УВОД У ФОРЕНЗИЧКЕ НАУКЕ

Иако се, на извјестан начин, дуго година (због неразумјевања – већином оних који
су креирали политику у органима унутрашњих послова) опирала прихватању
научног приступа у рјешавању најсложенијих кривичних дјела, криминалистика је
средином 80 – их година, ипак, отворила врата примјени знаности у најширем
дијапазону својих активности. Тако да данас имамо ситуацију да је научни приступ
криминалитету и кориштењу савремених метода и средстава у истраживању и
доказивању различитих кривичних дјела и њихових учинилаца, односно одређена
достигнућа природних и других наука, постао неодвојив дио од криминалистике.
Другог избора, једноставно није било, посебно на константан развој криминала,
његове нове појавне облике, али и правовремено кориштење достигнућа науке и
технике самих извршилаца у поступку припремања и извршења кривичних дјела.
Нажалост, први су за научним достигнућима посегнули криминалци, и на тај начин
само потврдили опште познату тезу да су за корак испред полиције и
криминалиста. Наиме, организирани криминал нема никаквих ограничења, осим
властите маште. Питање новца није никакав проблем. Управо због тога, могли су
си приуштити различита научна достигнућа у покушајима да изиграју
представнике закона. С друге стране, позитивна страна друштва (криминалисти и
полиција) сусретала се и сусреће са читавим низом ограничења (како кроз
различите законске прописе, тако и кроз ограничења буџета или пак ограничења
интелектуалног капацитета).

Ипак, преовладао је став да није могуће обезбједити квалитетне доказе који би

гарантовали сигурност у даљем току кривичног поступка, без употребе научних
метода неких природних, техничких или других наука. Тако је постало евидентно
да у развоју криминалистике све ширу примјену заузимају различите методе
природних наука, гдје се посебно, издвајају биологија, биохемија, хемија, физичка
– хемија, физика, чији су методи, с обзиром на обим, значај и вријеме употребе
прерастали у криминалистичке методе.

Конкретна примјена различитих метода ових наука у криминалистици има изузетан

значај који се изузетно испољава у проналажењу и обезбјеђивању материјалних
трагова (читај доказа), који у претходном периоду нису били познати. Међутим,
укључивање достигнућа других наука у криминалистику и њихова примјена у
откривању и разјашњавању кривичних дјела није била једноставна и брза. Оно што
је било још теже, јесте њихова верификација као метода којима се обезбјеђују
ваљани и квалитетни материјални докази. Отпори за увођење нових научних
метода били су и биће присутни увијек. Међутим, снага аргумената, сигурност
нових метода, квалитет прикупљених доказа, свим својим позитивностима
отворили су врата употреби различитим научним методама. Криминалистичка
пракса, као никад прије, добила је могућност да иде укорак са савременим
организираним криминалом. Само тако и само на тај начин, дакле кориштењем
савремених научних метода борба против криминала има одређене шансе. Само
таква криминалистика, која се неће устручавати примјене различитих научних
метода, имаће снаге за успјешну борбу са криминалом. Сваки други пут – пут је
који води у понор.
Свијет организираног криминала свакодневно и несебично користи различита
научна достигнућа како би што савршеније извршио одређено кривично дјело, како
би уништио трагове кривичног дјела, како би остварио своје нечасне намјере. У
том смислу криминалци користе различите хемикалије да униште присутне трагове
крви, или пак да путем компјутера, уопште се не излажући ризику изврше неко
кривично дјело из домена компјутерског криминала. Срећом, па данашња полиција
и криминалисти, прихватају и користе компјутер у борби са савременим
криминалцима. Тако на примјер, компјутер омогућава криминалистима и полицији
потпуну, тачну и надасве брзу информацију, изузетно брзу анализу, сагледавање
стања по неком питању, развој неке активности, али, истовремено може дати и
одређене прогнозе, што је у сваком случају предност у односу на ранији начин рада
(само човјек), али и у односу на извршиоце кривичних дјела. Проблем би могла
представљати чињеница како експерте за компјутере и информационе технологије
довести да раде у агенцијама за спровођење закона, а на овом нивоу личних
доходака?! Висина плате, сасвим сигурно ће бити лимитирајући фактор у њиховом
запошљавању, или пак дужем останку на раду.

Компјутер је данас постао средство без кога је незамисливо уопште и помишљати

на успјешну борбу са криминалом. Употреба компјутера са собом носи и одређен
број предности, од којих, свакако, треба издвојити: а) тачност рада, б) брзину
дјеловања, ц) велики капацитет меморије, д) невјероватну брзину у прикупљању
информација е) објективност, ф) дужи временски систем рада (дуготрајност), г)
немогућност замарања (људски фактор), х) провјеравање вјеродостојности
информација, при чему су исти подаци записани само једанпут, али се могу
разматрати са различитих аспеката, што све зависи од конкретне потребе, и)
способност обављања већег броја операција, што омогућава кординацију при
тражењу жељене информације у различитим евиденцијама и добијање разноврсних
података који се на други начин не би могли обезбједити. Управо на основу
ширине употребе компјутера у криминалстици створени су услови за један,
релативно нови, појам – криминалистичке информатике.

Прецизније речено, појам криминалистичке информатике користи се већ скоро

петнаестак година. Криминалистичка информатика, заснована на информационој
технологији, представља информатичку дјелатност у области сузбијања,
спрјечавања, откривања и доказивања различитих кривичних дјела. Важно је
напоменути да криминалистичка информатика није посебна научна дисциплина
(иако има и таквих мишљења), већ се ради о практичној дјелатности заснованој на
достигнућима науке и технике, па се, због тога, не може сврстати у исту групу са
криминалистичком методиком, криминалистичком тактиком и криминалистичком
техником, као дисциплина јединствене науке криминалистике.

Важно је истаћи да подаци и информације добијени из информационих система

имају велики криминалистички значај, међутим, оне не представљају доказ, већ
само индицијалне чињенице које се, са осталим прикупљеним индицијама користе
у склопу примјене индицијалног метода, као научног криминалистичког метода за
обезбјеђење доказа.

Савремене научне методе, у борби против савременог организираног криминала,

криминалисти и полиција треба да користи и за превентивне и за репресивне
активности. У превенцији не треба потцјењивати значај различитих научних и
техничких достигнућа, јер њихова правилна примјена утиче на сузбијање и
спрјечавање многих видова криминалне активности. Овакав однос према
превенцији криминалитета приморава извршиоце да мјењају начин свог
криминалног дјеловања и да проналазе нове и нове начине (модусе), што, свакако,
ствара веће шансе да погријеше, губе више времена, троше више новца итд., а
полицији се даје могућност да лакше проналази, фиксира и прикупља материјалне
трагове (доказе). Апсолутно је јасно да се сви методи не могу примјењивати у
превентивној дјелатности, па је, управо због тога, потребно нужно селективно
прилазити њиховом избору, с циљем утврђивања њихове намјене и ефикасности,
без обзира на то да ли су криминалистички методи формирани на основу
достигнућа природних, техничких или неких других наука.

Савремено доба говори о континуираном развоју науке и технике који су

усавршавали постојеће, а проналазили нове криминалистичке методе, које су
омогућавале ефикаснију борбу против савременог, посебно организираног,
криминалитета. Овдје намјерно раздвајамо савремени криминалитет од савременог
организираног криминалитета. Важно је напоменути и то да многи методи, настали
развојем науке, нису прихваћени и признати као верифицирани криминалистички
методи. Неки други су још у фази експериментисања, па без обзира на то што
досадашње искуство указује на позитивне резултате (и велику корист у истрагама),
још их нису прихватили процесно право и судска пракса, а некада су у том смислу
скептици и припадници различитих служби унутрашњих послова, што само
усложњава дату проблематику, али и говори о сталној потреби едукације свих
наведених категорија људи.

У дијелу књиге који говори о новим технологијама и форензичкој знаности у борби

против савременог организираног криминала, на мноштву практичних примјера,
биће показан утицај науке у развоју савремених криминалистичких метода и
средстава. Један дио потврде биће видљив и у дијелу који говори о ДНК анализама.

УТЈЕЦАЈ ПРИРОДНИХ НАУКА НА МЕТОДЕ КРИМИНАЛИСТИКЕ У

БОРБИ СА САВРЕМЕНИМ КРИМИНАЛОМ

Да би се правилно могао дефинисати и раздвојити однос и утицај криминалистике

од природних наука, потребно је претходно дефинисати појам криминалистике,
презентирати њене методе и истражити утјецај одређених природних наука на
њихову изградњу.

Савремена теорија и пракса обилују различитим дефиницијама и схватањима

криминалистике. Од оних ствари које су неспорне може се издвојити да је термин
криминалистика први употријебио Ханс Грос, који се сматра творцем
криминалистике (дефиниција термина датира из 1893. године).

Међу многим савременим дефиницијама криминалистике издвајамо шта о том

појму наводи Душко Модлy, истакнути хрватски криминалиста.

Криминалистика је хеуристичка наука која се на специфичан начин бави

кривичним дјелом и извршиоцем. У пракси њезин предмет научне спознаје
најчешће нису непосредно кривична дјела него кривични догађаји. Њих се испитује
криминалистичким методама ради утврђивања да ли се у њима крије кривично
дјело, и да се у потврдном случају оно истражи и открију извршиоци.
Криминалистичка наука није случајно и произвољно одредила свој општи објект
спознаје (кривични догађај) и посебни објект (кривично дјело).

Криминалистика открива, истражује и проучава закономјерности настанка

оперативних и доказних информација у вези с кривичним догађајима. Спознаја тих
закономјерности представља основ за разраду научно – техничких средстава и
тактичких начина и метода откривања, фиксирања, прикупљања, испитивања,
оцјене и кориштења оперативних и доказних информација о кривичном дјелу и
извршиоцу. Дакле, криминалистика је научна дисциплина која системски
истражује научне методе и правила искуства у откривању и разјашњавању појава
кривичних дјела, утврђивања њихових извршилаца, као и спрјечавања тих појава.
Она је као научна дисциплина усмјерена на спознајно – информацијске садржаје
(чињенична питања). То је низ врло сложених цјелина. Међу њима се важношћу
истичу спознавање појавних облика кривичних дјела, разрада методологије
извођења радњи помоћу којих се откривају, разјашњавају и доказују кривична
дјела, употреба знанствених метода и средстава у те сврхе и посебне
криминалистичке сврхе и прилагодба криминалистичких радњи посебним
обиљежјима кривичних дјела.

Криминалистика истражује и оперативну праксу и истражну праксу и врши

превенцију криминалитета проналажењем научно – техничких средстава за
превенцију кривичних дјела.

Закономјерности које истражује криминалистичка знаност су комплексне, јер се

реални комплекс чињеничног супстрата састоји од друштвених, природних и
техничких компоненти. Кривични догађај у коме је садржано кривично дјело и
извршилац, као и објект напада, чини систем који је састављен од више
подсистема, при чему је друштвена компонента одлучујућа. У генези и
виктимогенези кривичног дјела постоји материјално – природно – технички
супстрат, управо као што и откривање и истраживање злочина има своју природно
– научну и техничку компоненту. Научно природно – техничко и друштвено –
правно нераздвојно се испреплићу у једној јединственој криминалистичкој науци.

Предмет истраживања криминалистике: Први елемент предмета криминалистичке

науке је откривање, истраживање и проучавање закономјерности настанка у
кривичном догађају (кривичном дјелу) оперативних и доказних информација.
Други елемент предмета криминалистичке науке је спознавање тих
закономјерности које чине основу за разраду научно – техничких средстава, те
тактичких начина и метода откривања, фиксирања, прикупљања, испитивања,
оцјене и кориштења оперативних и доказних информација о кривичном дјелу и
извршиоцу. Трећи елемент предмета криминалистичке науке је проучавање и
истраживање оперативне и криминалистичке праксе. Само на тај начин може се
усавршити постојеће и пронаћи нове начине и методе и научно – техничка средства
откривања и доказивања постојања кривичног дјела, извршиоца и друго. Четврти
елемент предмета истраживања криминалистичке науке представља превенција
криминалитета.
Предмет истраживања криминалистичке науке су узајамне радње и односи
извршиоца и жртве, извршиоца и овлаштених тијела репресивних органа, узајамна
дјеловања материјалних објеката итд.

На основу изложеног криминалистику можемо дефинисати као науку о

закономјерностима настанка, откривања, фиксирања, прикупљања и обраде
оперативних и доказних информација и система техничких средстава, тактичких
начина и метода вршења оперативних и истражних радњи ради прибављања
наведених информација, у циљу најоптималнијег и најучинковитијег сузбијања
криминалитета. Дакле, она је наука о откривању и истраживању кривичних дјела и
њихових извршилаца. Она у својим оквирима истражује предкривични поступак и
истражни поступак у погледу њихове садржајне стране ради разраде технике,
тактике и методике обраде и истраживања кривичних дјела и њихових извршилаца.

Савремена криминалистика има три функције: (1) Спознајну, (2) Конструктивну

(разрада нових научних метода и научно – техничких средстава и усавршавање
постојећих, стварање модела рада криминалиста) и (3) Комуникативну и виду
стручног оспособљавања криминалиста. У том смислу говори се о теоретској и
практичној криминалистици.

Криминалистика није помоћна дисциплина у односу на друге науке, посебно у

односу на кривично поступовно право из разлога што је предмет криминалистике
битно другачији и шири од предмета кривичног поступовног права.
Криминалистика има врло разрађену посебну методологију, властите теорије и
данас нема никакве дилеме око њене самосталности као научне дисциплине. Како
је истакнуто, она као наука (кривична дисциплина) синтетизира и системски
сједињује знања из разних природних, друштвених и техничких научних
дисциплина, као и искуствена правила у циљу стварања научне основе за
конкретну изведбу мјера и радњи у поступцима сузбијања криминалитета. Она
тежи изналажењу оптималног модела конкретне примјене тактичко – техничких
мјера и радњи, унутар поступовних и иних оквира. Тако када је ријеч о кривичним
дјелима криминалистика испитује појавност облика чињеничног стања кривичног
дјела, његове посебне значајке, евидентира и каталогизира најважније доказе,
изналази оптималне модалитете изведбе поступовних и иних радњи и мјера
конвергирањем свих утјецајних фактора, обрађује својства извршиоца, начина
остварења дјела итд.

Криминалистика се данас више не сматра искључиво или претежно полицијском

науком. Када је ријеч о инвентивној, откривачкој (хеуристичкој) компоненти она је
примарно дисциплина полиције. Хеуристичка криминалистика је најважнија и у
теоријском и у практичном смислу, она је најразвијеније подручје цјелокупне
дисциплине.

Данас превалирају ставови о трихотомној структури научне грађе криминалистике.

Та широко прихваћена подјела полази од тога да криминалистику творе три
тематске цјелине, њене три компоненте: криминалистичка техника, тактика и
методика. Ова подјела има искључиво дидактичку функцију, јер криминалистици
треба прилазити као научној цјелини.
Са становишта криминалистичких мисаоних процеса који се јављају у
хеуристичком и силогистичком облику, разликују се хеуристичка и силогистичка
криминалистика.

Хеуристичка криминалистика приступа кривичном дјелу као реалној појави и

означује се као откривање кривичног дјела и извршиоца. Она се користи
средствима опажања, биљежења, животним искуством, сазнањима природних и
техничких наука, статистиком, експериментима итд.

Силогистичка криминалистика такође, приступа кривичном дјелу као реалној

појави, али и као предмету кривичног поступка и кривичног права. Она полази од
вјероватности да је одређена особа извршила кривично дјело и разматра
најсврховитије начине извођења поступовних радњи и доказа. Средства
силогистичке криминалистике су ограничена поступовним прописима.

Осим сопствених метода криминалистика у одређеним криминалистичко –

тактичким ситуацијама примјењује и опште научне методе, као, на примјер: методу
посматрања, упоређивања, описивања, мјерења, експеримент, као и логичке
методе: анализу, синтезу, индукцију, дедукцију, аналогију, а према потреби и
антрополошке, антропометријске, математичке и статистичке методе.

Већ раније је истакнуто да криминалистика најчешће користи достигнућа

природних наука: билогије, физике, физичке хемије, хемије, биохемије и
географије и у склопу научне форензике треба посматрати првенствено могућност
кориштења достигнућа (наведених наука) чијом се примјеном у криминалистичким
методама омогућава проналажење материјалних трагова на мјесту злочина,
односно вршењу одговарајућих вјештачења ради обезбјеђивања материјалних
доказа. Дакле, истакли смо да се у пракси форензичка наука темељи на начелима и
методама природних наука. Међутим, примјена поменутих научних дисциплина у
форензичким наукама има јединствену заједничку полазну тачку, а то је да су све
форензичке науке покренуте са лица мјеста на којем се десило кривично дјело. Због
тога је способност препознавања могућих материјалних доказа значајан аспект
криминалистичке обраде у кривичном или парничком поступку. Правилно
прикупљање и чување материјалних трагова први је корак у осигурању законом
утврђене и научне цјеловитости доказа. Лабораторијско испитивање доказног
материјала (материјалних трагова), често открива одређене чињенице и утврђује
повезаност оштећеног лица (жртве) с лицем мјеста, осумњиченог, мјеста извршења
кривичног дјела, средстава извршења и материјалних трагова (у различитим
комбинацијама). Форензичка наука се појављује у свим видовима кривичних и
парничких правних предмета.Важно је напоменути да се овдје ради о
неподјељеном мишљењу науке у садашњем тренутку. Међутим, важно је истаћи и
могућу претпоставку да ће развој нових технологија и научне форензике,
једноставно развојем будуће ситуације попримати нове форме и садржаје, те није
искључено да се одређени елементи научне форензике неће користити и у неким
другим случајевима.

Примјеном одговарајућих метода биологије, физике, хемије и физичке хемије у

криминалистици, која је са развојем природних наука све присутнија и нужнија,
проширује се поље криминалистичке дјелатности, што директно утиче на већу
ефикасност и стварање услова за развој нових области у криминалистици.
Биологија, хемија, физика и физичка хемија проналазе одговарајуће методе које
криминалистика прихвата, прилагођава и примјењује ради расвјетљавања и
доказивања кривичних дјела. Све већа присутност ових природних наука у
поступку откривања кривичних дјела и њихових извршилаца намеће и потребу
одређивања њиховог мјеста у криминалистици као науци.

Конкретна примјена метода биологије, хемије, физике и физичке хемије у

супротстављању криминалитету првенствено почиње употребом научних метода
који су се, између осталог, изграђивали захваљујући изумима науке и технике. Из
претходно изнесеног може се закључити да преузимање и примјена метода
биологије, хемије, физике и физичке хемије у криминалистици није текао
аутоматски, већ је дуго времена подлегао претходном прилагођавању задацима
одређене криминалистичке обраде, а у каснијој фази и циљевима кривичног
поступка (ако случај буде кретао у том правцу). Свакако је потребно истаћи
чињеницу која истиче да би методе биологије, хемије, физике и физичке хемије
могле да се користе у криминалистици, оне морају претходно бити научно
признате и верификоване. Осим тога, њихова примјена зависи и од могућности
проналажења и обезбјеђења трагова и предмета, односно материјалних трагова
(доказа), при чему треба бити селективан и водити рачуна о њиховој
специфичности.

Ако би смо говорили гдје је све у склопу криминалистике могуће користити методе
биологије, хемије, физике и физичке хемије, боља поставка би била гдје их све није
могуће користити. Сваким даном стижу нове и нове потврде о неким новим
примјенама наведених научних дисциплина у склопу криминалистичких
активности.

Научни прилаз откривању и доказивању кривичних дјела доприноси и научном

истраживању криминалитета. У самом поступку научног истраживања
криминалитета видљива је помоћ биологије, хемије, физике и физичке хемије, јер
се примјеном њихових достигнућа долази до научних сазнања битних за успјешно
проналажење трагова и обезбјеђење материјалних трагова (доказа). Свакако да је
суштина у чињеници што се научна сазнања разликују од свакодневних, обичних и
емпиријских сазнања, не само по усмјерености на суштину одређене појаве, већ и
по методама којима се долази до таквих сазнања. Веома битно је истачи да је
основна карактеристика научног сазнања у систематском, смишљеном, планираном
и методском поступку, по чему се и разликује од свакодневног обичног опажања,
које не може бити усмјерено на суштину одређене појаве.

БИОЛОГИЈА, ХЕМИЈА И ФИЗИКА У КРИМИНАЛИСТИЦИ

Сасвим је неоспорно да су: биологија, хемија и физика области које највише

интересују криминалистику. Као међуобласти могу се навести биохемија и физичка
хемија. Сваком би требало бити јасно да постоји уска повезаност између биологије,
хемије и физике. Даљим развојем, сазнањима нових научних информација,
проширивањем примјене, наведене научне области почеле су да се преклапају, па је
из тога произашло формирање неких нових, посебно дефинисаних научних
међуобласти које су представљале прелаз између основних области. Свака, па чак и
површна анализа, упућује да је веома лако уочити да нове међуобласти међусобно
повезују основне области (биологију, хемију и физику). Тако на примјер, физичка
хемија представља везу или прелаз између физике и хемије, и никако се не би
могло рећи да је «нешто између»). Чак штавише, она је јасно дефинисана научна
дисциплина која је произашла из немогућности да се одређене природне појаве
објасне законима физике или хемије, већ законима који су једино могли да се
сврстају у неку нову научну област која је добила назив физичка хемија. На врло
сличан начин настале су и друге међуобласти, на примјер: биофизика и биохемија.
Пажљивим посматрањем међусобног односа научних области и међуобласти, јасно
је видљива њихова уска повезаност, а исто тако произилази да једне без других не
би могле постојати.

У претходном излагању је истакнуто да криминалистику посебно интересују

области које су у вези са биологијом, хемијом и физиком. Важно је истаћи
чињеницу да се у пракси хемија и физика, као и област физичке хемије везују
првенствено за испитивање неживе материје, док биологија, биофизика и
биохемија истражују живу материју. Сваки познавалац криминалистике зна да се у
њеном склопу појављују трагови који потичу и од неживе и од живе материје.
Током времена развијене су разне методе чија је основа у природним наукама, а
које, свакако, служе за њихово испитивање. Из веома практичних разлога методе
које служе за испитивање трагова људског, анималног (животињског) и биљног
поријекла, односно живе материје, развијене су у специјалистичким биолошким
лабораторијама, а методе за испитивање трагова везаних за неживу материју у
обједињеним лабораторијама за хемију, физику и физичку хемију.

