V. S.

Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

LEGENDA
o
Velikom
Inkvizitoru

Vladimir Sergejevi Solovjov

Tumaenja

Iz govora u spomen

Dostojevskoga

Back
Home
Up
Next

SADRAJ

F. Dostojevski
Dve glave iz romana
"Braa Karamazovi":
Pobuna
Veliki Inkvizitor

>>V. Solovjov
Iz govora u spomen
Dostojevskog:
Predgovor
Prvi govor
Drugi govor
Trei govor
Dodatak

K. Leontjev
Iz knjige "Nai novi

hriani"

S. Bulgakov
Ivan Karamazov u
romanu
"Braa Karamazovi"
kao filozofski
tip

Predgovor

U trima govorima o Dostojevskom ne bavim se ni njegovim linim ivotom, ni

knjievnom kritikom njegovih dela. Imam na umu samo jedno pitanje: emu je sluio

Dostojevski, kakva je ideja nadahnjivala celu njegovu delatnost?

Zaustaviti se na tom pitanju utoliko je prirodnije to ni pojedinosti linog ivota, ni

umetnike vrednosti ili mane njegovih dela ne objanjavaju same po sebi onaj posebni
uticaj koji je on imao poslednjih godina svoga ivota, kao ni onaj izuzetni utisak koji je
izazvala njegova smrt. S druge strane, ni oni jarosni nasrtaji od kojih jo uvek trpi
uspomena na Dostojevskog nipoto ne ciljaju na estetsku stranu njegovih dela, jer svi mu
podjednako priznaju prvorazredni umetniki talenat, koji se pokatkad uzdie do

genijalnosti, premda nije prost ni od znatnih nedostataka. - Ali ideja kojoj je sluio taj
talenat za jedne je istinita i blagotvorna, a drugima izgleda lana i tetna.
Konana ocena sveukupne delatnosti Dostojevskog zavisi od toga kako gledamo na
ideju koja ga je oduevljavala, na ono u ta je on verovao i ta je voleo. "A voleo je pre
svega ivu ljudsku duu u svemu i svugde i verovao je da smo mi svi rod boji, verovao je
u beskonanu snagu ljudske due, koja trijumfuje nad svakim spoljanjim nasiljem i nad
svakim unutranjim padom. Primivi u svoju duu svekoliku ivotnu zlobu, svu tegobu i
gnusobu ivota i nadjaavi sve to beskrajnom snagom ljubavi, Dostojevski je u svima

svojim delima oglaavao tu pobedu. Iskusivi boansku snagu u dui, snagu koja brodi
kroza svaku ljudsku slabost, Dostojevski je doao do spoznanja Boga i Bogooveka.
Stvarnost Boga i Hrista otkrila mu se u unutranjoj snazi ljubavi i svepratanja, i tu
svepratajuu blagodatnu snagu propovedao je kao osnov i za spoljanje ostvarenje carstva
istine na zemlji, za kojim je udeo i kojem je teio celog svog ivota."[1]
ini mi se da se na Dostojevskog ne sme gledati kao na obinoga romanopisca, kao na
talentovanog i pametnog knjievnika. U njemu je bilo neto vee i to vee ini njegovu
osobenost i objanjava njegovo delovanje na druge. Kao potvrdu za to mogla bi se navesti

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

S. Frank
Legenda
o Velikom
Inkvizitoru

DODATAK:
P. Bunjak U krugu Velikog

Inkvizitora. Pristup

mnoga svedoanstva. Ograniiu se na jedno, dostojno posebne panje. Evo ta kae grof
L. N. Tolstoj u pismu N. N. Strahovu: "Kako bih eleo da umem izrei sve to oseam za

Dostojevskog. Opisujui svoje oseanje, izrazili ste deo moga. Nikada nisam video toga
oveka i nikada nisam imao neposrednog dodira sa njim; i odjednom, kada je umro,
shvatio sam da mi je to bio izuzetno blizak, drag i potreban ovek. I nikada mi nije padalo
na um da se s njime merim, nikada. Sve to je radio (ono dobro, prvo to je radio) bilo je
takvo da to vie on uradi, utoliko je za mene bolje. Njegova umetnost izaziva u meni
zavist, um takoe, ali delo srca - samo radost. Uvek sam ga drao za svoga prijatelja, te
nisam ni mislio drugaije do da emo se videti i da sada samo nismo imali prilike, ali da je
to moj propust. Kad odjednom, imam ta da proitam: umro. Istrgao mi se nekakav vaan
oslonac. Pomeo sam se, a potom mi postade jasno koliko mi je bio drag, te sam plakao i
jo plaem. Ovih dana, pred njegovu smrt, proitao sam Poniene i uvreene i bio sam
toliko dirnut." A u drugom, ranijem pismu: "Ovih dana itao sam Mrtvi dom. Mnogo sam
toga zaboravio, ponovo sam iitao, i u celoj novoj knjievnosti, ukljuujui i Pukina, ne
znam za bolju knjigu. Tu ne zadivljuje ton, ve taka gledita: iskrena, prirodna i
hrianska. Dobra, pouna knjiga. Uivao sam jue ceo dan, kao to davno nisam uivao.
Ako vidite Dostojevskog, recite mu da ga volim."
Ti emotivni kvaliteti i ta taka gledita, koje istie gr. Tolstoj, tesno su vezani za onu
dominantnu ideju koju je Dostojevski nosio u sebi celoga ivota, iako je tek na kraju
poeo sasvim da gospodari njome. Razjanjenju te ideje posveena su tri moja govora.

Prvi govor

U prvobitno doba oveanstva pesnici su bili proroci i reci, religiozna ideja vladala je
poezijom, umetnost je sluila bogovima. Kasnije, sa oslonjavanjem ivota, kada se
pojavila civilizacija zasnovana na podeli rada, umetnost, kao i druge ljudske delatnosti,
osamostalila se i odvojila od religije. Ako su ranije umetnici bili sluge bogova, onda je
sada sama umetnost postala boanstvo i idol. Pojavili su se reci iste umetnosti za koje je

savrenstvo umetnike forme postalo najvanija stvar, mimo bilo kakvoga religioznog
sadraja. Dvostruko prolee te slobodne umetnosti (u klasinom svetu i u novoj Evropi)
bilo je raskono, ali ne i veito. Na nae oi zavrio se procvat novo-evropske umetnosti.
Cvetovi opadaju, a plodovi se tek zameu. Bilo bi nepravedno zahtevati od zametka
svojstva zreloga ploda: ta budua svojstva mogu se samo nagaati. Upravo na taj nain
treba se odnositi i prema sadanjem stanju umetnosti i knjievnosti. Dananji umetnici ne
mogu i nee da slue istoj lepoti, niti da stvaraju savrene forme; oni trae sadraj. Ali,
daleki od ranijeg religioznog sadraja umetnosti, oni se u potpunosti okreu tekuoj
stvarnosti i stavljaju se u odnosu na nju u dvostruko ropski poloaj: oni se, prvo, trude da

ropski preslikavaju pojave iz te stvarnosti, a drugo, tee da isto toliko ropski slue
aktuelnostima, da zadovoljavaju drutveno raspoloenje datog trenutka, da propovedaju
svakodnevni, otrcani moral mislei da e kroz to umetnost uiniti korisnom. Naravno, ni
jedan, ni drugi od tih ciljeva ne mogu se postii. U bezuspenoj trci za prividno realnim
pojedinostima[2] samo se gubi prava realnost celine, a tenja da se sa umetnou spoji
spoljanja pounost i korisnost nautrb njene unutranje lepote - pretvara istu tu umetnost
u najbeskorisniju i najnepotrebniju stvar na svetu, jer jasno je da loe umetniko delo i

