Pre Last

O PRELASTI
Sveti Ignjatije Brjančaninov
O PRELASTI
Učenik - Izloži točno i podrobno pojam

prelasti. Šta je to prelast?
Starac - Prelast je ozlijeđenost prirode

ljudske lažju. Prelast je stanje sviju ljudi,
bez izuzetka, izazvano padom praotaca
naših. Svi smo mi u prelasti (Početak Treće
besjede Prepodobnog Simeona Novog
Bogoslova. Izdanje Optinskog manastira,
1852.). Poznavanje toga predstavlja najbolju predohranu od
prelasti. Najveća je prelast držati sebe za slobodnog od prelasti.
Svi smo mi prevareni, svi smo prelašćeni, svi se nalazimo u stanju
obmanutosti, i potrebujemo oslobođenje istinom. Istina je Gospod
naš Isus Kristos (Iv. 8, 32; 14, 6). Prihvatimo ovu Istinu vjerom u
Nju; zavapimo u molitvi toj Istini, i Ona će nas izvući iz bezdana
samoprelašćenosti i prelašćenosti od demona. Žalosno je stanje
naše! Ono je - tamnica iz koje se molimo da bude izbavljena duša
naša, da se proslavi ime Gospodnje (Ps. 44, 7). To je stanje ona
zemlja mračna u koju je neprijatelj, pozavidjevši nam i počevši nas
goniti, strovalio život naš (Ps. 143, 3). Ono je "tjelesno
mudrovanje" (Rim. 8, 6) i "lažno nazvano znanje" (1. Tim. 6, 20),
i njime je zaražen sav svijet, koji ne priznaje bolest svoju, no je
proglašava za pucanje od zdravlja. Ono je "tijelo i krv", koji "ne
mogu naslijediti Carstva Božjega" (1. Kor. 15, 50). Ono je vječna
smrt, koju iscjeljuje i uništava Gospod Isus, "uskrsnuće i život"
(Iv. 11, 25). Takvo je stanje naše. Sagledavanje njegovo
predstavlja novi povod za plač. Zavapimo s plačem Gospodu Isusu
da nas izvede iz tamnice, izvuče iz bezdana zemaljskih, istrgne iz
čeljusti smrti. "Gospod nas Isus Kristos", kazuje prepodobni
Simeon Novi Bogoslov, sišao je k nama upravo stoga što je
zaželio da nas "otrgne iz zarobljeništva i iz najgore prelašćenosti"
(Početak Treće besjede).
Učenik - Ovo tumačenje nedovoljno je pristupačno mojim

predstavama: potrebno mi je jednostavnije objašnjenje, bliže
mome poimanju.
Starac - Kao sredstvo za odvođenje roda ljudskoga u propast pali

anđeo upotrijebio je laž (1. Mojs. 3, 13). Iz toga razloga Gospod je
nazvao đavola lažom, ocem laži i čovjekoubicom od iskoni (Iv. 8,
44). Predstave o laži Gospod je tijesno povezivao sa predstavom o
čovjekoubistvu, jer je ovo potonje neizostavna posljedica prvog.
Riječju "od iskoni" ukazuje se na to da je od samog početka laž
poslužila đavolu kao oruđe za čovjekoubistvo, i stalno mu služi
kao oruđe čovjekoubistva, upropaštenja čovjeka. Početak svih zala
je lažna misao! Izvorište samoprelašćivanja i demonske prelasti je
lažna misao! Posredstvom laži đavo je vječnom smrću porazio
čovječanstvo u samom korijenu njegovom, u praocima. Praoci naši
prelastiše se, odnosno priznaše laž za istinu, ozlijediše sebe ne
iscjeljivo smrtonosnim grijehom, što je posvjedočila i pramajka
naša. "Zmija me prevari", kaza, "te jedoh" (1. Mojs. 3, 13). Od
toga doba priroda naša, zatrovana otrovom zla, i voljno i nevoljno
stremi ka zlu, koje se i nasladom izopačenoj volji, i izopačenom
razumu, i izopačenom srdačnom osjećanju prikazuje kao dobro.
Voljno - zato što u nama još postoji ostatak slobode u izboru dobra
i zla. Nevoljno - iz razloga što taj ostatak slobode ne djeluje kao
potpuna sloboda; on djeluje pod neotuđivim utjecajem
ozlijeđenosti grijehom. Mi se rađamo kao takvi; mi ne možemo da
ne budemo takvi; i zato se svi mi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo
u stanju samoprelašćenosti i demonske prelasti. Iz ovakvog
pogleda na stanje ljudi u odnosu na dobro i zlo, na stanje koje je
neminovno svojstveno svakome čovjeku, proizlazi sljedeće
određenje prelasti, koje je objašnjava na potpuno zadovoljavajući
način: prelast je usvajanje laži prihvaćene kao istina. Prelast
najprije djeluje na način mišljenja; kada bude prihvaćena i kada
izopači način mišljenja, ona se bez odlaganja prenosi na srce i
izopačuje srdačna osjećanja; kada ovlada suštinom čovjekovom,
ona se razliva na čitavu djelatnost njegovu, otrov svoj ostavljajući
i na samom tijelu, koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dušom.
Stanje prelasti je stanje pogibli ili vječne smrti.
Od doba pada čovjekovog đavo je zadobio stalno slobodni pristup
njemu (citat iz Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, u Slovu
Nikifora Monahujućeg, Dobrotoljublje, dio II. - Prepodobni
Makarije Veliki, Slovo 7, gl. 2). Đavo ima pravo na taj pristup:
njegovoj se vlasti, naime, pokoravanjem njemu, čovjek voljno
potčinio, odbacivši pokornost Bogu. Bog je iskupio čovjeka.
Iskupljenom čovjeku dana je sloboda da se pokorava ili Bogu, ili
đavolu, a kako bi se ta sloboda izrazila bez prinude, đavolu je
ostavljen pristup čovjeku. Veoma je prirodno to što đavo ulaže sve
napore da čovjeka zadrži u prijašnjem odnosu prema sebi, ili da ga
čak dovede do još veće porobljenosti. Radi toga on koristi svoje
nekadašnje i svagdašnje oružje - laž. On nastoji da nas prelasti i da
nas obmane, oslanjajući se na naše stanje samoprelašćenosti; on
uskovitlava naše strasti, te bolesne težnje; njihove pogubne
zahtjeve on zaodijeva u privlačnu vanjštinu, starajući se da nas
privoli da udovoljavamo strastima. Onaj tko je vjeran Riječi
Božjoj ne dopušta sebi ovakvo udovoljavanje, nego obuzdava
strasti, odbija napadaje neprijatelja (Jak. 4, 7); djelujući pod
rukovodstvom Evanđelja protiv vlastitog samoprelašćivanja,
kroteći strasti i time postepeno poništavajući utjecaj palih duhova
na sebe, on polagano izlazi iz stanja prelasti u oblast istine i
slobode (Iv. 8, 32), čija punoća se zadobiva osjenjenjem blagodati
Božje. Onaj tko nije vjeran učenju Kristovom, tko slijedi vlastitu
volju i razum, podčinjava se neprijatelju, gubi ostatak svoje
slobode i postaje potpuno podčinjen đavolu. Stanje ljudi u
demonskoj prelašćenosti biva veoma raznovrsno, shodno onoj
strasti kojom je čovjek prelašćen i porobljen, i u skladu sa mjerom
u kojoj je čovjek rob strasti. Ali svi koji su upali u prelast
demonsku, odnosno koji su kroz napredovanje vlastitog
samoprelašćivanja stupili u općenje sa đavolom i u ropstvo
njegovo, u prelasti prebivaju i kao takvi jesu hramovi i oruđa
demona, žrtve vječne smrti, življenja u tamnicama paklenim.
Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo
12.2.2008. u 17:50 Objavio: marion
O PRELASTI - O REVNOSTI DUŠEVNOJ I DUHOVNOJ
O PRELASTI - O REVNOSTI DUŠEVNOJ

I DUHOVNOJ
Monahu se valja veoma čuvati od tjelesne i

duševne revnosti, koja se po vanjštini
prikazuje kao blagočastiva, a u biti je
nepromišljena i dušegubna. Svjetovni ljudi i
mnogi monahujući, po neznanju svome,
veoma hvale takvu revnost, ne shvaćajući da
su njena izvorišta samomnjenje
(preuznošenje) i gordost(ponositost). Tu
revnost oni veličaju kao revnovanje za vjeru, za blagočašće, za
crkvu, za Boga. Ona se sastoji u više ili manje surovom osuđivanju
i izobličavanju bližnjih zbog njihovih naravstvenih pogrešaka i
pogrešaka protiv crkvenog poretka i pravila služenja ili vršenja
obreda. Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, ne blagorazumni
revnitelji misle da, odajući se njoj, podražavaju Svete Oce i
Mučenike, zaboravivši za sebe da oni sami, ti revnitelji, dakle,
nisu sveci nego grješnici. Ako su Sveti izobličavali grešne i
bezčasne, to su činili po zapovijesti Božjoj, po nadahnuću Duha
Svetoga, a ne pod utjecajem svojih strasti i demona. Tko se pak
riješi da po svojoj volji izobliči brata ili ga prekori, taj jasno
pokazuje i dokazuje da sebe drži za blagorazumnijeg i vrlinom
ispunjenijeg od onoga koga obličuje, da djeluje pod pritiskom
strasti i pod utjecajem prelašćenosti(obmane) pomislima
demonskim. Valja se opominjati zapovijesti Spasiteljeve: "Zašto
vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne osjećaš? Ili,
kako ćeš reći bratu svojemu: stani da ti izvadim trun iz oka
tvojega; a eto brvno u oku tvome? Licemjere, izvadi najprije brvno
iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata
svojega" (Mt. 7, 3-5). Šta je brvno? To je tjelesno mudrovanje,
glomazno poput brvna, koje oduzima čitavu sposobnost i
ispravnost sili vidovnoj, što ju je Stvoritelj podario umu i srcu.
Čovjek koji je vođen tjelesnim mudrovanjem nikako nije kadar
ispravno suditi ni o svome unutrašnjem stanju, niti o stanju
bližnjih svojih. On o sebi i o drugima sudi na način na koji on sam
sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po vanjštini, po tjelesnom
svome mudrovanju, pogrešno: i zato ga je Riječ Božja veoma
točno nazvala licemjerom. Kršćanin, po iscjeljenju svome Riječju
Božjom i Duhom Božjim, zadobiva ispravno gledanje na svoje
duševno ustrojenje i na duševno ustrojenje bližnjih. Tjelesno
mudrovanje, koje brvnom udara bližnjeg sklonog sagrješenjima,
uvijek ga smućuje, nerijetko i upropašćuje, nikada ne donosi niti
može donijeti koristi, i ni ukoliko ne djeluje na grijeh. Nasuprot
tome, duhovno mudrovanje djeluje isključivo na duševnu slabost
bližnjeg, milujući ga, iscjeljujući i spašavajući. Valja primijetiti
da, pošto se stekne razum duhovni, nedostaci i greške bližnjega
počinju se činiti potpuno nevažni, kao iskupljeni Spasiteljem i lako
izlječivi pokajanjem - i to iste one greške i nedostaci koji su
tjelesnom razumu izgledali nemjerljivo veliki i važni. Očito je da
im je tjelesno mudrovanje, budući poput brvna, pridavalo tako
ogroman značaj. Tjelesno mudrovanje vidi u bližnjem i onakve
grijehe kakvih u njemu uopće nema: iz toga razloga oni koji su se
zanosili nerazumnom revnošću često su padali u klevetanje
bližnjeg i postajali oruđe i igračka palih duhova. Prepodobni
Pimen Veliki pripovijeda kako je neki monah, pošto se zanio
revnošću, pao u ovakvo iskušenje: ugledao je drugog monaha kako
leži na ženi. Dugo se borio taj monah sa pomišlju koja ga je
podsticala da zaustavi grešnike, da bi ih na kraju, pobijeđen od nje,
gurnuo nogom, uzviknuvši: Ta prestanite! Tada se ispostavilo da
su to bila dva snopa (Alfabetni paterik). Prepodobni abba Dorotej
kazuje kako je, dok se on nalazio u obitelji abbe Serida, neki brat
oklevetao drugog brata, zanijet nerazumnom revnošću, koja je
uvijek povezana sa podozrivošću i sumnjičenjem i veoma sklona
izmišljanju: okrivio ga je, naime, da je rano izjutra iz voćnjaka
ukrao smokve i jeo ih. Pošto je iguman proveo istragu, ispostavilo
se da se oklevetani toga jutra nije nalazio u manastiru, nego u
jednom obližnjem naselju, kuda ga je poslao ekonom, i da se u
manastir vratio tek u vrijeme kada se Sveta Liturgija bližila kraju
(Pouka deveta Prepodobnog abbe Doroteja). Ako želiš da budeš
vjerni, revnosni sin Crkve pravoslavne, postiži to ispunjavanjem
zapovijesti Evanđeoskih o postupanju prema bližnjem. Nemoj se
usuđivati da ga izlažeš obličenju! Ne usuđuj se da ga poučavaš! Ne
usudi se da ga osuđuješ i prekorijevaš! To nije djelo vjere, nego
nerazumne revnosti, samomnjenja(preuznošenja),
gordosti(ponositosti). Zapitali su Pimena Velikog: šta je to vjera?
A Veliki odgovori: "Vjera se sastoji u prebivanju u smirenju i
činjenju milosti" (Alfabetni Paterik), odnosno u smirivanju pred
bližnjima i praštanju svega čime su nas ožalostili i uvrijedili, svih
sagrješenja njihovih. A budući da nerazumni revnitelji kao početni
uzrok svoje revnosti navode vjeru, neka znaju da se istinita vjera
(ovdje se ima u vidu djelatna, a ne dogmatska vjera; o razlikovanju
njihovom v. Dobrotoljublje, dio II. Inoka Kalista i Ignjatija gl. 16),
a shodno tome i istinita revnost, moraju izražavati u smirenju pred
bližnjima i milosti prema njima. Prepustimo suđenje ljudima i
razobličenje ljudi onima na koje je naložena obaveza da sude braći
svojoj i da upravljaju njima. "Onaj tko ima lažnu revnost", kazuje
Sveti Izak Sirijski, "pati od velike slabosti. O, čovječe, ti koji
misliš da revnost svoju okrećeš protiv tuđih slabosti, znaj da si se
odrekao zdravlja duše tvoje! Potrudi se sa svakim staranjem oko
zdravlja duše tvoje. Želiš li da nemoćne iscijeliš, znaj da je
bolesnicima potrebnije staranje za njih nego surovo obličenje. Ti,
međutim, ne pomažući drugima, samog sebe guraš u tešku i
mučnu bolest. Ta revnost u ljudima ne smatra se za jedan od
oblika premudrosti, nego se ubraja u slabosti duše, kao obilježje
skudosti (duhovnog) razuma, obilježje krajnjeg neznanja. Početak
premudrosti Božje jesu blagost i krotost, koje su svojstvene širokoj
i krepkoj duši, veoma temeljnom načinu mišljenja, i koje nose
nemoći ljudske. "Vi jaki slabosti slabih nosite", kazuje Pismo
(Rim. 15, 1), i: "Onoga koji upadne u kakvo sagrješenje
ispravljajte duhom krotosti" (Gal. 6, 1). Mir i trpljenje Apostol
ubraja među plodove Duha Svetoga (Besjeda 89.).
U drugoj besjedi Prepodobni Izak kazuje: "Nemoj omrznuti
grešnika, jer smo svi mi grešni. Ako ti Boga radi ustaješ protiv
grešnika, prolij suze za njim. I zašto bi ga uopće mrzio? Omrzni
grijehe njegove, a za njega se pomoli, i tako ćeš se upodobiti
Kristu, Koji nije negodovao protiv grješnika, nego se molio za
njih. Nisi li vidio kako je On plakao nad Jeruzalemom? I mi u
mnogim slučajevima služimo đavolu za porugu. Zašto mrzimo
onoga kome se izruguje đavo, kada smo i mi sami predmet
izrugivanja njegovog? Zašto, o čovječe, grješnika nenavidiš? Da li
zato što on nije onako pravedan kao ti što si? Gdje je pravda tvoja,
kada u tebi ljubavi nema? Zbog čega nisi za njim zaplakao, nego
ga tjeraš? Neki, koji za sebe misle da zdravo sude o djelima
grešnika, i (tim povodom) gnjeve se na njih, čine tako po neznanju
svome" (Slovo 90). Velika je nevolja preuznošenje! Velika je
nevolja odbacivanje smirenja! Velika je nevolja onakvo duševno
ustrojenje i stanje kod koga monah, ne budući pozvan ili upitan, po
vlastitoj svijesti o svojoj dostojnosti počinje da poučava, da
uobličava, da ukorieva bližnje! Budući upitan, ili se ukloni da
dadeš savjet i izrekneš svoje mišljenje, kao onaj koji ništa ne zna,
ili, u krajnjoj neophodnosti, kaži to sa najvećim oprezom i
skromnošću, kako ne bi sebe ranio sujetom i gordošću, a bližnjega
svoga riječju surovom i nepromišljenom. Kada te za trud tvoj u
gradini zapovijesti Svojih Bog udostoji da u duši osjetiš revnost
Božju, tada ćeš jasno vidjeti da će te ta revnost podsticati na šutnju
i smirivanje pred bližnjima, na ljubav prema njima, milost i
sastradanje, kao što je kazao Sveti Izak Sirijski (Slovo 38).
Božanska revnost je oganj, ali oganj koji ne raspaljuje krv! On u
njoj gasi raspaljenost i dovodi u stanje spokojstva (Dobrotoljublje,
dio I. Razgovor Prepodobnog Maksima Kapsokalivita sa
Prepodobnim Grigorijem Sinaitom). Revnost tjelesnog
mudrovanja svagda je povezana sa raspaljivanjem krvi, sa
najezdom mnogobrojnih pomisli i maštarija.
Posljedice slijepe i neuke revnosti, ukoliko joj se bližnji usprotivi,
obično su negodovanje, zlopamtivost, osvetoljubivost u različitim
oblicima, a ukoliko se pokori - sujetno zadovoljstvo sobom,
podsticanje i umnoženje našeg visokoumlja i preuznošenja.
O PRELASTI - O OPREZNOSTI PRI ČITANJU OTAČKIH

KNJIGA O MONAŠKOM ŽIVOTU
O PRELASTI - O OPREZNOSTI PRI

ČITANJU OTAČKIH KNJIGA O
MONAŠKOM ŽIVOTU
Knjige Svetih Otaca o monaškom življenju

valja čitati sa velikom opreznošću.
Primijećeno je da monah-početnik nikako
nije kadar da knjige primijeni na svoj
položaj, ali da se neizostavno zanosi osnovnim usmjerenjem
knjige. Ako knjiga pruža savjete o bezmolviju i pokazuje obilje
duhovnih plodova što se sakupljaju u dubini pustinje, u novaku će
se neizostavno javiti veoma snažna želja da se udalji u osamu, u
bezljudnu pustinju. Ako knjiga govori o bezuslovnom poslušanju
pod rukovodstvom duhonosnog oca, u novaku će se neizostavno
javiti želja za najstrožim življenjem u potpunom poslušanju starcu.
Našem dobu Bog nije podario ni jedan, ni drugi od tih načina
življenja. Ali knjige Svetih Otaca, napisane o tim načinima
življenja, mogu na početnika djelovati tako silno da se on, zbog
svoga neiskustva i neznanja, lako odlući da ostavi svoje mjesto
življenja, na kome ima sve uslove da se spasi i da duhovno uzraste
ispunjavanjem Evanđeoskih zapovijesti, radi neostvarive maštarije
za savršenim življenjem, koja se živopisno i prelašćujuće uobličila
u njegovoj uobrazilji. U Slovu o bezmolviju Sveti Ivan Ljestvičnik
kazuje: "Kraj trpeze dobrog bratstva stalno stoji neki pas koji
proba da sa nje ukrade hljeb, odnosno dušu; zatim on pobjegne,
držeći ga u čeljusti, i proždire na osamljenom mjestu" (Slovo 27.).
U slovu o poslušanju ovaj učitelj monaha govori: "Onima koji žive
u poslušnosti đavo ubacuje želju za nemogućnim vrlinama. Na isti
način on i onima koji prebivaju u bezmolviju savjetuje podvige
koji njima nisu svojstveni. Prodri u način razmišljanja neiskusnih
iskušenika, i naći ćeš tamo predstavu rođenu od
samoprelašćenosti: naći ćeš želju za najstrožim bezmolvijem i
postom, za molitvom lišenom svakog lutanja, za potpunim
nemanjem taštine, za neprestanim sječanjem na smrt, svagdašnjim
umiljenjem, sve savršenim bezgnjevljem, dubokim šutanjem,
izvanrednom čistoćom. Prelastivši se, takvi su uzaludno napravili
ogroman skok (prešli iz bratskog opštežića u duboku osamu),
nemajući u sebi sa početništva svoga spomenute vrline po
naročitom promišljanju Božjem: neprijatelj ih je naučio da prije
vremena pohitaju ka tim vrlinama, kako ih ne bi stekli ni kada
tome dođe vrijeme. Prelastitelj (đavo) pred bezmolvnicima hvali
stranoljubivost iskušenika, njihovo služenje, bratoljublje,
opštežiteljnost, paženje na bolesnike, kako bi i ove potonje,
kaogod i prve, načinio nestrpljivim" (Slovo 4.). Pali anđeo nastoji
da monahe obmane i odvuče u pogibao, nudeći im ne samo grijeh
u raznim njegovim vidovima, nego im predočavajući i njima
nesvojstvene, najuzvišenije vrline. Nemojte, braćo, vjerovati
pomislima svojim, predstavama, maštarijama, težnjama, makar
vam se one činile i najboljim, i makar vam prikazivale najsvjetliju
sliku svetog monaškog življenja! Ukoliko vam obitelj u kojoj
živite pruža mogućnost da život provodite po zapovijestima
Evanđeoskim, ukoliko vas sablazni ne strovaljuju u smrtne grijehe,
nemojte ostavljati obitelj. Velikodušno podnesite i njene duhovne,
i materijalne nedostatke, i ne pomišljajte uzalud da tražite onakvo
poprište podviga kakvo Bog nije darovao našem dobu. Bog želi i
traži da se svi ljudi spase. On svagda i spašava sve koji imaju volju
i namjeru da se spase od utapanja u životnom i grešnom moru, ali
ne spašava uvijek u lađi ili u zgodnom, dobro ustrojenom
pristaništu. On je obećao spasenje Svetom apostolu Pavlu i svim
suputnicima njegovim; On je i podario to spasenje, ali se Apostol i
suputnici njegovi nisu spasili u lađi, koja se bila nasukala, nego sa
velikim trudom: neki plivajući, drugi na daskama i ostacima od
lađe (Dj.ap. 27, 21-44).
O PRELASTI - O ČUVANJU SEBE OD DOBRA KOJE

