Naziv originala:

Salman Rushdie

ENCHANTRESS OF FLORENCE

Copyright by Salman Rusdie, 2008 Copyright za srpsko izdanje Alnari d.o.o.

2008 ISBN 978-86-7710-353-8

Salman Rudi
AROBNICA

IZ
FIRENCE
Prevela
Jasmina orevi Beograd, 2009.

Visoki,

utokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore, mogul ljubavi,
pristi

e na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara, s pri

om koja po


inje da opseda

itavu carsku prestonicu. Stranac tvrdi da je dete izgubljene mogulske princeze,

najmla

e sestre Akbarovog dede Babura: Qare Kz, gospe Crnooke, velike lepotice za koju
se verovalo da poseduje mo

i ma

ijanja i

arobnjatva, i koju je prvo zarobio uzbe

ki vojskovo

a, a zatim persijski ah, da bi na kraju postala ljubavnica izvesnog Argalije,

firentinskog pla

enika, zapovednika vojske osmanskog sultana. Kada se Argalija bude vratio ku

i s mogulskom ljubavnicom, grad

e biti hipnotisan njenom pojavom, nakon

ega

e uslediti mnoge nevolje.


arobnica iz Firence pri

a je o

eni koja pokuava da upravlja sopstvenom sudbinom u mukom svetu. Ona spaja
dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi hedonisti

ku mogulsku prestonicu u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere,

elje i izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet mo

nih kurtizana, humanisti

ke filozofije i nehumanog mu

enja, u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija Nikolo Makijaveli na te

i na

in u

i o pravoj brutalnosti mo

i. Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta neobjanjivo sli

na i da

enske

arolije vladaju i jednim i drugim. Ali, da li je Mogorova pri

a istinita? I ako jeste, ta se desilo sa izgubljenom princezom? A ako je on la

ov, da li mora umreti?

Posveeno Bilu Bjufordu Njen hod ne bee hod smrtnika svakog, Ve aneoskog
duha; rei njene Ne behu kao grla ljudskog zvuk; Duh nadzemaljski, sunce vaseljene
Bi ono to videh...
Franesko etrarka1
Ima li kakvog znalca jezika - dovedite ga;

Stranac je doao u grad I mnogo toga ispriati eli.

Mirza Galib
1

Prepev Ljubomira Simovia.

{I}

1. Na poslednjem traku sunca, svetlucavo jezero

NA POSLEDNJEM TRAKU SUNCA, SVETLUCAVO JEZERO

u podnoju kraljevskog grada izgledalo je poput mora istopljenog zlata. Putnik koji bi
u smiraj dana naiao ovim putem - ovaj putnik, koji je sada iao putem du jezera mogao bi pomisliti da prilazi tronu vladara toliko velianstveno bogatog da je mogao
priutiti da se deo njegovog blaga saspe u ogromnu rupu u zemlji samo da bi
zaslepeo i zadivio svoje goste. I ma koliko jezero zlata bilo veliko, sigurno je bilo
samo kap isisana iz mora jo veeg bogatstva - putnikova mata ne bi mogla ni
naslutiti veliinu te majke svih okeana! Ne bee ni uvara na obalama zlatne vode;
zar je kralj bio toliko dareljiv da je svim svojim podanicima, pa ak i strancima i
posetiocima poput ovog putnika, dozvoljavao da, bez uzdravanja, vade teno blago
iz jezera? To bi zaista bio pravi princ meu ljudima, istinski prezviter Jovan ije je
izgubljeno kraljevstvo iz pesama i pria sadralo neverovatna uda. Moda se (kao
to je putnik pretpostavljao) unutar zidina grada nalazila fontana vene mladosti moda je ak i legendarni ulaz u Raj na Zemlji bio negde u blizini? Ali, tada je Sunce
zalo za horizont, zlato je potonulo ispod povrine vode i izgubilo se. Sirene i guje
uvae ga dok se svetlost dana ne vrati. Do tada, voda e biti jedino blago na
ponudi, sa zahvalnou prihvaen dar ednom putniku. Stranac se dovezao
volovskim kolima, ali umesto da sedi na njihovim grubim jastucima, on je stajao
poput boga, drei se rukom lako za ram kola napravljen od letava. Vonja
volovskim kolima bila je sve samo ne glatka. Kola na dva toka drmusala su se i
poskakivala u ritmu ivotinjskih papaka i trpela hirove puta pod njihovim tokovima.
Uspravljeni ovek lako je mogao pasti i slomiti vrat. Pa ipak, putnik je stajao,
bezbrian i zadovoljan. Kolar je odavno prestao da mu dovikuje, isprva smatravi
stranca budalom - ako hoe da umre na putu, neka to i uradi, jer nema oveka u
ovoj zemlji kom e biti ao! Ubrzo, meutim, kolarev prezir nerado je ustupio mesto
divljenju. Taj je ovek moda bio glup, moglo bi se rei i da je imao preterano lepo
lice budale i nosio budalastu neodgovarajuu odeu - kaput od obojene koe u
obliku romba, na takvoj vruini! - ali njegova ravnotea bila je besprekorna, takva
da ste joj se morali diviti. Vo je gegavo napredovao, tokovi kola upadali su u rupe i
preskakali kamenje, a uspravljeni ovek jedva da se njihao i uspevao je, nekako, da
izgleda graciozno. Graciozna budala, mislio je kolar, a moda uopte i nije budala.
Moda je neko na koga je trebalo obratiti panju. Ako je i imao manu, bilo je to
epurenje, elja da bude ne samo ono to jeste ve i da stvori predstavu o sebi
samom a, mislio je kolar, u ovim krajevima svi su bili pomalo takvi, pa ovaj ovek na
kraju moda i nije toliki stranac. Kada je putnik pomenuo da je edan, kolar je otiao
na obalu da momku donese pie u olji napravljenoj od izdubljene i lakirane tikve.
Pruio ju je strancu, kao nekom aristokrati vrednom sluenja. Prosto stoji tu kao
neki velika, a ja skaem i jurim po tvojoj naredbi, rekao je kolar

mrtei se. Ne znam zato s tobom postupam tako dobro. Ko ti je dao pravo da mi
nareuje? ta si ti, uopte? Nisi plemi, to je sigurno, inae se ne bi vozio ovim
kolima. A opet, ima takvo dranje. Znai, verovatno jesi neka vrsta bitange. Putnik
je edno pio iz tikve. Voda se prelivala preko ivica njegovih usana i zadravala se na
njegovom obrijanom licu poput neke tene brade. Na kraju je vratio praznu tikvu,
zadovoljno uzdahnuo i obrisao

bradu. ta sam ja?, rekao je kao da pria sam sa sobom, ali govorei istim jezikom
kao kolar. Ja sam ovek s tajnom, eto ta sam - s tajnom koju samo careve ui
smeju uti. Voza je sada bio siguran: taj je momak ipak bio budala. Nije bilo
razloga da se prema njemu odnosi s potovanjem. Zadri svoju tajnu za sebe,
rekao je. Tajne su za decu i uhode. Stranac je siao s kola pred karavansarajem u
kom su sva putovanja zavravala i iz kog su sva poinjala. Bio je iznenaujue visok
i nosio je platnenu putnu torbu. I za ljubavnike. I kraljeve. U karavansaraju sve je
zujalo i brujalo. Staralo se o ivotinjama, konjima, kamilama, volovima, magarcima i
kozama, dok su razne druge, neukrotive ivotinje, slobodno jurile:

uzvritali majmuni, psi koji nisu bili niiji ljubimci. Kretavi papagaji eksplodirali su
poput zelenog vatrometa na nebu. Kovai su radili svoj posao, i drvodelje isto, a na
sve etiri strane ogromnog trga mukarci su pod votanicama planirali svoja
putovanja, prikupljali

bakaluk, svee, ulje, sapune i uad. Kuliji s turbanima, u crvenim kouljama i

pregaama, neprekidno su trali tamo-amo nosei na glavama zaveljaje
neverovatne veliine i teine. Uopte, mnogo se dobara utovaralo i istovaralo.
Kreveti za noenje ovde su jeftino izdavani: lealjke s drvenim ramom, prekrivene
bodljikavim duecima od konjske dlake, poredane u vrste po krovovima
jednospratnih zgrada koje su okruivale ogromno dvorite karavansaraja, kreveti na
koje je ovek mogao lei, gledati u nebesa i zamiljati da je bog. Iza saraja, dalje ka
zapadu, amorili su logori carevih pukova, nedavno pristiglih iz ratova. Vojska nije
smela ulaziti u pojas palate, ali je morala biti u podnoju kraljevskog brda. S
besposlenom vojskom koja se nedavno vratila iz bitke moralo se postupati oprezno.
Stranac

je pomislio na drevni Rim. Car nije verovao nijednom vojniku osim svom
pretorijanskom uvaru. Putnik je znao da je pitanje poverenja ono na koje e morati
uverljivo da odgovori. Ako to ne bude uinio, brzo e umreti. Nedaleko od
karavansaraja izdizala se kula od slonovih kljova koja je oznaavala put ka kapiji
palate. Svi slonovi su pripadali caru i, podigavi kulu od njihovih zuba, on je
prikazivao svoju mo. uvaj se! - govorila je kula. Ulazi u svet kralja slonova,
suverena tako bogatog debelokocima da je mogao protraiti zube hiljada ivotinja
samo da bi mene ukrasio. U tom razmetanju silom putnik je prepoznao istu onu
raskalanost koja je gorela i na njegovom elu poput plamena, ili avoljeg iga. Ali,
graditelj ove kule pretvorio je u snagu osobinu koja je kod putnika esto smatrana
slabou. Da li je mo jedino opravdanje za ekstrovertnu linost? - pitao se putnik i
nije mogao da odgovori. Samo se nadao da bi

lepota mogla biti jo jedan takav izgovor, jer on je svakako bio prelep, a znao je da
njegov izgled ima sopstvene moi. Iza kule od kljova stajao je dubok bunar, a nad
njim neshvatljivo sloena vodovodna mainerija koja je opsluivala palatu pod
kubetima na brdu.

Bez vode nismo nita,

pomislio

je putnik.
ak e se i jedan car, kad mu se uskrati voda, brzo pretvoriti u prainu.
Voda je pravi vladar, a svi smo mi njene sluge.
Jednom je, kod kue u Firenci, upoznao oveka koji je mogao uiniti da voda
nestane. Maioniar bi ispunio vr do vrha, promrmljao arobne rei, prevrnuo vr, a
umesto tenosti, iz njega bi se prosula tkanina - bujica obojenih svilenih
marama. Bio je to trik, naravno, i pre nego to je taj dan proao, putnik je
maioniara nagovorio da mu oda tajnu, a zatim je sakrio meu svoje druge
misterije. Bio je ovek mnogih tajni, ali samo je jedna bila dostojna kralja. Put do
zidina grada brzo se uzdizao uz brdo, i dok se peo njime, video je kolika je palata u
koju je stigao. Oito, bio je to jedan od najveih gradova na svetu - vei, inilo se
njegovom oku, od Firence, ili Venecije, ili Rima, vei od ijednog grada koji je putnik
ikada video. Jednom je posetio London, i on je bio manja metropola od ovoga. Dok je
svetlost zamirala, inilo se kao da grad raste. Zbijena predgraa nagomilala su se
izvan zidina, mujezini su pozivali sa svojih minareta, a u daljini je mogao videti
svetla velikih imanja. Vatre su poele da gore u sutonu, poput upozorenja. Iz crne
nebeske inije ognjem su odgovarale zvezde.
Kao da su zemlja i nebo armije koje se pripremaju za bitku,
pomislio je.
Kao da su se njihove

ulogorene vojske primirile i ekaju da doe dan rata.

A u svim tim lavirintima ulica i svim tim

kuama monika, preko, na ravnicama, nije bilo niti jednog oveka koji je uo
njegovo ime, niti jednog koji e spremno poverovati u priu koju e on ispriati.
Preao je svet da bi to uinio, i uinie to. Iao je krupnim koracima i privlaio
mnoge radoznale poglede, zbog svoje svede kose, ali i zbog svoje visine. Dugaka i,
mora se priznati, prljava svetla kosa slivala se oko

njegovog lica poput poutele jezerske vode. Staza se uzdizala pored kule od kljova
ka kamenoj kapiji na kojoj su dva slona u bareljefu stajala jedan ka drugom. Kroz tu
kapiju, koja je bila otvorena, dopirali su zvuci ljudskih bia u igri, jelu, piu,
banenju. Vojnici koji su straarili uz Slonovsku kapiju stajali su oputeno. Prave
prepreke leale su dalje. Ovo je bilo javno mesto, mesto za sastajanje, trgovanje i

zadovoljstvo. Mukarci su uurbano prolazili pored putnika, voeni glau i eu. Na

obe strane kamenom poploanog puta izmeu spoljne i unutranje kapije bile su
krme, kafane, tezge s hranom i torbari svih vrsta. Veito se neto kupovalo i
prodavalo. Odea, posue, triarije, oruje, rum. Glavna pijaca leala je

izvan manje, junije kapije grada. Stanovnici grada kupovali su na njoj i izbegavali
ovo mesto za neupuene pridolice koji nisu znali pravu cenu stvari. Ovo je bila
trnica za varalice, trnica za lopove, buna, preskupa, prezira vredna. Ali umorni
putnici, ne znajui plan grada i svejedno nevoljni da obilaze spoljne zidine do veeg,
potenijeg bazara, nisu imali izbora nego da posluju s trgovcima uz Slonovsku
kapiju. Njihove potrebe bile su hitne i

proste. ivi pilii, buni od straha, obeeni naglavake, leprali su krilima, uvezanih
nogu, i ekali kotao. Za vegetarijance je bilo drugih, tiih kotlova, povre nije
vritalo. I da li je to enske glasove putnik mogao uti na vetru, kako urlaju,
zadevaju, mame, smeju se nevidljivim mukarcima? Da li je to ene namirisao na
veernjem povetarcu? Svejedno, bilo je prekasno da veeras potrai cara. Putnik je
u depu imao novac i preao je dug, zaobilazan put. To je bio njegov nain: da ka
cilju krene izokola, sa mnogo skretanja i lutanja. Otkad je stao na kopno u Suratu,
putovao je preko Buranpura, Handije, Sironda, Narvara, Gvaliora i Dolpura do Agre,
a iz Agre do ovog mesta, nove prestonice. Sada je eleo najudobniji krevet koji je
mogao dobiti, enu, po mogunosti bez brkova, i najzad, obilje zaborava, bekstvo od
sebe samog kakvo se ne moe pronai u naruju ene ve samo u dobrom, jakom
piu. Kasnije, kada su mu elje bile zadovoljene, spavao je u smrdljivom bordelu,
sladostrasno hrui pokraj bludnice s nesanicom i sanjao. Mogao je da sanja na
sedam
jezika: italijanskom, panskom, arapskom, persijskom, ruskom, engleskom i
portugalskom. Skupljao je jezike kao to je veina mornara skupljala bolesti; jezici su
bili njegova gonoreja, njegov sifilis, njegov skorbut, njegova groznica, njegova kuga.
im je zaspao, pola sveta je

poelo da brblja u njegovom mozgu, priajui udesne prie putnika. U tom

neotkrivenom svetu, svaki dan je donosio vesti o novim arima. Vizionarska,
osveujua, bajkovita poezija svakodnevice jo nije bila skrhana zatucanim,
prozainim injenicama. I sam je bio pripoveda, iz doma su ga odvukle prie o
udima, a naroito jedna pria - pria koja e mu doneti bogatstvo ili ga kotati
ivota.

2.

Na piratskom brodu kotskog milorda

NA PIRATSKOM BRODU KOTSKOG MILORDA

Scathach,
nazvanom po uvenoj boginji ratnici sa Skija, plovilu ija je posada godinama
zadovoljno pljakala i otimala uzdu i popreko Kariba, ali koje je trenutno ilo ka
Indiji dravnim poslom, malaksali firentinski slepi putnik izbegao je da ga po
kratkom postupku bace u Belu reku June Afrike tako to je iz uha zaprepaenog
voe palube izvukao ivu vodenu zmiju i bacio je u more. Nali su ga ispod kreveta
u pramcu broda, sedam dana nakon to je brod obiao Igleni rt u podnoju afrikog
kontinenta, u dubletu i uskim pantalonama boje senfa, umotanog u dugaki kaput
napravljen od jarkih rombova koe, poput harlekinove odee, kako grli malu
putniku torbu i mirno spava, glasno hrui, ne trudei se da se sakrije. inilo se da
je savreno spreman da ga otkriju, zaprepaujue uveren u svoje moi armiranja,
ubeivanja i maijanja. Na kraju, ve su ga daleko prevezli. Zaista, pokazao se kao
prilino dobar maioniar. Zlatne novie pretvarao je u dim, a uti dim ponovo u
zlato. Iz prevrnutog vra svee vode kuljala je poplava svilenih marama. Umnoavao
je ribe i vekne prelazei preko njih svojom elegantnom rukom, to je, naravno, bilo
bogohulno, ali su mu gladni mornari lako oprostili. Prekrstivi se ustro, da bi se
obezbedili protiv gneva Isusa Hrista to njegov poloaj uzurpira ovaj poslednji
udotvorac, halapljivo su pojeli svoj neoekivano izdaan, teoloki neispravan ruak.
ak je i sam kotski milord, Dord Luis Hoksbenk, lord Hoksbenk iz istoimene loze to je znailo, po kotski, Hoksbenk od Hoksbenka, plemi kog ne treba meati s
niim, neplemenitim Hoksbenkovima - brzo bio armiran kada je uljez harlekin
doveden u njegovu kabinu na sud. U to vreme, mlada bitanga je sebe zvala Uelo.
Uelo di Firence, maioniar i uenjak, vama na usluzi, rekao je na savrenom
engleskom jeziku, duboko se naklonivi sa gotovo aristokratskom vetinom, a Lord
Hoksbenk se nasmeio i pomirisao svoju naparfemisanu maramicu. Za kog bih
mogao pomisliti da je arobnjak, odgovorio je, da ne znam za slikara Paola istog
imena i iz istog mesta, koji je u vaoj katedrali napravio
trompe-l'oeil
fresku u ast mog pretka ser Dona Hoksbenka, poznatog kao ovani Milano,
najamnika, negdanjeg generala Firence, pobednika u bici kod Polpeta; i da taj slikar
nije, naalost, mrtav svih ovih godina. Mladi probisvet drsko je coknuo jezikom u
znak neslaganja. Oigledno, ja nisam pokojni umetnik, izrekao je isprsivi se.
Ovaj
pseudonimo

di viaggio
odabrao sam jer na mom jeziku ta re znai ptica, a ptice su najvei putnici. Tada je
iz nedara izvukao sokola s kukuljicom, a sokolarsku rukavicu stvorio ni iz ega i
oboje predao zapanjenom lordu. Soko za lorda Hoksbenka, rekao je sa savrenom

formalnou, a onda, kada je lord Hoksbenk navukao rukavicu na ruku i kada je

ptica stala na nju, on, Uelo, pucnuo je prstima kao kada ena povlai svoju ljubav,
nakon ega je, na poprilino zaprepaenje kotskog milorda, i jedno i drugo
nestalo, ptica na rukavici i rukavica pod pticom. Pored toga, nastavio je
maioniar, vraajui se pitanju svog imena, u mom gradu, ta tajanstvena re, ta
skrivena ptica, delikatno je ulepan pojam za izvestan
muki organ, a ja sam ponosan onim koji imam, premda nemam bolesnu elju da ga
prikaem. Ha! Ha! povikao je lord Hoksbenk iz istoimene loze, zadivljujuom
brzinom povrativi staloenost. E, sad smo nali neto to nam je zajedniko. Bio
je to milord koji je mnogo proputovao, taj Hoksbenk iz istoimene loze, i bio je stariji

nego to se inilo. Pogled mu je bio bistar, a koa ista, ali njegova je etrdeseta
godina prola pre sedam ili vie godina. Njegova vetina maevanja ula je u
legendu, a bio je jak kao bik. Splavom je otplovio do izvora ute reke u jezeru Kar
Ku, gde je jeo kuvani tigrov penis iz zlatne posude, i lovio je bele nosoroge u krateru
Ngorongoro, i popeo se na stotinu osamdeset etiri vrha kotskih planina Munro, od
Ben Nevisa do Nedostupnog vrha na planini Sgur Derg na ostrvu Ski, domu strane
Skata. Nekada davno, u zamku Hoksbenkovih, posvaao se sa svojom enom,
siunom lajavicom kovrdave rie kose i

vilice nalik na nizozemsku krcaljku za orahe. Ostavio ju je u brdima kotske da gaji

crne ovce, a on otiao da trai sreu kao njegov predak i bude kapetan broda u
Drejkovoj slubi u vreme kada su po Karipskom moru otimali pancima zlato iz
Amerike. Njegova nagrada od

zahvalne kraljice bila je ova misija u koju je sada krenuo; trebalo je da ode u
Hindustan gde

je imao slobodu da prikupi i zadri sve blago koje bude pronaao, u dragom
kamenju, opijumu ili zlatu, ali i obavezu da odnese lino pismo od Glorijane kralju i
da kui donese
mogulov
odgovor. U Italiji kaemo
mogor,
rekao mu je mladi opsenar. Na nerazumljivim jezicima same te zemlje, odgovorio
je lord Hoksbenk, ko zna kako

bi se ta re mogla izvrnuti, zapetljati i obrnuti. Knjiga je zapeatila njihovo

prijateljstvo: Petrarkin

Kanconijer,
izdanje koje je, kao i

uvek, lealo uz lakat kotskog milorda na malom

pietra dura
stolu. Ah, moni Petrarka, povikao je Uelo. E, to je pravi maioniar. I zauzevi
oratorsku pozu rimskog senatora, poeo je da deklamuje:
Benedetto sia 'l giorno, et 'l mese, et l'anno, et la stagione, e 'l tempo, et
l'ora, e 'l punto, e 'l bel paese, e 'l loco ov'io fui giunto

da'duo begli occhi che legato m'arino...

Nakon toga, lord Hoksbenk je preveo stihove soneta na engleski:
...blaene prve patnje koje veu

u slatkom spoju sa ljubavlju mene, i luk i strele to pogodie me,

i rane koje do srca mi seu

2

Prepev I. V. Lalia.

Svaki ovek koji ovu pesmu voli koliko i ja mora mi biti gospodar, rekao je Uelo,
naklonivi se. A svaki ovek koji prema ovim reima osea isto to i ja meni mora
biti drug u piu, uzvratio je kot. Okrenuo si klju koji otkljuava moje srce. Sada s
tobom moram podeliti tajnu koju ne sme nikada nikome otkriti. Poi sa mnom. U
maloj drvenoj kutiji sakrivenoj iza pokretnog panoa u njegovim odajama za
spavanje, lord Hoksbenk iz istoimene loze uvao je kolekciju voljenih vrlih stvari,
prelepih malih

predmeta bez kojih bi ovek koji neprekidno putuje mogao izgubiti orijentire, jer
previe putovanja, kao to je lord Hoksbenk odlino znao, previe udnih i novih
stvari, moe oslabiti spokojstvo due. Ove stvari nisu moje, rekao je svom novom
firentinskom prijatelju, ali podseaju me na to ko sam. Trenutno sam njihov uvar,
a kada to vreme proe, prepustiu ih drugom. Izvukao je kutiju sa vie dragulja
zadivljujue veliine i istoe i odloio ih ravnoduno slegnuvi ramenima, a i zatim
ipku panskog zlata koja bi oveku omoguila ivot u raskoi sve do smrti. Nije to
nita... nita, mrmljao je. Tek je tada stigao do svojih istinskih blaga, paljivo
umotanih u tkaninu i smetenih u gnezda napravljena od zguvanog papira i
iscepkanih tkanina: svilena maramica paganske boginje

iz drevne Sogdijane, poklonjena zaboravljenom junaku kao znak njene ljubavi;

komad

izuzetno izrezbarene kitove kosti s prikazom lova na jelene; medaljon s portretom

njenog velianstva kraljice; estougaonu knjigu s konim povezom iz Svete zemlje
na ijim je siunim stranicama, minijaturnim slovima ulepanim neverovatnim
ilustracijama, ispisan itav tekst Kurana; kamena glava slomljenog nosa iz
Makedonije, za koju se govorilo da je portret Aleksandra Velikog; jedan od ifrovanih
peata civilizacije iz doline Inda, pronaen u Egiptu, na kom se nalazio crte bika i
niz hijeroglifa koje je trebalo deifrovati, objekat iju namenu nijedan ovek nije
znao; pljosnati, uglaani kineski kamen sa heksagramom
I ing
i tamnim prirodnim arama koje su podseale na planinski venac u sumrak; oslikano
porcelansko jaje; cancu koju su napravili stanovnici amazonskih prauma; i renik
izgubljenog jezika Panamskog zemljouza iji su svi govornici izumrli osim jedne
starice koja vie nije mogla da izgovara ispravno rei jer je izgubila zube. Lord
Hoksbenk iz istoimene loze otvorio je kredenac s dragocenom staklarijom koja je

nekim udom preivela plovidbu mnogim okeanima, izvukao komplet od dva

murano balona koja su prelamala svetlost u duginim bojama i sipao dovoljno
brendija u oba. Slepi

putnik je priao i podigao au. Lord Hoksbenk je duboko udahnuo, a potom popio.
Ti si iz

Firence, rekao je, znai da poznaje najvee velianstvo od svih suverena, samo
ljudsko bie, kao i udnje koje ono eli da ublai: za lepotom, vrednostima - i
ljubavlju. ovek koji je sebe zvao Uelo zaustio je da odgovori, ali Hoksbenk je
podigao ruku. Rei u ta imam, nastavio je, jer postoje stvari o kojima treba
govoriti, a o kojima tvoji znaajni filozofi nita ne znaju. To bie je moda kraljevsko,

ali je gladno kao sirotan. Moda e se na trenutak nahraniti pregledanjem uaurenih

uda poput ovih, ali ostae siroti, izgladneli, edni stvor. I ono je ugroen kralj,
vladar veito preputen milosti mnogih pobunjenika, straha, na primer, i zebnje,
izolacije i zbunjenosti, bie udnog neizrecivog ponosa i divljeg, tihog srama. To bie
opsedaju tajne, tajne ga neprekidno izjedaju, tajne e mu razruiti kraljevstvo i
ostaviti njegov skiptar slomljen u praini. Vidim da te zbunjujem, uzdahnuo je,
pa u ti se jasno prikazati. Tajna koju nikada nikome nee otkriti nije skrivena u
kutiji. Ona lei - ne, ne lei, ve govori istinu! - ovde.
Firentinac, koji je ve ranije naslutio istinu o skrivenim eljama lorda Hoksbenka,
ozbiljno je izrazio odgovarajue potovanje za teinu i obim pegavog uda koji je
leao pred

njim na stolu njegovog gospodstva i mirisao blago na mora, poput

finocchiona
kobasice

koja eka da bude iseena. Ako napustite more i doete da ivite u mom rodnom
gradu, rekao je, vae nevolje e brzo nestati, jer meu mladim ljubavnicima San
Lorenca lako ete pronai muka zadovoljstva koja traite. Ja sam, naalost...
Ispij, naredio je kotski milord, potamnevi i upristojivi se. Neemo vie govoriti
o tome. U njegovom oku pojavila se iskra za koju bi njegov kompanjon voleo da je
nema. Ruka mu je bila blie balaku maa nego to je njegov kompanjon eleo da
bude. Osmeh mu je poput cerenja zveri. Nastupila je duga i pusta tiina tokom koje
je slepi putnik shvatio da njegova sudbina visi u vazduhu. Hoksbenk je ispraznio
svoju au brendija i nasmejao se runo i muno. Pa, gospodine, povikao je, zna
moju tajnu i sada mi mora rei svoju, jer sigurno u tebi ima misterije koju sam
glupavo zamenio sopstvenom, i sada je moram znati. ovek koji je sebe zvao Uelo
di Firence, pokuao je da promeni temu. Zar me neete poastvovati, gospodaru,
priseanjem na zarobljavanje galije
Cacafuego
s blagom? I da li ste bili - sigurno jeste - s Drejkom kod Valparaisa i Nombre de
Diosa, gde je ranjen...? Hoksbenk je razbio svoju au o zid i izvukao svoj ma.
Podlae, rekao je. Odgovori mi

direktno ili umri. Slepi putnik je paljivo birao rei. Gospodaru, rekao je, ovde
sam, sada opaam, da bih se vama ponudio kao sluga. Istina je, meutim, dodao je
brzo, kada je vrh seiva dodirnuo njegovo grlo, da imam i drugu ulogu. Zaista, ja
sam ono to biste mogli nazvati ovek s misijom - tajnom misijom, tavie - ali
moram vas upozoriti da moja tajna sa sobom nosi kletvu koju je na nju bacila
najmonija arobnica ovog doba. Samo jedan ovek sme uti moju tajnu i ostati u
ivotu, a ne bih voleo da budem odgovoran za vau smrt. Lord Hoksbenk iz
istoimene loze ponovo se nasmejao, ovaj put ne runim smehom, ve smehom koji

je rasprivao oblake i vraao sunce. Zabavlja me, ptiice, rekao je. Misli li da se
plaim kletve tvoje vetice zelenog lica? Igrao sam sa Baronom Subotom na Danu
mrtvih i preiveo njegovo vudu urlikanje. Biu veoma nemilostiv ako mi odmah sve
ne kae. Neka onda bude tako, poeo je slepi putnik. Nekada davno iveo je
princ avanturista sa imenom Argalija, kog su zvali i Arkalija, veliki ratnik koji je imao
zaarano oruje i kog su pratila etiri strana dina. S njim je bila i ena, Anelika...
Stani, rekao je lord Hoksbenk iz istoimene loze, namrtivi se. Od tebe me boli
glava. Onda, trenutak kasnije ree: Nastavi. ...Anelika, princeza kraljevske krvi
Dingis-kana i Timura... Stani. Ne, nastavi. ...najlepa... Stani. Nakon toga
lord Hoksbenk je u nesvesti pao na pod.
***

Putnik, gotovo postien zbog lakoe s kojom je usuo laudanum u au svog

domaina, paljivo je vratio malu drvenu kutiju s blagom na njeno skriveno mesto,
prebacio svoj areni kaput preko lorda i pojurio na glavnu palubu dozivajui pomo.
Kaput je osvojio na kartama u partiji igre
scarabocion,
koju je igrao protiv zaprepaenog venecijanskog trgovca dijamantima koji nije
mogao da veruje da je jedan obian Firentinac mogao da doe u Rijalto i pobedi
metane u njihovoj igri. Taj trgovac, bradati Jevrejin s loknama, koji se zvao alah
Kormorano, naruio je da se ogrta za njega izradi u najpoznatijoj krojanici u
Veneciji nazvanoj
Il Moro Invidioso
zbog slike zelenookog Arapina na ploi iznad njenih vrata, i bilo je to pravo okultno
udo od zimskog kaputa, s postavom koja je bila katakomba tajnih depova i
skrivenih pregiba u koje je trgovac dijamantima mogao da sakrije svoju dragocenu
robu, a risker poput Uela iz Firence razne vrste trikova. Brzo, prijatelji moji,

brzo, putnik je dozivao uverljivo glumei brigu. Potrebni smo njegovom

gospodstvu. Ako je meu odvanom posadom gusara koji su postali diplomate i
bilo nekih sa cininim kiljavim pogledima koji su sumnjali u nain iznenadnog
kolabiranja njihovog voe, te su poeli da se prema pridolici odnose na nain koji
nije slutio nita dobro njegovom zdravlju, delimino ih je razuverila oigledna
zabrinutost Uela di Firence za dobrobit lorda Hoksbenka. Pomogao je da se
nesvesni ovek odnese u krevet, svukao ga, borio se s njegovom pidamom,
stavljao mu tople i hladne obloge na elo i odbijao da spava i da jede sve dok se
zdravlje kotskog milorda ne popravi. Brodski doktor objavio je da je

slepi putnik neprocenjiv pomonik, a posada se, kada je to ula, vratila svojim
poslovima mrmljajui i sleui ramenima. Kada su ostali nasamo sa obeznanjenim
ovekom, doktor je Uelu priznao da je zbunjen jer se aristokrata ne budi iz svoje
iznenadne kome. Ne vidim da ita nije u redu s ovekom, bogu hvala, jedino to

nee da se probudi, rekao je, a u ovom bezdunom svetu moda je i pametnije da

sanja nego da se budi. Doktor je bio prostoduan, u bitkama prekaljen ovek kog
su zvali Bogu Hvala Hokins, dobroduni hirurg ogranienog medicinskog znanja koji
je navikao da vadi panska zrna iz tela svojih brodskih drugova, da uiva duboke
rane od sablji zadobijene u borbama prsa u prsa sa pancima, ali ne i da lei
misteriozne bolesti spavanja koje su se pojavljivale niotkuda, poput slepih putnika ili
bojeg suda. Hokins je ostavio jedno oko na Valparaisu i pola noge na Nombre de
Diosu, i pevao je, svake noi, tugaljive portugalske pesme fado o

devi na balkonu u Ribeiri, delu Porta, pratei sam sebe na nekoj vrsti ciganske
violine. Bogu Hvala je obilno jecao dok je pevao, a Uelo je shvatio da je dobri
doktor zamiljao kako su mu nabijeni rogovi, prizivao slike da bi muio sebe, slike
njegove voljene koja ispija porto u krevetu s mukarcima koji su jo bili celi, ribarima
koji smrde na svoj plen s perajama, razvratnim franjevakim monasima, duhovima
davnih moreplovaca i ivim ljudima svih vrsta i boja, abarima i Englezima,
Kinezima i Jevrejima. oveka zaaranog ljubavlju, razmiljao je slepi putnik, lako
je omesti i zavesti. Dok je
Scathach
oplovila Afriki rog i ostrvo Sokotra, dok je uzimala zalihe u Maskatu a zatim,
napustivi persijsku obalu, noena monsunskim vetrom krenula ka jugoistoku i

portugalskom raju Diju na junoj obali mesta koje je doktor Hokins zvao Guzerat,
lord
Hoksbenk iz istoimene loze mirno je spavao tako tihim snom, bogu hvala, sudei
po bespomonom Hokinsu, da je to dokaz njegove iste savesti. Bar je njegova
dua dobrog zdravlja, spremna da se u svakom trenutku susretne sa svojim
tvorcem. Ne daj boe, rekao je slepi putnik. Bogu Hvala, ne dozvoli mu jo da ga
uzme, ostali

su se odmah sloili. Tokom njihovih dugih bdenja uz bolesnikovu postelju, Uelo je

esto zapitkivao doktora o njegovoj voljenoj Portugalki. Hokinsu nije trebalo mnogo
podsticaja za tu temu. Slepi putnik je strpljivo sluao hvalospeve o daminim oima,
usnama, grudima, o njenim kukovima, stomaku, zadnjici, stopalima. Saznao je tajna
imena od milote kojima ga je nazivala tokom ljubavnog ina, imena koja vie nisu
bila toliko tajna, uo je njena obeanja da e biti verna i promrmljane zakletve na
veito zajednitvo. Ah, lagala je, lagala, jecao je doktor. Da li to pouzdano zna?,
pitao je putnik, a kada je uplakani Bogu Hvala odmahnuo glavom rekavi Bilo je to
tako davno, a ja sam sada samo pola oveka, pa moram pretpostavljati najgore,
Uelo ga je primorao da se razveseli. E pa, zahvalimo se

bogu, Bogu Hvala, jer ti jadikuje bez potrebe! Ona je iskrena, siguran sam u to, i
eka te, u to ne sumnjam; pa i ako ima nogu manje, njoj e ostati vika ljubavi -

ljubav namenjenu toj nozi mogla bi posvetiti drugim delovima; pa i ako ima oko
manje, drugo oko e dvaput vie da se naslauje tom enom koja ti je ostala verna i
voli te jednako koliko i ti nju! Dosta je bilo! Bogu Hvala! Pevaj veselo i ne jecaj vie.
Na taj nain je, iz noi u no, izbacivao strepnje iz glave Bogu Hvala Hokinsa,
ubeujui ga da bi posada bila neutena ako ne bi ula njegove pesme. I iz noi u
no, kada bi ostao sam s nesvesnim milordom, i poto bi saekao nekoliko
trenutaka, detaljno bi pretraivao kapetanove odaje, traei njihove tajne. ovek
koji pravi kabinu s jednom skrivenom pregradom, napravie kabinu sa bar dve ili
tri, rezonovao je. U vreme kada je luka Diju poela da se nazire, ve je oerupao
lorda Hoksbenka kao pravu koko, pronaao je sedam skrivenih komora iza
paravana na zidovima, a svi dragulji iz drvenih kutija koje su se u njima nalazile bili
su bezbedno smeteni u svoj novi dom, u kaput alaha Kormorana, zajedno sa
sedam zlatnih poluga. Pa ipak, kaput je delovao lako kao pero. Zelenooki

venecijanski Mavar znao je tajnu kako da uini besteinskim sva dobra koja bi bila
sakrivena unutar te magine odore. to se tie ostalih vrlih stvari, oni lopova nisu
zanimali. Ostavio ih je u gnezdu, da se iz njih izlegnu ptiice koje su mogle.
Meutim, ak i na kraju svoje velike pljake, Uelo nije bio zadovoljan jer mu je
najvee blago od svih izmaklo. Mogao je samo da krije svoju iznerviranost. Sudba
mu je pod noge bacila veliku ansu i nije je smeo propustiti. Ali, gde je bila ta stvar?
Pregledao je svaki pedalj kapetanovih odaja, ali ona je ostala skrivena. Prokletstvo!
Da li je to blago bilo zaarno? Da li je uinjeno nevidljivim, te mu je stoga promaklo?
Nakon kratkog uplovljavanja u Diju,
Scathach
je urno zaplovila ka gradu Suratu (koji je nedavno u kaznenoj ekspediciji posetio
sam car Akbar), iz kog je lord Hoksbenk nameravao

da krene na svoje kopneno putovanje do mogulovog dvora. U noi kada su pristigli

do Surata (koji je leao u ruinama, i dalje tinjajui od carevog gneva), dok je Bogu
Hvala Hokins iz due pevao, a posada opijena od ruma uivala na kraju dugog
putovanja morem, traga je najzad ispod palube pronaao ono to je traio: osmi
tajni poklopac, jedan vie od maginih sedam, jedan vie nego to bi gotovo ijedan
pljaka oekivao. Iza tih poslednjih vrata nalazila se stvar koju je traio. A onda se,
nakon jo jednog poduhvata, pridruio terevenki
na palubi i pevao srdanije od ijednog oveka na brodu. Poto je imao dar da ostane
budan kada oi nijednog drugog oveka nisu ostajale otvorene, dolo je vreme, u
sitne jutarnje sate, da se iskrade na obalu u jednom od brodskih amaca i nestane,
poput privienja, u Indiju. Mnogo pre nego to je Bogu Hvala Hokins digao uzbunu,
pronaavi lorda Hoksbenka iz istoimene loze plavih usana u njegovoj poslednjoj
morskoj kolevci i zauvek osloboenog muenja svoje enjive pederastije, Uelo di
Firence je nestao, ostavivi za sobom samo to ime, poput svuene zmijske koe. Na
grudima bezimenog putnika nalazilo se najvee blago od svih blaga, pismo napisano
lino rukom Elizabete Tjudor i sa njenim linim peatom, nareenje engleske kraljice

indijskom caru koje e biti njegova arobna re, njegov kalauz za sve brave, kojim
e ui u svet mogulovog dvora. Sada je bio ambasador Engleske.

3.

U zoru avetinjske palate od peara

U ZORU, AVETINJSKE PALATE OD PEARA

u novom pobednikom gradu Akbara Velikog izgledale su kao da su sainjene od
crvenog dima. Veina gradova, im iznikne, poinje da izgleda kao da je vena, ali
Sikri e uvek izgledati kao opsena. Dok se sunce izdizalo do svog zenita, veliki
buzdovan dnevne vruine udarao je po kamenim ploama, zagluujui ljudske ui,
zbog ega je vazduh podrhtavao kao preplaena indijska antilopa, i rastapajui
granicu izmeu zdravog razuma i delirijuma, izmeu onog to je zamiljeno - i

onog to je stvarno. ak se i car prepustio fantaziji. Kraljice su lebdele po njegovim

palatama poput duhova, radputanski i turski sultani igrali su jurke. Jedna od tih
kraljevskih linosti nije zaista postojala. Bila je to izmiljena supruga koju je Akbar
izmatao, kao to usamljena deca sanjaju o izmiljenim drugovima, i uprkos
prisustvu mnogih ivih ili lebdeih supruga, car je bio miljenja da su zapravo
stvarne kraljice privienja, a da je nepostojea voljena - bila stvarna. Dao joj je ime
Doda, i nijedan ovek nije se usudio da mu protivrei. U miru enskih odaja, u
svilenim hodnicima njene palate, njen uticaj i mo su rasli. Tansen je za nju pisao
pesme, a u skriptarnici je njena lepota slavljena na slikama i u stihovima. Majstor

Abdus Samad Persijski lino ju je portretisao, naslikao je na osnovu seanja na san

nikada i

ne videvi njeno lice, a kada je car video njegovo delo, pljesnuo je rukama pred
lepotom koja je sijala sa stranice. Prikazao si je ba kakva je, kao da je iva,
uzviknuo je, a Abdus Samad

je odahnuo i prestao da se osea kao da mu glava previe labavo poiva na vratu.

Poto je to vizionarsko delo majstora iz carskog ateljea izloeno, ceo dvor je znao da
je Doda stvarna, a najvii dvorani, Navratna ili Devet zvezda, potvrdili su ne samo
da ona postoji, ve i da je lepa, mudra, gracioznog kretanja i mekog glasa. Akbar i
Dodabai! Ah, ah! Bila je to ljubavna pria stolea. Grad je najzad bio zavren, na

vreme za carev etrdeseti roendan. U izgradnji je prolo dvanaest vrelih godina, ali
dugo je kod njega stvaran utisak da se grad podie bez napora, godinu za godinom,
kao magijom. Ministar zaduen za rad nije dozvoljavao da se ikakvo graenje odvija
tokom carevog boravka u novoj carskoj prestonici. Kada je car bio u rezidenciji,
kamenorezaki alati bi zamuknuli, stolari nisu ukucavali eksere, mokri,

dekorateri, tkai i rezbari nestajali su iz vidokruga. Tada bi sve, prialo se, bilo
prigueno zadovoljstvo. Bili su dozvoljeni samo zvuci uitaka. Zvonii na lancima
igraica slatko su odjekivali, fontane su uborile, a meka muzika genija Tansena
pronosila se na povetarcu. Caru na uvo aputana je poezija, a u dvoritu za paisi
3
etvrtkom se lagano igrala igra u kojoj su mlaane robinje koriene kao ive figure
na tabli na tlu. Tokom popodneva, iza
se;

Igra koja vodi poreklo iz drevne Indije, neka vrsta dananjeg ovee ne ljuti

zavesa i pod velikim lepezama, bilo je vreme za tihu ljubav. Gradski ulni tajac
postajao je stvaran koliko zbog monarhove svemoi, toliko i zbog dnevne vreline.
Nijedan grad ne ine samo palate. Pravi grad, napravljen od drveta i blata i balege i
cigala, kao i od kamena, uurio se ispod zidina od monih crvenih kamenih ploa
na kojima je stajala kraljevska rezidencija. Njegovi delovi razlikovali su se po rasi, ali
i po

zanatu. Ovde je bila kujundijska ulica, malo dalje, odvojeni vrelinom, zveketali su
oklopi, a jo malo dalje, niz treu jarugu, bio je dom inuva i odee. Istono je bila
hinduska kolonija, a iza nje, zavijajui oko zidina grada, persijska etvrt. Iza nje se
nalazila oblast Turkestanaca, a iza nje, u blizini ogromne kapije damije za duma
namaz, domovi muslimana roenih u Indiji. Naikane po selima bile su vile
plemia, umetniki studio i skriptarnica ija se slava ve irila zemljom, muziki
paviljon i jo jedan - plesni paviljon. U

veini donjih delova Sikrija bilo je malo vremena za lenarenje, a kada bi car doao
kui iz ratova, zakon tiine bi u blatnjavom gradu bio poput guenja. Piliima bi
zapuavali kljun prilikom klanja da ne bi ometali odmor kralja kraljeva. Zbog kola

koja kripe kolar bi mogao zaraditi bievanje, a ako bi zajeao pod biem, kazna bi
mogla biti jo gora. ene na poroaju gutale su svoje krike, a pantomima na pijaci
delovala je poput ludila: Kada je kralj ovde, svi poludimo, govorili su ljudi, dodajui
u urbi, jer svuda je bilo uhoda i izdajnika, od sree. Blatnjavi grad je voleo svog
cara, insistirao je na tome, insistirao bez rei, jer rei su bile sainjene od tog
zabranjenog tkanja - zvukova. Kada bi se car ponovo otisnuo u neki

od svojih pohoda - beskonanih (mada uvek pobednikih) bitaka protiv armija

Gudarata i Radastana, Kabula i Kamira - tada bi se kapije zatvora tiine
otkljuavale, trube bi zatretale i odjeknuli bi radosni usklici, i ljudi bi najzad mogli
da kau jedni drugima sve ono to su morali da uvaju neizreeno mesecima.
Volim te. Majka mi je umrla. Supa ti je ukusna. Ako mi ne vrati novac,
polomiu ti ruke u laktovima. Draga moja, volim i ja tebe.
Sve. Sreom po blatnjavi grad, vojni poslovi su esto odvodili Akbara. Zapravo,
najvei deo vremena on i nije bio tu, a u njegovom odsustvu, graja okupljene
sirotinje, zajedno s grajom osloboenih graditelja, svakodnevno je dosaivala
nemonim kraljicama. Kraljice su leale zajedno i jeale, a ono to su inile da bi
jedna drugoj skrenule misli, zajednika zanimacija koju su pronale u svojim
zaklonjenim odajama, ovde nee biti opisana. Samo je imaginarna kraljica ostala
ista, i upravo je ona ispriala Akbaru o oskudici koja je pogaala ljude zbog elje
preterano revnosnih zvaninika da olakaju njegov boravak kod kue. im je car
saznao za to, ponitio je zakon, zamenio ministra za rad manje strogim ovekom i
zahtevao da ulicama svojih potlaenih podanika projae uzvikujui: Pravite galamu
koliko elite, ljudi! Buka je ivot, preterana buka je znak dobrog ivota. Imaemo
vremena da svi budemo tihi kada se upokojimo. Grad je prasnuo u radosnu viku.
Bio je to dan kada je postalo jasno da je neki novi kralj na prestolu i da na svetu vie
nita nee ostati isto.
***

Zemlja je najzad bila u miru, ali kraljev duh nikada nije bio miran. Kralj se upravo
vratio

sa svog poslednjeg pohoda, porazio je skorojevie na vlasti u Suratu, ali tokom

dugih mareva i rata, misli su mu se rvale s filozofskim i lingvistikim zagonetkama
koliko i s
vojnim. Car Abul Fat Dalaludin Muhamed, kralj kraljeva, od detinjstva poznat pod
imenom Akbar, to znai veliki, a kasnije, uprkos tautologiji, poznat kao Akbar
Veliki, Veliki Veliki, veliki u svojoj velianstvenosti, dvostruko veliki, toliko veliki da
ponavljanje njegove titule nije bilo samo podesno, ve i neophodno kako bi se
iskazala velianstvenost njegove slave - veliki mogul, pranjav, istroen u bitkama,
pobedonosan, zamiljen, na pragu gojaznosti, razoaran, brkat, poetian, preterano

seksualno aktivan i apsolutni imperator, koji je u celini gledano delovao previe

velianstveno, previe sveobuhvatno i, jednom reju,
previe,
da bi bio samo jedna ljudska persona - ta nezaustavljiva poplava od vladara, taj
guta svetova, to vieglavo udovite koje je samo o sebi govorilo u mnoini - poeo
je da razmilja, tokom svog dugog, napornog puta kui, na kom su mu drutvo
pravile glave njegovih poraenih neprijatelja koje su poskakivale u svojim
zapeaenim zemljanim upovima, o uznemirujuim mogunostima prvog lica
jednine - ja. Beskrajni dani sporog napredovanja na konju podsticali su mnoge
lagane sumnje u oveku misaonog karaktera, i car je, dok je jahao, razmiljao o
pitanjima kao to su promenljivost kosmosa, veliina zvezda, dojke njegovih ena i
priroda boga. A danas je mislio i o tom gramatikom pitanju o sebi i njegovim trima
personama, prvoj, drugoj i treoj, o jedninama i mnoinama due. On, Akbar, nikada
za sebe nije govorio ja, ak ni u privatnosti, ak ni u gnevu niti u snovima. On je
bio - ta je drugo i mogao biti? - mi. Bio je

definicija, inkarnacija mi. Bio je roen u mnoini. Kada je govorio mi, prirodno i
iskreno

je mislio na sebe kao inkarnaciju svih svojih podanika, svih svojih gradova i zemalja i
reka i

planina i jezera, kao i svih ivotinja i biljaka i drvea unutar njegovih granica, takoe
i ptica koje su letele nad glavom i ljutih komaraca u sumrak i bezimenih udovita u
njihovim podzemnim jazbinama, koje lagano glou korenje stvari; o sebi je mislio
kao o zbiru svih njegovih pobeda, sadrao je linosti, mogunosti, istorije, moda
ak i due obezglavljenih ili samo upokojenih suparnika; a pored toga, o sebi je
mislio kao o kulminaciji prolosti i sadanjosti njegovih ljudi, i instrumentu njihove
budunosti. To mi je znailo biti kralj - ali i prost narod, dopustio je sebi da pomisli
u interesu pravinosti i razmiljanja radi, bez sumnje je povremeno mislio o sebi u
mnoini. Da li su oni greili? Ili (o, izdajnike li pomisli!), da li on grei? Moda je ta
ideja o sebi kao zajednici znaila biti bie na svetu, bilo koje bie; takvo bivstvujue
bie koje je, neizbeno, bie meu drugim biima, deo bivstvovanja svih stvari.
Moda mnoina nije iskljuivo kraljevski prerogativ, moda ona ipak nije njegovo
kraljevsko pravo. Neko bi dalje mogao tvrditi da je, poto su se razmiljanja
monarha preslikavala na razmiljanje njegovih podanika (samo u manje uzvienoj i
prefinjenoj formi), neizbeno da mukarci i ene kojima je on vladao sebe poimaju
kao mi. Sebe su, moda, videli kao mnoinska bia sainjena od njih samih i
njihove dece, majki, tetaka, zaposlenih, ljudi koji su verovali u istog boga, ljudi koji
su s njima radili, klanova i prijatelja. I oni su sebe videli kao mnoinu, neko kao oca
svoje dece, neko kao dete svojih roditelja; znali su da se drugaije ponaaju prema
svojim radnicima, a drugaije kod kue, sa svojim enama - ukratko, svi su oni bili
vree pune njih samih koje su pucale od mnoine, kao i on sam. Zar je onda
postojala bitna razlika izmeu vladara i onih kojima on vlada? I tada se poetno

pitanje samo ponovo postavilo u novom i zastraujuem obliku: ako su njegovi

mnogi podanici uspevali o sebi misliti u jednini umesto u mnoini, da li je onda i on
mogao biti ja? Da li je mogao biti ja koje bi
bilo prosto on sam? Da li je, zakopano pod pretrpanim mi na ovoj zemlji, bilo
takvih nagih, usamljenih ja? Bilo je to pitanje koje ga je plailo dok je jahao svog
belog konja kui, neustraiv, nesavladiv i, moralo se priznati, pomalo debeo; a kada
bi mu uskoilo u glavu tokom noi, nije lako mogao zaspati. ta e rei kada ponovo
vidi svoju Dodu? Ako prosto kae Ja sam se vratio ili Ja sam, da li bi ona mogla
da mu uzvrati koristei drugo lice jednine, ono ti koje je bilo rezervisano za decu,
ljubavnike i bogove? I ta bi to znailo? Da joj je on bio kao dete, ili kao bog, ili
prosto ljubavnik kog je sanjala sve dok nije postao stvaran, onoliko

udno koliko je on sanjao nju? Da li bi ta kratka re, to ti, moglo postati

najizazovnija re u jeziku?
Ja
, vebao je tihim glasom.
Ja
sam tu.
Ja
te volim. Doi kod
mene.
Na putu kui jo jedna vojna obaveza omela mu je razmiljanja. Jo jedan knei
kog je trebalo smrviti. Diverzija na poluostrvu Katijavar da bi se uguio jogunasti
Rana od Ku Nahina, mladi s velikim ustima i jo veim brkovima (car je bio tat
kada su njegovi brkovi bili u pitanju i uzimao je na zub one koji bi ga nadmaili),
feudalni vladar koji je, apsurdno, voleo da pria o slobodi. Sloboda za koga i zbog
ega, komentarisao je u sebi car negodujui. Sloboda je bila deja fantazija, igra za
ene. Nijedan ovek nikada nije slobodan. Njegova armija prolazila je kroz bela
stabla ume Gir poput kuge koja neujno dolazi, a patetino malo utvrenje Ku
Nahina, videvi dolazak smrti u kronjama koje su se njihale i utale, sruilo je
sopstvene kule, podiglo zastavu predaje i ponizno molilo za milost. esto, umesto
da pogubi pobeene suparnike, car bi se oenio nekom od njihovih keri i dao svom
poraenom tastu posao. Bolje novi lan porodice nego le koji trune. Ipak, ovaj put
je iznervirano odsekao drskom Rani brkove s njegovog lepog lica i slabia sanjalicu
isekao na dreee komade - uinio je to lino, svojim maem, kao to je inio njegov
deda, a onda se povukao u svoje odaje da drhti i ali. Careve oi su bile iskoene i
ogromne i zurile su u beskraj kao to bi inila neka mlada dama dok sanjari, ili
mornar koji pogledom trai kopno. Njegove usne su bile pune i izbaene kao kod
napuene ene. Ali, uprkos tim enskim crtama, on je bio moan mukarac,
ogroman i jak. Kao deak ubio je tigricu golim rukama, a zatim se, izludeo zbog svog
dela, zauvek odrekao mesa i postao vegetarijanac. Muslimanski vegetarijanac,
ratnik koji je eleo samo mir, kralj filozof - kontradikcija. Takav je bio najvei vladar

kog je zemlja ikada videla. U melanholiji nakon bitke, dok je vee padalo preko
mrtvih, ispod slomljenog utvrenja koje se topilo u krv, na domet pesme malog
vodenog slavuja bul-bul, bul-bul
pevao je - car

je u svom brokatnom atoru srkutao razreeno vino i jadikovao nad svojim krvavim
rodoslovom. On nije eleo da bude poput svojih krvoednih predaka, mada su
njegovi preci bili najvei ljudi u istoriji. Optereivala su ga imena pljakake
prolosti, imena od kojih je njegovo ime poteklo u kaskadama ljudske krvi: njegov
deda Babur, diktator od Fergane, koji

je pokoravao, ali se uvek gnuao te nove nadmoi, te Indije s previe bogatstva i

premalo bogova, Babur borbena maina s neoekivanim darom za umesne rei; a
pre Babura ubitane princeze od Transoksijane i Mongolije; a najvie od svega moni
Temudin - Gengis, ingiz, ingis ili Dingis-kan - zahvaljujui kom je on, Akbar,
prihvatio ime
mogul,
morao biti
Mongol
koji nije bio, niti se tako oseao. Oseao se
hindustanski.
Njegova horda
nije bila ni Zlatna, ni Plava ni Bela. Sama re horda bola mu je ui kao runa,
svinjska, sirova. Nije eleo horde. Nije eleo da sipa istopljeno srebro u oi poraenih
neprijatelja niti da ih gnjei do smrti platformom na kojoj bi on jeo svoju veeru. Bio
je umoran od rata. Prisetio se svog tutora iz detinjstva, Persijanca Mira, koji mu je
govorio da ovek koji hoe da bude u miru sa sobom mora biti u miru s drugima.
Sulh-i-kul,
potpuni mir. Nijedan Kan nije mogao da shvati tu ideju. On nije eleo kanat. eleo je
zemlju. Nije u pitanju bio samo Temudin. On je vodio direktno poreklo iz prepona
oveka ije je ime bilo Gvozdeni. Na jeziku njegovih praotaca re za gvoe bila je
timur.
Timur Lenko, epavi gvozdeni ovek. Timur koji je unitio Damask i Bagdad, koji je
ostavio Delhi u ruinama, kog je proganjalo pedeset hiljada duhova. Akbar bi vie
voleo da mu Timur nije bio predak. Prestao je da govori Timurov jezik, agataj,
nazvan po jednom od sinova Dingis- kana, i umesto njega prihvatio prvo persijski,
a zatim meavinu govora vojske u pokretu,

urdu,
jezik vojnih logora, u kojem je od pola tuceta polurazumljivih brbljanih, zvidukanih i
izgovaranih jezika, na opte iznenaenje, nastao prelep novi zvuk: poetian jezik
roen iz vojnikih usta. Rana od Ku Nahina, mlad, vitak i taman, kleao je pred
Akbarovim stopalima, bez dlaka na licu i krvav, ekajui da padne udarac. Istorija
se ponavlja, rekao je. Tvoj deda je

ubio mog dedu pre sedamdeset godina. Na deda, odgovorio je car, iskoristivi
kraljevsku mnoinu po obiaju, jer ovo nije bilo vreme za njegov eksperiment s
jedninom, ovaj bednik nije zasluio privilegiju da joj bude svedok, bio je varvarin s
jezikom pesnika. Mi smo, nasuprot njemu, pesnik s

varvarskom istorijom i varvarskom vetinom u ratu, ega se gnuamo. Prema tome,

ovim je pokazano da se istorija ne ponavlja, ve tee dalje, i da se ovek moe
promeniti. udno je to opaanje za jednog egzekutora, mladi Rana je rekao tiho,
ali uzaludno je

raspravljati sa smru. Tvoje vreme je dolo, sloio se car. Reci nam zato iskreno,
pre nego to poe, koju vrstu raja oekuje da e otkriti kada proe kroz veo?
Rana je podigao svoje unakaeno lice i pogledao cara u oi. U raju, re
oboavanje
i
rasprava
znae isto, izjavio je. Svemoni nije tiranin. U bojoj kui svi glasovi slobodno
mogu da govore kako ele i to je vid njihove

pobonosti. Bio je to iritantan, poboan tip mladia, u to nije bilo sumnje, ali uprkos
svojoj iznerviranosti, Akbar je bio dirnut. Obeavamo ti, rekao je car, da emo
izgraditi tu kuu svetilite ovde na zemlji. A onda je, uzviknuvi
Allahu Akbar,
Bog je veliki, ili, moda, Akbar je Bog, odsekao pompeznom malom nikogoviu
njegovu drsku, didaktinu, i stoga odjednom nepotrebnu glavu. Tokom sati nakon
to je ubio Ranu, cara je zaposeo poznati demon usamljenosti. Kad god bi mu se
ovek obratio kao sebi jednakom, to ga je izluivalo i to je bila njegova mana. Ljutit
kralj bio je poput boga koji pravi greke. I to je bila jo jedna kontradikcija. Ne samo
da je bio filozof varvarin i ubica plaljivac, ve je bio i egoista zavisan od ulizivanja i

ulagivanja koji je, uprkos tome, eznuo za drugaijim svetom, svetom u kom bi
mogao da pronae oveka koji bi mu bio potpuno ravan, kojeg bi mogao da susree
kao svog brata, s kojim bi mogao slobodno da razgovara, da poduava i ui, da daje
i prima zadovoljstvo. eznuo je za svetom u kojem bi mogao da se odrekne
naslaivanja osvajanjima zarad nenijih ali napornijih zadovoljstava razgovora. Da li
je takav svet postojao? Kojim putem bi se do njega moglo stii? Da li je igde na
svetu postojao takav ovek, ili ga je on upravo
pogubio? ta ako je Rana Brkati bio jedini? Da li je upravo preklao jedinog oveka na
zemlji kog bi mogao voleti? Careve misli su se rastvarale u vinu i postajale
sentimentalne, oi su mu se maglile od pijanih suza. Kako je mogao postati ovek
kakav je eleo da bude?
Akbar,
veliki? Kako? Nije bilo nikoga s kim bi razgovarao. Naredio je svom linom, kao top
gluvom slugi Baktiju Ram Dainu da izae iz njegovog atora, da bi mogao da pije
na miru. Lini sluga koji nije mogao da uje beskrajne prie svog gospodara bio je
blagoslov, ali Bakti Ram Dain je ve nauio da ita sa usana, to je ponitilo dobar
deo njegove vrednosti i uinilo ga prislukivaem poput svih ostalih.
Kralj je lud,
to su govorili. Svi su to govorili: njegovi

vojnici, njegov narod, njegove ene. Verovatno je i Bakti Ram Dain rekao to isto.
Nisu mu to govorili u lice, jer on je bio din od oveka i moni ratnik poput heroja iz
drevnih pria, a bio je i kralj kraljeva, i ako bi neko takav poeleo da bude pomalo
aknut, ko je tome mogao da se usprotivi. Kralj, meutim, nije bio lud. Kralj nije bio
zadovoljan postojanjem. udeo je da postane. Pa dobro. Odrae svoje obeanje
mrtvom kathijavarskom kneiu. U srcu svog grada pobede izgradie kuu
svetilite, mesto za rasprave na kom e svako svakome moi da kae bilo ta o bilo
kojoj temi, ukljuujui i nepostojanje boga i aboliciju kraljeva. U toj kui e nauiti
sebe poniznosti. Ne, sada nije bio poten prema sebi samom. Ne
nauiti. Podsetie
sebe na poniznost i povratiti onu koja je ve stanovala duboko u njegovom srcu. Taj
ponizni Akbar je moda bio njegovo najbolje lice, stvoreno okolnostima detinjstva u
egzilu, sada prikrivenog odraslom velianstvenou, ali i dalje prisutnog; bio je bie
roeno ne u pobedi ve u porazu. Danas su ga pratile samo pobede, ali car je znao
sve o porazu. Poraz je bio

njegov otac. Njegovo ime bilo je Humajun. Nije voleo da misli o svom ocu. Njegov
otac je puio previe opijuma, izgubio je svoje carstvo i povratio ga tek poto se
pretvarao da je iit (i poklonio dijamant Kohinor) da bi mu kralj Persije dao vojsku
kojom e se boriti, a onda umro pavi niz krak stepenica u biblioteci gotovo odmah
nakon to je povratio svoj tron. Akbar nije upoznao svog oca. Roen je u provinciji
Sind, nakon Humajunovog poraza kod ause, kada je er-ah Suri postao kralj koji je

Humajun trebalo da bude, ali za to nije bio sposoban. A onda je svrgnuti car odjurio
u Persiju, napustivi svog sina.
Svog etrnaestomesenog sina.
Njega je pronaao i odgajio oev brat i neprijatelj, stric Askari od Kandahara, divlji
ovek stric Askari koji bi i sam ubio Akbara da je mogao dovoljno da mu se priblii,
ali to nije mogao jer bi mu se njegova ena uvek nala na putu. Akbar je preiveo jer
je njegova strina to elela. U Kandaharu je nauio kako da preivi, kako da se bori,
ubija i lovi, i nauio je mnogo toga drugog, a da ga niko nije poduavao, na primer,
da se brine o sebi, da pazi ta govori i da ne izgovori pogrenu stvar, jer bi ga to
moglo ubiti. Uio je o dostojanstvu poraza, o

gubljenju i o tome kako je ono proiavalo duu tako da moe prihvatiti poraz, o
odustajanju, o izbegavanju zamke u kojoj se preterano drite neega to elite, i o
naputanju uopte, a naroito o bezoinstvu, o nemanju oeva, o nemanju kao
svojstvu bezoinstva i o najboljoj odbrani ljudi koji su manje protiv onih koji su vie:
okrenutosti
sebi, promiljenosti, lukavosti, skromnosti i dobrom perifernom vidu. Mnogo lekcija o
nemanju. Smanjivanje iz kog je mogao poeti rast. Ipak, bilo je stvari o kojima niko
nije ni pomiljao da ga ui i stvari koje nikada ne bi ni nauio. Mi smo car Indije,
Bakti Ram Daine, ali ne umemo da napiemo ni svoje prokleto ime, povikao je
svom slugi u zoru dok mu je starac pomagao oko abdesta. Da, o najblagoslovenije
bie, oe mnogih sinova, muu mnogih ena, kralju sveta, obuhvatioe zemlje,
rekao je Bakti Ram Dain pruivi mu pekir. Ovaj put, sat jutarnje vizite bio je i sat
laskanja caru. Bakti Ram Dain ponosno je nosio titulu carskog laskavca prve klase i
bio je majstor kitnjastog, starovremskog stila poznatog kao kumulativno

ulagivanje. Samo ovek sa izuzetnim pamenjem za barokne formalnosti

prekomernog hvaljenja mogao se kumulativno ulagivati, s obzirom na potrebna
ponavljanja i neophodnu preciznost redosleda. Pamenje Bakti Ram Daina bilo je
nepogreivo. Mogao je da se ulaguje satima. Car je video svoje lice kako se iz lavora
tople vode mrti na njega poput predskazanja propasti. Mi smo kralj kraljeva, Bakti
Ram Daine, ali ne umemo da proitamo sopstvene zakone. ta kae na to? Da,
o najpraviniji od svih sudija, oe mnogih sinova, muu mnogih ena, kralju sveta,
obuhvatioe zemlje, vladaru svega toga, okupljaoe svega postojeeg, rekao je
Bakti Ram Dain, zagrevajui se za svoj zadatak. Mi smo uzviena svetlost, zvezda
Indije i sunce slave, rekao je car, koji je i sam znao

poneto o laskanju, a ipak, uzgajani smo u onoj rupagi od grada u kom mukarci
jebu ene da bi pravili bebe, a deake da bi od njih napravili mukarce - uzgajani
uvajui se napadaa koji atakuju otpozadi, kao i ratnika koji napadaju pravo
spreda. Da, o zaslepljujua svetlosti, oe mnogih sinova, muu mnogih ena,
kralju sveta, obuhvatioe zemlje, vladaru svega toga, okupljaoe svega postojeeg,
uzviena svetlosti, zvezdo Indije i sunce slave, rekao je Bakti Ram Dain koji je

moda bio gluv, ali je znao kako da raspozna nagovetaje. Zar kralj tako treba da
bude uzgajan, Bakti Ram Daine? zagrmeo je car, prevrnuvi lavor u gnevu. Da
bude nepismen, da uva svoje dupe, da bude divljak - da li princ treba da bude
takav? Da, o mudriji od mudrog, oe mnogih sinova, muu mnogih ena, kralju
sveta, obuhvatioe zemlje, vladaru svega toga, okupljaoe svega postojeeg,
uzviena svetlosti, zvezdo Indije, sunce slave, gospodaru ljudskih dua, kovau
sudbine tvog naroda, rekao je

Bakti Ram Dain. Pretvara se da ne ume da ita sa naih usana, povikao je car.
Da, o pronicljiviji od vidovnjaka, oe mnogih... Ti si jarac iji bi vrat trebalo
presei da bismo mogli da pojedemo meso za ruak. Da, o milostiviji od bogova,
oe... Tvoja majka se jebala sa svinjom da bi te napravila. Da, o najgovorljiviji od
svih koji govore, o... Nema veze, rekao je car. Sada se oseam bolje. Odlazi.
Moe da ide.

4.

Svila jarkih boja leprala je

SVILA JARKIH BOJA LEPRALA JE

poput barjaka s crvenih zidova palate. Bio je to Sikri, svetlucao je na vrelini poput
opijumske halucinacije. Ovde je, najzad, sa svojim

epureim paunovima i razigranim devojicama, bio dom. Ako je ratovima razdoreni

svet bio okrutna realnost, onda je Sikri bio prelepa la. Car se vratio kui kao to se
pua vraa svojoj luli. On je bio arobnjak. Na ovom mestu mogao je stvoriti nov
svet, svet izvan religije, regije, poloaja i plemena. Najlepe ene na svetu bile su
ovde i sve su bile njegove

ene. Najgenijalniji talenti iz zemlje bili su ovde okupljeni i nije bilo nieg to uz
njihovu pomo ne bi mogao da postigne. Uz njihovu pomo njegovo arobnjatvo e
nainiti svu zemlju i budunost i celu venost. Car je mogao da zaara stvarnost, a s
takvim sauesnicima, njegovo maijanje nije moglo da omane. Tansenove pesme e
otvoriti peate univerzuma i propustiti boansko u svakodnevni svet. Faizijeve
poeme su otvarale prozore srca i uma kroz koje su i svetlost i tama mogli da se vide.
Nain upravljanja rade Mana Singa i finansijske vetine rade Todara Mala znaili
su da su carevi poslovi u najboljim rukama. A bio je tu i Birbal, najbolji od devetorice
koji su bili najbolji meu najboljima. Njegov premijer i prvi prijatelj. Premijer i najvei
um tog vremena doekao ga je kod Hiran Minara, kule od slonovskih kljova. Carev

oseaj za nestaluke se probudio. Birbale rekao je Akbar, silazei s konja, hoe li

nam odgovoriti na jedno pitanje? Dugo smo ekali priliku da ga postavimo.
Premijer, ovek legendarne dovitljivosti i mudrosti, ponizno se naklonio. Kako
zapovedite, Dahanpana, zatitnice sveta. U redu, onda, rekao je Akbar, ta je
starije, kokoka ili jaje? Birbal je odmah

odgovorio: Kokoka. Akbar je bio zateen. Kako moe biti tako siguran? eleo je
da zna.
Hazur,
odgovorio je Birbal, obeao sam da u odgovoriti na samo jedno pitanje. Prvi
ministar i car stajali su na bedemima grada i posmatrali krave koje su se vrtele

unaokolo. Birbale, razmiljao je Akbar, ta misli, koliko ima krava u mom

kraljevstvu? Dahanpana odgovorio je Birbal, ima ih tano devet stotina i
devedeset devet hiljada, devetsto devedeset devet. Akbar je bio zbunjen. Recimo
da ih izbrojimo, rekao je, i da ih

ima vie od toga, ta onda? To bi znailo, odgovorio je Birbal, da su im njihove

prijateljice iz susednog kraljevstva dole u posetu. A ako bi ih bilo manje? Onda
su neke nae otile u inostranstvo da vide belog sveta. Veliki lingvista, posetilac iz
udaljene zapadne zemlje, ekao je na Akbarovom dvoru. Bio je to jezuitski svetenik
koji je umeo teno da razgovara i polemie na mnogim jezicima. Izazvao je cara da
pogodi koji je njegov maternji jezik. Dok je car pokuavao da rei zagonetku, njegov
premijer kruio je oko svetenika i odjednom ga estoko utnuo u
zadnjicu. Svetenik je estoko opsovao - ne na portugalskom, ve na italijanskom.
Primeujete li, Dahanpana, rekao je Birbal, da kada doe vreme da se raspale
uvrede, ovek e uvek odabrati svoj maternji jezik. Da si ateist, Birbale, car je
pitao svog premijera, ta bi rekao iskrenim vernicima o svim velikim religijama
sveta? Birbal je bio posveeni braman iz Trivikrampura, ali je odgovorio bez
oklevanja: Rekao bih im da su i svi oni, po mom miljenju, ateisti; ja samo verujem
u jednog boga manje nego oni. Kako to? pitao je car. Svi iskreni vernici imaju
dobre razloge to ne veruju ni u jednog drugog boga osim u svog, rekao je Birbal,
i tako mi oni zajedno daju sve razloge da ne

verujem ni u jednog. Premijer i car stajali su u Hvabgahu, Palati snova, i posmatrali

nepokretnu povrinu Anup Talaoa, monarhovog privatnog, formalnog jezera, Jezera
bez doka, Najboljeg od svih

moguih jezera, za koje se prialo da njegove vode alju upozorenje u sluaju

opasnosti po kraljevstvo. Birbale, rekao je Akbar, kao to zna, naa omiljena

kraljica ima tu nesreu da ne postoji. Iako je volimo najvie od svih, divimo joj se
vie nego svim drugima, i cenimo je vie nego i izgubljeni Kohinor, ona je neutena.
'Vaa najrunija, najzlovoljnija goropad od ene i dalje je sainjena od krvi i mesa',
kae ona. 'Na kraju neu moi da se takmiim s njom.' Premijer je posavetovao
cara: Dahanpana, morate joj rei da e upravo
na kraju
njena pobeda biti oigledna svima, jer na kraju nijedna kraljica nee postojati due
nego to bude postojala, dok e ona ostati da doivotno uiva u vaoj ljubavi, a
njena slava e odjekivati vekovima. Tako, u stvarnosti, mada je istina da ona ne
postoji, bie istina i rei da je ona ostala da ivi. Da nije tako, tamo, iza onog visokog
prozora, ne bi bilo nikoga da iekuje va povratak.
***

Dodine sestre, ostale supruge, prezirale su je. Kako je moni car mogao vie voleti
drutvo ene koja nije postojala? Kada je on otiao, bar tad, trebalo je da i ona bude
odsutna; nije bilo nikakve potrebe da se mota unaokolo sa onima koji su zaista
postojali.

Trebalo je da nestane poput utvare, to je i bila, da sklizne u ogledalo ili senku i

izgubi se. injenica da to nije uradila, zakljuile su ive kraljice, bio je solecizam
kakav bi se mogao i oekivati od izmiljenog bia. Kako je i mogla biti odgajana da
ima manire kada uopte i nije bila odgajana? Bila je neuka izmiljotina i zasluila je
da bude ignorisana. Car ju je sastavio, ljutile su se, ukravi delove svima njima.
Rekao je da je kerka princa od Dodpura. Nije bila! To je bila druga kraljica, i nije
bila kerka ve sestra. Car je, takoe, verovao da je njegova izmiljena voljena
majka njegovog prvoroenog sina, njegovog dugo oekivanog prvoroenog sina,
zaetog zahvaljujui blagoslovu svea, istog onog svea ija je koliba bila na vrhu
brda pored kog je izgraen ovaj pobedniki grad. Ali, ona nije bila majka princa
Salima, jer Salimova prava majka, Radkumari Hira Kunvari, poznata pod imenom
Marijani uz Zamani, kerka rade Bihara Mala od Ambera, iz klana Kahvaha,
alosno je to govorila svima koji su hteli da sluaju. Znai: bezgranina lepota
izmiljene kraljice potekla je od jedne kraljice, njena hinduistika religija od druge, a
njeno nebrojeno bogatstvo od tree. Njen temperament, meutim, bio je lina
Akbarova kreacija. Nijedna stvarna ena
nikada nije bila takva, tako savreno predusretljiva, tako beskrajno dostupna. Bila je
nemogua, bila je zamiljeno savrenstvo. Plaile su je se znajui da je, poto je
nemogua, bila neodoljiva i da ju je kralj zbog toga najvie voleo. Mrzele su je zbog
krade njihovih istorija. Da su mogle da je ubiju, uinile bi to, ali, dok je se car ne
zasiti, ili dok on sam ne umre, i ona e biti besmrtna. Pomisao na carevu smrt nije
bila izvan razmiljanja, ali do sada kraljice nisu razmiljale o njoj. Do sada su u tiini
podnosile svoje nevolje. Car je lud, gunale su u sebi, ali razborito su se
uzdravale od izgovaranja tih rei. A kada je on galopirao unaokolo ubijajui ljude,
ostavljale su izmiljenu kraljevu suprugu da se sama snalazi. Nikada nisu izgovarale
njeno ime.

