Aleksandar Popovi

Sveti avo Raspuin

scensko itije avolskog lika u est slika

(Mrva, Duga, Vrea, Senka hrta, Seta i Boja nevesta)

Deava se kad plameni jarac zvezde pase.

KEPECI, KLEPCI, SLEPCI I SVECI:

GRIGORIJE RASPUIN
HERMOGEN, arhiepiskop
ILIODOR, jeromonah
NIKOLAJ I, car
ALEKSANDRA, carica
ALEKSEJ, carevi
BADMAJEV, tibetanski guru
MANUS, siva eminencija
MITJA RUBINSTAJN, bankar
NIKOLAJ NIKOLAJEVI, veliki knez
MILICA, velika kneginja
SUHOMLINOV, ministar vojske
HVOSTOV, ministar policije
JUSUPOV, grof
TRIMER, predsednik vlade
PROTOPOPOV, ministar
ANJA VIRUBOVA, dvorska dama
KAA DOLGORUKOVA, kneginja
VALJA ERVINSKAJA, dvorska dama

IRINA GOLOVINA, bogata dama

LJUSJA SOLOVJEVA, sumnjiva dama, transvestit
MARUSJA, Ciganka, pevaica
KLIMOV, kapetan
KISELJEV, porunik
KALUERICA
KALUERI
ETIRI PRINCEZE
CIGANSKI BEND
DAME I GOSPODA
VOJNICI
OFICIRI

SLIKA PRVA: MRVA

(Moni uticaji obagauju narav, ali nadmoni je neminovno vode ka
propadanju)

(Vrt svetog Serafima. Pripremljena mogila kraj jezerceta. Velika uurbanost.

Promiu kalueri i kaluerice sa zastavama i ripidama. ure gardisti i policajci.
Na sceni je Hvostov s tri bogalja na takama.)

HVOSTOV (Svojim tapom bije preplaene bogalje): Idioti! Kreteni! Smesta u

vas vratiti onamo odakle sam vas i iupao! U sibirske tajge s vama! Onamo,
opet po kazni! Da mi je samo znati ko vas je ikad u policiju i primio!

ILIODOR (Dojuri i spreava Hvostova da bije bogalje): Obuzdajte se, ministre.

Nije ovo mesto za to. (Bogalji preplaeno bee sa scene)

HVOSTOV (Urla za bogaljima): Ako mi se u raku od frtalj sata ne javite na

raport, spremni onako kako sam vam ja naloio, odrubiu vam tikve.

ILIODOR: Glumci.

HVOSTOV: Cirikuski klovnovi, Iliodoko moj. Gospode boe, ovek se vie ni

u koga ne moe pouzdati u itavom Ministarstvu unutranjih poslova.

ILIODOR: Gde ste ih nali?

HVOSTOV: To se i ja pitam. Iz prestonice su ih kao vie inspektore proterali u

Sibir pre vie godina zbog kojekakvih lopovluka, a ja rekoh: dau im ansu,
znae da je iskoriste.

ILIODOR: Znai, to su ti muenici, Hvostove, koje e otac Hermogen isceliti

pred optinstvom, zahvaljujui milosti svetog Serafima.

HVOSTOV: Nismo li imali uverljivije, naalost.

ILIODOR: Kakav svetac, takvo i stado.

HVOSTOV: Vi ne verujete u zasluge svetog Serafima?

ILIODOR: On ih nema.

HVOSTOV: Ali ni Rusija nema novih svetaca, brate Iliodore. Onda se moraju
izmiljati. Na narod ne ume da se sjedinjuje bez udotvoraca. A gde da ih
ieprkamo kad se nisu rodili.

ILIODOR: Iz naroda, ministre. U narodu ive sveci. Ali, car se, zahvaljujui toj
Nemici, previe otuio od naroda.

HVOSTOV: Nerado, brate, sluam povike protiv njihovog velianstva.

ILIODOR (Odmahuje rukom): Eh, vi, policajci.

HVOSTOV: ini se da jo jedino mi u ovoj dravi ne zaboravljamo na svoje

dunosti.

ILIODOR (Poe. U odlasku): Najee ste, brate, neukusno usluni.

HVOSTOV (Odlazi za njim. U odlasku): Mi se, Iliodoko, moramo drati

maksime: da je potovanje ravno ulivenom strahu.

SUHOMLINOV (Od jezera izbezumljeno bei oficir u uniformi, bez apke,

skroz mokar. Za njim jure tri rmpalije podoficira. Jedan od njih nosi, u trku,
ebe. Za njim lagano ide Suhomlinov): ebe na glavu! (Oficir u trku isputa
ivotinjski prodoran krik) ebe na glavu! Priguite taj ivotinjski urlik.
(Podoficiri skoro na samoj rampi sustignu oficira, bace mu ebe na glavu, pa ga
surovo obaraju na tlo i gaze ga nogama)

NIKOLAJEVI (Odlazi i kad ugleda prizor ebovanja, zastane kod

Suhomlinova): ta se to dogaa, ministre? Zar u nas nijedna ceremonija ne
moe da proe bez skandala.

SUHOMLINOV: Razuzdao se narod, knee, alriba od glave smrdi.

NIKOLAJEVI: O emu je re, ministre? (Pokazuje rukom na lin, koji jo

uvek traje) Ovo je neukusno gledati.

SUHOMLINOV: Ma neki potporunii garde nacvrcao se votke od sabajle, ko

majka, i stao s obale da puta vodu u jezero. (Oficir ispod ebeta pod kiom
udaraca puta prodorne ivotinjske krike) Hej, vi tamo! Prestanite smesta.
(Podoficiri prestanu da gaze oficira ispod ebeta) Dosta je. I uklonite tu mrcinu
ispred oiju naroda. (Podoficiri uhvate oficira za noge, pa ga po tlu odvlae sa
scene. Suhomlinov opet panju vraa Nikolajeviu) I kad su ga opomenuli.
Mislim, kad su straari podviknuli da nije dozvoljeno vriti nudu u jezero koje
se osveuje, on je potegao pitolj i onako u kompletnoj uniformi skoio u jezero.
Drao se na sav glas da nee sluiti ruski dvor na kojem se govori iskljuivo
nemakim jezikom.

NIKOLAJEVI (Polazi zajedno sa Suhomlinovom. U odlasku): Nije on jedini

koji tako misli.

SUHOMLINOV (U odlasku s Nikolajeviem): Ali je jedan od retkih koji to

javno govori.

MITJA: (Dolazi s druge strane u Anjinom drutvu): Dopali ste u posebnu

cariinu milost, gospoo.

ANJA: To se preuveliava.

MITJA: Manus me alje da razgovaram s vama.

ANJA: Ne znam dotinu osobu, ali nagaam ko bi to mogao biti.

MITJA: Manus kae: Ja iz daljine vidim dim iznad ivota Anje Virubove.
Nikada je nisam sreo, ali siguran sam da u njoj neto gori. Unutra je bavljenje
jedne ognjene due.

ANJA: ta vi upravo elite od mene?

MITJA: Jedan odgovor: da li se, odista, va duhovni jad i teskoba ne dotiu

vaeg dima?

ANJA (Posle munog premiljanja): U redu. Moda greim, ali rei u vam.
Njeno velianstvo carica Aleksandra ima arku elju da se i ja nastanim u
Carskom Selu, nadomak njihovog prebivalita.

MITJA: Manus mi je to rekao.

ANJA: Nije iskljueno da je njegova ekselencija znala za to ak i pre mene.

(Mitja se milo nasmei.) Meutim, njihova velianstva su patoloki krta, a ja za
kupovinu te prekrasne vile s vrtom nemam sredstava.

MITJA: Konano smo stigli do cilja. Manus vam poruuje da po novac doete u
moju banku.

ANJA: ta kaete?

PROTOPOPOV (Pojavi se se druge strane i zastane): Gospoo Virubova.

MITJA (Tiho Anji): Neko nas uhodi. (Glasno) Bila mi je osobita ast, gospoo,
to sam se upoznao s vama.

ANJA (Osvrne se ka Protopopovu koji stoji i netremice posmatra nju i Mitju):

O, to ste vi, gospodine Protopopove. Biu vaa za jedan tren. (Tiho Mitji) ta
biste za uzvrat traili?

MITJA: Nita osim vae blagonaklonosti, gospoo. (Ljubi joj ruku) Od danas ja
sam va ponizni sluga. Do skorog vienja. (Brzo odlazi)

ANJA (Dobaci za njim u odlasku): Pozdravite vau cenjenu suprugu.

PROTOPOPOV (Prilazi Anji sa smekom): On je neenja, gospoo Virubova.

ANJA (Smrkne se): O kome je re?

PROTOPOPOV: O Mitji Rubintajnu, gospoo. O najmranijem i najmonijem

finansijeru itave carevine.

ANJA: Kao i uvek, Protopopove, vi ste neverovatno dobro obaveteni.

PROTOPOPOV: Pa ipak mi ide loe, a pred vama se klanjaju bankari, gospoo.

ANJA: Vi ste maliciozni.

PROTOPOPOV: Ne traim vam procenat od profita, gospoo, ali mogli biste mi

uz put rei: da li imperator ipak namerava, pritenjen sa svih strana, da dozvoli
rad Dume? (Anja se zasmeje i odlazi. On pohita za njom. U odlasku) Nisam
skup, gospoo, ali vi ste mnogo jeftiniji nego to sad ovde preda mnom
glumatate.

HERMOGEN (Mahnito izlee): Hvostove! Gde si, ministre, grom te spalio?

HVOSTOV (Dolazi urno): Ovde sam, oe Hermogene. Je l gori epitrahilj na

vama?

HERMOGEN: Jo gore, ovee, lopue haraju. ta radi ta tvoja grdna policija?

Nestao mi je sa stola zlatan krst s dragim kamenjem.

HVOSTOV (Hvata se za glavu): Ma je l to mogue?

HERMOGEN: ime u sad da sluim i svetim? Palamarom, boe mi oprosti.

HVOSTOV: Pa to je pravi uas, oe, al smirite se. Ko ga je ukrao, nee ga

odavde izneti, ceo kraj je opasan straama kao betonskim zidom. Izvriemo
detaljan pretres.

HERMOGEN: Koga e da pretrese, ministre, led te ubio. Plemstvo i ministre.

Sam sebe, najbolje. (U dnu se pojavljuje grupa dama koju sainjavaju: Kaa,
Valja, Ljusja i Irina. Vesele su, smeju se. A Kaa u ruci dri taj Hermogenov
krst i njime krsti prisutne, to ih veseli)

HVOSTOV (Najednom): Stanite! ekajte! Nije li ono va krst, oe Hermogene,

u rukama kneginje Dolgorukove?

HERMOGEN: Bog i dua, jeste. Ba moj. Otkud u nje?

HVOSTOV: To ni sam sveti Petar, oe ne bi pogodio, al pitaemo je. (Vikne)

Kneginjo Dolgorukova?

KAA (Osvre se levo-desno): Ko? Je l ja?

HERMOGEN (Prstom je doziva): Da, ti, dete. (Ona kao da ne razume zbog ega
je zovu, neodluno kree. Ostale dame se razilaze) Prii der, prii ovamo da te
pripuitam: jesi li krtena?

HVOSTOV: Nemojte ba tako bagatelno s kneginjom, oe.

HERMOGEN (Osorno Hvostovu): Ti da kuuje! (Kaa prilazi) Otkud taj moj

krst u tvojim rukama, Kaenka?

KAA: Uzela sam ga s vaeg stola, oe, da se malo poigramo.

HERMOGEN: Pa zar sa crkvenom relikvijom, majko boja?!

HVOSTOV: Takva vam je svaka mladost, oe, pomalo luckasta.

KAA: to? Zar se to ne valja?

HERMOGEN: Dobro svojoj kuvarici niste dali crkvenu zastavu da je pripae

umesto kecelje. Moda bi vas i to veselilo.

HVOSTOV: E, pa nije nam dananji ruski narataj, oe, ba toliko raspusan.

Nemojte ni vi preterivati.

HERMOGEN: More, dau vam i putir iz oltara da ga odnesete na bal, da iz

njega srkuete ampanjac. (Besno odlazi. U odlasku) Mora ova Rusija, s
ovakvom mladei koja ne potuje nikog i nita, da ode u sunovrat.

KAA: Ne razumem. Zbog ega se iekanja toliko rasrdila?

HVOSTOV: Plahovit je, kneginjo, ali ne misli on ba tako o vama.

KAA (Ljutito odlazi. U odlasku): Ali, ako ga mue uljevi, nek une u lavor
sa slanom vodom, nek ne masira mene.

HVOSTOV (Vie za sebe): Gle! Ko bi rekao. Gde i naa kneginjica ume da

isplazi jeziinu do guzice. (Najednom se trgne i potegne pitolj) Ko se to tamo
unja?

BADMAJEV (Izranja iz iblja): Ja, ministre. Sklonite, molim vas, tu pucaljku.

kakljiv sam na cevi.

HVOSTOV (Prilazi mu s nevericom): Vi? Doktor Badmajev. Otkud? Iz zemlje.

Ko pravi pravcati tibetanski vra.

BADMAJEV: Po prirodi svakojakih prljavtina kojima se bavim, lepi moj

ministre, ja uopte ne bih bio nikakav doktor udesa i smrada, kad i u ovo
smeateljstvo ne bih zabo svoj nos.

HVOSTOV: Tako mi boga, doktore, morau to pre da vas najurim odavde, jer
niste na spisku zvanica.

BADMAJEV (U ali mu preti prstom): No, no, ministre. Ako to uinite, onda u
i ja vama uskratiti moje boanske travice koje vam slue za dizanje morala.

HVOSTOV: alu na stranu, doktore, ja ne verujem da za vas predstavlja neko

posebno zadovoljstvo da promatrate nau caricu kako se kupa naga u osveenom

jezeru, pod okriljem seni svetog Serafima. (Badmajev se zacereka) Ne cerekajte
se tako napadno, doktore, svuda unaokolo su strae.

BADMAJEV (Uzdravajui smeh): Nadajmo se da e svetiteljske moti pomoi

carici da na svet konano donese i carevia.

HVOSTOV: Ja u to ne verujem, doktore, ba kao ni vi, ali Rusija e poverovati.

uurite se sad tu u grmlju, samo pazite da vas neko iz obezbeenja ne otkrije.

LJUSJA (Dounja se do Hvostova i obazrivo zastane): Atentator. (Osvre se oko

sebe) Naoruan do zuba!

HVOSTOV: Anarhista?

LJUSJA: Aha. Plavook. Preobuen u kaluericu. Stoji nadesno od nas pet-est

metara unazad i metanie. (Brzo odlazi uvijajui se, kao da ju je razgovor s
Hvostovom egzaltirao)

HVOSTOV (Dobaci za Ljusjom u odlasku): Javi se sutra posle deset na blagajnu

zbog dijurne. (On rukom nekog poziva s druge strane van scene. Dolaze tri
agenta. On im glavom pokazuje na kaluericu koja metanie. Oni se ustreme i
oas je zgrabe) aku na usta! (Kaluerica neto mumla) vrsto aku na usta. Ne
sme iz njega kapnuti nijedna jedina neprijateljska parola, mogli bi je i
velikodostojnici uti. (Agenti uguraju u usta kaluerice belu krpu) Smaknite mu
mantiju i izvrite pretres. (Oni mu smaknu maramu i skinu mantiju, te se ukae
mukarac, ukrten redenicima, uprtaima, revolverima i bombama. Agenti ga
pretresaju i razoruavaju, bacajui sve to pod ministrove noge) To je itav
arsenal oruja i municije. Oborite ga dole u iblje i svi zajedno lezite preko

njega, nek crkne kad ne valja. Alako preivi ovdanje slavlje, ne gine mu
memljiva samica. (Agenti obaraju teroristu i u bunju lee preko njega. Hvostov
se povije i sa tla kupi anarhistino naoruanje, pa ga trpa u svoju tanu) Dva
revolvera, etiri rune bombe ofanzivke i tri kame. (Odlazi, u odlasku) Ko da je
imao nameru da pobije sve rusko plemstvo, a ne samo imperatora.

BADMAJEV (Izranja iz iblja): Na koga sam to natrapao u ikari?

RASPUIN (Izranja iz iblja): Na mene, vae prevashodstvo.

BADMAJEV: Kako strano izgleda, namernie, kao da iz pakla dolazi. Ko si,

u stvari, ti?

RASPUIN: Ne znam vie ni sam, vae prevashodstvo. Od silnih postova i

molepstvija naisto sam pobrljavio. A inae, Sibirjak sam. Seoski proroi.
Grigorije se zovem, al svi me vie znaju ko Griu Raspuina.

BADMAJEV: I otkud ti, meede, ovde meu velikim zverkama?

RASPUIN: Jeromonah Iliodor me doveo na uzici. Kae da u meni nasluuje

novog ruskog Mesiju. A ja kaem: sve je to od boga.

BADMAJEV: uti bolje, govor te odaje. Neotesan si i prost dozlaboga. A i taj

kostim na tebi, pre bi priliio kakvoj secikesi i dambasu, nego proroku. I ajd
sad, smotaj se tu u iblju, jer ako nas gardisti napipaju, odrae nam kou s lea,
naivo. (Obojica tonu u iblje. uju se crkvena zvona i crkveni hor. Dolazi
sveana povorka. Napred ide Hermogen s Iliodorom. Za njima car Nikolaj, knez
Nikolajevi, Suhomlinov, Jusupov, trimer i Protopopov. Nose koveg sa
senima svetog Serafima. Za njima ide hor kaluerica i pobono peva. Koveg

polau u mogilu nad kojom Hermogen poje, a Iliodor pripeva. Prisutni metaniu,
zvone zvona. Zatim se svi povlae u stranu. Dolazi Aleksandra u sveanoj odori,
u pratnji Anje i Milice. Kod jezerca se zaustavljaju i pratilje pomau carici da se
obna, da bi se okupala u jezeru. Kaluerice poju. Hermogen blagosilja in
kupanja. Aleksandra izlazi iz jezera, pratilje je briu)

RASPUIN (Izranja iz iblja): Kakva guziica!

BADMAJEV (Izranja iz iblja, grubo grabi Raspuina i vue ga natrag u iblje):

Nerastu sibirski, zar zbog tvoje blesavosti glavama da platimo. (Pratilje pomau
Aleksandri da se obue i potom se sve tri povlae u stranu. Prisutni se
uskomeaju)

HVOSTOV: Je l da putamo, oe Hermogene? Blagoslovi.

HERMOGEN: Blagosiljam. (Hvostov odjuri)

BADMAJEV (Izranja iz iblja): Dii se, gegulo, sad je i nama dozvoljen pristup.
(Iz grmlja izranja Raspuin, sa svih strana nadiru dame, gospoda, kalueri i
kaluerice. Najednom pojavi se Hvostov ispred tri bogalja)

HVOSTOV: Prolaz. Napravite prolaz da prou ubojaci. (Svi prave prolaz i

Hvostov s ubojacima odlazi do jezera gde ih saekuje Hermogen i Iliodor)

BADMAJEV: Gde su oni policajcu poverili da pravi pozorite, kao da je u

Rusiji malo putujuih komedijanata.

HERMOGEN: Pravedan va ivot, brao nesrena. (Osveuje tri ubojaka)

Predanost vaa bogu i bezgreju predstavlja vas pred duhom svetog Serafima u

aneoskom svetlu. (Opet osveuje tri ubojaka) Brao i sestre, molimo se svi
zajedno. I sjedinimo se u molitvi za isceljenje ovih predanih bojih sinova nae
ruske zemlje. Svi na kolena i ponavljajte za mnom. (Svi prisutni popadaju na
kolena) Uslii, svee!

SVI: Uslii, svee.

HERMOGEN: Suze nae.

SVI: Suze nae.

HERMOGEN: Za nesrenu rusku brau nau.

SVI: Za nesrenu rusku brau nau.

HERMOGEN: Spasi ih.

SVI: Spasi ih.