PRIPADA PALOJ PRIRODI LJUDSKOJ
O PRELASTI - O ČUVANJU SEBE OD

DOBRA KOJE PRIPADA PALOJ
PRIRODI LJUDSKOJ
Naiđe li ti kakva dobra misao, zaustavi se;

nikako nemoj hitati da je pretvoriš u djelo sa
žurbom, nepromišljeno. Osjetiš li u srcu
kakvu dobru težnju, zaustavi se; ne usuđuj
se da se njome zaneseš. Pogledaj u
Evanđelje. Rasudi: jesu li dobra misao tvoja
i dobra težnja srca tvoga u suglasju sa
svesvetim učenjem Gospodnjim? Ubrzo ćeš vidjeti da nema
nikakvog suglasja između evanđeoskog dobra i dobra pale prirode
ljudske. Dobro naše pale prirode pomiješano je sa zlom, i stoga je i
samo to dobro postalo zlo, kao što ukusna i zdrava hrana postaje
otrovna kada se sa otrovom pomiješa. Čuvaj se činjenja dobra pale
prirode! Čineći to dobro, ugotovit ćeš sebi pad, razvit ćeš u sebi
samomnjenje i gordost, dostići ćeš u najbližu sličnost sa
demonima. Nasuprot tome, čineći evanđeosko dobro, kao istinski i
vjerni učenik Bogočovjeka, načinit ćeš se sličnim Bogočovjeku.
"Koji voli život svoj", kazuje Gospod, "izgubit će ga, a tko mrzi
život svoj na ovome svijetu, sačuvat će ga za život vječni" (Iv. 12,
25).
"Tko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme križ svoj,
i za Mnom ide. Jer tko hoće život svoj da sačuva, izgubit će ga, a
tko izgubi život svoj Mene radi i Evanđelja onaj će ga sačuvati"
(Mk. 8, 34-35). Gospod zapovijeda potpuno odbacivanje pale
prirode, mržnju prema njenim poticajima, ne samo onim koji su
nedvosmisleno zli, nego svima bez izuzetka, i onima što se
prikazuju dobrim. Velika je nevolja slijediti istinu pale prirode: sa
tim je povezano odbacivanje Evanđelja, odbacivanje Iskupitelja,
odbacivanje spasenja. Tko ne omrzne život svoj, ne može biti Moj
učenik (Lk. 14, 26), kazao je Gospod. Objašnjavajući navedene
riječi Gospodnje, Barsanufije Veliki navodi: "Kako se čovjek
odriče sebe? - Samo tako što ostavlja prirodne želje i kreće za
Gospodom. Stoga Gospod ovdje i govori upravo o onom
prirodnom, a ne o neprirodnom; jer ako netko ostavi samo ono što
nije od prirode, on još nije ostavio ništa svoje, vlastito, radi Boga,
jer mu ono što nije prirodno ne pripada. A onaj koji je ostavio ono
prirodno vazda sa apostolom Petrom vapije: "Eto mi smo ostavili
sve i za Tobom pošli; šta će, dakle, nama biti?" (Mt. 19, 27-29), i
čuje blažni glas Gospodnji sa obećanjem da će naslijediti život
vječni (Mt. 19, 27-29). Što je ostavio Petar, budući da nije bio
bogat, i čime se hvalio, ako ne napuštanjem prirodnih želja svojih?
Jer, ako čovjek ne umre tijelu, živeći duhom, on ne može uskrsnuti
dušom. Kao što u mrtvacu uopće nema prirodnih želja, tako ih
nema ni u onome tko je u duhovnom smislu umro za tijelo. Ako si
umro tijelu, kako onda u tebi mogu živjeti prirodne želje? Ukoliko
nisi dostigao mjeru duhovnu, nego si još dijete umom, smiri se
pred učiteljem - da te bije milošću (Ps. 141, 5), i bez savjeta ništa
nemoj činiti (Sirah. 32, 21), makar ti se nešto činilo sa vidljive
svoje strane dobrim; jer se svijetlost demona kasnije pretvara u
tamu" (Odgovor 59). Upravo se to mora kazati i za svijetlost pale
prirode čovjekove. Hodanje za tom svijetlošću i njeno razvijanje u
sebi u duši proizvodi potpuno pomračenje i sasvim je otuđuje od
Krista. Onaj kome je kršćanstvo tuđe tuđ je Bogu; svatko tko
odbacuje Sina radi oca i matere je bezbožnik.
U našem vijeku, ponosnom na svoj napredak, većina ljudi, koji
sebe drže za kršćane i za velike dobročinitelje, povela se za
ispunjenjem pravde pale prirode, sa prezirom odbacivši pravdu
evanđeosku. Neka ta većina počuje presudu koju izgovori Gospod:
"Približava Mi se narod ovaj ustima svojim; i usnama Me poštuje;
a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći
naukama i zapovijestima ljudskim" (Mt. 15,
8-9). Onaj tko tvori pravdu ljudsku pun je sumnje, visokoumlja,
samoprelašćenosti(samoobmane); on propovijeda, trubi pred
sobom, razglašava djela svoja, ne obraćajući nikakvu pažnju na
zabranu što ju je izrekao Gospod (Mt. 6, 1-18); mržnjom i osvetom
on plača onima koji bi se usudili da otvore usta kako bi se sa
najvećom mogućnom osnovanošću i dobronamjernošću usprotivili
njegovoj pravdi; takav sebe drži za dostojnog i predostojnog svih
nagrada zemaljskih i nebeskih. Nasuprot tome, onaj tko zapovijesti
evanđeoske čini, vazda je pogružen u smirenje: sravnjujući svoje
ispunjavanje svesvetih zapovijesti sa uzvišenošću i čistoćom
njihovom, on stalno uviđa da je to ispunjenje krajnje nedovoljno i
nedostojno Boga; on sebe vidi kao nekoga tko je zaslužio
privremene i vječne muke za sagrešenja svoja, za neraskinuto
općenje sa sotonom, za pad zajednički svima ljudima, za svoje
vlastito prebivanje u palosti, najzad, za potpuno nedovoljno i često
iskrivljeno vršenje zapovijesti. Pred svakom patnjom koja mu se
šalje po promislu Božjem on pokorno saginje glavu, znajući da
Bog za vrijeme ovog zemaljskog stranstvovanja patnjama poučava
i oblikuje one koji Mu služe. Takav čovjek milostiv je prema
neprijateljima svojim i moli se za njih kao za braću koju zanose
demoni, kao za udove istoga tijela, bolesne u duhu, kao za
dobrotvore svoje, kao za oruđa promisla Božjeg.
O PRELASTI - O SNOVIĐENJIMA
O PRELASTI - O SNOVIĐENJIMA
Radi uskovitlavanja i ozljeđivanja duša

ljudskih demoni pribjegavaju snoviđenjima;
isto tako i sami neiskusni monasi, obraćajući
pažnju na svoje snove, nanose sebi štetu, i iz
toga razloga ovdje je neophodno ponuditi
određenje značenja snoviđenja za čovjeka
čija priroda još nije obnovljena Duhom
Svetim. Za vrijeme sna stanje čovjeka koji
spava Bog je ustrojio tako da se čitav čovjek
nalazi u potpunom odmaranju. To odmaranje toliko je potpuno da
čovjek za vrijeme sna gubi svijest o svome postojanju, dolazi u
stanje samozaborava. Za vrijeme sna svaka aktivnost vezana za rad
i koja se izvodi hotimično, pod upravom razuma i volje, prekida
se: ostaje samo ona aktivnost koja je neophodna za postojanje i ne
može se od njega odvojiti. U tijelu krv nastavlja svoje kretanje,
želudac vari hranu, pluća obavljaju proces disanja, koža propušta
isparenja; u duši nastavljaju da se množe misli, maštarije i
osjećanja, ali ne u zavisnosti od razuma i htjenja, nego po
besvjesnom djelovanju prirode. Takve maštarije, praćene
mišljenjem i osjetima njima svojstvenim, čine snoviđenje. Često je
ono čudno, pošto ne pripada sistemu hotimičnih i namjernih
maštanja i razmišljanja čovjekovih, nego se javlja po zakonima i
zahtjevima prirode, po vlastitom htjenju i naravi. Ponekad
snoviđenje na sebi nosi nevezani pečat voljnih razmišljanja i
maštanja, a ponekad je ono posljedica naravstvenog nastrojenja.
Na taj način snoviđenje, samo po sebi, ne može i ne smije imati
nikakvo značenje. Smiješna je i potpuno nelogična želja
pojedinaca da u bunilu svojih snoviđenja vide predskazanje
vlastite budućnosti ili budućnosti drugih, ili bilo kakav smisao.
Kako da bude ono za čije postojanje nema nikakvog razloga?
Demoni, imajući pristup dušama našim za vrijeme dok smo budni,
imaju ga i dok spavamo. I za vrijeme sna oni nas iskušavaju
grijehom, uplićući svoje maštarije u naše. Također, zapaze li da
obraćamo pažnju na snove, oni nastoje da snovima našim pridaju
zanimljivost, te da u nama izazovu veću pažnju prema tim
besmislicama, da postepeno u nama izgrade povjerenje prema
njima. Takvo povjerenje uvijek je povezano sa
samomnjenjem(preuznošenjem), a samomnjenje nas umni pogled
na nas same čini lažnim, zbog čega čitava djelatnost naša postaje
lišena ispravnosti: a upravo to je demonima i potrebno! Onima
koji su poodmakli u samomnjenju demoni se počinju javljati u
vidu anđela svijetlosti, u vidu mučenika i prepodobnih, pa čak i u
vidu Majke Božje i Samoga Krista, hvaleći življenje njihovo,
obećavajući im vijence nebeske i time ih uzvodeći na visinu
samomnjenja(preuznošenja) i gordosti(ponositosti). Takva visina
ujedno je i pogubna provalija. Mi moramo dobro znati da u stanju
u kome se nalazimo, a koje još nije obnovljeno blagodaću, nismo
sposobni da vidimo drugačija snoviđenja izuzev onih što ih
proizvedu bunilo duše i napadaji demona. Kao što se za vrijeme
budnog stanja u nama stalno i neprestano javljaju pomisli i
maštarije iz pale prirode, ili ih donose demoni, tako i za vrijeme
sna vidimo samo maštanja po djelovanju pale prirode i po
djelovanju demona. Kao što se utjeha naša za vrijeme budnosti
sastoji od umiljenja koje se rađa od spoznaje grijehova svojih,
siječanja na smrt i sud Božji - samo što se te pomisli u nama
javljaju od blagodati Božje koja prebiva u nama, a koja je u biće
naše usađena svetim krštenjem, i donose ih Anđeli Božji,
saobrazno našem pokajničkom stanju, tako nam i u snu, veoma
rijetko, u krajnjoj nuždi, Anđeli Božji predočavaju ili kraj življenja
našeg, ili muku paklenu, ili strašni sud na samrti i poslije smrti. Od
takvih snoviđenja mi dolazimo do straha Božjeg, do umiljenja, do
plača nad sobom. Ali takva se snoviđenja podvižniku, pa čak i
očiglednom, velikom grešniku daju veoma rijetko, po osobitom
nesaznajnom promislu Božijem; a daju se veoma rijetko ne zbog
škrtosti Božanske blagodati prema nama - ne!, nego iz tog razloga
što nas sve što se sa nama zbiva mimo uobičajenog poretka dovodi
do samomnjenja(preuznošenja) i pokolebava u nama smirenje,
toliko nepohodno za spasenje naše. Volja Božja, u čijem je
ispunjenju spasenje čovjekovo, u Svetome Pismu izložena je tako
jasno, tako snažno, tako podrobno, da bilo kakvo potpomaganje
ljudskoga spasenja narušavanjem općeg poretka postaje posve
izlišno i nepotrebno. Onome mrtvacu koji je molio da bude
uskrsnut i poslat braći da bi ih uputio na prelazak sa širokog na
tijesni put rečeno je: "Imaju Mojsija i proroke: neka njih slušaju".
Kada se molilac usprotivio: "Ne, oče Abrahame, nego ako im dođe
netko iz mrtvih, pokajat će se", dobio je odgovor: "Ako ne slušaju
Mojsija i proroke, ako netko i iz mrtvih uskrsne, neće se uvjeriti"
(Lk. 16, 27, 31). Iskustvo je pokazalo da su mnogi koji su se
udostojali viđenja mitarstava, strašnog suda i drugih zagrobnih
užasa u snu bili potreseni tim viđenjem na kratko vrijeme, da bi
zatim podlegli rasijanosti, zaboravili na ono što su vidjeli i u
nemaru provodili život svoj; nasuprot tome, oni koji nisu imali
nikakva viđenja, ali su se marljivo poučavali u zakonu Božjem,
postepeno su došli do straha Božjeg, dostigli duhovni napredak i u
radosti, koja se rađa od posvjedočenosti spasenja, prešli iz ove
zemaljske doline patnje u blaženu vječnost. Sveti Ivan Ljestvičnik
o učešću demona u monaškim snoviđenjima rasuđuje na slijedeći
način: "Kada, napustivši radi Gospoda dom svoj i domaće naše, iz
ljubavi prema Bogu sebe predamo stranstvovanju, tada demoni,
sveteći se za ovo, pokušavaju da nas smućuju snoviđenjima,
prikazujući nam srodnike naše kako ridaju, ili umiru, ili pate u
zatvoreništvu i zbog nas trpe iskušenja. Onaj koji vjeruje snovima
nalik je na čovjeka koji trći za svojom sjenkom i pokušava da je
uhvati. Demoni sujete u snoviđenjima se pretvaraju u proroke,
pogađajući budućnost po prepredenosti svojoj, i obznanjujući nam
je, kako bismo, pošto se viđenja obistine, dospjeli u stanje
nedoumice i preuzneli se pomišlju, kao da smo već blizu dara
prorokovanja. Za one koji mu vjeruju, demon često biva prorok, a
za one koji mu ne pridaju važnost on je vazda lažac. Kao duh, on
vidi ono što se odvija u zračnim prostranstvima, i, shvativši da
netko umire, lakomislenom čovjeku obznanjuje to u snu. Demoni
ne znaju ništa od onoga što će se zbiti u budućnosti po proroštvu, u
protivnom slučaju smrt bi nam mogli prorokovati i vračari.
Demoni uzimaju obličje anđela svijetlosti, nerijetko i lik
mučenika, i u snoviđenjima nam prikazuju naše općenje sa njima,
a kada se probudimo izazivaju u nama radost i preuznošenje. Neka
ti ovo bude pokazatelj prelasti (demonske obmane). Sveti Anđeli
pokazuju nam muku, sud, smrt, zbog čega se, probudivši se,
ispunjavamo trepetom i žalošću. Počnemo li se u snoviđenjima
pokoravati demonima, oni će krenuti da nam se izruguju i u
budnom stanju. Onaj koji vjeruje snoviđenjima potpuno je
neiskusan, a tko nijednom snu ne vjeruje uistinu je mudroljubiv.
Vjeruj samo onim snovima koji ti obznanjuju muku i sud; ukoliko
te, međutim, zbog njih počne uznemiravati očajanje, znaj da su i ti
snovi od demona" (Sveti Ivan Ljestvičnik, Dodatak uz Slovo 3.). -
Prepodobni Kasijan Rimljanin pripovijeda za nekakvog monaha,
rodom iz Mezopotamije, da je provodio veoma usamljen i
isposnički život, ali je propao zbog prelašćenosti demonskim
snoviđenjima. Naime, uvidjevši da je taj monah malo pažnje
obraćao na svoj duhovni razvoj, nego je sveukupnu pažnju
usmjerio na tjelesni podvig, pridavši mu, a shodno tome i sebi
samom, veliku vrijednost, demoni su mu počeli pokazivati takva
snoviđenja koja su se po zlobnoj prepredenosti demonskoj
obistinila na djelu. Kada se monah utvrdio u vjeri u snoviđenja i
povjerenju prema sebi samom, đavo mu je u predivnom
snoviđenju pokazao Judeje kako se rajskim blaženstvom naslađuju
i kršćane gdje se u paklenim mukama zlopate. Pri tome je demon,
razumije se, u obličju anđela ili nekakvog starozavjetnog
pravednika, posavjetovao monaha da prihvati vjeru judejsku kako
bi dobio mogućnost da bude učesnik u blaženstvima Judeja, što je
on bez ikakvog oklijevanja i učinio (Slovo o rasuđivanju.
Dobrotoljublje, dio VI). - Ovo što je rečeno dovoljno je da se
ljubljenoj braći našoj, današnjim monasima, objasni koliko je
nerazumno obraćati pažnju na snove, a naročito vjerovati im, i
kako strašna šteta može nastati od vjerovanja u njih. Od obraćanja
pažnje na snoviđenja neizostavno se duši prikrada vjerovanje u
njih, i zato je već i sama takva pažnja strogo zabranjena.
Priroda, obnovljena Duhom Svetim, vlada se po potpuno drugim
zakonima nego priroda koja je pala i koja se sve dublje zaglibljuje
u svome padu. Vladalac u obnovljenom čovjeku je Duh Sveti. "Na
takvima je prosijala blagodat Božanstvenog Duha", kazao je
Prepodobni Makarije Veliki, "i nastanila se u dubini uma
njihovog: tako je Gospod njima kao duša" (Slovo 7, gl. 12). I u
budnom stanju, i u snu oni prebivaju u Gospodu, izvan grijeha,
izvan zemaljskih i tjelesnih pomisli i maštarija. Njihove pomisli i
maštanja, koji se za vrijeme sna nalaze izvan uprave razuma i volje
ljudske, i koji u drugim ljudima djeluju bez učešća svijesti, po
zahtjevima prirode, u takvima djeluju po rukovodstvu Duha, i
snoviđenja takvih ljudi imaju duhovno značenje. Tako je pravdeni
Josip u snu bio naučen tajni očovječenja Boga Logosa; u snu mu je
bilo zapovjeđeno da bježi u Egipat i da se iz njega vrati (Mt., gl. 1
i 2). Snoviđenja koja Bog šalje nose u sebi neospornu uvjerljivost.
Ta je uvjerljivost shvatljiva Svetima Božjim i nedokučiva za one
koji se još nalaze u borbi sa strastima.

O PRELASTI - O ŽIVLJENJU PREMA SAVJETU
O PRELASTI - O ŽIVLJENJU PREMA

SAVJETU
U prethodnoj glavi duhovno zivljenje koje

je po Promislu Bozijem dato nasem dobu
nazvali smo zrncima. Ono se zasniva na
rukovodjenju Svetim Pismom i spisima
Svetih Otaca u delu spasenja, uz savete i
pouke uzete od oceva i brace koji su nasi
savremenici. U sustinskom smislu to jeste
poslusanje drevnih monaha, ali u
drugacijem obliku, prilagodjenom nasoj slabosti, prevashodno
dusevnoj. Drevnim iskusenicima njihovi duhonosni ucitelji bez
oklevanja i okolisenja obznanjivali su volju Boziju: sada su
monasi duzni da sami u Pismu tragaju za voljom Bozijom, i da
zbog toga cesto i dugotrajno prebivaju u nedoumici i prave greske.
Tada je napredovanje bilo brzo po svojstvu delanja; sada je ono
tromo, opet po svojstvu delanja. Takvo je Bozije blagovoljenje
prema nama: duzni smo da mu se pokoravamo, i da ga sa
blagodarenjem trepetno stujemo. Nase danasnje monasko zivljenje
po Pismu i savetu oceva i brace osvestano je primerom celovodje
monastva, Prepodobnog Antonija Velikog. On nije bio u
poslusanju kod starca, nego je kao novak ziveo odvojeno, i pouke
uzimao iz Pisma i od raznih oceva i brace: kod jednoga se naucio
uzdrzanju, kod drugoga - krotosti, trpljenju, smirenju, kod nekog
pak strogom strazenju nad sobom, bezmolviju, trudeci se da
prihvati za sebe vrlinu svakog vrlinskog monaha, svima po
mogucnostima buduci poslusan, smiravajuci se pred svima i
neprestano se Bogu moleci (Cetji Mineji, 17. januar). Postupaj i ti,
ako si novak, na isti nacin! Nastojatelju i ostalima iz uprave
manastirske pokazuj nelicemerno i necovekougodljivo poslusanje,
poslusanje slobodno od laskanja i pritvornosti, poslusanje Boga
radi. Budi poslusan svim ovima i braci u onome sto ti zapovedaju,
ako to nije protivno Zakonu Bozijem, tipiku i poretku u manastiru
prihvacenom i odlukama manastirske uprave. Ali nikako nemoj
biti poslusan u zlu, makar ti se desilo da zbog tvoje nespremnosti
na covekougadjanje i zbog cvrstine tvoje podneses neku zalost.
Savetuj se sa vrlinom ispunjenim i razumnim ocima i bracom, ali
savete njihove prihvataj sa krajnjim oprezom i obazrivoscu. Nemoj
se zanositi savetom po njegovom pocetnom delovanju na tebe!
Zbog strasnosti tvoje i slepila neki strasni i stetni savet moze ti se
uciniti dopadljivim jedino po neznanju i neiskustvu tvome, ili zato
sto on ugadja nekakvoj skrivenoj strasti sto u tebi prebiva, a da je
nisi poznao. Sa placem i uzdisajima srca moli Boga da ti On ne
dopusti da se udaljis od svesvete volje Njegove da bi sledio palu
volju ljudsku, tvoju ili bliznjega tvog, koji te savetuje.
Kako o svojim pomislima, tako se i o pomislima svoga bliznjeg, o
njegovim savetima, savetuj sa Evandjeljem. Sujeta i samomnjenje
vole da poucavaju i upucuju. Oni se ne brinu o vrednosti svoga
saveta! Ne pomisljaju da mogu naneti bliznjem neizlecivu ranu
nekakvim ruznim savetom koji ce neiskusni novak prihvatiti sa
apsolutnim poverenjem, raspalivsi se telom i krvlju! Njima je
potreban uspeh, bez obzira na njegovu kakvocu, bez obzira na
temelj njegov! Njima je potrebno da kod novaka izazovu utisak i
da ga u naravstvenom pogledu potcine sebi! Njima je potrebna
pohvala ljudska! Njima je potrebno da se procuju kao sveti,
razumni, prozorljivi starci, ucitelji! Njima je potrebno da nahrane
svoju nezasitu tastinu, svoju gordost. Svagda je bila istinita
molitva Proroka, a osobito sada: "Pomagaj, Gospode; jer nesta
Svetijeh, jer je malo vjernijeh medju sinovima covjecijim. Laz
govore jedan drugome, usnama lazljivijem govore iz srca
dvolicna" (Ps. 12, 1-2). Rec lazljiva i dvolicna ne moze da ne bude
i zla i stetna. Protiv takvog nastrojenja neophodno je preduzeti
mere opreza. "Izucavaj Sveto Pismo", kazuje Simeon Novi
Bogoslov, "i spise Svetih Otaca, narocito delatne, kako bi,
uporedivsi sa njima ucenje i ponasanje tvoga ucitelja i starca,
mogao da ih vidis (to ucenje i ponasanje) kao u ogledalu i
razumes, te kako bi ono sto je u saglasju sa Pismom usvajao i
drzao na umu, a ono sto je lazno i rdjavo poznavao i odbacivao, da
ne bi bio obmanut. Znaj da se u nase dane pojavilo mnogo
obmanjivaca i laznih ucitelja" (Gl. 33, Dobrotoljublje, deo I).
Prepodobni Simeon ziveo je u desetom stolecu po Rodjenju
Hristovom, devet vekova pre naseg doba; eto kada se vec razlegao
glas pravednika u svetoj Crkvi Hristovoj o nedostatku istinskih,
duhonosnih rukovoditelja, o mnostvu laznih ucitelja. Vremenom je
zadovoljavajucih ucitelja monaha bivalo sve manje i manje. Tada
su Sveti Oci poceli da sve vise predlazu rukovodjenje Svetim
Pismom i spisima Otackim. Prepodobni Nil Sorski, pozivajuci se
na Oce koji su pisali pre njega, kazuje: "Nije mali podvig, porucili
su oni, naci neprelascenog ucitelja za ovo cudesno delanje
(istinsku monasku srdacnu i umnu molitvu). Oni su neprelascenim
nazvali onoga ko poseduje delanje i umovanje posvedoceno
Svetim Pismom i ko je stekao duhovno rasudjivanje. I jos su kazali
Sveti Oci da je i tada jedva bilo moguce naci neprelascenog
ucitelja u takvim stvarima; sada pak, kada ih je ostalo krajnje
malo, valja ih traziti sa velikom obazrivoscu. Ukoliko se takav ne
nadje, Sveti Oci zapovedili su da se slusa Sam Gospod, Koji
govori: Istrazujte Pisma, i u njima cete naci zivot vecni (Jn. 5, 39).
Jer sto se ranije napisa u Svetom Pismu za nasu se pouku napisa
(Rimlj. 15, 4)" (Predogovor Ustavu ili Predanju). Prepodobni Nil
ziveo je u XV veku; osnovao je skit nedaleko od Belog jezera, gde
se u potpunoj osami bavio molitvom. Korisno je saslusati i
kazivanja staraca novijih vremena, sa kakvim smirenjem i
odbacivanjem sebe Prepodobni Nil govori o poukama sto ih je
zavestao bratiji:
"Niko ne sme tajiti rec Boziju po nemaru svome, vec mora
priznavati nemoc svoju i ujedno ne skrivati istinu Boziju, kako ne
bismo postali krivi za prestupanje zapovesti Bozije. Nemojmo u
tajnosti cuvati rec Boziju, nego je obznanjujmo. Knjige Svetog
Pisma i reci Svetih Otaca mnogobrojne su kao pesak morski:
istrazujuci ih sa usrdjem, prenosimo ih onima sto k nama dolaze i
potrebuju ih (onima sto traze i pitaju). Tacnije: ne prenosimo ih
mi, jer smo toga nedostojni, nego ih iz Svetoga Pisma prenose
blazeni Sveti Oci" (Predanje Prepodobnog Nila Sorskog).
Nece biti naodmet da ovde primetimo da se Prepodobni Nil Sorski,
iako je imao blagodat Boziju, nije usudjivao da proizvoljno tumaci
Pismo, nego je sledio objasnjenja Otaca. Put smirenoumlja jedini
je ispravan put ka spasenju. Evo izvanrednog obrasca za
savremeno poucavanje! On je u potpunosti dusekoristan za onoga
ko duhovno rukovodi i onoga koji biva vodjen, on je pravilan izraz
i odraz umerenog napredovanja, on je povezan sa odbacivanjem
samomnjenja, bezumne bezobzirnosti i drskosti, u koje upadaju
oni sto spolja podrazavaju Varsanufija Velikog i druge znamenite
Oce, nemajuci blagodati Otacke. Ono sto je u Ocima predstavljalo
izraz preizobilnog prisustva Duha Svetoga u njima, to je kod
nerazumnih i licemernih epigona izraz ogromnog neznanja,
samoprelascivanja, gordosti, drskosti. Ljubljeni oci! Rec Boziju
izgovaracemo braci nasoj sa svakim smirenjem i trepetom, buduci
svesni da nismo dorasli ovakvom sluzenju i cuvajuci se od tastine,
koja silno dosadjuje ljudima ispunjenim strastima, kada takvi
poucavaju bracu. Pomislite da smo duzni da damo odgovor za
svaku praznu rec (Mt. 12, 36), pa je utoliko tezi odgovor za rec
Boziju izgovorenu sa tastinom i podstaknutu tastinom. "Istrijebice
Gospod sva usta lazljiva, jezik velicavi, ljude koji govore: jezikom
smo jaki, usta su nasa u nas, ko je gospodar nad nama?" (Ps. 12, 3-
4). Istrebice Gospod one sto istu slavu svoju, a ne Boziju.
Pobojmo se pretnje Bozije! Rec nazidanja kazujmo u slucaju
sustinske neophodnosti, ne kao ucitelji, nego kao oni koji i sami
potrebuju pouku i koji se trude da postanu zajednicari pouke sto je
Bog pruza u svesvetoj reci Svojoj.
"Svaki kao sto je primio blagodatni dar", porucuje Sveti apostol
Petar, "njime sluzite jedni drugima, kao dobri upravitelji
raznovrsne blagodati Bozije. Ako neko govori, neka govori kao
rijeci Bozije; ako neko sluzi, neka sluzi kao po moci koju Bog
daje; da se u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista" (1. Petr. 4, 10-
11). Onaj ko dela od sebe, dela tastine radi, i sebe i one sto ga
slusaju prinosi na zrtvu satani; ko dela od Gospoda, dela na slavu
Gospodnju, savrsava svoje spasenje i spasenje bliznjih svojih kroz
Gospoda, jedinog Spasitelja ljudi. Bojmo se da novaku ne pruzimo
nekakvu nepromisljenu pouku, koja nije zasnovana na reci Bozijoj
i na duhovnom razumevanju reci Bozije. Bolje je priznati
neznanje, nego iskazati dusegubno znanje. Sacuvajmo se od velike
nevolje - da lakovernog novaka od sluge Bozijeg pretvorimo u
slugu ljudima (1. Kor. 7, 23), podstakavsi ga da umesto svesvete
volje Bozije cini palu volju ljudsku (ovde se ne govori o
spoljasnjem poslusanju manastirskom, o trudovima i poslovima
manastirskim koje odredjuje uprava obitelji, nego o naravstvenom,
skrivenom poslusanju, koje se u dusi savrsava).
Savet ne podrazumeva uslov da se neizostavno izvrsi; po njemu se
moze postupiti i ne postupiti. Na savetniku nema nikakve
odgovornosti za savet, ukoliko ga je pruzio sa strahom Bozijim i
smirenoumljem, ne po svojoj volji, nego posto je pitan i
podstaknut. Takodje, onaj ko je primio savet nije sputan njime; po
njegovoj volji i rasudjivanju preostaje mu da dobijeni savet ispuni
ili ne ispuni. Ocigledno je da je put saveta i sledovanja Svetom
Pismu saobrazan nasem slabom vremenu. Primeticemo da Oci
zabranjuju da se bliznjem pruzaju saveti iz vlastitih pobuda, bez
pitanja bliznjeg; samovoljno davanje saveta pokazuje da drzimo za
sebe da posedujemo duhovno znanje i duhovnu dostojnost - a to je
otvorena gordost i samoprelascenje (misljenje Svestenomucenika
Petra, mitropolita Damaskog, i drugih Otaca. Dobrotoljublje, deo
III). To se ne odnosi na nastojatelje i upravitelje, koji su duzni da u
svako doba, kod svake potrebe na koju se naidje, i bez pitanja
poucavaju povereno im bratstvo (2. Tim. 4, 2). Medjutim, prilikom
posecivanja drugih manastira oni su duzni da se upravljaju prema
savetu Prepodobnog Makarija Aleksandrijskog Prepodobnom
Pahomiju Velikom. Pahomije je, naime, upitao Makarija za
poucavanje brace i sudjenje njima. Ava Makarije odgovorio je:
"Poucavaj one koji su tebi potcinjeni i njima sudi, a nemoj suditi
nikome sa strane" (Alfabetni paterik i Hvale dostojna kazivanja o
avi Makariju Gradskom, gl. 2). Toga su se pravila pridrzavali i
pridrzavaju ga se svi nastojatelji koji zele da blagougode Bogu.

