ilerova Pisma o estetskom vaspitanju oveka

I pismo
iler navodi da e u nizu pisama da iznese rezultate svojih istraivanja o lepom i umetnosti.
Njegova tvrenja veim delom poivaju na Kantovim naelima.
Razum mora da razori objekat unutranjeg ula, ako hoe da ga usvoji.
Da bi uhvatio prolaznu pojavu, filozof mora da je sputa u pravila i da je rastrgne na pojmove.
Sva magija lepote poiva na njenoj tajni, a sa nunom vezom njenih elemenata uhvaena je i
njena sutina.
II
Tok dogaaja dao je geniju doba pravac koji preti da ga sve vie i vie udalji od umetnosti
ideala.
Umetnost je ker slobode i nju e odreivati nunost duhova, a ne potreba materije.
Korist je veliki ideal sadanjeg doba kome treba da kulue sve snage i da se klanjaju svi talenti.
Granice umetnosti suavaju se sve vie, to nauka proiruje svoje okvire.
Putem lepote dolazi se do slobode (bie kasnije objanjeno).
III
Priroda radi za oveka, kada njegova slobodna inteligencija jo ne moe samostalno da radi za
njega.
Ono to oveka ini ovekom je to to se on ne zadrava na onomoe to priroda od njega
stvara, nego ima sposobnost da umom ide unatrag, gde je priroda ila napred, da delo uinjeno iz
nevolje pretvori u delo svog slobodnog izbora i fiziku nunost uzdigne do moralne.
Kada se prepozna kao ovek, on uvia da se nalazi u dravi, pod pritiskom potreba, pre nego
to je mogao to stanje da izabere.
Drava je zasnovana po prostim prirodnim zakonima, pre nego to je ovek to mogao da uini
po zakonima razuma.
Kada postane razborit, ovek u ideji stvara prirodno stanje i razumom voen, po slobodnoj
volji, stanje zavisnosti zamenjuje stanjem ugovora. Na taj nain nastaje i opravdava se pokuaj
naroda koji je posao punoletan da pretvori svoju prirodnu dravu u moralnu.
Ureenje prirodne drave potie iz snaga, a ne iz zakona. Ono protivrei moralnom oveku
kome prosta zakonitost treba da slui kao zakon, ali dovoljna je fizikom oveku, koji sebi daje
zakone da bi se mogao nagoditi sa snagama.
Fiziki ovek je stvaran, a moralni je problematian.

 Ako razum ukine prirodnu dravu i ako na njeno mesto postavi svoju (zameni fiziko
moralnim), onda se usuuje da namesto egzistencije drutva postavi jedan samo mogui ideal
drutva.
Fiziko drutvo u vremenu ni u jednom trenutuku ne sme prestati, dok moralno u ideji nestaje.
Zbog ovekovog dostojanstva ne sme doi u opasnost njegova egzistencija.
ivi mehanizam drave mora se popravljati dok radi.
Od fizikog karaktera treba da se odvoji samovolja, a od moralnog sloboda, da bi se prvi doveo
u sklad sa zakonima, a drugi da se uini zavisnim od utisaka. Prvi treba da se udalji od materije,
a drugi da joj se priblii u cilju stvaranja treeg karaktera, koji bi bio srodan sa oba, koji ne bi
spreavao moralni karakter u njegovom razvoju, koji bi utro prelaz od vlade prostih snaga do
vlade zakona i koji bi ak sluio kao jemstvo nevidljivog morala.
IV
Samo prevaga tog treeg karaktera kod jednog naroda moe uiniti bezopasnim preovraaj
drave po moralnim principima, a samo takav karakter moe jamiti za njegovu trajnost.
Odredbe ljudske volje uvek ostaju sluajne, a samo se kod apsolutnog bia fizika nunost
poklapa sa moralnom.
Moralno ponaanje oveka mora biti njegova priroda, a ovek mora ve svojim nagonima biti
doveden do takvog postupka koji moe biti samo posledica moralnog karaktera.
ovekovi nagoni treba da budu u skladu sa njegovim razumom da bi vredeli kao univetzalni
zakoni.
Svaki individualni ovek, po podobnosti i odreenosti, u sebi nosi istog individualnog oveka
i zadatak njegovog bia je da bude u skladu s njim. Tog istog oveka, koji se manje ili vie
ogleda u svakom subjektu, reprezentuje drava, objektivna i u neku ruku kanonska forma, u
kojoj se tei sjedinjavanju raznolikosti subjekta.
Mogu se zamisliti dva naina nakoja ovek u vremenu moe da se sretne sa ovekom u ideji, tj.
dva naina na koja drava moe postojati u individuama:
1) Tako to isti ovek potiskuje empirijskog, to drava potiskuje individuu
2) Tako to individua postaje drava, to se ovek u vremenu uzdie do oveka u ideji
Zato to drava treba da bude organizacija koja nastaje sama sobom i za samu sebe, ona moe
biti stvarna jedino ako delovi odgovaraju ideji celine.
Poto drava u grudima svojih istih graana stoji kao reprezentant, ona e imati isti odnos u
kom oni stoje sami prema sebi.
ovek moe na dva naina biti u protivrenosti sa samim sobom:
1) kao divljak ako njegova oseanja vladaju njegovim naelima. Prezire umetnost, a
oboava prirodu.
2) kao varvarin ako njegova naela unitavaju njegova oseanja. Ismeva i obesauje
prirodu.
Obrazovan ovek sprijateljuje se sa prirodom i potuje njenu slobodu, obuzdavajui samo
njenu samovolju.

