AMERICAN INDIAN MITHS AND LEGENDS

Richard Erdoes & Alfonso Ortiz

KAKO JE STARI KOJOT NAPRAVIO SVET..............................................................2

STARI ^OVEK KOJOT SRE]E @ENU KOJOTA........................................................7

KOJOTOVA JAGODA ...............................................................................................9

IKTOMI I NEUKA DEVOJKA..................................................................................10

KOJEM[I, GLAVE OD BLATA................................................................................12

KUPA^ICE IZ [UNGOPAVIJA................................................................................13

KURAC KOJI GOVORI ...........................................................................................14

VINTKE ...................................................................................................................15

ZA[TO KRTICE @IVE POD ZEMLJOM ..................................................................17

 2

KAKO JE STARI KOJOT NAPRAVIO SVET

Narod: Vrane; Absaroke; Crow
Izvor: AIML, Erdoes & Ortiz, pg. 88-93

1
Kako je nastala voda, to niko ne zna. Odakle je do{ao Stari Kojot, ni to niko zna. Ali, on je
zaista postojao. Jednog dana Stari Kojot re~e: “Ne valja biti sam. Voleo bih da mogu da
popri~am sa nekim. Ne valja to {to na ovom svetu nem ani~eg osim vode.” Stari Kojot je
lutao okolo, sve dok nije ugledao ne{to `ivo: dva patka crvenih o~iju.
“Hej, mla|a bra}o!” obrati im se on “ima li na ovom svetu jo{ ne~eg osim vode? Da li ste
razmi{ljali o tome?”
“Mi mislimo da duboko dole, ispod povr{ine vode, mora biti jo{ ne~eg”, odgovori{e ova
dvojica. “Na{a srca nam govore tako.”
“Ako je tako, mla|a bra}o, onda zaronite dole i donesite to ne{to. Krenite!” re~e Stari
Kojot.
Jedan patak odmah zaroni. Ostao je pod vodom dugo, dugo vremena.
“Kako je to tu`no”, re~e Stari Kojot. “Na{ mla|i brat se sigurno udavio.”
“To je nemogu}e”, re~e drugi patak. “Mi mo`emo dugo da ostanemo pod vodom. Samo
budi strpljiv.”
Najzad patak izroni iz vode. “Na{a srca su govorila istinu”, re~e patak. “Dole stvarno ima
ne~eg. Ronio sma i ronio, sve dok nisam lupio glavom u ne{to tvrdo.”
“Ako je tako, mla|i brate, onda zaroni opet dole i donesi to ne{to, {ta god da je”, re~e Stari
Kojot.
I patak ponovo zaroni. Dugo je ostao pod vodom. Kada je najzad izronio, videlo se da nosi
ne{to u kljunu. “{ta li je to?” pitao se Stari Kojot. Onda je malo bolje pogledao i uziknuo:
“O, pa to je koren! A tamo gde ima korenja mora biti i zemlje! Mla|i brate, mora}e{ jos
jednom da zaroni{. Ako nai|e{ na ne{to meko, uzmi malo toga i doneis ga gore.”
I potre}i put patak zaroni u vodu. Ovog puta doneo je u kljunu malu grudvu zemlje. Stari
Kojot ju je pa`ljivo osmotrio i onda rekao: “To je ono {to sam tra`io! U~Ini}u da ova grudva
zemlja postane mnogo ve}a. Onda }u je ra{iriti svuda okolo. Ova grudvica blata uskoro }e
postati na{ dom!”
Onda je Stari Kojot dunuo u grudvu, koja je po~ela da raste i da se {iri na sve strane. “Kakvo
~udo, stariji bate!” uzviknu{e ona dva patka. “Pravo ~udo! Ovo nas ~ini veoma sre}nim!”
Stari Kojot je onda uzeo onaj koren i zasadio ga u zemlju. Iz korena odmah po~e{e da ni~u
svakojake biljke: trava, drve}e i sve vrste hrane. “Zar to nije lepo?” upitao je Stari Kojot.
“Kako se vama sve ovo ~ini?”
“Stariji brate, zaista je lepo. Ali, sve je tako ravno. Mogao da tu i tamo udubi{ i izdigne{
nekamesta i tako napravi{ brda i planine. Zar to ne bi bilo lepo?” primeti{e oni.
“Da, mla|a bra}o, u pravu ste. U~ini}i kako ka`ete. Ali, kad smo ve} kod toga, onda }u
napraviti i reke, jezera i potoke, tako da kuda god da po|emo imamo hladnu, sve`u vodu za
pi}e.”
“Ah, to je ba{ dobro, stariji brate”, reko{e oni kadaje Stari Kojot napravio sve te stvari.
“Kako si samo pametan.”
“Hm, da, ali ne{to i dalje nedostaje. [ta vam govore va{a srca?”
“Sve je tako lepo, stariji brate. [ta bi jo{ moglo da nam nedostaje?”
 3

“Nedostaje nam dru{tvo.” re~e Stari Kojot. “Sami smo. Osim nas na ovom svetu nema vi{e
nikog. A to je tako dosadno.”
Onda je u uzeo malo blata u ruku i od njega napravio ljude. Kako mu je to uspelo, to niko
nije u stanju ni da zamisli. I ljudi po~e{e da hodaju okolo. Stari Kojot je bio veoma zadovolja
onim {to je napravio, ali ona dva patka nisu bila toliko odu{evljena. “Stariji brate, napravio
si sebi dru{tvo. A {ta je sa nama?”
“Uh, to je istina, potpuno sam zaboravio na vas.” Onda je odmah napraviuo sve mogu}e
vrste patki. “Evo, mili moji, sada i vi mo`ete da u`ivate.”
Malo kasnije Stari Kojot primeti: “Ovde ne{to nije u redu.”
“Ali sve je dobro. Vi{e nam nije dosadno. [ta sad nije u redu?”
“Pa kako ne vidite: napravio sam samo mu{karce i mu{ke patke. Kako da onda budete
sre}ni? Kako }ete se razmno`avati?”
I tako je Stari Kojot napravio `enu. Onda je napravio i patke, `enke. Bilo je to prava milina.
U`ivalo se na sve strane. Tako su ljudi i patke po~eli da se razmno`avaju.