O PRELASTI - O ANAHORETSKOM ŽIVLJENJU
O PRELASTI - O ANAHORETSKOM
ŽIVLJENJU
Neka ne bude skriveno od ljubljene bratije

da najuzviseniji vidovi monaskog zivljenja,
konkretno - anahoretsko podvizavanje u
dubini pustinje ili tihovanje u zatvornistvu,
kao i zivljenje uz duhonosnog starca uz
bezuslovno poslusanje njemu nisu ustrojeni
pukim slucajem, ne htenjem i razumom
ljudskim, nego po osobitom promislu,
odredjenju, prizvanju i otkrivenju Bozijem. Antonije Veliki,
celovodja monastva, osnivac pustinoziteljstva, udaljio se u
pustinju kada se vec bio obukao u silu s visine, i nikako ne
drugacije nego po prizivu Bozijem. I premda se to ne kaze jasno u
njegovom zitiju, kasniji dogadjaji iz njegovog zivota to ocito
potvrdjuju. O tome da je u najskriveniju (unutarnju) pustinju radi
savrsenog tihovanja on bio upucen glasom Bozijim i zapovescu
Njegovom kazuje se u zitiju podviznikovom (Zitije Prepodobnog
Antonija Velikog. Cetji Mineji za 17. januar i Vitae Patrum
Patrologiae coursus completus, T. LXXVI). Prepodobnom
Makariju Velikom, savremeniku Prepodobnog Antonija, nesto
mladjem od njega, javio se Heruvim, pokazao mu besplodnu
ledinu - kasnije znameniti Egipatski skit, zapovedio mu da se u
njoj nastani i obecao da ce se pusta ravnica ispuniti mnostvom
otselnika (Alfabetski paterik). Arsenije Veliki, nalazeci se u
carskim palatama, molio se Bogu da mu ukaze put spasenja i
pocuo glas: "Arsenije! Bezi od ljudi i spasces se!". Arsenije se
udaljio u pomenuti Skit, tamo je iznova molio Boga da ga uputi ka
spasenju, i opet je zacuo glas: "Arsenije! Bezi (od ljudi), cuti,
tihuj: to su koreni bezgresnosti" (Alfabetski Paterik i Secanja
dostojna kazivanja). Prepodobna Marija Egipcanka bila je
prizvana na otselnistvo u Prekojordanskoj pustinji zapovescu
Bozijom (Cetji Mineji za 1. april). Bog je, prizivajuci izabrane
Svoje na tihovanje i otselnistvo, darivao njima takvu pomoc i
sredstva za ovakvo zivljenje, kakve covek sam po sebi ne moze
imati. I u doba procvata monastva, kada je bilo mnogo duhonosnih
rukovoditelja, malo je bilo onih koji su bili sposobni za tihovanje,
a narocito za otselnistvo. "Istinsko, razumno tihovanje", govori
Sveti Jovan Lestvicnik, "mogu obavljati samo malobrojni, i to
jedino oni koji su stekli utehu Bozansku, sto ih u podvizima krepi i
u bitkama im pomaze" (Slovo 4, gl. 120). "Tihovanje upropastava
neiskusne" (Slovo 27, gl. 5). Zatvornici i otselnici cesto su
podnosili najvece dusevne nevolje; nevolje su trpeli oni medju
njima koji su u zatvornistvo stupili po svojoj volji, a da nisu
primili priziv od Boga.
U Prologu citamo ovakvo kazivanje: u Palestini je postojao
manastir u podnozju nekakve velike i visoke stene, a u steni iznad
manastira bese jedna pestera. Monasi toga manastira pripovedali
su: "Pre nekog vremena jedan (monah) iz naseg bratstva zazeleo je
da zivi u pesteri, sto je u brdu, i moljase igumana da mu dopusti.
Iguman imadjase dar rasudjivanja. On kaza bratu: "Sine moj, kako
zelis da sam zivis u pesteri, kada jos nikako nisi savladao telesne i
dusevne strasne pomisli? Onaj ko zeli da tihuje mora se nalaziti
pod rukovodstvom ucitelja, a ne sme sam sobom upravljati. A ti,
iako niukoliko nisi dostigao potrebnu meru, molis skudost moju da
ti dozvoli da samujes u pesteri; mislim da ne razumes svakovrsne
mreze djavolske. Daleko ti je bolje da sluzis ocima, da od Boga
zadobijas pomoc molitvama njihovim, da sa nama u odredjena
vremena slavis i opevas Vladara svih, nego da se sam boris sa
necastivim i zlokovarnim (podmuklim) pomislima. Nisi li cuo sta
govori Bogoglasni Otac Jovan, pisac Lestvice: "Tesko onome ko
sam zivi, jer upadne li u uninije ili lenost, nema ko da ga podigne!
A gde su dvoje ili troje sabrani u ime Moje, onde sam i Ja medju
njima, kaza Gospod". Tako mu iguman porucivase, ali ne bese
kadar odvratiti ga od dusegubnih pomisli. Videci silnu zelju
bratovljevu i neotstupno moljenje njegovo, iguman mu najzad
dopusti da zivi u pesteri. Pracen molitvom igumana, on se pope u
pesteru. Hranu mu, u casovima uzimanja njenog, donosase jedan
od manastirske bratije, a u zatvornika bese kotarica na uzetu, koje
on spustase i tako hranu uzimase. Kada provede neko vreme u
pesteri, djavo, koji vazda vojuje sa onima koji bi da zive
bogougodno, poce da ga smucuje zlim pomislima dan i noc; posto
prodje nekoliko dana, preobrazivsi se u svetlonosnog angela, javi
mu se i rece: "Neka ti bude znano da me je Gospod poslao da ti
prisluzujem radi cistote tvoje i zivljenja blagocastivog". A monah
ce: "Sta sam to dobro ucinio da bi mi angeli sluzili?" Djavo
uzvrati: "Sve sto si ucinio veliko je i uzviseno. Ostavio si lepote
sveta i postao monah, trudis se u postu, molitvama i bdenju; opet
si, ostavivsi manastir, izabrao zivljenje ovde: pa kako angeli ne bi
sluzili svetinji tvojoj?" Tim recima dusegubna zmija dovede ga do
preuznosenja, do gordosti, i poce mu se stalno prikazivati.
Jednom prilikom neki covek, koga lopovi behu opljackali, otide k
monahu. Necisti demon, koji mu se, prelascujuci ga, javio u
oblicju angela, rece mu: "Toga coveka pokradose lopovi; ukradene
stvari sakrivene su na takvom i takvom mestu: reci mu da otide
onamo i uzme sto je njegovo". Dosavsi do pestere, covek se
pokloni, a monah mu odgore rece: "Dobro je, brate, sto si dosao!
Znam: nevolja te zadesila, jer su kod tebe bili lupezi, i ukrali ti to i
to. Ne tuguj! Sve sto su ukrali ostavili su na tom i tom mestu: otidi
onamo i naci ces sve to, a za mene se moli". Covek se zacudi,
poslusa ga i nadje ukradeno. On proslavi monaha po citavoj toj
zemlji, govoreci da je monah koji u pesteri obitava prorok. K
njemu stade priticati mnostvo ljudi: slusajuci ga, oni se divljahu
ucenju sto ga ovaj objavljivase pod uticajem djavola. Pretskazivao
je sta ce se zbiti, i pretskazanja mu se obistinjavahu. I nesrecnik
provede dosta vremena u takvoj prelasti. U drugi dan druge
nedelje po vaznesenju Gospoda naseg Isusa Hrista javi se monahu
necisti demon i rece: "Znaj, oce, da ce zbog neporocnog i
ravnoangelnog zivljenja tvoga doci drugi angeli i uzeti te u telu na
nebo: tamo ces se, sa svim angelima, nasladjivati gledanjem
neizrecive krasote Gospodnje". Rekavsi ovo, demon postade
nevidljiv. Ali covekoljubivi i mnogomilostivi Bog, Koji ne zeli
propast ljudsku, stavi u srce monahu da izvesti igumana o onome
sto se dogodilo. Kada k zatvorniku dodje brat sto mu donosase
hranu, on, provirivsi iz pestere, poruci: "Brate! Idi, kazi igumanu
da dodje ovamo". Brat to prenese igumanu. Iguman pohita da
dodje; pope se lestvama do zatvornika i upita ga: "Zasto si mi, sine
moj, porucio da dodjem ovamo?" Ovaj odgovori: "Cime bih ti
uzvratio, oce sveti, za sve sto si ucinio nedostojnosti mojoj!"
Iguman ce na to: "A sta sam ti to dobro ucinio?" Monah: "Uistinu,
oce, tvojim posredovanjem udostojih se mnogih i velikih dobara.
Ti si me u angelski obraz obukao; tvojim posredovanjem vidim
angele i udostojavam se opstenja sa njima; tvojim sam
posredovanjem primio dar prozorljivosti i prorokovanja". -
Pocuvsi to, iguman se udivi i rece: "Nesrecnice! Zar da ti vidis
angele? Zar da se ti udostojis dara prozorljivosti? Tesko tebi,
kukavce! Nisam li ti kazivao: ne idi u pesteru, da te ne bi kako
demoni prelastili". Dok mu iguman ovako govorase, brat mu se
protivljase: "Ne govori tako, casni oce! Radi tvojih svetih molitava
ja vidim angele: sutra ce me oni vazneti na nebesa sa telom mojim.
Neka bude znano svetosti tvojoj da zelim da molim Gospoda Boga
naseg da i tebe uzmu angeli, kako bi i ti sa mnom u nebeskoj slavi
prebivao".
Ovo pocuvsi, iguman mu strogo kaza: "Prelascen si od demona,
kukavce! Pa ipak, ako sam vec dosao ovamo, necu otici sa ovog
mesta, neko cu ostati da vidim sta ce se sa tobom dogoditi. Neciste
demone, koje ti nazivas angelima, ja necu ugledati, ali kada vidis
da su dosli, kazi mi". Iguman zapovedi da se lestve uklone, i
ostade u pesteri sa prelascenim, prebivajuci u postu i neprekidnom
psalmopojanju. Kada nastade cas u koji se prelasceni nadase da ce
biti vaznet na nebo, on ugleda demone sto mu dodjose i rece: "Evo
ih, oce!" Tada ga iguman zagrli i zavapi: "Gospode, Isuse Hriste,
Sine Boziji, pomozi sluzi Tvome koji se prelasti i ne dopusti
demonima necistim da njime zavladaju!". Dokle to iguman
govorase, demoni zgrabise i pocese vuci prelascenog, upinjuci se
da ga istrgnu iz zagrljaja igumanovog. Ali iguman im zapreti, i
oni, svukavsi sa prelascenog mantiju, iscezose. Videlo se kako se
mantija uznosi po vazduhu na visinu i kako se najzad skrila. Posto
prodje dosta vremena, mantija se opet pokaza, ovaj put kako leti
dole i pada na zemlju. Tada starac rece prelascenom: "Bezumnice i
kukavce! Vidis li kako su demoni postupili sa tvojom mantijom?
Na isti nacin nameravali su da i sa tobom postupe. Hteli su da te
uznesu na vazduh, kao Simona volhva (carobnjaka), i da te
strovale dole, da se skrsis i nesrecno upropastis jadnu dusu svoju".
Iguman pozva monahe, zapovedi im da donesu lestve, spusti
prelascenog iz pestere u manastir i odredi mu sluzenje u pekari, u
kuhinji i na drugim manastirskim poslusanjima, da bi mu se
smirile pomisli. Na taj nacin on spase brata" (Prolog, meseca
januara 9. dan).
Teskom iskusenju zbog preranog stupanja u zatvornistvo bili su
podvrgnuti i nasi sunarodnici, Prepodobni Isaakije (Paterik
Pecerski i Cetji Mineji za 14. februar) i Nikita (Paterik Pecerski i
Cetji Mineji za 31. januar) Pecerski. Iz zivotopisa Prepodobnog
Isaakija, savremenika Prepodobnih Antonija i Teodosija, vidi se da
je on stupio u zatvornistvo po sopstvenom htenju. Naime, on
prohodjase veoma naporan telesni podvig; teznja za jos napornijim
podvigom podstakla ga je da se zatvori u jednoj od najmanjih
pestera Pecerskog manastira u Kijevu. Hrana mu bejase prosfora, a
pice - voda, i tu veoma oskudnu hranu on uzimase svaki drugi dan.
U tako napornom telesnom podvigu i u nedostatku opitnih
poznanja o dusevnom podvigu i dusevnoj borbi nije moguce ne
platiti nesto za svoj podvig. Na unutarnjem nastrojenju podviznika
obicno se zasniva iskusenje koje na njega navode demoni. "Ako
covek", kazuje Prepodobni Makarije Egipatski, "sam po sebi ne
pruzi povoda satani da ga potcini svome uticaju, satana ni na koji
nacin nece moci da nasilno ovlada njime" (Slovo 4, gl. 12).
Demoni su se Isaakiju pokazali u oblicju svetozarnih angela,
jednog od drugoga sjajnijih; nazvali su ga Hristom i zahtevali od
podviznika da im se pokloni. Poklonjenjem, koje jedino Bogu
treba ciniti, a koje je on uzneo djavolu, podviznik se potcinio
demonima, koji su ga namucili nasilnim pokretima tela (igranjem)
gotovo do smrti. Prepodobni Antonije, koji prisluzivase
zatvorniku, dodje k njemu sa uobicajenom hranom, ali videvsi da
zatvornik ne daje od sebe glasa i shvativsi da mu se desilo nesto
cudno, uz pomoc drugih monaha razvali ulaz u pesteru Isaakijevu,
koji bese potpuno zatvoren; iznesose ga kao mrtvaca i polozise
ispred pestere, ali ga, kada primetise da je ziv, odnesose u keliju na
postelju. Prepodobni Antonije i Teodosije hodjahu za njim, jedan
iza drugoga. Isaakije od iskusenja oslabi umom i telom: nije
mogao ni da stoji, ni da sedi, ni da se, lezeci, okrene s jedne strane
na drugu; dve godine lezao je nepokretno, nem i gluv. Trece
godine je progovorio, moleci da ga podignu i stave na noge. Zatim
poce uciti da hoda, kao dete, ali nista ne zeljase, cak ni ne
pomisljase da poseti crkvu; jedva su ga i na silu na to nagovorili, i
on poce malo po malo odlaziti u hram Boziji. Posle toga poce
odlaziti i u trpezariju, i postepeno nauci da jede; tokom te dve
godine, dok lezase nepokretno, on ne okusi ni hleba ni vode. Na
kraju se potpuno oslobodi od strasnog i cudnog utiska koji u njemu
izazva javljanje i dejstvo demona. Kasnije je Prepodobni Isaakije
dostigao u visoku meru svetosti. Prepodobni Nikita bio je mladji
od Prepodobnog Isaakija, ali mu bese savremenik. Zanet revnoscu,
zamolio je igumana da mu da blagoslov za podvizavanje u
zatvornistvu. Iguman (a tada je to bio Prepodobni Nikon) mu
branjase, govoreci: "Sine moj! Nije korisno da ti, mlad buduci, u
ispraznosti prebivas. Bolje ti je da sa bratijom zivis: njima sluzeci,
neces izgubiti platu svoju. I sam znas kako je Isaakije pesternik u
zatvornistvu bio prelascen od demona; i poginuo bi, da nije bilo
osobite blagodati Bozije, koja ga, molitvama Prepodobnih otaca
nasih Antonija i Teodosija, spase". Nikita odgovori i rece: "Nikako
se necu prelastiti nicim slicnim; moja je zelja, naprotiv, da cvrsto
stanem protiv zamki demonskih i molim covekoljubivog Boga da i
mene udostoji dara cudotvorenja, kao Isaakija zatvornika, koji i do
dana danasnjeg mnoga cudesa cini". Iguman opet kaza: "Tvoja
zelja prevazilazi moci tvoje; cuvaj se da se ne survas kada se
preuzneses. Ja ti, nasuprot tome, zapovedam da sluzis braci, pa ces
zadobiti venac od Boga za poslusanje svoje". Nikita, zanet veoma
snaznom revnoscu za zivljenje zatvornicko, ne htede nimalo
paznje obracati na ono sto mu iguman porucivase. On ispuni svoju
zamisao: zatvori se i tako prebivase u zatvoru, moleci se i nikuda
ne izlazeci. Posto prodje neko vreme, jedared, dok bese na molitvi,
on zacu glas koji se moljase skupa sa njim, i oseti nekakav
neobican miris. Prelastivsi se, rece sam sebi: "Kada to ne bi bio
andjeo, ne bi se molio sa mnom, i ne bi se osecao miomir Duha
Svetoga".
Zatim se Nikita stade usrdno moliti, govoreci: "Gospode, javi mi
se Sam, da Te ugledam". I zacu glas: "Mlad si, necu ti se javiti,
kako se ne bi uzvisio i potom pao". Zatvornik sa suzama
odgovarase: "Gospode! Nikako se necu prelastiti, jer me je iguman
poucio da ne obracam paznju na prelast demonsku; nego cu uciniti
sve sto god mi Ti zapovedis". Tada dusegubna zmija, primivsi
vlast nad njim, rece: "Coveku, dok se nalazi u telu, nije mogucno
ugledati me. Ali evo, saljem angela svoga da sa tobom prebiva:
ispunjavaj volju njegovu". Sa tim recima predstade pred
zatvornikom demon u oblicju angela.
Nikita pade pred noge njegove, klanjajuci mu se kao angelu.
Demon kaza: "Od ovoga casa vise se nemoj moliti, nego samo
citaj knjige; time ces stupiti u neprestano opstenje sa Bogom i
zadobices mogucnost da preneses dusekorisnu rec onima koji
dolaze k tebi, a ja cu se neprestano moliti Tvorcu svih za tvoje
spasenje." Poverovavsi tim recima, zatvornik se jos vecma
prelasti: prestade da se moli, poce se baviti citanjem; video je
demona gde se moli bez prestanka, te se radovase, misleci da se to
angel za njega moli. Zatim poce da mnogo razgovara sa onima sto
k njemu dolazahu o Pismu i da propoveda poput zatvornika
Palestinskog. Postao je slavan medju mirjanima i na dvoru velikog
kneza. On zapravo nije prorokovao, nego je posetiocima govorio
gde su sakrivene ukradene stvari, gde se nesto desilo daleko od
njegovog mesta, a sve mu ovo javljase demon koji sa njim
prebivase.
U nase doba u Moskvi, u domu za sumasisavse, ziveo je jedan
slicni prorok, kome je priticalo mnostvo znatizeljnika. Taj se
prorok zvao Ivan Jakovljevic. Jednog monaha u omanjem
udaljenom manastiru posetili su neki Moskovljani i poceli da hvale
pred njim svoga proroka. Govorili su da su se iz svoga iskustva
uverili u njegov dar prozorljivosti, kada su ga pitali za nekog svog
srodnika koji se nalazio u Nercinsku na robiji. Ivan Jakovljevic
nije odgovarao skoro sat vremena. Kada ga ovi pocese moliti da
pozuri, on ih zapita: "A je li taj Nercinsk daleko odavde?"
Odgovorise mu: "Vise od sest hiljada vrsta". - "Pa kako da tako
brzo otrcim donde!"- usprotivi se prorok. Odgovor koji je zatim
dao sastojao se u tome da su tom zatvoreniku noge u ranama.
Posle nekog vremena ovi koji su se raspitivali primise pismo od
rodjaka iz Nercinska, u kome je on opisivao tezinu svoga polozaja
i spomenuo da su mu bukagije napravile krvave rane na nogama.
"Zamislite koliko je Ivan Jakovljevic prozorljiv!" - takvim
usklikom zavrsise svoju pricu ovi Moskovljani. Monah im odvrati:
"Nema tu prozorljivosti; radi se o ociglednom opstenju sa palim
dusima. Duhu Svetome nije potrebno vreme: On u trenu
obznanjuje tajne zemaljske i nebeske. Ivan Jakovljevic slao je
demona koji je prebivao uz njega iz Moskve u Nercinsk, i on je
dostavio nevazan, vestastveni podatak, koji je zadovoljavao
prorokovu sujetu i znatizelju telesnih ljudi koji su mu se obratili sa
pitanjem. Duh Sveti uvek obznanjuje nesto duhovno,
dusespasonosno, nasusno potrebno, a pali duh - nesto telesno, jer
se nakon pada on valja u grehovnim strastima i vestastvenosti".
Kao primer delovanja i karaktera svojstvenih prozorljivosti od
Boga datoj navescemo jedan izuzetan dogadjaj iz crkvene istorije.
Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop Aleksandrijski, pripovedajuci
episkopu Amoniju o svome bekstvu od imperatora Julijana
Apostate (Otstupnika), navodi: "U to doba video sam velike
muzeve Bozije, Teodora, nastojatelja Tavenisiotskih monaha, i
Pamona, avu monaha koji zivljahu u okolini Antinoje. Nameran da
se sakrijem kod Teodora, udjoh u njegov camac, koji je sa sviju
strana bio prikriven; Pamon je isao zajedno sa nama vodjen
osecajem postovanja. Vetar nije bio povoljan; molio sam se sa
zebnjom u srcu; Teodorovi monasi, izasavsi na obalu, vukli su
camac. Ava Pamon, videci tugu moji, tesase me. Govorah mu:
veruj mi da u srcu mome nema toliko smelosti u doba mira, koliko
u doba progona; jer, stradajuci za Hrista i buduci ukrepljavan
blagodacu Njegovom, nadam se da cu tamo zadobiti veliku milost
od Njega, makar me i ubili. Ne stigoh da zavrsim, a Teodor
pogleda na avu Pamona i nasmesi se; Pamon takodje uzvrati
pogled i na licu mu se pojavi osmeh. Kazah: "Zasto se smejete
recima mojim, da ne pomisljate kako me je strah?" Teodor,
obrativsi se Pamonu, rece: "Kazi Patrijarhu koji je razlog naseg