 Totalnost karaktera mora postojati kod onog naroda koji treba da bude sposoban i dostojan da
dravu nude zameni dravom slobode.
V
Podivljalost i malaksalost su dve krajnosti ljudskog propadanja, a obe sjedinjene u jednom
vremenu.
Objektivna ljudska priroda ima razloga da se ali na dravu; subjektivna mora potovati njene
ustanove.
Duh vremena koleba se izmeu posuvraenosti i sirovosti, izmeu izopaenosti i proste
prirode, izmeu sujeverja i neverovanja, i samo ravnotea zla ponekad mu jo postavlja granice.
VI (razvijanje pojedinanih sposobnosti)
Grci su nas postideli svojom jednostavnou. Oni su nam suparnici i uzori. Oni ujedinjuju
mladost fantazije sa muevnou razuma.
Celokupna ljudska priroda kod njih nalazila se u svakom pojedinanom bogu.
Danas ljudi razvijaju samo jedan deo svojih sposobnost, dok su ostale zakrljele. Samo doba je
tako ureeno.
Grcima je forme davala priroda, koja sve sjedinjuje, a nama daje razum, koji sve razdvaja.
Problem dananjice je to ljudi sve iskustvo uopte cene prema posebnom fragmentu iskustva i
pravila svog posla prenose na svaki posao bez izuzetaka.
Senzibilitet due po stepenu zavisi od ivahnosti, a po obimu od bogatstva mate, ali sada
nadmo analitike sposobnosti mora nuno liavati fantaziju njene snage i njene vatre.
Apstraktni mislilac ima zato esto hladno srce, jer on ralanjuje utiske koji samo kao celina
mogu da ganu duu.
Iako naprezanje pojedinih duhovnih i fizikih snaga moe stvoriti izvanredne ljude, samo
njihova ujednaena temperatura ome stvoriti srene i savrene.
Pogreno je da stvaranje pojedinanih snaga znai rtvovanje celine.
Do nas mora stojati da celinu u naoj prirodi, koju je umetnost razorila, ponovo uspostavimo
putem jedne vie umetnosti.
VII
Priroda nam u svojoj fizikoj tvorevini propisuje put koji imamo da idemo u moralnoj.
Zadatak za vie nego jedno solee je da se karakter doba mora otrgnuti od slepe vlasti prirode i
onda se vratiti njenoj jednostavnosti, istini i bogatstvu.
VIII

