TIT OD ZLATA

Polazei u rat, svaki Kelt je po jedan velik kamen ostavljao na gomilu; na povratku, po jedan kamen
je, sa iste gromadne hrpe, skidao i uklanjao. Broj preostalih, neuklonjenih stena, bio je jednak broju
onih koji se, iz rata, nisu vratili! Tako je ta gomila neprestano rasla i polako postajala mogila. U
svakom od nas, dani to se ne vraaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje vie neemo
ubrati ni pomirisati.... sve to je otilo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kameni, zrno
ljunka ili pregrt peska, koje vie ne moemo ukloniti jer, ta god neko negde spusti pa ostavi, niko
drugi vie nikad nee moi skloniti. Rei, pesme, knjige, i nisu drugo nego kamenje pretoeno u glas ili
znak, to su ih po nama rasejali oni sa kojima se nikada neemo sresti. Tako nam sve ostaje zauvek i
nita se ne moe izgubiti. Kada odlaze, cvetovi, ptice, ljudi, ta god i kada god to bilo, svi prelaze u
predmete, u zvuke, u kamen, a predmeti, zvuci, kamen, postepeno pretau svoje postojanje u sjaj i
lepotu. Oni se utkaju u kamen to emo ga mi nekome, nekada, negde ostaviti, kada se iz svog rata
ne uzmognemo vratiti.
*****
Neprestano, danju i nou, kamen je budan i na zadatku. Dela. Sada, nadamnom, zaklapa luk drevne
konstatinopoljske kapije. Nije bio nepromiljen Meister Eckhart kada je ukazao najvee potovanje
radu kamenja. I dok uporeujem crvenu vizantijsku ciglu to je upamtila i sauvala sjaj sunca od pre
est stotina leta, sa crvenim granitom kojim su ozidane oble kule, kadrim da se priseti sunca kakvo je
izgledalo pre vie stotina miliona godina, samo sam u jednoj stvari bio spreman da dopunim iskaz
velikog mistiara: kamen radi uistinu neprestano, pa ak i onda kada ne slui!
Veliki krenjaki stub sa Ovineca, mrki bazalt sa Taula, kamen sred Ljubotenske livade - nikome ne
slue, pa ipak, neprekidno rade. Vie i istinitije nego velianstveni mlazevi stena u podruju Meteora!
Jer, iz svih zidina i kula, u kamenu ouvane, slute se kaplje mleka, to su ga kao klokot u membranu
sluha, zidari ugradili da tu zauvek ostane zajedno sa opsenarski veto pretoenim snovienjem
nadolih ruiastih dojki one najmlae i najljepe snahe, koju je odvajkada, svako ko je ikad ita
izgradio to je opstalo, morao rtvovati. Jer zidanje i jeste to: da se neto ozida, zatvori, zagradi, da
se ouva i sakrije. Najbolje su one kule u koje su neimari uzidali ono to im je bilo najmilije: i piramide
bi odavno pale da u njih nisu ugraeni faraoni. Piramide i jesu oni isti keltski kamenovi po koje se
faraoni vie nikada nee vratiti.
Ali takvim je stenama oduzeta mogunost da rade samo svoj posao. Mi jesmo nauili ak i kamen da
slui nama, ali nema sumnje, to god bio, postoji i posao iji smisao zna samo kamen, posao s kojeg
on ne die glave ni trena, ni na sunevom pripeku, ni u gromovitoj noi, ni na dnu bistrog brzaka, ni
dok cveta kukurek, ni kada, sred paprati, kraj vrbe, oko njega igraju vilenjaci.
*****
A kada sam, poto je Zapadna kapija Konstatinopolja ostala za mnom, da se sklapa nad drugim
sudbinama i ljudima, uao u Muzej, potpuno jasno, a opet bez namere, otiao sam pravo tamo gde je,
u staklenoj vitrini, stajao - tit od Zlata! Ono to je bilo izmeu, to se izgubilo. Jesam li stigao ovim ili
onim putem, da li sam nekog sreo, s nekim neto progovorio, ili me samo utanje pratilo - ne znam.
