ТОМИЦА КЕРЧУЉ

ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ
ШАРЛА МОРАСА

БЕОГРАД 2004

1
 Шарл Морас
1868-1952

ШАРЛ МОРАС ИЗМЕЂУ ТЕОРИЈЕ И ПРАКТИЧНЕ ПОЛИТИКЕ

Шарл Морас је рођен 20 априла 1868. године у граду Мартигу на југу Француске.
Оставши у шестој години без оца (1874) наставио је да живи са мајком и њеним
братом.
Средина у којој је Морас одрастао није била ројалистичка, ''Као највећи број
малограђанских породица XIX века, и Морасова породица била се поделила у
политичким и верским схватањима. Морасов отац био је присталица либералног
Царства. Са материнске стране, међутим, наследио је мржњу према Револуцији.''1
Своје средњошколско образовање Морас је стицао у католичком колеџу, са
намером да постане богослов где је 1882 год. у својој 14-тој години изненада
оглувео. Након тога Морас се свом снагом једног младог и амбициозног ђака
посвећује изучавању философије, посебно Паскала, Канта, Берклија, касније
Хјума, а особито и са љубабљу Огиста Конта. То је такође период када Морас
октрива бисере клаичне књижевности: Хомера, Вергилија, Лукреса...
После положене матуре, заједно са мајком и ујаком пресељава се у Париз
(30 новембра 1885. год.) У Паризу Морас прилази групи ''познатих књижевника
Шарл ле Гофика, Рејмон де ла Таједа, Мореаса, Амуретиа, Анатола Франса,
Дерусоа (...) У ,,Кафе Волтер'' стално су се састајали песници са Југа, les felibres.
Већ после двомесечног боравка у Паризу, Морас је публиковао свој први чланак у
,,Аналима хришћанске философије''.2

1
Др. Власилав Д. Стакић: Монархистичка доктрина Шарла Мораса Основи Француског
Поретка, Београд 1939. год. стр. 55
2
Исто. Стр 56

2
 У Паризу Морас постаје сарадник познатих листова. 1890. год. почиње да
пише за стари ројалистички орган ''Gazette de France''. Ту се већ могу уочити
зачеци његове интелектуалне борбе против социјалног и књижевног романтизма.
Тај литерални критицизам Морас ће испољити и као сарадник на састављању
познате француске енциклопедије ''Review Larousse''. 1894. год. Морас прилази и
дневним новинама ''Rosette'' које је издавао Морис Барес, касније један од
Морасових најближих сарадника.

Од 8 априла 1896 до 8 маја исте године, Шарл Морас ће боравити у Атини на

олимпијским играма, као дописник ''Gazette de France''-a. ''Морас је донео оданде
своју књигу Anthinea ,,једну од најлепших песама коју је икада Акропол
инспирисао''3). Одатле се Морас вратио као изразити противник деморкатије.
Драјфусова афера довршила је Морасову еволуцију. Она га је и довела до
монархије. Као сарадник ,,Revue Encyclopedique de Larousse'' наишао је ту на
Лисијена Мороа. Постали су нераздвојни. ,,Афера'' је окупљала једномишљенике.
То је епоха активности ,,Ligue de la Patrie Francaise''. Сивтон и Луј Досе
прикупљали су потписе интелектуалаца за петицију противу драјфусовске
агитације. Морас и Лисјен Моро гледали су са ивзесним скептицизмом на целу ову
кампању. За време тих сусрета дошли су у везу са једним младим новинарем и са
једним професором: то су били Морис Пижо и Анри Вожоа. Њихов први састанак
одржан је на Монапрнасу, у кафани Лавни. Пижо је баш тих дана публиковао у
,,Eclair'' –у Алфонс Амбера чланак са насловом ,,Action Francaise'', где је тражио
обнову Француске као друштва, успостављање идеје отаџбине, традиције,
стварање једне моћне Француске како споља тако и изнутра, онако како је
Француска била моћна под старим режимом. Али још увек сва тројица били су
републиканци.4

Драјфусова афера, је дакле, ускомешала духове и као најважнију последицу

изазвала стварање Француске акције.

Шарл Морас није оснивач Француске акције. Њени оснивачи су млади

новелиста Морис Пужо и Анри Вожоа, професор философије. У својим првим
тренуцима Француска акција је окупљена махом од националиста-републиканаца.
Монархисти су једино били Морас и Жак Бенвил, француски историчар и
журналист, апологета монархистичке традиције у својим историјским делима.
Иако Морас није оснивач Француске акције он је тај који је успео да се убрзо, за
две године, наметне као вођа и да удари монархистички правац овом политичком
покрету. ''У току две године Морас је постао вођ овог покрета и сви оснивачи
,,Аксион Францес'' прихватили су идеју монархије. Тада је почела излазити мала
ревија сивих корица, која је носила име ,,L' Action Francaise''. Тако је под
Морасовим утацајем изграђивана национална доктрина. И то све за непуних пет
година после његовог доласка у Париз. Критика против либерализма, реакција
против романтизма и његових разних инкарнација, прикупила је прве
једномишљенике око Мораса, чије је напоре и Барес пратио са интересовањем и
симпатијама. Под утицајем Ренана, Боналда, Тена, Ле
Плеја, заузимајући став против идеја из 1789. године, историчари, романсијери,
новинари из разних националистичких кругова прилазили су Шарлу Морасу. Пол
Бруже, Леон Доде (највећи сатиричар, и критичар Треће Републике), син Алфонса