 Ako istina treba da pobedi u sukobu sa snagama, onda i sama mora da postane snaga, i za svog
zastupnika postavi nagon.
Nagoni su jedine pokretake snage u svetu koji osea.
Do sada, ljudsko srce nije bilo otvoreno za istinu i nagon nije za nju radio, pa se i ona
pokazivala slabanom.
Doba je prosveeno, do znanja se dolo, ona su objavljena i bila bi dovoljna da isprave bar naa
praktina naela,a a mi smo i dalje varvari.
Potrebna je energija hrabrosti (volja) da se ovek bori protiv prepreka koje tromost prirode i
kukaviluk srca suprotstavljaju uenju. Treba se osmeliti da budemo mudri!
Usavravanje moi oseanja omoguuje bolje shvatanje, jer put do glave vodi preko srca.
Prosveenost razuma utie na karakter, ali od karaktera i potie.
IX (zadatak umetnika)
Svako poboljanje na politikom polju treba da poe od oplemenjivanja karaktera.
Postavlja se pitanje, kako da se karakter oplemeni pod uticajem varvarskog dravnog ureenja?
Sredstvo za to, koje ne prua drava i koje ostaje isto i pri svoj politikoj pokvarenosti je lepa
umetnost.
Umetnost i nauka su osloboene od svega to su zavele ljudske konvencije i obe su apsolutno
imune od ljudske samovolje.
Zakonodavac moe zatvoriti njihovu oblast, ali njima ne moe vladati; moe progoniti
prijatelja istine, ali istina ostaje; moe poniavati umetnika, ali umetnost ne moe falsifikovati.
Normalno je da umetnost i nauka budu u duhu doba i da se stvaralaki ukus ravna prema
kritikom.
Veno filozofi i umetnici nastoje da spuste istinu i lepotu do prostih ljudi.
Umetnik je sin svog doba! On materijal uzima od sadanjosti, a formu od jednog plemenitijeg
doba, ili od nepromenljivog jedinstva svog bia.
Umetnik se uva od pokvarenosti svog doba na taj nain to prezire njihov sud.
Umetnik treba da svetu na koji utie da pravac ka dobru, pa e ritam vremena dovesti do
razvoja. Taj pravac e dati svetu ako njegove misli uzdie do nunog i venog; ako radei ili
obrazujui pretvara nuno i veno u predmet njegovih nagona.
Umetnik treba da ivi u svom dobu, ali da ne bude njegova stvar; treba da radi za svoje
savremenike ono to je njima potrebno, a ne ono to oni hvale; treba da goni samovolju i
sirovosti iz njihove zabave, pa e ih na taj nain ukloniti i iz njihovih misli; treba da ih u svakom
trenutku okruuje plemenitim, duhovnim formama i simbolima izvrsnog sve dok privid ne
savlada stvarnost, a umetnost ne savlada prirodu.

X (lepota)

 ovek moe na dva naina da se udalji od svoje namene (kao divljak i kao varvarin), a sa te
zalutalosti treba da se vrati pomou lepote.
Razvijeno oseanje za lepotu profinjuje naravi
ovek bez forme prezire svaku ljupkost u izraavanju, uzimajui je kao podmiivanje, finou
vidi kao pretvaranje, a nenost i irinu u ponaanju vidi kao preterivanje.
Kritika lepote vredna potovanja kae da lepota u ravim rukama moe da deluje u prezrive
svrhe, da stvori zabludu i nepravdu, zato to ukus obraa panju samo na formu i nikad na
sadraj, on daje due opasan pravac. Samo pojava odreuje vrednost takvim stvarima.
U svakoj epohi istorije u kojoj vlada ukus i cvetaj uumetnosti nalazimo pad ljudskog roda
Atina i Sparta imale su nezavisnost koja se temeljila na zakonu, ali im je ukus bio nezreo, a
umetnost nerazvijena.
Kuda god bacili pogled u prolost, nalazimo da ukus i sloboda izbegavaju jedno drugo i da
sloboda zasniva svoju vlast samo na propasti herojskih vrlina.
A ipak, upravo je ova energija karaktera, kojom se obino iskupljuje estetska kultura, najbolji
pokreta svega velikog i sjajnog u oveku, a nedostatak te energije ne moe nadoknaditi nikakva
prednost, ma koliko ona bila velika.
Lepota se pokazuje kao nuan uslov ljudskog roda.
Ko se ne usudi da se udalji od stvarnosti, nikada nee ovladati istinom.
XI (linost i stanje)
Apstrakcija moe da dospe do dva krajnja pojma. U oveku ona razlikuje ono to je:
1) trajno ovekova linost
2) neprestano promenljivo ovekovo stanje
Linost i stanje (ovek i njegova opredeljenja), koje u nonom biu (bogu) zamiljamo kao
jedno i isto, u ogranienom biu su uvek dve stvari.
Linost je stalno postojana, a stanje se stalno menja.
Ne moe se zasnivati ni stanje na linosti, ni linost na stanju.
Postojimo zato to postojimo; oseamo mislimo i imamo volju, jer izvan nas postoji jo neto.
ovek predstavljen u svom savrenstvu bio bi trajno jedinstvo koje u bujicama promene uvek
ostaje isto.
Sklonost ka boanstvu ovek nosi u svojoj linosti, a put ka boanstvu (koji nikad ne dovodi do
cilja) otvoren mu je ulima.
Dva su zakona ulno razumske prirode:
1. (nastoji na apsolutnoj realnosti) ovek treba da stvara svet od svega to samo ima
formu i da manifestuje sve svoje sklonosti
2. (nastoji apsolutnoj formalnosti) ovek treba u sebi da unitava sve to je samo svet i
da unosi sklad u sve svoje promene
ovek, dakle, treba da otuuje sve unutranje i oformljuje sve spoljno.
Oba zadatka, zamiljena u svom najviem ostvarenju, vraaju nas pojmu boanstva od kog je
iler poao.

