Prikaz 6.

toma novog Kritickog izdanja sabranih dela Hannah Arendt �Moderni izazov
tradiciji / The modern challenge to tradition / Fragmente eines Buchs�, Wallstein
Verlag 2018.

Kako pokazuje ovaj tom, Arent je iskreno poku�avala da izade na kraj sa Marksom,
iako se ovaj poduhvat zavr�io u corsokaku. Ona prepoznaje svoju bliskost sa
Marksovim idejama, ali ostaje nepoverljiva prema njegovom ambivalentnom odnosu
prema nasilju i njegovoj veri u dijalektiku istorije. Marks i Arent se razlikuju po
mnogo cemu, ali ono gde se preklapaju mo�e poslu�iti kao osnov za politiku
zasnovanu na saradnji i organizovanju gradana u vezi sa javnim pitanjima. Oboje
smatraju da ce se politicka promena desiti jedino zato �to se ljudi, koliko god
skroman bio njihov politicki status, okupljaju, razgovaraju o tome u kakvom bi
svetu �eleli da �ive i trude se da svoje �elje pretvore u stvarnost.

Ne iznenaduje to �to se danas, u vreme ekonomske nesigurnosti i novog naleta

autoritarizma, Karl Marks i Hana Arent ponovo nalaze u fokusu mnogih citalaca.
Citanost Kapitala je eksplodirala nakon finansijske krize 2008, a Donald Tramp nam
je dao dobar razlog da se vratimo Izvorima totalitarizma. Stoga je sasvim prikladno
�to je novo Kriticko izdanje sabranih dela Hane Arent zapoceto upravo tomom
fragmenata iz nedovr�ene knjige koja je trebalo da se zove Karl Marks i tradicija
politicke misli.

Rodena u Hanoveru 1906, Arent je najveci deo detinjstva provela u Kenigzbergu

(dana�njem Kalinjingradu u Rusiji) u Istocnoj Prusiji. Njeni roditelji su bili
asimilovani Jevreji iz vi�e srednje klase i posveceni aktivisti Socijaldemokratske
partije. Arent je studirala filozofiju na Univerzitetu u Marburgu, pod mentorstvom
Martina Hajdegera, sa kojim je imala i neslavnu ljubavnu vezu, a zatim je 1929.
stekla doktorat na univerzitetu u Hajdelbergu, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Iako
su joj rastuci antisemitizam u Nemackoj i sve veci uticaj nacisticke partije znatno
ote�ali potragu za akademskim poslom, Arent je uspela da dobije sredstva da napi�e
habilitacionu tezu pod Hajdegerovim mentorstvom. (Od nemackih profesora se
tradicionalno zahteva da napi�u ovu drugu doktorsku disertaciju kako bi stekli
stalnu poziciju na univerzitetu.) Njeno iskustvo sa antisemitizmom, navelo ju je da
zauzme otvoreno politicke pozicije, i ona je pocela da saraduje sa cionistickim
organizacijama, sprovodeci istra�ivanja o stra�noj situaciji u kojoj su se nalazili
nemacki Jevreji. To ju je ucinilo neprijateljem nacista i 1933. je nateralo u
izbegli�tvo u Francusku. Godine 1940. Arent je pobegla u SAD, gde je provela
ostatak �ivota i izgradila karijeru kao istaknuta javna intelektualka i
filozofkinja politike.