HERMOGEN: Ustanite! (Svi se dignu) Boe, neka bude volja tvoja. Bacite
take! (Ubojaci bace take) Zakoraite pomou bojom. (Oni nesigurno
zakorae kao mala deca. agor. Svetina se tiska oko Hermogena, svi se otimaju
da mu celivaju ruku. Crkveni hor kaluera i kaluerica peva u slavu boga.
Hermogen se nekako izvlai iz guve)

ILIODOR (Dolazi do Raspuina i povue ga za sobom): Dri se sad, Grigorije,

sudbina ti se deli. (Oni dolaze pred Hermogena) Oe, Hermogene, doputate li,
da vam u ovom sveanom asu predstavim sibirskog proroka i udotvorca
Grigorija.

HERMOGEN: Iz tebe li, Grigorije, otie taj boanski krik koji e ponovo
uzbuditi duu ruskog naroda?

RASPUIN: Ja sam esto svoje srculence eao o puane cevi, vae

blagarodstvo, uzdajui se sve jednako u svevinjeg, neka mu je vena slava i
hvala.

ILIODOR: Grigorije bi hteo da vam kae, oe Hermogene, kako i oni najgluplji

u nevolji k mudrosti tee, samo ne ume da se izrazi.

HERMOGEN: Tebe nevolje, kae Grigorije, nisu obeshrabrile?

RASPUIN: Usnio sam spokojstvo, oe, bogu hvala. Ih, nita bez boje pomoi.

HERMOGEN: Nemoj se ti koiti i prenemagati pred dostojanstvenicima,

Grigorije, jer mnoga su proroanstva izgovorena u najobinijim alama.

ILIODOR: Je l tebi jasno, Grigorije, da otac Hermogen od tebe oekuje da

bude onakav kakav jesi?

RASPUIN: Bez prebijene kopejke u kesi, bogu hvala. Siromah sam, to bih
krio kad se i onako pred bogom nita ne da sakriti. Sve je u njegovoj volji. Ako
mu omilim, bie fajde, ja se nadam.

HERMOGEN: A to se ti, Grigorije, bez prestanka ee i apa?

RASPUIN: Svrbi me, oe.

HERMOGEN: Onda se, bratac, pomeri tamo u stranu, pa se sit naekaj i iei.

RASPUIN (Povlaei se u stranu): Sve s bojom pomou, ni eanje ne ide

bez nje.

HERMOGEN (im se Raspuin udalji): Ne razumem, bratac Iliodoko, kakav te

je avo nagnao da ovakvog dripca dovlai ak iz Sibira?

ILJODOR: Nije vam moj Grigorije po volji, oe?

HERMOGEN: Ovakvu lopuu, brate, moemo ovde u Petrogradu nai na svakoj

tramvajskoj stanici.

ILIODOR: Ali on je na ovek, ruski seljak. Oe Harmogene, zar Rusiji u ovom

trenutku ne nedostaju sopstveni proroci koji e bolje razumeti svoj narod, kao i
oni njega?

HERMOGEN: Da je pas sav od oiju, Iliodoko, bolje bi video. Al bila bi

velika nesrea da je srea jedini sadraj ivota.

ILIODOR: Zar ovaj moj Grigorije nije originalan?

HERMOGEN: Jeste u akanju nosa, uiju, zuba i dupeta.

ILIODOR: Mi smo se, oe Harmogene, oprostite to moram da primetim,

poprilino udaljili i otuili od naroda.

HERMOGEN: Ili bi ti, Iliodoko, kao osnovne osobine ruskog naroda naveo
prljavtinu, la, runou i tupost.

ILIODOR: Nisam ni ja, oe, roen za vreme pomraenja.

HERMOGEN: Sluaj, bratac, ja sam tvog proroka Grigorija dobro osmotrio. U

njemu jeste sadrano rusko, ali zlo. Ono najgore. Talog. I njega bi ti,
nespretnjakoviu, pretvorio u agitatora naih narodnih tenji. (Odmahuje rukama
i polazi) Svata, Iliodoko. Svata!

ILIODOR: Ipak u ja pokuati.

HERMOGEN (U odlasku): Uzaman ti je, rekoh ti. Ne ui se aba da leti.

ILIODOR (Prilazi Raspuinu): Zna ta, Grigorije, neu da krijem od tebe. Nisi
se svideo arhiepiskopu.

RASPUIN: Oprosti mi, brate, ne znam ni ja sam ta mi je bilo, dranjao sam se

kao ugav pas.

ILIODOR: I stalno si mumlao jedno te isto, kao pijani crkvenjak nad

siromanim pokojnikom. Bog pa bog.

RASPUIN: Pa pred bojim slugom, ja rob.

ILIODOR: Eh, Gria, Gria, budalo smetena! Ono pred im bismo mi ustreptali
jeste snaga crne i masne zemlje ruske koja u tebi lei. Nadali smo se da e

zareati i zaurlati na nas. Da e nas sve odreda terati u avolsku mater. A ti

seronja. (Svetina se lagano razilazi sa scene)

RASPUIN: Bilo bi mi kudikamo lake da vas psujem, nego to sam se

prenemagao ko seljaka mlada. Nisam ja mudrija. Ne lei mi slatkoreivost.
(On i Iliodor su ostali potpuno sami)

ILIODOR: ta je bilo - bilo je. Pokuau ja s tobom jo jedan put. Al budi

onakav kakav jesi. Ne filozofiraj, ve pljuj! Ima snage. Ne pretvaraj se. Tvoja
snaga je u tvojoj prostoti. Posluaj mene. (On poe lagano i Raspuin poe za
njim) Budi drzak. Zadrt. Silan. Budi bezobrazan. A sad se vrati natrag u Sibir,
jo neto si nauio. Kad proe izvesno vreme i kad se ovaj tvoj prvi poraz
zaboravi, potraiu te. Sigurno u te nai. (Oni odlaze)

SLIKA DRUGA: DUGA

(Postoje bolesti koje mi jo nismo prepoznali)

(Salon Badmajeva. Spiritistika seansa. Za stolom sede Kaa, Ljusja, Badmajev,

Protopopov, Valja, Jusupov, Irina i Milica)

KAA: O, due kneza Orlova, javite se!

LJUSJA (U strahu odskoi od stola): Pomera se, ja ne smem.

BADMAJEV: Pst, Ljusja! Vratite se za sto i ostanite mrtvi hladni, u vaem je

interesu. (Ljusja se bojaljivo vraa za sto) A vi ponovite poziv, Kaa.

KAA: O, due kneza Orlova, javite se!

JUSUPOV (apatom): Javlja se. Krcka.

MILICA: Vidite li i vi njegov lik u odsjaju na ai?

JUSUPOV: Ja ne vidim nita osim ljubiastog plamika.

VALJA: Moda se svima nee pokazati.

IRINA: Pitajte ga, Kaa, da li mu je velika kneginja Milica posebno draga?

KAA: O, due kneza Orlova, eli li kontakt s velikom kneginjom Milicom?

MILICA: On mi se smei.

BADMAJEV: Vi ste sjajan medijum, kneginjo. Govorite nam sve to vidite.

MILICA: Vidim pesak i more.

VALJA: To je Egipat.

MILICA: Vidim morsku penu i razdrobljeno stenje.

LJUSJA: To je podmetnut otrov i njegova razorana utroba.

JUSUPOV: Vi ga pitajte, kneginjo. Vama e on razotkriti sve veite tajne.

MILICA: O, predragi knee moj, ljubite li jo svim srcem svojim nau caricu
Aleksandru?

IRINA: Sto se podie od poda, ljubezni moji, ustanimo.

KAA: Protopopove, preuzmite brigu o meni, ja se gubim u tami.

PROTOPOPOV: Moda je to u vas, Kaenka, proroki trans. Govorite nam sve

to vidite. Sve to ujete. Sve to oseate.

KAA: Ovde vlada upeatljiva tiina. Knez je sreom i mlad. On na uzburkanoj

obali mora ispituje kamen mudrosti. On pretvara ivu u vrst metal. Pod njim
kljua uareni pesak.

MILICA (U agoniji): Knez se ljuti na nas zbog ravag uvanja tajne.

BADMAJEV: Milice!

MILICA: Otvoren ljiljan u zgrenoj aci predznak je velikog oianja kroz krv
i suze.

VALJA: Iz Crnogorke drhti sam oganj pakla.

MILICA: Grbavi kepec od pozlaenog bakra lebdi izmeu ivota i smrti,

zaogrnut purpurnim taftom.

JUSUPOV: To je na carevi.

MILICA: Lako je ubiti prolost. Mnogo ju je tee sahraniti. Rei su kneza

Orlova.

LJUSJA: Treba je razbuditi pre nego to nam svima odreda ne izrekne smrt bez
opoziva.

MILICA: Knez Orlov zna sve rave vesti.

PROTOPOPOV: Pitaj ga kakva je sudbina Dume?

MILICA: Da li mudraci pate zbog gluposti svojih blinjih? To on mene pita.

Znamo li da je dvor u magli. (Peva) Na lazuru zlatno kolje. Venost. Tajna.
Bezdanpolje.

SVI (pevaju zajedno): Na purpuru crno smilje. Tmica. Gora. I okrilje.

MILICA: Smrt e moja, kae Orlov, preleteti preko svih mrnji i svaa.
Uskoro e za sobom u smrt povui i caricu. (Svi priskoe, pa je drmusaju, maze
i ljube)

SVI: Mila moja. Mila moja. Razbudi se! Vidi li nas? Vrati se.

MILICA (Vraa se u stvarnost): Gde sam ja? ta se deava?

KAA: Nita pogubno, mila moja. Sa nama si. Sa svojima.

MILICA: Zato sam ja tako umorna i lomna?

JUSUPOV: Najbolje bi bilo da preemo u ruiasti salon.

VALJA (Zajedno s Ljusjom hvata Milicu pod ruke, pa je diu na noge i odvode)
Onamo e, mila moja, moi da prilegne na divanu.

LJUSJA (U odlasku s Valjom i Milicom): Jedan gutljaji ampanjca i snaga e

ti se vratiti. (Svi uz amor odlaze za njima. uje se zvono)

BADMAJEV (Vraa se): Ko li bi to mogao biti u ovaj zao as? (Gleda na sat.
Neke stvari u salonu dovodi u red. Vrata se otvaraju i unutra ulazi Iliodor s
Raspuinom. Badmajev im poletno poe u susret) Kakva ast, brate Iliodore, da
najzad u svome salonu i vas primim. (Rukuju se)

ILIODOR: Al ne nadaj se da je orla zla godina doterala pod tvoj trem, doktore.

BADMAJEV: Ja suzbijam svoje uzbuenje. (On prua ruku Raspuinu i dugo

ga gleda) Ako me seanje ne vara, nas dvojica smo se ve negde, pre neto vie
godina, sreli.

RASPUIN: Ja se ne seam, gospodine.

BADMAJEV: Kad doe vreme, ja u vas podsetiti. Izvolite sesti.

ILIODOR: Polako, bratac. Samo polako. Reci prvo bez uvijanja: jesmo li u
nevreme?

BADMAJEV: Za vas ovde nema vremena. Ovde je vaa venost.

ILIODOR: Ti si zaboravio, doktore, ko pred tobom stoji.

BADMAJEV: Nisam, brate. Kunem ti se.

ILIODOR: Onda prestani da vrcka i pevucka. Pitao sam te: jesmo li ovde
sami?

BADMAJEV: Do malo pre smo ovde prizivali duhove. Tek za koji tren ste
odocnili.

ILIODOR: Kad ete se ponovo okupiti?

BADMAJEV: Nismo se jo ni razili. Svi su u susednom salonu. Okrepljuju se

ampanjcem posle naporne seanse.

ILIODOR: Hteo bih meu njih, doktore.

BADMAJEV: Teko bi im sad pala pokora.

ILIODOR: Pokoru emo ostaviti za drugu priliku. Sad sam doao da im

predstavim sibirskog proroka i udotvorca Grigorija.

BADMAJEV (Zagleda Raspuina): Ovoga?

RASPUIN: to me gleda s nevericom, grenie?

BADMAJEV: Previe mi surovo deluje, delijo. Bojim se, razbeae se zvanice

kad te ugledaju tako divljeg.

ILIODOR: Povedi ti prvo mene k njima, doktore, da ja njima objasnim i da ih

piripremim, a Gria e priekati.

BADMAJEV (U polasku): O ovome e sutra cela prestonica priati i

prepriavati, brate Iliodore, niste vi stvar loe natempirali.

ILIODOR (U odlasku za Badmajevom, osvre se na Raspuina): A ti dok eka,

ne trai vreme uludo!

RASPUIN (im oni odu, brzo iz depa izvadi noi, ice i kanape): U ime
boga, da krenemo u udesa. (Petlja neto po zidovima oko velikih uljanih slika,
na kojima su uglavnom enski aktovi) Kad su se u moje zamice po sibirskim
umama hvatali risovi i divlje make, uhvatie se valjda i fine dame. (Trgne se,
jer uje da neko dolazi)

MILICA (Uplaeno zastaje pred njim): Ko ste vi?

RASPUIN: Raspuin, bludnice. Ja sam Grigorije Raspuin.

MILICA: Kakve su oi u tebe!

RASPUIN (Stavi svoje ake na njen veliki dekolte): Pokri te svoje bele dojke
akama, razvratnice!

MILICA: Stresam se od tvog dodira.

RASPUIN (Skida joj ogrlicu s vrata): Zaslepljuje me to tvoje drago kamenje,

gramziva opajdaro.

MILICA: Prataj, brate, ako moe.

RASPUIN (Die ogrlicu naspram svetlosti): Mogli bi muici kroz ceo Sibir
osvetliti put ovim tvojim svetlucavim ljunkom, nezasita alo.

MILICA (Najednom klekne pred njim i stane mu ake obasipati poljupcima):

Caru naem otkrij volju provienja. eka se na tvoj dolazak.

RASPUIN: Doao sam iz daljine da vas spasem.

MILICA: Smiluj nam se!

RASPUIN: Rusija stenje gladna i namuena, a vas bes nosi u propast. U

pakao. (Vitla ogrlicom) U svakom ovom tvom kamiku su po tri teake
kravice. Stidi se!

MILICA: Stidim se i darujem ti ogrlicu za spas svoje due.

RASPUIN (Brzo ogrlicu gurne u svoj dep): Pokaj se. Spasiu te, celivaj me.

MILICA (Zagrli ga i obaspe poljupcima): Smem li? O, sveti ovee. Smem li?

RASPUIN: Strasnije me celivaj!

MILICA (I dok ga ona sve strasnije ljubi, on joj skida haljinu): Hristos je u tebi!
Spasilac naih zagubljenih dua!

RASPUIN (Uzme je u naruje): Izgrei do kraja, pa tek onda doi pred boga.

MILICA: Daj mi. O, daj mi malo svetlosti, grim se u tami.

RASPUIN: Zato to uvek staje u grehu na pola puta, to bog ne voli. (On je
naglo iz svoga naruja sputa na sto)

MILICA: Ti sve zna. Ti do dna vidi. (Ona ga grli i ljubi)

RASPUIN: Bestidnice! (On se raskopava i skae na nju) Bestidna bludnice!

Moli se dok duh sveti ulazi u tebe! Moli se!

MILICA (U strasnom gru): Boe! Spasioe. Izbavi nas. Ne navedi nas.

Prosvetli nas. (Ona vriti. Raspuin brzo sie s nje i u tom asu u salon banu svi,
predvoeni Iliodorom, pa kad ugledaju prizor, zapanjeno zastanu)

RASPUIN: to ste se i vi nareali tu ko Cigani oko tarabe kad se u domaina

kolje vo. (On sa tla dohvata Miliinu haljinu i baca je na sto preko nje. Rikne na
pridolice) Igra li meka? (Stolu na kojem lei naga Milica, prekrivena svojom
haljinom, pritravaju Ljusja i Vaja)

LJUSJA (apatom): ta je prorok, mila moja, inio s tobom?

MILICA (apatom): Neto to se reima ne da opisati. (One joj pomau da

obue haljinu) I jo me je pri tome terao da se molim.

RASPUIN (Koji nadomak stola gleda ta one rade i ta govore, priskoi, pa

jednom rukom vrsto zagrli Ljusju, a drugom Valju i podigne ih od zemlje): I
vas e Grigorije. I vas. Nauiu vas kako se moli zbog greha.

ILIODOR (U grupi koju je ve obuzeo amor, naglo uhvati Kau za ruku i krene
ka Raspuinu): Dozvoli, Grigorije, da pred tebe izvedem kneginju u iju ast se
ove veeri ari francuski ampanjac. (On pred Raspuinom ostavi Kau i povue
se u stranu)

KAA (Uplaeno prua ruku Raspuinu koji je netremice gleda u oi): Kaa
Dolgorukova.

RASPUIN (Rikne): Klekni na kolena kad dolazi pred Raspuina. (Kaa niice
pada na kolena i rukama vrsto obgrli Raspuinove noge, ali se on grubo
oslobaa njenog zagrljaja) Jesu li i ove skaredne slike golih enskinja u tvoju
ast, razvratnice?

KAA: Ne. To je...

RASPUIN: Umukni, vetice, kad ja govorim! (Ona zajeca) Svaka od ovih

bezobraznih slika vredi koliko tri truska sela. ivo ete, jo malo, meso nae
teako prodavati strancima da biste imali dovoljno zlata za svoje besove i
razvrat. (Zagrmi) Prokleti da ste! (Sve slike se survaju sa zida, uz tresak i vrisku)

BADMAJEV: Kua se, Grigorije, rui od tvoga prokletstva. Potedi nas.

RASPUIN: Svi na kolena, rekoh ja vama! Molite se! (Svi padnu na kolena i
mole se, mrmljaju)

MILICA (Iz mrmljanja izae njen apat): Sad sam opustoena. Nemam vie telo.
Ostao mi je samo duh. Ne mogu saekati as kada u carici naoj odneti radosnu
vest da je meu nas stigao spasilac.

RASPUIN: Molite se, rekoh, da bi od vas nainio nebeske nevestice. A sad

napustite ovu sobu, jer i ja moram da se molim za vae izbavljenje. I ne dolazite
ovamo dok vas ne pozovem. (On stane u jedan ugao, pada na kolena i metanie.
Svi odlaze, osim Iliodora)

ILIODOR (Prilazi Raspuinu): Dii se. (Ovaj kao da ga ne uje. I dalje moli)
Zar ko marvu da te ritam da bi te pokrenuo, ovee? Dii se! (Raspuin i dalje
moli. Iliodor stane grubo da ga rita nogama) Dii se, zadrta gegulo. Ustaj!

RASPUIN (Ko oparen skoi na noge): Ti, bratac Iliodoko, ritnu nogom
udotvorca u guzicu, da ti se to ne osveti.

ILIODOR: Budalo gejaka, zar si ve posle prvog uspeha zaboravio ko te je

izmislio i ovamo doveo. Hoe li ve sutra da te vratim natrag u Sibir.

RASPUIN: Ovde je lepe, ali vi ritate.

ILIODOR: More, ako zatreba, ja u te i motkom opauiti po grbai. Pazi ti ta

radi. I nemoj previe da landara tom svojom nukom, jer postoje i batenske
makaze za imir. Mogao bi nako ozlojeen da te lii repa. Samo: sec! I ti posle
ostade da tavori ko evnuh. uvaj se!

RASPUIN: Ko se uva i bog ga uva.

ILIODOR: Inae, vidim dosta si nauio za ovu deceniju, koliko je prolo od

naeg prvog susreta. Uznapradovao si.

RASPUIN: Molio sam, brate. Mnogo sam molio i kinjio sebe. Odricao sam se

svoje budale. I isterao sam zeca, da mi ne skakue po glavi. Nauio sam da

krguem zubiima.

ILIODOR: Vidim, za ruenje slika noi ti je pomogao.

RASPUIN: I zamice, brate. Zamice. Kanap i ica. Prosta rabota. Nauio sam
to jo onda od oca Hermogena kako se danas stvaraju biblijska uda. On je na
grobu svetog Serafima isceljivao lane bogalje.

ILIODOR: Gde se ti toga seti sad? Da u usta uzima ime oca Hermagena.
Nemoj! Ne sme u drskosti preterati!