Samo se ouvao utisak prozrane modrine i nedohvatno svetlog svoda, iza koga je sve to se moglo
videti, bilo jasno i pouzdano kao odlomak Euklidovog sna.
Taj je tit bio, kau, poklonjen samom Proroku. Podario mu ga je jedan konvertirani pustinjski eik iz
Jemena, onaj isti to je izgradio kulu od dvanaest spratova, a strop poslednje, one najvie sobe,
nainio od prozirnog alabastera; tu je, danju, gledao ptice kako preleu i kako se, nou, pretvaraju u
trepet zvezda, netremice, poloen nauznak. I niko nije smeo da bude ne samo u istoj sobi, nego ni u
istoj kuli, dok god je on tako zabludeo boravio na nebu, odvojen od sveta i tela samo alabasterskim
svodom.
*****
tit od Zlata je nekada teio punih esnaest kilograma. Sada ima jedva etiri. I zaista telo tita je ve
skoro prozirno, kao list rue u kasnu jesen. Ipak, na njemu nema nieg svetlog; sjaj mu je jasan, a
blesak uzdrano dubok, kao da ne zavisi od koliine preostalog zlata i ak, kao da od njega i ne dolazi.
On jeste list, ali list koji je zauvek ouvao miris latica persijske rue, opale u vreme nekog davnog
majskog sutona. Suton i jeste vreme kada se obzorje osipa laticama stiane beline i blagim rumenilom

mirisa persijskih rua.

Ne, nisu Vandali sastrugali zlato tita. Kao relikvija najvee vrednosti, on je uvan briljivije od samog
ivota. tit od Zlata bio je uvek pod straom, kao ar ognja od kojeg je zavisila itava budunost. Do
njega su stizali samo vernici koji su preduzimali duga i neizvesna putovanja, samo da bi tit videli i
dotakli ga svojim usnama...
Posle dugih vekova neprestanih poljubaca i blagih dodira, tit od Zlata je neprestano poeo da
isezava, sve dok nije stigao na sadanja etiri kilograma. Zatvoren je u staklenu vitrinu, obezbeenu
alarmnim sistemom. Moe se jo videti, ali vie nije dostupan ni usnama ni milovanjima.
*****
I opet se rasuo prozrani sjaj modrine. Otvorio se svod od alabastera, zaigrale su senke mladog
bukovog lia nad uborom. Nauznak, netremice zagledan u ptice i zvezde, eik sigurno nije slutio da
e dve etvrtine njegovog tita od Zlata, njegovog poklona Proroku, biti saeeno u nita, vekovnim
poljupcima. ta bi se desilo da tit od Zlata nije uklonjen? Da su poljupci i milovanja potrajali? Dok bi
se tit topio - na tri, na dva, na jedan kilogram? Na pola kilograma, na stotinu grama! Kako bi se
uurbano, strastveno gurali redovi, strepei hoe li stii do makar neke estice tita od Zlata!? Kako bi
gledali u one poslednje gramove, u one poslednje delie poslednjeg grama, ono jo jedva vidljivo
zrnce sjaja, ono utoite seanja na duge vekove tita i beskrajne milenijume pre nego je iskovano u
tit! Tren pre poslednjeg poljupca, treptaj pre prelaska u Nita!
Da li bi eik dopustio da njegov poklon iezne pod poljupcima?
*****
Kasnije, kada bi preostalo jo samo seanje na tit od Zlata, moda bi samo mesto na kome je
stoleima poivao, postalo novo sredite za obnovljeni zanos hodoasnika!? Moda se onaj sjaj, koji se
nekada tu bio zaustavio, nikada i ne bi izgubio!? Umnoavan opisima onih koji su ga nekada videli, i
jo vie, strastvenom imaginacijom onih to ga nisu videli, moda bi, na mestu na kome je boravio,
zauvek ostala da lebdi neka ozarenost, kao stian ar pod paperjem pepela i vekova!?