Ovaj tom Kritickog izdanja predstavlja znacajan novi materijal, prethodno

nedostupan �iroj publici. Objavljujuci tekstove (na nemackom i engleskom), napisane
izmedu 1951. i 1954, ovaj tom obavlja impresivan zadatak intelektualne istorijske
rekonstrukcije i popunjava prazninu u delu Hane Arent, povezujuci Izvore
totalitarizma (1951) sa njenim kasnijim radovima poput Conditio humana (1958) i
ukazuje na razvoj njene misli tokom pedesetih, kroz niz fragmenata o Marksu i
polemicke osvrte na njene americke i nemacke savremenike. Te�ko je zamisliti
va�niji intelektualni dijalog za trenutak u kojem se nalazimo. Neke ideje Hane
Arent o Marksu na�le su mesto i u delima objavljenim za njenog �ivota, ukljucujuci
i Conditio humana, a druge su objavljene u meduvremenu u posthumno objavljenim
tomovima koje je uredio D�erom Kon. Medutim, ono �to ovo novo izdanje cini tako
jedinstvenim i bogatim nije samo cinjenica da ono sadr�i ranije neobjavljene
tekstove, vec i to �to dokumentujuci proces prepravki ono detaljno rekonstrui�e
razvoj njenih stavova prema Marksovoj misli.

U drami Georga Bihnera, Dantonova smrt (1839), ovaj francuski revolucionar izgovara
reci koje je inicijalno proslavio Pjer Vernio: �Revolucija je kao Saturn � pro�dire
sopstvenu decu�. Mo�da je Hana Arent imala na umu ovu recenicu dok je pisala
tekstove o kojima je ovde rec, u kojima na preko 600 strana poku�ava da se izbori
sa revolucionarnim izazovom koji pred nas stavlja Marksova politicka filozofija.
Arent na ovaj izazov odgovara razvijajuci alternativnu formu politike, koju naziva
�natalno�cu�: saradnjom koja stvara buducnost, umesto revolucionarnog �ara koji je
pro�dire.

Vrednost ovog toma le�i dobrim delom i u razja�njavanju odnosa izmedu Arent i
marksizma, odnosa koji je dugo bio definisan u polemickim terminima. Marksisti
cesto Arent nazivaju reakcionarnom, konzervativnom ili elitistickom autorkom;
opisuju je kao nekog ko, recima istoricara Erika Hobzbauma, �metafizicke
konstrukcije ili poetska osecanja pretpostavlja stvarnosti�. Danas, kada je Arent
najpoznatija po uticajnim tekstovima poput �Mi, izbeglice� i Ajhman u Jerusalimu,
koji ocigledno le�e na levo-liberalnoj strani politickog spektra, ovakve ocene se
mogu ciniti ocigledno proma�enim. Mo�e nam se ciniti cudnim da se �ena koja je bila
tako posvecena mnogim progresivnim ciljevima svoga doba, i koja je gajila duboko
po�tovanje prema Rozi Luksemburg, etiketira kao reakcionarka.

Medutim, prica nije tako jednostavna. Njeni savremenici, kao i filozofkinja Ketrin
S. Bel, kritikovali su kontroverzni esej �Razmi�ljanja o Litl roku�, kao tekst na
granici rasizma. Njena knjiga Izvori totalitarizma insinuira da se izmedu nacizma i
komunizma mo�e staviti znak jednakosti, �to je teza koju danas povezujemo sa
Ernstom Nolteom. Conditio humana i �ivot duha idu s onu stranu cinjenickih tvdnji o
dru�tvenoj istoriji i zalaze na teren spekulativnog mi�ljenja o prirodi rada,
delanja i rasudivanja. Njeno delo O revoluciji (1963), pretpostavlja americku
revoluciju onoj francuskoj, �to je stav sa kojim se mnogi levicari ne bi slo�ili.
Konacno, s obzirom da je objavljivala u magazinu Confluence, koji je osnovao i
uredivao Henri Kisind�er, Arent bi se mogla opisati cak i kao neka vrsta �hladne
ratnice�, ili, kako to cini istoricar Semjuel Mojn u svojoj izvrsnoj novoj knjizi,
kao �hladnoratovska liberalka�, mada se da pretpostaviti da bi ona s prezirom
odbacila obe etikete.

