Rene Dekart ivot i dela

Ren Descartes

SADRAJ
ivot .. 3
Filozofija ... 4
Rasprava o metodi . 5
Res cogitans i res extensa . 6
O bogu ......................................................................................... 7
Razum ... 7
Pravila .. 8
Intuicija, dedukcija i indukcija 8
O strastima due . 9
Matematika .. 10
Nauka ... 10
Znaaj ... 11
Literatura ......................................................................................12

ivot
Dekart Rene (Descartes Ren, latinski Renatus Cartesius) roen je 31. marta
1596. u La Eju (La Haye) u Francuskoj. Bio je lan imune graanske porodice koja
je dala nekoliko uenih ljudi. Otac mu je bio advokat i sudija, pa nije imao mnogo
vremena za porodicu. Majka mu je umrla godinu dana posle njegovog roenja, pa je
njega, brata i sestru podizala baka u La Eju. 1604. godine, kada je imao osam
godina, poslat je u jezuitsku kolu u La Flesu (La Flche) gde se uila aristotelovska
filozofija prirode, logika, fizika, metafizika i matematika. Zapravo, nastava se svodila
na komentarisanje Aristotelovih dela. Imao je problema sa zdravljem, pa je dobio
dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tamo je uio do 1612. Zatim se
upisao na Univerzitet u Puatijeu (Poitiers) gde je uio prava i godinu dana kasnije
diplomirao. Ipak, nikada se nije bavio pravom. 1618. je postao lan armije princa
Morisa od Nassaua, voe Ujedinjenih Holandskih Provincija sa namerom da nastavi
vojnu karijeru. Iako postoje razlozi za miljenje da je mogao biti vojnik, veina
biografa raspravljaju o tome da je vie verovatno da su njegove dunosti bile
orijentisane prema obrazovanju ili ininjerstvu. Sledeih godina Dekart je sluio i u
drugim armijama, ali su njegovu panju ve privukli problemi matematike i filozofije
kojima je posvetio ostatak ivota. Bio je u Italiji od 1623. do 1624, a godine od 1624.
do 1628. proveo je u Francuskoj. Dok je bio u Francuskoj posvetio se prouavanju
filozofije i ekspermentisao u oblasti optike. 1628. godine, poto je prodao svojinu u
Francuskoj, odselio se u Holandiju, gde je proveo vei deo ostatka ivota. U to vreme
je radio na delu Pravila za rukovoenje umom (Praktina i jasna pravila upravljanja
duhom u istraivanju istine; De rugulus utilibus et claris ad ingenii directionen in
veritatis inquisitione). Verovatno je tokom prvih godina boravka tamo napisao svoje
prvo veliko delo Filozofski eseji (Essais philosophiques) koje je objavljeno 1637.
Delo je imalo etiri dela: esej o geometriji Geometrija (La Geometrie), esej o optici
Dioptrija(La Dioptrique), esej o meteorima Meteori (Les Meteores) i Rasprava o
metodi (Rasprava o metodi pravilnog upravljanja umom i traenja istine u
naukama; Discours de la Mthode pour bien conduire sa raison et chercher la
vrit dans les sciences) koja je opisivala njegove filozofske pretpostavke. Delovi o
optici i meteorima je trebalo da budu u okviru veeg dela Svet (Le Monde), meutim
kada je Svet 1633. bio spreman za tampanje, uvi za osuenje Galileja na kuni
zatvor od strane crkve iste godine, Dekart je mudro odluio da ne rizikuje objavljujui
svoj rad tako da delo nije bilo tampano. Ovo delo pratili su drugi filozofski radovi,
meu kojima su Razmiljanja o prvoj filozofiji (Meditationes de Prima Philosophia)
iz 1641. i Principi filozofije (Principia Philosophiae) iz 1644. godine. Njegova dela su
i Rasprava o muzici (Compendium Musicae) iz 1618. i O strastima due (Des
Passions de lAme) iz 1649. godine. 1649. godine Dekarta je u Stokholm pozvala
vedska kraljica Kristina da bi je poduavao. Dvadesettrogodinja kraljica je elela da
crta tangente u pet sati ujutru, tako da je Dekart razbio svoju ivotnu naviku ustajanja
u jedanaest sati. elei da svojim savetima utie na udljivu vladarku tada mone
zemlje kako bi time uinio nesto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u
zemlji stena i gleera i svako jutro hodao do palate. Iako se kraljica dobro brinula o
njemu, on nije bio naviknut na hladnou vedskih zima i umro je 11. februara 1650.
godine od zapaljenja plua.

