Todor Kulji

K U L T U R A S E A NJ A
- Teorijska objanjenja upotrebe prolosti

Pamenje sklapa selektivne sadraje prolosti u smisaoni poredak, uspostavlja sklad u

prihvatanju i tumaenju sveta, ali naravno ne samo uvanjem odreenih sadraja, ve I
zaboravom drugih.
Seanje je zahvat u prolo uvek iz nove sadanjice. Hermeneutiari su prilino uverljivo
pokazali kako uz pomo seanja, a posredstvom odabranih prolih sadraja, stvaramo
okvire tumaenja I znaenja za sadanjicu. Kod obe delatnosti vanu ulogu imaju kriteriji
odbira: lini, porodini, nacionalni, politiki itd.
Interesi uvek ureuju odnos javnog pamenja I zaborava kao i nain korienja
zapamenih sadraja, a, ideologije (to su marksisti najotrije uoili), prikazujui posebno
kao opte, predstavljaju selektivno pamenje kao autentino I neiskrivljeno.
Selektivno seanje, dakle, ine vienja onih prolih zbivanja koja su znaajna za
pojedince kada sebe definiu kao lana odreene grupe.
Bez pamenja ne bi smo mogli zamisliti vreme. Pamenje je sadanja prolost i protivnik
nezadrive prolaznosti. Ako je sutina vremena nemogunost povratka i jednosmernost
kretanja ka uvek novom kraju, onda je sutina pamenja negacija ove zakonitosti
vremena. Na neki nain pamenje preokree ono to se ne moe obrnuti i vraa ono to je
izgubljeno. Ali, u tome lee i mogunosti manipulacije. Vladajue grupe uvek
dogmatizuju seanja i hijerarhizuju ih po znaaju. Praznici su svedoanstvo onoga ega
drava eli da se sea.
Dok je seanje vie vezano za emotivni i kognitivni odnos pojedinca prema iskustvu,
dotle se pamenje vie odnosi na drutveni i kulturni aparat u kojima se skladiti uinak
seanja.
Sreni ljudi imaju loe pamenje i bogato seanje (T.Brusig). Kultura seanja prouava
naine kojim kulture, reimi i klase prenose znanje o prolosti, kako ga izmiljaju,
obrauju, koriste, potiskuju, zaboravljaju i preinauju. S obzirom na tehniko tehnoloku
stranu skladitenja pamenja, razlikuju se usmene, pismene i elektronski posredovane
kulture seanja. Takoe postoje pojedinane, kolektivne, slubene i neslubene verzije.
Institucionalizacija kulture seanja poinje sa prelazom seanja u kulturno pamenje.
Ovde je vano zapaziti da je samoviktimizacija uverljivija kada se prolost centrira oko
ratova, a ne oko perioda mirnog razvoja. Istorija 20. veka pie se preteno sub speciae
ratova, premda su na Zapadnom Balkanu tek 15 od 100 godina u 20.veku bile ratne
godine. Ratovi jesu razvojne prekretnice, ali oni su vie u sreditu istoriografije kao
markantni simboli smisla, pre svega osloboenja (nacionalnog, klasnog). Isticanje ratova,
a ne perioda mira, jeste mehanizam redukcije sloenosti haosa balkanske prolosti i
osnova periodizacija (predratni, posleratni, meuratni). Vie od toga rat je simbol slavne i
monumentalne prolosti (koja bez stradanja to ne moe biti), a u ratu se lake prostor
seanja deli na javne prijatelje i neprijatelje nego u miru. Od vetine inceniranja herojskog
i rtvenog uinka zavisi integrativni uinak prolosti.
Strukture oekivanja koje oblikuju sliku prolosti vanije su od realnosti istih nada, tvrdi
L. Heler.