Ovaj novi tom o Marksu, naterace akademske tumace da preispitaju neke od svojih
pretpostavki. Sme�tajuci neke od eseja koje je Arent na kraju objavila, poput
�Razumevanja i politike�, u hronolo�ki kontekst sa neobjavljenim tekstovima, kao
�to je �Karl Marks i tradicija zapadne politicke misli: moderni izazov tradiciji�,
urednici su sastavili materijal za knjigu koja proucava do sada neistra�enu
teritoriju izmedu Izvora totalitarizma i Conditio humana. Ova knjiga razotkriva
duboko po�tovanje koje je Arent gajila prema marksistickim revolucionarnim
zahtevima i njenu strepnju pred njima. Poput Marksa, Arent tumaci revoluciju kao
proizvod sukoba modernistickih ideala pravde i jednakosti sa realno�cu kapitalizma.
Poput Marksa, ona prepoznaje �potmulo nasilje� tr�i�ta. Pa ipak, ona sumnja da
marksizam mo�e izbeci Bihnerov problem: u�ase revolucionarnog nasilja. Povremeno
ostaje zarobljena u hladnoratovskim polemickim kli�eima, i to su najslabija mesta u
njenom tumacenju Marksa. Ali na mestima na kojima uspeva da se otrgne od ovih
kli�ea, ona dolazi do briljantnih uvida.

Su�tina Arentinog neslaganja sa Marksom tice se veceg znacaja koji ona pripisuje
politickim u odnosu na socijalna prava. Ova teza je najdetaljnije razvijena u
njenoj knjizi O revoluciji (1963). Elizabet Jang-Bril, autorka njene biografije,
citira prikaz Majkla Haringtona, koji ce kasnije biti jedan od osnivaca
Demokratskih socijalista Amerike, kao reprezentativan za marksisticku recepciju ove
knjige. Iako prihvata argumente iz druge polovine knjige, u kojoj se Arent divi
Rozi Luksemburg i njenom �komunizmu sovjeta�, Harington odbacuje argument na kojem
se ovo divljenje zasniva: prednost politickih prava nad postizanjem socijalne
jednakosti (amelioracijom). U vreme nakon Occupy pokreta, o�trina ove dihotomije
mo�e izgledati preuvelicana, ali Arent je na njoj uporno insistirala. Kada ju je,
pred kraj �ivota, njena prijateljica Meri Makarti pitala za�to se izvesna socijalna
pitanja ne bi prosto mogla definisati kao prava (na primer, pravo na zdravstvenu
za�titu), Arent je izbegla da odgovori na to pitanje. Za nju, fundamentalna
distinkcija je ona izmedu privatne i javne sfere. Poku�aji da se politizuje
privatno, smatrala je, pre ce potciniti politiku ekonomiji, nego obrnuto.

Arentino pisanje o socijalnim problemima cesto je obele�eno istom defanzivno�cu

koju je pokazivala i u privatnim razgovorima na ove teme; pa ipak, ona jeste
kritikovala kapitalizam. Ovaj tom ce biti od velike pomoci svima koji su
zainteresovani za njenu jedinstvenu misao o ekonomskim temama, a narocito za njen
podjednaki odmak od socijalista i zagovornika slobodnog tr�i�ta. Marks je, u skladu
sa svojim dijalektickim modelom istorije, smatrao da ce kapitalizam stvoriti one
koji ce ga na kraju sahraniti. Arent, medutim, sumnja u ovu autodestruktivnu te�nju
kapitalizma, i upravo zbog toga ne nalazi nikakvo dijalekticko opravdanje za
nasilje slobodnog tr�i�ta. Iako bi slobodno tr�i�te u potpunosti kolonizovalo
prostor politickog delanja, Arent takode tvrdi i da bi totalna eksproprijacija bila
�pakao�. Iskljuciva fokusiranost na postizanje ekonomskih ciljeva, bilo kroz
slobodno tr�i�te ili kroz redistribuciju, rezultira masovnim nasiljem. Ekonomska
prinuda mo�e se dovesti u pitanje jedino politikom, a politika se mo�e odrediti
jedino kroz javno rasudivanje pojedinaca. Problem je u tome �to ovo znaci da
mogucnost rasudivanja ne mo�e biti unapred odredena. Moderni izazov tradiciji ne
uspeva da razre�i problem politickog ogranicavanja ekonomskih projekata, vec se pre
svega bavi kompleksno�cu ovog problema.