FILOZOFIJA
Dekartova filozofija se smatra poetkom i osnovom novovekovne evropske
filozofije, posebno modernog razionalizma. Zato ga esto nazivaju ocem moderne
filozofije. Stojei na raskru dva drutvena sistema, feudalizma i kapitalizma, a kao
misaoni predstavnik jo mlade buroaske klase u prvim poecima njenog formiranja i
uspona, Dekart je u sebi i u svom uenju ujedinio i izrazio sva ona nastojanja, tenje,
pozitivne momente, kao i slabosti, kolebanja, protivrenosti i bespomonosti, koje su
toliko karakteristine za ovo poetno razdoblje buroaske prie ne samo u
Francuskoj, nego i u ostalim razvijenijim zemljama Evrope. Pored svetovnog
plemstva, glavni predstavnik srednjevekovnog feudalizma bila je crkva, mona
politika organizacija, koja je u svojim rukama imala treinu evropskog veleposeda,
pa je prema tome bila jedan od glavnih i najmonijih feudalnih veleposednika. Svojim
bogatstvom, drutvenim i ekonomskim pozicijama i privilegijama, inkvizicijama i
lomaama du itave Evrope, podvrgavanjem filozofije i nauke religiji i teologiji
katolika crkva sa papom na elu je udarila peat hiljadugodinjem duhovnom
ropstvu i ekonomskom izrabljivanju naroda, a svojom crkvenom hijerarhijom se
uvukla u pore kako politikog, tako i drutvenog ivota. Zato je borba, koju je povela
buroazija protiv drutvenih okvira feudalizma, poela na ideolokom podruju
borbom protiv osnove i glavnog predstavnika tog sistema, to jest protiv crkve,
teologije, religije i njenih vekovnih autoriteta i crkvenih dogmi. I Dekart je pored sve
svoje duhovne i misaone veliine bio rtva te ideoloke stihije, religioznog vaspitanja,
feudalnih okvira i srednjevekovnih oblika ivota, iako je sm toliko i uz najvee
napore doprineo ruenju vekovima ukorenjene zablude. Bog je bio apsolutna istina i
najvee dobro. Postaviti tu istinu, tog boga, taj apsolut kao predmet svog naunog i
kritikog razmatranja znailo je pridravati se u svemu uenja, dogmi i autoriteta
crkve, kao bojeg predstavnika na zemlji. Ii mimo tog odreenog i posveenog
puta, znailo je ruenje tih dogmi i autoriteta. Ruiti te dogme i verska uenja da bi se
bez posrednitva dolo do istine, znailo je negirati crkvu, to jest crkvenu hijerarhiju,
dakle feudalnu hijerarhiju, jednom reju ruiti postojei red, sam drutveni sistem. To
je bila jedina mogua posledica svakog pojedinog pokuaja da se bilo teorijski, bilo
praktino, postavi osnovno pitanje istine, da se izbegne tradicionalni tutor i posrednik,
to jest crkva, da se oslobodi ljudska misao i delovanje ili da se slobodno i direktno
filozofira i izae iz tog zatvorenog kruga. Ali, tada se postavlja pitanje zamene starog
feudalnog poretka neim novim. ta je to novo i gde je? Osnovni zadatak koji se
postavljao pred filozofiju tog vremena proizilazio je iz zahteva da se sve stavi u
pitanje, i bog i ovek, njegovi odnosi i mogunosti spoznaje, ta jeste, a ta nije, ta
je istinito, a ta lano, zakoni svemira i ovekovo mesto u njemu, crkva i njene
dogme, pa tako i sam drutveni poredak. Jedino reenje je bilo poeti sve iznova.
Tim je putem poao Dekart, ali mu je posao bio olakan jer je ve mnogo mislilaca
pre njega, od kojih su neki i ivotom platili svoja nauna i filozofska uverenja, kao
ordano Bruno, pokuavali da ree taj problem. On je hteo da postavi zahtev za
odvajanjem filozofije od skolastike i teologije, pa da time udari temelje novoj
novovekovnoj filozofiji i nauci, a to je moralo poeti obaranjem svih dotadanjih
zabluda, kojih je rtva bio u svojoj mladosti i sam Dekart kao ak u jezuitskoj koli.