Ispruen nauznak, netremice zagledan u beskraj kroz svoj alabasterski filter, jemenski eik je, moda i
znao ta e biti sa njegovim darom - titom od Zlata. Moda je upravo to hteo - da se titu dogodi
ono to se oveku ne moe desiti, a to je jedino vredno da mu se desi: da proivi ne tedei zlato
svog mesa i svojih misli, svojih oseanja i doivljavanja, ne uvajui ni deli onog to je u nama
najbolje i propasti nedostupno!
Nita ne sakriti od osmeha, od elje, nita od sebe, ne liiti poljubaca i milovanja. Uistinu se
nepovratno gubi samo ono to nije potroeno - to je poteeno; tako, sasueni ili presovani cvetovi!
Oni su, od celokupnog bilja, od svojih rodova, otrgnuti i zauvek izgubljeni. Iz njih nikada, nikada vie
nee neto niknuti. Njihovo prisustvo u ikebani, ili herbarijumu, samo je oblik dokaza da su zauvek
istrgnuti iz velikog lanca postojanja, dokaz njihovog odsustva iz bilo kakve realnosti! Oni nisu! A
sauva se samo ono to se utroi jednom, zauvek i bez ostataka. Tako se ouva, prenese ono najbolje
u nama: dobrota, strast, poljupci. Um i znanje. Nadarenost.
(Suva, utava koa, osuta starakim peatima, uta kao smilje; u nju potrpane spore, lome kosti. Oi
zamuene, pod eonim lukom; iza njega, stiane u potmulom uasu, elije iznurenog mozga. Salvador
Dali koji jo slika! Poslednje kapi guste i slatke lepote muno se cede iz nekih dubina svesti i slutnje
bliskog, neumitnog odmora. Tamne i teke, kao kapi suenog meda padaju smokve kroz oktobarsku
prozranost.)
Onaj koji je na dobroti, snazi, na darovitosti i ljubavi tedeo, ko ih je sauvao tako to ih nije troio,
samo je gomilao svoj gubitak. Sve, ega se liio svesno, doprinosi veliini tog gubitka. A poto nema
oveka koji nije neto utedeo, koji, dakle, nije sebi neto uskratio, nadajui se da e tako sauvati
deo sebe i svojih znanja, moi, oseanja - to onda nema ni oveka koji nije neto izgubio. I ponekad,
zatvori u staklenu vitrinu i ukljui alarmne ureaje. Ali, ako se i ne moe izbei, takvo se izolovanje,
takva pogrena tednja, moe skratiti i prorediti. Dovoljno je da se ovek seti tita od Zlata pa da
uvidi kako je ostavljanje na stranu, za crne dane - svoje dobrote, svoje oseajnosti, svoje
darovitosti i snage - (onako kako se ostavlja u banku, u up, u emer, u arape, pod jastuk...) - da je
to najvea greka koju ovek moe poiniti. Jer ne samo da na tako ostavljeno zlato naeg bia nema
kamata; nego, to je mnogo gore i nepopravljivije, nikada se vie nita od ostavljenog ne moe podii,
uzeti! Da se vie ne moe ono mesto, gde je to ostavljeno, nikada pronai, a sve i kada bi moglo, da

se tamo nita ne bi nalo.To je zlato isezlo, ali bez poljubaca. U nita. Neupotrebljena, dobrota ili
ljubav, baena je u raspuklinu bez dna. Ko nee kad moe, kad htedne - nee moi.
Biti odnesen na poljupcima! Isezavati, ileti, sloj po sloj, utoliko sjajniji ukoliko je podloga, ukoliko je
temelj sjaja tanji! Ako uistinu i jeste svaki ovek na gubitku, da li bi sudbina tita od Zlata, ako bi je
ovek samo mogao do kraja proiveti, mogla oznaiti bar nekakav minimum u onom krajnjem, jedino
vanom bilansu? Bez dobiti, bez uteenog, i ba zato, sav sauvan!? I ako i nije mogu takav ivot,
nije li samo uvianje da ga je mogue zamisliti, u neku ruku odgonetka. Da nije uklonjen iza
neprobojnog stakla, tit od Zlata sigurno bi nam i pokazao ta znai - ivot bez gubitka. Ili ouvanost kroz gubitak; potpuna ouvanost kroz potpun gubitak.