U tekstovima sakupljenim u ovom tomu, Arent iznosi �iroku paletu argumenata, od

kojih mnoge izuzetno suzdr�ano i oprezno. To citanje ovog dela cini posebno
uzbudljivim, jer ulazimo u �skrivenu odaju� (da pozajmimo Marksovu frazu iz
Kapitala) njene intelektualne produkcije, ali sa druge strane, uskracuje jasne
odgovore na brige mnogih njenih kriticara. U meri u kojoj se mo�e govoriti o tezi
koja ujedinjuje ovu zbirku tekstova, ona se nalazi u tekstu �Tradicija i moderno
doba� (1954), u kojem Arent tvrdi da Marks prekida nit mi�ljenja koje je bilo
dominantno jo� od Sokrata i Platona: �Animal rationale�, pi�e ona, vi�e nije model
ljudskosti, vec na njegovo mesto dolazi �homo laborans�. Ovo znaci da Marksov covek
�nikada ne napu�ta ono �to je za Platona bila �pecina� svakodnevnih ljudskih
poslova�. Zbog ove promene u terminologiji, Arent Marksa smatra pre antropologom
nego politickim ekonomistom (kakvim je on sebe smatrao). Ovakvo citanje dovodi u
pitanje Marksovo eksplicitno izra�eno odbacivanje vere u postojanje ljudske
prirode. Arent tvrdi da Marks zapravo poseduje sopstvenu ideju o ljudskoj prirodi,
samo �to to ne priznaje. Marksova verzija ljudske prirode je za nju problematicna
jer potcinjava politicka pitanja ekonomskim silama. Po Arent, dru�tvom bi trebalo
da upravlja politicko rasudivanje, a ne ekonomska nu�nost.

Moderni izazov tradiciji pocinje tamo gde se Izvori totalitarizma zavr�avaju,

esejom pod nazivom �Ideologija i teror� (1953). U poglavlju istog naziva kojim se
zavr�avaju Izvori, Arent je iznela jednu od svojih kontroverznih tvrdnji, �da je
usamljenost, nekada granicno iskustvo� postala svakodnevno iskustvo sve vecih masa
na�eg veka�. Njeni kriticari prihvataju tezu o sve rasprostranjenijoj usamljenosti,
ali cesto dovode u pitanje tezu o uzrocnoj vezi izmedu ovog fenomena i totalitarnih
dr�ava. Kasniji esej, objavljen u Modernom izazovu, odgovara na ove kritike i
revidira one aspekte njene teze koji su bili nejasni. Arent ostaje pri tvrdnji o
su�tinskom znacaju usamljenosti za totalitarizam, ali sada ovu tvrdnju ne zaniva na
egzistencijalnom uzroku � na primer anomiji, kljucnom terminu Emila Dirkema � vec
na onom politickom: teroru. Usamljenost nije uzrok totalitarizma, tvrdi ona, vec
proizvod terora. Jednom kada je stanovni�tvo usamljeno, totalitarnim vladama je
mnogo lak�e da njime upravljaju, jer je usamljenim ljudima mnogo te�e da se
ujedine, buduci da im nedostaju vanporodicne veze neophodne da se organizuju
pobune. Ovi indvidualizirajuci efekti usamljenosti sprecavaju politicko delanje cak
i u netotalitarnim dr�avama, jer politika zahteva saradnju i uzajamnost. U tom
smislu, Arent potencira znacaj emocija u politici.

Nasuprot usamljenosti, Arent tvrdi da samoca mo�e biti podsticajna za politiku. Dok
je usamljenost �blisko povezana sa iskorenjeno�cu i suvi�no�cu� nedostatkom mesta u
svetu, priznatog i garantovnog od strane drugih�, samoca je upravo suprotno. Ona
�zahteva da budemo sami�, ali �usamljenost se najjasnije pokazuje u dru�tvu sa
drugima�. Ona cesto citira Ciceronovu recenicu, koja se originalno pripisuje
Katonu, kako bi opisala ovu razliku: �Nikada nije bio manje sam nego kada je bio
sam� (Numquam minus solum esse quam cum solus esset). Pa ipak, Arent pi�e: �Samoca
mo�e preci u usamljenost; ovo se de�ava kada me, dok sam sama sa sobom, napusti
moje sopstvo�.