Форензичка наука:

Иако је прва књига о форензичкој медицини објављена давне 1400. године у Кини,
научна истрага злочина постала је сложенија тек у протеклих сто година. Међутим,
некада то није било тако. Постојале су различите методе да се дође до истине.
Многе од тих метода данас изазивају невјерицу, како из општег, тако и из научног
угла. Уосталом, из примјера који слиједе најбоље ће се закључити о каквим се
«научним» методима тада радило. Важно је напоменути да се неке од примитивних
истражитељских поступака деветнаестог вијека (а и прије) тешко могу назвати
активностима старе школе форензике као такве, односно чак зачецима науке какву
познајемо данас. У та, релативно давна времена, власти би на примјер, ухватиле
осумњиченог за неко убиство и мучиле га (је) док не би извукли признање (тако је
случај за њих био ријешен). У другим ситуацијама је осумњичени бивао бачен у
рибњак (или базен), па ако би остајао на површини, проглашаван је невиним за
злочин (за који је осумњичен). Трећа ситуација би подразумјевала да осумњиченог
доведу до жртве, па ако би ране на лешу прокрвариле, онда би осумњичени бивао
проглашен кривим.

Прве године иза 1990 – их било је свједоком невјероватног напретка на пољу

форензичке науке и, као и у медицинској заштити, одмакнуло се од уопштавања
према специјализацији. Израз криминалистика скоро редовно се замјењује
форензичком науком, али је технички тек дио цјелокупног поља. Та шира одредба
форензичке науке обухвата, осим криминалистике, и многе друге специјалности, о
чему ће се у мањем или већем обиму говорити касније. Битни дијелови сваке од
специјалности садрже становите терминологије којима ћемо се позабавити у
наредном дијелу у којем ћемо укратко говорити о (неким) опћим појмовима.
Истовремено напомињем да ће, можда, неки други аутори вршити другачије
подјеле и класификације унутар форензичке науке, али то само потврђује њену
свакодневну промјену и динамичан однос према науци у цјелини.

Прије него се упустимо у даље анализе неопходно је детерминисати два појма:

форензичан и форензичка знаност. Форензичан значи јаван, судски; који служи
истражним и доказним поступцима. Форензичка знаност – постоје бројне
дефиниције форензичке знаности (науке). Данас под тим појмом обично
подразумјевамо скуп научних принципа и техничких метода које се примјењују код
истраживања кривичних дјела ради доказивања постојања кривичног дјела и
помоћи правосуђу да утврди извршиоца злочина и његов модус операнди.
Форензичка наука користи се за давање одговора на низ специфичних питања, од
којих су три основна: (1) да ли је извршен злочин? (2) ко га је извршио? (3) како је
извршен? Ту, свакако, спадају и основна питања криминалистике. Форензичка
наука има два међусобно неискључујућа циља без претходно утврђене хијерархије:
(1) идентификацијску класификацију (стога искључење) и индивидуализацију и (2)
реконструкцију. Општа и посебна форензичка научна истраживања требају бити
проведена на мјестима која носу под притиском броја случајева, полиције или суда.

1. Криминалистика

Криминалистика укључује распознавање, прикупљање, идентификацију,

индивидуализацију и процјену материјалних трагова користећи се техникама
природних наука у питањима од правне важности. То укључује и реконструкцију
догађаја на основу анализе материјалних трагова и тумачења изгледа мјеста
догађаја (детаљније смо писали у претходном дијелу). Неке од подспецијалности
су:

Анализа дрога

Примјењују се стандардне методе аналитичке хемије како би се установила

присутност контролисаних твари и одредила количина тих твари. Уз анализу
непознатих прахова, текућина и биљних твари, хемичари који се баве дрогом могу,
такође, идентифицирати контролисане твари у облику таблета и капсула. Тајни
лабораторији користе хемикалије како би произвели забрањене твари: аналитичар
за дроге може установити количине и каквоће тих реагенаса.

Форензичка хемија

Ова подспецијалност бави се установљавањем и анализом отровних твари,

убрзивача, трагова барута, експлозива и других хемијских твари. Поређења се
проводе међу познатим и непознатим материјалима и редовно се покушава
утврдити поријекло непознатих твари.

Форензичка хемија – заузима врло значајно мјесто у форензичким наукама. Она је

усвојила одређен број метода хемијске науке у изворном облику, а неке је
прилагодила својим потребама. Већина хемијских метода диференцирања
супстанци и утврђивања њиховог састава захтијева посједовање знатне количине
узорка. Наведене анализе користе се за одређивање хемијског састава неке твари,
међусобно идентифицирање двије твари, изазивање латентних трагова и те(к)стова
писаних тајним писмом (тајна тинта), за реституцију уништених текстова на
папиру или ознака на металу итд. Наведене методе остављају траг на испитиваним
објектима, односно, мијењају, оштећују или уништавају испитивану ствар или твар,
уз наглашену потребу за знатнијим количинама твари за анализу. Развојем нових
технологија и савремене хемије количине твари потребне за анализу сваким даном
постају све мање, јер се анализирају микрореакције под микроскопом.

Из цјелокупног спектра различитих метода које се користе у овој области, за овај

пут, издвајамо ласерску микроспектралну анализу. Основа сваке спектралне
анализе јесте чињеница да атоми елемената кад се ексцитирају у ужареном
плиновитом стању емитирају електромагнетске таласе (валове), односно свјетлост
одређене таласне (валне) дужине која, кад се пропусти кроз тространу призму,
ствара у одређеном спектру тање или дебље црте које су по свом положају
специфичне за одређени елемент. Другачије речено, сваки елемент има своје
карактеристичне спектралне линије. То омогућава да се утврди квантитативни и
квалитативни састав неке твари. Предност ове методе над другим јесте у чињеници
да она (за разлику од других спектралних анализа) уништава врло мало твари која
се испитује. То се постиже тако да се помоћу ласерских зрака енергија
концентрише на врло малу површину, на којој се температура у врло кратком
временском периоду подигне чак на неколико хиљада степени. Импулси ласерских
зрака концентрирају се кроз микроскоп на површину промјера 0,01 до 0,25 мм.
Када такав ласерски зрак падне на површину неког чврстог тијела, на том мјесту у
дјелићу секунде температура се подигне на 6 000 до 8 0000Ц. На тако високим
температурама скоро све познате твари се скоро експлозивно претварају у пару. На
тај начин добијени облачић паре води се кроз електричну искру између двије
електроде од угљена, при чему пара зрачи карактеристичне зраке које се преко
призми у спектрографу разлажу на спектар. Наведени спектар се фотографише, па
се на снимци утврђују елементи који су садржани у испитиваној твари. У току овог
поступка у пару је претворен врло незнатан дио твари која се испитује и која
заузима промјер од свега 0,05 мм и тежак је свега милионити дио грама. Наведено
истраживање практично не оставља никакве трагове на испитиваној површини, па
се може примијенити на вриједне предмете и на врло мале дијелове твари. Веома
успјешно се користи у подручју микротрагова.

Ласерски микроанализатор са спектрографом – у суштини представља комбинацију

два инструмента. Основни уређај је ласерски извор свјетлости, односно ласерска
зрака која је уско концентрирана и има велику енергију. Други дио овог уређаја
представља један бинокуларни рефлексиони микроскоп с могућношћу повећања до
500 пута. Тек прикључењем ласерског микроанализатора на спектрограф добија се
комплетни уређај за микроспектрографску анализу, при чему кључну улогу игра
бинокуларни микроскоп. Видно поље микроскопа уграђеног у ласерски
микроанализатор омогућава непосредан избор, не само трага већ и мјеста на
микротрагу које ће бити подвргнуто микроелементарној анализи. Могућности
повећања омогућавају опсег 5 до 500 пута. Оваква разнолика повећања пружају
могућност анализирања крупнијих и најситнијих честица. Прегледом се добија
потпуни елементарни састав неког узорка. Наведеним уређајем микротрагови се не
само визуелизирају, већ се врши и спектрохемијска анализа самог микротрага, што
пружа далеко више података и доприноси сигурнијој идентификацији
микротрагова.

Један од уређаја који, свакако, треба издвојити јесте и микроспектрофотометар који

чини апаратура састављена од једног микроскопа и врло осјетљивог фотометра с
могућношћу селективног мјерења у цијелом подручју видљивог дијела спектра
зрачења. Он је направљен тако што је фотометар с клинастим филтером монтиран
на микроскоп, који се може користити самостално или у склопу цијеле апаратуре,
будући да се мјерења врше непосредно кроз њега. Микроскоп посједује уређај за
посматрање и у одбијеној и у пропуштеној свјетлости, те се цијела апаратура може
користити за квалитетно мјерење рефлексије и апсорпције, односно
транспаренције. Увећања микроскопа се крећу од 40 – 1 600 пута, што омогућава
мјерење и голим оком потпуно невидљивих детаља. Користи се за испитивање боја,
углавном у одбијеној свјетлости, односно за мјерење рефлексије.

Рентгенска дифракцијска анализа – познато је да око 98% неорганских и 93%

органских твари има кристалну структуру. Обзиром на распоред атома у таквој
кристаличној супстанци обликују се равнине различитог положаја и међусобног
растојања. Ако се на те кристале усмјери узак сноп рентгенских зрака, оне ће се од
тих равнина одбити, односно одбијати у различитим правцима. При томе долази до
појаве интерференције, тј. узајамног појачавања или слабљења рентгенских зрака
приликом проласка кроз кристалне површине. Наведена појава може се
регистровати на кристалографу. Кристална структура сваке твари зависи и од
њеног хемијског састава. Двије твари које имају различит хемијски састав не могу
никада имати једнаке кристалне структуре. На тај начин ова метода омогућава да
се међусобно разликују твари различитог хемијског састава. Због тога се она
употребљава као допуна спектралној анализи.

Анализа трагова

Специјалист за микротрагове – комбиноване методологије микроскопских

инструменталних и хемијских техника при прегледу длака, влакана, стакла, земље,
биљних твари, минерала и осталих твари присутних у малој количини или мале
величине. Иако је тешко извести потпуну индивидуализацију у тим подручјима,
експерт (специјалист) може обавити распознавање с високим степеном сигурности
и често може поуздано индивидуализирати узорак.

Преглед ватреног оружја

Испитивање ватреног оружја, испаљених зрна, патрона, чахура сачмарице и другог

набоја, те разног оружја проводи експерт (специјалист) за испитивање ватреног
оружја. Опћенито настоји одговорити на три питања: (1) Каква је врста набоја
кориштена? (2) Из каквог је оружја испаљено зрно? (3) Да ли је баш из тог оружја
испаљено ово зрно или чахура? Затим се испитује и одјећа, као и други предмети
како би се пронашли трагови паљбе ватреног оружја и установила удаљеност
између мете и оружја у тренутку испаљења. Многи специјалисти (експерти) из овог
домена упоређују и обиљежја алата. Све се чешће употребљава алат разних врста
као оружје или у извршењу кривичних дјела. Кад год се користи неким алатом за
помицање предмета, гребање или оштећење површине или како би се начинио
отисак у предмету, тај је алат могуће идентифицирати.
Балистика (криминалистичка) – данас се сматра граном криминалистичке технике.
Она путем научно – техничких и математичких метода и поступака проучава,
изналази и усавршава најпогоднија научно – техничка средства и методе у циљу
истраживања закономјерности процеса и објеката повезаних с извршењем
кривичних дјела употребом ватреног оружја. Преко њених правила проналазе се и
осигуравају материјални докази у вези с употребом ватреног оружја. Њен је
посебан задатак да научним и искуственим приступом проналази, проучава и
оцјењује вриједности материјалних доказа у вези с употребом ватреног оружја. Она
представља науку о кретању пројектила унутар и изван цијеви ватреног оружја. У
оквиру ње изучавају се физикални закони кретања пројектила, његовог дјеловања,
утврђују компоненте муниције, алати и материјали кориштени за израду ватреног
оружја, конструкције, модели и системи ватреног оружја и припадајућа техничка
својства (исправност, подобност за пуцање итд.). У подручје балистике спада и
кориштење налаза на руци стријелца, изучавање процеса озљеђивања, утврђивање
групне припадности (система) ватреног оружја и идентификација оружја. Надаље,
у њено подручје спада и утврђивање удаљености с које је пуцано, смјер пуцања,
редосљед испаљених хитаца, вријеме пуцања (старост хица), положај озлијеђеног
или усмрћеног у тренутку погађања (рањавања), оружја и стријелца, процјена броја
испаљених хитаца итд.

Свакако да посебно подручје заузима криминалистичко – балистичка дјелатност на

лицу мјеста догађаја, утврђивање путање пројектила (трајекторија), методика
откривања и осигурања балистичких трагова, чахура и пројектила, оперативно –
доказно кориштење трагова на мјесту догађаја, жртви и извршиоцу, прибављање и
паковање компаративног материјала итд. Једна од уобичајених подјела
криминалистичке балистике јесте она на вањску и унутрашњу. Унутрашња
балистика проучава законитости појава и процеса што се јављају у цијеви ватреног
оружја при опаљењу. Она је једна од основних техничких дисциплина која изучава
закономјерности појава и процеса што настају при опаљењу и сагоријевању
барутног или иног пуњења у лежишту метка и цијеви оружја. Она за свој објект
има проучавање кретања пројектила кроз цијев, карактер пораста брзине
пројектила и промјене притиска барутних и иних плинова у цијеви ватреног
оружја. Вањска балистика проучава кретање пројектила од уста цијеви ватреног
оружја или лансера до крајње тачке лета, односно до удара у одређену препреку
(циљ) или распрснуће у зраку. Као научна дисциплина представља дио
примијењене рационалне механике, а базира се на законима динамике и
аеродинамике. Основни задатак вањске балистике је да за пројектил познатих
карактеристика од одређеног тренутка одреди (с довољном тачношћу)
карактеристике путање (трајекторије) до падне или друге задане тачке.

Осим наведеног, треба издвојити и податак да се данас све више појављује и трећи
појам – терминална балистика или балистика на циљу која обрађује учинак
пројектила на погођеном циљу (мети). Терминална балистика проучава учинак
пројектила на циљу који је увјетован, прије свега, масом и брзином, иако се не могу
занемарити и остали фактори као што су: облик пројектила, врста циља (мете),
локација поготка итд. У оквиту терминалне балистике израчунава се ударна
енергија пројектила (енергија на циљу). На конкретно питање из судске праксе да
ли је конкретним оружјем нека особа могла бити усмрћена или не, одговор се
добија искључиво примјеном терминалне балистике.
Идентификација оружја – представља утврђивање идентитета одређеног оружја
које је у вези с извршењем кривичног дјела. Ријеч је о облику вјештачења
(експертизи). Свакако највећи значај у пракси имају дијелови оружја као што су:
цијев, ударна игла, чело затварача, извлакач, избацивач, лежиште метка и спремник
(магацин) за муницију. Већ у тренутку творничке израде цијеви због истрошености
творничких алата, неуједначених стандарда материјала цијеви и алата, те низа
других разлога долази до извјесних технолошких одступања у микро величинама,
која немају никаквог утјецаја на квалитет и функционирање оружја, али
омогућавају експертима идентификацију на основу посебних обиљежја. Ријеч је о
одређеном степену индивидуалности. Употребом, чишћењем и због дјеловања
корозије долази до ситних оштећења (микроскопских), која обогаћују садржај
индивидуалности цијеви. Сва наведена обиљежја се приликом пуцања преносе на
површину пројектила. Разлог лежи у томе што је тијело или кошуљица пројектила
израђена од мекшег материјала него цијев и што је промјер пројектила нешто већи
од промијера цијеви. На површини пројектила остају елементи микрорељефа
унутрашњости цијеви. Индивидуална обиљежја употријебљеног оружја преносе се
и на чахуру. На самој чахури остају трагови ударне игле, чела затварача, извлакача,
избацивача, лежишта метка и спремника за муницију. Карактер микротрагова о
којима је ријеч условљен је процесом производње оружја, његовом употребом и
одржавањем. Идентификација се проводи упоређивањем спорног и неспорног
материјала (патроне, чахуре, пројектила). Примарно се за ове активности користе
компаративни микроскопи. Колико је потребно подударних индивидуалних
карактеристика на неспорном и спорном материјалу стварно је питање и зависи од
низа објективних услова.

Латентни трагови папиларних линија

Експерти за дактилоскопију одговорни су за обраду трагова папиларних линија на

мјесту догађаја или на предметима достављеним у форензички лабораторији.
Постоје многи хемијски и физикални поступци за откривање и визуелизацију
таквих трагова, па након извршења тих поступака испитивач успоређује трагове с
познатим отисцима осумњиченог, жртве, или неке друге особе на неки начин
уплетене у случај. На основу наведених поређења могуће је утврдити ко је траг
оставио.

Својства папиларних линија – папиларне линије показују слиједећа својства:

1) Постојаност (непромјењивост) цртежа – конфигурација папиларних линија

како у погледу њиховог облика тако и у погледу њихових карактеристика
(детаља). Оне се код људи формирају у шестом мјесецу трудноће и остају од
рођења до смрти, па чак и извјесно вријеме послије смрти (до распада коже
прстију, дланова и табана).
2) Различитост и индивидуалност цртежа папиларних линија. Сваки човјек се
одликује само њему својственим индивидуалним детаљима папиларних
линија. Због тога на свијету не постоје два човјека која би имала истовјетне
(идентичне) цртеже папиларних линија.
3) Груписање цртежа папиларних линија у мали број основних типова и поред
велике разноврсности свих цртежа папиларних линија, што омогућава
њихову класификацију и вођење дактилоскопских збирки.
 4) Преносивост цртежа папиларних линија и њихових карактеристика
приликом додира или хватања предмета прстима и длановима или гажења
босим ногама.

Из теорије криминалистичке идентификације познато је да траг папиларних линија

представља одраз објекта који папиларне линије носе, односно одраз неке особе.
Према томе, вјештачењем папиларних линијане може се утврдити да је траг
идентичан са отиском, јер једино објекат може да буде идентичан са самим собом,
док његови одрази могу да имају само довољан број идентификационих обиљежја
на основу којих се може тврдити да потичу од одређеног објекта. С обзиром на то
да су папиларне линије индивидуалне за свако лице, према облику свог цртежа, то
се помоћу индивидуалних обиљежја на одразу, то јест на трагу папиларних линија
може утврдити да ли траг потиче од одређене особе. Због тога се приликом
вјештачења не може тврдити да је траг папиланих линија идентичан са отисцима
прстију неке особе, већ да фиксирани траг папиларних линија потиче од одређене
особе. У овом разматрању одмах пада у очи да се идентитет утврђује на основу
индивидуалних обиљежја, па се због тога број ових обиљежја сматра кључем за
давање мишљења да ли неки траг потиче од одређене особе или не. Ово значи да се
идентификација врши на основу теорије вјероватноће, односно могућности
понављања обиљежја на папиларним линијама код различитих особа. Тај проблем
се обична разматра у теорији идентификације, а овдје се може истачи да се
идентификација не може свести на математичку вјероватноћу. Јер, кад би се то
урадило, само једно идентификационо обиљежје било би довољно за
индивидуализацију цртежа папиларних линија с обзиром да, математички гледано,
вјероватноћа понављања једног догађаја има реципрочну вриједност броја
посматраних ликова, у овом случају људи. Теоретски гледано то значи да ће
вјероватноћа понављања само једног индивидуалног обиљежја на папиларним
линијама износити један кроз укупан број људи на планети. Већ тако мала
вјероватноћа понављања је незамислива али, нажалост, теорија вјероватноће не даје
одговор да ли ће се понављање идентификационог обиљежја десити већ код
сљедећег објекта или тек на крају. Да би се од таквих случајности заштитили,
теоретичари криминалистичке идентификације као потребан број
идентификационих обиљежја узимају различите бројеве. (!) Тако се у Француској
сматра да је потребан број обиљежја 17, у Енглеској 16, у Њемачкој 8 – 12, на
простору земаља насталих распадом екс Југославије 10 – 12. Идентификациона
обиљежја код папиларних линија имају посебан назив – минуције (лат. Минутиае –
ситнице). Пошто су идентификациона обиљежја на папиларним линијама веома
ситна и често голим оком невидљива, наведени термин је сасвим адекватан. Раније
наведено значи да се код нас приликом вјештачења папиларних линија упоређењем
траг и отисак морају подударити у 10 до 12 минуција. Међутим, за одлуку о
подударности трага и отиска морају се узимати у обзир и сва остала обиљежја која
могу да карактеришу папиларне линије (видјети посебан рад на ту тему).

Када се говори о идентификацији лица путем папиларних линија (осим оних на

прстима руку) потребно је напоменути и могућност идентификације лица на основу
фиксираних трагова папиларних линија дланова – хеироскопска идентификација,
идентифкиацију лица на основу трагова папиларних линија на табанима –
педоскопска идентификација и идентификацију лица на основу пора на
папиларним линијама – пороскопска идентификација.
Идентификација лица на основу фиксираних трагова папиларних линија дланова –
хеироскопска идентификација – као што је познато, цртеже папиларних линија да
длановима проучава хеироскопија, а идентификација лица на основу папиларних
линија дланова назива се хеироскопском идентификацијом. Дуги низ година
хеироскопија је служила само за директно упоређење, што значи да се
идентификација лица могла извршити само када су се од осумњичене особе могли
узети отисци дланова. Прве хеироскопске збирке које су се формирале на нашим
просторима (екс Југославија), нису класификоване према обиљежјима папиларних
линија, већ по азбучном индексу, што је искључивало сваку оперативну употребу
такве збирке. Тек онда када је за отиске дланова уведена класификација цртежа
папиларних линија са могучношћу формирања хеироскопске формуле, могла се
оформити оперативна збирка која служи за идентификацију лица чији су трагови
папиларних линија дланова фиксирани на лицу мјеста. Према важечим
правилницима о криминалистичко – техничкој регистрацији и идентификацији
лица и лешева, обавеза је да се код сваке регистрације узимју и отисци дланова.

Идентификација лица на основу трагова папиларних линија на табанима –

педоскопска идентификација – као што је познато и на табанима се налазе
папиларне линије у виду цртежа које су сличне онима на прстима и длановима.
Папиларне линије на табанима задржавају све особине које имају папиларне линије
на прстима и длановима. Пошто је проналажење трагова папиларних линија табана
на лицу мјеста неког догађаја веома ријетко не врши се педоскопска регистрација и
не воде се педоскопске збирке отисака табана. Ово је разлог што се трагови
папиларних линија могу користити једино за директно са отисцима табана узетим
од осумњичене особе. То значи да без осумњичене особе не постоји могућност
идентификације лица помоћу трагова папиларних линија табана. Ако се на лицу
мјеста фиксирају трагови папиларних линија табана (техника изазивања и
фиксирања потпуно је иста са траговима прстију и дланова), стручно лице ће
извршити фото обраду фикисираног трага и на тај начин припремити траг за
упоређење са отиском папиларних линија табана. Ово ће бити могуће једино ако
имамо осумњичено лице. У ситуацијама када имамо осумњичено лице врши се
њено педоскопирање, то јест, узимање отисака табана. Опрема и техника узимања
отисака табана исте су као и код узимања отисака дланова, с тим што за
педоскопирање не постоје фишеви, већ се отисци узимају на чврсти бијели папир.
Сам поступак идентификације заснива се на истим принципима као и
дактилоскопија, односно хеироскопија, што значи да се експертизом трага и отиска
на основу индивидуалних карактеристика утврђује њихова идентичност, односно
неидентичност. У случајевима када се утврди идентичност, врши се провјера
правних, фактичких и физичких обиљежја осумњичене особе и на основу тога
утврђује се идентитет лица чији траг табана је пронађе на лицу мјеста.