Rasprava o metodi
Tako Dekart poinje sa motodskom sumnjom u poetku valja u sve
sumnjati kao osnovnom polaznom takom. Treba, dakle, sve sruiti, kako bi se
poelo potpuno iznova i stvorila takva nauna metoda, pomou koje e se pronai i
spoznati istine tako evidentne, da u njih vie neemo moi sumnjati. Dekart je
smatrao da je pronaao takvu metodu. U Raspravi o metodi on je izloio i objasnio
tu svoju metodu. Ona se sastoji od etiri pravila: sumnja, analiza, sinteza i provera.
Prvo je pravilo bilo, da nikad nita ne prihvatam kao istinito, a da jasno ne
spoznam da je takvo, to znai, da najbriljivije izbegavam svako prenagljivanje i
neprovereno donoenje suda, i da u svojim sudovima obuhvatam jedino ono, to je
za moj duh jasno i razgovetno, da nema nikakvog povoda u to sumnjati.
Dakle, u prvom planu je krkritiko-skeptiko prilaenje svemu to se prouava i
razmatra, utemeljeno na sumnji kao osnovnom elementu metode i spoznavanja
uopte. To je polazna taka spoznajnog procesa.
Drugo, da svaku od tekoa, koju bih prouavao, podelim na onokolo delova
na koliko je to mogue i koliko je potrebno radi njihovog najboljeg reenja.
To je analitiki momenat metode. Novi ovek se odvaja od Starog i Srednjeg veka i
sve vie postaje stvaralac svog objekta, svog sveta i samoga sebe. Obejekt spoznaje
postaje predmet ovekovog rada, preobraavanja i osmiljavanja i zato on vie nema
karakter otuenosti, ve se lomi, kida, razara, rekonstruie, stvara, dakle analizira.
Tree, da svoje misli upravljam izvesnim redom, polazei od najjednostavnijih
i najrazumljivijih predmeta, da bih se postepeno uzdizao do spoznaje najsloenijih,
pretpostavaljajui red ak izmeu onih, koji po prirodi ne prethode jedni drugima.
Ovo je predstavljalo sintetiki metodski momenat. Dekart se jo kao ak
oduevljavao matematikom i smatrao da je to jedina nauka koja svojim unutranjim
redom, sistemom razloga, dokaza i argumenata, kao i svojim jasnim, povezanim i
razlonim izvoenjem zakljuaka, od najjednostavnijih do najsloenijih istina, moe
zadovoljiti ljudski duh, i da samo takav ili slian metodski postupak moe dovesti do
prave i istinite spoznaje stvari. Zato je on i odluio da stvori filozofsku metodu po
uzoru na matematiku i goemetriju, odnosno da primeni racionalne induktivne metode
nauke na filozofiju. Dekart je rekao: U naoj potrazi za direktnim putem do istine ne
bi trebalo da se bavimo predmetima za koje ne moemo nai ubeenje jednako
demonstraciji aritmetike i geometrije.
etvrto pravilo metode je dopuna prvim trima i njegov sastavni deo koji je
nophodan u svakom naunom istraivanju kao momenat proveravanja postignutog i
kao garancija sigurnosti, sreenosti i potpunosti razmatranog materijala.
I poslednje, da posvuda sve tako potpuno pobrojim i nainim opte preglede, da
mogu biti siguran kako nisam nita izostavio.
Metodskim skeptikim raiavanjem svega nejasnog i nesigurnog i
izdvajanjem i odbacivanjem nepouzdanog, Dekart dolazi do svoje osnovne istine,
koja je po njegovom miljenju potpuno pouzdana, i iz koje e, u skladu sa svojom
metodom, nastojati da izvede itav svoj filozofski sistem. Ta istina je sadrana u
njegovoj poznatoj reenici Mislim, dakle jesam (Cogito, ergo sum). Mi moemo
sumnjati u podatke naih ula, u postojanje spoljanjeg sveta, pa i nas samih kao
telesnih bia, ali istovremeno dok sumnjamo, dok to razmatramo, dok odbacujemo
sve to smatramo samo verovatnim, mi mislimo, pa je to nae miljenje apsolutno
evidentna injenica, a ako mislimo, onda nuno i postojimo. Po Dekartu je sve ovo
jasno i razgovetno i prema tome pouzdano i istinito, pa se od izreenog uvenom
reenicom moe poeti metodski postupno traenje ostalih istina. Time je postavljen i