Doda, Dodabai.
Te rei nikada nisu prevaljivale preko svojih usana. Ona je sama lutala odajama
palate. Bila je usamljena senka koja se

nazirala kroz reetkaste kamene paravane. Bila je tkanina koja leluja na povetarcu.
Nou je stajala pod malom kupolom na gornjem spratu Pan Mahala i osmatrala
horizont ekajui povratak kralja koji ju je uinio stvarnom. Kralja koji se vraao kui
iz ratova.
***

Mnogo pre uzmemirujueg dolaska utokosog laova iz dalekih zemalja u Fatepur

Sikri,

s njegovim priama o arobnicama i inima, Doda je znala da je njen uveni suprug

sigurno imao magije u krvi. Svi su uli za Dingis-kanovu nekromantiju, za to da je
koristio

ivotinjske rtve i okultne biljke i da je pomou crne magije uspeo da proizvede

osam stotina hiljada potomaka. Svi su uli priu o tome kako je Timur epavi spalio
Kuran i kako je nakon osvajanja sveta pokuao da se uspne do zvezda i osvoji i
nebesa. Svi su znali priu o tome kako je car Babur spasio ivot umiruem
Humajunu tako to je kruio oko njegove bolesnike postelje i uinio da smrt pree
sa deaka na oca, rtvujui sebe da bi njegov sin mogao da ivi. Ti mrani paktovi
sa smru i avolom bili su naslee njenog supruga, a i samo njeno postojanje bilo je
dokaz za jainu magije u njemu. Stvaranje pravog ivota od sna bio je
natoveanski in, uzurpiranje boanskih prerogativa. Tih dana su se u Sikriju rojili
pesnici i umetnici, nagizdani egoisti koji su tvrdili

da imaju moi jezika i slike kojima mogu stvoriti prelepo neto ni od ega, pa ipak,
nijedan pesnik i nijedan slikar, muziar ili vajar, nije priao ni blizu onome to je car,
savreni ovek, postigao. Dvor je bio pun stranaca, namirisanih egzotika, trgovaca
koje vreme nije tedelo, svetenika sa Zapada ispijenih lica, koji su se na runim
neprivlanim jezicima hvalili velianstvenou svojih zemalja, svojih bogova, svojih
kraljeva. Kroz kameni paravan koji je pokrivao visok prozor na gornjem spratu svojih
odaja, ona je gledala veliko, zidom ograeno dvorite za javnu audijenciju i
posmatrala nagomilane tuine kako se epure i paradiraju. Kada joj je car pokazao
slike njihovih planina i dolina koje su doneli, ona je

pomislila na Himalaje i Kamir i smejala se bednim nagovetajima pravih prirodnih

lepota, njihovim

vaalovima
i
aalpima,
polureima koje su sluile da se opiu polustvari. Njihovi kraljevi bili su divljaci, i
prikucali su svog boga za drvo. ta je traila meu tako smenim ljudima? Ni njihove
prie nisu je impresionirale. Od cara je ula priu s putovanja o drevnom vajaru
Grku koji je oiveo enu i zaljubio se u nju. Ta pria se nije dobro zavrila i u svakom
sluaju bila je pripovest za decu. Nije mogla da se poredi s njenim postojanjem. Na
kraju,
ona je bila tu. Ona je je prosto bila. Samo je jedan ovek na celoj zemlji postigao
takav podvig stvaranja istom snagom volje. Nisu je zanimali strani putnici, mada je
znala da oni fasciniraju cara. Oni su dolazili

traei... ta, zapravo? Nita korisno. Da su imali ikakve mudrosti, beskorisnost

njihovih

putovanja bila bi im oigledna. Putovanje je bilo besmisleno. Uklanjalo vas je s

mesta u kom ste imali znaenje i kojem ste vi za uzvrat davali znaenje tako to ste
mu posveivali svoj ivot, odvlailo vas je u vilinski svet u kojem ste bili iskreno
apsurdni, a tako ste i izgledali. Da: u ovom mestu, u Sikriju, nalazio se njihov vilinski
svet, kao to su njihova Engleska i Portugal, njihova Holandija i Francuska, bile izvan
njenih mogunosti poimanja. Svet nije bio svuda isti. Mi smo njihov san, rekla je
caru, a oni su na. Volela ga je jer nikada nije

odbacivao njeno miljenje, nikada na njega nije zamahivao svojom kraljevskom

rukom. Ali

zamisli, Doda, rekao joj je dok su pljeskali kartama igrajui gandifu jedne veeri,
kad

bismo mogli da se probudimo u snovima drugih ljudi i promenimo ih, i kad bismo
imali

hrabrosti da ih pozovemo u nae snove. ta ako bi ceo svet postao jedan probueni
san? Nije mogla da ga naziva sanjarem kada je priao o probuenim snovima: jer
ta je ona bila? Nikada nije naputala palate u kojima je roena deceniju ranije,
roena odrasla, oveku koji nije bio samo njen tvorac ve i ljubavnik. Bila je to
istina: ona mu je bila i ena i dete. Ako bi napustila palatu, ili je bar mislila da je

tako, arolija bi bila prekinuta i ona vie ne bi postojala. Moda bi to mogla uiniti
ako bi on, car, bio tamo da je odrava snagom svog verovanja, ali ako bi bila sama,
ne bi imala nikakve anse. Sreom, nije imala elju da ode. Lavirint hodnika
zaklonjenih zidovima i zavesama koji su povezivali razne zgrade u kompleksu
palate, pruali su joj sve mogunosti putovanja koje su joj trebale. Bio je to njen mali
univerzum. Nije imala osvajaka interesovanja za druga mesta. Neka ostatak sveta
ostane drugima. Ovaj kvadrat utvrenog kamena bio je njen. Bila je ena bez
prolosti, odvojena od istorije, ili, bolje reeno, imala je samo istoriju koju joj je
podario i koju su ostale kraljice ogoreno osporavale. Pitanje njenog nezavisnog
postojanja - da li ga je imala - insistiralo je na tome da bude iznova postavljano,
elela ona to ili ne. Ako bi se Bog odrekao svog dela, oveka, da li bi ovek prosto
prestao da postoji? Bilo je to isto pitanje, samo u velikim razmerama, ali nju su
brinule sebinije, manje verzije pitanja. Da li je njena volja bila nezavisna od oveka
koji ju je svojom voljom stvorio? Da li je postojala samo jer je on obustavio
neverovanje u mogunost njenog postojanja? Ako bi on umro, da li bi ona mogla
nastaviti da ivi? Osetila je kako joj se puis ubrzava. Neto e se desiti. Osetila je
kako jaa, uvruje se. Sumnje su je napustile. On je dolazio. Car je uao u
kompleks palate i mogla je da oseti mo njegove dolazee potrebe. Da. Neto e se
desiti. Oseala je njegove korake u svojoj krvi, mogla je da ga vidi u sebi, rasla je
dok je koraao ka njoj. Ona je bila njegovo ogledalo jer ju je takvom stvorio, ali bila
je i ona sama. Da. Sada, kada je in stvaranja bio zavren, slobodno je mogla biti
osoba koju je stvorio, slobodna, kao i svi ostali, u okvirima granica onoga to je bilo
u njihovoj prirodi da budu i da ine. Koliko je odjednom postala snana, koliko puna
krvi i besa. Njegova mo nad njom bila je daleko od apsolutne. Samo je trebalo da
bude dosledna. Nikada se nije oseala doslednijom. Njena priroda je jurnula u nju
poput poplave. Nije bila podreena. Nisu joj se dopadale podreene ene.
Prvo e ga prekoriti. Kako je mogao tako dugo da bude odsutan? U njegovom
odsustvu morala je da se bori protiv mnogih zavera. Ovde niemu nije mogla da
veruje. Sami zidovi su bili puni apata. Borila se protiv njih i uvala palatu dok se on
ne vrati, pobeivala male, sebine izdaje osoblja, zbunjivala gutere koji su visili po
zidovima i pijunirali, smirivala jurnjavu mieva zaverenika. I sve to dok je oseala
kako bledi, dok je sama borba za opstanak zahtevala napor gotovo celokupne snage
njene volje. Ostale kraljice... ne, nee pominjati ostale kraljice. Ostale kraljice nisu
postojale. I ona je bila vraara. Bila je vraara sebe same. Postojao je samo jedan
ovek kog je trebalo da zaara i on je bio tu. On nee otii drugim kraljicama.
Dolazio je onome to mu je inilo zadovoljstvo. Bila je puna njega, njegove udnje za
njom, neega to e se desiti. Bila je uenjak za njegove potrebe. Znala je sve.
Vrata su se otvorila. Postojala je. Bila je besmrtna jer ju je stvorila ljubav. Nosio je
zlatni turban sa znakom i ogrta od zlatnog brokata. Nosio je prainu iz osvojene
zemlje kao vojniku medalju asti. Nosio je pospani osmeh.
Ja
sam eleo da doem bre kui, rekao je. Zadrali su
me.
Bilo je neeg udnog i eksperimentalnog u njegovom govoru. ta mu je? Odluila je
da zanemari njegovu neuobiajenu neodlunost i nastavi kao to je planirala. O,

eleli
ste, rekla je uspravivi se, u svakodnevnoj odei, navukavi svilenu maramu preko
donjeg dela lica. Mukarac ne zna ta eli. Mukarac ne eli ono to kae da eli.
Mukarac eli samo ono to mu treba. Bio je zbunjen njenim odbijanjem da primeti
njegovo sputanje na prvo lice, to je bila ast ukazana njoj, neto zbog ega je
trebalo da padne u nesvest od radosti, njegovo

najnovije otkrie i njegova izjava ljubavi. Zbunjen i pomalo ljut. Koliko to mukaraca
poznaje kada si takav znalac, rekao je, namrtivi se, grdei je. Da li si sanjala
mukarca dok sam ja bio odsutan, ili si pronala mukarce koji e te zadovoljiti,
mukarce koji nisu snovi. Ima li mukaraca koje ja moram ubiti? Ovaj put e
sigurno primetiti revolucionarnu, erotinu novinu zamenice? Sigurno e sada shvatiti
ta pokuava da kae? Nije shvatila. Verovala je da zna zbog ega se uzbudio i
mislila je samo na rei koje je morala da kae kako bi ga uinila svojim. ene
uglavnom manje misle na mukarce nego to veina mukaraca moe da zamisli.
ene ree misle o svojim mukarcima nego to bi oni i poverovali. Svim enama svi
mukarci trebaju manje nego to svim mukarcima one trebaju. Zbog toga je vano
drati dobru enu potinjenom. Ako je ne drite potinjenom, sigurno e otii. Nije
se doterala da bi ga primila. Ako elite lutke, rekla je, idite u kuu za lutke gde
vas one ekaju, ulepavajui se i ciei i upajui jedna drugoj kosu. To je bila
greka. Pomenula je druge kraljice. Obrve su mu se namrtile, a pogled zamutio.
Napravila je pogrean korak. arolija je skoro prekinuta. Usula je svu snagu svog
pogleda u njegov i on joj se vratio. Magija se odrala. Podigla je glas i nastavila. Nije
mu laskala. Ve izgledate kao starac, rekla je. Vai sinovi e zamiljati da ste im
deda. Nije mu estitala na pobedama. Da je istorija krenula drugim putem, rekla
je, stari

bogovi bi i dalje vladali, bogovi koje ste porazili, mnogoruki, mnogoglavi bogovi,
puni pria i podviga umesto kazni i zakona, bogovi bivstvovanja koji stoje uz boginje
delanja, razigrani
bogovi, nasmejani bogovi, bogovi munja i flauta, tako mnogo raznih bogova, i
moda bi tada bilo bolje. Znala je da je bila prelepa, a sada, spustivi svileni veo,
oslobodila je lepotu koju je krila i on je bio izgubljen. Kada deak mata o eni, on
joj daje velike dojke i mali mozak, mrmljala je. Kada kralj mata o eni, on sanja
mene. Bila je veta u sedam vrsta unguikulacije, to je umetnost korienja noktiju
za poboljanje ljubavnog ina. Pre nego to je poao na svoje dugo putovanje,
obeleila ga je trima dubokim oznakama, a to su bile ogrebotine nainjene
pomou prva tri prsta njene desne ruke na njegovim leima, grudima, i na njegovim
testisima, takoe. Neto po emu e je pamtiti. Sada, kada se vratio kui, mogla je
da ga natera da zadrhti, mogla je uiniti da mu se kosa nakostrei, samo time to bi
spustila svoje nokte na njegove obraze i donju usnu i

grudi, ne ostavljajui nikakav trag. A mogla bi ga i obeleiti, ostaviti oblik

polumeseca na njegovom vratu. Mogla je lagano i dugo gurati svoje nokte u njegovo
lice. Mogla je ostaviti

dugake tragove na njegovoj glavi i butinama i opet, na njegovim uvek osetljivim

grudima. Mogla je izvesti zeji skok i obeleiti areole oko njegovih bradavica ne
dodirujui ga nigde drugde. I nijedna iva ena nije bila vetija od nje u paunovim
stopama, tom delikatnom manevru: postavljala bi palac na njegovu levu bradavicu,
a preostalim prstima etala oko

njegove sise, zabadajui svoje duge nokte, zakrivljene nokte nalik na kande, koje je
uvala i otrila ekajui upravo taj trenutak, zarivanje noktiju u carevu kou sve dok
ne ostave

tragove sline tragu koji ostavlja paun dok seta kroz blato. Znala je ta bi mogao
rei dok je radila te stvari. Priao bi joj kako bi, u samoi svog vojnog atora,
zatvorio svoje oi i imitirao njene pokrete, zamiljao njene nokte koji se kreu po
njegovom telu koje e biti njeno, i uzbudio se. ekala je da to kae, ali on nije. Neto
je bilo drugaije. Kod njega je primeivala nestrpljenje, ak i nerviranje, ljutnju koju
nije razumela. inilo se kao da su mnoge finese umetnosti voenja ljubavi izgubile
svoju ar i on je prosto eleo da je poseduje i da zavri s tim. Shvatila je da se
promenio. I da e se sada promeniti i sve ostalo.
***

to se cara tie, on o sebi vie nikada u prisustvu druge osobe nije govorio u prvom
licu jednine. U oima sveta, on je bio mnoina, bio je mnoina ak i u poimanju ene
koja ga je volela, i mnoina e ostati. Nauio je lekciju.

5.

Njegovi sinovi jau konje u trku

NJEGOVI SINOVI JAU KONJE U TRKU

, ciljajui kopljima ka atorskim koiima pobodenim u zemlju; njegovi sinovi, i dalje
na konjima, nadmauju sve u igri
augan,

zamahivanju dugim tapovima sa zakrivljenom stopom i plasiranju lopte u mreu

gola; njegovi sinovi, dok igraju noni
chogan
4
sa svetleom loptom; njegovi sinovi u lovu, dok ih u misterije ubijanja leoparda
uvodi majstor lova; njegovi sinovi, uestvuju u igri ljubavi
igbazi,
trci mladih ena... kako su prelepi bili njegovi sinovi! Kako su mono igrali!
Pogledajte krunskog princa Salima, tek mu je etrnaest, a ve je toliko dobar
streliar da su pravila tog sporta bila prepravljena tako da mu odgovaraju. Ah,
Murade, Danijale, moji

galoperi, razmiljao je car. Koliko ih je samo voleo, a opet, koliki su rasipnici oni bili!
Pogledajte im oi: ve su bili pijani. Bilo im je jedanaest i deset godina, a ve su bili
pijani, pijani se brinuli o konjima, budale. Posluzi je dao stroga nareenja, ali oni su
bili prinevi po krvi i nijedan sluga nije se usuivao da im protivrei. Uredio je da ih
pijuniraju, naravno, pa je znao sve o Salimovoj opijumskoj navici i

nonim perverznim, pohotljivim podvizima. Moda je razumljivo da mlad momak, u

prvom naletu potencije moe razviti sklonost ka sodomizaciji devojaka, ali uskoro e
morati da mu se doapne na uvo, jer su se plesaice alile. Sa zadnjicama u
modricama, unitenim pupoljcima nara, teko su mogle nastupati, kurvice. Ah, avaj,
avaj za njegovu razvratnu decu, meso njegovog mesa, naslednike svih njegovih

nedostataka i nijednom njegovom vrlinom! Mana princa Murada, njegova bolest, do

sada je

bila skrivana od iroke javnosti, ali koliko dugo? A Danijal je delovao kao da nije
dobar ni za ta, inilo se kao da nema nikakvu linost, mada je nasledio porodini
dobar izgled, postignue kojim nema pravo da se dii, mada je, u svojoj nagizdanoj
tatini, to inio. Da li je bilo otro suditi desetogodinjem deaku na taj nain? Da,
naravno da jeste, ali to nisu bili deaci. Oni su bili mali bogovi, budui despoti:
roeni, naalost, da bi vladali. Voleo ih je. Oni

e ga izdati. Bili su svetlost u njegovom ivotu. Doi e po njega dok bude spavao.
Mali dupejepci. ekao je njihov potez. Kralj je prieljkivao, danas kao i svaki drugi
dan, da moe da veruje svojim sinovima. Verovao je Birbalu i Dodi i Abul Fazlu i
Todar Malu, ali je svoje deake drao pod strogom prismotrom. udeo je za tim da
im moe verovati kako bi bili jaka podrka njegovim starim godinama. Sanjao je o

tome da se moe osloniti na njihovih estoro prelepih oiju kada se njegove zamute,
i na njihovih est jakih ruku, kada njegove izgube svoju snagu. Sanjao je o tome da
e ujedinjeno postupati po njegovim naredbama, te da e on zaista postati poput
boga, mnogoglavog, mnogorukog. eleo je da im veruje jer je poverenje smatrao
vrlinom i eleo je da je gaji, ali znao je istoriju svoje krvi, znao je da vernost nije
navika njegovog naroda. Njegovi sinovi e izrasti u sjajne heroje s divnim brkovima i
okrenue se protiv
4

Igra koja vodi poreklo iz Irana, pretea dananje igre polo;

njega, ve je to mogao da vidi u njihovim oima. Meu ljudima njihove vrste, meu
agatajima iz Fergane, bilo je uobiajeno da deca kuju zaveru protiv svojih
krunisanih otaca, da pokuavaju da ih svrgnu s trona, zatvore ih u njihova utvrenja
ili na ostrva u jezerima, ili da ih pogube sopstvenim maevima. Salim, blagosloven
bio, krvoedni bednik, ve je smiljao genijalne naine za ubijanje ljudi.
Ako me iko izda, tata, ja u zaklati magarca i narediu da izdajnik bude
uiven unutar ivotinjske svee odrane koe. Onda u ga posaditi
unatrake na magarca i paradirati s njim ulicama u podne i pustiti da vrelo
sunce obavi posao.
Okrutno sunce bi suilo leinu i ona bi se lagano skupljala, a neprijatelj u njoj lagano
bi umro od guenja davljenjem. Kako si doao na tako gadnu ideju? - car je pitao
svog sina.
Ja sam je smislio,
lagao je deak.
A ko si ti da

pria o okrutnosti, tata. Ja sam sam video kako izvlai ma i see

stopala onom oveku to je ukrao par cipela.
Car je mogao da prepozna istinu kada je uje. Ako je u princu Salimu bilo

mranosti, onda je ona bila nasleena od samog kralja kraljeva. Salim je bio njegov
omiljeni sin, i njegov najverovatniji ubica. Kada njega ne bude, tri

brata e se boriti kao psi na ulicama oko mesnate koske njegove moi. Kada je
zatvorio oi i oslunuo topot koraka svoje dece koja su se igrala, mogao je da vidi
kako Salim predvodi

pobunu protiv njega, i ne uspeva u tome, zato to je bio slabaan kao kakav
prcvoljak.
Oprostiemo mu, naravno, pustiemo ga da ivi, na sin, tako dobar jaha,
tako sjajan, s takvim kraljevskim smehom.
Car je uzdahnuo. Nije verovao svojim sinovima. Pitanje ljubavi

inilo se misterioznijim u takvim okolnostima. Kralj je voleo tri deaka koja su

galopirala pred njim na polju. Ako bi on umro od njihovih ruku, voleo bi ruku koja je
uputila fatalni

udarac. Meutim, nije planirao da mladim kukinim sinovima dozvoli da ga ubiju, ne

dok u njegovom telu ima daha. Pre e ih videti u paklu. On je bio car, Akbar. Neka se
nijedan ovek ne zavitlava s njim. Verovao je mistiku itiju ija je grobnica stajala u
dvoritu damije za duma namaz, ali iti je bio mrtav. Verovao je psima, muzici,
poeziji, duhovitom dvoraninu i eni koju je stvorio ni iz ega. Verovao je lepoti, slici i
mudrosti svojih predaka. U druge stvari, meutim, gubio je poverenje; na primer, u
religiju. Znao je da se ivotu ne sme verovati, da se na svet ne sme osloniti. Na
kapiji njegove velike damije uklesao je svoje geslo, koje nije bilo lino njegovo, ve
je pripadalo, ili mu je tako bilo reeno, Isusu iz Nazareta.
Svet je most. Prei ga, ali ne gradi kuu na njemu.
Nije ak verovao ni svom geslu, prekorevao je sebe, jer je izgradio ne samo kuu,
ve itav grad.
Ko oekuje jedan sat, oekuje venost. Svet je jedan sat. Ono to sledi
nevieno je.
Istina je, priznao je tiho, previe toga oekujem. Oekujem venost. Jedan sat mi
nije dosta. Ja se nadam velianstvenosti, a to je vie nego to bi ljudi trebalo da
ele. (To ja mu je prijalo kada bi ga rekao u sebi, inilo je da se osea prisnije sam
sa sobom, ali ono e ostati privatna stvar, reen problem.) Nadam se dugom ivotu,
mislio je, i

miru, razumevanju, i dobrom obroku po podne. Pre svega, nadam se mladom

oveku kome mogu verovati. Taj mladi ovek nee biti moj sin, ali ja u ga uiniti
veim od sina. On e biti moj eki i moj nakovanj. Uiniu ga mojom lepotom i
mojom istinom. On e stati pod moj dlan i osetiti nebo. Tog istog dana pred njega je
doveden utokosi mladi ovek u nesvakidanje dugakom kaputu napravljenom od
arenih rombova koe, s pismom engleske kraljice u rukama.
***

U rano jutro, besana kurva Mohini iz javne kue u Hatjapulu, probudila je svog
stranog gosta. On se brzo probudio i grubo je savio u svojim rukama, stvorivi no iz
vazduha i prislonivi ga uz njen vrat. Ne budi glup, rekla je. Mogla sam te ubiti
stotinu puta noas i nemoj misliti da nisam pomiljala na to dok si hrkao dovoljno
glasno da probudi cara u njegovoj palati. Ponudila mu je dve cene, jednu za samo
jedan in, a drugu, neznatno viu, za celu no. ta se vie isplati?, pitao je. Ljudi
obino kau cena za celu no, odgovorila je

ozbiljno, ali veina mojih posetilaca toliko je stara, ili pijana, ili zatupela od
opijuma, ili nesposobna, da im je previe i samo jednom, pa e ti cena za jedan
skoro sigurno utedeti novac. Platiu ti dvostruku celononu cenu, rekao je, ako
obea da e ostati uz mene celu no. Prolo je mnogo otkad sam proveo celu no
sa enom, a ensko telo koje lei pored mene zasladuje mi snove. Moe da trai
svoj novac kako hoe, neu te spreiti, rekla je nezainteresovano, ali

u meni ve godinama nema ni truna slatkoe. Bila je toliko mrava da su je ostale

kurve zvale Skelet, a klijenti koji su to mogli da priute esto su je angaovali s
njenom suprotnou, debelom kurvom koju su zvali Duek, da bi uivali u onome to
su dva ekstremna oblika ene mogla da ponude, prvo u krutom preovladavanju
kostiju, a zatim u mesu koje guta. Skelet je jela kao vuk, pohlepno i brzo, a to je
ona vie jela, to je Duek postajala deblja, sve dok se nije posumnjalo da su dve
kurve sklopile pakt s avolom, pa e u paklu Skelet biti groteskno debela za itavu
venost, dok e Duek zveketati unaokolo kostima, s bradavicama na ravnim
grudima poput dva drvena zapuaa. Ona je bila
doli-arti
prostitutka u Hatjapulu, to je znailo da su uslovi njenog zaposlenja propisivali da
bude bukvalno udata za svoj posao i da moe otii samo na svojim mrtvakim
nosilima,
arti.
Morala je da proe kroz parodiju svadbene ceremonije. Na slavlje uline hulje stigla
je na kolima koja je vukao magarac umesto na uobiajenom palankinu,
doli.
Uivaj u svom svadbenom danu, Skeletu, to je jedini koji e ikada imati, povikao
je

jedan, ali ostale prostitutke su na njega sasule kiblu tople mokrae s balkona, pa ga
je to uutkalo. Mladoenja je bio sam bordel, koji je simbolino predstavljala
madam Randili Bibi, kurva toliko stara, bezuba i razroka da je zasluila potovanje,
i toliko surova da su je se svi plaili. ak i policajci iji je posao, teoretski, bio da njoj
zatvore posao, nisu se usuivali da krenu protiv nje u strahu da e na njih preneti
doivotni baksuzluk tako to e se zagledati u njih svojim zlim okom. Drugo, mnogo

racionalnije objanjenje opstanka bordela bilo je to da je njegov vlasnik bio uticajan

plemi sa dvora - a gradski traeri su bili ubeeni da to nije bio plemi, ve
svetenik, moda ak i neki od onih mistika koji su se neprestano molili na istinom
grobu. Meutim, plemii padaju u milost i nemilost, a isto vai i za svetenike. Zla
kob, s druge strane, ostaje zauvek tako je strah od Randili Bibinih urokljivih oiju
bio snaan bar koliko i strah od neke vie sile ili od plemia koji je kuu titio.
Mohinina ogorenost nije bila posledica njenog posla, koji je bio poput bilo kog
drugog posla i obezbeivao joj je dom, hranu i odeu, i bez kog, priala je, ne bi bila
bolja od
poludivljeg psa lutalice, a verovatno bi i umrla kao pas u nekom jarku. Ona je bila
usmerena ka samo jednoj eni, njenoj nekadanjoj poslodavki, etrnaestogodinjoj
dami Man Bai od Ambera, koja je trenutno ivela u Sikriju, mladoj devojuri koja je
ve u tajnosti primala udne panje njenog roaka, krunskog princa Salima. Dama
Man Bai imala je stotinu robova, a Mohini Skelet bila joj je jedna od omiljenih. Kada
bi princ stigao, zadihan od

napornog galopiranja unaokolo i ubijanja ivotinja po dnevnoj vrelini, Mohini je bila

na elu pratnje iji je zadatak bio da mu skine svu odeu i masira njegovu bledu
kou mirisnim, hladnim uljima. Mohini je birala parfem, sandalovinu ili mous, pauli
ili ruu, i Mohini je imala privilegiju da masira njegovu mukost kako bi ga pripremila
za njene ljubavnice. Ostale robinje su ga hladile lepezama i trljale njegove ake i
stopala, ali samo je Skelet smela da dodiruje kraljevski penis. To je bilo zbog njene
strunosti u pripremanju masti neophodnih za poveavanje seksualne elje i
produavanje seksualnog ina. Pravila je paste od tamarinde i cinobera, ili suvog
umbira i paprike, koje bi, kada bi se pomeale s medom velike pele, izazivale kod
ena intenzivno zadovoljstvo bez preteranog napora mukarca, a mukarcu su
omoguavale da oseti toplinu i neku vrstu steuih drhtaja koji su bili izuzetno
prijatni. Nanosila je paste ponekad na vaginu svojim ljubavnicama, ponekad na
prinev ud, obino i na jedno i na drugo. I jedna i druga strana smatrale su rezultate
odlinim. Upravo joj je vladanje mukim drogama, za koje su govorili da mukarce
pretvaraju u heroje, unitilo reputaciju. Jednog dana naredila je da se jarac kastrira,
skuvala je njegove testise u mleku, a nakon toga ih posolila i pobiberila, isprila ih
na maslu i najzad, iseckala ih

u ukusno meso. Taj preparat trebalo je da se pojede, ne da se utrlja na telo, pa ga je

princu davala srebrnom kaiicom, objanjavajui da je to lek koji e mu omoguiti
da vodi ljubav kao konj, pet, deset, moda i dvadeset puta, ne gubei snagu. U
sluaju virilnog mladia, mogao bi dovesti i do stotinu uzastopnih ejakulacija.
Ukusno, rekao je princ i priljeno jeo. Sledeeg jutra, izronio je iz budoara njegove
ljubavnice, ostavivi je gotovo na samrti. Ha!

Ha!, doviknuo je Mohini odlazei. Ovo je bilo zabavno. Prolo je etrdeset sedam
dana i noi pre nego to je dama Man Bai ak i pomislila na ponovno upranjavanje
seksa, a za to vreme, princ je tokom svojih poseta bio potpuno svestan tete koju je

napravio i ponaao se pokorno i paljivo, pa je jebao robinje umesto nje, traei

najee usluge mravog stvora koji mu je obezbedio takve nadljudske seksualne
moi. Dama Man Bai nije mogla da ga odbije, ali je u sebi besnela od ljubomore.
Kada je nakon slavne noi sa stotinu i jednim snoajem postalo jasno da je
tolerancija Mohini Skelet za seks bezgranina i da je princ nesposoban da je slomi
kao to je umalo slomio svoju ljubavnicu, sudbina mlade robinje bila je zapeaena.
Ljubomora dame Man Bai neumoljivo je rasla, Mohini je izbaena iz domainstva i
ostalo joj je samo poznavanje preparata od kojih su mukarci ludeli od elje. Pala je
nisko, iz palate u bordel, ali njene moi aranja dobro su je sluile i uinile su je
najpopularnijom enom iz javne kue u Hatjapulu. Ipak, nadala se osveti. Ako
sudbina ikad baci tu malu kuku pod moju mo, namazau je pastom tako monom
da e ak i akali doi da je jebu. Jebae je vrane i zmije i gubavci i bizoni i na kraju
od nje nee ostati nita osim nekoliko natopljenih pramenova kose, koje u spaliti i
to e biti kraj. Ali, ona e se udati za princa Salima, pa ne obraajte panju na
mene. eni poput mene osveta je nedostian luksuz, poput jarebica, ili detinjstva.
Iz nekog razloga, ona je priala utokosom pridolici kao to nikada nije priala ni sa
jednom svojom muterijom, moda zbog njegovog egzotinog izgleda, njegove ute
kose, i
jer je bio preiujue stran. Sigurno si me zaarao, rekla je uznemirenim glasom,
jer

nikada nijednom posetiocu nisam dozvolila ni da me vidi na svetlu dana, a kamo li

priala svoju ivotnu priu. Nevinost joj je, kada joj je bilo jedanaest godina, uzeo
stric, a beba koja se rodila bila je udovite koje je njena majka uzela i udavila ne
pokazavi joj ga iz straha da e, ako ga vidi, poeti da mrzi budunost. Nije trebalo
da brine, rekla je Mohini, jer, kako

ispada, obdarena sam staloenou i naklonou ka seksualnom inu koje ak ni

obian vo od pljakaa sa okom kao naprstak ne bi mogao da promeni. Ali, nikada
nisam bila topla osoba, a od nepravde koju sam istrpela u rukama dame Man Bai,
hladnoa oko mene se poveala. Leti mukarci vole rashlaujue dejstvo moje
blizine, ali zimi nemam tako mnogo posla. Pripremi me, rekao je utokosi ovek.
Jer danas vanim poslom moram na dvor i moram biti u najboljem izdanju ili u
propasti. Ako moe to da priuti odgovorila je, uiniu da mirie poeljno kao
neki kralj. Poela je da pretvara njegovo telo u simfoniju mirisa i rekla da e cena
za to biti jedan zlatni mohur. Naravno, naplaujem ti previe, upozorila ga je, ali
on je samo protresao

levim dlanom i ona je uzdahnula kada je ugledala tri zlatna novia izmeu njegova
etiri prsta. Dobro obavi posao, rekao je i dao joj sva tri. Za tri zlatna mohura,
rekla je, ljudi e poverovati da si aneo iz raja ako eli da oni to pomisle, a kada
zavri gore to to treba da uradi, moe imati i mene i Duek istovremeno na
nedelju dana i zadovoljiti svoje najdivlje snove bez doplate. Poslala je po metalni
abar i sama ga napunila, meajui toplu i hladnu vodu u odnosu jedna kofa prema

tri. Nasapunala ga je celog sapunom od aloje, sandalovine i kamfora, da ti osvei i

otvori kou pre nego to stavim tvoje kraljevske mirise. Onda je ispod kreveta
izvukla svoju maginu kutiju s mirisima paljivo umotanim u tkaninu. Pre nego to
doe do cara, morae da zadovolji mnoge druge ljude, rekla je. Zato e miris
za cara isprva leati skriven ispod mirisa koji e zadovoljiti nie linosti, a oni e
izvetriti dok ne doe do cara. Nakon toga se bacila na posao maui ga cibetom i
ljubiicom, magnolijom i ljiljanom, narcisom i kalanbakom, kapima drugih okultnih
tenosti za ija imena nije eleo ni da pita, sokovima iz turskih, kiparskih i kineskih
stabala, kao i voskom iz kitovih iznutrica. Kada je

zavrila, bio je ubeen da mirie na jeftinu javnu kuu, a u njoj se, istini za volju, i
nalazio, i zaalio je zbog svoje odluke da zatrai Skeletinu pomo. Meutim, iz
utivosti, aljenje je zadrao za sebe. Iz svoje male putnike torbe izvukao je tkanine
sa ukrasima od kojih je

Skelet izgubila dah. Jesi li ubio nekoga da bi doao do toga ili si ipak neka vana
osoba? zapitala je. Nije joj odgovorio. Izgledati na putu kao ugledna osoba znai
privlaiti panju nasilnika; izgledati kao skitnica na dvoru idiotluk je druge vrste.
Moram da idem rekao je. Vrati se kasnije, rekla mu je. Ne zaboravi ta sam ti
rekla za besplatnu ponudu. Obukao je nezaobilazni kaput uprkos sve veoj jutarnjoj
vrelini i zaputio se da uradi ono to je morao. Nekim udom, Skeletini mirisi su ili
ispred njega i krili mu put. Umesto da ga oteraju i kau mu da ide na kapiju na
udaljenoj strani grada, da eka u redu kako bi dobio dozvolu za ulazak u dvorite za
javnu audijenciju, straari su se sklonili s puta kako bi mu pomogli, njukajui
vazduh kao da je donosio dobre vesti i navlaei neverovatne osmehe dobrodolice.
ef straare poslao je kurira po kraljevskog autanta, koji je stigao sa iznerviran jer
su ga pozvali. Dok je prilazio posetiocu, povetarac je promenio pravac i

potpuno nov miris ispunio je vazduh, miris ija je finoa bila previe delikatna za
ogrubele
noseve straara, ali od kojeg je autant odjednom pomislio na prvu devojku koju je
ikada voleo. Dobrovoljno se javio da lino ode u Birbalovu kuu i organizuje stvari, a
zatim se vratio da kae kako su sve neophodne dozvole dobijene, te sad ima
ovlaenje da posetioca pozove u odaje palate. Posetioca su, naravno, pitali za ime,
a on je odgovorio bez oklevanja. Moete me zvati Mogor, rekao je na
besprekornom persijskom. Mogor del Amore, vama na usluzi. Gospodin iz Firence,
trenutno na zadatku za englesku kraljicu. Nosio je

barunski eir s belim perom koje je bilo privreno draguljem boje senfa. Skinuvi
taj eir, duboko se naklonio i svima koji su gledali (jer privukao je poveliku publiku
ija su sanjarea, nasmeena lica jo jednom dokazala sveznajuu mo Skeletinog
rada) pokazao da ima dvorske manire, utivost i gracioznost. Gospodine
ambasadore, rekao je autant, naklonivi mu se za uzvrat. Ovuda, molim. Trei

miris bio je osloboen kada su prethodni izbledeli, a on je popunio vazduh

fantastinim eljama. Dok je prolazio kroz crveni svet palata, ovek koji je sada iao
pod imenom Mogor del Amore primetio je leprave pokrete iza zidova od zavesa i
reetkastih paravana. Iza mranih prozora inilo mu se da moe razaznati mnotvo
svetlucavih bademastih oiju. Jednom je video aku okienu draguljima kako pravi
dvosmislen gest koji bi mogao biti poziv. Potcenio je Skelet. Na sebi svojstven nain,
ona je bila umetnica koja je mogla stajati rame uz rame s bilo kojim umetnikom iz
ovog uvenog grada slikara, pesnika i muziara. Hajde da vidimo ta je spremila za
cara, pomislio je. Ako bude zavodljivo kao

ovi prethodni mirisi, onda sam na domaem terenu. vrsto je drao tjudorski
svitak, a njegovi koraci su se produavali kako mu je samouverenost rasla. U sredini
glavne odaje doma za privatne audijencije nalazilo se crveno drvo

napravljeno od peara sa kog je, tako se inilo neukom posetioevom oku, visio
veliki grozd stilizovanih kamenih banana. iroke grane od crvenog kamena
prostirale su se od

vrha debla do etiri ugla prostorije. Izmeu tih grana, visili su svileni baldahini,
izvezeni srebrom i zlatom; a pod baldahinima i bananama, leima okrenut ka
debelom stablu kamenog drveta, stajao je najstraniji ovek na svetu (uz jedan
izuzetak); nizak, sentimentalan ovek ogromnog intelekta i obima, omiljen kod cara,
omraen kod zavidnih rivala, laskavac, ulizica, prodira petnaest kilograma hrane
svakog dana, ovek sposoban da naredi svojim kuvarima da pripreme hiljadu
razliitih jela za veernji obrok, ovek za kog sveznanje nije bilo fantazija ve
minimalan zahtev za ivot. Bio je to Abul Fazl, ovek koji je znao sve (osim stranih
jezika i mnogih prostih jezika Indije, koji su mu izmakli, te je predstavljao neobinu,
monoglotsku figuru u viejezinoj vavilonskoj kuli od dvora). Istoriar, upravnik
obavetajne slube, najsvetlija od Devet zvezda, i drugi najblii poverljivi prijatelj
najstranijeg oveka na svetu (bez izuzetka), Abul Fazl je znao istinitu priu o
nastanku sveta koju je, kako je rekao, uo od samih anela, a znao je i koliko stone
hrane konji u carskim talama smeju da pojedu svakog dana, pouzdan recept za
pilav, zato su robovi nazvani
disciples,
zatim, istoriju Jevreja i redosled

nebeskih sfera, sedam stupnjeva greha, devet kola, esnaest logikih kategorija,
osamnaest nauka i etrdeset dve neiste stvari. Pored toga, obavetavan je, preko
mree dounika, o svakoj stvari koja se deavala na svakom jeziku unutar zidina
Fatepur Sikrija, o svim

proaputanim tajnama, svim izdajama, svim zadovoljenjima, svim promiskuitetima,

pa je i svaka osoba unutar tih zidina bila u njegovoj milosti, ili u milosti njegovog
pera o kojem je

kralj Abdulah od Bokare rekao da ga se treba plaiti ak vie nego Akbarovog maa:
tedelo
je samo najstranijeg oveka na svetu (bez izuzetaka), koji se nikoga nije bojao i koji
je, naravno, bio car, njegov gospodar. Abul Fazl stajao je okrenut profilom, kao kralj,
i nije se okrenuo da pogleda pridolicu. Ostao je nem toliko dugo da je postalo jasno
da eli da ga uvredi. Ambasador kraljice Elizabete znao je da je to prvi test koji je
morao da poloi. I on je ostao nem, i u tom uasnom tajcu dva oveka su mnogo
nauila jedan o drugom. Misli da mi nita ne govori, razmiljao je putnik, ali iz
tvoje velianstvenosti i neutivosti, iz tvoje korpulentnosti i

kamenog lica, vidim da si primer sveta u kom hedonizam postoji uporedo sa

sumnjiavou, nasilje - jer ova tiina je oblik nasilnog napada - ide ruku pod ruku sa
razmiljanjem o lepoti, i da je slabost ovog univerzuma preteranih zadovoljstava i
osvetoljubivosti tatina. Tatina je in iji ste svi vi zarobljenici, a upravo
poznavanjem tatine ja u postii svoj cilj. Onda je najstraniji ovek na svetu (s
jednim izuzetkom) progovorio, kao da odgovara na misli onog drugog. Ekselencijo,
rekao je cinino, primeujem da ste se namirisali mirisom osmiljenim tako da
zavede kraljeve i zakljuujem da niste potpuno neuki kad je u pitanju na nain
ivota - tavie, niste nimalo neuki. Nisam vam verovao kada sam prvi put uo za
vas pre nekoliko trenutaka, a sada, kada sam vas omirisao, verujem vam jo
manje. utokosi Mogor del Amore osetio je da je Abul Fazl originalni autor knjige
ini o mastima ije je formule Mohini Skelet tako veto koristila - znai da ove
mirisne ini nisu imale mo nad njim, a kao rezultat, izgubile su svoj uticaj i nad
svima ostalima. uvari sa blesavim osmesima na etiri ulaza u dom za privatnu
audijenciju odjednom su doli pameti, robinje

zaklonjene iza velova koje su ekale da uslue dostojanstveno drutvo izgubile su

dranje sanjalake erotinosti, a pridolica je shvatio da je jednak oveku svuenog
do gole koe pod svevideim pogledom kraljevog ljubimca i da jedino istina, ili neto
uverljivo kao istina, sada moe da ga spasi. Kada je ambasador panskog kralja
Filipa doao da nas poseti priseao se Abul Fazl, doveo je celu pratnju, i slonove
natovarene darovima, i dvadeset jednog arapskog konja najfinijeg soja na dar, i
dragulje. Nipoto nije doao na volovskim kolima i proveo no u bordelu sa enom
tako tankom da bi se ovek mogao zapitati da li je ona uopte ena. Moj
gospodar, lord Hoksbenk iz istoimene loze, pridruio se naalost svom bogu i
njegovim anelima kada smo pristigli u Surat, rekao je pridolica. Na samrtnoj
postelji

poeleo je da ispunim dunost koju je njemu poverilo njeno velianstvo. Avaj,

brodska posada je vrvela od bitangi i, pre nego to se njegovo telo i ohladilo, poeli
su da pretresaju i pretrauju njegove odaje traei bilo ta vredno to je moj dobri
gospodar posedovao. Priznajem da sam samo zahvaljujui srei umakao ive glave i
sa kraljiinim pismom, jer bi me, znajui da sam iskren sluga mog gospodara,
preklali da sam ostao da branim vlasnitvo lorda Hoksbenka. Sada se plaim da
njegovi ostaci nee imati hriansku sahranu, ali ponosan sam to sam stigao u va
velianstveni grad da izvrim njegovu dunost koja je postala moja. Kraljica
Engleske, izustio je Abul Fazl, verujem da nije bila prijatelj naem prijatelju,
slavnom kralju panije. panija je filistinski siledija, improvizovao je utokosi
brzo, dok je Engleska dom umetnosti i lepote i same Glorijane. Nemojte biti
zaslepljeni ulagivanjem Filipa Glupog. Svi

moraju priati sa sebi ravnima, a upravo je Elizabeta od Engleske pravi odraz carske

velianstvenosti i stila. Zagrevajui se za svoju temu, objasnio je da je daleka

crvenokosa
kraljica nita drugo do zapadno olienje samog cara, da je ona Akbar u enskom
obliku, a da se za njega, ahanaha, kralja kraljeva, moglo rei da je on istonjaka
Elizabeta, brkata, nenevina, ali u biti svoje velianstvenosti, oni su bili isto. Abul Fazl
se skamenio. Usuuje se da mog gospodara postavi na isti nivo sa enom, rekao
je tiho. Zaista ima sree to poseduje taj svitak sa, kako vidim, autentinim
peatom engleske krune, to nas obavezuje da prema tebi postupamo bezbedno.
Inae bih naginjao ka tome da takvu uvredu nagradim time to u te baciti slonu
usamljeniku kog drimo privezanog na oblinjem travnjaku da nas rei neprihvatljive
svinje. Car je irom sveta poznat po svom velikodunom potovanju ena, rekao
je Mogor del Amore. Siguran sam da ne bi bio uvreen, kao dragulj Istoka, ako bi
ga poredili s drugim draguljem, bez obzira na njen pol. Mudraci iz Nazareta, koje
su na ovaj dvor poslali Portugalci iz Goe, loe govore o vaem dragulju. Abul Fazl je
slegnuo ramenima. Kau da je protiv boga, slabaki vladar koji e sigurno uskoro
biti sruen. Kau da je njena nacija nacija lopova i da si ti, po svoj verovatnoi,
pijun. Portugalci su pirati, rekao je Mogor del Amore. Oni su gusari i nitkovi.
Nijedan mudar

ovek ne bi trebalo da veruje onome to oni priaju. Otac Akvaviva iz Drube

Isusove Italijan je kao i ti sam, odgovorio je Abul Fazl, a otac

Monserat, njegov pratilac, doao je iz panije. Ako su ovamo stigli pod zastavom
skarednih Portugalaca, utokosi nije poputao, onda su postali nita drugo do
portugalski piratski psi. Glasan smeh prolomio se sa mesta nad njima, kao da im se
bog ruga. Imaj milosti, veliki
muni,

duboki glas je zagrmeo. Pusti mladia da ivi, bar dok svi ne proitamo poruku koju
je doneo. Svileni baldahini su se razmakli ka uglovima odaje, a tamo, iznad njih,
sedei na jastucima na vrhu kamenog drveta, u pozi kraljevske

oputenosti, obuzet veselim grohotnim smehom, nalazio se Abul Fat Dalaludin

Muhamed Akbar, veliki mogul lino, otkriven pogledu i slian ogromnom papagaju
na velikoj preki.
***

Probudio se u udno zabrinutom raspoloenju, ak ni najvetije dvorenje njegove

voljene nije moglo da ga umiri. Usred noi, dezorijentisana vrana nekako je ula u
spavau sobu kraljice Dode i kraljevski par je probuen njenim prestravljenim
graktanjem, koje je vrsto usnulom caru zvualo kao najava smaka sveta. U jednom
uasavajuem trenu, crno krilo ga je okrznulo po obrazu. Do vremena kada su sluge
isterale vranu, carevi nervi su ve bili kao strune. Nakon toga, njegov san bio je
ispunjen znamenjima. U trenutku mu se inilo da vidi crni kljun te apokaliptine
vrane koji posee ka njegovim grudima i upa mu srce kako bi ga pojeo, kao to je
Hind iz Meke u bici kod Uhuda pojeo srce palog Hamze, Prorokovog strica. Ako je
tako moan heroj mogao pasti od kukavijeg koplja, onda je i on mogao biti oboren
strelom iz mraka koja leti kao to leti vrana, runa, smrtonosna i crna. Ako je vrana
mogla da proe odbranu njegovih uvara i zalepra mu krilima u lice, zar ne bi i
ubica mogao da uini isto?
I tako, ispunjen predznacima smrti, bio je bespomoan pred dolaskom ljubavi.
***

Dolazak skitnice koja je sebe nazivala engleskim ambasadorom zainteresovala ga je

i,

nakon to je naredio Abul Fazlu da se malo zabavi s momkom, raspoloenje je

poelo da mu se popravlja. Abul Fazl, zapravo najdrueljubiviji ovek, bolje je glumio
surovost nego iko drugi u Sikriju, a dok je car sluao nadmudrivanje ispod sebe,
onako skriven iznad dva oveka, ispitivaa i ispitanika, mrani oblaci su se najzad
razili i bili zaboravljeni. Taj arlatan se dobro pokazao, mislio je. Kada je povukao
gajtane s kiankama koji su sklonili svilene baldahine i otkrili njegovo prisustvo
ljudima ispod njega, bio je sasvim dobro

raspoloen, ali prilino nepripremljen za oseanja koja su ga saletela kada se njegov

pogled

susreo s pogledom utokosog posetioca. Bila je to ljubav, ili neki takav oseaj. Carev
puls se ubrzao kao kod zanesene devojice, disanje mu je postalo dublje, a boja
jurnula u obraze. Kako je lep taj mladi ovek bio, kako siguran u sebe, kako
ponosan. I bilo je u njemu neega to se nije moglo videti: tajna zbog koje je bio
zanimljiviji od stotine dvorana. Koliko mu je bilo godina? Car nije bio dobar u
procenjivanju stranih,
farandi
lica. Moglo bi mu biti samo dvadeset pet, ili ve trideset, stariji od naih sinova,
pomislio je car, i prestar da bi nam bio sin, a onda se zaudio to mu je takva
pomisao pala na pamet. Da li je stranac bio neka vrsta veca, zapitao se. Da li je bio
zaaran okultnom arolijom? Pa, prihvatie igru, u tome nema nieg loeg, bio je
previe lukav da bi ga iznenadili kakvim skrivenim noem ili da bi ispio otrov iz
podmetnute olje. Pratie svoja oseanja i videti ta ih je izazvalo. Nedostatak
iznenaenja neminovna je kazna za ivot monika. Car je razradio sisteme i
mehanizme kako bi se obezbedio da ga nikada nita ne iznenadi, pa ipak, ovaj
Mogor del Amore uhvatio ga je nespremnog, bilo sluajno, bilo smiljeno. Ako ni
zbog ega drugog, zbog toga je vredelo bolje ga upoznati. Proitaj nam kraljiino
pismo, naredio je Akbar, a ambasador se naklonio neobino duboko, uz teatralno
uvrtanje runim zglobom, a kada se ponovo uspravio, svitak je visio otvoren iako ni
Akbar ni Abul Fazl nisu videli kada je prelomio peat. Umetnik opsene, pomislio je
car. To nam se dopada. arlatan je proitao pismo na engleskom, a zatim ga glatko
preveo na persijski. Najnepobediviji i najmoniji prine, pisala je kraljica Elizabeta,
lorde Zelabdime Eebare, kralju Kambaje, pozdravljam vas, Abul Fazl se promuklo
zasmejao. Zelabdim? narugao se. A ko bi mogao biti taj Eebar? Car se iznad
njih od

radosti pljesnuo po butini. Mi smo on, likovao je. Mi smo padiah Eebar,
gospodar bajkovitog kraljevstva Kambaja. O jadna, neprosveena Englesko, alimo
tvoj narod jer tvoja kraljica je neuka glupaa. ita je zastao pustivi da se smeh
primiri. Nastavi, nastavi. Car mu je mahnuo. Kralj Zelabdim nareuje. Nakon
toga se jo smejao i potraio maramicu da obrie suze. Ambasador se ponovo
naklonio, jo razraenije nego pre, i nastavio; do trenutka kada je zavrio, druga in
bila je istkana. U pitanjima trgovine i drugih pitanja od obostrane

koristi, elimo savez, itao je. Obaveteni smo da je vae velianstvo sebe
proglasilo nepogreivim i uveravamo vas da ne dovodimo u pitanje
auctoritas
te mone tvrdnje. Meutim, postoji izvestan Drugi, koji isto to tvrdi za Sebe, i
nemojte sumnjati da smo
uvereni da je taj Drugi prevarant. Mislimo, veliki vladaru, na onog bezvrednog
svetenika, rimskog biskupa, trinaestog Grgura iz onog neslavnog Reda, ije namere
na Orijentu ne smete zanemariti. Uveravamo vas, ukoliko poalje svetenike u
Kambaju, Kinu i Japan, to nije zbog istog posveenja. Taj isti biskup trenutno

priprema rat protiv nas, a njegove katolike sluge opasno su prisustvo na vaem
dvoru, jer kuju zaveru za njegova budua osvajanja. uvajte se lakeja vaeg
neprijatelja! Sklopite savez s nama i pobediemo sve neprijatelje. Iako imam telo
slabe i nemone ene, imam srce i petlju kralja, i to kralja Engleske, i neist je prezir
kojim bi se ijedan papa u Rimu usudio da obeasti mene, ili moje

saveznike. Jer ne samo da imam sopstveni

auctoritas,
ve imam i
potestas,
a ta mo uinie me pobednikom u ovoj borbi. I kada svi budu uniteni i razvejani na
sve strane sveta, bie vam drago to ste se udruili sa Engleskom. Kada je
ambasador zavrio itanje, car je shvatio da se zaljubio po drugi put u roku od
nekoliko minuta, jer je sada eznuo za autorom pisma, engleskom kraljicom. Abul
Fazle, povikao je, zar ne bi trebalo da se bez odlaganja oenimo tom divnom
damom? Tom devicom kraljicom, Rani Zelabat Gilorijanom Pehlavi? Mislimo da je
smesta moramo imati. Odlina ideja, rekao je ambasador Mogor del Amore. A
ovde, u ovom medaljonu, nalazi se njena slika, koju vam alje uz srdane pozdrave i
koja e vas opiniti njenom lepotom jer prevazilazi ak i lepotu njenih rei.
Zamahnuvi ipkanim manetnama oko svojih zglobova, stvorio je zlatnu amajliju
koju je Abul Fazl osmotrio pogledom duboke

sumnjiavosti. Abul Fazla je obuzeo oseaj da se preduboko zaglibljuju i da e uticaj

ovog Mogora biti ogroman, ali ne obavezno u njihovu korist. Meutim, kada je
pokuao da upozori svog gospodara protiv tog meanja, najstraniji ovek na svetu
(bez izuzetka), bezbrino je odmahnuo rukom. Pismo je armantno, a isto vai i za
onoga koji ga je doneo, rekao je Akbar. Dovedi ga sutra u nae privatne sobe da
bismo jo razgovarali. Audijencija je bila gotova.
***

Iznenadna zaluenost cara Zelabdima Eebara njegovim enskim odrazom,

kraljicom Zelabat Gilorijanom Prvom, proizvela je reku ljubavnih pisama koja su u
Englesku odneli

ovlaeni kraljevski kuriri, ali na koja nikada nije stigao odgovor. Ushiena pisma
nosila su carev lini peat i imala su emotivni intenzitet i seksualnu eksplicitnost koji
su bili neuobiajeni u Evropi (i u Aziji) u to vreme. Mnoga pisma nisu ni dospela do
svog cilja, jer

su kurire iz zaseda napadali neprijatelji. Od Kabula do Kalea, ti presretnuti izlivi

pruali su veliku zabavu plemiima i prinevima koji su uivali u carevom ludom
izjavljivanju veite privrenosti eni koju nikada nije video, kao i u njegovim
megalomanskim fantazijama o

stvaranju zajednikog globalnog carstva koje e ujediniti istonu i zapadnu

hemisferu. Pisma koja jesu dospela do Vajthol palate smatrana su falsifikatima, ili
delom nekog aknutog istoimenika, a sa njihovim donosiocima postupalo se po
kratkom postupku i

mnogi su, kao nagrada za dugo i opasno putovanje, zavrili u zatvoru. Nakon nekog
vremena, prosto bi im bio odbijen prijem i oni koji su uspeli da odepaju na suprotan
kraj sveta, u Fatepur Sikri, vraali su se ogoreni. Ta kraljica je devica jer nijedan
ovek ne bi
poeleo da legne s tako hladnom zmijom, izvetavali su, a nakon godinu i jednog
dana, Akbarova ljubav nestala je brzo i misteriozno kao to se i pojavila, moda
zbog revolta njegovih kraljica koje su se prvi put ujedinile iza njegove nepostojee
voljene i zapretile da e otkazati svoje usluge ukoliko ne prekine da alje kitnjasta
pisma toj Engleskinji ija je tiina, nakon njenog linog poetnog laskanja koje je i
pobudilo carevo zanimanje, bila dokaz neiskrenosti njene linosti i uzaludnosti
pokuaja da se razume tako udna i neprivlana osoba, naroito kada je pri ruci bilo
tako mnogo draesnijih i poeljnijih dama. Pri kraju svoje duge vladavine, mnogo
godina nakon to je vreme arlatana Mogora del Amorea prolo, ostareli car s
nostalgijom se setio tog udnog dogaaja s pismom od kraljice Engleske i zatraio
da ga ponovo vidi. Kada je doneto pred njega i kada ga je preveo drugi prevodilac,
velik deo originalnog teksta je nestao. U sauvanom dokumentu nije se pominjala
njegova nepogreivost, kao ni papina; niti se igde traio savez u borbi protiv
zajednikih neprijatelja. Zapravo, bila je to sasvim obina molba da se uspostave
dobri uslovi trgovine za engleske trgovce, praena uobiajenim izrazima potovanja.
Kada je car saznao istinu, ponovo je shvatio koliko je drzak bio arobnjak kog je sreo
tog davnog jutra nakon sna o vrani. Tada, meutim, to mu saznanje vie nije bilo ni
od kakve koristi, osim da ga podseti na neto to nikada nije ni smeo da zaboravi,
da vetiarenje ne zahteva napitke, dobre duhove niti arobne tapie. Veto
upotrebljene rei imaju sasvim dovoljnu magijsku mo.

6.

Kada jezik isue svoj ma

KADA JEZIK ISUE SVOJ MA,

razmiljao je car,
on zaseca dublje od najotrijeg seiva.
Da mu je za to trebao dokaz, mogao ga je nai u ratu filozofa koji se odvijao
svakodnevno na ovom istom mestu: u atoru novog svetilita, ukraenom vezom i
ogledalima. Tamo je neprekidno vladao mete, buka najveih mislilaca iz kraljevstva
koji su nemilosrdno sekli

jedan drugog recima. Akbar je odrao obeanje dato onog dana kada je posekao
drskog Ranu od Ku Nahina. Napravio je debatni dom u kom je oboavanje
boanskog bilo zamiljeno kao takmienje u intelektualnom rvanju u kom nijedan
zahvat nije bio

zabranjen. Pozvao je Mogora del Amorea da mu pravi drutvo u atoru kako bi se

pohvalio svojim novim izumom, impresionirao pridolicu divnom originalnou i
naprednou mogulovog dvora i, nimalo sluajno, pokazao jezuitima poslatim iz
Portugala da oni nisu jedini zapadnjaci ije rei dopiru do carskih uiju. U atoru su
se uesnici pruili po ilimima i jastucima, grupisani u dva tabora, Ispijai vode i
Ljubitelji vina, gledajui se preko praznog centralnog dela u kom su se nalazila samo
mesta za cara i njegovog gosta. Grupa
mangul,
u kojoj su bili religijski uenjaci i mistici, pila je samo vodu, dok su njihovi suparnici,
magul,
slavili istu filozofiju i nauke i sasipali vino niz grlo ceo bogovetni dan. Abul Fazl i
rada Birbal bili su prisutni tog dana, obojica smeteni, kao i obino, meu
ljubiteljima vina. Bio je tu i princ Salim, nabusiti mladi, granica od oveka,
smeten uz puritanskog vodenog vodu Badaunija. On je bio jedan od onih mladia
koji su delovali kao da su roeni stari i prezirao je starijeg Abul Fazla, a taj okruglasti
dostojnik za uzvrat je, od srca, prezirao njega. Prepirke su besnele izmeu njih, s
tako neumerenim opaskama (Debela ulizico! Dosadni termitu!) da se i sam car
zapitao

da li takav razdor ikako moe dovesti do harmonije koju je traio; da li je sloboda

zaista vodila ka jedinstvu, ili je haos bio njen neizbeni rezultat? Akbar je resio da
ovaj revolucionarni hram ne bude vrsto zdanje. Sama diskusija - a ne

boanstvo, bez obzira na to koliko bilo vieruko ili svemono - bie u njemu jedini
bog. Ali, rasprava je bila smrtno boanstvo, bog koji je umirao, pa ak i kada bi se
kasnije ponovo rodio, neizbeno bi ponovo umro. Ideje su bile poput morskih oseka
ili meseevih mena, nastajale su, izdizale se i rasle u svoje vreme, a onda bi
nastupila oseka, potamnele bi i

nestajale kada bi se veliki toak okrenuo. Bile su privremena stanita, poput atora,
pa je ator bio odgovarajui dom za njih. Mogulovi graditelji atora bili su geniji na
svoj nain, sposobni da izgrade sklopive kue velike sloenosti i lepote. Kada bi
vojska krenula u pohod, pratila bi je druga vojska od dve i po hiljade ljudi (da ne
pominjemo slonove i

kamile), koji su podizali i sklapali mali grad od atora u kom e kralj i njegovi ljudi
boraviti. Te prenosive pagode, paviljoni i palate inspirisane su kamenim palatama
Sikrija - ali ator je ipak bio samo ator, stvar napravljena od tkanine i drveta koja je
dobro doaravala nestalnost pitanja uma. Jednog dana, stotinu godina kasnije, kada
njegovog velianstva cara vie ne bude - da, na ovom mestu se usuivao da
predvidi ak i nestanak sopstvenog
nastanka! - njegovi naslednici e se postarati da taj ator bude sruen i da sva
njegova slava nestane. Samo kada prihvatimo istinitost smrti objavio je car,
moemo poeti da uimo istine ivota. Paradoks, gospodaru, odgovorio je Mogor
del Amore drsko, jeste vor koji omoguava oveku da deluje inteligentno ak i
kada mu vezuje mozak poput kokoi koja eka lonac. U smrti lei znaenje ivota!
Bogatstvo oveka izaziva siromatvo njegove due! I tako nasilnost moe postati
nenost, runoa lepota, a bilo koja bogovetna stvar svoja suprotnost. To je zaista
dvorana ogledala, puna iluzija i inverzija. ovek se moe valjati u movarama
paradoksa do svog poslednjeg dana nikada i ne pomislivi jasnu misao koja je
vredna tog imena. Car je osetio kako u njemu kljua ista slepa furija zbog koje je
odsekao uvredljive brkove Rani od Ku Nahina. Da li je dobro uo? S kojim je pravom
ovaj strani nikogovi...? Kako se usudio...? Car je shvatio da mu je lice pocrvenelo i
da je u svom gnevu poeo da pljuje i mumla. Skupom je zavladao nemi uas jer je
razgnevljeni Akbar bio u stanju da uini bilo ta, mogao je da pocepa nebo golim
rukama ili da iupa jezik svima koji su bili u domaaju sluha kako bi se pobrinuo da
nikada vie ne govore o onome ega su bili svedoci, ili bi mogao da vam isisa duu i
ubaci je u iniju vae kljuale krvi. Princ Salim, pod Badaunijevim nagovorom, prvi je
prekinuo skandaloznu tiinu. Da li

si svestan, rekao je uljezu u udnom toplom kaputu, da bi mogao umreti zbog

onoga to si upravo rekao kralju? Mogor del Amore nije delovao zbunjeno (mada se
moda nije zaista tako i oseao). Ako zbog takve stvari mogu da umrem u ovom
gradu, odgovorio je, onda ovo i nije grad koji zavreuje da se u njemu ivi. A osim
toga, mislio sam da u ovom atoru vlada diskusija, a ne kralj. Tiina se zgusnula
kao kiselo mleko. Akbarovo lice je pocrnelo. A onda, iznenada, oluja je prola i car je
poeo da se smeje. Pljesnuo je Mogora del Amorea po

leima i ivahno klimnuo glavom. Gospodo, stranac nam je dao veliku lekciju,
rekao je. ovek mora stajati izvan kruga da bi video ta je u njemu. Sada je bio
red na krunskog princa da oseti bes javnog prekora, ali on je seo ne rekavi nita.
Izraz Badaunijevog lica toliko je prijao Abul Fazlu da je poeo da simpatie

utokosog stranca koji je tako neoekivano armirao kralja. to se pridolice tie,

shvatio je da mu se kockanje isplatilo, ali da je izvodei svoj podvig stekao monog
neprijatelja, koji je bio utoliko opasniji jer je bio nezreli i oigledno dangrljivi
adolescent.
Skelet je mrzela prineva dama, a mene sada mrzi princ,
pomislio je.
Ovo verovatno nije svaa u kojoj emo pobediti.
Meutim, nije dozvolio da se ijedna njegova nesigurnost primeti i prihvatio je, uz

najraskoniji naklon i zamahivanje rukom koje je mogao da izvede, au finog

crvenog vina od rade Birbala. I car je mislio o svom sinu. Kako se radovao
njegovom roenju! Ali, moda ipak nije bilo mudro predati ga na negu misticima,
sledbenicima i naslednicima eika Salima itija po

kom je princ dobio ime. Deak je izrastao u zamrenu masu kontradikcija, voleo je
nenost i brigu o vrtovima, ali je istovremeno i uivao opijum, bio seksualista meu
puritancima, voleo je zadovoljstva i citirao najtvrdokornije mislioce
i
rugao se Akbarovim miljenicima govorei,
ne traite svetlost u oima slepaca.
Naravno, to nije bila njegova misao. Deak je bio obian vorak imitator, bio je
marioneta koju je protiv njega mogao upotrebiti svako ko

bi se doepao njegovih konaca. Sa druge strane, vidite ovog stranca koji je toliko
zaljubljen u diskusiju da se usudio da pljesne racionalistiku porugu posred carevog
zapanjenog lica, i da to uradi u javnosti, to je
bilo jo gore. To je, moda, bio ovek s kojim bi kralj mogao razgovarati na nain koji
njegova krv i meso ne bi razumeli, niti bi ih to uopte zanimalo. Kada je ubio Ranu
od Ku Nahina, zapitao se da li je ubio poslednjeg oveka koji ga je mogao razumeti
i kojeg bi mogao voleti. Sada mu je sudbina, kao da je odgovarala na njegovu tugu,
ponudila drugog takvog prijatelja, moda ak i boljeg od prvog, jer ovaj nije bio
samo govornik ve i avanturista. ovek rasprave koji je u njeno ime nerazumno
rizikovao. Paradoksalan momak koji je nipodatavao paradoks. Taj nitkov nije bio
nita manje kontradiktoran od princa Salima - moda je bolje rei, nita manje
kontradiktoran od bilo kog ivog oveka - ali to su bile kontradikcije u kojima je car
mogao uivati. Da li je tom Mogoru mogao otvoriti svoje

srce i ispriati mu stvari koje nikada nije izrekao, ak ni gluvom laskavcu Baktiju
Ram Dainu, ni dovitljivom Birbalu, ni svemonom Abul Fazlu? Da li je ovo, najzad,
bio ovek kom e se ispovediti? Jer, bilo je toliko stvari o kojima je eleo da
razgovara, stvari koje ak ni Abul Fazl ili Birbal ne bi potpuno razumeli, stvari koje
jo nije bio spreman da izgovori naglas u otvorenoj raspravi u atoru novog
svetilita. eleo je, na primer, da istrai zato bi se neko vrsto drao religije ne zato
to je ona bila istinita, ve samo zato to je bila vera njegovog oca. Zar vera nije
bila vera, nego obina porodina navika? Moda i nije postojala prava, religija, ve
samo to veno prenoenje s kolena na koleno. I greke bi se mogle tako lako
prenositi kao i vrline. Moda ni vera nije bila nita drugo do greka naih predaka?
Moda nema prave religije.
Da, dozvolio je sebi da to pomisli. eleo je da nekome saopti sumnju da su ljudi
napravili svoje bogove, a ne da je bilo obrnuto. eleo je da moe

da kae: ovek je u centru svega, a ne bog. ovek je u srcu i na dnu i na vrhu, ovek
je ispred i iza i sa strane, ovek aneo i avo, udo i greh, ovek i samo ovek, pa
hajde da stoga nemamo drugih hramova osim onih posveenih ljudskoj vrsti. To je
bila najneizrecivija ambicija: osnovati religiju oveka. U atoru novog svetilita,
vinopije i vodopije nazivali su jedni druge jereticima i budalama. Car je eleo da
prizna svoje tajno razoaranje u sve mistike i filozofe. eleo je da zgrne sve
rasprave u stranu, da obrie vekove nasleivanja i odraavanja i da dopusti oveku
da stane nag, kao beba, na tron nebesa. (Ukoliko je ovek stvorio boga, onda bi
ovek mogao i da ga poniti. Ili je moda bilo mogue da ostvarenje umakne moi
svog tvorca? Da li je bog, poto je bio stvoren, mogao postati neunitiv? Da li su
takve zamisli zahtevale autonomiju uma koja bi ih uinila besmrtnim? Car nije imao
odgovore, ali sama pitanja su bila neto poput odgovora.) Da li su stranci mogli da
shvate ono to njegovi zemljaci nisu? Ako bi on, Akbar, izaao izvan kruga, da li bi
mogao da ivi bez njegove bezbedne zaokruenosti, u uasavajuoj nepoznatosti
nove misli? Poi emo, rekao je svom gostu. uli smo dovoljno velikih misli za
jedan dan.
***

Poto se jeziva iluzija mira rairila itavim carskim kompleksom treperavim na

vrelini dana, prava priroda vremena morala se traiti u znakovima i predznacima.
Kanjenje dnevne isporuke leda znailo je nevolju u provincijama. Nagomilavanje
zelenih algi po bistroj vodi jezera Anup Talao, Najboljeg od svih moguih jezera,
znailo je da se na dvoru kuje zavera. A kada )e kralj napustio svoju palatu i u
nosiljci otiao do sikrijskog jezera, bio
je to znak da mu je duh nemiran. Sve su to bili vodeni znaci. Postojali su jo i
vazduni, vatreni i zemljani, ali vodena predskazanja bila su najpouzdanija. Voda je
obavetavala cara, nosila mu je istinu u svojim plimama i umirivala ga. Tekla je
uskim kanalima i irokim stazama oko i preko dvorita palate i hladila kamene
zgrade odozdo. Istina, ona je bila simbol apstinentnih puritanaca kao to je bila
Badaunijeva

mangulska
partija, ali carev

odnos prema vodi koja ivot znai bio je dublji nego kog ijednog religijskog bigota.
Bakti Ram Dain svakog jutra je kralju donosio iniju tople vode za abdest. Akbar bi
se duboko zagledao u paru koja se uzdizala i ona bi mu otkrila najbolji nain delanja
za taj dan. Kada bi se kupao u kraljevskom hamamu, zabacio bi glavu unazad i neko
vreme plutao kao

riba. Voda hamama aputala mu je na potopljene ui i saoptavala najskrivenije

misli svih koji su se kupali bilo gde u polupreniku od tri milje. Informativne moi
nepokretne vode bile su ograniene; za vesti sa veih daljina bilo je neophodno
uroniti u reku. Meutim, ni magija hamama nije bila za potcenjivanje. Hamam mu je,
na primer, rekao za skriveni

dnevnik uskogrudog Badaunija, knjigu tako vanu za careve ideje i navike da bi

Akbar, ako

bi priznao da je znao za njeno postojanje, morao smesta pogubiti Badaunija. Umesto

toga, on je te vane tajne uvao na svojim grudima, kao da su njegove line. Svake
noi, kada bi Badauni zaspao, car bi poslao svog najpouzdanijeg pijuna, Umara
Ajara, u radnu sobu ogorenog autora dnevnika, da pronae i zapamti najnovije
stranice tajne istorije careve vlasti. Umar Ajar bio je vaan Akbaru koliko i voda toliko vaan da za njega nije znao niko osim samog cara. ak ni Birbal nije znao da
on postoji, ni Abul Fazl, zapovednik obavetajne slube. Bio je to mlad evnuh, tako
tanak i bez dlaka na licu i telu, da je mogao da proe i kao ena, pa je, na Akbarovu
zapovest, iveo anonimno u haremu i pretvarao se da je skromni sluga konkubina
na koje je tako jako podseao. Tog jutra, pre nego to je Akbar odveo Mogora del
Amorea u ator novog svetilita, Umar je uao u Akbarove odaje kroz skrivena vrata
za ije postojanje nije znao ak ni Bakti Ram Dain i obavestio svog gospodara o
glasinama koje je uo u vazduhu, bledom aptaju traa koji je dopirao iz
hatjapulskog bordela. Bila je to glasina o tome da je utokosi gost imao tajnu, toliko
zapanjujuu da bi mogla uzdrmati samu dinastiju. Meutim, Umar nije uspeo da
otkrije koja je to tajna bila, i

toliko je bio postien sobom, toliko devojaki potiten, da je car morao da ga tei
nekoliko minuta kako bi bio siguran da se nee dalje sramotiti tako to e briznuti u
pla. Poto je Akbara toliko zanimala ta neizreena tajna, ponaao se kao da je
potpuno

nebitna i pronaao je mnogo naina da odloi njeno odavanje. Drao je stranca blizu
sebe, ali se trudio da nikada ne budu sami. etao je s njim do golubarnika da bi
pogledali kraljevske letae i doputao mu da hoda pored carske nosiljke, uz nosaa
carskog suncobrana, kada bi odlazio na obalu svetlucavog jezera. Bilo je tano da
mu je duh uznemiren. Ne samo to je postojala ta neotkrivena tajna koja je prela
itav svet da bi ga nala, ve je prethodne noi, vodei ljubav sa svojom voljenom
Dodom, otkrio da ga ena koja ga nikada pre nije izneverila ovaj put nije dovoljno
uzbudila, i ak se zapitao da li bi mu se za promenu vie dopalo drutvo neke lepe
konkubine. A tu je bilo i pitanje njegove sve vee razoaranosti u boga. To je bilo
vie nego dovoljno. Bilo je vreme da se malo pluta. Kao in nostalgije, sauvao je i
obnovio etiri omiljena broda njegovog dede Babura i pustio ih da plove jezerom.
Led iz Kamira stizao je vodom na najveem brodu, transportnom plovilu ravne
palube nazvanom Sposobni,
Gundaji,
prelazei poslednju
etapu svog svakodnevnog puta od visokih Himalaja do aa na dvoru. Brod je bio
poklon njegovog imenjaka sultana Dalaludina okrutnom ljubitelju prirode, prvom
mogulskom kralju. Sam Akbar je vie voleo da putuje na Udobnom,
Asaji,
kog je izbliza pratio mali

kurirski skif
Farmaji,
ili Komandni, kako bi prenosio naredbe i posetioce sa obale i na obalu. etvrti brod,
kitnjasti
Araji
ili Dekorisani, bio je brod za romantina zadovoljstva i koristio se samo nou. Akbar
je poveo Mogora del Amorea u glavnu kabinu na
Asajiu
i

ispustio dubok uzdah zadovoljstva, kao to je uvek inio kada bi suptilna voda
zamenila banalnost vrstog tla pod njegovim nogama. Stranac je od svoje tajne
delovao trudno kao ena na ivici poroaja, i jednako uplaeno opasnosti tog ina.
Akbar je muio svog gosta jo malo zamolivi brodsku posadu da se okupi oko njih i
obavi niz zadataka koje je zahtevao dvorski protokol, procedura koje su se

odnosile na jastuke, vino i knjige. Svako pie moralo se probati tri puta, zbog
eventualnog otrova, pre nego to bi dolo do carevih usana, i mada je ta praksa
dosaivala caru, nije joj se usprotivio. S druge strane, to se tie knjiga, Akbar je
promenio protokol. Ranije su knjige koje e doi do cara morala proitati tri razliita
komentatora i proglasiti da u njima nema neprijateljske agitacije, skarednosti i lai.
Drugim reima, rekao je mladi kralj kada se

popeo na presto, itaemo samo najdosadnije knjige koje su ikada napisane. E, to

uopte nee odgovarati. Danas su sve vrste knjiga bile dozvoljene, ali su prikazi tri
komentatora prenoeni caru pre nego to bi ih otvorio, zbog dominirajueg,
vrhunskog protokola koji se odnosio na nepodesnost iznenaivanja kralja. to se
jastuka tie, svaki je morao biti proveren za sluaj da je neki zlonamernik u njega
sakrio seivo. Car je dopustio da sve to bude zavreno. Tada je, najzad, dopustio
sebi da ostane sa strancem daleko od uiju ijednog pomonika. Gospodine, rekao
je Mogor del Amore, a inilo se kao da mu glas blago podrhtava, postoji izvesno
pitanje i molim za dozvolu da ga otkrijem vama i samo vama. Akbar je prasnuo u
glasan smeh. Mislimo, da smo te ostavili da imalo due eka, umro bi zbog toga,
kikotao se. Jer ve ceo sat izgleda kao ir koji samo eka da pukne. Stranac je
jarko porumeneo. Vae velianstvo sve zna, rekao je naklonivi se. (Car mu nije
ponudio da sedne.) Meutim, usuujem se verovati da vam moje informacije nisu
poznate, mada njihovo postojanje oigledno jeste. Akbar se sabrao i uozbiljio. Pa,
nastavi s

tim, ovee, rekao je. Daj nam to to ima. Onda neka bude tako, gospodine
poeo je stranac. Nekada davno, u Turskoj, iveo je princ avanturista pod imenom
Argalija ili Arkalija, veliki ratnik koji je imao zaarano oruje i pratnju od etiri
uasna dina, a sa sobom je vodio enu, Aneliku... Sa skifa
Farmajia,
koji je jurio ka
Asajiu
sa Abul Fazlom i malom grupom ljudi, doprlo

je glasno dozivanje - uvaj se! Spasite cara! uvaj se! - i odjednom je posada
kraljevog broda jurnula u kraljevsku kabinu i zgrabila Mogora del Amorea bez ikakve
ceremonije. Oko vrata mu se nala debela miiava ruka, a tri maa bila su mu
uperena u srce. Car je ustao na noge i ubrzo je i on bio okruen naoruanim ljudima
koji e ga braniti od opasnosti. ...Aneliku, princezu Indije i Kataj... stranac se
borio da nastavi. Ruka mu je sve vie stezala dunik. ...Najlepu... dodao je, bolno,
a onda se stega oko njegovog grla ponovo

skupila; nakon toga, Mogor del Amore je izgubio svest i nije rekao vie nita.

7.

U mraku tamnice, okovi

U MRAKU TAMNICE, OKOVI

su ga pritiskali koliko i nedovrena pria. Toliko se lanaca uplitalo oko njega da je, u
tami, zamiljao kako je zatvoren u neko vee telo, telo gvozdenog oveka.
Pokretanje je bilo nemogue. Svetlost je bila samo fantazija. Tamnica je bila
uklesana u ivoj steni brda ispod carske palate, a vazduh u njegovoj eliji bio je
hiljadu godina star, a moda su toliko imali i stvorovi koji su mileli preko njegovih
stopala i kroz njegovu kosu i po njegovim preponama, albino bubaavabe, slepe
zmije, providni pacovi,

avetinjski korpioni, vake. Umree ne ispriavi svoju priu. Ta pomisao je bila

nepodnoljiva i odbijala je da ga napusti, uvlaila mu se u ui i ponovo izlazila,
uklizavala u uglove njegovih oiju i lepila se za njegovo nepce i meko tkivo pod
jezikom. Svi ljudi su morali da uju kako se njihova pria izgovara. On je bio ovek,
ali ako umre ne izrekavi priu, bie neto manje od oveka, bie albino bubavaba,
va. Tamnica nije shvatala ideju prie. Tamnica je bila nepokretna, vena, crna, a
prii je trebao pokret i vreme i svetlost. Oseao je da mu njegova pria uzmie, da
postaje nebitna, prestaje da postoji. Nije imao priu. Vie nije bilo prie. On vie nije
bio ovek. Ovde nije bilo oveka. Postojala je samo

tamnica i gmizavi mrak. Kada su doli po njega, nije znao da li je proao jedan dan
ili jedan vek. Nije mogao da vidi grube ruke koje su ga oslobodile lanaca. Vreme
provedeno u tamnici uticalo je i na njegov sluh i mo govora. S povezom preko
oiju, odveli su ga nagog na drugo mesto gde su ga oistili i oribali. Kao da je le
kog pripremaju za sahranu, pomislio je, otupeli le koji nee ispriati svoju priu. U
ovoj nehrianskoj zemlji nije bilo sanduka. Zaie ga u mrtvaki pokrov i bez imena
baciti u rupu u zemlji. Ili to, ili e ga spaliti. Nee poivati u miru. I u smrti kao i u
ivotu, bie pun neizgovorenih rei i one e biti njegov pakao, muie ga itavu
njegovu venost. uo je zvuk.
Nekada davno.
Bio je to njegov glas.
Nekada davno je iveo princ.