3
Simon Arbellot, op. cit. 32
4
Стакић, Исто, стр 57-58

3
Додеа, а најзад и сам Жил Леметр постали су интелектуални вођи овог великог
националистичког покрета.5
Према томе Француска акција је први политички покрет, у Европи пре Првог
светског рата, који иступа са чисто антидемократских, антилибералних позиција.6
То је први пут један озбиљан покушај да се оформи идеологија, у својој
суштини контрареволуционарна, са главним циљем: да обори установе које су
произишле у духа 1789. и обнови монархију.
Морас није измислио ништа ново. Његова основна заслуга је та што је
успео да кондезује целокупну контрареволуционарну друштвену мисао Француске.
Иза Мораса, видели смо, стоје и социолози и писци и историчари и многи други
интелектуални драгуљи Француске, непомирљиви критичари начела Ревоулуције.
Доктрина коју излаже Француска акција ''није дело ни једног човека ни једног
нараштаја. На њој су прво непосредно радили сами чланови владалачкога дома
францускога. Расматрање графа од Шамбора и графа од Париза и данас
су још основа доктрине. На њој је затим посредно радила цела она линија
француских историчара и социолога прве вредности који су остали ван
револуционарне струје. Али је доктрина користећи се свим тим драгоценим
претечама и сарадницима, почела да се коначно поставља почетком овога века.
Драјфусова афера, која је на најосетљивијем питању, одбрани земље, открила сву
дубину расула републиканскога поретка, била је општи знак за узбуну. Име Шарла
Мораса нераздвојно је везано за то велико дело француске духовне обнове.
Доктрина данас далеко прелази границе земље у којој је створена и има светски
глас.''7
1900. год. Шарл Морас кроз двневне новине ''Gazette de France'' врши анкету о
монархији. ''г. Шарл Морас извршио је своју анкету у доба опште узбуне свих
француских родољуба коју је била изазвала Драјфусова афера. Постављено
питање гласило је: Да ли установа традиционалне, наследне,
антипарламентарне и децентралистичке монархије одговара јавноме спасу. Г.
Шарл Морас сматрао је за потребно да се прво обрати најпозванијим
представницима француског монархизма да му изложе своју доктрину. То су били
Андре Бифе, шеф политичког оделења војводе од Орлеана, претендента на
француски претсто, и граф де Лир-Салис, председник роајалистичких комитета
југозападне Француске, обојицу у изгнанству у Белгији. После њихових одговора, г.
Шарл Морас обратио се за мишљење најистакнутијим француским
интелектуалцима без обзира на политичко обележје.''8
''Анкета о Монархији'' је Морасово највредније дело. У њој ниједно важније
питање, везано за установу Монархије, није заобиђено. Оно садржи и писмо
Филипа VIII, упућено Морасу, где претедент на француски престо објашњава свој
монархистички програм. У ''Анкети'' су учествовали, између осталог: Пол Бурже,
Морис Барес, Вожо, Лисијен Моро, Шарл де Гофик, Анри Бордо, Жак Бенвил,
Лионел де Рије, Луј Димие, Леон де Монтескју, Сили Прудом, Фредерик Амурети...
На крају ту се налази дијалог француској књижевника Жила Леметра са својим
пријатељем, чији је закључак да треба обновити монархију9

5
Стакић, Исто, стр 58-59
6
Mis. De Roux, Charles Maurras et le Nationalisme de l' A. F. (1927, Grasset).
7
Момир Николић, Организовање демократије, Политички гласник 5 новембар 1925. год
стр 9
8
Момир Николић, Г. Пол Бурже о монархији, сагласност монархије и савремене науке,
Политички гласник 19 јул. 1925 стр. 6љ
9
Dominique Colas, Dictionnaire de la Pensee politique, auteurs – oeuvres – notions, Larousse
7506 Paris str. 85-86.

4
Слично ''Анкети'', Морас 1901-1902 врши ројалистичку кампању кроз лист ''Figaro''
Морас ће 1905. год. у једном часопису објавити публикацију под насловом ''О
будућности интелигенције''. То је, по речима Мишела Мура била једна ''мрачна
анализа тадашњег духа, новцем угњетеног.''10
1906. год. формиран је чак и Институт Француске акције, који је постао
''научна кухиња француског монархизма''.
1908. год. Морасове новине ''Француска акција'', које су до тада биле
недљни лист, постају дневне.
Једно од Морасових монументалних дела јесте књига коју је 1910. год.
објавио под насловом: Кил и Тангер. У њој је Морас служећи се историским
чињеницама, доказао потпуну немогућност вођења спољне политике у држави која
има републиканско уређење. Једна од његових познатих мисли јесте да је за
репбулику најбоље да уопште и не води спољну политику.
Француска акција је успела око себе да окупи известан број вредних
интелектуалаца. Међу њима је било и професора Универзитета, али главно
упориште Француске акције била је студентска омладина. Та омладина ће током
двадесетих и тридесетих година, које Мартин Блек назива златним добом
Француске акције, бити главни носилац Морасових идеја. И данас се у Француској
памте уличне борбе између Морасове омладине и комуниста.11
''Свако дете у Француској зна за име Шарла Мораса. Он је жива супротност
свих доктрина које су стварале основу француске народне егзистенције последњих
шездесет година. Преко тридесет година, Шарла Морас, као уредник ројалистичког
листа Action Francaise, нападао је француски устав од 1875 године. Отров његовог
пера није поштедео ниједну републиканску установу ниједног републиканској
државника и – са једним јединим изузетском – ниједну републиканску књижевну
личност.''12
''Неколико година пре рата приступио је Морасу Ж. Валоа из синдикалистичке
школе Ж. Сорела. Валоа је 1907 године покушао да спроведе извесно
приближавање левичарских и десдничарских антидемократа. У својој књизи La
Monarchie et la classe ouvriere (Монархија и радничка класа) Валоа је изнео
теорију монархистичког сидникализма. Валоа је признао потребу синдикалне
акције. Та акција одговара монархистичкој традицији. Монархистичка традиција
признаје постојање класа коју негира Декларација права човека и грађанина. Али у
националистичком систему диференциране класе не смеју ићи у борбу једна
против друге. Изнад њих постоји врховни арбитар карљ, који ће одлучивати о
сиховим споровима. Тај краљ биће модеран, не само вођа у рату, већ вођа
производње који ће држати шефове индустрије између два зида. С једне стране
постоји средишна власт, потпно независна од капиталиста, спречавајући ове да се
користе протекцијама власти, с друге стране радничка калса, снажно
организована, која ће будно пазити и чувати своја стечена права и тежиће свом
снагом једнодушно побољшању своје судбине.13
Постојала је велика могућност, која се на крају није остварила, да дође до
истинског зближења између Мораса и Сорела. Они су тада називани учитељима
европског препорода. Морас је тада писао: Демократија је највећа заблуда
прошлог века. Ако хоћемо да живимо, да радимо, да у социалном животу имамо
највеће гарантије за производњу и за културу, ако хоћемо да сачувамо и
повећамо морални, интелектуални и материални капитал цивилизације,
апсолутно је потребно да разрушимо демократске установе. Идеална

10
Charles Maurras par Michel Mourre, paris Bruxelles 1953. str. 129
11
VIVE LE ROI 100 YEARS ACTION FRANCAISE of Martin Black (1999)
12
Arved Arenstam, Šarl Moras, Izbor 1936. br. 9 str. 610.
13
Стакић, Исто, стр 65