kriterijum istine koji Dekart nalazi u evidentnosti, to jest u jasnoi i razgovetnosti

postavki.
Upravo time to se verodostojnost i kriterijum naih spoznaja prenosi sa
teolokih autoriteta na sam individualni ovekov razum i utvruje njegova
samostalnost i sposobnost u pronalaenju istina, javlja se otar raskid sa teologijom i
Srednjim vekom. Filozofija se osamostaljuje i trai svoje nezavisno podruje
istraivanja, ona vie nee da bude slukinja teologije, kakvom je smatrana do
tada.

Res cogitans i res extensa

Protivno aristotelovsko-skolastikom deljenju due na vegetativnu, ulnu i
razumnu, Dekart utvruje jedinstvo subjektivne svesti. Sva svojstva i moi due on
smatra neodvojivim i celovitim, pa ih uvrtava u pojam miljenja u najirem smislu te
rei. Tu ulazi i sumnjanje, negiranje, potvrivanje, oseanje, pamenje, shvatanje,
ljubav, mrnja, matanje, htenje, ulni utisci...
Njegov cogito, meutim, ne predstavlja svest kao takvu, kao prosto miljenje,
odnosno misaoni sadraj, ve refleksiju o tom miljenju, znanje da mislim, spoznajnu
delatnost, to jest upravo samosvest. Ukoliko se svaka psihika radnja ili kompleks
sadraja svesti naziva sveu ili miljenjem, utoliko je samosvest , tj. cogito,
refleksija o tom miljenju.
Konkretno ja , koje misli odreeno neto kao svoj predmet i koje taj predmet
kreira u realnom procesu ljudske misli i prakse, u dinamici i bogatstvu ljudskog
odnosa sa svetom, podrezuje svoje ivo korenje, postaje univerzalno ja i pojavljuje
se kao ista apstrakcija, kao ja mislim uopte, formalni akt svesti i napokon stvar
koja misli (res cogitans). Tako jedan od momenata odnosa sa svetom konkretnog
individuuma, njegova svesna i spoznavalaka manifestacija kao instrument
savladavanja prirode, postaje hipostazirana svest uopte, apsolut i metafizika
supstancija. S druge strane, i sam predmet spoznaje postaje apsolut. Iz osnovnog
stava metode da je istinito sve ono to je tako jasno i razgovetno kao samosvest,
proizilazi da se i tela i sve konane stvari utoliko mogu spoznati, ukoliko se jasno i
razgovetno predouju. Ali, kvalitativne osobine spoljanjeg objekata po Dekartu su
samo neto subjektivno, to realno ne pripada objektima, pa je sve ulno kvalitativno
za njega samo neto haotino, mutno i nejasno, dakle samo privid i zabluda, kao
priozvod nae mate, ega razum treba da se oslobodi upravo svojom metodom.
Stoga ono to se jasno i razgovetno moe spoznati na spoljanjim stvarima jesu
samo njihova kvantitativna odreenja i njihovi matematiki, geometrijski odnosi. Ti su
odnosi tako jasni i razgovetni, kao i matematika odreenja, i razum ih moe
konstruisati i rekonstruisati, ta su tela upravo proizvod razuma i zato se samo na
njemu osniva prava nauna spoznaja. Oieni od svih ulnih kvaliteta, predmeti
postaju geometrijske take u prostoru, a materija nije prema tome nita drugo, nego
taj i takav geometrijski prostor. Taj materijalni prostor ili prostorna materija ima jednu
jedinu osobinu, a to je protenost. Materija je poistoveena sa protenou, a to je
kvantitativno jedino njeno razumsko odreenje, pa dakle i nauno odreenje.
Bogatstvo sveta sa svojom ulnom i pojavnom raznolikou je redukovano jednim
apstraktnim misaonim, upravo matematikim zahvatom i svedeno na jednu njegovu
odredbu, koja je samo jedan od njegovih konstitutivnih momenata, na prostor, koji
kao razumska apstrakcija i nije drugo nego produkt razuma, ista misao,
konstrukcija. Ali, poto postojanje prostora ne moe biti samo realnost misli, jer bi
misao onda mislila samo sebe, a spoznaja bi ostala bez svog objekta spoznavanja,