Pratiti kako se smanjuje supstancija, kako se gubi telo, dok odmie vreme, i kako raste, nadolazi sjaj.
Mnogi ljudi iskusili su tu tajnu tita od Zlata. Dok su im presuivali sokovi i tanjila im se snaga, dok su
bivali manji, dok je manje od njih preostajalo, oko njih se, sve ugodniji i jasniji, irio blagi sjaj.
*****
Drugi su zarana isezavali bez ostatka. (Kao maarski kralj to je predvodio bitku kod Mohaa 1526,
protiv Sulejmana Velianstvenog. Roen prerano - sa sedam meseci - krunisan prerano - sa deset
godina - oenjen prerano i prerano poginuo, u zlatnom oklopu, pritisnut, licem u mulj mohake ravnice
natopljene dugim kiama). Neki su otili ne dozrevi; nisu stigli da utroe, ni poljupce, ni dlanove, ni
dobre elje,onih to ih vole. A suze se i tako ne mogu utroiti. ovek ih ima vie nego razloga za njih.
Svaki pojedini ovek mogao bi oplakivati itav svet. Ipak, i za njima je ostajao silan, jasni blesak, koji
je dokazivao da je razmena bila pravina: postojanje, za seanje! Koliko su svog zlata odneli, toliko su
poljubaca ostavili kao meru nae nenosti i toliko je naraslo oseanje onoga to nam je uskraeno.
Ali oni kojima je dato da opstanu due, oni mogu nauiti lekciju tita od Zlata; prepustiti sebe onima
koji nas hoe i vole, znai ouvati i opravdati znaaj ptica i jaglika, jagoda i vukova, zvezda i ljudi. Vie
od toga ne moe se ni nauiti.
*****
Jer koliko bi suma doivljaja, ekstaza, drhtave radosti i zanesene posveenosti bila manja, koliko bi
upravo ljudi izgubili na koliini realizovane oseajnosti, da je tit od Zlata odmah, s poetka, bio
uklonjen i stavljen van domaaja usana i dlanova!? Koliko hiljada poljubaca, koliko hiljada radosnih
ljudi ulazi u ieznue jednog jedinog grama zlata!? Koja bi to bila mera za ljubav i strast? Recimo, ako
bi prosean poljubac bio dovoljan za brisanje jednog miligrama zlata, iji bi poljubac mogao stopiti
itav gram? (Kao to je Helena Trojanska svojom lepotom pomerila hiljadu brodova, pa je mera za
vrhunsku lepotu posle nje, jedan mili-Helen - lepota dovoljna da pokrene jedan brod! Ko to moe? I
opet: ko to ne moe, ako je na brodu posasda koja je zaljubljena, ili ak, samo jedan jedini zaljubljeni
mornar!?
Zato i jeste jedini pravi gubitak kada neki ovek ode mlad: to je otiao tit od Zlata, jo teak i jedar,
to su otile bezbrojne estice to su, kroz radost, kroz dodire sa svetom, mogle prei u sjaj. A kada
ode neko u dubokoj starosti, spreen, umanjen, neko ko je, na kraju krajeva, koliko god iveo, tedeo
bio na dohvatu svim usnama to su udele da ga ljube, uvek nas obuzme neka smirena, skoro vedra
zamiljenost; to smo ba videli poslednji poljubac kojim se rastoilo poslednje to je preostalo od
lepog i slavnog tita od Zlata.