Идентификација лица на основу пора на папиларним линијама – пороскопска

идентификација – на врху сваке папиле налази се отвор знојног канала и облику
поре. Како папиле у низу стварају папиларну линију, на свакој папиларној линији
налази се низ пора које су распоређене дуж цијелог цртежа папиларних линија, а с
обзиром на то да су цртежи папиларних линија индивидуални за сваку особу, то је
и распоред пора на папиларним линијама такођер индивидуална карактеристика
сваке особе. Наведена околност примјењена је за идентификацију лица, али само
као помоћна метода код идентификација помоћу папиларних линија. Наиме, како
папиларне линије на фиксираном трагу имају довољан број идентификационих
карактеристика, није потребно користити и поре за идентификацију. Међутим, у
случајевима када не постоји довољан број индивидуалних карактеристика, положај
и изглед поре третира се као индивидуална карактеристика и служи као
идентификационо обиљежје. Пороскопија не постоји као самостална грана
идентификационих метода путем папиларних линија па због тога, као што је и
раније наведено, представља само помоћну методу.

У овом дијелу, свакако, треба навести и основне појмове важне за идентификацију

лица на основу трагова усана. Карактеристика усана сваке особе је да се на њима
налази читав низ бразда (сулци лабиорум руброрум), како вертикалних, тако и
косих, с тим што су код старијих особа знатно израженије. Разноликост облика
ових бразда толико је велика да оне представљају индивидуално обиљежје сваког
човјека. Карактеристике усана као идентификационих обиљежја први су обрадили
јапански научници Сузуки и Цукихаши. Они су творци једне научне дисциплине
која је названа хеилогија (грчки: хеилос – усна). Наведена научна дисциплина,
користећи сазнања из области дактилоскопије и анатомије, на основу трагова усана
омогућава идентификацију лица. Трагови усана јављају се у облику одраза, јер усне
због своје мекоће не могу да оставе рељефни траг. Трагови усана могу бити
латентни или видљиви. Видљиви трагови се најчешће јављају као одраз
нашминканих усана. Латентне трагове је тешко наћи, јер осим карактеристичних
мјеста (као што су рубови чаша), тешко је претпоставити на ком другом мјесту би
се могли налазити. Фиксирање трагова усана врши се фотографисањем у размјери 1
: 1. Како се људи не региструју узимањем отисака усана, то се идентификација
може извршити једино директним упоређењем фиксираних трагова и отисака усана
узетих од осумњиченог лица. Ако постоји осумњичено лице, приступа се узимању
отисака усана. Техника узимања отисака састоји се у томе да се усне намажу
танким слојем кармина, а затим притисну на стаклену или пластичну плочу, или на
чвршћи бијели папир – картон. Сама експертиза (вјештачење) фиксираног трага
усана и отисака усана узетог од осумњиченог лица обавља се на исти начин као и
дактилоскопска. Поред бразди у индивидуална обиљежја усана улазе и различите
деформације тог органа, као и други трагови који настају приликом отиска усана
као што су: траг браде, бркова, носа и сл.

Ласерска технологија

Ласерска технологија је у пракси откривања невидљивих отисака папиларних

линија већ скоро двадесетак година, а о њој се на нашим просторима јако мало зна
(боље рећи уопће се и не спомиње). Управо због тога сматрамо за потребно давање
одређених информација из ове бласти.

Ласерску технику за откривање невидљивих отисака прстију (односно папиларних

линија уопће) на мјесту злочина први пут примијенили су Бриан Далрyмпле из
Торонта (Покрајинска полиција Онтарио), те Ј. М. Дуфф и Е. Р. Мензел из
истраживачког центра «Xероx» у Онтариу.

У поређењу с традиционалним средствима за изазивање отисака прстију, ласерски

систем изазивања отисака прстију пронађених на мјесту злочина може се
примијенити на много ширем подручју с обзиром на површине на којима се налазе
отисци. Помоћу овог система могу се изазвати отисци прстију на површинама које
су биле изложене екстремно високим или ниским температурама, па чак и на онима
које су биле у води или натопљене водом. У току одређених тестова ласерска
техника је дала позитивне резултате у изазивању невидљивих отисака прстију и
тамо гдје друге методе нису дале позитивне резултате. Полиција у САД и Канади
посљедњих година тражи путеве даљњег проширења примјене ове технике.
Настојања су посебно усмјерена на кориштење ласерске технике за изазивање
отисака прстију с осумњичених особа и лешева жртава.

Што се тиче проблема који су везани уз старост отисака прстију, произвођачи

ласерског система тврде да је помоћу ласерске технике било могуће изазвати
отиске на страницама књиге која није била отварана девет година. Већ дуги низ
година проводе се истраживања у погледу могућности кориштења ласера за
одређивање старости отисака прстију на мјесту злочина.

За разлику од традиционалних средстава за изазивање отисака прстију ласери не

дјелују штетно на површине које су испитане у циљу проналаска отисака прстију и,
уколико употребом ласера нису постигнути задовољавајући резултати, накнадно се
могу употријебити друга средства за детекцију отисака прстију. За детекцију
невидљивих отисака прстију помоћу ласерске технике користе се зраке аргон – ион
ласера. Невидљиви отисци појављују се у жутој или наранчастој боји, и тада се
могу фотографисати или испитати на затвореном ТВ – систему (магнетоскоп).

Ласерски систем опћенито рјешава проблеме који се јављају код употребе

традиционалних средстава за изазивање отисака прстију. Међутим, портабл верзија
ласерског система требала би да ријеши остале специфичне проблеме (ријеч је о
директној примјени ласера на мјесту злочина, а не у лабораторији).

Аутоматска идентификација отисака прстију (АФИС)

АФИС користи уређаје за аутоматско скенирање (снимање) који претварају слику

отиска прста у дигиталне минуције, при чему се снимају папиларне линије (њихови
почеци, завршеци, те раздвајања), њихове релативне позиције и оријентација.
Увођењем оваквих система практично престаје потреба за вођењем
монодактилоскопских евиденција, јер се компјутерски обрађује отисак сваког прста
са десетопрстног картона и меморише са свим његовим карактеристикама. Данас
постоји пет произвођача АФИС-а. Ту спадају: Логица, Де Ла Руе, Принтрак, ФБИ и
НЕЦ информациони системи. Наведени системи раде на истом техничком
принципу али сваки од њих има нека специфична рјешења због чега нису
компатибилни, односно постоје потешкоће у кориштењу информација с једног
система помоћу другог система. У садашњем тренутку информатички експерти
покушавају да превладају наведене тешкоће како би се могле несметано
размјењивати информације о отисцима прстију.

Хардверски дијелови система – у основи систем се састоји од неколико

хардверских дијелова: опрема за учитавање дактилоскопских картона или
фиксираних трагова отисака (камера или скенер); радна станица са специјалним
хардвером и монитором за унос података и рад на систему; специјална опрема за
претраживање и обраду информација из банке података; посебни управљачки
системи и процесор за упоређивање; неопходни системи за складиштење
(меморисање) слика отисака прстију.
Меморисање слике отиска прста – Приликом регистрације особа у систем се уносе
појединачно отисци свих десет прстију, као и отисци прстију (претпостављених
починилаца) који су фиксирани на лицу мјеста приликом вршења увиђаја. Слика
отиска прста се дигитализује тако што се дактилоскопска обиљежја аутоматски
препознају и маркирају. Овом систему је придружен специјални кодер помоћу
којег се са дигитализоване слике прихватају подаци по одређеном алгоритму. На
тај начин отисак прста који је унијет у систем (са картона /у појединим системима
сваки траг прста фиксира се и компјутерски меморише у виду отиска начињеног
ваљањем и отиска добијеног притискивањем/ или фиксирани траг с лица мјеста)
аутоматски се упоређује (компарира) са похрањеним сликама отисака које су већ
умеморисане у бази. Ако се након претраживања у компјутерским базама података
установи да унијети отисак прста није раније регистриран у систему, конкретни
унос се меморише као регистрација лица познатог идентитета или нова
регистрација непознатог оставиоца (када су у питању отисци фиксирани на лицу
мјеста).

Могућности и предности система – овај систем посједује велику оперативност, и

код вечине модела за претраживање потребно је од 2 до 3 минута (постоје подаци
да код великих система претраживање траје дуже и од сат). Сама ефикасност
система у погледу идентификације лица по отиску узетом при регистрацији је
преко 99%, а на основу трагова непознатих особа (претпостављених починилаца)
који су фикисирани на лицу мјеста је преко 60% (постоје и квалитетнији изузеци).
За предности наведеног/их система могуће је издвојити одређене аргументе.
Трајање процеса претраживања у компјутерској дактилоскопској збирци скраћује
се, у правилу, на неколико минута. Сви унијети отисци прстију су одмах на
располагању за аутоматско претраживање. Вјероватноћа идентификације је знатно
повећана што се, свакако, позитивно одражава на ефикасност откривачке
дјелатности. Самим повећањем броја идентификованих починилаца на основу
трагова папиларних линија, повећана је и важност квалитетног обављања увиђаја
на мјесту извршења неког кривичног дјела. Наведено је захтијевало додатну обуку
полицијског особља које обрађује лице мјеста (посебно криминалистички
техничари или други експерти. Отисак прста фиксиран на лицу мјеста могуће је
још током вршења увиђаја упоредити, кориштењем лаптоп компјутера и
Интернета, са отисцима у бази података). Фрагментарни или непотпуни отисци
прстију су такођер подобни за компјутерско претраживање, упоређивање и
идентификовање са отисцима који су умеморисани у бази података (што је код
класичних картотека, свакако, неизводљиво). Ако се тражени отисак прста не
пронађе у локалној бази података, претраживање се наставља са отисцима који су
похрањени у централној бази података. Осим тога, примјена АФИС система
омогућава рационалније кориштење људских ресурса. Систем поуздано
елиминише «двоструке» картотеке (указује на дупликате настале приликом
претходног формирања базе података, као и на случајеве у којима је приведена
особа дала о себи лажне податке). Једна од најважнијих предности јесте да је
квалитетом скенера могуће отисак који под лупом није довољно јасан (нема
довољно јасно уочљивих карактеристика), сада претворити у много јаснију форму,
те као таквог лакше анализирати.

Основни дијелови базе података - систем се састоји од двије основне базе. Прва је
база података идентификованих особа (притвореници, осуђеници, регистровани
криминалци) од којих се појединачно узимају отисци свих десет прстију, и
компјутерске базе појединачних отисака фиксираних на лицу мјеста чији
оставиоци још нису идентификовани и регистровани у систему. Претраживање по
бази података могуће је по основу слика отисака прстију у обје базе,
дактилоскопских шифара отиска, или на основу историје криминалног случаја у
вези са којим је фиксиран отисак прста.

Уношење података у систем за аутоматску идентификацију – Фајлови (слике) се

сортирају по основу датума уношења. Процес дактилоскопске обраде састоји се од
сљедећих активности. Одређивање основне форме сваког појединог отиска прста и
уношење података преко тастатуре у систем, уношење дактилоскопске формуле и
података који се односе на особу чији се подаци уносе (лични подаци и пол), орган
који уноси податак и регију, као и деликт у вези са којим се уноси (у појединим
системима, као оном који препоручује Интерпол, приликом уношења отисака
прстију, истовремено се региструје велики број података о особи – лични подаци,
нпр. поред имена и презимена, поријекло, адреса, држављанство, образовање и
многи други; подаци о личном идентитету, особени знаци, дигитализоване
сињалетичке фотографије, детаљан модус операнди и подаци везани за регије у
којима је особа вршила кривична дјела, као и детаљни подаци о извршењу итд.).
Отисак прста поставља се испред камере и стартује дигитално снимање и унос у
систем; уз помоћ миша се позиционира отисак на екрану компјутера, одређује се и
маркира центар отиска прста. Систем посједује и програм за контролу унијетих
података и контролу квалитета слике отиска. У случају потребе систем захтјева
неопходна побољшања приликом уношења слике отиска прста.

Компјутерска експертиза отиска прста – Помоћу компјутера (аутоматски)

упоређује се слика отиска прста који је споран (нпр. с лица мјеста) са сликама
отисака који се налазе у бази података слика регистрованих починилаца и у бази
података отисака фиксираних на лицу мјеста чији оставилац још није
идентификован. Аутоматски идентификациони систем прави неколико типова
упоређивања користећи слику минуција, изведену компјутерском анализом отиска
прста који је скениран електронски и конвертован у дигиталну форму. Слика
(запис) минуција је у основи електронска мапа (компјутерска топографија), која
показује локацију и орјентацију минуција оригиналног отиска. Поједини системи за
обраду користе само минуције, док други укључују у анализу и друге – додатне
информације, нпр. центар, вертикалну осу отиска, или број линија (бразди) између
пограничних минуција. Као примјер могуће је издвојити компјутерску анализу
једног од најпознатијих произвођача под називом Морпхо која обухвата: центар
отиска, вертикалну осу и обиљежене минуције. Као коначницу аутоматског
претраживања, систем избацује на екрану тзв. хит листу отисака који по рачуну
вјероватноће највише одговарају постављеном задатку (односно, најсличнији су
траженом – унијетом отиску). Постојећи алгоритам није дизајниран да донесе један
и само један приједлог идентитета. Експерти су се опредјелили за поузданији
приступ који умањује могућност грешака. Током процеса обраде систем назначује
листу највјероватнијих кандидата за идентификацију међу којима, такођер, прави
селекцију (даје процјене о степену вјероватноће), правећи топ листу
највјероватнијих отисака између предложених дест узорака. Примјерице, резултат
процјене заснован је на броју кореспондирајућих минуција које је систем
детектовао. Тек на основу презентиране листе експерти почињу испитивање
полазећи од оних отисака који су добили највећи број поена о предложеном
степену вјероватноће. Дакле, коначну оцјену о идентитету доноси експерт (у току
развоја компјутерских система идентификације отисака прстију било је очигледно
да су се одређене тешкоће егзактно понављале, али у обрнутом смјеру. Трагање
/испитивање/ и сортирање записа /слика/ је веома добро познат аспект
компјутерске технологије, док се превођење експертских вјештина дактилоскопера
у ефикасан алгоритам за компарацију кроз обраду слика и прављење топографских
мапа отиска показало као веома тешко. Излаз је пронађен у томе да се дизајнира
приступ у коме се здружује компјутерска снага и људска вјештина. То је
омогућавало највећи напредак. У форензичким системима заснованим на сликама,
алгоритам за компарацију не доноси коначан закључак са потпуном сигурношћу,
него само даје суд о вјероватноћи да је дата слика и тражени узорак. Сортирајућа
функција машине за класификацију примјењује систем релативне вјероватноће с
циљем да сузи листу о могућим траженим отисцима који се налазе у бази података,
како би се смањио круг и предложио број узорака погодан за брзо испитивање).
Експертизе се проводе на екрану компјутера са великом (високом) резолуцијом. На
монитору компјутера увећавају се слике отиска прстију потребан број пута како би
се извршила експертиза. Како компјутерски системи идентификације користе исте
карактеристике отиска као и експерти, успјешност идентификације зависи од
јасноће слике и детаља неопходних за постизање максималне ефикасности.
Генерално је правило у сваком аутоматизираном систему да јасноћа слике отиска и
укупан број кореспондирајућих минуција одређује висину вјероватноће којом ће
систем извршити тачну идентификацију (тј. формирање тзв. хит листе). Како би се
оптимизовале експертизе систем посједује одређене могућности за поправљање
слике отиска која се упоређује (могућност увећања отисака у цјелини или његових
појединачних фрагмената); идентификацију (упоређивање) минуција, ротирање
слике по оси; промјена боје; неограничена промјена освјетљења и контраста
испитиваних слика; испитивање рељефа на компаративним сликама.

Системи компјутерске класификације и обраде отиска прстију константно се

усавршавају. У посљедње вријеме избацује се класично дактилоскопирање на
папиру (посредни медији). Сада се за дактилоскопирање користи специјални
оптички скенер на који се постави прст и директно се снима рељеф папиларних
линија и уноси у компјутер. На овај начин побољшава се квалитет слике
дактилоскопског отиска. Један од елемената за аутоматско идентифицирање отиска
прста је одређивање његове вертикалне осе (акциса). Мало је вјероватно да двије
одвојено прибављене слике отиска прста могу имати вертикалне осе које су
перфектно паралелне. Аутоматски систем компензира тај могући недостатак
дозвољавајући експерту да сам одреди мјесто постављања вертикалне линије или
дозвољавајући извјесну дивергенцију у односу на перфектно повлачење вертикалне
линије, или и једну и другу могућност. Већина система предвиђа дивергенцију од
15% у другим правцима или 30 степени у односу на центар акцисе. Ако
избалансираност акцисе пада изван ове зоне, на примјер, ако осумњичени намјерно
положи прст на скенер под косим углом, систем неће прихватити такву слику,
односно покушај преваре ће се јасно видјети на екрану зато што се у току
скенирања отиска види његова слика.

У државама у којима је систем уведен свака радна станица повезана је са

централом (централни компјутер) оптичким каблом или преко сателита.

Анализа гласа
У случајевима који укључују поруке забиљежене на траку, а садрже личне
пријетње, лажне узбуне, пријетње бомбом или друге криминалне активности, могу
затребати вјештине испитивача спектрограма гласа како би повезао непознати глас
с одређеном осумњиченом особом. Узорци који настају током говора јединствени
су и особни и могу се приказати путем спектрограма или гласовитог отиска и
потом упоредити.

Идентификација особе на основу гласа могућа је на два начина: (1) помоћу

препознавања гласа особе по другим особама и (2) помоћу техничких средстава.
Потребно је напоменути да је идентификација гласа помоћу препознавања путем
других особа несигурна метода, посебно ако се врши након протека дужег
временског периода (примјерице дужег од 24 сата). Мада таква идентификација
није егзактна, свакако има одређену доказну вриједност (идентификацијску).
Свакако је најважнија фактор боја гласа, али важну улогу играју и модулација,
фреквенција и слично. Ријеч је о оријентацијској вриједности идентификације
гласа. То су ситуације када је људски глас оставио «трагове» у свијести људи који
су га чули (случајно или намјерно).

Глас може бити регистриран и техничким средствима (ненамјерно и намјерно). То

може бити магнетофон, магнетоскоп и друго техничко средство. Ликови човјечијег
гласа који су остали у свијести човјека и који се користе за препознавање особа
нису од значаја у криминалистичко – техничком смислу, јер не подлијежу
математички мјерљивој контроли. Због таквог препознавања особа по гласу, све се
у основи своди на исказ свједока, осумњичног или оштећеног.

Проблематика идентификације особа помоћу гласа није озбиљније заокупљала

пажњу научника све до 1935. године и чувеног суђења у САД-у поводом отмице
дијетета Цхарлеса Линдберга (на суду је Линдберг препознао глас оптуженог
Хауптмана као глас човјека који се јавио на телефон и затражио новац у замјену за
отето дијете. Наведена чињеница је представљала један од главних доказа на
основу којег је Хауптман осуђен на смрт). Након тога, покренута су многа питања
од којих је централно мјесто заузимала вриједност и поузданост такве
идентификације у кривичном поступку. Интересантно је напоменути да се слушно
препознавање говорника (гласа) примијењивало хиљадама година, па чак и прије
појаве артикулисаног говора. Као такво, било је прихватано и од стране судова, а
његова доказна вриједност зависила је од сваког конкретног случаја (један од
првих случајева забиљежених у хисторији датира из 1660. године и односи се на
суђење завјереницима који су учествовали у убиству енглеског краља Чарлса И.
Између осталих, у оптужби је презентиран као доказ исказ свједока који је
препознао глас једног од завјереника).
Настанак и индивидуалност гласа

Глас представља комплексан звук који, поред информација лингвистичког,

фонетског и акустичког карактера садржи и одређене особине индивидуалног
карактера. Основ њиховог постојања лежи у процесу настанка гласа и оне су
саставни дио личности, која тај глас производи.

Процес настанка гласа почива на феномену резонанције и постојања двају

акустичких система. Један сачињава примарни извор звука, а други резонантни
систем. Звук, који обезбјеђује примарни извор једноставним пропуштањем ваздуха
кроз говорни апарат, има само неколико распознатљивих карактеристика и не
представља говор. Тек уобличавањем звучних карактеристика, у складу са
лингвистичким и фонетским правилима одређеног језика, у резонантном дијелу
говорног апарата настаје говор.

Међутим, и поред тога што говорни апарат, осим у патолошким случајевима, има
исте елементе код свих људи, чињеница је да чак и када они говоре истим језиком
и дијалектом постоје одређене разлике. Њих је, понекад, могуће регистровати ухом,
а понекад не. Два су основна извора тих разлика: а) анатомска и физиолошка
обиљежја и б) стечене навике и начин говора. Поставка да анатомска и физиолошка
обиљежја дају сваком гласу печат индивидуалности полази од чињенице да на
свијету не постоје двије апсолутно идентичне особе, па, према томе ни два
идентична говорна апарата. Закључак који слиједи јесте да различити говорни
апарати производе различите резонанце приликом говора и тиме индивидуално
боје глас.

Уз анатомске и физиолошке разлике, свака особа развија индивидуалне

карактеристике у процесу учења говора. Ма колико да ови процеси изгледају
слични, сви они носе своје особености и придоносе индивидуалности произведеног
гласа и изговорених ријечи (сличну ситуацију имамо и код рукописа, гдје се ради о
школски униформисаном систему учења писања. Након одређеног времена
рукописи, који су у почетку сви изгледали слични, почињу да попримају
индивидуална обиљежја и да недвосмислено указују на одређене особе). Наиме,
познато је да дјеца не стичу способност говора спонтано. То је мукотрпан и
студиозан процес имитације оних који се налазе око њих. Жеља да и они почну да
комуницирају као одрасли подстиче их да почну све разговјетније да изговарају
ријечи. Коначан успјех зависи од тога колико су успјели да овладају динамичним
комплексом манипулације мишићима, који контролишу покретање артикулатора.
Вјероватноћа да двије особе имају потпуно исту динамику покрета артикулатора је
практично непостојећа. То се најбоље види приликом учења страних језика.