5
демократија је најскупље сањарење. А историјска демократија, онаква какву је
познаје модеран свет, смртоносна је болест народа, људских друштава,
породица и појединаца. Пошто је тобоже установљена у Француској да поврати
владавину врлине, она у ствари подноси и храбри све штетне слободе.
Теоретски она је режим слободе; практично она искључује све конкретне и
стварне слободе и предаје Французе бандама пљачкаша, удружених политичара
и финансиера, који живе од експлоатисања произвођача.''
По ибзијању Првог светског рата, Морас свим силама подржава националну
политику Клемансоа и ставља се на чело покрета против дефетиста.
Период између два светска рата, обележава напоран Морасов рад на разбијању
владајућих друштвених заблуда. ''Морас је настојао да путем политичке и
социјалне реформе ојача и обнови француску интелигенцију да би се поново
ставила на чело јавне акције''14
1926. год. Морас је дошао у сукоб са ткз. ''Светом столицом''. Наиме Морасов
рационализам, који је брзо почео да захвата огроман део католичке омладине
узбунио је Ватикан. То неповерење између Католичке цркве и Мораса почео је још
1914. Рим је сматрао да Морас изобличава, деформише Хришћанство, те је
коначна последица свега овога било изопштење Мораса из цркве, а свим
католицима забрањена било каква веза са Француском акцијом.
Морас је истина био атеиста. Међутим, и то није нигде спорно, Француска акција је
била одана Католичкој цркви. Сам Морас је сматрао да је немогућа обнова
Монархије ако још усто није и католичка. ''Морас је поборник и обожавалац
католицизма. Католицизам остварује спонтано широко јединство и срца и мисли.
Сви чланови Аксион Франсез нису религиозни, међу њима има ноторних атеиста, у
које се убраја Морас. Али они се слажу да свака религиозна политика у Француској
мора бити католичка. То не значи, међутим, владавину попова. То значи само да
рабин и пастор не могу у свему
бити изједначени са претставницима католичке вере. Аксион Франсез не признаје
верску једнакост. Историјско право даје католицизму право на привилегију над
осталим религијама.15
Ова осуда је трајала све до 1939. год. На интервенцију Кармела Лисијеа папа Пије
XII je укида.
Морас је засигурно један од првих који је уочио опасност од Немачке. То је и био
разлог зашто је агитовао за савез са Италијом. Када је 1935. год. Француски
парламент тражио санцкије према Италији, Морас је свим парламентарцима, а пре
свега Леону Блуму, запретио смрћу. Због тога је и био осуђен на 11-месечни
затвор.
Морас је 1939 године примљен у Акдемију наука. Интересанто је да су његов избор
у ''40 бесмртних'' подржали баш они интелектуалци које је Морас неуморно
нападао. Многи су због тога посумњали у искреност оваквог наименовања.
Шарл Морас је искрено био два пута умешан у покушај преврата. Најпре 1910,
када је било озбиљних контаката између Француске акције и једног броја генерала,
а други пут 1934. год. када је имао подршку скоро читаве војске. Нажалост оба пута
без успеха.
Морас није успео да спречи зближавање Немачке и Италије. Истина то и није била
његова кривица већ кривица Леона Блума и Народног франта.
1940. год. два дана пре уласка Немаца, Морас напушта Париз и прелази у Лион. За
читаво време Другог светског рата Морас је пружао пуну подршку Маршалу Петену
и Вишијској влади. Чак је цела Француска акција, која је наставила да
функционише, прионула уз Петена.

14
Стакић, Исто, стр. 221
15
Стакић, Исто, стр 238

6
Када је септембра 1944. год. Морас ухпашен, оптужен је за колаборацију са
Немцима и осуђен на доживотну робију уз губитак грађанских права. На суђењу
Морас се безуспешно позивао на своју традиционалну мржњу према Немцима16, ту
је и изговорио познату реченицу да је његова осуда реванш Драјфусоваца.17
Морас је у априлу 1952. год. ослобођен и као тешко болестан пребачен на клинику
у Клерво. 16 новембра исте године, изјутра у шест сати, у својој 84-тој години,
Шарл Морас је умро помирен са црквом.

КРАТАК ПРИКАЗ ПОЛИТИЧКИХ ИДЕЈА

1. ДЕМОКРАТИЈА

Пре него што се уопште упусти у анализу демократских начела, Шарл

Морас чини напор да објасни како је демократија више него један облик политичког
режима. Морас испитује духовне корене демократије и налази их у идејном
кошмару швајцарца Русоа. Морас тачно октрива да је русоистичка струја сушта
супротност изворној француској мисли чији су представници ткзв. Енцикопедисти
као што су Дидеро и Дантон. Морас истиче да је демократија пре свега један
велики покрет који има своју философију која обухвата целога човека у друштву.
Њени деривати јесу: рационализам, индивидуализам, либерализам, романтизам,
итд.
Анализирајући са чисто рационалистичког гледишта начела и постулате
француске Револуције, Шарл Морас настоји да докаже да је демократија потпуно
контрадикторан, нелогичан и потпуно немогућ систем владавине, јер је заснован
на лажним претпоставкама и предрасудама, те као такав са погубним
последицама по друштво. Сви системи критика демократије који су настајали у
политичкој мисли до дан данас, нису толико уобличени јасни и доследни као што је
то Морасов систем критике.
Морас у критици демократије полази од познатог органицистичког метода
који се у сврху анализе користи у социологији. Циљ Мораса је доказати да
једнакост, која је основна мисао демократије, не може постојати тамо где се
појављује организација, а поготово где се појављује држава као специфична врста
организације. Сваки облик организације подразумева у старту подређеност и
надређеност, једном речју подразумева неједнакост.
Морас истиче: ''Демократија, то је владавина броја, таква владавина
подразумева једнакост, међутим, организација претставља неједнакост, према
томе организација и демократија јесу ствари које се искључују. Демократија се не
може организовати, организација се не може демократизовати. Организовати
демократију значило би успоставити аристократију. Без реда, дисциплине,
јерархије не може бити никакве чврсте, трајне националне акције, али јерархија,
дисциплина, ред искуључени су из демократије.''
Морас настоји да објасни да демократија представља само идеју а не
чињеницу. Подела рада која је сваким даном већа, нужно уводи принцип јерархије.
Сама јерархија нужно негира принцип једнакости. Диференцијација друштва која је
последица поделе рада, главни је аргумент против принципа једнакости на којој
демократија инсистира.
''Па шта је онда демократија, пита се Морас, кад није нити право, нити
чињеница? Она је само једна идеја, али погрешна идеја. Она је лажна, зато што је

16
Orices de C. M. et de Maurice Pujo devant la Cour de Justice du Rhone (1945, Veites
francaises)
17
Geo London, Le Proces de Charles Maurras (1945).