XII (ulni i nagon za formom)

Ne ispunjavanje ovog dvostrukog zadatka (da ostvarujemo nuno u sebi, a stvari izvan sebe da
potinjujemo zakonu nunosti) prisiljavaju nas dva suprotna nagona:
1.) ulni nagon polazi od ulnog postojanja oveka, ili od njegove ulne prirode i bavi se
time da ga stavi u vremenske okvire i uini materijom. Materija je ovde promena, ili
realnost koja ispunjava vreme. Ovaj nagon zahteva promene, zahteva da vreme dobija
sadraj. Ovo stanje prosto ispunjenog vremena zove se oseanje i samo se putem njega
manifestuje fiziko bitisanje.
Gde deluje iskljuivo ovaj nagon, tu postoji i najvie ogranienje: ovek je u tom stanju
samo ispunjeni trenutak vremena ovek ak i ne postoji, jer njegova linost prestaje
dotle dok oseanje vlada njime i vreme ga nosi sa sobom. Za ulni nagon vezuje se
pojava ljudske prirode. Oblast ovog nagona protee se onoliko koliko je ovek ogranien.
On je jedini koji onemoguuje potpuno savrenstvo ljudske prirode, iako budi i razvija
njene sklonosti, ali vezuje duh koji tei navie za ulni svet. Suprotstavlja mu se vrsta
volja
2.) Nagon za formom polazi od apsolutnog ovekovog bia, ili od njegove razumne
prirode i nastoji da ga oslobodi, da unese harmoniju u razliitost njegovog javljanja i da
odri njegovu linost i pored sveg menjanja stanja. Ovaj nagon trai istinu i pravo. On
daje zakone; zakone za svaki sud ako se ovaj odnosi na saznanja, a zakone za svaku
volju, ako se odnosi na dela.
Gde gospodari nagon za formom, tu postoji najvee proirivanje bia, tu se gube sve
granice, tu se ovek uzdigao iznad granica ula, do jedinstva ideja koje sa sobom
obuhvata celo carstvo pojava.
Moralno oseanje nam kae ta treba dabude i ono odluuje zauvek.
XIII
Tendencije ova dva nagona su protivrene, ali ne u istim objektima.
Zadatak kulture je da osigura granice ovih nagona. Njen zadatak je dvostruk:
1.) da ulnost titi od napada slobode da stvara sposobnost oseanja
2.) da linost osigurava od snage oseanja do podie snage razuma
Samo ukoliko je ovek samostalan, realnost je izvan njega i on je prijemiv, a samo ukoliko je
prijemiv, realnost je u njemu
I jednom i drugom nagonu potrebno je ograniavanje i poputanje, ukoliko se zamiljaju kao
energije. Prvom (ulnom) da ne provaljuje u oblast zakonodavstva; drugom (za formom) da ne
provaljuje u oblast oseanja.
Slabljenje ulnog nagona ne sme biti posledica fizike nesposobnosti, ve mora biti akt
slobode.