RASPUIN: E, pa onda ste me poraenog vratili u Sibir da se najedem zemljice,

ne bi li se potom u prestonicu pojavio suroviji nego to sam pre bio. I ta vas sad
udi?

ILIODOR: to sporo razabira ko je ko, to me zabrinjava. Ne moe biti drzak

prema svakom. Potrudi se da raspoznaje ko je sa nama, a ko je protiv nas. Ti
Rusiji slui. U ruskog boga veruje. I za veliku rusku carevinu ini - sve to
ini. To stalno imaj na umu i uvek pitaj mene kad ti neto nije jasno. (Zgrabi
Raspuina za guu i stane da ga davi, simbolino.) Ako izda, brzo e se nai
pred stranim sudom. Mi nemamo milosti prema izdajnicima! Razume li?

RASPUIN (S mukom se oslobaa davljenja): Razumem, bratac. Opasno

razumem. Al ti me naisto udavi, aice su ti gvozdene.

ILIODOR (Podie ruku u kojoj dri krst): Svaka natrula karika u lancu
zakljuaka dovodi do raspada itavog kola loe povezanih misli. (Udari
Raspuina krstom u glavu) Utuvi!

RASPUIN: Kako u, kad ne razumem o emu govori?

ILIODOR: Svako carstvo zabluda se u jednom trenu pretvara u bezlinu kau, u

haos praen panikom. To ne sme biti sramni kraj pogreno usmerene Rusije.
Utuvi! (Udari Raspuina krstom u glavu)

RASPUIN: Zar krstom u glavu treba vernicima zabijati verovanje?

ILIODOR: Onima koji imaju previe tvrdu glavu ini se to i cekinom. Ja u sad
poi i ostaviti te ovde da uvrsti njihovu veru u sebe, jer ini se da ti se put ka
dvoru otvara bre nego to smo se mi nadali.

RASPUIN (Zacereka se): Zar ja na dvoru? Gria Raspuin! Bivi seljak i

rabadija da sedi za istom trpezicom sa carem i caricom!

ILIODOR: Ne uznosi se, Grigorije. Rekli smo: sve to ini - ini za veliku i
monu Rusku carevinu. (Zamahne krstom da udari Raspuina u glavu, ali se
ovaj hitro pomeri.) Redovno e mi se javljati i od mene dobijati uputstva ta ti
kad i s kim valja initi. (Prua Raspuinu ruku da je poljubi, ali ovaj kao da to
ne primeuje) ta je? Nee da ljubi?

RASPUIN (Prua ruku da je Iliodor poljubi): Poljubi onda ti mene, bratac.

BADMAJEV (Upada u nezgodnom trenutku): Svi trae udotvorca, nisam u

stanju da ih obuzdam.

ILIODOR (Brzo poljubi Raspuina u ruku i urno odlazi): Do vienja, doktore.

BADMAJEV (Prasne u smeh): Naterao si ga da se povije pred tobom! (Zacereka

se i Raspuin zajedno s njim) Ti si dete prirode. Znam ja takve. I volim. Nas
dvojica emo se uvek razumeti i jedan drugoga podravati.

RASPUIN: Kakvu bi ti, jedan fini i poznat doktor, mogao imati korist od
mene, prostog i neotesanog seljakog udotvorca?

BADMAJEV: Predviam ti brz i velik uspon u prestonici. Upamti ta sam ti

rekao! (Iz susednog salona kroz vrata proviruje Protopopov) Ne viri, crve, ne
viri, nego prii. (Protopopov prilazi) Ovo ti je, Grigorije, jedan mnogo usluan
ovek.

PROTOPOPOV (Rukuje se s Raspuinom): Protopopov. Ministar bez portfelja.

RASPUIN: Vide ti se u oima guje.

BADMAJEV (U odlasku): Pozvau celo drutvo ovamo, a vi se poblie

upoznajte. Proroe, taj e za tebe i govna jesti, samo ako oseti da e,
zahvaljujui tvome blagoslovu, opet uspeti da se dokopa veeg poloaja.

PROTOPOPOV: Doktor Badmajev voli prejako da se izraava, ali ja vam,

dakako, mogu biti od koristi, nemojte zaboraviti.

RASPUIN: Gde bi ti tek tako vezao sveca za rogove, opomeni se, grenie!

PROTOPOPOV: Za koga vi upravo radite?

RASPUIN: Za boga.

PROTOPOPOV: Ali kojeg? Njih je vie. (Dolaze svi ostali iz drugog salona i
okupljaju se oko Raspuina. Svi u rukama dre ampanjske ae ili boce
ampanjca)

SVI (Nazdravljaju): U tvoju slavu, proroe! Za tvoju svetlost, udatvore! Za

tvoju boansku mo! Za veliku Rusiju! (Svi ispijaju)

RASPUIN: Zar ovo slavlje, doktore, ne treba proslaviti ba onako kako to mi u

narodu inimo, s muziicom.

BADMAJEV: Cigane trai, Grigorije?

RASPUIN: Ako umeju strasno da opaue po terobanama i balalajkama, traim

ih.

SVI: Cigane! Pustite ovamo Cigane! Hoemo Cigane! Dovedite ih smesta.

BADMAJEV: A prelepu Ciganicu Marisju s glasom slavuja, Grigorije, je l i

nju trai?

RASPUIN: Ako je laka od srne, bra od hrta i okretnija od lasice, traim je.
Dovedite je, da je okadim.

BADMAJEV (Otvara trea vrata salona): E, pa dobie je! (Poziva Cigane kroz
vrata) Ovamo, Marusja! Zasvirajte u ast i slavu udotvorca koji nam je doao
ak iz Sibira. (Ulazi ciganski orkestar predvoen Marusjom. Ulazei, ona igra i,
na zaprepaenje svih, Raspuin joj se odmah pridrui, pa zajedno besomuno
igraju)

RASPUIN (Igrajui s Marusjom): Molite se, vi grena gospodo, dok za vae

spasenje igra Raspuin. Carev titonoa! (Kad se zavri igra, Raspuin pokuava
da zagrli Marusju, ali mu se ona izmie) Oh, ti, Ciganice vatrena, udarila si me
svojom lepotom posred srdaca. (On je iznenada poljubi, ali ona besno odskoi)

MARUSJA: Ne bavi me, seljaino smrdljiva! (Raspuin se zacereka) Budalo!

(Raspuin ponovo pokua da je pojubi, ali mu ona pljusne strahovitu amarinu)
Upamti da Marusja ne da k sebi takvom olou kakav si ti! (Raspuin se od srca
zasmeje)

RASPUIN: Igraj mi i poj, Marusja. Ti si moja mala kraljica. Bogato u te

nagraditi. Igraj sa mnom. (Marusja i Raspuin temperamentno zagraju, a za
njima i svi ostali to uine oko njih, pa igraju do agonije. U igri Raspuin skoi
na sto i na stolu igrajui pone da se svlai) Svlaite se, brao i sestre. Sledite
moj primer. Na ovaj svet smo doli bez krpa. Pred bogom smo svi goli golcati.
Boga radi se svucite. Ko se ne svue, proklet e biti i od srca e mi otpasti. Za
takve se neu moliti! (Unaokolo svi stanu da se svlae, neko bre i odvanije,
neko sporije i stidljivije. Samo Jusupov ostaje obuen i smrknut. Raspuin sa
stola skoi pred njega) A ta ti, bratac, eka?

JUSUPOV: Mi braa nismo, niti emo ikada biti, jer ja sam plemi, a ti si puk.
Olo.

RASPUIN (Zacereka se): Ba zbog toga, bledoliki, to si gospodii, akire

dole! (Stane da svlai Jusupovu pantalone, ali se ovaj odupire)

JUSUPOV (Otimajui se): Prljave svoje ape k sebi, ja sam grof Jusupov!

RASPUIN (Daleko snaniji od Jusupova i dalje nastoji da mu smakne akire i

u tome delimino uspeva): Da vidimo je l grofovsko dupence belo kao vapno.

JUSUPOV (Panino se otima): Ostavite me s milom! Pustite!

RASPUIN (Zgrabi Jusupova u naruje): Ne boj se, gospodiiu, s tobom e

Gria sasvim neno. (Svi prisutni prasnu u bestijalan smeh)

JUSUPOV (Izvije se u srdbi i kao jarac iskoi iz Raspuinovog naruja, pa se

ustremi kao osa i tresne ga pesnicom posred lica): Barabo odvratna! (On brzo
die svoje pantalone i opasuje se)

RASPUIN (Svi su zanemeli, Badmajev i Protopopov priskau da smire

Jusupova) Usudio si se da podigne ruku na spasitelja? (amor)

JUSUPOV (Otima se od Protopopova i Badmajeva, kao da bi opet udario

Raspuina): Ucmekaemo te, odurna gamadi, ko gnjidu!

RASPUIN (Rikne): Klekni za oprotaj! (amor se pojaava, neko od

preplaenih u strahu oblai skinutu odeu)

PROTOPOPOV: Grofe, uinite kako se od vas zahteva.

JUSUPOV (Potegne revolver iz kaputa): Prosvirau mu metak kroz tu tupavu

seljaku glavurdu. (Prisutni vrite i u strahu bee u susednu prostoriju. Jedino
Badmajev i Protopopov pokuavaju da zadre razjarenog Jusupova)

BADMAJEV: Obuzdajte se, Jusupove!

JUSUPOV (Otima se): Ovde mora krv potocima da potee! (Raspuin se

cereka)

PROTOPOPOV (Zajedno s Badmajevom obuzdava Jusupova): Na drugom

mestu, grofe, ne ovde. Ovde je nezgodno.

JUSUPOV (Otima se): On baca ljagu na na obraz. (Raspuin se cereka) Neu

se smiriti dok vepra ne vidim mrtvog. (Raspuin se cereka i priskae Jusupovu,
pa mu u jednom zamahu istrgne iz ake revolver i pri tom mu uvrne ruku.
Jusupov krik ne od bola) Ajaoj! (U istom trenutku upada Hermogen u pratnji
Iliodora)

HERMOGEN: Zar se u ovom kupleraju i pitolji poteu? (Prisutni su iznenaeni

i zateeni)

RASPUIN (Prvi se pokrene, vraa Jusupovu revolver u aku): Paljivije se

ubudue igraj svojom igrakom. (Raspuin sa tla kupi delove svoje razbacane
odee)

HERMOGEN (Pokazuje na Raspuina): to je ovaj go?

RASPUIN (Zacereka se i odlazi. U odlasku, kroz smeh): Zato to pred bogom

odelo ne ini oveka.

BADMAJEV: Hteo bih vam biti na usluzi, oe Hermogene, ali uopte ne znam
ta je cilj vae tako iznenadne i nenajavljene vizite.

ILIODOR: Otac Hermogen, pun sumnje i podozrenja, zahtevao je da ga smesta

dovedem ovamo, da se on lino uveri u neodoljivu proroku mo moga

sibirskog tienika.

HERMOGEN: I gde sad ode on?

PROTOPOPOV: K svojim vernicima da ih ui moliti. (Istoga asa iz susedne

prostorije zau je se Marusjina ciganska pesma, muzika, smeh i cika)

JUSUPOV: Taj odvratni gegula se sprda sa svima nama, oe. On svoje

prostako orgijanje naziva bojom slubom.

BADMAJEV: Vi ste, grofe Jusupove, mladi i plahoviti, da ne kaem zazorni.

udotvorac Grigorije nije kolovani teolog. On je priprosti boji ovek iz
naroda. U njemu lei iskonska snaga.

JUSUPOV (Plane u besnom odlasku): Ako ste vi uz njega, onda ja nisam uz vas.

PROTOPOPOV (Pohita za Jusupovom): Idem za njim. Zavist ga ini

osvetoljubivim, treba ga stiavati sve dok se ne ohladi. (Iz susedne sobe dopire
sve ea orgija)

HERMOGEN (Stavlja ake na ui): Zovni der ti, doktore, tog drnog proroka
ovamo, da mu ja oitam bukvicu.

BADMAJEV: Ne znam, oe Hermogene, hoe li on sad za vas, s punom glavom

ampanjca i ugarske pesme, biti dovoljmo prijemiv. Odloite susret za srenije
vreme po vas.

ILIODOR: Gle, gle, doktore, gde ti sebi oas pripisa ulogu duebrinika i tutora
nad naim sibirskim prorokom.

HERMOGEN: Naivan je selja, zbog toga.

ILIODOR: Oe Hermogene, ja u pred vas dovesti poniznog slugu Grigorija.

(Brzo ode u susedni salon)

BADMAJEV: Znam ja da vi ne sumnjate u moju naivnost i potenje, kao i ja u

vae, pa bi smo prema tome dalje mogli da igramo otvorenim kartama.

HERMOGEN: Usuuje se da za svoj kartaki sto poziva crkvene

velikodostojnike, nadridoktore, kao da ti je svraka mozak popila.

BADMAJEV: Valjanost i uspenost, oe, niju jedno te isto, znate i sami. U

valjanosti ima boanskog uitka, a u uspenosti ovozemaljske lagodnosti.

HERMOGEN: Ti deli dejstvo od stanja u svoju korist, pogani tupoglave.

Okani se toga. Nisi ti za razmiljanje.

BADMAJEV: Al pred neminovnou se, oe, ak i najvei umovi povijaju i

lome. Jae je to od svih nas, pomirimo se s tim i ostanimo svesni da smo ipak
jedni drugima potrebni i nuni.

ILIODOR (Dovlai pijanog, razbaruenog i razdrljenog Raspuina, a za njima

nahrupi orkestar s Marusjom i sve ostali rasupani, pijani, napola odeveni i
drljavi): Dovodim ti, oe Hermogene, sibirskog udotvorca Grigorija, da ga
blagoslovi.

RASPUIN: U stvari, ja u blagosloviti vas. Ljubite moje svete ruice.

HERMOGEN (Zbunjeno se povije i poljubi Raspuina u ruku): Uinih ovo boga

radi, da se pred ljudima ne bi osetio unienim, a od svevinjeg u traiti
oprotaj. Uini li ti tako.

RASPUIN: Meni je jo rano, jer pred bogom je greh neophodan, a ja ga

nemam za toliko i ne tuim se zbog toga, jer i pu s lakoom svoju kuu nosi. I
nikome svoje nije teret, pa makar to bila i zla sudba.

HERMOGEN: U knjigama je, boji robe, zapisano da je na Spasitelj i svi veliki

sveci greh osudili kao sotonino delo.

RASPUIN: Ah, neprestano poteete ta vaa pisanija i vrljotine.

ILIODOR (Hermogenu): Pijan je kao uskija.

RASPUIN: Ja bih vam savetovao da se ve jednom okanete tih praznih,

nekorisnih trica i kuina, ako ste radi da opstanete pred Gospodom. Prihvatajte
ivot onakav kakav jeste, jer njega nam je dao jedino bog.

HERMOGEN (Iliodoru): Ma ta da mu odgovorim ovako tretenom nee me

razumeti, niti uti.

RASPUIN: Ne mozgajte veito odakle dolazi greh, koliko puta na dan treba
ovek da se moli bogu, koliko mora postiti da bi od sebe otklonio greh. Greite,
ako ve u vama ima greha. Jedino tako moi ete da ga savladate. Dogod greh
budete po tajno nosili u sebi, prikrivali ga postovima, mozganjima i neprestanim

trabunjanjima o kojekakvim pisanijama, dotle e u vama ostajati pretvorstvo i

nevaljalstvo, a na tako to Gospod se najljue srdi. Napolje s gadom iz sebe,
ujete li? Ti si, Marusja, u bojoj volji, zapevaj kraljice moja mala. (Marusja
zapeva uz muziku, a svi prisutni se sjate oko Raspuina da mu ljube noge i ruke)

BADMAJEV (Poe za Hermogenom i Iliodorom, koji pokunjeno pou): Slava

nema milositi, brao, ni za malo jae umove, a nekmoli za jednog neotesanog
seljakog udotvorca. Udarila mu je pravo u glavu, bez izvinjenja.

HERMOGEN: Nema kome se taj ubrzo nee posrati na bradu.

ILIODOR: Ipak e on nama biti od velike koristi, ja u nad njim voditi nadzar.
Dovienja, doktore. (Iliodor ode brzo za Hermogenom, koji je pre njega izleteo
bez pozdrava)

BADMAJEV (Vraa se veselo raspoloenom drutvu): Odoe popuskare.

RASPUIN: I odmah je vazduh istiji. (Zacereka se) Osloboditi se

ovozemaljskih muka, brao i sestre, te ispuniti sve svoje elje. (Zaigra s
Marusjom, a oko njih svi prihvate igru. Igrajui govori) Sve dok no ne pone
da pada zajedno s ledenom kiom da pogasi ar u srcu i dui, igrau. Ljubiu.
Pevau. Greiu. (Raspojasana igra koja prelazi u orgijanje)

SLIKA TREA: VREA

(U bolu je sloboda volje ponajmanja)

(Veliki dvorski salon u Carskom Selu)

NIKOLAJ (Ulee ljutito): Kao da nama dolazi sva korist od prijatelja. (Za njim

u salon u grupi uleu Nikolajevi, Suhomlinov, Jusupov i Hvostov) Zato jurite

za mnom? Ne mogu nigde od vas da se sakrijem.

SUHOMLINOV: Najtee je, vae prevashodstvo, sakriti se od samoga sebe.

JUSUPOV: Vi se neprestano i uporno udaljujete od nas, na nau i vau tetu.

NIKOLAJ: Govorite, grofe, kao da se nikada niste vozili brodom. Koliko se mi

udaljujemo od obale, toliko se i ona udaljuje od nas.

NIKOLAJEVI: Ali mi se ovde, sinove, ne igramo murke. (Potegne revolver

iz futrole) Mi spasavamo ruski presto!

NIKOLAJ (Hvostovu): Da li vi brinete o mom obezbeenju?

HVOSTOV (Nikolajeviu): Uklonite, knee revover. To je nepotrebno.

SUHOMLINOV: I to od vas ujemo, Hvostove, a ceo dvor ste naikali tekim

mitraljezima i topovima, spremnim da u svakom trenutku raspale svom snagom
protiv onih koji krenu da rue samodrje u Rusiji.

NIKOLAJ: Da li je to istina, ja nisam obaveten.

NIKOLAJEVI: Ne lai, sinove. U Krontatskoj luci stoji minonosa spreman

da odveze tebe i tvoju porodicu, ako se dogodi neto neprevieno.

NIKOLAJ: Ni to mi nije poznato.

NIKOLAJEVI: Lino si izdao nareenje da se izgradi blindirani podrum u

kojem bi, nada se, kao pacov preiveo pobunu. Hej, kukave, re je o sudbini
Romanovih, da li e ostati ili propasti.

SUHOMLINOV: Ako ne napravimo sada ustupak i ne izdamo manifest, sve e

otii doavola.

NlKOLAJ: Ne manifest! Samo manifest ne, nikako!

JUSUPOV: Presto vam se ljulja, vae prevashodstvo, a vi traite mistike i

proroke koji treba, navodno uz pomo nadzemaljskih ala, da vam spasu krunu.

NIKOLAJ: Ja verujem da takvi udotvorci postoje.

NIKOLAJEVI: Tvoj lik, sinove, rui glupost, kao praina i a koji

neprestano veju odasvud. Okruen si praznovernim budalaima i maloumnim
straljivcima.

NIKOLAJ (Prasne): Ne doputam da se u mom prisustvu izgovori nijedna runa

re na raun moje najblie okoline!

SUHOMLINOV: Vae prevashodstvo praska, a ini mi se da bi mu daleko

uputnije bilo da svako dnevno odlazi na vrelo trezvenih misli, da predano mije
ono to vidi, ono to uje i ono to osea.

NIKOLAJ: Nedostojno me spopadate, ali ja sam, budite uverani, sasvim

dovoljno predostroan.

JUSUPOV: S vaim doputanjem bih, vae prevashodstvo, primetio da

predostronost ini oveka podozrivim i zauvek ostavljenim s one strane zida od

sree i napretka.

NIKOLAJ: Nesnosno me umaraju iskuenja kojima me vi svi zajedno izlaete.

NIKOLAJEVI: Jedno je, sinove, ne izlagati se iskuenju, a drugo je uzdrati

se od njega.