pored najbolje tendencije niti moe emu nauiti, niti doneti kakvu korist. <...>

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

Bez obzira na antireligiozni (po svoj prilici) karakter savremene umetnosti, pronicljiv

pogled umee u njoj da pronae nejasne obrise budue religiozne umetnosti, i to upravo u
dvostrukoj tenji - ka potpunom ovaploenju ideje u najsitnijim materijalnim
pojedinostima do gotovo potpunoga stapanja sa tekuom stvarnou i istovremeno u tenji
da deluje na realni ivot, popravljajui ga i poboljavajui u skladu sa izvesnim idealnim

zahtevima. Istina, sami ti zahtevi jo su prilino prizemni, a napori na koje pobuuju

prilino bezuspeni. Poto nije svesna religioznog karaktera svoga zadatka, realistika
umetnost odrie se jedinog vrstog oslonca i silne poluge za svoje moralno delovanje u
svetu.
Ali sav taj grubi realizam savremene umetnosti samo je onaj tvrdi omota u kojem se

dok ne doe njeno vreme skriva krilata poezija budunosti. To nisu samo lina oekivanja
- k tome vode i pozitivne injenice. Ve se javljaju umetnici koji, polazei od vladajueg
realizma i ostajui jo uvek u znatnoj meri na njegovom prizemnom polju, istovremeno
dolaze do religiozne istine, za nju vezuju zadatke svojih dela, iz nje crpu svoj drutveni

ideal, njome osvetavaju svoju drutvenu misiju. Ako u savremenoj realistikoj umetnosti
vidimo nekakvo predskazanje nove religiozne umetnosti, onda moemo rei da to
predskazanje ve poinje da se obistinjuje. Jo nema predstavnika te nove religiozne
umetnosti, ali ve se javljaju njene pretee. Takav pretea bio je i Dostojevski.
Budui prema vrsti svoje delatnosti umetnik-romansijer i zaostajui za nekima od njih
u ovom ili onom pogledu, Dostojevski u odnosu na sve njih ima osnovnu prednost utoliko
to vidi ne samo oko sebe, ve i daleko pred sobom...
Osim Dostojevskog, nai najbolji romansijeri uzimaju ivot koji ih okruuje onako
kako su ga zatekli, kako se on formirao i izrazio, dakle, u njegovim vrstim i jasnim
formama. Takvi su posebno romani Gonarova i gr. Lava Tolstoja. Obojica reprodukuju
rusko drutvo izgraeno tokom vekova (spahije, inovnike, katkad seljake) u njegovim
svakodnevnim, odavno postojeim oblicima, od kojih su neki ve nestali, a neki upravo
nestaju. Romani te dvojice pisaca potpuno su istorodni prema svome umetnikom

predmetu, i pored sve osobenosti njihovih talenata. Karakterna osobina Gonarova jeste
snaga umetnikog uoptavanja, zahvaljujui kojoj je uspeo da stvori sveruski tip kao to je
Oblomov, kojem po irini ne nalazimo ravnog ni u jednog od ruskih pisaca.[3] to se pak
tie L. Tolstoja, sva njegova dela odlikuju se ne toliko irinom tipova (nijedan od njegovih
junaka nije postao zajednika imenica), koliko majstorstvom u slikanju detalja, izraajnom
predstavljanju svakojakih pojedinosti u ivotu oveka i prirode, dok je najvea snaga
njegova u najtananijem reprodukovanju mehanizma duevnih pojava. <...>
Pozitivan drutveni ideal jo nije bio sasvim jasan umu Dostojevskoga po povratku iz

Sibira. Ali tri istine bile su mu kristalno jasne: on je razumeo pre svega da pojedina lica,
makar to bili i najbolji ljudi, nemaju prava da vre nasilje nad drutvom u ime svoje line
superiornosti; razumeo je takoe da drutvenu istinu ne smiljaju pojedini umovi, ve da
se ona koreni u svenarodnom oseanju i, najzad, razumeo je da ta istina ima religiozni

znaaj, te da je nuno povezana s verom Hristovom, s idealom Hrista.

Sveu o tim istinama Dostojevski je znatno pretekao dominantan pravac ondanje

drutvene misli i, zahvaljujui tome, mogao je da predvidi i upozori na to kuda vodi taj
pravac. Poznato je da je roman Zloin i kazna napisan neposredno pre zloina Danilova[4]
i Karakozova[5], a roman Zli dusi - pred sam proces neajevcima[6]. Smisao prvoga od tih
romana, pored sve dubine pojedinosti, veoma je jednostavan i jasan, iako ga mnogi nisu
razumeli. Glavni junak je predstavnik pogleda na svet po kojem je svaki snaan ovek sam
sebi gospodar, te mu je otud sve dozvoljeno. U ime svoje line superiornosti, u ime toga
to je on snaga, on smatra da ima prava da izvri ubistvo i stvarno ga vri. Ali ta stvar,
koju je on drao samo za krenje spoljanjeg besmislenog zakona i za smeli izazov

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

drutvenim predrasudama, odjednom za njegovu vlastitu savest postaje neto mnogo vee,
postaje greh, naruavanje unutranje moralne istine. Krenje spoljanjeg zakona sustie
zakonita kazna spolja kroz progonstvo i robiju, ali unutranji greh gordosti koji je snanog
oveka odvojio od oveanstva i odveo ga ubistvu, taj unutranji greh samoobogotvorenja
moe biti iskupljen samo unutranjim moralnim podvigom samoodricanja. Bezgranina

samouverenost mora izbledeti pred verom u ono to je vee od sebe, samostalno

opravdanje treba da se pokori pred viom pravdom bojom to ivi u istim onim prostim i
slabim ljudima, koje je snani ovek gledao kao nitavne insekte.
U Zlim dusima ista ta tema je, ako ne produbljena, ono znatno proirena i

iskomplikovana. Da bi prepravilo svet na svoj nain, itavo drutvo ljudi opsednutih

snovima o nasilnom prevratu vri zverske zloine i sramno propada, a Rusija, isceljena
verom, klanja se svome Spasitelju.
Drutveni znaaj tih romana veliki je; u njima su predskazane vane drutvene pojave

na ije se ispoljavanje nije dugo ekalo; istovremeno, te su pojave osuene u ime vie
religiozne istine i drutvenom pokretu predoen je najbolji izlaz u prihvatanju iste te
istine.
Osuujui traganja za samovoljnom apstraktnom istinom koja raaju samo zloine,

Dostojevski im suprotstavlja narodni religiozni ideal zasnovan na veri Hristovoj. Povratak

toj veri zajedniki je izlaz i za Raskoljnikova i za celo drutvo opsednuto zlim dusima.
Samo i jedino vera Hristova koja ivi u narodu sadri u sebi onaj pozitivni drutveni ideal
u kojem je pojedinana linost solidarna sa svima. Od linosti pak koja je izgubila tu
solidarnost pre svega se trai da se odrekne svoje ohole usamljenosti, da se moralnim
inom samoodricanja duhovno sjedini sa celim narodom. Ali u ime ega? Da li samo u
ime toga to je on narod, to je za ezdeset miliona vei od pojedinca ili hiljade njih? Vrlo
je verovatno da postoje ljudi koji to upravo tako i shvataju. Meutim, takvo, suvie
jednostavno shvatanje bilo je sasvim tue Dostojevskom. Zahtevajui od linosti koja je
izabrala osamu povratak narodu, on je pre svega imao u vidu povratak onoj istinskoj veri
koja se jo uva u narodu. U tom drutvenom idealu bratstva ili sveopte solidarnosti
kojem je verovao Dostojevski osnovni je bio njegov religiozno-moralni, a ne nacionalni
znaaj. Ve u Zlim dusima sadran je otar podsmeh onim ljudima koji se klanjaju narodu

samo zato to je on narod i cene pravoslavlje kao atribut ruske narodnosti.