prostor postaje neto po sebi postojee, izvan miljenja, on postaje protena stvar
(res extensa), supstancija, apsolut, neto potpuno odvojeno od subjekta spoznaje.
Dakle, prostor kao protena stvar razlikuje se potpuno od stvari, koja misli, tj. postoje
dve supstancije: materijalna supstancija, kojoj je glavni atribut protenost i duhovna
supstancija sa glavnim atributom miljenjem. Pod supstancijom Dekart podrazumeva
ono to postoji tako, da za njegovo postojanje nije potrebno nita drugo, a pod
atributima, bitna i opta svojstva supstancija ili ono to na njoj shvatamo kao
nepromenljivo. Ali, meu osobinama koje sainjavaju neku stvar postoji jedna
osnovna i samo ona se naziva atributom, dok su sve ostale osobine samo modusi
tog atributa, tj. njegova stanja, pa dakle i stanja supstancije.

O bogu
Dekartov ontoloki dokaz za postojanje boga, spoznajno-teorijski zasnovan,
izvodi se iz nae ideje o bogu. Uzrok te ideje moe biti ili u nama ili izvan nas. Ali,
kako je bog po Dekartu vena, svemogua, sveznajua, beskrajna, nepokretna,
nezavisna supstancija, a mi smo samo ograniena bia, koja nijedno od tako velikih
svojstava ne posedujemo, jasno je da mi ne moemo biti tvorci i uzrok te nae ideje o
bogu. Prema tome njen uzrok je izvan nas, to jest u samom bogu koji nam je tu ideju
usadio, a to znai da bog postoji. Dakle, bog je stvorio protenu stvar i stvar koja
misli. Time je iz nae ideje o bogu, po Dekartu, utvrena i dokazana njegova
egzistencija (Deus cogitatur, ergo est). Dok skolastika i teologija poinju od boga da
zakljue i potvrde postojanje stvorenog oveka, Dekart u skladu sa svojom metodom
i samog boga stavlja u pitanje da bi ga tek kasnije izveo i poinje od pojedinca, pa
iz sebe, iz svog miljenja i postojanja zakljuuje o egzistenciji boga. Prema tome, nije
vie ovekova egzistencija opravdana egzistencijom boga, ve se egzistencija boga
opravdava, izvodi i garantuje idejom o njemu. Zato, koliko god da se Dekart trudi da
taj red okrene, bog logiki ipak dolazi naknadno. Na kraju bog objektivno egzistira
izvan oveka i sveta i sa one strane sveta i bie materijalistiki i nauno interpretiran
kao jedino i samo naa ideja, misao, slika, imaginarno, nepostojee, upravo nae
subjektivno stanje antropomorfizam. Sama egzistencija boga je dovoljan razlog da
ne moemo da sumnjamo u ono to jasno i razgovetno spoznajemo, jer nam je bog
usadio prirodno svetlo uma (lumen naturale), kojim se neposredno, intuitivno
uveravamo u istinitost i pouzdanost naih osnovnih spoznaja, a sve to proizilazi iz
savrenstva i dobrote boga, koji nas kao takav ne moe varati.

Razum
Raspravu o metodi Dekart poinje ovim reima: Nijedna stvar na svetu nije
bolje raspodeljena nego zdrav razum, jer svako smatra da ga ima u tolikoj meri, te
ak i oni koje je tee zadovoljiti u svemu drugom nemaju obiaj da ga ele vie negoli
ga imaju. U tome se verovatno svi ne varaju; tavie, to pre svedoi da je sposobnost
pravilnog suenja i razlikovanja istine od zablude a to se zapravo i zove zdrav
ljudski razum ili um od prirode kod svih jednaka i da stoga raznovrsnost naih
shvatanja ne dolazi od toga, to su jedni pametniji od drugih, ve jedino od toga to
mislimo na razliite naine i nemamo u vidu iste predmete. Nije naime dosta imati
zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati. Neto dalje kae: U ogledu uma
ili zdravog razuma mogu pretpostaviti da ga ima u potpunosti i celovito svaki ovek,
jer je to jedino to nas ini ljudima i to nas razlikuje od ivotinja, te se slaem u tome

s optim miljenjem filozofa koji kau da oznake vie ili manje postoje samo meu
akcidencijama, ali nikako meu formama i prirodama pojedinaca iste vrste.