Акустичке димензије гласа

Звук уопће, па тако и глас као врста звука, представља механичку вибрацију
молекула ваздуха унутар одређеног еластичног медијума. Број тих вибрација,
односно трептаја у секунди назива се фреквенцијом. Вријеме трајања једног
трептаја и фреквенције у обрнутој су сразмјери. Интензитет звука је
пропорционалан квадрату максималне амплитуде молекула који вибрира. Њега
доживљавамо као гласност и мјери се у децибелима. Људско ухо, у оптималним
условима, може да чује звучне вибрације у распону 20 – 20 000 Хз (херца).
Фреквенциони распон људског гласа креће се између 100 – 7 000 Хз, док се највећи
дио гласа налази у распону 100 – 4 000 Хз.

Још један важан параметар звука јесте брзина његовог простирања. Она је
константна, а њен стварни износ зависи од медијума. За ваздух, у нормалним
условима, та брзина износи 340 м/сек.

Звуци могу бити класификовани у двије основне групе: једноставни или прости и
сложени или комплексни. Говор, као што је напоменуто, представља комплексан
звук. Чувени француски математичар и физичар Фурије открио је још у
претпрошлом вијеку да се сваки комплексан звук може разложити у дијелове од
којих сваки има различиту фреквенцију и интензитет. Ови саставни дијелови
називају се хармонима или хармонским јединицама. Израчунавање интензитета
сваког хармона може се извршити примјеном различитих метода. Број хармона
који се налази у сваком комплексном звуку је теоретски неограничен. Међутим, већ
број од око 20 хармона пружа довољан обим информација о звуку који се
анализира. Најједноставнији начин графичког презентирања хармонских јединица
је израда спектрограма у коме свака линија представља један хармон. Инструменти
који се користе у сврху добијања таквих спектрограма су акустични спектрограф и
дигитални компјутер с одговарајућим програмом. Спектрограм показује вријеме
трајања звука по хоризонталној оси графикона, фреквенцију по вертикалној оси, а
интензитет по степену густине линија. Када се ради о анализи гласа, спектрограм
одсликава како фонетске тако и индивидуалне карактеристике говора. Најопћији
акустички параметри говора су вријеме, фреквенција и интензитет. Упоређивање
ових опћих параметара представља основу свих метода идентификација гласа и то,
како субјективних тако и објективних. Један од извора варијација ових параметара
јесте фонетски садржај говора. Приликом примјене метода идентификације гласа
има (било је) настојања да се важност овог извора промијењивости умањи.
Упоређивање спорних и неспорних снимака говора врши се једино путем ријечи и
реченица истог садржаја (само у специфичним ситуацијама врши се упоређивање
различитог говорног садржаја и има првенствену намјену у криминалистичким –
оперативним активностима).

Настанак гласа доста је сложен процес који започиње у душнику из кога се ваздух
потискује према гласним жицама које својим осцилацијама производе звук. Свака
гласна жица производи један тон. Међутим, даље у стварању артикулисаних
гласова који представљају говор учествују и други органи: усна дупља (која има
улогу резонатора), језик, зуби, усне, положај непца у устима, нос, начин дисања
итд. Према томе глас човјека представља сазвучје темељних тонова и низа
пратећих (више хармонике основног тона). Утврђено је да свако лице има
специфичан глас с три темељне карактеристике: јачина, висина и боја. Јачина и
висина су промјењиве категорије што омогућава говорни апарат човјека. Боја тона
која је одређена вишим хармоникама непромјењљива је карактеристика и користи
се као идентификационо обиљежје (утврђено је да затварање носа, намјерна
промјена гласа – шапутање, промуклост, вађење зуба не утичу на боју гласа).

Криминалистичка техника, у суштини, користи се само снимљеним гласовима на

неком од посебних уређаја. У тим ситуацијама говоримо о тзв. фоноскопској
идентификацији. Назив овог идентификационог метода потиче од грчке ријечи
пхон – фон, што значи глас и скопео – гледати, посматрати. Познат је и под
називом сонографија, према енглеској ријечи сонг – глас (пјесма). Посљедњих
година посвећује се много више пажње овом методу, тако да полиције развијених
земаља у свијету формирају и фоноскопске збирке регистрираних лица, чиме се
омогућаваидентификација већег броја извршилаца кривичних дјела. Наведена
идентификација одвија се тако да се глас особе коју треба идентификовати сними
на (магнетофонску) траку (неспорни узорак – снимак), па се заједно са спорним
(магнетофонским) снимком (инкриминисаним) подвргава фоноскопској експертизи
– вјештачењу. Експерт – вјештак преко посебног уређаја «фоноскопа», те гласове
«преводи» у електричне сигнале, а потом у дводимензионалне и тродимензионалне
компјутерске дијаграме са свим потребним бројчаним вриједностима о
фреквенцији и интензитету снимљених гласова, које након тога преко писача
преводи у графике. При томе се прати промјена јачине и висине сваког тона у
времену. На овим дијаграмима слика гласа дата је у облику предформаната (прф) и
форманата (Ф0, Ф1, Ф2...). Предформанти су ниже фреквенције које људско ухо не
мора прецизно регистровати, док су форманти основни носиоци акустичких одлика
гласа који се чује. Добивене графике се међусобно упоређују и експерт даје
мишљење да ли је оба гласа изговорила иста особа. Истраживања су показала да је
наведена метода веома осјетљива, па осим идентификације особе по гласу
омогућује утврђивање неких околности настанка и манипулације магнетофонским
снимцима, међу којима треба издвојити: а) утврђивање прекида и настављања
снимања, чиме се искључује могућност прикривеног (злонамјерног) селективног
снимања или преснимавања фрагмената нечијег говора у виду једне цјелине, б)
идентификација просторије, односно положаја магнетофона у просторији за
вријеме снимања и ц) идентификација магнетофона којим је глас снимљен на
основу карактеристичних шумова магнетофона. На основу три наведена елемента
са сигурношћу се може утврдити аутентичност, односно фалсификат снимљеног
говора.

Свакако да постоје и тешкоће приликом експертизе и ту треба издвојити: превелика

удаљеност од микрофона, неподесно постављен микрофон у односу на извор звука,
пригушивање узроковано његовим прикривањем, ширење гласовних таласа у
физичкој околини, свјесно ометање разговора, намјерне и природне сметње у
говору, стресна емоционална стања у току разговора, утјецај дрога и алкохола итд.
У сваком случају, важан је квалитет снимка (снимљеног гласа). Децидни налази и
мишљења фоноскопских експерата нису могућа, ако се снимљени глас одликује
врло ниским електроакустичким параметрима. Доказни магнетофонски записи
разликују се по томе што преступник, у већини случајева, не говори директно у
микрофон већ то ради из одређене (некада знатне) удаљености. Изузетак су
директни телефонски разговори или они снимљени преко радиостанице. У таквим
случајевима забиљежене су ситуације сметњи које се јављају на телефонским
линијама и радио преносима.

Свакако да лоша квалитета снимка узрокује дуготрајан рад (што је квалитет снимка
лошији поребан је дужи рад), а експертиза је изузетно компликована и реализира се
у разноврсним околностима. У току експертизе (вјештачења) утврђују се акустичко
– технички параметри магнетофонских записа. Познавање правих параметара
омогућује елиминацију разних мјерних грешака које би могле утицати на оцјену
снимања, као и на мишљење вјештака.

Елиминацијом различитих типова грешака магнетофонског записа примјеном

специјалних техничких контролно – мјерних и корекцијских уређаја може се
поправити квалитета репродукованог снимка. У основи, модерне фоноскопске
идентификацијске методе обухватају цјелокупност психофизиолошких појава које
се испољавају у процесу говора.

Изузев ситуацијског контекста оне обухватају индивидуалне скупине семантичких,

лингвистичких, фонетских и акустичких особина, као и психологију и патологију
говора, слуха и гласа. Узимају се у обзир индивидуалне карактеристике појединих
говора (500 и више), што, свакако, омогућава идентификацију особа с
карактеристичним нагласком, па чак и код снимка с интензивним сметњама,
деформираним и регистрираним у ограниченом спектру фреквенција, под условом
да ниво говорних сигнала прелази ниво сметњи нешто изнад теоретске границе
перцепцијске могућности човјека. Данас је успјешно ријешен и проблем
флуктуације појединих група особина које у природном говору зависе о контексту
ситуације и психофизичком стању човјека. Свакако да постоје израђени принципи
и критеријуми узимања компаративног материјала. Већина метода које су у
примјени данас су универзалне методе јер практично омогућавају идентификацију
особе независно о језику којим се она служи, под условом да се у процесу
идентификације узима у обзир специфичност датог језика и да се располаже
компаративним материјалом прикупљеним на одговарајући начин. Поред осталог
(у зависности од садржаја и квалитете снимка), у одређеним ситуацијама, могуће је
утврдити и мјесто с којег особа говори или је говорила (село, град и сл.), улицу,
просторију, врсту отвореног простора, да ли се ради о снимку са неког пловила,
зракоплова или других прометних средстава, доба године, мјесец, дан и сат и
минуту (кад се ради о истовременом снимању ТВ или радио емисије), радњу коју
врши особа која говори (док говори), врсту употријебљеног средства за вријеме
извршења кривичног дјела, па чак и номиналну вриједност кованог новца итд.
Говорник може шаптати или ометати говор, али се све сметње могу отклонити и
особу идентификовати. Захваљујући осјетљивости ове методе, поред
идентификације лица могуће је утврдити и друге карактеристике лица: здравствено
стање говорника, разна емоционална стања, поједине врсте болести итд. Доказно
гледајући, што је најважније, фоноскопска идентификација извршена леге артис је
на нивоу дактилоскопске идентификације, дакле фонограм има доказну снагу
дерматограма.

Категорије идентификације гласа – резултати идентификације гласа могу се

сврстати у једну од пет категорија:

1. сигурно исти говорник,

2. сигурно није исти говорник,
3. вјероватно исти говорник,
4. вјероватно није исти говорник и
5. нема одлуке због: лошег снимка, нема довољно звукова за идентификацију,
бука итд.

Форензичка серологија

Форензички серолози примјењују начела и технике биохемије, серологије,

имунологије, хематологије и молекуларне биологије на распознавање и
индивидуализацију крви и других тјелесних текућина. Питања на која опћенито
одговара испитивање јесу: (1) Којој групи мрља припада? (2) Којој врсти мрља
припада? (3) Садржи ли испитивана мрља (траг) исту крвну групу или изоензиме
или ДНА као и одређени познати (неспорни) узорак?

У најопћијем смислу посматрано наука која се бави проучавањем серума (серум

/лат./, текући саставни дио крви; жућкаста, прозирна вискозна текућина, која се
одваја из крви таложењем крвних зрнаца и фибрина) назива се – серологија. Она
испитује хемијски састав серума (серохемија), његове специфичне особине, које се
заснивају на односу серумске бјеланчевине и крвних зрнаца, те на односу бактерија
и антигена, њиховој аглутинацији и хемолизи, и на осталим специфичним
реакцијама серума (имунологија). Серологија је значајна и у испитивању и
одређивању крвних група (нпр. код трансфузије, с обзиром на Рх – фактор), те у
идентификацији крви са судско медицинског гледишта (утврђивање очинства,
разликовање људске крви од животињске итд.).

Анализа ДНА

Рјешавање најтежих, али и најлакших (када то околности случаја захтјевају;

свакако је упитна и подјела на најлакша и најтежа) кривичних дјела, данас, је
просто незамисливо без примјене ДНА анализе. Увођење ДНА анализа у
форензичку праксу представља, по неподјељеном мишљењу аналитичара и
форензичара, највеће знанствено откриће 20. вијека.

ДНА (бос. де/з/оксирибонуклеинска киселина; енг. Деоxyрибонуцлеиц Ацид)

анализа данас, ван сваке сумње, има незамјењиву улогу у форензичким знаностима.
Почев од 1985. године када су др. Алеx Јеффреyс и сарадници први пут примјенили
ДНА анализу у рјешавању форензичких проблема, до данас широм земаљске кугле,
том методом ријешени су бројни судско-медицински случајеви, који би без
примјене ове методе, вјероватно остали неразјашњени. Недвојбено је да је ДНА
анализа постала “нови облик знанственог доказа” који јавност и струка непрекидно
процјењују. Све више судова широм свијета прихваћа резултате који се базирају на
ДНА анализи, а више је него оправдано, вјеровати да ће у блиској будућности ова
технологија бити опће прихваћена у правном систему. Генерално посматрано,
неколико је главних примјена ДНА анализе у судској медицини, међу којима
свакако треба издвојити: истраживање криминалних радњи, утврђивање идентитета
особа и доказивање очинства (све су ово случајеви који, свакако, спадају и у област
криминалистике).

Још један посебан квалитет пружају ДНА анализе, а то је могућност сигурног

доказа и сигурност коначне пресуде. Одувијек је постојала могућност (намјерна и
ненамјерна, случајна или не, те она која је плод незнања итд.) да буде невино
осуђених. Не постоји горе проклетство него осудити невиног човјека. Никаква
каснија кајања не могу поправити ствар, никаква каснија сатисфакција неће бити
довољна. А некада може бити и касно, јер нпр. смртна казна може бити извршена.
У том смислу, улога ДНА анализа, представља још један квалитет више. Упрво је у
Америци у току “ДНА инноценце пројекат” покренут с циљем ослобађања
погрешно оптужених и осуђених особа, те је управо захваљујући (већином) ДНА
анализама у протеклих десетак година ослобођено стотињак особа, од којих су
неки били осуђени и на смртну казну!

Основни елементи хумане генетике, хромосома, гена и ДНА

Човјек, али и сва жива бића грађен је од ћелија (станица), које истовремено
представљају најмању структурну и функционалну јединицу нашег организма. У
садашњем тренутку егзистира претпоставка да је људски организам грађен од
приближно 100 трилијона ћелија. Иако су ћелије сепцијализоване за различите
функције, по својој су структури, углавном, веома сличне, и грађене су од језгра и
цитоплазме. Основна генетичка информација смјештена је у језгри, док се у
цитоплазми налазе бројне ћелијске структуре које одржавају ћелију на животу.
Једна од тих структура, важна за производњу ћелијске енергије, су митохондрији. С
форензичког стајалишта, митохондрији су важни јер садрже митохондријску ДНА
(мтДНА) која се насљеђује директно путем мајчинске линије (о мтДНА). Иако
величина просјечне ћелије одговара отприлике 1/10 промјера длаке, проналажење
биолошких трагова који садрже довољан број ћелија недвојбено може бити
пресудно у рјешавању судско - медицинских и криминалистичких случајева. И
поред тога што постоје одређени изузеци, свака од ћелија у нашем организму
садржи потпуно идентичну генску поруку, насљеђену од мајке и оца.

Уважавајући чињеницу да свака особа наслиједи половицу генетичког материјала

од мајке, а половицу од оца, ДНА тестирањем је могуће утврдити повезаност
између испитаних особа. Друга веома важна особина ДНА је да је стабилна и да се
током времена не мијења, па се правилно похрањен узорак може упоредити с
неким другим узорком узетим и након неколико година. Све наведено, недвојбено,
потврђује велику улогу ДНА анализа у криминалистици и судској медицини.

Језгрина ДНА представља генетички материјал, који носи насљедну поруку,

записану у генима, а чију основну структуру чини ДНА. Другачије речено, гени су
активни сегменти који се налазе на тачно одређеним мјестима ланаца ДНА. Управо
захваљујући нормалном функционисању гена, свака јединка има одређене
параметре раста и развоја организма (у том смислу је нпр. генетички одређено да
особа има 2 ноге и 2 руке), али, исто тако, и неке друге параметре, као нпр. висину,
боју очију итд. Уважавајући наведено очито је да је ДНА средишња молекула
живота која контролише раст и развој сваког живог бића. Укупна једрова (језгрина)
ДНА смјештена је у структурама које се зову хромосоми. Од укупно 46 хромосома
који се налазе у ћелијама сваког појединца, 23 је наслијеђено од оца, а 23 од мајке.
Прецизније речено, при стварању нове јединке, 23 хромосома долази из јајне
ћелије, а 23 из спермија. Хромосоми се у једру налазе у паровима, па се тако код
човјека налази укупно 23 пара хромосома. Један од тих парова чине и сполни
хромосоми (X, Y) који су важни код одређивања спола сваке јединке и међусобно
се разликују. Преостала 22 пара хромосома су аутосоми који су хомологни у оба
спола. Искључујући могуће хромосомске малформације, опћенито вриједи правило
да два X хромосома (XX) одређују женски, а комбинација X и Y хромосома (XY)
мушки спол. Веома је важно истаћи чињеницу да све тјелесне ћелије (нпр. ћелије
коже, коштане ћелије, бијеле крвне ћелије итд.) садрже по 46 хромосома (23 пара),
док сполне станице (спермији и јајашце) садрже упола мање, односно 23
хромосома. Унутар хромосома се на тачно одређеним мјестима налази приближно
30 000 до 40 000 гена који одређују сва својства једног организма. Физички
положај гена на хромосому назива се локус. Два аутосома који чине пар одговарају
један другом како по структури тако и по функцији. Због тога се таква два
хромосома, која су слична по грађи и носе идентичне гене, зову хомологи
хромосоми. Идући даље, треба истаћи да се гени који на хомологим хромосомима
заузимају исти положај или локус и који на различите начине одређују исто
генетичко својство називају алели. Алели су, у бити, два иста гена с разликом у
секвенци. Још је потребно објаснити два појма која се врло често сусрећу у
генетици, па аналогно томе и судској медицини, а то су – хомозигот и хетерозигот.
Хомозигот представља генотип који има идентичне алеле, односно исте гене на
одређеном локусу на пару хомологних хромосома. Насупрот томе, хетерозигот
означава особу или генотип који има 2 различита алела на одређеном локусу на
пару хомологих хромосома. Типично, један алел има ДНА нормалне грађе, док
други има одређену мутацију по којој се разликује од првог. Но овај се термин
користи и у случајевима постојања два различита али функционално нормална
алела.

Молекула ДНА грађена је у облику двоструке завојнице и смјештена је у свих 46

хромосома. Кад би се та иста ДНА у потпуности размотала, добила би се нит дуга
око 2 метра. ДНА сачињавају јединице назване нуклеотиди, и свака молекула
садржи око 3x109 таквих јединица (база). Сваки нуклеотид састављен је од три
подјединице: шећерне базе, фосфатне групе и нуклеотидних база које садрже
душик, а зову се: аденин (А), гванин (Г), цитозин (Ц) и тимин (Т). Веома је важно
истаћи чињеницу да се у двоструком ланцу аденин увијек спаја с тимином (А - Т), а
цитозин с гванином (Ц - Г). Нормални услови искључују могуће спаривање по
некој другој схеми.

Управо те везе између аденина и тимина, те гванина и цитозина одржавају

двоструке ланце ДНА заједно. Управо тај појединачни контакт између наведених
јединица назива се пар база (пб). Измјене наведених база или разлика у броју
понављања парова база које имају одређен редосљед представља основу
утврђивања идентитета особе.

Познато је да већине ДНА слиједова не садржи гене, већ служи као помоћни
генетички материјал. Такви су сљедови високо - полиморфни и одређени су
различитим бројем понављајућих ДНА секвенци. Ови понављајући сљедови
називају се промјењиви број понављајућег низа или ВНТР (енгл. Вариабле нумбер
тандем репеатс). Локуси се међусобно могу разликовати по једном или више
таквих понављања. Најчешћа метода за анализу ВНТР-а је полиморфизам дужине
умножених уломака или АФЛП (енг. Амплифyед фрагмент ленгтх полyморпхисм).
У одређеним ситуацијама (случајевима), ВНТР регије могу бити одговорне за
генетичке болести. Нпр. кад понављајући слијед дуг три базе кодира неку
аминокиселину у протеину назива се кодон. У случајевима када је број
понављајућих сљедова превелик може доћи до поремећаја структуре, што је један
од предуслова за развој генетичке болести. Већина се ВНТР локуса налази у
дијеловима анонимне ДНА који не кодирају протеине или у интронима –
некодирајућим дијеловима гена. Ти се ВНТР локуси користе у форензичким
анализама узорака, током којих се испитује један или више оваквих локуса. За
већину форензичких ДНА тестирања користе се локуси који се налазе на 44
аутосома.

Анализа ДНА у судској медицини базира се на спознаји да је само 0,5% ДНА

различито код сваке особе. Највећи дио ДНА заправо је генетички материјал чија
улога у синтези протеина, који чине основу за функционисање нормалног
организма, није позната. Ипак, и тај мали дио ДНА садржи велики број тзв.
полиморфизама, односно разлика у генетичком коду међу појединцима, па због
тога можемо с готово потпуном сигурношћу тврдити да сватко од нас има
јединствену генетичку грађу, наравно, осим једнојајчаних близанаца. Баш на
чињеници да смо сви генетички различити темељи се анализа трагова пронађених
на мјесту злочина, идентификација жртава, утврђивање очинства или пак
извршилаца силовања. Код већине локуса који кодирају протеине постоји само
један облик гена. То је због тога што већина гена није толерантна према
мутацијама. Они гени који толеришу мутације имају више од једног облика, тј.
имају своје алеле. Локуси који садрже алеле који се појављују с релативно високом
учесталошћу називају се полиморфним локусима. Генетичка варијабилност код
крвних група, серумских протеина и трансплатацијских антигена на нивоу
протеина одраз је управо тог полиморфизма, то јест, варијабилности на нивоу
ДНА. Напредак у ДНА технологији омогућио је откривање тих варијабилности
(полиморфизама) код специфичних ДНА сљедова. Анализа репететивних секвенци,
које укључују и кратке тандемски репететивне секвенце (схорт тандеме репеатс)
и које представљају изузетно полиморфне сегменте хуманога генома, је тренутно
најмоћније оруђе које у спрези с класичним методама може да презентира
најпотпунију слику присутнога диверзитета хуманих индивидуа.

Већ крајем 60 - тих година прошлога вијека, утврђено је да се еукариотска ДНК

састоји од више типова секвенци, које је Јелинек са сарадницима класифицирао у
три скупине:
(a) уникатне - једна копија секвенце у оквиру халпоидног генома,
(b) умјерено репетативне - 103-105 копија секвенци у оквиру хаплоидног генома,
и
(c) високо репетитивне - око 106 копија секвенци у оквиру хаплоидног генома.

Након тога су ове класе секвенци била предметом многобројних истраживања, с

циљем појашњења структурно - функционалног постојања оваквих форми ДНК.