Dakle, nije neprirodno to se slika prolosti menja, ali je brutalno prekrajanje prolosti
neprihvatljivo. Svakako da nema nepomine vene prolosti. Ne moe se rei to je bilo,
bilo je, I taka. Naprotiv, uvek emo iznova tumaiti ono to je bilo, pa je i prolost
dinamina. Najtee je predvideti prolost i buduu sliku ratova u seanju. Moda e u
budunosti svi ratovi biti apsurdni, a moda e na novi nain biti slavljeni? To ne moemo
znati jer e to zavisiti od potreba budue sadanjice i od novih oekivanja. Nema
apsolutne uvek vaee prolosti, jer se okvir njenog osmiljavanja uvek menja. Ali ima
nepobitnih zbivanja koja se ne mogu relativisati. Nova sadanjica, koja otvara novu
budunost, uvek trai i novu prolost. Dakle, nerazdvojiva povezanost prolosti,
sadanjice i budunosti je osnovna crta ljudske temporalnosti i istorijske svesti. ak I
romantiarsko matovito vraanje u prolost, nije gola prolost nego sadanjost.
Kolektivno pamenje je pojam koji je uveo dirkemovac Moris Albva za obeleavanje
dugotrajnog pamenja korporacije ili grupe (nacija, drava, crkva, udruenje), a koje se
stvara I odrava simbolikim znacima i praksom. 51
Slino pojedinanom, i kolektivno pamenje je organizovano po obrascu perspektive. S
obzirom na strukturu, ne ine ga celine, ve mozaik izabranih sadraja. Biraju se sadraji
od znaaja za opstanak i integraciju grupe. Grupa trai korene u prolosti, pa nestanak
grupnog okvira pamenja znai zaborav. S obzirom na trajnost J.Asman razlikuje dve
vrste kolektivnog pamenja: (1) komunikativno pamenje koje se prenosi usmeno i
obuhvata najvie tri generacije, iza kojeg lei siva zona (porodino, generacijsko
seanje) i (2) kulturno pamenje u kom se sadraji prolosti institucionalizuju u
objektiviranu kulturu i opstaju znatno due u vremenu (spomenici, praznici,muzeji).
Pamenje nije statino, ve rekonstruktivno, jer su i potrebe grupe promenljive. Drugim
reima, ono nije usmereno ka traenju istine, ve nastoji da uvrsti identitet grupe u
prolosti. Kulturno pamenje je organizovano, nije preputeno volji pojedinca, i u
razliitoj meri je institucionalno zatieno. Formirano je u pisanoj formi I
tradicionalizovano.
Nacionalizam u viepartijskom reimu nije mogue zabraniti, ali se zato manjine mogu
tititi. To je novo naelo politike sa prolou EU. Nove drave nemogue je spreiti u
izmiljanju prolosti. Slubena prolost je kontekst eljenom pravcu razvoja. 129 to je
priznata dravnost mlaa, to je izmiljanje prolosti prozirnije. Makedonija (BJRM) je
1992. Stekla dravni suverenitet, uzimajui za osnivaki dogaaj Ilinden i Kruevsku
republika iz 1903, iako neki osmanski izvori ovu bunu nazivaju bugarskom (Brunnbauer
2003,311). Da bi se osavremenila slika ovih zbivanja izuzetnost makedonskog mita o
viktimizaciji obrazlae se time da je makedonski narod bio rtva prvog masovnog ienja
na Balkanu nakon Balkanskih ratova (Brunnbauer 2003,314). 130
U etniki izmeanim prostorima, rezidualnim obodima bivih imperija, danas je svaka
pretenzija na istorijsko pravo nuno matovita. 131 Zato je i savremene granine regione,
rubove novih balkanskih drava, nemogue do kraja pravdati istorijskim pravom. Tu jedna
nacionalnost gotovo nikada nije trajno prevladavala, pa ova okolnost objektivno prua
iroki manevarski prostor raznim izmiljotinama. Ne manje patetino se u savremenoj
albanskoj istoriografiji insistira na neprekinutom i kontinuiranom nacionalnom identitetu i
nacionalnoj svesti poev od Ilira pa sve do dananjih dana. Verovatno je ovde
najprozirnije nastojanje za pravdanjem nacionalne drave i polaganjem prava na odreenu
teritoriju, odnosno na "albansko tlo". U ovoj politikoistorijskoj retoriki ne manje su
trivijalne figure "ratnika", "legendarnog borca" i "prolivene krvi", koje zajedno sa

prethodnim uglavnom funkcioniu u okvirima balkanskog herojskog koda (Berishaj 2001)

Od 1990-ih nacionalna istorija vie se ne naziva "istorija Albanije" nego "Istorija
albanskog naroda", jer je u obrazovne programe svrstana I istorija albanskih oblasti na
Kosovu, u Makedoniji i u Crnoj Gori koje nisu ukljuene u albansku dravu 1913 (Duka
2004,52). Ova didaktika promena prolosti ne slui samo polaganju pravu na teritoriju
nego i pripremi pravdanja pripajanja novih teritorija. 131

Gordana eri
Drutveno pamenje i primenjena kritika: O pretvaranju poezije u
ideoloku batinu*

svet drutvenog pamenja u neraskidivoj vezi sa onim to se eli ili mora zaboraviti

Poto je re o kompleksnom fenomenu vezanom za istoriju, uglavnom mu prilaze iz ue

perspektive,1 ali osim istorije, kljuni odnos za razumevanje ovog fenomena uvek je
odnos politike i kulture. Ukratko, drutveno pamenje je posledica ili namerni, ciljni
rezultat kompleksnog odnosa savremene politike, istorijskog saznanja i kulturne
produkcije u irem smislu rei.

I zaista, kada govorimo o drutvenom pamenju govorimo o jednom vetakom pamenju

stilski uoblienoj predstavi istorije, odnosno konstrukciji koja zahteva puno truda i
inventivnosti prilikom odravanja i prilagoavanja novim potrebama sasvim drugaijem
pamenju od tzv. pravog pamenja sauvanog u gestovima, navikama, pamenju tela i
uopte njegovom uteem,neverbalnom prenosu.6 Pol Konerton

Drutveno pamenje je vetako i, zato ne rei, umetniko, uprkos tome to se oslanja na

konkretne ljude, dogaaje i institucije. Ono stilizuje istoriju, menja je, kao i obratno,
istorija menja pamenje na takav nain da ona nominalno ostane ta ista istorija.8 Zato je
potreba za pamenjem potreba za odgovarajuom istorijom knjievnom, politikom,
kulturnom.

Temeljna teorija drutvenog pamenja Morisa Albvaa (Maurice Halbwachs)9 kae da su

razlozi kolektivnog pamenja socijalno uslovljeni, odnosno da su drutva sposobna da
pamte samo kroz pripadnost verskim, nacionalnim i klasnim grupama. To je razumljivo,
jer je drutveno pamenje proizvod elitnog shvatanja vremena (odnosno naina na koji su
vreme poimali elitni slojevi drutva) i organizovanog praznovanja.

Kolektivno pamenje je redukovana topologija nacije nastala iz neuporedivo bogatijeg

rezervoara. Dva su vana pitanja: ta se pamti, odnosno prenosi I kako se prenosi.
Njihovo reenje uvek e zavisiti od anticipacije sadanjih I buduih potreba zajednice,
vie nego od onoga to u rezervoaru prolosti postoji. Selektivnim izborom predstava iz
prolosti obino se ozakonjuje postoje I drutveni poredak: u pam'enju se trai, i iznalazi,
kristalno jasna potvrda sadanje potrebe. Na tragu ovakvog shvatanja je i teza o
drutvenom pamenj kao stalnom izrazu potrebe drave da naciji objasni njenu prolost i
osigura oseanje njene nepromenljivosti kroz prostor i vreme. Drava ima institucionalnu
mo da zaustavi prolo da proZe: ona privileguje i "oivljava" neke njene segmente,
osmiljava ih, definie ili redefinie, i po potrebi ih boji sentimentalno u, oseanjem
dostojanstva, herojstva ili misterije

Vreme interkulture Milena Dragievi-ei

U Srbiji, politika seanja otvara pitanje ega mi kao drutvo hoemo da se seamo? (U socijalistikom
periodu, politika seanja je bila vrlo precizna, poinjala je od 1941)