NIKOLAJ: Oprostite, ali ja vie nemam strpljenja. Hvostove!

HVOSTOV: Na usluzi sam, vae prevashodstvo.

NIKOLAJ: Budite tako dobri pa pozovite gardiste iz obezbeanja da isprate ove

moje nedovoljno vaspitane posetioce.

NIKOLAJEVI (S uperenim revolverom): Ne pokuavajte, ministre, ni da se

mrdnete, ako ne elite da budete ucmekani s lea. Motrite na njega, mladi grofe.

JUSUPOV (Izvadi revolver i uperi ga Hvostovu u glavu): Ostanite pasivni,

ministre!

NIKOLAJ (Uspanieno): Je l ovo zavera protiv krune?!

NIKOLAJEVI: Zavera, klipane, protiv propasti krune, jeste.

NIKOLAJ: Birajte rei. Ja najenerginije zahtevam od vas utivost!

SUHOMLINOV: A mi zahtevamo manifest, vae prevashodstvo. Traimo

obavezu rada Dume.

NIKOLAJ: Na to ve imate moj negativni odgovor.

NIKOLAJEVI (Vadi iz torbe spis i stavlja ga pred Nikolaja na sto): Ovde e,

sinove, staviti svoj potpis!

NIKOLAJ (Odgurne spis ispred sebe): Ne, nikad!

NIKOLAJEVI (Lupi pesnicom Nikolaja u glavu): Potpisuj, zvekane!

NIKOLAJ (Povede se i skoi sa stolice): Usudili ste se da udarite imperatora,

knee, i to pred svedocima? (Krene kao da e se udaljiti)

NIKOLAJEVI: Drite ga, Suhomlinove!

SUHOMLINOV (Poleti do Nikolaja i grubo ga odgurne ka stolu): K stolu, vae

prevashodstvo!

NIKOLAJ: Hvostove, vi ste razreani dunosti. Podnesite ostavku na ministarski

poloaj.

HVOSTOV: Kako u, vae prevashodstvo, kad mi je cev revolvera na

slepoonici?

SUHOMLINOV (Grubo gurne Nikolaja): K stolu!

NIKOLAJ: Zar neete, Hvostove, poginuti za svoga cara?

HVOSTOV: Hou, vae prevashodstvo, i za cara, i za majku Rusiju, ali mi se ne

gine ni zbog ega. (Za trenutak svi prasnu u smeh, osim Nikolaja)

SUHOMLINOV (Grubo gurne Nikolaja): K stolu, vae prevashodstvo!

NIKOLAJ (Moleivo): Za boga miloga, Suhomlinove, pau na nos!

NIKOLAJEVI: Za guu ga epajte i dovucite ovamo za sto, kao tene,

Suhomlinove, nezreo glupak to zavreuje.

SUHOMLINOV (Zgrabi Nikolaja za okovratnik i vue ga ka stolu, a ovaj se kao

dete oklembesi i vue po podu): Nama se uri, vae prevashodstvo, ne opirite se
tako jogunasto. (Posadi Nikolaja u stolicu za sto)

NIKOLAJ (Suzno): Izloili ste me neopisivim ponienjima zbog kojih ete se

vrlo brzo ravo provesti.

NIKOLAJEVI (Stavlja Nikolaju pisaljku u ruku): Potpisuj!

NIKOLAJ (Suzno): Drhti mi ruka.

NIKOLAJEVI: Drhti i meni prst na obarau, sinove, radi ti se o biti il ne biti.

(Prinosi cev Nikolajevoj glavi)

NIKOLAJ (Zajeca): aa! Nemoj! Ljudi. Ja sam imperator! Zbog ega? (Rida)

SUHOMLINOV: Hajde, imperatore, stavite svoj potpis na manifest i nae

zajednike muke e prestati. (Nikolaj rida i potpisuje)

NIKOLAJEVI (Grabi spis i trpa ga u torbu): A sad, gospodo, pravo u Dumu!

(On krene) Pourimo! (Suhomlinov poe za njim)

JUSUPOV: A ta u ja, knee, s ministrom?

SUHOMLINOV (U odlasku): Povedite ga s nama do izlaza, a onde emo ga

ostaviti.

JUSUPOV: Idemo, ministre!

HVOSTOV (Polazi s Jusupovim): Jedva jednom.

NIKOLAJ (Rida s glavom oborenom na sto): Ja... Ja sam... Ja sam ponien!

ALEKSANDRA (Dolazi i brzo prilazi Nikolaju): Mili moj. Ti plae? ta ti je?

NIKOLAJ (Jecajui): Tukli... Tukli su me! Tukli!

ALEHSANDRA: Tebe tukli? ta govori? To je nemogue! Ko te je tukao?

NIKOLAJ (Pokazuje Aleksandri otok i modricu na licu): Pogledaj.

ALEKSANDRA: Zaista. Za ime sveta. Pa to si ti, golubiu, moj, preiveo

atentat!

NIKOLAJ (Opet zaplae. Kroz pla): Prisilili su me da potpiem manifest.

ALEKSANDRA (Najednom se izgubi njena nenost i ona besni): Manifest?

Nemogue! To je nemogue. Jesi li ti priseban? Ja u to neu da poverujem. Pa,

zar se nismo dogovarali da manifest nee potpisivati?

NIKOLAJ (Plano): Prisilili su me.

ALEKSANDRA (Besni): Nesrea! Velika nesrea! Da mi je samo znati gde sam

za to vreme ja bila? Pored bolesnog Alekseja. A ti si po stoti put ispao
kolebljivac i mlakonja. Gospode boe! Potpisao si sopstvenu smrtnu presudu.

NlKOLAJ: Nisam imao dovoljno snage da im se oduprem do kraja. Pretili su mi

ubistvom!

ALEKSANDRA: A ko? Ko to? Mora da sve odreda surovo unititi!

NIKOLAJ: aa i ministar vojni, Suhomlinov.

ALEKSANDRA: Njima smrt! Samo smrt. to svirepija smrt. I njihovim

sauesnicima. Svima! Okrutnost je majka poslunosti.

NIKOLAJ: Smiri se, mila moja. Preklinjem te, stiaj se! Srce mi se para kad te
vidim tako uznemirenu. Meni za ljubav.

ALEKSANDRA: Hou, mili. Stiau se. Ve sam se smirila, mili. Sluaj, ko je

to tako udesio? Je l to provienje? Mili moj, pomisli, ba danas nam dolazi
spasilac. Preporuuje ga, niko drugi nego aina snaja.

NIKOLAJ: Kneginja Milica? Crnogorka?

ALEKSANDRA: Prst boiji je tu umean. Prst boiji! Dok tebe roeni stric

hoe da ubije, dotle ti u kuu strina dovodi novog Hrista. U stvari, njega sam
bog nama alje, da nam pomogne u najkritinijem asu.

NIKOLAJ: Ma je l to mogue? Pitam se? Boe, hvala ti! Mila moja, koji je taj
na spaslilac, reci mi?

ALEKSANDRA: Grigorije Raspuin se zove on, mili imoj. Iz Sibira je doao

udotvorac nedavno i ve cela prestonica bruji o njegovim nadzemaljiskim
moima. On e nas nauiti kako emo pomou bojom pobediti i pobiti sve
svoje neprijatelje i prebroditi nedae.

NIKOLAJ: Ma je l on, zasta, postoji?

ALEKSANDRA: Postoji, mili moj.

NIKOLAJ: I doi e k nama? Nee nas prevariti?

ALERSANDRA: Bog nam ga alje, golubiu moj. Uskoro e biti tu.

NIKOLAJ (Prelazi u veselo, skoro deje raspoloenje): O, kako sam opet

povratio svoju nadu.

ALEKSANDRA: Da, golubiu.

NIKOLAJ: Mila moja, opet verujem u spasenje.

ALEKSANDRA: Da, mili.

NIKOLAJ: Nije to sluajno to se on ba sad pojavljuje u naem domu.

ALBKSANDRA: Nije, mili.

NlKOLAJ: Bog ga na vreme alje.

ALEKSANDRA: U pravi as, mili.

NIKOLAJ: Ja se radujem. Ja se sad mnogo radujem.

ALEKSANDRA: I ja se radujem s tobom, mili.

NIKOLAJ: udotvorac e nam pomoi da unitimo sve svoje krvopije. Ja u se

smejati kad mi budu javljali o njihovoj propasti i smrti. O, kako u se slatko
smejati i dlanovima tapati. (Smejulji se i tape dlanovima.) Utata. Utata. Svi
moji neprijatelji da crknu, a ja da ostanem da vladam. Utata.

ALEKSANDRA: Hajdemo sad, mili, moramo se ipak sveano obui za doek

naeg spasitelja. (Ona ga hvata pod ruku i zajedno odlaze. U odlasku) On samo
to nije uao u salon.

ANJA (Dolazi sledeeg asa s Raspuinom i Hvostovom): Izvolite sesti i

saekati, odmah u obavestiti njihova velianstva da ste stigli, oni vas eljno
oekuju. (Ona poe)

RASPUIN: A zar kneginja Milica Nikolajevi nee doi?

ANJA (Zastane. Njeno velianstvo carica Aleksandra je prosudila da bi

kneginjino prisustvo moda pomutilo ar prvog susreta. Odlazi. U odlasku): S

njene strane je sasvim dovoljno to je njenom velianstvu skrenula panju na

vas.

HVOSTOV (Jedva doeka da Anja izae iz salona): Sluaj, proroe, ja sam ti

ministar policije.

RASPUIN: Znam to odavno, bratac.

HVOSTOV: Bez mene ti se u naoj Rusiji nita ne da uiniti. Svuda su moji

ljudi, ak i u javnim klozetima.

RASPUIN: ue, kae, ko avice na gredi iznad nunika.

HVOSTOV: More, oslukuju, belee. Znaju ko je kad prdno.

RASPUIN: U to sam se uverio, bratac, vie puta. Ima ih i onamo kod nas u
Sibiru, ko na gori lista. Svaki drugi je policajac.

HVOSTOV: Mudar si ti seljak, raunaj na moju potporu.

RASPUIN: I ti se meni svia, prikane, zato to si debeo. Voli li ti smua i

keigu na aru?

HVOSTOV: Oboavam.

RASPUIN: Znao sam, za stolom emo se odlino slagati.

HVOSTOV: Ja sad moram da se pokupim odavde, jer sam nezvani gost. Zna,
sva prava je srea da sam se igrom sluaja zatekao u vrtu kad si ti naao. Sluaj,

ovde su se danas odigrale krupne stvari. Veliki knez Nikolajevi pesnicama je

udarao cara u glavu.

RASPUIN (Grohotom se zasmeje): Moda zato nisu zvali njegovu snajku.

HVOSTOV: A ministar vojske, Suhomlinov, vukao je po salonu cara tamo-amo

za okovratnik, ko kuja tene.

RASPUIN (Grohotom se zasmeje): Gde se to u naoj Rusiji i na dvoru

raskusuravaju sasvim isto ko i u drumskoj mehani.

HVOSTOV: Iskamili su od cara manifest.

RASPUIN: ta mu to doe, avo da ga nosi?

HVOSTOV: Duma e proraditi. Bie vie demokratije i nereda. Ali car je zbog
svega toga besan kao kamatski akal. Sprema se da ih sve smeni, pohapsi i
pobije.

RASPUIN: A ti, bratac? Kako ti stoji?

HVOSTOV: Upolovaeno, to se kae. Nisam se jo preturio, ali noge mi se

klate. Sad zna. (Ustaje i rukuje se s Raspuinom) Ja odoh, a ti se seti ko ti je
dao i ko ubudue moe da ti da obavetenja iz prve ruke. (U odlasku) Moe me
potraiti i u Ministarstvu.

RASPUIN (Dobaci za Hvostovom): uvaj se, jer ako mi se ti surva tako

nagojen, raspae se ko dulek. (Sam za sebe) Da me nije slagao, lisac?

ANJA (Ulazi s Aleksandrom i Nikolajem): Ovo vam je, vae velianstvo, taj
sibirski udotvorac Grigorije Raspuin.

RASPUIN (Pritri i zgrabi u naruje zbunjenog Nikolaja, pa ga nosi po

salonu): Bauka moj, bog te blagoslovio! Za tebe se ja molim svakog dana,
niko ti nita ne moe. Bog te titi! (Spusti Nikolaja, pa zgrabi Aleksandru u
naruje i podigne je u vis, pa je nosi po salonu) Mauka moja lepa, bog je s
tobom! Blagoslovena si ti!

NIKOLAJ (Pribere se): Prezime ti je nekako pogano, proroe.

ALEKSANDRA (Uplai se da e je Raspuin ispustiti iz zagrljaja, jo vre se

pribije uz njega): Ne isputaj me iz ruku, proroe, srce mi se greje u tvom
zagrljaju.

NIKOLAJ (Ostane ispred Raspuina da bi ga onemoguio da se kree): I oi su

ti strane. ovek muno podnosi tvoj pogled.

RASPUIN: A ti nemoj da ih gleda.

ALEKSANDRA: Jo! Jo me dri! Oseam se sigurnom kod tebe. (Raspuin je

jo malo ponese i spusti)

NIKOLAJ: Ja sam imperator, proroe, a ti tako drsko sa mnom.

RASPUIN: Ja sam malecak ovek, pa i moji grehovi nisu golemi. A ti si

golem, Rusijom upravlja, i tvoje grehove lokomotiva ne moe da vue.

NIKOLAJ: Otar jezik ima, proroe, a kau da si i prezime uzeo od razvrata.

RASPUIN: Istina je. Ali ja imam monu snagu za pokajanje. Hristos odavno
gleda u mene. Dabogme, ja jesam prost, i kad pojedem sos, liem tanjir kao pas.
Moda vam to smeta?

ALEKSANDRA: On nam moe biti od velike koristi, mili moj, jer iz njegovih
usta uje se glas potresene ruske zemlje.

NIKOLAJ: Verujem svojoj Aleksandri, proroe jer jedino mi ona uvek sve
iskreno govori, pa ipak bih se i mimo toga rado uverio u tvoju mo, i to iz dva
razloga. Prvo, samo sam sluao o tvojim udima, a uvek je bolje jedanput se
uveriti, nego sto puta uti. I drugo, sin nam je oboleo, uo si.

RASPUIN: Za Aljou sam se ja ve molio. Ako ti ga ne izleim, vi me udavite.

ALEKSANDRA: uo si, mili moj, kako nam taj sveti ovek zbori jednostavno i
poteno.

NIKOLAJ: Najuveniji svetski lekari, udotvore, za naeg Alekseja nemaju i

ne znaju leka.

RASPUIN: Mnogi ueni ljudi, bauka, hteli su sa mnom da se poigraju,

ismevajui moju boansku snagu, ali potom do jutra nisu nali sna.

ALEKSANDRA: Ne kuamo mi tebe, proroe, kad govorimo o opakoj,

neizleivoj bolesti svoga jedinca. Mi ustinu jo jedino u tebe i traimo spas za
njega.

RASPUIN: A koji mu je andrak?

NIKOLAJ: On ima bolest koja se zove hemofilija. im se malo udari ili povredi
njemu krv podlije i spopadnu ga nesnosni bolovi s gvozdenim grevima.

RASPUIN: Dovedite ga ovamo da odagnam taj bol sa njega.

ALEKSANDRA (Poe): Pomozi mi i ti, Anja. (Anja poe za njom. U odlasku)

Ja u biti ponovo roena ako se mom Aljoi makar malo popravi stanje.

RASPUIN (On i Nikolaj malo poute, Raspuin ga netremice gleda): U tebe

je, bauka, vidim, uao zao duh.

NIKOLAJ (Bojaljivo): Ti si, proroe, prozreo, oslonca nemam. A dvorani su

obina olo. Vode neskromne razgovore o meni i mojoj Aleksandri. Kome onda
da verujem?

RASPUIN: Veruj samo bogu, bauka. S bogom ne kidaj vezu. I razjuri

mangupariju. Da se ona nije popela narodu na grbau i revolucija bi otila u
avolsku mater, zajedno s avolom. Sad zbog tih golemih lopua svi trpimo i
kuamo istu otrovnu mandu.

NIKOLAJ: Al kako u, proroe, kad sam postao krajnje nesiguran pri

donoenju svake odluke. Ja pred tobom, vidi, lako otvaram srce, jer zaista
oseam da si sveti ovek. Pomozi mi da ne pogreim.

RASPUIN: Moliu se, bauka, za boji put.

NIKOLAJ: Hou da smenim sve velikodostojnike, a pribojavam se da njihovi

naslednici ne ispadnu jo gore ubre. Moe li mi i u tome pomoi?

RASPUIN: Mogu, bauka, ali moram ih prvo videti. im ih dobro zagledam,

meni bog sve o njima doane. Boiji sud je najsigurniji!

NIKOLAJ: Ja u ti na sve njih ukazati i dovesti ih pred tebe da ih osmotri.

Hoe li?

RASPUIN: Zauvek, bauka. Od danas u se neprekidno moliti za vas.

Upamti, dok ja budem uz vas, bie i bog, i niko vam nita nee moi. Ali ako
neiste sile uine da nas rastave, pogubiete glave!

NIKOLAJ: ta to govori?!

RASPUIN: To iz mene samo provienje romori, bauka. Tako je nadolo.

Upamti. uvaj se naeg rastanka! Zato zvera tako u mene?

NIKOLAJ: Zato to najednom oseam spram tebe neopisivu zahvalnost,

udotvore. Dodirni me. (Raspuin mu spusti aku na rame, ali je Nikolaj
dohvati i spusti sebi oko struka) Tako. Jae me stegni. (Raspuin ga privue
vrsto k sebi) I poljubi. (Raspuin ga strasno poljubi u usta. U tome asu
Aleksandra ugura Alekseja na kolicima, zgrenog i obeznanjenog od bola, na ta
Raspuin munjevito reaguje: isputa iz ruku Nikolaja, pada na kolena i dugo se
moli, mrmljajui sebi u bradu)

RASPUIN (Posle molitve ustane, prekrsti Aljou i prstima mu dodirne obraz)

Samo se ne boj, Aljoa moj, sve e opet da bude dobro. (Aljoa otvara oi i
nasmei se)

ALEKSANDRA (apatom, oduevljeno): On se smei!

NIKOLAJ: Pssst!

RASPUIN (Stane rukom neno prelaziti preko Aljoe, od ela do kolena):

Vidi li, Aljoa? Vidi li da sam ti sad odagnao sve neugodne bolove? Tebe nita
vie ne boli, i sad si opet zdrav! Samo jo aicu da ti zagrejem, Aljoa moj.
(Uzima Aljoinu aicu u obe svoje ake, pa hue u nju) Tako, vidi. Ustani!
(Na preneraenje Nikolaja i Aleksandre, Aleksej ustane iz kolica, smeei se)
Sad emo ti i ja s mamom da se malo proetamo po vrtu, drei se za ruke.
Zakorakni.

ALEKSANDRA (Uplaeno krikne): Pazi, Aljoa, ti si bolestan!

ALEKSEJ: Ostavi me, mama, hou da se proetam s dobrim ikom. (Raspuinu)

Kako se ti zove?

RASPUIN: Ja se zovem ika Gria. I kai svojoj mami da ne treba da se plai,

jer kada sam ja uza te, tebi se nita ne moe desiti.

ALEKSEJ: Hajdemo onda u vrt, ika Gria.

RASPUIN: Daj mami drugu ruku, poi emo skupa. (Aljoa drugu ruku daje
Aleksandri i njih troje lagano odlaze. U odlasku) A ti, bauka, veruj odsad u
mo moje molitve, pa e ti sin biti iv i zdrav.

NIKOLAJ: Kad se vratite iz etnje, Gria, predstaviemo te i svojim starijim

erima. Potrebno nam je da nas sve zajedno voli i titi. (Padne na kolena i moli
se bez rei)

ANJA (Kad ue i pogleda u prazna kolica i cara kako klei i moli, ona se
zabezekne): A gde je Aljoa, vae velianstvo?

NIKOLAJ (Brzo ustaje s tla): Verovali ili ne, izaao je s Aleksandrom i

udotvorcem, da se proetaju po vrtu. (On strasno zagrli Anju i pojubi je)

ANJA (Neno mazi Nikolaja): Kakva je to ala, Niki?