7
у супротности са природом. Она је зато рђава идеја што стално подређује добро
злу, оно што је више нижем, квалитет броју. Све што живи тежи аристократској
организацији, све што је сколоно умирању демократско је.''
''Демократија тежи да уклони све те природне неједнакости, физичке,
интелектуалне, моралне, економске, грађанске и историјске, политика инспирисана
науком тежи самим тим организацији и труди се да ове неједнакости стави у
службу општег добра.''
Морас свом снагом здравог разума тежи да раскринка зло
индивидуалистичког духа којим демократија одише. Индивидуализам је, по њему,
учинио то да заговорници демократије сматрају друштво простим збиром
појединаца у коме је човек-јединка изнад сваке социјалне групе. У коме су
интереси појединца изнад интереса друштва. У коме је лична слобода изнад
интереса социјалне групе. Морас, напротив, пише: ''За човека прииродно је да је
члан неке професионалне организације да припада једној породици, да се жени,
кад се држава почне формирати, не само породице, него и удружења разних врста
већ постоје одавна. Држава је свакако један од главних, централних делова
друштва, али како један од главних, централних делова друштва, али удеђена да
га брани и организује, а не да га руши.''
Оваквим погледом Морас хоће да истакне како појединац не може бити
посматран излованим већ увек као чланом неке од група. И не само то, већ је
појединац непрекидно члан неке групе. Пре свега породице, затим свога сталежа,
и наравно државе која се појављује као надлична категорија. Због тога задатак је
законодавца да приликом уређивања друштвених односа не претпостави интересе
појединца интересима ових група.
Индивидуалистички дух француске револуције који се оваплотио у
политичким и правним установама француске републике, довео је до тога да се
појединац сам и потпуно незаштићен нашао пред свемоћном државом. Наиме,
''због свог индивидуалистичког начела Револуција је уништила друштвене везе
између Француза. Револуција је изделила француски народ на атоме, у таквом
стању свака индивидуа живи одвојено и изоловано од осталих појединаца.
Демократија значи идолатрију индивидуе. Њено индивидуалистичко законодавство
обазире се само на индивидуу, не водећи рачуна о положају, који она заузима у
свету, у својој породици, у својој класи, у својој земљи. Али тако издвојена
индивидуа у немогућности је и неспособна је да обезбеди вршење тих својих
права. И тако без стварне одбране, појединац је остављен на милост и немилост
државе или долази по зависност свемоћних организација. Отпор личности
бескрајно ослабљен, а колективна власт бескрајно ојачана – ето шта је
иднивидуализам донео индивидуи. (...) Свака демократија изолује и слаби
појединца, а развија снагу државе и преко сфере која јој припада. А у самом
домену, где би држава требало да влада, она јој одузима елан, енергију, па и саму
егзистенцију.''

Морас је са правом уочио да демократија пробија оквире политичке

доктрине. Она је постала вера. Демократија је са поља политике прешла на терен
метафизике. И заиста данас можемо рећи, да у историји политичких доктрина није
било таквог случаја да је једна идеологија, као што је то случај са демократијом,
прогласила своја начела за непогрешива, и постала најнетрпељивија према
осталим доктринама.

Морас рационалним слагледавањем историјских факата руши заблуду о

античкој демократији. Његов закључак је заправо да она није ни постојала, али оно
што је под њеним именом постојало, практично је одвело у Античку Грчку у
пропаст. Чињеница ропства, чињеница строго ограниченог права гласа, који су

8
постојали у том древном полису, као и чињеница да се период демократије у Атини
поклпа са периодом њеног слабљења довољни су да разбију вековну лаж о
колевци демократије. Послушајмо укратко: ''Сто година демократије бациле су
Грчку у пуну политичку пасивност и довеле је до инвазије. Држава се бавила сама
собом, борбом фракција, ривалитетом говорника, све је то ослабило снаге које су
биле потребне за велике борбе. Македнски варвари победили су Грчку, ту
интелигнету расу, јер су имали монархију која је имала памћење, моћ предвиђања
и стабилност.''
Демократија покушава да изведе немогуће. Посао управљања државом она
ставља у руке безобличној гомили, којој ласка именом: бирачко тело. Бирачко
тело, које представља обичан скуп појединаца, није у стању да предвиђа,
процењује, јер су то златне особине које она не поседује. Ни у једном послу који
човек обавља није уведен такав апсурд да се уместо мишљења стручњака
признаје глас необразоване гомиле. Демократија не иде за истином, она иде за
већином. Њој није у интересу да дође до правог решења већ да поступи онако како
мисли већина људи. Демократија је једини случај где није пресудан квалитет већ
квантитет.
Демократско васпитање одвикава човека од истраживања истина у
друштвеним појавам упућујући га путем већине: она игнорише проблем вођства у
заједници и његову важност она васпитава људе у духу индивидуалистичког
свхатања против потчињавања дисциплини без чега нема заједнице и ставља
пред појединце као идеал друштво у облику скупа где једино могу људи да буду
слободни и једнаки не указујући им на уназађење које долази неминовно као
последица разарања оргнизоване заједнице у скуп појединаца.

1939. год. хрватски публициста Богдан Радица водио је у Паризу разговор

са Морасом о неким савремним облицима варварства, и том приликом је изнудио
одговор од Мораса на питање где је могуће применити систем демократије:
''Може да се говори о демократији у земљама економски једноставнијим и
мање сложеним, него у земљама са економски широм и пространијом структуром.
Демократија претставља пре свега политичку, економску и социјалну једнакост. Ја
је, дакле, схватам и видим врло добро у швајцарским горама, где је швајцарски
брђанин уистину и стварно демократа. Могу врло лако да замислим демократију
код норвешких пастира, где демократија одговара сасвим економској структури
земље. Видим је врло добро код извесних малих старих народа, ограничених у
њиховим нуждама, каш што је то био случај са Атином. Али не могу никако да
замислим демократију код великих народа, као што је наша Француска, јер се ови
народи својом структуром привредних супротности и неслога, налазе непрестано у
сукобу са демократском доктрином. Немогуће је схватити и предвидети социјалну
и политичку сагласност у једном режиму демократије, где су велики банкар, велики
писац, радник, и сељак једнакоправни и располажу истим правом гласа. Ту су
интересу у сукобу. Они су исувише широки, потребе народа неизмерне тако да оне
не могу да се реше путем демократског режима, који се кроз једнакоправно
народно претставништво обмањује да може да оствари политичку јднакост и
социјални мир.''18
Репредукујући политичку мисао Шарла Мораса, предратни београдски
правник и апологета монархије – Момир Николић, писао је:
''Демократија је примљена онако како се сама претставила. Нема већега
примера веровања на реч и веровања упркос свима разочарењима. Свет живи век
и по у примењивању демократских начела. И већина се још увек одушевљава

18
Богдан Радица, Агонија Европе, Београд 1940 год. стр. 308-309

9
оним што је демократија обећала да ће бити. Ретко коме пада на ум да погледа
шта је она.
Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство. Није дала
народу ништа од онога што му је обећала. Али му је дала обману да је суверен и
да преко претставника које бира влада сам собом. Народи се најтеже одричу
сличних обмана које ласкају њиховој сујети.''19