Osetio je kako njegovo srce ponovo poinje da kuca, kako njegova krv ponovo tee.
Jezik mu je zadebljao ali je mogao da se pomera. Srce mu je lupalo kao top u
grudima.
Koji je imao zaarano oruje.
Ponovo je imao telo, i rei. Sklonili su mu povez sa oiju.
etiri uasna dina i enu.
Bio je u drugoj eliji, ali u njoj je gorela svea, a u uglu je bio uvar.
Najlepa ena.
Pria mu je spasavala ivot. uvaj snagu, rekao je uvar. Sutra e ti se suditi
zbog ubistva. Pokuao je da postavi pitanje. Rei nisu htele da se oblikuju. uvar se
saalio nad njim i svejedno odgovorio. Ne znam ime oveka koji te optuuje, rekao
je. Ali on je bezboni stranac kao i ti, i nema oko i pola noge. Prvo suenje Mogoru
del Amoreu odrano je u kui kamenog stabla banane, a sudije su bili najvei
velikani s dvora, sva devetorica od Devet zvezda ije je prisustvo propisivao
poseban carski dekret: Abul Fazl, mudri i gojazni; rada Birbal munjevitog uma;
ministar

finansija, rada Todar Mal; rada Man Sing, vojni voa; mistik s onoga sveta, fakir
Azjaudin i,
daleko zemaljskiji, svetenik mula Do Pjaza koji je vie voleo kulinarstvo nego
molitvu, te je bio miljenik Abul Fazla; najvei pesnici Faizi i Abdul Rahim, i muziar
Tansen. Car je sedeo na vrhu drveta, kao i obino, ali raspoloenje mu je bilo mnogo
neobinije. Glava mu je bila pognuta, pa je izgledao krajnje necarski, kao obian
smrtnik ojaen zbog uasne line nesree. Dugo nije progovorio, ali je dozvolio da
se suenje odri. Posada piratskog broda
Scathach
stajala je na jednoj strani u zbijenoj gomili koja je

gunala, odmah iza jezive figure jednonogog doktora s povezom preko oka koji je
bio odreen za njihovog portparola. To nije bio Bogu Hvala Hokins kakvog je
optueni pamtio, plaljivi rogonja koji se bez imalo otpora prepustio njegovoj volji.
Ovaj Hokins bio je

elegantno obuen i ozbiljnog dranja, a kada je video kako zarobljenik ulazi u ovu
sudnicu, pokazao je ka njemu i povikao gnevnim glasom: To je on, podli
Ucello,
koji je ubio

ambasadora zbog njegovog zlata! Pravdu!, povikali su mornari, a zatim, manje

plemenito: Hoemo novac nazad! Optueni, samo u dugakoj beloj koulji i ruku
vezanih na leima, upio je zloslutnu scenu: cara, devet sudija, tuitelje i galerijicu
punu niih dvorana koji su se nagomilali u maloj zgradi da budu svedoci suenja, a
meu njima, istaknute u svojoj crnoj jezuitskoj odei, dva hrianska svetenika, oca
Rodolfa Akvavivu i oca Antonija Monserata, prisutne kako bi se postarali da ljudi sa
Zapada dobiju pravdu, a moda i novac zbog kog su prevalili toliki put. Optueni je
shvatio koliko se preraunao. Nije mu palo na pamet da e ga ova rulja goniti poto
im gospodar umre, pa nije ni pokuavao da prikrije tragove. Visok utokosi ovek
koji je stajao na volovskim kolima u arenom konom kaputu nije bio uobiajen
prizor na indijskim putevima. Njih je bilo mnogo, a on je bio sam i u ovom sluaju
osuen na propast. Na ovom mestu Abul Fazl je rekao, poznat je pod drugim
imenom. Otac Akvaviva je dobio dozvolu da govori preko svog persijskog
prevodioca. To Mogor

del Amore uopte nije ime, rekao je optuujui ga. To znai

mogul roen izvan brane veze.
To je ime koje izaziva i koje e mnoge uvrediti. Poto ga je uzeo, on nagovetava da
eli da ga smatraju vanbranim princem. Ta je izjava izazvala zaprepaenje u
sudu. Caru je glava potonula jo nie, pa mu se brada oslanjala na grudi. Abul Fazl
je okrenuo lice optuenom. Kako se zove? zahtevao je

odgovor. Jer siguran sam da je i

Ucello
samo preruavanje. Zatvorenik nije odgovorio. A onda je, odjednom, car urliknuo
odozgo. Tvoje ime, povikao je, zvuei vie kao gromoglasna verzija Bogu Hvala
Hokinsa dok ali zbog nevernosti svoje portugalske voljene. Do avola! Tvoje ime,
farandi,
ili tvoj ivot. Zatvorenik je progovorio. Zovem se Vespui, rekao je tiho.
Vespui... Nikolo. Jo jedna la, dobacio je otac Akvaviva preko svog prevodioca.
Vespui, kako da ne. Glasno se smejao vulgarnim zapadnjakim smehom, smehom
ljudi koji su verovali da su uvari svetskog smeha. To je zaista besramno, laljivi
lopov, a ovaj put je ukrao veliko firentinsko ime. U tom trenutku je rada Birbal
intervenisao. Gospodine, rekao je jezuiti, zahvalni

smo za vau prethodnu primedbu, ali, molim vas, potedite nas tih povika. Pred
nama je

udan sluaj. kotski plemi je mrtav, to je provereno i svi mnogo alimo zbog toga.
Pismo koje je nosio u ime njenog velianstva doneo je optueni, i to znamo, ali
potar ne postaje ubica tako to isporui potu mrtvog oveka. Posada broda tvrdi
da su nakon mnogo
pretraivanja pronali sedam skrivenih odaja u kapetanovoj kabini i da je svih
sedam bilo prazno. Ali ko ih je ispraznio? To ne moemo rei. Moda su sadrale
zlato, ili dragulje, ali opet, moda su bile i prazne. Brodski lekar Hokins je pod
zakletvom izjavio da sada veruje

da je pokojni milord podlegao fatalnim posledicama trovanja laudanumom, ali poto

se i on sam brinuo o bolesnom oveku i danju i nou do trenutka njegove smrti,
moda optuuje drugog oveka da bi prikrio sopstvenu krivicu. Tuitelji tvrde da je
zarobljenik kriv za krau, ali on je verno isporuio jedinu stvar za koju sa sigurnou
znamo da je uzeo, pergament od engleske kraljice; a to se zlata tie, nigde mu
nema traga, kao ni laudanumu, meu njegovim stvarima. Pljesnuo je rukama i
sluga je uao, nosei zatvorenikovu odeu, ukljuujui kaput od konih rombova.
Pretraili smo njegovu odeu i torbu koju je ostavio u hatjapulskoj kui na loem
glasu, i pronali smo riznicu za prevarante - karte za igru, kockicu, varalice raznih
vrsta, ak i ivu pticu - ali nikakvo bogatstvo u dragom kamenju i

zlatu. I ta onda da pomislimo? Da je vet lopov koji je sakrio svoju ukradenu robu;
da nije lopov jer nije bilo nieg za ukrasti; ili da lopovi stoje ovde, optuujui
nedunog oveka. To su nae mogunosti. Brojano je nadjaan, ali ako ga mnogi
optuuju, moda su mnogi lopue. Kralj je strogo progovorio odozgo. ovek koji
lae o svom imenu lagae i o drugim stvarima, rekao je. Pustiemo da slon
odlui. Ponovo se zaulo glasno mrmljanje u sobi: okiran, nestrpljivi amor. Rada
Birbal je izgledao uznemireno. Dahanpana, rekao je, zatitnie sveta, razmislite
o ovome: seate li se poznate prie o malom kozaru i tigru? Ako se dobro
seamo, odgovorio je Akbar, laljivi kozar je toliko esto lano vikao
tigar,
prosto da bi nervirao svoje selo, da kada ga je tigar stvarno napao, nijedan ovek
mu nije pritekao u pomo. Dahanpana, rekao je Birbal, to je pria o grupi
neukih seljana. Siguran sam da kralj kraljeva ne bi eleo da deaka pojede tigar ak
ni ukoliko je neiskren, lo nevaljalac. Moda i ne bi, mrzovoljno je odgovorio car,
ali u ovom sluaju bie nam drago da vidimo kako ga drobe noge naeg slona.
Birbal, shvativi da se car ponaa kao ovek ija se voljena pokazala nedostojnom
njegove ljubavi, navodio je dodatne razloge za blagost kada je optueni dao izjavu
koja ga je postavila izvan mogunosti spasa. Pre nego to me ubijete, veliki care,
rekao je stranac

prkosno, moram vas upozoriti da ete, ako to uradite, biti prokleti, a vaa
prestonica e se raspasti, jer mene je blagoslovio moan arobnjak, blagoslovom
koji donosi napredak mojim zatitnicima, ali pustoi one koji mi uine zlo. Kralj ga

je pogledao kao to ovek posmatra sporu bubu koju e upravo zgnjeiti. To je ba

zanimljivo odgovorio je, jer, gospodine Uelo ili Mogore ili Vespui, mi smo ovaj
moni grad podigli oko svetilita eika Salima itija, najveeg sveca u celoj Indiji, i
njegov
blagoslov titi nas, a pustoi
nae
neprijatelje. Pitamo se ija je mo vea, tvog arobnjaka ili naeg sveca? Moj
arobnjak je bila najmonija arobnica na celom znanom svetu, rekao je stranac i

tada itav skup vie nije mogao da se uzdri od smeha. A, ena, rekao je car. To
je zaista zastraujue. Dosta ovoga! Bacite kopile ludom slonu, pa da vidimo ta
trikovi te ene mogu.
Drugo suenje oveku s tri imena desilo se u vrtu Hirana. Carev kapric bio je da
svog omiljenog slona nazove po
hiranu,
jelenu, i moda je upravo zato, nakon godina verne slube, jadna zver izgubila
razum i morala da bude vezana, jer imena su mona stvar, i ako ne odgovaraju
stvari koju imenuju, stiu zlu mo. ak i nakon to je slon poludeo (a onda i
oslepeo), car nije dozvolio da ga ubiju. uvali su ga i brinuli o njemu na poasnom
mestu, u posebnoj tali s tapaciranim zidovima kako se ne bi povredio u svojim
napadima besa, a s vremena na vreme je izvoen, po carevom efu, da slui svoju
dvostruku pravnu ulogu - sudije i delata. Bilo je prigodno da oveku koji je lagao o
svom imenu sudi slon koji je poludeo zbog sopstvenog imena dobijenog zbog
neijeg kaprica. Hiran, ludi slepi slon, privezan je u vrtu za presuivanje, spreen da
divlja debelim uetom koje je prolazilo kroz otvor u steni zakopanoj u travu. Trubio
je, rikao i utirao nogama, a kljove na njegovoj glavi bleskale su poput sablji. Dvor
se okupio da posmatra ta e se desiti oveku s tri imena, a i javnost je primljena,
pa je bilo mnogo onih koji su posvedoili udo. Ruke oveka vie nisu bile vezane iza
njegovih lea, ali sloboda koju su povratile nije trebalo da poslui za njegovo
izbavljenje, ve samo da mu omogui da umre s vie dostojanstva od nekog
zaveljaja. Meutim, on je ispruio ruke ka slonu i svi koji su bili prisutni videli su da
se slon potpuno utiao i umirio i dozvolio oveku da ga pomiluje; svi koji su bili
prisutni, visokog i niskog roda, glasno su uzdahnuli kada je slon neno obavio svoju
surlu oko zatvorenika i podigao ga. Svi su videli kako utokosi stranac seda poput
princa na Hiranova prostrana lea. Car Akbar je posmatrao udo iz petospratnog
paviljona nazvanog Pan Mahal, sa radom Birbalom pored sebe, i oba oveka su
bila silno dirnuta onim to se desilo. Mi smo

bili ludi i slepi, a ne na jadni slon, rekao je Akbar svom ministru. Uhapsite odmah
tu posadu nikogovia i dovedite njihovu nedunu rtvu u nae odaje im bude
svojski oprana i obuena. Slon ga nije ubio, to je istina, rekao je Birbal, ali da li
to znai da je taj ovek neduan, Dahanpana? Zar bi mornari preli itav put od

mora da bi ga optuili ako su oni sami krivi? Zar ne bi prosto otplovili? Uvek vesla
suprotno plimi, eh, Birbale, odgovorio je Akbar. Do pre nekog trenutka bio si glavni
branilac momku. Sada kada je osloboen optube, tvoje sumnje kreu protiv njega.
Ovde, onda, postoji argument koji nee moi da pobije. Snaga slonovog suda
uveava se ukoliko je car potvrdi. Ako se Akbar sloi s Hiranom, onda se mudrost
slona uveava sve dok ne premai ak i tvoju.
***

Umar Ajar posetio je posadu

Scathacha
u njihovim elijama, obuen u ensku odeu. Bio je pod zarom, a njegovo telo se
kretalo neno poput enskog i mornare je zaprepastilo prisustvo ene na ovom
mestu kamena i senke. Ona im nije rekla svoje ime, niti ponudila ikakvo
objanjenje svog prisustva, samo im je izloila konaan predlog. Car nije bio ubeen
u njihovu krivicu, rekao je Ajar, pa je zbog toga bio spreman da dri sinjor Vespuija
pod paljivom prismotrom dok se sam ne izda, to kriminalci pre ili kasnije uine.
Ukoliko iskreno ele da slue ouvanju uspomene na svog mrtvog gospodara,
prihvatie surovu
sudbinu ekanja u tamnici do dana kada e se Vespui sam razotkriti. Ukoliko se
povinuju toj zloj sudbini, Umar im je rekao, njihova nevinost e biti dokazana izvan
svake sumnje, a car e goniti Vespuija kako god bude mogao i na kraju e sigurno
doi do njega. Meutim, nije bilo naina da se zna da li e ekanje biti kratko ili
dugo, a tamnica je tamnica, to se nije moglo porei; nije bilo naina da se zaslade
gorki dani u njoj. Ipak, Umar je objavio, jedini

astan put je ostati. Druga opcija, nastavio je, on (ona) ovlaen je da organizuje
njihov beg. Ukoliko se odlue za taj put, bie ispraeni do njihovog broda i
osloboeni, ali tada e biti nemogue ponovo otvoriti Vespuijev sluaj, jer bi
njihovo bekstvo bilo dokaz krivice; a ukoliko se ikada vrate u kraljevstvo, svi e biti
pogubljeni zbog ubistva lorda Hoksbenka. To je izbor koji vam car u svojoj mudrosti
nudi, izgovorio je evnuh sveano i enstveno. Posada
Scathacha
gotovo odmah je prikazala nedostatak asti. Zadrite svog podlog ubicu, rekao je
Bogu Hvala Hokins, mi hoemo kui. Umar Ajar se tekom mukom uzdravao od
naleta prezira. Englezi nemaju budunosti na ovoj planeti, pomislio je. Rasa koja je
odbacila ideju line rtve sigurno e ubrzo biti izbrisana iz vremena.
***

Pre nego to je novoimenovani Nikolo Vespui doveden u careve odaje, u sopstvenoj

odei i s konim kaputom u mnogo boja raskalano prebaenim preko ramena poput

plata, bio je vraen u svoje preanje stanje i avolasto se smeio, kao maioniar
koji je izveo nemogu trik: na primer, izveo da palata nestane, ili neozleen proao
kroz plameni zid, ili uinio da se lud slon zaljubi. Birbal i car su bili zaprepaeni
njegovim samopouzdanjem. Kako si to uspeo? pitao ga je car. Zato te Hiran nije
ubio? Vespui se jo ire iskezio. Gospodine, bila je to ljubav na prvi pogled,
rekao je. Va slon je dobro sluio vaem visoanstvu, i bez sumnje je na meni,
donedavno vaem prijatelju i pratiocu, nanjuio poznat miris. Da li svi mi to
radimo?, zapitao se car. Imamo li svi naviku da armantno laemo, da neprekidno
ulepavamo realnost, maemo pomadu na istinu. Zar su nevaljaltine ovog oveka s
tri imena nita drugo do nae sopstvene ludorije samo u krupnijoj razmeri? Zar je
istina tako jadna stvar? Zar ne postoji nijedan ovek koji je nikada nije ulepavao, pa
ak i potpuno naputao? Zar ja nisam bolji od njega? Vespui je, u meuvremenu,
razmiljao o poverenju. On, koji nikome nije verovao, poverovao je eni i ona ga je
spasla.
Spasila me Skelet,
pomislio je. Prava pria o udima. Pokupio je svoja blaga iz njihovih skrovita, zlato
je povratilo svoju teinu kada je napustilo magini kaput, dragulji su bili teki na
dlanu njegove ruke, i sve ih dao njoj. Ovako se

stavljam tebi na milost, rekao joj je. Ako me opljaka, neu moi nita da uinim
protiv toga. Ne razume, rekla je. Nada mnom ti ima mo koju ne mogu
savladati. I zaista, on nije odmah shvatio, a ona nije znala kako da izgovori re
ljubav, niti da objasni

neoekivani nastanak tog oseaja. Tako ga je misterija spasila od proglaenja

lopovom, a kada su ga pripremali za slona i kada su mu odvezali ruke i ostavili ga
da se na trenutak pomoli kako bi bio u milosti svog tvorca kada pred njega doe,
shvatio je da je predvidela i

tu mogunost, pa je iz skrovita u koje nijedan traga nije eleo da gleda izvukao

siunu
boicu parfema koji je savreno upio carev miris i prevario slepog starog slona, a
njemu spasao ivot. Car je govorio. Doao je trenutak kom se nadao. Pazi, mladiu,
koje god da je tvoje ime, rekao je Akbar. Ovi nagovetaji i natucanje moraju
prestati i tvoja pria mora najzad biti izreena. Na istinu s njom, pre nego to
postanemo neraspoloeni. Kada je slon Hiran spustio stranca na svoja lea kao da
je mogulski princ, jaha je odjednom shvatio kako e poeti. ovek koji svoju priu
uvek izgovara istim reima razotkrie se kao laov koji je previe dobro uvebao
svoju la, pomislio je. Bilo je vano da pone na drugom mestu. Vae velianstvo,
rekao je, kralju kraljeva, zatitnie sveta. Imam ast obavestiti vas da sam ja...
Rei su zamrle na njegovim usnama i stajao je pred kraljem poput oveka kom su
bogovi oduzeli mo govora. Akbar se iznervirao. Ne prestaj, ovee, rekao je.
Jednom za svagda, ispljuni tu prokletu stvar. Stranac se nakaljao i ponovo poeo.

Da sam ja, moj gospodaru, nita drugo do... ta? Moj gospodaru, oseam da ne
mogu da izgovorim. Ali mora. U redu - mada strepim od vae reakcije.
Svejedno. Onda, moj gospodaru, znajte da sam ja, zapravo... Da? (Dubok
uzdah. A onda - skok.) Va krvni srodnik. Ili tanije: va ika.

8.

Kada bi ivot postao previe komplikovan mukarcima

KADA BI IVOT POSTAO PREVIE KOMPLIKOVAN MUKARCIMA

sa mogulskog dvora, oni bi reenja zatraili od starih ena. im je Nikolo Vespui
koji je sebe nazivao Mogor del Amore izneo svoju upeatljivu tvrdnju o srodstvu,
car je poslao kurire u odaje svoje majke Hamide Bano i svoje tetke Gulbadan
Begum. Koliko mi znamo, rekao je

Birbalu, nemamo ujaka ni strieva za koje ne znamo gde su, a povrh toga, ovaj to
tvrdi da ima tu titulu, deset godina je mlai od nas, utokos i bez ieg primetnog
agatajskog na sebi - ali pre nego to napravimo sledei korak, pitaemo dame,
uvarke pria, koje e nam sa sigurnou rei. Akbar i njegov ministar upustili su se
u duboku diskusiju u uglu prostorije

i ignorisali potencijalnog prevaranta toliko priljeno da je oseao kako se njegov

sopstveni oseaj postojanja koleba. Da li je zaista bio tu, u prisustvu velikog mogula,
tvrdei da su krvni srodnici, ili je to bila neka opijumska halucinacija iz koje bi bilo
pametno da se

probudi? Da li je pobegao od smrti pod slonovim nogama samo da bi nekoliko

trenutaka kasnije poinio samoubistvo. Birbal je rekao Akbaru: Ratnik Argalija ili
Arkalija kog je momak pomenuo ima ime

koje ne znam, a Anelika je ime stranog naroda, ne naeg. Jo nismo obaveteni o

njihovoj ulozi u ovoj udnovatoj prii, ovoj zlatnoj prii'. Ali, hajde da ne otpisujemo
te osobe samo

na osnovu njihovih imena, jer se ime, kao to znamo, moe promeniti. Rada Birbal
je svoj ivot poeo kao siromani bramanski deak pod imenom Mahe Das, a

upravo ga je Akbar doveo na dvor i od njega nainio princa. Dok su dva prijatelja
ekala velike dame, poeli su da se priseaju uspomena i ponovo su bili mladi, a
Akbar je lovio i izgubio se. Hej! Mali

mome! Koji od ovih puteva ide u Agru? povikao je car, a Birbal, kom je ponovo bilo
est ili sedam godina, odgovorio je ozbiljno: Gospodine, nijedan od puteva nigde ne
ide. To je nemogue, izgrdio ga je Akbar, a mali Birbal se nasmeio. Putevi se ne
kreu, pa nigde i ne idu, rekao je. Ali ljudi koji putuju u Agru obino idu ovim
putem. Ta je ala dovela deaka u dvor i dala mu novo ime i novi ivot. ika?
pitao je Akbar zamiljeno. Brat naeg oca? Brat nae majke? Mu nae tetke? Ili,
rekao je Birbal, u interesu pravinosti, da malo razvuemo, sin brata ili sestre
vaeg dede? Ispod njihove naizgledne ozbiljnosti oseala se veselost i stranac je
shvatio da se s njim igraju. Car se igrao dok je razmiljao o njegovoj sudbini. Stvari
nisu izgledale dobro. Uzdu i popreko nepravilnog prostora s carskim rezidencijama
nalazili su se prolazi zaklonjeni zavesama kojima su dvorske dame mogle da se
kreu skrivene od neeljenih pogleda. Du jednog takvog prolaza, kraljica majka
Hamida Bano i starija dvorska dama, princeza Guldaban, klizile su poput dva snana
broda koji prolaze kroz uzak kanal, dok ih je pratila kraljiina bliska prijateljica Bibi
Fatima. Diju, rekla je kraljica (bio je to nadimak koji je dala svojoj starijoj snaji),
kakvu je ludost mali Akbar sada smislio? Zar mu treba vie rodbine nego to ve
ima?
Ve ima, ponovila je Bibi Fatima, koja je stekla lou naviku da bude odjek svoje
gospodarice. Princeza Gulbadan je odmahnula glavom. Zna da je svet i dalje
misterija, rekla je, i da straneva pria moe ispasti istinita. Ta primedba je bila
tako neoekivana da je kraljica zautala i dve ene i slukinja odlebdele su do
carevih odaja ne razmenivi vie nijednu re. Dan je bio vetrovit i detaljno ukraene
tkanine koje su ih titile od mukih oiju leprale su poput nestrpljivih jedara. Vetar
je razmicao i njihovu kitnjastu odedu, iroke suknje, dugake koulje, tkanine
obavijene oko njihovih glava i lica. to su se vie bliile Akbaru, to je vetar postajao
jai.
Moda je ovo predznak,
pomislila je kraljica. Sve
pouzdano je oduvano i

moramo da ivimo u Gulbadaninom svetu misterije i sumnje.

Hamidu Bano, surovu, dominantnu enu, nije privlaio pojam sumnje. Njeno
miljenje je bilo da zna ta je ta, da je odgojena da to zna, i da je njena dunost da
te informacije prenese svima to je mogue jasnije. Ukoliko je car izgubio uvid u to
ta je ta, njegova majka e ga podsetiti. Ali Gulbadan je, zaudo, izgleda bila
drugog miljenja. Otkad se Gulbadan vratila sa hodoaa u Meki, izgledala je
manje sigurno u stvari nego pre. Kao da je njena vera u stalne i nepromenljive istine
boanskog sveta oslabila umesto da ojaa zahvaljujui njenom monom putu. Za
Hamidu Bano, enski hadiluk, koji je Gulbadan organizovala i koji su gotovo u

celosti inile starije dvorske dame, sam po sebi bio je znak nepoeljno
revolucionarne prirode monarhistikog stila njenog sina. enski hadiluk? pitala je
sina kada je Gulbadan prvi put pomenula tu temu. Kako je mogao da dozvoli takvo

neto? Ne, kraljica mu je rekla, ona se nee pridruiti tome ni u kom sluaju, sigurno
nee. Ali, njena sakraljica Salima je otila, kao i Sultanam Begum, ena Askarikana
koja je spasla Akbaru ivot kada su ga roditelji napustili i otili u izgnanstvo Sultanam koja je detetu Akbaru bila majka vie nego sama Hamida; i Babarova
erkeka ena, i Akbarove polusestre, i Gulbadanina unuka, i razne slukinje i slino.
Tri i po godine putovanja po svetim mestima! Kraljiino dugo izgnanstvo u Persiji i
vie je nego zadovoljilo njene elje za putovanjima, a tri i po godine daleko od kue
bile su dovoljno uasavajue ak i za razmiljanje. Neka Gulbadan ide u Meku!
Kraljica majka e vladati kod kue. Naravno, tokom te tri i po godine mira i tiine
bez Gulbadaninog neprekidnog blebetanja koje je morala da trpi, Hamide Bano je na
kralja kraljeva mogla uticati bez

suparnika i ometanja. Kada je trebalo da ene posreduju u braku ili miru, ona je bila
jedina vana dama pri ruci. Akbarove kraljice su bile samo devojice, naravno, osim
Utvare, te avetinjske zavodnice koja je znala napamet sve prljave knjige, ali o
njoj
se nije moralo

previe razmiljati. Meutim, Gulbadan se vratila i sada je bila Gulbadan

hodoasnica, a ravnotea moi se pomerila. Zbog toga je bilo jo iritantnije to je
stara princeza u poslednje vreme govorila vrlo malo o bogu, a znatno vie o
enama, njihovim neiskorienim moima, njihovoj sposobnosti da uine bilo ta to
hoe, i o tome kako vie ne bi trebalo da prihvataju ogranienja koja su im mukarci
postavili ve da same organizuju svoj ivot. Ako su mogle da izvedu hadiluk, mogle
su i da se penju na planine i objavljuju poeziju i same vladaju svetom. Oigledno, to
je bio skandal, ali caru se dopadao, svaka novina za njega je

bila uitak, kao da nikada nije prestao da bude dete, pa se zaljubljivao u svaku
svetlucavu novinu kao da je srebrna zveka u dejoj sobi, a ne ozbiljan deo ivota
odrasle osobe. Pa ipak, princeza Gulbadan je bila starija i kraljica majka bi joj uvek
odavala potovanje kako sleduje. I da, u redu, bilo je nemogue da vam se
Gulbadan ne dopadne. Ona se uvek
smeila i priala smene prie o jednoj blesavoj roaki ili o drugoj, njeno srce je bilo
puno ljubavi, iako je njena glava bila puna tih nezavisnih ideja. Ljudska bia nisu
pojedinani stvorovi, govorila bi Hamida Bano Gulbadan, ona su mnoina, njihovi
ivoti su sainjeni od meusobno povezanih sila, i ako biste namerno protresli jednu
granu tog stabla, ko zna koje bi vam voe palo na glavu. Meutim, Gulbadan bi se
samo nasmeila i nastavila svojim putem. I svima se dopadala. I kraljici majci. To ju

je najvie razdraivalo. To i Gulbadanino telo mlade ene: vitko i gipko u njenim

starim godinama kao to je bilo i u njenoj mladosti. Telo kraljice majke podleglo
godinama kao to je red i nain, irei se u ritmu imperije njenog sina, i sada je i ono
bilo neka vrsta kontinenta, oblast sa planinama i umama, a pre svega, s glavnim
gradom u njenom umu, koji nije tonuo - naprotiv. Moje telo je onakvo kako

treba da izgleda telo stare ene, mislila je Hamida Bano.

Neobino
Gulbadanino insistiranje

na tome da i dalje izgleda mlado bilo je novi dokaz njenog opasnog nepotovanja
tradicije. Ule su u careve prostorije kroz enska vrata i sele kao i obino iza
filigranskog paravana od orahovine s mermernim umecima, a stara Gulbadan, kao i
uvek, naisto je pogreno pokrenula stvari. Nije se smela obraati direktno strancu,
ali poto je ula da on govori njihov jezik, insistirala je na tome da odmah pree na
stvar. Hej! Strane! povikala je otrim, visokim glasom. Da ujemo! Kakva je to
bajka zbog koje si preao pola sveta?
***

Bila je to pria koja je njemu reena, stranac se kleo. Njegova majka je bila
istokrvna agatajska princeza, direktan potomak Dingis-kana, lanica kue Timura
i sestra mrtvog mogulskog cara Indije, kog je zvala Dabar. (Kada je to rekao,
Gulbadan Begum se uspravila na svom mestu iza paravana.) Nije znao nijedan
datum niti mesto, ve samo priu, onakvu kakva je njemu reena, i koju je on verno
ponavljao. Ime njegove majke bilo je Anelika i ona je bila, uporno je tvrdio,
mogulska princeza i najlepa ena koju je iko ikada video, i arobnica bez premca,
gospodarica napitaka i ini ijih su se moi svi plaili. Kada je bila mlada, njenog
brata, kralja Dabra, opseo je u Samarkandu uzbekistanski vojskovoa, gospodar
Pelen, koji je zahtevao da mu je daju kao cenu za garantno pismo kojim je Dabru
omogueno da bezbedno napusti predati grad. Potom, da bi je uvredio, gospodar
Pelen ubrzo ju je poklonio svom mladom vodonoi Bai Sakou, da je koristi kako
hoe. Dva dana kasnije, svud po telu Bae Sakoa poeli su da izbijaju irevi, sluzave
bubuljice koje su visile sa njegovih pazuha i prepona, a kada su popucale, on je
umro. Nakon toga, niko nije

pokuao da spusti ni prst na veticu - sve dok se na kraju nije predala Pelenovom
nespretnom udvaranju. Deset godina je prolo. Gospodara Pelena je porazio
persijski kralj Imael, u bici kod Marva na obalama Kaspijskog mora. Princeza
Anelika jo jednom je postala ratni plen. (Sada je i Hamida Bano osetila kako joj se
puls ubrzava. Gulbadan Begum nagnula se ka njoj i proaputala joj neto na uvo.
Kraljica majka je klimnula, a suze su joj ispunile oi. Njena slukinja Bibi Fatima
takoe je zaplakala, isto da bi joj pruila podrku.) Persijskog kralja je, s druge

strane, porazio Osmanlija, sultan... ene iza paravana vie nisu mogle da se uzdre.
Kraljica Hamida Bano nije bila manje uzbuena od njene snaje koja se vrlo lako
uzbuivala. Moj sine, doi kod nas, glasno je
naredila (kod nas, odjekivala je Bibi Fatima) i kralj kraljeva je posluao. Tada mu je
Gulbadan proaputala neto na uvo i on se ukoio. Onda se okrenuo Birbalu, iskreno
iznenaen. Dame potvruju, izvestio je, da je deo ove prie ve poznat.
Babur,
tj. 'Babar', jeste starinska agatajska re za dabra, a taj 'Pelen' moe se slino
prevesti u iban, ili ajbani-kan, a sestru mog dede Babura, koja je svima poznata
kao jedna od najveih lepotica svog doba, ajbani je zarobio nakon to je porazio
Babura kod Samarkanda; a ajbanija je deceniju kasnije porazio ah Ismail od
Persije blizu grada Marva, pa je Baburova sestra pala u persijske ruke. Oprostite,
Dahanpana, rekao je Birbal, ali to je bila princeza Hanzada, ako ne

greim? I naravno, pria princeze Hanzade je poznata. Koliko ja znam, ah Ismail ju

je vratio ahu Baburu kao znak prijateljstva i ivela je u velikom potovanju, u srcu
kraljevske porodice sve do njene tune smrti. Zaista je zadivljujue kako je ovaj
stranac saznao njenu priu, ali on ne moe biti njen potomak. Istina je da je ona
ajbaniju rodila sina, ali deko je poginuo istog dana kad i njegov otac, od ruke
persijskog aha. I stoga je pria ovog momka opovrgnuta. Na to su dame kraljevske
krvi iza paravana povikale u isti glas:
Postojala je i druga princeza!
A slukinja je odjekivala:
...eza!
Gulbadan se sabrala. O, zraei kralju, rekla je, u naoj porodinoj istoriji postoji
skriveno poglavlje. ovek koji je sebe nazvao Mogor del Amore stajao je tiho u srcu
mogulskog carstva dok su njegove najvanije ene ponavljale genealogiju njihove
loze. Dozvolite da vas podsetim, o sveznajui kralju, da su razne ene i druge
kraljice rodile razne princeze, rekla je

Gulbadan. Car je tiho uzdahnuo; kada bi Gulbadan poela da se penje uz porodino

stablo kao uzrujani papagaj, nije se moglo rei koliko e joj grana trebati da se
nakratko smiri, pre nego to odlui da se odmori. Meutim, ovaj put njegova je tetka
bila gotovo okantno saeta. Postojale su Mihr Banu i ahr Banu i Jadgar Sultan.
Ali Jadgarina majka Aga nije bila kraljica, dobacila je nadmeno kraljica Hamida.
Ona je bila samo konkubina. ...ubina, rekla je predano Bibi Fatima. Meutim,
dodala je kraljica, mora se zakljuiti da, iako je Hanzada bila prva po godinama, ona
nije bila i prva po izgledu, iako je zvanino objavljeno da jeste. Neke kerke
konkubina bile su daleko lepe. O, najsvetliji kralju, nastavila je Gulbadan,
moram vas izvestiti da je Hanzada, naalost, uvek bila ljubomorna. Bila je to pria
koju je stara Gulbadan uvala u tajnosti toliko dugo: Ljudi su govorili da je Hanzada

lepa zato to je bila najstarija i nije bilo dobro ljutiti je ni na koji nain. Ali zapravo,
najmlaa princeza bila je prava lepotica, a imala je i lepu drugaricu u igri i

slukinju, mladu robinju koja je bila jednako lepa i toliko liila na svoju gospodaricu
da su ljudi poeli da je zovu 'princezino ogledalo'. Kada je Hanzadu zarobio ajbani, i
mala princeza i Ogledalo bile su zarobljene, a kada je ah Ismail oslobodio Hanzadu
i vratio je kui na Baburov dvor, skrivana princeza i Ogledalo ostale su u Persiji.
Zbog toga je izbrisana iz porodine istorije: vie joj se dopadao ivot meu
strancima od poasnog mesta u sopstvenom domu.
La Specchia,
rekao je stranac odjednom. Re za 'ogledalo' za nju su prebacili u enski rod.
La specchia,
devojica ogledalce.
Pria se sada odmotavala toliko brzo da je potpuno zaboravljeno na protokol i
stranac nije prekoren zbog upadice. Gulbadan je govorila svojim veoma brzim,
veoma visokim

glasom. Pria o skrivenoj princezi i njenom Ogledalu zahtevala je da bude ispriana.

Ali, Hamida Bano se izgubila u seanjima. Kraljica je bila ponovo mlada,
sa mukom bebom u naruju i sa svojim muem Humajunom u trenutku
njegovog poraza beala je od najopasnijih ljudi na svetu: njegove brae.
Bilo je toliko hladno u pustoima Kandahara da se supa koju je sipala iz
lonca u iniju odmah smrzavala i nije se mogla piti. Jednog dana su bili
toliko gladni da su ubili konja i isekli ga na komade koji bi se mogli skuvati
u vojnikom lemu

- jedinom loncu koji su imali. A onda su ih napali i ona je morala da

pobegne i ostavi svoju bebu za sobom, svog deaka, da iskua svoju sreu
u ratnoj zoni, svog deaka, da ga podie druga ena, Askarijeva ena, ena
njegovog brata i neprijatelja, Sultanam Begum, koja je za

njenog sina, cara, njenog sina, uinila ono to ona nije mogla.
Oprosti mi proaputala je (...mi, rekla je Bibi Fatima), ali car nije sluao, jurio je
sa princezom Gulbadan u nepoznate vode. Skrivena princeza nije se vratila sa
Hanzadom jer - da! - bila je zaljubljena. Zaljubljena u stranca, toliko oamuena da
je bila spremna suprotstaviti se svom bratu kralju i prezreti njegov dvor, iako je
njena dunost i via ljubav trebalo da je podsete da tamo pripada. U svom gnevu,
Babur Dabar izbacio je svoju mlau sestru iz istorije, naredivi da se njeno ime

precrta iz svih zapisa i vie nikada ne izgovori ustima nijednog mukarca niti ene u
njegovom kraljevstvu. Hanzada Begum povinovala se

naredbi uprkos velikoj ljubavi prema sestri, a seanje na skrivenu princezu i njeno
Ogledalo polako je bledelo. Tako su one postale samo glasina, pria gomile
neispriana do kraja, aptaj na vetru,
i
od tog dana, pa do ovog sad o njoj vie nije bilo ni rei. Persijskog kralja, za uzvrat,
porazio je Osmanlija, sultan, nastavio je stranac. Na kraju je princeza dospela do
Italije u pratnji monog ratnika. Argalija
i
Anelika bila su njihova imena. Argalija je nosio zaarano oruje, a u pratnji vodio
etiri uasna dina. Uz njega je jahala Anelika, princeza Kataja i Indije, najlepa
ena na svetu,
i
arobnica bez premca. Kako se zvala? pitao je car, ignoriui ga. Kraljica majka je
odmahnula glavom. Nikada ga nisam ula, rekla je. A princeza Gulbadan je rekla:
Njen nadimak mi je na vrh

jezika, ali pravo ime je potpuno izbledelo iz mog seanja. Anelika, rekao je
stranac. Zvala se Anelika. A onda se, iza paravana, zaula princeza Gulbadan:
To je dobra pria,
i
trebalo bi da otkrijemo kako ju je ovaj momak uo, ali postoji problem, a ja ne znam
moemo li ga reiti na nae zadovoljstvo. Birbal je, naravno, shvatio. To je pitanje
datuma, rekao je. Datuma
i
ljudskih godina. Da je Hanzada Begum danas iva rekla je princeza Gulbadan,
bilo bi joj stotinu i

sedam godina. Njena mlaa sestra, osam godina mlaa od Babura, moda bi imala
devedeset pet Ovaj stranac koji ovde stoji i pria nam priu o naoj zakopanoj
prolosti nema vie od trideset ili trideset jednu. Znai, ako je skrivena princeza
dola do Italije, kao to momak pria, i ako je on njen sin, kao to dalje tvrdi, onda bi
ona u vreme njegovog roenja imala oko ezdeset etiri godine. Ako se taj udesni
in raanja zaista desio, onda bi on svakako bio stric vaeg visoanstva, sin sestre
vaeg dede, i zasluio bi da bude priznat kao princ kraljevske kue. Meutim, to je,
oigledno, nemogue.

Stranac je osetio kako se zemlja rastvara pod njegovim nogama i znao je da ga nee
jo dugo sluati. Rekao sam vam da ne znam nita o datumima i mestima,
povikao je. Ali,

moja majka je bila prelepa i mlada. Nije bila ezdesetogodinja smeurana baba.
ene iza paravana nisu progovarale. Njegova sudbina je odluena tim mukom.
Najzad, Gulbadan Begum ponovo je progovorila. injenica je da nam je rekao stvari
koje su bile

veoma duboko zakopane. Da nije progovorio, mi stare ene bismo odnele tu priu u
grob. Zato zasluuje da ipak pomalo posumnjamo. Ali, kao to si nam pokazala,
usprotivio se car, nema nikakve uverljive nedoumice. Naprotiv, rekla je princeza
Gulbadan. Postoje dva mogua objanjenja. Prvo bi bilo, izrekla je sama kraljica
majka, kraljica Hamida Bano, da je skrivena princeza zaista bila vrhunska
arobnica, pa je doznala okultne tajne za venu mladost, i tako bila telom i umom i
dalje mlada ena kada je rodila, mada joj je bilo skoro sedamdeset godina. Car je
udario pesnicom o zid. Ili ste moda svi vi izgubili pamet, pa je to razlog to
verujete u takve bezone gluposti, dreknuo je. Princeza Gulbadan ga je uutkivala
kao da je

malo dete. Jo nisi uo moje drugo objanjenje rekla je. Pa dobro zareao je car.
Govori, tetka. Gulbadan Begum je, uz pedantno

naglaavanje, rekla: Pretpostavimo da je pria ovog momka istina, i da su skrivena

princeza i njen ratnik odavno otili u Italiju. Mogla bi biti istina i da majka ovog
momka nije bila ratnikova kraljevska ljubavnica... ...ve princezina kerka,
shvatio je Akbar. Ali ko je, onda, bio njegov otac? Time je, verujem, odgovorio je
Birbal, pria zavrena. Car se okrenuo strancu uz pomirljivi uzdah. Njegovu
neoekivanu privrenost strancu pokvarila je osobina careva da ne vole gubitnike
koji previe znaju. Hindustanski

pripoveda uvek zna kada je izgubio publiku, rekao je, jer publika prosto ustane i
ode, ili

ga gaa povrem, ili, ako je publika kralj, on povremeno baca pripovedaa naglavce
preko gradskih bedema. U ovom sluaju, moj dragi ujka Mogore, publika je, zaista,
kralj.

9.

U Andianu su fazani toliko debeli

U ANDIANU SU FAZANI TOLIKO DEBELI

da etiri oveka ne mogu pojesti do kraja obrok napravljen od jedne ptice. Na
obalama reke Andian, pritoke Daksartesa, odnosno Sir Darje, rasle su ljubiice, a
lale i rue cvetale su tamo na prolee. Andian, prvo sedite mogulove porodice, bio
je u provinciji Fergana,
koja je leala,
njegov deda je zapisao u svojoj autobiografiji,
u petoj klimi, na ivici civilizovanog sveta.
Car nikada nije video zemlju svojih

predaka, ali ju je poznavao iz Baburove knjige. Fergana je bila na velikom Putu svile
u centralnoj Aziji, istono od Samarkanda, severno od monih vrhova Hindukua. U
njoj su rasle fine lubenice i groe za vino, i mogli ste se gostiti belim jelenima i
narovima punjenim pastom od badema. Posvuda su tekli potoci, na oblinjim
planinama nalazile su se dobre livade za ispau, stabla spiree crvene kore od ijeg
su se drveta pravile odline drke za bieve i strele, a u rudnicima je bilo tirkiza i
gvoa. ene su smatrane lepoticama, ali takve stvari, car je to znao, uvek su bile
stvar miljenja. Babur, osvaja Hindustana, tamo je

roen, kao i Hanzada Begum, a takoe (mada su svi zapisi o njenom roenju
uniteni) i bezimena princeza. Kada je prvi put uo priu o skrivenoj princezi, Akbar
je pozvao svog omiljenog slikara Davanta na sastanak u Palati snova, pored
Najboljeg od svih moguih jezera. Kada je Akbar doao na presto s nepunih
etrnaest godina, Davant je bio primetno neuk i iznenaujue mraan deak iste
starosti, iji je otac bio jedan od nosaa carske nosiljke. Meutim, u potaji, on je bio
odlian crta i genijalnost je kiptela iz njega. Nou, kada je bio siguran da niko ne
gleda, prekrivao bi zidove Fatepur Sikrija grafitima - ne nepristojnim reima ili
slikama, ve karikaturama velikaa sa dvora toliko okrutno preciznim da su svi bili
reeni da ga to je pre mogue ulove i odseku mu te satirine ake. Akbar je pozvao
Abul Fazla i prvog majstora kraljevskog umetnikog studija, Persijanca Mir Sajid
Alija, da se sa njim sastanu u Palati snova. Bolje da ga naete pre njegovih
neprijatelja, ko god da je on, rekao im je, jer

ne elimo da takav talenat iezne pod ljutitim plemikim maem. Nedelju dana
kasnije, Abul Fazl se vratio vukui za uvo malog, tamnog, koatog momka. Davant

se migoljio i glasno protestovao, ali Abul Fazl ga je dovukao do Akbara dok je car
igrao paisi s ljudskim figurama. Mir Sajid Ali iao je iza prestupnika i njegovog
zarobljivaa, uspevajui da istovremeno izgleda i zadovoljno i ljutito. Car je nakratko
skrenuo pogled sa igre u kojoj su lepe crne mlade robinje stajale na tabli, naredio
Davantu da se odmah prikljui carskom umetnikom studiju i zabranio da mu
ijedna osoba sa dvora uini ita naao. ak ni careva zla tetka i glavna
negovateljica, Maham Anaga, nije se usudila da smilja zaveru protiv Davanta
nakon takvog nareenja, iako je portret nje i njenog sina Adhama bio ne samo
najokrutniji, ve i najprorokiji od svih njegovih dela. Karikatura Maham Anage
pojavila se na spoljnom zidu hatjapulskog bordela. Ona je bila prikazana, obinim
ljudima na procenu, kao kokodakava starica plavog lica, okruena napicima koji
kljuaju, dok je balavi ubica Adham nacrtan kao odraz u jednoj velikoj staklenoj
retorti, kako je sa bedema
zamka pao na svoju glavu. est godina kasnije, kada je Adham, delirino traei
mo, fiziki napao Akbara i bio osuen da naglavce bude baen sa bedema grada,
monarh se zadivljeno

setio Davantovog proroanstva. Meutim, Davant je rekao da se ne sea da je on

to nacrtao, a slika je uklonjena sa zida bordela mnogo ranije, pa je car mogao jedino
da sumnja u svoje seanje i da se pita na koliki su deo njegovog budnog ivota
uticali snovi. Davant je brzo postao jedan od najsjajnijih zvezda studija Mir Sajid
Alija i stekao je ime slikajui bradate dinove koji lete kroz vazduh na zaaranim
urnama, dlakave i pegave gobline koje su nazivali
devi,
divlje morske oluje, plavo-zlatne zmajeve i nebeske arobnjake ije su ruke posezale
iz oblaka kako bi sauvale heroje od zla, sve da bi zadovoljio divlju, fantastinu
matu hajal
- mlaanog kralja. Iznova i iznova je slikao legendarnog heroja Hamzu na njegovom
trookom arobnom konju dok savladava neverovatna udovita svih vrsta. Bolje
neko ijedan drugi umetnik koji je uestvovao u etrnaestogodinjem Hamzinom
ciklusu, koji je bio ponos i dika ateljea, shvatao je da slikanjem pretvara carevu
odsanjanu autobiografiju u stvarnost. Shvatao je da se, iako njegova ruka dri
etkicu, na oslikanom platnu zapravo pojavljuje careva vizija. Jednog cara inio je
zbir njegovih poduhvata, a Akbarova veliina, kao i veliina njegovog alter ega
Hamze, ne samo da je bila prikazivana njegovim trijumfima nad ogromnim
preprekama - neposlunim prinevima, pravim zmajevima,
devima,
i slinim - ve su je ti trijumfi stvorili. Heroj sa Davantovih slika postao je carevo
ogledalo, a stotinu i jedan umetnik okupljen u studiju uio je od Davanta, ak i
persijski majstori, Mir Sajid Ali i Abdus Samad. Na njihovim zajednikim slikama
pustolovina Hamze i njegovih prijatelja, hindustanski mogul bio je izmiljen; unija
umetnika predviala je jedinstvo imperije i time ju je moda i stvorila. Zajedno

slikamo carevu duu, rekao je Davant svojim saradnicima tuno. A kada njegov
duh napusti njegovo telo, nai e mir na ovim slikama, na kojima e biti besmrtan.
Uprkos svim svojim umetnikim uspesima, Davantova depresivna linost nikada se
nije popravljala. Nikada se nije oenio, iveo je u celibatu kao
riu
a kako su godine

prolazile, njegovo raspoloenje postajalo je sve mranije, pa je prolazio kroz duge

periode kada uopte nije mogao da radi, ve je samo sedeo u svom malom odeljku
u umetnikom studiju i satima zurio u prazan ugao, kao da se u njemu nalazi neko
od udovita koja je tako veto godinama slikao. Ipak, uprkos sve udnijem
ponaanju, i dalje su ga priznavali kao najboljeg od svih indijskih slikara koji su svoj
zanat nauili od dva persijska majstora pristigla zajedno sa Akbarovim ocem,
Humajunom, nakon godina izgnanstva. Davanta je Akbar pozvao kada je doao na
ideju da poniti grubi potez njegovog dede i najzad vrati skrivenu princezu u istoriju
njene porodice. Stvori je slikanjem, podstakao je Davanta, jer u tvojim
etkicama postoji takva magija da bi ona mogla i oiveti, iskoiti sa stranica i
pridruiti nam se u gozbi i vinu. Careve moi stvaranja ivota trenutno su bile
iscrpljene neizmernim trudom prilikom stvaranja, a zatim odravanja njegove
izmiljene ene Dode, pa u ovom sluaju nije mogao direktno da dela i morao je da
se osloni na umetnost. Davant je odmah poeo da slika ivot Akbarove izgubljene
baba-tetke u nizu neobinih velikih knjiga koje su u zasenak bacile ak i slike
Hamze. Cela Fergana je oivela: utvrenje Andiana s tri kapije koje guta vodu devet potoka je uticalo u njega, ali nijedan nije isticao - planina s dvanaest vrhova
iznad susednog grada Oa i pusta divljina u kojoj se dvanaest dervia izgubilo u
estokom vetru, mnoge zmije, jeleni i zeevi iz te oblasti. Na prvoj slici koju je
Davant zavrio, skrivena princeza bila je prikazana kao prelepa etvorogodinja
devojica koja sa malom korpom luta predivnim umama na planinama Jeti Kent,
skupljajui listove i korenje beladone koji e njene oi uiniti sjajnijim, a moda i
otrovati njene neprijatelje, i kako otkriva velike prostore prekrivene mitskom biljkom
koju lokalno

stanovnitvo naziva
ayiq oti,
inae poznate pod imenom mandragora. Mandragora je roaka smrtonosnog
velebilja i dosta lii na njega iznad zemlje; ali ispod zemlje, njeno korenje ima oblik
ljudskog bia i vriti kada ga iupate iz zemlje kao to ljudska bia vrite ako ih ive
zakopate. Njene moi maijanja nije bilo potrebno objanjavati i svi koji su videli tu
prvu sliku shvatili su da Davantove izuzetne intuitivne moi prikazuju skrivenu
princezu kao roenu Prosveenu, koja je instinktivno znala ta da uradi kako bi se
zatitila, ali i osvojila muka srca, to je esto bilo jedno te isto. Sama slika je imala
neku vrstu magine moi, jer im ju je princeza Gulbadan videla u Akbarovim
privatnim prostorijama, prisetila se devojicinog imena, koje je optereivalo vrh

njenog jezika danima, pa joj je bilo teko i da jede. Njena majka je bila Mahdum
Sultan Begum rekla je Gulbadan nagnuvi se nad sjajnu stranicu, govorei tako tiho
da je i car morao da se savije da bi je uo. Mahdum, da, to je bilo majino ime,
poslednja prava ljubav Umara eika Mirze. A devojicino ime bilo je
Qara Koz!
Karakez, tako je! A Hanzada ju je

mrzela iz dna due, sve dok, naravno, nije odluila da je zavoli. Gulbadan Begum
se prisetila pria o tatini Hanzade Begum. Svakog jutra, kada bi se gospa Hanzada
probudila (priala je caru), njena glavna drubenica morala je da kae: Gle, ona se
probudila, Hanzada Begum, najlepa ena na svetu otvara svoje oi i pozdravlja
svet njene lepote. A kada bi otila da iskae potovanje svom ocu, Umaru eiku
Mirzi, glasnici bi vikali: Evo nje, vae keri, najlepe ene na svetu, dolazi ona koja
vlada lepotom, kao to vi vladate po moi, a kada bi ula u budoar svoje majke,
Hanzada bi ula neto slino od same kraljice zmaja. Kutlug Nigar Kanum, koja je
isijavala vatru iz oiju, a dim iz nosa, trubila je o

dolasku svog prvoroenog deteta. Hanzada, najlepa keri na svetu, doi kod
mene i dopusti da nahranim moje jadne slabe oi. Meutim, tada je Kamdum
Sultan Begum rodila najmlau princezu. Od dana njenog roenja dali su joj nadimak
Karakez, ili Crnooka, zbog neobine moi tih oiju da zaaraju sve u ta bi
pogledale. Od tog dana Hanzada je primetila promenu u prizvuku svakodnevnog
divljenja, koje je poelo da sadri vie neiskrenosti nego to je bilo prihvatljivo. U
godinama koje su usledile, bilo je vie pokuaja ubistva devojice, ali nijedan trag
nije vodio do Hanzade. Pronali su otrov u olji mleka koju je dama Crnooka ispila;
njoj nije bilo nita, ali njen psi, kom je dala poslednjih nekoliko gutljaja, odmah je
umro grei se u bolovima. Kasnije je ispila drugo pie u koje je neko dodao izvesnu
koliinu smrvljenih dijamanata, kako bi prelepo dete umrlo uasnom smru koja se
nazivala tena vatra, ali dijamanti su proli kroz nju ne nakodivi joj, a pokuaj
ubistva je otkriven kada je dadiljina robinja, istei kraljevski toalet, pronala
kamenie koji su svetlucali u princezinom izmetu. Kada je postalo jasno da gospa
Crnooka ima nadljudske moi, pokuaji ubistva su prestali, a Hanzada Begum,
progutavi ponos, odluila je da promeni svoju taktiku i poela da mazi i pazi svoju
malenu rivalku. Nije prolo mnogo pre nego to je starija polusestra pala pod
devojicine ari. Po dvoru Umara eika Mirze poele su prie da je njegova najmlaa
kerka reinkarnacija legendarne Alankuve, mongolske boginje sunca koja je bila
predak Temudina ili ingiza ili Dingis-kana, i koja je, poto je kontrolisala svu
svetlost, mogla potiniti duhove tame tako to im je pretila da e ih osvetleti i tako
unititi senke u
kojima su se oni skrivali. Alankuva je bila gospodarica ivota i smrti. Religiozni kult
oboavalaca sunca poeo je da buja oko deteta koje je raslo. To nije dugo trajalo.
Njen voljeni otac, padiah ili kralj uskoro se susreo sa svojom okrutnom sudbinom.
Otiao je u tvravu Aki u blizini Andiana - ah, Aki, gde rastu slasne mirtimurti
lubenice! - Aki kog je Davant naslikao izgraenog na samoj ivici duboke jaruge - i

dok je obilazio svoje golubove u golubarniku, tlo pod njegovim stopalima je

popustilo i

padiah, golubovi i golubarnik survali su se u jarugu i bili izgubljeni. Polubrat gospe

Crnooke, Babur, postao je kralj kada mu je bilo dvanaest godina. Njoj je bilo tek
etiri godine. Usred porodine tragedije i haosa koji je usledio, pitanje Karakezinih
moi okultnog prosvetljavanja bile su zaboravljene. Alankuva, boginja sunca,
ponovo se vratila na svoje

mesto na nebu. Pad Umara eika Mirze, prapradede kralja kraljeva, poletno je
prikazan na jednom od Davantovih najboljih dela. Padiah je prikazan naglavake
naspram tame jaruge, iji se kameni zidovi uruavaju sa obe njegove strane, uz
detalje njegovog ivota i lika upletene u sloene apstraktne bordure slike: nizak,
debeo ovek, dobroduan i govorljiv, igra bekgemona, pravian ovek, ali i ovek
koji je zadevao svae, uplaeni paladin koji je znao kako da udari i, kao i svi njegovi
potomci, kao Babur, Humajun, Akbar i Akbarovi sinovi,

Salim, Danijal i Murad, ovek koji izuzetno voli vino i estoka pia, i slatkie od biljke
kanabis koji se zovu majun i koji su ga doveli do nagle smrti. Uma zamuenog od
majuna, jurio je goluba preblizu ivice stene i propao je u taj podzemni svet u kom
nije bilo bitno da li

ste niski ili debeli ili dobroduni ili govorljivi ili pravini, u kom nije bilo partnera za
bekgemon niti suparnika za tuu, i u kom je delirina izmaglica majuna mogla da
okruuje oveka doveka. Davantova slika gledala je duboko u ambis i videla
demone koji su ekali da poele dobrodolicu kralju u njihovo kraljevstvo. Slika je
prosto bila in
lese-majeste,
jer je ak i nagovetaj da bi carev predak mogao propasti u pakao bio zloin koji se
kanjavao smru, jer je nagovetavala da je i njegovo velianstvo moda krenulo u
istom pravcu. Meutim, kada je Akbar video sliku, on se samo nasmejao i rekao:
Pakao mi zvui kao mnogo prijatnije mesto od dosadnih anela uz Boga. Kada je
vodopija Badauni uo za te rei, zakljuio je da je mogulsko carstvo osueno na
propast jer bog sigurno nee tolerisati monarha koji se pred njihovim oima pretvara
u satanistu. Meutim, carstvo je poivelo, ne zauvek, ali dovoljno dugo; a poiveo je
i Davant, ali mnogo krae. Sledeih nekoliko godina u ivotu male gospe Crnooke
bile su vreme nemira, lutanja, tokom kojih je njen brat i zatitnik Babur galopirao
tamo-amo, dobijao bitke, gubio bitke, osvajao teritoriju, ponovo je gubio, tokom
kojih su ga napadali strievi, a on napadao svoje roake, tokom kojih su ga roaci
opkoljavali, a on ponovo napadao svoje strieve, a iza svih tih uobiajenih

porodinih problema, ekao je lik njegovog najveeg neprijatelja, divljeg

uzbekistanskog siroeta, najamnika i kuge kue Timura, Pelen - odnosno ajbani kan. Davant je naslikao petogodinju, estogodinju i sedmogodinju Karakez kao
natprirodno bie zaaureno u malo jaje svetlosti dok oko nje besni bitka. Babur je
osvojio Samarkand ali

je izgubio Andian, potom je izgubio Samarkand, a zatim ga ponovo osvojio, a

potom ponovo izgubio, i svoje sestre s njim. Pelen-kan je opkolio Babura u tom
velikom gradu, a oko Gvozdene kapije, Iglareve kapije, Belioeve kapije i Tirkizne
kapije vodile su se teke bitke. Meutim, na kraju je opsada izgladnela Babura.
Pelen-kan je uo legendu o lepoti
Baburove starije sestre Hanzade Begum i poslao je poruku u kojoj kae da, ako mu
predaju Hanzadu, Babur i njegova porodica mogu otii u miru. Babur nije imao
izbora osim da prihvati, a Hanzada nije imala izbora osim da se sloi sa Baburovim
izborom. Tako je ona postala rtvena ponuda, ljudski plen, ivi zalog poput robinja
na Akbarovoj tabli za paisi. Meutim, na poslednjem porodinom skupu u
kraljevskim odajama u Samarkandu, ona je dodala svoj izbor. Njena desna ruka pala
je na levi zglob njene male

sestre poput kandi ptice Rok. Ako ja idem, rekla je, poveu i gospu Crnooku da
mi pravi drutvo. Niko od prisutnih nije mogao da razlui da li je to rekla iz zlobe ili
iz ljubavi, jer je

u Hanzadinim odnosima prema Karakez i jedno i drugo uvek bilo prisutno. Na

Davantovoj slici te scene, Hanzada je imala velianstvenu figuru, iroko otvorena
usta dok je protestovala, dok je gospa Crnooka isprva izgledala kao uplaeno dete.
Meutim, one tamne oi bi vas potom uvukle i videli biste kako iz njihovih dubina
vreba mo. Karakezina usta takoe su bila otvorena - i ona je vikala, alei nad
svojom bedom i objavljujui njenu silu. I Karakezina ruka bila je ispruena; i njena
desna ruka vrsto je drala zglob. Ako e Hanzada biti zarobljenica Pelen-kana, onda
e ona, Karakez, biti Hanzadina zarobljenica, a mala robinja, Ogledalo, bie njena.
Slika je bila alegorija zla moi, naina na koji se ona lanano prenose od velikaa do
obinih ljudi. Za ljudska bia su se hvatali, a ona su se i sama hvatala za druge. Da
je mo bila krik, onda bi ljudski ivoti prolazili u odjeku tuih krikova. Odjek monih
zagluivao je ui bespomonih. Ali, mogao se primetiti jo jedan detalj: Davant je
zatvorio lanac ruku. Ogledalo, devojica robinja, levog zgloba zarobljenog u vrstom
hvatu njene mlade gospodarice, slobodnom desnom rukom zgrabila je za levi zglob
Hanzadu Begum. One su stajale u krugu, tri izgubljena stvorenja, a zatvorivi taj
krug, slikar je nagovestio da se i

stega ili odjek moi moe obrnuti. Robinja bi mogla ponekad zarobiti damu
kraljevskog porekla. Istorija je mogla da se probija navie kao i nanie. Moni bi
mogli biti poraeni kricima sirotih. Dok je Davant slikao Karakez kako u

zarobljenitvu izrasta u svu punou mladalake lepote, postalo je jasno da je

njegovu etkicu zarobila neka via sila. Lepota njegovih slika bila je toliko intenzivna
da je Birbal, posmatrajui ih prvi put, proroki rekao: Brinem se za umetnika, jer on
je toliko duboko zaljubljen u ovu nestalu enu da e mu biti teko da se vrati u
dananjicu. Devojica, adolescentkinja, blistavo lepa mlada ena koju je Davant
stvorio ili, bolje reeno, vratio u ivot, bila je, Akbar je odjednom shvatio dok je
prouavao delo, gotovo sigurno
qara ko'zum,
tamnooka lepotica koju je slavio princ pesnika, vrhunski stihotvorac agatajskog
jezika, Ali ir Navai od Herata.
Ispleti sebi gnezdo u dubini

mojih oiju.
O,
tvoje vitko telo nalik mladom stablu koje raste u vrtu mog srca. Od
pogleda na

graku znoja na tvom licu mogao bih iznenada umreti.

Davant je zapravo naslikao deo poslednjeg stiha u ari tkanine Karakezine odee.
Mogao bih iznenada umreti.
Herat, takozvana Firenca istoka, predao se ajbaniju ili Pelen-kanu ubrzo poto je
osvojio Samarkand, i u njemu su Hanzada, Karakez i Ogledalo provele najvie svojih
zarobljenikih godina. Svet je bio poput okeana, govorili su ljudi, a u okeanu je bio
biser i taj biser bio je Herat. Ako protegne noge u Heratu govorio je Navai,
sigurno e utnuti nekog pesnika. O, bajkoviti Herate, sa damijama i palatama i
bazarima s leteim ilimima! Da, bilo je to udesno mesto, bez sumnje, mislio je car,
ali Herat koji je Davant naslikao, ozraen lepotom skrivene princeze, bio je Herat s
kojim postojei Herat nije mogao ni da se
uporedi, Herat iz sna za enu iz sna, u koju je, kao to je Birbal pogodio, umetnik bio
beznadeno zaljubljen. Davant je slikao danju i nou, iz nedelje u nedelju, ne
traei i ne prihvatajui dan odmora. Jo se vie sasuio i oi su poele da mu se
bee. Njegovi prijatelji slikari poeli su da se plae za njegovo zdravlje. On izgleda
tako
iscrpljenog
Abdus Samad je

mrmljao Mir Sajid Aliju. Kao da hoe da se odrekne tree dimenzije stvarnog ivota
i spljoti sam sebe u sliku. I to je, kao i Birbalova primedba, bilo tano opaanje,

istina koja je ubrzo postala oigledna. Davantove kolege su poele da ga

pijuniraju u strahu da e nauditi sebi, toliko je duboka postala njegova melanholija.
Posmatrali su ga na smenu, a to i nije bilo teko jer je primeivao samo svoj posao.
Videli su ga kako podlee konanom ludilu umetnika, uli su ga kako uzima svoje
slike, grli ih i apue
Dii.
Radio je na onome to se ispostavilo da je poslednja slika takozvane
Qara-Koz-Name,
Avanturama gospe Crnooke. Na toj vrtoglavoj transkontinentalnoj kompoziciji, Pelenkan bio je mrtav u uglu i krvario je u Kaspijsko more

u kojem su se rojila udovita s perajama. Na ostatku slike, Pelenov osvaja ah

Ismail iz Persije pozdravljao je mogulske dame u Heratu. Lice persijskog kralja imalo
je izraz

povreene melanholije koji je cara podsetio na osobeni Davantov pogled, pa je

pretpostavio da je ovaj tuni lik moda bio umetnikov nain da sebe umetne u priu
o skrivenoj princezi. Meutim, Davant je otiao i dalje od toga. Prosta injenica bila
je da je, uprkos gotovo neprekidnom praenju njegovih prijatelja, on nekako uspeo
da nestane. Nikada vie nije vien, ni na mogulovom dvoru, ni bilo gde u Sikriju, niti
bilo gde u celoj hindustanskoj zemlji. Njegovo telo nisu izbacile vode jezera, nisu ga
pronali kako visi sa grede. Prosto je nestao kao da ga nikada nije ni bilo, a s njim su
nestale i gotovo sve slike
Qara-Koz-Name,
osim poslednje slike na kojoj je gospa Crnooka, lepa nego to je i sam Davant
ranije uspevao da je nacrta, stala licem u lice pred oveka koji e biti njena sudbina.
Misteriju je, na kraju, reio Birbal. Jednu nedelju i jedan dan nakon Davantovog
nestanka, najmudriji od svih Akbarovih dvorana, koji je prouavao povrinu
preostale slike skrivene princeze sa nadom da e pronai reenje, primetio je udan
tehniki detalj koji je dotad prolazio neprimeen. inilo se kao da se slika nije
zavravala arenim okvirom u koji ju je Davant postavio ve da se, bar u donjem
levom uglu, nastavljala i ispod tog kitnjastog okvira irokog pet centimetara. Slika je
vraena u studio - sam car ju je pratio, zajedno s Bubalom i Abul Fazlom - i pod
nadzorom dva persijska majstora, oslikani okvir bio je paljivo odvojen od glavnog
platna. Kada je skriveni

deo slike otkriven, posmatrai su uzviknuli od zaprepaenja jer je tamo, uei

poput neke abice, s velikim snopom papirnih svitaka pod rukom, bio Davant veliki
slikar, Davant crta grafita, Davant sin nosaa nosiljke i ovek koji je ukrao
Qara-Kdz-Namu,

Davant osloboen u jedini svet u koji je sada verovao, svet skrivene princeze koju
je stvorio i koja je njega ponitila. Izveo je nemogu trik, potpuno suprotan onom
koji je uinio car kada je stvorio svoju izmiljenu kraljicu. Umesto da enu iz
fantazije dovede u ivot, Davant je sebe pretvorio u izmiljeno bie, voden (kao i
car) omamljujuom silom ljubavi. Ako se granica izmeu svetova mogla prei u
jednom smeru, Akbar je znao, mogla se prei i u drugom. Sneva je mogao postati
svoj san. Vratite okvir, naredio je Akbar, i ostavite sirotog momka na miru. Kada
je to uraeno, pria o Davantu je ostavljena da poiva tamo gde je pripadala, na
marginama istorije. U centru pozornice bili su novootkrivena protagonistkinja i njen
novi ljubavnik skrivena princeza gospa Crnooka ili Karakez ili Anelika, i persijski ah - okrenuti
jedno

drugom, licem u lice.

{ II }

10.

Seme obeenog oveka pada na zemlju

SEME OBEENOG OVEKA PADA NA ZEMLJU

, itao je naglas Il Makija, i tu se moe nai mandragora. Kada su Nino Argalija i
njegov najbolji prijatelj Nikolo - Il Makija - bili

deaci u selu Sant Andrea in Perkusina u Firenci, sanjarili su o posedovanju okultnih

moi nad enama. Negde u umama te oblasti, neki ovek je sigurno morao nekad
biti obeen, razmiljali su, i mnogo meseci traili su mandragoru po imanju Nikolove
porodice, po hrastovoj umi Kafao i po gaju
vallata
u blizini Santa Marija del Impruneta, kao i neto dalje, u umi oko zamka Bibione.
Pronali su samo peurke i misteriozni crni cvet od kog su dobili osip. U jednom
trenutku prihvatili su kao istinu da seme mandragore ne mora obavezno potei od
obeenog oveka, i nakon mnogo trljanja i dahtanja, uspeli su da iscede nekoliko
kapi sopstvenog semena na nezainteresovanu zemlju. U njihovoj desetoj godini, na

Uskrnju nedelju, palata Dela Sinjorija bila je ovenana njiuim mrtvacima,

osamdesetoricom poraenih Pacijevih zaverenika koje je tog vikenda obesio Lorenco
de Medii, ukljuujui nadbiskupa sa svim regalijama. Sluaj je hteo da je tada
Argalija boravio u gradu sa Il Makijom i njegovim ocem Bernardom u porodinoj kui
preko puta Ponte Vekja, samo tri ili etiri bloka dalje, pa kada su videli da svi tre,
niko ih nije mogao zadrati. Bernardo je trao sa dva deaka, istovremeno i uplaen
i uzbuen, kao i oni. Bernardo je bio knjiki tip, detinjast, mio, i krv mu se gadila, ali
obeen nadbiskup bio je neto drugo, to je bio prizor vredan gledanja. Deaci su
poneli dve limene olje za sluaj da bude korisnih

kapi. Na Pjaci su naleteli na svog drugara Agostina Vespuija koji je glasno zvidao
mrtvim ubicama, pravio skaredne masturbacione gestove ka njima i vikao: Jebem
ti! Jebem ti
erku!
Jebem ti
sestru!
Jebem ti
majku
i
babu
i
brata
i
enu
i
njenog
brata i
njenu
majku
i sestru njene
majke, dok su se oni uvijali i smrdeli na povetarcu. Argalija i Il Makija ispriali su
Agu o stihu s mandragorom i on je zgrabio olju i stao pod nadbiskupov penis. Posle
toga, u Perkusini su tri deaka zakopala dve olje i izrecitovala ono za ta su mislila
da su satanski stihovi, a onda dugo i neuspeno ekala nicanje biljaka ljubavi.

Ono to poe obeenim izdajnicima rekao je car Akbar Mogoru del

Amoreu, postae opasna pria.
Na poetku bejahu tri prijatelja, Antonino Argalija, Nikolo Il Makija i Ago Vespui.
Zlatokosi Ago, najglasniji od njih trojice, bio je deo gomile, guve, uzrok svaa
Vespuijevih koji su iveli jedni do drugih u zaguenom distriktu Onjisanti, trgujui
maslinovim uljem, vinom i vunom preko reke Arno u zmajevom okrugu,
gonfalone del drago.
Bio je grlat i imao

pogan jezik jer ste u njegovoj porodici morali biti takvi da bi vas uli preko
zveketanja svih
Vespuija koji su bljuvali vatru jedni na druge poput apotekara ili berberina na Pjaca
Vekjo. Agov otac je radio za Lorenca de Mediija kao pisar, pa mu je nakon uskrnjih
ubistava i veanja bilo drago to je zavrio na pobednikoj strani. Ali jebena papina
armija e sada krenuti na nas jer smo ubili jebenog svetenika, mrmljao je Ago. A i
jebena armija napuljskog kralja. Agov roak, divlji dvadesetetvorogodinji
Amerigo ili Alberiko Vespui, uskoro se zaputio sa svojim stricem Gvidom da za
vladu Mediija dobije pomo od francuskog kralja. U Amerigovim svetlucavim oima,
kada je kretao ka Parizu, lako se moglo

videti da ga vie zanima put nego kralj. Ago nije bio od putnike sorte. Znam ta u
biti kada odrastem, rekao je svojim drugovima u umama mandragore u Perkusini,
u kojima nije bilo mandragore. Biu jebeni prodavac ovaca ili trgovac piem ili, ako
nekako dospem u javnu slubu, biu jebeni inovnik koji kraba u knjige, bez
rauna, bez nade, bez budunosti. Uprkos sumornoj inovnikoj budunosti, Ago je
bio pun pria. One su bile poput Polovih avantura, fantastina puteestvija. Niko mu
nije verovao ni re, ali svi su eleli da ih sluaju, naroito njegove neverovatne prie
o najlepoj devojci u celoj istoriji grada, a moda i od postanka Zemlje. Prolo je tek
dve godine otkako je Simoneta Kataneo, koja se udala za Agovog roaka Marka
Vespuija, kog su iza lea zvali Rogonja Marko ili Marko Ljubavna Budala, umrla od
suice i bacila celu Firencu u alost, jer Simoneta je imala prozranu, bledoliku
lepotu toliko velianstvenu da nijedan ovek nije mogao da je pogleda, a da se pri
tom ne istopi od divljenja, a isto je vailo i za ene i veinu gradskih maaka i pasa,
pa ju je moda i bolest volela, zbog ega je i umrla pre nego to je napunila
dvadeset etiri. Simoneta Vespui je bila udata za Marka, ali on je morao da je deli s
celim gradom, to je isprva i radio, pomirljivo i uljudno. Za stanovnike tog
traerskog, zanatskog mesta, to je samo bilo dokaz njegovog nedostatka mozga.
Takva lepota je javno dobro, govorio bi on sa idiotskom nevinou, kao reka, ili
zlato u riznici, ili fina svetlost i vazduh Toskane. Slikar

Alesandro Filipepi naslikao ju je mnogo puta, pre i nakon smrti, odevenu i nagu,
predstavljajui je kao Prolee ili boginju Veneru, ili kao nju samu. Kad god bi mu

pozirala, nazivala ga je moja mala bava, jer ga je uvek meala s njegovim

starijim bratom kojeg su ljudi zvali
Botieli
male bave - zbog njegove okruglaste figure. Mlai Filipepi, slikar, nije nimalo liio
na bavu, ali ako je Simoneta elela tako da ga zove, to mu nije smetalo, pa je
poeo da se odaziva na to ime. Takve su bile Simonetine moi oaravanja. Mukarce
je pretvarala u ta je htela, u bogove ili poslune psie ili male bave ili hoklice ili,
naravno, u ljubavnike. Deacima je mogla narediti da umru kako bi joj dokazali svoju
ljubav i oni bi to rado uinili, ali bila je

previe dobra za to i svoje neizmerne moi nikada nije koristila za zlo. Simonetin
kult irio se sve dok ljudi nisu poeli potajno da se mole za nju u crkvi, mrmljajui
njeno ime u sebi kao da je iva svetica, a irile su se i glasine o njenim udima:
ovek je oslepeo od njene lepote kada su se mimoili na ulici, slepom oveku se
vratio vid kada je svoje tune vrhove prstiju spustila na njegovo zabrinuto elo kao
iznenadan in saaljenja, obogaljeno dete ustalo je na noge i pojurilo za njom, a
drugi deak se iznenada paralisao kada je iza njenih lea nainio skaradan gest. I
Lorenco i ulijano de Medii bili su ludi za njom i u njenu su ast odrali viteki
turnir - ulijano je nosio zastavu s njenim portretom, koji je naslikao Filipepi, i
natpisom na francuskom,
la sans pareille,
koja je bila dokaz da je u borbi s bratom osvojio njenu ruku - i preselili su je u niz
soba u palati. ak je i glupi Marko tada primetio da neto nije kako treba u
njegovom braku, ali upozorili su ga da e ga protest kotati ivota.
Nakon toga, Marko Vespui postao je jedini ovek u gradu koji je mogao da odoli
lepoti njegove ene. Ona je kurva, govorio bi u tavernama koje je redovno
poseivao da bi utopio svoje saznanje da je ispao rogonja, i meni je runa kao
Meduza. Potpuni stranci bi ga umlaivali jer je osporavao lepotu
la sans pareille,
i na kraju je morao da ostaje kod kue u Onjisantiju i pije sam. Onda se Simoneta
razbolela i umrla. Na ulicama Firence govorilo se

da je grad izgubio svoju arobnicu, da je deo njegove due umro s njom, i ak je

postalo uobiajeno miljenje da e ona jednog dana vaskrsnuti - da Firentinci nee
biti ono to su sve dok se ona ne vrati, i tada e ona otplatiti sve njihove grehe, kao
neki drugi Spasitelj. Ali itao je Ago u umi
vallata,
nemate pojma ta je ulijano uradio pokuavajui da je sauva u ivotu: pretvorio
ju je u vampira. Sudei po njenom roaku po braku, najbolji lovac na vampire u
gradu, izvesni Domeniko Salkedo, pozvan je u ulijanove odaje i nareeno mu je da

pronae ivog lana krvopija. Sledee noi, Salkedo je doveo vampira u sobu u
palati gde je leala bolesna devojka, i vampir ju je ujeo. Meutim, Simoneta je
odbila da proivi venost kao lan tog tunog, bledog plemena. Kada je shvatila da
je postala vampir, skoila je s vrha tornja Palaco Vekjo i nabila se na koplje straara
na kapiji. Moete zamisliti ta su morali da uine da bi
to
sakrili. I tako, sudei po njenom roaku, nestala je prva arobnica Firence, nestala
bez nade za povratak iz mrtvih. Marko Vespui je izgubio um od tuge. (Marko je bio

budala, rekao je Ago surovo. Da sam ja bio oenjen takvim vatrenim paretom,
drao bih je zakljuanu u najvioj kuli gde joj niko ne bi mogao nauditi.) A ulijana
de Mediija do smrti je izbo zaverenik u pobuni Pacijevih, dok je Filipepi, mala
bava, nastavio da je slika, iznova i iznova, kao da e je tako podii iz mrtvih.
Isto kao Davant, divio se car.

Moda je to prokletstvo ljudske vrste, odgovorio je Mogor. Ne da smo

toliko razliiti jedni od drugih, ve da smo toliko slini.
Tri deaka sada su veinu vremena provodila u umama, penjui se na stabla i
masturbirajui da bi stvorili mandragore, priajui jedan drugom lude prie o svojim
porodicama i alei se na budunost kako bi sakrili svoj strah, jer odmah nakon
ruenja zavere Pacijevih, kuga je stigla u Firencu, a tri su druga zbog bezbednosti
poslata na selo. Nikolov otac Bernardo ostao je u gradu i razboleo se, a kada je
postao jedan od retkih koji su imali bolest i preiveli, njegov sin je prijateljima
ispriao da je to zbog maginog postupanja njegove majke Bartolomee s
kukuruznim branom. Kad god se razbolimo, ona nas prekrije

kaom, ozbiljno je izgovarao, apuui da ga umske sove ne bi mogle uti.

Zavisno od

bolesti, ona koristi obinu utu slatku palentu, ali ako je neto ozbiljno, kupuje belu
friulansku palentu. Za takvo neto, verovatno unutra stavlja i kelj i paradajz i ne
znam koje jo magine stvari. Ali uspeva. Natera nas da skinemo svu odeu i skroz
nas premae vruom kaom i ba je briga za nered. Kaa isisa bolest i to je to.
Izgleda da ni kuga nije mogla da se meri s maminom slatkom palentom. Nakon
toga, Argalija je poeo da zove Il Makijinu ludu porodicu Palentini i smiljao je pesme
o izmiljenoj dragoj koja se zvala
Palenta. Da je forint, potroio bih je, pevao je, a da je knjiga, pozajmio bih je.
Ago se

prikljuio: Da je naklon, ja bih je savio, a da je kurtizana, ja bih je unajmio - moja

slatka Palenta. Na kraju je Il Makija prestao da se nervira i pridruio se i on.
Da je poruka, ja bih je poslao. Da je misao, ja bih je mislio.
Meutim, kada je stigla vest da su oba roditelja Nina Argalije obolela od kuge, sva
magina palenta na svetu pokazala se beskorisnom. Argalija je postao siroe pre
nego to je napunio deset godina. Istog dana kada je Nino doao u hrastovu umu
da kae Il Makiji i Agu da su mu roditelji umrli, oni su pronali mandragoru. Krila se
ispod otpale grane poput uplaene ivotinje. Sve to nam sada treba, rekao je Ago
tuno, jeste in koja e nas pretvoriti u mukarce, jer bez toga, koja je svrha da nas
dame opsedaju? Tada je Argalija stigao i u njegovim oima su videli da je pronaao
aroliju za mukost. Pokazali su mu mandragoru, a on je slegnuo ramenima. Te me
stvari vie ne zanimaju rekao je. Pobei u u enovu da se pridruim Zlatnoj
bandi. Ta je jesen bila doba za
condottiere,
plaenike s linim vojskama najamnika koji su iznajmljivali svoje usluge gradovima
dravama u Italiji, previe siromanim da bi odravali sopstvene stalne vojske. Cela
Firenca znala je priu o gradskom ovaniju Milanu, koji je roen kao ser Don
Hoksbenk u kotskoj stotinu godina ranije. U Francuskoj je on bio an Obenk, u
vajcarskim kantonima u kojima se govorio nemaki bio je Hans Hoh, a u Italiji je bio
ovani Milano - Milano jer je
milan
bio soko - voa Bele druine, negdanji firentinski general koji je, u firentinsko ime,
pobedio u bici za Polpeto protiv omraenih Venecijanaca. Paolo Uelo je radio na
njegovoj pogrebnoj freski i ona se jo nalazila u Duomu. Ali, doba
condottiera
primicalo se kraju. Najvei preostali plaenik, sudei po Argaliji, bio je Andrea Dorija,
voda Zlatne bande, koji je u to vreme bio zauzet oslobaanjem enove od francuske
uprave. Ali ti si Firentinac,

a mi smo u savezu s Francuzima, povikao je Ago, prisetivi se misije svojih roaka

u Pariz. Kada si plaenik, rekao je Argalija, opipavi svoju bradu da proveri rastu li
mu moda ve dlake, savezi tvog roda padaju u vodu. Vojnici Andree Dorije bili su
naoruani pukama arkebuzama koje ste morali osloniti

na tronoac kada biste pucali, poput malog prenosivog topa. Mnogi su bili vajcarci,
a vajcarski plaenici bili su najgore ubojite maine od svih, ljudi bez lica i due,
nepobedivi, uasavajui. Kada je zavrio s Francuzima i stekao komandu nad
enovljanskom flotom, Dorija je nameravao da sam krene i na Turke. Argaliji se
dopadala pomisao na pomorske

bitke. Svejedno, nikada nismo imali novca, rekao je, a dugovi mog oca e
progutati nau kuu u gradu i pare zemlje koje imamo ovde, pa mogu ili da prosim
na ulici kao siroti pas, ili da umrem pokuavajui da se obogatim. Vas dvojica ete
se udebljati od moi i napuniti par bednih ena bebama, a onda ete ih ostaviti kod
kue da sluaju malu kopilad kako vrite dok vi budete odlazili u javnu kuu La
Cingarete ili neke sline debele prvoklasne bludnice koja ume da recituje poeziju
dok vi skaete goredole na njoj i jebete dok ne

poblesavite. Ja u u meuvremenu umirati na zapaljenoj karaveli pred

Konstantinopoljem, s turskom sabljom u crevima. Ili, ko zna? Moda u i sam postati
Turin. Argalija Turin, nosilac zaaranog koplja, sa etiri ogromna vajcarska dina,
muslimanska obraenika, u pratnji. vajcarski muhamedanci, da. to da ne. Kada si
plaenik, zlato i blago govore umesto tebe, a za to mora da se ode na istok. Ti si
samo klinac kao i mi ubeivao se Il Makija s njim. Zar ne eli da odraste pre
nego to te ubiju?
Ja ne rekao je Argalija, ja odoh u paganske zemlje da se borim protiv stranih
bogova. Ko zna ta oni tamo oboavaju, korpije, ili udovita, ili crve. Ali, svi e
umreti kao i mi, mogu da se kladim u to. Ne odlazi u smrt usta punih svetogra,
rekao je Nikolo. Ostani s nama. Moj otac te

voli bar koliko i mene. Ili, pomisli koliko ve ima Vespuija u Onjisantiju. Nee ni
primetiti jo jednog ako bi vie voleo da ivi kod Aga. Odlazim rekao je Argalija.
Andrea Dorija je skoro isterao Francuze iz grada, a ja hou da budem tamo da
vidim dan osloboenja kada stigne.
A tebi, sa tvoja tri boga, drvodeljom, ocem i duhom, i drvodeljinom
enom kao etvrtim, pitao je car Mogora pomalo iznervirano, tebi iz te
svete zemlje koja besi svoje biskupe i pali

svoje svetenike na lomai, dok njen najvei svetenik zapoveda vojskama

i ponaa se brutalno kao bilo koji obian general ili princ - koja od divljih
religija iz ove paganske zemlje ti se

najvie dopada? Ili su ti one moda sve iste u svojoj odvratnosti? U oima
oca Akvavive i oca

Monserata, u to smo sigurni, mi smo svi ono to je va Argalija mislio da

jesmo, to jest bezbone svinje.

Gospodaru rekao je Mogor del Amore mirno, dopadaju mi se veliki

politeistiki panteoni jer su prie bolje, brojnije, dramatinije, duhovitije,

udesnije; i zato to bogovi ne postavljaju dobar primer, oni se meaju,

tati su, mrzovoljni i loe se ponaaju, to je, priznajem, zaista
privlano.

I mi oseamo isto, rekao je car, povrativi svoju staloenost, a naa

ljubav prema tim razvratnim, ljutim, razigranim, draesnim bogovima
veoma je velika. Odredili smo silu od stotinu i jednog oveka da prebroji i
imenuje ih sve, svako oboavano boanstvo Hindustana, ne samo
proslavljene, visoke bogove, ve i one nie, male duhove mesta, umaraka
koji uzdiu i nasmejanih planinskih potoka. Naterali smo ih da napuste
svoju domovinu i porodicu i zapute se na put bez kraja, put koji e se
zavriti tek kad oni umru, jer zadatak koji smo im dali nemogu je, a kada
se ovek prihvati nemogueg, on putuje svaki dan sa smru, prihvatajui
putovanje kao proienje, uveanje due, pa to postaje put ne ka
imenovanju bogova ve ka samom bogu. Jedva da su poeli svoj posao, a
ve su sakupili milion imena. Kakvo razmnoavanje boanstava! Mislimo
da u ovoj zemlji ima vie natprirodnih bia nego ljudi od krvi i mesa, i
sreni smo to ivimo u tako maginom svetu. Pa ipak, moramo biti ono
to smo. Tih milion bogova nisu nai bogovi; asketska religija naeg oca
uvek e biti naa, kao to je drvodeljina veroispovest tvoja.

Vie nije gledao Mogora, ve je zapao u sanjarenje. Paunovi su igrali na

jutarnjim kamenovima Sikrija, a u daljini se veliko jezero svetlucalo kao
duh. Carev pogled putovao je preko paunova i jezera, preko heratskog
dvora i zemalja surovih Turaka, i primirio se na

kulama i kupolama dalekog italijanskog grada. Zamislite par enskih

usana, proaputao je Mogor, koje se pue u poljubac. To je grad Firenca,
uzak na ivicama, nabubren u sredinu sa

rekom Arno koja tee kroz sredinu, delei dve usne, gornju i donju. Grad je
arobnica. Kada vas poljubi, izgubljeni ste, bez obzira na to da li ste
obian ovek ili kralj.

Akbar je etao ulicama tog drugog kamenog grada u kom, inilo se, niko
nikada nije eleo da boravi unutra. ivot Sikrija odvijao se iza navuenih
zavesa i zabravljenih kapija. ivot u tom stranom gradu voenje pod
nebeskom kupolom. Ljudi su jeli na mestima gde bi ptice mogle da podele
s njima hranu, i kockali se gde bi bilo koji secikesa mogao da im ukrade
dobitak, ljubili su se pred strancima, ak i vodili ljubav u senkama ako su
to eleli. Kako li je

izgledalo biti mukarac meu drugim mukarcima, i meu enama? Kada

je samoa proterana, da li ovek postaje vie ili manje on sam? Da li
gomila pojaava neiju svojstvenost ili je unitava? Car se oseao kao
bagdadski kalif Harun al Raid koji je etao nou po svom gradu da bi
saznao kako njegovi stanovnici ive. Ali Akbarov plat je bio iseen od
tkanina koje se zovu vreme i prostor i taj narod nije bio njegov. Zato je
onda oseao toliku srodnost s tim meketavim strancima? Zato je razumeo
njihov neizrecivi evropski jezik kao da je njegov?

Pitanje kraljevanja, rekao je car nakon nekog vremena, brine nas sve
manje i manje. Nae kraljevstvo ima zakone koji e ga voditi i zvaninike
kojima se moe verovati, i sistem oporezivanja koji donosi dovoljno novca,
a ne unesreuje ljude vie nego to je pametno. Kada

ima neprijatelja koje treba poraziti, poraziemo ih. Ukratko, to se toga

tie, imamo reenja koja su nam potrebna. Meutim, pitanje oveka i dalje
nas mui, a s njim povezan problem ene, mui nas skoro jednako.

U mom gradu, gospodaru, upravo je pitanje oveka zauvek reeno, rekao

je Mogor. A to se tie ene, pa, to je upravo sutina i materija moje
prie. Jer, mnogo godina nakon smrti Simonete, prve arobnice iz Firence,
predskazana druga proroica zaista je stigla.

11.