Pravila
Dekart je tvrdio da um nije neki nadprirodni dar, niti je istina privilegija i posao
odabranih, ve je svaki pojedinac i mimo crkvenog autoriteta sposoban razlikovati
istinu od zablude. Time se utvruje iroko podruje istraivanja, sposobnosti ljudskog
uma u pronalaenju istina i njegova praktina primena, a u vezi sa tim i opta
povezanost i jedinstvo svih nauka. Jer kako sve nauke nisu nita drugo do mudrost
ljudska, koja ostaje uvek jedna i ista, ma koliko razliiti bili predmeti na koje se ona
primenjuje i koja se zbog njihove razliitosti ne menja, ba kao ni svetlost Sunca
zbog raznolikosti stvari koje osvetljava, ne moe se raditi o tome da se duhovima
propisuju ma kakve granice; i daleko od toga da nas spoznaja jedne istine, kao u
praktikovanju jedne vetine, od pronalaenja druge istine odvraa, naprotiv, ona nas
u pronalaenju ove druge pomae. Koliko je Dekartu prvobitno bila na umu praktina
primena nauke vidi se najbolje po njegovom prvom filozofskom delu Praktina i
jasna pravila upravljanja duhom u istraivanju istine. Tako u prvom pravilu pie:
Svakako treba misliti da su nauke tako meusobno povezane da ih je mnogo lake
sve zajedno prouavati nego i jednu jedinu od ostalih izdvojiti. Ako, dakle, neko
ozbiljno hoe da istinu stvari istrauje, ne treba da bira nikakvu posebnu nauku: sve
su one meusobno povezane i uzajamno zavisne; nego neka misli na to da jaa
prirodnu svetlost uma, ne radi toga da bi reio ovu ili onu kolsku tekou, ve da bi
u pojedinanim sluajevima ivota razum volji ukazao na ono to treba odabrati Ta
Pravila, kao prvo Dekartovo filozofsko delo, su karakteristina za odvajanje i
oslobaanje njegove misli od teolokih i skolastikih, po njegovim vlastitim reima,
okova, i obraunavanje sa aristotelovskom logikom kao teorijskom osnovom
skolastike filozofije. Dekart, dosledan svojoj osnovnoj filozofskoj poziciji, daje otru
kritiku te formalistike logike, koja nam u spoznajnom pogledu ne donosi nita novo,
ve besplodno i prazno kretanje u krugu starog i poznatog.

Intuicija, dedukcija i indukcija

Suprotno tome, Dekartova metoda e biti osnovana na svojim trima glavnim
spoznajnim momentima: intuiciji, dedukciji i indukciji, i po njegovom shvatanju svaki
od tih momenata podjednako doprinosi savrenosti te metode i meusobno su usko
povezani. Intuicija kao neposredno i jedinstveno sagledavanje stvari po duhu tako da
o njima imamo apsolutno jasnu i razgovetnu spoznaju, daje nam potpuno oevidne i
sigurne osnovne istine, koje postaju principi, iz kojih dedukcija, kao razumska
operacija izvodi postupno, jedno iz drugog sve ostale mogue zakljuke, drei se
matematikog demonstrativnog reda. Ali, kada se radi o sloenim i zamrenim
stvarima i kombinacijama, nuno se namee potreba nabrajanja ili indukcije, a ona
nije nita drugo nego iskustvo i eksperiment. Tako je indukcija postupak koji se
upotrebljava onda kad spoznaju, da bude sigurna i pouzdana, ne moemo svesti na
intuiciju. Te tri spoznajne radnje se po Dekartu vre pomou etiri moi duha: istim
razumom, matom, pamenjem i ulima, koje sve zajedno ine jednu i istu spoznajnu
mo. Meutim, ipak je samo isti razum, koji izvodi dedukciju, sposoban da odredi
te je istinito, a ta lano, tavie, postoje u ljudskom duhu takozvane uroene ideje
(ideae innatae), koje predstavljaju osnovu Dekartovog racionalizma. Pod uroenim
idejama Dekart podrazumeva one ideje koje nisu produkt ni spoljanjeg ni
8

unutranjeg iskustva, jer nisu sam sadraj svesti, ve odreena, naem umu
pripadajua i svojstena sposobnost, koja je opti formalni akt svesti. Tako se te ideje
razlikuju i od onih koje nam dolaze od spoljanjih predmeta, kao i od onih koje
proizilaze iz odreenja nae volje, to jest koje smo mi proizveli. Time se postavlje
razlika izmeu svesti i samosvesti, izmeu miljenja i refleksije o tom miljenju.