2. РЕПУБЛИКА И ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ

Ове две политичке идеје следеће су које је Морас чврсто приковао за стуб
своје критике. По Морасу републикански режим је апсурд. Он је системска грешка.
Морасова основна замерка републиканизму лежи у јасној чињеници да
републикански начин управљања не одговара савременим условима. Наиме, по
њему, живот сваке савремене државе захтева сваковремено одлучивање за
многобројна питања, за многобројна решења. Такође, потребно је брзо узимање
одлука, иницијатива, али све је то немогуће у републици јер је то тип чисто
критичарске владавине. Република врши дезорганизацију друштва, она је чисто
ретроградан систем. Његова битна мана јесте што република пати од амнезије.
Она нема памћење. Парламентаризам који она заговара ствара режим потпуне и
неизлечиве неодговорности. На који начин? Морас одговара: Ако један политички
човек буде и жигосан, њега нестане за кратко време, да се доцније опет појави,
користећи се амнестијом или просто општом амнезијом.
Морас је проучавајући историјске пројаве републиканских владавина, уочио
једну појаву која заправо представља политичку нужност, и уједно јасан доказ о
бесмислености републике. О чему се ради? Кад год нека влада долази у велике
тешкоће она тежи ка стабилизационом фактору. У монархији је то Краљ. У
Аристократијама то је Сенат, а код Републике тотални слом начела. Ступа ли
Република у рат, она обуставља изборе, распушта своје скупштине и предаје се у
руке неком неконтролисаном војнику или грађанском шефу. Хоће ли да избегне
банкротство, да спасе франак, она прибегава декретованим уредбама. Друкчије
речено, демократија се спасава само напуштајући делимично или потпуно све што
претставља њен смисао, њен значај и њену доктрину. Кад јој затреба ауторитет,
мора га тражити само изван себе.
Морас је анализирао на француском примеру да је република изразито
антинационална. Износећи прегршт чињеница од 1789 год. па на даље Морас
октрива запрепашћујуће факте који сведоче да је више од сто година
републиканске владавине увек погодовало француским непријатељима, а пре
свега Немачкој и Италији.
Републици Морас приписује кривицу за политичку нестабилност.
Претпоставка политичке стабилности, свакако, јесте сталност владе. Тај услов је у
републици неостварљив. Непрестани избори онемогућују да се оформи таква
влада која би имала могућност да води дугорочну акцију и непрекидну политику да
спроводи. У републици, чији је идејни извор демократија, сасвим логично
произилази да је једини задатак владе да очува своје позиције. Две трећине свога
владања једна влада посвећује својој борби да се очува на положају. Према томе
да би једна влада спроводила једну јасну политику она мора бити ослобођена
временске ограничености, она мора бити независна од избора. А то је немогуће у
републици. Морас закључује: ''Нова власт, да би била ефикасна, мора се
ослободити демократских формула и данашњих репбуликанских породичних

19
Момир Николић, Грађанинов врт, Београд 1937. стр. 34

10
династија. Ниједна озбиљна реформа не може се сложити са доктрином некаквог
идеалног суверена од 11 милиона гласача. Ниједна озбиљна реформа није могућа
са фактичним суверенитетом од неколико хиљада породица које већ две или три
четвртине века шире формално демократизам, а у ствари га изопачују.'' и према
томе ''Република је зло, а зло је неизбежно у Републици, (...) У монархији зло може
да нестане смрћу министра или Краља, док је републикнаско зло присно везано за
саму Републику и траје доклегод и она траје.''
Ако је јасно да у свакој владавини постоји субјект и објект власти, Морас се
пита ко је субјект власти у Републици. У монархији то је Краљ, у аристократији је то
неколико породица. А у Републици? Теорија и присталице републике говоре да је
то народ. Али шта је онда објект власти. Ако се каже да је и народ објект, онда се
запада у једну логичку бесмислицу. Теорија система говори да је власт преношење
једне воље из једног центра на други центар. Према томе, извесно је да је народ у
држави објект власти, па ма какав облик уређења постојао. Пошто је то неминовно,
народ не може онда истовремено бити и субјект. На тај начин, пошто је утврђено
да је народ увек објект власти, нетачна је тврдња републиканских теоретичара да
је у републици народ субјект власти. Уочавајући ову обману, предратни професор
Правног факултета у Београду, др. Живојин Перић, наш највећи познавалац
цивилног права, писао је: ''Дакле, народ је увек, па и код демократије, само објекат
а субјекат, онај за ким народ иде, то је неко други, онако исто као и код осталих
државних система: сва је разлика у томе како ће се одредити ко ће народом
управљати, али његова је судбина, догод постоји држава, да је он само објекат; и
ако га демократи уверавају да, зато што он, народ, бира оне који ће њиме да
управљају, он је ипак тај који сам собом управља, то је само једна обмана односно
демагоштво са сврхом да народ, доведен, на тај начин, у заблуду, пре пристане на
демократију него на какав други систем. Код демократа није, овде, главно: etre
(бити) него paraifre (изгледати). Колико се, пак, то слаже са политичким моралом,
остављамо самим демократима да на то одговоре.''20

Парламент са парламентаризмом је још један елемент нереда у савременој

држави. По Морасу Парламент је заменио апсолутног монарха, и у поређењу са
апсолутистичком монархијом, коју Морас критикује, ништа се није битно изменило.
Улогу Луја XVI-ог сада носи парламент. ''Парламенат се у све меша, његовим
узурпацијама нема краја. Не постоји ниједна функција народног суверенитета,
било материјална, морална или духовна, у коју се Парламенат не меша и над
којом не присваја себи право да даје суд.'' Неограниченост парламента било којом
вредношћу чини да је држава постала свемоћна пред појединцем.

Парламент, истиче Морас, је оригинална творевина енглеског духа, његове

историје, енглеских социјална свхатања и обичаја. То је чист sui generis тип
режима, који је ван Енглеске апсолутно непримењив. Поникао у средини чија су
политичка и правна схватања сушта супротност онима на контитенту,
парламентаризам при свом пресађивању у државе Континента остаје не само без
плода, већ и са рђавим последицама.
Парламентаризам намеће влади једну једину бригу – опстанак на власти. У
испуњењу те намере улаже се највише времена и енергије тако да за рад на
власти не остаје скоро ништа; поредак који сваку далековиду, смишљену и
доследну политику чини недопуштеном жељом, јер ниједна влада не може
разумно рачунати на дуг живот, поредк у којем нико никоме не одговара, јер се

20
Др. Живојин Перић професор универзитета у пензији, О демократији, Српски народ,
Београд 9 август 1943, год. Текст се налази на веб страницама: www.komentar.co.yu

11
одговорност владе преноси на скупштинску већину а одговорност ове гаси у
бирачком телу.
'' Засигурно, демократска изопаченост долази пре свега од става скупштина
и заједничке владавине, јер су иницијатива и контролни орган подељени на
мноштво органа тако да ни један од њих није одговоран за праву тешкоћу. Не може
постојати права одговорност владе без њене личне одговорности и концентрације
у њеним рукама. Наше скупштине и наше најобимније олигархије нису увек
успевале да укину то стање, да доведу у своје органе одређено име човека који
даје карактер и значење политичком стању. Ех, чак и у оваковом случају,
одговорност остаје фиктивна: у сваком тренутку, на сваком кораку, долази до
феномена амнестије. Али, не законите амнестије, него што је скоро сигурно још
оне опасније, амнестије физичке и бруталне, амнестије која потире било какво
сећање и које проистиче из одсутности централног органа који има улогу мозга и
уводи и макар незнатни остатак везе у свеукупност промена које су у току.''21