NIKOLAJ: Nije ala, mila moja, taj ovek je zbilja svetac. On je na nae oi,
snagom svoje volje, uinio da Aljou prvo popuste bolni grevi, a potom ak i
da ustane.

ANJA: Onda je on, zasta, pravi svetac.

NIKOLAJ: Ja sam srean, Anja. (Obasipa je strasnim poljupcima) Ja sam tako

srean. Taj prorok ponovo u moj ivot unosi blagotvornu svetlost. (Strasno je
ljubi)

ANJA: Ima ve dugo, Niki, da me tako neno nisi ljubio i mazio.

NIKOLAJ: Volim te, Anja.

ANJA: I ja tebe, Niki.

NIKOLAJ (Najednom je pusti iz zagrljaja pree na konvencionalan ton): Srean

sam, Anja. Skoro ovako nisam bio srean. I ao mi je to moram poi u kabinet
zbog nekih besmislenih i dosadnih, isto politikih audijencija.

ANJA: Ne sme, Niki, zanemarivati ni svoje vladarske dunosti. Idi za svojim

poslom, a ja u poi u vrt da im se prlidruim. (Ona odlazi)

NIKOLAJ (Dobaci za njom): I da ne zaboravim, pre nego to ode Grigorije,

predstavite mu i nae starije keri. (Pada na kolena i moli se) Gospode boe,
hvala ti! Poslao si nam spasioca i ako oni to, moda, u tebe i smo zasluili. Jer, ti
zna da prata. ovekoljupe veliki, molim se i moliu se dok me je, za tvoju
slavu i hvalu. (Ustaje i odlazi)

ANJA (Dolazi s Raspuinom koji je netremice merka): Njegovo velianstvo car

mi je naredio, proroe, da vam, pre nego to odete, predstavim i njihove etiri
starije keri.

RASPUIN: Moe to, moe, jer carica mi je i onako rekla da ne smem otii pre
nego to ona doe da se oprostimo, im sredi Aljou.

ANJA: Onda u ja odmah poi po princezice.

RASPUIN (Uhvati je oko struka): Al sebe e mi tako pre vremena odvesti,

lepotice vragolasta. (Anja se sledi od iznenaenja) to si se skamenila? (Unosi
joj se u oi) Pomoli mi se. (Ona hoe da klekne, ali on je zadri) Ne. Ne mora
kleati, pomoli mi se s nogu. (Ona se pribije uz njega) I celivaj me. (Ona hoe
da se sagne, da bi ga poljubila u ruku, ali on je zadri) Ne u ruku. (Die joj lice
ka svom) U usta me celivaj. (Ona ga poljubi u usta) I ne tako kratko. (On joj

jednom rukom zadie suknju) Dugo. Jo due... (Kida joj donje rublje i zavlai
joj se izmeu nogu)

ANJA (Skoi na njega, obgrli ga oko struka nogama): ta to inite od mene,

svee?

RASPUIN (Strasno se gibajui s njom na sebi): Tvoj greh teram napolje.

ANJA: Oh, boe!

RASPUIN: Moli se!

ANJA: Oh, boe moj!

RASPUIN: Moli se strasnije!

ANJA: Ti si mi se smilovao, boe, svetlou svevinjom!

RASPUIN: Moli se celim svojim biem, duom i telom.

ANJA: Zaslepljuje me boanska svetlost! (Dugako, prodorno vrisne i potom joj

noge s Raspuina skliznu na tle, ali ostaje jo uz njega)

RASPUIN: Jesi li u molitvi ila do kraja?

ANJA: Mili moj svee, kao da sam sedam puta umirala i iznova se raala. Izala
sam iz sebe, ini mi se. Izgubila sam telo. Ostala mi je samo dua okupana
svetlou. (Ona se sreuje i kupi svoje poderano donje rublje)

RASPUIN: Idi sad po princezice, ali upamti da sav greh iz tebe jo nije
istekao. Ja u se moliti za tebe i za oprotaj, a ti opet doi k meni. (Padne na
kolena i moli se)

ANJA: K tebi, svee? Zasluujem li toliku blagost? (On se i dalje moli. Ona
odlazi. On nastavlja molitvu. Posle malo vremena ona se vraa s etiri princeze,
ali on ne obraa panju, nego se i dalje moli. Princeze ga u udu zbunjeno i
uplaeno gledaju. Konano on ustane i bez rei zuri u njih. Anja se pribere) Ovo
je njeno velilanstvo princeza Olga. (Olga naini kniks) Ovo je njeno
velianstvo princeza Tatjana. (Tatjana naini kniks) Ovo je njeno velianstvo
princeza Marja. (Marja naini kniks) Ovo je njeno velianstvo princeza
Anastasja. (Anastasja naini kniks)

RASPUIN: Sad ti idi, Anja, i ostavi me nasamo s ovim lepoticama. (Anja

zbunjeno stoji) Rekoh, idi! (Anja brzo odlazi, a on prilazi preplaenim
princezama) to blenete tako u mene? (One ute) A? Nasmeite se. (One ute)
Neete? E, onda u ja vas zagolicati, pa ete se nasmejati. (On stane da ih
golica, a one se previjaju od smeha i razbee se. On ih juri) ekaj, ekaj! Buba
lai - neto trai. Buba lai - neto trai. Neete mi pobei. (On ih kako koju
sustie i golica. One bee i cie od smeha) Uhvatiu ja vas. I zderau sa vas tu
basnoslovno skupu svilu i kadifu. (One bee, a on kako koju sustigne skida s nje
haljinu) Sramota je to nositi kad narod gladuje! (On ih nekako sabije u ugao.
One cie od smeha i straha, a on im se rairenim rukama prilazi) A ta emo
sad? Sad nemamo kud! (Zgrabi ih u grupi kao snop i stane strasno da ih grli i
ljubi. One mu uzvraaju poljupcima i milovanjem, pa puu po njemu i tako
naprave cvet.)

ALEKSANDRA (Ue i kad ugleda svoje nage kerke spletene u klupko s

Raspuinom, ona besno sevne oima): ta se to ovde dogaa?

RASPUIN (Princeze mu se uplaeno otimaju, ali ih on ne puta): Prii,

mamaa. Pridrui nam se, pa e okusiti. (Konano mu se princeze pootimaju iz
zagrljaja i odskoe u stranu)

ALEKSANDRA (Besno): Odlazite u svoje sobe, kasnije emo o svemu

porazgavarati! (Princeze se razbee)

RASPUIN (Zacereka se): Ti si ljubomorna.

ALEKSANDRA: Pitam se kako je mogue da bog toliku svetlost spusti na

jednog tako razvratnog i prostog seljaka?

RASPUIN (Cereka se): Ljubomorna si ti, mamaa. Ljubomorna ko kuja.

ALEKSANDRA: Ne umem vie da mislim. Sina si mi izleio, a erke

obeastio.

RASPUIN: Ne budali, eno. Ja sam ih posvetio. (Lagano joj prilazi i netremice

je gleda, to nju uznemiruje) I tebe u.

ALEKSANDRA (Nemono): Smiluj mi se.

RASPUIN (Ostavlja joj svoje ake na obraze): Zna, moram! (On stane svlaiti
i bacati odelo sa sebe)

ALEKSANDRA: Preklinjem te! Preklinjem te!

RASPUIN (Prilazi joj nag): Moram, prepuna si greha.

ALEKSANDRA: Oprosti mi.

RASPUIN: Sve to mora napolje iz tebe.

ALEKSANDRA (Najednom sama raskopava svoju haljinu, zbacuje je sa sebe i

ostaje naga pred Raspuinom): O, boe, ta se to sa mnom dogaa?

RASPUIN (Uzima je u naruje): Ti zna da grei onako kako je bogu milo.

ALEKSANDRA: O, boe sveti! O, boe!

SLIKA ETVRTA: SENKA HRTA

(Ko je odoleo gorini poraza, taj e s lakoom prevazii pijanstvo uspeha)

(Raspuinov salon. Manus sedi i pui)

RASPUIN (Dolazi i posmatra Manusa): Jesi li ti taj to ve dva sata strpljivo

eka na mene?

MANUS (Ustane): Doao sam, Grigorije, da te pitam, jesi li zadovoljan?

RASPUIN: Ne odgovaram ja na pitanja svakog neznanca.

MANUS (Seda): Okani se oholosti, svee. Ona se raa u teskobi. To uvek odaje,

jer beda se ne da uzvisiti ponosom. (Ustane) Ja sam Manus. (Blago se nakloni i

ponovo sedne)

RASPUIN: Tvoje mi imence ne znai mnogo.

MANUS: Sve to ima, ja sam ti dao: ovaj apartman, stvari, ikone, nakit i brdo
novca.

RASPUIN: Znai, ti si taj moj tajanstveni dobroinitelji?

MANUS: A ko si ti mislio da je? Moda car i carica?

RASPUIN: Ne, oni su nepojamni krci. Za sve molitve, isceljenja i savete, car
mi je jedan jedini put ponudio dvadeset rubalja. (Zacereka se)

MANUS: Dakle, ja sam taj koji te izdrava.

RASPUIN: I sad si doao po svoje?

MANUS: Postoje ljudi koji su natprirodno nadareni, Grigorije.

RASPUIN: Al jedan je Gria Raspuin, ija se svetost ostvarila jo na zemlji,

za njegova ivota.

MANUS: Posluaj ti mene, svee, ne daj nikome da te toliko uzbudi, da izgubi

nadzor nad sobom.

RASPUIN: Ko je tebe, blebetavog vetropira, ovlastio da tako drsko govori sa

svecem? ovek s mojom magnetskom snagom raa se jedanput u hiljadu

godina.

MANUS: Ti sa samo jedan mali pauk na repu orla.

RASPUIN: Ja vladam Rusijom, a ne Nikolaj.

MANUS: Ti si lud, ali sreom da je u ovo mutno vreme ludilo sasvim

prihvatijivo u svakodnevnom ivotu, pa je ak najee i simpatino.

RASPUIN: udno ti pria, bratac, priznau ti.

MANUS: A to se tie vladanja, svee, i to ti moram rei samo je privid da

svetom vladaju budale i ulini mangupi, kakvi ste recimo vi, ti i tvoj car Nikolaj,
kao i mnogi drugi. Vi ste samo egzekutori, neka vrsta delata. Bira vas kocka
vremena i ne trai vas, dakako, meu naunicima i filozofima, ve meu
protuvama, artlatanima, idiotima, razbojnicima, kretenima i komedijantima.

RASPUIN: Ba me je zagolicala ta tvoja pria, opako blebee, te daj, reci mi

kako to da mudraci i asnici slue mangupima?

MANUS: I to je privid kojem nasedaju jedino blesani. Razmisli i sam, da li

konstruktor tramvaja slui tramvajdijama? Oni, u stvari, slue putnicima, mada
ti isti putnici svoje ivote poveravaju tramvajdiji, jer on moe i da ih sunovrati.

RASPUIN: Pa ko onda po tebi, prialo, ustinu, vlada svetom? Je l bog?

MANUS: Interes. On stvara volju vremena kojoj se svi povinuju.

RASPUIN: A ta mu, pretpostavimo, bratac, ti onda doe u toj gunguli:

kupler ili uster?

MANUS: Tiler, na primer. Ja deljem.

RASPUIN: Za koga?

MANUS: Za svakog ko plati. Malo za Ruse, malo za Nemce. Koji put za

Francuze, a ee za Engleze.

RASPUIN: Ti si, znai, svaija drolja.

MANUS: Pa ko svaki majstor od zanata, svee. Muterije ne biram po nosu, ve

po depu. I zbog toga sam, eto, jedan od najbogatijih ljudi na svetu.

RASPUIN: Gulikoa, znai.

MANUS: Bolje krvopija. Recimo, pijavica. Prilepim se i sisam.

RASPUIN: A ruski narod grca u bedi.

MANUS: Boli mene dupe za ruski narod. (Raspuin skoi na noge) Ne ipaj ko
jarac, nego sedi tu s mirom i sluaj, imamo posetu.

LJUSJA (Dolazi usplahireno): Oh, i svetac je tu.

MANUS: Ne boj ga se nimalo, Ljusja.

LJUSJA: Je l i on s nama?

RASPUIN: Ja sam s bogom, opajdaro!

MANUS: Konj, Ljusja, pristaje da ga zauzdaju samo zato to ga na taj nain

oslobaaju nekih drugih, preanjih uza. Je l tako, svee?

RASPUIN: Zini da ti kaem.

MANUS: Nee pred Ljusjom? A on je raspop.

RASPUIN: Opet lae. Kako on?

MANUS: Uio je za popa, pa se zakaluerio. Al sudbina mu bila da se zaljubi u

potara, koji je pio i svoju ljubav naplaivao.

LJUSJA: Bio je zanosno rutav.

MANUS: Kad su ga uhvatili da iz manastira krade kandila i ikone, prebili su ga

ko jazavca i najurili iz boje slube. Posle ga je i sreska policija uzela pod svoje,
te tako, mic po mic, dokotrljao se i do prestonice gde ima i stranih ambasada, pa
svakojakih egzotinih salona, kupatila i ajdinica, te je on tako doao do
zakljuka da mu je uzbudljivije biti enom i preruio se.

RASPUIN: Lae! Mnogo lae! (Priskoi Ljusji) Daj da vidim, avolice.

(Ona cii, a on joj zavlai ruku pod suknju. Trgne se) Gle, zbilja! U tebe je
patrlji. A ja sam te ljubio. Fuj!

LJUSJA (Manusu): Zato si mu rekao? Zna da imam pik na sveca. Zato si mu

odao?

MANUS: Zato to uivam da posmatram ljude kako u roku od pet minuta ljube
ono to su pljuvali. A ti mu sad reci ono zbog ega sam te ovamo i pozvao.
Hajde, pevaj, ko na dvoru rovari protiv sveca?

RASPUIN (Unosi se Ljusji u lice): Otkud ti to, nakazo, zna?

LJUSJA: Pa muvam se svuda i paljivo sluam ta se govorka po kuloarima.

MANUS: Plaen je za to.

RASPUIN (Jo vie se unosi Ljusji u lice): Koliko trai, lopuo?

LJUSJA: Od vas samo jedan strasan poljubac, resto je platio Manus. (Raspuin
ga s obe ruke zgrabi za kosu i strasno ga poljubi u usta)

MANUS: On na tebi debelo zarauje, svee. Ja mu jesam platio, ali on je ta ista

obavetenja prodao vie puta.

LJUSJA: Samo Nemcima i Englezima.

RASPUIN: E, pa nemojte me sad i vi titati na tihoj vatri, nego mi govorite ko

je protiv mene, da mu oas slomijem vrati.

LJUSJA: Pre svih veliki knez Nikolaj Nikolajevi.

RASPUIN (Zacereka se): Miliin dever? Njemu je odzvonilo. I jo?

LJUSJA: Ministar Suhomlinov.

RASPUIN (Cereka se): I taj je crko. Strvina.

LJUSJA: Pa ako ti ve i sam sve zna, svee, to bih ti ja govorio.

RASPUIN: ekaj. A ministar Hvostov?

LJUSJA: Taj se koleba.

MANUS: No, trimer i Protopopov te oboavaju.

RASPUIN: Aha. Aha. Mogao bih o tome da proaskam s baukom.

MANUS: Ti si sad, Ljusja, slobodna.

LJUSJA (Poe): Hvala. (U odlasku) Stojim vam i nadalje na usluzi.

RASPUIN (Poe malo za njom i dobaci): Navrati koji put u moj svet svetih, ja
pred drugima o tvojoj tajni neu eretati. (Najednom zastane i zamisli se)

MANUS: to si se najednom tako umusio, svee?

RASPUIN: Smiljam kako da se sad odmah telefonom javim u Carsko Selo.

MANUS: Zbog ega tolika urba, svee?

RASPUIN: Car s nestrpljenjem oekuje da mu provienje preko mene ukae

na pogodne linosti.

MANUS: Pazi, svee, za trimera mora biti pojaano uporan zbog tog
njegovog nemakog prezimena.

RASPUIN: Ti zaboravlja da sam ja svetac i da je snaga moje volje neodoljiva.

(Poe. U odlasku) Saekaj me ovde, rei u ti carev odgovor. (S druge strane u
salon ulazi Valja)

MANUS (Podskoi kad je ugleda): Stie, Valja, u pravi as.

VALJA: Jedva sam dola, imam akutne probleme.

MANUS: Reiemo ih. Tri odmah natrag u nemaku ambasadu i obavesti

Klausa da e trimer proi. To u Berlinu jo veeras moraju znati. Hajde, ta
eka?

VALJA: Mislim na svoje probleme.

MANUS (Vadi ekovnu knjiicu i pisaljku): Koliki su?

VALJA: Osamdeset hiljada rubalja.

MANUS: Ovoga puta neka bude, ali nemoj preterivati u rasipnitvu!

VALJA: Imam velike rashode. (On popunjava ek i daje joj)

MANUS: Gubi mi se s oiju!

VALJA: Nemoj biti tako grub, ja zbog tebe stavljam glavu u torbu, policija mi je
veito za petama.

MANUS: Kasnije se pojavi ovde u salonu svetih, kao da nema pojma ni o

emu.

VALJA: Znam, bie veselo. (Odlazi. U odlasku) Javiu ti se sutra, ako osvanem
iva.
RASPUIN (Dolazi uzbuen): Ko je tu bio?

MANUS: Jedna od tvojih mnogobrojinih moliteljki. Rekao sam joj da danas

nee biti kod kue. (ute i netremice se gledaju)

RASPUIN: Carica je teko bolesna, preklinju me da sutranji dan provedem s

njom.

MANUS: Ti si svetac, Grigorije, nee ti to teko pasti. (Manus ustaje i polazi)

RASPUIN: Kuda e ti, bratac?

MANUS (Zastane): Ostau ti duan za taj odgovor. (Vadi iz kaputa ek i prua

ga Raspuinu) Umesto njega dobie ovo.

RASPUIN (Uzima ek i zagleda ga): ta je to?

MANUS: To je jedan milion rubalja. I ako ti ma ta zatreba, ja sam tu. Moe

me nai preko bankara Mitje Rubintajna. (On poe)

RASPUIN: ekaj, bratac, nemoj beati kao kradljivi maak.

MANUS (Zastane i okrene se): Zar ti jo neto dugujem?

RASPUIN: Zbunio si me, bratac. Sveca si uzmuvao. avolski se ponaa.

Nita me, bratac, ne pita. A ja tebi dugujem obavetenje.

MANUS: Ve ga znam. Car se oduevio.

RASPUIN: Ti si avo! Tako mi boga, ti si avo!

MANUS: U redu, i onako se govori da su avoli manje naivni od svetaca, to da

zna, da smo mi kod cara trimerovu kandidaturu poduprli ve sa vie strana. Ti
si tu bio, svee, samo ona poslednja kap u ai.

RASPUIN: Sotono. Ostani s nama, sotono, da proslavimo jo jedno udo sveca

Grigorija. Doi e i trimer i Protopopov, telefonirao sam im. Pevae nam
Marusja. Bie i lepih enica.

MANUS: Zahvaljujem, svee, na pozivu, ali ja se nikada ne veselim, ja samo

drugima inim veselje.

RASPUIN: Paklen si ti ovek. Svia mi se.

MANUS: Predstoji mi i susret sa Hvostovom, jer s obzirom na guvu koju

stvaraju svakojaki policajci, agenti, pijuni i smutljivci oko tvoje kue, on bi

morao da pobolja tvoju zatitu.

RASPUIN: Policija da uva sveca?

MANUS: Nee badava, platiemo im. (Prua ruku Raspuinu) I provedite se

lepo. (Oni se rukuju)

RASPUIN (Stoji nasred salona i zuri u prazninu): avo veruje jedino u novac,
a to ide u moj prilog. Ja mu pokazujem samo iseke iz svoga vlastitog sveta,
odgovaram na glasove koje niko ne uje osim mene i podnosim kazne za krivice
za koje me osim mene samog niko drugi ne krivi. (Na jednom poskoi) Muzika!
Gde je ta muzika? (Iz neke od susednih prostorija u salonu upada muzika,
svirajui. Ispred njih igra Marusja) Marusja, moja kraljice mala, poj svome
svecu! (On je grli i ljubi i ona mu se ne opire) Igraj, lepotice, kao to igra
meseina po Volgi. Danas sam srean. (Marusja igra, a on polazi u drugi kraj, do
drugih vrata, pa ih otvara irom) Ima li u salonu svetih, mojih ljubljenih svetica?