O strastima due
U svom poslednjem delu O strastima due Dekart pokuava da objasni
odnos psihikog i fizikog, due i tela u samom oveku. Iz prirode samih supstancija,
duhovne i materijalne, proizlazi po Dekartu da se one meusobno apsolutno
iskljuuju, to jest miljenje, misao, svest, duh se ne da objasniti iz materije, ija su
jedina obeleja i osobine protezanje u duinu, irinu i dubinu, prostornost, deljivost u
beskonanost i njeno mehaniko kretanje. Znai, ovek se sastoji iz dva bia koja se
uzajamno iskljuuju, jer telo ne moe delovati na duu, niti dua na telo, i ta
razdvojenost se naziva dualizam. Tako ne samo da je totalitet ljudskog bia u sebi
protivrean, nego se on uopte ne da shvatiti. Dekart je to tano uvideo i on ide ak
tako daleko, da doputa uzajamno delovanje due i tela, ali samo kao svakodnevnu
empirijsku injenicu, dok mu njegova opta filozofska pozicija nikako ne doputa da
to i teorijski konsekventno zakljui. Zato se Dekart stalno koleba izmeu povezanosti,
jer mu se to neophodno i stalno namee kao injenica proste svesti, i nepovezanosti,
to najvie dolazi do izraaja upravo u njegovoj fiziologiji i na njoj zasnovanoj
psihologiji, dakle u onim podrujima gde se psihiko i fiziko najoevidnije i najtesnije
dodiruju, to jest upravo na planu afektivnog, oseajnog i ulnog, jednom reju
emocionalnog u najirem smislu, to sve Dekart tretira pod zajednikim odreenjem
strasti. U srednjevekovnom nainu ivota strasti su smatrane kao neto nedostojno
oveka, kao tabu, greh i avolska stvar, koja se razmatra samo kao negativnost, kao
ono to treba izbei. Dekart se toga pokuao osloboditi. Pored toga to je eleo da
pronae fizioloku osnovu strasti, uslovnost i povezanost, on je eleo da utvrdi i
nain da se one nadvladaju, a to se moe postii njihovom spoznajom i aktivnim,
voljnim upravljenjem njima i njihovim svesnim usmeravanjima. Ipak, po Dekartu
strasti nisu ni dobre ni zle. On u njima pronalazi mogunost korisne primene koju vidi
na primer u tome da one podstiu duu na htenje stvari koje nam priroda namee
kao korisne i da ona istraje u toj volji, a osim toga strasti podstiu ivotne duhove na
kretanja tela u pravcu izvrenja tih stvari, pa one preuzimaju na sebe odluni ivotni
zadatak snalaenja i prilagoavaja oveka u odreenim prilikama i situacijama. Tu
dolazi do izraaja veza i delovanje psihikog na fiziko, due na telo i obrnuto.
Centar u kome dolazi do uzajamnog delovanja due i tela Dekart stavlja u malu
lezdu u sredini mozga epifizu (glandula pinealis) koju je pronaao u svojim
anatomskim istraivanjima i seciranjem, ime se on mnogo i esto bavio. Poto je
neto ranije otkriven krvotok, Dekart je smatrao vene i ivce malim kapilarnim
cevicama kroz koje se terani krvlju iz srca u mozak, a iz mozga u sve organe tela
kreu takozvani ivotni duhovi (spiritus animales) koji dodirujui i pokreui tu
lezdu, preko nje pokreu telo izazivajui istovremeno u dui odgovarajua kretanja u
oblicima razliitih strasti i uzbuenja. Dekart razlikuje est osnovnih ili jednostavnih
strasti, a to su uenje, elja, ljubav, mrnja, radost i alost, iz kojih se u razliitim
nijansama i prelazima oblikuju sve ostale sloene, i o svakoj od njih on daje njihovu
fizioloku osnovu i uslovljenost, kao i detaljan opis njihovog ispoljavanja.