Као добар познавалац Морасове доктрине, Владислав Стакић кратко

излазже морасове погледе на парламентаризам. ''Скупштине критикују најситније
одлуке и најскормније намере владе. Влада губи време у тим дискусијама. Њене
живе снаге заузете су дијалогом са опозицијом. Влада у жељи да се одржи на
власти, запоставља своју дужност да управља земљом. Оно млало енергије што
преостаје, утроши се у бедним маневрисањима за одбрану министарства. А
држава болује, држава се распрада.''
Парламентаризам врши притисак на гласача да се определи за кандидата
једнио на основу говора којим се он представља јавности. У немогућности да
кандидата упозна гласач се ослања на површни утисак који је на њега кандидат
оставио, и гласа за онога који је успео да му се за тренутак највише допадне. Јасно
је да код оваквог система бирања људи за старешинске положаје у заједници,
људи са најлошијим особинама и рекламери имају редовно предност над
озбиљним и радним људима којима је најчешће у опште зазорно да се понуде
народу.
Морас објашњава да је немогуће да већина одлучује и покреће акцију, а
поготово такву као што је бирање носиоца власти. Упуштајући се у испитивање
такве премисе Морас октрива један социолошки закон: ''Напредак је увек долазио
од мањина, названих елите. Не постоји пример у историји да је изборна већина
предузела ма какву корисну, позитивну и стваралачку иницијативу. Прогрес је увек
долазио од воље и енергије, одлучности и предузмљивости малога броја. Већина
би тек доцније, по свршеном чину, давала свој пристанак. Све револуције, и
књижевне и политичке и религиозне, све су она дела мањине. Врлина, смелост,
моћ, све су то одлике енергичне мањине.''

И најзад парламентаризам садржи једну очигледну апорију у правном

смислу. Реч је о установи мандата. Према теорији парламентаризма, мандат је
овлашћење које бирачи на изборима дају кандидатима за заступање у
Парламенту. Колика је то бесмислица најбоље је објаснио и признао и сам
професор уставног права у Француској проф. Есмен, иначе сам демократа и
републиканац. Проф. Есмен сам признаје да установа мандата не може имати
никакве везе са парламентаризмом. Мандат је чисто приватно-правна установа,
без икакве примене у јавном праву. Друго, мандат је једино применњив у
сталешким представништвима, као што је то био случај, како сам проф. Есмен

21
Еxtrait de Kiel et Tanger, 1913, in La dentelle du rempart, choix de pages civiques en prose et
en vers (1886-1936), Grasset, 1937.

12
износи, у Француском средњевековном друштву, где су сталешке заједнице имале
понаособ представнике у скупштини сталежа и који су у потпуности зависили од
тих сталешких тела која су их делегирала. Таква установа мандата је једино
могућа на пољу јавног права. Ван овог сталешког оквира, установа мандата је
непримењива.
Колико је са економске тачке гледишта парламентаризам штетан, може се
видети и на примеру који је истакнут у уџбенику Економска политика, професорке
Емилије Вукадин. Наиме, она јасно говори на какав је погубан корак спремна једна
влада само да би се одржала на власти. ''наиме, у освајању гласова бирача, у
предизборној кампањи водеће партије прибегавају мерама повећања владине
потрошње и смањења пореза које ће довести до привредне експанзије, не водећи
при том рачуна о њиховим инфлаторним последицама. У том случају говоримо
о политичком привредном циклусу под којим се подразумевају поремећаји у
привреди узроковани економском политиком која је усмерена ка победи на
изборима.''22 (подвлачења наша)

3. НАЛСЕДНА, АНТИПАРЛАМЕНТАРНА, ДЕЦЕНТРАЛИЗОВАНА

МОНАРХИЈА

Овде долазимо до кључне тачке Морасове политичке теорије а то је

Монархија, уједно тиме ћемо и привести крају наше излагање о Морасовим
теоријско-политичким маргиналијама.
Морас је своју апологију монархије увек започињао салгедавањем
француског примера, и у том удубљивању често је долазио до извесних теоријских
опсервација које је уболичавао јасним синтетизованим закључцима од општег
значаја.
Шпиц вредности коју монархија носи собом јесте наследни принцип. Тај
принцип Морас највише цени. За њега није битно како ће носити назив једна
владавина, њему је битно да је у њој присутно наследно начело. Ипак, историјски
посматрано, као такве владавине означавамо само монархију и аристократску
републику. Монархија је владавина породице, а аристократска република
владавина више породица. Шта је то што Морас види у наследном начелу? По
њему наследна владавина чини да је владарска позиција обезбеђена и ван
неизвесности. ''Без обзира на личност и на наследника, овај начин долажења на
власт искључује сваку борбу, оснива мир, - суверени народ не може се васпитати,
али наследник престола може.'' На другој страни, наслеђивање власти обезбеђује
континуитет акције, континуитет започете политике. То је главни, видели смо,
хроничан недостатак републике. Република нема традицију. Она је лишена
континуитета мисли. Тај дефект нарочито долази до изражаја у вођењу спољне
политике, коју република заправо и не може да води. Сталност владавине је
предуслов спољне политике која своје резултате показује тек на дуже време.
Једино наследна владавина обезбеђује тај континуитет напора којим се граде
велике државне ствари. У том континуитету акције и мисли, изграђују се начела,
принципи, ствара се искуство које се преноси на нове владаре, без којег они и не
могу владати.
Стални владалац је природна нужност. Сваки облик заједнице који
егзистира у друштву заснован је на принципу вођства. Извор управљања је увек
једна воља. Саветника може бити више, али је увек центар одлучивања
монистичан. Пренето на случај монархије може се рећи да владаоце нико није