 Nagon za materijom mora linost drati u svojim podesnim okvirima, a nagon za formom mora
odravati ovekovu prijemivost.
XIV (nagon za igrom)
Uzajamni odnos oba nagona je zadatak uma, koji ovek moe da rei samo u savrenstvu svoga
postojanja.
Ideja ovekove ljudske prirode je da se neprestano pribliuje beskrajnom, a da nikad to ne
dostie.
Ljudsko bie je u skladu sa ovom idejom (i u punom znaenju ovek), ako ne prati samo jedan
od ova dva nagona.
Dokle god ovek osea, za njega su tajna njegova linost i njegova egzistencija, a dokle god
samo misli, za njega su tajna njegova egzistencija u vremenu i stanje.
Nagon za igrom (Spieltrieb) je onaj nagon koji spaja ulni i nagon za formom. U njemu oba
deluju povezano. On je usmeren na to da vreme potre u vremenu, da spoji postojanje sa
apsolutnim bitisanjem, promenu sa identitetom.
ulni nagon trai da bude odreen; nagon za formom hoe sam da odreuje; nagon za igrom
nastoji da prima onako kao to bi sam stvarao, i tako da stvara kao to ulo nastoji da prima.
Nagon za igrom vri istovremeno pritisak na duu i moralno i fiziki. On uklanja sav pritisak i
oslobaa oveka fiziki i moralno.
Nagon za igrom stavlja formu u materiju i realnost u formu.
XV (ivi lik)
Predmet ulnog nagona naziva se ivot u najirem znaenju i oznaava sve materijalno
bitisanje i svu neposrednu sadanjost u ulima.
Predmet nagona za formom naziva se lik i on obuhvata sve formalne osobine stvari i sve
njihove odnose prema snagama miljenj.
Predmet nagona za igrom naziva se ivi lik i on oznaava sva estetska svojstva pojava, tj. sve
to se u najirem znaenju naziva lepota
Predmet nagona za igrom je lepota!
Spajajui se sa idejama, sve stvarno gubi ozbiljnost, poto postoje malo, a time to se poklapa
sa oseanjima, nuno se oslobaa svoje ozbiljnosti, poto postaje lako.
ovek nije ni iskljuivo materija, ni iskljuivo duh. Lepota kao savrenstvo njegove prirode ne
moe, dakle, biti iskljuivo sam ivot, ni iskljuivo sam lik, ve zajedniki objekat oba nagona.
Dua se pri posmatranju lepote nalazi u srenoj sredini izmeu zakona i potrebe i ba zato to
je podeljena meu njima osloboena je stege i jednog i drugog.
Meu svim ovekovim stanjima ba igra i samo igra oveka ini potpunim i razvija njegovu
dvostruku prirodu.
U idealu lepote koji postavlja um dat je i ideal nagona za igrom koji ovek treba da ima pred
oima u svim svojim igrama.

 Lepo ne treba da bude prost ivot i prost lik, nego ivi lik, tj. lepota, poto ona oveku diktira
dvostruki zakon apsolutne formalnosti i apsolutne realnosti.
ovek sa lepotom samo treba da se igra i samo sa lepotom ovek treba da se igra. ovek se
igra samo onda kada je u punom znaenju ovek, i on je samo onda ovek kada se igra.
XVI (idealno lepo)
Ideal lepog traimo u to je mogue savrenijoj vezi i ravnotei realnosti i forme. Ali ova
ravnotea ostaje uvek samo ideja koju stvarnost nikada ne moe sasvim da dostigne. U stvarnosti
e uvek preostati nadmo jednog elementa nad drugim.
Postoji, dakle, samo jedna jedina, nedeljiva lepota u ideji, jer moe postojati samo jedna jedina
ravnotea; lepota u iskustvu uvek e biti dvostruka.
Od lepoga se moe oekivati ublaavanje (da bi se oba nagona drala u svojim granicama) i
naprezanje (da bi se oba odrala u snazi).
Idealno lepo pokazuje u razliitom smislu osobinu koja ne samo ublaava nego i snai.
Zadatak je fizikog i moralnog namesto naravi postavljati moral, namesto znanja postavljati
saznanje, a namesto srea blaenstvo. Praviti od lepota lepotu zadatak je estetskog obrazovanja!
XVII (lepota blai i krepi)
Lepota u napregnutom oveku vaspostavlja harmoniju, a u malaksalom energiju i na taj nain
svodi ogranieno stanje na apsolutno i od oveka stvara celinu koja je savrena u samoj sebi.
Svaka iskljuiva vlada jednog od dva ovekova osnovna nagona za njega je stanje pritiska i
nasilja, a sloboda lei samo u zajednikom dejstvu obe njegove prirode.
Lepota kao mirna forma smiruje divlji ivot i kri prolaz od oseanja ka mislima, a kao iva
slika ona apstraktnoj formi daje ulnu snagu.
XVIII
Lepotom se ulni ovek dovodi do forme i miljenja; lepotom se duhovni ovek vraa materiji
i ponovo predaje ulnom svetu.

XIX (volja i sloboda)

U oveku se mogu razlikovati dva razlita stanja pasivne i aktivne odreenosti i isto toliko
stanja pasivne i aktivne odredljivosti.
Stanje ljudskog duha pre svake odreenosti, koje je dato utiscima ula, predstavlja odredljivost
bez granica. U tom carstvu moguega nita nije sreeno, prema tome nita jo nije ni iskljueno.

To se stanje neodreenosti moe nazvati praznom beskrajnou (to ne treba meati sa nekom
beskrajnom prazninom).
Da bismo opisali neki lik u prostoru, moramo beskrajni prostor ograniiti; da bismo sebi
predstavili neku promenu u vremenu, moramo podeliti celinu vremena. Dakle, samo granicama
dospevamo do realnosti, samo negacijom ili iskljuivanjem do pozicije ili stvarnog stava. Ova
radnja duha naziva se suenje ili miljenje, a njen rezultat je misao.
Ako se o lepom tvrdi da ono utire oveku prelaz od oseanja do miljenja, to nikako ne treba
razumeti tako kao da bi lepo moglo ispuniti pukotinu koja razdvaja oseanje od miljenja.
Svaki od dva nagona, im se razvio, po svojoj prirodi, nuno tei za zadovoljenjem.
Volja je ono to se prema oba nagona odnosi kao sila (kao osnova stvarnosti), ali ni jedan od
oba nagona ne moe se sam za sebe prema drugom odnositi kao sila.
Nema u oveku nikakve druge sile sem njegovevolje i samo ono ime ovek prestaje, smrt i
gubitak svesti, moe unititi unutranju slobodu.
im u oveku prorade dva suprotna osnovna nagona, oba gube prinudu, a iz suprotnosti dve
nunosti nastaje sloboda.
XX
Da se na slobodu ne moe uticati proizilazi iz samog njenog pojma.
Sloboda poinje tek onda kada su se potpuno razvili ovek i oba njegova osnovna nagona; ona,
dakle, mora nedostajati dok on nije potpun.
ulni nagon poinje da deluje pre razumnog, jer oseanje prethodi svesti i u tome nalazimo
objanjenje celokupne istorije ljudske slobode.
ovek ne moe prei neposredno od oseanja do miljenja; on mora napraviti jedan korak
unatrag, jer samo time to se ponovo uklanja jedna determinacija, moe nastupiti suprotna.
Duh od oseanja do misli prelazi izvesnim srednjim raspoloenjem u kome su ulnost i razum
istovremeno aktivni. Ovo srednje raspoloenje, na koje duh nije ni fiziki ni moralno nateran i
koje ipak deluje na oba naina, zasluuje prvenstvo da se nazove slobodno raspoloenje.
Ako stanje ulne neodreenosti nazivamo fizikim, a stanje umne logikim i moralnim, onda
moramo ovo stanje realne i aktivne odredljivosti nazvati estetskim.
Estetsko svojstvo stvari se odnosi na celinu naih razliitih snaga, a da za pojedinu od njih ne
bude neki odreeni objekat.
Svrha estetskog vaspitanja je da stvara celinu naih ulnih i duhovnih harmonija u najveoj
moguoj harmoniji.
XXI
ta je miljenje u odnosu na odreenost, to je estetsko stanje u odnosu na odredljivost.
Estetsko stanje je stanje realne i aktivne odredljivosti, to je srednje raspoloenje kojim duh od
oseanja ide do misli.
Estetkom kulturom postie se to da priroda omoguava oveku da od sebe ini ta hoe; njemu
je potpuno vraena sloboda da bude ono to treba da bude.

 Lepota moe biti nazvana naim drugim tvorcem, jer ona u nama samo omoguava da se
razvije ovek, a ostavlja na slobodnoj volji dokle e se razviti.
XXII (estetsko raspoloenje)
Estetsko raspoloenje upravo zato to ne titi nijednu pojedinanu funkciju ljudske prirode,
pogoduje svakoj bez razlike, a ne ide na ruku nijednoj prvenstveno zbog toga to je temelj
mogunosti za sve. Estetsko vodi do neogranienog.
Svako drugo stanje upuuje nas na prethodno i da bi ovo prestalo potrebno mu je sledee; samo
estetsko stanje je celina za sebe, poto u sebi sjedinjuje sve uslove svoga porekla i svoga trajanja.
Poto se u stvarnosti ne moe nai isto estetski uticaj (jer se ovek nikada ne moe osloboditi
zavisnosti snaga), izvrsnost jednog umetnikog dela moe postojati samo u njegovom veem
pribliavanju onom idealu estetske istote.
Poezija u svom najpotpunijem savrenstvu mora nas, kao i muzika, mono zahvatati, ali
istovremeno, kao i plastika, okruivati mirnom jasnoom.
Savren stil u svakoj umetnosti pokazuje se upravo time to on zna da uklanja njene specifine
granice, a da time ne uklanja njene specifine prednosti i daje joj jedan vie opti karakter.
U jednom stvarno lepom umetnikom delu sadrina ne treba da bude nita, a forma sve; jer
formom se utie na celog oveka, a sadrinom samo na pojedinane njegove snage.
Stvarna umetnika tajna umetnika sastoji se u tome to on formom unitava predmet.
Dua posmatraa i sluaoca mora ostati potpuno slobodna i nepovreena i mora iz arobnog
kruga umetnika odlaziti ista i savrena.
Najozbiljniji predmet mora biti tako obraen da sauvamo sposobnost da ga neposredno
zamenimo najlakom igrom. Umetnosti afekta, kakva je tragedija, nisu nikakav prigovor; jer
prvo, to nisu sasvim slobodne umetnosti, ve su u slubi jedne posebne svrhe (patetinog) i
nijedan pravi poznavalac umetnosti nee poricati da su dela utoliko savrenija to i u najjavoj
buri afekata tede slobodu due.
Ima lepe umetnosti strasti, ali lepa strasna umetnost je protivrenost, jer neizostavan afekt
lepog je sloboda od strasti. Ne manje protivrean je pojam lepe didaktike umetnosti.

XXIII
Prelaz od stanja oseanja patnje do aktivnog stanja miljenja i htenja odigrava se putem
posrednikog stanja estetske slobode; i mada ovo stanje samo po sebi ne odluuje nita ni o
naim shvatanjima ni oseanjima, ipak je ono nuan uslov pod kojim jedino moemo doi do
nekog shvatanja i oseanja.
Nema drugog puta za urazumljivanje ulnog oveka sem da ga uimo najpre estetskim.

 Da bi za ulnog oveka uopta postojala neka ulna forma, to mora najpre biti omogueno
estetskim raspoloenjem due.
Korak od estetskog do logikog i moralnog stanja (od lepote do istine i dunosti) beskrajno je
laki no korak od fizikog do estetskog stanja (od prostog slepog ivota do forme).
U najvanije zadatke kulture spada podvrgavanje oveka formi, ve i u njegovom isto
fizikom ivotu, jer samo iz estetskog stanja, a ne iz fizikog, moe se razviti moralno.
XXIV
Mogu se razlikovati tri stupnja razvoja kroz koja u odreenom redu mora nuno da prou i
pojedinac i cela vrsta, ako treba da zavre itav krug svoje svrhe ovek u svom fizikom stanju
trpi samo silu prirode; oslobaa se ove sile u estetskom stanju, a vlada njome u moralnom.
Neupoznat sa svojim ljudskim dostojanstvom, ovek je daleko od toga da ga potuje u
drugima, a svestan sopstvene divlje poude, boji se nje u svakom stvorenju koje mu je slino.
Nikada ne vidi druge u sebi, nego samo sebe u drugima, a drutvo, umesto da ga proiruje do
vrste, suava ga sve vie i vie u njegovu individuu. U ovoj turobnoj skuenosti luta on mranim
ivotom, dok dobra priroda ne svali s njegovih pomraenih ula teret materije, dok misao njega
samog ne odvoji od stvari i dok se najzad u odblesku svesti ne pokau predmeti.
XXV
Dok ovek u svom prvom fizikom stanju samo kroz patnju prima u sebe ulni svet, dok samo
osea, on je istovetan sa svetom, i ba zato to je samo svet, za njega jo nema sveta. Tek sa svog
estetskog stanovita, kada svet izdvoji iz sebe ili ga posmatra, njegova linost se odvaja od njega,
i njemu se javlja svet, jer je prestao da bude istovetan sa njim.
Posmatranje (refleksija) je prvi liberalni odnos oveka prema svetu koji ga okruuje.
Od roba prirode, dok je samo osea, ovek postaje njen zakonodavac im o njoj pone da
razmilja. Ona koja je njime vladala kao snaga, stoji sada kao objekat pred njegovim pogledom
koji sudi. to je za njega objekat, nema vlasti nad njim, jer da bi bilo objekat, mora iskusiti
njegovu vlast.
Dok traimo izlaz iz materijalnog sveta i prelaz u svet duhova, slobodan hod nae mate ve
nas je uveo usred ovog drugog. Lepota koju traimo lei ve iza nas, a mi smo je preskoili dok
smo od samog ivota prelazili neposredno istom liku i istom objektu. Takav skok nije u
ljudskoj prirodi, a da bismodrali s njom isti korak, moramo se ponovo vratiti ulnom svetu.
Lepota, je delo slobodnog posmatranja i s njom stupamo u svet ideja, ali ne naputajui ulni
svet, kao to se dogaa kada saznajemo istinu. Istina je ist produkt apstrahovanja od svega to je
materijalno i sluajno, ist objekat, u kome ne sme da preostane nikakva granica subjekta.
Lepota je predmet za nas, jer je refleksija uslov pod kojim je oseamo, ali istovremeno ona je
stanje naeg subjekta, jer je oseanje uslov pod kojim imamo predstavu o njoj. Dakle, ona je
forma, poto je posmatramo, ali istovremeno ona je ivot, poto je oseamo. Ona je istovremeno i
nae stanje i nae delo.