MATEMATIKA
U delu Geometrija Dekart predstavlja analitiku geometriju kao metod
pomou koga se geometrijske figure prikazuju pomou algebarskih jednaina, dakle
predstavlja primenu i uvoenje algebre u geometruju, to niko pre njega nije uinio.
Algebra je u njegovom prikazu omoguila prepoznavanje tipinih geometrijskih
problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske take gledita nemaju
nita zajedniko. Takoe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i
hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi reavali elegantno, brzo i
potpuno, nego se bez odgovarajue algebre ti problemi i ne bi mogli reiti.
On je bio prvi matematiar koji je pokuao da klasifikuje krive prema tipu
jednaina koje ih opisuju. Takoe je doprineo teoriji jednaina.
Dekart je bio prvi koji je upotrebio poslednja slova alfabeta da oznai
nepoznate veliine, odnosno promenljive (npr. x,y,z), a prva slova da oznai poznate,
odnosno konstante (npr. a,b,c). O znaenju tog otkria Engels je rekao: Dekartova
promenljiva veliina bila je prekretnica u matematici. Zahvaljujui tome uli su u
matematiku kretanje i dijalektika, a isto se tako odmah nuno dolo do diferencijalnog
i integralnog rauna, koji se odmah i javlja, te su ga Njutn i Lajbnic uglavnom dovrili,
a nisu ga otkrili. Izmislio je i metod indeksiranja, kao to je x, za stepene funkcije sa
eksponentima. Formulisao je pravilo koje je poznato kao Dekartovo pravilo znakova
za pronalaenje broja pozitivnih i negativnih korena bilo koje algebarske jednaine.

NAUKA
Dekartova prouavanja optike odvela su ga do nezavisnih otkria
fundamentalnog zakona refleksije da je ugao upadnog zraka jednak uglu
reflektujueg zraka. Njegov esej o optici je predstavljao prvi tampani iskaz ovog
zakona. Dekartovo smatranje svetlosti kao vrste pritiska u vrstom telu utrlo je put
talasnoj teoriji svetlosti.
Meteori je delo o meteorologiji i znaajno je po tome to je to prvi pokuaj da
se sa naune strane prie prouavanju vremenskih prilika. Iako je veina Dekartovih
tvrdnji bila pogrena, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je poela da se
razvija kao nauka.
Ono to je, obzirom na nauku, najpozitivnije u Dekartovom uenju, upravo je
primena matematike na fizika zbivanja u stvarnosti, uoavanje i spoznavanje njenih
kvantitativnih promena, jedinstvo matematike i fizike u novoj naunoj disciplini matematikoj fizici. Time je udaren temelj modernoj fizici novog vremena,
matematiko-mehanistikoj eksperimentalnoj fizici, utemeljenoj na analitikoj
geometriji. Dekartova filozofija, koja se nekada naziva Kartezijanizam vodila ga je u
komplikovana i pogrena objanjenja nekoliko fizikih fenomena. Iako je Dekart u
poetku prihvatao Kopernikovu teoriju univerzuma sa konceptom sistema planeta
koje se kreu oko Sunca, napustio je ovu teoriju kada ju je katolika crkva proglasila
jeretikom. Umesto toga on je razvio teoriju vrtloga u kojoj je univerzum potpuno
popunjen materijom koja se pomou nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem
vrtloga koji dri planete, zvezde, komete i Sunce na svojim putanjama. Tek je nakon
sto godina Njutn pokazao da je takav dinamiki sistem nemogu.

10

ZNAAJ
Mnogi naucnici su se protivili Dekartovim idejama. Medju njima i Arno,
Hobs i Gasendi. Ali, treba naglasiti da je Dekart u naunim istraivanjima u
svojoj mehanistikoj biologiji, fiziologiji i psihologiji doao do vrednih rezultata
koji, iako u mnogo emu pogreni i sa gledita dananjih naunih dotignua
bezvredni, svojim pozitivnim elementima predstavljaju temelj kasnijih
prouavanja u tim podrujima.

11

LITERATURA
1. Rene Dekart: Rasprava o metodi. Matica Hrvatska, Zagreb,
1951.
2. Rene Dekart: Pravila za usmjeravanje duha. Oktoih, Beograd,
1997.
3. Radmila ajkovi: Descartes i njegovo delo l. Filozofsko drutvo
Srbije, Beograd, 1978.
4. Radmila ajkovi: Descartes i njegovo delo ll. Filozofsko drutvo
Srbije, Beograd, 1979.
5. Milan Kangrga: Racionalistika filozofija. Nakladni zavod Matice
hrvatske, Zagreb, 1979.
6. Microsoft: Encarta Encyclopedia Deluxe 2003. Washington,
2003.

12