smeha". Pamon odgovori: "Na tebi je da to ucinis". Tada Teodor
kaza: "Ovoga casa Julijan je ubijen u Persiji, kao sto pretskaza za
njega Bog: "Kako vino vara, taki je covjek ohol, niti ostaje u
stanu; jer rasiruje duh svoj kao grob, i kao smrt je, koja se ne moze
nasititi" (Avak. 2, 5). Ustace imperator hriscanin, muz vrlinski, ali
kratkoga veka. Zato ne idi u Tivaidu, ne trudi se, nego tajno kreni
u susret novom imperatoru: videces se sa njim na putu, primice te
veoma blagonaklono, i vratices se Crkvi svojoj, a njega ce Bog
ubrzo uzeti iz ovoga zivota. Sve se tako i desilo" (Sancti Athanasii
opera omnia, torn. 2, 979-982).
...Tako je on izvestio velikog kneza Izjaslava o ubistvu
novgorodskog kneza Gleba, i savetovao mu da sina velikog kneza
posalje u Novgorod na presto. Mirjanima je to bilo dovoljno da
zatvornika proglase za proroka. Primeceno je da se mirjani, pa i
sami monasi koji nemaju duhovnog rasudjivanja, skoro uvek
zanose varalicama, licemerima, onima koji prebivaju u prelasti
demonskoj, postujuci ih kao svete i blagodatne. Sa Nikitom se
niko nije mogao porediti u pogledu poznavanja Starog Zaveta; ali
on nije podnosio Novi Zavet, nikada svoje besede nije zasnivao na
Evandjelju i Apostolskim Poslanicama, niti bi dopustao da kogod
od njegovih posetilaca podseti na nesto iz Novog Zaveta. Po toj
cudnoj usmerenosti njegovog ucenja oci iz Pecerskog manastira u
Kijevu razumeli su da je tu rec o prelascenosti demonom. Tada je
u manastiru bilo mnogo svetih monaha, ukrasenih blagodatnim
darovima; svojom molitvom oni odagnase demona od Nikite, i
Nikita prestade da ga vidja. Izvedose oci Nikitu iz zatvornistva i
zapitase ga da im kaze stogod iz Starog Zaveta; ali on tvrdjase,
zaklinjuci se, da nikada nije ni citao one knjige koje ranije
znadjase naizust. Ispostavilo se da je od utiska koji je na njega
izazvala prelast demonska on zaboravio cak i da cita, te su ga
jedva jedvice, sa velikim naporom, ponovo naucili da cita. Posto je
molitvama Svetih Otaca dosao sebi, on pozna i ispovedi greh svoj,
oplaka ga suzama gorkim, dostize visok stepen svetosti i stece dar
cudotvorenja smirenim zivljenjem medju bratijom. Kasnije ce
Sveti Nikita biti hirotonisan za episkopa Novgorodskog.
Novija iskustva takodje potvrdjuju ono sto jasno dokazuju iskustva
iz ranijih vremena. I danas je prelast - a tako se na monaskom
jeziku naziva samoobmanjivanje sjedinjeno sa demonskom
obmanom - neizostavna posledica prevremenog udaljenja u
duboku osamu ili narocitog podviga u osami kelije. U vreme kada
je autor ovih saveta iz asketike, jos kao mladic, 1824-25. godine,
odlazio u Lavru Sv. Aleksandra Nevskog da bi se sa monahom
Joanikijem, inace ucenikom staraca Teodora i Leonida, savetovao
o pomislima svojim, tome monahu priticahu mnogi mirjani koji
vodjahu asketski zivot radi saveta duhovnog (monah Joanikije bio
je rodjeni necak Teodorov; posle Teodorove koncine on nije
prekidao opstenje sa Leonidom i kasnije se, radi sazivovanja sa
njime, preselio u Optinski manastir). K njemu je dolazio i redov
Pavel iz Pavlovskog puka, nedavni obracenik iz raskola; on bese
pismen, a raskolnicima je ranije bio ucitelj. Lice Pavlovo blistalo
je od radosti. Medjutim, zbog veoma silnog usrdja sto se u njemu
bese razgorelo, on se odao neumerenom telesnom podvigu,
neuskladjenom sa njegovim zvanjem, nemajuci valjanu i dovoljnu
predstavu o dusevnom podvigu. Jedne noci Pavel stajase na
molitvi. Iznenada se kod ikona pojavi nekakva svetlost nalik na
suncev sjaj, i usred te svetlosti blistavo beli golub. Od goluba
dodje mu glas: "Primi me! Ja sam Duh Sveti; dosao sam da te
nacinim obitalistem svojim". Pavel sa radoscu pristade. Golub udje
u njega kroz usta, i Pavle, iscrpljen od posta i bdenja, najednom
oseti u sebi nezajazljivu bludnu strast. On napusti molitvu i pohita
u kucu bluda. Njegova gladna strast ucini da je on ne mogase
utoliti. Sve javne kuce i sve bludnice kojima je mogao prici
postadose mu stalno utociste. Na kraju on dodje sebi. Svoju
prelascenost demonskim javljanjem i oskvrnjenje usled posledica
prelasti izlozio je u pismu jeroshimonahu Leonidu, koji tada
zivljase u manastiru Prep. Aleksandra Svirskog. U pismu je
nalazilo odraza predjasnje, visoko duhovno stanje ovoga palog
redova. Spomenuti mladic tada je bio kelejnik jeroshimonaha
Leonida (1827-28. godine), i po blagoslovu Starcevom citao je
Pavlovo pismo. U prolece 1828. jeroshimonah Leonid premestio
se iz Manastira Prep. Aleksandra najpre u Ploscanski, a zatim u
Optinski manastir. Pratio ga je njegov kelejnik, koji je tom
prilikom posetio i neke manastire u Kaluskoj i Orlovskoj eparhiji.
Boravio je i u znamenitom Belobreskom manastiru, gde se svojim
podviznickim zivotom proslavio rasoforni monah Serapion, koji se
udostojio vidjenja angela dok je vrsio svoje kelijno pravilo. Ne
samo mirjani, nego i monasi proslavljahu Serapiona i navodjahu
ga kao primer monaskog zivljenja, jer kod nas u Rusiji najvazniji
je telesni podvig, a o dusevnom skoro da je izgubljena predstava.
Godine 1829. Serapion je usled dusevnog rastrojstva premesten u
Optinski manastir, kako bi se rukovodio savetima jeroshimonaha
Leonida. U jednom razgovoru sa strcem desi se da mu Serapion
iscupa veliki deo brade. Zbog uvazavanja njegove podviznicke
slave on je bio smesten u skitu Optinskog manastira. Jedne noci
dosao je Serapion nacalniku skita, jeromonahu Antoniju,
obznanjujuci da mu se Jovan Preteca upravo javio i zapovedio da
zakolje njega - Antonija, jeroshimonaha Leonida, jeroshimonaha
Gavrila i spahiju Zeljabovskog, koji tada boravljase u skitu kao
gost. "A gde ti je noz?" - upita ga pronicljivi i neustrasivi Antonije.
"Nemam ga", odgovori prelasceni. "Znaci, dolazis da koljes bez
noza?", kaza Antonije i udalji prelascenog u keliju; on je morao
biti upucen u ludnicu, gde je i umro. Culi smo da se pre smrti
Serapion dozvao sebi i da je otisao sa nadom na spasenje. Valja
primetiti da pali duh, zeleci da ovlada Hristovim podviznikom, ne
deluje nasilnicki, nego se stara da zadobije saglasnost coveka da
primi ponudjenu prelast, i kada tu saglasnost dobije, ovladava
onim ko ju je iskazao. Opisujuci napad palog angela na coveka,
Sveti David izrazio se veoma precizno, govoreci: "Sjedi u zasjedi
da uhvati ubogoga; hvata ubogoga uvukavsi u mrezu svoju" (Ps.
10, 9). Duh Sveti deluje samovlasno, kao Bog; On dolazi u
trenutku kada covek koji se ispunio smirenjem i koji je unizio sebe
uopste ne ocekuje nailazak Njegov, i iznenada menja um i srce.
Dejstvom svojim On obuzima citavu volju i sveukupne
sposobnosti covekove, koji nema mogucnosti da razmislja o
dejstvu sto se u njemu savrsava. Prebivajuci u nekome, blagodat
ne pokazuje bilo sta uobicajeno ili culno, nego tajno poucava
coveka onome sto on ranije nikada nije ni video, ni zamisljao.
Tada se um tajno poucava uzvisenim i skrivenim tajnama, koje, po
Svetom Pavlu, oko ljudsko nije kadro videti, niti um sam po sebi
poznati... Um coveciji, sam po sebi, ne buduci sjedinjen sa
Gospodom, rasudjuje po moci svojoj; kada se pak sjedini sa
ognjem Bozanstva i sa Duhom Svetim, on sav biva obuzet
Bozanskom Svetloscu, sav postaje svetlost, razgoreva se u
plamenu Svesvetoga Duha, ispunjava se razumom Bozanskim, i u
plamenu Bozanstva njemu nije ni moguce da razmislja o svome, i
o onome sto bi on zeleo". Tako je Prepodobni Maksim
Kapsokalivit govorio Prepodobnom Grigoriju Sinaitu
(Dobrotoljublje, deo I).
Obrnuto, prilikom demonskog javljanja coveku se uvek pruza
sloboda da rasudi o tome javljanju, da ga prihvati ili odbaci. To
proizilazi iz pokusaja demona da prelasti Svete Bozije. Jedared,
kada je Prepodobni Pahomije Veliki prebivao u osami daleko od
manastirske svakodnevice, javio mu se djavo u velikoj svetlosti,
govoreci: "Raduj se, Pahomije! Ja sam Hristos, i evo, dodjoh k tebi
kao prijatelju mome". Sveti, rasudjujuci sam u sebi, pomisli:
"Hristova poseta mora biti propracena radoscu, daleka od straha. U
tome casu iscezavaju sve pomisli ljudske: tada se um pogruzava u
gledanje onoga sto mu se prikazuje. Ali mene ispunjava smucenje
i strah dok gledam ovoga koji mi se javio. Nije to Hristos, nego
satana".
Posle ovakvog razmisljanja Prepodobni smelo kaza utvari: "Idi od
mene, djavole! Proklet si ti, i vidjenje tvoje, i podmuklost lukavih
zamisli tvojih". Djavo istoga trena isceze, ispunivsi keliju
smradom (Cetji Mineji, 15. maj).
Covek koji se jos uvek nalazi u oblasti telesnog mudrovanja, koji
jos nije stekao duhovno glediste na palu prirodu ljudsku, ne moze
da ne uzvisuje dela svoja i da ne priznaje sebi izvesnu vrednost i
znacaj, ma koliko taj covek izgovarao smirenih reci, i ma koliko se
spolja cinio smirenim. Istinsko smirenje nije svojstveno telesnom
mudrovanju i nije mogucno njemu: smirenje je svojstvo duhovnog
razuma. Prepodobni Marko Podviznik govori: "Oni koji ne drze za
sebe da su duznici svakoj zapovesti Hristovoj samo telesno postuju
Zakon Boziji, ne shvatajuci ni sta govore, ni na cemu se temelje:
zato i misle da ga ispune "delima" (Slovo o duhovnom zakonu, gl.
34).
Iz reci Prepodobnog Oca proizilazi da se onaj ko smatra da je
ucinio bilo kakvo dobro delo nalazi u stanju samoprelascenosti. To
stanje samoprelascenosti sluzi kao osnova za demonsku
prelascenost: u laznim, gordim predstavama hriscanina pali andjeo
nalazi pristaniste sebi, na tu predstavu lako kalemi svoju prevaru, a
posredstvom prevare i potcinjuje coveka svojoj vlasti, survavajuci
ga u takozvanu demonsku prelast. Iz navedenih iskustava vidi se
da nijedan od prelascenih nije drzao za sebe da je nedostojan
vidjenja Angela, shodno tome, smatrao je da poseduje neku
vrednost. Telesni i dusevni covek ni ne moze drugacije o sebi
suditi. Upravo zbog toga Sveti Oci i kazuju uopste za sve
podviznike koji nisu dovoljno obrazovani dusevnim delanjem i
osenjeni blagodacu Bozijom da ih bezmolvije upropastava.
Poucno je vladanje Prepodobnog Varsanufija Velikog i
sapodviznika njegovog Jovana Proroka, koji bejahu zatvornici u
opstezicu ave Serida, u pogledu zatvornistva i bezmolvija. Sva
bratija toga manastira, ili barem veci deo bratije, rukovodjeni su
poukama tih velikih ugodnika Bozijih, ispunjenih Duhom Bozijim;
njihovim se poukama upravljao i sam iguman Serid, koga je
Varsanufije Veliki nazivao sinom. Serid je i prisluzivao svetome
starcu, koji bez izlazenja prebivase u keliji, primajuci jedino
Serida i preko njega dajuci savete ostaloj bratiji u pismenom
obliku. Bratija toga manastira, rukovodjena poukama
bogonadahnutih muzeva, pokazivahu brzo i preizobilno uzrastanje
duhovno. Neki od njih postadose sposobni za zivljenje u
zatvornistvu, za koje su bili prizvani od Boga, Koji je provideo tu
sposobnost njihovu. Tako je Varsanufije Veliki predskazao Jovanu
Mirosavskom da mu je Bogom prednaznaceno bezmolvije, i, posto
je prethodno pripremio toga monaha zivljenjem po zapovestima
Evandjelskim u monaskoj zajednici, u vatri poslusanja, u vreme
koje je Bog ukazao uveo ga je u zatvornistvo (Odgovori 1-54). Iz
prepiske Varsanufija Velikog sa Jovanom Mirosavskim vidi se da
je Jovan i po stupanju u zatvornistvo bio uskovitlavan strasnim
pomislima. Drugi monasi, kojima je zatvornistvo bilo dopusteno,
jos vise su bili uznemiravani strastima, ali im zatvornistvo nije bilo
zabranjeno. Nasuprot tome, Prepodobnom avi Doroteju, koji se
odlikovao i svetovnom i duhovnom mudroscu, sposobnoscu da
duhovno rukovodi druge monahe, i koji je taj svoj dar i na delu
dokazao, duhonosni starci zabranili su zatvornistvo, bez obzira na
to koliko da ga je on zeleo. "Bezmolvije", govorili su mu, "daje
coveku povod za visokoumlje ukoliko on pre toga ne uspe da
stekne samog sebe, odnosno da postane neporocan. Istinsko
bezmolvije covek stice samo ukoliko uspe da vec ponese krst svoj.
Prema tome, ako budes sastradavao bliznjima, zadobices pomoc;
uklonis li se od sastradanja, zeleci da zadobijes ono sto prevazilazi
tvoju meru, znaj da ces izgubiti i ono sto imas. Nemoj skretati ni
unutra, ni spolja, nego se drzi sredine, poimajuci sta je volja
Gospodnja, "jer su dani zli" (Efes. 5, 16)" (Odgovor 311).
Ove reci moje znace: ne usudjivati se na bezmolvije, ali i ne biti
nemaran prema sebi kada si okruzen brigama: eto, to je srednji put,
bezbedan od pada. U bezmolviju valja imati smirenje, a pri
okruzenosti brigama straziti nad sobom i zauzdavati pomisao
svoju. Sve se ovo ne ogranicava na neko odredjeno vreme. Svako
je duzan da sa blagodarenjem podnosi ono sto ga po neophodnosti
snalazi. Sto vise covek nishodi u smirenje, to vecma napreduje.
Prebivanje u keliji ne cini te iskusnim, zato sto u njoj, ocigledno,
prebivas bez patnje, jer ne dostizes u borbu sa demonima, sto
onoga ko je zatvoren u keliji dovodi do tako teske patnje i borbe za
kakve monah koji je u opstezicu ne zna (V. zitije Prepodobnog
Antonija Velikog, Onufrija Velikog i drugih otselnika i
zatvornika). A kroz to sto ces pre vremena ostaviti svaku brigu
neprijatelj ti ugotovljava jos vise smucenja, a ne spokojstvo, tako
da ce te primorati da na kraju kazes: "Bolje da se nisam ni rodio"
(Odgovori 312, 313). Prepodobni Dorotej, koga vaseljenska Crkva
priznaje za Svetog, jedan od najboljih, neprevazidjenih autora u
oblasti asketike, prebivao je u opstezicu medju bratijom, da bi
nakon prestavljenja svojih duhovnih ucitelja osnovao svoj
manastir i bio njegov nastojatelj.
Sveti Jovan Lestvicnik primecuje da oni koji su skloni
visokoumlju i drugim dusevnim strastima nikako ne smeju za sebe
izabirati osamljeno zivljenje, nego im valja prebivati medju
bratijom i spasavati se cinjenjem zapovesti (Slovo 8, gl. 10, 18, 21,
25. - Slovo 27, gl. 13, 36); jer je svako zivljenje, svejedno da li u
pustinji ili u opstezicu, kada je saglasno sa voljom Bozijom i kada
je cilj njegov ugadjanje Bogu, preblazeno (88. glava Prepodobnog
Simeona Novog Bogoslova, Dobrotoljublje, deo I). Od
prevremenog zatvornistva rascvetava se prelast demonska, ne
samo ona ocigledna, nego i ona sto se spolja ne vidi: mislena,
naravstvena, nesravnjeno opasnija negoli ona prva, jer se veoma
tesko isceljuje, a cesto biva i neizleciva. Ovaj vid prelasti, koji
pociva na visokoumlju, Sveti Oci nazivaju "mnjenjem" (Sveti
Grigorije Sinait, gl. 128, 131, 132. Dobrotoljublje, deo I), a sastoji
se u tome da podviznik, usvojivsi lazne predstave o duhovnim
stvarima i o sebi, pocinje da ih drzi za istinite.
Lazne predstave i sozercanja, usled prirodnog saucestvovanja i
sadejstva uma sa srcem i srca sa umom, neizostavno prate
prelascujuca, slascu ispunjena srdacna osecanja: ona nisu nista
drugo do dejstvo perfidnog sladostrasca i tastine. Oni koji su se
zarazili ovom prelascu postajali su propovednici laznog asketickog
ucenja, a ponekad i jeresijarsi, na vecnu pogibao svoju i bliznjih
svojih. Sveti Isaak Sirijski u 55. Slovu pominje kako je neki
Malpas u otselnistvu vodio veoma strog podviznicki zivot sa
ciljem da dostigne u visoko duhovno stanje; pao je u visokoumlje i
ocitu demonsku prelast, i postao osnivac i predvodnik jeresi
evktita. Kao primer za asketicku knjigu napisanu u takvom stanju
prelasti koje se naziva mnjenje moze se nazvati spis Tome
Kempijskog pod nazivom "O ugledanju na Hrista". On odise
perfidnim sladostrascem i visokoumljem, koje u ljudima
zaslepljenim i ispunjenim strastima izaziva nasladu, a nju takvi
drze za okusaj blagodati Bozije. Ti nesrecni i pomraceni ljudi ne
shvataju da, posto su pomirisali perfidno zlosmradije strasti sto u
njima zive, njime se nasladjuju, i u slepilu svome njega drze za
miomir blagodati! Oni ne razumeju da su za duhovnu nasladu
sposobni samo Sveti Boziji, da duhovnoj nasladi mora prethoditi
pokajanje i ociscenje od strasti, da gresnik nije sposoban za
duhovnu nasladu, da on mora biti svestan da je naslade nedostojan,
odbacivati je, ukoliko pocne da mu se javlja, kao nesto sto nije
njemu svojstveno, kao ocito i pogubno samoprelascenje, kao
perfidni pokret tastine, visokoumlja i sladostrasca. Slicno kao i
Malpas u otselnistvu su u snaznu prelast demonsku dostigli Franjo
Asiski, Ignacio Lojola i drugi podviznici rimokatolicizma (nakon
odeljivanja Zapadne od Istocne Crkve), koji se u njegovom krilu
smatraju Svetima. "Kada Franjo bi uzet na nebo", pripoveda
njegov hagiograf, "Bog Otac, ugledavsi ga, dospe u nedoumicu,
kome bi dao prednost: da li Sinu Svome po prirodi, ili sinu po
blagodati, Franji". Sta moze biti strasnije, nakaznije od te hule,
zalosnije od te prelasti!
Danas se u nasoj otaxbini za otselnistvo u bezljudnoj pustari moze
kategoricki tvrditi da je neostvarivo, a za zatvornistvo da je veoma
tesko ostvarivo, kao opasnije i nespojivije nego bilo kad. U tome
valja videti volju Boziju i pokoravati joj se. Zelis li da budes
tihovatelj ugodan Bogu, uzljubi cutanje, i sa svakim usrdjem
navikni na njega. Ne dopustaj sebi praznoslovlje ni u crkvi, ni u
trpezariji, ni u keliji; ne dopustaj sebi izlazenje iz manastira izuzev
u slucajevima krajnje potrebe i na veoma kratko vreme; ne
dopustaj sebi poznanstva, narocito bliska, ni izvan manastira, ni u
njemu; ne dozvoljavaj sebi slobodno opstenje i pogubne razonode;
ponasaj se kao tudjinac i dosljak i u manastiru, i u samom
zemaljskom zivotu, i postaces Bogom ljubljeni bezmolvnik,
pustinjak, otselnik. Providi li Bog da si sposoban za pustinju ili
zatvornistvo, On ce ti neizrecivim putevima Svojim podariti da
pustinoziteljstvujes ili prebivas u bezmolviju, kao sto je to podario
blazenom Serafimu Sarovskom, ili ce te udostojiti zatvornistva,
kao sto je bilo sa blazenim Georgijem, zatvornikom Zadonskog
manastira.
O PRELASTI - DIO DRUGI
O PRELASTI - DIO DRUGI
Ucenik - Koji su vidovi demonske prelasti

uzrokovane nepravilnim upraznjavanjem
molitve?
Starac - Svi vidovi demonske prelasti,