Присуство умјерено и високо репетитивних секвенци је карактеристика скоро свих

виших еукариота. Према Сингеру ове секвенце чине 20 - 40% генома свакога
сисара. С друге стране, Хардман је запазио да ниже еукариоте и прокариоте
карактеришу мањи геноми који се сасоје од “лоw ор сингле цопy” кодирајућих
секвенци.
Репетитивне секвенце се могу издиференцирати у двије скупине:

1. тандемски репетитивне (тхе тандемлy репетитиве) секвенце,

2. расуте (уметнуте) репетитивне (тхе интерсперсед репетитиве) секвенце (слика
1).

Слика 1 – Класификација репетитивне ДНК у људском геному

Тандемски репетитивне секвенце заузимају 5 - 10% генома сисара и карактеришу

се понављањем истих или релативно сличних секвенци варирајуће дужине.
Цхарлесwортх прихвата подјелу тандемских репетитивних секвенци базирану на
постојању:

1. сателитне ДНК,
2. мини- и микросателитне (СТР) ДНК,
3. транспособилних елемената.

Исти аутор тврди да према хипотези о “себичној” ДНК (Селфисх ДНА хyпотхесис),
овакве секвенце имају способност неовисне репликације унутар генома.

Постоји више модела који описују механизам еволуционог постанка репетитивних

секвенци, но још увијек сваки од њих је на нивоу хипотезе. Често се потенцира да
су ове секвенце јако битне као дугорочни потенцијал еволуције појединих
популација. Већина таквих претпоставки се темељи на чињеници да се
интерспецијска разлика у величини генома првенствено базира на присуству, тј
одсуству ових секвенци. Али и даље се не зна да ли је присуство репетитивних
секвенци крајњи резултат или услов даљих еволутивних промјена неке врсте.

Минисателитна и микросателитна ДНК чини неизоставни миље хуманог генома.

Минисателити, често означени као и ВНТР (вариабле нумбер оф тандем репеатс)
садрже секвенце дужине 9 - 80 базних парова које се понављају одређен број пута.
Микросателити, пак, су представљени кратким секвенцама од 2 - 5 базних парова,
које на одређеном локусу, проматрано у једној популацији, могу бити
представљене варирајућим бројем копија.

У литератури је описано више од стотину различитих хуманих СТР локуса,

лоцираних на скоро свим хромосомима који представљају већи дио људскога
генома. Појам локус треба схватити у релативним оквирима. Према дефиницији
локус је позиција гена у геному индивидуе. Такођер, ген је функционални сегмент
ДНК који детерминира једну или више особина. У случају СТР локуса прецизира
се позиција СТР секвенци у геному, али се и наглашава да већина ових секвенци, уз
пар изузетака, не посједује нити једну познату функцију која карактерише гене.
Зато појам СТР локус треба прихватити само као позициони маркер унутар
одређене средине, било да говоримо о једној регији, тј. хромосому или укупном
геному.

Већ је речено да се СТР локуси састоје од секвенци дужине 2 - 5 базних парова које
се понављају одређен број пута. Број понављања варира од индивидуе до
индивидуе. Није неуобичајено да двије особе имају исте алелне варијанте на
посматраном СТР локусу, па чак да се поклапају и на два или три СТР локуса, али
вјероватноћа да постоје двије особе са идентичним алелним варијантама на, нпр. 15
СТР локуса, заступљених у ПоwерПлеx 16 киту за кавказоидно становништво,
према Спрецхеру износи 1/1,83 x 1017. То значи да би људска популација морала
бројати 18.300.000.000.000.000 индивидуа да би задовољила математички модел у
којем би такво поклапање било вјероватно.

Најбоље испитани и најчешће укључивани у анализе индивидуалног и

популацијског биодиверзитета су тетрануклеотидни СТР локуси, али практичну
примјену су пронашли и три- и пентануклеотидни системи. Често се при креирању
појединих комерцијалних китова користи и синтеза тетра и пента локуса. Тако се
добијају китови с високом разином индекса искључивања.

Пожељне особине једног СТР локуса су:

1. висока хетерозиготност,
2. јасно издиференциране репетитивне јединице,
3. јасно издиференциране алелне варијанте и
4. једноставна и сигурна амплификација.

Постоји више типова СТР локуса, класифицираних од стране Урqухарт ет ал.:

1. структурно једноставни (симпле цонсистинг) - једна репетитивна секвенца

(Д5С818),
2. структурно једноставни уз присуство некомплетних алелних варијанти (симпле
wитх нонцонсенсус аллелс) - једна репетитивна секвенца (ХУМТХ01),
3. структурно сложени (цомпоунд цонсистинг) с двије или више репетитивних
секвенци (ГАБРБ15),
4. структурно сложени уз присуство некомплетних алелних варијанти (цомпоунд
wитх нонцонсенсус аллелс) - двије или више репетитивних секвенци,
5. комплексни (цомплеx репеатс) више репетитивних секвенци с присутним
инсерцијским секвенцама (Д21С11),
6. хиперваријабилни (хyпервариабле репеатс; СЕ33).

У октобру 1993. године, ДНК комисија ИСХФ-а (Интернатионал Социетy оф

Форенсиц Хаемогенетицс) је препоручила номенклатуру СТР локуса и алелних
варијанти која је и данас у употреби. У имену СТР локуса садржан је број
хромосома на којему је пронађен, нпр. Д21С11 значи да се ради о ДНК секвенци
(Д) смјештеној на 21. хромосому (21) која је сингле цопy (С) и то је 11. откривени и
категотизирани маркер на 21. хромосому (11). Номенклатура алелних варијанти се
базира на броју репетитивних јединица садржаних у њој. Ако алелна варијанта
нема стандардни репетитивни мотив, тј ако је у њој садржан математички цијели
број репетитивне јединице плус још један њен дио, онда се алелна варијанта
означава н.м гдје н број цијелих репетитивних јединица, а м број база некомплетне
репетитивне јединице коју алелна варијанта садржи.

Постоје и СТР локуси који улазе у састав некога гена у свом називу носе назив и
локацију тог гена, нпр ХУМТХ01 који је добио име по својој улози интрона 1 гена
за хуману тирозин хидроксилазу.

О самој методологији издвајања, амплифицирања и детекције ДНА за потребе ДНА

анализе на овом мјесту неће бити говора (због циљева самог рада), а све оне који
желе додатне информације упућујемо на нпр. књигу др. Драгана Приморца
“Примјена анализе ДНА у судској медицини и правосуђу” или друге сличне књиге.

Улога генетике у форензичној медицини

Велики дио форензичних испитивања односи се на идентификацију и

успоређивање трагова казнених дјела, било да се ради о балистици, испитивању
длака и влакана, карактеризацији опојних дрога, идентификацији боја, отисака
папиларних линија или препознавању осумњиченог. Често се од знанственика
форензичара тражи да испита биолошке трагове прикупљење на мјесту казненог
дјела и утврди потјечу ли ти трагови од осумњичених особа. Такав доказни
материјал може укључивати трагове крви, трагове сперме изузете са жртве
силовања, труљењем распаднута мртва тијела, остатке костура, дијелове тијеле,
длаке и слину. Слично, у грађанском поступку могу се тражити биолошки докази о
сродству (спорна очинства, спорна усељења) и у казненом поступку (силовање или
инцест с посљедицом трудноће).

Идеја да се генетски маркери могу искористити за рјешавање ових проблема

идентификације особа није нова и може се слиједити од 1902. године кад су Маx
Рицхер и Царл Ландстеинер, проналазачи АБО сустава крвних група, приви
предложили да се одређивање крвне групе трага крви можи искористити да
помогне у откривању везе између трага крви с мјеста криминалног догађаја и
осумњичене особе, или у искјучивању те везе. Касније, кад је становљено да се
крвне групе наљеђују, овај систем идентификације проширен је на утврђивање
сродништва. Од тих пионирских дана развијени су и кориштени за форензична
испитивања многи други генетски маркери, који се темеље на серолошким или
електрофоретским разликама протеина.

Премда су ови класични сустави типизирања релативно једноставни, јефтини и

могу пружити вриједне доказе о невиности осумњиченог или утврдити да човјек
није отац дјетета, ипак имају неколико озбиљних недостатака. Прво, већина ових
генетских маркера показује само умјерену разину промјењивости особних
обиљежја и стога не могу послужити као довољни фактори за идентификацију
особа. На примјер, АБО систем крвних група може се користити за сврставање
људи у само четири скупине (крвне групе А, Б, АБ и О), од којих је свака
уобичајена у Босни и Херцеговини (само у различитом проценту). Подударност
крвне групе трага крви и крвне групе осумњичене особе зато пружа само слаб
статистички доказ истинске повезаности. Приликом испитивања очинства стање је
још лошије. На примјер, ако је мајка крвне групе О, а њезино дијете крвне групе А,
тада је према Менделовим законима генетике први отац дјетета морао генетски
судјеловати у дјететовој крвног групи А, те зато мора бити крвне групе А или
крвне групе АБ. Половица популације у Великој Британији има те двије крвне
групе, те је 50% вјеројатности да лаћно оптужен мушкарац неће бити искључен као
отац дјетета. Ради рјешавања ових проблема форензични серолози развили су
много различитих маркера, који заједнички могу осигурати одговарајућу разину
индивидуалне посебности. Међутим, већина ових маркера темељи се на тварима
крвних група које нису присутне у другим тјелесним ткивима и могу се користити
само за типизацију крви. Надаље, ови маркери сложене су биокемијске твари које
су нестабилне и често буду разграђене у узорцима за испитивање. Приликом
утврђивања очинства узастопним испитивањем с многим маркерима може се
искључити већина лажно оптужених мушкараца који нису очеви, али се не може
доказати очинство. (Дакакао, било је неколико случајева код којих су сва
уобичајена испитивња довела до позитивног заључка о очинству, да би касније
анализа ДНА показала чисто и недовојбено искључивање очинства.)

СТР локуси су се показали као најзанимљивији дио насљеднога материјала са

аспекта форензичке знаности.
Већ је наведено да су микросателити, тј. СТР секвенце значајно заступљене у
геному еукариотских организама. С обзиром на висок ступањ њихове
варијабилности, проучавање СТР секвенци се широко употребљава у генетичком
мапирању, ДНК форензичким студијама, као популациони маркери и слично. У
посљедење вријеме ове секвенце су постале веома привлачне као предмет
истраживања, јер Рубинсзтеин описује повезаност одређених тринуклеотидних
СТР локуса, у случајевима њихове хиперекспанзије, са извјесним генопатијама.
Такођер, микросателити могу послужити као занимљиви показатељи када се ради о
испитивању сличности, тј. различитости ДНК састава генома сродних врста, као и
својеврсни показатељи тренда еволуције. Примјера ради, запажено је да одређени
микросателитни ДНК системи имају тенденцију елонгације, тј да су дужи код
човјека него код других испитаних примата те да могу директно еволуирати и то
различитом стопом код сродних врста: шимпанзе, орангутана и гориле.

Ипак, најшира је примјена директне анализе СТР секвенци у различитим

процесима идентификација. ДНК је као узорак први пут искориштен 1985 од
стране генетичара Јеффреyс-а. Од тада ДНК анализа је постала широко
распрострањена у сигнификаном дијапазону различитих истраживања, било да се
ради о утврђивању очинства, форензичким анализама или о пројектима
идентификације жртава ратних дејстава, пројекту који је присутан и на босанско-
херцеговачким просторима. С обзиром на уникатност добијених резултата, цијела
метода је и добила име ДНА фингерпринтинг. Овај назив јасно осликава њену
важност која се огледа и у постепеном потискивању стандардног отиска прстију,
као, до сада неприкосновеног, доказа.

Предност профилирања СТР локуса је та што је за одговарајуће претраге довољан

само мали траг људскога ткива (длаке, капљице крви, букалне слузнице или чак
зноја) из којега се може изолирати ДНК. ДНК може бити чак и у високом ступњу
деградације, јер су СТР секвенце кратки сегменти молекуле које најчешће остају
интактне.

Не би било прентециозно предвидјети скору будућност у којој ће се умјесто отиска

прста, приликом подизања личних докумената, остављати мали узорак ткива,
рецимо букалне слузнице, који ће бити гаранција успјешне идентификације.

Постоји велики број комерцијалних китова који се употребљавају за

амплификацију различитих СТР система. Обично се ради о најбоље испитаним и
изузетно хетерогеним СТР локусима. Жеља за прикупљањем што више података из
релативно малих ДНК узорака иницирала је продукцију китова који
коамплифицирају и профилирају мултипле СТР системе. Мултипли ПЦР Едwардс
описује као додавање више од једнога сета ПЦР прајмера у реакцију ради циљаног
и симултаног амплифицирања секвенци неколико СТР локуса унутар
анализираног, у нашем случају хуманог, генома. Употреба ових китова повећава
моћ дискриминације двије индивидуе, тј. смањује могућност постојања двије
индивидуе унутар испитиване популације, које имају потпуно идентичан профил.
Такодјер, кориштење мултиплекса је уштеда у времену и у материјалу у односу на
одвојене амплификације. Ипак, при избору СТР локуса који за процес
амплификације секвенци у оквиру једног мултиплог комплекса, мора се обратити
пажња на чињецу да амплификација једног региона може инхибира амплификацију
другога.
Кориштење ових комплекса захтјева оптимизацију амплификацијског протокола у
смислу утврђивања температуре и дужине трајања денатурације, везивања прајмера
и синтезе компламентарних ланаца. Ту оптимизацију обично спроводе компаније
које и производе китове па се упоредо са купљеним китом добију и протоколи, који
се односе на различит тип узорака, кориштене Таq полимеразе и ПЦР
тхермоцyцлер инструмента.

Данас се на тржишту може наћи велики број таквих китова, али у овој области
монопол држе компаније Промега и ПЕ Апплиед Биосyстемс комплетима:

1. ПоwерПлеx ТМ 2.1 (Промега),

2. ПоwерПлеx ТМ 16 (Промега),
3. АмпФИСТР ЦОфилер (ПЕ Апплиед Биосyстемс),
4. АмпФИСТР Идентифилер (ПЕ Апплиед Биосyстемс),
5. АмпФИСТР Профилер Плус (ПЕ Апплиед Биосyстемс),
6. АмпФИСТР СГМ Плус.

У великом броју земаља започет је процес формирања база података, које

обухватају сакупљене СТР профиле. С обзиром на степен глобализације самога
процеса, тј. на потенцијално стварање глобалне мреже таквих база података, све
новонастале базе требале бу бити, мање - више, униформисане. Неколико земаља је
стандардизирало одређени сет СТР система, као предувјет уношења добијених
резултата у базу. У УСА ФБИ је утемељио Цомбинед ДНА Индеxинг Сyстем
(ЦОДИС) са 13 СТР локуса. У Европи је то Еуропеан Нетwорк оф Форенсиц
Сциентист Институтес (ЕНФСИ) који се базира на 7 локуса. Интерпол пак
захтјева минимално 6 локуса као стандард за унос података у њихову базу
(ИССОЛ), док је у Јужној Америци предложен ГИТАД (Групо Ибероамерицано де
Трабајо ен Аналисис де ДНА) стандард који обухвата 6 локуса.

Конвенционалне методе, недвојбено, одиграле су велику улогу у откривању и

разјашњавању различитих кривичних дјела. Ипак, тек појавом ДНА анализа, стекли
су се услови за апсолутно поуздане резултате.

Трагови отисака/утисака

Експерти у овом подручју баве се различитим типовима дво или

тродимензионалних трагова попут отисака обуће, отисака гума и отисака стопала.
Трагови се упоређују са познатим траговима које је начинио предмет за који се
сумњичи (сматра) да је узроковао траг утиска или отиска. Неки типови тих трагова,
попут отисака прстију и трагова алата потпадају под подручје других претходно
описаних подспецијалности.

База података ципела је такође од велике помочи истражитељима различитих

злочина. Тако индекс отисака ципела, као на примјер, СИЦАР, омогућава визуелно
упоређивање отисака с онима пронађеним на другим мјестима (лице мјеста неког
злочина, на примјер). Произвођачи обуће дају узорке нових типова потплата за
спремање у базу података.
Примјер из праксе – Полицајци града Торqуаyа у југозападној Енглеској увјерили
су се у вриједност базе података о отисцима ципела када су 2001. године испробали
систем Треадмарк. У конкретном случају се једна од посјетилаца увукао у
складиште трговине спортском опремом у Торqуаyу, украо јакну марке Нике и
побјегао кроз прозор. Полиција није имала никаквих трагова док, након три
седмице, запосленици нису отворили једну од кутија и у њој нашли пар старих
ципела. Лопов који је украо јакну, такођер је замјенио своје старе ципеле за нови
пар спортске обуће. Истражитељи су скенирали потплате старих ципела, а
Треадмарк систем је нашао да одговарају ципелама човјека који је раније био
ухваћен због другог кривичног дјела. Суочен са таквим доказом, одмах је признао
кривицу.

Испитивање спорних докумената

Експерти из тог подручја проводи научно испитивање рукописа, стројописа,

тискана, фотокопирана и осталим типовима механичке производње писана
материјала. Специјалист такође, може анализирати тинту, папир и друге састојке
докумената као што су опоруке, писма, захтјеви за откупнину итд. Друга
испитивања укључују установљавање извора или писца документа, утврђујући да
ли је потпис изворан или кривотворен, одређивање старости документа,
утврђивање уништеног или избрисаног рукописа (садржаја), откривање
преправљања и испитивање трагова утиснућа, те спаљених и нагорјелих
докумената.

Аутентични документи - да би одређени документи били аутентични, морају

задовољавати слиједеће услове: 1) морају имати карактеристике специфичне за сам
документ (одговарајући папир или други материјал, штампу, заштиту, податке који
се односе на носиоица итд.) и 2) неки од њих морају имати различите знакове
гаранције (као што су сухи или слични жигови код докумената за утврђивање
идентитета). Важно је да су карактеристике очите и да их је лако препознати
приликом контроле којом се врши идентификација и провјера аутентичности
докумената.

Фалсификат – оно што је преиначено на аутентичном примјерку додавањем

одузимањем (брисањем) или њиховом комбинацијом. То може бити нпр.
преправљање оригиналних оптицајних новчаница у смислу повећања њихове
номиналне вриједности.

Кривотворина – представља оно што је патворено, оно што је потпуно нов

производ израђен на начин да се може побркати с оригиналом. Ријеч је примјерице
о репродуцирању лажног оптицајног кованог или папирнатог новца.

Фалсификати с криминалистичког становишта – обично се дијеле на потпуне и

дјеломичне. Према врсти и намјени – на фалсификате рукописа, знакова за
вриједност, новца, знакова за обиљежавање роба, умјетничких дјела, вриједносних
папира, антиквитета итд.

Испитивање кривотворених исправа – кривотворине разних врста јављају се

одавно. Неке од најстаријих везане су за писане документе. Прва испитивања
вршена су непоузданим, могло би се рећи методама сумњиве природе. У садашњем
тренутку доминирају графометричке методе у оквиру којих се, примјеном
математичких метода и збрајања појединих особитости у рукопису, сравњују
спорни и неспорни рукопис и утврђује вјеродостојност спорног рукописа. Поред
наведене у употреби је и графичка метода.

Вјештачити рукопис значи испитати спорни и неспорни рукопис. Фалсификат

рукописа може настати прекопиравањем (јако транспарентно свјетло или индиго),
те имитирањем. Фалсификован може бити цијели документ (говоримо о потпуном
фалсификату) или неки његов дио (говоримо о дјеломичном фалсификату). Поред
ријечи и реченица могу се кривотворити бројеви, потписи и парафи. Током
експертизе спорног и неспорног документа испитују се: правац рукописа, односно
правац кретања реченице, који може бити кос на једну страну, кривудав, јајаст итд.,
размак између ријечи у реченици, везаност рукописа, писање слова, нагиб
рукописа, положај средства писања, брзина писања, услови писања, рјечник писања
итд. Блиски рођаци могу (али не морају) имати врло сличне рукописе. Могуће је
уочити разлику између женског и мушког рукописа. Женски је чешће заобљен, а
мушки оштар (свакако да изузеци постоје). Свакао да све ово треба узимати и са
дозом релативитета.

Експертиза потписа тежа је од експертизе рукописа, првенствено због тога што се

потписи у правили састоје од двије ријечи (некада и краће, скраћени потписи).
Утврђује се несигурност потписа, јак притисак средства писања, кривудавост
линија итд. Исто тако, експертиза бројева врло је отежана, посебно ако немамо
више бројева и уколико они немају своје специфичности. Тада се испитују детаљи
почетка и завршетка броја, висине броја према броју, међусобна одстојања
округлих дијелова броја. Најпогоднији за испитивања бројева су бројеви 1, 2, 3, 4,
5, и 6. У ситуацијама када се располаже с једним или два спорна броја експерту је
тешко дати децидно мишљење да је ријеч о кривотворењу.

Посматрано са аспекта правилности, обично се откривањем фалсификата долази и

до круга особа међу којима треба тражити извршиоца (или особу веома важну у
цјелокупној карици недозвољене активности). Сигурно је да велику улогу у
откривању фалсификата игра испитивање папира. Данашње тржиште одликује
присуство веома разноликих папира, јер сваки произвођач има одређене
специфичности у технологији производње, као и у изради формата, па је то такођер
један од начина откривања фалсификата. Папир различитих произвођача разликује
се по дебљини, еластичности, боји, воденом знаку, тежини, количини пепела (када
се папир спали), влакнима у папиру, гумирању папира, сјечењу папира, линијама,
коцкицама и осталим видљивим уцртавањима у папир. Врло често се приликом
кривотворења примијењују и радирања. Начини и средства знатно варирају од
оштрих предмета до гумица. Радирања се откривају уз кориштење лупе,
микроскопа и разних хемијских и физикалних метода. Запажено је и брисање
рукописа хемијским средствима – оксидацијска и редукцијска средства. Од њих,
обично, не остају посљедице на папиру.

Једна од присутних појава јесте и уништавање докумената, писама и сличних

докумената, њиховим спаљивањем. У зависности о каквом папиру је ријеч и у
каквом стању се налази, врши се његово фиксирање (учвршћивање). Тако се нпр.
чврсти комадићи карбонизираног папира лијепе на стаклену површину. У
случајевима када је папир у комаду, да се приликом транспортовања не би
оштетио, понекад га је потребно изложити дјеловању водене паре или га попрскати
шелаком (као замјена може се користити лак за косу). Ако се ради о врло
осјетљивом карбонизираном папиру, шелак се наноси индиректно усмјеравањем
аеросолног млаза према папиру под углом од 450. Ранији текст може се учинити
видљивим путем контрасне фотографије, употребом фотографских филтера, косе
свјетлости, ИЦ зрака, методом поступног жарења, те примјеном хемијско –
физикалних инструменталних метода.