*****
O oaj, a ne samo ljubav, i grevit stisak, a ne samo meka opna usana, esto su uspevali da stope
metal, mermer, granit. U koncentracionim logorima, u kazamatima itavog sveta, gde god su
zatvorenici udni slobode mogli dohvatiti reetke - desilo se isto. Stanjene, zaobljene elezne ipke
bile su potpunije prekinute dlanovima kroz koje struji svest o slobodi, nego bilo kakvom turpijom. Ne
bi ni metalne piljevine, ni iskrivljenih, rasereenih, ali ouvanih, i dalje stvarnih ipki! Naprosto bi
isilele u prazninu, negirajui onu uvenu formulu reetke na nebu.
I stepenice kojima hiljade ljudi neprekidno prolaze, moraju se obnoviti, jer se izliu, stanje, ponu
ugibati i ako se mermer ne moe ugnuti. ta bi se desilo da ih ostave do kraja? Sruile bi se? LJudi koji
bi se zatekli, propadali bi? A ko je to probao? Ko se osmelio da ih ostavi do kraja? Moda ljudi nemaju
smelosti da to okuaju prosto zato to slute ta bi se uistinu desilo: Stepenice bi isezle i ljudi bi se

penjali bez njih, gore, u visine, opravdavajui onu sholastiku viziju da ovek i jeste bie koje se
uzdie, koje visinama stremi!
Kakav bi to bio prizor i kakav ok za sve koji hoe da oveka ostave dole, pritisnutog, za sve koji hoe
da budu kontrolori ljudskog uspinjanja!? Jer, dok god postoje, stepenice garantuju apsolutnu vanost,
neophodnost onoga ko ih je odobrio, onoga ko je predvideo ko e se, kada, koliko visoko, i kojim
stepenicama uspinjati! Ali, kada bi samo jedne jedine mermerne stepenice bile ostavljene do kraja, do
iseznua i anihilacije, to bi znailo da su svuda naokolo potencijalne, nevidljive, isezle stepenice, po
kojima se svako, ko ushtedne moe popeti gde hoe! itav sistem vidljivog i otud dozvoljenog i
zabranjenog penjanja i sputanja, isezlo bi i propao! I kada bi tamniari ostavili samo jedne jedine
reetke na jednom jedinom prozoru, na stalnom dohvatu zatvorenika! Kada bi bili pozvani svi
tamniari sveta da gledaju one poslednje stiske dlanova osuenih na tamnicu, stiske pod kojima e
one pauinaste niti nekadanjih debelih eleznih reetki, naprosto biti transupstancirane iz bia u nebie, iz prepreke u slobodu! Ko bi od njih jo smogao snage da vie ikada nekoga zatvori? Ko bi
zaboravio prizor trenutka u kome je nahrupio prostor u istrgnutu eliju samoe? Ko bi se osmelio da
izgradi makar jedan jedini zatvor, logor, za makar jednog jedinog oveka!?
I ako tit od Zlata pria o tome kako se troenjem vrednosti uspostavlja Vrednost, Reetke su pria o
tome kako Vrednost ukida svoju suprotnost ak ako je ova ulivena i u kaljeno elezo i ugraena u
debele zidove monog zatvora.
Kamenje obavlja posao, neprestano. Puta pljusku poljubaca i vetru milovanja da ga raspe, do zadnje
truni praha. Odlazi u nita ne ostavljajui za sobom, ni od sebe - nita. Dakle, ono i ne odlazi. Ono isezava!
U svakom od nas, dani to se ne vraaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje vie neemo
ubrati ni pomirisati... sve to je otilo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kameni, zrno
ljunka ili pregrt peska, koje vie ne moemo ukloniti. Svakim podvigom ukidamo po jednu vidljivu
stepenicu i izgradimo jednu nevidljivu, koja vie ne moe propasti ni sruiti se; svakim lepim
doivljajem (ovde smo zbog - lepote) skinemo po jedan beskrajno tanak premaz zlata sa svoga tita i
pretoimo ga u neugasiv sjaj kojem je zlato nepotrebno; svakim inom otpora onima to nas hoe
drati zatvorene, uklonimo po jedan sloj eleza sa reetki razapetih preko naeg neba i zamenjujemo
ga deliem alabastera kroz koji se vidi kako hitro lete divlji golubovi.
Ferid Muhi