kojima se izlaze podviznik molitve, dolaze
otuda sto pokajanje nije temelj molitve, sto
pokajanje nije postalo izvoriste, dusa, cilj
molitve. "Ako neko", kazuje Prepodobni
Grigorije Sinait u vec navedenom spisu, "sa uzdanjem na sebe,
zasnovanom na samomnjenju (u originalu stoji: "Ako ko masta da
u visine sa mnjenjem dostigne"; ovde je upotrebljen pojasnjavajuci
izraz, kako bi se preciznije pokazalo znacenje reci mnjenje) masta
da dostigne u visoka molitvena stanja, i ako je stekao satansku, a
ne istinsku revnost, tada ga djavo lako lovi u mreze svoje kao
slugu svog". Svako ko bi da udje na svadbu Sina Bozijeg u odeci
koja nije cista i svetla, a koja se stice pokajanjem, nego u svojim
dronjama, kao stari covek, u stanju grehovnosti i
samoprelascenosti, biva izbacen napolje, u tamu najkrajnju: u
demonsku prelast. "Savjetujem ti da kupis od Mene zlata ognjem
zezenoga, da se obogatis; i bijele haljine, da se obuces, te da se ne
pokaze sramota golotinje tvoje; i masti da pomazes oci svoje, da
vidis. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj
se" (Otkr. 3, 18-19), kazuje Gospod prizvanome na tajanstveno
svestenstvo. Pokajanje i sve sto ga sacinjava - skrusenost ili bol
duha, plac srca, suze, samoosudjivanje, secanje na smrt i
predosecaj smrti, suda Bozijeg i muka vecnih, osecaj prisustva
Bozijeg, strah Boziji - darovi su Boziji, darovi besceni, darovi prvi
i osnovni, koji su zaloga najvisih i vecnih darova.
Bez prethodnog zadobijanja ovih darova nemogucno je darivanje
onih potonjih. "Ma koliko uzviseni bili nasi podvizi", porucuje
Sveti Jovan Lestvicnik, "ali ako nismo stekli srce ispunjeno bolom
ti su podvizi i lazni, i uzaludni" (Lestvica, Slovo 7.). Pokajanje,
skrusenost duha, plac obelezja su i svedocanstvo ispravnosti
molitvenog podviga; njihovo odsustvo pokazatelj je skretanja na
lazni put, pokazatelj samoprelascenosti, prelasti ili besplodnosti.
Jedno ili drugo, odnosno prelast ili besplodnost, prestavljaju
neizbeznu posledicu nepravilnog upraznjavanja molitve, a
nepravilno upraznjavanje molitve neodvojivo je od
samoprelascenja.
Najopasniji od neispravnih nacina molitve je onaj pri kome se
silom uobrazilje stvaraju mastarije ili predstave, pozajmljene,
reklo bi se, spolja posmatrano, iz Svetog Pisma, ali u sustini iz
stanja onoga ko se moli, iz njegove grehovnosti, iz njegove
samoprelascenosti; tim predstavama on laska svome samomnjenju,
svojoj sujeti, svome visokoumlju, svojoj gordosti, obmanjujuci
sebe. Ocigledno je da sve ono sto je plod mastanju naklonjene pale
prirode nase, prirode izopacene padom, ne postoji u samoj stvari,
nego da je to izmisljotina i laz, toliko svojstvena i toliko omiljena
palom angelu. Covek sklon mastarijama jos od prvog svog koraka
na molitvenom putu izlazi iz sfere istine, stupa u sferu lazi, u sferu
satane, hotimicno se potcinjava uticaju satane. Sveti Simeon Novi
Bogoslov ovako opisuje molitvu coveka sklonom mastarijama i
njene plodove: "On uzvodi k nebu ruke, oci i um, u umu svome",
slicno Klopstoku i Miltonu, "uobrazava jednodusnost sa Bogom,
nebeska dobra, cinove svetih Angela, obitalista Svetih, ukratko, u
uobrazilji svojoj sabira sve sto je cuo u Svetom Pismu, to razmatra
na molitvi, pogleda na nebo, time pobudjuje dusu svoju na zudnju
za Bogom i ljubav prema Njemu, ponekad proliva suze i place.
Tako se postepeno srce njegovo nadima, a da to ne poima umom;
on misli da je ono sto cini plod blagodati Bozije, na utehu njegovu,
i moli se Bogu da ga udostoji da vazda prebiva u takvom delanju.
To je znak prelasti. Takav covek, i ako bi tihovao u savrsenom
bezmolviju, ne moze da se ne izlozi egzaltaciji uma i ludilu.
Ukoliko mu se to ne desi, ipak, njemu nikada nije mogucno da
dostigne u duhovno zvanje razuma i vrline ili bestrasca. Tako,
dakle, prelastili su se oni koji su videli svetlost i blistanje ovim
telesnim ocima, koji su miomir osetili culom mirisa, glasove culi
usima svojim. Neki od njih su pomahnitali, i buduci ozledjena
uma, prelazili su sa jednog mesta na drugo; drugi su prihvatili
demona koji se preobrazio u Angela svetozarnog, prelastili se i sve
do kraja prebivali bez ispravljenja, ne prihvatajuci savet nikoga od
bratije; neki medju njima, pouceni od djavola, ubili su se: jedni su
se bacili u provalije, drugi se utopili. I ko moze pobrojati
svakovrsne prelasti demonske, kojima neprijatelj prelascuje, i koje
su neispitljive! Uostalom, iz onoga sto smo naveli svaki razumni
covek moze izvuci pouku o tome kakva steta nastaje od ovakvog
nacina moljenja. Ukoliko se neko ko taj nacin primenjuje ne izlozi
nijednoj od opisanih nevolja, jer zivi sa sabracom, buduci da takve
nevolje najvise trpe otselnici, koji zive sami, ipak, takav citav
zivot svoj provodi bez uspeha" (O prvom nacinu paznje prema
molitvi, Dobrotoljublje, deo I).
Svi Sveti Oci koji su opisali podvig umne molitve zabranjuju ne
samo hotimicno izazivanje mastarija, nego i voljno i saosecajno
klanjanje mastarijama i prividjenjima koja nam se mogu
neocekivano prikazati, nezavisno od nase volje. I to se desava
prilikom molitvenog podviga, narocito u bezmolviju. "Nikako
nemoj prihvatiti", porucuje Sveti Grigorije Sinait, "ukoliko bilo sta
ugledas culnim ocima ili umom, izvan ili unutar svoga bica,
svejedno da li je to lik Hristov, ili lik Angela, ili nekog Svetog
Bozijeg, ili ako ti se prikaze svetlost... Budi pazljiv i oprezan! Ne
dopusti sebi da poverujes bilo cemu, nemoj pokazati saosecanje i
saglasnost, ne predaj u brzopletosti svoje poverenje tome vidjenju,
makar ono bilo istinsko i dobro; budi hladan prema njemu i tudj,
stalno cuvajuci um svoj bez vida, tako da ne stvara od sebe nikavu
predstavu i ne nosi na sebi pecat bilo kakve predstave. Onaj koji je
nesto ugledao u misli ili na culan nacin, makar to bilo i od Boga, i
koji to brzopleto prihvata, lako pada u prelast, ili bar pokazuje
svoju naklonost i sposobnost da bude prelascen, kao neko ko
vidjenja prihvata brzo i lakomisleno. Novak mora da obraca svu
paznju samo na srdacno dejstvo, i da jedino to dejstvo smatra
neprelastnim; sve ostalo ne sme da prihvata pre nego sto nastupi
vreme u kome ce stupiti u bestrasce. Bog se ne gnevi na onoga ko,
bojeci se prelasti, pazeci na sebe sa krajnjim oprezom, cak i ne
primi nesto sto mu je od Boga poslano, posto to sto mu je poslano
nije brizljivo razmotrio; naprotiv, Bog takvoga hvali sa
blagorazumnosti njegove" (O prvom nacinu paznje prema molitvi,
Dobrotoljublje, deo I). Sveti Amfilohije, koji je od mladosti stupio
u monastvo, u zrelim godinama udostojio se da u pustinji vodi
otselnicki zivot. Zatvarajuci se u pesteru, upraznjavao je
bezmolvije, i dostigao veliki napredak. Kada se navrsilo cetrdeset
godina njegovog anahoretskog zivljenja, jedne noci javio mu se
Andjeo, govoreci: Amfilohije! Idi u grad i napasaj ovce duhovne.
Amfilohije, medjutim, prebivase u strazenju nad sobom, i ne obrati
paznju na zapovest Angela. Sledece noci Andjeo se ponovo javi, i
ponovi zapovest, dodavsi da je od Boga poslan. I opet se
Amfilohije ne pokori Angelu, bojeci se da kako ne bude prelascen
i secajuci se reci Apostola da se i satana pretvara u Angela
svetlosti (2. Kor. 11, 14). Trece noci Andjeo se ponovo javi i,
pruzivsi verodostojno svedocanstvo o sebi slavoslovljenjem Boga,
Koga duhovi odbaceni ne mogu trpeti, uze starca za ruku, izvede
ga iz kelije i dovede do crkve sto se nalazase u blizini. Vrata
crkvena otvorise se sama od sebe. Hram bi obasjan svetloscu
nebeskom; u njemu se bese sabralo mnostvo svetih muzeva u
belim odezdama sa licima sjajnim poput sunca; oni rukopolozise
Amfilohija za episkopa grada Ikonije (Cetji Mineji, 23.
novembar). - Ponevsi se potpuno suprotno, Prepodobni Isaakije i
Nikita Pecerski, kao novi i neiskusni u anahoretskom zivljenju,
pretrpeli su uzasne nevolje, posto su isuvise brzo poverovali
prividjenju. Prvom se javilo mnostvo demona u svetlosti velikoj:
jedan demon uzeo je oblicje Hrista, a ostali - oblicje svetih Angela.
Drugoga je demon prelastio najpre miomirom i glasom koji
nalikovase na Boziji, da bi zatim predstao pred njega u vidu
Angela (Pecerski paterik). Monasi iskusni u monaskom zivotu,
koji su dostigli u istinsku svetost, mnogo se vise boje prelasti i
mnogo vise ne veruju sebi negoli pocetnici, osobito oni medju
novacima koji su obuzeti ognjenom zudnjom za podvigom.
Prepodobni Grigorije Sinait sa srdacnom ljubavlju upozorava na
prelast bezmolvnika kome je namenio svoju knjigu. "Zelim da
imas konkretnu predstavu o prelasti; to zelim iz razloga kako bi
mogao da se sacuvas od prelasti, kako prilikom stremljenja koje
nije osvetljeno valjanim vidjenjem ne bi sebi naneo veliku stetu,
kako ne bi upropastio dusu svoju. Slobodno htenje covekovo lako
se priklanja opstenju sa protivnicima nasim, narocito htenje onih
koji nemaju iskustva, koji su novi u podvigu, kao oni koji su jos u
vlasti demona" (Pecerski paterik). Kako je to tacno! Nase
slobodno htenje priklanja se i stremi ka prelasti; jer svaka prelast
laska nasem samomnjenju, nasoj sujeti, nasoj gordosti. "Demoni
su blizu, i oni okruzuju novake i one sklone samovolji,
rasprostiruci mreze pomisli i pogubnih mastarija, ustrojavajuci
bezdane pada. Grad pocetnika (citavo bice svakoga od njih) jos
uvek je pod vlascu varvara... Zato nemoj po lakomislenosti svojoj
brzo poverovati onome sto ti se prikazuje, nego prebivaj u
nepomicnosti, zadrzavajuci ono sto je dobro sa velikim
prispitivanjem i odbacujuci zlo... Znaj da su dejstva blagodati
jasna; demon nije kadar da ih prenese: on ne moze podariti ni
krotost, ni blagost, ni smirenje, ni mrznju prema svetu; on ne kroti
strasti i slastoljublje, kao sto to cini blagodat". Dejstva demona
jesu: nadimanje, oholost, visokoumlje, ponosenje, jednom recju,
sve vrste zlobe. Po dejstvu ces moci poznati kakva je svetlost koja
je zasjala u dusi tvojoj: da li je od Boga, ili od satane"
(Dobrotoljublje, deo I: O prelasti i ostalo). Valja imati na umu da
je ovakvo preispitivanje svojstveno samo uznapredovalim
monasima, a nikako ne pocetnicima. Prepodobni Sinait, istina,
razgovara sa pocetnikom, ali pocetnikom u bezmolviju, koji je i po
prebivanju u monastvu, i po telesnom uzrastu bio starac, kao sto se
iz knjige vidi.
Ucenik - Jesi li imao prilike da vidis nekoga ko je dospeo u

demonsku prelast zbog pustanja na volju mastarijama prilikom
upraznjavanja molitve?
Starac - Imao sam. Jedan cinovnik koji je ziveo u Petrogradu

upraznjavao je pojacan molitveni podvig, i zbog toga je dospeo u
neobicno stanje. O svome podvigu i njegovim posledicama on je
kazivao tadasnjem protojereju crkve Pokrova Majke Bozije u
Kolomni. Taj protojerej, kada je posetio jedan manastir u
Petrogradskoj eparhiji, zamolio je jednog monaha da porazgovara
sa cinovnikom. "Ovo neobicno stanje, u koje je cinovnik dosao od
podviga, lakse ce moci protumaciti oni koji zive u manastiru, jer
bolje poznaju podrobnosti i okolnosti asketskog podviga", govorio
je protojerej, sa punim pravom. I monah se slozio. Posle izvesnog
vremena taj cinovnik dodje u manastir. I ja sam bio prisutan
njegovom razgovoru sa monahom. Cinovnik odmah poce da
govori o svojim vidjenjima - da na molitvi svagda vidi svetlost od
ikona, da oseca miomir, u ustima mu je neobicna slast, i tako dalje.
Saslusavsi cinovnikovo kazivanje, monah ga upita: "Da vam nije

mozda dolazila pomisao da se ubijete?" - "Kako da ne!" - odgovori
cinovnik. "Vec sam se bio bacio u Fontanku, ali su me izvukli".
Ispostavilo se da je taj cinovnik pribegavao onom nacinu molitve
koji je opisao Sveti Simeon, da je raspalio svoju uobrazilju i krv,
pri cemu se postaje veoma sposoban za pojacan post i bdenje.
Voljno odabranom stanju samoprelascenosti djavo je dodao svoje
dejstvo, adekvatno tome stanju, i ljudsko samoprelascenje preslo
je u ociglednu demonsku prelast. Cinovnik je svetlost video
telesnim ocima; miomir i slast sto ih je osecao takodje su bili culne
prirode. Za razliku od toga, vidjenja Svetih i njihova natprirodna
stanja u potpunosti su duhovne prirode (Sveti Isaak Sirijski, Slovo
55); podviznik za njih ne postaje sposoban sve dok mu se
blagodacu Bozijom ne otvore oci duse njegove, pri cemu ozivljuju
i druga cula duse, koja su pre toga prebivala u nedelanju
(Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo o veri; Dobrotoljublje,
deo I); u blagodatnom vidjenju ucestvuju i telesna cula Svetih, ali
tek kada iz strasnog telo predje u bestrasno stanje. Monah poce
nagovarati cinovnika da napusti onaj nacin molitve kome je
pribegavao, objasnjavajuci i njegovu neispravnost, i neispravnost
stanja koje taj nacin uzrokuje. Cinovnik se ozlojedjeno usprotivi
tome savetu: "Kako da se odreknem tako ocite blagodati!",
govorio je. Dok sam slusao cinovnikovo kazivanje o sebi, osetio
sam neobjasnjivo sazaljenje prema njemu, ali mi se istovremeno
on ucinio i nekako smesnim. Primera radi, monahu je postavio
ovakvo pitanje: "Kada mi se od preizobilne slasti u ustima umnozi
pljuvacka, ona pocinje da kaplje na pod: nije li to gresno?" I zaista:
oni koji se nalaze u prelasti demonskoj izazivaju sazaljenje kao
ljudi koji nisu svoji i koji su, umom i srcem, robovi lukavog,
odbacenog duha. Oni su i smesan prizor: a podsmehu ih izlaze
lukavi duh sto njima vlada, koji ih je i doveo u stanje unizenja,
prelastivsi ih tastinom i visokoumljem. Prelasceni ljudi ne shvataju
ni svoju porobljenost, ni neobicnost svoga ponasanja, ma koliko ta
porobljenost i neobicnost bile ocigledne. Zimu 1828-1829.
provodio sam u Ploscanskom manastiru (Orlovska eparhija). U to
doba onde je ziveo starac koji se nalazio u stanju prelasti: odsekao
je sebi saku, misleci da tako ispunjava zapovest evandjelsku, i
svakome ko je hteo da ga saslusa pripovedao je kako su od
njegove odsecene sake nastale svete mosti, kako se ona cuva i
cestvuje u Simonovom manastiru u Moskvi, i kako on, iako se
nalazi u Ploscanskom manastiru, na pet stotina vrsta od
Simonovog, oseti kada arhimandrit Simonovog manastira i bratija
celivaju ruku njegovu. Starac bi pocinjao da drhti, pri cemu bi stao
i da glasno sikce - i to je smatrao za plod molitve; ali posmatraci
su u tome videli samo degradaciju, dostojnu sazaljenja i smeha.
Deca koja su zivela u manastiru kao sirocad zabavljala su se na
racun toga i oponasala starcevo ponasanje na njegove oci; starac bi
se razgnevio, bacao se cas na jednog, cas na drugog decaka, vukao
ih za kosu... Niko od uvazenih monaha te obitelji nije uspevao da
ubedi prelascenog starca da se nalazi u laznom stanju, u dusevnom
rastrojstvu.
Kada je cinovnik otisao, upitao sam monaha: kako mu je uopste
dosla na um ideja da ga zapita za pokusaj samoubistva? Monah
odgovori: "Kao sto usred placa po Bogu nailaze trenuci neobicnog
uspokojenja savesti, u cemu se i sastoji uteha onih koji placu, tako
se i usred lazne naslade, koju pricinjava demonska prelast, javljaju
trenuci u kojima kao da se prelast oblicuje i pruza mogucnost da se
okusi onakvom kakva ona jeste. Ti su trenuci uzasni! Teskoba i
ocajanje koju ona izaziva su nepodnosljivi! I upravo na osnovu
toga stanja u koje prelast coveka dovodi najlakse je prepoznati je i
preduzeti mere za isceljenje svoga bica. Ali avaj! Pocetak i koren
prelasti jeste gordost, kao sto je i plod njezin preizobilna gordost.
Onaj ko je prelascen drzi za sebe da je sasud blagodati Bozije i
prezire spasonosna upozorenja bliznjih svojih, kao sto je primetio
Sveti Simeon. Ali u medjuvremenu napadi ocajanja postaju sve
silniji i silniji: na kraju ocajanje se pretvara u potpunu mahnitost i
zavrsava samoubistvom. Pocetkom ovoga veka u manastiru Sv.
Sofronija (Kurska eparhija) podvizavao se shimonah Teodosije,
koji je sa svoga strogog i uzvisenog zivljenja bio zadobio
uvazavanje i bratstva i mirjana. Jednom mu se prikazalo kako je
bio vaznet u raj. Kada se vidjenje zavrsilo, otisao je nastojatelju,
veoma podrobno ispripovedao o tom cudu i dodao da mu je zao
sto je u raju ugledao samo sebe, a nikoga od bratije. Nastojatelj,
medjutim, nije obratio paznju na taj detalj: sazvao je bratiju i
skrusena duha im preneo shimonahovo vidjenje, podsticuci ih na
usrdnije i Bogu ugodnije zivljenje. Posto je proslo neko vreme, u
ponasanju shimonaha pocele su se ispoljavati neobicne stvari. A
sve se zavrsilo time sto je nadjen udavljen u svojoj keliji".
Meni se dogodio ovakav slucaj, dostojan osobite paznje. Jednom
prilikom posetio me je jeroshimonah sa Svete Gore, koji je u
Rusiju dosao radi prikupljanja priloga. Seli smo u moju prijemnu
keliju, i on mi kaza: "Pomoli se za mene, oce: mnogo spavam i
mnogo jedem". Dok mi on ovo govorase, osecao sam kako od
njega ishodi nekakva vrelina, zbog cega uzvratih: "Ne jedes i ne
spavas mnogo; ali da nisi u sebi primetio nesto neobicno?".
Zamolih ga da udjemo u moju unutarnju keliju. Iduci ispred njega
i otvarajuci vrata kelije, u mislima sam se molio Gospodu da
podari korist gladnoj dusi mojoj od susreta sa jeroshimonahom sa
Atosa, ukoliko je on istinski sluga Boziji. I stvarno: primetio sam u
njemu nesto neobicno. U unutarnjoj keliji ponovo sedosmo da
razgovaramo, i poceh ga moliti: "Ucini milost, nauci me molitvi.
Ti zivis na prvom monaskom mestu na zemlji, okruzen hiljadama
monaha: na takvom mestu i u tako brojnom sabranju monaha
neizostavno se moraju naci i veliki molitvenici, koji znaju
molitveno tajnodejstvo i prenose ga bliznjima, ugledajuci se na
Grigorija Sinaita i Palamu i na mnoga druga svetila Svetogorska".
Jeroshimonah bez oklevanja pristade da bude moj ucitelj, i - o,
uzasa! - sa najvecom raspaljenoscu poce da mi izlaze vec
navodjeni metod egzaltirane, fantazijama pracene molitve. Vidim:
strasno se raspalio! Raspalili su mu se i krv, i uobrazilja. Bio je u
stanju samodovoljnosti, ushicenosti sobom, samoprelascenosti,
prelasti! Dopustivsi mu da iskaze svoje, poceh mu pomalo, kao
onaj ko prima pouke, predocavati ucenje Svetih Otaca o molitvi,
upucujuci ga na Dobrotljublje, i moleci da mi to ucenje objasni.
Svetogorac dodje u potpunu nedoumicu. Vidim: on uoste nije
upoznat sa ucenjem Otaca o molitvi! Dok smo tako razgovarali,
rekoh mu: "Pazi, starce! Budes li ziveo u Petrogradu, nikako
nemoj uzimati sobu na spratu, nego obavezno budi u prizemlju".
"A zasto?" - upita starac. "Zato", rekoh, "sto ako Angeli, posto
iznenada dodju po tebe, zazele da te odnesu iz Petrograda na Atos,
pa te vaznesu sa sprata i ispuste, ubices se; a uzmu li te iz
prizemlja i ispuste, samo ces se ugruvati". "Zamisli samo",
odgovori Svetogorac, "koliko mi je vec puta, dok sam stajao na
molitvi, nailazila ziva misao da ce me angeli vazneti i preneti na
Atos!" Ispostavilo se da jeroshimonah nosi verige, skoro uopste ne
spava, jede malo i u telu oseca takvu toplinu da mu zimi nije
potrebna topla odeca. Pri kraju razgovora doslo mi je na um da
postupim na sledeci nacin: poceo sam da molim Svetogorca da,
kao postnik i podviznik, isproba na sebi metod koji su nam ostavili
Sveti Oci, a koji se sastoji u tome da um na molitvi bude potpuno
slobodan od bilo kakve mastarije, da se sav pogruzava u smisao
reci molitve, da se zatvara i smesta, kako govori Sveti Jovan
Lestvicnik, u reci molitve (Lestvica, Slovo 28, gl. 17). Pri tome
srce obicno sadejstvuje umu dusespasonosnim osecanjem zalosti
zbog greha, kako govori Prepodobni Marko Podviznik: "Um koji
se moli bez lutanja pritesnjuje srce: srce skruseno i smireno Bog
nece odbaciti (Ps. 51, 19)" (Dobrotoljublje, deo I, gl. 34).
Kada to isprobas na sebi", rekoh Svetogorcu, "kazi i meni kakvi su
plodovi takvog iskustva; a meni samom takvo iskustvo je
nedostupno zbog neuredjenosti moga zivljenja". Svetogorac je
rado prihvatio moj predlog. Kroz nekoliko dana dolazi on k meni i
zali se: "Sta si to ucinio sa mnom?" - "A sta?" - "Pa cim sam
probao da se molim sa paznjom, zatvarajuci um u reci molitve, sva
vidjenja moja nestadose, i vise nisam kadar da im se vratim". I
kasnije u razgovoru sa Svetogorcem nisam video ono
samopouzdanje i onu drskost koji su prilikom prvog susreta u
njemu bili veoma primetni, a koji se obicno vide kod ljudi sto
prebivaju u samoprelascenosti, ljudi sto misle za sebe da su sveti
ili da su duhovno uznapredovali. Svetogorac je cak izrazio zelju da
pocuje moj ubogi savet. Kada sam mu savetovao da se po
spoljasnjem zivljenju ne razlikuje od drugih monaha, jer takvo
razlikovanje odvodi u visokoumlje (Lestvica, Slovo 4, gl. 82, 83.
Prepodobni Varsanufije Veliki, odgovor 275. Zitije i pouke
Prepodobnog Apolosa, Azbucni paterik), on skide sa sebe verige i
pruzi mi ih. Kroz mesec dana ponovo je dosao k meni i kazao da je
vrelina iz tela njegovog iscezla, da mu je potrebna topla odeca, i
da spava znatno duze nego ranije. Pri tome je govorio da na Svetoj
gori Atonskoj mnogi, cak i medju onima koji uzivaju slavu
svetosti, primenjuju onaj metod molitve koji je i on svojevremeno
koristio, poucavajuci njemu i druge. I to uopste nije neobicno!
Sveti Simeon Novi Bogoslov, koji je ziveo pre osam stoleca,
kazuje da se pazljivom molitvom bave samo malobrojni (O trecem
nacinu molitve. Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni Grigorije
Sinait, koji zivljase u XIV veku po Rodjenju Hristovom, dosavsi
na Svetu Goru nadje da njeno mnogobrojno monastvo nema
nikakve predstave o umnoj molitvi, nego upraznjava samo telesne
podvige, svrsavajuci molitve samo usmeno i glasno (Zitije
Prepodobnog Grigorija Sinaita, Dobrotoljublje, deo I). Prepodobni
Nil Sorski, koji je ziveo krajem XV i pocetkom XVI veka, a koji je
takodje posetio Svetu Goru Atonsku, svedoci da je u njegovo doba
broj pazljivih molitvenika bio krajnje umanjen (Predgovor
Predanju ili Ustavu Skitskom).
Starac arhimandrit Pajsije Velickovski preselio se na Svetu Goru
Atonsku iz Moldavije 1747. godine. On se u najkracem upoznao
sa svim manastirima i skitovima, razgovarao je sa mnogim
starcima, koji su na Atosu bili opstepriznati kao veoma iskusni i
sveti monasi. Kada je te monahe poceo da ispituje o knjigama
Svetih Otaca vezanim za umnu molitvu, ispostavilo se da ne samo
sto nisu znali za postojanje takvih spisa, nego im cak nisu bila
poznata ni imena svetih pisaca; u to doba Dobrotoljublje jos nije
bilo stampano na grckom jeziku (Odlomak iz pisma starca Pajsija
starcu Teodosiju. Spisi Pajsija Velickovskog, izdanje Optinskog
manastira). Pazljiva molitva zahteva samoodbacivanje, a na taj
korak malobrojni se odlucuju. Onaj ko je paznjom zatvoren u sebe,
ko prebiva u stanju nedoumice zbog vidjenja svoje grehovnosti, ko
nije sposoban za mnogoslovlje i uopste za afekat i glumu onima
koji ne poznaju njegov tajanstveni podvig cini se nekako cudnim,
zagonetnim, nedovoljnim u svakom pogledu. A zar je lako rastati
se sa misljenjem sveta! I opet - kako da svet pozna podviznika
istinske molitve, kada sam taj podvig uopste nije poznat svetu?
Potpuno je drugacije sa onim koji prebiva u samoprelascenosti: ne
jede, ne pije, ne spava, zimi hodi samo u rasi, nosi verige, ima
vidjenja, sve poucava i oblicuje sa drskom bezobzirnoscu, bez
ikakve ispravnosti, nerazumno i bez smisla, sa raspaljivanjem krvi,
vestastva, strasti, i iz razloga tog zalosnog i pogubnog
raspaljivanja. Ali to je svetac, i tacka! Odavno je primeceno da
ljudi gaje naklonost prema takvima, da ih takvi privlace:
"Podnosite", pise Apostol Pavle Korincanima, "ako vas neko
porobljuje, ako vas neko zdere, ako vam oduzima, ako se nadima,
ako vas po obrazu bije" (2. Kor. 11, 20). Dalje Sveti Apostol
pripoveda kako, dok se nalazio u Korintu, nije mogao da se vlada
drsko i bezobzirno: njegovo je vladanje nosilo na sebi pecat
skromnosti, krotosti i blagosti Hristove (2. Kor. 10, 1). Veliki deo
podviznika Zapadne Crkve, proglasenih u njoj za najvece svetitelje
- nakon njenog otpadnuca od Istocne Crkve i nakon odstupanja
Duha Svetoga od nje - molili su se i stekli vidjenja, razume se,
lazna, primenjujuci metod koji sam pomenuo. Ti toboznji svetitelji
bili su u jezivoj demonskoj prelasti. Prelast se vec i prirodno radja
iz bogohulstva kojim je kod jeretika izopacena dogmaticka vera.
Ponasanje podviznika rimokatolicizma, obuzetih prelascu, bilo je
uvek egzaltirano usled neobicnog vestastvenog i strasnog
raspaljivanja. U takvom se stanju nalazio Ignacio Lojola, osnivac
jezuitskog reda. Njegova uobrazilja bila je do te mere razbuktana i
razvijena, da mu je, po vlastitom priznanju, bilo dovoljno da samo
pozeli i ulozi mali napor, pa da mu se pred ocima javi ad ili raj,
vec prema njegovoj zelji.
Javljanje raja i ada nije se savrsavalo samo delovanjem uobrazilje
ljudske; delovanje uobrazilje nije dovoljno da bi se ovo postiglo.
To se javljanje savrsavalo delovanjem demona, koji su svoje
obilato delovanje dometali onom ljudskom, nedovoljnom,
sjedinjujuci jedno delovanje sa drugim, dopunjujuci jedno drugim
na osnovu slobodne volje ljudske, koja je odabrala i opredelila se
za lazni put. Poznato je da se istinskim Svetima Bozijim vidjenja
darivaju iskljucivo blagovoljenjem Bozijim i Njegovim dejstvom,
a ne po volji covekovoj i njegovim vlastitim naporima; darivaju se
neocekivano, veoma retko, u okolnostima narocite potrebe, po
cudesnom promislu Bozijem, a ne slucajno (Sveti Isaak Sirijski,
Slovo 36). Pojacani podvig onih koji prebivaju u prelascenosti
obicno stoji naporedo sa velikim razvratom. Razvrat sluzi kao
merilo procene onoga ognja kojim su raspaljeni prelasceni. Ovo
potvrdjuju i istorijska kazivanja, i svedocanstva Otaca. "Onaj ko je
video duha prelasti u javljanjima koje on nudi coveku veoma cesto
trpi jarost i gnev", kazuje Prepodobni Maksim Kapsokalivit i
dodaje: "Miomir smirenja ili molitve, ili istinskih suza, nema u
njemu mesta. Naprotiv: takav se stalno hvali svojim vrlinama,
odaje se tastini i zlim strastima bez straha i zanavek" (Razgovor
Prepodobnog Maksima sa Prepodobnim Grigorijem Sinaitom).
Ucenik - Nepravilnost tog nacina molitve i njegova povezanost sa

