ta je to centralna dogma molekularne

biologije i kakav joj je status danas?

Nakon to su 1953. godine molekularni biolozi Francis Crick i James
Watson otkrilli molekularnu strukturu DNK i znaaj gena u transferu
informacija unutar ive materije poela su se nizati brojna pitanja.
Jedno od najvanijih medju njima je bilo: Kako se uopte
informacija koju nose geni smeteni u jezgru elije prenosi do
citoplazme gde se na osnovu nje sintetie protein?
Da bi odgovorili na ovo pitanje, Crick i njegove kolege su predloili
hipotezu prenosioca informacije (engl. messenger hypothesis).
Prema ovoj hipotezi, formira se poseban RNK molekul koji slui kao
komplementarna kopija specifinog dela DNK lanca koji predstavlja
gen. Ovaj molekul kojeg su nazvali kao mRNK (engl. messenger RNA)
putuje od jezgra do citoplazme gde slui kao obrazac na osnovu
kojeg e se napraviti protein.
Ova ideja je od tada testirana na genima veliki broj puta i rezultat bi
uvek bio pozitivan. Crick je bio u pravu. Svaka DNK sekvenca koja bi
sadrala podatke za izgradnju proteina prvo je bivala konvertovana u
mRNK. Molekuli mRNK dalje bivaju procesirani od strane tRNK
(engl. transfer RNA) koja ih prevodi u odgovarajue sekvence amino
kiselina od kojih se grade proteini. Danas znamo da cela mainerija
od transkripcije DNK do poslednje faze u kojoj se sintetie protein
izgleda ovako:

Prenos i kontrola infromacija tokom ekspresije gena

U jednoj uticajnoj prezentaciji iz 1957, Crick je

predstavio centralnu dogmu molekularne biologije, koja je opisala
ovaj protok informacija izmedju DNK > RNK > proteina. Medjutim
godinama nakon toga poela su se pojavljivati nauna otkria koja su
ukazivala na to da je model dosta komplikovaniji i da proces i nije
ba tako jednosmeran i jednostavan kako se isprva mislilo ve u
nekim specijalnim sluajevima pravi izuzetke.
Primera radi, otkria virusa koji svoj genetski materijal ne nose u
formi DNK ve samo kao kratak RNK (tzv. RNK virusi) krili su pravila
koja je Crick opisao. Ovi virusi (u koje danas znamo da spada i uveni
HIV virus) nakon ulaska u eliju domaina koriste enzim reverse
transcriptase uz pomo kojeg sopstveni genom (RNK) enkoduju u
DNK kojeg kasnije intergriu u genom elije domaina. Ovo je znailo
to da je praktino od RNK bilo mogue dobiti nazad DNK.
Sve ovo ukazivalo je na to da se centralna dogma mora menjati.
Stoga je Crick 1970. godine objavionovu verziju u asopisu Nature u
kojem je centralna dogma dopunjena kako bi se uskladila prema
novim otkriima. Da bi stvar uinio jasnijom Crick je predloio
ukupno 9 moguih tokova informacije. Tih 9 tokova predstavljaju sve
mogue teorijske opcije transfera informacije unutar trougla DNK RNK - protein.

Svi mogui tokovi informacije

A zatim je opisao samo one tokove koji su trenutno poznati i njih

podelio na dve grupe sluajeva: uobiajene i specijalne. Ovi
sluajevi se nisu bitnije menjali ni do dan dans. Pa tako imamo 3
uobiajena (DNK moe da se samoreplicira, DNK se konvertuje u
RNK, od RNK moe biti kreiran protein) i 3 specijalna sluaja.(RNK
moe da se samoreplicira, RNK moe da kreira DNK, DNK moe
direktno da kreira protein bez prolaska kroz RNK).

Punom linijom su prikazani uobiajeni a isprekidanom

specijalni sluajevi tokova informacija

Uobiajeni
sluajevi
DNK DNK
DNK RNK
RNK protein

Specijalni
sluajevi
RNK DNK
RNK RNK
DNK protein

I dalje
nepoznato
protein DNK
protein RNK
protein protein

Kao to je i Crick tada naglasio, iz ovoga se moe izvui sledee:

"jednom kada informacija iz nukleinske kiseline predje u protein

vie se ne moe vratiti nazad u nukleinsku kiselinu"
Ovo zaista vai i danas. ak i nakon svih otkria o nekodirajuoj DNK,
epigenetici, reverse transcriptase, intronima, otpadnoj DNK, RNK
virusima, transpozonima, prionima i genetskim rearaniranjima
situacija sa proteinima se nije promenila. Jednom kada informacija
predje u protein reverzija vie nije mogua.
ak i ekstremno retki izuzeci sa prionima na koje je Eugene Koonin
fokusirao svoj rad pod nazivom "Da li centralna dogma jo vai?" i
dalje ne menjaju bitno stvari jer sutina onoga to je Crick opisao
lei u tome da se genetske informacije unutar DNK (sekvencijalne
informacije) zaista prenose u smeru ka protenima. U tom smislu, za
pobijanje centralne dogme bilo bi potrebno demonstrirati bar jedan
obrnuti proces translacije a tako neto jo nije uradjeno do danas.

Dobro, ali zato ba naziv "dogma"?

Crick je oigledno napravio greku kada je izabrao termin dogma.
Ovo je ak i sam kasnije priznao usvojoj biografiji. Zaista, zato
bismo uopte koristili termin dogma kada se stvar sa prenosom
informacije od DNK do proteina moe relativno jednostavno
dokazati? Sem toga, re dogma oznaava verovanje ili uenje koje
ne doputa da se u njega sumnja niti ostavlja mogunost da bude
opovrgnuto ili diskutovano. Dogma se zbog toga esto vezuje uz
religiju, ali u molekularnoj biologiji ona nema ba puno smisla
pogotovo to su procesi transkripcije i translacije nukleinskih kiselina
poprilino proverljivi i ne zahtevaju nikakvo dogmatsko verovanje ili
neto tome slino. Nauka ne moe imati nikakve dogme jer tada
prosto ne bi bila nauka.
Bilo kako bilo, termin "centralna dogma" se ustalio i ostao
decenijama kasnije meta napada i predmet brojnih izvrtanja od
strane protivnika teorije evolucije i molekularne biololgije. Jedan
deo tog problema verovatno lei u samom nazivu koji nasluuje da se
radi o neem to je "kima" molekularne biologije, to protivnike iste
jo vie podstie da je pokuavaju oboriti u nadi da e time
diskreditovati i celu naunu oblast.

Pojednostavljena verzija
Jo jedan dodatni razlog zbog kojeg se nekad moe uti da centralna
dogma "vie ne vai" je taj to po kolama i fakultetima i dalje krui
njena druga verzija. Na alost, ta druga (veoma pojednostavljena)
verzija centralne dogme je daleko popularnija a nju je predstavio
James Watson (The Molecular Biology of the Gene, 1965). Iako
zastarela i pogrena, ostala je popularna zbog toga to je lako
razumljiva i predstavlja prenos informacije u svega dva koraka: DNK
RNK protein.
ak i mnogi nastavnici i profesori danas na predavanjima ovako
predstavljaju centralnu dogmu, to je svakako pogreno i trebalo bi
biti zamenjeno gornjom ispravnom verzijom koja je prethodno
opisana.