Ako elimo da jednom reju oznaimo onaj drutveni ideal do kojeg je doao
Dostojevski, onda ta re nee biti narod, ve Crkva.
Mi verujemo u Crkvu kao u mistiko telo Hristovo; poznajemo Crkvu takoe kao zbor
vernika ove ili one konfesije. Ali ta je to Crkva kao drutveni ideal? Dostojevski nije
imao nikakvih bogoslovskih pretenzija, pa otud ni mi nemamo prava da traimo kod njega
nekakve logike definicije Crkve i njene sutine. Ali propovedajui Crkvu kao drutveni
ideal, on je izraavao sasvim jasan i odreen zahtev, isto toliko jasan i odreen (iako
direktno suprotan) kao i onaj zahtev koji postavlja evropski socijalizam. (Zato je u svome
poslednjem dnevniku Dostojevski nazvao narodnu veru u Crkvu naim ruskim
socijalizmom.) Evropski socijalisti zahtevaju nasilno obaranje svih na jedan isto
materijalni nivo sitih i samozadovoljnih radnika, zahteva sputanje drave i drutva na
stupanj proste ekonomske asocijacije. "Ruski socijalizam" o kojem je govorio
Dostojevski, naprotiv, uzdie sve do moralnog nivoa Crkve kao duhovnog bratstva, iako
uz ouvanje spoljanje nejednakosti socijalnih poloaja, zahteva produhovljenje
celokupnog dravnog i drutvenog ureenja kroz ovaploenje istine i ivota Hristovog u
njemu.
Crkva kao pozitivan drutveni ideal trebalo je da bude sredinja ideja novoga romana

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

ili novoga niza romana, od kojih je napisan samo prvi - Braa Karamazovi.[7]
Ako je taj drutveni ideal Dostojevskog direktno suprotan idealu onih savremenih

aktivista predstavljenih u Zlim dusima, isto su tako suprotni i putevi njihovoga postizanja.
Tamo je put nasilje i ubistvo, ovde je put moralni podvig, i to dvostruk podvig, dvostruk
in moralnoga samoodricanja. Pre svega, trai se od linosti da se odrekne svoga

proizvoljnog miljenja, svoje samostalno izgraene istine u ime zajednike svenarodne

vere i pravde. Linost se mora pokoriti narodnoj veri, ali ne zato to je ona narodna, ve
zato to je istinita. A ako je tako, onda se, dakle, i narod u ime te istine u koju veruje mora
odrei i osloboditi svega to u njemu samome nije u skladu sa religioznom istinom.
Posedovanje istine ne moe biti privilegija naroda kao to ono ne moe biti ni

privilegija pojedinane linosti. Istina moe biti samo vaseljenska, te se od naroda zahteva
podvig sluenja toj vaseljenskoj istini, makar - pa ak i neizostavno - uz rtvovanje svoga
nacionalnog egoizma. I narod mora opravdati sebe pred vaseljenskom istinom, i narod
mora poloiti svoju duu, ukoliko eli da je spase.
Vaseljenska istina ovaplouje se u Crkvi. Konani ideal i cilj nije u narodnosti, koja je
sama po sebi samo snaga sluenja, ve u Crkvi, koja je najvii predmet toga sluenja i
koja zahteva moralni podvig ne samo od linosti, ve i od celog naroda.
Dakle, Crkva kao pozitivan drutveni ideal, kao osnova i cilj svih naih misli i dla, i

svenarodni podvig kao neposredan put ostvarenju toga ideala - poslednja je re do koje je
doao Dostojevski i koja je ozarila svekoliku njegovu delatnost proroanskom svetlou.

Drugi govor
(Odran 1. februara 1882)

Govoriu samo o onom najvanijem i sutinskom u delatnosti Dostojevskog. Uz tako

bogatu i sloenu prirodu, kakva je krasila Dostojevskog, uz njegovu neobinu prijemivost
za utiske i osetljivost na sve ivotne pojave, njegov duhovni svet sainjavalo je suvie
veliko obilje oseaja, misli i pobuda da bi ga bilo mogue vaspostaviti u kratkom govoru.
Ali odazivajui se svemu s takvim srdanim arom, on je uvek isticao samo jedno kao
glavno i bezuslovno nuno, emu se sve ostalo mora prilagoditi. Ta centralna ideja kojoj
je sluio Dostojevski u celoj svojoj delatnosti bila je hrianska ideja slobodne
sveoveanske sloge, svetskog bratstva u ime Hristovo. Tu je ideju propovedao
Dostojevski govorei o istinskoj Crkvi, o vaseljenskom pravoslavlju; u njoj je video
duhovnu, jo neispoljenu sutinu ruskog naroda, globalno-istorijski zadatak Rusije, onu
novu re koju Rusija treba da kae svetu. Iako je ve 18 vekova prolo otkada je tu re
prvi put izgovorio Hristos, u nae vreme ona je uistinu sasvim nova re i propovednika
hrianske ideje kakav je bio Dostojevski mirne due moemo nazvati "vidovitim
nagovetavaocem" istinskog hrianstva. Hristos za njega nije bio samo injenica
prolosti, daleko nedokuivo udo. Ako se Hristos tako posmatra, od njega se lako moe
nainiti mrtav lik kojem se ljudi klanjaju praznikom u crkvama, ali za kojeg nema mesta u
ivotu. Onda se celokupno hrianstvo zatvara u zidove hrama i pretvara u obred i puko

izgovaranje molitava, dok aktivni ivot ostaje sasvim nehrianski. I takva spoljanja
V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

Crkva sadri u sebi istinsku veru, ali ta je vera toliko slaba da je jedva dovljna za
praznine trenutke. To je hramovno hrianstvo. I ono treba da postoji iznad svega, jer je
na zemlji spoljanje pre unutranjeg; ali ono nije dovoljno. Postoji drugi oblik ili stupanj
hrianstva, gde se ono ne zadovoljava bogosluenjem, ve tei da rukovodi delatnim
ivotom ovekovim, ono izlazi iz hrama i nastanjuje se u ljudskim prebivalitima.
Njegova oblast je unutranji individualni ivot. Ovde je Hristos najvii moralni ideal,
religija se usredsreuje u linom moralu i sve se polae u spasenje pojedinane ljudske
due. I u takvom hrianstvu postoji istinska vera, ali i ovde je ona jo slaba; dovoljna je
samo za lini ivot i ovekove privatne stvari. To je domae hrianstvo. Ono mora
postojati, ali ni ono nije dovoljno. Jer ono ostavlja po strani celi opteljudski svet, sve
drutvene, graanske i meunarodne poslove - ono sve to ostavlja po strani i predaje u
vlast zlih, anti-hrianskih naela. Ali ako je hrianstvo via, bezuslovna istina, onda to
ne bi trebalo da bude tako. Istinsko hrianstvo ne moe biti samo domae, kao ni samo
hramovno: ono treba da bude vaseljensko, ono treba da se prostire na celo oveanstvo i
na sve ljudske poslove. I ako je Hristos odista ovaploenje istine, on ne treba da ostane
samo hramovna slika ili samo lini ideal: moramo ga prihvatiti kao globalno-istorijsko
naelo, kao ivi temelj i ugaoni kamen sveoveanske Crkve. Svim opteljudskim
poslovima i odnosima treba do kraja da upravlja isto ono moralno naelo kojem se
klanjamo u hramovima i koje priznajemo u svome domaem ivotu, tj. naelo ljubavi,
slobodnog sporazuma i bratske sloge.
Takvo vaseljensko hrianstvo ispovedao je i propovedao Dostojevski.
Hramovno i domae hrianstvo stvarno postoji, ono je injenica. Vaseljenskog