samoobmanjivanjem i prelascu su jasni; upozori me i na druge
vidove nepravilne molitve i lazno stanje vezano za njih.
Starac - Kao sto nepravilno dejstvo uma vodi u samoobmanu i

prelast, na isti nacin u njih vodi i nepravilno dejstvo srca.
Nerazumnom gordoscu ispunjeni su zelja i stremljenje da se
duhovna vidjenja primaju umom koji nije ociscen od strasti, koji
nije obnovljen i iznova rodjen desnicom Duha Svetoga; istom
takvom gordoscu i nerazumnoscu ispunjeni su zelja i stremljenje
srca da se nasladi svetim, duhovnim, bozanskim osecajima, kada
ono jos uopste nije sposobno za takve naslade. Kao sto necisti um,
zeleci da gleda bozanska vidjenja, a nemajuci mogucnosti da ih
gleda, stvara za sebe vidjenja iz sebe samog, njima obmanjuje i
prelascuje sebe, tako i srce, nastojeci da okusi od bozanske slasti i
da pozna druge bozanske osecaje, i ne nalazeci ih u sebi, stvara te
osecaje iz sebe samog, njima se prelascuje, obmanjuje,
upropastava, ulazeci u sferu lazi, u opstenje sa demonima,
potcinjujuci se njihovom uticaju i potpadajuci pod njihovu vlast. U
nevidljivom Bogosluzenju moze biti upotrebljen samo jedan od
svih osecaja srca u njegovom stanju palosti - tuga zbog grehova,
zbog grehovnosti, zbog palosti, zbog svoje pogibli, koja se naziva
placem, pokajanjem, skrusenoscu duha. To je posvedoceno i u
Svetom Pismu. "Jer zrtve neces: ja bih je prinio; za zrtve paljenice
ne maris" (Ps. 51, 16); i svaki srdacni osecaj za sebe, i svi zajedno,
nisu ugodni Tebi, jer su oskvrnjeni grehom i izopaceni padom.
"Zrtva je Bogu duh skrusen: srce skruseno i smerno Bog nece
odbaciti" (Ps. 51, 17). Ta je zrtva - odricna; prinosenjem te zrtve
prirodno se ukida prinosenje ostalih zrtava: prilikom pokajanja svi
drugi osecaji zamiru. Da bi zrtve ostalih osecaja postale
blagougodne Bogu, potrebno je da se prethodno blagovoljenje
Bozije izlije na nas Sion, potrebno je da se prethodno obnove
zidovi naseg razorenog Jerusalima. Gospod je pravedan, svesvet: i
jedino su pravedne, ciste zrtve, za koje je priroda ljudska sposobna
tek po obnovljenju svome, blagoprijatne Gospodu pravednom i
svesvetom. Za zrtve i paljenice oskvrnjene On ne mari. Postarajmo
se da se ocistimo pokajanjem! "Tada ce Ti biti mile zrtve pravde,
prinos i zrtve paljenice; tada ce metati na zrtvenik Tvoj teoce" (Ps.
51, 19) - novorodjene osecaje coveka obnovljenog Duhom Svetim.
Prva zapovest koju je Spasitelj sveta dao citavom covecanstvu, bez

izuzetka, jeste zapovest o pokajanju: "Poce Isus propovijedati i
govoriti: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko" (Mt. 4, 17).
Ta zapovest obuhvata, sadrzi, u sebi sjedinjuje sve ostale
zapovesti. Ljudima koji nisu poimali znacaj i silu pokajanja
Spasitelj je ne jedanput govorio: "Idite i naucite se sta znaci:
Milost hocu, a ne zrtveni prinos" (Mt. 9, 13). A to znaci: Gospod
je, sazalivsi se na pale i u pogibao strovaljene ljude, svima podario
pokajanje kao jedino sredstvo za spasenje, jer su svi obuzeti
paloscu i strovaljenoscu u pogibao. On ne trazi, cak i ne zeli od
njih zrtve za koje nisu sposobni, nego hoce da se smiluju na sebe,
da postanu svesni svoje bede, da se oslobode od nje pokajanjem.
Pomenutim recima Gospod je dodao strasne reci: "Nisam dosao da
zovem pravednike no grjesnike na pokajanje". Ko je nazvan
pravednicima? Oni nesrecni, zaslepljeni gresnici, koji, buduci
obmanuti samomnjenjem, ne nalaze da im je pokajanje nasusno
potrebno, te ga zato ili odbacuju, ili su nemarni prema njemu. O,
kakve nesrece! Zbog toga se takvih Spasitelj odrice, i oni gube
riznicu spasenja. "Tesko onoj dusi", porucuje Prepodobni Makarije
Veliki, "koja, usled velike, bezmerne ozledjenosti zlobom ne oseca
rane svoje, i koja misli za sebe da joj je svaka ozledjenost zlobom
potpuno strana. Takvu dusu ne posecuje i ne isceljuje dobri Lekar,
jer je ona hotimicno rane svoje ostavila bez staranja, misleci da je
zdrava i neporocna. "Ne trebaju", govori On, "zdravi ljekara nego
bolesni" (Mt. 9, 12)" (Slovo sesto o ljubavi, gl. 16). Uzasna je
surovost prema sebi odbacivanje pokajanja! Uzasna je hladnoca i
neljubav prema sebi nemar prema pokajanju. Onaj ko je surov
prema sebi ne moze da ne bude surov i prema bliznjima svojim.
Ko se smilovao na sebe prihvatanjem pokajanja postaje
istovremeno milostiv i prema bliznjima. Iz ovoga se vidi sva
pogubnost greske oduzimanja srcu onoga sto mu je zapovedio Sam
Bog, osecanja pokajanja koje mu je sustastveno i logicki
neophodno i naprezanja da se u srcu razviju - suprotno od poretka,
suprotno od zapovesti Bozije - oni osecaji koji se sami po sebi u
njemu moraju javiti nakon ociscenja pokajanjem, ali koji su
potpuno drugacijeg karaktera (Sveti Isaak Sirijski, Slovo 55). O
tom duhovnom karakteru telesni covek ne moze steci nikakvu
predstavu, zato sto se predstava o osecaju uvek zasniva na
osecajima vec poznatim srcu, dok su duhovni osecaji potpuno
strani srcu kome su znani samo telesni i dusevni osecaji. Takvo
srce cak ni ne zna za postojanje duhovnih osecaja.
Svima je poznato kakva je dusevna nevolja nastala za judejske
knjizevnike i fariseje zbog njihovog nepravilnog dusevnog
nastrojenja; oni ne samo sto su postali tudji Bogu, nego su postali i
najogorceniji neprijatelji Njegovi, bogoubice. Slicnu nevolju trpe
podviznici molitve koji su iz svoga podviga izbacili pokajanje,
koji se upinju da u srcu razgorevaju ljubav prema Bogu, da
osecaju nasladu, odusevljenje; oni svoj pad stalno produbljuju,
cineci se tudjim Bogu, stupajuci u opstenje sa satanom,
ispunjavajuci se mrznjom prema Duhu Svetome. Taj vid prelasti je
uzasan; on je podjednako duseguban kao i prvi, ali je manje
ocigledan; on se retko zavrsava ludilom, samoubistvom, ali
zasigurno izopacuje i um i srce. Po stanju uma koje proizvodi Oci
su ga nazvali mnjenjem (Prepodobni Grigorije Sinait, gl. 108, 128.
Dobrotoljublje, deo I; Sveti Jovan Karpatijski, gl. 49.
Dobrotoljublje, deo IV). Na tu vrstu prelasti ukazuje i Sveti
apostol Pavle, govoreci: "Niko da vas ne obmanjuje toboznjom
poniznoscu i sluzenjem andjelima, upustajuci se u ono sto nije
vidjeo, i uzalud nadimajuci se tjelesnim umom svojim" (Kol. 2,
18). Onaj ko je u vlasti ove prelasti misli za sebe, stvara za sebe
"mnjenje" da poseduje mnoge vrline i vrednosti, pa cak i da
obiluje darovima Duha Svetoga. Mnjenje nastaje od laznih
predstava i laznih oseta; po tome svojstvu ono u potpunosti spada
u sferu djavola kao oca i predstavnika lazi. Onaj ko se moli,
upinjuci se da u srcu razvije osecaje novog coveka, a nemajuci za
to nikakve mogucnosti, njih zamenjuje osecajima koje je sam
izmastao, krivotvorinama, kojima se bez oklevanja pridruzuje
dejstvo palih duhova. A posto te neispravne osecaje, svoje i
demonske, prihvati kao istinske i blagodatne, on stice i predstave
saobrazne ovakvim osecajima. Ti osecaji, bivajuci stalno
prihvatani od srca i jacajuci u njemu, pothranjuju i umnozavaju
lazne predstave; prirodno je da se od ovakvog neispravnog
podviga obrazuju samoobmana i demonska prelast - "mnjenje".
"Mnjenje ne moze biti umisljeno" (Slovo 4, na kraju i Slovo 3),
kazao je Sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko za sebe misli da je
bestrasan nikada se nece ocistiti od strasti; ko misli da je ispunjen
blagodacu nikada nece zadobiti blagodat; ko misli da je svet,
nikada nece dostici u svetost. Najjednostavnije receno: ko
pripisuje sebi duhovna delanja, vrline, vrednosti, blagodatne
darove, ko sebi laska i cini sebi zadovoljstvo "mnjenjem",
zagradjuje tim "mnjenjem" ulazak u svoje bice i duhovnim
delanjima, i hriscanskim vrlinama, i blagodati Bozijoj, otvarajuci
sirom vrata grehovnoj zarazi i demonima. U onima koji su
zarazeni "mnjenjem" vise nema nikakve sposobnosti za duhovno
uzrastanje: oni su tu sposobnost unistili, prinevsi na oltar lazi i
same temelje covekove delatnosti i njegovog spasenja - predstavu
o istini. Kod onih koji pate od ovakve prelasti prisutna je neobicna
izvestacenost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem
samoobmanutosti, videci u njemu blagodatno stanje. Oni su
prozeti i ispunjeni visokoumljem i gordoscu, pri cemu se mnogima
koji sude po licu, a koji nisu kadri da sude po plodovima, kao sto
je zapovedio Spasitelj (Mt. 7, 16; 12, 33), a utoliko pre po
duhovnom culu koje pominje Apostol (Jevr. 5, 14), oni cine
smirenima. Prorok Isaija zivo je predocio dejstvo prelasti
"mnjenja" u palom arhandjelu, dejstvo koje je prelastilo i u
pogibao odvelo toga arhangela. "Govorio si", obraca se Prorok
satani, "u srcu svom: izaci cu na nebo, vise zvijezda Bozijih,
podignucu prijesto svoj, i sjescu na gori zbornoj na strani
sjevernoj. Izaci cu u visini nad oblake, izjednacicu se s visnjim. A
ti se u pakao svrze, u dubinu grobnu" (Is. 14, 13-15). Zarazenog
"mnjenjem" Gospod oblicuje ovako: "Govoris: Bogat sam, i
obogatio sam se, i nista mi ne treba; a ne znas da si nesrecan, i
jadan, i siromasan, i slijep, i nag" (Otkr. 3, 17). Gopod
prelascenome savetuje pokajanje; ono sto je neophodno, a iz cega
se sastoji pokajanje, On predlaze da se kupi od Njega Samog
(Otkr. 3, 18). I ta kupovina nasusno je potrebna: bez nje nema
spasenja. Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga
primaju samo oni koji, da bi ga zadobili, prodaju sve imanje svoje,
odnosno, odreknu se svega sto su lazno prihvatili posredstvom
"mnjenja".
Ucenik - Jesi li imao prilike da se sretnes sa onima koji su zarazeni

opisanim vidom prelasti?
Starac - Zarazeni prelascu "mnjenja" srecu se veoma cesto. Svako

ko nema skrusena duha, svako ko sebi pripisuje ma kakve vrline i
zasluge, svako ko se striktno ne drzi ucenja Pravoslavne Crkve,
nego proizvoljno, po svome nahodjenju, ili po nekom inoslavnom
ucenju, rasudjuje o bilo kom dogmatu ili predanju, nalazi se u toj
prelasti. Stepen prelasti odredjuje se na osnovu stepena odstupanja
i upornosti u tom odstupanju.
Slab je covek! U nas se neizostavno potkrada "mnjenje" u bilo
kom obliku, i, prozimajuci nase ja, udaljava od nas blagodat
Boziju. Kao sto, po zapazanju Svetog Makarija Velikog, nema
nijednog coveka koji bi bio potpuno slobodan od gordosti, tako
nema nijednog coveka koji bi bio potpuno slobodan od delovanja
na njega perfidne prelasti nazvane "mnjenje". Ono je plelo zamke
cak i Apostolu Pavlu, i lecilo se teskim dopustenjima Bozijim.
"Necemo, braco, da ne znate o nevolji nasoj koja nam se dogodi u
Aziji, da suvise bijasmo optereceni, preko moci, tako da smo bili u
nedoumici i za zivot; cak sami u sebi osudu na smrt dozivjesmo,
da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga Koji podize mrtve" (2.
Kor. 1, 8-9). Iz toga razloga neophodno je budno straziti nad
sobom, kako ne bismo sebi pripisali neko dobro delo, neku
pohvalnu osobinu ili narocitu prirodnu sposobnost, ili cak
blagodatno stanje, ukoliko je covek u njega uzveden, jednom
recju, da ne bismo smatrali da mi sami posedujemo bilo kakvu
vrednost. "Sta li imas", kazuje Sveti Apostol, "sto nisi primio" (1.
Kor. 4, 7) od Boga? Od Boga imamo i bitije, i novi zivot (csl.
pakibitije), i sva prirodna svojstva, sve sposobnosti, i duhovne, i
telesne. Mi smo duzni pred Bogom! Dug nas ne moze se isplatiti!
Iz takvog gledanja na sebe obrazuje se samo po sebi takvo stanje
nasega duha koje je suprotno "mnjenju", stanje koje je Gospod
nazvao siromastvom duha, koje nam je zapovedio da imamo i koje
je nazvao blazenim (Mt. 5,3). Velika je nevolja udaljiti se od
dogmatskog i naravstvenog ucenja Crkve, od ucenja Duha Svetoga
bilo kakvim umovanjem! To je preuznosenje, koje se protivi
razumu Bozijem. Takav razum valja obarati i pokoravati na
poslusnost Hristu (2. Kor. 10, 4-5).
Ucenik - Postoji li nekakva veza izmedju prelasti prvog tipa i one

drugog tipa?
Starac - Veza izmedju ta dva tipa prelasti svakako postoji. Prvi tip
prelasti uvek je sjedinjen sa prelascu drugog tipa, sa "mnjenjem".
Onaj ko zamislja prelascujuce predstave posredstvom prirodne
sposobnosti imaginacije, koji posredstvom uobrazilje (fantazije) te
predstave sklapa u ocaravajucu sliku, koji citavo bice svoje
pokorava snaznom prelascujucem uticaju te "umetnosti",
neizostavno, po nesrecnoj neophodnosti, smatra da se ta
"umetnost" stvara dejstvom blagodati Bozije, i da su srdacni
osecaji koji se podsticu tim slikama blagodatni.
Drugi tip prelasti - "mnjenje" u pravom smislu - deluje bez
stvaranja prelascujucih slika: ono se zadovoljava stvaranjem
krivotvorina blagodatnih osecaja i stanja, iz kojih se radja lazna,
varljiva predstava o celokupnom duhovnom podvigu uopste. Onaj
ko se nalazi u prelasti "mnjenja" stice lazno glediste na sve sto ga
okruzuje. On je obmanut i u sebi, i spolja. Uobrazilja snazno
deluje u onima koji su prelasceni "mnjenjem", ali iskljucivo u
oblasti apstraktnog. Ona se ili uopste ne bavi, ili se retko bavi
"zivopisanjem" u uobrazavanju raja, visnjih obitelji i odaja,
nebeske svetlosti i miomira, Hrista, Angela i Svetih; ona stalno
izmislja toboze duhovna stanja - blisko prijateljevanje sa Isusom
("O ugledanju na Hrista" Tome Kempijskog, knj. 2, gl. 8),
unutarnji razgovor sa njim (isto, knj. 3, gl. 1), tajanstvena
otkrivenja (isto, knj. 3, gl. 3), glasove, naslade, na njima zasniva
laznu predstavu o sebi i o hriscanskom podvigu, stvara uopste
lazni nacin misljenja i lazno raspolozenje srca, dovodeci cas u
opijenost sobom, cas u raspaljenost i euforiju. Ti raznovrsni oseti
javljaju se od delovanja perfidne tastine i sladostrasca: od toga
delovanja krv se pokrece na grehovni, prelascujuci nacin, koji se
prikazuje kao blagodatna naslada.
Tastina i sladostrasce podsticu se visokoumljem, tim nerazdvojnim
pratiocem "mnjenja". Uzasna gordost, slicna gordosti demonskoj,
predstavlja dominantno svojstvo onih koji su poprimili i jednu i
drugu prelast. One koji su obmanuti prvim tipom prelasti gordost
dovodi u stanje ocite umne pomame; kod onih koji su obmanuti
drugim tipom ona je, premda takodje izaziva ozlede uma, koje se u
Pismu nazivaju izopacenjem uma (2. Tim. 3, 8), manje primetna,
prekrivena je maskom smirenja, poboznosti, mudrosti, ali se
poznaje po gorkim plodovima svojim. Oni koji su zarazeni
"mnjenjem" o sopstvenim vrlinama, osobito o svojoj svetosti,
sposobni su i spremni na sve spletke, na svako licemerje,
lukavstvo i obmanu, na svako zlodelo.
Takvi odisu nepomirljivim neprijateljstvom protiv sluzitelja istine,
sa mahnitom mrznjom ustajuci na njih kada u prelascenima oni ne
zele da priznaju ono stanje koje im pripisuje njihovo "mnjenje" i
koje "mnjenje" predocava zaslepljenom svetu, na sramotu
njegovu.
Ucenik - Postoje, medjutim, i duhovna stanja koja proizvodi

blagodat Bozija, kao sto je ono stanje u kome se zadobija okusaj
duhovne slasti i radosti, stanje u kome se otkrivaju tajne
hriscanstva, stanje u kome se u srcu oseca prisustvo Duha Svetoga,
stanje u kome se podviznik Hristov udostojava duhovnih vidjenja.
Starac - Svakako, postoje, ali samo u onim hriscanima koji su

dostigli u savrsenstvo hriscansko, koji su prethodno ocisceni i
pripremljeni pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja uopste,
koje se izrazava svim vidovima smirenja, narocito molitvom
uznosenom iz siromastva duha, iz placa, postepeno slabi delovanje
greha u coveku. Za to je potrebno znatno vreme. I ono se daruje
istinskim, dobronamernim podviznicima po promislu Bozijem,
koji neuspavljivo bdije nad nama. Borba sa strastima je od
neobicne koristi: ona, pre svega, dovodi do siromastva duha. Radi
sustastvene koristi nase, Sudija i Bog nas dugo nas trpi i ne sveti
se brzo suparniku (Lk. 18, 7) nasem - grehu. Kada strasti veoma
oslabe - a to se najvise zbiva potkraj zivota (Zitije Teofila, Pimena
Bolesljivog, Jovana Mnogostradalnog; Paterik Pecerski), tada se,
malo po malo, pocnu pojavljivati duhovna stanja sto se beskrajno
razlikuju od stanja koja su proizvod "mnjenja". Najpre, u odaje
duse ulazi blagodatni plac, omiva je i obeljuje da bi primila darove
koji ce uslediti za placem, onako kako je duhovnim zakonom
ustanovljeno. Telesni covek nikako, ni na koji nacin, ne moze cak
ni zamisliti duhovna stanja, niti moze imati bilo kakvu predstavu o
blagodatnom placu: poznanje tih stanja ne zadobija se drugojacije
nego opitom (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 55). Duhovni darovi razdaju
se sa premudroscu Bozanstvenom, koja pazi na to da slovesni
sasud, kome valja primiti u sebe dar, uzmogne podneti bez stete po
sebe snagu toga dara. Od novog vina prodiru se mehovi stari (Mt.
9, 17)! Primetno je da se u danasnje vreme duhovni darovi razdaju
sa najvecom umerenoscu, saobrazno onoj raslabljenosti kojom je
hriscanstvo u celini obuzeto. Ti darovi udovoljavaju jedino
nasusnim potrebama spasenja. Nasuprot tome, "mnjenje" rastace
svoje darove u bezmernom obilju i sa velikom zurbom.
Opsta odlika duhovnih stanja jeste duboko smirenje i
smirenoumlje, sjedinjeno sa davanjem prednosti svim bliznjima
nad sobom, sa raspolozenjem, sa evandjelskom ljubavlju prema
svima bliznjima, sa teznjom ka nepoznatom, ka udaljavanju od
sveta. "Mnjenju" je tu malo mesta: jer se smirenje sastoji u
odricanju od svih vlastitih vrednosti i vrlina, u sustastvenom
ispovedanju Iskupitelja, u nalazenju u Njemu sveg uzdanja i
oslonca, dok se "mnjenje" sastoji u prisvajanju za sebe onih
vrednosti koje su od Boga date, i u izmisljanju svojih nepostojecih
vrlina. Ono je sjedinjeno sa uzdanjem u sebe, sa hladnim,
povrsnim ispovedanjem Iskupitelja. Bog se proslavlja radi
vlastitog proslavljenja, onako kako Ga je slavio Farisej (Lk. 18,
11). Oni koji su porobljeni "mnjenjem" uglavnom se odaju
sladostrascu, iako sebi pripisuju veoma uzvisena duhovna stanja,
besprimerna u ispravnom pravoslavnom podviznistvu; malo se
njih uzdrzava od grubog sluzenja sladostrascu, i to jedino zbog
toga sto u njima preovladava greh nad grehovima - gordost.
Ucenik - Mogu li se od prelasti koja se naziva "mnjenje" radjati

