Bog u Starom zavetu

Biblija je jedna od najstarijih svetih knjiga na zemlji, koja govori o

postanku sveta kao i o samom Bogu. Biblija se sastoji iz starog i Novog
zaveta, gde je u prvom objašnjen nastanka sveta i gnev Boga koji je poslao
potop na ljude jer su postali zli, kao i o istoriji Jevreja, dok je u drugom delu
opisan dolazak Isusa Hrista, sina Božjeg, a Novi zavet postaje sveta knjiga
budućim hrišćanima.
Bog je u tom nastanku sveta opisan i prikazan kao pravedan, ali strog, pa
ponekad bih rekao i surov vladar nad ljudima. On je stvorio sve na zemlji,
ali isto tako svojom voljom on može isto to i da uništi. Ljudi su postali
isuviše greni i Bog je želeo da ih kazni. Kaznio ihje velikim potopom, tako
što je sve živo na zemlji potopio svojim gnevom . On iako je tako strašan i
kažnjava ljudske grehe, on ipak ima i samilosti. Bog će spasiti Noja i
njegovu porodicu jer su živeli đivotom bez greha. Tu Bog pokazuje i svoju
blagu narav, jer neće uništiti baš sve što je stvorio. Bog pokazuje da ume da
ceni dobrotu i ljudsku umerenost, i tako se postavlja zaštitnički prema
Nojevoj porodici.
U starom zavetu Bog nakon velikog potopa , koji je bio rezultat njegove
razočaranosti u ljudski rod, pokazuje i blagost, on daje zavet preživelima da
više nikada neće biti potopa, a kao dokaz poslao je dugu koja će biti potvrda
zaveta između ljudi i Boga.
Stari zavet je i istorija Jevrejskog naroda i njegovog puta do obećane zemlje.
Njih će Bog voditi kroz pustinju, ukazaće se Mojsiju, poslaće im zakone
kojih treba da se pridržavaju, jer samo ako ljudi poštuju sedam božjih
zapovesti, i sami će biti srećni i pravični. Bog je dakle, pravičan, i ne trpi
nepravdu svojih ljudi, i kada su neposlušni, biće i kažneni.
Bog je u Starom zavetu prikazan kao nekakav stari mudrac, koji sprovodi
pravdu i kažnjava neposlušne, a ljudima ostaje da mu se dive i da ga se
plaše.