Sve to je voleo bilo mu je pred nogama

SVE TO JE VOLEO BILO MU JE PRED NOGAMA

, sudei po Agu Vespuiju; nije bilo neophodno da ide na pohod preko sveta i umre
meu udnim strancima da bi pronaao ta mu srce ite. Nekada davno, u
osmougaonoj polutami Krstionice Svetog Jovana dvaput je

krten, kao to je bio obiaj, jednom kao hrianin i ponovo kao Firentinac, a
bezverno kopile kao to je Ago raunalo je samo to drugo krtenje. Grad je bio
njegova religija, svet savren poput bilo kog raja. Veliki Buonaroti je vrata krstionice
nazvao kapijama raja, a kada je beba Ago izronio iz tog mesta s vlanom glavom,

odmah je shvatio da je uao u raj ograen zidovima i kapijama. Grad Firenca imao je
petnaest kapija, a na njihovim unutranjim stranama bile su iscrtane slike Device i
raznih svetaca. Putnici su dodirivali

kapije za sreu, i niko ko je polazio na put kroz te kapije nije to inio bez savetovanja
sa astrologom. Po miljenju Aga Vespuija, apsurdnost takvog sujeverja samo je bila
dokaz ludosti dalekih putovanja. Makijavelijeva farma u Perkusini bila je na spoljnoj
ivici Agovog univerzuma. Izvan nje poinjao je oblak nepoznatog. enova i Venecija
bile su daleke i nezamislive poput Sirijusa ili Aldebarana na nebu. Re
planeta
znaila je
lutalica.
Ago nije

odobravao planete i vie je voleo nepokretne zvezde. Aldebaran i Venecija, enova i

Sirijus previe su daleko da bi bile potpuno stvarne, ali bar imaju pristojnosti da
ostanu tamo gde

su. Ispostavilo se da papa i napuljski kralj nisu napali Firencu nakon poraza Pacijevih

zaverenika, ali kada je Ago bio u svojim ranim dvadesetim, francuski kralj se zaista
pojavio i

trijumfalno uao u grad - kratak crvenokosi oveuljak ija je nepodnoljiva

frankofonost kod Aga izazivala muninu. Umesto toga, on je otiao u javnu kuu i
naporno radio na popravljanju svog raspoloenja. Na pragu mukosti, Ago se sa
svojim prijateljem Nikolom Il Makijom dogovorio jedno: kakve god tekoe vreme
donelo, dobra, energina no sa damama sve e ispraviti. Malo je nesrea na
svetu, dragi Ago, posavetovao ga je Il Makija kada im je bilo samo trinaest, koje
enska makica ne moe da izlei. Ago je bio ozbiljan deak, dobroduan ispod
svoje maske bitange poganih usta. A dame pitao je, gde one

odlaze da izlee svoje jade? Il Makija je izgledao zbunjeno, kao da nikada nije
razmiljao o tome ili, moda, kao da misli da muko vreme ne treba gubiti na takva
razmiljanja. Jedna kod druge, bez sumnje, rekao je sa adolescentskom
konanou koja je Agu zvuala kao poslednja re na tu temu. Zato ene ne bi
potraile utehu jedna drugoj u naruju kada je pola mladia Firence inilo to isto?

iroka popularnost sodomije meu najveim delom firentinskih mukaraca donela je

gradu reputaciju svetske prestonice tog ina. Sodomski preporod, nazvao je

trinaestogodinji Nikolo svoj rodni grad. ak i u tim ranim godinama, mogao je da

ubedi Aga da su mu dame mnogo zanimljivije, pa ne mora brinuti o tome da u te
zaskoiti negde u umi. Meutim, mnogi od njihovih savremenika bili su suprotnog
temperamenta - na primer njihovi kolski drugovi Bjao Buonakorsi i Andrea di
Romolo - a kao odgovor na
problem sve modernije homoseksualne prakse u gradu, uz punu podrku crkve,
uspostavljena je kancelarija za pristojnost, iji je posao bio da izgradi
subvencionisane bordele i regrutuje prostitutke i svodnike iz drugih delova Italije i
Evrope kako bi ispomogli

lokalne bludnice. Vespuijevi iz Onjisantija, uoivi priliku, uneli su raznolikost u

svoje poslovanje i poeli da nude ene na prodaju, zajedno s maslinovim uljem i
vunom. Moda neu biti ni inovnik, Ago je smrknuto rekao Nikolu kada im je bilo
esnaest. Umesto toga, zavriu kao upravnik kurvinske kue. Il Makija mu je
rekao da na to gleda s vedrije strane. inovnike nikada ne tucaju, istakao je, ali
svi mi emo ti zavideti. Ni sodomski put nikada nije privlaio Aga, a istina je bila da
je, ispod nepristojnog govora Ago Vespui bio mladi preterane skromnosti. Il Makija
je, sa druge strane, bio poput reinkarnacije boga Prijapa, uvek spreman za akciju,
uvek je zadirkivao dame, i

profesionalke i amaterke, i nekoliko puta nedeljno vukao je Aga u svoje prokletstvo.

U

ranim danima njihove adolescentske potencije, kada bi se Ago pridruio svom drugu
u bunoj bordelskoj noi, uvek bi birao najmlau kurvu iz Il Makijine omiljene
postave, onu koja je sebe nazivala Skandal ali je delovala gotovo stidljivo: koata
kreatura iz sela Bibione, koja nikada nije govorila i koja je delovala uplaeno koliko i
on. Dugo joj je plaao da samo sedi nepomino na ivici kreveta, a on bi se opruio i
pravio da spava sve dok Il Makija ne bi prestao da dahe i roke u susednoj sobi.
Onda je pokuao da joj unapredi um itajui joj poeziju, i ona se ljubazno pretvarala
da to ceni, iako joj je potajno bilo toliko dosadno da je mislila da e umreti, a ak joj
je bilo odvratno ono to joj je liilo na zvuke koje mukarci prave kada izgovaraju
veste lai. Jednog dana je odluila da promeni stvari. Njene ozbiljne crte prelomile
su se u stidljivi osmeh, prila je Agu i spustila jednu aku preko njegovih usta punih
Petrarke, a drugu na drugo mesto. Kada je otkrila njegovu mukost, Ago je divlje
pocrveneo, a onda poeo da kija. Kijao je itav sat bez prestanka, a do kraja je ve
krv poela da mu lije iz nosa. Koata kurva je pomislila da umire i odjurila je po
pomo. Vratila se s najveom golom enom koju je Ago ikada video i im ju je
njegov nos namirisao, prestao je s glupiranjem. Shvatila sam rekla je

gromada koju su zvali La Materasina, misli da ti se dopadaju mrave, ali zapravo ti

si momak za meso. Okrenula se svojoj mravoj koleginici i rekla joj prosto da se
gubi; nakon toga, bez ikakvog upozorenja, Agov nos je ponovo eksplodirao. Majko
boja, uzviknula je

gromada, znai ispod sve te uasnutosti, ti si jedno pohlepno kopile. Nee biti
zadovoljan ako nas ne bude imao obe. Nakon toga, Aga niko nije mogao da
zaustavi, ak je i Il Makija morao da mu skine kapu. Sporo poinje, ali snano
zavrava, rekao je pohvalno. Za momka koji i nije neto na oko, ima instinkte
ampiona. Kada je Agu bilo dvadeset etiri, njegova ljubav prema gradu iskuana
je kao nikada pre. Porodica Medii je proterana, svi bordeli su zatvoreni, a smrad
religioznog licemerja ispunio je vazduh. Bilo je to vreme kada je jaao kult
plaljivaca,
pijanjona,
uskogrudih

fanatika o kojima je Ago u pola glasa govorio Il Makiji da su moda i roeni kao
Firentinci, ali kada im je sveta vodica pala na glavu, sigurno je isparila pre nego to
ih je miropomazala, jer su svi plamteli od paklene vreline. avo nam je poslao ove
avole da nas opominju protiv avolstva, rekao je on dana kada je duga tama
dola kraju. I oni su nas avolili etiri jebene godine. Mantija svetosti zaklanja
monice zla, jebeno uvek.
Dana kada je to izrekao, vie nije morao da apue, jer je njegov voljeni rodni grad

upravo bio preporoen, kao feniks iz prie, zahvaljujui lekovitoj vatri. Vrhovni
plaljivac, monah irolamo koji je svaiji ivot pretvorio u ivi pakao, fino se rotiljao
nasred Pjaca dela Sinjorija, ba na mestu gde je nekoliko godina ranije njegova
uplakana gomila pokuala da pretvori lepotu u pepeo, dovukavi slike i enske
ukrase, pa ak i ogledala i zapalivi ih, pod pogrenim utiskom da se ljubav ljudskih
bia prema ljupkosti, pa ak i sama tatina, mogu unititi licemernim plamenovima.
Gori, usrana nitarijo, vikao je Ago, ludirajui se oko monaha u plamenu na nain
koji nije pogodovao njegovom bliskom ozbiljnom poloaju gradskog inovnika. Ta
logorska vatra nam je dala ideju za ovu! Mousni smrad nagorelog tela irolama
Savonarole nije pokvario Agovo dobro raspoloenje. Bilo mu je dvadeset osam
godina, a bordeli su se ponovo otvarali.
***

Mercatrice, meretrice.

Grad bogatih trgovaca, po drevnom obiaju, bio je i grad neverovatnih kurvi. Poto
je vreme plaljivaca okonano, prava priroda tog grada skarednih

ulnih ljudi ponovo se afirmisala. Svet javnih kua pohrlio je nazad. Veliki bordel
Makijana, u centru grada, blizu Pjaca Vekjo i Krstionice, skinuo je prozorske kapke i
ponudio

kratkorone diskontne cene kako bi ponovo uspostavio svoju nadmo, a na Pjaca del
Fraskato, u srcu bordela, ponovo su se pojavile meke koje igraju i patuljci ongleri,
majmuni obueni u uniforme dresirani da umru za svoju zemlju i papagaji koji su
zapamtili imena klijenata bordela, pa su ih izvikivali pozdravljajui svoje vlasnike
kad god bi se pojavili. Naravno, vratile su se i ene, divlje slovenske bludnice,
melanholine poljske drolje, glasne rimske kurve, debele nemake prostitutke,
vajcarske plaenice svirepe u krevetu kao njihove muke kolege na ratnom polju, i
lokalne devojke, koje su bile bolje od

svih. Ago nije verovao u putovanja, ak ni u krevetu. Ponovo je pronaao svoje

omiljene devojke, finu toskansku robu,
i
to obe: a ba kao i kurvu Skandal
i
njenu prijateljicu La Materasinu, zavoleo je i izvesnu Beatris Pisanu koja je uzela ime
Pentesileja, kraljica Amazona, jer je roena samo s jednom dojkom koja je, za
uzvrat, bila najlepa dojka u gradu, a to je, to se Aga ticalo, bio itav poznati svet.
Kako je dnevna svetlost bledela, a vatre na Pjaci se gasile nakon dobro obavljenog
posla, pojaavala se muzika iz Makijane i suparnike zone zadovoljstava, Kijaso de
Buoi ili Aleje krava, i blagoslovila grad poput anela koji najavljuje ponovno roenje
zadovoljstva. Ago i Il Makija su odluili da provedu silnu no koja e ujedno biti i
poslednja u no njihove bezbrine mladosti, jer dok je Savonarola jo goreo, novo
Vee osamdesetorice pozvalo je Nikola u palatu i imenovalo ga za sekretara Drugog
suda pravinosti koji se bavio inostranim poslovima Republike Firence. Nikolo je
odmah rekao Agu da e i njemu dati posao. Zato meni? pitao je Ago. Ja mrzim
jebene strance. Pre svega,
furbo
, odgovorio je Il Makija, ja u se zajebavati sa strancima, a tebi u ostaviti samo
najzamorniju papirologiju. Drugo, ti si ovo prorekao, pa zato nemoj da kuka sad
kada ti se san ostvario.
Jebote,
bugiarone,

pravi si seronja, rekao je Ago, nesreno, i levom rukom mu pokazao ipak.

Hajdemo na pie da proslavimo moje vidovite moi.
Furbo
je bio momak koji se dobro snalazio na ulici.
Bugiarone
je bilo manje laskavo, a u Nikolovom sluaju i manje precizno ime. Ni Ago ni Il Makija
i dalje nisu bili sodomiti, ili bar nisu esto, ali te noi, dok su plaljivci beali
spasavajui ivu glavu ili, ako nisu mogli dovoljno brzo da tre, dok su bili beeni u
uliicama i talama, prava Firenca se pojavljivala iz svojih skrovita, a to je znailo
da su se mukarci ponovo drali za ruke i ljubili gotovo svuda gde biste pogledali.
Buonakorsi i Di Romolo najzad mogu prestati da kriju svoju ljubav, rekao je Il
Makija. Uzgred, mislim da u zaposliti i njih, da bi mogao da ih gleda kako
navaljuju jedan na drugog dok ja obavljam zvanina posla. Ta dva seksualna
manijaka, odgovorio je Ago, ne mogu da mi pokau nita to ve nisam video, a to
ukljuuje i male patetine suve ljive u njihovim gaama. Obnova, regeneracija,
preporod. U Agovoj lokalnoj crkvi u Onjisantiju, zgradi u koju je

dobrovoljno ulazio samo kada bi se proulo da je prisutna neka poznata kurtizana

koja reklamira svoje ari, vernici su se kleli da je otova stroga Madona provela no
kezei se od uva do uva. A te veeri, izvan crkve Orsanmikele u kojoj su se ponovo
molile najvee kurtizane, ponovo nosei svoju najfiniju odeu iz Milana i nakit svojih
zatitnika, Nikolu i

Agu je prila
ruffiana,
ulijeta Veroneze, kepec zastupnik, a neki su govorili i lezbijska ljubavnica,
najslavnije none dame u celoj Firenci, Alesandre Fjorentine. Veroneze ih je pozvala
na gala no povodom ponovnog otvaranja Kue Marsa, vrhunskog salona u gradu,
nazvanog po izgubljenoj statui boga rata koja je stajala na obali reke sve dok je
nabujala reka Arno nije odnela. Kua je bila na severnoj obali reke, blizu mosta Tri
gracije. Taj poziv bio je neobian dogaaj. Mrea informanata La Fjorentine bila je,
bez sumnje, odlina i brza, ali ak i da je ve ula za novi poloaj Il Makije i in
sekretara Drugog suda asti, on jedva da je zavreivao njegovo ukljuivanje u to
najprobranije i najiskljuivije drutvo, a dovlaenje jo manje znaajnog Aga
Vespuija bila je privilegija bez presedana. Videli su Alesandrinu sliku, naravno,
balavih su nad njenim likom u knjizi minijatura, nad dugom plavom kosom koja je
probudila seanja na preminulu Simonetu, nakon ije smrti je njen poremeeni mu
Rogonja Marko bezuspeno molio da ga prime u La Fjorentinin salon. Angaovao je
jednog od vodeih gradskih
mezzano
agenata da pregovara sa Alesandrinom

ruffianom.
Agent je pisao ljubavna pisma u ime Rogonje Marka i pevao

veernje serenade pod Alesandrinim prozorom, ak je naredio da se Petrarkin sonet

ispie zlatnim kaligrafskim pismom kao poseban bogojavljenski poklon. Vrata salona
ostala su zabravljena. Moja gospodarica, rekla je ulijeta Veroneze
mezzanu,
nije zainteresovana da bude nekrofilska fantazija poludelom rogonji. Reci svom
gospodaru da probui rupu u slici svoje pokojne ene i bludnii s njom. Nedelju
dana nakon tog konanog odbijanja, Marko Vespui se obesio. Njegovo telo visilo je
s mosta Tri gracije, ali Alesandra Fjorentina ga nikada nije videla. Plela je svoje

duge zlatne uvojke na svom prozoru, a Marko Ljubavna Budala bio je poput
nevidljivog oveka, jer Alesandra je odavno usavrila umetnost uoavanja samo
onoga to je elela da vidi, to je bio kljuni uspeh ukoliko ste eleli da budete jedan
od gospodara sveta, a ne

njihova rtva. Njen vid je konstruisao grad. Ako vas ona nije videla, onda niste ni
postojali. Marko Vespui koji je nevidljivo umro pred njenim prozorom, umro je po
drugi put pod njenim briuim pogledom.
Nekada, deceniju ranije, u cvetu njene mladosti, Nikolo i Ago su oboavali Alesandru
dok se naginjala kroz otvoren balkon, posmatrajui Arno i oslanjajui se na crveni
barunski jastuk kako bi ceo svet mogao da se divi njenom plemenitom
decolletage,
pretvarajui se sve vreme da ita knjigu koja je verovatno bila Bokaov
Dekameron.
Godine istunstva kao da nisu tetile njenoj lepoti niti njenom ugledu. Sada je imala
svoju palatu, bila je kraljica takozvane Kue Marsa, a te veeri e predsedavati na
piano nobile.
Nii slojevi, rekla je

ulijeta Veroneze, mogu se zabavljati u kazinu u parteru. Tokom devet godina

vladavine

plaljivaca, ulijeta kepec je morala da zarauje za ivot kao frizerka, proroica i

meajui ljubavne napitke. Prialo se da je pljakala grobove i krala pupane vrpce
mrtvih beba, da je

odsecala himen mrtvih devica i vadila one jabuice upokojenih kako bi ih koristila u
svojim zlim vradbinama. Ago je eleo da joj kae da ona nije odgovarajua osoba
koja e im priati o jebenim niim slojevima, ali Il Makija ga je na vreme utinuo,
dovoljno jako da zaboravi ta je hteo da kae i da odlui, umesto toga, da ubije
Nikola Makijavelija. I to je brzo zaboravio, jer im je vetica Veroneze davala
uputstva. Donesite joj poeziju, rekla je. Poeziju ona voli, ne cvee. Cvea ima
dovoljno. Donesite joj najnovije radove Sanacara ili eka d'Askolija, ili nauite dobro
neki Paraboskov madrigal, pa joj ponudite da ga otpevate. Ona je opasna. Ako
budete loe pevali, oamarie vas. Nemojte joj dosaivati, jer bi vas neki od njene
omiljene gospode

mogao baciti kroz prozor kao zamornu igraku. Nemojte joj se nametati, jer e vas u
nekoj uliici njen zatitnik probosti kroz srce pre nego to sutra stignete kui.
Pozvani ste samo iz jednog razloga. Nemojte prelaziti na tuu teritoriju kojom ne
smete ii. A zato smo onda pozvani? pitao je Il Makija. Ona e vam rei rekla
je baba Veroneze pijuckajui, ako bude raspoloena.
***

Akbar Veliki obavetenje o brzom uzdizanju seksualnih radnica poznatih

pod imenima Skelet i Duek, od niskih kurvi pokraj kapije Hatjapul do
potpuno zrelih kurtizana sa

sopstvenom vilom na obali jezera. Njihov uspeh ljudi vide kao znak
uspona favorita tih dama, stranca Vespuija, kojem se vie dopada
problematina titula Mogora del Amorea, rekao mu

je Abul Fazl. to se tie izvora kapitala potrebnog da bi se pokrenulo

takvo preduzee, ovek moe samo da nagaa. Umar Ajar nezavisno je
potvrdio popularnost takozvane Kue Skande, nazvane po hinduskom
bogu rata, jer, prialo se po plemikim vilama u Donjem Sikriju,

kada se dohvatite s tim damama, to vie lii na borbu u bici nego na

voenje ljubavi. Umar je izvestio da je dvorski muziki genije Tansen
otiao tako daleko da je napisao
raag

u ast dve kurtizane,

raag dipak,
tako nazvan jer kada ga je prvi put odsvirao u Kui Skande, ini melodije
uinile su da pogaene lampe blesnu plamenovima.

U svojim snovima i sam car je posetio bordel koji je u mranoj prirodi

stajao na obalama nepoznate strane reke, umesto na obalama njegovog
jezera. Bilo je jasno da je i Mogor del

Amore bio uhvaen budnim snom, jer je upravo on preneo te kurve s

drugog kraja sveta do Arna iz sopstvene prie. Svi mukarci lau o
kurvama pomislio je Akbar i oprostio mu. Imao

je ozbiljnijih stvari za brigu.

Sanjati o potrazi za ljubavlju bio je siguran znak da je ljubav izgubljena i

kada se

probudio, car je bio uznemiren. Sledee noi traio je Dodu i uzeo je s

gnevom kojeg nije bilo u njihovim odnosima otkad se vratio iz ratova.
Kada je otiao da slua stranevu priu, zapitala se da li je ova divlja
strast bila znak njegovog povratka, ili oprotajni pozdrav.

***

Da bi ena zadovoljila mukarca, rekao je car, neophodno je da ume da

peva. Trebalo

bi da zna da svira muzike instrumente i da igra, i da radi sve tri stvari

istovremeno kada je potrebno: da peva, igra i svira na flauti ili gudi
melodiju na icama. Trebalo bi da dobro pie, crta, da bude vina u
tetoviranju i da bude spremna da prima tetovae na bilo kom mestu koje
bi mukarac poeleo. Trebalo bi da zna da govori jezik cvea kada dekorie
krevete ili kaue, pa ak i zemlju: trenja je za vernost, narcis za radost,
lotos za istotu i istinu. Vrba je ena, a bourje mukarac. Pupoljci nara
donose plodnost, maslinke ast, a borove iarke su za dug ivot i
bogatstvo. Ladole treba uvek izbegavati jer znai smrt.

U carevom haremu konkubine su bile smetene u odeljke od crvenog

kamena umekane debelim jastucima. Oko centralnog dvorita, iznad kog
je nadstrenica sa ogledalcima zaklanjala harem od sunca i nedostojnih
oiju, odeljci su stajali u vrstama, poput armije ljubavi, ili stoke. Jednog
dana Mogor je dobio privilegiju da pravi drutvo Akbaru u tom skrivenom
svetu. Pratio ih je mrav evnuh ije telo nije ruila nijedna dlaica. Bio je
to Umar Ajar; on nije imao obrve, glava mu se sijala poput lema, koa mu
je bila glatka i meka. Bilo je nemogue proceniti njegovu starost, ali
Mogor je odmah osetio da bi taj svileni deak ubio oveka bez oklevanja,
odsekao bi glavu svom najboljem drugu ukoliko bi to car poeleo. ene u
haremu stale su oko njih u obrascu koji je Mogora podsetio na putovanje
zvezda, petlje i

vrtloge nebeskih tela koja se kreu oko - dal - Sunca. Ispriao je caru o
novom, heliocentrinom modelu univerzuma, govorei tiho jer je to jo bio
koncept zbog kog bi u njegovoj domovini

ovek mogao zavriti na lomai kao jeretik. To nije bila stvar koja se
izvikuje, mada je bilo malo verovatno da bi ga papa mogao uti ovde, u
haremu velikog mogula.

Akbar se nasmejao. Pa to se zna ve stotinama godina, rekao je. Kako

je nazadna tvoja

preporoena Evropa, kao beba koja izbacuje zveku iz svoje kolevke jer
ne eli da zveka pravi buku. Mogor je prihvatio prekor i promenio temu.
Samo sam eleo da kaem da je vae velianstvo Sunce, a da su ovo vai
sateliti, rekao je. Car ga je potapao po leima. Na polju laskanja,
najzad, moe nas nauiti poneemu. Rei emo naem vrhunskom
laskavcu Baktiju Ram Dainu da doe kako biste mu dali nekoliko saveta.

Tiho, polako, kao umiljena stvorenja u snu, konkubine su kruile i njihale

se. Meale su vazduh oko cara u maginu supu zainjenu zainima
ekstaze. Nije bilo urbe. Car je vladao svime. I samo vreme moglo je da se
razvlai i zaustavlja. Imali su sve vreme sveta.

U umetnosti zamagljivanja, farbanja, bojenja i oslikavanja zuba, odee,

noktiju i tela, ena mora biti bez premca, rekao je car govorom koji je
postajao trom od poude. Doneto je vino u staklenim pozlaenim vrevima

i on ga je ispio velikim, nesmotrenim gutljajima. Prineta je lula i njegove

nozdrve je ispunio dim opijuma. Konkubine su sada bile blie, kruile su ka
centru, njihova tela su poela da dodiruju carevo telo i telo njegovog
gosta.
U carevom

drutvu, ovek bi postao car na jedan dan. Njegove privilegije postajale bi

i vae. ena bi

trebalo da zna kako da svira na aama ispunjenim do razliite visine

raznim tenostima, rekao je car nerazgovetno. Trebalo bi da moe da
privrsti obojeno staklo za pod. Trebalo bi da zna kako da naslika, opsee i
okai sliku; kako da izradi ogrlicu, brojanicu, girlandu ili venac; i kako da
uva ili prikuplja vodu u akvaduktu ili rezervoaru. Trebalo bi da poznaje
mirise. I ukrase za uvo. I trebalo bi da ume da glumi i postavlja pozorine
predstave, i trebalo bi da ima brze i sigurne ruke, da ume da kuva i pravi
limunadu ili erbet, da nosi nakit i da

zamota mukarcu turban. I, naravno, trebalo bi da poznaje magiju. ena

koja zna tih nekoliko stvari gotovo je jednaka bilo kom glupavom grubom
mukarcu.

Konkubine su se stopile u jednu natprirodnu enu, kompozitnu Konkubinu,

i ona je bila

svuda oko dva oveka, obasipajui ih ljubavlju. Evnuh se izvukao iz kruga

poudnih planeta. Jedna ena s mnogo ruku i beskraj mogunosti,
Konkubina, uutkala je njihove jezike, njena mekoa dodirivala je njihovu
krutost Mogor joj je podao sebe. Mislio je na druge ene, daleko i davno,
na Simonetu Vespui i Alesandru Fjorentinu, i na enu iju je priu hteo da
ispria u Sikriju. I one su bile deo Konkubine.

U mom gradu, rekao je mnogo kasnije, naslanjajui se na jastuke, usred

melanholije ena nakon ljubavi, dobro odgojena ena bi trebalo da bude
smerna i edna, i ne bi trebalo da bude tema traeva. Takva ena mora biti
skromna i mirna, iskrena i dobroudna. Kada igra, ne sme praviti
energine pokrete, a kada svira trebalo bi da izbegava metalne zvuke
duvakih instrumenata, i bubnjanje bubnjeva. Trebalo bi da bude skromno
nafarbana, a frizura ne treba da joj bude sloena. Car, iako je uglavnom
spavao, ispustio je zvuk gaenja. Onda vai mukarci s poreklom sigurno

umiru od dosade, izgovorio je. Da, ali kurtizana, rekao je Mogor,

ispunjava sve vae ideale, osim moda posla oko obojenog stakla.

Nikada ne vodi ljubav sa enom koja je loa sa obojenim staklom, rekao

je car ozbiljno, bez nagovetaja humora. Takva ena je glupava goropad.

***

Bila je to no kada se Agostino Vespui prvi put zaljubio i kada je shvatio da je i

oboavanje neka vrsta putovanja, da je, ma koliko reen bio da ne napusti svoj rodni
grad, osuen kao i njegovi slobodni prijatelji da koraa putevima koje ne poznaje,
stazama srca zbog kojih e obavezno ulaziti u mesta puna opasnosti, boriti se s
demonima i zmajevima i rizikovati ne samo svoj ivot ve i svoju duu. Kroz
odkrinuta vrata bacio je pogled na La Fjorentinu u njenom privatnom svetilitu,
zavaljenu na pozlaenom ligetulu usred grupice

najfinijih gradskih mukaraca, dok mirno doputa svom patronu Franesku del Neru
da joj ljubi levu dojku dok joj je mali upavi beli pas lizao desnu bradavicu, i istog
asa bio je gotov, znao je da je za njega ona jedina ena. Franesko del Nero bio je Il
Makijin roak i moda su zbog toga bili pozvani, ali u tom trenutku Aga nije bilo
briga, bio je spreman da na licu mesta zadavi to kopile. Da. I jebeno pseto isto. Da
osvoji La Fjorentinu, morae da porazi mnoge takve rivale, tako je, i da stekne
bogatstvo, a kako se put u njegovu budunost razmotavao pred njim poput ilima,
osetio je kako mu bezbrinost detinjstva izmie. Umesto nje rodila se nova reenost,
otra i prekaljena kao seivo iz Toleda. Bie moja, promrmljao je Il Makiji, a
prijatelj ga je pogledao sa smekom. Kad mene

izaberu za papu, rekao je,

Alesandra Fjorentina e te pozvati u svoj krevet. Pogledaj se. Ti nisi ovek u kakvog
se zaljubljuju prelepe ene. Ti si ovek koji za njih obavlja zadatke, i o koje one briu
svoje noge. Idi do avola odgovorio je Ago. Tvoje je prokletstvo to vidi svet
tako jebeno jasno, i bez trunke nenosti, a onda to ne moe da zadri za sebe, ve
mora odmah sve da izlane, a ljudska oseanja nek idu do vraga. Zato prosto ne
ode da tuca neku zaraenu kozu. Il Makija je podigao svoje obrve nalik na krilo
slepog mia, kao da priznaje da je otiao predaleko, i poljubio svog druga u oba
obraza. Oprosti, rekao je pokajniki. U pravu si.

Mlad ovek od dvadeset osam, ne preterano visok, koji ve gubi kosu, ije je telo
kolekcija mekih jastuka naguranih u kutiju premalu da ih sve primi, koji ne moe da
zapamti nijedan stih osim onih prljavih i iji je jezik drugo ime za opscenost - upravo

je to tip momka koji e rairiti noge kraljice Alesandre. Ago je nesreno odmahnuo
glavom. Rei u ti koliki sam ja krelac, rekao je. Ne elim samo njeno meso. Hou
i njeno jebeno srce. U salonu Alesandre Fjorentine, pod visokom kupolastom
tavanicom oslikanom freskama s leteim heruvimima na plavom nebu koji se majaju
oko dueka od oblaka na kom Arej i Afrodita vode ljubav, sluajui nebesku muziku
Nemca Hajnriha Cinka, najveeg muziara na
cornetto curvo
u celoj Italiji, Ago Vespui se oseao kao da ga je obasjao zrak sunca u pono, i
ponovo se pretvorio u onog prestravljenog nevinog momka od pre toliko

godina koji je sedeo na krevetu mrave kurve i itao joj stihove velikih pesnika onog
vremena i crveneo i kijao kada je odluila da prede na stvar. La Fjorentina se nije
mogla videti i u njenom odsustvu on je stajao s kapom u ruci uz malu fontanu,
nesposoban da se

pridrui orgijanju koje ga je okruivalo. Il Makija ga je privremeno napustio i odjurio

u
trompe-l'oeil
umu s par golih umskih vila. Aga je pritiskalo sopstveno telo. Bio je privienje na
piru. Jedini iv ovek u kui duhova koji orgijaju. Bio je teak, tuan i sam. Niko u
preporoenom gradu nije spavao te noi. Muzika je ispunjavala vazduh, a ulice,
taverne i kue na loem glasu, ali i one na dobrom, pijace, enski samostani, svi su
bili puni ljubavi. Statue bogova sile su sa svojih nia okienih cveem i pridruili se
zabavi, prislanjajui svoju hladnu mermernu golotinju uz toplo ljudsko meso. ak su
i ivotinje i ptice shvatile poruku i zduno navalile. Pacovi su se parili u senkama
mostova, a slepi

mievi u svojim zvonicima radili su ono to slepi mievi vole da rade. Go mukarac
je protrao ulicama zvonei veselo. Obriite oi i raskopajte pantalone, vikao je,
jer vreme

suza je prolo. Ago Vespui u Kui Marsa uo je kako to zvono zvoni u daljini i
ispunio ga je

neopisiv strah. Sledeeg trenutka shvatio je da je uasnut jer mu je ivot prolazio,

jer mu je ivot klizio kroz prste dok je stajao paralisan i sam. Osetio je kao da je u
tom trenutku prolo dvadeset godina, kao da bi ga muzika mogla odneti
bespomonog u budunost paralize i poraza, kada bi i samo vreme potpuno stalo,
skrhano pod teretom njegovog bola. Tada ga je, najzad,

ruffiana
ulijeta Veroneze pozvala rukom. Ti si jedan sreni takav i takav, rekla je. Iako je
imala vanu no, velianstvenu no, La Fjorentina kae da e te sada videti, i tvog
seksualno ludog prijatelja. Ago Vespui je uz viku uleteo u spavau sobu od
oslikanog drveta, odvukao Il Makiju od njegovih vila, bacio odeu na njega i povukao
ga, dok se jo oblaio, ka arobnoj odaji u kojoj je ekala Alesandra Lepotica. U
svetilitu velike kurtizane, gradski velikani su spavali, zasieni, u
deshabilleu
na barunskim kauima, udova razvratno oklembeenih preko leeih hetera,
Alesandrine mlaane trupe, njenih sporednih glumica, koje su igrale gole za
dostojanstvenike sve dok
nisu zaboravile na svoje dostojanstvo i pretvorile se u zavijajue vuice. Meutim,
La Fjorentinin krevet bio je prazan, posteljina na njemu nedirnuta, a Agovo srce
poskoilo je od glupave nade.
Ona nema ljubavnika. Ona eka tebe.
Meutim, blistava Alesandra nije mislila na seks. Opruila se preko svog
nekorienog kreveta i jela groe iz inije, odevena samo u svoju zlatnu kosu,
jedva pokazujui da je primetila njihov ulazak u budoar u pratnji njenog malenog
psa uvara. Stajali su i ekali. A onda je, nakon nekoliko trenutaka, progovorila tiho, kao da sama sebi pria priu za laku no. Na poetku, rekla je odsutno,
bejahu tri druga, Nikolo Il Makija, Agostino Vespui i Antonino Argalija. Njihov
deaki svet bio je magina uma. A onda je Ninove roditelje odnela kuga. Krenuo je
da trai svoju sreu i vie ga nikada nisu videli. Kada su uli te rei, oba mukarca
zaboravila su sadanjost i zaronila u seanje. I Nikolova majka Bartolomea de Neli,
koja je leila bolesti pomou kaamaka, umrla je iznenada, nedugo nakon to je
devetogodinje siroe Argalija krenulo u enovu da trai posao u vojsci naoruanoj
arkebuzama pod komandom kondotijera Andree Dorije. Nikolov otac, Bernardo, dao
je sve od sebe da skuva lekovitu palentu ali Bartolomea je svejedno

umrla, gorei i drhtei, a Bernardo od tog dana vie nije bio isti. Dane je provodio na
farmi u Perkusini, radei za ivot i krivei sebe to nije bio dovoljno vet u kuhinji i
nije uspeo da spase ivot svojoj eni. Da sam samo pazio, govorio bi stotinu puta
na dan, mogao sam nauiti pravi recept. Umesto toga, prekrio sam njeno jadno
telo beskorisnim vrelim bukuriem i ona me je zgaena napustila. I dok je Il Makija
mislio na svoju mrtvu majku i

unitenog oca, Ago se prisetio da je Argalija, onog dana kada ih je napustio,

izgledao kao

obina sirota skitnica, sa zaveljajem stvari okaenim o tap na ramenu. Dan kada
je

otiao, rekao je naglas, bio je dan kada smo prestali da budemo deca. Ali, to nije
mislio, ili

nije mislio samo to.

I to je bio dan kada smo pronali koren mandragore,
dodao je u sebi, a u njegovoj glavi poela je da se formira fantazija, plan koji bi
Alesandru Fjorentinu uinio njegovom doivotnom ljubavnom robinjom. Njihova
odsutnost je nervirala Alesandru, ali bila je previe otmena da to pokae. Kakav ste
vi par bezoseajnih bezvrednika, kurtizana ih je grdila ne podiui svoj duboki,
nejasan, ravnoduni glas. Zar vam ime vaeg izgubljenog, najboljeg prijatelja nita
ne znai iako za njega niste uli devetnaest godina? Agu Vespuiju jezik je bio
previe vezan da bi odgovorio, ali bilo je tano da je devetnaest godina mnogo
vremena. Voleli su Argaliju, izgubili su ga, i mesecima, ak godinama, nadali su se
da e dobiti neke vesti. Najzad, obojica su prestala da ga pominju, svaki za sebe
uveren da Argalijino utanje sigurno znai da je njihov prijatelj mrtav. Nijedan od
njih nije eleo da se suoi sa istinom. Zato je svaki od njih sakrio Argaliju unutar
sebe, jer sve dok bude tabu tema moda e jo biti iv. A onda su odrasli i on se
izgubio u njima, izbledeo je i postao samo neizgovarano ime. Bilo je teko prizvati
ga nazad u ivot. Na poetku bejahu tri druga i svaki od njih krenuo je na putovanje.
Ago, koji je mrzeo putovanja, bio je osuen da krene kamenitim putem ljubavi. Il
Makija je bio mnogo

poeljniji od njega, ali ga je mnogo vie zanimala potraga za moi, koja je bila jai
afrodizijak od bilo kakvog maginog korena. A Argalija? Argalija je bio izgubljen na
nebesima, bio je

njihova lutajua zvezda... Jesu li vesti loe? pitao je Nikolo Alesandru. Oprosti
nam. Plaili smo se ovog trenutka najvei deo naih ivota.
Alesandra je pokazala bona vrata. Odvedi ih kod nje, rekla je ulijeti Veroneze.
Previe sam umorna da sada odgovaram na ova pitanja. Nakon tih rei je zaspala,
glave oslonjene na ispruenu desnu ruku, a iz njenog savrenog nosa izronio je
najslabaniji duh hrkanja. uli ste je, kepec ulijeta je rekla grubo. Vreme je da
krenete. Potom, malo

popustljivije, dodala je: Sve odgovore ete dobiti ovde. Iza vrata se nalazila druga
spavaa soba, ali ena u njoj nije bila ni naga ni ispruena. Soba je bila slabo
osvetljena - samo jedna svea prigueno je gorela u svom leitu u zidu - i

dok su im se oi navikavale na polutamu, videli su da pred njima stoji robinja

kraljevskog dranja, golog stomaka, u uskom prsluku i irokim pantalonama, ruku
prekrtenih na grudima. Glupa kuja rekla je ulijeta Veroneze, misli moda da je
jo u osmanskom haremu i jo nije prihvatila injenice. Prila je robinji, koja je bila
skoro dvostruko via, i izdrala se na nju otprilike sa nivoa njenog pupka. Zarobili su
te pirati!
Pirati!
Skoro pre dve

nedelje il y deja deux semaines prodata si na pijaci robija u Veneciji!

Un marche des

esclaves!
Razume? uje li ta ti govorim?
Est-ce Que tu comprends ce que je te dis?
Ponovo

se okrenula Agu i Il Makiji. Vlasnik nam ju je dao na probu, i jo se dvoumimo.

Dobro izgleda, to je u redu, grudi, dupe, to je dobro, na to je patuljica pohotno
pomilovala nepokretnu enu, ali ova je neobina, to je odmah jasno. Kako se
zove? pitao je Ago. Zato joj se obraa na francuskom? Zato izgleda kao da se
skamenila? uli smo priu o francuskoj princezi koju su oteli Turci rekla je ulijeta
Veroneze, kruei oko utljive ene poput predatora. Ali, mislili smo, to je samo
legenda. Moda je to ona. A moda i nije. Govori francuski, to je sigurno. Meutim,
nee da kae kako se zove. Kada je pitamo, odgovara
Ja sam palata pamenja.
Pitaj je i sam. Hajde. Zato ne? ega se plai?
Qui etes-vous, mademoiselle,
pitao je Il Makija svojim najnenijim glasom, a kamena ena je odgovorila:
Je suis le palais des souvenirs
Vidi? likovala je ulijeta. Kao da vie nije osoba. Kao da je neko mesto. Kakve
veze ona ima sa Argalijom? Ago je eleo da zna. Robinja se promekoljila, kao da
samo to nije progovorila, ali onda je opet zanemela. Stalno je tako, rekla je

ulijeta Veroneze. Kada je stigla, nije uopte htela da govori. Palata sa zakljuanim
vratima i prozorima, eto to je bila. Onda je gospodarica rekla
zna li gde si?
Ja sam to, naravno, ponovila,
est-ce que tu sais ou tu es,
a kada je gospodarica dodala,
ti si u gradu Firenci,
kao da je okrenula klju. 'U ovoj palati postoji prostorija u kojoj se

nalazi to ime, rekla je, a onda je poela da pravi male, nerazumljive pokrete telom,
kao osoba koja ide ne pomerajui se, kao da je krenula negde u svojoj glavi. A onda
je rekla neto zbog ega mi je gospodarica naredila da vas dovedem. ta je
rekla?, pitao je Ago. Posluajte sami, odgovorila je ulijeta Veroneze. Onda,
okrenuvi se ka tajanstvenoj eni, rekla je:
Qu'est-ce que tu connais de Florance? Quest-ce que se trouve dans cette
chambre du palais?
Odjednom je robinja poela da se pomera, kao da ide niz hodnike, skree iza ugla,
prolazi kroz vrata, ne pomerajui se s mesta na kom je stajala. Najzad, progovorila
je. Na poetku, rekla je na savrenom italijanskom, bejahu tri druga, Nikolo Il
Makija, Agostino Vespui i Antonino Argalija. Njihov deaki svet bio je magina
uma.
Ago je zadrhtao. Otkud ona to zna? Gde je to mogla da uje? pitao je
zaprepaeno. Ali, Il Makija je pogodio odgovor. Jedan njegov deo nalazio se u
knjigama u maloj, cenjenoj biblioteci njegovog oca. (Bernardo nije bio bogat ovek i
uvek se muio kako bi priutio knjige, pa nije olako donosio odluku o kupovini neke
knjige.) Uz Nikolovu omiljenu knjigu,
Ab Urbe Condita
Tita Livija, nalazio se Ciceronov
De Oratore,
a uz nju je bila tanka knjiga
Rhetorica ad Herennium
nepoznatog autora. Po Ciceronu, rekao je Nikolo, priseajui se, tu tehniku
izumeo je Grk, Simonid sa ostrva Keosa. Tek poto je otiao s prijema punog vanih
ljudi, krov je propao i sve pobio. Kada su ga pitali ko je bio na veeri, uspeo je da
nabroji sve mrtve prisetivi se gde su sedeli za stolom. Kakvu tehniku? pitao je
Ago. U
Rhetorici

se ona naziva istim tim imenom, palata pamenja, odgovorio je Il Makija. U glavi
izgradi graevinu, naui gde se u njoj ta nalazi, a onda pone da pridruuje
seanja raznim svojstvima te zgrade, njenom nametaju, ukrasima, bilo emu. Ako
seanje vee za odreeno mesto, moe se setiti ogromne koliine stvari etajui
po palati u tvojoj glavi. Ali ova dama sama sebe naziva palatom, usprotivio se
Ago. Kao da je njeno fiziko bie zgrada kojoj su ta seanja pridruena. To onda
znai da se neko mnogo potrudio, rekao je Il Makija, da izgradi palatu pamenja u
veliini itavog ljudskog mozga. Ovoj mladoj eni su uklonjena lina seanja, ili su
poslata na neki visok tavan u palati pamenja koja je podignuta u njenom umu, a
ona je postala skladite svega to je njen gospodar trebalo da zapamti. ta znamo o
osmanskom dvoru? Moda je ovo uobiajena praksa kod Turaka, a moda je i
tiranski kapric nekog monika, ili nekog njegovog miljenika. Pretpostavimo da je na
prijatelj Argalija taj miljenik - pretpostavimo da je on sam bio arhitekta, bar te jedne
prostorije u palati pamenja - ili ak pretpostavimo da je arhitekta neko ko je njega
dobro poznavao. U svakom sluaju, moramo zakljuiti da je na voljeni drugar iz
mladosti jo, ili je donedavno bio, prilino iv. Vidi, rekao je Ago, sprema se da
ponovo progovori. Nekad bee princ sa imenom Arkalija, objavila je palata
pamenja. Veliki ratnik koji

je imao zaarano oruje i pratnju od etiri uasna dina. Bio je i najlepi ovek na
svetu. Arkalija ili Argalija, rekao je Il Makija, sada ve veoma uzbuen. To zvui
ba kao na prijatelj. Arkalija Turin, rekla je palata pamenja. Nosilac zaaranog
koplja. Kopile jedno, rekao je Ago Vespui zadivljeno. Uradio je ono to je rekao.
Preao je na drugu stranu.

12.

Na putu za enovu prazna krma

NA PUTU ZA ENOVU PRAZNA KRMA

, zamraenih prozora i otvorenih vrata, stajala je naputena od krmara, njegove
ene, njihove dece i svih gostiju zbog Deliminomrtvog Dina koji se nedavno uselio
na njen sprat. Sudei po Ninu Argaliji, ija je to bila pria, din je bio delimino
mrtav jer se, mada je danju bio potpuno mrtav, nou vraao u straan ivot. Ako
tamo provedete no, sigurno ete biti prodrani, rekli su susedi deaku Argaliji
kada je tuda proao; ali Argalija se nije plaio, uao je i potpuno sam pojeo obilan
obrok. Kada je din oiveo te noi, video je Argaliju i rekao: Aha! Ribica! Odlino!
Ali Argalija je

odgovorio: Ako me pojede, nikada nee doznati moju tajnu. Din je bio radoznao
ali i glup, kao to obino biva sa dinovima, pa je rekao: Reci mi tvoju tajnu, moja
mala uino, i obeavam ti da te neu pojesti dok mi je ne kae. Argalija se duboko
naklonio i poeo. Moja tajna je u tom dimnjaku, rekao je, i ko prvi tamo stigne,
bie najbogatiji deak na svetu. Ili din, rekao je Deliminomrtvi Din. Ili din,
sloio se Argalija, sumnjiavo. Ali ti si toliko veliki da nee moi da se provue.
Je li to blago veliko? pitao je din. Najvee na svetu, odgovorio je Argalija. Zbog
toga ga je mudri princ, koji ga je sakupio, i sakrio u dimnjak skromne krme kraj
puta. Niko ne bi ni naslutio da bi tako velianstven vladar mogao odabrati tako
glupo skrovite. Prinevi su glupi rekao je Deliminomrtvi Din. Nisu kao
dinovi, dodao je Argalija brino. Upravo tako, rekao je din i pokuao da se
nagura u dimnjak. Prevelik, uzdahnuo

je Argalija. Kao to sam i sumnjao. Ba teta. Din je povikao iznutra: Tako mi

boga, nisam jo zavrio, pa je otkinuo jednu svoju ruku. Sada vie nisam toliko
irok, zar ne? rekao je, ali i dalje nije mogao da se uspue uz dimnjak. Moda ako
odgrize i drugu, predloio je Argalija, i odmah su dinove ogromne eljusti
pregrizle drugu ruku, kao da je ovija noga. Meutim, ni to nije ogromnu zver uinilo
dovoljno tankom. Imam ideju, rekao je Argalija, ta misli o tome da poalje
gore samo svoju glavu da vidi ta se moe videti? Vie nemam nijednu ruku,
ribice, rekao je din tugaljivo, pa, mada je tvoja ideja odlina, ne mogu sam da
odvojim glavu. Dozvoli meni, odgovorio je Argalija mudro, i uzevi mesarski no
iz kuhinje, skoio je

na sto i presekao udovitu vrat sec!

- jednim odlunim pokretom. Kada su krmar, njegova ena, njegova porodica i svi
gosti (koji su no proveli spavajui u oblinjem jarku) saznali da je Argalija
obezglavio Deliminomrtvog Dina, te da je on sada potpuno mrtav, i nou kao i
danju, pitali su ga da li bi im jo jednom pomogao i obezglavio pohlepnog vojvodu
oblinjeg U., koji im je ivot pretvorio u pakao. Sami reavajte svoje probleme,
rekao je Argalija. To se mene ne tie. Ja sam samo hteo da naem mirno prenoite.
A sada sam krenuo da plovim s admiralom Andreom Dorijom i obogatim se. I s tim
reima ih je ostavio i krenuo da otkrije svoju sudbu...
Pria je bila ista neistina, ali neistina neistinitih pria ponekad moe sluiti
stvarnom ivotu, i upravo su prie ove vrste - improvizovane verzije beskrajne
bujice pria koje je uo od svog prijatelja Aga Vespuija - spasile malom Ninu Argaliji
vrat kada su ga pronali pod krevetom u kabini na palubi admiralskog broda flote
Andree Dorije. Informacije koje je

imao bile su stare - Zlatna banda je pre dosta vremena ispraila Francuze - pa kada
je uo da e Dorija isploviti u borbu s Turcima, znao je da je vreme za oajnike
mere. Osam trirema punih surovih plaenika naoruanih do zuba arkebuzama,

kratkim sabljama, pitoljima, garotama, kamama, bievima i loim jezikom ve je

pet dana bila na moru kada je izgladneli, jadni slepi putnik za uvo izvuen pred
samog velikog kondotijera. Argalija je izgledao kao prljava krpena lutka, obuen u
rite, steui na grudima zaveljaj krpa. Andrea Dorija nije bio ovek dobre naravi.
Nije imao nikakve skrupule i bio je sposoban za krajnje osvetoljubiva dela. Bio je
tiranin i bio je tat. Njegova krvoedna armija plaenika odavno bi se pobunila protiv
njega da nije bio tako dobar komandant, veliki majstor strategije i apsolutno

neustraiv. Ukratko, bio je udovite, a kada je bio nezadovoljan, izgledao je opasno

kao din, polumrtav ili ne. Ima dva minuta, rekao je deaku, da mi navede
razlog da te odmah ne bacim u more. Argalija ga je pogledao pravo u oi. Ne bi
bilo nimalo mudro da to uinite, lagao je, jer

ja sam osoba s udnim i raznim iskustvima. Traio sam sreu nadaleko i nairoko i
na tim putovanjima pogubio sam dina sec!
- i preklao Bezdunog arobnjaka i nauio tajne njegovih arolija, i ovladao jezikom
zmija. Upoznao sam kralja riba i iveo u kui ene sa sedamdeset sinova i samo
jednim kazanom. Mogu da se pretvorim u lava, u orla, psa ili

mrava, pa ti mogu sluiti snagom lava, pijunirati za tebe orlovim okom, da ti

budem veran kao pas, ili da se od tebe sakrijem tako to u postati mali poput
mrava, pa nee ni videti ubicu koji e ti umileti u uho i otrovati te. Ukratko, mene
ne treba ljutiti. Ja sam mali, ali ipak vredan da budem u tvojoj druini, jer ivot ivim
po istom dubokom principu koji i ti sledi. A moe li se znati koji je to princip?
pitao je Andrea Dorija, pomalo se i zabavljajui. Brada mu je trala, imao je cinina
usta i svetlucavo oko kojem nita nije promicalo. Da cilj opravdava sredstvo
odgovorio je Argalija, priseajui se neega to je Il Makija voleo da govori o
moralnosti upotrebe mandragore za zavoenje inae nedostupnih ena. Cilj
opravdava sredstvo, ponovio je Dorija iznenaeno. E to je prokleto dobro

reeno. Sam sam to izmislio, rekao je Argalija, jer ja sam siroe kao i ti, ostao
sam bez

prebijene pare u mladosti, kao i ti, primoran sam na ovakav rad kao i ti; a siroad
znaju da zbog opstanka moraju biti spremna da uine sve to je neophodno. Da
nema granica. ta li je ono Il Makija rekao nakon dana kada je nadbiskup obeen?
Samo najsposobniji opstaju. Opstanak najsposobnijih, promrmljao je Andrea
Dorija. Druga pakleno mona ideja. Jesi li i nju ti smislio? Argalija je nakrivio glavu
kao znak skromnog ponosa. Poto si i ti bio siroe, nastavio je, zna da ja, mada
izgledam kao malo dete, nisam bespomona beba. 'Dete' je bezbedna i maena

stvar, zatiena od stvarnosti, ostavljena da gubi godine igrajui se - stvor koji

veruje da se mudrost moe stei u koli. 'Detinjstvo' je luksuz koji ja ne mogu da
priutim, kao to ni ti nisi mogao. Istina o 'detinjstvu' lei skrivena u najneistinitijim
priama na svetu. Deca se suoavaju sa udovitima i demonima i preivljavaju
samo ako su neustraiva. Deca umiru od gladi osim ako ne oslobode arobnu ribicu
koja e im ispuniti
sve to im srce poeli. Decu e trolovi ivu pojesti osim ako ne uspeju da ih
zaustave dok se sunce ne promoli, od ega e se zli stvorovi pretvoriti u kamen.
Dete mora nauiti kako da baca pasulj i prorie budunost, kako da baca pasulj i
spoji mukarca i enu, ako eli, i kako da uzgoji stabljiku pasulja na kojoj e pronai
takva magina zrna. Siroe je dete osueno na slobodu. Nai ivoti su ivoti fabula i
krajnosti. Daj ovom brbljivom filozofu neto da jede, rekao je admiral Dorija svom
vodi palube, zastraujuem volu od mornara pod imenom Keva. Mogao bi nam biti
koristan tokom ovog puta, a dotad e me zabavljati njegove davolaste lai. Voa
palube je vrsto drao Argaliju za uvo dok ga je vodio iz kapetanove kabine. Nemoj
misliti da si se izvukao svojim izmiljenim brbljanjem, rekao je. iv si samo iz
jednog razloga. Ajoj, rekao je Argalija, a koji je to? Keva, voa palube, uvrnuo
mu je uvo jo jae. Na desnoj strani lica imao je istetoviranog korpiona i imao je
mrtve oi oveka koji se nikada nije smeio. Razlog je to si imao petlju, ili se
drznuo, da ga pogleda u oi. Ako ga momak ne gleda u oi, on mu iupa jetru i
baci je galebovima. Pre nego to zavrim, odgovorio je Argalija, ja u donositi
takve odluke, a ti? Bolje bi ti bilo da
mene
gleda u oi, inae... Keva ga je pljesnuo po glavi, bez traga naklonosti. Morae
da eka da to doe na red, prcoljku, rekao je, jer su ti oi na visini dovoljnoj tek
da zure u mog doku. ta god Keva korpion priao, i Argalijine bajke su sigurno
imale neke veze s njegovim

opstankom, jer se ispostavilo da je uasni admiral Andrea Dorija bio slab na takve
bajke, kao i svaki drugi glupi din. Uvee, kada je more bilo crno, a zvezde
progorevale rupe u nebu, admiral bi puio opijum ispod palube i pozivao bi deaka
punog pria. Poto su svi vai enovljanski brodovi trireme, govorio bi Argalija,
trebalo bi da nosite sir na jednoj palubi, mrvice na drugoj, a trulo meso na treoj.
Kada doete do Ostrva pacova, dajte im sir; mrvice e zadovoljiti stanovnike Ostrva
mrava, a to se tie trulog mesa, ptice sa Ostrva leinara bie zahvalne za njega.
Posle toga ete imati mone saveznike. Pacovi e izglodati prolaz kroz sve prepreke,
ak i kroz planine, a mravi e obavljati sve poslove koji su previe fini za ljudske
ruke. Leinari, ako ih fino zamolite, odnee vas na vrh planine na kojoj izvire potok
venog ivota. Andrea Dorija je groktao od smeha. Ali gde su ta prokleta ostrva?
eleo je da zna. Admirale odgovorio je deak, ti si moreplovac, a ne ja. Sigurno ih
ima negde na vaim mapama. Uprkos tako drskim primedbama, poiveo je da
sledeeg dana ispria drugu priu nekada davno, bile su tri pomorande, a u svakoj je bila prelepa devojica
koja bi umrla ako joj ne biste dali vode istog trena kada bi izala iz
pomorande - a

admiral, obavijen kalemovima dima, mumlao bi mu za uzvrat poverljive stvari. More

je vrvelo od ubistava. Karavele berberskih pirata pljakale su u ovim vodama,
pustoile i kidnapovale, a od pada Konstantinopolja i galije Turaka Osmanlija ili
osmanske

mornarice bile su ovde aktivne. Protiv svih tih pomorskih nevernika admiral Andrea
Dorija okrenuo je svoje roavo lice. Isterau ih iz
Mare Nostrum
i uiniti enovu gospodaricom talasa, busao se, a Argalija se nije usuivao da mu
protivrei ili pokae ikakvo nepotovanje. Andrea Dorija se nagnuo ka tihom deaku,
oiju mlenih od
afima.
Ono to
znamo ti i ja, zna i neprijatelj, aputao je, napola izgubljen u svom opijumskom snu.
I neprijatelj se pridrava zakona siroeta. Kog siroeta? pitao ga je Argalija.
Mahometa, odgovorio je Andrea Dorija. Mahometa, njihovog boga siroeta.
Argalija nije znao da je svoj status siroeta delio sa islamskim prorokom. Cilj
opravdava sredstvo, nastavio je Andrea Dorija svojim sve nejasnijim, sporim
glasom. Vidi? Oni se pridravaju istog pravila kao i mi. Jedna zapoved.
ta god je potrebno to emo

uiniti.
Znai, njihova vera je ista kao naa. Argalija je duboko udahnuo i postavio opasna
pitanja. Ako je to tano, rekao je, jesu li nam onda oni zaista neprijatelji? Zar ne
bi trebalo

da nam pravi neprijatelj bude suprotnost? Moe li nam lice koje vidimo u ogledalu
biti

neprijatelj? Admiral Andrea Dorija bio je blizu nesvesti. Upravo je tako, mumlao je
dok se

zavaljivao u svoju stolicu i poinjao da hre. U svakom sluaju, postoji jedan

neprijatelj kog mrzim vie nego ikakav muhamedanski piratski ljam. A ko je to?
pitao je Argalija. Venecija, rekao je. Sjebau i tu lepukastu venecijansku kopilad.
Dok je osam enovljanskih trirema plovilo u borbenoj formaciji lovei svoj plen,

Argaliji je postalo jasno da vera nije imala veze ni sa im. Gusare iz berberskih
zemalja nije zanimalo da ikoga osvoje niti da ire veru. Njih je zanimala otkupnina,
ucenjivanje i iznuivanje. to se Osmanlija tie, oni su znali da opstanak njihovog
novog prestonog grada Stambola zavisi od donoenja hrane iz drugih mesta u luku,
pa su pomorski putevi morali biti otvoreni. Poele su da se raaju i gramzive ideje,
pa su slali brodove da napadaju luke

du i izvan obala Egejskog mora; a ni oni nisu bili kao Venecijanci. Mo i bogatstvo i
imetak i bogatstvo i mo. to se Argalije ticalo, nou su i njegovi snovi bili puni
egzotinih dragulja. Sam u svom pramanom krevetu zaklinjao se sebi. Nikada se
neu vratiti u Firencu kao

siromah, ve samo kao princ natovaren blagom. Njegov zadatak bio je zapravo
veoma jednostavan. Priroda sveta postala je jasna. Meutim, kada su stvari
izgledale najjasnije, neizbeno su bile i najopasnije. Nakon pobedonosnog susreta s
piratskim brodovima brae Barbarosa iz Mitilene, admiral je, na svoje zadovoljstvo,
bio natopljen saracenskom krvlju, i poto je nadgledao pogubljenje zarobljenih
pirata - polili su ih smolom i ive zapalili na glavnom trgu njihovog rodnog grada smislio je smeo plan o uplovljavanju u Egejsko more i prenoenju bitke sa
Osmanlijama u njihove rodne vode. Ali, kada je Zlatna banda ula u to legendarno
more i direktno se suoila sa osmanskim galijama, tajanstvena magla se podigla
niotkuda i

zaklonila itav svet; kao da je na delu neki olimpijski nestaluk, kao da su drevni
bogovi ove oblasti, dosaujui se zbog monotonije doba u kom vie nisu uticali na
ljudska oseanja i vernost, odluili da se poigraju s njima, da im pokvare planove, u
ime dobrih starih vremena. Osam enovljanskih trirema pokualo je da odri
borbenu liniju, ali magla ih je dezorijentisala, magla puna urlika zlih duhova,
kretanja vetica, smrada bolesti i zavijanja utopljenika, pa su ak i okoreli plaenici
ubrzo poeli da panie. Sistem sirena za maglu koje

je admiral Dorija uveo za sluaj ovakvog dana brzo se raspao. Svaki njegov brod
dobio je sopstveni signal sainjen od kratih i dugih zvukova, ali kada su se plaenici
uspaniili u toj mijazmi smrti i sujeverja, njihova komunikacija izgubila je svu
jasnou, to je vailo i za osmanske sirene za maglu, pa ubrzo niko nije znao gde je
ko, niti ko je prijatelj, a ko smrtni

neprijatelj.
Topovska vatra naglo je otpoela sa bokova trirema i sa monih obrtnih topova
montiranih na palubama otomanskih galija. Crveni plamenovi i jarko bleskanje
velikih

topova u magli izgledali su kao delii pakla usred ovog bezoblinog predvorja Hada.
Puana vatra je cvetala posvuda, treperavi vrt smrtonosnih crvenih cvetova. Niko
nije znao na koga puca, niti kako je najbolje postupiti, i velika katastrofa bila je
neizbena. A onda, odjednom, kao da su obe strane istovremeno shvatile u kakvoj
su opasnosti, zavladala je

tiina. Nijedna puka nije opalila, nijedan glas nije povikao, nijedna sirena nije se
oglasila. Neujni pokreti poeli su svuda po praznoj belini. Argalija, stojei sam na
palubi admiralskog broda, osetio je kako ga je sudbina uhvatila za rame i iznenadio
se primetivi da njena ruka drhti od straha. Okrenuo se. Ne, pored njega nije stajala
Sudba, ve Keva, voa palube, vie ne tako strog niti straan, ve nalik rastrojenom,
prebijenom psu. Zove te admiral, proaputao je deaku i poveo ga ispod palube
gde ga je Andrea Dorija ekao, drei u ruci ogroman rog admiralskog broda flote.
Danas je tvoj dan, mali ovee, moj pripovedau, rekao je admiral neno. Danas
e se proslaviti delima umesto reima. Plan je bio da Argaliju spuste u vodu i
ostave ga da pluta u malom amcu u kom e odveslati od admiralskog broda to
bre bude mogao. Na svaki stoti zaveslaj rekao je

admiral, duni jako u ovaj rog. Neprijatelj nee prepoznati lukav plan, mislie da je u
pitanju arogancija i prihvatie izazov
cornetta
Andree Dorije, pa e okrenuti svoje brodove ka tebi, mislei da e zarobiti silan plen
- tj. mene lino! - u meuvremenu, ja u imati prednost nad njima i napau ih
fatalno sa strane s koje ne oekuju napad. Argaliji je to izgledalo kao lo plan. A
ja?, pitao je, zurei u rog u svojoj ruci. Kada se brodovi nevernika priblie mom
amcu, ta u tad? Keva korpion podigao ga je celog i spustio ga u ami.
Veslaj, proitao je. Mali heroj. Veslaj da sauva ivu glavu. Kada se magla
podigne i neprijatelj bude savladan, rekao je admiral, pomalo

nesigurno, ponovo emo te pokupiti. Keva je snano gurnuo amac. Da,

proitao je. To

emo uraditi. Nakon toga ostala je samo belina magle i zvuk mora. Zemlja i nebo
delovali su kao

drevne bajke. Slepo plutanje bilo je itav univerzum. Neko vreme je radio ono to
mu je nareeno, stotinu zamaha veslom, duvanje u rog, dvaput, triput je to uradio i
nije uo nikakav zvuk kao odgovor. Svet je bio nem i smrtonosan. Smrt e se spustiti
na njega beumnim vodenim juriem. Osmanski brodovi e se sruiti na njega i

zgnjeiti ga kao bubu. Prestao je da duva u rog. Postalo je jasno da admirala

njegova sudbina ne zanima i da je

svog malog pripovedaa rtvovao oputeno kao to ovek pljuje lajm preko
ograde broda. Nije bio znaajniji od trunke u ispljuvku koji se uzdrmusa na trenutak
na talasima pre nego to se utopi. Pokuao je samom sebi da podigne moral
priama, ali mogao je da se seti samo onih uasavajuih, levijatana koji se podizao
iz dubine kako bi smrvio brod usvojim ogromnim eljustima, crva s morskog dna koji
se razmotavaju i daha podvodnog zmaja. Kada je prolo jo vremena, isparile su i
sve prie i ostao je bez odbrane i zatite, usamljena ljudska dua koja je nesigurno
plutala u belinu. To je ono to je ostajalo od ljudskog bia kada biste mu uzeli dom,
porodicu, prijatelje, grad, zemlju, svet: bie bez konteksta, ija je prolost bledela,
ija je budunost bila sumorna, jedinka bez imena, znaenja, itavog ivota, bez
svega osim srca koje je privremeno kucalo. Ja nemam smisla, rekao je sebi.
Bubavaba u vruoj balegi ima vie znaaja nego ja. Mnogo godina kasnije, kada
je upoznao Karakez, skrivenu mogulsku princezu, i kada je njegov ivot najzad dobio
znaenje koje je sudbina uvala za njega, video je pogled naputenog oaja u
njenim oima i shvatio je da je i ona sigurno bila suoena s krajnjom apsurdnou
ljudskog stanja. Ako ni zbog ega drugog, zbog toga bi je voleo. Ali, imao je i druge
razloge. Magla se zgunjavala oko njega, oko njegovih oiju, njegovog nosa,
njegovog grla. Oseao je da se gui. Moda e sada umreti, pomislio je. Volja mu je
bila slomljena. ta god da mu sudbina donosi, prihvatie. Legao je u svoj mali
amac i prisetio se Firence, video je

svoje roditelje kakvi su bili pre nego to ih je kuga deformisala, prisetio se deakih
nestaluka u umi sa svojim prijateljima Agom i Il Makijom, ispunila ga je ljubav
prema tim seanjima, a onda se, tren kasnije, onesvestio. Kada se probudio, magla
je nestala kao i osam trirema admirala Andree Dorije. Veliki kondotijer iz enove
podvio je rep i pobegao, a rog u amcu bila je obina mera za zavaravanje traga.
Argalijin mali amac skakutao je bespomono pred okupljenom osmanskom
mornaricom kao mi kog je u oak sateralo tuce gladnih maaka. Ustao je u amcu,
mahnuo svojim osvajaima i dunuo u admiralov rog to je jae mogao. Predajem
se, povikao je. Doite po mene, vi bezbone turske svinje.

13.

U dejem zatvorenikom logoru u Uskupu

U DEJEM ZATVORENIKOM LOGORU U USKUPU

(priala je palata pamenja)

bilo je

mnogo jezika, ali samo jedan bog. Svake godine, odredi za nasilnu regrutaciju
tumarali su sve veim carstvom skupljajui devirmu, danak u krvi, i odvodili
najjae, najpametnije i najlepe deake u roblje, kako bi bili pretvoreni u orue
sultanove volje. Princip sultanata bila je vladavina metamorfozom.
Oduzeemo vam vae najbolje potomstvo i sasvim ga izmeniti.
Nateraemo ih da vas zaborave i pretvoriti ih u silu koja e vas drati pod
naom izmom. Vama emo vladati pomou vae dece.
U Uskupu, gde je proces promene poinjao, bilo je mnogo jezika ali samo jedna
uniforma, vreaste pantalone osmanskih regruta. Naem junaku su skinuli odeu,
oprali ga, nahranili i dali mu istu vodu da pije. Onda mu je oduzeto i hrianstvo i
morao je prihvatiti islam kao novu pidamu. U Uskupu je bilo Grka i Albanaca,
Bosanaca i Hrvata i Srba, bilo je tu i mameluka, belih robova iz svih krajeva
Kavkaza, Gruzije i Mingrelije, erkeza i Abhaza, a bilo je i Jermena i Sirijaca. Na
junak bio je jedini Italijan. Firenca nije plaala danak u krvi, mada e se to, po
miljenju Osmanlija, s

vremenom promeniti. Njegovi zarobljivai pravili su se da imaju tekoe s njegovim

imenom,
algazi,
osvaja, zvali su ga iz vica, ili
alhali,
onaj koji je prazan, anak. Ali, njegovo ime nije bilo bitno. Argalija, Arkalija,
Arkvalija, Alhalija. Besmislene reci. One nisu bile bitne. Njegovu je duu trebalo
smestiti pod novu upravu, ba kao i svaiju. Na zboritu, u njihovoj novoj odei,
mrzovoljna deca stajala su u redovima pred ovekom u mantiji, iji je beli eir bio
visok koliko je njegova bela brada bila dugaka: jedno se izdizalo metar iznad
njegovog ela, a drugo se isto toliko sputalo od njegove brade, pa je izgledao kao
da ima glavu ogromne duine. Bio je to sveti ovek, dervi iz reda Bektai, i on je
doao da ih prevede u islam. Sa raznoraznim naglascima, ljuti, uplaeni deaci
ponavljali su reenicu na arapskom o jednom Bogu i njegovom Proroku. Njihova
metamorfoza je poela.
***

Putujui u slubi republike, Il Makija nikada nije prestao da razmilja o palati

pamenja. U julu je galopirao niz ravenski put ka Forliju kako bi ubedio groficu
Katarinu Sforcu Rijario

da dopusti svom sinu Otavijanu da se bori uz firentinsku vojsku za primetno manje

novca nego to je ona elela - jer ako bude odbila, izgubie firentinsku zatitu i
ostae na milost i nemilost groznog vojvode ezarea Bordije od Romanje, sina
pape Bordije Aleksandra VI. Madona od Forlija bila je ena toliko lepa da je ak i Il
Makijin prijatelj Bjao Buonakorsi prekinuo sodomizovanje Andree di Romoloa kako
bi zamolio Nikola da kui donese crte njenog lika. Ali, Nikolo je razmiljao o
bezimenoj Francuskinji koja je stajala poput mermerne figurice u svom budoaru u
Kui Marsa Alesandre Fjorentine. Hej, Makija, pisao
je Ago Vespui, treba nam ovde hitno, jer bez tebe nema nikoga ko bi nam
organizovao

nono opijanje i kartanje, a osim toga, ovaj tvoj sud pun je najkukastijih
dupeglavaca u Italiji koji pokuavaju da nas otpuste - pa je sve to tvoje jahanje
unaokolo loe i za posao. Meutim, Nikolo nije razmiljao o intrigama niti divljem
ivotu, ili, bolje reeno, postojalo je samo jedno ensko telo koje je eleo da zavede.
Samo kada bi uspeo da pronae klju kojim e otkljuati njeno tajno ja, potisnutu
linost skrivenu ispod palate pamenja. Il Makija je svet ponekad posmatrao
preterano analitiki, tumaei jednu situaciju kao analogiju druge, sasvim drugaije
situacije. Pa kada je Katarina odbila njegov predlog, on je to video kao lo znak.
Moda nee uspeti ni sa palatom pamenja. Ubrzo zatim, kada je ezare Bordija
napao i osvojio Forli ba kao to je Nikolo predvideo, Katarina je stala na bedeme i
pokazala vojvodi od Romanje svoje genitalije i rekla mu da se jebe. Zavrila je kao
papin zatvorenik u zamku Sant Anelo, ali Il Makija je njenu sudbinu protumaio kao
dobar znak. injenica da je Katarina Sforca Rijario bila zatvorenik u zamku pape
Aleksandra, uinila ju je ogledalom ene smetene u mranu sobu u Kui Marsa
kraljice Alesandre. injenica da se izloila pred Bordijom znaila je da e moda
palata pamenja pristati da uradi isto pred njim. Vratio se u Kuu Marsa gde je
ruffiana
ulijeta preko volje pristala da mu omogui neogranien pristup palati seanja jer
se i ona nadala da e on uspeti da probudi tu mesearku kako bi mogla poeti da se
ponaa kao prava kurtizana umesto kao statua koja govori. Il Makijino tumaenje
znakova bilo je tano. Kada je sa njom ostao nasamo u budoaru, poveo ju je za ruku
i spustio je na krevet s francuskim baldahinom od bledoplave

svile sa izvezenim zlatnim ljiljanima. Bila je visoka. Stvari e biti lake ako bude
leala. Legao je pored nje i milovao njenu zlatnu kosu i aputao joj svoja pitanja u
uvo dok je otkopavao njen haremski prsluk. Dojke su joj bile male. To je bilo u redu.
Ruke su joj bile sklopljene na struku i nije se protivila pokretima njegove ruke. Dok je
recitovala seanja zakopana u njenom umu, inilo se kao da se oslobaa tereta, a
kako se teina seanja smanjivala, tako se njeno radosno raspoloenje poveavalo.
Ispriaj mi sve, aputao joj je Il Makija na uvo dok je ljubio njene izloene grudi, i
bie slobodna.

***

Kada je danak u krvi prikupljen (

govorila je palata pamenja),
deaci su odvedeni u Stambol i podeljeni dobrim turskim porodicama kako bi im
sluili i kako bi nauili turski i pojedinosti muslimanske vere. Nakon toga su ili na
vojnu obuku. Posle izvesnog vremena, deaci su ili odvoeni kao sluge u carski saraj
i dobijali titulu
i-oglan,
ili bi pristupali

janiarskom korpusu kao

adami-oglani.
Sirovi regruti. Sa jedanaest godina, na junak, moni ratnik, Nosilac zaaranog
koplja i najlepi ovek na svetu, postao je, hvaljeni boe, janiar; najvei janiar u
istoriji tih trupa. Ah, strani janiari osmanskog sultana, neka se njihova slava iri
nadaleko i nairoko! Oni nisu bili Turci, ali su bili potporni stubovi turskog carstva.
Jevreji nisu primani, jer je njihova vera bila previe jaka da bi se mogla izmeniti; ni
Cigani jer su bili olo; ni Moldavci i Vlasi iz Rumunije nikada nisu prikupljani. Ali u
vreme naeg junaka, morali su se boriti protiv Vlaha pod Vladom Drakulom,
Nabijaem, njihovim

kraljem.

Dok je palata pamenja priala o janiarima, Il Makijina panja odlutala je do njenih

usana. Priala mu je kako su nagi kadeti pretraivani po dolasku u Stambol, a on je
mislio samo o lepoti njenih usta dok su formirala francusku re
nus.
Govorila je o njihovim

obukama za mesare i batovane, a on je kaiprstom pratio konture njenih usana

koje su se pomerale izgovarajui rei. Rekla je da su im oduzimana imena i
prezimena i da su postajali Abdulasi ili Abdulmomini ili su im davana druga imena
koja su poinjala sa abd to je znailo rob i oznaavalo njihov status na svetu. Ali
umesto da brine o deformisanju tih mladih ivota, on je samo razmiljao o tome
kako mu se nije dopadao oblik njenih usana kada bi izgovarale te orijentalne
slogove. Ljubio je krajeve njenih usana dok mu je priala o vrhovnom belom evnuhu

i vrhovnom crnom evnuhu koji su obuavali deake za carsku slubu i priala mu da

je heroj, na prijatelj, poeo kao glavni sokolar, to je bio neuven rang za kadeta.
Znao je da je njegov izgubljeni prijatelj, deak bez detinjstva, odrastao dok je
govorila, rastao je u njenim priama o njemu, imajui to neto to su deca bez
detinjstva imala umesto detinjstva, da se pretvarao u oveka, ili u ono u ta su se
deca bez detinjstva pretvarala kada odrastu, moda u ljude bez ljudskosti. Da,
Argalija je sticao borbene vetine zbog kojih su mu se drugi ljudi divili i plaili ga se,
oko sebe je okupljao koteriju drugih mladih ratnika, otete dece kadeta iz graninih
oblasti Evrope, kao i etiri vajcarska albino

dina, Orta, Bota, Klota i D'Artanjana, plaenike zarobljene u bici i otkupljene na

pijaci robija u Tangeru, i divljeg Srbina po imenu Konstanto koji je zarobljen u opsadi
Novog Brda. Ali

uprkos vanosti tih informacija, on je oseao kako luta u sanjarenje posmatrajui

sitne pokrete lica palate pamenja dok je govorila. Da, Argalija je negde odrastao, i
inio razne poduhvate, i sve te informacije on je trebalo da zna, ali u meuvremenu,
ovde su bila ta spora talasanja usana i obraza, jasni pokreti jezika i vilice, sjaj koe
nalik na alabaster. Ponekad bi u umi blizu farme u Perkusini leao na tlu
prekrivenom liem i sluao dvotonsku pesmu ptica, visok-nizak-visok, visok-nizakvisok-nizak, visok-nizak-visok- nizak-visok. Ponekad bi kraj umskog potoka
posmatrao vodu kako ubori preko kamenitog korita, modulacije njenog
poskakivanja i toka. ensko telo je bilo takvo. Ako biste ga dovoljno paljivo
posmatrali, mogli biste videti kako se kree u ritmu sveta, dubokom ritmu, po muzici
ispod muzike, istini ispod istine. Verovao je u tu skrivenu istinu onako kako su drugi
mukarci verovali u boga ili ljubav, verovao je da je istina zapravo uvek skrivena, da
je ono oigledno, otvoreno, uvek vrsta lai. Poto je bio ovek koji je voleo
preciznost, eleo je

precizno da zabelei skrivenu istinu, da je vidi jasno i da je zabelei, istinu izvan

ideja ispravnog i pogrenog, ideja dobra i zla, ideja runog i lepog, koje su sve bile
aspekti povrinske obmane sveta. One nisu imali mnogo zajednikog s pravim
funkcionisanjem stvari, odvojene od sutine, tajnih kodova, skrivenih oblika,
misterije. U telu ove ene misterija se mogla videti. Ovo oigledno inertno bie, sa
linou izbrisanom ili zakopanom pod ovom beskrajnom priom, ovaj lavirint
prostorija pria u kojem je bilo sakriveno vie pripovesti nego to je eleo da uje.
Ova privlana mesearka. Ova praznina. Napamet nauene rei lile su iz nje dok je
on posmatrao, dok ju je otkopavao i milovao. Bez grie savesti joj je izloio nago
telo, dodirivao ga je bez oseaja krivice, manipulisao je njom bez kajanja. Bio je
naunik njene due. U najmanjem pokretu obrve, u trzaju miia njene butine, u
iznenadnom izvijanju levog kraja gornje usne, otkrio je
prisustvo ivota. Njeno ja, to blago suverena nije bilo uniteno. Spavalo je i moglo je
biti

probueno. aputao joj je na uvo: Ovo

je poslednji put da pria tu priu. Dok je izgovara, oslobaaj je.
Lagano, frazu po frazu, epizodu po epizodu, razgradie palatu pamenja i
osloboditi ljudsko bie. Ujeo ju je za uvo i primetio siunu reakciju u naginjanju
glave. Pritisnuo joj je stopalo i noni prst se zahvalno pomerio. Pomilovao joj je dojku
i neprimetno, toliko neprimetno da bi samo ovek koji trai dublju istinu mogao
videti, njena lea su se za uzvrat izvila. Nije bilo nieg loeg u onome to je radio.
On je bio njen spasitelj. Bie mu zahvalna.
Tokom opsade Trapezunta, kia je padala svaki dan. Brda su bila puna
Tatara i drugih pagana. Put s planina pretvarao se u blato, tako duboko
da je dopiralo do stomaka konja. Kola

za snabdevanje bila su unitena, pa su vree morali da prenose kamilama.

Jedna kamila je pala i koveg s blagom se otvorio, a ezdeset hiljada
zlatnih novia lealo je na brdu pred svima. Odmah je heroj, sa
vajcarskim dinovima i Srbinom, izvukao ma i postavio strau oko
sultanovog palog blaga sve dok on, car, nije stigao na lice mesta. Nakon
toga, heroju je sultan verovao vie nego sopstvenom rodu.

***

Najzad je ukoenost napustila njene udove. Leala je na svilenim aravima,

oputenog i privlanog tela. Prie koje je sada priala bile su novijeg datuma.
Argalija je izrastao i bio je star skoro kao Il Makija i Ago. Njihove hronologije ponovo
su bile usaglaene. Uskoro e zavriti i on e je probuditi.
Ruffiana
ulijeta, nestrpljiv stvor, podsticala ga je da je uzme

dok jo spava. Samo ga zabodi. Hajde ve jednom. Nema potrebe za nenostima.

Dobro joj ga daj. To e joj otvoriti oi. Ali, on je odluio da je ne uzima dok se
svojom voljom ne probudi i za to je dobio dozvolu od Alesandre Fjorentine. Palata
pamenja bila je izuzetno lepa i s njom e se paljivo postupati. Moda je bila obina
robinja u kurtizaninoj kui, ali e dobiti bar toliko potovanja.
Protiv Vlada III, vlakog vojvode - Vlada Drakule, zmaja avola, princa
nabijaa, Kazikili-

bega - nijedna uobiajena mo nije mogla pobediti. Poele su prie da je

princ Vlad pio krv svojih rtava nabijenih na kolac dok su se previjale u
samrtnikoj agoniji na svojim koevima -

ispijajui ivu krv mukaraca i ena, dobijao je udne moi nad smru. Nije
mogao umreti. Nije mogao biti ubijen. Bio je i zver nad zverima. Odsecao
je noseve mukaraca koje je ubio i slao ih maarskom princu da bi se
hvalio svojim moima. Zbog tih pria vojska ga se plaila, pa mar na
Vlaku nije bio veseo. Da bi ohrabrio janiare, sultan je podelio trideset
hiljada zlatnika i rekao ljudima da e, ako pobede, dobiti pravo na imovinu
i moi da koriste svoja imena. avo Vlad ve je spalio itavu Bugarsku i na
kolac nabio dvadeset pet hiljada ljudi, ali njegove snage bile su manje od
osmanske vojske. Povukao se i za sobom ostavio sprenu zemlju, otrovane
bunare i zaklanu stoku. Kada je sultanova vojska ostavljena u pustoi bez
hrane i vode, avolski kralj poeo je iznenadne napade. Mnogi vojnici su
ubijeni, a njihova tela nabijena na

zaotrene tapove. Potom se Drakul povukao u Trgovite, a sultan je

objavio: Ovo e biti avolovo poslednje uporite.

Ali u Trgovitu ih je ekao uasan prizor. Dvadeset hiljada mukaraca,

ena i dece, avo je nabio na palisadu od koeva oko grada, samo da bi
armiji koja je napredovala pokazao ta je

eka. Bebe su se drale za svoje majke nabijene na koeve u ijim su se

trulim grudima mogla videti gnezda vrana. Ugledavi umu ljudi nabijenih
na koeve, sultanu se smuilo, pa je povukao svoje rastrojene trupe.
inilo se da e se pohod zavriti katastrofom, ali heroj je istupio sa svojom
vernom grupom. Mi emo uraditi ono to mora biti uinjeno, rekao je.
Jedan mesec kasnije, heroj se vratio u Stambol s avolovom glavom u
upu za med. Ispostavilo se da je Drakul ipak mogao umreti, uprkos
glasinama koje su govorile suprotno. Njegovo telo

bilo je nabijeno na kolac kao to je on uinio mnogim drugima i ostavljeno

monasima iz Snagova da ga sahrane kako ele. Tada je sultan shvatio da je
heroj nadljudsko bie ija su oruja imala zaarane moi i iji su pratioci
bili vie od obinih ljudi. Dodeljena mu je najvea poast Osmanlijskog
sultanata, in nosioca zaaranog koplja. Pored toga, ponovo je bio
slobodan ovek.