Испитивање старости средства за писање знатно је отежано престанком употребе

жељезно – галусних нити. На тај начин се старост код хемијских оловака може
утврдити само приближно. Међутим, могуће је примјерице утврдити да је дио
текста руком истог скриптера надописан, или да је раније избрисани текст написан
другом хемијском оловком и тако доказати фалсификат. Графитне оловке раде се
од графита и каолина па су готово идентичне у погледу хемијског састава, што
свакако умногоме отежава евентуално упоређивање (потребно је извршити веома
осјетљиве хемијско – физикалне квалитативне и квантитативне анализе).

Постоје и неке друге подспецијалности, али о њима нећемо писати овај пут.
Међутим, важно је напоменути да у овом дијелу пишемо само о најосновнијим
елементима подспецијалности (користећи и најједноставнији и најразумљивији
начин писања), те да ће се о њима много више и шире (понегдје и нешто другачије)
говорити у посебним дијеловима (или је додатне информације могуће потражити у
другој литератури).

2. Форензичка медицина

Форензичка медицина представља специјализирану грану медицине која путем

налаза и научног мишљења помаже органима поступка у рјешавању правних
питања. Са становишта кривичног поступка она обухвата све што захтијева
стручну медицинску верификацију или објашњење у циљу пружања доказа о
кривичном дјелу и утврђивања истинитости догађаја. Судско – медицинска
дјелатност обухвата: а) експертизе – вјештачење над живим и мртвим особама у
смислу класификације и квалификације (медицинске) тјелесних озљеда, експертизе
у вези са трудноћом, силовањем итд., експертизе над лешевима и идентификација
лешева (судско – медицинска обдукција) итд., б) експертизе оруђа и оружја
кориштеним за наношење озљеде или узроковање смрти, ц) у одређеним
приликама и нека друга вјештачења која више инклинирају дјелокругу експерта за
биолошке трагове које овај у правилу треба и да обави. Најважнија подручја судске
медицине су: танатологија (питања везана уз процес умирања и настанка смрти),
проблем сумњиве (нејасне) природне смрти, тјелесне озљеде и насилна смрт,
токсикологија (у дијелу).

3. Форензичка антропологија

Антропологија је наука која се бави људским костуром те његовим развојем и

еволуцијом током историје људске врсте. Форензички су антрополози
специјализирани у препознавању и испитивању остатака људских костура када је
ријеч о правним питањима. Испитивање пронађених костију може открити јесу ли
оне људске; врсту оштећења, ако постоје; приближну доб, висину и стас особе; пол;
те здравствено стање и трудноћу. Ти експерти, такође, могу утврдити јесу ли
костурни остаци похрањени недавно или припадају људима који су умрли прије
много десетина година или чак вијекова. У оквиру ове специјалности често је
укључена и реконструкција лица. Темељем традиционалне базе података обиљежја
људских костију при реконструкцији лубања користи се глина у сврху утврђивања
идентитета (јасно је присуство многих ограничавајућих фактора у том смислу).
Међутим, савремена технологија и савремени напредак у рачунарским базама
података и самој технологији приказивања омогућује нов приступ реконструкцији,
укључујући студију процеса старења.

Дакле, кад се пронађу кости (без обзира на повод проналаска) основни задатак
форензичког антрополога је да помогне у идентификацији жртве и код
установљавања да ли је смрт наступила као посљедица злочина (не избјегавајући
улогу специјалисте судске медицине). Први корака јесте одређивање да ли су
пронађене кости уопште људске. Иако то изгледа помало чудно, неке животињске
кости могу личити људским. Као примјер се могу навести кости коњског репа које
подсјећају на кости људског прста. Наредни корак представља одређивање
старости жртве путем изучавања величине и степена распада одређених костију.
Зуби који расту, свакако могу помоћи при одређивању старости дјетета чији је
костур пронађен – почевши од првих млијечних зуба до отприлике осамнаесте
године када се често појављују умњаци (неки их означавају као зуби мудрости).
Код тинејџерске популације кости постају веће и чвршће у процесу који је означен
као окоштавање. Тако осам стотина тачака окоштавања у тијелу представља
најбоље показатеље узраста (доби) младе особе. Примјерице, кад дијете наврши
шест година већ су формиране двије коштане плочице (епифизе) на оба краја
подлактичне кости (радијуса). У периоду од 17 година код мушкараца и 20 година
код жена доња епифиза и радијус већ су спојени. Горња епифиза и радијус спајају
се врло брзо након тога. Посљедња кост која завршава свој раст је кључна кост која
може расти до 28. године. Код проучавања костура старијих особа антрополози
траже дегеративне промјене. Тако мали коштани шиљци почну да се појављују на
рубовима краљежака, зуби се у мањој или већој мјери истрошени, а зглобови могу
показивати знакове артритиса. Сви наведени симптоми појачавају се с годинама.

Најједноставнији начин разликовања мушкарца од жене за антропологе представља

преглед лубање и кукова. На самој лубању постоје три тачке које упучују на пол:
затиљачна кост (окципут), кост испод уха и хрбат изнад очију. Прве двије од
наведених костију представљају мјеста гдје су причвршћени мишићи, а све три су
код мушкараца јаче изражене. Код кукова разлика је врло очита и за слабије
познаваоце ове области. Мушки кукови су знатно ужи, али постоје и друге, мање
видљиве разлике (због тога што је женска здјелица грађена тако да омогући пролаз
дијетета, видљиво је шира од здјелице мушкарца; женски је сакрум – клинасто
обликована кост која се састоји од пет спојених краљежака – шири, а шупљина је
већа). Ако на костуру недостају и кукови и лубања (случајеви код масовних
гробница, серијских и других убистава гдје се леш/еви комадају и закопавају на
различитим мјестима), много је теже установити пол. У таквим случајевима
антрополози се морају служити разликама у стасу и снази између жена и
мушкараца. Код мушкараца су костурне тачке на којима су мишићи причвршћени
на кости јаче изражене, индицирајући већу снагу.

Најједноставнији начин процјене висине (што може, у одређеним

криминалистичким и форензичким ситуацијама бити веома важан детаљ) је
комплетирање костура или сабирање укупне дужине битних костију. Проблем
недостатака спојног ткива отклања се на тај начин што се додаје 10 до 11 цм за
одраслу особу, нешто више за дјецу, зависно од старости. У случајевима када
костур није комплетан, поједине кости служе као показатељ висине. Што је кост
дужа, то је тачнија процјена, тако да се обично прво измјери бедрена кост. Висина
највећег броја људи је 2,66 пута већа од дужине њихове бедрене кости, мада тачан
омјер зависи о раси и полу.

У дјелу посла форензичког антрополога потребно је водити рачуна и о томе да

током живота одређени здравствени проблеми, укључујући ту урођене мане као
спина бифиде, неке од заразних болести, нездраву исхрану и рак, могу оштетити
кости. Међутим, важно је напоменути да само хронични случајеви болести
остављају примјетне трагове на костуру. Слично важи и за повреде: када сломљене
кости зарасту, трагови зарастања остају јасно видљиви, тако да свака зацијељена
фрактура може помоћи при идентификацији.

Важно је напоменути да костури особа које су умрле насилном смрћу често садрже
трагове оружја/оруђа којим су убијене. Тако метци остављају карактеристичне
рупе, а оштро оружје резове и оштећења на костима. Присуство ломова, такође,
може упучивати на насиље. Антрополози морају разликовати ломове који су се
догодили прије или након смрти. И за наведено постоје јасни показатељи: суха кост
пуца различито од живе,а трагови зарастања на рубовима лома индицирају да се
озљеда догодила за живота.

Као један од кључних елемената у процесима идентификације намеће се питање

одређивање расе тијела (што баш и није проблем за простор БиХ, али досељавањем
све већег броја становника са удаљених континената тај проблем се може
појавити). Раса се утврђује помоћу лубање. Кад проучавају лубању ради одређења
расне припадности, антрополози траже неке од сљедећих кључних обиљежја: а)
Монголоидна – људи поријеклом из Азије имају издужену лубању, широко и
изразито равно лице и истакнуте јагодичне кости. Очне дупље су округле, а носна
кост је умјерене висине с равним странама, б) Негроидна – афрокарипске лубање
могу се препознати по широком отвору за нос. Зуби су већи него код других раса, а
лубања је обично издужена и уска. Јагодичне кости су умјерено изражене, ц)
Кавказоидна – лубање бијелих људи опћенито изгледају високе и широке.
Јагодичне кости нису истакнуте, што вриједи и за чељусти – она је на вертикали
спуштеној с чела.

Моделирање лица уз помоћ глине

Може се рећи да лик особе нестаје када кожа и мишићи нестану с људске главе.
Веома тешко је посматрањем празних очних дупља и укочених чељусти
замишљати лице живе особе. Међутим, лубања је оно што лицу даје облик и
контуре па кипари – форензичари крећу од тих обриса и помоћу глине милиметар
по милиметар граде лице које може бити зачуђујуће вјерна копија. Најчешћа
метода моделирања темељи се на познавању дебљине ткива које прекрива сваки
дио лубање. Наведена се техника назива морфометријом (име добила на основу
грчких ријечи које значе «облик» и «мјера»). Пошто је развијена у САД, позната је
и као «америчка метода». Научници су почели мјерити дебљину ткива крајем
19.вијека, међутим знање које су стекли није примјењено за потребе форензичке
реконструкције све до тридесетих година прошлог вијека. Раније су мјерења
вршена само приликом сецирања тијела (мртвих), али је недавно развојем технике,
развијена метода ултразвучног скенирања и тако омогућено мјерење дебљине
меканог ткива живих особа. Код својих активности кипари – форензичари се
обично користе подацима о дебљини ткива на 20 до 35 кључних анатомских тачака.
Наведене тачке се налазе на разним мјестима на лицу, а најгушће су распоређене
око уста и између очију. Измјерене су дебљине за различите полове, доб и расе, као
и за лица у распону од испијених до претилих.

Процес моделирања започиње с индикаторима дебљине, а за то обично служе

кратки штапићи. Причвршћени на лубању (или њезин одљевак) на мјесту сваке
кључне тачке, они показују просјечну дебљину ткива. Форензичари – кипари након
тога између штапића наносе траке од глине. Наведени слојеви имају различите
дебљине које одговарају висини штапића. Након што се поставе траке, глином се
пуни простор између њих те почињерад на очима, носу, устима, ушима, бради и
чељусти. Све то су дијелови лица који му дају карактеристичан изглед. Међутим,
сви они нестају врло брзо када се тијело почне распадати. Мада је за њихову
реконструкцију потребно добро знање, искуство и добро просуђивање, постоје и
нека општа правила. Тако је ширина носа примјерице једнака удаљености
унутрашњих углова очију. Крајеви уста леже тачно испод (у)нутарњих рубова
шаренице и покривају стражње крајеве очњака. Поред тога, дужина ушију
отприлике одговара дужини носа, мада старији људи имају дуже уши у односу на
нос.

Када су готови наведени дијелови лица врше се потребна дотјеривања, а глина се

изглади као би што више наликовала кожи. Након тога се приступа изради калупа
главе од гипса и силиконске гуме. Тако добијен одљевак (од претходно
направљеног калупа) може се онда обојити како би наликовао лицу живе особе и
олакшао идентификацију.

Важно је напоменути да сви форензичари – кипари не раде на исти (тај) начин.

Неки од них користе другу, тзв. «руску методу», такође позату као морфоскопску
методу (по грчким ријечима које значе «облик» и «гледати»). Код наведене технике
сене користе подаци о дебљини ткива, већ је битан облик лубање. Примјерице,
мишићи за жвакање учвршћени су на хоризонталне коштане лукове на бочној
страни главе непосредно испред ушију. Величина и облик тих костију директно
утиче на облик мишића који су на њих причвршћени. Познавајући такве односе,
могуће је реконструисати, један по један мишић лица. Сваки се од њих обликује од
глине и поставља на одговарајуће мјесто на лубањи. Задњи корак представља
покривање «мишичја» кожом од глине. Све остало, мање – више је слично
реконструкцији морфометријском методом. Оба наведена метода имају своје
предности. Присталице прве, базиране на просјечним вриједностима дебљине
ткива, тврде да је она објективнија и научно јаче утемељена. Међутим, присталице
морфоскопске методе сматрају да просјечне мјере не могу бити добра полазишна
тачка, јер изглед лица зависи о детаљима који одскачу од просјека, попут великог
носа или ушију које стрше.

Важно је истаћи и то, да без обзира на то који се метод користи, постоје одређена
ограничења у односу на тачност реконструкције лица. Форензичари – кипари могу
само нагађати о врсти фризуре и не могу репродуковати изразе који лице чине
живим. Међутим, савршена сличност није увијек ни потребна. Процес моделирања
лица је био успјешан ако је некоме помогао да освјежи сјећање или придонио
елиминацији оних чија лица немају сличности с моделом од глине, те на тај начин
сузило трагање.

Компјутерска реконструкција лица

У претходном дијелу говорили смо о моделирању лица од глине, чије активности

захтијевају и умјетнички дар. За активности око рачунара, такођер, је потребно
знање и вјештина (али друге врсте). Компјутерски програмери или техничари раде
у асптрактнијем медију, неизравно мијењајући податке и детаље како би створили
увјерљиву сличност. Иако не постоји само једна метода моделирања, почетни
подаци увијек се прикупљају тродимензионалним скенирањем саме лубање.
Наведеним поступком она се не оштећује, па се може користити умјесто гипсаног
одљевка. Обично се лубања поставља на плочу која се окреће, а ласерским се
скенером освјетљава уски вертикални појас. Огледала на супротним странама
окретног столића, рефлектирају слику освијетљене површине на сензоре. Анализом
података који се на тај начин добију, компјутерски програм израчунава удаљеност
сваке тачке на лубањи од оси ротације и тако ствара дигитални модел лубање који
се може по вољи окретати на заслону рачунара.

Да би се на кост додало ткиво, највећи број метода компјутерског моделирања

користи податке добијене скенирањем живих људи помоћу компјутерске
томографије (ЦТ). За разлику од рендгенских снимака на којима се виде сјене
костију, ЦТ снимке показују и тврде и меке дијелове (кости и ткиво) у три, а не
само у двије димензије. На овај начин ЦТ снимка садржи податке и о облику
лубање и о дебљини ткива које лубања покрива. Међутим, како би одабрали
одговарајућу ЦТ снимку, форензички антрополози морају на основу лубање и
других остатака процијенити доб и расу одређене особе. Корисним се сматрају и
сви други детаљи типа величине одјеће пронађене са тијелом, јер се помоћу њих
може модифицирати дебљина ткива зависно о дебљини или мршавости.

Спајањем двају снимака, главом ЦТ скена прекрива се дигитални модел лубање. У

овој фази свака од лубања има свој облик, па се у наредном кораку ЦТ скен на
одређени начин изобличи како би кључне тачке на лубањама тачно одговарале
једне другима. У току поступка «растезања» и «стискања» лубање на ЦТ снимци,
мијења се и ткиво на лицу, добијајући облик који је приближно сличан жртвином.

Како се ЦТ снимањем продире у људско (ткиво), не остају забиљежени

површински детаљи. Због тога у овој фази реконструисани модел личи гипсаном
одљевку главе жртве. Како би била сличнија глави живе особе, потребно је додати
кожу, очи и косу одговарајућег изгледа и боје. Програмери и техничари «посуђују»
изглед живе особе и дигитално га преносе на модел. Како би се добила
тродимензионална слика, потребни се подаци о боји на читавој глави. Они се
обично добивају фотографисањем предње стране и оба профила лица неке особе
чија доб, раса и стас што приближније одговарају жртвиним. Софтверски се те три
снимке споје у једну траку која се онда нанесе на компјутерски модел и тако добије
комплетна реконструкција. Добра страна ове методе је што се њен резултат може
посматрати и окретати на заслону, а може се и дистрибуирати у неколико
стандардних формата за приказ слика, као што су ВРМЛ или Qуицктим ВР-а. Мада
лице добијено компјутерским моделирањем може изгледати животније него оно
израђено од глине, мора се водити рачуна да обје методе имају иста ограничења.
Ограничења се, прије свега, односе на облик носа, уста, ушију, очију, јер се они
углавном одређују на основу процјене

4. Форензичка одонтологија

Форензичка одонтологија представља примјену стоматологије на проблем

утврђивања идентитета човјека. Обично се проводе два типа испитивања: (а)
упоређивање рентгенских снимака зуби неидентификованог људског тијела са
заживотним зубним картонима познатих особа у сврху идентификације остатака,
ако је то тешко или немогуће утврдити конвенционалнијим поступцима. Ти
случајеви опћенито произлазе из откривања костурних остатака или остатака
пронађених након догађаја као што су пожари, експлозије, несреће и масовне
катастрофе, (б) анализа и упоређење трагова угриза. Током насилних кривичних
дјела као што су силовање, сексуално мотивисана убиства и злостављање дјеце,
извршилац на површини коже жртава скоро редовно оставља трагове угриза или
остављају трагове угриза на остацима хране.

Зуби су врло корисни у идентификацији јер су изванредно отпорни и тврди. Не

уништава их ни ватра која тали стакло и бакар и претвара обичне кости у пепео.

Модерна форензичка стоматологија почела је 04. маја 1897. године кад је у пожару
на добротворном сајму погинуло 126 имућних Парижана. Три четвртине жртава је
идентификовано помоћу одјеће и особних предмета. Иако су имена и осталих била
позната, тијела су била толико изгорјела да поједине особе није било могуће
препознати. На приједлог једног дипломате, употријебљена је зубна документација.
То се показало изнимно успјешно, те је помогло пионирима форензичке
стоматологије Давенпорту и Амоеду у постављању смјерница које и данас вриједе.
Свакако је занимљиво истаћи да препознавање мртваца помоћу њихових зуба није
поступак који се примјењује тек однедавно. Још давне године 59. нове ере, након
што је по налогу цара Нерона роб убио његову мајку Агрипину, њено тијело је
идентифицирано помоћу зуба. Године 1776. Паул Ревере идентифицирао је тијело
Јосепха Wарена десет мјесеци након укопа послије битке код Бункер Хилла у
Массацхусеттсу у САД. Ревере је препознао зубни мост који је претходне године
израдио за Wаррена.

Примјер из праксе 1 – Зими 1986. године нестала је Хелле Црафтс, стјуардеса Пан
Ам-а плаве косе из Цоннецтицута у САД. Полиција је посумњала на њеног
насилног мужа који је имао везе са другим женама, али тијела несретне стјуардесе
није било. Кад је откривено да је изнајмио машину за уситњавање дрвета, било им
је јасно да ће бити тешко пронаћи тијело. Изјаве свједока одвеле су истражитеље
до обале оближње ријеке. Претрагом ријечних обала пронађено је око једне
хиљадинке људског тијела, укључујући 59 комадића кости, дио прста, пет капљица
крви, двије зубне круне и 2660 људских власи – од којих су све биле плаве.
Проведено је више од 50 000 форензичких испитивања тих ситних остатака.
Тестови су показали да они одговарају Хеллеиној крвној групи и да круна са зуба
одговара документацији коју је чувао њезин зубар. То је довело до хапшења, а
касније и осуде Рицхарда Црафта.
Примјер из праксе 2 – Атентатори Ирске Републиканске Армије оставили су врло
мало трагова након убиства Биллyја Цраига и његовог оца – само хрпа чахура од
испаљених метака и напола поједену јабуку. Међутим, један професор ортодонције
је из необичног отиска зуба остављеног на јабуци (која је била похрањена у
алкохолу, глицеролу и фомалдехиду) извукао важан закључак. Примјетивши
изобличење горње чељусти, процјенио је да је убица мршав и висок, с високо
дигнутим раменима и дугим уским лицем. Он (или она) требао би имати велики
нос, високо чело и могуће проблеме с дисањем. Кад је један доушник полицију
довео до потенцијалног осумњиченика, сличност је била невјероватна. Одљев
његових деформираних зуба потврдио је да постоји само теоретска могућност да је
нека друга особа загризла јабуку. ИРА-ин је убица добио седам казни доживотног
затвора за та друга извршена убиства.

5. Форензичка токсикологија

Развојем цивилизације повећава се број отровних материја чијем је дјеловању

изложен и човјек. Данас је познато око пет милиона хемијских спојева, а сваке их је
године око сто хиљада више. Многи од тих отрова су јаки отрови. Значајна је све
већа употреба разних фармака и пестицида од који поједини упркос претходним
испитивањима у пракси покажу нека нежељена дјеловања (канцерогеност,
тератогеност). Изучавањем отрова бави се токсикологија. Отровима се (по једној од
дефиниција) сматрају твари које с обзиром на квалитету, количину и
концентрацију унесене на било који начин у организму дјелују хемијски
поремећујући на тај начин анатомску структуру и функционални склад органа. Због
различитих подручја изучавања и метода примјењиваних у токсикологији постоји
неколико грана ове науке као клиничка, индустријска, војна, експериментална итд.

Форензичка (судска) токсикологија је дио токсикологије повезан са судским

вјештачењима, при чему се служи подацима клиничке симптоматологије,
фармакологије, патолошке анатомије и физиологије, те налазом отрова хемијским
или фармаколошким и фармакогностичким поступцима.

Форензичка токсикологија открива, анализира и проучава учинак дрога, хемикалија

и отрова на људско тијело. Форензички токсиколог се редовно позива да
идентификује и класификује дрогу у оквиру кривичних или прекршајних дјела
злоупотребе дрога (у односу на нашу свакодневницу ситуација је нешто другачија
јер се у овом сегмету појављују вјештаци хемичари). Токсиколошка анализа
посматраног ткива, узорака излучевина и крви важна је помоћ стручњаку
(специјалисти) судске медицине (али и не само њега) када се поставља питање
утицаја дроге, хемикалија или отрова на неку смрт. Осим тога, у спектар
проучавања форензичког токсиколога улазе тровања храном, онечишћења околиша
и индустријске хемикалије.

Токсикологија представља науку о отровима у оквиру које се испитују поријекло,

особине и хемијски састав отрова, њихово физиолошко дјеловање, као и начин
утврђивања отрова и полуотрова.

Отровима се (нешто другачија дефинисија) сматрају супстанце природног или

синтетског поријекла, те приправци произведени од тих супстанци који, унесени у
организам или у додиру с организмом, могу угрозити живот и здравље људи и
штетно дјеловати на животну околину. У погледу класификације отрова може се
говорити о постојању више врста класификација. Тако се отрови дијеле према
токсичним учинцима (то представља физиолошку класификацију). Друге
класификације могу бити према: начину издвајања и аналитичким поступцима,
поријеклу (извору) и хемијском и физикалном саставу. Важно је напоменути да
ниједна од наведених класификација није савршена, нити опћеприхваћена.