22
Емилија Вукадин, Економско политика, Београд 2003. стр. 145

13
измислио. Они су у природи ствари. Не зна се кад су и како настали али се зна да
од кад има стада има и пастира.
Морас овако објашњава значај владара: ''Краљ никада није супарник. Њега
је судбина ставила ван сваког такмичења. Он ништа није учинио да влада. Разлог
његове владавине је изван њега самог. Није важно да владар има највећу меру
интелигенције, културе и врлине – ма да су све те одлике драгоцене за његову
тешку функцију – најважније је да владар буде везан, прикопчан, заинтересован за
свој владалачки положај, да боље од икога чува и развија вредности и добра своје
дужности, а да отстрањује зла, која има могу шкодити. Најбољи начин да се човек
заинтересује за оно што ради, то је да његова акција буде његова ствар и за увек
ствар његових. Да јавно добро државе постане приватно добро владара, да он
наслеђује имање. Разни владари могу се мењати у наследном реду, али оно што
остаје најтрајније и најодлучније, то је интерес, корист за јавно добро, они се могу
и преварити у погледу суштине њиховог личног и јавног интереса, који су
истоветни, али код њих ће се најлакше и најдубље појавити брига да поправе
погрешке. (...) Владар је мозак, средишни нервни систем нација. Сам његов
положај је такав да га приморава да буде у служби јавног спаса. Монархија не
зависи од избора, она није приморана да се удвара јавном мишљењу.''
Морас је свакако истицао да Монархија самим тим што постоји не значи да
је имуна на грешке и несреће, али је смтрао да је Монархија једина која може да
преброди такве периоде, користећи се потребним искуствима која се вековима
скупљају у владарском дому.
Изразито је код Мораса истакнута строга критика апсолутистичке монархије.
Морас је сматрао да су апсолутна монархија и демократска идеологија проистекле
из истог схватања власти. Код апсолутне монархије је као извор свеколике власти
означен владар. Код демократије то је народ, кроз познато формулу о народној
суверености. Дакле промењен је само нислилац апсолутне власти. Применом
таквог схватања у пракси, апсолутистичка монархија и демократска држава
негирају постојање самониклих подзаједница, као што су сталежи и историјске
самоуправе. Тиме је власт проширена на цело друштво. Власт се није нигде
зауставила.

Остајући доследан свом теоријском схватању Морас одбацује било какву

везу или компромис између парламента и монархије. Монархија по њему треба да
поседује министре који су одговорни једнио краљу. Уместо парламента на двору се
уводе представничка тела сталежа, задруга, корпорација. Делегације
провинцијских скупштина састају се једном годишње и врше контролу финансија.
Једном речју, Краљ стоји на челу репбулика, као што су породичне,
професионалне, локалне, општинске и покрајинске. ''Држава ће имати саветнике,
али ће имати само једног господара. На тај начин ће се помирити ауторитет и
слобода, који су подједнако потребни.'' Управа ће бити републиканска јер она
служи публици, а влада мора бити монархистичка, јер она треба да влада.
Морас органским погледом одбацује примедбу о лошим и болесним
краљевима: ''Али болест шефа је стварно један ризик монархије. Међутим болести
има и у републици. (...) Чим постоји вођ, он је као човек подложан болести. Али у
случају болести наследног вођа, цела се династија окупља око наследника
престола. А и он је већ свестан великог материјалног и моралног интереса, који га
лично удружује са интересом нације. Ту нема места за борбу око наслеђа.
Наследни ред је утврђен; одговорности су одређене. (...) Земља није лишена свога
органа за памћење и предвиђање. Наместо болесног органа долази, сам по себи
нов орган. Постоји непрекидност, постоји јединство у времену, те најдрагоценије и
најкорисније функције, толико потребне заједницама.''

14
 И на крају овог краког осврта на Морасове монархистичке ставове износимо
још једну његову мисао, и тиме практично завршавамо ово поглавље.
''Заоставштина оца сину: моћ доброг имања и Лозе, моћ главе породице и
владарско име – олакшавају владање, поједностављују га, али га и оплемењују
и усавршавају. Закон наслеђивања није само историјски фундиран, већ и је и
природан, проистиче из праксе народа, како је рекао Ле Плеј: Нико не сумња у
врлине владавине ''Јединства'', кохерентне саме по себи, ту постоји само један
владар, вечни бесмртни краљ. Династичко јединство кује његова традиција, не
рутина већ низ породичних принципа, са могућношћу уношења новина ради
прогреса постојећег поретка.
Тако је режим, споља гледано, узор човечности. У изборном режиму,
међутим постоји само право већине, мноштва, а не појединца, општа воља која
се поштује, људи ту не постоје као индивидуе са разумом, већ као особе –
механичке – које поседују снагу и извесне склоности. Избор одређене власти
тако зависи од избора те гомиле људи, нешто слично као партија билијара,
кретање куглица на лоту, одлучује закон судбине, механике, који је нељудски.
Дакле, изборно право, и све те изабране скупштине нису биране путем
разума и уверења, већ делују безумно. Густав Ле Бон их тумачи
психологијом гомиле, или чак животињском психологијом. Оне су и
материјалне, засноване на научном закону силе и бројева. С друге стране,
наследно право је природно наслеђивање живих и достојних предака,
права и жива веза по крви, која уздише потчињавајући се закону духа и
Разума. Величанствени процес, чудесна мудрост природе.''23

ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Као што се из претходног могло закључити Шарл Морас је поборник теорије

антипарламентарног и корпоративног монархизма, теорије која је у одређеном
историјском периоду извршила снажан утицај на духове 20-ог века.
Критички осврт којем је он подвргао идејне изворе демократског
либерализма актуелни су и дан данас. Истичемо да и дан данас у Француској
постоји прејемство Морасове политичке мисли.
Одговорно се може тврдити да у историји политичких доктрина не постоји
толико конзистентна критика демократије и њених деривата од оне коју је
утемељио Шарл Морас. Покушај појединих италијанских и немачких државних
теоретичара, у периоду пре Другог Светског рата, да уобличе критику либералних
начела, слаб је био напор у односу да целокупну доктрину коју је Морас развио.
Иако се Морасов утицај на национал-социјализам и фашизам који је поникао ван
Француске не може одбацити, ипак је нужно истаћи да је Морас био противник и
једне и друге доктрине. За Мораса је, као што смо видели, кључно начело у
политичкој теорији и пракси било наследно начело. Начело које је у потпуности
одбачено у национал-социјализму и фашизму. То је и кључни разлог његове
критике ових покрета.
Морасова мисао је била цењена и од самих републиканаца. Општи је
закључак из тога времена био да је Морас заиста уживао респект у
интелектуалном животу Француске. ''Осталих 95% Француза, иако се нису слагали
с његовим политичким гледиштима, признавали су га увек за истакнутог писца и
једног од најбољих француских ммислилаца. Морас је неоспорно један од
најбољих француских стилиста, и његове књиге наће ћете у библиотеци сваког

23
Еxtrait de Demos a Cesar in La Dentelle du rempart, choix de pages civiques en prose et en
vers (1886-1936), Grasset, 1937

15
образованог Француза. Његове теорије примљене су са највећим дивљењем и
поштовањем у иностранству, нарочито у Италији, где су имале утицаја на целу
једну генерацију. Морас концентрише у себи највише особине своје расе: лјубав
према науци, логично мишљење, елегантан говор и ону фанатичну веру из које се
рађају све велике мисли. А сем тога, онје, вероватно, најбољи новинар у
Француској.''24
Доказ, који иде у прилог претходним наоводима, јесте чињеница да Морас
био члан Француске Академије.

Данас Шарл Морас неоправдано носи епитет фашисте. Такво

карактерисање овог мислиоца је потпуна бесмислица која се уочава већ после
прочитаних неколиких дела његових. Износимо факаат да чак и у Француској, у
периоду док је Морас писао, није носио такав епитет. Ми са своје стране
постављамо питање: Да ли је свака критика и одбацивање либерално-
демократских начела јерес фашизма? Наравно да не. Монархизам у делу Шарла
Мораса је сушта супротност фашизму. Фашизам је деификација државе, а
национал-социјализам деификација расе. Поставке потпуно супротне Морасовом
учењу. Постављамо такође и питање: Да ли је демократија са својим сродним
учењима последња реч у политичкој теорији? Да ли је она абсолутна свагда сада и
увек. Одговор је опет – не. У друштвеној мисли, показало се, ниједна политичка
доктрина са својом теоријском апологијом није вечна и апсолутна. Закон клатна
које осцилира показује да свака идеологија има своју крајњу тачку након које
настоји да се одбаци у потпуно супротно стање. Овај закон клатна које осцилира
није ништа друго до Други Закон термодинамике примељен у друштвеној мисли.
Теоријска критика демократије и њених деривата присутна је од кад и сама
демократија. Сократ је био противник демократије. Веома јасну критику изнео је и
Едмунд Берк, настављачк конзвервативне енглеске мисли из 18 века. Он је први
дао критику начела Француске Револуције. Видели смо како сами републиканци,
као што је то професор државног права Есмен у Француској, сведочи о нетачним
претпоставкама демократије и парламентаризма. Читава плејада
постреволуцинарних мислилаца, које смо навели у првог поглављу, излаже
жестокој критици начела демократије и либерализма. У Русији такође имамо
присутне мислиоце са антидемократским ставовима. Најизразитији у томе јесте
последњи царски обер-прокуратор Константин Побједоносцев. У Србској плитичкој
историји такође се протеже линија конзервативних политичких мислилаца, почев
од Јована Ристића, Милутина Гарашанина, Живојина Перића, па све до
предратних теоретичара монархије, као што су Момир Николић, Владимир
Велмар-Јанковић, Милосав Васиљевић, Димитрије Љотић, после којих се ова
линија прекида.
Иако је ово крај нашег излагања не можемо одолети а да не споменемо
допринос професроа Живојина Перића критици демократских принципа и начела.
Проф. Перић је у својим писањима јасно показао колико је теоријски немогућа и
лажна идеја о народној суверености, тај камен темељац демократије. Он је
отворено тврдио да су та начела погубна по државу и друштву. Послушајмо га:
''Друга једна илузија коју су демократи, неки свесно (намерно) неки несвесно
(ненамерно – у доброј вери), успели усадити у народну масу јесте она о народној
суверености, то јест да, у држави, има све да се збива и креће онако како то народ
хоће и да се, збиља, у демократији то и остварује. Колико је ово, такође, противно
реалности, није тешко утврдити. Појам суверености је апсолутна правна власт над
којом нема никакве друге правне власти (хиерархиски, надређеност) па, чак, ни
поред ње (координирана власт), и онај који има такву, апсолутну, власт сматра се

24
Arved Arenstam, Šarl Moras, Izbor 1936. br. 9 str. 611.

16
– и зато му се она и признаје – да представља, у људској заједници, нешто
најбоље, и умно и морално, најсавршеније управо најмање несавршено у овом,
земаљском, углавном несавршеноме (минус: - ) свету. (...)
Суверена воља је апсолутна, она се не раздваја у више воља па ни у две
воље: ту нема већине ни мањине него само једна воља чиниоца који је суверен.
(...)
И, заиста, какву моћ има тај тобожњи суверен за време једне законодавне
периоде народнога представништва баш у самој демократији? Никакву: за све то
време, народно представништво дела по своме разуму и нахођењу и, доносећи
законе, не иде да се обавештава код тога суверена о његовим схватањима и
његовој вољи. (...)
Дакле, тај суверен, који, по дефиницији, као што смо видели, треба да буде
изнад других он је овде испод својих представника и онда је сасвим разумљиво
што ови последњи врше законодавну, суверену, власт а не бирачи тј. народна
маса која за то нема квалификације или их, бар нема толико колико њени
изабраници.''25

Практично ово је крај нашег рада уз наду ће он задовољити потребе

познавања монархистичких политичких теорија.

25
Др. Живојин Перић професор универзитета у пензији, О демократији, Српски народ,
Београд 9 август 1943, год. Текст се налази на веб страницама: www.komentar.co.yu

17
 Књиге о Шарлу Морасу и Француској акцији

• Simon Arbelot, Maurras, homme d'action (1937, Denoel).

• Jacques Bainville, Toute l'oeuvre politique (Plon).
• Rene Benjamin, Charles Maurras, ce fils de la mer (1932, Plon).
• Bernadot, op., Doncoeur, Maritain, etc., Pourquoi Rome a parle (1926,
Spes).
• Georges Bernanos, Les Grands Cimetieres sous la lune (1938, Plon).
• - Scandale de la Verite (1939, Gallimard).
• - Nous autres Francais (1939, Gallimard).
• - Ecrits de combat (1944).
• Henry Bordeaux, response au discours de reception de C. M.
• Pierre Boutang, La Politique (1948, Froissart).
• - Les Abeilles de Delphes (1952, Table ronde).
• Robert Brasillach, Portaits (1935, Plon).
• - Les Quatre Jeudis (1943).
• Maurice Claviere, C. M. ou la restauration des valeurs humaines (1939,
Lesfauries).
• Leon Daudet, Toute l'oevure politique et Charles Maurras et son temps
(1930, Flammarion).
• R. P. Descoos, S. J., A travers l'oeuvre de Charles Maurras (1911,
Beauchesne).
• Paul Dresse, Charles Maurras poete (1945, Bruxelles).
• Kleber haedens, Une histoire de la litterature francaise (1943, Julliard).
• Andre Malraux, Preface a Mademoiselle Monk... (Stock).
• Jacques Maritain, Charles Maurras et le devoir des catholiques (1926,
Plon).
• - Primaute du spirituel (1926, Plon).
• Henri Massis, Jugements, t. I (1923, Plon).
• - L'honneur de Servir (1937, Plon).
• - Maurras et notre temps, 2 vol. (1951, Plon).
• Mis de Roux, Charles Maurras et le Natinalisme de l'A., F. (1927,
Grasset).
• Albert Thibaudet, Les iddes de Charles Maurras (1919, N. R. F.).
• Geo London, Le Proces de Charles Maurras (1945).
• Lucien Combelle, Prisons de l'Esperance (1952, E. T. L.)
• Cahier de la Nouvelle Journee (no. 10), un grand debat catholique et
francais, par Vialatoux, G. Bidault, Maurice Blondel. etc. 1927).
• Vialatoux, La doctrine catholique et l'ecole de Maurras (Lyon, 1927).
• Dominique Pado, Maurras, Beraud, Brasillach (O. Pathe, 1946).
• V. Nguyen, Aux origines de l'Action francaise, Intelligence et politique a
l'oube du XX siecle, fayard, 1191.
• E. Veber, L'Action francaise, Stock, 1962

18