Od sada, rekao mu je sultan, ti si mi desna ruka kao to mi je moja

desna ruka, i sin kao to su mi moji sinovi, i tvoje ime nije robovsko ime,
vie nisi bilo iji mameluk niti abd, tvoje ime je paa Arkalija, Turin.
Srean kraj, pomislio je Il Makija hladno. Na stari prijatelj ipak je uspeo da doe do
svog bogatstva. To je sasvim dobro mesto da palata pamenja zavri svoj izvetaj.
Legao je pored nje i pokuao da zamisli Nina Argaliju kao orijentalnog pau kog
hlade nubijski evnusi golih grudi i oko kog obigravaju haremske lepotice. Oseaj
odvratnosti probudio se u njemu pri pomisli na tog otpadnika, hrianina koji se
preobratio u islam i uiva u obilju izgubljenog Konstantinopolja, novom turskom
Kostantiniju ili Stambolu, ili se moli u janiarskoj damiji, ili bezbrino prolazi pored
pale, slomljene statue cara Justinijana i uiva u sve veoj moi neprijatelja Zapada.
Takva izdajnika transformacija mogla bi zadiviti dobrodunog naivka poput Aga
Vespuija, koji je Argalijino putovanje posmatrao kao neku vrstu uzbudljive avanture
u kakvu sam nije eleo da poe, ali u Nikolovim mislima ona je

prekinula prijateljske veze meu njima i ako se ikada ponovo budu sreli, uinie to
kao neprijatelji, jer je Argalijino dezerterstvo bilo zloin protiv dubljih istina, venih
istinitosti moi i srodstva, a pleme nikada nije blago prema takvim ljudima.
Meutim, Il Makiji nije palo na pamet, ni tada ni mnogo godina kasnije, da on nikada
vie nee videti svog druga iz detinjstva. Kepec ulijeta Veroneze, promolila je glavu
kroz vrata. Pa? Nikolo je klimnuo glavom shvativi. Mislim, sinjora, da e se
uskoro probuditi i da e joj se vratiti njena linost - ljudsko dostojanstvo koje, veliki
Piko nam govori, stoji u samom srcu nae ovenosti - priznajem da se pomalo
oseam ponosno.
Ruffiana
je razdraeno otpuhnula kroz ugao usta. Bilo je i krajnje vreme, rekla je i povukla
se. Palata pamenja je gotovo odmah poela da mrmlja u snu. Glas joj je ojaao i
Nikolo je shvatio da ona pria poslednju priu, priu ugraenu u sam ulaz palate
pamenja koja se nastanila u njenom mozgu, priu koja treba da bude ispriana
kada ona proe kroz taj ulaz i ponovo se probudi u obinom ivotu: njenu priu koja
se razmotavala unazad, kao da se tok vremena obrnuo. Sa sve veom uasnutou,
video je kako se pred njim uzdie scena njene

indoktrinacije, video je stambolskog vraa, dugobradog mistika s visokom kapom,

sufija iz reda bektai, vetog u umetnosti hipnotisanja i gradnji palata pamenja,
koji je radio po

nalogu novoimenovanog pae kako bi njegove podvige smestio u seanje ove

zarobljene
dame - kako bi obrisao njen ivot i napravio mesta za Argalijinu, bez sumnje
preteranu, verziju sebe. Sultan mu je poklonio ovu porobljenu lepoticu, a on ju je
ovako iskoristio. Varvarin! Izdajnik! Trebalo je da umre od kuge zajedno sa svojim

roditeljima. Trebalo je da se udavi kada ga je Andrea Dorija bacio u onaj amac. Da

ga je Vlad Drakul iz Vlake nabio na kolac - ni to ne bi bila prestroga kazna za takva
nedela. Il Makijin um bio je pun takvih i drugih ljutih misli kada se niotkuda pojavila
neeljena slika iz prolosti: deak Argalija zadirkivao ga je zbog lekovite kae koju je
njegova majka spremala protiv bolesti. Nije Makijaveli nego Palentini. I Argalijine
stare pesme o

izmiljenoj kaamak-devojci. Da je greh, ja bih je iskupio. Kada bi umrla, ja bih je

alio. Il Makija je otkrio da mu suze teku niz obraze. Pevao je pesmu sam sebi. A
da je poruka, ja bih je poslao,
pevao je tiho, kao da ne eli da uznemiri krv i meso devojke koju je vratio iz palate
jada. Bio je sam sa seanjem na Argaliju, sam sa svojim novim oseajem
uvreenosti i starim, slatkim seanjima na detinjstvo, i plakao je.
Zovem se Anelik i ja sam ki aka Koera iz Bura, trgovca iz Monpelijea.
Zovem se

Anelik i ja sam ki aka Koera. Moj otac je bio trgovac i donosio je orahe
i svilu i ilime iz Damaska u Narbon. Bio je lano optuen da je otrovao
ljubavnicu francuskog kralja i pobegao je u Rim. Zovem se Anelik i ja
sam ki aka Koera, kojeg je papa odlikovao. Proglaen je kapetanom
esnaest papskih galija i poslat je u pomo Rodosu, ali se usput razboleo i
umro. Zovem se Anelik i ja sam porodica aka Koera. Dok smo moja
braa i ja trgovali s Levantom, pirati su me oteli i prodali me u roblje
stambolskom sultanu. Zovem se Anelik i ja sam ki aka Koera. Zovem
se Anelik i ja sam ki aka. Zovem se Anelik i ja sam ki. Zovem se
Anelik i ja sam. Zovem se Anelik.
Te je noi spavao pored nje. Kada se probudi, rei e joj ta se desilo, bie nean i
paljiv i ona e mu se zahvaliti kao dama kakva je nekad bila, devojka iz dobro
gajenog trgovakog stada. alio ju je zbog njene zle kobi. Dvaput su je oteli
berberski pirati, jednom od Francuza, drugi put od Turaka - ko zna kakve je sve
uvrede podnosila, koliko ju je ljudi

imalo i ega e se sve setiti o tim stvarima, a ak ni sada nije bila slobodna.
Izgledala je prefinjeno kao bilo koja aristokratkinja, ali bila je samo devojka u kui
zadovoljstava. Meutim, da su njena braa iva, sigurno bi se radovala da im se
vrati, njihova nestala sestra, njihova izgubljena voljena Anelik. Otkupili bi je od
Alesandre Fjorentine i vratila bi se kui, bilo kojoj kui, u Narbonu ili Monpelijeu ili
Buru. Moda bi mogao da je kresne pre nego to se to desi. Razgovarae o tome sa
ruffianom
ujutro. Kua Marsa mu je bila dunik jer je poveao vrednost njenog nekada
oteenog dobra. Ljupka Anelik, Anelik alosna. Uinio je dobro i gotovo nesebino

delo. Te noi sanjao je udan san. Neki orijentalni padiah ili car sedeo je, u suton,
pod

malom kupolom na vrhu piramidalne petospratne zgrade napravljene od crvenog

peara i posmatrao zlatno jezero. Desno od njega sedele su sluge sa velikim
lepezama od perja, a pored njega je stajao evropski mukarac ili ena, figura sa
dugom utom kosom u kaputu od arenih konih rombova, i priao priu o
izgubljenoj princezi. Sneva je tu utokosu figuru video samo otpozadi, ali padiah
se jasno video, veliki bledoliki ovek s gustim brkovima, lep, bogato okien nakitom,
i skoro predebeo. Oigledno su to bili odsanjani likovi koje je

sam izmislio, jer taj princ sigurno nije bio turski sultan, a utokosi dvoranin nije
zvuao kao
novi italijanski paa.
Govori samo o ljubavi ljubavnika,
rekao je padiah,
ali mi mislimo na

ljubav naroda prema njihovom princu. Jer mi imamo ogromnu zelju da

budemo voljeni.

Ljubav je nestalna,
odgovorio je drugi ovek
Danas vas vole, ali sutra vas moda nee voleti.

I ta onda?,
pitao je padiah.
Da li da budemo okrutni tiranin? Da li da se ponaamo tako da
izazovemo mrnju?

Ne mrnju, ve strah,
rekao je utokosi ovek
Jer samo strah traje.

Ne budi budala,
rekao mu je padiah.
Svi znaju da strah lepo ide ruku pod ruku s

ljubavlju.

***

Probudio se usred vriske, u svetlosti, pred otvorenim prozorima, dok su ene

posvuda jurcale, a kepec ulijeta mu kretala u uvo:
ta si joj uradio?
Kurtizane bez svojih ukrasa, razbaruene kose, nenamazanih i prljavih lica,
nakrivljenih spavaica, trale su iz sobe u sobu viui. Sva vrata su bila irom
otvorena i dnevna svetlost, protivotrov za arolije, brutalno se ulivala u Kuu Marsa.
Kakve su alapae te ene bile, kakvi ugavi, prosti glodari s loim zadahom i runim
glasovima. Seo je i navukao svoju odeu.
ta si uradio?
Ali on nita nije uradio. Pomogao joj je, oistio joj um, oslobodio njen duh i jedva da
je spustio prst na nju. Sigurno nije
ruffiani
dugovao nikakav novac. Zato ga je toliko uznemiravala? emu sva ta gungula?
Trebalo bi odmah da ode. Pronai e Aga i Bjada i Di Romoloa i dorukovati. Bez

sumnje je bilo posla.

Ti glupa budalo,
vikala je ulijeta Veroneze,
petlja se u stvari koje ne razume
Ovde se neto desilo. Poto se upristojio, krenuo je kroz demistinkovanu Kuu Marsa
s onoliko dostojanstva koliko je uspeo da prikupi. Kurtizane su zamuknule dok je

prolazio. Neke su pokazivale prstom. Jedna ili dve su itale. U

grand salonu,

na strani koja je gledala na Arno, jedan prozor je bio razbijen. Morao je da sazna ta
se desilo. Gospodarica kue, La Fjorentina, stajala je pred njim, lepa i bez truna
kozmetike pomoi. Gospodine

sekretaru, rekla je uz ledenu formalnost. Vie nikada neete biti dobrodoli u ovu
kuu. Onda ga je ostavila u komeanju podsukanja, a plakanje i alost opet su
poeli. Proklet da si, rekla je
ruffina
ulijeta. Bilo je nemogue zaustaviti je. Izletela je iz sobe u kojoj si

spavao kao trula leina i niko joj nije mogao stati na put.
***

Dok si bila pod anestezijom od svoje ivotne tragedije, mogla si preiveti. Kada ti se
vratila jasnoa, kada je krajnjim naporom povraena, mogla te je izludeti. Tvoja
novoprobudena seanja mogla su te rastrojiti, seanja na ponienje, na silno
manipulisanje, na toliko nametanja, seanja na mukarce. Ne palata ve bordel
pamenja, a u pozadini tih seanja saznanje da su oni koji su te voleli mrtvi, da nije
bilo izlaza. Takvo saznanje te je

moglo naterati da ustane na noge, sabere se i pobegne. Ako dovoljno brzo tri,
moda e moi da pobegne od svoje prolosti i seanja na sve to ti je bilo
uinjeno, ali i od
budunosti, od neizbene turobnosti koja sledi. Je li bilo brae koja bi te spasla? Ne,
tvoja braa su bila mrtva. Moda je i sam svet bio mrtav. Jeste, bio je. Da bi bila deo
mrtvog sveta morala bi i ti umreti. Morala si da tri koliko si bre mogla sve dok ne
doe na ivicu izmeu svetova, a ni onda nisi stala, pretrala si tu granicu kao da je
nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla
razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je otrica. Bilo je
dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz ivota. Bilo je dobro.
***

Argalija, moj prijatelju, rekao je Nikolo privienju izdajnika, duguje mi ivot.

14.

Kada je Tansen otpevao pesmu vatre

KADA JE TANSEN OTPEVAO PESMU VATRE

,
deepak raag,
zbog ega su lampe u Kui Skande koju su vodile Skelet i Duek zaplamtele od moi
njegove muzike, otkrio je da pati od ozbiljnih opekotina. U ekstazi izvoenja nije
primetio da se na njegovom telu pojavljuju oprljeni pokazatelji pregrevanja pod
snanim plamenovima njegovog genija. Akbar ga je

poslao kui u Gvalior u kraljevskoj nosiljci rekavi mu da se odmara i ne vraa dok

mu rane ne zacele. U Gvalioru su ga posetile dve sestre, Tana i Riri, koje su njegove
povrede toliko uznemirile da su poele da pevaju
megh malhar,
pesmu kie. Ubrzo je nena kia poela da sipi po Mijanu Tansenu, iako je leao pod
zaklonom. Nije to bila ni obina kia. Dok su Riri i Tana pevale, uklanjale su zavoje
sa njegovih rana i kia je oprala njegovu kou tako da je ponovo postala cela. itav
Gvalior je goreo od elje da uje priu o udesnoj pesmi kie, a kada se Tansen
vratio u Sikri ispriao je caru o udesnim devojicama. Odmah je Akbar poslao
Birbala da sestre pozove na dvor i poslao im poklone u draguljima i odei kako bi im
se zahvalio za njihov podvig. Meutim, kada su Tana i Riri upoznale Birbala i ule ta
eli, uozbiljile su se i povukle da razgovaraju o toj stvari, odbivi sve careve
poklone. Nakon nekog vremena pojavile su se i rekle Birbalu da e mu dati svoj
odgovor sledeeg jutra. Birbal je proveo no u gozbi i piu kao gost maharade
Gvaliora u njegovoj ogromnoj tvravi, ali kada se sledeeg dana vratio u kuu Tane i
Riri, otkrio je da su svi u dubokoj alosti. Sestre su se udavile u bunaru. Kao predane
bramanke, one nisu elele da slue muslimanskom kralju i plaile su se da e, ako
ga odbiju, Akbar to shvatiti kao uvredu i da e njihove porodice trpeti posledice. Da
bi izbegle takav ishod, rtvovale su ivot. Vest o samoubistvu sestara s maginim
glasovima bacila je cara u duboku depresiju, a kada je car bio depresivan, ceo grad
je zadravao dah. U atoru novog oboavanja, vodopije i vinopije nisu mogle da
nastave svoje rasprave, a i kraljevske ene i konkubine prestale su da se prepiru.
Kada je vrelina dana prola, Nikolo Vespui koji je sebe nazivao Mogor del Amore
ekao je pred kraljevskim odajama kao to mu je nareeno, ali car nije bio
raspoloen za njegove prie. Negde pred zalazak sunca, Akbar je izleteo iz svojih
prostorija praen uvarima i hladiocima i krenuo ka Pan Mahalu. Ti, rekao je kada
je video Mogora, glasom oveka koji je zaboravio na postojanje svog posetioca, a
onda se okrenuo, dobro. Hajde. Tela mukaraca koji su uvali carevu personu
razmakla su se malo i Mogor je uvuen u krug moi. Morao je da ide brzo. Car je
urio. Pod malom kupolom na vrhu Pan Mahala, car Hindustana gledao je preko

sikrijskog zlatnog jezera. Iza njega su bile sluge koje su mahale velikim perjanim
lepezama, a pored

njega je stajao utokosi Evropljanin koji je eleo da mu ispria priu o izgubljenoj

princezi. Govori samo o ljubavi ljubavnika, rekao je car, ali mi mislimo na ljubav
naroda prema njihovom princu koju, priznajemo, mnogo elimo. Pa ipak, te devojke
su se ubile jer su vie volele podeljenost nego jedinstvo, njihove bogove nego nae i
mrnju nego ljubav. Stoga zakljuujemo da je ljudska ljubav nestalna. Ali ta sledi iz
tog zakljuka? Da li treba da
postanemo okrutan tiranin? Da li da se ponaamo tako da izazovemo opti strah?
Da li samo strah moe da traje? Kada je veliki ratnik Argalija upoznao besmrtnu
lepoticu Karakez, odgovorio je Mogor

del Amore, zapoela je pria koja e regenerisati veru svih ljudi - vau veru, veliki
mogule, muu nad muevima, ljubavnice nad ljubavnicima, kralju kraljeva, ovee
nad ljudima! - u neumiruu sposobnost i izvanredan kapacitet ljudskog srca za
ljubav. Kada je car siao s vrha Pan Mahala i povukao se na poinak, plat tuge
ve je skliznuo s njegovih ramena. Grad je ispustio kolektivni izdah i zvezde su
zasjale malo jae. Tuga careva, kao to su svi znali, ugroavala je bezbednost sveta,
zbog toga jer je ona mogla da se transformie u slabost, ili nasilje, ili i jedno i drugo.
Carevo dobro raspoloenje najbolja je garancija za jednolian ivot, a ako je stranac
povratio Akbarovo raspoloenje, onda mu je

sledovala velika zahvalnost, i zasluio je pravo da se smatra prijateljem u nevolji.

Stranac, a moda i tema njegove prie, gospa Crnooka, princeza Karakez.
***

Te noi car je sanjao o ljubavi. U njegovom snu ponovo je bio kalif

Bagdada, harun al

Raid, lutao je inkognito, ovaj put ulicama grada Izbanira. Odjednom je on,
kalif, dobio svrab koji nijedan ovek nije mogao da izlei. Brzo se vratio u
svoju palatu u Bagdadu, eui se tokom itavog puta dugog dvadeset
milja, a kada je stigao kui okupao se u mleku magarica i

zatraio od omiljenih konkubina da mu celo telo izmasiraju medom.

Meutim, svrab ga je i dalje izluivao i nijedan doktor nije mogao nai lek,
iako su mu stavljali kupice i pijavice sve dok nije bio na samom pragu
smrti. Otpustio je sve te arlatane, a kada je povratio snagu shvatio je:

ako je svrab neizleiv, jedino to moe da uini jeste da sebi toliko

temeljno skrene panju i prestane da ga primeuje.

Okupio je najpoznatije komiare u svom kraljevstvu da ga zasmejavaju, i

najuenije filozofe da mu razvlae mozak do krajnjih granica. Erotske
plesaice budile su njegovu pohotu, a najvetije kurtizane su je
zadovoljavale. Izgradio je palate i puteve i kole i trkalita i sve te stvari
su dobro sluile, ali svrab se nastavio bez i najmanjeg znaka slabljenja.
Naredio

je da se itav grad Izbanir stavi u karantin i da se nakade svi odvodi, u

pokuaju da svrbljiva kuga satre u korenu, ali istina je bila da se veoma
malo ljudi ealo tako jako kao on. A onda je jedne noi, dok je pod
platom i u tajnosti etao ulicama Bagdada, video lampu na jednom
visokom prozoru, a kada je pogledao navie, ugledao je lice ene
osvetljeno sveom, pa je izgledala kao da je napravljena od zlata. U tom
jednom trenutku svrab je potpuno prestao, ali

im je ona zatvorila kapke na prozoru i ugasila sveu, svrab se vratio

neizmenjenom snagom. Tada je kalif shvatio prirodu njegovog svraba. U
Izbaniruje video to isto lice u slinom trenu, kako gleda s nekog drugog
prozora i ba nakon toga svrab je poeo. Pronai je, rekao je veziru, jer
to je vetica koja je na mene bacila ini.

Bilo je to lake rei nego uiniti. Kalifovi ljudi su pred njega dovodili
sedam ena dnevno, tokom sedam dana, ali kada bi im naredio da otkriju
lice, odmah bi video da nijedna nije ona

koju je traio. Osmog dana, meutim, ena pod velom dola je na dvor bez
poziva i zatraila da je prime, rekavi da ona moe da olaka kalifove
muke. Harun al Raid je naredio da je odmah prime. Znai, ti si
arobnica, povikao je. Nisam nita slino, odgovorila mu je. Ali,

otkad sam sluajno uhvatila pogled oveka pod kapuljaom na ulicama

Izbanira, nekontrolisano se eem. ak sam napustila rodni grad i
preselila se ovde u Bagdad nadajui se da e mi selidba umanjiti muke, ali
bilo je uzalud. Probala sam da zaokupim misli, da

skrenem svoju panju, pa sam tkala velike tapiserije i pisala knjige

poezije, ali bez koristi.

A onda sam ula da bagdadski kalif trai enu koja je uinila da njega sve
svrbi i znala sam reenje zagonetke.

Na te rei, bestidno je zbacila svoj veo i kalifov svrab je odmah potpuno

nestao, a zamenio

ga je potpuno drugaiji oseaj. I tebi? pitao ju je i ona je klimnula.

Nema vie svraba. Neto drugo umesto njega.

A i to je nevolja koju nijedan ovek ne moe da zalei, rekao je Harun al

Raid. Ili, u mom sluaju, nijedna ena odgovorila je dama. Kalif je
pljesnuo rukama i najavio svoj predstojei brak; a on i njegova Begum
iveli su sreno sve do smrti, unititelja dana. Takav je bio carev san.

***

Kako je pria o skrivenoj princezi poela da se iri po plemikim vilama i obinim

jarugama Sikrija, malaksali delirijum obuzimao je prestonicu. Ljudi su poeli sve
vreme da sanjaju o njoj, kako mukarci tako i ene, kako mangupi tako i dvorani,
kako kurve tako i sadui. Nestala mogulska arobnica iz dalekog Herata, koji je njen
ljubavnik Argalija kasnije nazvao Firenca Istoka, dokazala je da njene moi nisu
oslabile prolaskom godina i njenom verovatnom smru. Zaarala je ak i kraljicu
majku Hamidu Bano koja obino nije imala vremena za sanjarenje. Meutim,
Karakez koja je posetila snove Hamide Bano bila je uzor muslimanske posveenosti i
konzervativnog ponaanja. Nijednom stranom vitezu nije bilo dozvoljeno da ukalja
njenu istotu; odvojenost od svog naroda silno ju je muila a to je bila, moralo se
rei, verovatno krivica njene starije sestre. Stara princeza Gulbadan, s druge strane,
sanjala je potpuno drugaiju Karakez, slobodoumnu avanturistkinju ija je
neozbiljna, ak bogohulna veselost bila pomalo okantna ali potpuno divna, a pria
o njenoj vezi s najlepim ovekom na svetu bila je prosto krasna. Princeza Gulbadan
bi joj zavidela da je mogla, ali previe se zabavljala ivei kroz nju nekoliko noi
nedeljno. Za Skelet, kastelanku Kue Skande pokraj jezera, Karakez je bila olienje
enske seksualnosti i izvodila je nemogue gimnastike podvige iz noi u no zarad
kurtizaninog voajeristikog zadovoljstva. Meutim, nisu svi snovi o skrivenoj princezi
bili neni. Dama Man Bai, ljubavnica naslednika trona, smatrala je da je sva ta
apsurdna guva oko izgubljene gospe samo skretanje panje sa nje same, sa
sledee kraljice Hindustana, koja bi kako mladost i sudbina nalau trebalo da bude
tema fantazija njenih buduih podanika. A Doda, kraljica Doda sama u svojim
odajama, neposeivana od svog tvorca i kralja, shvatila je da joj dolazak skrivene
princeze donosi izmiljenu rivalku iju mo moda nee moi da podnese.
Jednostavno reeno, gospa Crnooka postala je sve svima: uzor, ljubavnica,

suprotnost, muza; u njenom odsustvu koristili su je kao jednu od onih posuda u koje
su ljudska bia ulivala sopstvene preferencije, gnuanje, predrasude, idiosinkrazije,
tajne, nesigurnosti i radosti, svoja neostvarena ja, svoje senke, nevinost i krivicu,
svoje sumnje i sigurnosti, svoju najdareljiviju ali i najnedragovoljniju reakciju na
sopstveni prolazak kroz svet. A njen
narator, Nikolo Vespui, mogul ljubavi, carev novi miljenik, brzo je postao
najpoeljniji gost u gradu. Danju bi mu se otvarala sva vrata, a nou je poziv u
njegovu omiljenu palatu za rekreaciju, Kuu Skande, ije su dve kraljice, boginje
bliznakinje, jedna mrava, druga korpulentna, dostigle nivo kada su mogle da biraju
meu zvaninicima Sikrija, bio najpoeljniji statusni simbol. Vespuijeva
monogamna vezanost za koatu, neumornu Skelet, Mohini, smatrana je
zadivljujuom. I ona sama teko je mogla da je shvati. Pola dama Sikrija bi ti
otvorilo svoja zadnja vrata, rekla mu je zaueno. Zar sam ja zaista sve

to eli? Obavio ju je ohrabrujuim zagrljajem. Treba da zna, rekao je, da

nisam preao itav ovaj put da bih tucao unaokolo. Zato je, zaista, doao? Bilo je
to pitanje koje je muilo mnoge gradske otre umove, kao i veinu njegovih
najpakosnijih mozgova. Sve vee zanimanje graanstva za svakodnevicu ogrezlu u
piu i seksom raspomamljeni noni ivot daleke Firence, kakvu je Mogor del Amore
opisivao u dugom nizu banketa u aristokratskim vilama i ispijajui rum u rupama za
zabavu niih slojeva, naveo je neke da posumnjaju u hedonistiku zaveru kojom bi
se oslabilo moralno tkanje naroda i uruio moralni autoritet jedinog pravog boga.
Badauni, puritanski lider vodopija i mentor sve buntovnijeg krunskog princa Salima,
mrzeo je

Vespuija otkako ga je stranac zadirkivao u atoru novog oboavanja. Sada je poeo

da ga posmatra kao instrument avola. Izgleda kao da je tvoj sve bezboniji otac
stvorio ovog satanskog oveuljka koji e mu pomoi u kvarenju naroda, rekao je
Salimu i dodao

pretei: Neto mora biti uinjeno, ako postoji ovek koji je dovoljno muko za to.
Sada su razlozi princa Salima za zdruivanje s Badaunijem bili sasvim sazreli; stao je
uz protivnika Abul Fazla, jer je Abul Fazl bio blizak poverenik njegovog oca.
Puritanizam nije

bio njegov stil, jer je bio ulan ovek iji bi kapaciteti uasnuli Badaunija samo da je

mravom oveku bilo dozvoljeno da za njih zna. Salima zbog toga nije
impresionirala Badaunijeva teorija da je car nekako izdigao demona poude iz pakla.
Njemu se Vespui nije dopadao jer je, kao patron Kue Skande, stranac bio jedini
ovek kojem je dozvoljen neogranien pristup personi madam Skelet; i uprkos sve
pomamnijim uslugama dame Man Bai, udnja krunskog princa prema Mohini samo

se poveavala kako je vreme prolazilo. Ja sam sledei kralj, rekao je sam sebi
besno, a ipak mi ta arogantna kua zadovoljstava uskrauje enu koju traim. to
se ticalo dame Man Bai, njen bes kada je saznala da njen verenik i dalje oajniki
eli da jebe njenu bivu robinju bio je ogroman. Stopio se s prezirom prema princezi
iz sna koju je Vespui potajno umetnuo u snove svih koje je

poznavala, i stvorio ruan gnojav ir u njenoj psihi koji je trebalo nekako, verovatno
silom, probiti. Kada je Salim sledei put izvoleo posetiti je, navukla je najprivlanije
ponaanje i stavljala zrna groa meu svoje zube kako bi ih on uklonio jezikom.
Ako taj Mogor ubedi

cara u svoje poreklo, mrmljala je svom voljenom, ili ako, to je verovatnije, car
pone da se pretvara da mu veruje iz nekih svojih razloga, shvata li kakve e biti
posledice, ljubavi moja - sloene i opasne posledice za tebe? Princu Salimu su
obino drugi ljudi morali izloiti stvari kao to su sloene posledice za njega samog,
pa ju je pitao da mu ih izgovori. Zar ne

vidi, o sledei kralju Hindustana, prela je, da bi to omoguilo tvom ocu da kae
da postoji jo jedan, vei kandidat za tron? Pa ak i ako se pokae da je to previe
nategnuto da bi se poverovalo, ta ako on odlui da usvoji tog ulizicu kao svog sina?
Zar ti vie nije stalo do
trona, ili e se boriti za njega, najdrai moj? Kao ena koja ne eli nita drugo do da
bude tvoja kraljica, bilo bi mi ao da saznam da nisi budui kralj ve samo buba bez
kime. ak su i carevi najblii bili sve vie rezervisani i sumnjiavi povodom pravih
ciljeva Mogora del Amorea na dvoru. Kraljica majka Hamida Bano smatrala ga je
uhodom sa nevernikog zapada, poslatim da zbuni i oslabi njihovo sveto kraljevstvo.
I Birbal i Abul Fazl bili su miljenja da je on sigurno nikogovi, da je verovatno
pobegao zbog nekog uasnog nedela u svojoj domovini, prevarant koji je morao da
prokopa sebi put u nov ivot jer stari vie nije mogao iveti. Moda mu je pretilo
spaljivanje, ili veanje, ili davljenje i ereenje, ili bar muenje i zatvor ukoliko se
vrati tamo odakle je doao. Ne smemo biti naivni, lakoverni

istonjaci kakvima nas smatra, rekao je Abul Fazl. Na primer, to se tie smrti
lorda Hoksbenka, nikada nisam prestao da verujem u njegovu krivicu. Birbal se
brinuo za samog cara. Ne verujem da vam misli zlo, rekao je, ali ispleo je oko vas
aroliju koja bi vam mogla na kraju nakoditi, odvlaei vas od vanih pitanja koja
treba da budu vaa glavna briga. Car nije bio ubeen u to i radije je bio saoseajan.
On je beskunik koji trai svoje mesto na svetu, rekao im je. Nizbrdo, u Kui
Skande, napravio je od javne kue neku vrstu domainstva i nainio neku vrstu ene
od koate kurve. Koliko li je samo gladan ljubavi! Usamljenost je sudbina lutalica;
on je stranac gde god da ode, postoji samo kroz mo sopstvene volje. Kada ga je
neka ena poslednji put pohvalila i nazvala svojim? Kada je

poslednji put osetio da ga neko uva, ili da je dostojan ega, ili da iemu vredi?
Kada oveka niko ne eli, neto u njemu poinje da umire. Optimizam bledi, na
mudri Birbale. Abul Fazle, na oprezni zatitnice, ovekova snaga nije neiscrpna.
oveku trebaju drugi ljudi koji e mu se obraati danju, i ene koje e se nou svijati
u njegov zagrljaj. Mislimo da na Mogor nije imao takvu vrstu hrane ve dugo. U
njemu postoji svetlost koja se skoro ugasila kada smo ga upoznali, ali svakog dana
sve vie jaa u naem drutvu, ili u njenom - u drutvu male Skelet, Mohini. Moda
mu ona spaava ivot. Istina je da ne znamo kakav je to bio ivot. Njegovo ime,
rekao nam je otac Akvaviva, slavno je u njegovom gradu, ali ako je tako, onda je on
ostao bez zatite tog grada. Ko zna zato je isteran? Nama je lepo s njim i ne zanima
nas, zasad, da otkrivamo njegove misterije. Moda je bio kriminalac, moda ak i
ubica, ne moemo rei. Ono to znamo jeste da je preao svet da bi iza sebe ostavio
jednu priu, a ispriao drugu, da je pria koju je doneo njegov jedini prtljag i da je
njegova najdublja elja ista kao elja jadnog nestalog Davanta - a to je da zakorai
u priu koju pria i pone da ivi ivot u njoj. Ukratko, on je stvor iz prie, a dobar
asfana
nikada nikome nije

napravio nikakvu pravu tetu. Gospodaru, nadam se da neemo doiveti da

saznamo koliko je takvo razmiljanje pogreno, odgovorio je ozbiljno Birbal. Ugled
pokojne Hanzade Begum, starije sestre skrivene princeze, opadao je kako je

opinjenost grada njenom mlaom sestrom rasla. Velika dama, koja je postala
junakinja dvora Akbarovog dede Babura kada se trijumfalno vratila kui nakon
godina zarobljenitva kod ajbani-kana, i koja je nakon toga postala mona sila u
mogulovom domainstvu, koju su pitali o svim dravnim pitanjima, sada je postala
arhetip svih okrutnih sestara, a njeno ime, nekada toliko potovano, postalo je
uvreda koju su ene upuivale jedna drugoj u besu, optuujui se za tatinu,
ljubomoru, uskogrudost ili izdaju. Mnogi ljudi poeli su da veruju da je tretman u
Hanzadinim rukama, jednako kao i opinjenost stranim paom, oteralo
skrivenu princezu od njene porodice, a taj izbor ju je poveo tajanstvenim,
nepoznatim putevima ka krajnjoj povuenosti. Kako je vreme prolazilo, raspoloenje
gaenja koju je javnost oseala prema zloj sestri poelo je da dobija
zabrinjavajue posledice. Neto svadljivo izdizalo se iz prie, zeleni smrdljivi
pramiak nesloge izvijao se iz prie i inficirao ene Sikrija, pa su do palate poeli da
pristiu izvetaji o unim raspravama meu sestrama koje su se ranije volele, o
sumnjienju i optubama, nepopravljivim razdorima i gorkim otuenjima, enskim
tuama, pa ak i ubadanjima noevima, kljuanju nenaklonosti i ozlojeenosti kojih
dotine ene jedva da su bile svesne pre nego to je stranac ute kose skinuo
masku s Hanzade Begum. Nevolje su, zatim, poele da se ire i obuhvataju sestre
od tetaka, strieva, ujni, zatim dalje roake, a na kraju sve ene, bilo da su u rodu,
bilo da nisu; pa ak i u carevom haremu mete neprijateljstva podigao se do

neuvenih i potpuno neprihvatljivih visina. ene su se uvek alile na mukarce

rekao je Birbal, ali ispostavilo se da su svoje

najdublje primedbe uvale jedna za drugu, jer dok od mukaraca oekuju da budu
nestalni, izdajnici i slabii, svom polu sude po viim standardima, oekuju vie od
svog pola - lojalnost, razumevanje, poverljivost, ljubav - i bilo je oigledno da su sve
odjednom shvatile da na ta oekivanja nije odgovoreno. Abul Fazl, sa sarkastinim
prizvukom u glasu, dodatno je primetio da kraljevo verovanje u navodnu
bezopasnost pria sada mora borbenije da se brani. Sva tri oveka, dvorani i kralj,
znala su da rat ena mukarci nikako ne mogu okonati. Kraljica majka Hamida
Bano i stara princeza Gulbadan pozvane su u Palatu snova. Stigle su gurajui jedna
drugu, svaka se glasno alei na pritajenu perfidnost one druge i postalo je
oigledno da je kriza izmakla kontroli. Jedno od retkih mesta u Sikriju koje je ostalo
imuno na taj fenomen bila je Kua Skande, pa su na kraju Skelet i Duek
domarirale uzbrdo i zahtevale da ih car primi, tvrdei da imaju reenje za problem.
Samoouvanje je bilo jak motiv za ovaj neuveni in. Moramo

neto da uinimo, nou je Skelet aputala Mogoru u krevetu, inae e za pet

minuta neko

odluiti da je itava ova gungula tvoja krivica i onda emo svi biti gotovi. Cara je
jednako

zabavljala drskost kurvi koliko ga je brinula situacija, pa je odobrio njihov zahtev za

prijem i

pozvao ih na obalu Najboljeg od svih jezera. Sedeo je udobno na jastucima na

tahtu
usred

jezera i rekao kurtizanama da preu na stvar. Dahanpana, zatitnice sveta, rekla

je Skelet, morate narediti svim enama u Sikriju da skinu svu svoju odeu. Car je
ustao. To je bilo

zanimljivo. Svu svoju odeu? pitao je da bi se uverio da je dobro uo. Do

poslednje

krpice, rekla je Duek smrtno ozbiljna. Donji ve, arape, ak i trake iz kose. Neka
etaju po gradu gole golcate jedan dan i vie nee biti ovih gluposti. Razlog to se
nevolja nije proirila na javne kue, objasnila je Skelet, jeste to dame noi
nemaju tajne jedna pred drugom, jedna drugoj peremo intimne delove tela i tano
znamo koje kuke imaju sifilis, a koje su iste. Kada gradske dame vide jedna drugu
golu na ulici, golu u kuhinji, golu na bazaru, golu svuda, vidljivu iz svakog ugla, sa
izloenim svim nedostacima i skrivenim dlaicama, poee da se smeju jedna
drugoj i shvatie kakve su budale bile mislei da ta udna, smena stvorenja mogu
biti njihovi neprijatelji. A to se mukaraca tie, rekla je Mohini Skelet, morate
im narediti da svi nose povez

preko oiju, a i vi sami morate uiniti isto. Tokom jednog dana, nijedan mukarac u
Sikriju nee pogledati enu, dok e ene, videvi jedna drugu otkrivenu, da tako
kaem, ponovo poeti da se slau.
Ako misli da u ja to uraditi, rekla je Hamida Bano, onda su ti prie onog stranca
stvarno razvodnile mozak. Car Akbar je pogledao svoju majku u oi. Kada car
neto naredi, rekao je, kazna za neposlunost je smrt. Nebo je bilo milostivo dana
odreenog za nagost ena. Oblaci su pokrivali sunce ceo dan i duvao je hladan
povetarac. Mukarci Sikrija nisu radili, nijedna radnja nije otvorena, polja su bila
prazna, vrata umetnikih i zanatlijskih studija bila su zatvorena. Plemii su ostali u
krevetu, muziari i dvorani su okrenuli lica ka zidu. A u odsustvu mukaraca, ene
prestonice ponovo su nauile da nisu sainjene od lai i izdaja ve samo od kose i
koe i mesa, da je svaka bila nesavrena kao i one druge, da nije bilo nieg
posebnog to su skrivale jedna od druge, nije bilo otrova, zavera i da ak i sestre
mogu, na kraju, pronai nain da se slau. Kada je sunce zalo, ene su se ponovo
obukle, mukarci su skinuli poveze i pojeli su obrok slian onom na poetku posta,
veeru od vode i voa. Od tog dana, kua Skelet i Dueka postala je jedina nona
ustanova koja je dobila carev lini peat odobrenja, a same dame postale su poasni
kraljevi savetnici. Iz toga su se izrodile samo dve loe vesti. Prva je imala veze s
krunskim princem Salimom. Te noi se, pijan, hvalio svima koji su hteli

da sluaju da je ignorisao oev dekret, da je sklonio svoj povez i posmatrao itavu

ensku populaciju satima. Novost je stigla do Akbara koji je naredio da se njegov sin
odmah uhapsi.

Abul Fazl je predloio najpodesniju kaznu za prinev zloin. Sledeeg jutra, na

otvorenom prostoru ispred kraljevskog harema, naredio je da se Salim skine go, a
onda da ga premlate uvari harema i evnusi i ene graene poput rvaica. ibali su
ga tapovima, gaali malim kamenjem i grumenovima zemlje dok nije poeo da
moli za milost i oprotaj. Nakon toga bilo je neizbeno da princ alkoholiar, iskvaren
opijumom, jednog dana pokua da se osveti Abul Fazlu, ali i caru Hindustana. Druga
tuna posledica nagosti ena bila je da se stara princeza Gulbadan prehladila to je
ubrzo dovelo do njene smrti. Na samom kraju, pozvala je cara i pokuala da povrati
ugled pokojne Hanzade Begum. Kada se tvoj otac vratio iz svog dugog egzila u

Persiji i ponovo te pronaao, rekla je, Hanzada Begum se brinula o tebi jer Hamida
Bano nije bila tu, naravno. Hanzada te je mnogo volela, nemoj to zaboraviti. Ljubila
ti je ruke i stopala i govorila da je

podseaju na stopala i noge tvog oca. Zato, kakva god bila pria o njenom
postupanju s Karakez, upamti da je i ovo bila istina. Loa sestra moe biti divna
pratetka. Gulbadan je

uvek traila preciznost u svojim seanjima na prolost, ali sada je poela da se

zbunjuje, ponekad nazivajui Akbara imenom njegovog oca, Humajun, a ponekad
ak i imenom njegovog dede. Kao da su se sva tri prva mogulska cara okupila uz
njen krevet, sva sadrana u Akbarovom telu, da motre na prelazak njene due iz
ovog sveta. Kada je Gulbadan umrla, Hamidu Bano ispunilo je uasno kajanje.
Gurkala sam je, rekla je. Gurnula sam je tako da je skoro pala, a bila je starija od
mene. Nisam je potovala i sada je nema. Akbar je teio svoju majku. Znala je da
si je volela, rekao je. Znala je da ena moe biti i bezobrazna guraica i dobra
prijateljica. Ali, kraljica majka je bila neutena. Uvek je delovala tako

mlado, rekla je. Aneo je pogreio. Ja sam bila ona koja je samo ekala da umre.
Kada je etrdeset dana oplakivanja Gulbadan prolo, Akbar je pozvao Mogora del
Amorea u Palatu snova. Previe ti treba, rekao mu je. Ne moe ovo veito
razvlaiti, zna.
Vreme je da nastavi sa svojim seanjem. Samo ispriaj celu prokletu priu to bre
moe - i molim te, uradi to tako da ne uskomea ponovo sve dame. Zatitnie
sveta, rekao je Mogor, duboko se naklonivi, nita ne elim vie nego da ispriam
celu moju priu, jer to je ono za im mukarci ude vie nego za svim drugim
stvarima. Ali da bih gospu Crnooku doveo u zagrljaj Argalije Turina, prvo moram
objasniti izvesne vojne dogaaje koji su ukljuivali tri velike sile postavljene izmeu
Italije i Hindustana, to jest kana Pelena - uzbekistanskog vojskovou, aha Imaela
ili Ismaila Safavida - kralja Persije, i osmanskog sultana. Prokleti nek su svi
pripovedai, rekao je Akbar iznervirano, potegnuvi vino iz crveno-zlatnog pehara.
Prokleta nek su i vaa deca.

15.

Na obali Kaspijskog mora stare krompir- vetice

NA OBALI KASPIJSKOG MORA STARE KROMPIR-VETICE

sedele su i plakale. Glasno

su jecale i divljaki naricale. Cela Transoksijana oplakivala je velikog ajbani-kana,

monog gospodara Pelena, vladara irokog Horasana, vlastodrca Samarkanda,
Herata i Bukare, potomka prave loze Dingis-kana, negdanjeg pobednika u borbi s
mogulskim skorojeviem Baburom...
Verovatno nije dobra ideja rekao je car neno,

u naem prisustvu ponavljati hvalisanje tog nitkova o naem dedi

...Omraenog ajbanija, tu divlju bitangu koja je pala u bici kod Marva i koju je ubio
ah Ismail od Persije, od njegove lobanje nainio crveno-zlatni pehar za vino
ukraen draguljima i odaslao delove njegovog tela irom sveta da bi dokazao da je
mrtav. Tako je nestao taj iskusan, mada i uasan, neobrazovan i varvarski ratnik od
ezdeset leta: sasvim podesno i ponieno, obezglavljen i raereen od zelene
mladei od samo dvadeset etiri leta.
Tako je mnogo bolje rekao je car, posegnuvi zadovoljno za sopstvenim
peharom s

vinom. Jer ne moe se nazvati vetinom ubijanje svojih sunarodnika,

izdavanje prijatelja, biti bez vere, bez milosti, bez religije; na taj nain
ovek moe stei mo, ali ne i slavu.

Ni Nikolo Makijaveli iz Firence ne bi to bolje rekao, sloio se

pripoveda.

***

Vraanje krompirom nastalo je u Astrahanu, na obalama reke Atil, kasnije nazvane

Volga, a smislila ga je lana vetica majka, Olga Prva. Meutim, njeni pobornici su se
od tada delili kao to se svet delio, pa su sada na zapadnoj obali Kaspijskog mora
koju nazivaju Hazar, u blizini Ardabila gde je ah Ismailova safavidska dinastija
imala korene u sufistikom misticizmu, vetice bile iiti i radovale se trijumfima
novog dvanaestoimamskog persijskog carstva, dok su na istonoj obali, gde su iveli
Uzbeci, vetice (neke od njih, jadne bednice u zabludi) bile na strani Pelen-kana.
Nakon toga, kada je ah Ismail i sam okusio poraz u rukama osmanske vojske,
sunitske krompir-vetice sa istoka Hazarskog mora tvrdile su da su njihove kletve
bile monije od magije njihovih iitskih sestara sa zapada.
Jer 'horasani' krompir je svemoan,

uzvikivale su mnogo puta, reima svoje najsvetije vere,

i sve

se stvari njime mogu postii.

Ispravnom upotrebom sunitsko-uzbekih arolija zasnovanih na krompiru bilo je
mogue nai muza, oterati privlanijeg ljubavnog suparnika ili izazvati pad iitskog
kralja. ah Ismail pao je kao rtva retko koriene kletve uzbekog antiiitskog
krompira i jesetre, koja je zahtevala koliine krompira i kavijara koje nije bilo lako
prikupiti, kao i ujedinjene
namere sunitskih vetica koje je bilo jednako teko postii. Kada su ule novosti o
Ismailovom porazu, istone krompir-vetice obrisale su svoje oi, prekinule narikanje
i

zaigrale. Horasani vetica koja izvodi piruete redak je i naroit prizor, a ono malo
ljudi koji su videli taj ples zaboravilo ga je. A kletva kavijara i krompira napravila je
razdor u sestrinstvu krompir-vetica koji do dananjeg dana nije zaleen. Meutim,
moda su postojali i prozainiji razlozi za rezultat bitke kod aldirana: osmanska
vojska je brojano znatno nadjaala persijsku; osmanski vojnici su imali puke koje
su persijanci smatrali nemuevnim orujem i odbijali da ga nose, pa su u velikim
brojevima odlazili u neizbenu ali, mora se priznati, muevnu smrt; povrh toga,
glaveina osmanskih snaga bio nepobedivi janiarski general, ubica Vlada Nabijaa,
zmaja avola iz Vlake, ovek po imenu Argalija firentinski Turin. Mada velik kolikim
je sam sebe smatrao

(a po njegovom miljenju, od njega samog ne bee boljeg), ah Ismail nije dugo

izdrao pred nosiocem zaaranog koplja. ah Ismail od Persije, samoimenovani
zemaljski predstavnik dvanaestog imama, bio je poznat kao arogantan, egoistian i
fanatian preobratitelj u
Itma Aari,
to jest u dvanaestoimamski iitski islam. Polomiu tapove za
chogan
mojih protivnika, busao se

reima sufijanskog sveca ajka Zahida, i tada e teren biti moj. A onda je izneo jo
jau tvrdnju, sopstvenim reima. Ja sam sami Bog, sami Bog, sami Bog! Hajde sad,
o slepi ovee koji je izgubio svoju putanju, pouj istinu! Ja sam apsolutni delatelj o
kojem ljudi govore. Nazivali su ga Vali Alah, boji svetenik, a njegovim
crvenoglavim

kizilba
vojnicima zaista je bio boanstvo. Skromnost, dareljivost, dobrota: tim osobinama
nije se proslavio. Pa ipak, kada je marirao na jug sa bojnog polja u Marvu, praen
glavom ajbani-kana u upu meda, i uao trijumfalno u Herat, upravo ga je tim
reima opisala princeza koju je istorija zaboravila, gospa Crnooka, Karakez. ah
Ismail bio je njena prva ljubav. Bilo joj je sedamnaest godina.
Znai, istina je uzviknuo je car. Stranac koji je bio razlog da se ne vrati
sa Hanzadom

na dvor mog dede, razlog da je moj plemeniti deda izbrie iz zapisa zavodnik o kom je naa voljena tetka Gulbadan govorila - nije bio tvoj
Arkalija ili Argalija, ve persijski ah lino.

Obojica su bili poglavlja u njenoj prii, o zatitnie sveta, odgovorio je

pripoveda. Jedan za drugim, pobednik, a zatim ovek koji je pobedio
pobednika. ene nisu savrene, mora se priznati, a ini se da je mlada
dama bila slaba na pobednike strane.
Herat, biser Horasana, prebivalite slikara Behzada, tvorca neuporedivih minijatura,
i

pesnika Damija, besmrtnog filozofa ljubavi, i poslednje prebivalite zatitnice

lepote, velike kraljice Guhar ad, to jest Sreni ili Sjajni Dragulj! Sada pripada
Persiji, rekao je ah Ismail naglas kada je projahao kroz njegove osvojene ulice.
Tvoja istorija, oaze, kupatila, mostovi, kanali i minareti sada su moji. S visokog
prozora palate posmatrale su ga dve

zarobljene princeze iz mogulske kue. A sada emo ili umreti ili biti osloboene,
rekla je

Hanzada, ne dozvolivi da joj glas zadrhti. ajbani-kan ju je uinio svojom enom i

rodila mu je sina. Posmatrala je zapeaenu urnu koju su, okaenu na obino koplje,
nosili iza konja
osvajaa i znala je ta se u njoj nalazi. Ako je otac mrtav, rekla je, onda je i mom
sinu presueno. Njen zakljuak bio je ispravan; kada se ah Ismail pojavio na
vratima princeza, deak je ve bio poslat na onaj svet, na susret sa svojim ocem.
Persijski kralj je naklonio glavu pred princezom Hanzadom. Vi ste sestre velikog
brata, rekao je, stoga vas

oslobaam. Imam na umu da vas, s mnogo darova kao znak prijateljstva, vratim
gospodaru Baburu koji je sada u Kunduzu; a vi ete, dame, biti najvei pokloni od
svih. Sve do sada, odgovorila je Hanzada, nisam bila samo sestra ve i majka i
ena. Poto si unitio dve treine mene, poslednji deo moe i da ide kui. Nakon
devet godina kao

kraljica kana Pelena, i osam godina kao majka princa, njeno srce bilo je iseckano na
komadie. Ali, ni u jednom trenutku Hanzada Begum nije dozvolila da njeno lice ili
glas

odaju njena prava oseanja, pa je ahu Ismailu delovala bezoseajno i hladno. Sa

dvadeset devet bila je prava lepotica i Persijanac je bio pod velikim iskuenjem da
zaviri pod njen veo, meutim, uzdravi se, okrenuo se mlaoj devojci. A ti, damo,
rekao je utivo koliko je mogao, ta ti eli da kae svom oslobodiocu? Hanzada
Begum je uhvatila svoju sestru za lakat kao da e je odvesti. Hvala, moja sestra i ja
istog smo miljenja, rekla je. Meutim, Karakez se istrgla iz sestrine ruke, zbacila
svoj veo i pogledala mladog kralja pravo u lice. Ja bih volela da ostanem rekla je.
Na kraju bitke ljude obuzima neka slabost. Kada postanu svesni krhkosti ivota,
steu ga na grudi kao kristalnu iniju koju umalo nisu ispustili i blago ivota
rasteruje njihovu hrabrost. U to vreme svi mukarci su kukavice i ne mogu misliti ni
na ta drugo osim na enske zagrljaje, ni na ta osim na zaceljujue rei koje samo
ene mogu aputati, ni na ta osim na sreu koju prua lutanje po fatalnim
lavirintima ljubavi. Obuhvaen tom slabou, ovek e uiniti stvari koje unitavaju
njihove najpromiljenije planove, moe dati obeanja koja e mu promeniti
budunost. I tako se ah Ismail od Persije udavio u crnim oima
sedamnaestogodinje princeze. Onda ostani, odgovorio je.
Potreba za enom koja e izleiti usamljenost ubijanja, rekao je car
priseajui se.

Obrisati krivicu pobede ili hvalisavost poraza. Umiriti drhtaje u kostima.

Osuiti vrele suze olakanja i srama. Drati te dok nastupa oseka mrnje,
a umesto nje osea neki vid duboke postienosti. Poprskati te lavandom
kako bi prikrila miris krvi na vrhovima prstiju i smrad

zgruane krvi na bradi. Potreba za enom koja e ti rei da si njen i

skrenuti tvoje misli sa smrti. Uguiti tvoja radoznala razmiljanja o tome
kako bi izgledalo sedeti na optuenikoj klupi, osloboditi te zavisti prema
onima koji su pre tebe otili bogu na istinu, i umiriti sumnje koje ti se
prevru u stomaku, sumnje u postojanje zagrobnog ivota, pa ak i samog
boga, jer ubijeni su tako konano mrtvi i ini se da ne postoji nikakav vii
smisao.

Nakon toga, kada ju je zauvek izgubio, ah Ismail priao je o maijama. U njenom

pogledu postojala je arolija koja nije bila potpuno ljudska, rekao je; avo je bio u
njoj i oterao ga u propast. Da ena tako lepa nije i nena, priao je svom
gluvonemom slugi, to
nisam oekivao. Nisam oekivao da e se tako oputeno okrenuti od mene, kao da
menja cipele. Oekivao sam da u biti voljen. Nisam oekivao da u biti
madnun-Lajla,
poludeo od

ljubavi. Nisam oekivao da e mi slomiti srce. Kada se Hanzada Begum bez sestre
vratila Baburu u Kunduz, doekana je velikom proslavom vojnika i igraa, trubama i
pesmom, a Babur lino je ustao na noge i zagrlio je dok je silazila s nosiljke. Ali,
daleko od javnosti, bio je razjaren i tada je naredio da se

Karakez ukloni iz istorijskih zapisa. Meutim, neko vreme je dopustio ahu Ismailu
da veruje kako su prijatelji. Kovao je novie sa Ismailovim likom kako bi to dokazao,
a Ismail je poslao trupe koje su mu pomogle da istera Uzbeke iz Samarkanda. A
onda vie nije mogao

da izdri i rekao je Ismailu da pokupi svoje trupe i ide kui.

Ovo je zanimljivo, rekao je car. Odluka naeg dede da poalje
safavidsku armiju kui nakon ponovnog osvajanja Samarkanda uvek je bila
misterija. U to vreme je prestao da pie knjigu o svom ivotu i nije je
nastavio jedanaest godina, pa se njegov glas o toj temi nije uo. Kada su
Persijanci otili, on je odmah ponovo izgubio Samarkand i morao je da
pobegne na istok. Mislili smo da je odbio persijsku pomo jer nije mario za
religioznu bombastinost aha Ismaila: njegove beskrajne proglase o
sopstvenoj boanstvenostiy njegovo velianje dvanaestoimamskog
iitizma. Meutim, ako je Baburov tihi bes zbog skrivene princeze bio
pravi razlog, koliko je onda velikih stvari proisteklo iz njenog izbora! Jer
upravo zato to je izgubio Samarkand Baburje doao u Hindustan i ovde
uspostavio svoju dinastiju, a mi lino smo trei u toj lozi. Onda, ako je
tvoja pria istinita, poetak nae imperije direktna je posledica samovolje
Karakez. Da li bi trebalo da je osudimo ili pohvalimo? Da li je bila

izdajnica koju treba prezreti za venost, ili naa pramajka, koja je

oblikovala nau budunost?

Bila je prelepa, samovoljna devojka, rekao je Mogor del Amore. A

njena mo nad mukarcima bila je tako velika da moda ni ona sama
isprva nije znala koliko su jake njene ari.
Karakez: zamislite je sad u safavidskoj prestonici, gradu Tabrizu, kako je miluju
ahovi najfiniji ilimi, kao to se Kleopatra zamotala u Cezarov ilim. U Tabrizu su
ak i padine brda bile prekrivene velikim ilimima jer su se tamo suili na suncu. U
njenim kraljevskim odajama, gospa Crnooka prevrtala se ovamo i onamo po
persijskim ilimima kao da su tela ljubavnika. A u uglu je uvek bio samovar koji se
puio. Jela je halapljivo, pilie punjene ljivama i belim lukom, ili kampe s pastom
od tamarinda, ili evapie s mirisnom riom, a opet, njeno telo je ostalo vitko i
izdueno. Igrala je bekgemon sa svojom slukinjom Ogledalom i postala najbolji
igra na persijskom dvoru. Igrala je i druge igre sa Ogledalom:

iza zakljuanih vrata u njenoj spavaoj sobi, dve devojke su se kikotale i vritale i
mnogi dvorani su verovali da su ljubavnice, ali nijedan mukarac niti ena nisu se
usudili da to kau, jer bi ih tra mogao kotati glave. Kada je posmatrala mladog
kralja dok igra
chogan,
Karakez bi uzdahnula u erotskoj ekstazi svaki put kada bi zamahnuo svojim tapom i
ljudi su poeli da veruju da je tim kricima i uzvicima zapravo bacala aroliju na loptu
koja bi
neizbeno pronala svoj put do gola dok bi tapovi odbrambenih igraa mlatili
uprazno. Kupala se u mleku. Pevala je kao aneo. Nije itala knjige. Bila joj je
dvadeset jedna. Nije zatrudnela. A jednog dana, kada je njen Ismail govorio o sve
veoj snazi njegovog protivnika na zapadu, osmanskog sultana Bajazita II,
promrmljala je opasan savet. Samo mu poalji taj tvoj pehar, rekla je, onaj
napravljen od lobanje ajbani-kana, da ga upozori ta e se desiti ako zaboravi gde
mu je mesto. Njegova tatina bila joj je zavodljiva. Bila je zaljubljena u njegove
mane. ovek koji je za sebe verovao da je bog moda je bio pravi ovek za nju.
Moda joj kralj nije bio dovoljan. Sami Bog! uzvikivala je kada bi je uzeo.
Apsolutni initelj! To mu se dopadalo, naravno, a poto je padao na hvale, nije
razmiljao o autonomiji njene velike lepote koju nijedan ovek nije mogao
posedovati, koja je posedovala sama sebe i koja e duvati gde god joj drago, kao

vetar. Iako je zbog njega napustila sve, promenila svoj svet u treptaju oka, ostavila
sestru, brata i klan kako bi otputovala na zapad u drutvu lepog stranca, ah Ismail
je u neizmernosti svog samoljublja smatrao takav radikalan in savreno normalnim
jer je, na kraju, on bio uinjen zbog njega. Kao rezultat, nije u njoj primetio onu
lutajuu crtu, onaj njen deo koji nije pustio korenje. Ako je ena tako lako okrenula
lea jednoj osobi kojoj je obeala vrednost, jednako lako bi ih mogla okrenuti i
sledeoj. Bilo je dana kada je elela nevaljalost: njegovu nevaljalost i svoju. U
krevetu mu je aputala da je u sebi imala i drugu sebe, lou sebe, a kada bi ona
prevladala, vie nije bila odgovorna za svoja dela, mogla je uiniti bilo ta, bilo ta.
To ga je uzbuivalo preko svake mere. U ljubavi mu je bila vie nego jednaka. Bila je

njegova kraljica. U etiri godine nije mu podarila sina. Nema veze. Bila je gozba za
ula. Bila je ono zbog ega su ljudi ubijali Bila je njegova zavisnost i njegov uitelj.
Hoe da poaljem Bajazitu ajbanijev pehar?, rekao je

nerazumljivo, kao da je pijan. Da mu poaljem lobanju drugog oveka? Velika je

pobeda to pije iz lobanje svog neprijatelja, proaputala je. Ali kada Bajazit bude
popio iz glave tvog poraenog neprijatelja, to e mu usaditi strah u srce. Pomislio je

da je zaarala pehar uasom. Dobro, rekao je. Uiniemo kako predlae

***

Argalijin etrdeset peti roendan doao je i proao. Bio je visok, bled ovek, a
uprkos godinama ratovanja njegova koa bila je bela kao enska; i mukarci i ene
divili su se njenoj mekoi. Voleo je lale i naredio je da mu ih izvezu na tunikama i
ogrtaima, verujui da one donose sreu, a od petnaest stotina podvrsta
istambulskih lala, est se u gomilama moglo nai u odajama njegove palate. Rajsko
svetio, neuporedivi biser, podiza zadovoljstva, uliva strasti, zavist dijamanta i
jutarnja rua: to su bile njegove omiljene lale i po njima se znalo da se ispod
ratnike spoljanosti krije ulan ovek, stvor zadovoljstva skriven unutar koe ubice,
enska linost u mukoj. I on je imao enski ukus za ukrase: kada nije bio u ratnikoj
opremi, izleavao se u draguljima i svili, a velika slabost su mu bila egzotina krzna,
crna lisica i ris iz Moskovije koji su u Stambol pristizali iz Feodosije na Krimu. Kosa
mu je bila dugaka i crna kao zlo, a usne pune i crvene kao krv.
Krv, i njeno prosipanje, bila je njegova ivotna preokupacija. Pod sultanom
Mehmedom II borio se u tuce pohoda i dobio svaku bitku u kojoj bi podigao svoju
arkebuzu u poloaj za paljbu ili isukao svoju sablju. Oko sebe je okupio vod vernih
janiara kao tit, sa vajcarskim

dinovima Otom, Botom, Klotom i D'Artanjanom kao svojim porunicima, i mada je

otomanski dvor bio prepun intriga, uspeo je da sprei sedam pokuaja ubistva.
Nakon Mehmedove smrti, carstvo je bilo na ivici graanskog rata izmeu njegova
dva sina, Bajazita i Dema. Kada je Argalija saznao da je veliki vezir, nasuprot
muslimanskom obiaju, tri dana odbijao da sahrani telo mrtvog sultana kako bi
Dem stigao do Stambola i zgrabio tron, poveo je vajcarske dinove u vezirove
odaje i ubio ga. Poveo je Bajazitovu armiju protiv

nesuenog uzurpatora i proterao ga u egzil. Borio se sa Mamelucima u Egiptu, na

moru i kopnu, a kada je savladao savez Venecije, Maarske i papstva, njegova
admiralska reputacija bila je ravna njegovoj slavi ratnika na vrstom tlu. Nakon
toga, najvee probleme pravili su

kizilba
narodi iz Anadolije. Nosili su crvene

kape s dvanaest nabora kako bi pokazali da su pristalice dvanaestoimamskog

iitizma, pa su zbog toga prili ahu Ismailu iz Persije, samoproklamovanom Samom
bogu. Bajazitov trei sin, Selim Okrutni, eleo je da ih satre, ali njegov otac je bio
uzdraniji. Zato je Selim Okrutni poeo da smatra svog oca popustljivim i slabiem.
Kada je od aha Ismaila u Stambol pristigao pehar, Selim ga je shvatio kao smrtnu
uvredu. Tog jeretika koji sebe naziva bojim imenom trebalo bi nauiti pameti,
objavio je. Uzeo je pehar kao to izazvani na dvoboj podie rukavicu koja mu je
baena u lice. Ispiu safavidsku krv iz ovog pehara, obeao je svom ocu. Argalija
Turin je iskoraio. A ja u sipati to vino, rekao je. Kada Bajazit nije dao dozvolu za
rat, stvari su se za Argaliju promenile. Nekoliko dana kasnije on i njegovi janiari
udruili su snage sa Selimom Okrutnim, a Bajazit je silom skinut s vlasti. Stari sultan
je oteran u prisilnu penziju, vraen u rodno mesto Didimotika u Trakiji, i na putu ka
njemu je umro od slomljenog srca, to je i bilo pravedno. U svetu nije bilo mesta za
ljude koji su izgubili kuranost. Selim, sa Argalijom na svojoj strani, lovio je i zadavio
svoju brau Ahmeda, Korkuda i ahinaha, a ubio je i njihove sinove; Red je ponovo

uspostavljen, a rizik od prevrata uklonjen. (Mnogo godina kasnije, kada je Argalija

ispriao Il Makiji o tim delima, opravdavao ih je govorei: Kada princ preuzme vlast,
trebalo bi

odmah da uini ono najgore, jer nakon toga e svako njegovo delo podanicima
delovati kao poboljanje u odnosu na nain na koji je poeo, a uvi to, Il Makija je
zautao, zamislio se i nakon nekog vremena lagano klimnuo glavom. Uasno,
rekao je Argaliji, ali tano.) Dolo je vreme da se suoi sa ahom Ismailom.
Argalija i njegovi janiari poslati su u Rumuniju, u severni deo centralne Anatolije,
uhapsili su hiljade
kizilba
stanovnika, a jo hiljade ubili. To je primirilo kopilad dok je armija marirala preko
njihove zemlje kako bi ahu uruila pismo od Selima Okrutnog. U tom pismu, Selim
je rekao: Vie se ne pridrava zapovedi i zabrana koje propisuje boanski zakon.
Podsticao si gnusne iitske frakcije na neosvetane seksualne zajednice. I prolio si
krv nedunih. Stotinu hiljada osmanskih vojnika napravilo

je logor uz jezero Van u istonoj Anatoliji na putu da se te rei proteraju niz

bogohulno grlo aha Ismaila. U njihovim redovima bilo je dvanaest hiljada
janiarskih musketara pod Argalijinom komandom. Bilo je i pet stotina topova,
povezanih u neprobojnu barijeru. Bojite kod aldirana bilo je severoistono od
jezera Van, a tamo su persijske snage napravile svoje uporite. Vojska aha Ismaila

brojala je samo etrdeset hiljada ljudi, a gotovo svi su bili konjanici, ali Argalija je,
osmotrivi njihov borbeni poredak, znao da
brojana nadmo nije uvek odluivala bitku. Kao i Vlad Drakul iz Vlake, i Ismail je
koristio strategiju spaljene zemlje. Anatolija je bila gola i ugljenisana, i osmanska
vojska koja je

napredovala od ivasa do Arzinjana nije mogla pronai mnogo toga za jelo ili pie.
Selimova armija je bila umorna i gladna kada se nakon dugog mara ulogorila pored
jezera, a takva armija se uvek mogla pobediti. Tek kasnije, kada je Argalija bio sa
skrivenom princezom, ona mu je rekla zato je njen nekadanji ljubavnik bio
nadvladan. Zbog vitetva, rekla je. Zbog glupog vitetva i zato to je sluao
nekog svog glupog neaka umesto mene. Neobina injenica bila je da je persijska
arobnica, zajedno sa svojom robinjom Ogledalom, bila prisutna na komandnom
brdu iznad bojnog polja, a njenu tanku feredu vetar je priljubljivao uz njeno lice i
grudi tako sugestivno da je, dok bi stajala izvan kraljevog atora, lepota njenog tela
potpuno skretala panju safavidskih vojnika s ratovanja. Sigurno

je bio lud kada je tebe poveo, rekao joj je Argalija kada ju je, krajem dana
ispunjenog smru, pronaao naputenu, prljavu od krvi i zgaenu ubijanjima. Da,
rekla je prozaino, izludela sam ga ljubavlju. Meutim, kada je u pitanju bila vojna
strategija, ak ni njene ari nisu mogle da ga nateraju da je poslua. Pogledaj,
vikala je, i dalje grade svoja odbrambena utvrenja. Napadni sada, dok nisu
spremni. I: Vidi, vikala je, pet stotina topova vezano im je u redu, a iza je
dvanaest hiljada ljudi s pukama. Nemojte prosto da galopirate eono na njih jer e
vas pobiti kao budale. I: Zar nemate puke? uli ste za puke. Za ime boje, zato
niste poneli puke? Na to je ahov neak Durmi-kan, budala, odgovorio: Ne bi
bilo poteno napasti ih dok nisu spremni za borbu. I: Nije plemenito poslati nae
ljude da ih napadnu otpozadi. I: Puka nije oruje za mukarca. Puka je za
kukavice koje se plae bliske borbe. I koliko god puaka imali, preneemo borbu kod
njih tako da bude prsa u prsa. Bitku e dobiti hrabrost, a ne - ha! - te
arkebuze
i
muskete
Okrenula se ahu Ismailu sa izrazom smeha oajnika. Kai ovom oveku da je
idiot, naredila mu je. Ali ah Ismail od Persije je odgovorio: Nisam karavanski
lopov da se unjam kroz senke. Bie ta je bog odredio. Odbila je da gleda bitku, pa
je sela u kraljevski ator lica okrenutog od vrata. Ogledalo je sela pored nje i drala
joj ruku. ah Ismail je poveo napad desnim krilom i udario na Osmanlije sleva, ali
arobnica je okrenula svoje lice. Obe vojske su imale velike gubitke. Persijska
konjica je posekla najbolje osmanske jahae, Ilire, Makedonce, Srbe, Epirce, Tesalce i
Traane. Sa safavidske strane, komandiri su padali jedan po jedan, a kako su padali.
arobnica je u svom atoru mrmljala njihova imena,

Muhamed-kan Ustajlu, Husein-

beg Lala Ustajlu, Saru Pira Ustajlu,

i tako redom. Kao da je sve mogla da vidi ne gledavi. Ogledalo je reflektovala njene
rei, pa se inilo kao da imena mrtvih odjekuju kraljevskim atorom.
Amir Nizam al Din Abd al Baki... al Baki...
ali ime aha koji je sebe smatrao bogom nije bilo izgovoreno. Osmanski centar se
odrao, ali turska konjica bila je na ivici panike kada je Argalija naredio da se dovede
artiljerija. Vi kopilani vikao je na svoje janiare, ako

iko od vas pokua da bei, okrenuu jebene topove na vas. vajcarski dinovi,
naoruani do zuba, trali su du osmanske borbene linije da daju naglasak
Argalijinim pretnjama. Tada je poela grmljavina puaka. Oluja je poela, rekla je
arobnica sedei u svom atoru. Oluja, odgovorila je Ogledalo. Nije bilo potrebe
gledati dok je persijska armija umirala. Bilo je

vreme da se zapeva pesma. ah Ismail bio je iv, ali bitka je bila izgubljena.
Napustio je bojno polje, ranjen, ne vrativi se po nju. Znala je to. Otiao je, rekla je

Ogledalu. Da, otiao je, sloila se druga. Sad smo neprijatelju na milost i
nemilost, rekla je

arobnica. Milost i nemilost, odgovorila je Ogledalo. ovek postavljen pred ator

da ih uva takode je pobegao. Dve ene ostale su same na polju uasne krvi. Tako ih
je Argalija pronaao, kako sede nezabraene, ispravljenih lea i same, okrenute od
vrata kraljevskog atora na kraju bitke kod aldirana, i pevaju tunu pesmu.
Princeza Karakez okrenula se ka njemu ne pokuavajui da sakrije nagost svojih

crta od njegovog pogleda. Od tog trenutka mogli su da vide samo jedno drugo i bili
su izgubljeni za ostatak sveta. On izgleda kao ena, pomislila je, kao visoka, bleda
crnokosa ena koja se prezasitila smrti. Kako je bio beo, beo kao maska. A na njoj,
poput mrlje od krvi, te crvene, crvene usne. Sablja u njegovoj desnoj ruci i puka u
levoj. Bio je i jedno i drugo, i maevalac i strelac, i muko i ensko, i on sam i
njegova senka. Napustila je aha Ismaila kao to je on napustio

nju i odabrala ponovo. Ovog bledolikog enu-mukarca. Nakon toga, on je nju i njeno
Ogledalo traio kao ratni plen i Selim Okrutni se sloio, meutim, ona je njega

izabrala mnogo ranije i njena volja je pokrenula sve to je usledilo. Nemoj se

plaiti, rekao je na persijskom. Niko na ovom mestu ne zna ta strah znai,
odgovorila je, prvo na persijskom, a zatim na agatajskom, njenom turskom
maternjem jeziku. A ispod tih rei krile su se one prave.
Hoe li biti moja? Da. Tvoja sam.

***

Nakon pljake Tabriza, Selim je eleo da ostane u safavidskoj prestonici preko zime i
osvoji ostatak Persije na prolee, meutim Argalija mu je rekao da e se vojska
pobuniti ukoliko bude insistirao na tome. Izvojevali su pobedu i prikljuili veliki deo
istone Anatolije i Kurdistana, gotovo udvostruivi veliinu otomanskog carstva.
Bilo je dovoljno. Neka linija koju su dosegli u aldiranu bude nova granica izmeu
otomanske i safavidske sile. Tabriz je svejedno bio prazan. Nije bilo hrane ni za ljude
ni za konje i kamile koje su vukle teret. Vojska je elela da ide kui. Selim je shvatio
da su stigli do kraja. Osam dana poto je osmanska vojska ula u Tabriz, Selim
Okrutni poveo je svoje ljude iz grada i zaputio se ka zapadu. Poraeni bog prestaje
da bude boanstvo. ovek koji ostavi svoju suprugu na bojnom polju prestaje da
bude ovek. ah Ismail vratio se slomljen u svoj slomljeni grad i proveo posled njih
deset godina svog ivota utapajui se u mraku i piu. Nosio je crnu odeu i crni
turban, a i safavidski barjaci su obojeni u crno. Vie nikada nije zajahao u bitku, ve
se ljuljao izmeu duboke tuge i razvrata na vagi koja je svima prikazivala njegovu
slabost i

dubine njegovog oaja. Kada je bio pijan, trao bi kroz prostorije svoje palate traei
nekoga ko vie nije bio tu, ko nikada vie nee biti tu. Kada je umro, nije mu bilo ni
trideset sedam. Bio je ah Persije dvadeset tri godine, ali sve to je bilo vano
izgubljeno je.
***

Kada je svukla Argaliju i pronala lale izvezene na njegovom donjem rublju, shvatila
je

da je zavistan od svog sujeverja, da je kao i svaki ovek koji je imao posla sa smru
radio sve to je mogao kako bi odloio sudnji dan. Kada je skinula njegov donji ve i
videla ih istetovirane na njegovim lopaticama i zadnjici, pa ak i na njegovom
debelom penisu, zasigurno je znala da je upoznala ljubav svog ivota. Vie ti ne
trebaju ti cvetovi, rekla mu je milujui ga. Sada ima mene da ti budem amajlija.
Pomislio je:

Da, imam tebe, ali samo do vremena kada te vie neu imati. Samo dok ne
odlui da me napusti kao to si napustila svoju sestru, da ponovo
promeni konje kao to si sa aha Ismaila prela na mene.
Na kraju, konj je samo konj. itala mu je misli i videvi da mu treba jo uveravanja,
pljesnula je rukama. Ogledalo je dola u spavau sobu ispunjenu cveem. Kai mu
ko sam, rekla je. Ona je dama koja te voli, rekla je Ogledalo. Ona moe da
zaara guje u zemlji i ptice na drveu da se zaljube, a ona se zaljubila u tebe, pa
sada moe imati ta god poeli. arobnica je mrdnula obrvom i Ogledalo je
pustila da joj odea padne na pod i uvukla se u krevet. Ona je moje Ogledalo,
rekla je arobnica. Ona je senka koja sija. Ko osvoji mene, dobija i nju. Tada je
Argalija, veliki ratnik, priznao poraz. Suoen s napadom sa svih strana, jedino to
ovek moe uiniti jeste da se bezuslovno preda. On joj je promenio ime u Anelika.
Poraen imenom Karakez, njegovim glotalnim plozivom i nepoznatom progresijom
zvukova, dao joj je serafimsko ime po kojem e je njeni novi svetovi znati. A ona je,
za uzvrat, prenela to ime na svoje Ogledalo. Ako u ja biti Anelika, rekla je, onda
e i ovaj moj aneo uvar biti jedna Anelika. Mnogo godina imao je ast da, kao
sultanov miljenik, boravi u odajama u Prebivalitu blaenstva, Topkapiju, umesto u
spartanskom smetaju janiarskih baraka. Sada, kada je njegovim odajama dodata
ar enske ruke, one su poele da deluju kao pravi dom. Meutim, dom je uvek bila
previe problematina i opasna ideja da bi ljudi kao Argalija dozvolili sebi da u nju
veruju. Mogla bi ih uhvatiti poput ome. Selim Okrutni nije bio ni Bajazit ni Mehmed
i nije smatrao Argaliju svojom nezamenljivom desnom rukom, ve verovatnim i
opasnim rivalom u borbi za mo, omiljenim generalom koji je mogao da povede
svoje janiare u unutranja sveta mesta palate, kao to je ve uinio, kada je ubio
velikog vezira. ovek sposoban da ubije vezira sposoban je da ubije i kralja. Takav
ovek je verovatno

nadiveo svoju upotrebljivost. im su se vratili u Stambol, sultan je, mada je u

javnosti obasipao hvalama svog italijanskog komandanta zbog njegove uloge u
uvenoj pobedi kod aldirana, poeo tajno da smilja Argalijino unitenje. Novosti o
njegovom nesigurnom poloaju Argaliji su dole do uiju zahvaljujui Karakezinoj
odluci da nastavi da zadovoljava njegovu ljubav prema lalama. Svuda oko

Prebivalita blaenstva bili su vrtovi, vrtovi ograeni zidovima i visei vrtovi,

umarci po kojima su jelenovi slobodno lutali i travnate obale koje su se sputale u
Zlatni rog. Leje s lalama mogle su se nai u etvrtom dvoritu i na niskom brdu na
severnom kraju kompleksa Topkapi, najvioj taki celog Prebivalita blaenstva, gde
su se nalazili maleni drveni paviljoni za uivanje nazivani kioscima. Lale su rasle oko
njih u velikom broju i stvarale atmosferu mirisnog spokoja i mira. Princeza Karakez i
njeno Ogledalo, stidljivo

zabraene, esto su etale tim vrtovima i odmarale u kioscima, ispijajui slatke

sokove,

razgovarajui paljivo s mnogim vrtlarima iz palate, bostandijama, da bi im

prikupili cvee za gospodara Argaliju, ili su brbljale u prazno, kao to ene ine, o
nevinim svakodnevnim traevima. Ubrzo je sve batensko osoblje, od najnieg
upaa korova do bostandi-bae, glavnog batovana, bilo duboko zaljubljeno u dve
dame, a kao posledica toga, i jezici su im

se razvezali kao kod svakog iskreno zaljubljenog oveka. Mnogi su primeivali kako
su brzo

dve strankinje postale vete u turskom jeziku, gotovo preko noi, ili se bar tako
inilo. Kao magijom, govorili su batovani. Meutim, Karakezine namere bile su
daleko od nevinih. Znala je, kao to su brzo otkrivali svi novi stanovnici Prebivalita
blaenstva, da hiljadu i jedan bostandija nije bio samo sultanov batovan ve i
njegov zvanini egzekutor. Ukoliko bi ena bila osuena za zloin, sultanov batovan
bi je zaio, jo ivu, u vreu optereenu kamenjem i bacio u Bosfor. A ukoliko je
trebalo ubiti mukarca, grupa batovana bi ga zgrabila i ritualno zadavila. Tako se
Karakez sprijateljila sa bostandijama i saznala ta su nazivali, u crnom humoru,
lalinim vestima. Ubrzo je smrad izdaje poeo da nadjaava miris cvea. Batovani
su je upozorili da njenom gospodaru, velikom generalu, slugi trojice sultana, preti
suenje po lanoj optunici i osuda na smrt. To joj je rekao glavni batovan lino.
Bostandi-baa Prebivalita blaenstva bio je sultanov glavni delat, odabran ne
samo zbog svojih hortikulturnih vetina ve i zbog brzog tranja, jer kada velika iz
dvora bude osuen na smrt on dobija ansu koja se ne prua obinim ljudima.
Ukoliko uspe da utekne bostandi- bai, moi e da ivi; njegova kazna bie
zamenjena proterivanjem. Ali, bostandi-baa bio je poznat po tome to je trao kao
vetar, pa trka realno nije ni bila nikakva ansa. Meutim, ovom prilikom batovan
nije bio zadovoljan zbog onoga to e morati da uradi. Pogubiti

tako velikog oveka za mene bi bila sramota, rekao je. Onda, rekla je arobnica,
ako

moemo, moramo pronai nain da se izvuemo iz te situacije. Uskoro e te ubiti,

dola je kui i rekla Argaliji. Vrtovi su prepuni glasina. Argalija je

ozbiljno pitao: Pod kojim izgovorom, pitam se? Princeza je akama obuhvatila
njegovo bledo lice. Ja sam izgovor, rekla je. Uzeo si mogulsku princezu kao ratni
plen. On to nije

znao kada me je dao tebi, ali sada zna. Zarobiti mogulsku princezu objava je rata
mogulskom kralju i, on e rei, dovodei osmansko carstvo u takav poloaj poinio si
izdaju i mora platiti cenu. To su vesti koje lale prenose. Upozoren unapred, Argalija

je imao vremena da saini planove, a dana kada su doli po njega, ve je, pod
okriljem noi, poslao Karakez i Ogledalo zajedno s mnogo kovega blaga koje je
prikupio tokom vie uspenih vojnih pohoda, i pod zatitom etiri vajcarska dina i
itavom pratnjom njegovih najvernijih janiara, ukupno oko stotinu ljudi, da ga
ekaju u Bursi juno od prestonice. Ako pobegnem s vama, rekao je, Selim e nas
loviti i pobiti kao pse. Moram da prihvatim suenje, a kada me osude, moram
pobediti u batovanskoj trci. Karakez je znala da e to rei. Ako si reen da
umre, rekla mu je, pretpostavljam da u morati to da dozvolim. Mislila je da
kae da e morati da mu spase ivot, a to e biti teko jer nee biti prisutna tokom
velike trke. im je Selim Okrutni u prestonoj odaji Prebivalita blaenstva proglasio
smrtnu kaznu za izdajnika Argaliju, ratnik je, poznajui pravila, skoio na noge i
poeo da tri. Od prestone odaje do Kapije ribarske kue bilo je oko pola milje kroz
vrtove palate, a on je tamo morao stii pre bostandi-bae u njegovoj tesnoj kapici,
belim muslinskim bermudama i golih grudi, koji ga je ve progonio i pristizao ga
svakim korakom. Ako ga
uhvate, umree u ribarskoj kui i bacie ga u Bosfor u kom su zavravali svi leevi.
Dok je trao izmeu leja, video je ispred sebe Kapiju ribarske kue, uo je korake
bostandi-bae kako mu se pribliavaju i znao je da nee moi da tri dovoljno brzo
da bi pobegao. ivot nema smisla, pomislio je. Preiveti tolike ratove da bi te
zadavio batovan. Istina je ono to kau, da nema heroja koji ne upozna praznou
herojstva pre nego to umre. Prisetio se

kako je kao mlad momak prvi put otkrio apsurd ivota, sam u malom amcu usred
pomorske bitke u magli. Posle svih ovih godina, pomislio je, moram ponovo da
uim istu lekciju. Nikada se nije pojavilo nikakvo zadovoljavajue objanjenje zato
je brzonogi glavni batovan sultana Selima Okrutnog odjednom pao steui svoj
stomak, samo trideset koraka pre kraja batovanske trke, niti zato je onda dobio
napad najsmrdljivijeg prdenja koje je

iko ikada omirisao, isputajui eksplozije vetrova glasne poput pucnjeva puaka, i
jeei u bolu poput iupane mandragore, dok je Argalija protravao pored ciljnog
stuba u kapiji ribarske kue, peo se na konja koji ga je ekao i odgalopirao u
izgnanstvo. Jesi li ti neto uinila? pitao je Argalija svoju voljenu kada ju je sreo u
Bursi. ta bih ja to mogla uiniti mom dragom malom bai? pitala je irei oi.
Poslati mu poruku u kojoj se unapred

zahvaljujem to e ubiti tebe, mog podlog otmiara, zajedno s kragom anatolskog

vina kako

bih mu izrazila svoju zahvalnost, to je jedno, ali izraunati koliko e tano izvesnom
napitku pomeanom s vinom trebati da pone da deluje na njegov stomak, e pa, to
bi bilo prilino nemogue, naravno. Kada se zagledao u njene oi nije video nikakvo
vrdanje, nikakav znak da su ona, ili njeno Ogledalo, ili obe zajedno, uinile ita ime

bi batovana ubedile da ne ispuni svoju dunost, moda ak i da pije u unapred

dogovoreno vreme, u zamenu za trenutak blaenstva koji bi takvom oveku trajao
itav ivot. Ne, Argalija je rekao sebi, dok su ga oi Karakez uvlaile sve dublje u
svoju aroliju, nita slino nije se moglo desiti. Pogledaj oi moje voljene, kako su
prostodune, kako pune ljubavi i iskrenosti.
***

Admiral Andrea Dorija, kapetan enovljanske flote, iveo je, kada je bio na suvom, u
predgrau Fasola, izvan gradskih zidina, ispred kapije svetog Tomasa, na
severozapadnom ulazu u luku. Kupio je tamo vilu od enovljanskog plemia Jakoba
Lomelina jer se u njoj oseao kao neki od drevnih Rimljana koji su nosili toge i
venie od lovora i iveli u ogromnim primorskim vilama poput one u Laurentinu
koju je opisao Plinije Mlai, ali i zato to je imala pogled na luku koji mu je
omoguavao da motri ko dolazi u grad i ko iz njega izlazi i kada. Njegove galije bile
su privezane odmah ispred kue za sluaj da je potrebna brza akcija. Zato je,
prirodno, on meu prvima video brod sa Rodosa koji je Argaliju vratio u Italiju, a kroz
svoj durbin razabrao je na brodu velik broj teko naoruanih ljudi, u uniformama
osmanskih janiara. etvorica su oigledno bila albino dinovi. Poslao je kurira s
terase na kojoj je sedeo da naredi njegovom poruniku Kevi da isplovi u susret
plovilu s Rodosa i sazna ta je novim posetiocima na umu. Tako se Keva korpion
ponovo naao oi u oi sa osobom koju je napustio u neprijateljskim vodama. ovek
kog Keva jo nije prepoznao kao Argaliju smestio se ispred jarbola broda s Rodosa,
obuen u iroki turban i glatku brokatnu odeu bogatog osmanskog princa. Njegovi
janiari bili su iza njega, potpuno naoruani i spremni, a uz njega, kao da privlae
sebi svu sunevu svetlost tako da je ostatak sveta delovao mrano i hladno, stajale
su dve najlepe ene koje je Keva ikada video, neskrivene lepote tako da je svi
mogu posmatrati, rasputenih crnih lokni koje su leprale na povetarcu poput
uvojaka boginja. Kada se Keva praen izvidnicom Zlatne bande ukrcao na
transportni brod s Rodosa, ene su se okrenule ka njemu i on je osetio kako mu ma
ispada iz ruke. Potom je osetio nean ali neumoljiv pritisak na svojim ramenima,
pritisak kojem nipoto nije eleo da se opire, i odjednom su i on i njegovi ljudi kleali
pred posetioevim nogama, dok su njegova usta teko izgovarala nepoznate rei
pozdrava.
Dobro dole, dobre gospe, i svi koji vas uvaju.
Budi oprezan, korpione, rekao je osmanski princ na savrenom firentinskom
italijanskom, a zatim, imitirajui Kevin nain govora, jerbo ako me ovek ne
pogleda pravo u oi, ja u mu iupam jetru i njom na'ranim galebove. Tada je
Keva shvatio ko stoji pred njim i poeo da se pridie, opipavajui gde mu je oruje;
ali, otkrio je da su mu kolena, iz nekog razloga, prilepljena za pod, kao i svim
njegovim ljudima. Ali opet, nastavio je Argalija, zamiljeno, sada je tvoje oko na
visini

dovoljnoj tek da zuri u mog jebenog oku. Veliki kondotijer Dorija, s bradom i
brkovima koji su mu tekli niz lice u monim talasima, pozirao je kao bog mora

Neptun vajaru Bronzinu, go na terasi svoje vile, drei trozubac u desnoj ruci dok je
umetnik skicirao njegovu golotinju, kada je, na njegovo

poprilino zaprepaenje, teko naoruana banda nitkova umarirala sa njegovog

privatnog nasipa i suoila se s njim. Na njihovom elu, za veliko udo, bio je njegov
ovek Keva korpion, koji se ponaao kao najgora ulizica, a u sredini grupe, pod
ogrtaima s

kapuljaama, bile su dve naoko enske osobe, iji identitet i narav nije mogao
odmah da utvrdi. Ako mislite da gomila razbojnika i njihovih kurvi moe savladati
Andreu Doriju bez borbe, zareao je zgrabivi ma jednom rukom i maui
trozupcem drugom, hajde da vidimo koliko e vas otii ivih odavde. U tom
trenutku, arobnica i njena robinja zbacile su svoje kapuljae i admiral Dorija
odjednom je spao na stidljivo mucanje. Odstupio je od grupe traei svoje
pantalone, ali inilo se da ene ne obraaju nikakvu panju na njegovu golotinju, to
je, ako nita drugo, bilo jo vee ponienje. Deak kog si ostavio da umre vratio se
po svoj dug, rekla je

Karakez. Govorila je savren italijanski, Dorija je to mogao da uje, mada jasno nije
bila Italijanka. To je bila goa za koju bi ovek mogao dati svoj ivot. Bila je to
kraljica za oboavanje, a njena drubenica, koja je izgledala kao preslikana slika
kraljevske dame, samo za nijansu manje lepa i armantna u odnosu na original,
takoe je bila lepotica za oboavanje. U prisustvu takvih uda bilo je nemogue
razmiljati o borbi. Admiral Dorija, steui ogrta oko sebe, stajao je otvorenih usta
dok su stranci prilazili. Bog mora bio je rob nimfi koje su izlazile iz voda. On se
vratio, rekla je Karakez, kao to je sebi obeao da e uraditi, kao princ, s
bogatstvom. Oistio se od elje za osvetom, pa ti je bezbednost osigurana.
Meutim, trai od tebe onu nagradu koja mu, u svetlosti njegove preanje slube i
sadanje milosti, jasno pripada. A kolika bi ona bila? pitao je Andrea Dorija.
Tvoje prijateljstvo, rekla je arobnica, i dobra veera, i bezbedan prolazak ovim

zemljama.
Bezbedan prolazak u kom pravcu?, pitao je admiral. Gde namerava da ide s tom
koljakom druinom? Domu ide mornar, Andrea, rekao je' Argalija Turin. Domu
ide ovek ratnik. Video sam sveta, zasitio sam se krvi, stekao sam novce, i sada u
da se odmaram. Nisi prestao da bude dete, rekao mu je Andrea Dorija. I dalje
misli da je taj dom, na kraju dugog puta, mesto gde e ovek pronai mir.