KAA (Dolazi u salon polunaga, udno naminkana, sa udnom raupanom

frizurom, okiena udnim nakitom i ukrasima): Mi smo spremne za veernje.

RASPUIN: Doite onda ovamo, duice moje. Doite meni, ali se uvajte da
me ne rasrdite, jer iz mojih oiju sevaju munje.

IRINA (Dolazi za Kaom, zajedno s Valjom i Milicom. Sve su maskirane u

istom anru): Reci nam, svee na ljubljeni, gde je istina?

RASPUIN (Grli ih i ljubi sve redom, u igri oko njih): Istilna je, lepotice moje,
u ljubavi. Tek posle ljubavi sledi boji mir i uznoenje.

MILICA: Al ti nam reci, svee, inimo li greh kad ljubimo?

RASPUIN: Greh ini onaj, lepotice moje belopute, ko greh trai. Onaj ko kroz
greh prolazi, ne uestvuje u grehu. Igrajte zato sa mnom, nevestice boje, ako
hoete da imate raj u dui. (Svi zaigraju, pa se u igri maze, ljube i vrite od
strasti. U trenutku najveeg orgijanja, u salon kao vihor upadaju Nikolajevi,
Hermogen, Suhomlinov, Iliodor i Jusupov, gurajui ispred sebe Ljusju. Meu
prisutnima nastane pometnja i vriska)

NlKOLAJEVI (Pre nego to Raspuin stigne ma ta da uini, sklepaju ga

Jusupov, Suhomlinov, Hermogen i Nikolajevi): Sad smo te, bednie, uhvatili
na legalu.

RASPUIN: Ja sam svetac!

ILIODOR (Pretresa salon, sve fijoke, vitrine, krinje): Ti si sveti avo.

NIKOLAJEVI (Ugleda Milicu, pa pusti Raspuina i u udu joj prilazi): A ti,

nesrenice, to e ti meu ovam bagrom, kad se mojom snajom i velikom
kneginjom zove? (Ona pada u nesvest)

HERMOGEN (Ostavi Raspuina, pa svojim velikim krstom stane da rasteruje

prisutne, koji su u samrtnom strahu): Svi napolje iz salona, osim gegule! (Oni
vrite i razbee se na sve strane) Bre! I da vam nisam uo glas! (Prilazi
Raspuinu) A ti, reponjo sibirski, klekni ovde pred mene!

RASPUIN: Sveci ne klee, oe Hermogene.

HERMOGEN (Zgrabi iz ugla preplaenu Ljusju pa je muki gura pred

Raspuina): Dolazi ti ovamo, udovite odvratno, da mu u oi pogleda!

LJUSJA: Bojim se.

JUSUPOV: A nisi se bojala da se uplie u prljave rabote, da nosi rei i da

pomae ovoj hulji da nam na elo Rusije dovede Nemca trimera, a na elo
Sinoda Jevrejina Karlovia?

RASPUIN: Ne verujte joj, ona je mukarac, raspop.

SUHOMLINOV: Pa ti si, svee, s njim u krevetu svu no aikovao.

RASPUIN: Fuj, pederino, ti li si se usudila da me olajava kod svetlih otaca!

ILIODOR (Dolazi pred Raspuina. U rukama dri sveanj pisama uvezanih

svilenom manom): Zato tako naopako radi, Grigorije?

RASPUIN: I Hrista su na krst razapeli fariseji.

ILIODOR: Pa jesam li te ja izmislio i u prestonicu doveo da slui svome

narodu, a ti im ti se ukazala prva prilika ujeo svoga gospodara, koji ti je duu
nahranio, ko pseto? (Gura mu sveanj pisama pod nos) ta je ovo?

RASPUIN (Pokua da se otme): Ne diraj to, Iliodoko!

HERMOGEN (Lupi ga krstom po glavi i to je znak za poetak masakra):

Klekni!

JUSUPOV (Udara ga nogom u stomak): Odsei emo ti glavu, smiri se, skote
razvratni!

ILIODOR (Udara ga pesnicom u usta): Zato skrnavi boansku vlast crkve?

SUHOMLINOV (Udara ga kolenom u kimu): Mi se ne alimo! Klekni! (Sav

krvav Raspuin pada na kolena)

RASPUIN: Svaki svetac ima svoju Golgotu.

NIKOLAJEVI: Poneli smo batenske makaze. Oni e ti smaknuti akire, a ja

u ti onu muku odsei do korena. Nee ti vie orgijati s naim snahama!

HERMOGEN (Udara): Pokaj se!

ILIODOR, JUSUPOV, SUHOMLINOV I NIKOLAJEVI (Pljute udarci sa

svih strana): Pokaj se! Pokaj se! Pokaj se! Pokaj se! Pokaj se!

ILIODOR: Ostavi ene s mirom i posveti se bogu i Rusiji onako kako sam te ja
uio! Hoe li?

RASPUIN: Hou, nemojte me samo ubiti, brao roena. Preklinjem vas, sva
ste mi rebra polomili, krvca lipti s mene na sve strane.

JUSUPOV: Ti zasluuje veliku sekiru.

HERMOGEN: Pravi nam grdne tete u dravi.

ILIODOR: Velika su tvoja zlodela, Gria, priznaje li svoju krivicu?

RASPUIN: Pustite me. Grean sam. I sam vidim. Imam snage za pokajanje.
Kunem vam se bogom jedinim.

SUHOMLINOV: Sluaj, Grigorije, ovo ti je poslednja opomena!

ILIODOR: Veina je bila da te ubijemo, jedva sam te odbranio.

NIKOLAJEVI: Pazi sad ta ini, ima poslednju priliku.

HERMOGEN: Hajdemo mi sad ljudi odavde, podavie nas smrad. (Svi pou za
Hermogenom)

RASPUIN (Puzi za njima): Brate Iliodoko! (Svi odu, Iliodoko zastane i

osvrne se) Vrati mi to. To su cariina pisma slata meni. Nisu za itanje.

ILIODOR: Ne budali, ja u ih bolje i od tebe sauvati. (Ritne Raspuina nogom

i ovaj se prui po podu) I pamet u glavu, seljo, ako nee da skona u Nevi!
(Brzo ode)

RASPUIN (Die se s tla s velikim naporom): Upamtiete vi svi, gadovi, mene

zbog ovoga! Car e vas poistiti s lica zemlje. Jo ste vi za mene oravi maii.
Ja sam se i sa samim carskim parom uhvatio u kotac i iz tog klupeta izaao
kao potpuni pobednik. Kao pravi i jedini vladar Rusije. ujete li svi vi? Ja sam
istinski imperator!

LJUSJA (Plaljivo se pomera iz budaka ka Raspuinu): Zar i ti, svee, huli na

naeg bauku?

RASPUIN (Tetura se): Ne volim careve.

LJUSJA: Tie, Grigorije.

RASPUIN (Tetura se): Smetaju narodu da ivi. Kad ponekad ovek malo bolje
razmisli revolucionari i imaju pravo.

LJUSJA: Ako te ko uje, svee, izgubie glavu. Zar ti je ono za nauku bilo
malo?

RASPUIN (Ide na Ljusju): Pogledaj ta su mi popuskare uradile.

LJUSJA: Boe moj! Boe moj, svee, ogrezao si u sopstvenoj krvi!

RASPUIN: Moglo je biti i gore, Ljusja, ali mene nebeska snaga jo nije izdala.
A svako drugi bi na mom mestu izdahnuo od onoliko mukih bubotki i pupela.

LJUSJA: Ti ima tri srca, svee.

RASPUIN: Ljusja, protumaraj unaokolo. Poteraj ih natrag ovamo. Gde su ti

Cigani? Gde je Marusja?

LJUSJA: Tebi su potrebni lekari i bolniari, Gria, a ne pevaica s muzikom.

RASPUIN (Otvara sva vrata na salonu i urla): Ovamo, stado moje! Ovamo, to

ste se tu uurili ko potrovani mievi. Umalo vam zlikovci pastira ne ubie. (S

raznih strana na scenu bojaljivo pakuljaju Cigani, Marusja, Kaa, Irina i Valja)

KAA: Svee, kako to izgleda, kao da se iz groba vraa?

RASPUIN (Stane dame da grli i ljubi): Rane ete mi vi, moje aneoske
neveste, polizati svojim malenim zmijskim jezicima.

VALJA (Zajedno s Irinom nalazi na tlu obeznanjenu Milicu): Aoj, ljudi, gde e
nam dua, kneginja Milica lei na tlu bez svesti.

IRINA: Milice! Milice, uje li nas? Milice!

RASPUIN. Ne volim vie kneginju. (Iznenada zagrli i stane da ljubi Marusju)

Ciganka mi moja mala na srcu lei (Stane da joj zadie suknju)

MARUSJA: Ne obnauj me pred svetom, vepre, oi u ti iskopati!

RASPUIN: Kopaj. Bolje ti nego oni. Ali ja u te voleti ovde pred svima.
(Pokuava da je obljubi) Nek gledaju.

MARUSJA: Ne, bivole! (Panino se otima) Pusti me, idiote! (On ne odustaje.
Zacereka se) E, pustie, kao bela lala. (Potegne no iz nedara i zarije ga
Raspuinu u stomak)

RASPUIN (Ispusti Marusju iz zagrljaja i s bolom se hvata za stomak): Aoj,

boe, vidi li, gde prljava Ciganka kamom sveca para! (Nastane pometnja,
vriska i svi se razbee, osim Marusje i obeznanjene Milice koja dolazi k svesti,
pridre se i gleda u udu) to vritite? Pomagajte. Creva mi kuljaju.

MILICA: Svetac je izgleda ranjiv.

MARUSJA: Morala sam to da uinim! Morala sam to da uinim!

TRIMER (Bane u salon u pratnji Protopopova): Zar smo odocnili?

PROTOPOPOV: Ko je to uinio? Je l Hvastov?

RASPUIN: Ne pitajte me sad nita, brao roena, nego me to bre u bolnicu

nosite, sa ivotom se rastajem.

MILICA: Svetac piti kao katigovano kue, nije otporan.

MARUSJA: Morala sam to da uinim. Morala sam to da uinim. (Raspuin se s

krikom stropota na tle)

PROTOPOPOV: ta eka, trimeru, prihvataj se! Jer, ako nam svetac otegne
papke, pitanje je nee li na prevrtljivog cara plemstvo uticati da promeni odluku.
(trimer i Protopopov trapavo izmeu sebe diu i nose Raspuina sa scene)

RASPUIN (S bolom): Lake malo, brao Rusi, drob mi se razvlai.

TRIMER (U odlasku s Protopopovom, nosei s naporom Raspuina): Auh,

svee, kao da si od olova liven.

MARUSJA: Morala sam to da uinim. Morala sam to da uinim.

MILICA (Die se s tla i prilazi Marusji koja je u oku): Znam, Marusja.

Verujem ti.

MARUSJA (Kao u agoniji): Moram sve da vam kaem: k njemu sam dola iz
puke radoznalosti, s telom gospodnjim u sebi. I on mi je bestidno namignuo, kao
da je hteo da me upita da li znam ta eli od mene. Saekao me je sam, u
sveanom odelu, uveo me u spavau sobu i usput, skinuo mi haljine sa tela.
Oseala sam na pleima njegov topli, vreli dah. Da li vam je poznat onaj kut kraj
prozora, gde visi neka ikona? Tu me on nagne da kleknem i proaputa na na
uvo: Pomolimo se bogu. Zatim, krgui zubima, upita me: Jesi li se
priestila, kao to sam ti naredio? Posle nekoliko trenutaka, premetnu se on u
ivotinju, prepunu zverske pohote. I ja ga nisam ubila, nisam ga u lice pljunula.
Poslednje ega se seam bilo je to da mi je s tela svukao rublje, zatim sam
izgubila svest. Probudih se i videh gde leim na podu, malaksala i oskrnavljena.
On je stajao nada mnom, bestidno razgolien. Kada vide gde otvorih oi, dobaci
mi uz onaj svoj osmeh, koji je i vama poznat, jednu re koju neu da ponovim.
Ne znam kako je sve dalje teklo, ali ja sam najednom poela da se derem, da
urlam i da se po podu bacakam. Nekoliko osoba utra u sobu; one me iz nje
izvukoe, zgurae niza stepenice i ubacie u jedne koije. Koija me je dugo
nekuda vozio i najzad me upitao kuda da me odveze; nisam znala gde mi je stan,
bila sam zaboravila. Zastali smo kraj jednog fenjera. Tuda nae neki oficir,
oslovi me, a zatim sede uza me i koijau naredi da tera dalje. ta je bilo posle
toga ne mogu da se opominjem. Kada sam se drugog dana probudila, bilo je
vee i ja sam leala na nepoznatom krevetu. On me se nije doticao, dao mi je
aja i spremio mi kupatilo, da se okupam. Sada ja kojekuda lutam, igram, pevam
i premiljam: ta sad? ta e da bude sa mnom? Ja sam verovala u Hrista. Da li
jo verujem u njega? Ne znam. Moda nema spasenja. Svakog dana dolazim u
Raspuinovu kuu da mu igram i pevam, da ga pitam zato je to uradio. Zato je

uprljao i razorio u meni ono to mi je bilo najsvetije. Ta ja bejah telo gospodnje

primila pre nego to sam k njemu dola. Sada ne znam ta da inim; ne mogu
vie da naem svoj dom, te dan i no kao luda lutam gradom, igram i pevam i u
njega sam no stavila. Ne znam vie kako se zovem...

MILICA: Ti se zove Rusija! Ja znam, Rusija se ti zove! (Hvata Marusju pod

ruku i odvodi je) Ti se zove Rusija. Ja znam. Rusija se ti zove.

SLIKA PETA: SETA

(Mudraci izdaleka pozdravljaju sve ono lepo i valjano to e doi tek posle
njihove smrti)

(Salon kod Badmajeva. U salonu sedi Milica s Jusupovom)

MILICA: Krajnje sam uniena, grofe. Svesna sam koliko sam oblatila ime
Nikolajevia, zbog toga elim da vam pomognem da tu sramotu bar donekle
otklonimo od Rusije.

JUSUPOV: Nemojte da vas svetac pokoleba u odsudnom asu.

MILICA: Svojom nebeskom snagom. (Nasmeje se) Sibirom lutaju hiljade takvih
protuva i razbojnika kao to je Grigorije. To je zlikovac koji se jednom rukom
krsti, a drugom vam stavlja no pod grlo. Nee on mene nikada vie pokolebati.
A nee se ni on sam predomisliti, jer pomno oekuje susret s vaom prelepom
suprugom, grofe.

JUSUPOV: Irina Aleksandrovna je na Krimu. Da mu to neko ne doapne?

MILICA: Nadajmo se da je sad ve i za to kasno. Pas je u svojoj ivotinjskoj

strasti toliko zaslepljen da potpuno previa tojagu.

JUSUPOV: Ako ne uspemo, Milice, bie to ogromna tragedija.

MILICA: Uspeemo. (Ona ustaje) Sveca u dovesti do vrata u odreeno vreme,

morate mi verovati.

JUSUPOV (Rukuje se s Milicom): Neka su vam, kneginjo, prosti svi preanji

grehovi. Sad se iskupljujete.

MILICA: Blagodarim. (Brzo odlazi. U odlasku) Sauvajte prisebnost.

JUSUPOV (Prilazi jednim vratima i otvara ih): Izvolte, gospodo. (Ulaze

Hermogen, Nikolajevi, Iliodor i Suhomlinov)

ILIODOR: Da li nam kue opet izmie u poslednjem trenutku?

NIKOLAJEVI: Ili se moja snaha koleba?

HERMOGEN: Rekoh ja vama onda, proli put, da proputamo neponovljivu

priliku. Seljaina je sad zaplaena i nee se tek tako olako dati navui na tanak
led.

SUHOMLINOV: Ne pravite se ba tolko naivni. U tim stvarima dounici igraju

presudnu ulogu, a takvih je oko njega tuta i tma.

JUSUPOV: Pa ipak, kneginja ostaje kategorina da e ga danas namamiti

ovamo, u odreeno vreme.

ILIODOR (Nikolajeviu): Da li joj je, knee, verovati ?

NIKOLAJEVI: Jeste. A drugo nam i ne odgovara.

HERMOGEN: Na posao, gospodo! Mi previe toroemo, a to moe da bude i

predznak preplaenosti.

SUHOMLINOV: Ko ide po otrovne kolae i sveevo omiljeno vino?

JUSUPOV: Ja i bratac, kao to je dogovoreno.

ILIODOR: Uzeemo koije da se ne bismo previe izlagali pogledima njegovih

prirepaka i uhoda.

NIKOLAJEVI: Odlazite ve jednom, bestraga vam glava! (Jusupov i Iliodor

brzo odlaze, bez rei)

HERMOGEN: Ne gubite ivce, knee, pred nama je jo vei deo posla.

BADMAJEV (Ulazi u salon): Da li je cenjenoj gospodi neto po volji?

SUHOMLINOV: Jeste, doktore. Jedan ovei malj, ali po mogunosti u rukama

estokog pelivana, pa da nas tim maljem bije u glavu.

BADMAJEV: Gospode boe, izgledate, zbilja, kao da su vam sve lae potonule.

NIKOLAJEVI: Da niste, doktore, nauli da su odapeta torpeda u pravcu naeg

broda, pa vi sad oslukujete, u oekivanju eksplozije?

BADMAJEV: Kojeta, knee. Danas u Rusiji toliko gruva na sve strane da se

vie i ne da razaznati pred ijom se kuom ponor otvara. Ova zemlja je u haosu.
udne se stvari dogaaju.

HERMOGEN: Tek jednog jutra, nadridoktore, kad prekorai prag, u sopstveni

e grob i ti uskoiti, pevajui od radosti.

BADMAJEV: Je l vi to meni, oe Hermogene, pretite u roenoj kui?

SUHOMLINOV: Okanite se peckanja, gospodo. Ovde smo radi zabave i

veselja.

NIKOLAJEVI: Jo kad bismo domainu bili mili gosti?

BADMAJEV: Bojim se da ni to ne bi bilo dovoljno za vae dobro raspoloenje.

(Brzo prie vratima, odkrine ih i proviri) Gospodo, ini mi se da mi ovde nismo
vie sami.

HVOSTOV (Upada kod njih, u pratnji nekoliko do zuba naoruanih oficira)

:Umoljavam cenjenu gospodu da ostanu pasivna!

NIKOLAJEVI: ta ova vaa nenadna poseta, ministre, treba da znai?

HVOSTOV: Nita veselo, knee. Vama ne treba objanjavati da ja samo

izvravam naredbe dvora.

HERMOGEN: Da ili su napisane, Hvostove?

HVOSTOV (Vadi iz depa papire i ita): Po ukazu njegovog velianstva, po

blagoslovu Svetog sinoda...

SUHOMLINOV: Jevrejina Karlovia.

HVOSTOV (Zastane, pa produ da ita dalje): ...i po prosleenju predsednika

vlade...

HERMOGEN: Nemca trimera.

HVOSTOV (Prestane da ita i usmeno saoptava): Vi se, oe Hermogene,

liavate episkopske dunosti u Saratovskoj eparhiji. Te vas, radi pokoja vaeg,
moramo proterati u irovecki manastir.

HERMOGEN: teta to na Kazbeku nema neke izbe s krstom da me onamo

utnete. Gospode boe, ako je to volja tvoja, neka bude, jer Rusija je i onako na
umoru.

HVOSTOV: Moji e vas ljudi ispratiti.

HERMOGEN: uri vam se.

HVOSTOV: Skrenuo sam im panju da se prema vama moraju ponaati s

najdubljim potovanjem.

HERMOGEN: Neu vam se, Hvostove, zahvaljivati na toj litiji.