2
Stari Kojot je hodao po zemlji koju je stvorio. Iznenada, nai|e na Cirapea, Kojota. “Hej,
mla|i brate, kakvo divno iznena|enje! Odakle dolazi{“
“Pravo da ti ka`e, stariji brate, ne znam. Znam samo da postojim. To je sve. I evo, tu sam.
Ja, Cirape, Kojot. Tako se zovem. A kako se ti zove{?” upita ga Kojot.
“Stari Kojot, to je moje ime. Sve ovo {to vidi{ je moje delo.” re~e Stari Kojot pokazuju}i
rukom na predeo oko sebe.
“Nema {ta, dobro si to uradio. Ali mogao si da napravi{ jo{ neke `ivotinje, a ne samo patke”,
primeti Kojot.
“Da, vidi{, u pravu si. Hajde da malo razmislimo o tome”, re~e Stari Kojot. “Evo, ja }u sada
izgovoriti imena nekih `ivotinja. Kako koje budem izgovorio, tako }e se ta `ivotinja
pojaviti.” I tako je Stari Kojot izgovorio imena Bizona, Jelena, Losa, Antilope i Medveda. I
jedna za drugom sve te `ivotinje stupi{e na svet.

3
Posle nekog vremena Medved je do{ao kod Starog Kojota da mu se po`ali:
“Za{to si me stvorio? Nemam {ta da radim. Svima nam je tako dosadno.”
“Ali, kako? Napravio sam vam i `ene. To bi trebalo da vas ~ini prili~no zauzetim.”
“Eh, stariji brate, ni to ne mo`e{ da radi{ svo vreme.”
“Da, u pravu si. To je `iva istina. ^ekaj da malo razmislim o tome. Evo, znam {ta }u:
napravi}u pticu! I to kakvu pticu!”
Od jedne medevedove {ape napravio je krila. Od guseni~inih dlaka napravio je noge. Od
deli}a bizonove `ile napravio je kljun. Od li{}a je napravio rep. Onda je sve to malo doveo u
red i napravio prerijsku koko{ku. Trebalo je jo{ samo da joj da njena `ivotna uputstva. “Na
ovom svetu ima mnogo lepih ptica. Tebe nisam napravio tako lepom, ali sam te zato obdario
jednom posebnom mo}i. Svakog jutra, kada Sunce po~ne da se di`e iznad prerije, ti }e{
igrati. Kokodaka}e{, klimati glavom gore-dole, podiza}e{ rep i tresti njime. Onda }e{ ra{iriti
krila i igrati. Evo ovako!”
 4

I prerijska koko{ka po~e da igra. Ostale `ivotinje su je posmatrale, a onda i one po~e{e da
igraju. Sada su imale ~ime da se zabavljaju. Ali medvedu i dalje ne{to nije bilo pravo.
“Dao sam ti {apu da bi od nje napravio jedan deo ove koko{ke. Za{to onda i meni ne dodeli{
neki ples? Ne `elim da igram kao neka koko{ka.”
“U redu, ro|a~e. Da}u ti ples. Evo kako }e{ plesati”, re~e Stari Kojot i pokaza medvedu
njegov ples.
“Ali, kako da igram? Ne{to nedostaje?” `alio se i dalje medved.
“{ta sad nedostaje? Pa sve sam napravio!”
“Da bi lepo plesali treba nam zvuk.”
“U pravu si. Treba nam zvuk!” Onda je Stari Kojot napravio jednog malog tetreba i obdario
ga pesmom. Onda je napravio i bubanj. Ali, kako ga je napravio, to niko ne zna. Mali tetreb
je pevao i udarao u bubanj i sada su svi mogli da ple{u.
“Za{to bi ova glupa koko{ka uop{te plesala?” i dalje je gun|ao medved. “I sve te male,
bezna~ajne `ivotinje? Samo ja, medved, treba da imam tu mo}!”
“Kako za{to? Slatke bobice su sazrele, sunce sija, pa ko ne bi plesao? Za{to bi ti bio jedini?”
“Zato {to sam tako veliki i mo}an! Eto za{to.”
“O, slu{ajte ga kako govori! Bolje poka`i malo po{tovanja prema onome ko to je stvorio.”
“Ho! Nisi me ti stvorio. Ja sam stvorio samog sebe!”
“Kakva nepristojnost!” re~e Stari Kojot. “Osim toga, on pla{i manje `ivotinje svojim velikim
kand`ama.” Onda je rekao medvedu: “Ti ne zaslu`uje{ da `ivi{ me|u nama. Zato }e{ `iveti
sam u svojoj jazbini i jesti |ubre i trule`. A tokom ~Itave zime {e} spavati, jer {to manje
budemo vi|ali to bolje za sve nas!” Tako je i bilo.

4
Jednog dana Stari Kojot i Cirape su krenuli u {etnju i razgovarali o svemu i sva~emu.
“Ne{to si zaboravio”, re~e Cirape Starom Kojotu.
“Kako bih ja mogao da zaboravim ne{to?”
“Pogledajmalo te ljude koje si napravio. Nemaju ni{ta. Trebalo bi im dati neka oru|a, tipije
u kojima }e `iveti i na vatru na kojoj }e kuvati hranu i koja }e ih grejati.”
“U pravu si. Kako sam samo mogao da zaboravim tako ne{to!” Onda jeodmah, uz pomo}
groma, napravio vatru, {to je silno obradovalo ljude.
“Evo, sada je valjda sve u redu. [ta ti misli{?”
“Ah, stariji brate, ljudi bi osim toga trebalo da imaju lukove, strele i koplja, da bi bili
uspe{niji u lovu. Ovako goloruki ~esto gladuju.”
“Tako je! Odmah }u im napraviti oru`je.”
“Stariji brate, napravi oru`je, ali ga daj samo ljudima. @ivotinje treba da ostanu bez oru`ja.”
“Za{to i `ivotinje ne bi imale lukove i strele?”
“Pa zar ne vidi{? @ivotinje su brze. One ve} imaju velike kand`e, sna`ne ~eljusti i mo}ne
rogove. Ljudi su spori, a njihovi zubi i kand`e nisu tako jaki. Kada bi i `ivotinje imale oru`je
ljudi ne bi pre`iveli."
“O, mla|i brate, ti stvarno na sve misli{!” re~e Stari Kojot. Onda je napravio lukove, strele i
koplja i dodelio ih ljudima. “Da li si sada zadovoljan?”
 5