16.

Kao da su svi Firentinci bili kardinali

KAO DA SU SVI FIRENTINCI BILI KARDINALI

, prezrena gradska sirotinja preduhitrila je eminencije u crvenoj odei zatvorene u
Sikstinskoj kapeli i zapalila vatre kako bi proslavila izbor pape iz porodice Medii.
Grad je bio ispunjen plamenom i dimom, pa se iz daljine inilo kao da ceo gori.
Putnik koji bi u smiraj dana naiao tim putem - ovaj putnik, koji je sada iao putem
du mora, stegnutih oiju, bele koe i sa dugom crnom kosom zbog koje je izgledao
ne kao domai koji se vraa kui, ve kao egzotian stvor iz neke dalekoistonjake
legende, samuraj moda, sa ostrva Cipang ili Japana, potomak stranih vitezova sa
ostrva Kjuu koji su nekada porazili osvajake snage kineskog cara Kublaj-kana mogao bi pomisliti da pristie u trenutku nesree, pa bi mogao i zastati na svom
putu, zauzdati svog konja i podii nareivaku ruku generala, ruku naviklu da je
sluaju, kako bi odmerio situaciju. Argalija se u narednim mesecima esto seao tog
trenutka. Vatre su upaljene pre nego to su kardinali doneli svoju odluku, ali njihovo
proroanstvo ispostavilo se tanim i papa iz porodice Medii, kardinal ovani de
Medii, Lav X, zaista je izabran te noi da udrui snage sa svojim bratom vojvodom
ulijanom u Firenci. Kad se uzme u obzir

da se ova kopilad vratila u sedlo, bolje bi bilo da sam ostao u enovi

i
otplovio s Dorijom na njegovim ratnim brodovima dok se svet ne prizove pameti
rekao je Il Makiji kada ga je

video, ali istina je da sam hteo da je pokaem.

***

Zaljubljen ovek postaje budala rekao je car Mogoru del Amoreu.

Pokazati svetu lepotu svoje voljene, bez vela preko lica jeste prvi korak
ka njenom gubljenju.

Nijedan ovek nije naredio Karakez da sakrije svoje lice, rekao je

putnik. Niti je ona

naredila svojoj robinji da to uini. Sama je slobodno donosila odluke, a

Ogledalo je donosila svoje

Car je zautao. Preko vremena i prostora, zaljubljivao se.

***

Sa etrdeset i etiri, Nikolo Il Makija je u kasno popodne igrao karte u taverni u

Perkusini s mlinarem Frozinom Unom, mesarom Gaburom i krmarom Vetorijem, i svi
su jedan drugom dovikivali uvrede, ali nikako gospodaru zaseoka, ak ni ako je
sedeo pripit za njihovim bunim stolom i ponaao se kao da su svi jednaki, udarajui
dvaput pesnicom kada bi izgubio deljenje, a tri puta kada bi ga dobio, govorei
nepristojno kao i svi ostali, ispijajui
koliko i bilo koji drugi od prisutnih i nazivajui ih sve svojim voljenim vakama, kada
je Galjiofo, beskorisni drvosea prljavog jezika dojurio, unezverenog pogleda i bez
vazduha, pokazujui rukom. Stotinu ljudi ili vie, zakretao je, pokazujui kroz
vrata i gutajui vazduh. Da me jebe dvaput otpozadi, ako laem. Teko naoruani,
s dinovima na konjima, krenuli ovamo! Nikolo je ustao na noge i dalje drei svoje
karte. Onda sam ja, dragi

prijatelji, mrtav ovek, rekao je. Veliki vojvoda ulijano odluio je da ipak svri sa
mnom. Hvala vam za ove prijatne veeri koje su mi pomogle da sastruem bu sa
svog mozga na kraju napornog dana, a sada moram ii i pozdraviti se sa mojom
enom. Galjiofo se grio, dahui i steui svoje bokove kako bi olakao bol koji ga
je probadao. Gospodine jedva je

izgovorio, moda i ne, gospodine. Ne nose nau uniformu, gospodine. Jebeni

stranci, gospodine, iz jebene Ligurije moda, ili ak i dalje. I ene jau s njima,
gospodine, ene su s njima, strankinje, gospodine, a kad pogledate njih dve, elja
da ih jebete obuzme vas kao svinjska groznica. Da me jebe ako laem. Gospodine.
Ovi ljudi su bili dobri, pomislio je Il Makija, ovo nekoliko njegovih ljudi, ali uopteno
govorei, Firentinci su bili izdajice. Bio je to narod koji je izdao republiku i pozvao
Mediijeve nazad. Narod kom je sluio kao pravi republikanac, sekretar Drugog suda
asti, putujui diplomata i osniva firentinske milicije, izdao ga je. Nakon pada
republike i

otputanja gonfalonijera Pjera Soderinija, efa upravnog tela republike, i Il Makija je

morao biti otputen. Nakon etrnaest godina verne slube ljudi su pokazali da ih nije
briga za vernost. Ljudi su bili budale zbog moi. Dozvolili su da Il Makija bude
odveden u podzemnu utrobu grada gde su ekali muitelji. Takvi ljudi nisu zasluili
da neko mari za njih. Nisu zasluili republiku. Takvi ljudi su zasluili despota. Moda
su takvi bili svi ljudi, svuda, osim

ovakvih seljaka s kojima je pio i igrao karte i

triche-tach,
i nekoliko starih prijatelja, na primer Agostina Vespuija. Hvala bogu da nisu muili
Aga, on nije bio jak, priznao bi bilo ta, sve, a onda bi ga ubili, ako ne bi umro tokom
muenja, naravno. Ali, oni nisu hteli Aga, koji je bio mladi slubenik od Il Makije. Il
Makiju su hteli da ubiju. Nisu ga zasluili. Ovi seljaci jesu zasluili njega, ali
uopteno, ljudi su zasluivali svoje okrutne voljene prineve. Bol koji je streljao kroz
njegovo telo nije bio bol ve znanje. Bio je to pouan bol koji je razbio i poslednje
delie njegove vere u ljude. Sluio je ljudima, a oni su mu platili bolom, na tom
mranom podzemnom mestu, tom mestu bez imena na kojem su bezimeni ljudi
radili bezimene stvari telima koja su isto bila bezimena jer tamo imena nisu bila
bitna, samo je bol bio bitan, bol nakon kog je sledilo

priznanje nakon kog je sledila smrt. Ljudi su eleli njegovu smrt, ili ih bar nije bilo
briga da li je preiveo ili umro. U gradu koji je u svetu stvorio predstavu o vrednosti i
slobodi

pojedinane ljudske due, njega nisu cenili i nije ih bilo nimalo briga za slobodu
njegove due, kao ni za integritet njegovog tela. Dao im je etrnaest godina iskrene
i asne slube, a njih nije bilo briga za njegov suvereni individualni ivot, za njegovo
ljudsko pravo da ostane iv. Takve ljude treba odbaciti. Oni su bili nesposobni za
ljubav ili pravdu, stoga nisu imali znaaj. Nisu bili primarni ve sekundarni. Samo su
despoti bili vani. Ljubav naroda je

nestalna i nedosledna i tragati za takvom ljubavlju bilo je blesavo. Nije bilo ljubavi.
Postojala je samo mo. Malo-pomalo oduzimali su mu dostojanstvo. Bilo mu je
zabranjeno da naputa teritoriju Firence, a on je bio ovek koji voli da putuje. Bilo
mu je zabranjeno da ulazi u
Palaco Vekjo, gde je radio toliko mnogo godina, gde je pripadao. Ispitivao ga je
njegov

naslednik, izvesni Mikeloci, mediijevski uvlaka, ulizica nad ulizicama, zbog

moguih pronevera. Ali on je bio iskren sluga Republike i nije bilo tragova zloina. A
onda su pronali njegovo ime na paretu papira u depu oveka kog nije ni
poznavao i zakljuali ga na bezimenom mestu. Ime tog oveka bilo je Boskoli, bio je
budala, jedna od etiri budale ija je zavera protiv Mediija bila toliko budalasta da
je uguena skoro pre nego to je i poela. U Boskolijevom depu bio je spisak s dva
tuceta imena: neprijatelja Mediija po miljenju te budale. Jedno od imena bilo je
Makijaveli.

Kada ovek proe kroz muilite, njegova ula vie nikada ne zaborave izvesne
stvari:

vlanu tamu, hladan smrad ljudskih neistoa, pacove, vritanje. Kada je ovek bio
muen, jedan deo njega nikada ne prestaje da osea bol. Kazna poznata kao
strappado
spadala je u najmunije muenje koje je moglo biti naneto ljudskom biu, a da ono
ne bude namah ubijeno. Zglobovi su mu bili vezani iza lea, a ue kojim su bili
vezani prolazilo je preko kotura okaenog na tavanici. Kada su ga okaenog o to ue
odigli od tla, bol u ramenima postao je itav jedan svet. Ne samo grad Firenca i
njena reka, ne samo Italija, ve svi boji darovi bili su izbrisani tim bolom. Bol je bio
novi svet. Neposredno pre nego to je prestao da misli i o emu, i da ne bi mislio o
onome to e se desiti, Il Makija je pomislio na drugi Novi svet, i na Agovog roaka
Ameriga, prijatelja gonfalonijera Soderinija, Ameriga divljeg oveka, lutalicu koja je
dokazala, zajedno s Kolumbom, da Okeansko more nije sadralo udovita koja e
pregristi brod na pola, i da se nije pretvaralo u vatru kada bi dolo do ekvatora, i da
nije postajalo more blata ako biste otplovili previe na zapad, i koji je, to je moda i
vanije od svega toga, bio toliko domiljat da shvati ono to tupan Kolumbo nikada
nije shvatio, a to je da zemlje na suprotnoj strani Okeanskog mora nisu Indija; one
nisu imale nikakve veze sa Indijom, ve su, zapravo, bile potpuno nov svet. Da li e
taj Novi svet sada biti proglaen nepostojeim po naredbi Mediija, da li e biti
otkazan dekretom i postati samo jo jedna ideja zle sree - kao ljubav ili ispravnost
slobode - da li e pasti zajedno s palom Republikom, koju su na dno povukli Soderini
i ostali gubitnici, ukljuujui i njega samog? Sreni morski vuk, Il Makija je pomislio,
bezbedan u Sevilji gde ga ak ni Mediijeve ruke ne mogu dohvatiti. Amerigo je
moda star i bolestan, ali bio je bezbedan i bar je mogao umreti u miru nakon svih
svojih lutanja, mislio je Il Makija; a onda ga je ue podiglo prvi put i Amerigo i Novi
svet su nestali, kao i stari svet.
Uinili su to est puta i nisam priznao nita jer nije bilo nieg za
priznavanje.
Kada su prestali da ga mue, ponovo su ga zakljuali u zatvorsku eliju i pretvarali
se da e ga zaboraviti i pustiti ga da lagano umre u tami s glodarima. A onda,
najzad, i neoekivano, sloboda. U sramotu, zaborav, brani ivot. Oslobaanje u
Perkusinu. Otiao je u umu sa Agom Vespuijem i potraio mandragoru, ali vie
nisu bili deca. Njihove nade su leale u ruinama iza njih, umesto da sijaju pred
njima. Vreme za mandragoru je prolo. Jednom je Ago pokuao da natera La
Fjorentinu da se zaljubi u njega tako to joj je u pie sipao prah od mandragore, ali
pametna Alesandra nije dozvolila da bude uhvaena na taj nain, bila je otporna na
mandragorinu magiju i sama je smislila uasnu kaznu za Aga. Te noi, nakon to je
popila napitak od mandragore, prekrila je svoje probirljive navike i pustila Aga,
niskog bednika, u svoj oholi krevet, ali nakon to je iskusio etrdeset pet minuta
nerazreenog rajskog blaenstva, naredila je da ga izbace bez ikakvih ceremonija,
podsetivi ga pre nego to je otiao na tajnu kletvu mandragore: da e svaki ovek
koji bude vodio ljubav sa enom pod dejstvom tog korena umreti u roku od osam
dana, osim ako mu ona ne spase ivot

dozvolivi mu da ostane s njom celu no. A za to, rekla mu je, prosto nema
anse, dragi moj. Ago, sujeverni straljivac, opsednut magijom koliko i svi drugi na
svetu, proveo je osam dana ubeen da je kraj neminovan, poeo je da osea kako
mu smrt puzi uz udove, kako ga miluje hladnim prstima, stee mu lagano, lagano
testise i srce. Kada se devetog jutra probudio iv, nije osetio olakanje. iva smrt,
rekao je Il Makiji, gora je od mrtve smrti, jer

kad ivi mrtav i dalje osea bol slomljenog srca. Nikolo je znao neto o ivoj
smrti, jer iako je za dlaku izbegao mrtvu smrt, sada je bio

mrtav pas, jednako mrtav kao i jadni Ago, jer obojica su bili otputeni iz ivota, sa
njihovog posla, iz
grand salona
kao to je bio salon Alesandre Fjorentine, iz svega to su s razlogom smatrali svojim
pravim postojanjem. Da, bili su psi slomljenog srca, bili su manje od pasa, bili su
oenjeni psi. Svake noi zurio je u svoju enu preko veere i nije mogao da smisli
nita to bi joj rekao. Marijeta, tako se zvala. A tu su bila i njegova deca, njihova
deca, njihova mnogobrojna deca, to znai da je sigurno bio oenjen i imao decu
kao prava osoba, ali to je bilo u drugom dobu, u dobu njegove nehajne
velianstvenosti, kada je svakog dana jebavao drugu devojku kako bi ostao ivahan
i iv i kada je to isto radio i sa svojom enom, naravno, bar est puta. Marijeta
Korsini, njegova ena, koja mu je ila potkoulje i pekire i koja nije znala nita ni o
emu, koja nije razumela njegovu filozofiju niti se smejala njegovim alama. Svi
ostali na svetu mislili su da je smean, ali ona je bila bukvalista, mislila je da ovek
misli sve to kae, a da su aluzije i metafore samo alat koji su mukarci koristili da bi
prevarili ene, naterali ih da misle da ne znaju ta se deava. Voleo ju je, to je bila
istina. Voleo ju je kao lana svoje porodice. Kao sestru. Kada bi je tucao, oseao se
blago
pogreno.
Kao da je to
incest,
kao da jebe svoju sestru. Zapravo, taj oseaj je bio jedina stvar koja bi mogla da ga
uzbudi kada bi legao s njom.
Jebem svoju sestru,
rekao bi sebi i svrio. Ona je znala ta on misli, kao to je svaka ena znala misli
svog mua, i bila je srena zbog njih. Bio je ljubazan prema njoj i iskreno brinuo za
nju na svoj nain. Madona Marijeta i njeno estoro dece, usta koja je on morao da
hrani. Nesvakidanje plodna Marijeta: dodirni je i ona e nabubreti s detetom i
izbaciti Bernarda, Gvida, Bartolomeu, Tota, Primaveru i jo jednog deaka, kako mu
bee ime, Lodovika. inilo se kao da nema kraja oinstvu, a ovih dana novca je bilo
tako malo. Sinjora Makijaveli. Uurbano je ula u tavernu, sa izrazom lica kao da joj

kua gori. Nosila je plisiranu kapicu, a kosa joj je visila u nekontrolisanim uvojcima
oko jajolikog lica s malim punim ustima, dok su njene ruke leprale kao paija krila;
zaista, kad smo kod pataka, moralo se priznati da se gegala. Njegova ena se
gegala. Bio je oenjen gegajuom enom. Vie nikad nee moi ni da pomisli na
dodirivanje njenih intimnih delova. Zaista vie nije bilo razloga da je dodiruje.
Niccolo mio,
povikala je glasom koji je, upravo tako, previe liio na kvakanje, jesi li

video ta stie putem? ta je to, draga suprugo? odgovorio je paljivo. Neto

loe za komiluk, rekla je. Kao sama Smrt na konju i njeni bauci, sa svojim

kraljicama demonkama.
***

Dolazak ene koja e biti poznata, ili moda ozloglaena, kao

l'ammaliatrice Angelica,
takozvana arobnica iz Firence, u selo Sant Andrea in Perkusina, naterao je
mukarce da dotre s polja, a ene iz kuhinja, briui usput testo s prstiju o kecelje.
Drvosee su izale iz uma, sin kasapina Gabure istrao je iz kasapnice krvavih
ruku, a grnari su napustili svoje pei. Brat blizanac mlinara Frozina Una, Frozino
Due, izronio je branjav iz mlina. Janiari iz Stambola bili su prizor za gledanje,
izranavljeni u bitkama i smeurani. Ni kvartet vajcarskih albino dinova na belim
konjima nije bio neto to se vialo svaki dan u tom kraju, dok je impozantna figura
na elu kaval-kade, sa svojom belom, belom koom i crnom, crnom kosom, bledi
kapetan u kom je sinjora Makijaveli prepoznala Kosaa lino, bila bez sumnje
uznemirujua, pa su deca zazirala od njega dok je prolazio, jer ili bio on aneo
unititelj ili ne, video je previe umiranja i za njegovo, a i za tue dobro. Ali, ak i da
je bio aneo smrti, istovremeno je delovao udno poznato i govorio je savrenim
dijalektom te oblasti, pa su se ljudi pitali da li smrt uvek dolazi u lokalnoj
manifestaciji, takorei, koristei vae izraze i poznajui vae tajne i razmenjujui
vae privatne sale ak i dok vas je odvozila u svet senki. Meutim, dve ene,
avolje kraljice Marijete Korsini Makijaveli, brzo su preotele

svaiju panju. Jahale su kao mukarci, opkoraivi svoje konje na nain zbog kog je
enska publika uzdisala iz jednog razloga, a mukarci iz drugog, a njihova lica sijala
su svetlou otkrivanja, kao da su u tim prvim danima svog otkria mogle da usisaju
svetlosti iz oiju svih koji su ih posmatrali, a zatim da je ponovo raspre kao
sopstvenu zranost sa hipnotiuim, fantazirajuim efektima. Braa Frozino, i sami
blizanci, imali su sanjalaki izraz lica dok su zamiljali dvostruko venanje u bliskoj
budunosti. Ipak, uprkos svojim matarijama, bili su dovoljno otrooki da vide da

zadivljujue dame nisu potpuno identine, i da verovatno nisu ni u srodstvu. Prva

dama je gospodarica, a druga je sluga, rekao je

obranjavljeni Frozino Due, dodajui, jer je bio vei poeta od svog brata, One su
kao sunce i

mesec, zvuk i odjek, nebo i njegov odraz u jezeru. Njegov brat bio je direktniji.
Onda u ja uzeti prvu damu, a ti uzmi drugu, rekao je Frozino Uno. Jer, svakako, i
ova druga je lepa, i

uopte nee loe proi, ali pored ove prve, ona postaje nevidljiva. Mora da
zatvori jedno oko, da bude slep za moju devojku, kako bi primetio da je i tvoja
lepa. Kao blizanac stariji

jedanaest minuta, sebi je dodelio pravo da prvi bira. Frozino Due je hteo da se
usprotivi, ali

upravo tada se prva dama, gospodarica, okrenula i pogledala pravo u brau i

promrmljala svojoj pratilji na savrenom italijanskom.
ta misli, moja Anelika?

Moja Anelika, nije da nemaju izvesnog jednostavnog arma.

Naravno, to je zabranjeno, moja Anelika.

Moja Anelika, naravno. Ali moda emo ih poseivati u njihovim

snovima.

Obe emo poseivati obojicu, moja Anelika?

Moja Anelika, snovi e tako biti bolji.

Znai, bile su aneli. Ne avoli, ve aneli koji itaju misli. Bez sumnje krila su im
bila uredno sklopljena ispod odee. Braa Frozino su pocrvenela i zgrila se, divlje se

osvrui, ali inilo se da su samo oni uli ta su aneli na konjima rekli. Naravno, to
je bilo nemogue, pa je bilo dodatan dokaz da se desilo neto
boanske prirode. Boanske ili okultne. Ali ovo jesu bili aneli, aneli. Anelika,
ime koje

su oigledno delile, nije naziv za demona. One su bile aneli sna koji su mlinarima
obeali radosti o kojima ljudi poput njih mogu samo da sanjaju. Rajske radosti. Usta
su im

odjednom bila puna kikota, braa su se okrenula i potrala ka mlinu koliko su ih

noge nosile. Gde idete, povikao je za njima kasapin Gabura, ali kako su mu mogli
rei da moraju, to hitnije, lei i sklopiti oi? Kako da mu tano objasne zato je bilo
tako vano, zato nikada nije bilo vanije, spavati? Procesija je stala ispred
Vetorijeve taverne. Pala je tiina koju je prekidalo samo njitanje umornih konja. Il
Makija je zurio u ene kao i svi ostali, pa kada je uo kako Argalijin glas dopire iz
usta bledog ratnika, oseao se kao da je odvuen iz predivnog mesta u smrdljivu
septiku jamu. ta je bilo, Nikolo, govorio je glas, zar ne zna da kada zaboravi
svoje prijatelje, to znai da si zaboravio i sebe? Marijeta je uplaeno epala za
ruku svog mua. Ako je Smrt danas postala tvoj prijatelj, itala mu je u uvo,
onda e tvoja deca biti siroad pre nego to padne no. Il Makija se stresao kao da
sa sebe otresa dejstvo opijajueg pia. Pogledao je jahaa u oi, mirno i bez topline.
Na poetku bejahu tri prijatelja, rekao je tiho. Nikolo Il Makija, Agostino Vespui i
Antonino Argalija. Njihov deaki svet bio je magina uma. A onda je Ninove
roditelje odnela kuga. Krenuo je da trai svoju sreu i vie ga nikada nisu videli.
Marijeta je naizmenino gledala svog mua i stranca, a razumevanje se lagano irilo
preko njenog lica. Onda, nastavio je Nikolo, nakon dugih godina izdajnikih dela
protiv svoje zemlje i svog boga, koji je njegovu duu osudio na pakao, a njegovo telo
postavio na sprave za muenje, paa Argalija - Arkalija, Algalija, ak mu je i ime
postalo la - vratio se onome to vie nije bilo njegov dom. Il Makija nije bio duboko
religiozan ovek, ali bio je hrianin. Izbegavao je misu, ali je

verovao da su sve druge religije lane. Smatrao je pape odgovornim za veinu

ratova u to doba, a mnoge biskupe i kardinale kriminalcima, ali kardinalima i
papama se dopadalo ono

to je o prirodi sveta mogao rei bolje nego prinevi. Buncao je svojim drugarima iz
taverne

o tome kako je korupcija kurije oterala Italijane od vere, ali on nije bio jeretik,
sigurno nije, i

mada je u vladavini muslimanskog sultana bilo aspekata koje je bio spreman da

upozna, pa ak i pohvali, pomisao na odlazak u slubu takvom vladaru gadila mu se.
A bilo je tu i pitanje palate pamenja, te prelepe devojke, Anelik Koer iz Bura,
aneoskog srca, koja je, prisetivi se ta je uinjeno njenom umu i telu, skoila kroz
prozor u smrt. Iz razumljivih razloga, ovo pitanje nije mogao pomenuti u prisustvu
svoje supruge, poto je bila od ljubomornih ena, a on sam je bio kriv za izazivanje
te mane njenog karaktera: bio je starac pun ljubavi, ali ne prema svojoj eni, ili bar
ne na taj nain, ve prema devojci Barberi Rafakani Salutati, kontraaltu, koja je
pevala tako milo, koja je toliko stvari radila tako dobro,' i to ne samo na pozornici.
Da... Barbera, Barbera, da... Ne tako

mlada kao to je nekada bila, ali i dalje daleko mlaa od njega spremna,
neobjanjivo, da voli sedog oveka tokom godina svoje zelene lepote... Tako, uzevi
sve u obzir i razmislivi o posledicama drugaijeg postupanja, odluio je da je zasad
bolje usredsrediti se na pitanja bogohuljenja i izdaje.
Gospodine pao, pozdravio je svog prijatelja iz detinjstva dok su mu se obrve u
obliku krila slepog mia sudarale u nazubljenom neodobravanju, kakav posao bi
paganin mogao

imati ovde, na hrianskoj zemlji? Hteo bih da zatraim uslugu, odgovorio je

Argalija, ali ne za sebe.
***

Dva prijatelja iz detinjstva sedela su u Il Makijinoj radnoj sobi, okrueni knjigama i

gomilama papira, vie od sata. Nebo se zamrailo. Mnogi seljani su se ratrkali jer
su imali druga posla, ali mnogi su ostali. Janiari su ostali nepokretni na svojim
konjima, kao i dve dame, prihvativi samo ponuenu vodu od slukinje
Makijavelijevih. Dok je no padala, dva mukarca su opet izala i bilo je jasno da je
sklopljena neka vrsta primirja. Na Argalijin znak janiari su sjahali, a Argalija je lino
pomogao Karakez i njenom Ogledalu da siu s konja. Vojnici e preko noi
kampovati na imanju, neki na malom polju u blizini Grevea, ostali na farmama
Fontala, Il Poo i Monte Paljano. etiri vajcarska dina ostae u vili La Strada,
kampujui u atoru na njenom imanju, da bi uvali stanare. Meutim, kada se ljudi
odmore i osvee, drutvo e nastaviti dalje. Ali, za sobom e ostaviti neto od
ogromne vrednosti. ene su dole da ostanu, Nikolo je obavestio svoju enu, strane
dame,
mogorska

princeza i njena slukinja. Marijeta je primila vest kao da je smrtna kazna. Ubie je
lepota, bie spaljena na lomai beskrajne poude njenog mua. Najlepe i
najpoeljnije ene koje je iko iz Perkusine ikada video kraljice demonke - bie
smetene pod njenim krovom, a kao posledica njihovog prisustva, ona, Marijeta,

prosto e prestati da postoji. Postojae samo dve dame. Ona e biti nepostojea
ena svog mua. Hrana e se pojavljivati na stolu u vreme obroka i ve e biti opran
i kua e biti uredna, ali njen mu nee primetiti ko je uradio te stvari, jer e se
daviti u oima stranih vetica ija e je porazna poeljnost prosto izbrisati sa scene.
Deca bi morala da se presele, moda u kuu na osam kanala, uz Rimski put, a ona
bi morala da se razvlai izmeu tog mesta i La Strade, i to bi bilo nemogue, to nije
smelo da se

desi, ona to nee dozvoliti. Poela je da mu zakera, odmah tu, u javnosti, pred
oima celog sela i albino dinova i figure Smrti koja je zapravo bila Argalija vraen iz
mrtvih, ali Il Makija je podigao ruku i na trenutak izgledao ponovo kao firentinski
velika to je do nedavno bio, i videla je da je bio ozbiljan, pa je uutala. U redu,
rekla je. Ne moemo ponuditi prinevsku palatu, pa bi bolje bilo da se ne ale, to je
sve. Nakon jedanaest godina braka sa svojim muem koji je voleo da vrlja, ivci
sinjore Marijete su se istanjili, a sada je on bestidno krivio njenu razdraljivost jer ga
je oterala u, na primer, budoar bludnice Barbere. Ta kretava Salutati, iji je plan bio
da prosto nadivi Marijetu Korsini, a onda prisvoji njeno kraljevstvo i nasledi je u
glavnoj spavaoj sobi vile La Strada u kojoj je La Korsini bila gospodarica i majka
Nikolove dece. Zbog toga je Marijeta resila da ivi stotinu jedanaest godina i da
doeka da vidi sahranu njene rivalke, a onda da igra gola na njenom sirotinjskom
grobu pod punim mesecom. Uasnula ju je vatrenost njenih snova, ali prestala je da
porie istinu koju su oni sadrali. Bila je sposobna da uiva u
smrti druge ene. Moda je bila sposobna ak i da ubrza njen dolazak. To bi moda
moralo biti ubistvo, razmiljala je, jer je malo znala o vetiarenju, pa njene ini
obino nisu delovale. Jednom je celo telo namazala svetim uljem pre seksa sa
svojim muem, odnosno pre nego to ga je naterala na seks, i da je bila bolja
vetica, to bi ga vezalo za nju zauvek. Umesto toga, on se ve sledee popodne
zaputio kod Barbere kao i obino, a ona je psovala kada se vratio, nazivala ga
bezbonim kurvarom koji nije potovao ak ni svetost blagoslovenog ulja. Naravno,
on je nije uo, ali deca jesu, njihove oi su bile svuda, njihove ui su sve ule, oni su
bili poput aputavih savesti kue. Mogla ih je smatrati svojim svetim duhovima,
osim to je morala da ih hrani i popravlja im odeu i stavlja hladne obloge na
njihova ela kada su imali groznicu. Znai, bili su dovoljno stvarni. Pa ipak, njen
gnev i ljubomora bili su stvarniji

od njih i potiskivali su njenu sopstvenu decu u zapeak njenog uma. Deca su bila oi
i ui i usta i sladak dah u noi. Bili su periferni. Njen vid ispunjavao je ovaj ovek,
njen mu, tako mrzovoljan, tako uen, tako privlaan, toliki gubitnik, taj izbaeni,
proterani ovek koji jo nije shvatio ta je zaista vredno u ivotu. ak ga ni
strappado
nije nauio vrednosti ljubavi i jednostavnosti. ak ni to to je graanstvo, kojem je
posvetio sebe, odbacilo itav njegov ivot i rad, nije ga nauilo da je bolje bilo da
svoju ljubav i vrednost pokloni onima koji su blii njegovom domu, nego javnosti
uopte. Imao je dobru enu, ona ga je volela, a opet, jurio je jeftinu mladu fufu.

Imao je dostojanstvo i naitanost i svoje malo, ali dovoljno imanje, pa ipak, pisao je
poniavajua pisma za Mediijev dvor svakog dana, molei pokornim tonom za neku
vrstu javne slube. Bila su to ulizika pisma, nedostojna njegovog mranog
skeptinog genija, rei koje su smanjivale duu. Prezirao je ono to je trebalo da
uva: svoju skromnu oevinu, ovo tlo, ove kue, ove ume i polja i enu koja je bila
skromna boginja u njegovom uglu sveta. Jednostavne stvari. Hvatanje drozdova pre
zore, loze koje su dobro rodile, ivotinje, farma. Ovde je imao vremena da ita i pie,
da dopusti moi svog uma da se suprotstavi umu bilo kog princa. Njegov um bio je
najbolje na njemu, i u njemu je i dalje imao sve ono to je bilo bitno, ali i pored toga,
inilo se da mu je u divljem razoaranju, u bolnom raskuivanju, stalo samo do
pronalaenja novog leita za njegovog doku. Ili samo to toga da ga smesti u ono
jedno posebno mesto za odmor, u tu Barberu, raspevanu drocu. Kada su njegovu
novu dramu o mandragorinom korenu izvodili u ovom ili u onom gradu, naterala ih
je da joj daju posao - da peva u pauzama i zabavlja publiku dok eka. Bilo je udo da
publika nije otila sa uhoboljom, zgaena. Bilo je udo da joj njegova dobra ena
nije otrovala vino. Bilo je udo da je bog dozvoljavao bestidnicama poput Barbere da
cvetaju dok dobre ene trunu i stare. Ali moda sada, rekla je Marijeta sebi, ta
krava to arlaue i ja imamo neto zajedniko. Moda sada treba da razgovaramo o
ovom novom problemu vetica koje su dole da unite na sreni firentinski nain
ivota.
***

Nikolo je imao naviku da svake veeri razgovara s mrtvima, u ovoj sobi u kojoj je
sada stajao licem u lice sa svojim drugom iz detinjstva da bi video moe li ostaviti
po strani neprijateljstvo koje je naviralo kroz njegovo telo, ili im je sueno da ostanu
neprijatelji za
itav ivot. Neujno je zatraio savet od mrtvih. Bio je u bliskim odnosima s veinom
heroja i zlikovaca, filozofa i ljudi od akcije iz drevnog sveta. Kada je bio sam, oni bi
se okupili oko

njega, raspravljali se, objanjavali ili ga vodili sa sobom u svoje besmrtne pohode.
Tako je video Nabisa, princa Spartanaca, kako brani taj grad od Rima, ali i ostatka
Grke; ili svedoio o ustanku Agatokla Sicilijanca, grnarevog sina koji je postao kralj
Sirakuze zahvaljujui samo domiljatosti - ili jahao sa Aleksandrom Makedonskim
protiv Darija Velikog iz Persije. Tada je osetio da se zavese njegovog uma razmiu i
da svet postaje jasniji. Prolost je bila svetlost koja, ako je ispravno usmerite, moe
da osvetli sadanjost jae nego ijedna moderna lampa. Velianstvenost je bila poput
svetog plamena na Olimpu, prenosi se s jednog velikana na drugog. Aleksandar je
sebe modelovao po Ahileju, Cezar je krenuo

Aleksandrovim stopama i tako dalje. Razumevanje je bilo drugi takav plamen.

Znanje se

nikada nije prosto raalo u ljudskom umu; ono se uvek iznova raalo. Prenoenje
mudrosti iz jednog doba u sledee, taj ciklus ponovnog raanja: to je bila mudrost.
Sve ostalo bilo je varvarstvo. Pa ipak, varvara je bilo svuda, i svuda su pobeivali.
vajcarci, Francuzi, panci, Nemci, svi su gazili po Italiji u ovom dobu neprestanih
ratova. Francuzi su upali i borili se s papom, Venecijancima, pancima i Nemcima na
italijanskom tlu. A onda su se, u treptaju oka, Francuzi, papa, Venecijanci i Firentinci
borili protiv Milaneza. Zatim su se papa, Francuska, panija i Nemaka borili protiv
Venecijanaca. Onda papa, Venecija, panija i Nemaka protiv Francuske. Onda
vajcarci u Lombardiji. Zatim vajcarska protiv Francuske. Italija je postala karusel
rata, rata koji se tancao kao igra menjanja partnera, ili kao igra Odlazak u
Jerusalim, to jest igra muzikih stolica. I u svim tim ratovima, nijedna armija sa
isto italijanskim snagama nikada nije uspela da se sposobno suprotstavi hordama
koje su navirale preko njenih granica. To ga je, na kraju, pomirilo s njegovim ponovo
roenim prijateljem. Ako treba izbaciti varvare, onda je moda Italiji potreban
sopstveni varvarin. Moda bi Argalija koji je iveo meu varvarima tako dugo, koji je
izrastao u tako svirepog varvarskog ratnika da je

izgledao kao inkarnacija same Smrti, mogao biti spasitelj koji je zemlji trebao. Na
Argalijinoj koulji bile su izvede lale. Smrt meu lalama, mrtvi velikani aputati su
mu na uvo, odobravajui. Moda e ovaj firentinski Osmanlija biti srean cvet za
grad. Lagano, nakon dugog razmiljanja, Il Makija je ispruio ruku dobrodolice.
Ako moe da izbavi Italiju, rekao je, moda e tvoje dugo putovanje biti in
provienja, ko zna. Argalija se usprotivio religijskim prizvucima u Il Makijinoj
pretpostavci. U redu, Il Makija je spremno priznao. Spasitelj je pogrena titula za
tebe. Slaem se. Recimo samo 'kukin sin' umesto toga. Na kraju je Andrea Dorija
ubedio Argaliju da nema svrhe sanjariti o povratku kui gde e podii noge i
odmarati se. ta misli, ta e vojvoda Dulijano rei, pitao ga je stari

kondotijer,
'Dobro doao kui, sinjor naoruani do zuba pirate izdajnice janiaru to
ubija hriane, sa stotinu i jednim borcem prekaljenim u bitkama i tvoja
etiri albino dina. Verujem ti kada kae da si doao u miru, a sva ta
gospoda e oigledno raditi kao batovani i batleri i stolari i moleri od
sada?'
Samo bi beba progutala tu priu. Pet minuta poto se pojavi s tim izgledom kao da
si spreman za rat, poslae itavu miliciju u lov na tvoju glavu. Znai, ti si mrtav
ovek ako ode u Firencu, osim ako... Osim ako ta, Argalija je morao da pita.
Osim

ako mu kae da bi trebalo da angauje tebe kao glavnog vojnog komandira koji mu
je preko
potreban. Nije ba da ima nekog drugog izbora, rekao je stariji ovek. Za ljude
poput nas

penzija ne postoji. Ne verujem vojvodi, rekao je Argalija Il Makiji. Kad smo kod
toga, ne verujem ba ni Doriji. Uvek je bio bitanga i nisam uveren da se njegov
karakter popravio s godinama. Moda je Dulijanu poslao poruku u kojoj mu kae:
ubij Argaliju im kroi unutar gradskih zidina. Dovoljno je hladnokrvan da bi to
mogao uiniti. A moda mu je i naiao trenutak dareljivosti, pa me je stvarno
preporuio, u ime starih vremena. Ne elim da vodim ene u grad dok ne saznam
kako stoje stvari. Rei u ti tano kako stvari stoje, Nikolo je gorko odgovorio.
Apsolutni vladar grada je Medii. Papa je Medii. Ljudi ovde kau da je verovatno i
bog Medii, a to se tie avola, on svakako jeste, bez ikakve sumnje. Zbog Mediija
sam zaglavio ovde i zaraujem crkavicu za ivot gajei stoku i obraujui ovo pare
zemlje i prodajui drva za potpalu, a i tvoj prijatelj Ago je nagrabusio. To nam je
nagrada to smo ostali u gradu i verno mu sluili itav

na ivot. A onda se ti pojavi, nakon karijere bogohuljenja i izdaje, ali poto e

vojvoda u tvojim hladnim oima videti ono to svi ovde mogu da vide, a to je da si
dobar u ubijanju ljudi, verovatno e dobiti komandu nad milicijom koju sam ja
izgradio, milicijom koju sam stvorio ubedivi jadne cicije sugraane iz naeg
bogatog grada da vredi plaati stalnu vojsku, milicijom koju sam ja obuio i poveo je
u pobedu u velikoj opsadi i ponovnom osvajanju naih starih poseda u Pizi, a ta
milicija, moja milicija, bie tvoja nagrada za zao, profiterski i raskalaan ivot, i
teko je, zar ne, u takvoj situaciji verovati u ono emu nas sudbina ui, da e vrlina
neizbeno biti nagraena, a greh bez izuzetka biti zbaen. uvaj dve dame dok ne
poaljem po njih, rekao je Argalija, a ako budem imao sree i dobijem poloaj,
videu ta mogu da uinim za tebe i za malog Aga. Savreno, rekao je Il Makija.
Znai sada ti
meni
ini uslugu.
***

ivot je teko udario po Agu Vespuiju i bio je drugaiji ovih dana, manje veseo,
pristojnog jezika, poraen. Za razliku od Il Makije, njega nisu proterali iz grada, pa je
dane provodio u kui u Onjisantiju poslujui sa uljem, vunom, vinom i svilom, to je
prezirao. esto je odlazio u Sant Andreu da lei sam u mandragorinoj umi,
posmatra kretanje lia i ptica, sve dok ne doe vreme da se Nikolu pridrui u
taverni na partiji pia i
trich-tacha.
Njegova svetlucava zlatna kosa prerano je pobelela i istanjila se, pa je izgledao
stariji nego

to je bio. Nije se enio, niti je poseivao bordele onako redovno i entuzijastino kao
ranije. Ako mu je gubitak posla unitio ambicije, ponienje u rukama Alesandre
Fjorentine unitilo mu je seksualne porive. Sada se oblaio ofucano i ak je postajao
cicija, prilino nepotrebno jer je uprkos gubitku plate bilo dovoljno vespuijevskog
bogatstva za ono to mu treba. No pre nego to je Il Makija napustio Firencu i
krenuo u Perkusinu, Ago je priredio veernju zabavu, a na kraju nje je svakom gostu,
ukljuujui i Nikola, isporuio raun od etrnaest solda. Il Makija nije imao toliko
novca kod sebe, pa je dao samo jedanaest. I danas ga je Ago, neprikladno esto,
podseao da treba da plati jo tri solda.
Il Makija nije zamerao svom prijatelju zbog nove krtosti, jer je verovao da je Aga
odbacivanje grada nakon godina napornog rada pogodilo jae nego njega samog, a
gubitak voljene osobe mogao se kod ostavljenog manifestovati svim vidovima
udnih simptoma. Ago je bio jedini od tri prijatelja koji nikada nije eleo da putuje,
jedini kom je grad bio sve to mu treba i vie od toga. Pa ako je Il Makija izgubio
grad, Ago je bio odvojen od itavog sveta. Ponekad je ak priao o naputanju
Firence zauvek, o praenju Ameriga u paniju i prelasku Okeanskog mora. Kada je
razmiljao o takvim puteestvijima nije to inio bez zadovoljstva; bilo je to kao da
opisuje prelazak iz ivota u smrt. Vesti o Amerigovoj smrti produbile su turobnost
njegovog roaka. inilo se da je Ago spremniji nego ikada pre da razmilja o smrti
pod tuim nebom. Ostali stari drugovi postali su svadljivi. Bjao Buonakorsi i Andrea
di Romolo su prekinuli vezu, ali i veze sa Agom i Il Makijom. Ali Vespui i Makijaveli
su ostali bliski. Zbog toga se Ago pre zore pojavio na konju samo da bi sa Il Makijom
iao u lov na ptice i gotovo je umro od straha kada su se etiri ogromna oveka
uzdigla oko njega u jutarnjoj izmaglici i zahtevala da im kae ta radi tu. Meutim,
kada se Il Makija umotan u dugaak ogrta pojavio iz kue i potvrdio identitet svog
prijatelja, dinovi su postali sasvim prijatni. Zapravo, kao to je Argalija znao, etiri
vajcarska janiara bila su okoreli traeri, lakog jezika kao neke lajave ene s pijace,
i dok su ekali Il Makiju koji se vratio u kuu da namae smolu na brestove granice
u malim kavezima, Oto, Boto, Kioto i D'Artanjan su Agu dali

toliko ivopisnih informacija o situaciji da je, nakon duge apstinencije, prvi put osetio
obnovljeno komeanje seksualne elje. Zvualo je kao da te ene vredi pogledati.
Nikolo je bio spreman, a s praznim kavezima uvezanim na leima, asna re,
izgledao je kao torbar koji je bankrotirao, i dva prijatelja su krenula u umu. Magla
se podizala. Kada seoba drozdova proe, rekao je Il Makija, nas dvojica neemo
imati ak ni ovo da mu se nadamo. Ali u oima mu je bila svetlost koje dugo nije
bilo i Ago je rekao: Znai, one su stvarno neto posebno, a? Vratio se i Il Makijin
osmeh. A evo ta je udno, rekao je. ak je i ena odjednom prestala da mi
zvoca. Od trenutka kada su princeza Karakez i njeno Ogledalo ule u dom
Makijavelija, Marijeta Korsini je poela da se osea aavo. Divan gorkoslatki miris
uao je u kuu ispred dve strankinje i brzo se proirio hodnicima, uza stepenice i u
svaku pukotinu u kui, i dok je udisala taj bogati miris, Marijeta je poela da misli da
joj ivot i nije tako teak kao to je, pogreno, verovala, da ju je mu voleo, da su joj
deca bila dobra, a da su ovi posetioci ipak bili najotmeniji gosti koje je ikada imala
privilegiju da primi. Argalija, koji je zamolio da se

odmori jednu no pre nego to krene u grad, spavao je na kauu u Il Makijinoj radnoj
sobi; Marijeta je princezi pokazala gostinjsku sobu i pitala, trapavo, da li bi njena
slukinja elela da prespava u nekoj od dejih soba. Karakez je spustila prst preko
domaiinih usana i promrmljala joj u uvo: Ova soba e biti savrena za obe.
Marijeta je otila u krevet u budnom stanju blaenstva, a kada se njen mu uvukao
u krevet pored nje, ispriala mu je o odluci dve dame da spavaju zajedno i nije
zvuala nimalo zaprepaeno zbog toga. Pusti te ene, rekao joj je mu, a
Marijetino srce je poskoilo od radosti. ena koju elim je upravo ovde, u mom
zagrljaju. Soba je bila ispunjena princezinim gorkoslatkim parfemom. Meutim, to
se Karakez ticalo, kada su se vrata zatvorila iza nje i Ogledala, neoekivano je
poela da se davi u poplavi straha za opstanak. Takve tuge su je obuzimale s
vremena na vreme, ali nikada nije nauila da se uva od njih. ivot joj je bio niz
svojevoljnih odluka, ali ponekad bi se pokolebala i potonula. Svoj ivot je gradila na
temelju ljubavi

mukaraca prema njoj, na sigurnosti u svoju sposobnost da izaziva takvu ljubav kad
god poeli, ali kada bi se postavila najmranija pitanja nje same, kada bi osetila da
joj dua podrhtava i lomi se pod teinom njene izolovanosti i izgubljenosti, tada joj
ljubav nijednog oveka nije mogla pomoi. Zato je shvatila da e njen ivot
neizbeno od nje zatraiti da pravi izbore izmeu njene ljubavi i nje same, a kada te
krize dou, ne sme izabrati ljubav. Ako to uini, ugrozie svoj ivot. Opstanak mora
biti na prvom mestu. To je bila neizbena posledica njene odluke da iskorai iz svog
prirodnog sveta. Onog dana kada je odbila da se vrati na mogulski dvor sa svojom
sestrom Hanzadom nauila je da ne samo da ena moe odabrati sopstveni put, ve
da takvi izbori imaju posledice koje se ne

mogu izbrisati. Napravila je izbor, a ono to je usledilo, usledilo je, i nije alila, ali
jeste s vremena na vreme oseala crnu uasnutost. Uas bi je amarao i drmusao
kao drvo na olujnom vetru, a Ogledalo bi je drala dok ne proe. Potonula je u
krevet, a Ogledalo je legla s njom i drala je vrsto, akama steui Karakez za
miie. Drala ju je ne kao to ena dri enu, ve kao to to ini mukarac. Karakez
je nauila da e joj mo nad mukarcima omoguiti da oblikuje svoje ivotno
putovanje, ali je i shvatila da taj in oblikovanja iziskuje veliki gubitak. Usavrila je
moi opinjavanja, nauila svetske jezike, bila svedok krupnih dogaaja iz njenog
vremena, ali je ostala bez porodice, bez klana, bez ijedne utehe koju bi

imala da je ostala unutar granica koje su joj dodeljene, unutar njenog maternjeg
jezika i

brige njenog brata. Kao da je letela iznad tla, terala sebe da leti, a istovremeno se
plaila da e svakog trena arolija prestati i da e se survati u smrt. Delie vesti koje
je dobijala o svojoj porodici privijala je na grudi, pokuavajui da iz njih izvue vie

znaenja nego to su sadrale. ah Ismail je bio prijatelj njenog brata Babura, a

Osmanlije su imali sopstvene naine da doznaju ta se deava u svetu. Tako je

znala da joj je brat iv, da se njena sestra ponovo sastala s njim i da je dete,
Nasirudin Humajun, roeno. Osim toga, sve ostalo je bilo nesigurno. Fergana,
kraljevstvo njihovih predaka, izgubljena je i moda vie nikada nee biti povraena.
Babur se odluio za Samarkand, ali uprkos porazu i smrti ajbani-kana, gospodara
Pelena, mogulske snage

izgleda nisu uspele da zadre taj uveni grad dovoljno dugo. Tako je i Babur bio
beskunik, Hanzada je bila beskunica, a porodica nije imala trajno uporite ni u
jednom kutku zemaljske kugle. Moda tako i treba ako si mogul: da luta, skuplja
ostatke, da zavisi od ostalih, da se bori bez uspeha, da bude izgubljen. Oaj ju je
obuzeo na trenutak. A onda ga je stresla sa sebe. Oni nisu bili rtve istorije ve njeni
tvorci. Njen brat i njegov sin i njegov sin posle njega: kakvo e kraljevstvo oni
stvoriti, najslavnije na svetu. Ona ga je stvorila svojim mislima, predvidela ga je,
donela ga na ivot surovou svoje potrebe. A i ona e uiniti isto, uprkos beskrajno
malim ansama u ovom stranom svetu napravie svoje kraljevstvo, jer i ona je
roena da vlada. Ona je bila mogulska ena i jednako zastraujua kao bilo koji
mukarac. Njena volja dorasla je zadatku. Tiho, sama za sebe recitovala je na
agatajskom stihove Ali ir Navaija. agatajski, njen maternji jezik bio je njena
tajna, njena veza sa svojom pravom, naputenom linou, koju je odluila da
zameni linou koju e sama stvoriti, ali koja je, naravno, bila deo te nove nje, njen
temelj, njen ma i tit. Navai, plaljivac, koji je nekada u dalekoj zemlji pevao za
nju.
Qara Ko'zum, kelu mardumlug'

emdi fan gilg'il. Doi, Karakez, i pokai mi svoju dobrotu.

Jednog dana njen brat e vladati carstvom, a ona e se vratiti kao kraljica
trijumfujui. Ili e deca njenog brata doekati
njenu. Krvne veze ne mogu se pokidati. Stvorila je sebe iznova, ali ono to je bila to
e i ostati, a svoje nasledstvo i nasledstvo njene dece bie povraeno. Vrata su se
otvorila. ovek je uao, njen princ lala. ekao je da kua zaspi i sada je

doao njoj, njima. Tama je nije napustila ve se premestila na jednu stranu i ostavila
u krevetu mesta za njenog voljenog. Ogledalo, osetivi da se opustila, pustila ju je i
pobrinula se za Argalijinu odeu. Ujutro je naputao grad i sve e, rekao je, uskoro
biti sreeno. Nije se dala prevariti. Znala je da e stvari proi ili dobro ili, ako ne
dobro, onda veoma loe. Sutra uvee on e moda biti mrtav i ona e morati da
napravi jo jedan izbor radi opstanka. Meutim, ove noi, on je bio iv. Ogledalo ga
je pripremala za nju milovanjem i uljima. Posmatrala je kako pod meseinom
njegovo bledo telo cveta pod dodirom njene slukinje. Sa svojom dugom kosom,

skoro da je i sam mogao ena, sa tako dugim rukama, tako tankim prstima, sa
koom tako neverovatno mekom. Zatvorila je svoje oi i nije mogla da zna koje je od
njih dvoje dodiruje, njegove ake su bile nene kao ruke Ogledala, njegova kosa
jednako duga, njegov jezik jednako spretan. Znao je kako da vodi ljubav kao ena. A
Ogledalo, sa svojim brutalnim prstima, mogla je da se zabode u nju kao mukarac.
Njegova vijugavost, sporost, lakoa njegovog pokreta, to su bile stvari zbog kojih ga
je volela. Senka je sada bila saterana u oak, a mesec je sijao na tri tela koja su se
kretala. Volela ga je i sluila mu. Volela je Ogledalo, ali nju nije sluila. Ogledalo je
volela i sluila oboje. Veeras je ljubav bila bitna. Sutra e, moda, neto drugo biti
vano. Ali to je bilo sutra. Moja Anelika rekao je. Ovde je Anelika, Anelika je
ovde, dve ene su odgovorile. A onda tihi smeh, dahtanje, jedan preglasan uzvik i
mali krici. Probudila se pre zore. On je vrsto spavao, dubokim snom nekoga od
koga e se mnogo zahtevati kada se probudi. Posmatrala je kako die. I Ogledalo je
spavala. Karakez se smeila. Moja Anelika, proaputala je na italijanskom. Ljubav
izmeu dve ene bila je trajnija nego ona izmeu ene i mukarca. Dodirnula im je
kose, tako duge, tako crne. A onda je ula buku spolja. Posetilac. vajcarski dinovi
su ga zaustavili. Potom je ula kako

ovek iz kue izlazi i objanjava stvar. Videla ga je ba onakvog kakav je bio, taj
Nikolo, veliki ovek u trenutku poraza. Moda e se ponovo uzdii, ponovo biti
nadmoan, ali kua poraza nije bila mesto za nju. Veliina poraenog oveka sama
se prikazivala, veliina intelekta, a moda i due, ali on je izgubio svoj rat, pa njoj
nije bio nita, nije joj mogao biti nita. Sada se potpuno oslanjala na Argaliju,
raunala je na to da e on uspeti, a ako to uini, ona e ustati s njim i poleteti. Ali,
ako ga izgubi, neobuzdano e aliti, bie neutena, a onda e uraditi ono to bude
morala. Pronai e svoj put. ta god da se danas desi, ona e ubrzo krenuti na put u
palatu. Ona je bila stvorena za palate, i kraljeve.
***

Ptice su uskakale u kaveze i lepile se za smolu na brestovim granama. Ago i Il

Makija su ih hvatali i lomili im male vratove. Kasnije tog dana pojee ukusan
paprika od ptica pevaica. ivot im je i dalje omoguavao neka zadovoljstva, bar
dok se seoba drozdova ne zavri. Vratili su se u La Stradu sa dve vree pune ptica i
pronali veselu Marijetu kako ih eka sa aama dobrog crnog vina Argalija i njegovi
ljudi ve su otili, ostavivi za sobom Srbina Konstantina i tuce janiara pod
njegovom komandom da brane dame ukoliko bude
potrebno; znai, Ago e morati da saeka na ponovni susret s lutalicom. Nakratko je
osetio udar razoaranja. Nikolo je opisao transformaciju njihovog starog prijatelja u
gotovo feminiziranu, ali i krajnje surovu orijentalnu inkarnaciju Smrti - Argalija
Turin, seljani su ga ve zvali, kao to je prorekao nekada davno, kada se kao mlad
deak zaputio u potragu za svojom sreom - i Ago je nestrpljivo ekao da i sam vidi
taj egzotian prizor. injenica da je Argalija zaista doao kui sa etiri vajcarska
dina o kojima je sanjao ve je bila dovoljno neverovatna. Tada su se zauli koraci
na stepenicama, Ago je podigao pogled i kao da je Argalija prestao da postoji. uo je
kako sam sebi govori da do tog trenutka na svetu nisu postojale lepe ene, da su

Simoneta Vespui i Alesandra Fjorentina bile najobinije, jer ene koje su ile ka
njemu bile su lepe od same lepote, toliko lepe da su ponovo definisale taj pojam i
proterivale ono to su ljudi prethodno smatrali lepim u redove dosadnih obinosti.
Na stepenicama im je prethodio miris i obavijao se oko njegovog srca. Prva ena je
bila neznatno lepa od druge, ali ako biste zatvorili jedno oko i nju zamutili, onda bi
druga ena izgledala kao najvea lepotica na svetu. Ali zato bi to neko inio? Zato
bi izbrisao izuzetno samo da bi izvanredno izgledalo bolje nego to jeste?
Prokletstvo, Makija, proaputao je, blago se oznojivi. Psovka mu je pobegla sa
usana pod pritiskom oseanja, nakon podueg trenutka u kom se potpuno odrekao
psovanja, a vrea mrtvih drozdova ispala mu je iz ruke. Mislim da sam upravo
ponovo otkrio znaenje ljudskog ivota.

17.

Vojvoda je zakljuao svoju palatu

VOJVODA JE ZAKLJUAO SVOJU PALATU

, plaei se napada razgoropaene gomile, jer je prvih dana nakon izbora prvog
pape Mediija grad bio u ekstazi koja je lebdela na granici nasilja. Ljudi su izigravali
budale, rekao je Argalija Il Makiji kasnije, ne potujui ni starost ni pol. Buka
crkvenih zvona koja su oglaavala
glorias
bila je neprestana i

zagluujua, a logorske vatre su pretile da unite itave delove grada. Na Merkato

Nuovo, izvetavao je Argalija, mladii su pokidali daske sa prodavnica svile i
banaka. Dok su vlasti krenule da ih zaustave, ak je i krov sa esnafa tekstilnih
trgovaca, stara Kalimala, izlomljen za potpalu i spaljen. Rekli su mi da su vatre
gorele na zvoniku Santa Marija Fjore. Takve

gluposti traju ve tri dana. Buka i dim guili su ulice. Seks i sodomija u svakoj
sporednoj uliici i nikoga nije briga. Svako vee su pobednika kola okiena vencima
volovima odvlaena iz Mediijevih vrtova na Pjaca San Marko u palati Medii u Via
Larga. Ispred palate sa zatvorenim kapcima, graanstvo je pevalo pesme u slavu
pape Lava X, a onda bi zapalili kola i cvee na njima. S gornjih prozora palate
Medii, novi vladari su na gomilu bacali bogatstvo, moda deset hiljada zlatnih
dukata i dvanaest velikih marama punih odee i svile koje su Firentinci pocepali na
komadie. Na ulicama grada bila su burad vina i korpe hleba, besplatni za sve.
Zatvorenici su pomilovani, kurve su se bogatile, a muke bebe su dobijale imena po

vojvodi ulijanu i njegovom neaku Lorencu, ili po ovaniju koji je postao Lav, a
enska deca krtena su imenima Laodamija ili Semiramida, po enskim
velikaicama iz te porodice. Bilo je nemogue u takvom trenutku ui u grad sa
stotinu naoruanih ljudi i traiti prijem kod vojvode ulijana. Pohotljivost i piromanija
vladali su ulicama. Na gradskoj kapiji Argalija je predao svoja dokumenta uvarima i
laknulo mu je kada mu je reeno da ga oekuju. Da, vojvoda e vas primiti rekli
su, ali, shvatate, ne ba sad. Janiarska vojska je logorovala pod zidinama grada
do etvrtog dana, kada je firentinska zabava za papu najzad izgubila zamah. ak ni
tada Argaliji nije dozvoljeno da ue u grad. Veeras, poto se smrkne, rekao je
kapetan strae, oekujte plemenitog posetioca. Znao je da vodi ljubav kao ena i
da ubija mukarce kao mukarac, ali Argalija se nikada pre nije susreo s
mediijevskim vojvodom u punom sjaju. Meutim, kada je ulijano de Medii
dojahao te noi u njihov logor, s kapuljaom preko glave radi tajnosti, Argalija je
odmah shvatio da je novi vladar Firence bio slabi, kao i onaj njegov mlaahni neak
koji je jahao uz njega. Papa Lav je bio poznat kao moan ovek, Medii iz stare
kole, naslednik autoriteta Lorenca Velianstvenog, njegovog oca. Koliko li se samo
brinuo to je Firencu poverio ovim drugorazrednicima! Nijedan mediijevski vojvoda
ne bi se iskradao iz sopstvenog grada kao lopov da bi se sastao s potencijalnim
radnikom. injenica da je vojvoda ulijano odluio to da uradi bila je dokaz da mu
treba snaan ovek na njegovoj
strani koji e mu pruiti samopouzdanje. ovek od vojske. General lala koji e braniti
Grad cvea. Bez sumnje je postojalo upranjeno radno mesto. U svom atoru,
Argalija je prouavao plemia pod treperavom utom svetlou lampe. Nevaniji
potomak Lorenca de Mediija, vojvoda ulijano, bio je u srednjim tridesetim, imao
tuno izdueno lice i izgledao kao da je loeg zdravlja. Nee doiveti duboku starost.
Bez sumnje je bio ljubitelj knjievnosti i umetnosti. Bez sumnje je bio kulturan i
domiljat ovek. Znai, slaba karika na bojnom polju. Bolje bi bilo da je ostao kod
kue i ostavio bitku onima koji su sposobni za borbu, kojima je borba bila kultura, a
ubijanje umetnost. Neak, jo jedan Lorenco, bio je tamnoput, surovog lica,
razmetljivog ponaanja; jo jedan od hiljadu dvadesetogodinjih firentinskih
hvalisavaca, zakljuio je Argalija. Deak, pun seksa i sebe samog. ovek u kog se ne
moe imati ni trun poverenja. Argalija je pripremio svoje argumente. Na kraju svojih
dugih putovanja, rei e, nauio je ovoliko: da je Firenca bila svuda i da je sve bilo
Firenca. Svuda u svetu bilo je svemonih prineva, Mediija koji su upravljali
stvarima jer su uvek upravljali stvarima, i koji su mogli

neto uiniti istinitim prosto tako to to narede dekretom. I svuda su postojali

plaljivci (Argalija je propustio doba plaljivaca u Firenci, ali vesti o monahu
Savonaroli i njegovim

sledbenicima daleko su se proule), plaljivci koji su eleli da upravljaju stvarima jer

su bili

ubeeni da im je via sila pokazala ta je zapravo istina. A svuda su postojali i ljudi

koji su mislili da upravljaju stvarima, a u stvari to nisu inili, i ta poslednja grupa bila
je toliko velika da bi se mogla nazvati i drutvenom klasom, klasom Makija, moda,
sluga koji su verovali da su gospodari sve dok im nije predoena gorka istina. Toj
klasi se nije moglo

verovati, a najvee pretnje za princa sigurno bi potekle iz nje. Zbog toga princ mora
biti

siguran u svoju sposobnost da nadjaa ustanke sluga kao i strane armije, napade
neprijatelja iznutra kao i napade spolja. Svakoj dravi koja je elela da preivi obe
vrste napada trebao je moan gospodar rata. A on, Argalija, savreno je
predstavljao jedinstvo Firence i ostatka sveta, jer on je bio taj neophodni vojskovoa
koji je mogao obezbediti svom gradu mir i bezbednost, kao to je radio u drugim
gradovima, u slubi drugih, dalekih gospodara. Medii se vratio na vlast nekoliko
meseci ranije uz pomo panskih plaenika, belih

Mavra, pod zapovednitvom izvesnog generala Kardone. Ispred prelepog grada

Prata suoili su se s firentinskom milicijom, Il Makijinom dikom i ponosom, koja je
zapravo bila brojano nadmona, ali inferiorna po hrabrosti i komandovanju.
Firentinska milicija je

pokidala borbene redove i pobegla, a grad je pao prvog dana, nakon neega to bi
se moglo nazvati samo senkom borbe. Posle toga su beli Mavri opustoili grad
surovou koja je toliko uasnula Firencu da je ukinula svoju republiku, pala na
kolena i pozvala Mediije da se vrate. Pljake Prata su nastavljene jo tri nedelje.
etiri hiljade mukaraca, ena i dece je umrlo, spaljeno, silovano, preseeno na
pola. ak ni samostani nisu bili bezbedni od

razvratnosti Kardoninih ljudi. U Firenci, kapiju Prato je udario grom i taj predznak bilo
je

nemogue zanemariti. Pa ipak - i to je bila sr Argalijinih argumenata - pance je

sada svaki Italijan toliko mrzeo da ne bi bilo mudro da se Medii ikada ponovo
oslone na njih. Trebao im je kadar sainjen od ratnika prekaljenih u borbi koji e
preuzeti kontrolu nad milicijom Firence i pruiti im okosnicu i organizaciju koja im je
oigledno nedostajala, probuditi borbeni duh koji Nikolo, po prirodi birokrata, a ne
ovek od rata, oigledno nije uspeo da ulije u njih.
Na taj nain, paljivo se distanciravi od svog osramoenog starog prijatelja, Argalija
Turin je dokazivao da je on pravi ovek za mesto kondotijera Firence. Bio je prijatno

iznenaen kada mu je ponuen ugovor za trajnu slubu umesto one s fiksnim

trajanjem od

nekoliko meseci. Neke njegove kolege ratnici u vreme pada kondotijera angaovane
su i na krae periode, po tri meseca, a plata im je bila vezana za uspeh u vojnim
pohodima. Nasuprot tome, Argalijina plata bila je dobra za tadanje standarde.
Pored toga, vojvoda ulijano dao je svom novom vojnom kapetanu poveliku
rezidenciju u Via Porta Rosa, sa svim osobljem i izdanom nadoknadom za
domainstvo. Admiral Dorija mi je izgleda dao

veoma dobre preporuke, rekao je vojvodi ulijanu, ve prihvativi dareljive uslove.

Rekao je da si ti jedina varvarska prokletinja s kojom ne bi eleo da se sukobi ni na
kopnu ni na moru, ak ni da si gola i neobrezana beba koja u ruci dri samo
kuhinjski no, odgovorio je vojvoda elegantno.
***

Sudei po legendi, porodica Medii posedovala je arobno ogledalo ija je namena

bila da prikazuje vladajuem vojvodi sliku najpoeljnije ene u poznatom svetu, i u
tom je ogledalu prethodni ulijano de Medii, stric sadanjeg vladara, koji je ubijen
u zaveri Pazijevih, prvi put video lice Simonete Vespui. Nakon njene smrti,
meutim, ogledalo je potamnelo i prestalo da radi, kao da ne eli da kalja seanje
na Simonetu nudei manje lepotice umesto nje. Tokom izgnanstva porodice iz grada
ogledalo je ostalo na svom mestu, na zidu prostorije koja je bila spavaa soba strica
ulijana, u staroj kui u Via Larga, ali poto je odluno odbijalo da radi bilo kao
orue za otkrovenja, bilo kao obino ogledalo, na kraju je skinuto i smeteno u
ostavu, zapravo obian ormar za metle, skrivenu u zidu spavae sobe. A onda je
odjednom, nakon izbora pape Lava, ogledalo ponovo poelo da sija i prijavljen je
izvetaj da se slukinja onesvestila kada je otvorila ormar i otkrila da iz ugla ormara
ka njoj sija ensko lice, lice strankinje koja je izgledala kao posetilac iz drugog sveta.
U celom gradu Firenci nema takvog lica, rekao je novi vojvoda ulijano kada mu je
udo bilo pokazano, i inilo se da su se njegovo zdravlje i dranje vidno popravljali
dok je zurio u magino staklo. Okaite ogledalo ponovo na zid, a ja u dati zlatan
dukat mukarcu ili eni koji pred mene mogu dovesti ovu viziju ljupkosti. Slikar
Andrea del Sarto bio je pozvan da pogleda magino ogledalo i naslika lepoticu koja
se u njemu vidi, ali ogledalo se nije dalo tako lako prevariti, arobno ogledalo koje bi
dozvoljavalo da se njegove tajanstvene slike reprodukuju uskoro bi ostalo bez posla,
pa kada je Del Sarto pogledao u njega nije video nikoga drugog osim sebe samog.
Nema veze, rekao je ulijano razoarano. Kada je pronaem, moi e da ti pozira
uivo. Poto je Del Sarto otiao, vojvoda se zapitao da nije problem moda u tome
to ogledalo nije imalo dovoljno visoko miljenje o umetnikovom geniju; ali to je bio
najbolji dostupan slikar, jer Sancio je bio u Rimu raspravljajui se s Buonarotijem u
Vatikanu, stari Filipepi koji je bio

tako opinjen mrtvom Simonetom da je eleo da bude sahranjen uz njene noge naravno, to se nije desilo - i sam je bio mrtav, a mnogo pre nego to je umro
svejedno je postao siromaan i beskoristan, nesposoban da stoji bez pomoi dva
tapa. Filipepijev uenik Filipino Lipi bio je popularan kod
festaiuola
koji su organizovali gradske parade i uline
karnevale, slikar za mase, ali neodgovarajui za posao koji je vojvoda ulijano imao
na umu. Tako je ostao Del Sarto, ali stvar je bila samo akademske prirode, jer od
tada nadalje, arobno ogledalo je radilo samo kada bi vojvoda ulijano bio sam u
sobi. Tokom sledeih nekoliko dana poeo je da trai izgovore da bi se povukao u
svoju spavau sobu nekoliko puta dnevno i zurio u tu nadzemaljsku lepotu, a njegovi
dvorani, ve zabrinuti zbog njegovog uopte loeg zdravlja i neurasteninog
dranja, poeli su da se plae pogoranja i da gledaju u pravcu njegovog
potencijalnog naslednika Lorenca s pojaanim ulagivanjem i

uzbunom. A onda je oaravajui stvor ujahao u grad uz Argaliju Turina i vreme

l'ammaliatrice
je poelo.
***

Bilo joj je samo dvadeset dve godine, gotovo etvrt veka manje nego njemu, pa
ipak, kada je pitala Il Makiju hoe li da proeta s njom po njegovoj umi, skoio je
ilo kao aavi mladi. I Ago Vespui je skoio na noge, to je iznerviralo Nikola; ta,
zar je taj tromi tip i dalje ovde? I oekivao je da e ih pratiti na njihovom izletu?
Zamorno, veoma zamorno, ali, u ovim okolnostima, verovatno neizbeno. Tada su
dobili prvi nagovetaj da princeza ima izuzetan dar. Nikolova ena, Marijeta, obino
najljubomornija goropad, entuzijastino se sloila s tim predlogom, tonom koji je
zaprepastio njenog mua. Ali, naravno, mora pokazati devojci okolinu, gugutala
je slatko i brzo donela korpu za izlet i flau vina da im zadovoljstvo bude vee.
Zadivljeni Il Makija odjednom je bio uveren da je njegova ena sigurno pod nekom
vrstom arolije, a rei
strane vetice
formirale su se u njegovim mislima, ali, prisetivi se poslovice o poklonjenom konju,
odbacio je takve spekulacije i radovao se svojoj srei. U roku od pola sata, krenuo je
vukui za sobom Aga i ispratio mladu princezu i njenu slukinju do hrastove ume iz
svog detinjstva, dok ih je na diskretnoj razdaljini pratio

Srbin Konstantin i njegov odred uvara. Ovde sam jednom, ispriao joj je Ago, a Il
Makija je video da se na svoj krajnje patetian nain trudi da je impresionira, naao
koren mandragore, maginu stvar iz pria, da, da, ja sam ga naao, ovde negde.