Сама отровност неке твари зависи од физикално – хемијских особина, дози

(количини), трајању експозиције, индивидуалној реактивности организма, путу
уношења у организам и присутности других материја (синергички учинци). Важно
је напоменути да дјеловање отрова на људски организам зависи о особинама отрова
(хемијски састав, концентрација, количина) и особним својствима особе која га
конзумира (доб, понекад и пол, здравствено стање организма, тјелесна тежина
итд.). У циљу токсиколошких анализа потребно је узети од мртве особе одређену
количину ткива, урина, крви, фецеса, дијелова органа или цијеле органе, косу итд.
Посебна грана аналитичке хемије је токсиколошка хемија. Она се бави налажењем
отрова у тјелесним текућинама, ткивима и различитом сумњивом материјалу,
примјеном хемијских и физикално – хемијских метода. Одговарајућим
аналитичким поступцима настоји се обухватити већина разних отрова, те утврдити
или искључити њихова присутност у испитиваном узорку. Ако се утврди
присутност одређене врсте отрова потребно је утврдити да ли га има у количини
која може узроковати тровање или смрт. Отровна количина или токсична доза
представља најмању количину твари која може пореметити здравље, али неће
проузроковати смрт.

У ситуацијама када су предмет токсиколошких анализа и експертиза трулежно –

ферментиране твари, нпр. из ексхумираног леша, могућност доказивања
присутности отрова зависи од врсте отрова и степена трулежних промјена. Важно
је напоменути да се велик број анорганских отрова, посебно токсичких ковина
(олово, бариј, арсен), може наћи и више година након смрти. Посебан спецификум
и свакако проблем, представља утврђивање отрова у пепелу кремираних особа.
Могу се углавном наћи поједине ковине које су токсичне, али треба имати у виду
могућност да оне потјечу од металних дијелова ковчега.

Негативни резултат токсиколошке претраге не искључује тровање, јер се многи

отрови у организму могу разградити или из њега излучити, али ипак остављају
тешка оштећења здравља која чак могу довести до смрти, нпр. угљен моноксид
(ЦО), седативи с алкохолом итд. У посљедње вријеме у токсиколошке лабораторије
уведене су врло осјетљиве хемијско – физикалне методе за утврђивање отрова било
као суспектне твари или присутног у живим организмима. За класичне
микрохемијске поступке (обојене реакције, одређивање талишта под микроскопом)
у оквуру токсиколошких анализа били су потребни милиграми отрова или
испитиване твари. Међутим, тек увођењем хроматографских анализа (танкослојна
и плинска) омогућено је налажење и идентификација микрограмских количина.
Данашња апаратура је толико осјетљива да су за њену примјену (у смислу
детекције) довољне нанограмске и пикограмске количине отрова. Лакоиспарљиви
органски спојеви уз обојене реакције утврђују се методом плинске хроматографије.
Токсичне ковине утврђују се методом спектрографије, атомске апсорпције,
пламене фотометрије, поларографије, рентгенске флуоресценције, масене
спектрометрије и неутронске активацијске анализе. С друге стране, неиспарљиви
органски отрови издвајају се из биолошког материјала екстракцијом органским
отапалима, а добивени екстракти анализирају танкослојном, папирном или
плинском хроматографијом, ултравиолетном (УВ), инфрацрвеном (ИЦ) и масеном
спектрометријом. На крају је потребно напоменути да се закључна дијагноза код
отровања или смрти због отровања не доноси искључиво на основу утврђене
присутности отрова у тјелесним текућинама или ткивима, већ је тај налаз потребно
допунити класичним и обдукцијским анализама. Токсиколошка испитивања су
специјализирана испитивања и морају их вршити токсиколози (са одговарајућим
знањем и обуком) у посебно опремљеним и прилагођеним лабораторијама.

У овом дијелу је потребно дефинирати и појам хроматографије. Под тим појмом

подразумијева се једна од највише кориштених метода у форензичкој хемији. Сама
метода састоји се у врло осјетљивом распоређивању елемената испитиване
материје на специјалном хроматографском папиру (филтер папиру) или одређеним
плочама (силикагел) (понекад се користе и стаклене плоче). Наведена метода се
примјењује у анализама отрова, дрога, мастила, лакова, хемијских оловака итд.
Разликују се двије врсте хроматографије: танкослојна и плинска. Осим тога,
разликују се хроматографија на папиру, танком слоју (танкослојна), текућинска,
плинска итд. Кад се говори о танкослојној хроматографији мора се напоменути да
се она успјешно примјењује на малим узорцима (0,1 – 1 мг), што омогућује анализу
микротрагова као што је тачка у писаном тексту. Овом методом испитује се веома
широк спектар супстанција. По учесталости примјене она је на првом мјесту међу
хемијским методама у криминалистици. Метода се сваким даном усавршава и тиме
проширује њезина примјена. Једноставна је, брза, тачна и дјелотворна. Базира се на
упоређивању подударности, односно неподударности неутралних компаративних
узорака са спорним узорцима.

6. Форензича ентомологија

Ентомологија је проучавање животног циклуса инсеката. Кад организам одумре, на

изложене површине тијела разни инсекти полажу јајашца. Понашање тих инсеката
је предвидиво и валови напада инсеката на људско тијело слиједе одређене познате
узорке и временске интервале. Форензички ентомолози користе се тим подацима
како би процијенили вријеме протекло од смрти на људским остацима који нису
били откривени или заштићени данима након смрти. У том погледу помаже и нови
развој ДНА – типизације црва и инсеката.

Овдје је потребно истаћи још неки податак везан за јајашца муха због њихове
(релативне) вриједности у одређивању времена смрти. Тако је у уџбеницима
криминалистике могуће наћи податак из којег би читалац могао закључити да ће из
дужине нађених црва на лешу тачно утврдити дан смрти. Због тога морамо
нагласити да развојни циклус овиси о годишњој доби и о врсти муха. Док у зимско
доба готово да их нема, у љетно доба оне често у огромној количини наносе
јајашца на природне отворе тијела и на ране и прије смрти. Три врсте муха, које су
код нас најчешће, различито се развијају:

- Домаћа муха наноси јајашца из којих се излегне црв дужине око 1 мм, те
сваког дана нарасте по 1 мм, тако да је 7. дана дуг око 7 мм, 8. дана се
учахури; 14. дана излегне се нова муха.
 - Модра зујара (зунзара) има развојни циклус временски сличан домаћој
мухи, али су јој црви двоструко већи: другог дана – 4 мм, а седмог дана – 15
мм.
- Месна муха, за разлику од двије претходне двије врсте, не наноси јајашца
већ живе црве који расту по 2 мм дневно до десетог дана када се учахуре, а
тек 18 – 20 дана се излегне муха.

Наведени су подаци трију код нас најчешће присутних врста муха које наносе своје
упљувке на леш да бисмо упозорили на опасност брзоплетог закључивања о
времену смрти на темељу дужине црва. Наведени подаци могу у пракси послужити
само као орјентација, а поближе закључке треба препустити форензичком
ентомологу.

У овој области постоји још читав низ значајних информација, од којих ћемо само
неке истаћи у наредном дијелу. Иако распадањем нестаје већина показатеља које
патолози, судски медицинари (али првенствено форензички ентомолози) користе за
одређивање одређивање времена протеклог од наступа смрти, појављују се и неки
нови. Од милијона врста инсеката, само око стотину храни се лешевима, а
различите врсте појављују се на тијелу одређеним и познатим редосљедом.
Утврђивањем врсте личинки, муха и кукаца које се налазе на тијелу и уз познавање
времена кукуљења сваке од њих форензички патолози, форензички медицинари (а
најпримјереније је то за форензичке ентомологе) могу израчунавати вријеме смрти
с прецизношћу око једног дана, ако је тијело остало неоткривено 3 – 4 седмице.

Дакле, као што је раније речено, кад леш почне трунути, показатељи времена
наступа смрти не могу се користити. Форензички ентомолози проучавају инсекте
који долазе на тијело познатим редосљедом.

Фаза распадања тијела

Кратко након смрти : 0 – 3 дана – када се након смрти почну распадати

угљикохидрати и бјеланчевине, одрасле мухе врсте Цаллипхора вомиториа међу
првима долазе на тијело.
Надимање : 4 – 7 дана – личинке мухе и кукаца појављују се кад тијело почне
трунути, чиме се стварају плинови који га надимају (инсект примјер
краткокрилци).
Распадање : 8 – 18 дана – кад попусти трбушна стијенка, тијело се почне распадати.
Сад има највише мрава, жохара и кукаца.
Након распада : 19 – 30 дана – у влажној околини тијело је још увијек влажно и
љепљиво, али се у сухој већ осушило и привлачи друге врсте (инсект примјер
скокунци).
Осушено : више од 31 дан – након мјесец дана у сухим љетним увјетима преостале
кости, коса и осушена кожа имају само мирис земље (инсект примјер Антхина
тхороцица).

Примјер из праксе: Алтон Цолеман је са својом дјевојком Дебром Броwн починио

низ убистава и силовања, посебно љета 1984. године, а на територији пет држава.
Њих двоје били су тражени због осам убистава, седам силовања и четрнаест
оружаних пљачки. Пошто се знало да се у досадашњим случајевима Цолеман
увијек некако извлачио било је потребно прикупити довољно добрих доказа, како
би били сигурни да ће уопће доћи до пресуде. Посебно је одабран случај убиства у
Иллиноису, држави у којој је постојала смртна казна. Злочин је био, ка и сви други
његови злочини, примјер бездушности и одвратности. Тако му је требало мјесец
дана да се спријатељи са самохраном мајком у Кеносхи у држави Висцонсин. Онда
ју је 29. маја наговорио да му допусти да с њеном деветогодишњом кћерком
Вернитом оде подићи половну стереолинију као закашњели дар за Мајчин дан, а да
након тога оду на локални сајам. Након тога никада се нису вратили.

Тијело несретне дјевојчице Верните пронађено је три седмице касније у купаоници

рушевне куће у сусједном градићу Wаукегану у Иллиноису. Њено тијело је
изгледало као љуска прекривена мухама. Извршен је детаљан преглед стана, али се
пронашао само један отисак прста Цолемана, што није било довољно за рјешење
случаја нити да би га се осудило. Централна ствар коју је требало доказати јесте да
се убиство догодило између поподнева онога дана када је дјевојчица отета и раног
јутра сљедећег дана. Дебра Броwн је признала да је Цолеман био одсутан цијеле
ноћи и да јој је по повратку (сутрадан ујутро око 8 сати) рекао да је учинио нешто
заиста лоше. Тада је ФБИ ангажовао форензичког ентомолога Бернарда Греенберга
да пронађе везу. За почетак су му послали инсекте и личинке пронађене на
Вернитином тијелу и око њега. Сви су се надали да ће на основу тога он моћи
доказати вријеме смрти. Постављени задатак је био изузетно тежак. Празне
кукуљице припадале су мухама врсте Пхормиа регина које су се излегле из
јајашаца положених на тијело убрзо након смрти, а облак муха који је зујао око
леша потјецао је из друге генерације. Пошто животни циклус те врсте мухе траје
нешто дуже од двије седмице, Греенберг помоћу њих није могао добити прецизан
одговор какав је тражио. Управо због тога он је посебну пажњу посветио
непознатим кукуљцима које је ФБИ покупио с пода купатила, а из којих се још
нису излегли инсекти. Све њих је ставио у лабораторијски инкубатор. Прво су се
сваким даном излегале нове мухе врсте Пхормиа регина, а онда су се појавиле мухе
врсте Луциллиа цуприна, али ни оне нису могле помоћи јер су имале прекратак
животни циклус. И на концу, тек мјесец и један дан након што је мала Вернита
нестала, форензички ентомолог Греенберг добио је оно што је жељно ишчекивао.
Дубљи звук зујања из кутије значио је да су се из својих кукуљица излегле дебеле
мухе врсте Цаллипхора вомиториа. Греенберг је знао да код сталне температуре од
150 Ц тим мухама треба 33 дана за метаморфозу из новоположеног јајашца, преко
личинке и кукуљице, у одраслу муху. Међутим, у јуну су температуре у Иллиноису
више. Оне се врло ријетко спуштају испод 160 Ц, а просјек за вријеме дана је око
250 Ц. На вишим температурама животни циклус требао би бити краћи. Код таквих
случајева увијек су кориштене научне процјене које су узимале у обзир те
непознанице, али је Греенберг знао да би суд то могао схватити као нагађање. Због
наведеног је он желио нешто много јаче, много прецизније што неће дозвољавати
никакву сумњу (желио је математички прорачун). Помоћ је дошла изненада и то из
области пољопривредне ентомологије.

Греенберг је знао да ентомолози упозоравају фармере кад треба запрашивати усјеве

како би се на инсекте наметнике дјеловало у најосјетљивијем периоду њиховог
животног циклуса. Стручњаци то раде уз помоћ начела «акумулираних сат –
степени». Агрометеоролози су открили да се зависност развоја инсеката о
температури може приказати једноставном формулом која показује њихов раст у
јединици топлине. То значи да ако неком замишљеном инсекту треба 100 сати при
температури од 150 Ц да достигне одређени степен развоја, онда ће му за исти
развојтребати само 50 сати на температури од 300 Ц. Тако је уз помоћ више од 700
временских извјештаја за сваки сат (које је Греенберг добио од метеоролошке
станице смјештене у близини мјеста злочина) направљена временска
реконструкција унатраг од момента кад су се мухе врсте Цаллипхора вомиториа
почеле излегати. Кад је окончао посао, Греенберг је био увјерен да има објективну
процјену о моменту кад су јајашца била положена. То је било у поноћ 30. маја.
Међутим, пошто мухе те врсте по ноћи мирују, Греенберг, када су га позвали на
суд да свједочи, изјавио да су јајашца вјероватно била положена рано сљедећег
јутра. Објашњење је било довољно и увјерило је пороту која је Алтона Цолемана
осудила на смрт због убиства Верните Wхеат.

7. Форензичка фотографија

Криминалистичка фотографија представља систем научних поставки и метода које

се на њима оснивају, начина и врста фотографског снимања, који се користе при
прикупљању и испитивању материјалних доказа и реализацији других мјера на
откривању и спрјечавању криминалитета.

Темељ за развој криминалистичке фотографије представљају: општа фотографија,

криминалистичка теорија о поступању са материјалним доказима, као и теорија
оперативног рада. Криминалистичка фотографија се разликује од опште по
правном основу, по циљу примјене у борби против криминалитета, специфичности
објеката фотографисања и по правилима снимања.

Може се рећи да се под методама криминалистичке фотографије подразумјевају

сва правила и упутства за избор техничких средстава и начина њихове употребе, с
обзиром на циљ снимања и особине објекта снимања. Прецизније речено, указују
на избор апарата, материјала, помоћног прибора, освјетљења, избора параметара
снимања, начина развијања и фиксирања како негативског тако и позитивског
материјала. Свакако да данас треба водити рачуна о актуелном тренду развоја
технике и новим технологијама (нпр. дигитални фотоапарати).

Начини снимања представљају скуп правила која имају задатак да обезбједе

рјешење информационих и тактичко – оперативних задатака. Конкретније се то
може одредити као скуп одговора на питања: шта, како и којим редом снимити; из
којег положаја (удаљеност и угао) и које перспективе снимити. Начини снимања
одређују се према конкретној ситуацији и циљу фотографисања.

Криминалистичка фотографија се примјењује у систему регистрације како лица,

тако и ствари и догађаја, затим у оперативном раду и криминалистичким
вјештачењима. Уважавајући наведено одређена је и њена подјела на:
регистрациону, оперативну и истражну. Осим тога, постоје и подподјеле, те се тако
оперативна фотографија дијели на: увиђајну, тајну, репродукциону и пројекциону.

Форензички фотографи специјалисти су обучени за фотографску документацију

мјеста догађаја несрећа и материјалних трагова. Често у вези са увиђајним екипама
или форензичким лабораторијама ти стручњаци баве се увећавањем фотографија,
специјализираном фотографијом која употребљава алтернативне изворе свјетла,
фото и видео претворбом, те стварањем и обрадом сликовног приказа.
Када се говори о криминалистичкој и форензичкој фотографији јасно проистиче да
је њен основни задатак да региструје чињенична стања и обезбједи материјалне
доказе. Као најважнији задаци криминалистичке фотографије могу се издвојити: а)
идентификација примјене ретуша или фотомонтаже на испитиваној фотографији,
фотокопији и негативу; реконструкција невидљивих, слабо видљивих, брисаних,
радираних, замрљаних (прецртаних), изгорјелих текстова, отисака папиларних
линија или уопште отисака и других трагова, б) реконструкција лика (предмета,
човјека итд.) према фрагментима и лику фотографије негатива у циљу
идентификације, ц) утврђивање односа даљине и величине објеката са фотографије
и израчунавање стварних величина и размјера које су биле у природи у тренутку
снимања, само при познатим елементима, д) идентификација лика предмета на
танким (недовољно освјетљеним) или тврдим (сувише освјетљеним) негативима, е)
утврђивање технолошке обраде фотографија, негатива, дијапозитива, кинофилмова
у колору и црно бијелој техници.
Улода форензичке фотографије је и да на одређен начин потврди (овјековјечи)
различита истраживања, или резултате одговарајућих експертиза до којих се долази
током рада на одређеним предметима или уопште у вези са форензичком науком.

Форензичка фотографија – посматрајући криминалистичку или форензичку

фотографију као доказ потребно је напоменути да је данас садржај фотографије као
посебног извора информације, тзв. техничке регистрације, опћеприхваћен као доказ
суи генерис. Да би одређена фотографија, односно оно што она приказује (њен
садржај), била прихваћена као доказ, морају бити познати путеви који су довели до
настанка фотографије. Фотографији као доказу треба увијек прилазити критички и
опрезно, мада фотографије својим садржајем дјелују врло илустративно, јер
данашња технологија дозвољава израду фотографија какве ми желимо. Контрасти
се могу произвољно повећати или смањити краћом експозицијом и дужим
развијањем негатива, тако да је кривотворење контраста врло лако. Исто тако,
манипулацијом с правцем освјетљења особе која се фотографише може се у
потпуности измијенити њена физиономија. Опет примјерице, код реконструкције
нпр. саобраћајне незгоде избором одговарајуће перспективе може се створити
утисак да су пјешак или возило били много даље него су стварно били темпоре
акцидентс. Избором исјечка слике који се повећава може се створити погрешна
слика о снимљеном објекту, атмосфери и околини око њега. Уочено је да
фотографије измасакрираних лешева код садистичких (и других) убистава утјечу
на изрицање строжијих казни. На саму фотографију може се утјецати и избором
начина освјетљења, употребом филтера и негатива. Ретуширањем могу се уклонити
ожиљци, мијењати облик фризуре итд., а снимци се могу додати и нови дијелови,
нпр. непостојећи траг. У измјени чињеничног стања најдаље од познатих метода
иде фотомонтажа којом се може од двије или више снимака саставити нови снимак
са жељеним садржајем. Када су у питању фотографије у боји, промјеном
интензитета освјетљења могу се мијењати боје предмета. Да би се избјегле
наведене могућности, у пракси је потребно у записник о предузетој радњи тачно
навести податке о техници снимања, употријебљеној камери, негативском
материјалу итд. Код фотографија у боји препоручује се снимити једну сиву скалу и
колор таблицу различитих боја, како би се могло просудити колико су вјерно и у
ком степену пренијети боје на фотографију.

8. Форензичка психологија
Форензичка психологија (судска психологија) – представља научну дисциплину
која се бави изучавањем психичких процеса чије је познавање корисно за успјешно
вршење правосудне функције, односно примјену права. Основне области судске
психологије су: а) криминална психологија, б) психологија кривичног поступка, ц)
затворска и д) законска психологија. Криминална психологија изучава психу
пријеступника на њиховом путу до кривичног дјела. Психологија кривичног
поступка проучава психу кривично – процесних субјеката у оквиру њихове
дјелатности у току кривичног поступка, као и психолошке аспекте самог кривичног
поступка. Затворска психологија бави се психом осуђеника за вријеме издржавања
казне. Законска психологија бави се појмовима и достигнућима психологије које
усваја кривично законодавство. Унутар криминалистике задњих се година развила
криминалистичка психологија, која се бави наведеном проблематиком примарно и
хеуристичким фазама откривања и доказивања кривичних дјела и извршилаца.

Она је грана примјењене психологије.

9. Форензичка психијатрија

Форензичка психијатрија – звана и судска психијатрија и судска психопатологија –

представља грану клиничке психијатрије чији задатак је да систематски проучава
обољелу, поремећену или заосталу психу кривично – процесних субјеката и пружи
одговоре на питања о њиховом душевном здрављу када је то одлучно за покретање
или провођење кривичног поступка, за одлучивање о кривичној одговорности или
примјени сигурносних мјера према извршиоцу кривичног дјела. До примјене
њених постулата примарно долази када се постави питање душевног здравља
одређених особа.

10. «Форензичка геологија»

Представља науку која се бави анализом земље (истраживањем земље) у

форензичке сврхе, при чему се служи посебном геолошком терминологијом. Као
објекат анализе јављају се: земља, стијене, минерали и фосили који су у вези с
извршеним кривичним дјелом. Анализе су научно утемељене и проводе се помоћу
софистицираног инструментарија. При томе велику улогу играју начин сакупљања
спорних и неспорних узорака (тзв. Неутрални компаративни узорци) и њихово
чување. Анализе се проводе путем испитаних и прихваћених компаративних
метода.

11. Форензика ока (очна форензика)

Идентификација особа помоћу шаренице – постоје апарати, на примјер АТМ

(аутоматиц Теллер Мацхине) у облику специјалних и врло профињених
видеокамера, који «читају» обојени дио ока и упоређују га с предлошком који је
похрањен у датотеци одређене правне особе. Постоји у шареници низ обојених
шифара. Када се 250 меморисаних обојених шифара подудара, рачунар ће
потврдити идентитет особе. Нитко не може преварити електронски систем. Чак и
да се извади око и донесе на апарат за идентификацију, превара није могућа, јер
цијели систем има тродимензионалну визију и лако открива превару.
Биометријска верификација и идентификација особа на основу обиљежја ока: ириса
(дужице) и мрежњаче сматра се најпоузданијом методом ове врсте. Дужица (ирис)
је обојени дио ока који садржи геометрију шара и боја у различитим
комбинацијама, а које су апсолутно индивидуалне и непоновљиве. Дакле,
индивидуална обиљежја дужице (ириса) нису подложна промјенама избог тога су
веома подобна за идентификацију. Метода која се користи је потпуно неинвазивна
и хигијенски прихватљива због тога што се приликом идентификације не додирује
нити један дио апарата који врши идентификацију. Током процеса идентификације
једино је потребно приближити се дигиталној камери на удаљеност од око 50 цм.
Слике ириса за упоређивање (компарацију) смјештене су у меморији апарата и
заузимају тек нешто око 256 бајта. Код идентификација особа на основу мрежњаче
скенира се очно дно уз кориштење слабог инфрацрвеног зрака како би се снимио
сплет крвних судова на мрежњачи чији распоред, такођер, посједује индивидуални
карактер. Међутим, овај систем има и једну слабост која се огледа у томе што
захтјева непосредни контакт особе са апаратом у трајању од неколико секунди, док
се не обави идентификација. Пракса је показала да на поузданост методе може да
утиће и могућност да поједине повреде и болести очног дна могу да измјене
распоред крвних судова на мрежњачи

Форензика уха (ушне шкољке)

Антрополизи су први указивали на значај ушне шкољке у идентификационом

смислу. Тек након тога криминалисти су почели у пракси користити
идентификационе карактеристике ушне шкољке при регистрацији и
идентификацији починилаца кривичних дјела. Још негдје крајем деветнаестог и
почетком двадесетог вијека, француски научник Бертијон, стварајући учење о
регистрацији лица на основу карактеристика личног описа, указивао је на велики
значај ушне шкољке.