Ona zakljucuje: �Ono �to usamljenost cini tako neizdr�ivom, jeste gubitak sopstva
koje se mo�e ostvariti u samoci, ali se mo�e potvrditi u svom identitetu jedino od
strane poverljivog i poverenja dostojnog dru�tva sebi jednakih. U usamljenosti,
covek gubi poverenje u samog sebe kao partnera svojih misli i elementarno poverenje
u svet neophodno da bi se do�ivela bilo kakva iskustva. Sopstvo i svet, sposobnost
za mi�ljenje i iskustvo, gube se u istom trenutku�.

Iako Arent veruje da totalitarizam proizvodi usamljenost, i smatra Staljinov re�im

totalitarnim, ona za njega ne krivi Marksa. Ona cak tvrdi da je, ironicno, Staljin
potvrdio Marksov znacaj, jer je Marks �jedini velikan iz pro�losti koji ne samo da
je prepoznao probleme koje su i danas aktuelni, vec koji mo�e biti upotrebljen ili
zloupotrebljen od strane novih formi vladavine�. Biti znacajan zbog zloupotrebe
zvuci kao sumnjiva cast, medutim Arentina kritika Marksa ovde tek pocinje.

Arent kod Marksa prepoznaje dva problema. Jedan je metodolo�ki � to �to on

zamenjuje filozofiju politikom. Drugi je filozofski: Marks ima dijalekticki model
istorije. Za Marksa, sumira Arent, kapitalizam se sastoji u procesu u kojem sve
veci broj ljudi prelazi iz seljaka u najamne radnike, koji nemaju drugog izbora
nego da rade kako bi pre�iveli. Do ovog trenutka ona se sla�e. Problem je u
sledecem koraku. Marks tvrdi da podela dru�tva na vlasnike i radnike cini
revoluciju nu�nom i neizbe�nom. Nasuprot tome, Arent tvrdi da formiranje radnickih
partija, i davanje zakonskih prava radnickoj klasi okoncava neizbe�nost revolucije.
Iako ovaj zakljucak izgleda kao da se uklapa u klasicnu podelu na reformu i
revoluciju, Arent smatra da on ima dubok filozofski znacaj. �tavi�e, to �to
revolucija nije neizbe�na ne znaci da ce reforma re�iti sve probleme koji nastaju
zbog kapitalisticke ekonomije.

Kod Marksa Arent prepoznaje nacin da se misli o �potmulom nasilju� modernog

dru�tva, nasilju koje ona smatra sveprisutnim u demokratijama, ba� kao i u
diktaturama. Ona prepoznaje Marksa kao prvog u znacajnoj tradiciji zapadne
politicke misli, koji se fokusirao na ovaj problem:

�Marks je znao da je inkompatibilnost klasicne politicke misli i modernih

politickih uslova, uslovljena cinjenicom francuske i industrijske revolucije, koje
su zajedno uzdigle rad, tradicionalno najprezreniju od svih ljudskih aktivnosti, na
najvi�i nivo produktivnosti i pretvarale se da su sposobne da sprovedu u delo
vekovni ideal slobode u do tada necuvenim uslovima univerzalne jednakosti. On je
znao da je ovo pitanje samo povr�no postavljeno u idealistickim proklamacijama
jednakosti ljudi� i da je na njega samo povr�no odgovoreno davanjem prava glasa
radnicima. Ovo nije bio problem pravde koji bi se mogao re�iti time �to ce se
radnickoj klasi dati ono �to ona zaslu�uje� Postoji cinjenica temeljne
inkompatibilnosti izmedu tradicionalnih koncepata koji su rad smatrali simbolom
covekovog potcinjavanja nu�nosti, i modernog doba koje rad vidi kao izraz covekove
pozitivne slobode, slobode produktivnosti.�

Reforma nije dovoljna, ali Marks nije bio u pravu kada je �eleo da �ostvari
filozofiju�, to jest, da ostvari idealisticke tvrdnje o pravdi i autonomiji kroz
politizaciju ekonomije. Ovaj Marksov gest je �potcinio misao (a posredno i
politiku)� neumoljivoj tiraniji nu�nosti, �gvozdenom zakonu� produktivnih sila u
dru�tvu�. Umesto toga, Arent tra�i put koji bi pro�irio politicku slobodu, a da
pritom ne izbri�e razliku izmedu politike i ekonomije. Iako joj nedostaje
normativni model koji bi se mogao uporediti sa Marksovom idejom revolucije, u ovom
tomu mo�emo naci nagove�taje o oblicima njene, arentijanske politike koja bi se
mogla suprotstaviti kapitalizmu:

�Natalnost je stanje ljudske pluralnosti, a politika� je neophodna samo zato �to je

covek bice koje sve dok je �ivo, postoji samo u mno�ini� Sve dok smo �ivi, i bez
obzira na to kakav �ivot vodimo, ne mo�emo izbeci nepredvidivost ljudskih cinova u
kojima jedino �to mo�emo predvideti nije stvarni ishod procesa koje smo zapoceli,
vec samo to da svako dobro delo, bez obzira na svoj uzrok ili motiv, cini svet malo
boljim, a svako lo�e delo, makar bilo pocinjeno i zbog najuzvi�enijeg cilja,
neposredno cini svet malo gorim, ba� kao �to i svako veliko delo ovde i sada podi�e
nivo ljudske egzistencije, pokazujuci za �ta je covek sposoban.�

Stoga je normativni zadatak koji Arent elaborira � individualna odgovornost za

svet, manifestovana u zajednickoj aktivnosti politickog �ivota. Revolucija
natalnosti se sastoji u tome da svi zajednicki preuzimamo odgovornost za svet i
rasudujemo o politicim pitanjima u javnom diskursu.

Ovo je znacajno drugaciji politicki program od �Proleteri svi zemalja, ujedinite

se!� Pa ipak, Arent se implicitno sla�e sa dobrim delom ovog slogana. Mo�da je
susret Arent i Marksa najlak�e zamisliti kao Arentinu reviziju marksisticke formule
o preuzimanju sredstava za proizvodnju. Arent bi tvrdila da umesto toga treba da
govorimo o preuzimanju sredstava za praktikovanje odgovornosti za svet. Arent
istrajava u nadi da je novina moguca, da je moguce rodenje neceg novog �to dopu�ta
novi politicki pocetak. A u sada�njem trenutku katastrofalnih klimatskih promena, u
kojem izgleda da nijedan politicar nije spreman da dela niti da bude pozvan na
odgovornost, njen pojam odgovornosti deluje prijemcivo, bez obzira �to je sama rec
tako cesto zloupotrebljavana u konzervativnim pa�kvilama.

Kako pokazuje ovaj tom, Arent je iskreno poku�avala da izade na kraj sa Marksom,
iako se ovaj poduhvat zavr�io u corsokaku. Ona prepoznaje svoju bliskost sa
Marksovim idejama, ali ostaje nepoverljiva prema njegovom ambivalentnom odnosu
prema nasilju i njegovoj veri u dijalektiku istorije. Marks i Arent se razlikuju po
mnogo cemu, ali ono gde se preklapaju mo�e poslu�iti kao osnov za politiku
zasnovanu na saradnji i organizovanju gradana u vezi sa javnim pitanjima. Oboje
smatraju da ce se politicka promena desiti jedino zato �to se ljudi, koliko god
skroman bio njihov politicki status, okupljaju, razgovaraju o tome u kakvom bi
svetu �eleli da �ive i trude se da svoje �elje pretvore u stvarnost.

Geoffrey Wildanger, Boston Review