Energino se osvrtao, nesiguran u kom pravcu bi trebalo da pokae. Oh,

mandragora? Karakez je

odgovorila svojim besprekornim firentinskim italijanskim. Pogledaj tamo, itav

bokor dragih biljica. I pre nego to je iko uspeo da ih zaustavi, pre nego to je iko
uspeo da ih upozori da svoje ui moraju zapuiti blatom pre nego to pokuaju takvo
neto, dve dame su pritrale gomili nemoguih biljaka i poele da ih upaju.
Vritanje zakretao je Ago, mlatarajui svojim trapavim rukama. Stanite, stanite!
Svi emo izludeti! Ili ogluveti! Ili emo svi biti...
Mrtvi,
hteo je da kae, ali dve dame su ih gledale zbunjeno, sa iupanim mandragorama
u rukama, a da se nikakav smrtonosni vrisak nije zauo. Naravno, otrovna je ako se
uzme

previe, rekla je Karakez zamiljeno, ali nema potrebe plaiti se. Kada su videli
da su u prisustvu ena kojima e mandragore predati svoj ivot bez protivljenja, dva
mukarca su bila krajnje zadivljena. Pa, nemojte je upotrebiti na meni, Ago je
pretio u prazno, pokuavajui da prikrije svoj strah od pre nekoliko trenutaka, ili u
morati da budem zaljubljen u vas zauvek, ili bar dok neko od nas ne umre. Onda je
jarko pocrveneo, rumenilo se prostiralo sve do kragne njegove koulje i izviralo iz
njegovih rukava
promenivi i boju njegovih aka. To je, naravno, pokazalo da je ve beznadeno i
zauvek zaljubljen. Za njegovu ljubav nije bila potrebna nikakva mo tajanstvene
biljke.
***

Do vremena kada su se Argalija i vajcarski dinovi vratili da isprate Karakez u njen

novi dom u palati Koki del Nero, celo selo Sant Andrea in Perkusina palo je pod njene
ari, svi do poslednjeg mukarca, ene i deteta. ak su i kokoke delovale srenije, a
zasigurno su davale vie jaja. Princeza nije nita uinila, ni u kom smislu, da bi
podstakla to oboavanje; pa ipak, ono je raslo. Tokom est dana njenog boravka u
kui Makijavelijevih, etala je umama sa Ogledalom, itala poeziju na raznim
jezicima, upoznala decu iz domainstva i sprijateljila se s njima, i nije joj bilo mrsko
da ponudi svoju pomo u kuhinji, to je Marijeta odbila. Uvee je uivala sedei sa Il
Makijom u njegovoj biblioteci i putajui Nikola da joj ita razne pasuse iz dela Pika
dela Mirandola i Dantea Aligijerija, kao i delove epske poeme

Zaljubljeni Orlando,
Matea Bojarda od Skandijana. Ah, uzviknula je uvi o mnogim promenama kroz
koje je prola Bojardova junakinja, jadna Anelika! Toliko prosaca, tako malo moi

da im odoli, ili da im nametne svoju volju. U meuvremenu, selo je kao jedan poelo
da joj ispeva hvale. Drvosea Galjiofo vie se nije prosto izraavao o Karakez i
Ogledalu kao o veticama za jebanje, ve je o njima govorio irom otvorenih oiju,
s mnogo potovanja koje mu nije dozvoljavalo ak ni da pomisli na putene odnose s
velikim damama. Braa Frozino, seoski zavodnici, smelo su objavili da e zatraiti
njenu ruku, poto nije bilo jasno da li su ona i Argalija Turin zakonski venani naravno, u sluaju da se to pokae kao tano, dva mlinara su priznala da nee
ugroavati njegova prava u vezi s tim - ali, ukoliko je bila neudata, svakako su bili

zainteresovani, i ak su se dogovorili, u interesu bratske ljubavi, da e biti spremni

da meusobno dele nju i njenu slukinju, po redu. Niko drugi nije bio blesav kao
Frozino Uno i Due, ali opte miljenje o Karakez bilo je visoko, a i ene su, kao i
mukarci, izjavile da su oarane. Meutim, ako je ovo bila arolija, bila je
najdobroudnija. Svi Firentinci bili su upoznati s pohlepnim postupcima crnih
arobnica iz tog vremena, prizivanjem demona koji e estite

ljude naterati da uestvuju u razvratnim inovima, upotrebom oblija i igala za

muenje neprijatelja, njihovom sposobnou da nateraju dobre ljude da napuste
svoj dom i posao, samo da bi bili njihovi posluni robovi. U domainstvu Il Makije,
meutim, ni Karakez ni

njena slukinja nisu dale nikakvu naznaku da se bave crnom magijom, a naznake
koje jesu davale, ljudi iz nekog razloga nisu smatrali problematinim. Vetice su
volele da etaju po umama, svi su to znali, ali umske etnje Karakez i Ogledala
bile su, po miljenju dobrih ljudi iz Perkusine, samo armantne Incident s bokorom
mandragore nije bio iroko poznat, a zaudo, Il Makija ga nikada vie nije pronaao,
niti su ikada videli biljke koje su dve dame iupale, pa su Nikolo i Ago lako
posumnjali da se taj sluaj nikada nije ni dogodio. Nairoko se verovalo da vetice
poseduju jake lezbijske sklonosti, ali niko, ak ni Marijeta Korsini, nije bio uznemiren
odlukom dve dame da dele krevet. Pa to je samo da bi

pravile jedna drugoj drutvo, rekla je Marijeta muu tromim glasom, a on je lagano
klimnuo, kao da je pod uspavljujuim dejstvom previe popodnevnog vina. A to se
tie uvenog entuzijazma vetica da opte s avolom, pa u Perkusini prosto nije bilo
nikakvih avola, i niko se nije podigao iz pakla da prodara ognjite ili sedi poput
groteskne figure na krovu taverne ili crkve. Bilo je to doba lova na vetice. Na
dvorovima u gradu ene su priznavale kobna dela: da su zarobljavale srca i misli
dobrih graana pomou vina, tamjana, menstruacije i vode ispijene iz lobanja
mrtvih. Ali, mada je bilo tano da su svi u Perkusini bili zaljubljeni u princezu
Karakez, oboavanje koje je inspirisala - osim moda kod uspaljenih blizanaca
Frozino - bilo je potpuno isto. ak ni Ago Vespui, romantini blesan koji bi je voleo,
kao to je rekao, dok jedno od nas ne umre, u to vreme nije gajio nikakve

misli o tome da e joj biti ljubavnik. Bilo je sasvim dovoljno zadovoljstvo oboavati
je. Oni koji su kasnije prouavali i analizirali karijeru arobnice iz Firence, a
najznaajniji je an Franesko Piko dela Mirandola, neak velikog filozofa ovanija i
autor dela
La strega ovvero degli inganni dei demoni
(Vetica, ili varke demona), zakljuili su da je mijazam odobravanja koji je Karakez
izazvala po Perkusini i koji se brzo proirio po celoj okolini, preko komuna San
Kaano i Val di Peza, Impruneta i Bibione, Faltinjano i Spedaleto, bio

proizvod promiljene arolije neizmerne snage, a njena svrha bila je isprobavanje

moi - te iste moi kasnije je nameravala da upotrebi sa istim zadivljujuim uticajem
na sam grad Firencu - i da sebi olaka ulazak u ono to bi inae bilo neprijateljsko
okruenje. an Fraesko zapisuje da je Argalija Turin, kada se vratio sa vajcarskim
dinovima, zatekao poveliku gomilu okupljenu pred Makijavelijevom rezidencijom,
kao da se desilo neko udo kao da se Madona materijalizovala u Perkusini pa su se
svi skupili da je vide. A kada su Karakez i Ogledalo izale iz kue, nagizdane svojim
najfinijim brokatima i nakitom, okupljeni narod je pao na kolena, kao da trai njen
blagoslov. Ona im ga je, bez reci, sa osmehom i neno podignutom rukom, i dala.
Onda je otila, a Marijeta Korsini, kao da se probudila iz sna, povikala je na ljude koji
su trapali po njenom posedu da idu i gledaju svoja posla. Po reima Dan Franeska:
Seljanima se vratila svest i bili su zaprepaeni gde su se nali. ekajui se po
glavi u udu, vratili su se svojim domovima, poljima, mlinovima, umama i peima.
Andrea Alkijato, koji je verovao da vetice i njihove pristalice treba leiti biljnim
melemima, pripisao je misteriozni dogaaj iz Perkusine loim navikama u ishrani
lokalnog stanovnitva, zbog kojih su postali podloni fantaziranju i halucinacijama,
dok je Bartolomeo Spina, autor dela
De Strigibus,
napisanog deceniju nakon tih dogaaja, otiao toliko daleko da je nagovestio kako je
Karakez moda okupila seljane u satansku pomamu i

povela ih na ogromnu, orgijastiku Crnu misu, to je bila klevetnika pretpostavka

za koju nije bilo nikakvih dokaza u istorijskim zapisima iz tog vremena.
***

Ulazak u Firencu novog gradskog kondotijera i komandira firentinske milicije,

Antonina Argalije zvanog Turin, doekan je preteranim, hedonistikim proslavama
po kojima je grad bio poznat. Drveni zamak konstruisan je na Pjaca dela Sinjorija, i
prikazana je lana opsada, sa stotinu ljudi koji su branili utvrenje i tri stotine koje
su ga napadale. Niko nije nosio oklope, a borili su se toliko surovo, ubadajui jedni
druge kopljima i bacajui nepeene cigle

jedni drugima u glave, da su mnogi glumci morali da odu u bolnicu Santa Marija
Nuova, gde

su neki od njih, naalost, umrli. Na pjaci je odrana i trka s bikovima koji su, takoe,
mnoge uesnike poslali u bolnicu. Dva lava su putena da love crnog pastuva, ali
konj je toliko plemenito reagovao na prvi napad lava, utirajui ga jako itavim
putem od Merkantantije, doma tribunala trgovakog esnafa, do centra pjace, da je
kralj ivotinja pobegao i sakrio se u uglu trga, a nakon toga nijedan lav nije bio
spreman da uestvuje u guvi. To je

protumaeno kao veliki znak, konj je bio Firenca, oigledno, a lavovi su bili njihovi
neprijatelji iz Francuske, Milana ili bilo kog drugog prokletog mesta. Nakon tih
uvodnih deavanja, procesija je ula u grad. Prvo je izalo osam
'dficija,
ili

platformi na tokovima, s glumcima koji su prikazivali scene pobeda velikog drevnog

ratnika, Marka Furija Kamila, cenzora i diktatora nazvanog Drugi osniva Rima,
doaravajui mnoge zarobljenike koje je uzeo prilikom opsade Veija, pre gotovo dve
hiljade godina, i naglaavajui kako je bogat bio ratni plen, oruje, odea i srebro.
Bili su tu i mukarci koji su pevali i igrali na ulicama, i etiri sveano opremljene
divizije naoruanih ljudi, sa spremnim kopljima. (vajcarski dinovi, Oto, Boto, Kioto
i D'Artanjan, bili su zadueni za obuku kopljanika, jer itav se svet bojao kopljanike
vetine vajcarske peadije, a bolje baratanje kopljima nakon samo jednog ili dva
uvodna treninga milicije bilo je oigledno.) Najzad, Argalija je uao kroz veliku
kapiju, okruen s etiri vajcarske traare, odmah za njima iao je Srbin Konstantin
jaui izmeu dve strane dame, a zatim stotinu janiara iji je izgled strahom
ispunio srca svih koji su ih videli.
Na grad je sada bezbedan,
zauli su se uzvici,
jer nai nepobedivi zatitnici su stigli .
To je bilo ime - Nepobedivi - koje se zalepilo za nove uvare grada. Vojvoda
ulijano, maui s balkona palate Vekjo, delovao je zadovoljno jer su njegovi
slubenici proli tako dobro kod javnosti; za razliku od njega, Lorenco, njegov neak,
bio je zlovoljan i ozlojeen. Argalija, gledajui navie ka dva mediijevska monika,
shvatio je da e na mlaeg morati paljivo da motri. Vojvoda ulijano odmah je u
Karakez prepoznao enu iz arobnog ogledala, predmet njegove nove opsesije, a
njegovo srce je poskoilo od radosti. Lorenco de Medii takoe ju je video, a njegovo
pohotljivo srce odmah je poelo da sanja o tome kako e je imati. to se Argalije
tie, znao je koje su opasnosti razmetljivog dovoenja njegove voljene u grad, pod
nosom vojvode iji je stric imenjak besramno ukrao prethodnu gradsku lepoticu od

njenog mua, Rogatog Marka Vespuija, koji je toliko propao njenim gubitkom da je,
kada je umrla, svu njenu odeu i slike na kojima je prikazana poslao u palatu Medii
kako bi vojvoda mogao da ima i ono to je od nje preostalo, a nakon toga otiao na
Most tri gracije i obesio se. Ali, Argalija nije bio samoubilaki tip i mislio je da
vojvoda nee poeleti da protiv sebe okrene vojskovou kog je upravo imenovao i
iji je ulazak u grad upravo proslavljao. A ako

pokua da mi je otme, mislio je Argalija, ekau ga sa svim mojim ljudima. Da bi je

zarobio pokraj takvih protivnika, morao bi biti Herkul ili Mars, to ova osetljiva dua,
svima je jasno, nije. U meuvremenu, bio je srean da je prikazuje. Kako je gomila
uspevala da pogleda Karakez, tako su graom poela da se ire aputanja, a ona su
ubrzo prerasla u zamor koji je uutkivao sve pobunjenike glasove, pa kada su
Argalija i dame stigli u palatu Koki del Nero, zavladala je izuzetna tiina u kojoj su
ljudi Firence razmiljali o dolasku fizikog savrenstva meu njih, te tajanstvene
lepotice
koja e popuniti prazninu nastalu u njihovim srcima smru Simonete Vespui. U roku
od nekoliko trenutaka otkako su stigli, ona je u srcu grada dobila mesto posebnog
lica, njegovog novog simbola, inkarnacije u ljudskom obliku nenadmane ljupkosti
koju je sam grad nekada posedovao. Tamna dama Firence: pesnici su posegnuli za
svojim olovkama, umetnici za etkicama, vajari za dletima. Obini ljudi, najbunijih i
najnasilnijih etrdeset hiljada dua u celoj Italiji, ukazivali su joj ast na svoj nain,
umirivi se i utiavi dok je prolazila. Zahvaljujui tome, svi su uli ta se desilo
kada su vojvoda ulijano i Lorenco de Medii doekali Argalijino drutvo na ulazu u
njihov novi etvorospratni dom, s tri visoka zasvoena ulaza na fasadi od
pietra forte.
Iznad ulaza, na sredini kamene fasade, nalazio se

grb porodice Koki del Nero, koja je u poslednje vreme bila u tekoama, pa je
prodala palatu Mediijevima. Bilo je to najvee arhitektonsko remek-delo u toj ulici
punoj remek-dela koja se diila i velianstvenim rezidencijama nekih od najstarijih
porodica u gradu, Soldanijerija, Monaldija, Bostiija, Kozija, Bensija, Bartolinija,
Kambija, Arnoldija i Davicija. Vojvoda ulijano je eleo da Argaliji i svima ostalima
razjasni koliko je zaista bio dareljiv, a odluio je da to uini uputivi svoje primedbe,
uz mnogo zamahivanja rukom, pa ak i mali nakon, ne Argaliji ve Karakez.
Zadovoljstvo mi je, rekao je, da ovom izuzetnom dragulju pruim smetaj koji
odgovara njenim arima. Karakez je odgovorila zvonkim glasom. Gospodine, ja
nisam triarija, ve princeza kraljevske krvi iz kraljevske kue Timura i Temudina Dingis-kana, kog vi zovete Gengis - i zahtevam da mi se obraate na nain koji
prilii mom rangu.
Mongolka! Mogorka!
Glamurozne, strane rei prostrujale su gomilom izazvavi gotovo erotsku
kombinaciju uzbuenja i uasnutosti. Lorenco de Medii, crvenog lica,
samozadovoljno, prvi je izrekao ono to su neki oseali, potvrdivi Argalijinu

procenu: da je tat, drugorazredni deak. Argalija, budalo jedna, povikao je

Lorenco. Otimanjem ove

drske mogorske kerke navui e nam Zlatnu hordu za vrat. Argalija je odgovorio
ozbiljno. To bi zaista bilo poveliko dostignue, naroito jer je Horda savladana, a
njenu vlast zauvek prekinuo princezin predak, Tamerlan, pre vie od stotinu godina.
Pored toga, gospodo, ja nikoga nisam oteo. Princeza je bivi zarobljenik aha Ismaila
od Persije i ja sam je oslobodio

nakon nae pobede nad tim gospodarom u bici kod aldirana. Ovde je dola svojom
voljom, sa nadom da e skovati prijateljstvo izmeu velikih kultura Evrope i Istoka,
znajui da mnogo toga moe da naui od nas i verujui da i ona nas moe emu da
podui. Ova izjava je prola dobro kod rulje koja je sluala - i koja je bila silno
impresionirana saznavi da je njihov novi zatitnik bio na pobednikoj strani u toj
ve legendarnoj bici - pa su radosni povici odjeknuli u ast princeze, uinivi
nemoguim ikakvo dalje protivljenje

njenom prisustvu. Vojvoda ulijano, veto se oporavivi od iznenaenja i

neprijatnosti, podigao je ruku da bi utiao narod. Kada tako vaan posetilac dolazi u
Firencu, povikao je, Firenca se mora dostojno pokazati, i to e i uiniti.
***

Palata Koki del Nero imala je jedan od najvelianstvenijih

grand salona
u gradu, irok dvadeset tri stope, a dugaak pedeset tri, s tavanicom visokom
dvadeset stopa, osvetljen
preko pet ogromnih prozora s vitraima - prostoriju za zabavljanje na najraskonijem
moguem nivou. Glavna spavaa soba, takozvana brana odaja, razmetala se
frizom s freskama na sva etiri zida, koje su prikazivale romantinu poemu Antonija
Puija, zasnovanu na staroj provansalskoj ljubavnoj prii, i bila je soba u kojoj bi
dvoje (ili ak troje) ljubavnika moglo uivati itave dane i noi ne osetivi potrebu da
ustane ili izae iz kue. Drugim reima, bila je to vila u kojoj bi Karakez mogla da se
ponaa kao i sve velike dame Firence, boravei odvojeno od obinih ljudi, izolovano
od svih osim najfinijih ljudi u gradu. Meutim, to nije nain na koji je princeza elela
da provodi vreme. Bilo je jasno da su ona i njeno Ogledalo uivale u svom novom
neskrivenom postojanju. Danju je princeza izlazila u etnju zaguenim ulicama,
odlazila na pijacu ili prosto razgledala grad, sa Ogledalom kao drubenicom i samo
Srbinom Konstantinom kao zatitom, namerno se prikazujui na nain koji nijedna
velika dama Firence nikada sebi nije dozvoljavala. Firentinci su je voleli zbog toga.
Simoneta Due, isprva su je nazvali, Simoneta Druga, a onda, nakon to su uli ime
koje su ona i Ogledalo koristile jedna za drugu, naizmenino, nazvali su je Anelika

Prva. Bacali su cvee pred njena stopala gde god bi ila. I lagano je njena
neustraivost postidela gradske mlade ene s poreklom, pa su je sledile i izale iz
kua. Raskinuvi s tradicijom, poele su da izlaze uvee na promenadu, po dve ili
etiri, na zadovoljstvo gradske mlade gospode koja su najzad imala dobar razlog da
ne odu u bordele. Gradske javne kue poele su da se prazne, i poelo je takozvano
pomraenje kurtizana. Papa u Rimu, cenei naglu promenu u moralnosti naroda
njegovog rodnog grada, naglas se zapitao pred vojvodom ulijanom koji je posetio
Veni grad, da li je tamna princeza, koja je tvrdila da nije hrianka, zapravo
najnovija crkvena svetica. ulijano, religiozan ovek, ponovio je to jednom
dvoraninu, a onda su firentinski pamfletisti taj dogaaj ponovili

itavom gradu Tek to je Lav X pomislio na Karakezinu boansku prirodu, poeli su

izvetaji o njenim udima. Mnogi od onih koji su je videli kako eta ulicama tvrdili su
da su oko nje uli kristalnu muziku sfera. Ostali su se kleli da su videli oreol svetlosti
oko njene glave, dovoljno jak da se

moe videti ak i na vrelini dana. Neplodne ene dolazile su kod Karakez i molile je
da im dodirne stomake, a potom priale svetu da su iste noi zatrudnele. Slepi su
progledali, opavi prohodali; samo je jo vaskrsenje iz mrtvih nedostajalo na spisku
njenih maginih dela. ak se i Ago Vespui pridruio onima koji su irili prie o
udima, tvrdei da je njen blagoslov njegovih vinograda, koje je ljubazno posetila,
doneo etvrtu najfiniju berbu koju je njegova porodica ikada proizvela; i obavezao se
da e jednom meseno donositi besplatne zalihe vina u palatu Koki del Nero.
Ukratko, otkrivena Karakez - kao Anelika - dola je na vrhunac svojih enskih moi i
primenjivala ih je u punoj snazi na grad, zamagljujui vazduh dobroudnom
izmaglicom koja je ispunila misli Firentinaca slikama roditeljske, deje, putene i
boanske ljubavi. Anonimni pamfletisti objavili su da je ona reinkarnacija boginje
Venere. Suptilni mirisi

pomirenja i harmonije ispunili su vazduh, ljudi su radili vrednije i produktivnije,

kvalitet porodinog ivota se popravio, poveao se natalitet, a sve crkve bile su
pune. Nedeljom je u bazilici San Lorenca Mediijev klan uo propovedi u kojima su
se veliale vrline ne samo glava njihove mone porodice ve i njihove nove goe,
princeze koja nije bila samo princeza

daleke Indije ili Kataja, ve i nae Firence.

Bilo je to svetio doba za arobnicu. Ali tama e doi vrlo brzo.
Glave ljudi bile su pune izmiljenih arobnica u to vreme. Na primer, Alkina, zla
sestra Morgane le Fej, u savezu s kojom je proganjala sopstvenu sestru, dobru
veticu Logistilu, kerku Ljubavi; i Melisa, arobnica iz Mantove; i Dragontina, koja je
zaroblila viteza Orlanda; i Kirka iz drevnih vremena; i neimenovana ali zastraujua
Sirijska arobnica. Vetica kao runo strano udovite, enturaa, popustila je, u

firentinskoj mati, pred ovim divnim stvorenjima divlje prirode koja je ukazivala na
njihov slobodan moral, skoro

neodoljivih moi zavoenja, magijskih moi ponekad upotrebljavanih u slubi Boga,

a ponekad da bi uinile zlo. Nakon dolaska Anelike u grad, ideja o dobroj arobnici,
dobroineem natprirodnom biu, koje je istovremeno bilo i boginja ljubavi i uvar
ljudi, vrsto se ukorenilo. Na kraju, ona je bila tu, na Merkato Vekjo, velika kao sam
ivot - Probaj ove kruke, Anelika! Anelika, ove ljive su sone! - nije bila
izmiljotina, ve ena od krvi i mesa. I zato su je oboavali i verovali da je sposobna
za velike stvari. Ali, granica izmeu
arobnice
i
vetice
ipak je bila prilino tanka. I dalje su se mogli uti glasovi koji su govorili da je ova
nova inkarnacija ene arobnjaka, kroz koju su osloboene okultne moi svih ena,
bila samo maska, a da su prava lica takvih ena i dalje bila zastraujua lica starica,
demonki, babuskara. Ti skeptici, koji su zahvaljujui svom mrzovoljnom
temperamentu odolevali

natprirodnim objanjenjima deavanja, vie su voleli konvencionalnima objanjenja

za period zlatnog zadovoljstva i materijalnog prosperiteta u kom je Firenca uivala
tih dana. Pod benigno tiranskim opsadama pape Lava X, firentinskog pravog
gospodara ili genijalnog oveka ili blentave budale, zavisno od toga kako ste ga
posmatrali, gradska bogatstva su rasla, neprijatelji se povlaili itd., sasvim tako. Ako
ste bili skeptici od ljubomorne vrste, papin susret s kraljem Francuske nakon bitke
kod Marinjana, njegovi savezi i ugovori, nove

teritorije koje je stvorio ili kupio i dao Firenci na brigu, a od kojih je grad imao velike
koristi, ili njegovo imenovanje Lorenca de Mediija za vojvodu od Urbina, ili
ugovoreni brak izmeu ulijana de Mediija i savojske princeze Filiberte, nakon kog
mu je kralj Francuske, Fransoa I, dodelio vojvodstvo Nemurs, a moda mu i
doapnuo da e i Napulj uskoro biti njegov... sve to bi vam prvo palo na pamet.
Priznajmo takvim suvoparnim cepidlakama: da, bez sumnje je mo papstva bila
veoma velika. Isto vai i za mo kralja Francuske i kralja panije i vajcarske vojske i
osmanskog sultana, a sve one su neprekidno uestvovale u sukobima, brakovima,
pomirenjima, ujedinjenjima, pobedama, porazima, mahinacijama, diplomatiji,
kupovinama usluga i

prodajama istih, nametanju poreza, intrigama, kompromisima, kolebanjima i avo

e znati emu sve jo. A sve te aktivnosti su, sreom, bile prilino nebitne. Nakon
nekog vremena, Karakez je poela da daje znake fizikog i duhovnog slabljenja.

Moda je Ogledalo prva prepoznala te znake, jer ona je posmatrala svoju

gospodaricu

svakog minuta i svakog dana: primetila bi i najslabije zatezanje krajeva tih

senzualnih

usana, primetila bi napetost koja je hvatala miie njenih plesakih ruku, brinula se
o glavoboljama, bez prigovora trpela trenutke razdraljivosti. Ili se moda Argalija
Turin prvi zabrinuo za nju jer je prvi put u njihovoj romansi poela da odbija
njegovo udvaranje, traei od Ogledala da ga ona zadovolji.
Nije mi do toga. Tako sam umorna. Moji seksualni

nagoni su oslabili. Nemoj to primati lino. Zato to ne moe da shvati? Ti

si ve ono to si, najmoniji od svih vojskovoa, nema ta da dokazuje. A
ja samo pokuavam da postanem

ono to je u meni da budem. Kako me moe voleti, a ne razumeti? To nije

ljubav, to je sebinost.
Banalno slabljenje ljubavi kroz prepirke, ka kraju. On nije eleo da veruje da bi
njihova ljubav mogla prestati. Nije verovao u to. Izbacio je to iz glave. Njihova
ljubavna pria bila je najvea ljubavna pria veka. Nije mogla zavriti kao neto
beznaajno. I vojvoda ulijano je primetio da neto nedostaje u njegovom arobnom
ogledalu, u koje je i dalje zurio svaki dan, idui na nerve svojoj eni, Filiberti od
Savoja. Njegova zajednica s Filibertom bila je u potpunosti politika. Savojska dama
nije bila mlada, a nije bila ni lepa. Nakon njihovog venanja ulijano je nastavio da
oboava Karakez izdaleka, mada se mora rei, da ne zgreimo prema tom
slabanom i pobonom oveku, da nikada nije pokuao da je zavede i otme od svog
velikog generala, zadovoljivi se prireivanjem, u njenu ast, fete koja se mogla
porediti samo s proslavama u vreme papine posete Firenci.

Filiberta je po dolasku u Firencu ula legendu o festivalima za mogorsku princezu i

zahtevala da njen novi mu priredi bar istu takvu i svojoj novoj nevesti, na ta je
ulijano odgovorio da bi takav karneval bio podesniji kada mu rodi naslednika.
Meutim, retko je poseivao njenu spavau sobu, a njegov jedini sin bie kopile,
Ipolito, koje je postalo kardinal, to kopilad ponekad ine. Nakon tog odbijanja
Filiberta je duboko omrznula Karakez, a kada je ula za postojanje arobnog
ogledala, omrznula je i njega. Kada je ula ulijana kako se jednog dana ali na loe
zdravlje tamne princeze, Filiberti je bilo dosta. Nije joj dobro, rekao joj je alosno
kada ga je pronala kako odsutno zuri u arobno ogledalo, kao i obino. Pogledaj
jadnu devojku. Ona pati. Filiberta je povikala: Ja u je naterati da pati, i bacila
srebrnu etku za kosu na ogledalo, razbivi staklo.

Meni
nije

dobro, rekla je. Da ti pravo kaem, nikada se u ivotu nisam oseala uasnije. Budi
toliko saoseajan zbog mog zdravlja kao to si zbog njenog. Istina je bila da je
Karakez preterivala, da nijedna ena ne bi mogla dugo izdrati tako velik napor.
Oaravanje etrdeset hiljada ljudi, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, bilo je
previe, ak i za nju. Bilo je sve manje izvetaja o udima, a onda su potpuno
prestali. Papa vie nije pominjao kanonizaciju. A nad motom i smru, za razliku od
Alankuve, boginje sunca, ona nije imala mo. Tri godine nakon to je dola u Firencu,
ulijano de Medii se razboleo i umro. Filiberta je

spakovala sve svoje stvari, ukljuujui itavu, neizmerno vrednu devojaku spremu,
i vratila se odmah, bez ceremonija, u Savoj. Firenca je pala pod uticaj neke
saracenske kurve, rekla je kada se vratila kui, i nije mesto na kom dobra
hrianka treba da ostane.

18.

Dogaaj s lavovima i medvedom

DOGAAJ S LAVOVIMA I MEDVEDOM

desio se tokom fete za Karakez. Prvog dana je

bila trka
palio
i vatromet. Drugog dana, divlje zveri su putene na Pjaca dela Sinjorija, bikovi,
bizoni, jeleni, medvedi, leopardi i lavovi, a ljudi na konjima i kopljanici bez konja, kao

i ljudi sakriveni u ogromnoj drvenoj kornjai i drvenom dikobrazu, borili su se s

njima. Jednog oveka ubio je bizon. U jednom trenutku najvei lav je uhvatio
medveda za vrat i samo to ga nije ubio kada je, na opte zaprepaenje, lavica
stala na medvedovu stranu i ugrizla lava tako jako da je on pustio medveda. Nakon
toga, medved se oporavio, ali ostali lavovi i lavice izbegavali su lavicu koja ga je
spasla, i ona je lutala zakrenim trgom neuteno, ne napadajui nikoga, ignoriui

izazivanje i dreku lovaca, naizgled slomljenog srca. U narednim danima i mesecima

mnogo se raspravljalo o znaenju tog udnog dogaaja. Optom saglasnou lavica
je predstavljala Karakez, ali ko je bio medved, a ko lav? Objanjenje koje je na kraju
postalo omiljeno, i koje je uspostavljeno kao istina, kruilo je na anonimnom
pamfletu iji je autor, poznat samo nekolicini Firentinaca, bio Nikolo Makijaveli,
popularni pozorini pisac, osramoeni monik. Lavica je reila da se umea izmeu
sopstvene vrste i druge vrste u slubi mira, napisao je pamfletista. Tako je i princeza
Karakez dola meu njih da pomiri sile koje bi mogle delovati nepomirljivo, iako bi
pri tom morala da se suprotstavi

sopstvenom narodu. Ali za razliku od lavice na Pjaci, ova ljudska lavica nije sama.
Ona ima i

uvek e imati mnogo pravih prijatelja meu medvedima. I tako je ona za mnoge
ljude postala simbol mira i samoportvovanja u ime mira. Mnogo se govorilo o
njenoj istonjakoj mudrosti koju je ona odbacila kada su glasine

dole do njenih uiju. Nema nikakve posebne mudrosti na Istoku rekla je Argaliji:
Sva ljudska bia jednako su blesava.
***

Nakon to su Karakez i Ogledalo napustile njegovu kuu, Il Makija je osetio dolazak

gorke tuge koja e ostati s njim tokom svih trinaest godina koliko mu je preostalo.
Prijatelji su nestali kada ga je vlast isterala iz svojih vila, slava je bila davno seanje,
ali odlazak velike lepotice iz njegovog ivota bio je poslednja kap. Sad, kada je
magija arobnice nad Perkusinom bila prekinuta, ponovo je svoju enu posmatrao
kao gegavu patku, a svoju decu kao finansijski teret. Povremeno bi pravio izlete s
drugim enama, ne samo s raspevanom Barberom ve i drugom damom iz
komiluka iji je mu pobegao bez rei pozdrava. Te posete ga nisu razveseljavale.
Zavidno je razmiljao, vie puta, o tom odbeglom muu i ozbiljno pomiljao na to da
i on jedne noi nestane i pusti da njegova porodica poveruje da je mrtav. Ako bi
uspeo da smisli ikakvu ideju ta bi uradio sa ivotom nakon takvog odlaska,
moda bi to i uinio. Umesto toga, bedno je prelio itav svoj ivot, sainjen od misli i
znanja, u kratku knjigu koju je pisao sa nadom da e povratiti naklonost suda, u
svoje malo pare princezinog ogledala. Meutim, bilo je to tako mrano ogledalo da
se i on sam plaio da se nikom nee dopasti. Ipak, pouzdana mudrost se valjda vie
vrednuje nego lakomislenost, a jasan pogled vie ceni od laskanja? Knjigu je
posvetio ulijanu de Mediiju, napisavi itav tekst rukom, a kada je ulijano umro,
uinio je ponovo isto, ali za Lorenca. Meutim, njegovo srce je najvie zaokupljalo
znanje da ga je lepota zauvek napustila, da leptir ne

zastaje na uvenulom cvetu. Pogledao je njene oi i ona je videla kako vene, i

okrenula se od njega. Bilo je to kao smrtna presuda. Dvadeset minuta je proveo sam
sa Argalijom u njegovoj biblioteci kada je novi general Firence doao po svoju damu.
itavog ivota, rekao mu je Argalija, otkad sam bio deak, pridravao sam se
parole: uradi ta god mora da bi dobio ono to mora. Preiveo sam uivi ono od
ega u imati najvie koristi i pratei tu zvezdu, izvan vernosti, izvan patriotizma,
izvan granica poznatog sveta. Sam, sam, i uvek sam. Tako mora onaj ko hoe da
opstane. Ali ona me je ukrotila, Makija. Znam ta je ona, jer je i dalje onakva kakav
sam ja bio. Volee me dok joj vie ne budem bio od koristi. Oboavae me dok ne
doe vreme da me vie ne oboava. Zato je moja dunost da se pobrinem da to
vreme ne doe skoro. Poto ja nju ne volim na taj nain. Ljubav koju ja gajim prema
njoj zna da dobrobit onog koji se voli znai vie od dobrobiti onog koji voli, jer ljubav
je nesebinost. Ona to ne zna, mislim. Ja bih umro za nju, ali ona ne bi umrla za
mene. Onda se nadam da nee morati da umre za nju, rekao mu je Nikolo, jer
to bi bilo

traenje dobrog srca. Proveo je trenutak nasamo i sa njom, zapravo nasamo sa

njom i Ogledalom, od koje je

bila nerazdvojna, i koja je moda bila, Il Makija je pretpostavio, njena prava ljubav.
Nije razgovarao s njom o pitanjima srca. To bi bilo nedolino, neutivo. Umesto toga
je rekao: Ovo je Firenca, moja gospo, i u njoj ete iveti dobro, jer Firentinci znaju
kako da ive dobro. Ali ako ste razumni, uvek ete znati gde je zadnji izlaz.
Isplaniraete put za bekstvo i odravati ga prohodnim. Jer kada Arno nadoe, svi koji
nemaju amac udave se. Pogledao je kroz svoj prozor i mogao videti crvenu kupolu
katedrale preko polja na kom je njegov zakupac seljak radio. Guter se grejao na
niskoj zidanoj medi. uo je zlatku kako peva
vi-la-vi-lo.
Pejza su ureivala i organizovala stabla hrasta i kestena, empresi i lepezasti
borovi. U daljini, visoko na nebu, miar se uzdizao i kliktao. Prirodna lepota bila je
neprolazna, to se nije moglo porei; ali njemu je ta seoska idila izgledala kao
zatvorski krug. Za mene, rekao je Karakez, avaj, nema bekstva.
***

esto joj je pisao nakon tog dana, ali pisma nikada nije poslao, i video ju je samo jo
jednom pre nego to je umro. Ago ju je, meutim - Ago koji je i dalje slobodno
mogao da ulazi u grad - poseivao jednom meseno u palati Koki del Nero, a ona mu
je inila ast primajui ga u takozvanoj Sobi zlatki, odmah uz
grand salon,
nazvanoj tako zbog ptica naslikanih svuda po njenim pedantno poumljenim
zidovima. Poslao je kola s vinom na trgovaki ulaz, niz usku uliicu iza kue, ali on
nije uao u kuu kao trgovac. Obukao je svoju

najfiniju odeu, svoju odeu za sud, koja u poslednje vreme nije imala mnogo posla,
i doetao kroz Via Porta Rosa kao ostareli dendi koji poseuje svoju draganu: kose,
nekada ute, a sada bele i istanjene, prilepljene za glavu, s cveem u ruci. Izgledao
je pomalo smeno, mogao je to da vidi u odrazu u njenim preterano iskrenim oima,
ali to je bilo najbolje to je mogao. Od nje nije oekivao nita, ali ona jeste traila
neto od njega - tajnu. Hoe li mi ovo uiniti? pitala je, a on je rekao: ta god
poeli. Samo su Ogledalo i zlatke znale ta je reeno. ulijano de Medii je umro,
Lorenco de Medii postao je vladar Firence kao Lorenco II i stvari su poele da se
menjaju. Meutim, tokom tri godine promena nije bila oigledna. Lorencu je Argalija
trebao koliko i njegovom stricu. Argalija je poveo narod Firence u bitku protiv
Franeska Marije, vojvode od Urbina, kog je Lav X upravo izdao. Tokom izgnanstva
Mediija, Franesko Marija ih je titio, ali sada su se okrenuli protiv njega da bi
zauzeli njegovo vojvodstvo. On je bio moan ovek i predvodio je dobro obuenu
vojsku, pa im je, ak i sa svim Argalijinim janiarima, trebalo tri nedelje da ga
poraze. Na kraju ovog pohoda, devet njegovih prekaljenih osmanski ratnika bilo je
mrtvo. DArtanjan, jedan od etiri vajcarska dina, bio je meu palima, a tuna
kuknjava Ota, Bota i Klota teko se podnosila. Nakon toga, Argalija je uguio pobune
vie barona lojalnih Franesku Mariji u markama u Ankoni, posle ega je on, Argalija
Turin, bio previe moan da bi Lorenco mogao otvoreno

da krene protiv njega. U to vreme je Il Makija poslao svoju knjiicu na Lorencov dvor.
Nikada nije uo ni re zahvalnosti, uvaavanja, kritike, pa ak ni obinu potvrdu da
je knjiga primljena, niti je ijedan primerak knjige pronaen meu Lorencovim
stvarima nakon njegove smrti. Nakratko je kruila pria o tome kako se Lorenco
prezrivo smejao kada su mu predali knjigu i kako ju je bacio u stranu. Propalitet se
usuuje da pridikuje princu o tome kako bi princ trebalo da uspe, rekao je s tekim
sarkazmom. Oigledno, ovo je knjiga koju moram odmah upamtiti. A onda, kada je
smeh dvorana zamro, dodao je, izazvavi drugi talas grohotnog smeha: U jedno
moemo biti sigurni. Ako ime ovog Nikola Mandragole i bude zapameno, bie
zapameno kao ime komiara, a ne mislioca. Ta pria je dola do uiju Aga
Vespuija, ali on je bio previe dobar da bi je ponovio svom prijatelju. Tako se Nikolo
mesecima nadao odgovoru. Kada je postalo jasno da ga nee dobiti, Il Makija je
poeo bre da propada. to se tie male knjige, odloio ju je i nije je nudio na
izdavanje za svog ivota. U prolee 1519. Lorenco je napravio prvi korak. Poslao je
Argaliju da juri Francuze po Lombardiji, gde se Turin iz Firence borio s ljudima
Fransoe I u raznim delovima provincije Bergamo. U Argalijinom odsustvu, Lorenco je
napravio veliku viteku borbu na Pjaca di Santa Kroe, dogaaj koji je bio istovetan
turniru u ast Simonete Vespui na kom je stariji ulijano de Medii proneo zastavu
na kojoj se veliala ljupkost
la sans pareille.
Karakez je

pozvana da sedi na poasnom mestu na kraljevskoj platformi, ispod plavog

baldahina ukraenog zlatnim ljiljanima, a Lorenco je dojahao do nje i razvio novu
zastavu, na kojoj je Del Sarto naslikao njen lik; ali rei su ostale iste.

La sans pareille.
Posveujem ove dogaaje kraljici lepote naeg grada, Aneliki od Firence i Kataja,
objavio je Lorenco. Karakez je

ostala ravnoduna, odbivi da mu baci ikakav al ili maramu kao ukras koji e nositi,
a boja koja je izbijala na vojvodinim obrazima izdala je njegov ponieni bes. Bilo je
oko esnaest vitezova, vojnika koji su preostali da uvaju grad, i dve nagrade,
palio
napravljen od zlatnog
brokata i jo jedan od srebrnog. Vojvoda nije uestvovao u borbama, ve je seo
pored Karakez i nije joj se obratio dok nagrade nisu osvojene. Nakon igara, odran je
banket u palati Medii, na kom se pila
zuppa pavese,
na kom su se jeli paunovi, fazani iz Kjavene, jarebice iz Toskane i ostrige iz Venecije.
Bilo je i testenine

napravljene na arapski nain, s mnogo eera i cimeta, a sva jela u kojima se koristi
svinjsko

meso izbegavana su iz obzira prema poasnoj goi. Bilo je dema od dunja iz Rea,
marcipana iz Sijene i dobrog firentinskog
caci marzolinu
tj. martovskog sira. Velike gomile

paradajza bile su najlepa dekoracija stola. Nakon gozbe, sluali su oratore, pesnike
i intelektualce, koji su govorili o ljubavi kao to je bilo i na Agatonovoj gozbi, koja je
zabeleena u Platonovom
Symposiumu.
Lorenco je zavrio taj deo sveanosti izrecitovavi odabrane rei iz samog
Symposiuma.
Ljubav e naterati ljude da se usude umreti za svoju voljenu - samo ljubav,
deklamovao je, i ene kao i mukarce. Za to je Alkestida, ki Pelijina, spomenik
celoj Heladi; jer ona je pristala da poloi ivot u ime svog mua, kada niko drugi nije
hteo. Kada je seo uz tup udarac, Karakez ga je pitala o njegovom izboru. Zato da
govorimo o smrti, rekla je, kada smo usred prijatnog ivota? Lorenco ju je

zaprepastio obrativi joj se najgrubljim moguim jezikom. Mnogo je pio, a svima je

bilo poznato da mu je vino brzo udaralo u glavu. Smrt, madam, nikada nije tako

daleko kao to zamiljate, rekao je. I ko moe rei ta bi od vas ubrzo moglo biti
zatraeno. Tada se sasvim umirila i uutala, shvativi da e joj se sudbina obratiti
kroz usta njenog mladog domaina klipana. Pre nego to cvet umre, rekao je,
njegov miris izbledi. A vaa aroma, madam, poprilino je oslabila, zar ne. To nije
bilo pitanje. Sada se ne pria mnogo o boanskoj muzici koja svira u vaoj blizini,
niti o velianstvenim izleenjima, ili udesnim trudnoama u neplodnim
matericama. ak ni najlakoverniji graani, ak ni oni najgladniji to jedu hleb
zainjen biljkama koje izazivaju halucinacije samo da bi skrenuli misli sa svoje gladi,
ak ni prosjaci koji toliko esto jedu trulu hranu i otrovne biljke da svake noi vide
demone, ne govore vie o vaim maginim moima. Gde su sada vae arolije,
madam, gde su sada vai opijajui mirisi koji su svim mukarcima zavrteli um do
ljubavnih misli? ini se da ari ak i najlepih ena mogu izbledeti sa... kako bih se
izrazio... godinama? Karakez je bilo dvadeset osam godina, ali iscrpljenost je
pomutila sjaj u njenim oima; takoe, bila je i napeta, zbog privatnih razloga, koji su
Lorencu bili sasvim dobro poznati i za koje ga uopte nije bilo briga. ak i kod
kue, proaputao joj je dramatino, stvari su moda splasnule, eh. est godina
zajedno u Firenci i nekoliko pre toga, pa ipak nemate dece. Ljudi se pitaju o vaoj
plodnosti. Lekaru, izlei sam sebe. Karakez je krenula da ustane. Ruka Lorenca II
grubo se spustila na njenu podlakticu, prikovavi je za naslon stolice. Koliko e vas
dugo va zatitnik tititi ako ne moete da mu podarite sina? pitao je. Kad

smo kod toga, ako se uopte vrati iz ratova. U tom trenutku shvatila je da se
planira izdaja, da je neki pojedinac (ili grupa) pod

Argalijinom komandom pristao da ga izda u zamenu za neki obeani napredak, za

koji bi se na kraju moglo ispostaviti da je no zaboden u rebra ili javno pogubljenje.
Jedna izdaja esto je zasluivala drugu. Nikada ga nee ubiti dok je okruen
njegovim ljudima, rekla je

slabano, i tada joj se pred oima, poput proroanstva, pojavilo lice Srbina
Konstantina. ta si mu obeao, pitala je, pa je nakon svih ovih godina prijateljstva
pristao da uradi tako

odvratnu stvar? Lorenco se nagnuo kako bi joj apnuo na uvo. Sve to bi mogao
da
zamisli, okrutno je odgovorio. Znai ona je bila mito, a Konstantin, koji ju je tako
dugo i tako paljivo uvao, zbog te blizine poeo je da udi za bliskijom blizinom, i to
je bilo to. Ona je bila Argalijino prokletstvo. On to nee uraditi, rekla je. Lorencova
aka je jae stegla njenu podlakticu. Pa, ak i da to uradi, princezo, rekao je, ne

mora dobiti svoju nagradu. Da, shvatila je. Znai to je bila njena sudbina.
Pretpostavimo da se ljudi vrate iz bitke nosei svog mrtvog zapovednika na
njegovom oklopu, mrmljao je ovek pored nje. Uasna tragedija, naravno, sahrana
meu gradskim herojima i bar mesec alosti. Ali, pretpostavimo da smo do njegovog
povratka preselili vas i vau drubenicu i sve to imate iz Via Porta Rosa u Via Largo.
Samo pretpostavimo da ste vi bili ovde, kao moj gost, i traili utehu u vreme uasne
tuge. Zamislite ta bih ja uinio kukavici koja je ubila ampiona Firence, vaeg
voljenog, mog prijatelja. Mogli biste mi opisati muenje koje biste eleli da
upotrebimo, a ja bih garantovao da emo ga odrati u ivotu dok ih sva ne iskusi.
Muzika je zasvirala. Sada e biti plesa. Trebalo je da igra
pavanu
sa ubicom njenih nada. Moram da razmislim, rekla je i naklonila se. Naravno,
rekao je on, ali razmiljajte brzo, a pre nego to smislite, biete veeras dovedeni u
moje privatne odaje, da biste shvatili o emu treba da razmiljate. Prestala je da
igra i okrenula se ka njemu. Madam, molim vas, prekorio ju je, ispruivi ruke sve
dok ponovo nije uhvatila ritam. Vi ste princeza kraljevske

krvi iz kue Tamerlana i Dingis-kana. Znate kako svet funkcionie. Te noi se

vratila kui sa Ogledalom nakon to je pokazala da je zaista znala kako svet
funkcionie. Anelika, ta je moralo biti uinjeno - uinjeno je, rekla je. Sad,
Anelika, pripremimo se da umremo, odgovorila je Ogledalo. Bila je to ifrovana
fraza koju su ona i princeza odavno dogovorile, a znaila je da je vreme da se krene
dalje, da se jedan ivot odbaci, a pronae sledei, da se iskoristi plan bekstva i
nestane. Da bi se plan pokrenuo, Ogledalo e u dugakom ogrtau s kapuljaom
morati da se iskrade kroz trgovaki ulaz kada grad zaspi i probije se uskom ulicom
iza palate Koki del Nero, a zatim naokolo proe kroz grad do oblasti Onjisanti, dok se
ne nae na vratima Aga Vespuija. Ali, na njeno iznenaenje, Karakez je odmahnula
glavom. Neemo otii, rekla je, dok se moj mu ne vrati kui iv. Nije imala mo
nad ivotom i smru, pa se umesto njih oslanjala na mo kojoj nikada pre nije
verovala: na mo ljubavi.
***

Sledeeg dana reka je presuila. Gradom su se irile vesti da je Lorenco de Medii

smrtno bolestan i mada niko to nije rekao naglas, svi su znali da je bolest bila uasni
morbo

gallico,
sifilis. Nedostatak vode u Arnu shvaen je kao opasan znak Lorencovi doktori su se
brinuli za njega iz asa u as, ali toliko je Firentinaca umrlo od te bolesti otkad se
prvi put pojavila u Italiji dvadeset tri godine ranije, da je malo ljudi oekivalo da
njihov vojvoda preivi. Kao i obino, pola grada je krivicu za bolest svaljivala na
mornare koji su je doneli kui sa svojih putovanja, ali Karakez se nije bavila takvim

traevima. Desilo se bre nego to sam predvidela, rekla je Ogledalu, to znai

da je samo pitanje vremena pre nego to sumnja padne na mene. To bi mnogima
delovalo kao udna primedba, jer Karakez nije imala sifilis, to bi medicinski pregled
i pokazao, niti ga je kasnije dobila. Ali, injenica je bila da niko nije sumnjao ni da je
Lorenco II zaraen, zbog ega je iznenadan napad bolesti u
svom najagresivnijem obliku bio jo udniji. Znai, bio je to sumnjiv sluaj, a u ovom
sluaju, sumnjivac - ili bar rtveni jarac - morao je biti pronaen. Ko zna kako bi se
stvari odvijale da se Argalija Turin nije vratio kui iv. No pre nego to se vratio,
ona je loe spavala, ali kada jeste spavala sanjala je svoju sestru. Na plavom ilimu
oivienom crveno-zlatnom arom, sa crveno-zlatnim dijamantom u sredini, u
velikom paviljonu atora od crveno-zlatne tkanine, Hanzada Begum sedela je i

zurila u oveka kog ona nije prepoznala, obuenog u svilenu odeu krem boje, s
ruiasto- zelenim alom prebaenim preko ramena i sa svetloplavim, belim i
mestimino zlatnim turbanom na glavi. Ja sam tvoj brat Babur, rekao je stranac.
Pogledala ga je u lice, ali njen brat nije bio tamo. Ne verujem, rekla je. ovek se
okrenuo drugom oveku koji je sedeo malo po strani. Kukulta, rekao je, ko sam ja?
Gospodaru, rekao je drugi ovek, vi ste Zahirudin Muhamad Babur, kao to mi
sedimo u Kunduzu. Hanzada Begum je odgovorila: zato bih mu verovala vie nego
tebi? Ja ne znam nikakvog Kukultaa. Brat i sestra nastavili su da sede u tom atoru,
nju su sluile njene slukinje, njega su pozdravljali vojnici s

kopljima i lukovima. Niko nije odavao nikakva oseanja. Dama nije znala njenog
brata. Nije ga videla deset godina. Karakez je shvatila jo dok je sanjala da su svi
ljudi iz sna bili ona. Ona je bila njena sestra koja, poto su je odvojili od porodice,
nije mogla da pronae staze seanja i ljubavi koje bi joj omoguile da se vrati. Bila je
njen brat Babur, koji je bio i svirep i poetian, koji je mogao da odseca ljudima glave
i istog popodneva velia lepotu umskog proplanka, ali koji nije imao domovinu, nije
imao zemlju koju bi nazvao svojom, koji je i

dalje lutao svetom, borio se za prostor, otimao mesta, ponovo ih gubio, sad
trijumfalno

umarirao u Samarkand, sad u Kandahar, a sad opet bio isteran iz njih; Babur koji
bei, bei, pokuava da pronae tlo na kom bi mogao stati i ne mrdati. A bila je i
Kukulta, Baburov prijatelj, i slukinje i vojnici, lebdela je izvan sebe i posmatrala
sopstvenu priu kao da se deava nekom drugom, nita ne oseajui, ne
dozvoljavajui sebi da osea. Bila je i njeno ogledalo i ona sama. Tada se san
promenio. Baldahini i kupole atora stvrdnuli su se u crveni kamen. ta je bilo
prolazno, prenosivo, izmenjivo, odjednom je postalo stalno i nepokretno. Kamena
palata na brdu i njen brat Babur koji se odmarao na kamenom podijumu u sredini

pravougaonog jezera, prelepog jezera, jezera bez premca. Bio je tako bogat da je,
kada se

oseao dareljivo, mogao isprazniti jezero i napuniti ga novcem, a potom pustiti

njegov narod da doe i grabi njegove darove. Bio je bogat i oputen i nije imao
samo jezero ve i kraljevstvo. Ali to nije bio Babur. To nije bio njen brat. Ovoga nije
prepoznala. Bio je to ovek kog nije znala. Videla sam budunost, Anelika, rekla
je Ogledalu kada se probudila. Budunost je uklesana u kamenu, a naslednik mog
brata je car bez premca. Mi smo voda, moemo se pretvoriti u vazduh i nestati
poput dima, ali budunost je bogatstvo i kamen. ekae da budunost doe. A
onda e se vratiti svom starom ivotu, bie ponovo udruena s njim i inie celinu.
Uinie bolje nego Hanzada. Prepoznae kralja. U snu je bila i ena, viena otpozadi,
ena duge ute kose putene preko ramena, koja je sedela naspram kralja i priala,
u dugakom odelu sainjenom od rombova razliitih boja. A unutra je bila jo jedna
ena, ena koja nikada nije videla sunevu svetlost, koja je lutala hodnicima palate
kao senka, malo je bledela, malo jaala, pa opet bledela. Taj deo sna je bio nejasan.
***

Karakez je znala kako se potiskuju oseanja. Otkako je odvedena u privatne odaje

Lorenca II sebi nije dozvoljavala nikakve oseaje. Uradio je ono to je nameravao, a i
ona je obavila svoje namere, hladnokrvno. Nakon povratka u palatu Koki del Nero,
ostala je

savreno hladna i smirena. Ogledalo je urno spakovala par

cassona,
velike kovege u koje su ene obino pakovale svoje devojake spreme,
pripremajui se za brz polazak, iako je njena gospodarica bila reena da ostane.
Karakez je ekala uz otvoren prozor u
grand

salonu,
doputajui da razgovori iz grada dolepraju do nje na povetarcu. Nije prolo mnogo
pre nego to je ula re za koju je znala da e biti izgovorena, re zbog koje nije bilo
bezbedno da ostane. Ipak, nije pokuala da ode.
Vetica. Zaarala ga je. Legao je s veticom, razboleo se i umro. Pre toga
nije bio bolestan. Vradbine. Dala mu je avolju bolest. Vetica, vetica,
vetica.
Lorenco II je bio ve mrtav kada se milicija vratila iz pobedonosne bitke kod izana
Bergamaska, marirajui u dobrom poretku uprkos zaprepaenju koje je u redovima

izazvao pokuaj Srbina Konstantina da ubije velikog kondotijera, generala Argaliju, u

aru bitke. Zajedno sa est drugova janiara, naoruan fitiljaama, kopljima i
maevima, Konstantin je kukaviki napao generalov poloaj s lea. Prvi meci su
pogodili Argaliju u rame i oborili ga s konja, sluajno mu spasivi ivot, jer su nakon
toga svuda oko palog kapetana bili konji i pobunjenici nisu mogli da dou do njega.
Tri preostala vajcarska dina okrenula su lea neprijatelju na bojnom polju da bi se
borila sa izdajnicima iza njih, i nakon naporne bitke prsa u prsa, pobuna je bila
uguena. Srbin Konstantin je bio mrtav, proboden vajcarskim kopljem kroz srce, ali
i Boto je pao. Do noi je bitka protiv Francuza bila dobijena, ali Argalija nije uivao u
pobedi. Od njegove poetne grupe ljudi ostalo je manje od sedamdeset ivih. Dok su
prilazili gradu videli su kako se na sve strane uzdiu plamenovi, kao onog dana kada
je izabran papa. Argalija je poslao konjanika da otkrije ta se deava. Izvia se
vratio s vestima da je vojvoda mrtav i da graani bez voe uglavnom krive Karakez
da ga je proklela arima toliko monim da su mu pojele telo poput gladne ivotinje,
poevi od genitalija i nastavivi odatle dalje. Argalija je dao uputstva Otu, jednom
od dva preostala brata slomljenog srca, da brzim marem povede miliciju nazad u
kasarnu. Okupivi oko sebe Klota i preostale janiare, i ne obraajui panju na
svoju ranjenu desnu ruku u povezu, u vihoru je odgalopirao kui. Jer zaista, te noi
je duvao vihor, i videli su kako je iz korena poupao stabla masline, trenje i jove, pa
se, dok su jahali, inilo kao da uz njih kroz vazduh leti i uma; a kako su se bliili
gradu, uli su veliku graju, kakvu su samo graani Firence umeli da prave. Meutim,
ovo nije bila radosna graja. Zvuala je kao da se svaki ovek u gradu pretvorio u
vukodlaka i zavijao na mesec.
***

Kakvo kratko putovanje od

arobnice
do
vetice.
Jo jue je bila nezvanina svetica zatitnica grada. A sada se rulja okupljala na
njenim vratima. Zadnja vrata su i dalje
otvorena, Anelika, rekla je Ogledalo. Anelika, ekaemo, odgovorila je. Sedela
je u stolici uspravljenog naslona, pored prozora
grand salona,
gledajui iskosa, gledajui, a da je niko ne vidi. Nevidljivost je bila njena sudbina.
Ostala je mirna. Onda je zaula kopita konja i ustala na noge. Stigao je. I zaista
jeste. Ispred palate Koki del Nero, Via Porta Rosa irila se u mali trg na kom su bile i
palata Davici i kule Forezija. Argaliju i janiare, koji su jahali ka trgu, usporila je
okupljena gomila lovaca na vetice. Ali, oni su bili odluni i teko naoruani, pa su ih
ljudi pustili da prou. Stigavi do proelja palate, janiari su napravili mesta i kada
su bili sigurni da je bilo bezbedno, vrata su otvorena. Glas iz gomile je povikao:
Zato titite veticu? Argalija ga je

ignorisao. Potom se zauo isti glas: Kome sluite, kondotijeru, ljudima ili sopstvenoj
poudi? Sluite li gradu i njegovom zaaranom vojvodi, ili ste rob babuskare koja ga
je zaarala? Argalija je okrenuo konja prema gomili. Sluim njoj, rekao je, i uvek
u. Potom je sa oko trideset ljudi ujahao u unutranje dvorite, zaduivi Klota za
dejstvo spolja. Jahai su stali oko bunara u centru dvorita, a tiha palata bila je puna
umova, zavijanja ivotinja, zveketa oruja, vike ljudi koji su izvikivali nareenja i
odgovora. Sluge iz domainstva izjurile su napolje da ponude pie i hranu jahaima i
njihovim konjima. Tada je Karakez, poput ene koja se probudila iz sna, odjednom
shvatila u kojoj je opasnosti. Stajala je na vrhu stepenita koje se podizalo iz
dvorita, a Argalija je stajao ispod nje i gledao navie. Koa mu je bila bleda kao
smrt. Znala sam da si preiveo, rekla je. Nije primetila njegovu ranjenu ruku. I ti
mora da preivi, rekao je. Gomila je sve vea. Nije rekao nita o bolu rane na
njegovom desnom ramenu, niti o vatri koja se od nje irila celim njegovim telom.
Nije rekao nita o lupanju njegovog srca kada ju je gledao. Nije imao daha nakon
dugog jahanja. Njegova bela koa bila je vrela na dodir, Nije izrekao re ljubav.
Poslednji put u ivotu zapitao se da li je svoju ljubav protraio na enu koja je svoju
ljubav poklanjala sve dok ne bude vreme da je uzme nazad. Tu misao je ostavio po
strani. Dao je svoje srce ovaj jedan put u ivotu i smatrao je sebe blagoslovenim jer
je imao priliku da to uini. Pitanje da li je ona bila vredna njegove ljubavi nije imalo
znaaja. Njegovo srce je na to pitanje odavno odgovorilo. Ti e me tititi rekla je.
Mojim ivotom odgovorio je. Poeo je blago da drhti. Kada je pao u bici kod izana
Bergamaska, ubrzo nakon tuge zbog izdaje Srbina Konstantina, usledila je spoznaja
o

sopstvenoj greci. Uhvaen je isto kao to je on nekada uhvatio aha Ismaila od

Persije u bici kod aldirana. ovek s maem uvek e pasti pred ovekom s pukom.
U doba fitiljae i laganog, lako prenosivog poljskog topa, nije bilo mesta za vitezove
u oklopu. On je bio lik iz

prolosti. Zasluio je taj metak kao to staro zasluuje da ga uniti novo. Mutilo mu
se u glavi. Nisam mogla da odem, rekla je. U njenom glasu se oseao prizvuk
iznenaenja jer je

shvatila neto neobino o sebi. Sada mora da ide, odgovorio je dahui. Nisu
krenuli jedno ka drugom. Nisu se zagrlili. Otila je i pronala Ogledalo. Sada,
Anelika, pripremimo se da umremo, rekla je.
***

No je gorela. Posvuda su se plamenovi izvijali u sjajno nebo. Mesec je bio pun,

nisko na horizontu, obojen u crveno, ogroman. Izgledao je kao hladno, ljutito oko
boga. Vojvoda je

bio mrtav i samo su glasine vladale. Sudei po glasinama, papa je prokleo Aneliku
kao kurvu ubicu i poslao je kardinala da se pobrine za grad i njegovu divlju veticu.
Uspomena na spaljivanje na lomai trojice glavnih plaljivaca, irolama Savonarole,
Domenika Buonviinija i Silvestra Marufija, na Pjaca dela Sinjorija, nije izbledela, i
bilo je onih koji su se radovali smradu usijanog enskog mesa. Ali, u prirodi rulje je
da bude nestrpljiva. Do ponoi se gomila moda utrostruila, a raspoloenje joj se
pokvarilo. Kamenje je bacano na palatu Koki del Nero. Janiarska falanga pod
vostvom vajcarca Klota jo je uvala ulaz, ali

ak se i janiari umore, a neki su i viali rane. A onda su, u sitne sate, dok je rulja
lajala, pristigle kobne vesti. Firentinska milicija, podsticana nepotvrenim
izvetajima o papinom dekretu protiv vetice Anelike, podigla se kako bi se
pridruila razbesneloj masi i marirala je ka Via Porta Rosa, pod orujem. Kada je
Kioto to uo, znao je da su sada sva njegova braa mrtva i shvatio je da je spreman
da zavri stvari. Za vajcarce, uzviknuo je i jurnuo u gomilu svom svojom silinom,
maui maem u jednoj ruci i topuzom u drugoj. Njegovi drugovi janiari gledali su
ga zaprepaeno, jer ljudi u gomili nisu nosili nita opasnije od tapova i kamenja,
ali Kioto je bio nezaustavljiv. Obavila ga je izmaglica ubijanja. Ljudi su padali pod
kopita njegovog konja i bili izgaeni do smrti. Gomila je podivljala od straha i besa, i
isprva su se svi povlaili od poludelog albino dina na konju. Potom je doao udan
trenutak, jedan od onih koji odreuju sudbinu nacija, jer kada gomila izgubi strah od
vojske, svetovi se menjaju. Odjednom je rulja prestala da se

povlai i upravo tada je Kioto na konju, s maem podignutim kako bi ponovo udario,
znao da je s njim svreno. Janiari, za mnom, povikao je. Gomila je jurnula na njih
poput poplave, hiljade i hiljade vrisaka, ruku koje hvataju i pesnica koje udaraju, kia
kamenja pala je na vojnike, a ljudi su skakali na njih poput maaka, vukui konje,
umirui pod ratnikim orujem koje ih je udaralo, ali i dalje navirui, grebui, vukui,
steui, povlaei, sve dok svi

vojnici nisu bili skinuti s konja, i opet su navirala stopala ljudi koja gaze, sila
nabrekle

gomile koja mrvi, i svet se pretvorio u krv. ak i pre dolaska milicije pred kojom se
gomila razdvajala poput mora kako bi propustila naoruane ljude, janiara pred
palatom Koki del Nero vie nije bilo, a sekirama otetim od palih ratnika, rulja je
napadala troja velikih drvenih vrata na palati. U dvoritu iza tih vrata Argalija Turin
i njegovi preostali borci popeli su se na konje, obukli borbeni oklop i postavili
poslednje uporite. Najvea sramota za sve nas je da umremo od ruku ljudi koje
smo predvodili u ratu, pomislio je Argalija, ali e bar moji najstariji drugovi umreti
sa mnom, i u tome je ast. Tada je pitanje asti i sramote napustilo njegov um jer
je Karakez

odlazila i bilo je vreme da se izgovore poslednje rei. Srea da je svaka rulja tako
glupa, rekla je, inae Ago i Ogledalo ne bi mogli da izau na zadnja vrata u uliicu.
Srea da sam prihvatila savet tvog druga Nikola, inae ne bi ni bilo plana, i niko nas
ne bi ekao napolju s praznim vinskim kacama u koje bismo se sakrile i kolima i
odmornim konjima da nas odvezu.
Na poetku bejahu tri prijatelja, rekao je Argalija Turin, Antonino Argalija, Nikolo
Il Makija i Ago Vespui. A i na kraju su bila trojica. Il Makija e spremiti svoje najbre
konje da te ekaju. Poi. Groznica ga je obuzimala, a bol iz rane bio je ogroman.
Poeo je da se trese. Kraj nee dugo ekati. Bie mu teko da dugo ostane na konju.
Zastala je. Volim te, rekla je.
Umri za mene.
I ja tebe, odgovorio je.
Ve umirem, ali umreu za tebe.
Volela sam te kao nijednog drugog oveka, rekla je.
Umri za mene.
Bila si ljubav mog ivota, odgovorio je.
Moj ivot je skoro zavren, ali ono to je od njega ostalo dau za tebe.
Dopusti da ostanem, rekla je. Predaj me. To e sve okonati. Ponovo, u njenom
glasu, prizvuk iznenaenja zbog onog to je sebi dopustila da kae, da ponudi, da
osea. Prekasno je za to, rekao je. Poslednja bitka Firentinskih nepobedivih, njihov
konaan poraz i unitenje u pobuni u Via Porta Rosa, desio se u dvoritu graevine
koja je kasnije postala poznata kao Krvava palata. Kada se bitka zavrila, vetica i
njena pomonica ve su odavno otile, a kada su Firentinci otkrili njihovo bekstvo,
njihov bes je iezao. Kao ljudi koji se bude iz uasnog sna, izgubili su apetit za
smru.
Povratili su se,
vie nisu bili rulja, ve grupa pojedinanih, nezavisnih jedinki, koje su se mrmljajui
vratile svojim kuama, posramljeno, elei da nemaju krv na svojim rukama. Ako je
odletela, rekao je neko, onda neka ide i zbogom. Nije bilo pokuaja potere. Ostao
je samo sram. Kada je papin regent stigao u Firencu, palata Koki del Nero bila je
zakljuana, zatvorenih kapaka, a gradski peat bio je postavljen na nju i niko u njoj
nije iveo preko stotinu godina. A kada je Argalija Turin pao, onesveen trovanjem
koje je plamtelo njegovim telom, kada je bio proboden kroz vrat, dok je leao
umirui od infekcije, pod podlim kopljem milicionera, doba velikih kondotijera dolo
je

kraju. A reka Arno, kao da ju je vetica proklela, ostala je suva godinu i jedan dan.
***

Nije imala dete, primetioje car. ta kae na to?

To nije sve, rekao je njegov sagovornik.

***

Nikolo je video Aga u daljini dok se zora pomaljala, Aga za uzdama kola sa dve
vinske

kace, i odustao je od plana da lovi drozdove, spustio kaveze i krenuo da pripremi

konje. Jedva da je mogao priutiti da pokloni dva konja, ali svejedno e to uraditi, i
to bez aljenja. Moda e tako ostati zapamen, kao ovek koji je pomogao da
gospa od
Mogora,
princeza kraljevske krvi iz kue Tamerlana i Dingis-kana, negdanja arobnica iz
Firence, pobegne pred progoniteljima. Dozvao je enu i rekao joj da odmah pripremi
hranu i vino, i da
spakuje vie nego to bi se moglo pojesti na putu. uvi prizvuk reenosti u
njegovom glasu, ona je iskoila iz kreveta, uradila ta je traio i nije nita pitala, iako
joj nije bilo prijatno to ju je probudio iz neobino dubokog sna i dao joj neobina
nareenja. Tada je Ago zatandrkao ispred Makijavelijeve kue, bez daha, uplaen.
Argalija nije bio s njim. U tiini su Il Makijine obrve ispitivale Aga Vespuija koji je
prstom prevukao preko vrata, a zatim briznuo u uplaen, uzbuen i tuan pla.
Otvori burad, za ime boje, Marijeta Korsini je

izala na vrata i rekla. Sigurno su polumrtve, izubijane u njima. Ago je u kace

stavio jastuke i podloge, a na stranice vratanca i otvore za ventilaciju, ali

uprkos njegovom trudu, dve ene su iz svojih skrovita izale u loem stanju,
crvenog lica, borei se za vazduh i u bolovima. Zahvalno su prihvatile vodu, ali su
odbile hranu zbog uticaja putovanja na njihove stomake. Bez dalje halabuke,
zatraile su sobu u kojoj bi mogle da se presvuku i Marijeta ih je odvela u glavnu
spavau sobu. Ogledalo je pratila Karakez, nosei malu torbu, a kada su se dve ene
pojavile pola sata kasnije, bile su mukarci, u kratkim tunikama - crveno-zlatnoj za
Karakez, zeleno-beloj za Ogledalo - sa pojasevima vezanim oko struka, u vunenim
jahaim pantalonama i izmama od kozje koe. Kose su im bile kratko iseene i
zatisnute pod tesne kape. Marijeta je uzdahnula kada je videla njihove noge u uskim

pantalonama, ali nita nije rekla. Zar neete neto da pojedete pre nego to
krenete? pitala je, ali one su odbile. Zahvalile su joj se za torbu hleba, sira i
hladnog mesa koju im je pripremila. Onda su izale i zatekle Il Makiju i Aga koji su ih
ekali. Ago je jo sedeo na svojim kolima. Burad vie nisu bila na njima, ve samo
dva kovega sa stvarima koje su dame imale i jo jednom torbom, sa Agovom
odeom i svim novcem koji je imao pri ruci, ukljuujui nekoliko menica s velikom
vrednou. Dobiu vie kada stignemo u enovu, rekao je. Imam ekove.
Pogledao je Karakez u oi. Vi, dame, ne moete da putujete same, rekao je.
Iskolaila je oi. Pa si, odgovorila je, u istom trenutku kada ti je

zatraena pomo, i videvi nae neprilike, spreman da napusti svoj dom, posao,
ivot i pobegne s nama u nepoznatu budunost, iz jedne opasnosti u ko zna koliko
drugih? Ago

Vespui je klimnuo. Da, jesam. Prila mu je i uzela njegove ake u svoje. Onda,
gospodine, rekla je, mi smo sada tvoje. Il Makija se pozdravio sa svojim starim
drugom. Na poetku bejahu tri prijatelja, rekao je, Antonino Argalija, Nikolo Il
Makija i Ago Vespui. Dvojica su volela da putuju, a trei je eleo da ostane kod
kue. A sada, od dva putnika, jedan je zauvek nestao, a drugi je proteran. Moji
horizonti su se suzili i preostalo mi je samo da ispiem krajeve. A ti, moj voljeni Ago,
ti koji si stalno sedeo kod kue, ti e se zaputiti da pronae nov svet. Tada je

ispruio ruku i na Agov dlan spustio tri

solda.
Dugujem ti ovo, rekao je. Nekoliko trenutaka kasnije dva jahaa i ovek na kolima
nestali su iza krivine na putu, rano jutarnje sunce ljubilo je kosu Aga Vespuija, koja
je sada bila tako tanka, tako bela. Ali na toj utoj svetlosti izgledalo je kao da
ponovo ima zlatnu deaku kosu, iz vremena kada su on i Il Makija prvi put otili da
love u hrastovoj umi Kafao, i umarku
vallata
u blizini Santa Marija del Impruneta, i u umi oko zamka Bibione, nadajui se da e
pronai koren mandragore.

19.

On je bio Adamov naslednik, ne Muhamedov

ON JE BIO ADAMOV NASLEDNIK, NE MUHAMEDOV

ili kalifov, rekao mu je Abul Fazl;

njegova zakonitost i autoritet poticao je iz njegovog porekla od Prvog oveka, oca

svih ljudi. Nijedna vera nije ga mogla posedovati, niti ijedna geografska teritorija.
Vei od kralja kraljeva koji je vladao Persijom pre nego to su doli muslimani,
nadmoniji od drevnog hinduistinog pojma akravartina - kralja ije su koije
mogle svuda da prou, ije se kretanje nije moglo zaustaviti - on je bio univerzalni
vladar, kralj sveta bez granica ili

ideolokih ogranienja. Iz toga je sledilo da je ljudska priroda, a ne boanska volja,

bila velika sila koja je pokretala istoriju. On, Akbar, bio je savren ovek, bio je
pokreta vremena. Sunce se jo nije podiglo, ali car je bio budan i ustao je iz
kreveta. Sikri u senci izgledao je kao da sadri velike misterije ivota. Delovao mu je
kao neuhvatljivi svet pitanja na koja mora pronai odgovore. Ovo je bilo njegovo
doba dana za meditaciju. Nije se molio. S vremena na vreme bi otiao u veliku
damiju koju je podigao oko itijevog svetilita, isto da bi se pojavio, da bi
uutkao traeve otrih jezika. Badaunijevog jezika. Jezika krunskog princa, koji je bio
jo manje poboan nego njegov otac, ali koji se udruio s bogobojaljivcima samo da
bi mu terao inat. Meutim, car je uglavnom voleo da u ovim ranim satima, pre nego
to izae sunce i ugreje kamen Sikrija i oseanja njegovih stanovnika, razmilja o
stvarima, uzvienim stvarima, a ne o niskim svakodnevnim nadraajima kao princ
Salim. Ponovo je meditirao u podne, i uvee, i u pono, ali najvie je voleo jutarnju
meditaciju. Muziari su dolazili da tiho, u pozadini, sviraju religiozne himne. esto bi
ih oterao odmahujui rukom i putao da ga tiina miluje. Tiinu su prekidali samo
krici ptica u zoru. Ponekad - jer on je bio ovek s mnogo elja - njegove uzviene
brige bile su prekidane vizijama ena: devojaka koje igraju, konkubina, ak i
kraljevskih supruga. Pod stare dane, najee su ga ometale misli o Dodi, njegovoj
izmiljenoj kraljici; njen otar jezik, njena lepota, njena seksualna vetina. On nije
bio savren ovek, znao je to u dubini due, ali dugo je o njoj mislio kao o svojoj
savrenoj eni. Drubenica, partnerka, erotski tigar, nijedan ovek ne bi mogao
poeleti vie. Bila je njegovo remek-delo, ili je bar dugo mislio da jeste, san
pretvoren u telo, putnik iz sveta fantazije
hajala,
kog je preveo preko granice stvarnosti. Meutim, u poslednje vreme stvari su se
promenile. Doda vie nije imala mo da prekida njegove meditacije. Druga ena ga
je poseivala umesto nje. Karakez, gospa Crnooka, skrivena princeza: dugo je
odbijao da je prepozna, odbijao da shvati u kom pravcu njegovo

srce polazi, jer ono ga je odvodilo ka nemoguem, ka strasti koju nikada nee moi
da konzumira, odnosno, u svakom smislu rei, ka neemu to ne prilii. Bio je
okrenut zvukovima budunosti, a ona je bila odjek davne prolosti. Moda ga je

upravo to mamilo, njena nostalgina sila privlaenja; u tom sluaju ona je zaista bila
opasna arobnica koja bi
ga mogla povui unazad kroz vreme, a to bi znailo i unazad u svakom smislu, u
smislu njegovih ideja, verovanja i nada. Bila bi loa za njega. Namamila bi ga u
delirijum nemogue ljubavi i on bi potonuo u nju, a napustio svet zakona i delanja i
velianstvenosti i sudbine. Moda je bila poslata da to uradi Moda je Nikolo Vespui
bio neprijatelj - kraljica Hamida Bano bila je jedan od

pobornika te teorije - agent koji je izronio iz hrianskog drugog sveta, ubica poslat
da ga uniti tako to e u njegov um usaditi tu bludnicu, tu iskorenjenu otpadnicu.
Nijedan ovek nije mogao osvojiti Sikri oruanom silom, ali skrivena princeza bi ga
moda mogla poraziti iznutra. Bila je loa za njega. Pa ipak, upravo mu je ona
dolazila, sve ee, i razumela je

neke stvari koje Doda nikada nije mogla da shvati. Na primer, shvatala je tiinu.
Kada bi mu dola, skrivena princeza nije govorila. Nije ga prekorevala niti
zadirkivala. Nije govorila, ni

kikotala se, ni pevala. Sa sobom je donosila miris jasmina i samo je sedela pored
njega, nije

ga dodirivala. Posmatrala je kako dan poinje, sve dok istoni horizont ne bude
oivien crvenom i dok se sladunjavi povetarac ne podigne, i u tom trenutku bi
postali jedna osoba, bio je ujedinjen s njom kao to nije bio ni sa jednom enom, a
onda, s beskonanom nenou, naputala bi ga i on bi sam ekao prve nene
dodire zore. Ne, ona nije bila loa za njega i usprotivie se svima koji to kau. Nije
mogao videti zlo u njoj, niti u oveku koji ju je ovamo doveo. Kako bi takav
avanturistiki duh mogao biti osuen? Karakez je bila ena kakvu nikada nije sreo,
ena koja je stvorila sopstveni ivot, izvan uobiajenih pravila, samo snagom
sopstvenog uma, ena nalik kralju. To je za njega bio nov san, neodsanjana vizija
onoga kakva bi ena mogla biti. Uzbunjivao ga je, uzbuivao, opijao, posedovao. Da,
Karakez je bila izvanredna; a takav je, verovao je car, bio i Vespui, ili Mogor del
Amore. Car ga je proverio i otkrio mnoge dobre osobine. On nije bio neprijatelj. Bio
je ljubimac. Zasluio je da ga hvale, a ne krive. Akbar je naterao svoje misli da se
vrate na pravi put. On nije bio savren ovek, to je bila fraza laskavaca, a laskanja
Abul Fazla dovela su ga do onoga to je Mogor del Amore nazivao mreom
paradoksa. Podii oveka do gotovo boanskog statusa, i dopustiti mu apsolutnu
mo, a u isto vreme tvrditi da su ljudska bia, a ne bogovi, gospodari ljudskih

sudbina, sadralo je protivrenost koja ne bi preivela previe ispitivanja. Pored

toga, dokazi meanja sudbine u ljudske stvari bili su rasuti svuda oko njega. Nije

mogao zaboraviti samoubistvo sestara aneoskih glasova, Tane i Riri, za koje je

smrt bila bolje

reenje od kompromitovanja njihove vere. Nije eleo da bude bog. Da boga nikada
nije bilo, car je razmiljao, bilo bi lake spoznati ta je dobrota. itav taj posao oko
oboavanja, odricanja sebe pred Svemonim, bio je odvraanje, pogrean put. Gde
god dobrota leala, ona nije leala u ritualnom, nepromiljenom klanjanju pred
boanstvom, ve moda u sporom, trapavom, grekama ispunjenom pronalaenju
pojedinane ili kolektivne putanje. Ponovo se, odjednom, zaglibio u
protivrenostima. Nije eleo da bude boanstvo, ali verovao je u pravednost njegove
moi, u njegovu apsolutnu mo. Imajui to verovanje na umu, ova udna ideja o
dobroti neposlunosti koja mu je nekako skliznula u misli, bila je, u najmanju ruku,
podrivaka. Imao je mo nad ljudskim ivotima pravom osvajanja. Neizbean
zakljuak do kog je svaki realistian princ morao doi, bio je da je mo bila ispravna,
a da je sve ostalo, ova beskrajna meditacija o vrlini, na primer, bilo samo ukras.
Pobednik je bio ovek vrline, to je sve to je moglo da se kae. Razlike su postojale,
bie pogubljenja i samoubistava, ali nesloga se moe uguiti, a njegova pesnica je
mogla da je
ugui. Ali ta onda sa glasom iznutra, koji mu je svako jutro aputao o harmoniji, ne
o glupavim mistikim nadritvrdnjama da su svi ljudi jedno, ve o ovoj udnijoj ideji:
da su razdor, razlika, neposlunost, neslaganje, nepotovanje, ikonoborstvo,
drskost, ak i bezobrazluk, mogli biti izvori Boga. Te misli nisu bile dostojne kralja.
Razmiljao je o dalekim vojvodama u stranevoj prii. Ni oni nisu tvrdili da imaju
boansko pravo na svoje zemlje, ve samo pravo pobednika. I njihovi filozofi
prikazivali su ljudsko bie kako stoji u sreditu njegovog vremena, njegovog grada,
njegovog ivota, njegove crkve. Ali blesavo su pripisivali ovenost ljudi Bogu, traili
su boansku podrku za njihovo stanovite o tom pitanju, vanom pitanju oveka,
dok nisu oseali potrebu za takvom potvrdom kada je u pitanju bio nii problem
moi. Kako su samo zbunjeni bili, i kako su bili mali, vladajui samo gradom u
Toskani i rimskom biskupijom, a kako su visoko

miljenje imali o sebi. On je bio vladar beskonanog univerzuma, a video je jasnije

nego oni. Ne, nije, ispravio je sebe, i uivao bi u obinim predrasudama ako bi to
tvrdio. Mogor je bio u pravu.
Prokletstvo ljudske rase nije u tome da smo toliko razliiti jedni od drugih
ve u tome da smo toliko slini.
Dnevna svetlost prosula se preko poda prekrivenog ilimima i ostala tu. Bilo je
vreme da se pokae na prozoru
daroha
i primi oboavanje ljudi. Ljudi su danas bili u slavljenikom raspoloenju - i to im je
bilo zajedniko sa stanovnitvom onog drugog grada ijim ulicama je hodao u
snovima, ta veselja - jer danas je bio solarni roendan njihovog cara, petnaesti
oktobar, i prema teini njegovog velianstva bie po dvanaest puta izmereni,

izmeu ostalih stvari, zlato, svila, parfemi, bakar, topljeno maslo, gvoe, ito i so, a
dame iz harema svakom domainstvu poslae njegov deo darova. Uzgajivai stoke
primie onoliko ovaca, koza i pilia koliko kralj ima godina. Odreeni broj ostalih
ivotinja, namenjenih klanju, bie osloboen i preputen da se sam snalazi. Kasnije,
u haremu, on e uestvovati u ceremoniji vezivanja vora na vrpci njegovog ivota,
vrpci kojom se vodi evidencija o njegovoj starosti. Pored toga, danas e morati da
donese jednu odluku u vezi sa strancem koji je tvrdio da je mogul ljubavi. Car je
doiveo razna oseanja koja su se ticala tog pojedinca: razonodu, zanimanje,
razoaranje, gubljenje iluzija, iznenaenje, zaprepaenje, fascinaciju, nerviranje,
zadovoljstvo, zbunjenost, sumnjiavost, naklonost, dosadu i, sve vie, morao je to
priznati, ljubav i divljenje. Jednog dana je shvatio da na isti nain roditelji reaguju na
svoju decu, osim to su u sluaju njegovih sinova trenuci ljubavi bili retki, dok su
razoaranje, gubljenje iluzija i sumnjiavost bili uvek prisutni. Krunski princ je skoro
od kolevke kovao zavere protiv njega i sva tri deaka bili su izrodi, dok je ovek s
priom o Karakez bio nepromenljivo utiv, neporecivo inteligentan, oigledno
neustraiv i tkao je izvanrednu preu. Odnedavno je Akbar poeo da se zanima
gotovo skandaloznom milju u vezi sa tim sve milijim Vespuijem koji se tako dobro
uklopio u dvorski ivot u Sikriju da su ga gotovo svi sada primali kao da s pravom
pripada tamo. Princ Salim ga je prezirao, kao i religiozni

fanatik Badauni, ija je tajna knjiga o otrovnim napadima na cara postajala iz dana u
dan deblja dok je njen autor postajao sve tanji, ali ta neprijateljstva samo su mu ila
u prilog. Njegova majka i kraljica Marijani uz Zamani, njegova starija, zaista
postojea ena, takoe su ga prezirale, ali one nisu imale matu i suprotstavljale su
se svakom zalasku sveta snova u stvarnost.
Gotovo skandalozna pomisao o Vespuiju kljucala je Akbara ve neko vreme, i da bi
je

isprobao poeo je da ukljuuje stranca u dravna pitanja. utokosi mogul je

ovladao, gotovo smesta, sloenim detaljima sistema
mansabdara
po kojem se upravlja carstvom i od

kog zavisi njegov opstanak, piramidom ljudi s inom od kojih se oekuje da

odravaju trupe i konje zavisno od svoje starosti i koji su, za uzvrat, dobijali line
feudalne posede - izvore

njihovog bogatstva. U roku od nekoliko dana zapamtio je imena svih

mansabdara

u carstvu - a bilo je trideset tri rangova tih inovnika, od kraljevskih prineva koji su
upravljali desetinom hiljada ljudi, do niih upravnika sa po deset - a, pored toga,
upoznao se sa uinkom ljudi s inovima, i doao u poziciju da moe savetovati cara
koji
mansabdari

zavreuju unapreenje, a koji nisu obavili svoje dunosti. Stranac je Akbaru

predloio korensku promenu u strukturi sistema koja bi garantovala stabilnost
carstva stotinu pedeset godina. Na poetku je veina
mansaba
bila ili turkestanskog, centralnoazijskog mogulskog etnikog porekla, ije su
porodice poticale iz susedstva Fergane i Andiana, ili persijskog porekla. Meutim,
na nagovor Mogora, Akbar je poeo da daje poloaj velikom broju drugih naroda,
Radputancima, Avganistancima i indijskim muslimanima, tako da nijedna grupa
nema veinu. Turkestanci su i dalje bili najvea grupa, ali nakon velike reforme, imali
su samo jednu etvrtinu mesta. Tako nijedna grupa nije mogla diktirati uslove
ostalima, a sve su morale da se slau i sarauju.
Sul ikul.
Potpuni mir. Sve je bilo stvar

organizacije. Znai, taj ovek je imao i druge talente, osim maioniarskih trikova i
pripovedanja. Car, veoma prijatno iznenaen, poeo je da testira mladieve atletske
i vojnike vetine, i otkrio da je mogao jahati konja bez sedla, pogoditi metu strelom
i nositi ma s vie nego zadovoljavajuim samopouzdanjem. Izvan igara i bitke,
njegov dar za jezike ve je bio uven, a brzo je postao strunjak za najpopularnije
igre u dvoru, kao to je igra na tabli
andal mandal
i igra s kartama
gandifa,
koje je oiveo povezavi boju karata s velikanima Sikrija.
Avapati,
gospodar konja, najjaa karta u igri, morao je, naravno, biti sam car.
Danpati,
gospodar blaga, bio je, oigledno, ministar finansija, rada Todar Mal, a
Tijapati,
kraljica dama, bila je, prirodno, Doda Bai. Rada Man Sing bio je

Dalpati,
gospodar bitke, a Birbal, voljen vie od svih, prvi meu jednakima, verovatno bi
trebalo da bude
Garpati,
gospodar utvrenja. Akbara su te ideje silno zabavljale. A ti, moj mogule ljubavi,
rekao je, ti mora biti
Asrpati,
mislim. Bio je to gospodar duhova, kralj maioniara i arobnjaka. Tada se stranac
usudio rei, a
Ahipati,
gospodar zmija, Dahanpana... da li bi to mogao biti krunski princ Salim? Ukratko,
bio je to ovek s kvalitetima, to je bio prvi zahtev da bi se postalo ovek kvaliteta.
Prie mogu da ekaju, rekao mu je car. Mora popraviti svoje poznavanje naina
na koji se ovde stvari obavljaju. Tako je Mogor del Amore prvo dodeljen radi
Todaru Malu, a zatim radi Man Singu, da ga uvedu u tajne finansija i uprave, a kada
je Birbal krenuo na zapad ka tvravama itorgar i Merangar, Amber i Daisalmer, da
obie careve podanike i saveznike u tim krajevima, stranac ga je pratio sa ulogom
starijeg pomonika, a vratio se iskolaenih oiju od uda zbog careve moi, videvi
neosvojive utvrene palate iji su prinevi padali na kolena pred kraljem kraljeva.
Kako su meseci prelazili u godine, svima je postalo jasno da utokosog oveka vie
ne smatraju strancem. Mogul ljubavi postao je

savetnik i poverenik velikog mogula.