nekakve opipljive, vidljive nesrecne posledice?
Starac - Iz ovog tipa prelasti nastale su pogubne jeresi, raskoli,

bezboznistvo, bogohulstvo. Najnesrecnija vidljiva posledica njena
jeste delatnost neispravna i stetna i po sebe i po bliznje - zlo koje
se, bez obzira na njegovu jasnost i velike razmere, slabo opaza i
tesko shvata. Sa delatnicima molitve zarazenim "mnjenjem"
desavaju se i nesrece koje su svima ocigledne, ali retko, jer
"mnjenje", premda dovodi um u uzasnu zabludu, ne izaziva
pomahnitalost, kao sto je slucaj sa rastrojenom uobraziljom. Na
Valaamskom ostvu, u jednoj udaljenoj i osamljenoj kolibi, ziveo je
shimonah Porfirije, koga sam imao prilike da vidim. On je
upraznjavao podvig molitve. Kakve je vrste taj podvig bio - ne
znam tacno. Njegova neispravnost da se, medjutim, naslutiti po
omiljenom stivu toga shimonaha: on je veoma cenio knjigu
zapadnog pisca Tome Kempijskog "O ugledanju na Hrista" i
njome se rukovodio. Ta je knjiga napisana u stanju "mnjenja".
Jedne jesenje veceri Porfirije je posetio starce u skitu koji se
nalazio blizu njegove kolibe. Kada se oprastao od njih,
upozoravali su ga, govoreci: "Nemoj da ti padne na um da predjes
po ledu; led tek sto se uhvatio, i veoma je tanak". Porfirijeva
koliba bila je od skita udaljena jednim dubokim zalivom Ladoskog
jezera, koji je trebalo obici. Shimonah je tankim glasom, sa
spoljasnjom skromnoscu, odgovarao: "Vec sam postao lak". I
otisao je. Posle izvesnog vremena zacuo se ocajnicki krik: skitski
starci u uzbudjenju istrcase napolje. Bio je mrak; dugo im je
trebalo da nadju mesto na kome se desila nesreca, a nije im skoro
poslo za rukom ni da pronadju utopljenika: izvukli su telo iz koga
se dusa vec bila udaljila.
Ucenik - Za knjigu "O ugledanju na Hrista" velis da je napisana u

stanju samoobmane; ali ona je nasla mnostvo citalaca cak i medju
cedima Pravoslavne Crkve!
Starac - Ti citaoci ushiceni su njenom vrednoscu, i izricu svoju

ocenu o toj vrednosti, ne razumevajuci ovo. U predgovoru ruskog
prevodioca knjizi "O ugledanju na Hrista" (izdanje iz 1834.
godine, stampano u Moskvi) govori se: "Jedan visokoprosveceni
muz, Rus, pravoslavac, govorio je: kada bi se trazilo moje
misljenje, smelo bih odmah posle Svetog Pisma stavio
Kempijskog, O ugledanju na Isusa Hrista" (str. 37). U ovom, tako
kategoricnom sudu, inoslavnom piscu daje se prednost u odnosu
na sve Svete Oce Pravoslavne Crkve, a svoje glediste favorizuje se
u odnosu na sud citave Crkve, koja je na svetim Saborima spise
Svetih Otaca proglasila bogonadahnutima i zavestala citanje
njihovo ne samo radi dusevne pouke svim cedima svojim, nego i
kao rukovodstvo prilikom resavanja svih pitanja crkvenih. U
spisima Otaca sacuvana je velika duhovna, hriscanska i crkvena,
riznica: dogmaticko naravstveno predanje Svete Crkve. Ocito da je
knjiga "O ugledanju na Hrista" pomenutog muza dovela u ono
stanje u kome se usudio da izrekne tako brzoplet, tako pogresan,
tako zalostan sud (inace, kada se pojavila, knjiga "O ugledanju na
Hrista" bila je osudjena cak i od Rimokatolicke crkve i progonjena
od Inkvizicije. Kasnije je taj progon prekinut, i presao je u
pokroviteljstvo kada se videlo da ta knjiga sluzi kao dobro orudje
propagande medju ljudima koji su izgubili istinsko poimanje
hriscanstva, sacuvavsi povrsan odnos prema njemu. Pod papskom
propagandom podrazumeva se sirenje one predstave o papi koju
papa zeli da nametne covecanstvu o samom sebi, to jest predstave
o vrhovnoj, apsolutnoj, neogranicenoj vlasti pape nad svetom.
Propaganda, koja to ima za cilj, obraca malo paznje na kvalitet
ucenja koje siri: njoj ide na ruku sve sto doprinosi ostvarivanju
njenog cilja - pa cak i vera u Hrista bez napustanja vere u idole).
To je samoobmana! To je prelast! Ova knjiga sastoji se od laznih
predstava; lazne predstave proizvod su nepravilnih osecaja
izazvanih tom knjigom. U knjizi zivi i iz knjige odise pomazanjem
zlog duha, koji laska citaocima, poji ih otrovom lazi, zasladjenih
finim zacinima od visokoumlja, tastine i sladostrasca. Knjiga
direktno vodi citaoca u opstenje sa Bogom, bez prethodnog
ociscenja pokajanjem, zbog cega i izaziva posebnu naklonost kod
strasnih ljudi, koji nisu upoznati sa putem pokajanja i koji nisu
upozoreni na cuvanje od samoobmane i prelasti, niti upuceni na
valjano zivljenje ucenjem Svetih Otaca Crkve Pravoslavne. Knjiga
snazno deluje na krv i nerve, uzbudjuje ih, i zato se narocito
dopada ljudima koji su u vlasti culnosti: njome se moze
nasladjivati bez odbacivanja grubih culnih naslada. Visokoumlje,
perfidno sladostrasce i tastina u knjizi se prikazuju kao dejstva
blagodati Bozije.
Kada pomirisu blud svoj u njegovom perfidnom dejstvu, telesni
ljudi dospevaju u stanje zanosa zbog naslade, zbog opijenosti do
koje se doslo bez napora, bez samoodbacivanja, bez pokajanja, bez
razapinjanja tela sa strastima i zeljama (Gal. 5, 24), sa laskanjem
stanju palosti. Vodjeni slepilom svojim i gordoscu, oni radosno
prelaze sa postelje zivotinjske ljubavi na postelju ljubavi koja je
jos prestupnija, a koja vlada u kuci bluda odbacenih duhova. Jedna
osoba, koja je po svom zemaljskom polozaju pripadala najvisem i
najobrazovanijem sloju, i koja je spolja bila clan Crkve
Pravoslavne, na sledeci nacin izrazila se o nekoj umrloj
protestantkinji koju je ta osoba smatrala svetom: "Ona je strasno
ljubila Boga; mislila je samo na Boga; videla je samo Boga; citala
je jedino Evandjelje i "O ugledanju na Hrista", koje je drugo
Evandjelje" (inace, taj ushiceni iskaz izrecen je na francuskom
jeziku, toliko podesnom za scenu: " Elle aimait Dieu avec passion;
elle ne pensait qu'a Dieu, elle ne voyait que Dieu; elle ne lisait que
l'Evangile qui est un second Evengile "). Tim je recima izrazeno
upravo ono stanje u koje dospevaju citaoci i postovaoci dela "O
ugledanju na Hrista".
Sa ovom je recenicom u biti istovetan iskaz poznate francuske
spisateljice, gospodje de Sevinje, o cuvenom francuskom pesniku
Rasinu starijem. "On voli Boga onako kako je ranije voleo svoje
naloznice", dozvolila je sebi da kaze gospodja de Sevinje ("Il aime
Dieu, comme il aimait ses maitresses"). Poznati kriticar La Garp,
koji je najpre bio bezboznik, a zatim se obratio u nepravilno
shvaceno i izopaceno hriscanstvo, odobravajuci iskaz gospodje de
Sevinje, kazao je: "Srce kojim se ljubi Tvorac i tvar jedno je, iako
se posledice medju sobom razlikuju onoliko koliko su razliciti
sami objekti" ("C'est avec ie meme coeur, qu'on aime ie Createur,
ou la creature, quoique les effest soient aussi differente, quo les
objets"). Rasin je sa razvrata presao na prelast koja se zove
"mnjenje". Ta prelast potpuno jasno dolazi do izrazaja u dvema
poslednjim pesnikovim tragedijama - "Jestiri" i "Godoliji".
Uzvisene Rasinove hriscanske misli i osecanja nasli su sebi sirok
prostor u hramu Muza i Apolona (Muze i Apolon su bozanstva
drevnih pagana, Grka i Rimljana; tim demonima pagani su
pripisivali pokroviteljstvo nad lepim umetnostima), pobravsi u
pozoristu aplauze i izazvavsi ushicenje. "Godolija", tragedija koja
se smatra za najbolje Rasinovo delo, bila je prikazana cetrdeset
puta zaredom. Duh te tragedije istovetan je sa duhom "Ugledanja".
Verujemo da u srcu covecijem postoji zivotinjska pozuda, uneta u
njega grehovnim padom, koja je u vezi sa pozudom palih duhova;
verujemo da u srcu postoji i duhovna teznja, sa kojom smo
stvoreni, kojom se prirodno i ispravno ljubi i Bog i bliznji, koja se
nalazi u harmoniji (u sazvucju, u saglasnosti) sa teznjom Svetih
Angela. Da bi se zavoleo Bog i u Bogu bliznji, neophodno je
ocistiti se od zivotinjske pozude. Ociscenje Duh Sveti savrsava u
coveku koji svojim zivotom pokazuje volju za ociscenjem. U
naravstvenom smislu zapravo se srcem i naziva zelja i ostale
dusevne snage, a ne srce kao telesni ud. Te snage usredsredjene su
u ovom udu, tako da je opstom upotrebom naziv prenet sa uda na
steciste snaga.
Za razliku od osecaja telesnih ljudi, duhovni muzevi, posto
pomirisu zlosmradije zla koje se zaogrnulo oblicjem dobra, odmah
osete odvratnost od knjige koja odise ovakvim zlosmradijem.
Starcu Isaiji, monahu koji je ziveo u bezmolviju u Nikiforovskom
manastiru (Olonjecka ili Petrozavodska eparhija), uznapredovavsi
u umnoj molitvi i udostojivsi se osenjenja blagodati Bozije, bio je
jednom prilikom procitan odlomak iz "Ugledanja". Starac je istog
trena provideo smisao knjige; on se nasmejao i uzviknuo: "O! Ovo
je pisano u stanju mnjenja. Tu nema niceg istinitog! Sve je tu
lazno! Sve izmisljeno! Toma je opisao duhovna stanja, koja nije
poznavao iz iskustva, onako kavim su se ona cinila i kakvima ih je
zamisljao". Prelast, kao nesreca, predstavlja zalostan prizor; ali
kao apsurd ona je smesan prizor. Arhimandrit Novojezerskog
manastira Svetog Kirila (Novgorodska eparhija), poznat sa svoga
strogog zivljenja, koji je u prostoti srca najpre upraznjavao skoro
iskljucivo telesni podvig, dok je o duhovnom imao veoma
skromnu predstavu, osobama koje su se sa njim savetovale i koje
su se nalazile pod njegovim rukovodstvom najpre je predlagao da
citaju "O ugledanju na Hrista", ali je nekoliko godina pred smrt
poceo da zabranjuje njeno citanje, govoreci sa svetom prostotom:
"Ranije sam za tu knjigu mislio da je korisna dusama, ali mi je
Bog otkrio njenu stetnost". Isto misljenje o "Ugledanju" imao je
jeroshimonah Leonid, poznat po svom delatnom monaskom
iskustvu, koji je postavio temelj naravstvenom blagoustrojstvu u
Optinskom manastiru (Kaluska eparhija). Sve pomenute
podviznike licno sam poznavao. Neki spahija, vaspitan u duhu
pravoslavlja, koji je imao prilike da nakratko vidi takozvani "veliki
svet", odnosno najvise slojeve drustva, primetio je jednom knjigu
"O ugledanju na Hrista" u rukama svoje kceri. Zabranio joj je da
cita tu knjigu, rekavsi: "Ne zelim da se povodis za modom i da
koketiras pred Bogom". To je i najtacnija ocena ove knjige.
Ucenik - Postoje li jos neke vrste prelasti?
Starac - Sve parcijalne vrste samoobmanjivanja i prelascenosti

demonima spadaju u dva gorepomenuta osnovna tipa, i njihovo je
poreklo ili u nepravilnom delovanju uma, ili u nepravilnom
delovanju srca. Narocito je siroko delovanje "mnjenja". Ne bez
osnova u stanje samoobmane i prelasti uvrsta se i dusevno
nastrojenje onih monaha koji se, posto su odbacili upraznjavanje
Isusove molitve i umno delanje uopste, zadovoljavaju samo
spoljasnjim moljenjem, odnosno nepropustanjem crkvenih sluzbi i
striktnim ispunjavanjem kelijskog pravila, koje im se sastoji
iskljucivo od psalmopojanja i usmenih i glasnih molitvoslovlja.
Oni ne mogu izbeci "mnjenje", kako to objasnjava vec pomenuti
starac Vasilije u predgovoru knjizi Svetog Grigorija Sinaita,
pozivajuci se prevashodno na spise Prepodobnih - Grigorija i
Simeona Novog Bogoslova. Pokazatelj skrivenog "mnjenja" u tim
se podviznicima ispoljava kada misle za sebe da provode pazljiv
zivot, kada zbog gordosti preziru druge, lose se izrazavaju o njima,
drze za sebe da su dostojni, po svome misljenju, da budu pastiri
ovaca i ucitelji njihovi, nalikujuci na slepca koji bi da pokaze put
drugim slepcima (O drugom nacinu paznje i molitve.
Dobrotoljublje, deo I).
Usmeno i glasno moljenje plodonosno je kada je povezano sa
paznjom, sto se srece veoma retko, jer se paznji ucimo
prevashodno pri upraznjavanju molitve Isusove (Predgovor
shimonaha Vasilija).
O PRELASTI - O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLJU
O PRELASTI - O ISTINSKOM I
LAŽNOM SMIRENOUMLJU
"Niko da vas ne obmanjuje toboznjom

poniznoscu" (Kol. 2, 18), porucuje Sveti
Apostol Pavle. Itinsko smirenoumlje sastoji
se u poslusanju i idenju za Hristom (Filiplj.
2, 5-8). Istinsko smirenoumlje jeste razum
duhovni. Ono je dar Boziji; ono je dejstvo
blagodati Bozije u umu i srcu covekovom.
Postoji i hotimicno smirenoumlje: njega
izmislja za sebe dusa tasta, dusa prelascena i obmanuta laznim
ucenjem, dusa koja samoj sebi laska, dusa koja iste laskanje od
sveta, dusa koja svecelo stremi zemaljskom napredovanju i
zemaljskim nasladama, dusa koja je zaboravila na vecnost, na
Boga.
Hotimicno smirenoumlje, proisteklo iz vlastite uobrazilje, sastoji
se od mnogih i raznovrsnih lukavstava kojima se gordost ljudska
upinje da uhvati slavu smirenoumlja od zaslepljenog sveta, sveta
koji ljubi svoje, sveta koji velica porok kada je prekriven maskom
vrline, sveta koji mrzi na vrlinu kada se ta vrlina pokazuje
njegovom pogledu u svetoj prostoti svojoj, u svetoj i
nepokolebivoj pokornosti Evandjelju.
Nista nije toliki neprijatelj smirenju Hristovom kao svojevoljno
smirenje, koje je odbacilo jaram poslusanja Hristu i koje pod
pokrovom licemernog sluzenja Bogu sluzi satani u svetotatstvu.
Budemo li neprestano pogledali na greh svoj, budemo li se trudili
da ga sagledamo do najsitnijih podrobnosti, necemo u sebi naci
nikakve vrline, necemo naci ni smirenoumlje.
Istinskim smirenjem prikriva se istinska, sveta vrlina: tako
celomudrena devojka pokrivalom skriva lepotu svoju, tako se i
Svetinja nad svetinjama zavesom skriva od pogleda naroda.
Istinsko smirenoumlje jeste evandjelski karakter, evandjelska
narav, evandjelski nacin misljenja.
Istinsko smirenje jeste tajna Bozija: ono je nedostupno za poznanje
postupka ljudskog. Kao najuzvisenija premudrost, ono se telesnom
razumu prikazuje kao ludost.
Tajnu smirenja Gospod Isus otkriva vernom uceniku Svome koji
neprestano sedi kraj nogu Njegovih i pazljivo prati zivotvorne reci
Njegove. I kada je otkrivena, ona prebiva skrivena: recima i jeziku
zemaljskom ona je nedokuciva. Telesnom je razumu nesaznajna:
nesaznajno se razumom duhovnim poznaje, i, buduci poznato,
prebiva kao nesaznajno. Smirenje je nebesko zivljenje na zemlji.
Blagodatno, cudesno vidjenje velicanstva Bozijeg i neizbrojivih
dobrocinstava Bozijih coveku, blagodatno poznanje Iskupitelja,
idenje za Njim sa odbacivanjem sebe, vidjenje bezdana pogibli u
koju se strovalio rod ljudski - to su nevidljiva obelezja smirenja, to
su prve odaje ove duhovne palate koju je Bogocovek stvorio.
Smirenje ne vidi za sebe da je smireno. Naprotiv: ono u sebi vidi
mnogo gordosti. Ono se stara za to da pronadje sve grane te
gordosti; i trazeci ih, vidi da mu valja jos mnogo traziti.
Prepodobni Makarije Egipatski, koga je Crkva prozvala Velikim
zbog izuzetnosti vrlina njegovih, a osobito zbog najdubljeg
smirenja, znameniti i duhonosni Otac, u svojim uzvisenim, svetim,
tajanstvenim besedama kazao je da i najcistiji i najsavrseniji covek
u sebi ima nesto gordo (Beseda 7, gl. 4).
Taj je ugodnik Boziji dostigao najvisi stepen hriscanskog
savrsenstva; ziveo je u vremena u kojima bese mnostvo Svetih,
imao prilike da vidi najveceg medju svetim monasima Antonija
Velikog, i rekao da nije video niti jednog coveka koji bi u
potpunosti i u pravom smislu te reci mogao biti nazvan savrsenim
(Beseda 8, gl. 5). Lazno smirenje pak sebe vidi smirenim: na
smesan i zalostan nacin ono se tesi tim vidjenjem, varljivim i
pogubnim po dusu.
Satana uzima na sebe oblicje svetozarnog Angela; apostoli njegovi
uzimaju oblicje Apostola Hristovih (Kor. 9, 13-15); njegovo
ucenje uzima oblicje ucenja Hristovog; stanja koja proizvode
njegova prelascivanja izgledaju kao duhovna, blagodatna stanja;
gordost njegova i tastina, i njima uzrokovane samoobmana i
prelast prikazuju se kao smirenje Hristovo.
Ah! Kamo se skrivaju od nesrecnika zaokupljenih mastarijama,
zalosno zadovoljnih sobom, svojim stanjem samoobmane, i
ispunjenih mislju da ce se nasladjivati i u blazenstvu prebivati,
kamo se skrivaju od njih reci Spasitelja: "Blazeni koji ste gladni
sada, blazeni koji placete sada, i tesko vama koji ste siti sada,
tesko vama koji se smijete sada" (Lk. 6, 21-25).
Pogledaj pazljivije, pogledaj nepristrasno na dusu svoju, ljubljeni
brate!
Nije li njoj primerenije pokajanje od naslade! Nije li joj
primerenije da place na zemlji, u toj dolini tuge, cije je naznacenje
upravo plac, nego da izmislja za sebe prevremene, prelascujuce,
apsurdne, pogubne naslade!
Pokajanje i plac zbog greha pruzaju vecno blazenstvo: to je
poznato, to je verodostojno, to je obznanjeno od Gospoda. Zasto se
onda ne bi pogruzio u ta svestena stanja, zasto ne bi u njima
prebivao, a ne da sebi izmisljas naslade, da se njima nasicujes,
njima zadovoljavas, njima u sebi gusis blazenu glad i zedj za
pravdom Bozijom, blazenu i spasonosnu tugu zbog greha svojih i
zbog grehovnosti.
Glad i zedj za pravdom Bozijom svedoci su siromastva duha; plac
je izraz smirenja, njegov glas. Nemanje placa, zasicenost samim
sobom i nasladjivanje svojim umisljeno duhovnim stanjem
oblicuju gordost srca.
Poboj se da zbog isprazne i prelascujuce naslade ne nasledis zalost
neprolaznu, koju je Bog obecao onima koji su sada prezasiceni u
svom samozadovoljstvu, suprotno od volje Bozije.
Sujeta i deca njena - lazne duhovne naslade, koje deluju u dusi sto
nije prozeta pokajanjem - stvaraju iluziju smirenja. Tom iluzijom
dusa zamenjuje istinsko smirenje. Iluzija istine, ispunivsi svestene
odaje duse, samoj Istini zagradjuje sve ulaze u te odaje.
Avaj, duso moja, Bogom sazdani hrame istine! Primivsi u sebe
iluziju istine, poklonivsi se lazi namesto Istine, postajes hram
paganski!
U tom hramu stoji idol: mnjenje smirenja. Mnjenje smirenja
predstavlja najuzasniji vid gordosti. Gordost se tesko izgoni cak i
kada je covek svestan da je rec o gordosti; ali kako da je izgoni
kada mu se ona prikazuje kao smirenje?
U tome hramu vlada zalosna gnusoba opustosenja! U tome hramu
oseca se tamjan kumirosluzenja, pevaju se pesmopoji kojima se
veseli ad. Tamo pomisli i osecanja dusevna kusaju od zabranjene
hrane zrtvovane idolima, napijaju se vina pomesanog sa
smrtonosnim otrovom. Hram paganski, obitaliste idola i svake
necistote, nedostupno je ne samo blagodati Bozijoj, darovima
duhovnim, nego i bilo kakvoj istinskoj vrlini, bilo kakvoj
zapovesti evandjelskoj.
Lazno smirenje do te mere cini coveka zaslepljenim, da ga
primorava ne samo da misli za sebe i da drugima pruza
nagovestaje da je smiren, nego i da to otvoreno govori, da to
gromoglasno propoveda (O ugledanju, knj. 3, gl. 2).
Surovo nam se izruguje laz kada je, buduci njome obmanuti,
drzimo za istinu.
Blagodatno smirenje je nevidljivo, kao sto je nevidljiv darodavac
njegov Bog. Ono je skriveno cutanjem, jednostavnoscu,
iskrenoscu, neusiljenoscu, slobodom.
Lazno smirenje uvek je praceno izmastanom spoljasnjoscu: ono se
javno pokazuje,
Lazno smirenje voli scene: njime ono obmanjuje i druge i sebe.
Smirenje Hristovo odenuto je u haljine i dolamu (Jn. 19, 24), tu
najjednostavniju odecu: zaogrnuto tom odecom, ono ostaje
neprepoznato i nezapazeno od ljudi.
Smirenje je zaloga u srcu, svesteno, bezimeno svojstvo srca,
bozanstvena navika koja se neprimetno radja u dusi od
ispunjavanja zapovesti evandjelskih (Prepodobni ava Dorotej,
Pouka 2).
Dejstvo smirenja moze se uporediti sa dejstvom strasti
srebroljublja. Onaj ko je zarazen slaboscu vere i ljubavi prema
truleznom blagu, sto ga vise stice, postaje sve nezasitiji i
gramziviji. Sto se vise bogati, to se vecma samom sebi cini
siromasnijim i jadnijim. Tako i onaj ko je vodjen smirenjem - sto
se vise bogati vrlinom i duhovnim darovima, postaje sve oskudniji
i nistavniji pred sopstvenim pogledom.
To je prirodno. Kada covek jos nije okusio od najviseg dobra, tada
njegovo vlastito dobro, oskvrnjeno grehom, predstavlja za njega
vrednost. A kada postane udeonicar bozanskog, duhovnog dobra,
tada njegovo vlastito dobro, sjedinjeno i izmesano sa zlom, nema
za njega nikakve vrednosti.
Ubozjaku je dragocena kesa sa bakarnim paricama koje je dugo
sakupljao sa trudom i naporom. Ali kada bogatas neocekivano u
nedra njegova izruci mnostvo srebrnjaka, ovaj ce sa prezrenjem
odbaciti kesu kao breme koje mu predstavlja samo teret.
Pravedni, mnogostradalni Jov, posto je podneo ljuta iskusenja,
udostojio se Bogovidjenja. Tada je u nadahnutoj molitvi kazao
Bogu: "Usima slusah o Tebi, a sada Te oko moje vidi". Kakav je
to plod izrastao u dusi pravednikovoj od Bogovidjenja? "Zato
poricem", nastavlja i zavrsava Jov molitvu svoju, "i kajem se u
prahu i pepelu" (Jov 42, 5-6).
Zelis li da zadobijes smirenje? Zapovesti evandjelske ispunjavaj:
sa njima ce se u srce tvoje nastanjivati i njegova svojina postajati
svesteno smirenje, odnosno svojstva Gospoda naseg Isusa Hrista.
Pocetak smirenja jeste siromastvo duha; sredina njegova jeste
uzrastanje u njemu, koje prevazilazi svaki um i poznaje mir
Hristov; kraj i savrsenstvo njegovo jeste ljubav Hristova.
Smirenje se nikada ne gnevi, ne ugadja ljudima, ne odaje se tuzi,
nicega se ne plasi.
Moze li se tuzi predavati onaj ko je unapred za sebe poznao da je
dostojan svake patnje?
Moze li se nevolja ustrasiti onaj ko je unapred sebe osudio na
patnje, ko na njih gleda kao na sredstvo svoga spasenja?
Ugodnici Boziji uzljubili su reci blagorazumnog razbojnika koji
bese raspet kraj Gospoda. Oni su u patnjama svojim navikli da
govore: Primamo po svojim delima kao sto smo zasluzili; seti nas
se, Gospode, kad dodjes u Carstvu Svome (Lk. 33, 41-42; 27, 34).
Svaku patnju oni docekuju sa priznanjem da su je i zasluzili
(Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2).
Svesteni mir ulazi u srca njihova sa recima smirenja! On prinosi
casu duhovne utehe i bolesniku na odru, i suznju u tamnici, i
onome koga ljudi progone, i onome koji je od demona gonjen.
Casu utehe ruka smirenja prinosi i onome koji je na krstu razapet;
svet mu pak moze doneti jedino ocat pomesan sa zuci (Mt. 27, 34).
Covek smiren nije sposoban da gaji u sebi zlobu i mrznju: on