hrianstva stvarno jo uvek nema: ono je samo zadatak, i to kako veliki zadatak; on,
izgleda, prevazilazi ljudske snage. U stvarnosti svi opteljudski poslovi - politika, nauka,
umetnost, privreda van su hrianskog naela, te umesto da ujedinjuju ljude, razjedinjuju
ih i dele, jer svima tim poslovima upravlja egoizam i lina korist, suparnitvo i borba, i
zato prouzrokuju ugnjetavanje i nasilje. To je stvarnost, to je injenica.
No upravo je u tome zasluga, upravo je u tome sav znaaj ljudi kao to je Dostojevski,
jer oni se ne pokoravaju sili injenice i ne slue joj. Protiv te grube sile onoga to postoji
oni imaju duhovnu snagu vere u istinu i dobro, u ono to treba da bude. Ne dopustiti
zavedenost prividnom vladavinom zla i ne odricati se zbog nje nevidljivog dobra - jeste
podvig vere. U njemu je sva snaga ovekova. Ko nije sposoban za taj podvig, taj nita
nee uiniti i nita nee rei oveanstvu. Ljudi od injenice ive tuim ivotom, ali oni i
ne tvore ivot. ivot tvore ljudi od vere. To su oni koji se zovu sanjarima, utopistima,
jurodivima, a oni su proroci, uistinu najbolji ljudi i voi oveanstva. Takvoga oveka mi
danas pominjemo.
Ne doputajui da ga zbuni antihrianski karakter celokupnog naeg ivota, ne

doputajui da ga zbuni beivotnost i tromost naeg hrianstva, Dostojevski je verovao i

propovedao ivo i aktivno hrianstvo, vaseljensku Crkvu, svetsku pravoslavnu stvar. Nije
govorio samo o onome to postoji, ve i o onome to treba da bude. O vaseljenskoj
pravoslavnoj Crkvi nije govorio samo kao o boanskoj ustanovi u njenom
nepromenljivom postojanju, ve i kao o zadatku sveoveanskog ujedinjavanja u ime

Hristovo i u duhu Hristovom - u duhu ljubavi i milosra, podviga i portvovanja. Istinska

Crkva koju je propovedao Dostojevski opteljudska je pre svega u tom smislu to u njoj
konano treba da se zatre podela oveanstva na suparnika i neprijateljska plemena i
narode. Ne gubei svoj nacionalni karakter, ve samo oslobaajui se od svoga
nacionalnog egoizma, svi oni mogu i treba da se ujedine u jednoj zajednikoj stvari
svetskog preporoda. Stoga Dostojevski, govorei o Rusiji, nije mogao imati u vidu
nacionalnu izolaciju. Naprotiv, celokupnu misiju ruskog naroda on je video u sluenju
istinskom hrianstvu, dakle, bez ikakvih primesa nekakvoga helenizma ili judejstva.
V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

Istina, on je Rusiju smatrao izabranim narodom bojim, ali izabranim ne radi suparnitva s
drugim narodima i ne radi vlasti i prvenstva nad njima, ve radi slobodnog sluenja svim
narodima i radi ostvarenja, u bratskom savezu sa njima, istinskoga sveoveanstva ili
vaseljenske Crkve.
Dostojevski nikada nije idealizovao narod i nije mu se klanjao kao idolu. On je

verovao u Rusiju i predskazivao joj veliku budunost, ali glavno jamstvo te budunosti
bila je u njegovim oima upravo slabost nacionalnog egoizma i iskljuivosti u ruskom
narodu. U njemu su Dostojevskom bile drage dve crte. Prvo, neobina sposobnost
usvajanja duha i ideja tuih naroda i preovaploenja u duhovnu sutinu svih nacija, to je
crta koja se naroito izrazila u Pukinovoj poeziji. Druga, jo vanija crta koju je
Dostojevski isticao u ruskom narodu jeste svest o svojoj grenosti, nesposobnost da se

sopstveno nesavrenstvo uzdigne u zakon i pravo i da se zaustavi na toj svesti: otud zahtev
za boljim ivotom, udnja za oienjem i podvigom. Bez toga nema istinske delatnosti ni
za pojedinano lice, ni za celokupni narod. Kako god bio dubok pad jednoga oveka ili
naroda, kakvom god prljavtinom bio ispunjen njegov ivot, on moe iz nje izii i uzdii
se, ako hoe, tj. ako svoju lou stvarnost dri samo za loe, samo za injenicu koje ne bi
trebalo da bude, te ne ini od te loe injenice nepromenljivi zakon i princip, ne uzdie
svoj greh u istinu. Ali ako se ovek ili narod ne miri sa svojom loom stvarnou i osuuje
je kao greh, onda to ve znai da poseduje nekakvu predstavu ili ideju, ili makar samo

predoseaj nekakvog drugog, boljeg ivota, onoga to treba da bude. Zbog toga je
Dostojevski tvrdio da ruski narod, bez obzira na svoju prividno ivotinjsku sliku i priliku,
u dubini svoje due nosi drugu sliku i priliku - Hristovu, te da e je, kada doe vreme,
pokazati sasvim jasno svima narodima i privui ih Hristu, a potom e zajedno sa njima
izvriti sveoveanski zadatak.
A taj zadatak, tj. istinsko hrianstvo sveoveansko je ne samo u tom smislu to treba
da spoji sve narode jednom verom, ve najpre u tome to ono treba da ujedini i izmiri sve
ljudske stvari u jednu svetsku zajedniku stvar, jer bi bez nje i zajednika vaseljenska vera
bila samo apstraktna formula i mrtvi dogmat. A to ponovno ujedinjenje opteoveanskih
stvari u jednu hriansku ideju, bar kad je re o najuzvienijim meu njima, Dostojevski

ne samo da je propovedao, ve je do izvesne mere i sam pokazivao u vlastitoj delatnosti.

Kao religiozan ovek, on je istovremeno bio i potpuno slobodan mislilac i silan umetnik.
Te tri strane, te tri najuzvienije stvari nisu se meusobno razgraniavale i nisu

iskljuivale jedna drugu, nego su, naprotiv, nedeljivo proimale celokupnu njegovu
delatnost. U svojim uverenjima on nikada nije delio istinu od dobra i lepote; u svome
umetnikom stvaralatvu on nikada nije isticao lepotu odvojeno od dobra i istine. I bio je
potpuno u pravu, jer sve tri ive samo od svoga saveza. Dobro odvojeno od istine i lepote
samo je neodreeno oseanje, nemona pobuda, apstraktna istina je prazna re, a lepota
bez dobra i istine jeste idol. Za Dostojevskog su pak to bila samo tri nedeljiva oblika jedne
bezuslovne ideje. Otkrivena u Hristu, beskonanost ljudske due, sposobne da smesti u
sebe svu beskonanost boanstva - ta ideja je istovremeno i najvee dobro, i najuzvienija

istina, i najsavrenija lepota. Istina je dobro koje promilja ljudski um; lepota je ono dobro
i ona istina, telesno ovaploena u ivu konkretnu formu. I njeno potpuno ovaploenje u
svemu - jeste kraj i cilj i savrenstvo; u tome je smisao rei Dostojevskog da e lepota
spasti svet.
Svet ne treba da bude spasen nasilno. Zadatak se ne sastoji u jednostavnom spajanju
svih delova oveanstva i svih ljudskih stvari u jednu zajedniku stvar. Moemo zamisliti
da ljudi rade zajedno na ostvarenju nekakvoga velikog zadatka i da na njega svode i njemu
podvrgavaju sve svoje line delatnosti; ali ako im je taj zadatak nametnut, ako je on za
njih neto sudbonosno i neprekidno, ako su oni spojeni slepim instinktom ili spoljanjom
prinudom: u tom sluaju, makar se to jedinstvo proirilo na celo oveanstvo, ono nee
biti istinsko sveoveanstvo, ve samo ogroman "mravinjak". Obrazaca takvih mravinjaka
V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

bilo je, znamo, u istonjakim despotijama - u Kini, u Egiptu, u nevelikim srazmerama

njih su ostvarivali komunisti u Severnoj Americi. Protiv takvoga mravinjaka svom
snagom je ustajao Dostojevski, videi u njemu direktnu suprotnost svome drutvenom
idealu. Njegov ideal ne zahteva samo ujedinjavanje svih ljudi i radi svih ljudskih stvari,
ve, to je najvanije, njihovo ljudsko ujedinjavanje. Nije stvar u jedinstvu, ve u
slobodnom pristajanju na jedinstvo. Nije stvar u veliini i vanosti zajednikog zadatka,
ve u njegovom radosnom prihvatanju.
Konaan uslov istinskog sveoveanstva jeste sloboda. Ali gde je jamstvo da e ljudi

slobodno doi do jedinstva, a da se nee u neprijateljstvu razii na sve etiri strane,

satirui jedni druge, kao to to danas vidimo? Jamstvo je jedno: beskonanost ljudske due
koja ne doputa oveku da se zauvek zaustavi i zadovolji neim deliminim, sitnim i
nepotpunim, ve ga primorava da se bori i trai potpuni sveoveanski ivot, sveoptu i

svetsku stvar.
Veru u tu beskonanost due dalo nam je hrianstvo. Od svih religija samo

hrianstvo kraj savrenoga Boga stavlja savrenog oveka u kojem punoa boanstva
egzistira telesno. Najzad, iako je potpuna stvarnost beskonane ljudske due bila ostvarena
u Hristu, mogunost, iskra te beskonanosti i potpunosti postoji u svakoj ljudskoj dui, ak
i u najdubljem padu i posrnuu, to nam je pokazao Dostojevski u svojim omiljenim
tipovima.
Punoa hrianstva jeste sveoveanstvo i ceo ivot Dostojevskog bio je vatreni uzlet
ka sveoveanstvu.
Ne elim da verujem kako je taj ivot proao uzalud. elim da verujem da nae
drutvo nije uzalud tako jedinstveno oplakivalo smrt Dostojevskog. On nije pravio

nikakvu teoriju, nikakav sistem, nikakav plan ili projekat. Ali rukovodee naelo i cilj,
najvii drutveni zadatak i ideju uzdigao je na dotad nevienu visinu. Stid e biti rusko
drutvo, ako spusti svoju drutvenu ideju s te visine i umesto velike zajednike stvari
poturi svoje sitne profesionalne i staleke interese pod razliitim visokoparnim imenima.

Naravno, svako, pa i onaj ko prihvata veliku sveoveansku stvar, ima svoje privatne
ljudske stvari i zanimanja, svoju profesiju i struku. I uopte ih ne treba naputati, ukoliko u
njima nema nieg suprotnog moralnom zakonu. Sveoveanska stvar i jeste
sveoveanska zato to je kadra da objedini sve i da ne iskljui nita, osim pakosti i greha.
Od nas se samo zahteva da svoj siuni deo ne stavljamo na mesto velike celine, da se ne
izdvajamo u svojoj privatnoj stvari, ve da se trudimo da je poveemo sa ljudskom stvari,
da tu veliku stvar nikada ne gubimo iz vida, ve da je stavimo iznad i pre svega, a sve
ostalo - tek za njom. Nije u naoj vlasti da odluimo kada e se i kako ispuniti ta velika
stvar sveoveanskog ujedinjavanja. Ali u naoj je vlasti da je sebi postavimo kao najvii
zadatak i da joj sluimo u svima svojim stvarima. U naoj je vlasti da kaemo: to je ono
to hoemo, to je na najvii cilj i na barjak - i ni na ta drugo ne pristajemo.

Trei govor
(Odran 19. februara 1885)

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

Za vladavine Aleksandra II dovreno je spoljanje prirodno formiranje Rusije,

formiranje njenoga tela, i zapoeo je u mukama i bolestima proces njenog duhovnog

raanja. Svakome novom roenju, svakom stvaralakom procesu koji uvodi postojee
elemente u nove forme i spojeve nuno prethodi previranje tih elemenata. Dok je nastajalo
telo Rusije i raala se ruska drava, Rusi, poevi od kneeva sa njihovim druinama, pa

sve do poslednjeg zemljodelca, lutali su po celoj zemlji. Cela Rusija tumarala je na razne
strane. Takvo spoljanje previranje povuklo je za sobom opet spoljanje uvrivanje,
kako bi se Rusija izgradila kao jedno veliko telo. <...>
Meutim, u svakom ljudskom poslu, velikom i malom, fizikom i duhovnom,
podjednako su vana oba pitanja: ta da se radi i ko da radi? - lo ili nepripremljen radnik
moe samo pokvariti makar i najbolji posao. Predmet posla i kvaliteti poslenika
neraskidivo su meusobno povezani u svakome poslu: a tamo gde se te dve strane
odvajaju, tamo pravog posla i nema. Onda se razdvaja pre se svega traeni rezultat. S
jedne strane - nastaje slika idealnog ureenja ivota, formira se nekakav odreeni
"drutveni ideal". Ali taj ideal prihvata se nezavisno od bilo kakvog unutranjeg rada
samoga oveka: sastoji se, naime, samo u izvesnom, unapred odreenom i spolja
nametnutom ekonomskom i socijalnom ureenju ivota; stoga sve to ovek moe uiniti
da bi dostigao taj spoljanji ideal jeste da ukloni opet spoljanje prepreke na putu ka
njemu. Na taj nain sam ideal javlja se iskljuivo tek u budunosti, a u sadanjosti ovek
ima posla samo sa onim to protivurei tome idealu, te se celokupna njegova delatnost u
potpunosti okree od nepostojeeg ideala ka ruenju postojeeg, a kako ovo poslednje
odravaju ljudi i drutvo, cela se ta stvar pretvara u nasilja nad ljudima i celim drutvom.
Tako se neprimetno umesto drutvenog ideala podmee antidrutvena delatnost. Na

pitanje: ta da se radi? - dobijamo jasan i odreen odgovor: da se ubijaju svi protivnici

budueg idealnog ureenja, tj. svi zatitnici sadanjeg.
Kad imamo takvo reenje, pitanje: jesu li spremni poslenici? - odista postaje suvino.
Na takvo sluenje drutvenom idealu ljudska priroda u svome dananjem stanju i sa svojih
najgorih strana sasvim je spremna i prikladna. U postizanju drutvenog ideala putem
ruenja, sve rave strasti, sve zle i nerazumne stihije oveanstva nai e za sebe mesto i
namenu; takav drutveni ideal u potpunosti ostaje na polju zla koje vlada u svetu. On ne

postavlja svojim sluiteljima nikakve moralne uslove, njemu nisu potrebne duhovne
snage, ve fiziko nasilje, on ne zahteva od oveanstva unutranje preobraanje, ve
spoljanji prevrat.
Pre pojave hrianstva judejski narod ekao je dolazak carstva bojeg i veina je pod

tim carstvom podrazumevala spoljanji nasilni prevrat koji je trebalo da obezbedi

dominaciju izabranog naroda i da utamani njegove neprijatelje. Ljudi koji su oekivali
takvo carstvo ili bar najodluniji i najrevnosniji meu njima imali su jasan i odreen
odgovor na pitanje "ta da se radi": ustati protiv Rima i istrebljivati rimske vojnike. I oni
su to uinili, ustali su protiv Rima, poeli da istrebljuju Rimljane i sami su istrebljeni. I
njihova je stvar propala, i Rimljani su razorili Jerusalim. Samo malobrojni u Izrailju
podrazumevali su pod dolazeim carstvom neto dublje i radikalnije, znali su za drugog
neprijatelja, stranijeg i tajanstvenijeg neprijatelja nego to su to Rimljani i traili su
drugu, teu, ali i plodonosniju pobedu. Za te ljude na pitanje: "ta da se radi" - bio je samo
jedan, tajanstven i neodreen odgovor koji nisu mogli da prihvate uitelji Izrailja. "Zaista,
zaista ti kaem: ako se ko ne rodi odozgo, ne moe da vidi Carstvo boje." Malobrojni
ljudi koje nije zbunio taj udan i nerazumljiv odgovor, koji su primili novo roenje i
poverovali u duhovno Carstvo boje: ti su ljudi pobedili Rimljane i pokorili svet. I kod nas
danas, u doba duhovnog previranja - dok privrenici "drutvenog ideala", u istoj onoj meri
spoljanjeg i povrnog kao to je to bilo "carstvo" judejskih materijalista, jaaju i ubijaju,
unitavaju druge i sami propadaju uzaludno i neslavno, a drugi se gube u intelektualnom
haosu ili se zaglibljuju u ravnodunu pohlepu - javljaju se samo malobrojni ljudi koji,
V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

nezadovoljni bilo kakvim spoljanjim ciljevima i idealima, oseaju i obznanjuju nunost

dubokog moralnog prevrata i ukazuju na uslove novoga duhovnog roenja Rusije i
oveanstva. Meu tim malobrojnim preteama ruske i vaseljenske budunosti neosporno
je prvi bio Dostojevski, jer je on dublje nego drugi predvideo sutinu dolazeeg carstva,
snanije i nadahnutije ga nagovetavao. Najvea prednost pogled Dostojevskog jeste
upravo ono za ta ga pokatkada kore: odsustvo ili, bolje reeno, svesno odbacivanje bilo
kakvoga spoljanjeg drutvenog ideala, tj. nevezanog za unutranje preobraanje
ovekovo ili njegovo roenje odozgo. Takvo roenje nije potrebno takozvanom
drutvenom idealu. On se zadovoljava ljudskom prirodom onakvom kakva jeste, to je grub
i povran ideal i znamo da pokuaji njegove realizacije samo uvruju i umnoavaju u
svetu ve postojee zlo i bezumlje. Dostojevski nije imao takav grubi i povrni, bezboni i
neljudski ideal - u tome je njegova prva zasluga. On je odve dobro poznavao sve dubine
ljudskog pada; on je znao da zlo i bezumlje sainjavaju osnov nae izopaene prirode, te

da ako se ta izopaenost prihvati kao norma, nee se moi doi ni do ega drugog sem
nasilja i haosa.
Dokle god je taj mrani osnov nae prirode, zao u svome iskljuivom egoizmu i
bezuman u svojoj tenji da se ostvari taj egoizam, da se sve dovede u odnos sa sobom i da
se sve definie sobom - dokle god je taj mrani osnov u nama oigledan, nepreobraen, a
taj prvorodni greh neskren, dotle je za nas nemogua bilo kakva stvar, pa ni pitanje ta da
se radi nema nikakav razumni smisao. Zamislite gomilu ljudi, slepih, gluvih, sakatih,

opsednutih, kad se najedared iz te gomile razlee pitanje: ta da se radi? Jedini razuman

odgovor u ovoj prilici jeste: traite isceljenje; dok se ne iscelite, ne moete nita ni raditi; a
dok se izdajete za zdrave, ne moete se isceliti. <...>
Ako je hrianstvo religija spasenja; ako se hrianska ideja sastoji u isceljenju,
unutranjem jedinstvu onih naela, ije sueljavanje donosi pogibao, sutina istinskog
hrianstva bie ono to se na jeziku logike zove sinteza, a na jeziku morala - izmirenje.
Tom optom crtom oznaio je Dostojevski misiju Rusije u svome govoru Pukinu u
ast. To je bila njegova poslednja re i zavetanje. I tu je bilo neto mnogo vee od

obinog poziva na miroljubiva oseanja u ime irine ruskoga duha: ovde je ve sadran i
putokaz ka pozitivnim istorijskim zadacima ili, bolje rei, obavezama Rusije. Nije se bez
razloga tada osealo i govorilo da je likvidiran spor izmeu slovenofilstva i zapadnjatva,
a likvidacija toga spora znai likvidaciju vievekovnog istorijskog razdora izmeu Istoka i
Zapada u samoj njegovoj ideji, to znai pronalaenje novoga moralnog poloaja za Rusiju,
njeno oslobaanje od nunosti da nastavi antihriansku borbu izmeu Istoka i Zapada i
nametanje joj nove obaveze da moralno poslui Istoku i Zapadu, mirei oboje u samoj
sebi.
I ta obaveza i ta misija nisu izmiljene za Rusiju, ve su joj date kroz hriansku veru i
istoriju.
Podela izmeu Istoka i Zapada u smislu suprotstavljenosti i antagonizma, uzajamnog

neprijateljstva i mrnje - takve podele ne treba da bude u hrianstvu, te ako se to

ispoljilo, onda je re o velikom grehu i nesrei. Ali upravo u ono vreme kada je taj veliki
greh uinjen u Vizantiji, raala se Rusija da bi ga iskupila. Primivi od Vizantije

pravoslavno hrianstvo, treba li Rusija zajedno sa Svetinjom bojom da primi i zauvek

prihvati i istorijske grehe Vizantijskog carstva koje je pripremilo svoju vlastitu propast?
Ako je, uprkos punoi hrianske ideje, Vizantija ponovo pokrenula veliki svetski spor i
stala u njemu na jednu stranu, na stranu Istoka, onda njena sudbina ne treba da nam bude
obrazac, ve pouka.
S poetka Provienje je postavilo Rusiju izmeu nehrianskog Istoka i zapadnog

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

oblika hrianstva - izmeu neznabotva i latinstva; i dok se Vizantija u jednostranom

neprijateljstvu sa Zapadom sve vie proimala iskljuivo istonim naelima i pretvarala se
u azijatsko carstvo, za koje se ispostavilo da je jednako nemono i pred latinskim
krstaima, i pred muslimanskim varvarima, koji su je konano i pokorili - Rusija s
odlunim uspehom brani sebe i od Istoka i od Zapada, pobedonosno odbija neznabotvo i
latinstvo. Ta spoljanja borba protiv obaju protivnika bila je nuna radi spoljanjeg
oblikovanja i uvrenja Rusije, radi stvaranja njenoga dravnog tela. Ali evo, taj je
zadatak ostvaren, telo Rusije formiralo se i poraslo, tuinske snage ne mogu ga progutati, i
stari antagonizam gubi svoj smisao. Rusija je dovoljno pokazala i Istoku i Zapadu svoje
fizike snage u borbi sa njima, sada joj predstoji da im pokae svoju duhovnu snagu u
pomirenju. <...>
Uistinu, ako je za nas Re boja tanija od svih ljudskih domiljanja i stvar Carstva

bojeg draa od svih zemaljskih interesa, pred nama je otvoren put izmirenja sa naim
istorijskim neprijateljima. I neemo rei: hoe li nai protivnici pristati na mir s nama,
kako e se oni prema tome poneti i ta e nam odgovoriti? Tua savest nam je nepoznata i
tui poslovi nisu u naoj vlasti. Nije u naoj vlasti ni to da se drugi dobro ophode sa nama,
ali u naoj je vlasti da budemo dostojni takvoga odnosa. I ne treba da mislimo na to ta e
nam drugi rei, ve na to ta emo mi rei svetu.
U jednom razgovoru Dostojevski je primenio na Rusiju viziju sv. Jovana Bogoslova o

eni obuenoj u sunce koja u mukama ae da rodi muko, sina: ena je Rusija, a plod
utrobe njene je ona nova Re koju Rusija treba da kae svetu. Bilo ovo tumaenje "velikog
znamenja" tano ili ne, jedno je sigurno: Dostojevski je dobro odgonetnuo novu Re
Rusije. To je re izmirenja za Istok i za Zapad u spoju vene boje istine i ljudske slobode.
U tome se sastoji najvii zadatak i obaveza Rusije, i takav je "drutveni ideal"

Dostojevskog. Njegov temelj je moralni preporod i duhovni podvig ne vie izdvojenog,

usamljenog pojedinca, ve celoga drutva i naroda. Kao i u stara vremena, takav je ideal
nejasan uiteljima Izrailjevim, ali u njemu je istina i on e pobediti svet.

Dodatak
Beleka u odbranu Dostojevskog od optubi za pripadnost "novom" hrianstvu
(K. Leont'ev, Nai novye hristiane itd, Moskva, 1882)
"Svaki ovek je la."
"Vi evo traite da ubiju mene, oveka koji vam je rekao istinu."
"Zar mislite da sam doao da donesem mir na zemlju? Ne, nego deobu."
"I bie jedno stado i jedan pastir."
"Naelo premudrosti je strah gospodnji."
"Bog je ljubav. U ljubavi nema straha, ve savrena ljubav progoni

strah."

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

Moe li se svoditi celokupna sutina hrianstva samo na humanost? Da li je cilj

hrianstva sveopta harmonija i blaenstvo na zemlji, koji se postiu prirodnim

progresom oveanstva?
Najzad, da li se osnov hrianskog ivota i delatnosti sastoji samo u ljubavi?
Ako se ova pitanja postave neposredno, odgovor na njih ne moe biti dvosmislen. Ako
je sva istina samo u humanosti, kakve veze s tim ima hrianska religija? Zato se onda
uopte govori o njoj, umesto da se neposredno propoveda jednostavna humanost? Ako se
cilj ivota postie prirodnim progresom i ako se taj cilj sastoji u zemaljskom blaenstvu,

zato se onda sve to dovodi u vezu sa religijom koja sva poiva na tajni, udu i podvigu?
Najposle, ako je celokupna sutina religije samo u ljudskom oseanju ljubavi, onda to
znai da religija uopte i nema nikakvu sutinu, pa da ni ona sama nema nikakve potrebe
za postojanjem. Jer ljudska ljubav, bez obzira na svu njenu psiholoku sloenost, u
moralnom smislu nije nita drugo do jednostavna, sluajna injenica i nikako ne moe
initi osnovni sadraj religioznog uenja. Sam Apostol ljubavi u temelj svoga uenja ne
uziuje pouku ljubavi, ve mistiku istinu ovaploenja boanskog Logosa: "to bjee iz
poetka, to usmo, to vidjesmo oima svojima, to razmotrismo i ruke nae opipae, o
rijei ivota: i ivot se javi, i vidjesmo, i svjedoismo, i javljamo vam ivot vjeni, koji
bjee u oca, i javi se nama; to vidjesmo i usmo to javljamo vama da i vi s nama imate
zajednicu; a naa je zajednica s ocem i sa sinom njegovijem Isusom Hristom." (1 Jov., 1,
1-3). A o ljubavi se govori tek potom, jer ljubav moe biti plodotvorna samo na njivi
verne i preporoene due. A na isto ljudskoj njivi ona ostaje samo kao lino raspoloenje,
jer ne moe se ni prenositi ljubav (kao jednostavno oseanje) drugima, niti se ona moe
traiti od drugih: moe se samo konstatovati njeno prisustvo ili odsustvo u datom sluaju.
Otuda sledi da sama po sebi, kao subjektivno stanje, ljubav ne moe biti predmet
religiozne obaveze ili zadatak religioznog delovanja. U neposrednom postavljanju

navedenih triju pitanja i rezolutnom odgovoru na njih u negativnom smislu sastoji se sva
zanimljivost i sva vrednost broure Nai novi hriani. Ono to autor napada jeste tenja
da se ivoj potpunosti hrianstva podmetnu opta mesta apstraktnog moralisanja
prikrivenog hrianskim imenom, ali bez hrianske sutine; takva tenja veoma je

rairena u nae vreme, te je odista bilo potrebe da se na nju skrene panja. Na alost,
raskrinkavajui zablude pseudohrianstva, autor broure vezao ih je za imena dvojice
ruskih pisaca, od kojih je barem jedan bez ikakve sumnje slobodan od tih zabluda.
Autor broure s puno prava visoko ceni znaaj i zasluge Dostojevskog. Ali hrianska
ideja kojoj je sluio taj izuzetni ovek izobliavale su u njegovom umu, prema miljenju
g. Leontjeva, primese sentimentalnosti i apstraktnog humanizma. Nijansa sentimentalnosti
mogla je postojati u stilu autora Jadnih ljudi, ali humanizam Dostojevskog ni u kom
sluaju nije bio ono apstraktno moralistiko uenje koje raskrinkava g. Leontjev, jer svoja

najlepa uzdanja u oveka Dostojevski je zasnivao na stvarnoj veri u Hrista i Crkvu, a ne

na veri u apstraktni razum ili u ono bezbono i avolom opsednuto oveanstvo koje u
romanima samoga Dostojevskog, jasnije nego bilo gde drugde, nalazi odraza u svoj svojoj
gnusobi. Humanizam Dostojevskog uvrivao se na mistikom nadljudskom temelju
istinskog hrianstva, a u oceni jednoga poslenika sa hrianske take gledita najvanije
je od svega na emu on stoji i na emu gradi.
"Moe li se", pita se g. Leontjev, "graditi nova nacionalna kultura samo na

dobronamernom oseanju prema ljudima bez posebnih, odreenih, istovremeno

materijalnih i mistikih predmeta vere koji stoje iznad toga oveanstva?" I na to pitanje
Dostojevski bi odgovorio, kao i autor broure, takoe negativno. Ideal istinske kulture narodne i vaseljenske ujedno - nije se temeljio kod Dostojevskog samo na
dobronamernom oseanju prema ljudima, ve pre svega na mistikim predmetima vere,
koji stoje iznad toga oveanstva, a to e rei na Hristu i Crkvi; pa i samo stvaranje
V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

istinske kulture izgledalo je Dostojevskom pre kao religiozna "pravoslavna stvar"; a "vera
u boanstvo nazaretskog drvodelje raspetog u vreme Pontija Pilata" bila je inspirativno
naelo svega onoga to je govorio i pisao Dostojevski.
"Hrianstvo ne veruje ni u najbolji autonomistiki moral pojedinca, ni u razum

kolektivnog oveanstva, koji bi trebalo pre ili kasnije da stvori raj na zemlji." Dostojevsni
nije verovao ni u ta slino. Ako je i bio moralista, kako ga naziva g. Leontjev, njegov
moral nije bio autonomistiki (samozakonit), ve hrianski, zasnovan na religioznom
preobraanju i preporodu oveka. A kolektivni razum oveanstva s njegovim pokuajima
podizanja nove kule vavilonske Dostojevski ne samo da je odbacivao, ve ga je uzimao za
predmet duhovitih podsmeha, i to opet ne samo poslednjih godina svoga ivota, ve i
ranije. Neka g. Leontjev iz poetka proita, recimo, samo Zapise iz podzemlja.
Dostojevski je verovao u oveka i u oveanstvo samo stoga to je verovao u

bogooveka i u bogooveanstvo - u Hrista i u Crkvu.

"Hristos se spoznaje kroz Crkvu. Ljubite pre svega Crkvu.
Samo kroz Crkvu moete se pribliiti narodu, jednostavno i slobodno, i stei njegovo

poverenje.
Treba se uiti od naroda intelektualnoj krotosti, shvatiti da je u njegovom pogledu na

svet vie istine, negoli u naem.

Stoga pokoravanje narodu za onoga ko je sasvim svestan svojih oseanja nije nita
drugo do pokoravanje Crkvi."
Dostojevski bi se, bez sumnje, potpisao pod ovim lepim reima. U Pievom dnevniku
g. Leontjev mogao bi nai mnoga mesta koja izraavaju iste te misli. Dovoljno je setiti se
onoga to je tamo reeno protiv naih narodnjaka koji su hteli da se sjedine s narodom i da
mu ine dobro mimo Crkve.
Samo ljubei Crkvu i sluei joj moe se uistinu sluiti svome narodu i oveanstvu.

Jer ne mogu se sluiti dva gospodara. Sluenje blinjemu mora se podudariti sa sluenjem
Bogu, a Bogu je nemogue sluiti drugaije, do ljubei ono to je i on sam ljubio - jedini
predmet boanske ljubavi, njegovu draganu i saputnicu, to jest Crkvu.
Crkva je oveanstvo oboeno kroz Hrista i, ako se ve ima vera u Crkvu, verovati u

oveanstvo - znai samo verovati u sposobnost njegovoga oboenja, verovati, prema

reima sv. Atanasija Velikoga, da je u Hristu Bog postao ovek kako bi oveka nainio
bogom. I ta vera nije jeretika, ve istinski hrianska, pravoslavna, svetootaka.
U takvoj veri propoved ili proroanstvo sveopteg izmirenja, svetske harmonije itd.

odnosi se neposredno iskljuivo na trijumf Crkve, kada e, po slovu Spasiteljevu, biti

jedno stado i jedan pastir, a kada e, po slovu Apostolovu, Bog biti svi u svima.
Dostojevski je imao prilike da govori sa ljudima koji nisu itali Bibliju i koji su

zaboravili katihizis. Stoga je, da bi bio razumljiv, i mimo volje morao da upotrebljava
izraze kao to je "sveopta harmonija", kada je hteo rei o Crkvi pobediteljici ili o Crkvi
proslavljenoj. I nepotrebno g. Leontjev skree panju na to da pobeda i slava Crkve treba
da doe tek na onom svetu, a da je Dostojevski verovao u optu harmoniju ovde, na
zemlji. Jer Crkva ne uspostavlja takvu bezuslovnu granicu izmeu "ovde" i "tamo". I sama
zemlja, prema sv. Pismu i prema uenju Crkve, jeste promenljiv termin. Jedno je ona
zemlja o kojoj se kae na poetku knjige Postanja da je bila bez oblija i pusta i tama nad
bezdanom, drugo je ona o kojoj se kae: Bog se javi na zemlji i s ljudima poive, a neto
V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

pak sasvim drugo bie ona nova zemlja na kojoj ivi istina. Stvar je u tome to moralno

stanje oveanstva i svih duhovnih bia uopte ne zavisi od toga da li ona ive ovde na
zemlji ili ne, ve, naprotiv, samo stanje zemlje i njen odnos prema nevidljivom svetu
odreuje se moralnim stanjem duhovnih bia. I ona svetska harmonija koju je proricao
Dostojevski uopte ne oznaava utilitarno blaenstvo ljudi na sadanjoj zemlji, ve upravo
naelo one nove zemlje na kojoj ivi istina. I nastanak te svetske harmonije ili Crkvepobediteljice uopte nee doi putem mirnoga progresa, ve u mukama i bolovima novoga
roenja, kao to se to opisuje u Apokalipsi, omiljenoj knjizi Dostojevskog poslednjih
godina. "I znak veliki pokaza se na nebu: ena obuena u sunce, i mjesec pod nogama
njezinijem, i na glavi njezinoj vijenac od dvanaest zvijezda. I bjee trudna, i vikae od
muke, i muae se da rodi."
I tek potom, posle tih tih bolova i muka, dolazi pobeda i slava, i radost.
"I uh kao glas naroda mnogoga i kao glas voda mnogijeh, i kao glas gromova jakijeh,
koji govore: aliluja! jer caruje Gospod Bog svedritelj. Da se radujemo i veselimo, i da
damo slavu njemu; jer doe svadba jagnjetova, i ena njegova pripravila se; i dano joj bi
da se obue u svilu istu i bijelu: jer je svila pravda svetijeh."
"I vidjeh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prooe, i mora vie
nema. I ja Jovan vidjeh grad sveti, Jerusalim nov, gdje silazi od Boga s neba, pripravljen
kao nevjesta ukraena muu svojemu. I uh glas veliki s neba gdje govori: evo skinije
Boije meu ljudima, i ivljee s njima, i oni e biti narod njegov, i sam Bog bie s njima
Bog njihov. I Bog e otrti svaku suzu od oiju njihovijeh, i smrti nee biti vie, ni plaa, ni
vike, ni bolesti nee biti vie; jer prvo proe."
Eto kakvu je svetsku harmoniju i blaenstvo imao na umu Dostojevski ponavljajui
samo svojim reima proroanstva novozavetnog otkrivenja.

Preveo
Petar Bunjak

NAPOMENE
[1] Iz besede na grobu Dostojevskog 1. februara 1881. godine. - Prim. pisca.
[2] Svaka pojedinost, zasebno uzeta, sama po sebi nije realna, jer realno je samo sve
zajedno, a pored toga, umetnik realista ipak posmatra realnost sa svog stanovita, shvata je
na svoj nain, te otud to vie nije objektivna realnost. - Prim. pisca.
[3] U poreenju s Oblomovom i Famusovi i Molalini, Onjegini i Peorini, Manilovi i
Sobakevii, da i ne govorimo o junacima Ostrovskog, svi imaju samo pojedinaan znaaj.
- Prim. pisca.
[4] Danilov je student Moskovskog univerziteta, koji je ubio i opljakao zelenaa imajui
pritom nekakve posebne planove. - Prim. pisca.
[5] Dmitrij Karakozov, student Kazanskog i slobodni slualac Moskovskog univerziteta,
lan tajne socijalistike grupe, izvrio je 4. aprila 1866. neuspeli atentat na cara
V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]

V. S. Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga

Aleksandra II, zbog ega je iste godine osuen i obeen. Opirnije u: L. Grosman,
Dostojevski. Prev. L. Subotin. Beograd, SKZ, 1974, str. 492-496. - Prim. prev.
[6] Proces prevratnikoj grupi pod nazivom "Komitet narodnog obrauna", kojom je
rukovodio Sergej Neajev, Bakunjinov uenik i sledbenik, vodio se pred Petrogradskim
vrhovnim sudom od 1. jula do 1. septembra 1871. godine. Opirnije u: L. Grosman, isto,
425-430. - Prim. prev.
[7] Osnovnu misao, a delom i plan svoga novog dela Dostojevski mi je predstavio u
glavnim crtama u leto 1878. godine. Tada smo (a ne 1879, kako je grekom reeno u
uspomenama N. N. Strahova) putovali u Optin manastir. - Prim. pisca.
Petar Bunjak

V_ S_ Solovjov, Iz govora u spomen Dostojevskoga.htm[8/29/2015 6:23:16 PM]