“Daleko od toga! Napravio si samo jedan jezik, a ne mo`e{ se boriti sa nekim ko govori istim
jezikom. Izme|u ljudi treba da postoji i neprijateljstvo. Treba nam rat.”
“Ali, kakva korist od rata?”
“Po{tovani stariji brate, izvini, ali ti ponekad ni{ta ne shvata{. Rat je dobra stvar. Zamisli
sebe kao mladog ratnika. Zamisli kako boji{ lice u crveno, kako obla~i{ lepu, ratnu ko{ulju,
uzjahuje{ konja i peva{ svoju ratnu pesmu. Ve} ima{ mnogo ratnih zasluga. Dok prolazi{
logorom baca{ pogled na lepe devojke i `ene ~iji se mu`evi nisu toliko istakli u ratu. I one
gledaju tebe. Onda kre}e{ u pohod, otima{ neprijatelju konje, njihove devojke i `ene.
Osvaja{ mnoge trofeje i ~ini{ hrabra dela. Postaje{ bogat, tako da svima mo`e{ da deli{
poklone. Ima{ mnogo ljubavnica, o tebi po~inju da se pevaju pesme, sve dok jednog dana ne
postane{ poglavica.”
“Ah, Cirape, moj mla|ani brate, mislim da si rekao pravu stvar!” I tako je Stari Kojot
podelio ljude na razli~ita plemena i svakome dao poseban jezik. Onda su ljudi po~eli da
ratuju izme|u sebe, da kradu jedni drugima konje i `ene, da osvajaju trofeje i smi{ljaju
pesme o svojim juna~kim delima.

5
Odtada je pro{lo mnogo vremena. Onda su jednog dana Stari Kojot i Cirape ponovo krenuli
u {etnju.
“Ti si veoma pametan, mla|i brate, ali ne{to ipak ne zna{. Poslu{aj me: zar nije lepo to kada
o`enimo neku mladu `enu, pa onda sa njom, na nekom skrovitom mestu, vodimo ljubav.
Kakvo u`ivanje!”
“Da, stariji brate, u pravu. I ja tako mislim.” re~e Cirape.
“Ali, posle nekoliko godina u`ivanja polako po~inje{ da gubi{ interesovanje za svoju `enu.
Po~inje{ da tra`i{ novu i tako ukrade{ ne~iju `enu. Da li je u toj me|usobnoj kra|i, koja se
upra`njava u na{em plemenu, neki mladi, ponosni ratnik i tebi poku{ao da otme `enu?”
upita ga Stari Kojot.
“Avaj, stariji brate, da zna{ da jeste. Jedan takav mi je bez ikakvog okoli{anja oteo `enu.
Bilo bi mi lak{e da je to bio ratnik iz nekog drugog plemena. Bar bi bili daleko od mene, pa
ne bih morao da ih svaki dan gledam kako `ive zajedno.”
“Dobro, mla|i brate, a ako bi ona po`elela da ti se vrati, da li bi je prihvatio nazad?”
“{ta, da je primim nazad?! Nikada! Ja imam svoj ponos, ja po{tujem sebe! Kako bih mogao
da u~inim tako ne{to?”
“Ah, Cirape, ba{ bi lud. Nema{ ti pojma.” re~e Stari Kojot. “Moja `ena je tri puta be`ala od
mene i tri puta se vra}ala nazad. Sada, kada joj ka`em “do|i”, ona do|e. Kada joj ka`em
“idi”, ona ode. Svaki put kada joj ka`em da uradi ne{to, ona se seti da je bila tri puta
otimana. Ne moram da je podse}am. Uvek je spremna da mi ugodi i da mi ispuni svaku
`elju. Pod }ebetom je prava vatra: imala je kad da nau~i kako se rade te stvari. Ka`em ti,
nema bolje `ene, niti bolje vrste braka!”
“To samo ti tako misli{. Ljudi ti se smeju i rugaju. Govore da si uzeo ne{to {to je drugi
bacio.”
“Ali, {ta me briga {to mi se oni smeju, kada se ispod na{eg toplog, krznenog pokriva~a ja
smejem od zadovoljstva. Ka`em ti, nema ni{ta bolje od `ene koja je bila ukradena jednom ili
dvaput. Uostalom, evo, ka`i ti meni: da li se kradu ru`ne i stare `ene, ili mlade i zgodne?”
 6

I zato, zahvaljuju}i ovom mudrom savetu Starog Kojota, Vrane od davnina upra`njavaju
kra|u `ena, a mu{karci rado prihvataju nazad `ene koje su im bile otete. Uop{te, sve na
onom svetu je tako kako jeste zahvaljuju}i na{em pretku, Starom Kojotu.
 7