HVOSTOV: No. Poite!

HERMOGEN: Odmah u, ministre. elim samo da ti predoim da te eka jo

crnja sudba, nee dugo ekati na svoju propast. (On polazi i uporedo s njim,
odlaze dva naoruana oficira)

HVOSTOV (Dobaci za Hermogenom koji odlazi): Ja vam, oe, ovu zajedljivost

opratam i zaboravljam, boga radi. I od srca vam elim srean put. (Osvre se po
salonu) A brat Iliodor? Zar on nije meu vama?

NIKOLAJEVI: Na vau veliku alost, ministre, nije tu.

SUHOMLINOV: Nismo ga, ministre, videli itave nedelje.

BADMAJEV: Izvini me, Suhomlinove, ali ja sam preosetljiv na la. Brat Iliodor
je u drutvu grofa Jusupova upravo izaao iz ovog doma.

HVOSTOV: Kad je ve bio obaveten o naoj operaciji, koja je uvana u

najveoj tajnosti, udi me da se pobrinuo samo za grofa Jusupova. Zato li je vas
ostale rtvovao?

SUHOMLINOV: U ivotu je svakome od nas uvek neto od neega pree,

ministre, nemojmo se oko toga zamajavati. Mene zanima ta sam ja izvukao na
vaoj lutriji?

HVOSTOV: Samo kuni pritvor, do daljnjeg.

BADMAJEV: Nije premija, ministre.

SUHOMLINOV: Za mene je najvanije da ovoga izvlaenja nisam ostao u

bubnju.

HVOSTOV: ao mi je, genenale, to eprkate po sopstvenoj rani, u prisustvu

svojih prijatelja, jer iako sam policajac ja jo imam bar malo sauvanog ukusa za
potovanje ljudskog dostojanstva. (Suhomlinov, Badmajev i Nikolajevi prasnu
u smeh) U redu, vi mi se podsmevate i ja sam time izazvan na kontraudarac.
(Gleda u prisutne) Va prijatelj, ministar vojske, ruski general Suhomlinov, za
est godina ministrovanja primio je na ime plate negde oko dvesta hiljada
rubalja u zlatu. No, u banci Mitje Rubintajna, na gospodinovom raunu lei
neto vie od sedam stotina hiljada rubalja u zlatu. Dakle, o ovoj razlici se u
Rusiji do sada raspravljalo po apsanama. (Zastane i zagleda se u sve prisutne)
Gle! To vama, gaspodo, nije smeno? Vidim, tera vas na gutanje knedli. U redu,
onda neka ni za mene u tome ne bude nieg aljivag, jer to gospodin
Suhomlinov odlazi svojoj kui, i to ak pod zatitom oficira, treba zahvaliti
jedino gospoi Jekaterini Suhomlinov.

SUHOMLINOV: Vi ste hulja!

HVOSTOV: Moja ena nije traila carsku milost u postelji Grie Raspuina.

SUHOMLINOV (Zaplae, kroz pla): Koliko godina sam predano sluio Rusiji!
I zar mi je za sve to ovo hvala?

NIKOLAJEVI: Neete stvar popraviti plakanjem. (Suhomlinov jo gore

zajeca) Ministre, uozbiljite se. Ja sam bih vie voleo da je taj razbojnik spavao
sa mojom enom, nego to je kod cara uspeo da odgodi mobilizaciju. I, dajte ve
jedinom, prestanite da rondate!

BADMAJEV: Ako vam je, generale, za utehu, mogu vam rei da je svetac ovde
u mom salonu pred dvadesetak svedoka javno izjavio sledee: Samo su dve
ene u svetu ukrale moje srce - Anja Virubova i Jekaterina Suhomihova.

SUHOMLINOV (Cikne): Ubiu ga! (Oficiri ga zadravaju) Ja u ga ubiti!

BADMAJEV: Zar je to uvreda, gospodo? Generalova ena je po rangu u

sveevom krevetu ak i ispred njenog velianstva carice. (Suhomlinov gorko
jeca)

HVOSTOV: Umuknite, doktore! Vi ste, zaista, preterali.

BADMAJEV: Sve zavisi od pogleda na stvari. Meni bi tako neto imponovalo.

Obaka to bi nesmetano mogao da kradem dravni novac namenjen vojsci.
(Suhomlinov gorko cvili. Dva oficira ga odvlae)

NIKOLAJEVI: Moram li ja sve ove bljuvotine da sluam, Hvostove, ili mogu

da napustim vae, govnarskom akljom birano, drutvo?

HVOSTOV: Dakako, knee Nikolajeviu, vi ste van domaaja naih

kompetencija. Vas je njegovo velianstvo car lino zamolio da se prvim vozom
vratite u Galiciju, na front, gde uspeno vodite svoje armije u njihovom
nezadrivom, pobedonosnom pohodu.

NIKOLAJEVI: Usliiu molbu svoga sinovca.

HVOSTOV: Ako nemate nita protiv, knee, ja vam stavljam svoje ljude na
uslugu, da vas isprate do eleznike stanice. Tako je car naredio.

NIKOLAJEVI (Besno poe. S njim uporedo polete i dva naoruana oficira. U

odlasku): Ne znam koliko e Rusiji sluiti to moje ponienje.

BADMAJEV: Vi, ministre, radite protiv dobrog glasa moga salona. Praznite ga
ko maka ambar od mieva.

HVOSTOV: Meni nije do komedijanja, doktore. Ovo je jedan od najteih dana u

mome ivotu.

BADMAJEV: ta bi vas razgalilo?

HVOSTOV: Ce i kamena soda.

BADMAJEV: Znai, Marusja.

HVOSTOV: Ne pominjite mi tu Ciganuru. Napravila mi je veliku papazjaniju u

odeljenju za krvne delikte. Pomislite, sveca je rasporila, a on je upotrebio svu
svoju svetaku mo i uticaj na dvoru, da je, suprotno svim zakonskim propisima,
ostavi nekanjenu i netaknutu na slobodi.

ANJA (Mahnito uleti kod njih): Da li smetam?

BAUMAJEV (Zaprepaeno): Vi, Anja, ovde u ovo vreme? ta to treba da

znai?

ANJA: Strahota me je, doktore, nagnala da se u ovo doba iz Carskog Sela

zaputim ak ovamo. Svetac je u nevolji.

HVOSTOV: Zar emo opet s tim razvratnikom imati kubure?

ANJA: Ne dozvoljavam, ministre, da se u mom prisustvu tako bogohulno

izraavate o najveem ruskom Mesiji.

BADMAJEV: Ako je ta strahota njegova polna zamorenost, Anja, onda ne

razumem zato svetac sam, ko i obino, nije do mene skoknuo po one boanske
travice, koje mu ja redovno i izdano dajem i od kojih njemu narasta
natoveanska snaga.

ANJA: Prestanite, doktore, da se aite s najozbiljnijim stvarima. Da znate da

vam je to kod mene minus.

HVOSTOV: Doktore, Anja Virubova vas naprasno svrstava meu negativce.

(On i doktor prasnu u smeh)

ANJA (Ljutito cikne): Na sveca se sprema atentat, a vama je do sprdnje!

BADMAJEV: Pravi atentat?

HVOSTOV: Konano!

ANJA: Je l on ovde?

BADMAJEV: Ni govora.

ANJA: Kako je to mogue? Ili nam je Valja ervinskaja opet doturila psinu.

ekajte. Da li je tu knez Nikolajevi? (Oni prasnu u histerini smeh) Zato se

neprestano cerite i kezite?

HVOSTOV: Zanima li vas i kretanje vojnog ministra Suhomlinova?

ANJA: Da. Ba. (Oni se cere) Pa vi sve znate.

BADMAJEV: De, de, Anja. Smirite se. Nita mi ne znamo. Prisustvovali smo
sasvim sluajno jednom izuzetnom hapenju. I to je sve. Otac Hermogen i
njegova klika su razbijeni.

HVOSTOV: Da ste stigli samo malo ranije, Anja, prisustvovali biste njihovom
hapenju.

ANJA (Pada na kolena i metanie): O, boe, pravedan si! Svemoan si i

dostian. Zahvaljujem ti, o boe na jedini, svakoliki. Ti sve vidi. Ti sve
prozire. Preklinjem te za oprotaj, ako sam ikad posumnjala.

HVOSTOV: Sad mi je lake, doktore, jer mi je jasnije ta sam, u stvari, danas

radio. Poimo blie kolekciji vaih francuskih vina.

BADMAJEV (Prie Anji, koja jo uvek klei i mrmlja molitvu): Hoe li nam se
dama pridruiti? (Ona ga pogleda, a on joj prui ruku i ona se die na noge)

ANJA: Zbacila sam sa svoje due preteki teret. Ne mogu vam opisati koliko
sam srena.

HVOSTOV: Pa pijte onda s nama, Anja.

ANJA: Ali ja u nastupu svoje sree, ministre, ne umem da budem neiskrena

prema vama. Ba u ovim trenucima vri se pretres u vaoj kui, pouzdano sam
obavetena.

HVOSTOV (Usplahireno): Kako? Ko je to?

ANJA: trimer je naredio. Vi ste smenjeni s poloaja.

HVOSTOV (Jezivo se zacereka i stane da cepa kaput i koulju na sebi): Prvo

poalje mene da uhapsim ministra vojske i velikog kneza, a odmah zatim poalje
druge koji e uhapsiti mene. (Lupa glavom u zid)

BADMAJEV: Druge e uhapsiti trei, tree etvrti i tako redom, dok se cela
Rusija ne nae u apsanama.

HVOSTOV: Ali ja nisam ba takva budala kakvom me oni zamiljaju. Ne

gledajte me tako tragino, sve ovo treba posmatrati kroz prizmu humora, ako
neete da poludimo svi zajedno. Mada smo svi mi zajedno i krivi to nam, na
primer, jedan poslednji seljaki ilko i zlikovac izigrava sveca, pa ak i Mesiju.

ANJA: Ne dirajte u Griu! Samo u njega ne dirajte!

HVOSTOV: Na ta vas je pridobio obezglavljena enturao? Na dve banalne

reenice. Prva je: Vi ste moja boginja, i druga je: Moliemo se skupa u
krevetu.

ANJA: Zar niste sposobni, Hvostove, da svoj pad podnesete s malo vie
dostojanstva?

HVOSTOV: Ta nee, valjda, meni pridike o dostojanstvu drati slamarica

Grigorija Raspuina?

ANJA (Stavlja ake na ui): Ja u zaepiti ui da ih ne bi uprljala vaim

vulgarnostima.

HVOSTOV (Pada u sve veu jarost): I vi ste mu poverovali. Kao to mu i carski

par veruje. Ako vi mene ostavite - ponavlja im on stalno, iz dana u dan izgubiete i sina, i presto. I oni mu veruju! Njemu! Al nije bedan on. Takvih
bednika u Rusiji ima na stotine hijada. Bedna je vaa vera. To hou da vam
kaem na kraju. (On udara glavom u zid i sav je ve krvav i poderan) Ne caruje
Rusijom Nikolaj Romanov. (Badmajev i Anja se neopaeno izvlae i odlaze)
Niti Rusijom caruje Grigorije Raspuin. Ovde caruje divljatvo, korupcija,
misticizam, nesloga, odsustvo razuma, hipokrizija, gubljenje intelekta. Vraamo
se konano u srednjovekovlje. (Pogleda oko sebe i tek sad opazi da Anje i
Badmajeva nema) Ali kome ja to govorim? Ovim zidovima, umrljanim mojom
krvlju. Kasno sam se setio. Sad e vam Alekseju Hvostove razbiti njuku.
Popljuvae vas i utnuti u Sibir. I to se sad uznemiravate? Zar i sami niste hteli
to vie prljavtine? Dobijate smrdljivu jamu. Smiri se. Sve je onako kako je
moralo da bude. (U salon upadaju dva do zuba naoruana oficira i pritravaju
mu, sklepavaju ga.) Da ne traite vi Alekseja Hvastova? (Oni ga bez rei vuku
ka vratima) Samo polako momci, ja sam taj. (Oni ga vuku. U odlasku) Samo
polako, za jedan sat drugi e doi po vas.

MANUS (S druge strane dolazi s Mitjom u drutvu. Zajedno prilaze zidu,

umrljanom krvlju i zagledaju ga): Da li si, Mitja, ikada zaao u stolarsku
radionicu? (Pomera se od zida)

MITJA (Jo malo gleda u zid, pa najednom krene za Manusom): Ne seam se,
moda i jesam. Ali zato me to pita?

MANUS: Vidi, Mitja, dok stolar strue i delje, dole po tlu padaju uke i trinje.
Zna, hteo bih da kaem, pri svakom stvaralakom radu ima tih otpadaka.

MITJA: Nita te ne razumem.

MANUS: ini se, Mitja, da smo mi predano radei dopustili da nam ti otpadi
narastu do brade.

MITJA: Sad shvatam. Jasno mi je.

MANUS: To je nae ubre, Mitja, i red je da svako svoje ubre poisti za

sobom.

MITJA: A ja bih ak menjao i radionicu.

MANUS: Da, u pravu si, Mitja. Temelj je razlokan podzemnim vodama. Natruli
zldovi se krive i klate. Krov je polegao. Svi prozori su polupani, a ulazna vrata
su spala sa arki.

MITJA: Svakog asa sve to moe da nam se srui na glavu i da nas zatrpa.

MANUS: Isto mislimo, Mitja. Kucnuo je as. to li nema te drolje. (Gleda na

sat) Neemo je vie ekati.

MITJA (Zadrava Manusa da ne krene i oslukuje): Ja ujem da neko dolazi.

(Unutra mahnito dolazi Valja)

MANUS: Taman smo hteli da odemo, Valja. Kasni.

VALJA: Da li ete dopustiti da i ja poem sa vama. Sluila sam vas predano.

MITJA: Za pare.

VALJA: to mi sad to nabijate na nos? Ko se to u ovoj zemlji ne bi jebao u

mozak za pare? (Manus i Mitja se nasmeju kratko) Pitala sam vas, mogu li sa
vama?

MANUS: Kuda?

VALJA: Pa u Be, valjda.

MITJA: Ni on nije vie ovo to je nekad bilo. Mila moja, promenjena je ruta.

VALJA: Kako je mogue da ja to ne znam?

MANUS: Samo ja sve u ovoj zemlji moram znati. Govori.

VALJA: Nabavili su arsenik.

MANUS: A gde? Gde?

VALJA: Ovde.

MANUS: Kad?

VALJA: Danas.

MANUS: Hajdemo, Mitja. (Njih dvojica pou)

VALJA: Zato toliko urite, imamo jo itav sat vremena na raspolaganju.

MANUS (Zastane, mada je Mitja otiao): Prilikom tih velikih spremanja i

rastrebljivanja, Valja, die se velika bugija, a ja sam alergian na prainu. (Opet
poe)

VALJA (Poleti za njim): Manus, morate mi rei gde emo se ponovo sresti.

MANUS (U odlasku): Dovienja u Americi, Valja. Njujork je grad budunosti!

VALJA (Vraa se ka sredini sale): Gospode boe, kako iz minuta u minut

padaju mnogobrojni velikai sa svojih pijedestala. Ako se ovek sasvim sluajno
nae u njihovoj blizini, mogli bi ga pri padu nehotice i ubiti. (Ona odlazi. U
odlasku) Sreom samo to i zidovi nemaju ui i to se do krontatske luke ovek
koijama moe odvesiti.

LJUSJA (Dolazi sa Jusupovom i Iliodorom. Donose puno boca vina i u kutijama

kolae. Sve to utei rasporeuju po stolu. Pale svee u svenjacima. Sa zida
otiru vlanim sunerima Hvostovljevu krv): Zato stalno samo utite?

ILIODOR: Valjda ti treba da pria, Ljusja, a ne mi.

LJUSJA: Sve se rui, bratac. Revolucionari se ve penju po ogradi Carskog

Sela. Hvostov je pohapsio sve vae sauesnike. Carica je naisto poludela. Car
stenje. Ministri pakuju kufere. Izdato je nareenje i za hapenje Hvostova.

JUSUPOV: A Manus i Rubintajn?

LJUSJA: Obustavljaju promet i u bescenje rasparavaju akcije.

ILIODOR: Znai, brod tone, pacovi odlaze.

JUSUPOV: Sad u ba slatko da popuim jednu cdgaretu, Iliodoko. Tako mi je

lepo na dui to nas dvojica ostajemo do kraja.

LJUSJA: A ta e biti sa mnom, grofe?

JUSUPOV: Ti lezi negde pod plot, Ljusja, i odmori se jednom zauvek.

LJUSJA: Pod ovim mutnim ruskim nebom, grofe moj lepi, niko vie nema sna.
ak ni mrtvi. I oni e za koji dan poustajati iz grobova. Dolazi strani sud. A vi
sebi s nekim pobonim mirom prireujete gozbu!

ILIODOR: Ne udi se, Ljusja, moda nam je poslednja.

LJUSJA: Ko i ovaj na susret. (Rukuju se s Jusupovom i Iliodorom) Ne pamtite

me po zlu.

JUSUPOV: Kuda e, Ljusja?

LJUSJA (Skida ensku periku s glave i iz bluze vadi vetake dojke. Vide mu se
muka maljava prsa): Idem napolje, grofe. Petrograd je sav u magli. Bar se neu
videti. (U odlasku) Zbogom zauvek.

ILIODOR (Posle mukle tiine): Neto si rekao, grofe?

JUSUPOV: Ne, nisam nita, uinilo ti se, ali hteo sam. Da li da pozovem Cigane
i Marusju? (On naglo ustane)

ILIODOR: Ne bi bilo loe. I mene gui ova tiina. (Jusupov poe) Stani! Hou
da se poljubimo. (Jedan drugome polete u zagrljaj i poljube se, kratko i odseno,
po vojniki)

JUSUPOV: Tuan si, Iliodoko moj.

ILIODOR: Nisam nikada ni sanjao da e se sve ovako bedno razdrobiti i sruiti

u prah i pepeo. Survava se Rusija, majka naa roena, u grob koji su joj svi
mnogobrojni neprijatelji kopali udruenim snagama. (Pada na kolena) O, boe
na pravoslavni, uini da se Rusija posle ovoliko patnji kad-tad digne, makar i s
revolucionarima na elu, da obuzda svu tu pregolemu mrnju naih neprijatelja i
postane jaa i monija nego to je ikada bila! Amin. (Lagano se die) Ti eka?
ta sam ono jo imao da ti kaem, brate? Ah, da, ne boj se niega jo za koju
nedelju, jer ako nas i na veala popnu, skinue nas. Imam originalna pisma
njenog velianstva carice, koja je ona svojeruno pisala Grigoriju. U njima ima
dosta neugodnih opisa, od kojih bi i koji kupler-majstor pocrveneo.

JUSUPOV (Posle kratke pauze): Idem po Marusju. (Brzo ode)

ILIODOR (Poe na drugi kraj i viri kroz vrata): Gospode boe, pa on ve

dolazi! (Pohita na drugu stranu. U odlasku) Ja se moram skloniti. (U salon s
jedne strane ulazi Jusupov s Marusjom i Ciganima, a s druge strane raspoloeni
Raspuin)

JUSUPOV (Zatri se i vrsto zagrli Raspuina): Znao sam ja da sveti ljudi

umeju da prataju. (Izljube se)

RASPUIN: Crnogorka me nagovorila, nju u dupe da poljubi, inae ne bih ja.

Mnogo se, grofe, umiljato ljubi. Nije li tvoje celivanje kao Judino?

JUSUPOV: Jednim delom, svee, i jeste, jer napola te ljubim s ljubavlju, a od

pola sa strahom hoe li mi preanje grehove zaboraviti, a ko si mi ih ve
oprostio.

RASPUIN: Hou, ako mi Marusja kae. Nju ja sluam. Sluam je kad peva.
Sluam je kad pevari. Kad se moli bogu u postelji. Sluam je kad die u snu. A
najvie volim da joj prislonim glavu na njene miriljave grudi i da sluam kako
joj kuca njeno vatreno cigansko srce. (Iznenada utine Jusupova za bok a ovaj
uplaeno odskoi) to se tako trza, bratac, na svaki dodir, kao da ti je neista
savest?