XXVI
Estetsko raspoloenje ne moe poticati iz slobode i ne moe imati nikakvo moralno poreklo.
Ono mora biti poklon prirode; samo milost sluajeva moe fiziko stanje oslobaati okova i
divljaka privoditi lepoti.
Uivanje u prividu sklonost prema kienju i igri je onaj fenomen kojim se naveuje da divljak
postaje ovek.
Dok je ovek jo divljak, uiva samo ulima oseanja. im on pone da uiva okom, i gledanje
za njega dobije samostalnu vrednost, on je estetski ve slobodan, i razvio se nagon za igrom.
Estetski privid razlikuje se od stvarnosti i istine. Samo je on igra.
Privid u moralnom svetu sme ii donde dokle je potreban estetskom prividu, tj. prividu koji niti
hoe da zastupa realnost, niti mu je potrebno da ga ona zastupa.
XXVII
Gde otkrivamo tragove nezainteresovanog ocenjivanja istog privida, tu moemo zakljuiti da
je nastao preokret u ljudskoj prirodi i da stvarno tu poinje ovek.
im ovek uopte samo pone da pretpostavlja lik predmetu i im se usudi da prividu (ali koji
on kao takav mora saznati) daje realnost, otvoren je njegov ivotinjski krug i on se nalazi na putu
koji nema kraja.
Kao i telesna orua, i mata u oveku ima svoje slobodno kretanje i svoju materijalnu igru u
kojoj ona, bez ikakve veze sa likom, uiva samo u svojoj samovolji i potpunoj slobodi.
Od ove igre slobodnog toka ideja, koja je jo sasvim materijalne vrste i objanjava se iz samih
prirodnih zakona, mata u pokuaju slobodne forme pravi najzad skok do estetske igre.
Potreba za dopadanjem podvrgava snanoga nenom sudu ukusa; on moe oteti zadovoljstvo,
ali ljubav mora biti poklon.
Usred carstva snaga i usred carstva zakona, estetski nagon za stvaranjem neprimetno stvara
tree, veselo carstvo igre i privida, koje skida oveku okove svih odnosa i oslobaa ga svega to
se zove prinuda, u fizikom kao i u moralnom.
Ako u dinamikoj dravi prava ovek susree oveka kao snagu i ograniava njegovo delanje,
ako mu u etikoj dravi dunosti odupire velianstvom zakona i sputava njegovo htenje u krugu
lepog ophoenja, u estetskoj dravi, on mu se sme javljati samo lik, sme stajati prema njemu
samo kao objekat slobodne igre. Davati slobodu slobodom osnovni je zakon ovog carstva.
Ako ve potreba prisiljava oveka da ivi u drutvu i um u njega usauje drutvena naela,
samo mu lepota moe dati drutveni karakter. Jedino ukus uznosi harmoniju u drutvo, poto on
stvara harmoniju u individui.
Samo u lepom uivamo kao individua i kao rod istovremeno, tj. kao reprezentanti roda.
Samo lepota usreuje sav svet, a svako bie zaboravlja dok je pod uticajem njene ari.

 U estetskoj dravi je svako, pa i onaj koji slui, slobodan graanin, koji ima ista prava kao i
najplemenitiji, a razum koji silom nateruje potlaene mase da slue njenim ciljevima mora ih
ovde pitati za njihov pristanak. Dakle, u carstvu estetskog privida ispunjava se ideal jednakosti.
Takva drava postoji i moe se nai u svakoj finoj dui.