Uzgred, uvaj se tog gospodara zmija, upozorio je car Mogora. No koji sanja da
e zariti u moj vrat mogao bi skrenuti ka tvom A onda je Birbal umro. Car je krivio
sebe jer je prihvatio elju njegovog prijatelja da mu se da vojna komanda. Meutim,
Birbal je uzdizanje kulta rauanaija, avganistanskih iluminata, primio iznenaujue
lino - takorei, u carevo ime. Njihov voa Bajazit Prorok, pomeao je hinduizam i
islam i dobio panteistiki bukuri amoralnosti. Birbal je bio zgaen. Poto je Bog
svako i sve, sledi da su sva dela boanska dela, a poto su sva dela boanska, ne
postoji razlika izmeu dobrog i loeg, dobrih dela i zlih, pa onda znai da i mi
moemo raditi ta hoemo? rugao se. Dahanpana, oprostite mi, ali ovaj jadni
vojskovoa vam se smeje. Uzeo

je lepotu vae elje da pronaete jednu veru unutar svih vera, i pretvorio je u
runou, da bi vam se rugao Samo za taj nemar trebalo bi ga pokoriti, ak i da ne
pljaka i ne pustoi kao varvann. Pustoenje je, naravno, po njegovom miljenju bilo
dopustivo - ha! - jer su rauanai bili odabrani ljudi, ljudi koje je Bog odabrao da
naslede zemlju, pa ako ele da zgrabe svoje nasledstvo neto malo ranije, ko bi
mogao rei da nemaju pravo na to? Ideja da je pljaka verska obaveza, kojom
odabrani dolaze do onoga to je bilo boanski dar njima, naroito se dopala

plemenima u avganistanskim planinama, pa je kult brzo jaao. Kada je Bajazid

iznenada umro, na mestu vode rauanaija zamenio ga je esnaestogodinji
Dalaludin, njegov najmlai sin. Birbalov bes zbog tog razvoja bio je neobuzdan, jer
Dalaludin je bilo i roeno ime cara Akbara, a ta podudarnost silno je poveavala
drskost rauanaija. Dahanpana, vreme je da se na ove uvrede odgovori kako
dolii, rekao je. Akbar, zabavljajui se takvim nevojnikim besom, sloio se da bude
po Birbalovom. Stranac

Mogor del Amore nije pratio Birbala. Nije spreman za jedan rat s Avganistancima,
objavio

je car, na opti smeh, u domu za privatne audijencije. Treba da bude ovde, na

dvoru, i da nama pravi drutvo. Meutim, ustanak nije bio ala. Planinski putevi su
postali skoro neprohodni. A nedugo nakon to je Birbal stigao u oblast da iluminate
naui pameti, bio je napadnut iz zasede u klancu Malandrai. Kasnije su se irile
pakosne prie o tome da je veliki ministar pokuao da spasi svoju kou pobegavi od
svojih trupa, ali te glasine su, car je verovao, govorile o izdaji. Sumnjao je da je
krunski princ nekako uestvovao u tome, ali nikada nije uspeo da to dokae.
Birbalovo telo nikada nije pronaeno. Osam hiljada njegovih ljudi bilo je pobijeno.
Nakon nesree u klancu Malandrai, car je dugo bio oajan, odbijao je hranu i pie,
ucveljen. Napisao je stihove u ast svog palog druga.
Bespomonima si dao sve to si mogao, Birbale. Sada sam ja bespomoan,
ali ti vie nema nita da mi da.
Prvi i poslednji put pisao

je u prvom licu jednine, ne kao to bi pisao kralj, ve kao to bi pisao ovek koji
oplakuje nekog voljenog. A dok je alio za Birbalom, prvo je poslao Todara Mala, a
zatim Man Singa da napadnu Rauanije i pokore ih. U palatama Sikrija svuda je
video praznine, prazna mesta na kojima su trojica od njegovih devet dragulja bila,
mesta koja niko manje vredan nije

mogao da popuni. Privukao je Abul Fazla jo blie i sve se vie oslanjao na njega. I
tada se javila misao, gotovo skandalozna misao koju je paljivo odmeravao osam
meseci nakon Birbalove smrti, na dan njegovog etrdeset etvrtog solarnog
roendana, kada je krenuo na kraljevsku vagu da ga izmere. Bilo je to pitanje na
koje je pokuavao da pronae odgovor: da li da stranca, Mogora del Amorea,
poznatog i pod imenom Nikolo Vespui, pripovedaa bajki koji je neuveno tvrdio da
je njegov stric, koji je dokazao da je vet administrator i
savetnik i kog je tako neoekivano zavoleo, uini svojim poasnim sinom? in
farzanda

bio

je meu najree dodeljivanim, najpoeljnijim poastima u carstvu, a svako ko bi

dobio tu titulu smesta bi ulazio u carev unutranji krug. Da li je ova mlada bitanga,
koja je vie bila poput njegovog brata nego njegovog sina (ili strica), bila vredna
tako visoke pohvale? I, to je bilo jednako vano, kako e takvo imenovanje biti
primljeno? Pojavio se u
darohi,
a masa je mono klicala. Taj mogul ljubavi, razmiljao je Akbar, bio je omiljen i kod
masa. Njegova popularnost, sumnjao je car, imala je mnogo veze sa uspehom
njegove kue kurtizana pokraj jezera, Kue Skande u kojoj su Skelet i Duek imale
prevlast, kao u prii o Karakez, ali bez sumnje se desilo da je pria o skrivenoj
princezi postala deo gradskog znanja, a zanimanje ljudi za nju nije prestajalo. Ljudi
su znali i da su kraljevi sinovi razoaranje. Budunost dinastije zbog toga je bila
problem. Sudei po legendi, mogulski predak Timur, koji je u to vreme bio nebitan
bandit, putovao je premjeri u kamilara kada mu je priao fakir prosjak i zatraio
hranu i vodu. Ako mi da okrepljenje, ja u tebi dati kraljevstvo, obeao je fakir,
momak koji se odrekao islama u korist hinduizma. Timur mu je dao ono to je traio,
a nakon toga je fakir prebacio svoj ogrta preko njega i poeo dlanom da udara
Timura po pozadini. Nakon jedanaest udaraca Timur je besno

zbacio ogrta. Da si istrpeo vie udaraca, rekao je fakir, tvoja dinastija bi due
trajala. Ovako, zavrie se sa tvojim jedanaestim potomkom. Car Akbar je bio osmi
potomak Timura Lame, pa su, ako se moglo verovati legendi, moguli bili bezbedni
na tronu Hindustana jo tri generacije. Meutim, deveta generacija bila je teka. Sa
osamnaest, petnaest i etrnaest godina, svi su bili pijanice, jedan je imao padavicu,
a krunski princ, ta je moglo da se kae o krunskom princu - bio je uas i to je sve.
Car je na svoj roendan, sedei na vagi ivota, dok su prema njemu dvanaest puta
merili pirinano mleko, razmiljao je o budunosti. Kasnije je posetio umetnike
radionice, ali njegove misli su bile na drugom mestu. ak i u haremu, gde su se
ene rojile oko njega, dok ga je njihova mekoa okruivala, bio je odsutan. Oseao
se kao da je stigao na prekretnicu i kao da mu je ova odluka o strancu bila u srcu.
Pustiti ga u porodicu bio bi znak da zaista tei ideji Abul Fazla o tome da postane
svetski kralj koji bi u svoju lozu - u sebe - mogao ukljuiti osobe, mesta, pripovesti i
mogunosti iz dosad nepoznatih zemalja, zemalja koje bi za uzvrat takoe mogle
biti obuhvaene. Ako je jedan stranac mogao postati mogul, onda bi, s vremenom,
to mogli svi stranci. Pored toga, to bi bio korak dalje u stvaranju kulture ukljuivanja,
upravo one kulture koju je kult rauanaija ismevao samim svojim postojanjem:
njegova prava vizija oivela je, a u njoj bi sve rase, plemena, klanovi, vere i

nacije postale deo jedne velike mogulske sinteze, jedne velike sinkretizacije zemlje,
njenih

nauka, umetnosti, ljubavi, razlika, problema, tatina, filozofija, sportova, kaprica.

Sve to ga je ohrabrilo da zakljui kako bi poastvovanje Mogora del Amorea titulom
farzanda
bilo in snage. Meutim, da li bi to moglo izgledati i kao slabost? Kao
sentimentalnost, samoobmana, lakovernost? Pasti na slatkoreivog stranca o kom
nisu znali nita, osim nepotpune, hronoloki problematine prie koju je on sam
ponudio? Dati mu zvanian poloaj zapravo bi bilo isto kao rei da istina vie nije
bila znaajna, da vie nije bilo bitno da li je njegova pria bila samo lukava la. Zar
princ ne bi trebalo da prikrije svoje zanemarivanje istine? Zar nije trebalo da brani
tu vrlinu, a da lae kada mu odgovara krijui se iza te odbrane? Zar princ, ukratko,
ne bi trebalo da bude hladniji, manje podloan matarijama i vizijama?
Moda je jedina vizija koju je sebi trebalo da dozvoli bila mo. Da li je uzdizanje
stranca sluilo carevoj moi? Moda jeste. A moda i nije. A izvan tih leala su jo
dublja pitanja, pitanja iz sveta magije u kojem su svi tako strasno iveli kao to su
nastanjivali svet opipljive materije. Kada bi se Akbar svakog dana pomolio na
prozoru
darohe,
pothranjivao je takvo verovanje; ispod njega su bili

privrenici, lanovi nabubrelog kulta pogleda, koji su posle toga irili prie o udima.
Bolesni, umirui, povreeni, dovoeni su svaki dan, i ako bi Akbarov pogled pao na
njih, ako bi na njih bacio pogled makar onoliko koliko su oni mogli da bace pogled na
njega, izleenje je bilo neizbean ishod. Bacanje pogleda prenosilo je carevu mo na
pogledanog. Magija je nepromenljivo tekla od maginije osobe (cara, arobnjaka,
veca) ka manje maginoj osobi: bio je to jedan od njenih zakona. Bilo je vano ne
uvrediti zakone magije. Ukoliko vas ena ostavi, to je zato to niste na nju bacili
pravu in, ili zato to je neko drugi bacio jae ini od vaih, ili zato to je va brak
bio proklet na taj nain da su prekinute ljubavne veze izmeu mua i ene. Zato je
na njegov posao delovalo to i to, umesto onoga i onoga? Zato to je poseivao
pravog arobnjaka. U caru je postojalo buntovnitvo protiv svih tih fetia. Zar
odustajanje od sopstvene moi vladanja i verovanje da takva mo poiva izvan
osobe, a ne unutar nje, nije neka vrsta podetinjavanja sopstvene linosti? Zbog toga
se protivio i Bogu: jer je njegovo postojanje uskraivalo ljudskim biima pravo da
sama formiraju etike strukture. Ali magija je bila svuda oko njega i nije dozvoljavala
da je iko porekne, brzoplet bi bio vladar koji bi je

omalovaio. Vera je mogla biti premiljana, preispitivana, preraivana, moda i

odbacivana; magija je bila nedostupna za takve napade. Zbog toga je, na kraju,
pria o Karakez tako lako

zaposela matu stanovnika Sikrija. Odnela je njenu magiju, njihovu magiju, u

druge

svetove, svetove sa sopstvenim okultizmima, a njeno arobnjatvo pokazalo se

monijim od njihovih. Njeno arobnjatvo. Njemu ak ni on, car, nije mogao da odoli.
Magijski problemi koji su se ticali stranca Nikola Vespuija, samoprozvanog mogula
ljubavi, mogli bi se formulisati na sledei nain: da li je njegovo prisustvo meu
njima bilo blagoslov ili kletva? Da li bi njegovo izdizanje na visok poloaj donelo
blagoslov carstvu ili

bi, poto je uvredilo neki mrani zakon sudbine, donelo propast carstva? Da li je
sama stranost bila stvar koju treba prigrliti kao revitalizujuu snagu koja donosi
nagrade i uspeh svojim pristalicama, ili je prljala neto sutinsko u pojedincu i
drutvu kao celini, da li je pokretala proces propadanja koji e se zavriti otuenom,
neautentinom smru? Car je zatraio savet od uvara nevienih svetova, itaa
dlanova, astrologa, proroka, mistika i probranih boanstava kojima je prestonica
obilovala, naroito u blizini grobnice Salima itija, ali njihovi saveti bili su
protivreni. Nije pitao za miljenje straneve kolege Evropljane, oeve Akvavivu i
Monserata, jer je njihovo neprijateljstvo prema pripovedau bilo dobro poznato. A
Birbal, oh, njegov voljeni, mudri Birbal je otiao. Na kraju, bio je preputen sam sebi.
Samo je on mogao da odabere. Dan se zavrio. Nije odluio. Meditirao je u pono
pod srpastim mesecom. Ona mu je dola, sva u srebru, tiho, i zasjala.
***

Stvari su dole do take kada je Doda postala nevidljiva mnogim ljudima. Osoblje u
domainstvu koje je bilo zadueno za sluenje njoj, naravno, moglo je da je vidi, jer
je njihova ivotnost zavisila od toga, ali ostale kraljice, koje je uvek vrealo njeno
prisustvo, vie nisu mogle da je razaberu. Ona je znala da joj se deava neto loe i
ispunio ju je strah. Oseala se slabije, a s vremena na vreme, oseala se i
privremenom, kao da je dolazila i odlazila, kao da je svea njenog postojanja bila
gaena, ponovo paljena, pa opet gaena i ponovo paljena. Birbal je bio mrtav, a ona
je bledela, mislila je. Svet se menjao nagore. Car ju je ovih dana poseivao mnogo
rede, a i kada je to inio, delovao je rastrojeno. Kada je vodio ljubav s njom, imala je
utisak kao da misli na nekog drugog. Evnuh uhoda, Umar Ajar, koji je mogao da vidi
sve, ukljuujui i neke stvari koje se jo nisu desile, zatekao ju je kako se u vrelo
popodne odmara u Odaji vetrova, dvospratnoj vetrovitoj prostoriji ija su tri od etiri
zida inili kameni paravani s filigranima,
dali.
Bio je

to dan nakon carevog roendana i u njegovim pokretima primeivala se udna

uurbanost. Obino su mu pokreti bili malaksalo graciozni i teni. Meutim, danas je
bio gotovo

usplahiren, kao da su vesti koje je trebalo da saopti poskakivale unutar njega i

izbacivale

ga iz ravnotee. U redu, objavio je, doao je veliki trenutak za vas. Marija od

Venosti i Marija od Poseda - ena i majka Boanskog kalifa, Jedinstvenog dragulja i
Hediva od Starosti - dolaze lino u posetu. Marija od Venosti bila je Marijam uz
Zamani, prava majka princa Salima, Radkumari Hira Kunvari, Kavaha Radput
princeza Ambera. Marija od Poseda, Marijam Makani, bila je careva majka Hamida
Bano. (Kalif, Dragulj i Hediv, sve to bio je car lino.) Ako su ove dve

velike gospe, koje nikada pre nisu posvetile deo dana nepostojeoj kraljici, dolazile
da je posete u njenim privatnim odajama, pokrenuto je neto velikog znaaja. Doda
se pribrala i zauzela poniznu pozu, sa sklopljenim dlanovima i oborenim pogledom,
ekajui njihov dolazak. Nekoliko minuta kasnije, one su doklizile, a na njihovim
licima videla se i zadivljenost i

zgaenost. Bibi Fatima, slukinja odjek kraljice majke, ovom prilikom bila je odsutna,
poto je nedavno umrla, ali u svakom sluaju, dame su namerno dole bez drugih
dvorana, osim Umara Ajara, ija je sposobnost uvanja tajni bila nesumnjiva.
Osmotrile su oko sebe zbunjeno, a onda se okrenule Ajaru traei pomo. Gde je
ona? proitala je Hamida Bano. Da li je otila iz sobe? Umar je nakrivio glavu u
Dodinom pravcu. Kraljica majka je delovala zbunjeno, dok je mlaa kraljevska
gospa ljutito frknula i okrenula se otprilike u pravcu koji je uhoda pokazao. Ovde
sam, na moje poprilino zaprepaenje, rekla je kraljica Marijam uz Zamani,
govorei preglasno i presporo, kao da razgovara sa glupim detetom, i priam sa
enom koja ne postoji, iji se lik ne moe videti ni u jednom ogledalu, koja meni
izgleda kao prazan prostor na ilimu. Ovde sam sa carevom majkom, udovicom
Kubeta oprotenja, Voljenom bivom suprugom cara Humajuna, uvara sveta, ije je
gnezdo Raj, jer se plaimo da bi neto gore od tebe moglo zaposesti cara, mog
velianstvenog supruga, njenog uvenog sina. Nae je miljenje da je na njega
bacio ini stranac Vespui, koji je ovamo poslat kao

nevernikov ili avolov izvrilac crnog srca, da uniti na mir i donese nam depresiju,
i da je
ta arolija uhvatila u zamku carevu mukost i tako ugrozila njegov zdrav razum, a
time dovela u opasnost i celo kraljevstvo, a iz toga sledi i sve nas. To je arolija za
koju si sigurno ula - ini se da svi u Sikriju ve znaju za nju! Ona ima oblik utvare
takozvane skrivene princeze, Karakez. Mi, mi priznajemo... i tu je Marija od
Venosti posrnula jer je ono to je nameravala da kae vrealo njen ponos, ...da
vas iz svojih razloga car voli vie od ijedne druge enske drubenice... odbila je da
izgovori
kraljice,

...i nadamo se da ete, shvatajui opasnost u kojoj se on nalazi, razumeti koja je

vaa dunost. Prosto reeno, elimo da upotrebite sve svoje moi nad njim kako
biste ga izvadili iz tog opinjenog stanja - iz poude za tom enom demonom iz
pakla - a mi smo ovde da vam pomognemo tako to emo vas nauiti svim
sredstvima kojima su ene ikada zadravale moi nad mukarcima, stvarima koje
car, kao mukarac, ne zna, pa nije mogao da ih prenese tebi, svojoj donekle
apsurdnoj, ali sada, ini se, gotovo neprimetnoj tvorevini. Znamo da si proitala
mnogo knjiga i, ne sumnjam, dobro nauila ono emu te one mogu nauiti.
Meutim, postoje stvari koje nikada nisu zabeleene u knjigama, ve se uvaju
samo u usmenom znanju ena, prenose apatom s majke na kerku od poetka
vremena. Uini te stvari i on e ponovo postati tvoj rob, a pobeda demona nad
gospodarom Fatepur Sikrija bie spreena. Jer ona je, sigurne smo, zao duh iz

prolosti, osvetoljubiv duh koji prezire svoje dugo izgnanstvo i koji eli da usisa cara
nazad kroz vreme kako bi ga imao i uinio da ne postoji, na optu tetu. U svakom
sluaju, bie bolje da se potedimo, ako je ikako mogue, spektakla u kom bi car
Hindustana, Kralj manifestacije i stvarnosti, Bie u neuprljanom telu, Gospodar vere
i nebeskog svoda, bio

zaluen privienjem te otpadnice, njegove pokojne baba-tetke. Seti se ta se

desilo slikaru Davantu, rekla je kraljica majka. Ba tako, sloila se Marijam uz
Zamani. Mogli bismo prihvatiti da jednog umetnika zaturimo na taj nain, ali
Zatitnika sveta ne smemo zagubiti. Iskreno, nisu mogle videti enu kojoj su
govorile, ali pristale su da se smeste na njene ilime, naslone se na njene jastuke,
piju vino koje su njene sluge ponudile i praznom vazduhu ispriaju seksualne tajne
ena kroz istoriju. Nakon nekog vremena prestale su da se oseaju kao da su
izgubile um, i ponaale su se kao da su same, kao da njih dve razgovaraju jedna s
drugom, govore otvoreno o onome to je uvek bilo zatvoreno, bespomono se smeju
zaprepaujuoj komediji od poude, apsurdnim stvarima koje su mukarci eleli i
jednako apsurdnim stvarima koje su ene radile da bi ih zadovoljile, sve dok i same
nisu izgubile godine i prisetile se sopstvene mladosti, i prisetile se kako su njima te
tajne ispriale druge ozbiljne, svirepe ene, koje bi se takoe, nakon nekog
vremena, rastapale u radosnom smehu, priseajui se kako je znanje predato njima,
a do kraja prie smeh u prostoriji bio bi smeh generacija, smeh svih ena i istorije.
Govorile su tako pet i po sati, a kada su zavrile, smatrale su to jednim od
najveselijih dana u svojim ivotima. Doda im je postala draa nego ikada pre. Sada
je bila jedna od njih, deo enske tafete; vie nije bila samo careva tvorevina.
Delimino je bila i njihova. Sputao se sumrak. Dvorske slukinje svearke ule su sa
kamfornim sveama u srebrnim svenjacima. Gvozdene baklje na zadnjem zidu
prostorije bile su upaljene, a pamukove semenke i ulje u njima veselo su goreli, pa
su senke dve dame igrale po crvenim kamenim
dalijima.
U drugom delu Sikrija, careva fantazija, njegov
hajal

promenio se

konano i zauvek, i tada je u Odaji vetrova Umar Ajar zaustavio dah, a trenutak
kasnije
Marija od Venosti i Marija od Poseda videle su ono to je on video: ne samo senku
tree ene meu
dalijima,
ve neprovidnu konturu ene koja se formirala u vazduhu, postajui otrija, jasnija,
ispunjavajui se, sve dok pred njih nije stala ena, sa znatieljnim osmehom na
usnama. Ti nisi Doda, slabano je rekla kraljica majka. Ne, rekla je utvara ije
su crne oi svetlucale. Dodabai je otila jer caru vie nije bila potrebna. Od sada
u mu ja biti drubenica. To su bile prve rei koje je ovo privienje izgovorilo.
***

Uprkos oprezu dveju kraljica, vesti o tome da je izmiljenu kraljicu Dodabai

zamenila utvara Karakez velikom brzinom proirile su se po gradu. Za neke je to bio
konaan dokaz da je skrivena princeza zaista postojala, da je pripadala svetu
injenica, a ne pria, jer nijedna ena koja nikada nije ivela i umrla nije se mogla
pojaviti kao duh. Za druge je to bila potvrda za tvrdnju Abul Fazla da car ima
boanski status, poto mu se sada, pored stvaranja potpuno izmiljene ene koja je
mogla da hoda, govori i vodi ljubav uprkos tome

to nije postojala, pripisivalo i vraanje stvarne ene iz mrtvih. Mnoge porodice

zanete priama o skrivenoj princezi, koje su ubrzo roditelji poeli da priaju deci
pred spavanje, bile su oduevljene mogunou da se ona zaista vidi u javnosti.
ulo se i nekoliko skandalizovanih konzervativnih glasova koji su insistirali na tome
da u svim prilikama kada bude naputala kraljevske enske odaje ona mora nositi
veo; besramno etanje otkrivenog lica u kojem je uivala na zapadnjakim ulicama
neprihvatljivo je meu potenim narodom mogulske prestonice. Familijarnost s
kojom je prihvaena natprirodna pojava bila je posledica injenice da su takve
pojave bile normalne u to vreme, pre nego to su realno i nerealno zauvek podeljeni
i

osueni na odvojen ivot pod raznim monarsima i raznim zakonskim sistemima.

Vee je iznenaenje bio nedostatak saoseanja sa nesrenom Dodabai, koju je car
tako lako odbacio i koja je s ponienjem zamenjena u Odaji vetrova pred oima
kraljice majke i starije

kraljice. Mnogi graani stekli su nepovoljno miljenje o Dodi jer je odbijala da

naputa palatu. Po tim ljudima, njena dematerijalizacija bila je zasluena kazna jer

je bila izuzetno arogantna i nedopadljiva obinim ljudima. Karakez je brzo postala

narodska princeza, dok je Doda uvek bila rezervisana i daleka kraljica. Umar Ajar o
svemu ovome izvestio je cara, ali je dodao notu upozorenja. Nisu sve

reakcije na novosti bile pozitivne. U koloniji Turani, u persijskom sektoru, i u etvrti

gde su iveli indijski muslimani, postojao je izvestan nemir. Meu neislamskim
mnogobocima iji su bogovi bili previe brojni da bi se izbrojali, dolazak jo jednog
udesnog bia nije bio nikakva briga, jer je boanska populacija ve bila previe
velika gomila za poimanje, sve je

sadralo bogove, drvee je sadralo duhove, a isto je vailo i za reke, i bog zna ta
sve jo, verovatno je postojao i bog ubreta i bog toaleta, pa ako se novi duh ukrcao
na taj brod, to jedva da je bilo vredno prie. Meutim, na jednoboakim ulicama
bilo je izvesnog zaprepaenja. Poeo je tihi amor, amor koji su samo fino
podeene ui mogle da uju, a ticao se carevog mentalnog dobrostanja. U tajnom
Badaunijevom dnevniku koji je Umar i

dalje pamtio iz noi u no dok je voa partije

mangula
spavao, pokrenuto je pitanje

blasfemije, jer moglo bi se tvrditi da ne postoji nikakav boanski zakon protiv

pretvaranja
snova u realnost, pa bi stvaranje Dode moglo biti izuzeto iz prekora, ali samo je
Svemogui imao mo nad ivima i mrtvima, i vratiti enu nazad iz zagrobnog ivota
samo zarad linog zadovoljstva, bilo je previe, zaista previe i za to nije bilo
opravdanja. ta je Badauni pisao u privatnosti, njegovi sledbenici su poeli da
apuu jedan drugom. Taj apat je bio veoma tih jer, kao to je stara izreka govorila,
na dvoru velikog mogula samo

ponizni ne bivaju ponieni. Svejedno, postojao je po Ajarovom miljenju razlog za

brigu, jer ispod tihog amora, na jo tiem nivou, uo je mraniju tutnjavu, dublje
osuivanje novog odnosa izmeu Akbara i Karakez. Na tom dubokom nivou, Umar je
uo neke blede zvuke, zvuke koji su se jedva usuivali da budu zvuci, izgovorene
usnama koje jedva da su se pomerale i koje su bile uasnute same pomisli o uima
koje sluaju. Te vibracije sadrale su re tako monu da bi mogla opasno otetiti
potovanje koje je car uivao, moda mu ak i poljuljati tron. Ta re bila je
incest.

A Umarovo upozorenje stiglo je na vreme, jer ubrzo nakon to se Karakez pojavila u

Fatepur Sikriju, krunski princ Salim napustio je prestonicu i pokrenuo

klasinu pobunu u Alahabadu, a

blasfemija
i
incest
bile su optube kojima je pravdao svoj revolt. Pobuna je bila lo posao, iako je Salim
uspeo da okupi vojsku od trideset hiljada ljudi. Nekoliko godina galopirao je oko
severnog Hindustana tvrdei da eli zbacivanje oca s trona, a da se nikada nije
usudio da natera velikog kralja na pravu bitku. Meutim, postigao je jednu uasnu
pobedu kada je uspeno ugovorio ubistvo carevog preostalog najblieg savetnika,
kog je optuivao da je
izopaio um njegovog oca,
ohrabrujui ga da ini bogohulna dela i nateravi ga da okrene lea Bogu i
njegovom svetom proroku, a takoe i da je,
veito dajui podrugljive primedbe,
okrenuo cara protiv krunskog princa, svog naslednika, svog sina. Abul Fazl umro je u
zasedi, kao i Birbal. Princ Salim dojavio je savezniku, radi Bir Sing Deo Bundeli iz
Ore, kroz iju je teritoriju Dragulj Sikrija putovao, da ga
otpremi u nepostojanje,
a s tim se zahtevom rada spremno sloio, odsekavi glavu nenaoruanom ministru
i poslavi je Salimu u Alahabad, gde ju je Salim, prikazujui svoj uobiajeni oseaj za
ukus i dolino ponaanje, bacio u poljski nunik. Akbar se odmarao na jastucima u
Odaji vetrova, popivi moda previe vina, sluajui kako veernja utvara Karakez
peva tune ljubavne pesme pratei sebe na
dilrubi,
kada je

Umar Ajar doao s vestima o smrti Abul Fazla. Ta uasna informacija dozvala je cara
pameti. Ustao je i smesta napustio Karakezine odaje. Od sada, Umare, zakleo se,
ponovo emo se ponaati kao vladar univerzuma i prestaemo da se ponaamo
kao bubuljiavi, zalueni deko. Zakoni koji su obavezivali princa nisu imali veze s
prijateljstvom niti osvetom. Princ je

morao imati na umu dobrobit kraljevstva. Akbar je znao da dva od njegova tri sina
nisu bila podesna za nasleivanje trona jer su toliko ogrezla u piu i bolestima da su

zaista mogla umreti od toga. Znai, ostao je samo Salim; bez obzira na to ta je
uinio, nastavak loze morao je biti obezbeen. Zbog toga je Akbar poslao kurire
Salimu obeavi da mu se nee osvetiti za smrt Abul Fazla i proglasivi svoju
beskrajnu ljubav prema svom prvoroenom detetu. Salim je iz toga shvatio da je
ubistvo Abul Fazla bilo opravdano. Poto je taj debeli licemer bio pogubljen, njegov
otac mu je ponovo rairio ruke. Salim je Akbaru poslao

slonove na dar, tri stotine i pedeset slonova da umire Kralja slonova. Potom se
sloio da ode u Sikri, a u kui njegove babe Hamide Bano pao je caru pred stopala.
Car je podigao Salima,
skinuo svoj turban i stavio ga na glavu krunskog princa da bi pokazao da se ne ljuti.
Salim je

zajecao. Stvarno je bio patetian mladi. Meutim, to se Salimovog mentora

Badaunija tie, on je baen u najprljaviju eliju u najdublju tamnicu Fatepur Sikrija i
nijedan mukarac niti ena, osim njegovih tamniara, vie ga nikada nisu videli
ivog.
***

Nakon smrti Abul Fazla, car je postao strog. Njegova je dunost bila da odredi kako
njegov narod treba da ivi, a predugo je tu dunost nehajno izvravao. Zabranio je
prodaju alkohola obinom narodu osim ako ga je prepisao doktor. Krenuo je protiv
rojeva prostitutki koje su zujale po prestonici poput skakavaca, odveo ih neto dalje
u privremeni logor nazvan avolji grad i naredio da svaki ovek koji krene avolu
mora da zapie svoje ime i adresu pre nego to ue u tu zonu. Nije podravao
jedenje kravljeg mesa, crnog i belog luka, ali je preporuio ljudima da jedu tigrovinu
kako bi stekli hrabrost iz tigrovog mesa. Objavio je da su verski obiaji slobodni od
proganjanja, da se hramovi mogu graditi, a lingami prati, ali bio je manje tolerantan
prema bradama jer su brade izvlaile hranu iz testisa, pa ih evnusi zato nisu imali.
Zabranio je brakove izmeu dece i usprotivio se spaljivanju udovica i ropstvu.
Ljudima je rekao da se ne kupaju nakon seksa. I pozvao je

stranca na Anup Talao ije su vode bile uzburkane i nemirne iako nije bilo povetarca,
znamenje koje je znailo da su stvari koje bi trebalo da budu u miru bile
uznemirene. I dalje te obavija previe tajni, rekao je car iznervirano. Ne moemo
se osloniti na oveka ija ivotna pria nema smisla. Zato nam reci sve, hajde da
odmah sad sve izbacimo na istac, a onda moemo odluiti ta e biti s tobom i u
kom e te pravcu sudbina povesti, gore ka zvezdama ili dole u blato. Sve odmah
jasno i glasno. Nita ne izostavljaj. Danas je

sudnji dan. Moda ono to u rei nee naii na odobravanje, gospodaru,

odgovorio je Mogor del Amore, jer se tie
Mundus Novusa,
Novog sveta, i nestalne prirode vremena na toj dopola neistraenoj teritoriji.
***

Preko Okeanskog mora, u

Mundus Novusu,
obini zakoni prostora i vremena nisu vaili. to se prostora tie, on je mogao da se
divlje iri jednog dana, a da se saima sledeeg, pa je zemlja delovala ili dvostruko
vea ili upola manja. Razni istraivai donosili su radikalno razliite izvetaje o
proporcijama novog sveta, prirodi njegovih stanovnika i nainu na koji se taj novi
kvadrant kosmosa ponaao. Bilo je izvetaja o leteim majmunima i zmijama
dugakim kao reke. to se vremena ticalo, ono je bilo potpuno van kontrole. Ne
samo da se

ubrzavalo i usporavalo na krajnje razuzdan nain, ve su postojali i periodi - mada

se re periodi nije mogla ispravno koristiti da bi se opisali takvi fenomeni - kada se
ono uopte nije kretalo. Metani, nekolicina koja je ovladala evropskim jezicima,
potvrdili su da je
njihov svet svet bez promene, mesto stagnacije,
izvan vremena,
govorili su, i da se njima dopadalo da tako bude. Mogue je, i bilo je filozofa koji su
buno zastupali to miljenje, da su vreme u
Mundus Novus
doneli evropski putnici i doseljenici, zajedno s raznim bolestima. Zbog toga ono nije
ispravno funkcionisalo. Jo se nije prilagodilo novoj situaciji. S vremenom, govorili
su ljudi iz
Mundus Novusa,
bie vremena. Meutim, u to vreme, nestalna priroda satova u novom svetu
morala se prosto prihvatiti. Rezultat te hronoloke nesigurnosti koji je najvie
uznemiravao bila je injenica da je vreme moglo tei razliitim brzinama za razliite
ljude, ak i unutar porodica i domainstava. Deca bi starila bre od svojih roditelja
sve dok ne bi izgledala starije od svojih otaca. Nekim osvajaima, mornarima i
doseljenicima inilo se kao da u danu nikada nema dovoljno vremena. Drugi su, pak,
imali sve vreme ovog sveta. Car je, sluajui Mogora del Amorea dok je priao svoju
priu, shvatio da su zapadne

zemlje bile egzotine i nadrealne do te mere da su bile neshvatljive istonjacima s

jednolinim ivotima. Na Istoku su mukarci i ene naporno radili, iveli dobro ili
loe, umirali dostojno ili nedostojno, verovali u sudbine koje su stvarale
velianstvenu umetnost, velianstvenu poeziju, velianstvenu muziku, nekakvu
utehu i obilje zbrke. Uopteno govorei, normalne ljudske ivote. Ali u tim bajkovitim
zapadnim podrujima, inilo se da su ljudi podloni histerijama - kao to je histerija
plaljivaca u Firenci - koje su tutnjale

njihovim zemljama poput bolesti i menjale stvari iz korena, bez upozorenja. U skorije

vreme, oboavanje zlata preraslo je u posebnu vrstu te ekstremne histerije, koja je

postala pokretaka sila njihove istorije. Akbar je u mislima stvorio sliku zapadnjakih
hramova sainjenih od zlata, u kojima su bili zlatni svetenici, a oboavaoci zlata
dolazili su da se mole, donosei ponude u zlatu da bi umirili svog zlatnog boga. Jeli
su zlatnu hranu i pili zlatna pia, a kada su plakali, otopljeno zlato je teklo niz
njihove svetlucave obraze. Zlato je

njihove mornare poteralo dalje na zapad preko Okeanskog mora, uprkos opasnosti
da e pasti preko ivice sveta. Zlato, a i
Indija,
za koju su verovali da sadri nesluene zalihe zlata. Nisu pronali
Indiju
ali su pronali... dalji zapad. Na tom daljem zapadu pronali su zlato i traili su jo,
zlatne gradove i reke zlata, i susreli su bia jo neverovatnija i impresivnija od njih
samih, bizarne, neznane mukarce i ene koji su nosili perje i koe i kosti, i nazvali
su ih
Indijanci.
Akbara je to vrealo. Ljude koji su prinosili ljudske rtve svojim bogovima nazvali su
Indijanci!
Neki od tih Indijanaca iz drugog sveta nisu bili mnogo bolji od

uroenika; a ak i oni koji su gradili gradove i carstva bili su izgubljeni, ili se tako
inilo caru, u krvavim filozofijama. Njihov bog bio je pola ptica, pola zmija. Njihov
bog bio je

napravljen od dima. Njihov je bio bog povra, bog repe i kukuruza. Bolovali su od
sifilisa i smatrali kamenje i kiu i zvezde ivim biima. U svojim poljima radili su
polako, ak lenjo. Nisu verovali u promene. Nazvati takve ljude
Indijancima
po Akbarovom emfatikom miljenju bilo je omalovaavanje plemenitih mukaraca i
ena Hindustana. Car je znao da je doao do neke vrste granice u svom umu,
granice preko koje njegova mo empatije i interesovanja nije mogla da pree. Bilo je
tu ostrva koja su se kasnije pretvarala u kontinente, i kontinenata za koje se
ispostavljalo da su bili obina ostrva. Bilo je reka i dungli i rtova i zemljouza i do
avola sa svima njima. Moda je bilo i hidri na tim mestima, ili grifona, ili zmajeva
koji su uvali ogromne hrpe blaga koje su navodno leale u dubinama dungli.
pancima i Portugalcima sve je to bilo ponueno. Tim blesavim egzoticima je sinulo
da nisu otkrili put do
Indije
ve do nekog sasvim drugog mesta, ni na
istoku ni na zapadu, do mesta koje je lealo izmeu Zapada i velikog mora Gang i
bajkovitog ostrva s blagom, Taprobana, i preko njega, kraljevstava Hindustana,
Cipanga i Kataja. Otkrili

su da je taj svet vei nego to su mislili. Neka im je sa sreom dok lutaju Ostrvima i
Terra

Firma
Okeanskog mora i umiru od skorbuta, glista, malarije, suice i frambezije. Car je bio
umoran od svih njih. Pa ipak, tamo je otila ona, delinkventna princeza iz kue
Timura i Temudina, Baburova sestra, Hanzadina sestra, krv njegove krvi. Nijedna
ena u istoriji sveta nije ila na putovanja nalik njenim. Voleo ju je zbog toga i divio
joj se, takoe, ali bio je siguran i da je njeno putovanje preko Okeanskog mora bilo
neka vrsta umiranja, smrt pre smrti, jer smrt je

bilo i kada otplovite iz poznatog u nepoznato. Ona je otplovila u nestvarno, u svet

fantazije

koji su ljudi i dalje matanjem stvarali. Utvara koja je pohodila njegovu palatu bila je

stvarnija od ene od krvi i mesa iz prolosti koja je digla ruke od stvarnog sveta
zbog nemogue nade, kao to je nekada digla ruke od prirodnog sveta svoje

porodice i obaveza zbog sebinog biranja ljubavi. Sanjajui o pronalaenju puta da

se vrati na mesto iz kog je

potekla, da ponovo bude ona stara, zauvek je bila izgubljena.

***

Put na istok za nju je bio zatvoren. Gusari u tim vodama uinili su prolazak morem
previe rizinim. U otomanskom svetu i u kraljevstvu aha Ismaila, ona je spalila
svoje brodove. U Horasanu se plaila da e je zarobiti naslednik ajbani-kana, ko
god da je zauzeo

njegovo mesto. Nije znala gde je bio Babur, ali put do njega bio je zatvoren. U
enovi, u domu Andree Dorije, uz ivicu vode, gde je zamolila Aga Vespuija da je
povede, odluila je

da se ne moe vratiti putem kojim je dola. Niti je, plaei se firentinskog gneva,
mogla da ostane. Osedeli morski vuk Dorija, koji je iskreno bio okiran, ali se
uzdravao od komentarisanja novog mukobanjastog izgleda Karakez i njenog
Ogledala, galantno im je

poeleo dobrodolicu - jer Karakez je i dalje mogla da natera mukarce da budu

galantni, ak i mukarce koje je bio glas neosetljivosti i brutalnosti - i uverio ih da,
dok su pod

njegovom zatitom, nikakvo firentinsko zlo ne moe da im naudi. Dorija je prvi

pomenuo

mogunost zapoinjanja novog ivota preko Okeanskog mora. Da ne moram da

ubijem toliko berberskih pirata, rekao je, i sam bih razmiljao o tom putu, o
praenju stopa sinjor Vespuijevog slavnog roaka. Dotad je ubio poprilian broj
takvih pirata, a njegova lina flota, uglavnom sainjena od brodova otetih piratima,
sada je brojala dvanaest plovila ije posade nisu bilo verne nikome osim samom
Doriji. Ipak, on sebe vie nije smatrao pravim kondotijerom, jer vie nije bio
zainteresovan za borbe na kopnu. Argalija je bio poslednji od nas objavio je. Ja
sam samo vodnjikavi ostatak prolosti. U slobodno vreme, kada nije ratovao, vodio
je politiku bitku u Denovi sa svojim rivalima iz porodica Adorni i Fregozi, koje su
uporno pokuavale da ga iskljue iz moi. Ali,

ja imam brodove, rekao je i dodao - ne uspevi da se uzdri iako su dame bile

prisutne - moda zato to su dame bile preruene u mladie, a oni nemaju ni penis,
je l' tako, Kevo? Keva korpion, njegov istetovirani vo od porunika, pocrveneo je
pre nego to je zbunjeno odgovorio: Ne, admirale, ja nisam uspeo da primetim
nijedan.
Dorija je odveo goste u svoju biblioteku i pokazao im stvar koju niko od njih nikada
nije

video, ak ni Ago, ije se krvi ta stvar ticala:

Cosmographiae Introductio
benediktanskog monaha Valdzemilera iz manastira Sen Dije de Vogez, u kojoj se
nalazila ogromna mapa koja je razmotana pokrivala ceo pod, mapa ije je ime bilo
skoro isto toliko veliko,
Universalis

Cosmographia Secundum Ptholoemaei Traditionem et Americi Vespucii

Aliorumque Lustrationes,
Geografija sveta po Ptolomejevoj tradiciji i uz doprinos Ameriga Vespuija i drugih
ljudi. Na toj mapi, Ptolomej i Amerigo bili su prikazani kao kolosi, kao bogovi koji

odozgo posmatraju svoju tvorevinu, a preko velikog segmenta

Mundus Novusa
nalazila se

re
America.
Ne vidim razlog, napisao je Valdzemiler u svom
Introductiu,
zato bi se iko usprotivio imenu izvedenom od imena Ameriga, oveka koji ga je
otkrio, mudrog genija. Kada je Ago Vespui to proitao, bio je duboko ganut i
shvatio je da ga sudbina, u obliku njegovog roaka, sigurno itav ivot vodi ka
novom svetu, iako je uvek bio dosadnjakovi koji je mislio da je divlji Amerigo
prodavac magle iji se izvetaji moraju uzimati s rezervom. Nije dobro poznavao
Ameriga, a nikada nije ni pokuao da ga bolje upozna, jer imali su tako malo toga
zajednikog. Meutim, sada je putnik Vespui bio mudri genije i svoje ime je dao
novom svetu, a to je bilo vredno potovanja. Lagano, stidljivo, uz mnogo strepnje i

mnogo puta ponovivi da po prirodi nije putnik, Ago je poeo da razgovara o

istraivakim putovanjima svog roaka sa admiralom Dorijom. Rei
Venecuela
i
Verakruz
izgovorene su. U meuvremenu, Karakez je prouavala mapu sveta. Na imena novih
mesta reagovala je kao da uje bajanje, aroliju koja bi joj mogla doneti ta joj srce
ite. elela je da uje vie, vie.
Valparaiso, Nombre de Dios, Kakafuego, Rio

Eskondido,
rekao je Ago. Bio je na akama i kolenima i itao.
Tenotitlan, Kecalkoatl, Tecatlipoka, Montezuma, Jukatan,
dodao je Andrea Dorija, a potom i
Espanjola, Portoriko, Jamajka, Kuba, Panama.
Te rei koje nikada nisam ula, rekla je Karakez, pokazuju mi put do kue.
Argalija je bio mrtav. Bar je umro u svom rodnom gradu, branei ono to je voleo,
rekao je Dorija kao da izgovara grub epitah i podigao au vina u njegovu ast. Ago
je bio jadna zamena za takvog oveka, ali Karakez je znala da je on sve to je imala.
Sa Agom e krenuti na svoje poslednje putovanje, sa Agom i Ogledalom. Oni e biti
njeni poslednji

uvari. Od Dorije su uli da veina mornara koji su ili na zapad, kao i vladari
panije i Portugalije, veruje da e uskoro biti pronaen prolaz do
Indije,
prolaz pogodan za brodovlje

kroz kopno
Mundus Novusa
do Gangovog mora. Mnogi ljudi su uurbano traili taj sredinji prolaz. U
meuvremenu, kolonije Espanjola i Kuba bile su bezbedne za ivot, a novo mesto,
Panama, verovatno je postajalo bezbednije. Na tim mestima
Indijanci
su uglavnom bili pod

kontrolom, njih milion u Espanjoli, a preko dva miliona na Kubi. Mnogi od njih
prevedeni su u hrianstvo iako nisu govorili nijedan hrianski jezik. Obale su bile
bezbedne, a ak se i unutranjost otvarala. Bilo je mogue, ako je ovek imao
novca, obezbediti kabinu na karaveli koja je polazila iz Kadiza ili Palos de Moguera.
Onda u ii, objavila je princeza, i ekati. A prolaz u novom svetu, koji toliko finih
ljudi trai tako naporno, bez sumnje e biti pronaen. Uspravila se okrenuvi
laktove u stranu, a lice joj je osvetlela nezemaljska svetlost, pa je Andreu Dorija
podsetila na samog Hrista, Nazareanina koji ini svoja uda, Hrista koji mnoi
vekne i ribe ili podie Lazara iz mrtvih. Na Karakezinom licu video se isti napregnuti
izraz koji je imala u vreme oaravanja Firence, zamraen tugom i gubitkom. Njene
moi su slabile, ali nameravala je da ih iskoristi
poslednji put kako ih nikada nije koristila, i primora istoriju sveta da krene putem
koji je

njoj trebao. istom snagom svog arobnjatva i svoje volje zaarae sredinji prolaz
tako da nastane. Andrea Dorija je pogledao mladu enu u maslinastoj tunici i
pantalonama, njenu iseenu crnu kosu koja joj je trala oko glave poput oreola i bio
je opinjen. Pao je na kolena pred njom i sagnuo se da svojom akom dotakne njene
izme od kozje koe i ostao

tako pognute glave minut, a moda i due. U godinama koje su usledile, Dorija, koji
je doiveo veoma stare godine, svaki dan je razmiljao o onome to je uinio i
nikada nije bio siguran da li je kleknuo da bi primio blagoslov ili da bi ga dao, da li je
oseao da treba da je oboava ili da je titi, da joj se divi u poslednjem sjaju ili da je
odgovori od propasti. Razmiljao je o Hristu u Getsemanskom vrtu i o tome kako je
on izgledao svojim pristalicama dok se pripremao za smrt. Moj brod e vas odvesti
u paniju, rekao je.
***

U jutru bele izmaglice,

Kadolin,
legendarni gusarski bojni brod, zaplovio je sa doka njegovog novog gospodara
Andree Dorije u Fasolu sa tri putnika i Kevom korpionom za kormilom, i lepravom
enovljanskom zastavom, Krstom svetog ora. Dok se pozdravljao, Andrea Dorija
je uspeo da potisne emocije koje su ga ranije bacile na kolena. ovek od akcije
retko koristi svoju biblioteku, rekao je Karakez, ali vi ste dali znaenje mojim
knjigama. Imao je oseaj da je, nakon to je proitala
Cosmographiae Introductio
i

pregledala Valdzemilerovu veliku mapu, princeza zapravo ula u knjigu, napustivi

zemaljsko tlo, vazduh i vodu i uavi u univerzum papira i mastila, da e zaploviti
preko Okeanskog mora i nee stii u Espanjolu u
Mundus Novusu
ve na stranice prie. Bio je siguran da je vie nikada nee videti ni u ovom ni u
novom svetu jer je smrt sedela na njenom ramenu poput sokola, smrt e putovati s
njom neko vreme dok ne postane nestrpljiva i ne umori se od putovanja. Zbogom,
rekla je i nestala u belini. Keva je vratio
Kadolin
u Fasolo u oekivano vreme. Izgledao je kao da je i poslednji trun radosti zauvek
napustio njegov ivot. Gotovo dve godine kasnije Dorija je uo vesti o Magelanovom
otkriu olujnog moreuza koji je srenim pomorcima omoguavao da zaobiu juni
pic novog sveta. Imao je none more u kojima je prelepa princeza nestala u
Magelanovom moreuzu zajedno sa svojim saputnicima. Tokom njegovog dugog
ivota u enovu nisu stigle nikakve pouzdane vesti o tome gde se ona nalazi i ta
joj se deava. Meutim, pedeset etiri godine nakon to je skrivena princeza
zaplovila iz Italije, mlada utokosa bitanga, ne starija od dvadeset godina, pojavila
se na kapiji Vile Dorije tvrdei da je princezin sin. U to vreme Andrea Dorija je bio
mrtav ve trinaest godina, a vlasnik kue bio je njegov unuk njegovog brata ovani,
princ od Melfija, osniva velike kue Dorija-Pamfili-Landi. Ako je ovani ikada i znao
priu o izgubljenoj princezi iz kue Timura i Temudina, odavno ju je zaboravio, pa je
naredio da se odrpanac

otera s njegovih vrata. Nakon toga, mladi Nikolo Antonino Vespui, nazvan po dva
najbolja prijatelja njegovog oca, zaputio se da vidi svet, plovei tamo-amo, ponekad
kao lan posade, ponekad kao bezbrini slepi putnik Nauio je mnoge jezike, stekao
raznorazne vetine, neke i izvan granica zakona, i prikupio sopstvene prie koje e
priati, prie o bekstvu pred kanibalizmom na Sumatri, o brunejskim biserima
veliine jajeta, o zimskom beanju od
Velikog Turina uz Volgu do Moskve, o prelasku Crvenog mora u jedrenjaku koji se
drao na okupu pomou ueta, o poliandriji u onom delu
Mundus Novusa
gde su ene imale po sedam ili osam mueva, a nijednom mukarcu nije bilo
dozvoljeno da se oeni devicom, o odlasku na hadiluk u Meku tako to se pretvarao
da je musliman i o brodolomu s velikim pesnikom Kamoiom blizu ua reke Mekong
gde je spasio Luzijade tako to je nag isplivao na obalu sa stranicama Kamoiove
poeme drei jednu ruku iznad glave. O sebi je mukarcima i enama koje je sretao
na putovanjima govorio samo da je

njegova ivotna pria daleko udnija od svih tih pria, ali da moe biti otkrivena
samo jednom oveku na zemlji s kojim e se jednog dana susresti sa nadom da e
dobiti ono to mu po pravdi pripada, kao i da je zatien monom arolijom koja
blagoslovi sve one koji mu pomau, a proklinje one koji mu ine naao. Zatitnie
sveta, jasna je injenica da je, zahvaljujui promenljivosti hronolokih uslova u
Munuds Novusu
, rekao je caru Akbaru pokraj jezera Anup Talao, to jest, zahvaljujui nemirnoj
prirodi vremena u tim oblastima, moja majka mogla da produi svoju mladost, te je
mogla iveti i tri stotine godina samo da nije izgubila srce, da nije izgubila veru u
mogunost povratka kui i da nije sebi dozvolila da oboli od smrtne bolesti kako bi
se

svojim pokojnim lanovima porodice pridruila bar na onom svetu. Soko je uleteo
kroz njen prozor i spustio se na njenu samrtnu postelju dok je poslednji put udisala.
Bila je to njena poslednja arolija, prikazivanje novom svetu te velianstvene ptice s
druge strane Okeanskog mora. Kada je soko izleteo kroz prozor svi smo shvatili da je
to bila njena dua. U vreme njene smrti bilo mi je devetnaest i po godina, a dok je
snila izgledala je vie nalik na moju stariju sestru nego na mog roditelja. Meutim,
moj otac i Ogledalo nastavili su normalno da stare. Njena magija vie nije bila
dovoljno jaka da im pomogne u odolevanju silama vremena, kao to nije bila
dovoljno jaka ni da promeni geografiju Zemlje. Sredinji prolaz nije pronaen i ona je
bila zarobljena u novom svetu sve dok nije odluila da umre. Car je utao.
Raspoloenje mu je bilo nedokuivo. Vode jezera Anup Talao i dalje su bile nemirne.
To je, konano, ono to oekujete od nas da poverujemo, rekao je car najzad,
tromo. Konano, i nakon svega, ovo. Da je nauila kako da zaustavi vreme. Na
sopstvenom telu, odgovorio je drugi, i samo za sebe. To bi zaista bio udesan
poduhvat, da je mogu, Akbar mu je rekao i uao unutra.
***

Te noi Akbar je sedeo sam na vrhu Pan Mahala i sluao tamu. Nije verovao u
stranevu priu. On e njemu ispriati bolju. On je bio car snova. Mogao je iupati
istinu iz tame i izneti je na svetlost. Izgubio je strpljenje za stranca i bio je
preputen, kao i uvek, sam sebi. Poslao je svoju matu preko sveta poput ptice
pismonoe i na kraju mu je stigao odgovor. Ovo je sada bila njegova pria. Dvadeset
etiri sata kasnije, ponovo je pozvao Vespuija do Najboljeg od svih moguih jezera,
ije su se vode i dalje zbunjeno mutile. Akbarov izraz lica bio je smrknut.
Gospodine

Vespui, pitao je, da li znate ta su kamile? Jeste li imali prilike da posmatrate

njihovo
ponaanje? Glas mu je bio poput priguene grmljavine koja je tutnjala preko
nemirnih voda jezera. Stranac nije znao ta da kae. emu to pitanje,

Dahanpana?, pitao je, a careve oi ljutito su sevnule ka njemu. Ne usuuj se da

ispituje nas, gospodine. Ponovo pitamo, ima li kamila u novom svetu, kamila kao
to su ove nae u Hindustanu, mogu li se kamile nai meu svim tim grifonima i
zmajevima? pitao je Akbar, pa videvi kako ovaj odmahuje glavom, podigao je dlan
kao znak za tiinu i nastavio, a glas mu se pojaavao dok je govorio. Fizika
sloboda kamile, uvek smo smatrali, moe obinim ljudskim biima biti lekcija iz
amoralnosti, jer meu kamilama nita nije zabranjeno. Mladi mujak kamile, ubrzo
nakon to je roen, poelee da se pari sa svojom majkom. Odrastao mujak nee
se ustruavati da oplodi svoju kerku. Unuci, babe, dede, sestre, braa, svi su oni
dozvoljeni kandidati kada kamila trai partnera. Pojam
incest
toj ivotinji ne znai nita. Mi, meutim, nismo kamile, zar ne? I protiv incesta
postoje drevni tabui, a stroge kazne izricane su parovima koji bi ih zanemarili - i to

pravedno izricane, nadamo se da e se sloiti.

Mukarac i ena uplovili su u maglu i izgubili se u bezlinom novom svetu
gde ih niko ne zna. Na itavom svetu imali su samo jedno drugo i
slukinju. I mukarac je sluga, sluga lepoti, a njegovo putovanje zove se
ljubav. Pristigli su na mesto ije ime nije bitno kao to nisu ni njihova
imena. Godine prolaze i njihove nade umiru. Svuda oko njih su energini
ljudi. Divlji svet na jugu i jo jedan na severu, lagano se pripitomljavaju.
Oblik, zakon, forma daju se onome to je s poetka bilo nepromenljivo, ali
taj proces e trajati. Lagano, osvajanje se nastavlja. Ima napredovanja,
povlaenja, ponovo napredovanja, malih pobeda, malih poraza, a zatim
opet veih dobitaka. Nijedan ovek ne pita da li je to dobar proces ili lo.
To nije dozvoljeno pitanje. Boji zadatak se obavlja, a kopa se i zlato. to
je gungula oko njih vea, to su dramatinije pobede, uasniji porazi,
krvavije osvete starog sveta nad novim, to oni postaju mirniji, troje
nebitnih ljudi: mukarac, ena, slukinja. Dan za danom, mesec za
mesecom, godinu za godinom postajali su sve manji i sve manje znaajni.
A onda bolest pogaa enu i ona umire, ali ostavlja za sobom dete,
devojicu.

Mukarac sada na svetu nema nieg osim deteta i slukinje, ogledala svoje
mrtve ene. Zajedno podiu dete. Andeliku. Magino dete. I slukinjino
ime postaje Anelika. Mukarac posmatra kako devojica odrasta i
postaje drugo ogledalo, slika njene majke, kako vraa svoju majku u ivot.
Slukinja dok stari vidi izvanrednu slinost u devojici koja odrasta,
ponovno roenje prolosti, i vidi, pored toga, oevu procvalu elju. Kako
su samo usamljeni njih troje, u ovom svetu koji jo nije poprimio konaan
oblik, u kom rei mogu znaiti ono to vi hoete da znae, a isto vai i za
dela, u kom se novi ivot mora uiniti to je mogue boljim. Postoji
saveznitvo izmeu mukarca i slukinje jer su nekada ranije leali
zajedno, njih troje, i nedostaje im preminula trea. Novi ivot,

reinkarnacija ivota, raste kako bi popunio prazninu u vazduhu gde je

nekada bio stari ivot.

Anelika, Anelika. U jednom trenutku jezik koji su koristili promenio se.

Nakon tog trenutka, odreene rei su izgubile svoje znaenje, na primer,
re otac je zaboravljena, kao i rei moje dete. Oni ive u stanju prirode,
stanju ari, u Raju u kojem voka sa drveta nije

pojedena, pa se ne zna za dobro i loe. Mlada ena raste izmeu

mukarca i slukinje i ono to se deava meu njima, deava se prirodno, i
deluje isto, i ona je srena. Ona je princeza kraljevske krvi iz kue Timura
i Temudina i njeno ime je Anelika, Anelika. Jednog dana prolaz e biti
pronaen i sa svojim voljenim muem ona e ui u svoje kraljevstvo. Do
tada oni

imaju svoj nevidljivi dom, svoje bezimene ivote i taj krevet u kojem se
kreu, tako slatko, tako esto, tako dugo, njih troje: mukarac, slukinja i
devojica. A onda se raa dete, njihovo dete, potomak troje roditelja,
deak ute kose kao to je oeva. Mukarac daje sinu ime po najbliim
drugovima. Nekada su bila tri prijatelja. Prenevi njihova imena preko
Okeanskog mora on se osea kao da je doveo i njih. Njegov sin su ponovo
roeni njegovi prijatelji. Godine prolaze. Devojica se iz nepoznatih
razloga razboleva. Neto nije u redu s njenim ivotom. Neto nije u redu s
njenom duom. Postaje delirina. Ko je ona, ona pita. U poslednjem
razgovoru sa svojim

sinom ona mu govori da pronae svoju porodicu, da joj se pridrui, da se

uvek dri onoga to je i da to nikada ne naputa, da se nikada potom ne
zaputi u svet traei ljubav ili avanturu ili sebe. On je princ kraljevske krvi
iz mogulske kue. Mora da poe i ispria svoju priu. Soko ulee kroz
prozor i izlee s njenom duom. Mladi ute kose odlazi u luku da trai
brod. Starac i slukinja ostaju. Oni vie nisu vani. Oni su svoje uinili.
Nije se to desilo rekao je Mogor del Amore. Moja majka je bila Karakez, sestra
vaeg dede, velika arobnica, i nauila me je kako da zaustavim vreme. Ne,
rekao je car Akbar. Ne, nije.
***

Dama Man Bai, neaka Marijam uz Zamani, sestra rade Man Singa, udala se za
svog dugogodinjeg dragog, krunskog princa Salima, onog datuma koji su naveli
dvorski

astrolozi, petnaestog isfandarmuda te godine po novom solarnom kalendaru koji je

uveo

car, odnosno trinaestog februara, u utvrenoj palati njene porodice, Amberu, u

ljubaznom prisustvu njegovog velianstva padiaha Akbara, Zatitnika sveta. Kada
je ostala nasamo sa svojim muem njihove prve brane noi, nakon uobiajenog
nanoenja ulja i masiranja prinevskog uda, izrekla je dva zahteva pre nego to mu
je dozvolila da ue u nju. Prvo, rekla je, ako ikada ponovo poseti onu kurvu
Skelet, bolje bi ti bilo da svake noi pre spavanja stavi oklop na penis, jer nee
znati koje u ti se noi osvetiti. A drugo, mora se pobrinuti za utokosog stranca,
prokletog Skeletinog ljubavnika, jer dok je on u Sikriju, tvoj otac bi mogao biti
dovoljno lud da mu da ono to po pravu pripada tebi. Nakon dogaaja pored jezera
Anup Talao, car je odustao od ideje izdizanja Nikola Vespuija u in
farzanda
ili poasnog sina. vrsto uveren u ispravnost svoje verzije straneve prie, i njom
pomalo zgaen, zakljuio je da takvo dete, podmladak nemoralne veze, ne moe
biti priznato kao lan kraljevske porodice. Uprkos Vespuijevoj oiglednoj nevinosti u
toj stvari, zapravo njegovom nepoznavanju sopstvenog pravog porekla, i bez

obzira na to koliko su njegov arm i njegovi talenti bili veliki, ta jedna re,
incest,
postavila ga je van dozvoljene granice. Za tako sposobnu osobu u Sikriju sigurno bi
se mogao nai
posao ako ga je eleo, i car je naredio da se takvo zaposlenje pronae i ponudi, ali
njihova bliskost morala je da se zavri. Kao da potvruju ispravnost tih odluka, vode
Anup Talaoa vratile su svoj uobiajeni mir. Umar Ajar je obavestio Nikola Vespuija
da mu je dozvoljeno da ostane u prestonici, ali da odmah mora prestati da naziva
sebe nadimkom Mogor del Amore. Lakoa s kojom je mogao doi do cara, trebalo je
da razume, takoe je postala deo prolosti. Od danas, obavestio ga je Ajar, bie
smatran obinim ovekom. Osvetoljubivosti prineva nije bilo kraja. ak i tako velik
gubitak milosti kao to je bio Vespuijev, nije zadovoljio damu Man Bai. Ako se
carev um moe tako brzo prebaciti iz ljubavi u odbijanje, razmiljala je, moe se
jednako brzo vratiti i u drugom smeru. Dokle

god je stranac bio u prestonici, sukcesija princa Salima nije bila garantovana. Ali na
njeno

veliko razoaranje, krunski princ nije krenuo protiv palog rivala koji je odbio
birokratski posao to su mu Akbarovi funkcioneri pronali, i umesto toga odluio da

ostane u Kui Skande sa Skeletom i Duekom, posvetivi se zadovoljstvu njenih

gostiju. Man Bai je ispunio prezir. Ako si mogao ne trepnuvi da ubije velikog
oveka kao to je Abul Fazl, ta te spreava da se pobrine za tog svodnika?, nije
odustajala. Ali, Salim se plaio oevog nezadovoljstva i nije poputao. Onda mu je
Man Bai podarila sina, princa Husrava i to je promenilo stvari. Sada mora da titi
budunost svog naslednika, kao i svoju, rekla je

dama Man Bai, i tada Salim nije imao odgovor za nju. I Tansen je umro. Muzika
ivota je utihnula. Car je odneo telo svog prijatelja u njegov

rodni grad Gvalior, sahranio ga pokraj svetilita njegovog gospodara, fakira eika
Mohameda Gausa, i vratio se oajan u Sikri. Jedno po jedno, njegova jarka svetla su
se gasila. Moda je naneo nepravdu svom mogoru ljubavi, razmiljao je na putu
kui, a Tansenova smrt bila je njegova kazna. ovek nije kriv za nedela svojih
predaka. tavie, Vespui je

dokazao svoju vernost caru odbivi da ode. Znai, nije bio obian putnik oportunista.
Doao je da bi ostao. Prolo je vie od dve duge godine. Moda je bilo vreme da ga
rehabilituje. Dok je careva procesija prolazila pored Hiran Minara i pela se uzbrdo ka
imanju palate, doneo je

odluku i poslao trkaa u Kuu Skande da od stranca zatrai da se pojavi u dvoritu

za paisi sledeeg jutra. Dama Man Bai uspostavila je mreu obavetajaca u svim
gradskim etvrtima kako bi se odbranila upravo od takvih eventualnosti, i u roku od
sat otkako je trka stigao u Kuu Skande, ena krunskog princa bila je informisana o
promeni vetrova. Odmah je otila svom muu i prekorila ga kao to majka prekoreva
nestano dete. Veeras, rekla mu je, jeste

no kada treba da bude mukarac. Osvetoljubivosti prineva nema kraja.

***

U pono je car mirno sedeo na vrhu Pan Mahala i priseao se uvene noi kada je
Tansen pevao
deepak raag
u Kui Skande i zapalio ne samo uljane lampe ve i sebe samog. Upravo u trenutku
kada mu je to seanje bilo na pameti, crveni cvet plamena poskoio je sa ivice vode
daleko ispod njega, a nakon jednog trenutka nerazumevanja, shvatio je da je u tami
zapravo neka kua u plamenu. Kada je ubrzo zatim otkrio da je Kua Skande

spaljena do temelja, na trenutak se uznemirio, zapitavi se da li je vatra u njegovim

mislima nekako
izazvala drugi, smrtonosniji poar. Ispunila ga je alost zbog pomisli da je Nikolo
Vespui mrtav. Meutim, u pretraenoj ruini koja se puila nisu pronaeni tragovi
stranevog tela. Meu nagorelim ostacima nije bilo ni tela Skeleta i Dueka; zaista,
sve dame iz kue su pobegle, kao i njihovi klijenti. Dama Man Bai nije bila jedina
osoba u Fatepur Sikriju koja je

obazrivo oslukivala tlo. Skelet se predugo plaila svoje nekadanje poslodavke.

uvi za nestanak stranca, za njegovu misterioznu dematerijalizaciju usred kue u
plamenu, zbog ega su mnogi stanovnici prestonice o njemu govorili kao o
arobnjaku, car se uplaio najgoreg. Sad emo saznati, razmiljao je, da li su sve
one prie o prokletstvima imale ikakve istine u sebi. Jutra nakon poara, brod ravne
palube za transport leda,
Gundaji,
pronaen je potopljen na suprotnoj strani jezera, s velikom rupom na dnu
napravljenom sekirom. Nikolo Vespui, mogul ljubavi, zauvek je nestao, pobegavi
brodom, a ne arobnjatvom, a sa sobom je poveo i svoje dve dame. Poiljka leda
stigla je iz Kamira, a nije bilo broda koji

bi je preneo preko jezera u Sikri. Luksuzniji putniki brodovi

Asaji
i
Araji,
morali su biti

stavljeni u slubu, ak i mali skif

Farmaji
natovaren je blokovima leda do vodene linije. Kanjava nas vodom, pomislio je
car. Sad kada je otiao, ostavie nas edne njegovog prisustva. Kada je, na
insistiranje dame Man Bai, princ Salim doao kod njega i optuio odbeglu trojku za
paljenje sopstvene kue, car je video da njegovom sinu krivica sija posred ela
poput svetionika, ali nita nije rekao. ta je uinjeno, uinjeno je. Naredio je da se
strancu i njegovim enama dozvoli da odu. Nee ih goniti niti vratiti da bi odgovarali
za potapanje broda. Neka idu. eleo im je dobro. Mukarac u kaputu od viebojnih
rombova koe, ena mrava kao no i jo jedna kao loptica skoica. Ako je svet
pravedan, nai e neki miran kutak ak i za ljude koje je teko smestiti, poput njih
troje. Vespuijeva pria bila je zavrena. Preao je na praznu stranicu nakon
poslednje stranice, izvan ukraenih ivica postojeeg sveta i uao u svet zombija,

onih jadnih dua iji se ivoti zavre pre nego to prestanu da diu. Car je uz obalu
jezera poeleo mogulu ljubavi prijatan zagrobni ivot i bezbolan kraj; i okrenuo se.
Man Bai je mrzela nedovrenu prirodu onoga to se desilo i uzaludno je zavijala
traei krv. Poalji oveka za njima da ih ubije, vritala je na svog mua, ali on ju
je umirio i prvi put u svom sitniavom ivotu pokazao je naznaku odlinog kralja
kakav e postati. Nedavni dogaaji su ga duboko potresli i u njemu su se komeale
nove stvari, stvari koje e mu omoguiti da za sobom ostavi dandrljivu mladost i
postane dobar i kulturan ovek. Moji

dani ubijanja su zavreni, rekao je. Od sada u veim delom smatrati uvanje
ivota nego njegovo unitavanje. Nikada vie od mene ne trai da uinim takvu
nepravdu. Promena u srcu krunskog princa dola je prekasno. Unitenje Fatepur
Sikrija je poelo. Rano sledeeg jutra panini glasovi su doprli do careve spavae
sobe, a kada je naredio da ga snesu nizbrdo pored metea uz vodovod i jo glasniju
kakofoniju u karavansaraju i oko njega, video je da se neto desilo s jezerom.
Lagano, iz trena u tren, povlaei se brzinom ljudskog hoda, voda je opadala. Poslao
je po najbolje gradske inenjere, ali oni nisu mogli da objasne taj fenomen. Jezero
nas naputa, vritali su ljudi, zlatno ivotonosno jezero, za koje je nekada putnik,
stigavi u smiraj dana, pomislio da je jezero istopljenog zlata. Bez jezera, blokovi
leda iz Kamira nee moi da donose sveu planinsku vodu u palatu. Bez

jezera, graani koji nisu mogli da priute kamirski led nee imati ta da piju, u
emu da peru, kuvaju, i njihova deca ubrzo e umreti. Vrelina dana se poveavala.
Bez jezera grad je
bio sasuena smeurana mahuna. Voda je nastavila da istie. Smrt jezera bila je i
smrt Sikrija.
Bez vode nismo nita. ak i jedan car, kad mu se uskrati voda, brzo e se
pretvoriti u prainu. Voda je pravi vladar, a svi smo mi njene sluge.
Evakuiite grad, naredio je car Akbar.
***

Ostatak ivota car je proveo verujui da je neobjanjivi fenomen nestalog jezera

Fatepur Sikrija delo stranca kog je nepravedno prezrivo odbio, kog nije primio nazad
u svoje okrilje sve dok nije bilo prekasno. Mogul ljubavi se protiv vatre borio vodom i
pobedio

je. Bio je to Akbarov najrazorniji poraz; ali nije bio smrtonosan udarac. Moguli su
ranije bili

nomadi i ponovo su mogli biti nomadi. atorska armija ve se okupljala, ti umetnici

sklopivih domova, njih dve i po hiljade, kao i njihove kamile i slonovi, pripremajui
se da krenu gde god on naredi i podignu svoje paviljone od platna gde god on odlui
da se odmara. Njegovo carstvo je bilo previe ogromno, njegovi depovi preduboki,
njegova vojska previe jaka da bi se mogla raspasti pod jednim udarcem, ak i
udarcem monim kao ovaj. U oblinjoj Agri postojale su palate i utvrenje. U Lahoru
jo jedno. Mogulska bogatstva bila su bezbrojna. Mora napustiti Sikri, mora ostaviti
svoj voljeni crveni grad

senke i dima da stoji sam na mestu koje je odjednom presuilo, da stoji zauvek kao
znak nestalnosti stvari, kao simbol neoekivanosti s kojom promena moe savladati
ak i najsnanije narode i najmonije ljude. Ipak, on e preiveti. Tako je to bilo kada
ste princ, kada moete izdrati preobraaj. A poto je princ bio samo vii nivo
njegovih podanika, ovek izdignut na skoro boanski nivo, onda je tako bilo i kada
ste ovek. Izdrati transformaciju i nastaviti dalje. Dvor e se preseliti i s njim e
poi mnoge sluge i plemii, ali za seljake nije bilo mesta u tom poslednjem karavanu
koji e napustiti karavansaraj. Za

seljake e ostati ono to im je uvek ostajalo: nita. Oni e se rasuti po bezgraninom

Hindustanu, a njihov opstanak bie samo njihova stvar.
Pa ipak oni se ne uzdiu i ne ubijaju nas,
razmiljao je car.
Prihvataju svoju beznaajnu sudbu. Kako je to mogue? Kako to moe?
Vide nas kako ih naputamo, a ipak nam slue? Eto, i to je misterija.
Pripreme za seobu trajale su dva dana. Bilo je dovoljno vode za dva dana. Kada je
to vreme prolo, jezero se ispraznilo i ostala je samo blatnjava rupa na mestu gde
se nekad

svetlucala slatka voda. ak e se i blato osuiti i zapei za jo dva dana. Treeg

dana carska porodica i njeni dvorani krenuli su putem za Agru. Car je sedeo
uspravno na svom pastuvu, kraljice su zraile iz svojih nosiljki. Kraljevsku procesiju
pratili su plemii, a nakon njih ogromna kolona njihovih sluga i podanika. Na zaelju
su bila volovska kola na koja su vesti radnici natovarili svoja dobra. Mesari, pekari,
graditelji, kurve. Za takve ljude uvek je bilo

mesta. Vetina se mogla prenositi. Zemlja nije. Seljaci, kao konopcima vezani za
zemlju koja
se suila i umirala, posmatrali su kako velika povorka odlazi. Potom, naizgled reene
da proive jednu no zadovoljstva pre nego to nastupi jadan ostatak ivota,
naputene mase

popele su se uzbrdo do palata. Uvee, te jedne noi, obian narod e moi da igra
paisi sa ivim figurama u kraljevskom vrtu i da poput kralja sedi na vrhu velikog
kamenog drveta u domu za privatne audijencije. Veeras e seljak moi da sedi na
najviem spratu Pan Mahala i bude monarh svega to je mogao videti. Veeras su,
ako su hteli, mogli spavati u kraljevskim odajama. Sutra, meutim, morae da
pronau nain da ne umru.
***

Jedan lan kraljevskog domainstva nije napustio Fatepur Sikri. Nakon poara u Kui
Skande, dama Man Bai zapala je u stanje pomraenja uma, prvo je kretala i vritala
traei krv, a potom, kada ju je princ Salim prekorio, zapala je u duboku melanholiju,
glasnu alost koja je naglo postala tiha. Dok je Sikri umirao, i njen se ivot
zavravao. U zbrci tih poslednjih dana, moda savladana krivicom, svojom
odgovornou za smrt prestonice mogulskog carstva, iskoristila je trenutak samoe i
u uglu svoje palate, kada nijedne njene slukinje nije bilo na vidiku, pojela je opijum
i umrla. Poslednji in princa Salima pre nego to se pridruio oaloenom ocu na
elu ogromne kolone izbeglica bio je da sahrani svoju voljenu enu. Tako se pria o
dugom neprijateljstvu izmeu Man Bai i Skelet tragino zavrila. Dok je jahao pored
kratera u kom je nekada bilo ivotonosno jezero Sikrija, Akbar je

shvatio prirodu kletve koja je na njega baena. Budunost je bila prokleta, a ne

sadanjost. U sadanjosti, on je bio nepobediv. Mogao je sagraditi deset novih Sikrija
ako je hteo. Ali kada njega ne bude, sve to je mislio, sve to je stvarao, sva njegova
filozofija i nain ivota, sve e to ispariti poput vode. Budunost nee biti onakva
kakvoj se nadao, ve suvo negostoljubivo mesto u kojem e ljudi preivljavati
najbolje to mogu i mrzeti svoje susede i ruiti njihova svetilita i ponovo ubijati
jedni druge u obnovljenom aru velike svae koju je eleo da okona zauvek, svae
zbog boga. U budunosti e vladati surovost, a ne civilizovanost. Ako je to lekcija
koju si pripremio za mene, mogule ljubavi, u sebi se obratio nestalom strancu,
onda je titula koju si sebi dao pogrena, jer u ovoj verziji sveta ljubav se nigde ne
moe nai. Meutim, te noi, u njegovom brokatnom atoru, posetila ga je skrivena
princeza, Karakez, plamene lepote. To nije bilo mukobanjasto stvorenje ostrigane
kose kakvo je

postala da bi pobegla iz Firence, ve skrivena princeza u punom mladalakom sjaju,

isti onaj neodoljivi stvor koji je oarao persijskog aha Ismaila i Argaliju Turina,
firentinskog janiara, nosioca zaaranog koplja. Te noi, kada je Akbar otiao iz
Sikrija, obratila mu se prvi put.
Ima jedna stvar,
rekla je,
oko koje nisi imao pravo.

Bila je neplodna. Bila je ljubavnica kralja i velikog ratnika i ni jednom ni drugom nije

dala potomke. Znai, ona nije rodila devojicu u novom svetu. Ona nije imala dete.
Ko je, onda, bila straneva majka, pitao je zaueni car. Na zidovima brokatnog
atora, stakleni panoi uhvatili su svetlost svea i odrazi su zaigrali u njegovim
oima. Imala sam
Ogledalo, rekla je skrivena princeza. Ona je liila na mene poput mog odraza u vodi
i bila je odjek mog glasa. Delile smo sve, ukljuujui i nae mukarce. Ali ona mogla
biti neto to ja nikada nisam mogla postati. Ja sam bila princeza, ali ona je postala
majka. Ostatak je bio otprilike upravo onakav kakav si mislio, rekla je Karakez.
Kerka Ogledala bila je ogledalo svoje majke i ene ije je ogledalo Ogledalo bila. A
bilo je i smrti. ena koja sada stoji pred tobom, koju si vratio u ivot, bila je prva.
Nakon toga, Ogledalo je podizala svoju kerku tako da veruje da je neto to nije
bila, ena koju je nekada devojicina majka odraavala i volela. Zamagljivanje
generacija, gubljenje rei
otac
i kerka, zamenjivanje drugih, incestuoznih rei. I stvar koju je uinio njen otac, da,
to je bilo kako si

sanjao. Njen otac je postao njen mu. Zloin protiv prirode je poinjen, ali to nisam
uradila ja, i nije moje dete tako uprljano. Roena iz greha, umrla je mlada, ne
znajui ko je. Anelika, Anelika, da. To joj je bilo ime. Pre nego to je umrla, poslala
je svog sina da te pronae i zatrai neto to mu nije pripadalo. Zloinci su utke
stajali pored njene samrtne postelje, ali kada su Ogledalo i njen gospodar stali pred
svog boga, sva njihova dela bila su poznata. Znai, istina je ova. Nikolo Vespui, koji
je odrastao sa uverenjem da ga je rodila princeza, bio je dete Ogledalovog deteta. I
on i njegova majka bili su neduni u toj prevari. Oni su bili prevareni. Car je zautao
i razmiljao o nepravdi koju je poinio, a za koju je unitenje njegove

prestonice bila kazna. Kletva nevinih baena je na krive. Ponien, oborio je glavu.
Skrivena princeza, Karakez, gospa Crnooka, sela je uz njegova stopala i neno mu
dodirnula ruku. No je utekla. Novi dan je poinjao. Prolost nije znaila nita. Samo
je sadanjost postojala, i njene oi. Pod njihovim neodoljivim arima, generacije su
se mutile, stapale, rastvarale. Ali ona je za njega bila zabranjena. Ne, ne, nije mogla
biti zabranjena. Kako je ono to osea moglo biti zloin protiv prirode? Ko bi se
usudio da zabrani caru ono to je car sebi dozvoljavao? On je bio sudija za zakon,
otelotvorenje zakona, a u njegovom srcu nije bilo

zloina. Podigao ju je iz mrtvih i dodelio joj slobodu ivih, oslobodio ju je da bira i da

bude izabrana, i ona je odabrala njega. Kao da je ivot reka, a ljudi kamenovi preko
kojih se ona prelazi, ona je prela tene godine i vratila se da upravlja njegovim
snovima, zauzevi mesto druge ene u njegovom

hajalu,
njegovoj boanskoj, svemonoj iluziji. Moda on vie nije bio sopstveni gospodar. ta
ako se umori od nje? - Ne, nikada se nee umoriti od nje. - Ali da li bi

i ona mogla biti proterana, ili bi mogla sama odluiti da li e ostati ili otii? Na kraju
sam ipak dola kui, rekla mu je. Dozvolio si mi da se vratim i evo me, na kraju
mog puta. I sada sam, zatitnie sveta, tvoja.
Sve dok ne bude,
pomislio je sveopti vladar.
Moja ljubavi, sve dok ne bude.

Kraj

ZAHVALNICA

elim da se zahvalim Vanesi Manko za njenu pomo u prikupljanju bibliografije, kao i

za njenu neprocenjivu pomo u istraivanjima za ovaj roman, koje je, delom,
omoguilo drutvo
Hertog Fellowship
koleda Hanter u Njujorku. Svoju zahvalnost upuujem i mojim urednicima Vilu
Marfiju, Denu Frenklinu i Ivanu Nabokovu, univerzitetu Emori, kao i

Stefanu Karboniju, Franses Koudi, Navini Hajdar, Rebeki Kumar, Suketuu Mehti,
Harbansu Muhiji i Elizabet Vest. Hvala i Ijanu Makjuanu s kojim sam, pre mnogo
godina, improvizovao

pesmu
My Sweet Polenta.