Ушна шкољка је веома погодна за идентификацију и криминалистичку

регистрацију лица због тога што садржи неколико криминалистички значајних
карактеристика: а) непромјењивост (облик ушне шкољке се у току живота човјека
не мјења); б) индивидуалност – ушна шкољка посједује читав низ индивидуалних
обиљежја. Карактеристични облици њихове варијације, димензије и остале
особености толико су многобројне да је скоро немогуће замијенити два уха. Не
постоје два лица на свијету (укључујући и једнојајчане близанце) који имају исти
облик и димензије ушне шкољке; ц) уочљивост и преносивост индивидуалних
обиљежја ушне шкољке (појединачно или у цјелини). Сама уочљивост
индивидуалних карактеристика ушне шкољке остварива је приликом анализе
спорних и неспорних (компаративних) фотографија лица која су снимљена у
профилу. Преносивост индивидуалних карактеристика ушне шкољке слична је као
код папиларних линија. Тако притиском ушне шкољке на равну површину (врата
од стана) остаје латентни траг који је након тога могуће изазвати класичним
дактилоскопским методама; д) могућност класификације и упоређивања обиљежја
ушних шкољки, такођер је значајна особина за процес криминалистичке
идентификационе експертизе. Сама ушна шкољка посједује карактеристичне
облике, односно форме појединих региона који носе посебна имена. Опет, сваки од
ових дијелова има индивидуалне облике и димензије које се могу упоређивати,
мјерити и класифицирати, што је од великог значаја у процесу криминалистичке
идентификације особа.
Идентификација особа на основу ушне шкољке (у криминалистици) спроводи се у
два вида на основу анализе: 1) фотографија снимљених у профилу и 2) трага ушне
шкољке на равним површинама.

Идентификација особа на основу фотографија и снимака ушне шкољке

Кориштење ушне шкољке у идентификационе сврхе прво је започело увођењем

сињалетичке (тропозне) фотографије у којој се једна увијек снима у профилу и под
условом да се јасно види ушна шкољка. Идентификација се (у случају потребе)
врши на тај начин што се упоређују индивидуална обиљежја ушне шкољке са
спорне и неспорне фотографије. Опћеприхваћено мишљење у криминалистици
указује да је најсигурнија идентификација лица по фотографијама на којима се виде
ушне шкољке. Све веће кориштење видео записа у сврху заштите различитих
објеката (банака, трговачких центара итд.), пружа додатну (већу) могућност
кориштења наведене методе у криминалистичке сврхе.

Идентификација особа на основу трага ушне шкољке

Код провалних крађа често се дешава да починилац прије обијања и насилног

уласка у стан звони или постави ухо на врата (дакле – вањска страна врата) у циљу
утврђивања да ли се у конкретном стану неко налази. У току провале, починилац
повремено и из стана ослушкује (прислањајући ухо на врата са унутрашње стране)
да ли се неко приближава или не. Посебно прије самог излажења из стана
починилац ослушкује да ли неког има у ходнику испред предметног стана.
Криминалистичка пракса је забиљежила ситуације када су провалници
прислушкивали и на прозоре (свакако са вањске стране прозорског стакла). Траг
ушне шкољке могуће је пронаћи и на касама (приликом ослушкивања погођене
шифре починиоци прислањају ухо на вањске површине касе).

Кориштење трага ушне шкољке за одређивање висине починиоца и неких других

индицијалних чињеница

Експериментална криминалистичка пракса је показала да дешњаци ослушкују на

десно ухо, а љеваци на лијево, што приликом проналажења трага може имати
значајну орјентациону вриједност. На основу положаја трага ушне шкољке
орјентационо се може претпоставити и висина непознатог починиоца кривичног
дјела. Експериментални радови швајцарског криминалисте Хирсцхиа показали су
да криминалци приликом прислушкивања поставлају ухо од 1 до 8 цм ниже него
што би то било у усправном положају. На основу статистичких вриједности
утврђено је растојање од средине ушне шкољке до највише тачке на тјемену око
13,7 цм. Просјечан нагиб главе при ослањању уха на врата је око 3 цм. Тако се на
лицу мјеста може утврдити приближна висина непознатог починица кривичног
дјела (провалника) сабирајући дужине од подлоге до средње висине отиска уха,
нагнутости главе и висине уха на глави.

Обично се за латентним траговима ушне шкољке трага под косим свјетлом. Тако се
може уочити масни слој који се по густини разликује од латентних отисака прстију.
За њихово изазивања криминалисти препоручују средства која су уобичајена у
дактилоскопији лица мјеста (неки користе графитни прашак, неки гвожђе у праху,
неки сиви дактилоскопски пудер, неки сребрени дактилоскопски прах итд., а за
фиксирање изазваног трага користе црну желатинску фолију).

Узимање неспорних отисака ушне шкољке

Од осумњичених особа прибављају се неспорни узорци за идентификационо

вјештачење. Најприје се осумњичени фотографише из оба профила како би се
добио фотографски снимак његових ушних шкољки у сразмјери 1 : 1. Приликом
фотографисања камера се поставља у правцу уха под углом од 90 степени. Након
тога слиједи узимање компаративних отисака тако што се осумњиченом на обје
ушне шкољке прислони стаклена плоча. Минимално се морају узети по два отиска:
са благим и снажним притиском (снажан притисак може измијенити слику трага
због еластичности хрскавице ушне шкољке; приликом јаког притиска дужина и
ширина ушне шкољке је већа него при благом притиску. Траг ушне шкољке
продужава се за око 4 мм, а ширина за око 2,5 мм у просјеку). Након добијања
отиска на стакленој плочи, он се запраши прашком гвожђа и скине помоћу бијеле
дактилоскопске фолије. Материјал за поређење мора се урадити у сразмјери 1 : 1.

Експертизе трагова ушне шкољке

У склопу класичних експертиза ушне шкољке пажња се поклања компарацији и

мјерењу 8 одређених атрибута: дужина и ширина ушне шкољке, дужина и ширина
ушне ресице (еарлобе), максимална и минимална ширина хеликса, максимална и
минимална ширина антихеликса.

Поједини аутори предлажу сљедеће методе идентификације на основу ушне

шкољке: визуелно упоређивање обиљежја на спорном и неспорном трагу која се
након тога наставља методом суперпозиције (појединих идентификационих
обиљежја). Нове методе упоређивања заснивају се на мјерењима дужина појединих
обиљежја уха и обиљежавања тачака које се поклапају на отиску. Код анализе
идентификационих карактеристика ушне шкољке као најспецифичније и
најстабилније појављују се форме одраза трагуса, хеликса, чвора хеликса (тхе цруx
оф тхе хелиx), антитрагуса, облика антихеликса и на крају обода хеликса (хелиx
рим). Критикује се уобичајена форма морфолошких обиљежја појединих елемената
у смислу: мали, средњи, велики, као потпуно непрецизних и неодређених
категорија, што условљава тешкоће при идентификацији.

Развојем науке и других технологија, а уважавајући потребе савремене форензике,

развијен је биометријски систем идентификације особа на основу ушне шкољке.
Идентификација се заснива на компарацији тополошких карактеристика изабраних
елемената ушне шкољке. У швајцарској политехничкој школи и Институту за
полицијске науке и криминологију почели су пројекти идентификације отисака
ушне шкољке на основу процесуирања алгоритма како би се регистровала
антихеликс област у оквиру отиска. Антихеликс област је изабрана због
преваленције у трагу који се фиксира с лица мјеста, што је потврђено практичним
истраживањима. Примјеном компјутерске анализе слике утврђују се графичке
карактеристике и дистенце између појединих уочених области трага ушне шкољке.
Врши се компјутерска (аутоматска) компарација између кореспондирајућих
области на слици фиксираног трага и слици компаративног узорка.
У Великој Британији је траг ушне шкољке добио статус доказа који се може
поредити са отиском прста. За разлику од консензуса у Европи, судови у САД
заузимају критичнији став у односу на доказивање идентитета на основу трага
ушне шкољке, мада се и тамо спроводе ова идентификациона вјештачења.
Поједине полиције свијета посједују базе података ушних шкољки фиксираних с
лица мјеста кривичних дјела. На примјер, Национални тренинг центар за научну
подршку криминалистичким истрагама у Енглеској посједује више од 1 200 слика
ушних шкољки починилаца кривичних дјела.

12. Форензичка одорологија

Помоћу чула мириса примамо пријатне и непријатне надражаје, па самим тим

разликујемо пријатне и непријатне мирисе. Из дефиниције према којој је: «Мирис,
осјећај, надражај изазван дјеловањем (преко ваздуха, зрака) на чуло, осјетило (у
носу) које је способно да тај надражај прими и разликује», могу се извести два
битна закључка: да је чуло мириса код свих људи и већине животиња, смјештено у
носу, и да се мириси преносе кроз ваздух и његовим удисањем мирисне честице
надражују ћелије у носу.

У посљедњих десет до петнаест година развија се криминалистичка и форензичка

одорологија, као нови (саствани) дио криминалистике и форензичке науке. Свој
назив (одорологија) црпи из латинске ријечи одор – мирис и грчке – логос – наука.
Ако говоримо о криминалистичкој одорологији онда можемо да је одредимо као
науку о мирисима која се користи за остваривање циљева криминалистике – за
идентификацију објеката по мирису.
Биолози поријекло мириса објашњавају особином ствари које испаравају на
ваздуху да изазивају веома специфичне надражаје нервних завршетака органа чула
мириса човјека, али и других живих организама. На тај начин је осјећање мириса
условљено (с једне стране) особином различитих материја да одају молекуле
мириса, а с друге (стране) могућношћу човјека, животиња и инсеката да органима
чула мириса примају надражаје изазване тим молекулама (подсјећамо да пас има
знатно осјетљивије чуло мириса од човјека, те га је управо због тога могуће
користити у потрагама за одређеним лицима).

Скоро увријежени криминалистички став је да се мириси посматрају као

специфични трагови. При томе се разликују трагови који се јављају као извори
мириса и трагови који су сами мириси. Као извори мириса могу се јављати чврсти и
течни објекти који дају мирисе. То су, прије свега, животиње, људи, инсекти,
биљке и други предмети и тијела неорганског и органског поријекла. Опет, они
могу бити у вези са злочином, или неутрални у односу на њега, носиоци важне
одоролошке информације, у сваком случају, корисне за криминалистику.

Са научног аспекта посматрано у трагове – изворе мириса човјека спадају: 1) течне

и чврсте материје које човјек одаје од себе (зној, коса, сперма, крв итд.) 2)
предмети који су се налазили у сталном контакту са тијелом човјека (обућа, одјећа
итд.) 3) предмети који су привремено (или повремено) у контакту са тијелом
човјека (предмети којим је неки злочин извршен, инструменти за рад, предмети из
свакодневног живота итд.).
Исто тако, трагови – извори сопственог мириса су предмети и објекти неорганског
и органског поријекла који имају сопствени мирис – ароматичне материје, етери,
инсекти, наркотици, животиње, биљке. Свакако је потребно истаћи да ова
класификација има практичног значаја, али се, исто тако, мора уочити њен условни
карактер. Тако предмети који су у сталном контакту са тијелом човјека, попримају
мирисе својствене човјеку, али истовремено посједују (задржавају) и свој
сопствени (првобитни) мирис. С друге стране трагови – извори сопственог мириса,
кроз контакт са човјеком, такођер, могу попримити и његов мирис и једно извјесно
вријеме садржати одоролошку (мирисну) информацију о човјеку.

Само осјећање мириса овиси о његовој граничној концентрацији која је одређена

бројем молекула мириса у јединици запремине (обично у 1 цм3). Из наведеног
произилази да што је већа концентрација, то је већа могућност човјека да мирис
осјети и обрнуто. На примјер, пас може да осјети масне киселине уз постојање
свега 9000 молекула у 1 цм3 ваздуха, ачовјек, тек, уз концентрацију од 7 000 000
000 молекула у 1 цм3 ваздуха. Једноставна рачуница показује да је потребна
концентрација тог мириса, да би човјек могао да га осјети, 800 000 пута већа, него
код пса. Свакако да је потребно истаћи и то да специјално истренирани пси имају
још већу мирисну осјетљивост за одређени мирис, те га могу осјетити и са свега
700 молекула у 1 цм3 ваздуха. Са биолошког становишта мирис је субјективна
категорија, па тако оно што за некога мирише за другога може да има непријатан
мирис и обрнуто. Количина супстанце која је довољна да би се њен мирис осјетио
зависи првенствено од броја рецепторских ћелија мириса у носу (чуло мириса код
људи и већине животиња смјештено је у носу). Број ових ћелија у људском носу је
око два милиона, док у носу пса њихов број износи више од двије стотине милиона
мирисних ћелија (одатле и она раније наведена разлика у осјетљивости). Трагови
мириса су гасовите супстанце, па предмет – извор мириса мора имати способност
да из течног или тврдог стања прелази у гасовито. Наука истиче да су физичке
особине гасова лака испарљивост, растворљивост и нестишљивост. Наведене
особине имају и мириси, али у различитом степену. За криминалистику и
форензику, најзначајније особине мириса су непрекидност њиховог образовања,
покретљивост, дјељивост итд.

Важно је истаћи да се трагови мириса образују цијело вријеме док постоји њихов
извор и одговарајући спољашњи услови за то. По својој структури они су
покретљиви, односно, молекули мирисне материје нису међусобно повезани, већ су
у сталном кретању, мијешајући се један с другим, као и са молекулама средине која
их окружује. Како немају сталан облик трагови мириса имају особину расијавања.
Под утицајем различитих појава, као што су: влага, вјетар, топлота, ваздушни
притисак итд., они се шире у простору. При томе мијењају своју концентрацију,
тако да је мирис утолико јачи уколико смо ближи његовом извору. У првом
милиметру ваздуха (од површине), концентрација мириса је готово иста као и у
самој материји.

Наука је детерминисала и да је за мирисе карактеристична топљивост у липидима,

и што се боље растварају у њима, мирис је интензивнији. Исто тако, већина
материја у тврдом или течном стању има одређени парни напон. Он понекад утиче
на повећано одавање молекула мириса у ваздуху, па на тај начин долази до његовог
осећања. Примјера ради, етер има изузетно висок напон 444,2 мм хг и важи за
материју са јаким мирисом. Важно је напоменути да се мирисне материје могу
дијелити, те на тај начин сваки дио задржава карактеристична својства цјелине.
Мирис сваког човјека је строго индивидуалан. Према најновијим истраживањима,
код сваког човјека од рођења до смрти постоји око 150 сталних карактеристка
везаних уз дишне и пробавне органе, кожу итд. Мирис је разултат сложених
физиолошких процеса. Мирис спада у специфичне криминалистичке трагове како
због тога што је често изван детекцијског прага осјета мириса човјека, тако и због
тога што се релативно брзо губи или преноси. Мириси, у сваком случају,
представљају микротрагове. Спадају у скупину контактних трагова и сви трагови
мириса по свом извору могу се подијелити на три сљедеће скупине: а) Трагови код
којих је извор мириса сам човјек. Научна испитивања су показала да тијело човјека
за 24 сата одаје у околину око 800 ццм зноја, масноће и других мирисних ствари, а
све то, примјерице, кроз дланове 85 ццм, стопала 32 ццм итд. То представља
количину која се доста дуго задржава у простору, па лако можемо да користимо
податке о особи чији је мирис. Сматра се да је око 60% људског мириса увијек
константан, док је око 40% промјењив и зависи од различитих околности, као што
су болест, уношење лијекова, уношење специфичне хране и пића у организам итд.
У ову скупину спадају и трагови чији су извори обућа, одјећа или неки други
предмети које човјек упоребљава и који попримају његов мирис, б) Трагови код
којих извори мириса нису повезани са човјеком. То су мириси земље, животиња,
биљака. Док не дођу у додир са човјеком не садрже никакву одоролошку
информацију о њему, ц) Трагови – мириси. У овом случају ради се о самим
молекулима мирисних материја, који се одвајају од одговарајућег објекта. На
примјер, мирис етера који се дуже времена налазио у некој просторији, а затим био
изнијет. Услов за уочавање оваквог трага јесте постојање ограничене запремине у
којој се јављају молекули мириса. Познајући најопћије животне (не само научне)
принципе јасно је да ће се у соби са затвореним прозорима мириси дуже сачувати, а
у оној са отвореним врло брзо ишчезавају. Најбољи начин конзервирања мириса
јесте усисавање зрака у посебне вакумизиране цилиндре или стављање стерилних
ланених крпа на мјесто контакта и након тога похрањивање крпе у херметички
затворену посуду.

Кориштење истражних паса (паса трагача) као биолошких детектора мирисних

информација, поред одређених предности, има и своје недостатке. Управо због тога
криминалистика и форензика увелико су заинтересиране за конструисање
одговарајућих техничких средстава, помоћу којих би била могућа објективна
анализа мириса, сигурно утврђивање истовјетности или разлике мирисних
молекула. Истраживања мириса представљау мултидисциплинарна истраживања у
којим учествују: биолози, хемичари, физичари, али и специјалисти других области.
Наведени експерти врше систематизацију података о анализаторима мириса живих
организама и изучавају могућности објективног мјерења квантитативних и
квалитативних карактеристика мириса. Ово је област чији се резултати
истраживања, углавном, држе у тајности (за сада).

Једно од најпростијих средстава за откривање мириса јесте алкотест. Овом

направом открива се постојање и количина алкохола у издахнутом ваздуху на
темељу хемијске реакције. Литература познаје неколико облика модела
анализатора мириса од којих је већина израђена на основу апсорпционе теорије.
Циљ њихове израде јесте објашњење механизма осјећања различитих мириса и
могућност њиховог објективног мјерења. Познат је модел Манкрифа, који има
највише сличности са анализатором мириса човјека (са сљедећим особинама): а)
брзо реагује на мирисне материје, при чему се реакција прекида одмах након
удаљења мириса, б) довољно је осјетљив (чак и осјетљивији од човјека на неке
мирисе), ц) захтјева струјање ваздуха над осјетљивом површином, д) захтјева
одмор прије сљедећег експеримента, е) брже се прилагођава јачим мирисима него
слабијим, ф) омогућава јасно разликовање мириса.

На сличном принципу базиран је и модел «Електронски нос» Спенса и Розана.

Базира се на дејству да се под утицајем предмета који одаје мирис мијења јачина
електричног тока. Као трансформатор користи се електролитска ћелија у којој се
молекули мирисних материја апсорбују и оксидишу. Добијени резултати могу се
користити за утврђивање дијелова мириса. Осјетљивост апарата је на неке алкохоле
(примјерице етил алкохол) и до 100 пута већа него осјетљивост човјечијег носа.
Научници у САД су (по налогу Пентагона) конструисали «Електронски нос» који
открива мирис човјека на великом растојању. У вијетнамском рату се
употребљавао за откривање људи у џунгли. Занимљиво је то да је био рађен у двије
варијанте: за откривање појединаца, а монтиран на хеликоптере могао је откривати
веће скупине људи (војника).

Постоје подаци и да је на технолошком институту у Илиноису конструисан

«Електронски нос» за откривање експлозива постављеног у авионе. Прибор
открива експлозив по мирису и када је концентрација његових испарења мања од 1
атома на милијарду. За откривање бомбе довољно је да «нос» трага само 4 минуте.
«Електронски детектив» је уређај рађен по налогу америчке полиције. Трагање за
криминалцима конвенционалним методама постаје све теже, јер они за собом скоро
да више и не остављају трагове (примјерице отиске прстију).Траг који ипак остаје
јесте мирис, јер се на његово одавање не може утицати. Систем за откривање
човјека по мирису је усавршени анализатор мириса, хиљаду пута осјетљивији од
човјечијег носа. То је само један дио система, док други представља «картотека
мириса преступника». «Електронски пас» ради на принципу различите апсорпције
УВ зрачења: наведени уређај садржи сигнализацију која показује степен
концентрације гаса. Осјетљивост уређаја је врло висока и може се упоређивати са
осјетљивошћу њуха код паса. Количина материје довољна за његов рад износи
0,00001%.

Важно је напоменути да је у овој области веома важна гасна хроматографија која се

користи за одређивање алкохола у крви, трагова запаљивих материја код паљевина
итд. Сама техника заснива се на феномену апсорпције – концентрацији једне
материје на површини друге. Гасни хроматограф разликује само компоненте гаса и
биљежи његове величине. Хроматограм исте гасне смјесе ће увијек бити исти.
Американац Драуникс је још 1976. године, на овај начин показао да је мирис једног
човјека другачији од мириса другог.

Даље усавршавање постојећих и проналажење нових сличних уређаја условљено је

све већим захтјевима како криминалистике, тако и форензике. Истраживачи
наведеног института у Илиноису наводе да се помоћу мириса човјека може
утврдити његов узраст, пол, здравствено стање, опће подручје живота, занимање.
Мириси неких људи садрже супстанце којих нема у мирису других људи.
Шизофреничари имају посебан мирис. Гасним хроматографом је утврђено да га
узрокује транс 3 – метил – 2 – хексонска киселина које нема у зноју здравих људи.
Управо на тој основи проучавају се могућности дијагностицирања болесника по
мирису.

13. Компјутерска форензика

Компјутерска форензика («Рачунарска форензика») – овај појам обухвата

реконструкцију података која се врши на компјутерском систему на коме су
кривично дјело или прекршај почињени и гдје се могу пронаћи релевантни подаци
(докази) или други електронички подаци који могу имати формално значење на
суду.

14. Остало

Форензичка наука данас обухвата и читав низ других специјалности, укључујући:

форензичку биологију, форензичко машинство, форензичко болничарство,
форензичко рачуноводство, форензичко компјутерство, форензичку генеалогију
итд.

Из свега наведеног је евидентно да ће се, сваким даном, проширивати простор за

форензичке науке.