JUSUPOV: Stomak me, svee, kinji, da crknem od proboda.

RASPUIN: Zato li ti meni, primeujem ja, krgue zubima. Al imam ja za

tebe kapljice. (Vadi iz depa boicu) Od Badmajeva su. Hoe li da ti ih
nakapam na jezik?

JUSUPOV: Nakapaj.
RASPUIN: Isplazi se. (Jusupov se isplazi i Raspuin mu iz boice kapa
tenost) Ovako bih ja tebe, grofiu, mogao i otrovati, da ne trepne! (Cereka se)
Al neu ja tebe ovakvog, uivaj. Ko od ale e ti svi bolovi oas iileti.

JUSUPOV: Zbilja. Ve mi je bolje. Hoe li ti, svee, Hristove krvi?

RASPUIN: Sklanjaj mi ga s oiju! Jo mi od sinonog terevenenja bui

tintara. Neu vie da loem.

JUSUPOV: Uzmi onda kolae.

RASPUIN: Oni su slatki, nisam ja deran.

JUSUPOV: ime u te onda ugostiti?

RASPUIN: Dosta je meni kad moja mala kraljica pevucka. (Marusja sve
vreme uz tihu pratnju pevui romanse) A ti doi ovamo k meni. (Jusupov mu
prie) Sedni mi na kolena. (Jusupov se premilja) No, sedni. ega se boji?
Cuckanja? Il se sea onoga kad sam ti pred svima akirice smicao s guzice.
(Zacereka se)

JUSUPOV: Ma ne, svee. Ne. (Brzo sedne na Raspuinova povijena kolena)

Nisam ja to onda dobro razumeo.

RASPUIN (Cucka ga na kolenima i mazi ga): Sad si pitomiji. Ko zeka.

JUSUPOV: Sad znam da ti nisi zlonameran, svee, sve to radi - ini od srca.

RASPUIN: Dobro si to rekao. Zna ti da kae. (Cmokne Jusupova) Reci jo,

hoe li mi zaista pokazati svoju Iru, ili to ona kneginja Milica lae mene iz
enske osvete?

JUSUPOV: Ne lae kneginja, pokazau ti. Ira to hoe, da ti se pokae. Njena je

volja, a ja vas oboje volim, neu da vam kvarim elju.

RASPUIN: Zar se ne boji, grofiu?

JUSUPOV: ega, svee, da se pribojavam?

RASPUIN: Pa sam zna ta se o meni priuljicka.

JUSUPOV: Ne verujem ja zlim jezicima.

RASPUIN: Nemoj, nemoj! I bog zna da sam grean. Istina je, volim ti, grofiu
moj, enske najvie na svetu. Mnogo ih privoljevam!

JUSUPOV: Bog da ubije onog ko ih ne voli!

RASPUIN: Al onaj prokleti Protopopov dolazi kod mene da mi vanjka. Ne

znam zna li ti tog povampirenog oveuljia?

JUSUPOV: Sluao sam o njemu. I verovatno smo nekad negde bili zajedno.

RASPUIN: To je onaj to je nekad bio ministari, pa pao na dupe. Valjda je

preterano krao. Ja sam ga uzeo pod svoje, svideo mi se zato to lepo peva i ume

da udari tercu, te sam ga opet postavio onamo da sedi u ministarskoj fotelji, ko

dete u dupku.

JUSUPOV: I ta on sad hoe od tebe?

RASPUIN (Pomeri se i grubo odgurne Jusupova sa svojih kolena, pa sevne

oima i stane pesnicom o sto lupati): Hoe da se priuvam. Kae kako neko
smera da me smakne kad se najmanje nadam. Ali taj im kec nee upaliti kod
mene. Nee se meni nita desiti. Nema takvih lopua koje bi meni zort naterale.
Ja posedujem boansku snagu. Ne bojlim se niega na belom svetu. Poginue
onaj ko podigne na mene ruku neistu! (Spusti ton) Daj mi malo vina da
gucnem, bestraga im glava, planuo sam.

JUSUPOV (Pohita da ga uslui): Da ti sunem, svee, malo madere?

RASPUIN: Nalij, boga radi. (Jusupov sipa i brzo mu dodaje au, a ovaj je
iskapi naduak) I reci mi zato tvoja Irika ne dolazi?

JUSUPOV: Doie brzo, licka se. (Nalije mu jo jedanput)

RASPUIN: Ja nisam navikao da ekam. (Iskapi au)

JUSUPOV: Ba si edan. (Hoe opet da mu nalije, ali Raspuin izmakne au)

RASPUIN: ak me ni carica ne moe naterati da je ja ekam. (Stane da

podriguje i bale mu pocure na usta, koje on otire rukavom) I to si ti, Marusja,
tako utihnula? Pusti glas. (Marusja zapeva malo glasnije. Raspuinu sad poteku
suze, lice mu se gri)

JUSUPOV: ta ti je?

RASPUIN: Neto me pecka u grlu.

JUSUPOV (Naliva mu au): Drmni jo jednu au, proteraj taj gare kroz
odak.

RASPUIN (Proba da pije i zagrcne se. Stalno podriguje, a bale i suze mu sve
ee teku): Ne pomae, grofe. Neto me pee. tipa. Kao da sam izgoreo.

JUSUPOV: Proi e. Ira e nam se sad pridruiti i bie veselo.

RASPUIN (Grca): Ona, ona! Nju ja vrebam ko to vreba kobac pile. Igraj.
Kraljice moja malena. Igraj ko golubije perce na vetru. Igraj. (Marusja zaigra uz
tihu muziku. Raspuin se uasno mui, ali jo uvek sedi)

JUSUPOV: Jesi li ti kad, svee, video raspee nainjeno u kristalu? (Uzima

kristalno raspee s komode i prinosi ga Raspuinu) Dri, pogledaj. (Ali
Raspuin nije vie sposoban da upravlja rukama. Raspee mu ispada iz ruku i
lomi se na tlu. Jusupov stoji iznad njega, vadi revolver i puca. Svee se pogase.
Ostaju u mraku, uje se cika i mumlanje Cigana. Jusupov urla) Da se niko od
prisutnih nije mrdnuo s mesta, pucau! Ko pokua da se kree, pucau!
Nastavite sa svirkom u mraku. Rekao sam, nastavite ili u pucati! (Cigani
mumlaju i zauje se svirka i Marusjina pesma u mraku)

ILIODOR (Dolazi u mraku): Jesi li ti pucao? Grofe, jesi li tu?

JUSUPOV: Upali svetlost, Iliodore, avo da te nosi. Svee su se pogasile od

pucnja. (Upali se polijelej, Raspuin krvav, izbekeljen i balav stoji ko kip iza
Jusupova)

ILIODOR (Krikne): Pa on stoji ko kip iza tvojih lea!

JUSUPOV (Naglo se okrene i u strahu sa obe ruke grubo gurne Raspuina i ovaj
se stropota kao klada): Sotono! (Cigani udare u lelek i vrisku) Mir! Ostanite tu
gde ste! (Marusja se zatri i klekne pored Raspuina)

MARUSJA: Nije mrtav, gri se.

JUSUPOV (Vue Marusju od Raspuina): Makni se odatle! Bei!

ILIODOR (Klekne i pipa, muva Raspuina): Ovo je agonija. ivee jo minutdva (Jusupov vue Iliodora od Raspuina) ta ti je, grofe?

JUSUPOV: Nita, poi po vreu u kojoj emo ga odneti i baciti u Nevu, pod led.
(Iliodor brzo odlazi)

MARUSJA (Opet se zatri i klekne kod Raspuina): Gria moj. Zar ti, svetac, da
otegne papke? Zar i ti, moj delat, da nae moga delata. (Najednom uplaeno
odskoi) Grofe, pa on se die! Ovaplotio se!

RASPUIN (Ustaje na noge): Grofe, grofe... (Polazi ka Jusupovu) Obesie te,

grofe! (Jusupov puca u njega, ali on i dalje ide, sav obliven krvlju) Sutra u sve
ispriati carici, grofe. (Jusupov i dalje puca u njega, ali mu ovaj ide sve blie i
blie. Cigani i Marusja se, preplaeni na smrt, povlae bez glasa, santimetar po
santimetar): Ti si se prevario, grofe, sveca ne moe upucati! (Jusupov mahnito
puca i Raspuin se konano rui)

ILIODOR (Ulee s vreom, Jusupov se munjevito okree ka njemu i puca): Ne u

mene, Jusupove! Jesi li poludeo? Ubie me! To sam ja, tvoj bratac Iliodoko!

JUSUPOV (Usplahireno gleda levo-desno): Gde su Cigani? Oni su sve videli.

Marusja e nas odati. Car e nas sve pobiti!

ILIODOR (Besno se baci na Jusupova, pa ga drmusa i amara): Smiri se! Idiote,

smiri se! Ne urlaj, ue Badmajev. Idiote!

JUSUPOV: Gria je zaista svetac. Nije hteo da umre. Dva arera metaka sam
mu upucao u srce, a on se nije preturio, nego je mirno, sve nogu pred nogu,
otiao kod carice.

ILIODOR: ta bulazni? (Drmusa Jusupova) Evo ti Raspuina pred tvojim

nogama gde lei mrtav u lokvi krvi. Sad emo ga spakovati u vreu i baciti u
Nevu. Hej, uje ili? to si se ukipio? Pomeri se! Trepni bar. Grofe. Brate moj.
Jesi li poludeo? (Jusupov se skamenio, a Iliodor pada na kolena i metanie) O,
boe! Gospode boe, zar nas kanjava? Zar nismo ispunili tvoju svevinju
elju. Oe na, pomiluj nas. Spasi, (Mrmlja. Bez uma ue Badmajev i zastane,
a onda opet zakorai i sluajno nogom zakai fotelju. Iliodor skoi ko oparen)
Ko je to uao?

BADMAJEV (Oi u oi s Iliodorom): Nita nisam video, pope.

ILIODOR: Lae, ve si nas prijavio.

BADMAJEV: Da me peku na usijanoj tavi, pope, nisam.

ILIODOR: Kasno je, doktore, da ti ma ta poverujem.

BADMAJEV: Nije, pope. Iupaj mi jezik i ponesi ga sa sobom kao zalog moga
utanja.

ILIODOR: Sigurnije mi je da ti iupam duu.

BADMAJEV (Kiselo se nasmei): Gde bi ti, pope, iz prazne rupe blago vadio.
(Uzima muemu i umotava Raspuina) Nema u mene ni due, ni radosti, pope.
Svi moji osmesi su uplji. No, nije muva k muvi na paukovoj mrei u goste
dola, pope, nego me je onde sudba sastavila, ko nas dvoje.

ILIODOR: ta ini to?

BADMAJEV: Zapoijavam ruke. (Mirno ustane i ode do vrata, pa unutra

propusti etiri robusna odrpanca. Vadi iz depa novac i svakom od njih da
novanicu, a zatim im utke pokae rukom na Raspuinov le smotan u
muemu. Oni le brzo pokupe i u tiini ga odnose)

ILIODOR: Ko su ovi?

BADMAJEV: Otkud znam. Valjda su to neki ubretari iz grada. Ako hoe,

dodaj neku kopejku, pope, pa nek i grofa pokupe na lopatu.

ILIODOR: A nas dvojica, kae doktore, da ostanemo za seme?

BADMAJEV: Na naim grobovima e, pope, svejedno cvetati kukuta. Poslednje

to jo moemo to je da izaberemo groblje, gde pokolenja nee dolaziti da nam

se iz zahvalnosti pokenjaju na humke.

ILIODOR: Onda da idemo na svoj veiti san onamo gde nas niko ne zna.
(Prilazi blokiranom Jusupovu, hvata ga pod ruku i vue) Hajdemo, grofe.

BADMAJEV (S druge strane uhvati Jusupova pod drugu ruku, pa ga zajedno s

Iliodorom vue): Ne opiri se, mome.

ILIODOR (Zajedno s Badmajevim odvlai Jusupova. U odlasku): Moramo

ieznuti s ovdanjeg obzorja, mili moj, pre osvita.

BADMAJEV (U odlasku s Iliodorom i Jusupovim): Perlaez e nam biti

snoljivo utoite.

SLIKA ESTA: BOIJA NEVESTA

(Da nije ugodnosti, oveku bi postojanje bilo muna obaveza)

(Dvorski vrt u Carskom Selu. Vojnici se kreu tamo-amo. uje se vojnika

pesma. Pada sneg. Kapetan Klimov pui i zuri ka dvorcu)

KISELJEV (Dolazi pred Klimova): Kapetane, vojnici su izvukli le iz kapele.

Na poklopcu je otvor nalik na brodski prozor. Ja sam uperio baterijsku lampu i
onda me je iz mrane dubine jezivo i avetinjiski pogledao on.

KLIMOV: Raspuin?

KISELJEV: Da, kapetane.

KLIMOV: U Rusiji ima mnogo budala. Zar moemo garantovati da mranjaci

nee saznati gde lei Gria, kao to smo mi saznali. Treba od samog poetka
presei svaki hadiluk raspuinovaca.

KISELJEV: ta u tom smislu da uinimo, kapetane?

KLIMOV: Napravite u vrtu kraj ograde lomau, a ja u porazgovarati s

graaninom imperatorom.

KISELJEV: Oni upravo izlaze u vrt da bi na snegu, sedei u udobnim foteljama

i uvijeni u debelu ebad, zurili u daljinu. (Nikolaj i Aleksandra u bundama i
ubarama dolaze u vrt i sedaju u pletene fotelje. Anja, koja ih prati, ututka ih u
ebad i odlazi)

KLIMOV (Klimne poruniku glavom i odlazi do carskog para): Graanine

imperatare, dozvolite da obratim vau carsku panju.

NIKOLAJ: Zato me ne oslovljavate mnogo jednostavnije. Sedite s nama.

KLIMOV: Vae velianstvo, vojnici garnizona su u vrtu otkrili grob Raspuina i

sad reavamo ta da uinimo s njegovim posmrtnim ostacima.

ALEKSANDRA: Preklinjem vas, dau vam sav svoj skupoceni nakit, samo ga
spasite. Ja sam njegova boija nevesta. Ako oskrnavite moti sveca, bog e vas
sve kazniti za taj zloin. Anja! (Anja brzo dotri)

ANJA: Izvolite, vae velianstvo.

ALEKSANDRA: Donesi smesta sav moj nakit. Sve dragocenosti. Moramo

otkupiti sveca.

NIKOLAJ: Anja, budite tako dobri, pa Aliksu otpratite do njene sobe.

ALEKSANDRA: Ne, ja hou izdano da nagradim ovoga oficira.

ANJA: Ajdemo, mila moja, za to nee biti kasno ni sutra.

ALEKSANDRA: Ja hou da vam poklonim sve to zaelite, gospodine

kapetane, samo da u svetinju ne dirate. (Vojnici zidaju lomau od balvana)

NIKOLAJ: Nee ga dirati, duice, ali poi s Anjom.

ANJA: Idemo, mila. Papaa e sve to srediti. (Odlaze zajedno)

ALEKSANDRA (U odlasku): Ah, boe, je l to mogue? Je l to istina? Pa zar

meu njima nema nijedne osobe koja veruje u boga?

NIKOLAJ: Vi ne zamerate.

KLIMOV: Nije nam to u dunosti.

NIKOLAJ: Sad ete ga spaliti kao kunu mrcinu, a mi smo se toliko starali o
njemu, kapetane. On je to po svemu i zasluio, verujte mi. Bio je zaista sveti
ovek. Hoete li kafu?

KLIMOV: Hvala, ve smo popili.

NIKOLAJ: Atentatori su ga bacili u Nevu pod led. Kau da su svedoci njegovog

ubistva bili Cigani s Marusjom, koju je on za ivota toliko voleo i koja ga je
toliko puta raspoloila u trenucima kad mu je bilo najtee. Al njih nigde nema.
Onog dana su nestali, kao da su u zemlju propali. I niko ih nikad i nigde nije
vie sreo. A to se tie njega, autopsijom je bilo utvtreno da je i u Nevi bio jo
iv. Imao je vode u pluima. Umro je od davljenja. Dali smo da ga balsamuju i
sahrane ovde u naoj blizini.

KISELJEV (Dolazi): Kapetane, sve je spremno.

KLIMOV (Ustaje): Oprostite, vae velianstvo.

NIKOLAJ (Ustaje i polazi na drugu stranu): Nisam u moi, inae vam ne bih
oprostio.

KISELJEV: Priimo, kapetane, vojnici donose sanduk. (Vojnici donose sanduk i

sputaju ga kraj lomae)

KLIMOV: Odvalite poklopac. (Vojnici pijucima odvaljuju poklopac sa sanduka)

Ne smrdi. Naprotiv, mirie. Struno su to uradili.

KISELJEV: Podsea na jednog od faraona.

KLIMOV: Sahranjen je kao najvei velikodostojnik, kako i ne bi!

KISELJEV: Hajde, vojnici, diite ga gone na vrh lomae. (Vojska die sanduk
na vrh lomae) Da palimo, kapetane?

KLIMOV: Palite. (Lomaa bukne, pucketa, lete varnice, balvani se pomeraju, pa

se na njima i sanduk pomera) Gde e se on i na lomai mrtav u plamenu bolje
ugnjezditi. (Sanduk se tako ukrivo pomeri, da Raspuin sedne u njemu)

KISELJEV: Seo je, kapetane! Zar ne vidite da je Raspuin seo! (Raspuin

otvara oi)

KLIMOV: Vidim, Kiseljeve. I oi je razrogaio. (Meu vojskom amor i

uplaeno povlaenje od lomae) Vojska nam se komea, porunie. Treba
smiriti duhove.

KISELJEV (Zaurla): Jeste li vi vojnici ili praznoverne babe? Pred im ste to

ustuknuli? (Vojska se stiava, plamen se razbuktava, dim se iri i raznosi) Malo
sam ih obodrio, kapetane, ali Gria, zbilja gori ko u paklu.

KLIMOV: Reklo bi se, porunie, kao da on ne gori, ve kao da se sjedinjuje s

ognjem. (Sneg veje, vojska peva vojniku pesmu, Aleksandra, upava i gola,
zaogrnuta, bosa istrava. Za njom tri car u bundi, gologlav)

NIKOLAJ (Sustigne je i zagrli): Kuda si iz kue naumila tako gola, mila moja.
Nazepe.

ALEKSANDRA (Vie): urim se, Niki. On je iv! Grigorije je opet sa mnom!

Dok je on tu, sigurni smo!

NIKOLAJ: Aliksa, ne vii toliko. Nije zgodno da to ini pred vojnicima.

ALEKSANDRA (Tiho): Maloas me je posetio. Boe, ta su uinili od njega!

Brada i kosa su mu oprljene. Grigorije je teko stajao na nagorele pete. On nije

izgoreo. Skrivajui se iza gustog dima, sveti muenik se izvukao iz sanduka. I
zna li ta mi je rekao?

NIKOLAJ: ta, mila moja?

ALEKSANDRA: Rekao mi je da to pre treba da beimo. Rekao je da ostavimo

sve, ak i decu. Engleska nas, rekao je on, nee primiti, a Karenski e nas
obmanuti. Treba beati u Nemaku.

NIKOLAJ: Da, mila moja, hajdemo u kuu, da spakujemo svoje stvari, ti i

onako cvokoe naga na mrazu. (Njih dvoje odlaze)

ALEKSANDRA (U odlasku): On e nam za Boi doneti jelku, ali nou, da

vojnici ne primete. (Lomaa dogoreva)

KISELJEV: Prekopajte, vojnici. Motike u ruke! (On odlazi, a vojska se prihvata

motika i prekopava, uz pesmu. Sneg gusto veje)
ANJA (Dolazi do vojnika koji prekopavaju, uvijena u al): Njeno velianstvo
carica moli za jedan grumen svete zemlje. Ona na to ima ipravo, jer je boija
nevesta. (Jedan vojnik se sagne i daje Anji grumen zemlje. Ona uzima i udaljuje
se. Dubinom scene prolazi Marusja s Ciganima sviraima. Oni sviraju i ona peva
neku tunu romansu)