STARI ^OVEK KOJOT SRE]E @ENU KOJOTA

Narod: Crna Stopala; Blackfoot
Izvor: AITT, Erdoes & Ortiz, pg. 61-63

U po~etku su postojala samo dva ljudska bi}a: Stari ^ovek Kojot i @ena Kojot. Stari ^ovek
Kojot je `iveo na jednom kraju sveta, a @ena Kojot na drugom. Jednog dana njih dvoje se
slu~ajno sreto{e.
“Kako je to ~udno,” re~e Stari ^ovek Kojot. “Potpuno smo isti.”
“Ne znam kako je to mogu}e,” re~e @ena Kojot. “Vidim da nosi{ neku vre}u. [ta ima{ u
njoj?”
Stari ^ovek Kojot zavu~e ruku u vre}u i izvu~e iz nje jedan kurac. “Evo, ovu ~udnu stvar.”
“Zaista je ~udna,” re~e @ena Kojot. “Izgleda sme{no. ^emu slu`i?”
“Ne znam,” re~e Stari ^ovek Kojot. “Stvarno ne znam ~emu bi mogla da slu`i. A {ta ti nosi{
u svojoj vre}i?”
@ena Kojot zavu~e ruku duboko u vre}u i izvu~e iz nje jednu pi~ku.
“Vidi{,“ re~e ona, “ipak nismo isti. Nosimo razli~ite stvari u svojim vre}ama. Gde da ih
stavimo?”
“Mislim da treba da ih stavimo na pupak,” re~e Stari ^ovek Kojot. “Pupak mi izgleda kao
pravo mesto za njih.”
“Meni ne izgleda tako,” re~e @ena Kojot. “Mislim da treba da ih stavimo izme|u nogu.
Tako nam ne}e smetati.”
“Pa, dobro,” re~e Stari ^ovek Kojot. “Stavimo ih onda tamo.” I tako su namestili kurac i
pi~ku izme|u svojih nogu.
“Zna{,” re~e @ena Kojot, “izgleda da se ta tvoja ~udna stvar ta~no uklapa u ovu moju.”
“Da, izgleda da si u pravu,” re~e Stari ^ovek Kojot. “Hajde da proverimo!” I Stari ^ovek
Kojot odmah ugura kurac u njenu pi~ku.
“Mmm, ovo uop{te nije lo{e,” re~e @ena Kojot.
“U pravu si,” re~e Stari ^ovek Kojot. “Ovo je zaista prijatno. Nikada pre nisam osetio ni{ta
sli~no.”
“Ni ja!” re~e @ena Kojot. “Ali, sada mi nekako pade na pamet da bi na ovaj na~in mogla da
se naprave i druga ljudska bi}a. Bilo bi lepo imati dru{tvo.”
“To bi zaista bilo lepo,” re`e Stari ^ovek Kojot. “Kada bismo ostali samo ti i ja, to bi nam
uskoro postalo dosadno.”
“Dobro, ako ovo {to radimo zaista mo`e da stvori druga ljudska bi}a, kako bi ona trebalo da
izgledaju?” upita ga @ena Kojot.
“Pa, ja mislim da bi trebalo da im o~i budu dole, a usta gore.”
“Ne, nikako,” re~e @ena Kojot. “Onda ne bi mogli dobro da vide, a hrana bi im stalno
ispadala iz usta. Neka bude obrnuto!”
“Ja ipak mislim da bi trebalo da bude kako mu{karac ka`e, a da bi `ena tome trebalo da se
povinuje,” re~e Stari ^ovek Kojot.
“To }emo jo{ videti,” re~e @ena Kojot. “Mislim da bi mu{karac trebalo da se pravi kao da je
on glavni, a da bi `ena trebalo da se pravi kao da mu se pokorava, a da zapravo bude
obrnuto.”
“Sa tim nikako ne mogu da se slo`im!” re~e Stari ^ovek Kojot.
 8

“^emu sva|a?” re~e @ena Kojot. “Sa~ekajmo da vidimo kako }e se stvari razvijati.”
“Sla`em se, sa~ekajmo da vidimo na {ta }e to iza}i. A kako }e ti ljudi `iveti?”
“Mu{karci bi trebalo da love bizone i medevde i da donose meso `enama. Osim toga oni bi
trebalo bi da ih {tite svo vreme.”
“Ali, to bi moglo biti opasno za mu{karce,” re~e Stari ^ovek Kojot. “Bizon ili medved mogu
da ubiju ~oveka. Da li je po{teno izlagati mu{karce takvoj opasnosti? Za{to `ene ne bi i{le u
lov?”
“Neka `ene rade sve ostale poslove,” re~e @ena Kojot. “One neka kuvaju, donose vodu,
deru i vo{te ko`u bizonovim mozgom. Neka one rade sve te poslove, dok se mu{karci
odmaraju od lova.”
“Onda smo se slo`ili oko svega!” re~e Stari ^ovek Kojot. “Zna~i, dogovoreno!”
“Tako je,” re~e @ena Kojot. “Nego, za{to mi ne bi opet stavio tu tvoju sme{nu stvar izme|u
nogu?”
 9

KOJOTOVA JAGODA
Narod: Absaroke; Vrane: Crow
Izvor: AIML, Erdoes & Ortiz, pg. 314

Jednog dana, dok jelutao {umom, Kojot je ugledao grupu devojaka koje su brale divlje
jagode. “Ah, ta lepa, mlada stvorenjca!” re~e on u sebi. Onda se brzo zakopao u zemlju kod
jednog `buna punog divljih jagoda, tako da mu je samo vrh kurca ostao napolju.
Uskoro devojke do|o{e i tog `buna. “Ah, kolika jagoda!” uzviknu jedna devojka. “Nekako je
druga~ija od ostalih.” Onda je poku{ala da je ubere, ali nije mogla da je otkine. “Ova jagoda
ba{ ima jak koren.” re~e ona.
Onda su se devojke okupile oko te jagode i poku{ale da je i{~upaju. Jedne su vukle na gore,
a druge na dole. “Gle, ova jagoda pla~e!” uzviknu jedna. “Ne”, re~e druga “to zna~i da u njoj
ima mleka.” Onda jedna od njih re~e: “Po{to ne mo`emo da je uberemo, hajde da
prona|emo neki o{tar kamen i da je odse~emo!”
Devojke se dado{e u potragu za nekim o{trim kamenom, na|o{e jedan, ali kada su vratile do
onog `buna jagode vi{e nije bilo. “Ovo se neko poigrava sa nama. To mora da je onaj stari,
pokvareni Kojot!” pri~ale su one izme|u sebe. “Da, to je sigurno bio Stari Kojot!” zaklju~i{e
one. “Ali, vrati}emo mi njemu ovo!”
Jednog dana devojke su se uputile ka stazi kojom je Kojot obi~no prolazio kada bi i{ao u lov.
Skinule su svu ode}u sa sebe i poprskale se krvlju iz ostataka mesa koje su tog dana kuvale.
Onda su se onako gole i umazane krvlju opru`ile po zemlji, prave}i se da su mrtve.
Malo kasnije nai{ao je i Kojot. Kada je ugledao devojke spopao ga je u`asan strah. “Jao!
Te{ko meni! Ko li je ovo u~inio? {ta da radim? Ubice su mo`da jo{ uvek blizu i mogli bi
svaki ~as da se pojave i da me ubiju! Bolje da proverim koliko dugo su ove devojke mrtve.
Ako su le{evi stari, onda su i ubice daleko…”
Onda se sagnuo i po~eo da nju{ka i opipava devojke. Kako bi kojoj zavirio u dupe, tako bi
mu ova prdnula pravo u nju{ku. “Ah, dobro je! Sada mogu da odahnem! Ove devojke mora
da su ve} dugo mrtve, ~im ovako gadno smrde.”
Istog trena devojke posko~i{e na noge. Smejale su se i vikale: “Ha, Stari Kojote, ovog puta
smo te dobro nasamarile!”
 10

IKTOMI I NEUKA DEVOJKA

Narod: Sicangu Lakota; Ispe~eni; Brule Sioux
Izvor: AIML, Erdoes & Ortiz, pg. 358-359

Bila jednom jedna lepa winchinchala (vin~in~ala), devojka koja jo{ nije imala mu{karca.
Iktomi je imao veliku `elju da spava sa njom. Re{io je da se obu~e kao `ena i krenuo u
potragu za devojkom. Na{ao ju je ba{ kad se ova spremala da pre|e jedan potok. “Hou
mashke, (Hou ma{ke) kako si prijateljice?” uzvinuo je Iktomi. “Hajde da zajedno pre|emo
ovaj potok!” Onda su zadigli haljine i zagazili u vodu.
“Kako su ti dlakave noge!” re~e devojka Iktomiju.
“To je zato {to sam starija od tebe. Kada za|u u odre|ene godine, neke `ene postanu
ovakve.”
Kako je voda postajala sve dublja, moralu su jo{ vi{e da zadignu haljine. “I dupe ti je veoma
dlakavo.” primeti devojka. “{ta }e{, ima nas i takvih.” odgovori Iktomi.
Onda su za{le u jo{ dublju vodu. Sada su ve} morali da zadignu haljine iznad pupka. “A
kakva je to ~udna stvar koja ti se klati izme|u nogu?” upita devojka, koja nikada pre toga
nije videla nagog mu{karca.
“Ah,” po~e da se `ali Iktomi “to je jedna vrsta izrasline, ne{to kao bradavica.”
“Ne{to ti je velika ta bradavica” re~e devojka.
“I jeste. O, jadna ja! To je delo jednog zlog ~arobnjaka. Da zna{ samo kako je nezgodna.
Tako je te{ka, ho}e i da boli, a jo{ se i stalno sapli}em o nju. [ta bih dala da mogu da je se
otarasim!”
“Starija sestro, zaista te `alim. Ali, za{to jednostavno ne odse~emo tu stvar?”
“A ne, ne, sestrice,” re~e Iktomi. “Po{to se radi o zloj ~ini, ima samo jedan na~in da je se
otarasim.”
“{ta bi to moglo biti?” upita devojka.
“Ah, mashke, jedini na~in da se otarasim ove stvari je da je stavim izme|u tvojih nogu.”
“Stvarno? Pa dobro, u~inimo to onda! Mi `ene ionako treba da se poma`emo.”
“Pilemaye, hvala ti sestrice. Zaista si ljubazna. Iza|imo onda ve} jednom iz ovog potoka, i
prona|imo neko mesto gde je trava fina i meka.”
Onda je Iktomi polo`io devojku na travu, popeo se na nju i po~eo da je tuca. “Oh, stvarno je
velika!” re~e devojka. “Moram da priznam da malo boli.”
“Zamisli samo kako tek mene boli!” re~e Iktomi sav zadihan.
“Sada ve} manje boli…” re~e devojka posle nekog vremena.
Kada je svr{io, Iktomi se opru`io pored devojke. Ona ga pogleda i re~e: “Izgleda da se
smanjilo.”
“Da, ali ne dovoljno.” re~e Iktomi. “^eka nas te`ak posao. Sa~ekaj da malo povratim dah, a
onda }emo da probamo jo{ jednom.”
“U stvari, i nije tako stra{no.” re~e devojka dok je gledala kako se ovome kurac ponovo di`e.
“Stvarno neka mo}na magija.”
Iktomi joj nije odgovorio po{to je bio veoma zauzet. Jo{ jednom je svr{io, pa se onda svalio
sa nje. “Izgleda da napredujemo.” re~e devojka.
“Moramo biti strpljivi i oprezni.” re~e Iktomi dok se ponovo peo na nju.
“Mashke, da li te jo{ uvek onoliko boli?” upita ga devojka.
 11

“Ah, da…Kako da ne boli…Ali ja sam hrabra i sna`na…Izdr`a}u!”

“Mislim da }u i ja izdr`ati. Sve u svemu, ovo i nije tako neprijatno.” re~e devojka nakon {to
su svr{ili po ~etvrti put. “Ali, moram ne{to da ti ka`em sestro: mislim da se nikada ne}e{
otarasiti te ~udne stvari.”
“Da zna{ da i ja po~injem da sumnjam u to.” odgovori Iktomi.
“{ta se tu mo`e.” re~e neuka devojka. “Moramo se nekako pomiriti sa tim.”
“Da, mashke, bi}e da je tako kao {to ka`e{“, odgovori Iktomi. “Ali, da bi smo bili sigurni,
hajde da probamo jo{ jednom!”
 12

KOJEM[I, GLAVE OD BLATA

Narod: Zuni
Izvor: AIML, Erdoes & Ortiz, pg. 279-280

Skoro svi Pueblo Indijanci imaju svoje svete klovnove. U zavisnosti od toga o kom se
plemenu radi, zovu ih Koshare, Koyemshi ili Chiffonetti. Kod Zunija, to su Koyemshi, ili
Glave od Blata. U pauzama izme|u ozbiljnih, egzaltiranih Plesova Maski, ti klovnovi prave
razne ludorije i zbijaju grube {ale, naj~e{}e na ra~un lokalnih misionara i belih turista. Oni u
zajednicu unose smeh i olak{anje, nakon izvo|enja veoma emocionalnih i pomalo
zastra{uju}ih obreda. Ali njihove ludorije predstavlajaju samo komi~no nali~je ozbiljnosti,
~ime nagla{avaju ambivalentnu prirodu stvarnosti. Biti klovn je ozbiljna stvar, pa se Glave
od Blata zato smatraju za sveta bi}a. Njihovo pona{anje nije negacija ozbiljnosti svetih
obreda, ve} njihov sastavni deo.

Glave od Blata nisu ba{ mnogo bistri. Nekada davno, oni nisu znali ni{ta ~ak ni o nekim
najobi~nijim, svakodnevnim stvarima. Onda je jedan ~ovek re{io da ih podu~i.

Prvo je hteo da im poka`e kako se penje uz merdevine. Pokazao im je kako se to radi, ali ovi
ga jednostavno nisu shvatili. Jedan je poku{ao da se popne dube}i na glavi. Drugi je krenuo
da se penje sa stra`nje strane merdevina. Tre}i je stalno proma{ivao pragove, a ~etvrti se bio
sav izuvijao oko njih. Jednostavno nisu znali kako da se popnu uz merdevine.

Onda je ~ovek poku{ao da ih nau~i kako se zida ku}a. Pokazao im je ispravan na~in, a onda
su ovi poku{ali da ga opona{aju. Jedan je po~eo da zida ku}u od krova. Ostali su dr`ali
tavanicu, a on je poku{avao da zida na dole. Drugi je napravio ku}u bez vrata i prozora,
po{to je krenuo da zida iznutra, pa se tako zazidao. Onda su morali da ru{e ku}u da bi ga
izvukli napolje. Tre}i je poku{ao da zaida sa ciglama od peska. ^im je pala prva ki{ica, ku}a
se jednostavno uru{ila.

Onda je ~ovek re{io da im poka`e jednu zaista prostu stvar: kako se sedi na stolici. Glave od
Blata su ga posmatrali sa velikim zanimanjem, a onda i sami poku{ali. Jedan je seo na naslon
stolice i odmah se preturio preko glave. Drugi je seo ispod stolice. Tre}i je seo okrenutih
le|a. ^etvrti se nasadio na glavu. Jednostavno nisu mogli da shvate kako se to radi.

“Kad je ve} tako”, re~e njihov u~itelj “ostaje mi da poku{am jo{ samo jednu stvar. Pokaza}u
vam {ta je to jeba~ina!”

Tu se odmah na{la jedna stara, debela `ena, koja dugo nije imala mu{karca. “Evo, mogu svi
da ve`baju nameni!” rekla je. “Ne}e mi biti te{ko!” Onda je zadigla haljinu, a u~itelj joj se
odmah primakao i u{ao u nju na najjednostavniji na~in: otpozadi, kao {to to rade psi.

Glave od Blata su pa`ljivo gledali {ta ovo dvoje rade, a onda su i oni po`eleli da probaju. Ali,
nikako nisu mogli da pogode pravi otvor: jedan joj se bio zabio u dupe, drugi u koleno, tre}i
u lakat, ~etvrti u dlan, peti u nozdrvu, {esti u uvo…Poku{avali su i poku{avali, zaista su hteli
da to urade kako treba, ali jednostavno nisu mogli.

“Odustajem od vas!” rekao je na kraju njihov u~itelj. A ona `ena se samo sme{kala.
 13

KUPA^ICE IZ [UNGOPAVIJA
Narod: Hopi
Izvor: Bedbugs’ Night Dance, Ekkehart Malotki, pg. 197-199 (no. 12)

Aliksai’. Ovo je pri~a iz {ungopavija. @ene iz tog sela i{le su po vodu na jedan potok
severozapadno od sela. Taj potok zvao se Qötsasvi. Kada bi napunile kr~age vodom, `ene bi
obi~no po{le na kupanje. Du` severozapadne strane potoke nalazila se jedna stena, sa
mnogo malih rupa. Svaki put kada bi `ene po{le na kupanje, one bi, naravno, zadizale
haljine, tako su njihove löwe/ pi~ke mogle lepo da se vide.
Svaki put kada bi to u~inile, za~uo bi se neki ~udan glas: “Ok, ok, ok, ok!”
@ene bi onda na~uljile u{i i osmatrale oko sebe, ali nikako nisu mogle da otkriju odakle
dolazi taj glas.
Jednog dana, dok su se `ene kupale, ono bi}e se ponovo oglasilo: “Ok, ok, ok, ok!”
Onda je jedna `ena primetila ne{to. Be{e to neko bi}e velike glave, ali potpuno }elavo.
Izvirivalo je iz jedne rupe na onoj steni iznad severozapadne obale potoka. I svaki put kada
bi izvirilo, ispu{talo je one ~udne zvuke.
@ene su htele da saznaju da li to bi}e zaista ume da govori. Okrenule se prema njemu i
po~ele da zadi`u haljine. Onda su po~ele da peru löwe/ pi~ke. Na to je ono bi}e odmah
po~elo da izviruje iz svoje rupe.
@ene onda zadigo{e haljine sve do grudi. Ono bi}e se jo{ vi{e izvuklo. Onda `ene ra{iri{e
noge. Ono bi}e, {ta god da je bilo, sada se bilo toliko uzbudilo da je skoro sasvim iza{lo iz
rupe. A onda, u jednom trenuku, izgubi oslonac, okliznu se na stenu i ispade iz svoje rupe.
Palo je pravo na glavu i razbilo je ta~no na vrhu.
Pokazalo se da je to bi}e koje je stalno posmatralo `ene bio jedan kwasi/ kurac. Eto za{to
kwasi/ kurac ima onu pukotinu na vrhu.
I tu se ova pri~a zavr{ava.
 14

KURAC KOJI GOVORI

Narod: Veliki Trbusi; Gros Ventre
Izvor: AITT, Erdoes & Ortiz, pg. 160-162

Jedan ~ovek je imao mo} da pesmom doziva bizone. Svaki put kada bi se divlja~ proredila i
ljudi po~eli da gladuju, on bi se popeo na vrh nekog brda i zapevao: “Hi-i-tana Vukatji!”
Onda bi se bizoni odjednom okupili, a ljudi bi ih lovili. Onda bi priredili gozbu. Niksant je
bio veoma ljubomoran na tog ~oveka. I on je hteo da ima tu mo}, da pesmom doziva bizone.
Zato je zamolio ~oveka da ga uputi u tajnu te pesme. I ~ovek ga je nau~io. Ali, onda ga je
upozorio: “Ne koristi tu pesmu i suvi{e ~esto. Koristi je samo jednom za vreme lovne
sezone.” Niksant ga nije poslu{ao. Stalno je pevao tu pesmu. Hteo je da svima poka`e kakvu
mo} poseduje. Ali, bizoni su se okupljaji u tolikom broju, da su preplavili ~itav logor, ru{e}i
tipije i gaze}i ljude.
“Prestani da peva{ moju pesmu!” rekao je onaj mo}ni ~ovek Niksantu. Ali, ovaj ga nije
slu{ao, nego je nastavio da peva: “Do|ite, bizoni, do|ite!”
Niksant je imao veliki kurac. Jednog dana, kurac se uspravi i povika: “Bizoni, nemojte
dolaziti! Be`ite od njega!” I stvarno, bizoni nisu do{li.
Onda je Niksant osetio veliku potrebu da pojebe ne{to. Video je nekoliko mladih devojaka
kako beru divlju repu. Po~eo je da ih doziva: “Devojke, pri|ite mi! @elim da igram sa
vama!”
Ali, njegov kurac se opet uspravi i povika: “Devojke, nemojte mu prilaziti! On samo ho}e da
vas zavede! Dr`ite se dalje od njega!” I devojke pobego{e. Niksant je bio veoma zbunjen i
besan.
Onda je Niksant do{ao me|u ratnike. Zauzeo je mesto u krugu i po~eo da pri~a o svojim
ratnim podvizima.
Ali, kurac se opet izmigolji i re~e: “Niksant nije to uradio. On la`e. Nikada nije bio u borbi.”
Onda se grohotom nasmejao. I ratnici po~e{e da se smeju. Niksant je oti{ao posti|en.
Onda je ponovo zapevao onu pesmu: “Bizoni, do|ite! Ne `elimo da vas ubijemo! Samo
ho}emo da igramo sa vama!”
A njegov kurac odmah povika: “O, bizoni, ne verujte mu ni re~! Niksant la`e. Ho}e da vas
ubije. Bolje mu o~itajte lekciju!” I bizoni se odmah okupi{e oko Niksanta i po~e{e da seru
svuda po njemu: po njegovim lepoj, vezenoj ko{ulji, po dokolenicama i po mokasinama.
“Ovako vi{e ne ide!” re~e Niksant svome kurcu. “U}uti ve} jednom ili }u te odse}i!”
A kurac se samo smejao: “Nikada ne}e{ to uraditi. I suvi}e ti je stalo do mene!” Pa je
nastavio da se grohotom smeje, tako da su svi mogli da ga ~uju.
Jedna veoma ru`na `ena pri|e onda Niksantu i obrati mu se slede}im re~ima; “Ja znam
kako mo`e{ da u}utka{ taj kurac. Treba samo da po|e{ sa mnom i da me tuca{ svaki dan.”
Ali, Niksant se prvo obratio onom mo}nom ~oveku. “U~ini da ovaj kurac u}uti,” molio ga je.
“To nije u mojoj mo}i,” re~e ~ovek. “Jedini ko mo`e da ti pomogne je ona ru`na `ena. Po|i
sa njom i uradi sve {to bude htela.”
I tako je Niksant oti{ao u tipi one `ene. Ostao je tamo dugo vremena. Tamo su radili neke
stvari. Kada je na kraju iza{ao iz njenog tipija, nije ba{ sijao. Bio je sav poti{ten, ali njegov
kurac vi{e nikada nije progovorio ni re~.
“Ka`i mi, molim te, kako je onoj rugobi uspelo da te izle~i?” upita ga jedan prijatelj.
“Ne `elim da pri~am o tome,” re~e Niksant.
 15

VINTKE
Narod: Omaha
Izvor: AITT, Erdoes & Ortiz, pg. 133-135

Vintke je Su re~ za hermafrodite ili transvestite. U literaturi se mo`e nai}i i na izraz

Berdaches. Iktinike (kod Lakota: Iktomi) i Zec uvek jure za `enama, ali, ponekad, za
promenu, postaju vintke, rade}i te stvari na vintke na~in.

Iktinike i Zec su lutali okolo. Onda su se slu~ajno sreli. “Hau, uja~e,” re~e Zec, “ba{ sam
ne{to mislio na tebe!”
“Da, ne}a~e, i meni je drago da te vidim,” re~e Iktinike. “I ja sam mislio na tebe. Do|i
ovamo. Hajde da prona|emo neko mesto gde nas niko ne}e videti.”
“Za{to, uja~e?”
“Mnogo pita{. Hajdemo!”
Onda su oti{li su malo dalje u {umu. “Prijatelju,” re~e Iktinike, “a sada se lepo natr}i i
dozvoli mi da te naguzim. Uradimo to na vintke na~in!”
“Ne, uja~e,” pobunio se Zec. “Ti se natr}i, a ja }u tebe da naguzim.”
“Ne, nikako, mladi prijatelju. Ja sam stariji. Valjda je na mene prvo red. Treba da po{tuje{
starije.”
“Naprotiv,” nastavio je Zec, “ti si taj koji treba da bude uslu`en. Na mla|ima je da uvek prvi
idu napred.”
Neko vreme su se raspravljali, sve dok Iktinike nije izgubio strpljenje. “Dobro, naguzi me
ve} jednom!” I Zec ga odmah zasko~i. “Oh, pa to boli!” kriknuo je Iktinike. “Ba{ ima{ veliki
~e!”
“Nemam ja veliki ~e, nego je tvoje onze i suvi{e usko,” odgovori Zec. Posle svega nekoliko
trenutaka, Zec se skide sa Iktinikea i pobe`e. Zec je oduvek bio brz u tim stvarima.
Dok je ovaj be`ao, Iktinike po~e da vi~e za njim: “Hej, vrati se! Sada je na mene red!” Ali,
Zec je nastavio da be`i, glasno se smeju}i.
“Taj pokvareni, smrdljivi, sitnooki gad me je napravio budalom,” `alio se Iktinike. “Ovo ba{
li~i na njega. Stalno poku{ava da me prevari, a ja svaki put nasednem na njegove trikove.”
Iktinike je bio besan. Hteo je da kazni Zeca, ali ovaj je ve} bio daleko. Mogao je samo da
vi~e za njim i da ga naziva pogrdnim imenima. Onda je Iktinike po{ao ku}i. Uskoro je do{ao
do jednog mesta gde su se neka deca igrala sa {tapovima i loptom. Iktinike ih pozdravi:
“Hok{ila, {ta ima novo?”
“Ni{ta naro~ito, uja~e,” odgovori mu jedan de~ak. “Osim {to nam je Zec ispri~ao kako te je
zaja{io.”
“Ah, ve} je po~eo da me sramoti!” pomisli Iktinike.
Krenuo je dalje i uskoro sreo nekoliko de~aka koji su se kockali sa ko{ticama od {ljiva.
“Mla|a bra}o,” pozdravi ih Iktinike, “{ta ima novo?”
“Ni{ta, osim {to je navra}ao Zec i svima ispri~ao kako te je naguzio.”
“Oh, ne! Taj pokvareni, la`ljivi, klempavi hlete samo {iri la`i o meni!”
Onda je krenuo dalje. Uskoro je sreo nekoliko de~aka koji su ve`bali ga|anje lukom i
strelom. “Hej, deco, {ta ima novo?” raspitivao se Iktinike.
“Samo to da je Zec navra}ao i ispri~ao svima kako te je opalio na vintke na~in.”
 16

“Uh, taj smrdljivi la`ov, rascopane nju{ke!” zauralo je Iktinike. “Ne verujte mu ni re~!”
Iktinike krenu dalje korak, ali ubrzo oseti potrebu da se olak{a. Odmah je ~u~nuo, ali,
umesto ~esli, iz njegovog onzea po~e}e da ispadaju mali ze~evi. “Oh, ne! Ovo je ve} previ{e!”
o~ajavao je Iktinike. “{ta li je slede}e?”
Kona~no je stigao ku}i. Njegova `ena ga mazno pozdravi. Bila je u posebnom raspolo`enju.
“Hajde da se taviton,” predlo`i mu ona.
“Ne ve~eras,” progun|a Iktinike. “Ne{to me boli glava.”
 17

ZA[TO KRTICE @IVE POD ZEMLJOM

Narod: Cherokee
Izvor: AIML, Erdoes & Ortiz, pg.

Jedan ~ovek bio je zaljubljen u `enu koja ga nikako nije `elela. Poku{ao je na svaki na~in da
zadobije njeku naklonost, ali bez uspeha. Na kraju je izgubio svaku nadu i skoro se razboleo
mile}i na nju.
Jednog dana nai|e Krtica i kada je videla ~oveka u tako lo{em stanju, upita ga u ~emu je
problem. ^ovek joj je ispri~ao svoju pri~u, a kada je zavr{io Krtica mu re~e: “Ja ti mogu
pomo}i. Ne samo da }e{ joj se svideti, nego }e ti sama do}i.”
Iste no}i, prokopav{i tunel do tipija u kome je devojka spavala, Krtica joj je ukrala srce.
Onda se vratila obeshrabrenom ljubavniku i dala mu njeno srce, a da ovaj ~ak nije ni video
{ta mu je ova stavila u ruku. “Evo, progutaj ovo”, re~e Krtica “i ona }e ti sama do}i.”
^ovek je progutao srce, a kada se devojka probudila odmah je pomislila na njega. Imala je
~udnu `elju da istog ~asa ode ka njemu. Nije shvatala za{to se to doga|a, jer joj se taj ~ovek
nikada nije svi|ao, ali ono ose}anje je postajalo tako sna`no da je morala da ga {to pre na|e
i ka`e mu koliko ga voli i da `eli da postane njegova `ena. I tako su njih dvoje postali mu` i
`ena.
Svi vra~evi koji su ih poznavali bili su iznena|eni i pitali su se kako je do toga do{lo. Kada su
saznali da je to Krti~ino maslo, koju su uvek smatrali toliko ni{tavnom da je nisu ni
prime}ivali, postali su ljubomorni i po~eli da joj prete da }e ga ubiti. Eto za{to Krtica od
tada `ivi pod zemljom i ne usu|uje se da proviri na povr{inu.

***