nema neprijatelja. Ako ga ko od ljudi vredja, u tome coveku on
vidi oruzje pravednog suda, ili promisli Bozije.
Smirenjem ispunjen covek svecelo se predaje volji Bozijoj. On ne
zivi svojim vlastitim zivotom, nego Bogom.
Smirenom je tudje svako uzdanje u sebe, i stoga on neprestano iste
pomoci Bozije, neprestano prebiva u molitvi.
Plodovita grana priklanja se k zemlji pod teretom mnostva plodova
svojih. Besplodna pak grana raste uvis, umnozavajuci svoje
besplodne izdanke.
Dusa bogata evandjelskim vrlinama pogruzava se u smirenje sve
dublje i dublje, i u dubinama toga mora nalazi bisere mnogocene -
darove Duha.
Gordost je siguran znak ispraznosti covekove, robovanja strastima,
znak duse u kojoj ucenje Hristovo nije naslo nikakvog pristupa.
Nemoj suditi o coveku prema spoljasnjosti njegovoj; nemoj
zakljucivati o njemu da je gord ili smiren. "Ne sudite po izgledu";
"po plodovima njihovim poznacete ih" (Jn. 7, 24; Mt. 7, 16).
Gospod je zapovedio da se ljudi poznaju po onome sto cine, po
vladanju njihovom, po posledicama koje proisticu iz onoga sto
cine.
"Znam gordost tvoju i zlobu srca tvoga" (1. Car. 17, 21), govorase
Davidu bliznji njegov; ali Bog posvedoci za Davida: "Obretoh
Davida slugu Svga, jelejem svetim Mojim pomazah ga" (Ps. 89,
21). Covek ne gleda onako kako gleda Bog: jer covek pogleda na
lice, a Bog na srce (1. Car. 16, 7).
Zaslepljene sudije cesto smirenim smatraju licemera i niskog
covekougodnika: on je bezdan tastine.
Nasuprot tome, te neznalice koje sude smatraju gordim onoga koji
ne trazi pohvale i nagrade ljudske, i koji zato ne puzi pred ljudima,
dok je on istinski sluga Boziji; on je osetio slavu Boziju, koja se
samo smirenima otkriva, osetio je smrad slave ljudske, i odvratio
od nje i oci, i culo mirisa duse svoje.
"Sta znaci verovati?" - upitali su jednog velikog ugodnika Bozijeg.
On odgovori i rece: "Verovati znaci prebivati u smirenju i milosti"
(Alfabetski paterik. O avi Pimenu Velikom).
Smirenje se uzda u Boga, ne polaze nadu na sebe i na ljude, i zato
je u vladanju svome jednostavno, neposredno, nepokolebivo,
velicanstveno. Zaslepljeni sinovi sveta to nazivaju gordoscu.
Smirenje ne ceni zemaljska blaga, ne udostojavajuci truleznost i
pustosnost ni paznje, ni pogleda. Svestenu hladnocu prema
truleznosti i pustosnosti sinovi truleznosti, sluge pustosnosti,
nazivaju gordoscu.
Postoji svesteno poklonjenje od smirenja, od uvazavanja bliznjeg,
od uvazavanja lika Bozijeg, od uvazavanja Hrista u bliznjem
svom; i postoji porocno, koristoljubivo, covekougodljivo i ujedno
covekomrzacko, bogoprotivno i bogomrsko poklonjenje: satana je
molio Bogocoveka da mu oda ovakvo poklonjenje, nudeci mu za
njega sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu (Lk. 4, 7).
Koliko je i danas onih koji uznose ovakvo poklonjenje kako bi
zadobili zemaljska preimucstva! Oni kojima se ovakvi poklanjaju
hvale smirenje njihovo.
Budi pazljiv i posmatraj: da li onaj koji ti se poklanja cini to iz
postovanja prema coveku, iz osecanja ljubavi i smirenja, ili
njegovo poklonjenje samo pothranjuje tvoju gordost, iznudjujuci
od tebe nekakvu privremenu korist?
Pogledaj, velikasu zemaljski, kako pred tobom puze tastina,
laskanje, podlost! Cim dostignu cilj svoj, one ce ti se izrugivati, i
izdace te prvom prilikom. Milost svoju nikada nemoj izlivati na
tasta coveka: jer takav, koliko je nizak pred onim sto je iznad
njega, toliko je ohol, drzak, necovecan prema onima nizim od sebe
(Lestvica, Slovo 22, gl. 22). Tastog coveka poznaces po njegovoj
narocitoj sposobnosti laskanja, usluznosti, laganja, spremnosti na
sve sto je podlo i nisko.
Pilata je uvredilo Hristovo cutanje, koje mu se ucinilo gordim.
"Zar meni ne odgovaras? Ne znas li da imam vlast da te raspnem i
vlast imam da te pustim?" (Jn. 19, 10). Svoje cutanje Gospod je
objasnio javljanjem volje Bozije, ciji je Pilat bio slepo orudje,
premda je mislio da je delanje njegovo nezavisno. Zbog sopstvene
gordosti Pilat nije bio sposoban da razume da pred njim stoji
svesavrseno smirenje - ocoveceni Bog.
Uzvisena dusa, dusa ispunjena nebesnim nadanjem, prezirom
prema truleznim dobrima ovoga sveta, nije sposobna za sitno
ugadjanje ljudima i klanjanje njima. Takvu dusu pogresno nazivas
gordom, jer ona ne udovoljava zahtevima strasti tvojih.
Amane, postuj blagoslovenu, bogougodnu gordost Mardohejevu!
To sto je u ocima tvojim gordost zapravo je sveto smirenje (Knj. o
Jestiri, gl. 4-7). Aman, Makedonjanin, bese ljubimac i prvi
velmoza Artakserksa, cara Persijskog. Mardohej, Judej, bio je
jedan od slugu carevih, ali, buduci duboko prozet blagocastivoscu,
nije dopustao sebi ugadjanje ljudima, pa nije puzio pred onim koji
samo privremeno vlada. Takvo Mardohejevo ponasanje izazva
Amanov bes, i on spremi visoka vesala da bi na njima pogubio
mrskog mu coveka koji se izdvajao iz sveopsteg poklanjanja. Ali
usled nestalnosti dela zemaljskih okolnosti su se izmenile, i Aman
je bio obesen na vesalima koje je svojevremeno bio pripravio
Mardoheju.
Smirenje je evandjelsko ucenje, evandjelska vrlina, tajanstvena
sila Hristova. Bog se javio ljudima obukavsi se u smirenje, i ko se
od ljudi obuce u smirenje, postaje slican Bogu (Sv. Isaak Sirijski,
Slovo 33).
"Ako hoce ko za Mnom ici, neka se odrece sebe, i uzme krst svoj i
za Mnom ide" (Mt. 16, 24), objavljuje sveto Smirenje. Drugacije
nije moguce biti ucenik i sledbenik Onoga Ko se smirio do smrti,
do smrti na krstu. On je seo sa desne strane Oca; On je novi Adam,
Rodonacalnik svetog plemena izabranih. Vera u Njega upisuje
medju izabrane; izabranost se prima svetim smirenjem, i biva
zapecacena svetom ljubavlju. Amin.
O PRELASTI - O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEM
O PRELASTI - O LJUBAVI PREMA

BLIŽNJEM
Sta moze biti lepse i sladje od ljubavi prema

bliznjem?
Ljubiti znaci imati blazenstvo; mrzeti znaci
prebivati u muci. Sav zakon i proroci
pocivaju na ljubavi prema Bogu i prema
bliznjem (Mt. 22, 40).
Ljubav prema bliznjem jeste staza koja
uzvodi u ljubav prema Bogu: jer je Hristos
blagovolio da se na tajanstven nacin obuce u svakog bliznjeg
naseg, a u Hristu Bog (1. Jovan.).
Nemoj misliti, ljubljeni brate, da je zapovest o ljubavi prema
bliznjem tako bliska palom srcu nasem: zapovest je duhovna, a
nasim srcem ovladali su telo i krv; zapovest je nova, a srce je nase
staro.
Prirodna ljubav nasa ozledjena je padom; nju valja umrtviti - to
zapoveda Hristos - i iz Evandjelja pocrpsti svetu ljubav prema
bliznjem, ljubav u Hristu.
Novi covek mora imati sve nove osobine; nikakvo staro svojstvo
mu ne pristaje.
Nema vrednost pred Evandjeljem ljubav od buktanja krvi i osecaja
telesnih.
I kakvu ona moze imati vrednost, ako, kada se krv u coveku
raspali, daje zakletvu da ce zivot za Gospoda poloziti, a posle
nekoliko casova, kada se krv ohladi, kune se da Ga ne poznaje
(Mt. 16, 33, 35, 74)?
Evandjelje odbacuje ljubav koja zavisi od buktanja krvi, od
osecanja telesnog srca. Ono porucuje: "Ne mislite da sam dosao da
donesem mir na zemlju; nisam dosao da donesem mir nego mac.
Jer sam dosao da rastavim covjeka od oca njegova i kcer od
matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji covjeku
postace domaci njegovi" (Mt. 10, 34-36).
Pad je srce potcinio vladavini krvi, i, posredstvom krvi, vladavini
onoga koji svet drzi u vlasti svojoj. Evandjelje oslobadja srce od te
porobljenosti, od tog nasilja, i privodi rukovodstvu Duha Svetoga.
Duh Sveti uci svestenoj ljubavi prema bliznjem. Ljubav zapaljena
i odrzavana Duhom Svetim jeste oganj. Tim se ognjem gasi oganj
prirodne, telesne ljubavi, ozledjene grehovnim padom (Lestvica,
Slovo 15, gl. 3).
"Onaj koji kazuje da je moguce posedovati i jednu i drugu ljubav
sam sebe prelascuje", kazao je Sveti Jovan Lestvicnik (Slovo 3, gl.
16).
U kakvoj je palosti priroda nasa! Onaj ko je po prirodi sposoban
da sa toplinom ljubi bliznjeg duzan je da se primorava na nesto
neobicno - da ga voli na onaj nacin na koji to zapoveda Evandjelje.
Ognjena prirodna ljubav lako se pretvara u odvratnost, u

nepomirljivu mrznju (2. Sam. 13, 15). Prirodna ljubav govorila je i
bodezom. U kakvim se samo gnojnim ranama nalazi prirodna
ljubav nasa! Kako je teska na njoj rana pristrascenosti!
Srce kojim vlada pristrascenost sposobno je za svaku nepravdu, za
svako bezakonje, samo da bi udovoljilo bolesnu ljubav svoju.
"Lazna su mjerila mrska Gospodu, a prava mjera ugodna Mu je"
(Price Sol. 11, 1).
Prirodna ljubav pruza onome koga voli samo zemaljsko; na
nebesko ni ne pomislja.
Ona vojuje protiv Neba i Duha Svetoga; jer Duh zahteva
raspinjanje tela. Ona vojuje protiv Neba i Duha Svetoga; jer njome
upravlja duh lukavi, duh necisti i u propast strovaljeni.
Pristupimo Evandjelju, ljubljeni brate, pogledajmo se u tome
ogledalu! Ogledajuci se u njemu, odbacicemo stare haljine, u koje
nas je obukao grehopad, ukrasicemo se haljinama novim, koje nam
je Gospod ugotovio.
Ta haljina nova jeste Hristos. "Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista
se obukoste" (Gal. 11, 27). Nove haljine jesu Duh Sveti.
Obuci cete se u silu s visine (Lk. 24, 49), kazao je za te haljine
Gospod. Hriscani se oblace u osobine Hristove dejstvom
sveblagoga Duha.
Hriscaninu je mogucno da stekne ovakvu odecu. "Obucite se u
Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote"
(Rimlj. 13, 14), porucuje Apostol.
Najpre, upravljajuci se po Evandjelju, odseci neprijateljstvo,
zlopamtivost, gnev, osudjivanje i sve sto je neposredno
suprotstavljeno ljubavi.
Evandjelje zapoveda da se molimo za neprijatelje, da blagosiljamo
one koji nas kunu, da cinimo dobro onima koji nas mrze, da
bliznjem otpustamo sve sto protiv nas ucini.
Postaraj se, ti koji zelis da se na Hrista ugledas, da sve zapovesti
ove uistinu ispunjavas.
Nije dovoljno samo sa zadovoljstvom procitati zapovesti
evandjelske i zadiviti se visokoj moralnosti u njima sadrzanoj. Na
zalost, mnogi se zadovoljavaju samo time.
Kada pristupis ispunjavanju zapovesti Evandjelja, tome
ispunjavanju zestoko ce se usprotiviti vladari srca tvoga. Ti su
vladari: tvoje sopstveno telesno stanje, u kome si potcinjen telu i
krvi, i pali duhovi, koji vladaju telesnim stanjem covekovim.
Telesno mudrovanje, njegova pravda i pravda palih duhova
zahtevace od tebe da ne izgubis cast svoju i druga propadljiva
preimucstva, da ih zastitis. Ali ti hrabro izdrzi nevidljivu borbu,
buduci vodjen Evandjeljem, buduci vodjen Samim Gospodom.
Zrtvuj sve radi ispunjenja zapovesti evandjelskih. Bez takve zrtve
neces moci da ih ispunjavas.
Gospod je kazao ucenicima Svojim. "Ako hoce ko za Mnom ici,
neka se odrece sebe" (Mt. 16, 24).
Kada je Gospod s tobom, nadaj se pobedi: Gospod ne moze da ne
bude pobednik.
Izmoli u Gospoda pobedu sebi, izmoli je postojanom molitvom i
placem. I neocekivano ce dejstvo blagodati doci u srce tvoje:
iznenada ces osetiti sladosnu opojnost duhovne ljubavi prema
neprijateljima.
I jos ti predstoji borba! Jos ti valja biti muzanstvenim! Pogledaj na
objekte ljubavi tvoje: da li ti se mnogo dopadaju?
Da li je srce tvoje mnogo privezano za njih? Odreci ih se!
Takvo odricanje od tebe zahteva Gospod, zakonopoloznik ljubavi,
ne da bi te lisio ljubavi i onih koje volis, nego da bi ti, odbacivsi
telesnu ljubav, oskvrnjenu primesom greha, postao sposoban da
primis ljubav duhovnu, cistu, svetu, koja je vrhovno blazenstvo.
Onaj ko je osetio ljubav duhovnu sa omrazom ce gledati na ljubav
telesnu kao na nakazno izopacenje ljubavi. Kako se odreci onih
objekata ljubavi koji kao da su za samo srce prirasli? - Kazi za njih
Bogu: "Oni su, Gospode, Tvoji, a ko sam ja? Nemocno sazdanje,
koje nikakvog znacaja nema".
"Danas jos tudjinujem na zemlji, mogu necim biti koristan onima
koje volim; sutra cu mozda nestati sa lica njenog, i za njih sam -
nista!"
"Hteo-ne hteo, dolazi smrt, nailaze raznorazne okolnosti, nasilno
me odvajaju od onih koje sam smatrao svojima, i oni vise nisu
moji. U samoj stvari oni i nisu bili moji; postojao je samo nekakav
odnos izmedju mene i njih; zavaravajuci se tim odnosom, nazivao
sam ih svojima, drzao ih za svoje. Da su zaista moji, ostali bi da
mi zanavek pripadaju". "Sazdanja pripadaju jedino Sazdatelju: On
je njihov Bog i Vladika. Tvoje, Gospode moj, predajem Tebi: sebi
sam ih prisvajao pogresno i uzaludno".
Za njih je sigurnije da budu Boziji. Bog je vecan, svudaprisutan,
svemoguc, bezmerno dobar. Onome ko je Njegov On je
najsigurniji, najblagonadezniji Pomocnik i Pokrovitelj. Bog daje
coveku ono sto je Njegovo: i ljudi Mu postaju svoji, privremeno
po telu, zanavek po duhu, kada Bog blagovoli da taj dar pruzi
coveku.
Istinska ljubav prema bliznjem zasnovana je na veri u Boga: ona je
u Bogu. "Da svi jedno budu", govorio je Spasitelj sveta Ocu
Svome, "kao Ti, Oce, sto si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama
jedno budu" (Jn. 17, 21).
Smirenje i privoljenost Bogu ubijaju telesnu ljubav. A to znaci:
ona zivi samomnjenjem i neverovanjem. Onima koje volis cini sve
sto im je na korist i sve sto ti zakon dopusta; ali ih vazda poveravaj
Bogu, i slepa, telesna, nerazumna ljubav postepeno ce se pretvoriti
u ljubav duhovnu, razumnu, svetu.
Ako je pak ljubav tvoja pristrasce protivno zakonu, odbaci je kao
gnusobu.
Kada srce tvoje nije slobodno, to je znak pristrascenosti. Kada je
srce tvoje porobljeno, to je znak bezumne, grehovne strasti. Sveta
ljubav je cista, slobodna, sva u Bogu. Ona je dejstvo Duha
Svetoga, Koji deluje u srcu po meri ociscenja njegovog.
Odbacivsi neprijateljstvo, odbacivsi pristrascenost, odrekavsi se
telesne ljubavi, stekni ljubav duhovnu; "kloni se oda zla i cini
dobro" (Ps. 34, 14).
Odaj postovanje bliznjem kao liku Bozijem - postovanje u dusi
tvojoj, nevidljivo drugima, vidljivo jedino savesti tvojoj. Neka
delatnost tvoja bude na tajanstven nacin saobrazna tvome
dusevnom nastrojenju.
Odaj postovanje bliznjem, ne razlikujuci uzrast, pol, zvanje, pa ce
se postepeno u srcu tvome poceti radjati sveta ljubav. Uzrocnik
ove svete ljubavi nije telo i krv, niti privlacenje osecanja, nego
Bog.
Oni koji su liseni slave hriscanske nisu liseni druge slave,
zadobijene prilikom stvaranja: oni su lik Boziji.
I ako lik Boziji bude bacen u strasni oganj adski, i tamo sam duzan
da ga postujem.
Sta je meni do ognja, do ada! Onamo je lik Boziji bacen po sudu
Bozijem; moje je da sacuvam postovanje prema liku Bozijem, i da
se time sacuvam od ada. I slepome, i gubavome, i razumom
oskudnome, i dojencetu, i zlocincu, i paganinu odaj postovanje
kao liku Bozijem. Sta je tebi do njihovih nemoci i nedostataka!
Strazi nad sobom, da ti ljubavi ne nedostane.
U Hriscaninu odaj postovanje Hristu, Koji je na pouku nasu
porucio, i opet ce poruciti prilikom odlucivanja o nasem udelu u
vecnosti: "Kad uciniste jednome od ove Moje najmanje brace,
Meni uciniste" (Mt. 25, 40).
U svome postupanju sa bliznjima drzi na umu te reci iz
Evandjenja, i postaces miljenik ljubavi prema bliznjem. Miljenik
ljubavi prema bliznjem kroz nju ulazi u ljubav prema Bogu.
Ali ako mislis da ljubis Boga, a u srcu tvome zivo je neprijatno
raspolozenje ma i prema jednom coveku, znaj da si u zalosnoj
samoobmani. "Ako ko rece: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega,
laza je", kazuje Sveti Jovan Bogoslov. "Ovu zapovijest imamo od
Njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svojega" (1. Jovan. 4, 20-
21).
Javljanje duhovne ljubavi prema bliznjem znak je obnovljenja
duse Duhom Svetim. "Mi znamo da smo presli iz smrti u zivot, jer
ljubimo bracu", porucuje opet Sveti Jovan Bogoslov, "jer ko ne
ljubi brata svojega ostaje u smrti" (1. Jovan. 3, 14).
Savrsenstvo Hriscanstva je u savrsenoj ljubavi prema bliznjem.
Savrsena ljubav prema bliznjem sastoji se u savrsenoj ljubavi
prema Bogu, za koju nema savrsenstva, za koju nema kraja u
uzrastanju. Uzrastanje u ljubavi prema Bogu je beskonacno: jer
ljubav je beskonacni Bog (1. Jovan. 4, 16). Ljubav prema bliznjem
je temelj u zdanju ljubavi. Ljubljeni brate! Idi da u sebi otkrijes
duhovnu ljubav prema bliznjem; usavsi u nju, uci ces u ljubav
prema Bogu, kroz kapiju vaskrsenja, kroz dveri Carstva nebeskog.
Amin.

Pre Last

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Pre Last

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

O PRELASTI

Sveti Ignjatije Brjančaninov

Učenik - Izloži točno i podrobno pojam

Starac - Prelast je ozlijeđenost prirode

Učenik - Ovo tumačenje nedovoljno je pristupačno mojim

Starac - Kao sredstvo za odvođenje roda ljudskoga u propast pali

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

12.2.2008. u 17:50 Objavio: marion

O PRELASTI - O REVNOSTI DUŠEVNOJ I DUHOVNOJ

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI - O REVNOSTI DUŠEVNOJ

Monahu se valja veoma čuvati od tjelesne i

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

12.2.2008. u 17:44 Objavio: marion

O PRELASTI - O OPREZNOSTI PRI ČITANJU OTAČKIH

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI - O OPREZNOSTI PRI

Knjige Svetih Otaca o monaškom življenju

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

12.2.2008. u 17:43 Objavio: marion

O PRELASTI - O ČUVANJU SEBE OD DOBRA KOJE

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI - O ČUVANJU SEBE OD

Naiđe li ti kakva dobra misao, zaustavi se;

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

12.2.2008. u 17:42 Objavio: marion

Sveti Ignjatije Brjančaninov

Radi uskovitlavanja i ozljeđivanja duša

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

O PRELASTI - O ŽIVLJENJU PREMA SAVJETU

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI - O ŽIVLJENJU PREMA

U prethodnoj glavi duhovno zivljenje koje

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

O PRELASTI - O ANAHORETSKOM ŽIVLJENJU

Sveti Ignjatije Brjančaninov

Neka ne bude skriveno od ljubljene bratije

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

12.2.2008. u 17:39 Objavio: marion

O PRELASTI - DIO DRUGI

Sveti Ignjatije Brjančaninov

O PRELASTI - DIO DRUGI

Ucenik - Koji su vidovi demonske prelasti

Starac - Svi vidovi demonske prelasti,

Ucenik - Jesi li imao prilike da vidis nekoga ko je dospeo u

Starac - Imao sam. Jedan cinovnik koji je ziveo u Petrogradu

Saslusavsi cinovnikovo kazivanje, monah ga upita: "Da vam nije

Ucenik - Nepravilnost tog nacina molitve i njegova povezanost sa

Starac - Kao sto nepravilno dejstvo uma vodi u samoobmanu i

Prva zapovest koju je Spasitelj sveta dao citavom covecanstvu, bez

Ucenik - Jesi li imao prilike da se sretnes sa onima koji su zarazeni

Starac - Zarazeni prelascu "mnjenja" srecu se veoma cesto. Svako

Ucenik - Postoji li nekakva veza izmedju prelasti prvog tipa i one

Ucenik - Postoje, medjutim, i duhovna stanja koja proizvodi

Starac - Svakako, postoje, ali samo u onim hriscanima koji su

Ucenik - Mogu li se od prelasti koja se naziva "mnjenje" radjati

Starac - Iz ovog tipa prelasti nastale su pogubne jeresi, raskoli,

Ucenik - Za knjigu "O ugledanju na Hrista" velis da je napisana u

Starac - Ti citaoci ushiceni su njenom vrednoscu, i izricu svoju

Ucenik - Postoje li jos neke vrste prelasti?

Starac - Sve parcijalne vrste samoobmanjivanja i prelascenosti

Maranata.biz - Duhovno zlato kojim se kupuje nebo

12.2.2008. u 17:37 Objavio: marion

O PRELASTI - O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLJU