1

I MANASTIR HOREZ Brda koja se prostirahu izmeu doline Bistrice i doline Vai de ei, onomad tmurna i nema a prekrivena devianskim umama sa divljim zverima, u kojima se nije mogao uti drugi zvuk sem utanja lia, pesme ptica, uborenja potoka i rike divljih zveri, naglo su izmenila svoj izgled tokom te sedam hiljada i dvestote godine od nastanka sveta, odnosno 1692. godine od roenja Hrista. Umesto mranih uma ovde su se sada dizale velianstvene palate; umesto peina grabljivih zveri izrastao je jedan prekrasan hram za molitvu; umesto uobiajenih utoita zlikovaca izniklo je prostrano utoite za one ljude koji su spremni da se lie dobara ovoga sveta, pretpostavljajui im jedan skroman i ponizan ivot. Kroz ikaru ovih breuljaka vie nisu jurile graciozne srne, nisu se vie ganjali jeleni ukrtajui svoje velianstvene rogove, ni borili divlji veprovi jezivog izgleda, niti su grabljivice jurile nejake ivotinje. Sada su hriani iz svih krajeva zemlje seljaci, trgovci, vojnici i bojari, doterani u prazninim odelima i privueni svetom vatrom vere urili da prisustvuju prvoj svetoj liturgiji to je trebalo da se odri u novom hramu Gospodnjem. Ovaj velianstveni hram, ova predivna lavra, ovaj kolosalni manastir bee manastir Horeza, kojeg je Nj. V. Vojvoda Konstantin Brankoveanu sazidao i opremio bolje nego bilo koji manastir u zemlji, izuzev manastira Are. Mnogo je para potroeno od linog imetka Nj. Velianstva na zidanje i opremanje ovog velianstvenog zdanja, ali je Ktitor oseao ogromno duevno ispunjenje zbog obima i lepote svog poduhvata. tavie, ovo je zdanje u svom okrilju sadralo i dragulj nad draguljem: jednu rumunsku kolu, opremljenu rumunskim knjigama tampanim u zemlji, kolu kojom su upravljali uitelji kolovani takoe na rumunskom jeziku i koji su bili podstaknuti velikom eljom da zaokrue delo koje je zapoeo veliki Matej Basarab, osniva rumunskih kola u rumunskim zemljama. Postoji li vee blago i vea blagodet od ovakvog poduhvata koji oplemenjuje pamet i srce obinog oveka dobrim delima. Na dan kada uvodimo nae cenjene itaoce u ovu priu, odnosno na dan 21. maja 1692. godine, ovo mesto je obilazilo mnogo sveta, bilo je tu dosta koija, karuca, volovskih kola i konja i peaka koji su doli svi iz daleka da prisustvuju osveenju Svetog manastira i da u isto vreme vide uivo Nj. Velianstvo Vojvodu, veoma omiljenog u narodu, o kome se mnogo prialo meu obinim svetom. Bee predivan taj dan kao to bee velianstvena priredba koja se slavila usred planina okruga Valea: sunce je svetlelo na nebu kao grumen zlata baen u plavo more; zelenilo livada i okolnih uma oroenih jutarnjom rosom zrailo je sladak miris, cvetii sa poljana i uma to su skromno krili lepe boje svojih latica otvarae zahvalno aure da bi upili prvu toplinu sunevih zraka koji su se tek pojavili na nebu, a ptiice, veiti pevai uzviene prirode ispunjavahu vazduh svojim umilnim

pesmama i poput arobne ptice iz bajke, trudile su se da pesmom nadglase zvonjavu velikih zvona manastira. Ljudi iz grada i dvorska svita stigla je dva-tri dana pre ovog svetog praznika, dok su seljaci iz okolnih mesta stigli tek veer ranije i zanemarujui atore otvorene na poljani da, po naredbi vladara, prihvate mnotvo hodoasnika legli su pod seljaka kola kraj vatre zapaljene pored volova, da bi ujutro u cik zore ustali, obukli se sveano i poli u skupinama prema svetilitu. im se razdanilo i im se otvorila porta crkve, svetina je navalila unutra i crkva se zaas dupke napunila do poslednjeg mesta, iako je bila dovoljno velika i prostrana. Vernici su i dalje dolazili i dolazili gurajui se i gazei se, ne hajui za ukrtena koplja vojnika pred vratima crkve, koji uzalud pokuavahu da ih spree. Ova guva nadolazee svetine poela je da se oglaava gromkom bukom koja je stigla do Velikog Vornika1 Janakea Vakareskua, Vojvodinog zeta i organizatora ove proslave, to je stajao desno do Njegovog Velianstva, izmeu Stolnika2 Konstantina Kantakuzina i rizniara erbana Buoreanua. im je Vakaresku uo ovu buku, odmah je napustio svoje mesto probijajui se velikom mukom kroz zbijene redove bojara, trgovaca i seljaka koji su ranije uli u crkvu, i kad je stigao do spoljanjih vrata stade pred zbijenu svetinu to se njihala kao valovi mora tuenog vetrom, i ree prijatnim ali razgovetnim glasom: Brao hriani, ta hoete da inite? Pri ovim njegovim reima naas nastade muk, i samo se jedan, jedan jedini ovek oglasi bojaljivim glasom: Hteli bismo da uemo u crkvu. Da, da, povikae svi uglas, hteli bismo da uemo u crkvu. Potujem vau elju, odgovori Vornik ali ne i vae ponaanje; crkva kojom nas je Gospodar podario dosta je velika, ali ne toliko da mogu stati svi koji bi danas eleli da uu unutra. Oni koji su ustali ranije uhvatili su mesto i sada paljivo sluaju re Gospodnju. ta hoete sada ovom bukom i guvom koju pravite? Da onemoguite one koji su unutra da uju Boiju re, a one koji su napolju, naroito ene i decu, da zgazite i da ih ubijete i tako upropastite sve? Ko je kriv to niste ustali ranije? Nisu uli samo bojari, ve i obian svet, jer Gospod ne mari ko je veliki, ko mali, ko je bogat a ko siromaan; zato se nemojte buniti, jer svi to su zakasnili ne bi smeli da ometaju svetu liturgiju. Hajde brao, povucite se mirno, jer Bog ne voli ljubav koja ometa svete molitve i koja moe da prouzrokuje ak i ljudsku smrt. Sluajui ovaj smireni glas i ove razumne rei, ljudi su se primirili i poeli da povlae pored zidova crkve i da se razilaze kroz prostrano dvorite opasano pomonim zgradama paraklisima i kelijama, a videvi ispranjeno mesto, bojari koji su se nalazili napolju, meu narodom, to su uzalud pokuavali da se probiju laktovima i nadmenim reima, poli su prema crkvenim vratima spremni da uu
1

Prim. Prev. (u feudalnom ureenju u Rumunskim Zemljama) Visoki slubenik pri vladarskom dvoru, zaduen da nadgleda dvor, upravlja unutranjim poslovima zemlje i osoba sa sudskim nadlenostima. Vel Vornik prvi bojar u divanu, sa atribucijama kreiranja dravne politike i sudskim nadlenostima vladarskog dvora i cele zemlje. 2 Prim. Prev. Srednjevekovno visoko zvanje u administraciji feudalnog ureenja u Rumunskim Zemljama; osoba koja je vodila brigu o vladarevoj trpezi, kuhinji, ribarima i batovanima.

unutra. Vojnici koji su prepoznali bojare raskrstie koplja da ih puste unutra, ali Janake Vakaresku, koji jo nije uao a video je da narod negoduje, obrati se bojarima: Gde ste poli gospodo bojari? Hoemo da uemo u crkvu odgovori jedan od njih. Pa zar niste bili blizu malopre kada sam se obratio ovim hrianima? Jesmo, jesmo, ali kakve to veze ima? Vidi se da niste uli ta sam im rekao. Kako da ne, uli smo sve. Znate dakle da nema vie mesta u crkvi? Jeste, shvatili smo da nema mesta za prostotu, ali za nas... Za ceo svet, potovani bojari. Gospodine Vornie, povikae bojari u horu mi smo bojari kolenovii i ne pristaje nam da budemo stavljeni u red sa prostotom. Hriani ste, odgovori Janake hladnokrvno i dobro znate da Bog ne bira meu ljudima da li pripadaju bojarima ili prostoti. Mi imamo posebne povlastice. Konstantin Brankoveanu nee povlaivati nikada i nikoga kada su pravda i zakon protiv njega. Budite dakle dobri i povinujte se i vi neizbenoj potrebi. Hteli ne hteli, povukoe se bojari besno sevajui oima, kad su uvideli da ih tretiraju kao prosti svet. Za to vreme sluba u crkvi se odvijala svojim normalnim tokom, obavljen je izlazak i obilazak crkve kao to se inae ini prilikom osveenja svetih mesta. Zapoe sveta liturgija, osveti se sveti presto i kako je vreme odmicalo guva iz dvorita, umesto da se smanji, stalno se poveavala novim doljacima dok u jednom trenutku i glavno i okolna dvorita ne postadoe opasna. Da bi ih umirio, Veliki Vornik se obrati Velikom Komisu3 Raduu Goleskuu koji se nalazio iza njegovih lea. Otvori li ti gospodarske odaje? Da, otvorio sam. Naredi li ti da moe da ue unutra svako ko eli da zna ime je Njegovo Velianstvo darovao Gospodnju crkvu? Ne naprotiv, postavio sam sluge da straare i da ih spree. A u kolama i u bolnicama? I u kolama i u bolnicama. Loe si uradio: elja Njegovog Velianstva je da narod nikada ne bude spreen da pree gospodarski prag i priblii se Njegovom Velianstvu. Naem gospodaru prija da se njegov narod upozna sa unutranjou njegove kue. On eli da radosti kojima ga je Bog obdario podeli sa svojom decom i to ee e ih pohoditi i nadgledati. Otvorite dakle sinovima kapije roditeljeve kue, otvorite takoe i kapije svetilita i ljubavi prema ljudima kako bi svi uivali u ovom radosnom danu. ivelo njegovo Velianstvo, iveo Vornik Janake Vakaresku! ushieno
3

Prim. Prev. Komis visoko bojarsko zvanje u srednjem veku u Moldaviji i Rumunskoj Zemlji; bojar koji je brinuo o konjima i talama vladarskog dvora, kao i o snabdevanju hranom.

povika narod, navaljujui za velikim Komisom prema stepenitu koje vodi u unutranjost palate. Za tren oka sve sale, saloni i odaje gospodarske palate, koja se nalazila desno od crkve, behu naikane svetinom eljnom da vidi makar jednom u ivotu kako izgleda unutranjost jedne gospodarske palate. Tepisi, staze i prekrivai parketa u trenu se zaprljae prainom i blatom sa opanaka i imineja svetina, ali ko je mario u tom trenutku o takvim stvarima? Jer je panju svih zaokupilo razgledanje nebrojenih uda, koja su se reala pred njihovim oima kao dogaaji iz kakvog udesnog sna. Kakav je lukav lisac ovaj Vakaresku...! proguna jedan od bojara koji je ostao napolju. Kako ume da se uvlai svetini! Spretan je lovac, ree drugi zna da upeca na udicu velike ribe mamei ih sitnim mamcima. Ej, ej bojari moji, progunao je trei stariji bojar kada bismo svi mi znali da se ponaamo sa narodom kako se ponaa Vornik Janake, mnogo koristi bismo imali i mi i ova nesrena zemlja. II KAKO JEDAN VLADAR MOE POSTATI OMILJEN U NARODU I OMRAEN MEU DVORANIMA Dvorita koja zaokruuju crkvu manastira Horez kao i nie dvorite ispraznila su se polako od sveta koji se tuda kretao, a u prostoru ne ostade drugog zvuka do zvonjave crkvenih zvona, jer se nerazgovetni um svetine odbijao o svodove gospodarskih odaja. Zlato i srebro, svila i srma, kadifa i persijski tepisi to su se nalazili unutar palate rasporeeni sa ukusom i merom na zidove i podove, kao i na nametaj takvog stila, oblika i elegancije, to bee novo ak i za bojare, a kamoli za jadnog seljaka koji je znao za zlato samo po uvenju, ostavljalo je takav utisak na seljake, trgovce i ak na bojare pristigle od Horeza, Okne, Ramnika, Trguiua, Pitetija, Kampulunga i ak Trgovita, da su zurili kao omaijani i na svakom koraku uzvikivali u udu. Kakve li lepote, brate Kaline! uzviknu jedan seljak drugome seljaku to je iao pored njega i klanjao se svaki put kada bi naiao na neku stvar koju do tada nikad nije video. Bie da je tako u raju! uzviknu jadni seljak ne usuujui se da gazi po lahorskim stazama koje su prekrivale pod. Pokloni se brate! uzviknu opet onaj drugi. Ovi bojari i vojvode uivaju rajska dobra na ovome svetu, zato se oni ne brinu za svoju duu na onome svetu! I to to kae brate! I kada pomisli da je sve to isceeno iz naeg znoja i muke, parica po parica, talire po talire... stvarno te spopada muka. Tako je, nego ta; mi se koprcamo u kandama pustog siromatva eznui za

bakrenjakom, a oni se valjaju po zlatu i gaze po svili! Takvi su bogati i monici. Tako je, zemlja ih progutala. Ne gunajte brao, umea se jedan stariji seljak, primiui se Kalinu i njegovom drugu ve zahvalite Bogu to imate za gospodara Vojvodu Brankoveanua. I setite se da su nam nekada haralije uzimale i pepeo sa ognjita, a od kad je Brankoveanu postao gospodar nameti su smanjeni i siromasi su malo predahnuli. I setite se kako su se, ne dalje od pretprole godine, kada su nabujale vode i poplavile neponjevene njive, brzo otvorile gospodareve riznice i kako je bio potpomognut seljak ne iz dravne nego iz Brankoveanuove riznice. Tako je promrmlja Kalin saginjui glavu. Seate li se ranije kada su Kantakuzini i Buoreanuovi bili bog i batina, da je dete u majinom trbuhu vritalo u strahu od haralija, a kad smo se alili i kukali pred ovim vojvodom, on je posluao nae albe i nau muku i spasao nas od mnotva nameta posredstvom svoga zeta Janakea Vakareskua, i olakao mnoge muke. Tako je ree drugi seljak. E deco moja, deco moja, radujte se kad vidite da imate gospodara koji slua vae albe i koji se trudi da vam olaka ivot; jer veina vladara na ovome svetu ostaje gluva na bolni vapaj naroda. Tako je odgovorie jo jedanput seljaci. Brankoveanu je dobar gospodar, blag, voli pravdu, nije lakom, ne voli rava dela, ak veoma esto prezire ovozemaljska dobra; lii veoma mnogo na svog pokojnog pradedu po majci, Vojvodu Neagoja, koji je izgradio Areki dvor; i na svog pokojnog dedu Mateja Basaraba, koji je izgradio i obnovio etrdeset crkava; ali i on je samo ovek i ponekad moe da padne u klopku zlobnika. Pravo zbori, no otkud zna ti sve ove stvari? upita Kalin vatrenog Brankoveanuovog zatitnika. Pita me odakle znam? Ti Kaline, koji si mi pre nekih deset godina bio sadrug po oruju, mora da se dobro sea da sam bio pod otadbinskim barjakom punih trideset godina, odakle sam izaao tek jesenas kad su me odatle isterale puste godine. Seam se, odgovori onaj drugi seljak kao da bee jue, i dobro se seam da si i tada bio mudar i da si nam uvee posle obaveza znao da ispria mnoge dogodovtine i prie, da smo zevali u udu. Ali ovo to nam sad pria su ipak krupne stvari. Zbilja, u tvoje vreme su se u kasarni priale samo dogodovtine sa zmajevima i vilama, ali su se stvari ve odavno izmenile. U poslednje vreme, kada bi se uvee zatvarale kapije, skupljali smo se svi do jednog, vataf4 bi seo u sredinu i poeo bi da propoveda o podvizima naih predaka, o pobedama Mihaja Hrabrog, o mudrosti Mire Staroga, o hrabrosti Vojvode Cepea, o ljubavi prema otadbini Vojvode Mateja, i o mnotvu drugih lepih stvari koje nas ue da znamo ko su nam bili preci i
4

Prim. Prev. U prolosti: osoba zaduena da nadgleda sluge pri dvoru nekog bojara ili u nekom manastiru; logofat. U feudalnom ureenju: upravnik odreene grupe dvorana, slubenika ili dravljana nekog vlastelina. Aginski vataf ef policije.

od kakvog soja potiemo. Lepog li zanimanja! uskliknue seljaci. Tome nas je navikao opet Brankoveanu preko svojih Vakaretija, Filipetija i Goletija. Kada biste vi brao moja znali kako su estiti rumunii ova tri bojara! Neka ih bog samo poivi i neka im da zdravlja! Zahvaljujui njima ogrejalo je sunce i jadnog seljaka u poslednje vreme. Oni gospodara savetuju dobrim delima. Brankoveanu je dobar i bez zlobe u dui, ali se esto povodi za savetima pritvornika to ga okruuju i dogaa se da ini zlo bez svoje volje. Ako ga savetuju loe kao za vreme monih Kantakuzina, ini i on loa dela, iako u dubini due ali zbog toga i to samo zato to se ne usuuje da se usprotivi. Ako dobija dobre savete kao to je Bog dao da ga dobro savetuje Vakaresku, ini rado dobra dela, jer njegova dua vie naginje dobrim delima. Zamislite situaciju kad ga je Ban5 Kornea Brailoju savetovao da osudi na smrt jednog siromaha koji je, ne mogavi vie da podnese ugnjetavanje, odalamio jednom bojaru amarinu i on je hteo da ga poslua i da osudi na smrt hrianina samo zbog toga to mu je Ban rekao da jedan Vojvoda mora u prvom redu da bude pravian i neprevrtljiv. Dogodilo se meutim da bude tamo i Radu Golesku i da mu kae da jedan Vojvoda treba da brine i o tome da bude prihvaen i voljen od svog naroda i to preko dobrih i milostivih dela, budui da je milost kruna vladara. I tako je jadni hrianin izvukao ivu glavu. Sluajui iu kako im sa sve veim arom zbori toliko stvari, seljaci su ostali nepomini, zanemee i okupie se oko njega u velikom krugu sluajui ga u udu. A ia Negoju, kad je video kako ga njegovi kumaini pa i drugi seljaci to su se okupili oko njega sluaju sa toliko panje, produi svoju priu: Vi mislite da je Brankoveanu ljubitelj skupih i luksuznih stvari? Varate se brao. Ja kao peadinac imao sam priliku da uem vie puta u odaje Vojvodske palate, i one pored esme Brankoveanua u Kotroenima i u palati iz grada kod Magureanua i uveravam vas da se u tim odajama ne nalazi toliko skupih stvari, toliko uda i toliko lepote kao to vidite ovde. Naprotiv, sem oruja i knjiga kojih ima u izobilju i lepo izgledaju, pomislio bi ovek da se nalazi u nekoj kui dobrostojeih trgovaca. On troi svoj veliki pradedovski imetak na stvari koje su korisne drutvu, na dizanje crkava u slavu Gospoda i izgradnju kola radi prosveivanja naroda. Najlepa svoja imanja podario je manastiru Brankoveni, manastiru Dintr-un lemn, manastiru Svetog Georgija iz Bukureta, manastiru Horeza koji vidite ovde i drugim svetim mestima koja je ukrasio na nain koji niko nije mogao ni da zamisli u ovoj zemlji. Za ukraavanje crkve sa okolinom potroio je veliko imanje, pokupovao sva uda sveta, doneo iz daleka neiskazane lepote i kao to sami vidite, zgusnuo je sjaj izvorske vode u kom se odraava ljudski lik , uvrstio ga kao gvoe ko zna kakvim udima, ugurao ga je u zlatne okvire i okaio na zid da se vidi onakvog kakvog te je Bog stvorio, od glave do pete. Da zna da pravo zbori! uzviknue iznenaeni seljaci ogledajui se u
5

Prim. Prev. Zvanje bojara koji je vladao Severinskim Banatom, Oltenijom. (U Munteniji) najvii bojarski rang. Brankoveanu je bio prvi koji je u Rumuniju doneo ogledala od stakla na naliju prevuenog ivom; do tog doba siromani Rumuni su se ogledali u sjaju izvorskih voda, a bogati u ploicama uglaanog metala.

velikim venecijanskim ogledalima koja su visila na zidovima odaja, gledajui u udu i sa zebnjom odraze sopstvenih likova. Uradio je sve ovo, dodade ia Negoj izgradio je manastire kao poboni hrianin da ima gde da se moli Gospodu i da se bavi dobrim delima, da siromah i neuteeni imaju gde da sagnu glavu i da se sklone u nevreme i gde e se naa sveta vera i na pradedovski jezik sauvati u celosti i netaknut; izgradio je bolnice da bi nemoni i siromani imali gde da se neguju i osete samilost za vreme bolesti, ali iznad svega izgradio je kole da se prosveuje jadna prostota, da zna neuki seljak ko je on i ko su mu bili preci; da zna takoe koje su mu dunosti i koja su mu prava. Ako zna pismo deco moja, svaki Rumun je logofat kao uitelj Stan iz grada Horeza, koji ti zna svata na ovome svetu, ili da je deda-popu Makariju iz Bistrice upala sekira u med i zna kada e se mesec pomraiti ili kada e vukodlak sunce progutati; tada emo svi imati po etri oka kao to kae pria i neemo vie biti prevareni, izraeni, opreni i obespravljeni od strane prkalaba6 i od lopovske fele. Tako je! uskliknue svi seljaci. On nam je uinio mnoga dobra a za sebe je zadrao samo onoliko da moe da ivi kao dobar gospodar i dobrotvor, da moe da pomogne i dalje onima koji nemaju. Nek mu Bog podari dug ivot! uzviknue seljaci sa oduevljenjem. Amin, i da vas Bog pouje, ree ia da nam ga poivi i da nam ga zatiti svetac od pritvornika krvopija narodne muke, jer bez toga smo propali. Pritvornici, draga moja deco, su kao zmije koje truju sve ega se dotiu; i najbolji ovek postaje guja u njihovim rukama jer oni su kadri da izmene i najboljeg prijatelja u smrtnog neprijatelja kroz njihove slatke rei i vete lukavtine. Nek nas bog sauva od takvih guja ree Kalin. Na vjeki vjekov, amin odgovorie drugi seljaci. I da nam da pored naeg gospodara savetnike kao to su Janake Vakaresku, Radu Golesku i Grigoraku Filipesku odgovori Kalinov kum. Iz tvojih usta u boije ui; neka je u dobrom asu, ree ia jer ako su oni udaljeni od gospodara, onda e mu se pribliiti Kantakuzini i svi njihovi Carigraani i onda e opet biti: kuku lele! Ovaj razgovor bi verovatno trajao due da ga nije prekinuo zvuk zvona, pucanje puaka i trubljenje fanfara koje su najavile kraj liturgije i izlazak Vojvode iz crkve. uvi ove zvuke, seljaci su se rasturili, koji prema prozorima koji prema glavnom predvorju a ia poe za njima.

III
6

Prim. Prev. Prkalab u srednjem veku u Rumunskim Zemljama lice zadueno da upravlja nekim okrugom, nekom oblasti, nekom tvravom; osoba sa vojnim, administrativnim i sudskim nadlenostima. Administrator bojarskih i manastirskih sela.

KAKO JEDAN VLADAR MOE POSTATI OMRAEN U NARODU I VOLJEN MEU DVORANIMA Vojvoda Konstantin Brankoveanu nije uao u palatu odmah posle izlaska iz crkve, ve je otiao zajedno sa svoja etri sina Konstantinom, Raduom, tefanom i Matejom i sa grupom bojara do kelije arhimandrita Jovana da mu se zahvali za trud koji je uloio, na tako velianstven nain, za podizanje ove Svete Lavre. Ulo je dakle u palatu samo nekoliko elnih bojara, meu kojima je bio Stolnik Konstantin Kantakuzino, njegova braa Spatar Mihaj i Spatar Toma, Ban Kornea Brailoju i rizniar erban Buoreanu. im su uli u gospodarske odaje, veliki bojari videe mnotvo prostog sveta kako eta levo-desno, kao u roenoj kui, pa su krivili nos sa gaenjem i, zaustavljajui se na pragu, jedan od njih, Stolnik Kantakuzino pozva jednog slugu koji je stajao pred vratima sa orujem u ruci, i upita ga otro: Zato si dopustio da navali prostota unutra vojnie? Narediu da te iibaju. Oprosti gospodaru, odgovori vojnik ali ja nisam kriv; Veliki Komis mi je naredio da pustim u palatu svakoga ko hoe da ue. Pozovi Komisa ovamo. Komis se nalazio iza lea Kantakuzina i uvi svoje ime odgovori: Ko me zove? Ja odgovori Kantakuzino otro. ime mogu da te usluim Tvoja Visosti? upita Komis Radu prilazei velikom Stolniku. Pozvao sam te odgovori ovaj nadmeno da te upitam sa kojim si pravom i po ijem si nareenju otvorio vrata prostoti da ue u gospodarske odaje? S pravom da ispunim nareenje svojih zakonskih gospodara i po nareenju Njegovog Velianstva koje mi je prosledio lino Veliki Vornik Janake Vakaresku odgovori Komis vano, produujui ka unutranjosti gospodarskih odaja. Opet Vakaresku! uzviknu Spatar7 Toma Opet taj to se ulaguje narodu, dabogda mu na nos izali; taj e me naterati da... uti, apnu mu Stolnik u uho prekidajui ga nije ni mesto ni vreme da istresemo muku koju imamo na srcu. Seljaci nas gledaju i sluaju; ne valja da znaju da ih mrzimo. Dobro, odgovori Toma navijen na svau ali da bih uutao treba da se ovi neotesanci to smrde na crni i beli luk pokupe odavde, da se proisti vazduh ili da se mi povuemo sa mesta gde imamo puno pravo da budemo po nasledstvu od naih predaka i po inovima koje imamo. Pametnije je da se povuemo. Ni za ivu glavu neu da se povuem pred ovim primitivcima povika Ban Kornica Brailoju i htede da prekorai prag.
7

Prim. Prev. Visoki slubenik pri vladarskom dvoru u srednjem veku, koji je o praznicima vodio brigu o vladarevoj sablji i buzdovanu; kasnije komandant konjice.

Sluaj Korneo, ree oprezno Stolnik ti si nam uvek svojom razbaruenom naravi kvario poslove; smiri se i razmiljaj da se zlo ne pobeuje zlom nego strpljenjem i mudrou. ta hoe od mene? upita Brailoju povienim tonom. Da me sledi utei kao pu i da ini ono to ja budem inio. Treba meutim da se zavri sa ovim glupostima; da stavimo svaku stvar na svoje mesto. To bih i ja hteo ali na nain da to izgleda kao samo od sebe. Dobro, eto sluam te. Videvi da se bojari svaaju meu sobom na pragu spoljnjih vrata, ali ne razumevi nita zato to su ovi govorili grki, narod je gledao svoja posla inei svako to mu srce ite. U meuvremenu Veliki Komis se ponovo pojavio i krenuo prema ulazu. Videvi ga da se pribliava i plaei se da moe da prislukuje i uje o emu priaju, Stolnik dade znak svojim prijateljima kojim ih je molio za strpljenje i pribliavajui se Komisu ree: Budi tako dobar, Arhon8-Komise, da mi kae ako meu gospodarskim odajama ima neka gde je manja guva? Zbog kakvog posla? upita Komis. Da bismo nali malo mira sledeih nekoliko minuta do dolaska Njegovog Visoanstva. Ne svia vam se narod? upita Golesku ironinim osmehom. Nije nam narod neprijatan, odgovori Buoreanu ve crni i beli luk na koji bazde. To njihovo jednostavno jelo pomae nama bojarima da jedemo dobro i mnogo odgovori Komis naglaavajui svaku re. Brat Radu uvek zna da se naali ree Konstantin Kantakuzino podsmeljivim tonom. I brat Konstantin, odgovori Komis uvek trai zabite uglove gde moe da apue svata na raun Vojvode i njegovih savetnika. Komise! uzviknue ljutito braa Toma i Mihaj Kantakuzino, stavljajui ruke na drke svojih kama. Ne obazirite se na moje rei estiti bojari, odgovori Komis jer kao to ree brat Konstantin, ja imam obiaj da se esto alim; bolje obratite panju na svoje pokrete koje vidi svet oko nas i koji su reitiji nego rei koje taj svet ne razume. Smirite dakle svoj bes i sledite me do povuenog mesta koje u vam izabrati, jer u vam zbilja nai takvo mesto koje e vas spasiti muke i gaenja to vam prouzrokuju pogledi tolikih oiju to ele da itaju kao iz knjige u vae iste savesti. Videvi novi znak Postelnika, bojari ne rekoe vie nita i sledie nemo Komisa, prooe kroz guvu to ju je stvarao narod u gospodarskim odajama, izaoe iz poslednje i najzabitije kue koja je bila preplavljena narodom kroz jedna skrivena vrata, prooe kroz mali hodnik u drugi red odaja i zaustavie se u jednoj maloj
8

Prim. Prev. Formula za iskazivanje utivosti nekom bojaru; grki arhon.

prostoriji iji su prozori gledali na neku batu. Ta sobica bee jednostavno i vrlo skromno nametena a bila je rezervisana kao spavaa soba za Njegovo Visoanstvo. Ovde moete na miru da raspredate o dravnim stvarima ree Golesku udaljavajui se. Kad se zatvorie vrata iza Komisa Radua, Toma Kantakuzino poe da eta kroz sobicu tamo amo, ljuto gestikuliui i rekavi: Nepodnoljivo je, stvarno nepodnoljivo, rugaju nam se, ismevaju nas, teraju egu sa nama. Zar ne vidite dokle smo stigli? Upita Buoreanu imitirajui Spatara Tomu ne vidite da nas ak i posluga ismeva i da nas sluge gledaju popreko kao da bi da nam se suprotstave. Stii emo jo gore, odgovori Kornica Brailoju spustivi se na jedan divan i umrkujui burmut kaem vam, stii emo jo gore ako budemo kao do sada trpeli poput jagnjadi ove bezobrazne izazove. ta da stignemo? ree Spatar Mihaj Jer smo ve stigli do stanja kada naa imena ne izazivaju kod prostote nikakvo potovanje, kada je naa mo obezvreena a naa imanja zaputena. Nisi vie kadar da vlada Rumunima sa sopstvenog imanja onako kako eli, jer ti Vornik udari kaznu i zastrauje te poniavajuim kaznama kao nekog opanara; nema pravo da kazni bezobrazluke koji ti nipodatavaju ime i vlastelinski ponos, jer opet dolazi Vornik da te opomene da nema pravo da sam isteruje pravdu, ve e to uiniti zakon; ne sme vie da svoje seljake tera na mobu i na globu da ti rade zemlju, da skupljaju letinu ili da ti poprave mlin i poploaju puteve, jer opet dolazi Vornik da te opominje da nema pravo da trai od seljaka vie od dana odreenih iz davnina; ne sme najzad da se ponaa sa prostotom kao ono to jesi, odnosno kao bojar, jer eto ti opet neizbenog Vornika da ti popuje da ispred Vladara i zakona kao i ispred Boga svaki ljudski stvor ima isto pravo. uste li vi ovo? Uzvieni Kantakuzini, kolenovii od pamtiveka, kraljevski rod da bude jednak sa Akimom svinjarom! I preuzvieni Brailoju, praunuk Mihaja Hrabrog da bude ena muche ena su sa Martinom Gajdaom! I preuzvieni Buoreanu, prinevski unuk i praunuk da bude pobratim sa Radetom obaninom! Ne moe vie da se podnese uzviknu Toma Kantakuzino. Ne moe vie da se trpi uzviknu Buoreanu. Ne moe vie da se izdri uzviknu Brailoju. Mora jednom da se zavre sve ove vraje rabote ree prvi. Mora jednom da prekinemo ove avolske stvari ree drugi. Mora da jednom prestanu ove ujdurme. Vakaresku koji nas mea sa muicima i koji nas tera da oeemo naa odela o njihove rite mora da bude udaljen sa dvora zakljui Spatar Toma. Golesku koji pomae Vakareskua u ostvarivanju njegovih ludih snova da izjednai kaftanlije i opanare i koji nam se ruga u lice zbog naeg pravednog besa mora takoe da ide sa dvora zakljui Rizniar erban.

Ama bolje da nam se skloni sa oiju sam Brankoveanu, odgovori odluno Kornea Brailoju bolje da padne on koga smo mi naom voljom podigli na presto; bolje da ide on koji nam je obeao da e nas, svoje roake, uzeti za savetnike i da e brinuti o naim imanjima, a ne da ide za suludim snovima jednog Vakareskua, niti da brine samo o opanarima i ubarama, jer ako emo se osloboditi njega, zajedno sa njim otii e i cela bulumenta ludaka koja ne mari za interese plemstva ve tei da se ulaguje slabostima prostote zakljui Brailoju. Tako, tako, odgovori Spatar Kantakuzino treba da padne Brankoveanu koji je omoguio muicima da ue kole da bi se prosvetlili, i da nas vie sluaju i da nam se povinuju! Neka padne Brankoveanu ree Buoreanu koji obogauje sirotinju i osiromauje bojare! Dole Brankoveanu! povikae svi bojari uglas. Tokom ovog ljutitog razgovora prouzrokovanog smelou Vakareskua da stavi u isti red bojare sa prostotom, Stolnik Konstantin Kantakuzino je sedeo izvaljen na kraju jednog divana i smejao se podmuklo onim otrim i ironinim smehom koji je svojstven samo zlim duama. Ne meajui se u razgovor, ne rekavi nijednu re, on se smejao ljutnji svoje brae i kuzena, ali kada je video da su oni preli svaku meru i da su poeli da priaju ono to niko ne bi smeo da uje, naroito ne iko od ljudi sa dvora, podie svoju malu glavu uvis, uskoi meu bojare, prui svoje male ruke prema njima i ree tonom koji se ne bi oekivao od tako sitnog i krljavog stvora ree: Ho! Stanite! Dosta! Vi ste ba preterali. Bojari se zaustavie na tren, ali odmah zatim poee da viu sa udvostruenim besom: Mi se ne alimo. Ono to mi kaemo, to je iva istina. Izgleda da ima pravo Vakaresku kada kae da ste svi vi samo tupavi brbljivci. Mi brbljivci! povika Spatar Mihaj mrtei se. Da, vi, brbljivci i glupi odgovori Stolnik. Nepromiljeni i nerazumni, to je prava re dodade ef Kantakuzina prezrivim tonom. Razmiljate li vi uopte ta radite? Ne seate se da vrata imaju oi i da zidovi imaju ui? Da je Vakaresku vraiji rod i da je Radu Golesku jedna prepredena lija? Ne pada li vam na pamet da oni trae priliku da nas smaknu, a prilika bi bila kad bi uli o emu se vi derete kao mala deca? Ne plaim se nikoga odgovori Ban Kornea. A na kakvu mo se oslanja kada se ne plai? upita ga Stolnik Konstantin ironinim tonom. Na mo mog imena i mog prava odgovori Brailoju. Na mo tvog imena! uzviknu stari Kantakuzino. Kakve isprazne i tate rei! Kakvu mo u dananje vreme ima ime? Zar ne vidi da se svako ruga imenu ako nisi kadar da ga podri i drugim sredstvima i snagama? Sluer Konstantin tirbej ima dosta visoko i asno ime, pa i pored toga je bio javno izbievan i baen u tamnicu od Vakareskuovih ljudi, i to samo zato to je Vakaresku bio jai. Nemojmo

da priamo o slavi imena sve dotle dok nemamo mo. A priali ste, ini mi se i o pravima. O boe! Kada bi trebalo da uiva u onome to ti zakon doputa onda bi malo znailo i tvoje ime i tvoje bojarstvo. Koja su naa prava? Da naemo sebi prava? Pa zar na ivot ne predstavlja itav niz nepravdi? Da uzmemo dve koe sa jedne ovce; da stavimo sve seljake da rade za nas, a mi da sedimo i oduimo se zlim delima za dobro koje nam se ini? Pa mi se upravo tako ponaamo sa naim podreenima. Da ne priamo dakle vie o pravima, jer na putu pravde bojar moe samo da propadne. Stolnie Konstantine, odgovori Ban Kornea ma ta ti rekao u odbranu tvoga neaka i u odbranu ono malo uticaja to jo uvek ima nad njim, ja u se ipak zaloiti iz sve snage za njegovo potkopavanje i u tome u i uspeti. Da odbranim neaka, ja? Ja, jedan Kantakuzino da odbranim Brankoveanua?! Ba si detinjast roo; da ga ja odbranim kada i danju i nou razmiljam samo o tome kako da pronaem najprikladnije naine da ga svrgnem?! Kako hoe da ga svrgne, a s druge strane nas spreava da uradimo to isto? uzbudi se Buoreanu. E deco, deco! neete nikada razumeti starog Konstantina Kantakuzina. Vi, u ijim venama krv vri kao u poklopljenom kazanu, vi nikako ne moete da shvatite koliko je maije strpljenje dragoceno. Strpljenje! uzviknu Brailoju ljutito. Stalno preporuuje samo strpljenje. Nemam vie strpljenja da trpim plodove gluposti o kojoj si nas sam malopre posavetovao. Ima pravo da me naziva glupim, odgovori Kantakuzino uzdiui; ja sam stvarno pogreio birajui Brankoveanua; ja sam kriv to sam ga uzdigao na presto; ja sam kriv to trpimo sve ovo to trpimo jer isto ja sam mu udao stariju erku za Janakea Vakareskua. Priznajem i sam da sam pogreio kad sam pomerio Brankoveanua iz doline Kotroeni, kad sam ga istrgnuo iz njegovih mirnih i bezopasnih zanimanja da ga postavim na presto Rumunske Zemlje, sa nadom da nam postane najposlunije orue; priznajem i sam da sam pogreio kada sam izvukao onog drugog sa njegovog imanja Vakaretija, da ga promoviem u Velikog Vornika, sa nadom da imam osobu spremnu da se podredi naim htenjima. Priznajem najzad da sam se prevario jer sam mislio za lisicu da je jagnje; zbog toga neu vie da pogreim jo jedanput, niti drugi da pogree kao ja, i zato vas savetujem da imate strpljenja i zaustavljam vas da vam se ne dogodi ono to se dogodilo Agi Konstantinu Balaeanuu koji me nije posluao ve se otvoreno udruio sa Nemcima preavi u tabor generala Haslera, zbog ega je po povratku u zemlju bio kanjen gubitkom glave u Potloima. Pogreio sam jedanput kao ovek, uvideo sam posredstvom drugih kakve nesree donose greke i nepromiljenosti i zbog toga vas savetujem i molim da imate strpljenja. Ako hoete, dobro, ako ne, odriem vas se kao Adam raja. Pa dobro, uzviknu Buoreanu ljutito do kada toliko strpljenja? Dok ne bude stigao zgodni trenutak. Koji trenutak? upitae bojari nestrpljivo. Trenutak kada emo moi da smrvimo naeg neprijatelja nesalomivom

snagom. Moda taj trenutak nikada nee stii. Nee stii nikada za one koji stoje zaludni i za one koji nemaju u svojoj glavi dovoljno umenosti da rade neprestano za mogue i uurbano pribliavanje tog trenutka. A koja je snaga naeg neprijatelja koja moe da se suprotstavi i pobedi mo? Posluajte U tom trenutku se iz bonih sala i dvorita i bati zau jednoglasno uzvikivanje, jedna mona aklamacija, jedan sveopti ura od kojeg zadrhtae prozori i okna sobe u kojoj su bili skriveni bojari. ta znai ovaj divlji krik? uzbuni se Brailoju prezrivo. Ovaj krik je Boiji glas, to vam je najjasniji znak da narod voli Vojvodu, ovaj glas je najjae oruje kojim na neprijatelj moe da nas pobedi. Hajde molim te Stolnie, ba si preterao, uzviknu Buoreanu vidi se da nema pojma o nainu kako dolazi do takvih aklamacija kojima spretni dvorani okruuju glupe vladare da bi ih obmanjivali i skrivali im istinu. Samo naredi i veliki Aga e prirediti i tebi isto tako buan prijem. Vara se Buoreanu, sine moj; poznajem suvie dobro aginske smicalice, ali znam da razlikujem viku koja je nareena i plaena od oduevljenih povika koji izlaze iz grudi naroda koji voli svog vladara. Ovi uzvici izlaze iz srca i dokazuju nam da je na neprijatelj za nas naalost jo uvek suvie moan jer njega voli narod. I kada bi bilo tako, odgovori Brailoju naglo ta se to nas tie! Kakvu cenu ima za tebe narod ija se ljubav menja kao vetar? Zna li narod da rasuuje? Ima li on svoju volju? Moe li on da postavi pred nas neke prepreke? Ajde molim te! Plai se za sitnice. Plaim se ree Stolnik od onoga to je jae od svake veliine i od svake moi. Narod je bi boiji, kae poslovica i poslovica ima pravo. Vi ne moete da pojmite koliko je moan taj narod koji vi prezirete, kada on tako odlui. Nikakva ljudska prepreka ne moe da mu stane na put i nita ne moe da ga obuzda. On je kao bujica koja se stropota sa visine planine i zdrobi sve to mu se nae na putu. Moda negde drugde, u centru Evrope, moe da bude onako kako ti kae odgovori Toma Kantakuzino ali kod nas Bogu hvala, prostota ne sme ni da pisne. Kod nas kao i svugde, odgovori Stolnik Konstantin samo ako mu nedostaje prosvetljenje knjige, kao to vidi, Brankoveanu, ili bolje rei Vakaresku koji je spretan ovek i koji zna kako moe da pretvori prostotu u ljude. Razmislio je o svemu na vreme i ponovo je otvorio kole Mateja Basaraba koje su nai naslednici ovoga bili zatvorili. To su pusti snovi odgovori Brailoju zgaen. Snovi? Neka, ali uskoro e videti san na javi s tim to e onda biti suvie kasno. Samo ako je manje prosveen, narod moe biti ispod nas bojara; im se narod prosveuje otvaraju mu se oi i prepoznaje nepravdu i bedu koju mu inimo; naoruae se pravima koja mu daje zakon, i, uz podrku koju mu daje jedan vladar kao to je Brankoveanu, rasue nas kao plevu pred vetrom.

Ja lino ne verujem u mo naroda, niti da je on kadar da ita naui ma koliko kola osnovali ree Brailoju. Krv prostote nije ista kao naa krv, niti je njegova pamet bistra kao naa. Prekrsti se roae Korneo, i reci Boe sauvaj da doivi da se uveri kako je njegova krv istija nego naa, jer nau krv su raznorazne podle kombinacije pomeale sa kojekakvim neistoama. A i njegova pamet je mnogo bistrija nego naa. Ti pria kao da si ovek iz naroda, brate Konstantine proaputa rizniar erban kroz zube. Govorim kao ovek koji vidi i rasuuje ispravno odgovori Stolnik. Pa, pretpostavimo da je tako prekide Brailoju priu. Otkud zna da se njegove kole i prosveivanje narodnih masa nee okrenuti upravo protiv njega. Vakaresku je shvatio da moe da doe i do toga i zato se unapred obezbedio. On koji poznaje dobro Rmuna u duu i koji zna koliko je ovaj zahvalan kada mu se ini dobro, im je doao na vlast skinuo je i pored naeg protivljenja mnogo nameta koji su pritiskali lea seljaka, razreio je svoju i Vojvodinu kesu i poeo da zida crkve i bolnice, da ponovo otvara kole, poveao je snagu vojske time to je popravio mnoge tvrave koje su bile ruinirane i osvojio naklonost koja se teko moe iskoreniti. Ljubav naroda! uzviknue bojari sa prezirom. Ljubav naroda ti je postojana kao brdo praine. Kada narod voli odistinski, onda on voli brao moja ak i kada mu preti smrt. I kako da znamo da je Brankoveanu stvarno voljen? ree Spatar Mihaj. Vi, kojima se gadi i kada se oeete o njih i time inite najveu greku, svakako da nemate naina da to saznate; ali ja, kome nije bilo teko sino da se liim sna i da siem dole preruen kao ia iz naroda i da se umeam meu seljake i trgovce, da priam sa njima i sluam njihove prie i ono to misle o vlasti, ja sam se uverio da je Brankoveanu itekako voljen u narodu i da je veoma teko svrgnuti ga pred istim ovakvim narodom. Pa ko e da pita narod kad budemo hteli da svrgnemo Vojvodu? uzviknu Brailoju sa njegovim uobiajenim arogantnim i svaalakim tonom. Nemci na severu, Turci na jugu, Poljaci i Rusi na istoku, svi su oni uvek spremni da nam pomognu u takvim stvarima. Evo i druge jake strane Brankoveanua, odgovori Konstantin Kantakuzino. Svojim roakim i prijateljskim vezama koje je negovao sa dvorovima na zapadu, a naroito sa Papom u Rimu, tesno je povezan sa Nemcima kao to niko od nas nije; posredstvom Kantemira sa kojima hoe da se orodi i sa posredstvom Ilijaija sa kojima se ve orodio, uspostavio je dobre odnose sa Rusijom i Poljskom, a sa ogromnim svotama svog novca i debelim bakiima kojima tovi turske pae, on je dobro vien i na velikoj ceni pred Portom u Stambolu. Mi nemamo ni prijatelje ni pare, niti se moemo uzdati u bilo kakvu mo da bismo obeali onoliko koliko Brankoveanu moe da da, tako ga ne moemo nikad svrgnuti ni uz pomo Nemaca ni uz pomo Turaka, a bogami ni Poljaka ili Rusa. Ako je tako, ta nam onda preostaje initi? upitae zabrinuti bojari.

Aha! Ovde sam hteo da vas dovedem da vidite koliko vredi moje strpljenje. Pa reci jedanput, jer evo sluamo te paljivo odgovori Brailoju. Ako hoete da uspemo, odgovori Stolnik moramo ubediti Brankoveanua da zatvori kole, ponovo osnai namete, da od roditelja postane progonitelj naroda, da ocrnimo Vakareskua kako bi izgubio svoj uticaj na Dvoru, da oteramo Goleskua i Filipeskua iz blizine Dvora; da dovedemo na Dvor nezasite i nepravine ljude, nagomilamo ujdurme i nepravde na raun seljaka i, posredstvom naih ljudi, nahukamo tatinu Vojvode Konstantina; i dok mi budemo sedeli povueni daleko od Dvora i od tih dogaaja, da ga usmerimo da se osloni iskljuivo na mo svojih vojski i zavadi sa susedima. Posle toga emo se pridruiti narodu koji e stenjati pod teretom nepravdi, pa emo svojim parama osnovati kole i druge dobrotvorne ustanove da privuemo naklonost naroda; pa emo poeti da saaljevamo seljaka, da se pretvaramo kao da ga branimo, da ga nahukamo i da mu svaki as podstiemo bes protiv vlasti, da uputimo albu na albu uvek u ime seljaka. Pa tek posle mnogo neprekidnih udaraca moemo da se nadamo i da oekujemo neki uspeh. Onda, ree Buoreanu oduevljen i pun nade imenovaemo tebe, gospodine Stolnie, na presto na kom je vladao tvoj brat. Mene? Neka me Bog sauva takve asti; ja ne patim od isprazne tatine; sauvajte to vi za sebe, za tebe ili za Bana Kornicu; meni sauvajte samo jedno ljupko mesto u vaim srcima. Bie na roditelj povikae Brailoju i Buoreanu uglas, grlei ga. Ako biste sauvali u svom srcu tako dobre namere, nikada neete izgubiti mo koju ete osvojiti. Sauvaemo, kunemo ti se. Videemo i to; ostavimo dakle da se to obistini kada mu doe vreme. U meuvremenu, hajde da uemo u gospodarsku salu jer je Vojvoda uao pre etvrt sata i ne bi valjalo da se primeti nae odsustvo. Pratioci Stolnika Konstantina su ustali i spremili se da posluno izau. Pre nego to se raziemo, ree Stolnik zakunite mi se da ete to to ja budem uinio u vae ime, smatrati za ono pravo i uraditi sve to vam ja budem traio. Kunemo se odgovorie bojari sveano stavljajui svoje ruke na bodee. Posle ove sveane zakletve, Stolnik otvori vrata i izae u pratnji ostalih bojara. Njihov ulazak na glavna vrata nije primetio niko od okupljenog sveta, jer su ljudi svih stalea i imovinskog stanja stajali zbijeni oko prestola i sluali paljivo i mirno ono to je Vojvoda govorio. A evo ta je govorio Brankoveanu, glasom zvonkim ali drhtavim od uzbuenja. Ja sam najsreniji u ovom trenutku meu vladarima i smrtnicima kada vidim oko sebe toliko dragih likova koji me vole kao roditelja i koje moja dua voli kao pravu decu. Ponosan sam to sam vladar podanika kao to ste vi i potrudiu se da i vi budete ponosni svojim vladarom. I zbog toga ono malo dobrog to mogu da uradim za sreu svoga naroda pomou svojih nevelikih sredstava, ja inim sa radou i zadovoljstvom, znajui da su moji Rumunii dostojni da budu voljeni i ohrabreni. Neka Bog da da vi uvek budete zadovoljni sa mnom i ja sa vama, ja da vam uinim

dobro a vi da me usreite; ja da vam otvorim put ka prosveenosti i bogatstvu, a vi da mi otvorite put ka zadovoljstvu koje moe da oseti samo onaj vladar koji zna da je uinio dobro svome narodu. Pomozite mi deco moja na putu dobrih dela koje treba da inim, jer se nadam da uz pomo Boije milosti i dobrih i zdravih saveta mojih bojara kao i uz pomo vrstih ruku i nepokolebljive hrabrosti moga naroda, naa sveta otadbina postane velika i mona i da procveta. ivelo Njegovo Velianstvo, iveo na vladar, iveo Brankoveanu povika narod sa teko opisivim oduevljenjem. Rekoh li vam ja da je Brankoveanu voljen proapta Stolnik Kantakuzino svojim prijateljima. Je li vam sada jasno da je teko pobediti ovoliku naklonost. Imao si pravo, ree Brailoju sada smo poeli da se plaimo kako neemo moi nikada da je iskorenimo. Budi miran roo; velikom marljivou i ogromnim strpljenjem premetaju se i planine a kamoli naklonost naroda prema jednom vladaru. Kroz nekoliko godina videete kako e se izmeniti stvari. IV NA MESEINI Jedne letnje veeri 1698. godine, otprilike oko devet sati uvee, kada je mesec zalazio iza gustih oblaka i kada su stanovnici glavnog grada Rumunije zatvarali svoje kue da bi otili na poinak, u potpunoj tiini noi u kojoj se ulo samo kreketanje aba koje su nastanjivale bezbrojne barutine, ulo se podmuklo kripanje neke kapije, posle ega se zau topot konjskih kopita to su jedva dodirivala zemlju. Ovo kripanje i ovaj topot uli su se samo u zapadnom delu Bukureta, moglo bi se rei van grada, blizu manastira Kotroeni, ispred jednih hrastovih vrata optoenih gvozdenim ploama i smetenih tano na sredini zida koji je ograivao pomonu batu letnje palate Brankoveanua. Kroz ovu kapijicu koja se otvori sa svom moguom opreznou izaoe dva viteza. Na povocu su drali po jednog konja, isto toliko crne boje kao to je bio mrak noi i kao to behu crne dugake mantije to su ih vitezovi nosili preko svojih odela, i kao ogromni crni eiri koji su im posakrivali lica. im su izale kroz kapiju stare bate palate, ove dve senke utljive i stamene kao i sama priroda u tom asu, dobro zatvorie kapijicu, skoie na konje, preoe Dambovicu preplivavajui je na konjima i izaoe na suprotnu obalu. Potom uoe u jedan gusti vrbak i posle nekoliko minuta izaoe na istinu. Zategoe uzde i pooe u galopu kao da ih vetar nosi. Prooe zatim kroz pravi lavirint drvea, barutina, zemunica i izbi i preoe taj zamreni splet prekriven zemljom i blatom, produie plivajui na konjima preko barutine koja ih je delila od Zemljanog Mosta gde je otprilike sada izgraena vojna bolnica, produie dalje preko jedne zamrene ulice koja se danas zove ulica tirbej Voda, uoe u barutine sa abokreinom na ijem se mestu danas nalazi predivni

park imidiu, izaoe otuda kroz prostor na kome se sada nalaze kue Beizadia9 Kostakea, okretoe se prvo desno pa onda levo, as pored barutina, as pored neke usamljene i istroene kuice, i uavi u jednu usku i zabitu ulicu, zaustavie se pred jednom kapijicom istom onakvom kao kod Brankovanske esme, odnosno, kapije koja se nalazila na samoj sredini dugakog zida to je opasavao ogromnu batu. Stigavi tamo, jedan od njih pokuca na oigledno dogovoreni nain, tri spora udarca, a zatim se povue iza lea svoga druga. U tom trenutku mesec se izbori sa debelim slojem oblaka i rasu svoje ljupko srebrnasto svetlo po celom prostoru osvetljavajui naas lica naih misterioznih putnika. Dobro bi bilo, pretpostavljam, iskoristiti ovih nekoliko trenutaka koji e proi do razgovora to e se naknadno aputati prilikom otvaranja kapijice, da ukratko skiciramo fizionomiju ovih likova sa kojima emo se vie puta sresti tokom ove prie. Jedan je bio mlai, drugi je bio stariji. Ovaj poslednji bee crnomanjast a onaj drugi sme. Ovaj poslednji je po fizionomiji, po oblaenju i po ophoenju prema onom prvom liio na veoma vernog slugu prvog, ponaajui se s njim kao da ga je od malih nogu uzgajao u svom naruju, dok je prvi po gestovima i izrazu lica liio na osobu koja je od malih nogu navikla da daje nareenja koja e se u istom trenutku izvravati. Onaj smei je bio momak od oko 21 godine, imao je lepo i naoito lice, lepo oblikovanu glavu, rumenu i sveu kou, meku i talasastu kestenjastu kosu, koja je po modi tog vremena padala niz njegova muevna plea i po snanom i pokretljivom vratu; imao je velike i vedre smee oi pod svodom savreno oblikovanih obrva ispod visokog i glatkog ela; dugaak i tanak nos ispod koga je smei bri tek malo osenio mala, rumena i nasmejana usta, ukraena besprekorno belim zubima; mala i lepa smea bradica oko obraza ljupko se spajala sa kosom ispod uiju; visoko i vitko telo, struk i ruke kao u ena, noge koje prevazilaze hitrinu i okretnost srna, sve u svemu, izgled zanosne lepote kadre da rani srca svih ena i devojaka kojima bi se pojavio na oi. Taj momak koji bee toliko lep i tako obdaren od majke prirode bee Beizadi Radu, esto dete i trei sin Njegovog Velianstva Vojvode Konstantina Brankoveanua. Eto jo jedne pogodne vrline za porobljavanje enskih srdaca. On je bio svestan tih vrlina kojima ga je priroda obdarila kao i toga da bi mogao postati pravi pravcati Don uan. Meutim, on nije hteo da iskoristi ove svoje prednosti, budui da su mu i njegovo srce i njegove misli bile usmerene samo na kult jednog objekta koji je navikao da oboava jo iz detinjstva, da ga voli celom svojom duom i snagom. To neprocenjivo blago, za njega superiorno svim enama iz glavnog grada Rumunije, to blago kome nije nedostajala lepota, to boanstvo koje je bacilo pod svoje noge sve druge lepote i boanstva bee njegova roaka Elena, njegova sestra u drugom kolenu, erka Spatara Tome Kantakuzina, pred ijom batenskom kapijicom je veeras zastao da je vidi i poeli joj dobru no posle vienedeljnog
9

Prim. Prev. Kolenovi, nasledni sin vladara, princ.

odsustva, provedenog daleko od glavnog grada u vojnom logoru erneci. Posle nekoliko trenutaka ekanja batenska kapijica se otvori i na njoj se pojavi jedna stara ena. im je uo kripanje kapijice, momak sjae brzo sa svoga konja, dade uzde svome slugi i uputi se prema kapiji. Dobro vee majka Sultano ree mladi vladarev sin, spazivi osobu koja mu je otvorila vrata. Ljubim okice Tvog Velianstva mladi Gospodaru, odgovori baba medenim glasom dobro doao i zdrav stigao. Koliko e da se raduje Gospodarica kada uje! ta radi Elena? upita Radu. Dobro je i zdrava je, ali je mnogo eznula malecka zbog odsustva Tvog Velianstva; svaki dan i svaku no je plakala od straha da ti se, sauvaj Boe, neto ne dogodi, tako da su joj se okice zacrvenele kao cvekla. Jadno dete! uskliknu momak sa nenou ta radi sada? Da li spava? Da li spava? mili Boe! Ne pita me da li je uopte sklopila oi od kad si joj rekao da ostane dobro i u zdravlju i poao u rat! Ma ta mi kae? Ona je patila zbog mene! A ja nisam ni slutio! Boe, pa ta sam mogao da uradim? Kao sin Vladara i kao Rumun bio sam duan da idem na granicu i da branim otadbinu u opasnosti. Svako vee kada bi se smrkavalo i kada bi se ukuani primirili, ona bi izlazila u batu, odlazila bi u senik i zastajala kod prozora gde se obino sastajete i ako bih ja bila prisutna, onda bi sa mnom razgovarala o Tvom Velianstvu, a ako bih ja zbog nekih poslova bila odsutna, onda bi naslanjala laktove na prozor i stajala bi tako zamiljena satima i satima gledajui stalno prema kapijici i uzdiui da ti se srce cepa od tuge. Poto bi zakukurikali petlovi, ulazila bi u svoje odaje, gasila sveu, poveala bi svetlo kandila, kleknula pred svete ikone i plakala bi i molila pred Majkom Boijom za spas Tvoga Velianstva sve dok se ne bi razdanilo. O Boe! povika Radu vatreno. Vodi me to pre pred nju, jer umirem od nestrpljenja. Strpi se malo, Tvoje Velianstvo, da obiem na brzinu batu, da vidim da nema nekoga ko moe da nas vidi i eto mene odmah nazad. Ah majka Sultano, povika momak nestrpljivo doi to pre, pouri ako Boga znade, jer ne zna kako ekanje ubija. Ja da ne znam? uzviknu starica srdito Zar ja nisam nekada bila mlada i zar nisam osetila ta znai pusta ljubav. Posle tih rei Sultana uzdahnu duboko i buno, nestade iza kapije i pojavi se ponovo nakon nekoliko minuta rekavi: Prati me Gospodaru, jer nema nikoga. Nijedno nareenje ne bee tako brzo ispunjeno kao to behu ispunjene ove stariine rei. Dobro je uradio taj koji je ljubavi dao krila. Kapija se zatvori odmah im momak zakorai preko praga. im je video sebe u tom raju svoga srca, u toj bati osenenoj stoletnim drveem i ukraenoj raznoraznim mirisnim cveem, Radu poe da skakue kao srna po

zamrenim puteljcima prekrivenim peskom, pa preskoi potoie vode koji su izvirali iz vie esama i koji su se provlaili kroz travu i cvee, obie vie tajanstvenih bunova i tamnih peina, i stie za tili as pod ardak senika to se nalazi u bati na jednom zelenom uzvienju. Stigavi tamo, on podie pogled i videvi na belom prozoru senku enskog poprsja, baci se prema njoj uzvikujui: Eleno! Radule!, odgovori senka pruajui obe svoje ruke da bi ih mladi momak poljubio u zanosu. Eleno moja! koliko sam srean ovog asa, kako mi samo srce treperi od sree to te opet vidim! povika Radu ne prestajui da joj ljubi ruke i po dlanovima i po nadlanicama. A tek ja, dragi moj brate, odgovori devojka sa neizrecivom slau i podrhtavajui od uzbuenja. Neu vie da me naziva bratom, odgovori momak kivno, ne mogu da podnesem tu re; nazovi me bolje svojim verenikom, svojim muem Oh! Sam Bog zna da li e se, zbog neprijateljstva koje se ugnezdilo izmeu naih roditelja, ispuniti ovaj slatki i prekrasan san; takva srea bila bi suvie velika i teko mogu da poverujem da e se ostvariti na ovoj zemlji. Bolje da se nazivamo roacima, braom, jer samo posredstvom tog slatkog imena mi smo mogli nekada da se viamo neometano, da rastemo zajedno i da volimo jedno drugog kao najdraeg brata Koliko smo sreni bili u ono vreme! O, uti Eleno, uti, nemoj vie da me podsea na ta vremena jer mi se srce kida! Uistinu bejasmo suvie sreni u ono vreme jer se meu nama nije nalazio ovaj zid i ova starica koje nam namee dunost i moramo da ih podnosimo da nas razdvajaju. Kako mi je krivo zbog ove dunosti koja spreava zanos moga srca i koja me tera da vidim samo nou onu za kojom ezne moja dua, skriven u mraku i prikradajui se kroz drvee kao pravi pravcati lopov! Kako bi lepo bilo Radule da smo i sada deca! uzviknu nevina devojka naivno. Ko je kriv Eleno to si ti porasla tako brzo i postala toliko lepa da i sama Ileana Kosinzeana, vila iz bajki, sa sve suncem na grudima i mesecom na leima zaostaje daleko za tobom. I stvarno, bee mnogo lepa ova erka Kantakuzinovih! Prelepa glava kao u Miloske Venere, bela i prozrana koa, crne oi kao ebonos i duboke kao tama, nos nimfe, koralne usne, biserni zubi, usta kao karanfil, kosa kao valovi mora usred noi, vrat beo kao sneg, zanosne grudi, gipko telo kao trska na obali mora, ruke i noge bele i delikatne kao kod nekog deteta, sve u svemu, jedna potpuno harmonina celina poput slike jedne prave vile. Takvim lepotama ovek moe samo da se divi a prosto mu nedostaju rei kad treba da ih opie. Radule, Radule, uzviknu devojka glasom punim nenosti, kako moe tako da laska i da bude tako nepravedan? Nije krivica ni mojih godina ni moga lica ve je krivica tvoja koji si prestao da me voli kao brat i poeo si da bude vragolast i

razdraljiv. Ne Eleno, nego je tvoja krivica jer si prestala da bude nestana i bezbrina i poela si da biva srameljiva i zamiljena. Ima pravo Radule; mora da je tako hteo dobri Bog, jer se uistinu seam da sam naglo i ni sama ne znam zbog ega promenila ud kada sam prela 14 godina. Izgubila sam onu bezbrinu veselost, postala sam utljiva i straljiva i pravo da ti kaem poela sam da oseam veliki strah od tebe. Nemoj da misli meutim da sam i jedan as prestala da te volim. A ja? Misli li da ako sam se izmenio da sam prestao da mislim na tebe ijedan minut, da mi je seanje na tebe postalo manje milo? Treba i ti Radule da me voli onoliko koliko volim i ja tebe, jer mi se ini da kroz tvoje oi vidim dubinu tvoje due. Kao i ja kroz tvoje oi! Mora da si mnogo patio od kada se nismo videli! Jo pita? A ti? Priupitaj ovaj prozor i ikone iz moje sobe, jer kada bi imale glas samo bi ti one mogle rei. Ah! Gospode, kada li e doi as kad se vie neemo odvajati! Tada ne bih imala vie nita da traim od miloga Boga. A do tada Eleno, da se volimo kao to smo se voleli do sada. Da se volimo Radule; ali da se uvamo, da budemo jako obazrivi do trenutka kada e nas ujediniti roditeljski blagoslov, jer inae smo izgubljeni, zabranie nam da se vie vidimo. Oh, uti Eleno, uti, da te ne uje zao as jer kada bi doao takav dumanski trenutak, to bi bio poslednji trenutak u mom ivotu; bolje mrtav nego bez tebe. Tako mislim i ja Radule, radije u da umrem nego da ivim bez tebe. Da se volimo na ivot i na smrt. Da se volimo do smrti. Da umremo volei se. Gospodarice, Gospodaru, beite uzviknu baba Sultana koja je do tada uvala strau; beite, jer sam ula korake kroz batu. Ostavljam te u zdravlju Eleno moja ree Radu udaljujui se nevoljno. Da se vidimo u zdravlju Radule odgovori Elena, nerado putajui ruku svog voljenog koju je celo vreme dok je trajao ovaj razgovor drala meu svojim rukama. Za tren oka Radu bee iza kapije, uzjahao konja i galopirao zajedno sa svojim slugom. im se ponovo zatvorie vrata i nestade baba Sultane, iz jednog buna preko puta kapije izae ovek obavijen crnom mantijom i gledajui prema kapiji ree sam sebi: Radu, sin Brankoveanua! Hvala Bogu da sam otkrio tako neto. V ZAVERA BOJARA

Drugo vee posle gore opisane scene koja se desila sa zadnje strane palate Tome Kantakuzina, u odajama sa prednje strane te iste palate deavala se scena potpuno drugaije prirode. Velika kapija palate to gleda na most koji je posle izvesnog vremena nazvan Podul Mogooajei, te veeri bila je irom otvorena i pod njenim svodom su skoro svakog asa ulazile bojarske koije. Otprilike sat vremena od kad su poele da se pale svee, prostrano dvorite palate se ve napunilo koijama, konjima, koijaima i arnautima, a palata bee puna najvienijih bojara. Na jednoj strani velikog salona Spatar Mihaj Kantakuzino je etao pored svog zeta Hatmana Dumitraka Rakovice, sina biveg vladara Moldavije Mihaice Rakovice; s druge strane je Logofat Radu Dudesku stajao sa Vornikom Petrukom Brezojanuom, gestikulirajui veoma ivo; s druge strane je Ban Kornica Brailoju govorio Stolniku Neaguu Toplieskuu, Medelniaru10 Draganu Strambeanuu i Vorniku Raduu od Popetija, koji su ga paljivo sluali i klimali glavom u znak odobravanja; na treoj strani pak, Rizniar erban Buoreanu povuen u najzabitijem oku i potpuno udaljen od sveta aputao je neto Slueru Konstantinu tirbeju, najveem neprijatelju Brankoveanua koji se tek pre tri dana izvukao iz zatvora u koji ga je bacio Vojvoda da ga kazni zato to ga je uhvatio sa rukom u daku uzimajui mito od jednog bojara kome je trebalo da uini pravdu na tetu jednog seljaka; najzad, u sredini salona, oko gazde kue Spatara Tome Kantakuzina stajao je Mitropolit Antim, Arma11 Pana, Postelnik Mihaj Korbeanu, Kapetan Petrika Obedeanu, Komis erban Kantakuzino, Spatar Dragi Magureanu, Rizniar Prvu Vladesku, Logofat12 Grigoraku Baleanu i mnogi drugi veliki bojari koji su bili u bliem ili daljem srodstvu sa brojnom porodicom Kantakuzino. Sve ove linosti koje su zauzimale visoke poloaje koji im nisu namenjeni kroz nasledstvo jer u Rumuniji nije postojalo nasledno pravo na titulu, ve vladarevom milou, svi ovi bojari koji su preko svojih nametenja izvlaili mnoge i raznovrsne debele novane koristi (huzmet), svi su se oni takmiili meu sobom da se prikau kao najvei neprijatelji njihovog roaka i dobrotvora Vojvode Konstantina Brankoveanua, iji su hleb jeli bez grie savesti i iju su ruku ljubili svakoga dana, ogovarajui ga na najpoganiji nain istim ustima kojima su mu se preko dana ulagivali, kada bi se preko dana nalazili u palati pred njim. I sve su to inili bez straha od kazne Jude izdajice. Takvi su nai bojari bili oduvek i takvi e doveka i ostati. Po njihovom uznemirenom raspoloenju, po rumoru njihovih apata, po trzaju koji bi ih spopao kad god bi se u dvoritu zaulo tandrkanje kola ili buka konjskih
10

Prim. Prev. U srednjem veku u Rumunskoj Zemlji i Moldaviji zvanje bojara koji je sipao vladaru vodu da pere ruke, koji je stavljao so na sto i servirao namirnice; bojar sa ovakvim zvanjem. 11 Prim. Prev. Slubenik u feudalnom ureenju zaduen za nadgledanje zatvora, primenu telesnih kazni, zaduen za donoenje i ispunjenje vrhovnih kazni. 12 Prim. Prev. Zvanje visokog slubenika u hijerarhiji rumunskih bojara, lan vladarskog saveta u feudalnom ureenju Rumunske Zemlje i Moldavije; veliki logofat prvi bojar iz divana koji je upravljao vladarevom kancelarijom i koji je u odsustvu vladara ili Mitropolita predsedavao divanom.

kopita, bilo je jasno da oekuju nekoga od koga je zavisilo reenje problema zbog kog su se ovde okupili. Hajde da nauljimo ui prema njihovim apatima i saznamo koga su to oni oekivali sa tako velikim nestrpljenjem. Vreme prolazi, a Stolnik jo uvek nije stigao ree Dumitraku Rakovica Spataru Mihaju Kantakuzinu. Ostao je jo jedan sat do ponoi odgovori Spatar gledajui peanik koji se nalazio na stolu. U pismu je rekao da ga ekamo do ponoi. Pa, treba da ga ekamo do tada. A ako ne bude doao? ta emo tada? Krenuemo to pre prema uruu. Put prema uruu i nije ba mnogo bezbedan zbog mnotva razbojnika. Razbojnici nee tai ni dlaku sa glave Kantakuzina. Nisi razumeo, Arhon Hatmane, da te ete koje su iz vedra neba preplavile sve vee drumove ine deo nebrojenih sredstava kojima smo odluili da svrgnemo Brankoveanua? I pretpostavljao sam tako neto ali nisam bio sasvim siguran. Moj brat nee zakasniti zbog razbojnika, budi sasvim siguran. Mora da je neto drugo po sredi. Bojim se da ga je uznemirena turska vojska u ratu sa Nemcima primorala da zakasni i da ga je naterala da krene zaobilaznim putem. Da, samo jedna eta spahija i jedan au sa 200 janiara koji su ispratili Vojvodu od ernecija do ovde, a posle su se vratili u Ruuk. Ako je tako, onda sigurno zbog toga kasni. Zasigurno je to; pokuao je da se sakrije od njih, da niko od Brankoveanuovih prijatelja ne bi saznao da je bio u Stambolu. uj, Arhon Spatare, je li ti pisao Stolnik neto od onoga to se tamo desilo? Da li je sreo moga oca? Je li otiao kod Seit Din Ali Pae? Je li postigao neto? Pisao mi je o tvom ocu kako ga je primio s ljubavlju, a takoe mi je pisao kako je Seit Din Ali Paa bio i ostao smrtni neprijatelj Brankoveanua i da e nam pruiti pomo kad god to bude mogao. Ali vie od toga mi nije pisao. Nita nije rekao da li oekuje ili ne neto od Porte? Ne. Oigledno je da nam ne donosi nikakve dobre vesti. To se ne zna. Ako tako stoje stvari, onda teko nama! Provienje, ili bolje rei onaj malecki koji nam je uvek pritekao u pomo valjda e nam pomoi i ovoga puta. Bilo bi poeljno da Stolnik stigne danas da bismo znali za bilo kakav ishod, jer pravo da ti kaem, sav drhtim od straha svaki put kada smo prinueni da se naemo zajedno u tako velikom broju, jer bi Vakaresku moda mogao da posumnja. Svestan sam da bi bilo potrebno da stigne noas, ali ta ako ne stigne? Pa, ta je tu je. Tek to je Hatman zavrio ove rei kada se u dvoritu zau buka koija koja idu

odmerenim hodom i koja se zaustavie pred stepenitem. Svi prisutni poskoie. Stolnik, Stolnik! povikae svi sa svih strana. Ne moe biti on, odgovori Kornea Brailoju, to to se uje u dvoritu ne lii na zvuk koija koja uurbano stiu iz daleka. Tako je, odgovorie svi bojari obeshrabreno. Ne poznajete vi jo Stolnika, sinovci moji, odgovori iz guve jedan otar i podsmeljiv glas. uvi ovaj glas svi se okretoe i napravie mesto jednom malom, koatom starcu sa pogrbljenim leima i iskrivljenim i pogrbljenim vratom, sa retkom crvenom kosom, zelenim bezizraajnim oima bez trepavica i obrva koje su kolutale pronicljivom ivahnou u krvavim onim dupljama, sa dugakim povijenim nosom, tankim i ironinim usnama osenenim retkim ekinjastim brkovima, sa otrom donjom vilicom pokrivenom crvenom bradicom, reju, osobi koja je savreno nalikovala kralju tame. Stolnik! uzviknue svi gledajui u starca i povukavi se ispred njega sa potovanjem. Da, Stolnik, odgovori Konstantin Kantakuzino, jer on bee taj odvratni starac Stolnik koga vi smatrate dosta glupim i budalastim kada pretpostavljate da e se vratiti sa tajnog puta u trku konja, vike koijaa i fijukanju bieva, tako da podigne ceo grad na noge. Eh, moji bojari! Vidim da niste toliko obdareni za tajne i spretne zavere kao to behu vai preci. Hvala Bogu to se ja nalazim meu vama. Zavrimo sa priom Stolnie prekide ga grubo Ban Kornea i da se vratimo na ono o emu treba priati. Reci nam ta si uradio u Stambolu? Sa kakvim ishodom nam dolazi? Suvie uri Arhon Bane! odgovori Stolnik. Ne volim da gubim vreme, jer je skoro pono a mi moramo da se dogovorimo jo u toku ove noi da bismo sutra krenuli odmorni i pripravni na posao koji nas eka. Ima pravo, zato u i ja da pourim da vam ispunim elju. uvi ove rei svi bojari iz svih uglova se okupie oko Stolnika ekajui paljivo i skoro pobono kao da bi od njega trebali da uju neko proroanstvo. Od Porte imamo malo nade, ree Konstantin Kantakuzino jer je Brankoveanu tamo svima razdelio mnogo para i tako stekao mnotvo prijatelja, branilaca i zatitnika. Dabe sam trao kriom sa Arz Mazarom kod svih Paa i Vezira obeavajui im zemlju i nebo, jer gde god sam iao svuda su mi zalupili vrata pred nosom. Dabe su Vojvoda Mihaj Rakovica sa jedne strane i Postelnik Konstantin Karamaliu sa druge strane, onaj to zna turski jezik i ima dobu prou na Porti, dabe su kaem oni trali svud, jer nita nisu uspeli da urade. Tekom mukom smo privukli na nau stranu Velikog Muftiju da onako kao iz vedra neba potrai od naeg neprijatelja pedeset kesa novca, jer ni to nismo uspeli. Dosta sam se namuio da nateram Brankoveanua da isplati ovu dodatnu nepravednu globu, odgovori Brailoju dosta sam polagao nade da u uspeti kada sam video Imbrihora kako ga odvodi iz Trgovita gde je praznovao svadbu svoje

erke Balae sa Agom Manolakeom vodei ga u Odriu da ga baci u tamnicu; uradio sam sve to sam mogao i nije moja krivica to nisam ispunio nau zamisao. Ama tu je neki avo po sredi koji ga brani, ree Spatar Toma svoje miljenje jer upravo u tom trenutku je buknuo rat izmeu Turaka i Nemaca a on je ostvario svoje osloboenje plativi globu i dodavi harau jo 240 kesa novca. Nije mu pomogao poetak rata, odgovori Stolnik Konstantin jer Turci znaju da, u takvoj raboti, mi bismo im bili korisniji od Brankoveanua koji ide u dva amca i sedi na dve stolice; pomogle su mu njegove veliske svote novca i velike svote novca njegovih zetova da se naruga svim naim zaverama. Od pre est godina kada smo se u manastiru Horezu zakleli da se borimo svim sredstvima i da ga stavimo pod noge, nije bilo dana kada mu nismo podmetnuli neku klopku. A vidite da se on i pored svega toga uvek izvlaio i sve nae zavere je rasturio svojim novcem. Zar ga nismo naterali raznoraznim mamcima da se okoristi borbom iz Semlina i nenadanom smru Mustafe Pae da pree preko planina do Sibiua i da se krunie kao vladar Erdelja. On nas je posluao, uao je u Sibiu, rairio je vest koju je podmazao i novcem da je General Bandenz pobeen i da su Turci bili pobednici, naterao je Erdeljce da poveruju kako je samo njegovim posredovanjem zemlja bila poteena od pljake i pustoenja, ubedio je magnate Erdelja da ga izaberu za Vladara, a kad je doznao da je ustvari Bandenz pobedio i da se uputio sa velikom vojskom prema Sibiuu, on je poslao Nemcu skupocene darove rekavi mu da je u Sibiu doao kao prijatelj da brani grad od Turaka. Zaslepljen velikim svotama novca, Nemac poverova i umesto da ga ubije kako smo se mi nadali, isprati ga sa velikim poastima i pompom do Turnu Roua. Godinu dana kasnije, potrudili smo se da ga preko Mihaja Rakovice posvaamo sa Konstantinom Dukom, vladarom Moldavije i kada smo nestrpljivo oekivali da zapone rat izmeu Muntenaca i Moldavaca i da se mi okoristimo ovim ratom, uzmemo oruje i da Brankoveanuu priemo s lea, on pokloni svojoj erki Mariji miraz od vie stotina hiljada kesa i udade je za sina Vojvode Duke. Kada smo bili najsigurniji da je Brankoveanu bio nepripremljen, zemlja isceena zbog gladi i da hrane uopte nema u zemlji, onda smo napisali generalu Veteranu da Turci nisu pripremljeni i da mogu biti pobeeni bez po muke; napisali smo takoe i Sultanu Mustafi preko Tatarskog Hana Silana Dereja da su Nemci izmoreni glau, da je Brankoveanu krcat zalihama hrane i da je njima osigurana pobeda. Turci me posluae, Nemci me posluae, Turci napredovae do Lugoa a Brankoveanu, kad je bio prinuen da da zalihe hrane i popravi tvravu Kladovo, uini udo, stvori pare iz crne zemlje, donese zalihe hrane ak iz Poljske, rat se zavri u korist Turaka a Brankoveanu i pored svog bega iz ernecija, moj Arhon Bane Korneo, bio ti je primljen kod Sultana na samoj carskoj lai. I upravo u trenutku kada smo se mi radovali i slavili njegovu propast, on bee obuen u carski kaftan i dobi potvrdu o doivotnom vladanju, sa pravom prenetim i na decu, unuke i praunuke koji bi potom nasledili presto. Kada su pre godinu dana Turci bili pobeeni u Temivaru od vojske Princa Evgenija, pomislili smo da e tako propasti i glava Brankoveanua; dogodilo se upravo suprotno jer on udade svoju erku Balau za najboljeg Prinevog prijatelja Agu Manolakea i tako ostade i dalje na elu drave.

Najzad, kada smo ga videli u okovima u tamnicama Odrija, pomislili smo: E, sada smo pobedili. Znali smo dobro da on nema vie novca i da su Turci spremni da zarate sa Nemcima. Ali i ovoga puta mi smo bili pobeeni: jo dok je bio u tamnici, on dade svoju erku Irinu za verenicu Skarlatu, sinu monog Aleksandra Mavrokordata, Dragomana Porte i ovaj put mu njegov budui zet dade pare i tako mu pomogne da i tad zadobije podrku. im je stigao u Bukuret on stvori novac niotkuda i sagradi prelepi manastir Sveti Georgije, opasavi ga visokim zidovima kao da je tvrava. I to je inio ne poveavajui dabine da optereti narod. Odmah zatim zapone izgradnju manastira Horeza. I eto tako nestade i naa poslednja nada, jer su se Turci pomirili sa Nemcima u Karlovcima. Novac koji smo potroili u svim tim zaverama je novac baen u vetar, a nada da nadoknadimo ono to smo potroili i da se povratimo od silnih izdataka koji su nas osiromaili, ta nada da emo staviti ruku na presto i na mo ostala je sasvim izgubljena. Veliki novac Brankoveanua iscedio nam je svu snagu. Sluajui ove obeshrabrujue rei, bojari padoe u duboki oaj. ak i najhrabriji meu njima kao to su bili na primer Brailoju i Buoreanu sagnue glave, zanjui dobro da ako je ak i jedan Konstantin Kantakuzino pokazivao ovakvu nemo, onda je avo odneo alu. Nismo ipak izgubili svaku nadu dodade Stolnik posle nekoliko trenutaka utanja. Ove rei behu za bojare kao kapi hladne vode za onesveenog: nada zaiskri u svim oima. Bili smo pobeeni napolju, ostalo nam je da pokuamo jo unutra: ostao nam je narod. uvi re narod, bojari razrogaie oi kao da su uli o ko zna kako nemoguoj stvari i opet padoe u oaj. Ne prenemaite se moji bojari ree zatim Stolnik. Narod vam je kao kamena stena koju danas gazi nehajno nogama a ve sutra se penje na nju da bi dostigao visine oblaka i nebesa. Ako ima snage koja e pomeriti tu stenu s mesta i spretnosti da je pravilno usmeri, s tom stenom moe da smodi to god hoe, moe da obori svakog diva i da otkotrlja u provaliju svaku tatinu, tako da ne ostane ni traga od njene nekadanje veliine i moi. Tako je odgovori njegov brat Mihaj. Ali gde da naemo tu jaku i spretnu ruku koja e pomeriti stenu sa svoga mesta? Pronaao sam je ja u budacima Fanara i doveo sam je ovde. Gde je? povikae svi bojari. Evo je odgovori Stolnik pomerajui se u stranu i pokazujui na oveka koji stajao iza njegovih lea i koji je bio sitniji, nii i runiji od njega, i iako bee mlai, imao je mnogo manje kose i lice duboko i runo izrovaeno od boginja. Videvi njegov ruan, skroman izgled i siromano odelo, bojari uzviknue iznenaeni i okretoe lica sa gaenjem. Ajde molim te stolnie! povika Brailoju, osoba za koju se kae: to na umu to na drumu. Ti nam se ruga ako oekuje od ove nakaze vie nego od nas velikih bojara.

Posluaj me Bane i seti se da je zlato najruniji metal kada lei u zemlji, a kada se proisti biju se zbog njega i vladari i carevi. Ono to ja znam to je da ja lino moda vie od vas sviju elim to pre da se otarasim ovog dugog i nepodnoljivog vladanja koje me je osiromailo tako da u sutra stii do prosjakog tapa; znate takoe da je naem plemenu nainjena vea teta nego drugima jer smo mi irom otvorili velike kese da bismo ostvarili pobedu troei svoj imetak u raznim carevinama a imanja smo poklonili manastirima i bolnicama kao to su Kolea, Kotroeni, Magureanu, Sveti Apostoli, Banul, Ramnikul Sarat, Sinaja i drugima. Setite se zakletve koju ste mi dali u Horezu da ete mi se povinovati bez pogovora pa ispunite sada zakletvu a gunajte posle kada budete videli mog oveka na delu ako ne budete zadovoljni njime. uvi ove rei bojari se smirie i poee da posmatraju skromnog neznanca sa vie interesa i radoznalosti. U meuvremenu, Spatar Toma priblii se Stolniku i apnu mu u uho: Sasvim sluajno kada sam se sino etao kroz batu, doznao sam da sin Brankoveanua Beizadi Radu voli moju erku Elenu i da ona voli njega. ta ti misli o tome? ta bi trebalo da uradim? Ostavi ovu ljubav da se razvije dok ti ja ne budem rekao, odgovori Stolnik posle kratkog razmiljanja jer to je sredstvo kojim moemo da ostvarimo velike koristi. etvrt sata posle ovih poslednjih rei, saloni Spatara Tome ostadoe mrani i nemi kao i obino. VI SLEDBENIK STOLNIKA KONSTANTINA KANTAKUZINA Pre nego to ponemo da pratimo tok ove prie, dozvoli mi dragi itaoe da se malo pozabavimo istorijom, odnosno, da se izbliza upoznamo sa Konstantinom Brankoveanuom i sa onima koji ga okruuju. Konstantin Brankoveanu bee sin Pape Brankoveanua i Gospe Safte Kantakuzino, sestre Vojvode erbana i Stolnika Konstantina. Njegov otac poticao je u pravoj liniji iz uvene porodice Brankovia koja je Srbiji darovala vie despota. A sa majine strane, koja bee erka Vojvode Mateja bio je u srodstvu sa uvenom familijom Basarab. U vreme kada je bio samo Logofat, Konstantin Brankoveanu je iveo povuen od sveta u svojoj palati pored esme Brankoveanua, a leti u svojim vinogradima u okolini Pitetija ili na imanju zvanom Tatarani. On je od malih nogu naginjao uenju i brzo je savladao grki, italijanski, nemaki, turski i pomalo francuski jezik. Filosofija bee nauka prema kojoj je imao najvie naklonosti i ljubavi. I zato je neretko provodio itave dane u dobrovoljnoj povuenosti da bi meditirao nad Platonovom Republikom i drugim politiko filosofskim radovima. Iako nije voleo da igra veliku ulogu u politici i na dvoru, on je ipak zahtevao da ga njegove sluge tretiraju kao vladara.

Njegov karakter bee slab i neodluan; po prirodi bee dobar ovek, ali bi neki zlonamerni uticaj mogao odmah da ga pokrene prema zlu, ako bi znao da ga kanalie u tom pravcu. Njegove slabosti bejahu: rasko i sjaj, sveane proslave, zadovoljstvo da mu se povlauje i da ga se uzdigne vie nego to je zasluivao, ljubav prema bogatstvu, ljubav prema velianju, ljubav prema skupocenim predmetima i predmetima od umetnike vrednosti, velianstvenost u svemu i elja da ini svemogue da bi se svet bavio njime, diui mu ime do nebeskih visina. Otuda izgradnja i opremanje tolikih manastira u zemlji i u inostranstvu. Ove slabosti su do izvesne take nasledili i njegovi naslednici do dananjih dana. On se sklanjao od buke i sveta i ispraznost velianja ne zbog toga to ih je mrzeo ve zato to je kao Cezar teio da bude najvei, pa makar i u jednom selu, a takav bee stvarno u svojim palatama. Ceo svet je nasedao ovoj pritvornoj skromnosti, a pre svih Kantakuzini. Stolnik Konstantin, koji inae bee izuzetno lukav lisac, nije izmakao ovoj skrivenoj zamci. Posle smrti oca erbana, Stolnik je poeleo da produi i vladarsku mo i da je zadri u porodici, ali plaei se i on i njegova braa otrova za koji se sumnjalo da je prekinuo ivot biveg vladara, pomisli na Brankoveanua i poverova i on i svi Kantakuzini da je Brankoveanu s svojim slabim i povodljivim karakterom pravi ovek koji e im sluiti kao zatita i u ije ime e oni vladati bez straha. U prvim godinama vladavine, Brankoveanu se ponaao upravo po elji njihovih srdaca, igrajui kako su oni svirali. A oni su ga zbog njegovih prijateljskih i rodbinskih veza sa vie elnih Austrijanaca posavetovali da se prikloni austrijskoj politici i da pomogne Nemcima u ratu proiv Turaka. Njegova velika srea je bila to je ba tada venao svoju najstariju erku sa Kljuarom Janakeom Vakareskuom, a ovaj kad je preao iz Vakaretija u Bukuret znao je da posavetuje i da nagovori svog tasta da bude obazriv. Srea ga je takoe pomogla kada su Aga Konstantin Balaeanu i General Hasler postali suvie nestrpljivi i kada im je propao plan u Potloima, gde je Balaeanu poginuo na bojnom polju a Hasler bio zarobljen. Tada je Brankoveanu siao sa planina gde je ekao ishod pobede i videvi da mu sudbina oruja nije dala vladarsko mesto nad Erdeljem kao to su mu obeali Kantakuzini, zadovolji se stiskom ruke od strane Generala Badenza i kaftanom koji mu je poslao Sultan Sulejman. Videvi u kakvu opasnost je mogao da dovede sebe da je sluao savete Kantakuzina koji su ga nagovarali na otvoreno saveznitvo sa Nemcima i koliko je zdrava bila obazriva politika Vakareskua, Brankoveanu se svom duom zalepio za ovog poslednjeg i za njegove savete i ponaao se neprestano na nain koji mu je omoguio da sudbina borbe izmeu Turaka i Nemaca bude od koristi za njega, bez obzira ko pobedio. Vakaresku je bio veliki politiar. Umesto zamiljenim carstvom kojim su ga mamili Kantakuzini, Vakaresku mu je obeao bogatu i plodnu vladavinu za ceo ivot i sa naslednim pravima u Rumunskoj Zemlji, zaloivi se svom svojom duom za ostvarenje ovog plana. Kao prvo, obezbedio je, uz pomo mnogih novanih poklona, dobru prou pred

Portom. Posle toga je darovima pridobio one bojare koji nisu varili Kantakuzine da bi na kraju poeo da se miri sa narodom koji je gunao i stenjao zbog mnotva nameta i sa klerom koji nije bio naklonjen Brankoveanuu zato to je poklonio najvie bogatstva manastirima koje je izgradio u Turskoj zemlji i u Erdelju. Sa klerom se pomirio zidajui i opremajui mnotvo manastira, koji se uskoro od legla lenjosti i neznanja pretvorie u kole i idustrijske radionice. Sa narodom se pomiri smanjujui mu dabine i rasporeujui ih u najveoj meri na sve stalee, osnivajui kole i organizujui bogate i izdane narodne proslave. Brankoveanu, koji je po prirodi svojoj bio prilino lakom ovek i eljan da skupi blago preko blaga, pobuni se u poetku videvi kako se njegovo stanje svakim danom pogorava umesto da se pobolja. Vakaresku je meutim svojim reima i pohvalama koje je upuivao Vojvodi znao da mu podstie samoljublje i ambiciju i da ga natera da razrei kesu i troi u izobilju. Videvi da su se preli i ostali lieni sveopteg uticaja kom su se nadali, Kantakuzini se povukoe ne odustajui sasvim od Dvora: svako od njih je sauvao svoj poloaj i kao to smo malopre videli svi su se oni trudili da ponovo zadobiju nekadanji uticaj, pa makar i svrgnuem Konstantina Brankoveana i propau zemlje. Tako smo sagledali sve strane Brankoveanuovog karaktera da bismo ubudue mogli lake razumeti njegovo ponaanje; skicirali smo i politiku Vakareskua u nekoliko najvanijih crta, politiku koja je imala za cilj da natera svog tasta da vlada i protiv volje Kantakuzina a na veliko zadovoljstvo naroda; opisali smo i politiku Kantakuzina kojima se mnogo sviala vlast ali ne i opasnosti koje ona povlai za sobom. Sada moemo produiti nau priu. Trei dan posle okupljanja u kui Tome Kantakuzina bee dan Svetih Careva Konstantina i Elene, zatitnika Mitropolijske Katedrale koju je poeo da zida pokojni Vladar Konstantin Basarab Krivi, a koju je zavrio Vojvoda Radu Leon. Bee to i roendan Vojvode Brankoveanua. Ovaj praznik slavio se svake godine veoma raskono, sa velikim trokovima, velikom paradom i mnogo narodnih veselja, da bi se zadovoljila Vojvodina slavljenika elja. Da bi taj dan izgledao to vanije, Vakaresku je premestio dan zabeta na ovaj datum. To je bio dan kada su se po starom obiaju obnavljali inovi bojara i uvek je padao na dan Svetog Vasilija, odnosno, za novu godinu. Taj in je zadovoljavao i Brankoveanua a bio je koristan i za bojare i za narod. Rasveta, dekor, narodna veselja, javni rukovi za narod na trgovima i u dvoritu palate, a u njenom prostranom unutranjem dvoritu za bojare; pie, muzika, turska muzika sa doboima, nieg nije nedostajalo da bi ovo slavlje ostalo upameno. im je osvanulo sunce tog jutra, bojari, vojnici, prost narod i svi od reda obukoe svoja najlepa i najsveanija odela i pooe prema Mitropoliji: bojari u raskonim koijama, vojnici na prekrasnim konjima a prostota, to jest obian narod peke, onako apostolski. Bojari i vojnici uoe u utvreno dvorite manastira, a pleve kao i uvek videvi

da mu se zatvara kapija ispred nosa, zadovolji se da okiti spoljne strane puta koji preseca po sredini uzvienje na kome je izgraena Mitropolija i da zeva prema prolaznicima koji su prolazili putem do crkve. Tim putem narod je video kako prolaze redovi i redovi udotvornih ikona iz glavnog grada, opkoljenih svetenicima obuenim u svete odede i u oblaku opojnih mirisa, zapaljenih fenjera i baklji koje su drali pevai to pevae skladnim i umilnim glasovima. Nakon to je narod na kolenima ispratio ovu svetu procesiju, bi mu dosueno da prisustvuje defilovanju gorde konjice to je ispunjavala muevnom hrabrou srce svakog Rumuna, a kada su jahai nestali iza kapija, narod je i dalje zevao od uenja pri prolasku bojara sa svojim gospoama u preskupim odelima i raskonim koijama i karucama. Od jednom se vazduh ispuni zvonjavom zvona sa Mitropolije i svih drugih crkava u gradu, od gruvanja topova koji su bljuvali vatru sa jednog susednog uzvienja, od otrog zvuka vojnikih fanfara i od razdraganog klicanja naroda: ta buka je najavljivala da se idol naroda, Vojvoda Konstantin Brankoveanu pojavio na poetku aleje. Brankoveanu je jahao crnog arabera. Bio je obuen raskono ali bez preterivanja, s tim da sve to se nalazilo na njemu i na njegovom konju su bili umetniki predmeti vrhunskog dometa, tek izali iz umetnikih radionica Venecije. Pored njega, sa njegove desne strane, jahao je Beizadi Konstantin i Beizadi tefan, a sa leve strane Beizadi Radu i Beizadi Matej. Iza njega su na konjima iz ijih su kopita izlazile varnice jahali Vornik Janake Vakaresku, Komis Radu Golesku, Logofat Grigoraku Filipesku, Spatari Toma i Mihaj Kantakuzino, Rizniar erban Buoreanu, Ban Kornea Brailoju, Pitar Negoje Muesku i jo nekih pedesetak bojara, manjih ili veih, mlaih ili starijih, takmiei se meusobno ko e biti prikladnije i lepe obuen za praznik kom je trebalo da prisustvuju. Kad je proao Vojvoda sa svim bojarima i sa celom svitom koja ga je pratila i kad je uao u crkvu, poela je da se slui sveta liturgija, posle koje su Vojvoda i njegovi dvorani izali iz crkve, otili u odaje Mitropolita Antima u uobiajenu posetu hramu, nakon ega su svi uzjahali i poli prema Vojvodinoj palati iz, glavnog grada, koja se nalazila kod Mogooajskog mosta, sa Magureanuove strane. Za njima su ili bojari, konjanici i velika gomila dece i besposlenog sveta, koji su isto kao i deca uobiajena pratnja svake parade. Stgavi do palate obian se narod smestio za stolovima postavljenim u prostranom dvoritu i ogromnim batama, dok su bojari pratili Vojvodu do sale Spatarije. Tamo su Njegovo Velianstvo ekale sve gospoe i svi bojari koji nisu mogli da idu u crkvu. Vojvoda primi radosno i sa osmehom na usnama estitke i elje za dobro koje mu uputie njegovi bojari i smestivi se na presto meu svojom brojnom porodicom. Ree glasom koji je inae bio umilan i prijatan: Zahvaljujem vam se svima iz due voljeni moji bojari, podanici i narode, za radost za koju ste se takmiili da mi priredite na ovaj sveti dan, za vau ljubav koju ste mi pokazali bez usiljenja pritvornosti, i kunem vam se da u se, onoliko koliko bude u mojoj moi i koliko e mi Boija Milost dati snage, potruditi da vam vratim

istom ljubavlju i istom takvom privrenou. Nepritvorna ljubav koju primam danas od mojih podanika predstavlja celu moju nagradu na ovoj zemlji zbog sveg mog truda i to je ono to Bog dodeljuje svima onima koji se nalaze na elu jedne nacije. Sve ostalo su tatina, obmane i nitavilo. Takva ljubav i takva naklonost, takvo neprocenjivo dobro, koje retko okuse oni u ijoj se ruci nalazi kormilo jedne drave, mora da se uva kao oi u glavi, da bi se vladar veno sladio time. Da bismo stigli do ovog cilja, mi izabranici naroda, duni smo da se svim snagama trudimo da delimo prema vrednostima od onog skromnog ime nas je obdario Svemoni Bog na ovoj zemlji, da obriemo suze sa svakog lica. Zbog toga sam ja prosudio da je dobro da nagradim dobro dobrime, dobre ljude dobrotom, one koji nas vole ljubavlju i zato sam odluio da na ovaj sveti dan koji nam prua radost slavlja, pripomognem da radost ue u sva srca, u sve kue, svuda. Poinjem prvo sa vama, bojari moji, ija me mudrost i dobri saveti pomau da nosim uzde ove zemlje prema slavi i blagostanju. Posle toga okreem se vama, hrabri moji vojnici, i na kraju silazim meu obian narod da uteim bar malo i one kojima je zapisano da snose sve tekoe. Veliki Bane, ree zatim Vojvoda okreui se prema Kornei Brailojuu, nosio si celih sedam godina i vie teki teret vladanja Oltenijom; godine Tvog Gospodstva koje idu ka starosti imale bi potrebu za mirom uvi ovaj preambul, Kornea Brailoju pomisli u sebi: Eto ti ga sad! Zavri se i moje banovanje; Vakaresku je uspeo da me smakne. Pre nego to je Brailoju zavrio misao, Brankoveanu produi: U isto vreme meutim tvoja dela u slubi opteg dobra i u slubi naeg vladanja zahtevaju jasno i glasno veliku nagradu; ali poto se tvoj rang nalazi odmah posle mog, a ja nisam ovlaen da te svojom rukom postavim za veeg molim te kao Vladar i kao brat da nosi jo izvesno vreme teko breme banovanja. A kao znak ljubavi koju oseam prema tebi primi ovaj skupoceni dar, ovaj kaftan koji je danas pokrivao moja lea. Posle ovih rei, Vojvoda skide kaftan sa sebe i obue ga Brailojuu koji je stezao i ujedao svoje usne da bi prikrio ogromnu radost koju je oseao zato to je i dalje ostao u funkciji Velikog Bana. I u skladu sa obiajem, kada je Ban Brailoju obukao vladarski kaftan i povukao se unazad izgovarajui rei zahvalnosti, Vojvoda se okrete drugim bojarima i ree im: Iz istog razloga sam spreen da ispunim svoju elju da vas imenujem na vee poloaje nego na one na kojima se nalazite, tebe Arhon Rizniare, tebe Arhon Vornie, tebe Arhon Logofete, tebe Arhon Komise, tebe Arhon Ago i tebe Arhon Spatare; molim i vas da budete tako dobri i zadrite vredna zvanja o kojima ste marljivo i dobronamerno brinuli i da primite s moje strane nove kaftane i imenovanja kao znak seanja na obnovu tih istih zvanja. Umireni ovim slatkim reima o postojanosti njihovih zvanja, bojari se lino zahvalie Vladaru i zaklee mu se na vernost i poslunost, dok su se u sebi kleli kako e skovati zaveru onako kao to znamo da su inili. Kada zavri sa visokim bojarima, Vojvoda pree na nie bojare, podeli im istom irokogrudou vladarske kaftane i odela i veinu njih unapredi na vii poloaj, s

obzirom da su bojarstva drugog reda bila brojnija od bojarstva prvog reda. Kada zavri i sa ovim bojarima, Brankoveanu baci pogled na Vakareskua i videvi da ga Veliki Vornik posmatra netremice, ree posle krae pauze: Da ne bi ostao niko tuan na ovaj dan kada je svako dobio neto lepo, pa ak i obian narod, nae gospodstvo se smiluje da im oprosti namet za mesec dana. Taj namet e se isplatiti iz riznice naeg roditeljskog imetka. ivelo Njegovo Velianstvo, povikae bojari iz sale, a za njima i narod napolju koji je, uvi radosnu vest o neuvenoj Vladarevoj dareljivosti poeo da baca ubare i kape uvis i ispunio vazduh oduevljenim povicima. Kada se Vojvoda spremao da se povue u svoje odaje, iz kompaktne grupe bojara izae starac malog rasta, ruan u licu i skromno odeven. Bee to Stolnik Kantakuzino, koji do tada ostade u senci bljetave odee njegove brae i drugih elnih bojara. im ga spazi, Vojvoda uzviknu radosno i poe mu veselo u susret: A! Oe Stolnie, zaboravih te, neka te zlo zaboravi; ne videh te nigde, ni u crkvi, ni ovde, a zna kako kae poslovica: oi koje se ne vide esto, zaboravljaju se. Reci mi stari moj roo, ta mogu da uinim za tebe da bih ti priinio bilo kakvo zadovoljstvo? Dobro mi je poznato da ti se inovi ne sviaju jer iako si bio sin Velikog Postelnika, brat Vladara i Spatara, a i sada si brat Vladara, nisi nikada pristao da primi nikakvo bojarsko nametenje vee od onog to ti je odredio Vojvoda Duka kao kada si bio momi. Ako si meutim preomenio miljenje reci mi sada i elja e ti biti ispunjena istoga asa. Hvala ti na ponudi Tvoje Velianstvo odgovori Stolnik kiselim tonom. Tvoje Velianstvo dobro zna da kada bih ja mario za tate veliine, danas bih bio na prestolu moga brata i ne bih imao potrebe da idem do Tataranija i do esme Pana Brankoveanua, a da sam se kasnije predomislio ne bih odabrao za sebe odmor i beznaajnost i ne bih podigao iz praine kmetstva i sie slobodnih seljaka iz planina Dimbovice one koje u da pretvorim u vladarske zetove i svemone savetnike; one, koji e posle valjda u znak zahvalnosti, uiniti sve da zgaze mene, svog dobrotvora, mene, koji nikad nisam pomislio da uzmem nazad ono to sam poklonio. Kakav sam bio jue Tvoje Velianstvo, takav sam i danas, i uz Boiju pomo takav u biti i sutra, to e rei da u se i dalje truditi da ne uzimam nita od tatih veliina ovoga sveta za sebe. Pa i pored svega toga, ako bi se Tvoje Velianstvo smilovalo i ako bi saglo svoje uho prema molbama svoga sluge, ja bih se usudio da ti ponizno uputim jednu molbu. Govori ree Vojvoda malo pogoen ovim govorom i videe, Arhon Stolnie, da onaj, koji je stavio teko breme vlasti na svoja plea uz tvoju dobronamernu pomo, moe ak i da pretie u oduivanju za tako veliko dobro delo kao to je tvoje. I to bez ikakve potrebe da mu se unapred upuuju zamerke. Jako se plaim da sam naljutio moga Vladara odgovori prepredeni Stolnik. Oe Stolnie, odgovori Vojvoda supreiornim tonom Brankoveanu se ne ljuti kada je re o ispunjenju njegovih dunosti. Ja sam ti dunik i zahvalan i samo ekam trenutak kada mogu da ti se oduim.

Tvoje Velianstvo, ree Kantakuzino u produetku traiu na dar od milosti Tvoga Velianstva da prui pomo i zatitu jednom mom oveku, jednom oveku sa moga dvora. Tvoj ovek odgovori urno Brankoveanu je postavljen u slubi naeg Vojvodstva u rangu koji e se tebi svideti, bez pitanja ko je on i bez provere njegovih vrednosti. Ono to u te meutim zamoliti, dragi moj roae, to je da ne trai od mene da unesreim drugog oveka zbrinjavajui tvoga. Ne elim da briem suze sa jednog lica a da zbog toga teku suze na drugom licu. Budi spokojan Tvoje velianstvo; moj ovek je veoma malo zahtevan; iako je po svojim vrednostima i dostojnosti vredan najviih inova, on se zadovoljava da nasledi in pokojnog Vatafa Aproda Dime Braboveanua. Zbilja uskliknu Vojvoda radosno nije ni bilo potrebno brate Stolnie da trai moje posredovanje da bi dobio tako mali in za tvog oveka, jer bi moj Komis pourio Oprosti Gospodaru, odgovori dangrizavi Stolnik iako sam mali, ja volim da imam posla sa gospodarima a ne sa slugama. Gde je tvoj ovek? upita Vojvoda, pravei se da ne primeuje provokativne rei svog roaka. Evo ga, odgovori Stolnik, predstavljajui Vladaru jednog sitnog oveka kao to je bio i on sam, rieg kao to je bio i on sam, runog i sa licem izrovaenim od boginja kao to je bio i on sam, ali samo malo mlaeg od njega; ovaj mladi ovek bee ona osoba koja je bila predstavljena bojarima ono vee kada su odrali tajno savetovanje. Videvi ga, bojari poee da se gurkaju laktovima i da se smejulje meu sobom apuui: Evo jednog Stolnika Kantakuzina umeenog od testa onog starog, slinog u svemu starom liscu: Ova nakaza je ivi dokaz vrljanja starog lopue Konstantina Kantakuzina po budacima Stambola. Videvi ga, Vojvoda nije mogao da zadri osmeh i da u sebi ne pomisli isto to i njegovi bojari, ali se velikom mukom uzdra i ree blagim tonom novom kandidatu za bojara: Prii sine moj i reci kako se zove. Konstantin Dikiti, Tvoje Velianstvo ree nakaza na grkom. Zar ne zna rumunski? Znam bilo koji jezik na kome Tvoje Velianstvo hoe da govori sa mnom. Zna li rumunski? I nemaki i francuski i italijanski i slovenski i grki i turski i arapski i persijski. Gde si nauio toliko jezika? U koli iskuenja i strpljenja. Gde si roen? U Vizantiji. Ko su tvoji roditelji?

Ja sam dete sluaja; moji roditelji su se stideli mene i nisu hteli da ispune svoju roditeljsku dunost, ve su me bacili u atru jednog kovaa; a ja sam uzeo da im teram inat, radio sam mnogo i stvorio sebi kakvo takvo stanje i smisao u ivotu. Jesi li posetio mnoge zemlje? Bio sam kuni momak kod francuskog kralja Ludovika Velikog dve godine; godinu dana sam bio na panskom dvoru, tri godine na dvoru uvene Venecijanske Republike i pet godina sam proveo proavi kroz sve zemlje Evrope. Kao to vidim ti si ovek koji je proao mnogo sveta! Koliko ima godina? Imam trideset godina. Ima li neki imetak? Ljudi kao ja posveuju se filosofiji i ne skupljaju bogatstva na ovome svetu. Jesi li zadovoljan inom koji sam ti dao? Zadovoljan sam, jer ispunjavam u isto vreme i elju Vaeg Velianstva i svoju elju, odnosno, da svojom sreom ne unesreim nikog drugog. Tvoj nain razmiljanja zasluuje pohvalu! eleo bih iz sveg srca da moja dela budu u skladu sa mojim razmiljanjem. Budui da u beznaajnoj slubi koju si odabrao ima malo posla u dananje mirno doba, imenujem te i za svog sekretara za poslove koje imam sa Visokom Portom. Ljubim skute Tvoga Velianstva odgovori fanariotsko pile. U tom trenutku dva para oiju sevnue ali na sasvim razliit nain. U oima Kantakuzina zasija radosna iskra dok su oi Vakareskua zaiskrile ljutito. Kada je Vojvoda zavrio sa uvoenjem novog Vatafa Armaa u njegov in i dodelio mu odgovarajua znamenja, posavetova ga da bude vredan aprod13, odmeren u deljenju pravde, da radi sa ljubavlju za zemlju kojoj se kleo na vernost. I kad mu je najposle jednim dobronamernim gestom pruio ruku na celivanje, Vojvoda otpusti bojare i povue se do ruka u svoje odaje razmiljajui usput: Stara lopua Stolnik koji u svemu lii na njega, i po izgledu i po pameti: kada bih pridobio srce sina, ne bi vie trebalo da se plaim oca. Posle toga poee najraznovrsnije i najveselije zabave koje su trajale do polovine noi. VII TA USREUJE NAROD Prooe vie od dve godine od kada se Konstantin Dikiti uvukao u vladarsku palatu Njegovog Velianstva sa dvostrukim nametenjem: Vatafa de Aprozi i sekretara turske kancelarije. ovek Stolnika Kantakuzina znao je da se u tom meuvremenu svojim renikom, svojom spretnou i irokim obrazovanjem toliko priblii i pridobije ljubav Vojvode, da se ovaj nieg vie nije poduhvatio bez svog sekretara, niti je ita planirao a da se ne posavetuje s njim. Njegov voljeni zet Janake
13

Prim. Prev. Slubenik vladarskog dvora u Moldaviji i Rumunskoj Zemlji u srednjem veku sa raznim zaduenjima: administrativnim, fiskalnim, zakonskim.

Vakaresku izgubi mnogo, ak veoma, veoma mnogo od svog neogranienog uticaja. Dikiti je pre svega znao da pridobije panju Vladara zbog svojih irokih filosofskih znanja. U poetku Vakaresku ne ree nita protiv ovog novog miljenika, s obzirom da se Vojvoda udubio u svoje knjige i meditacije, ne razmiljajui ni o emu ovozemaljskom i ostavljajui uljeza da vlada po svom efu. Posle nekoliko meseci meutim Vakaresku poe da se buni zbog toga to se Dikiti nije vie zadovoljavao svojim filosofskim raspravama, ve je poeo da se mea i u dravne poslove i da ubeuje Vojvodu kako je on, Dikiti, isto toliko dobar u politici i administraciji koliko u filosofiji. Kada je jednog dana dola re o Platonovoj Republici, ovek Stolnika Konstantina Kantakuzina ree onako kao sluajno: Zna li Tvoje Velianstvo, da svi politiari i svi filosofi savetuju vladare kako da uine srenim svoje podanike, a svi imaju razliito miljenje u pogledu te sree. Otuda je dolo do toga da svaki narod smatra sreom neko dobro koje se njemu najvie svia i da zanemari druga dobra bez kojih je prinuen da stenje pod najzamornijim jarmom. Tako su na primer Atinjani smatrali da e biti sreniji ako budu ueniji; ali sreniji nisu bili jer je atiko siromatvo postalo uveno i pominje se do dananjih dana. Lakidimonijci su verovali da mogu biti sreniji ako to dalje budu bacili od sebe sve ljudske tatine i ako budu imali jednak pristup materijalnim dobrima; ali sreniji nisu bili, jer ih je ova nebriga prema tatini odvukla u lenjost i zanemarivanje bilo kakvog korisnog zanata. Rimljani su mislili da e biti sreniji ako budu pokorili ceo svet i ako oni budu gospodari svega to die na ovom svetu; ali sreniji nisu bili, jer enja za veliinom i moi je stvorila jednog Cezara, Pompeja, Brutusa i Antonija, koji su ratovali meu sobom zbog vlasti nad celim svetom, oslabivi na taj nain jedan drugog i skrenuvi na stranputicu njihovu imperiju. Naslednici velikih Latina verovali su da mogu biti sreniji ako budu imali hleba i igara, panes et circenses ; ali ni oni nisu bili sreniji, zbog toga to su ih samo ove dve delatnosti toliko oslabile, dok oni na istoku nisu pali pod varvarski jaram Turaka, a oni na zapadu pod manje varvarski jaram vandala, Longobarda i drugih paganskih naroda. Bee i jedan Arapski Kalif koji je verovao da e njegovi podanici biti sreniji ako svi budu bogati kao on, i tako je ispraznio svoje velike riznice, razdeljujui blago u ruke naroda; ali njegovi podanici nisu bili sreniji, jer, im je postao bogat, kasapin nije vie hteo da umoi svoje ruke u krv i da kolje meso, pekar nije hteo da gura ruke u testo i umesi hleb, ora se vie nije poniavao idui za plugom i orui zemlju, drvosea nije vie odlazio u umu sa sekirom na ramenu da see drva. Kroja, izmar, tka, urija, trgovac i svi drugi sledili su primer kasapina, pekara, oraa i drvosee, i svima je ubrzo zapretila smrt od gladi i opasnost da hodaju goli i bosi. Kako ipak jedan narod moe da bude odistinski srean? uzviknu Brankoveanu, skamenjen nesrenim rezultatima svojih metoda koje je primenjivao do sada, a sve sa namerom da usrei svoje podanike. Uiniti da ceo svet bude odistinski srean, odgovori Dikiti to je stvarno nemogua stvar; oni koji tvrde tako neto su utopistiki ludaci; ono to je mogue i

potrebno jeste da uini da tvoji podanici budu ponosni imenom i jarmom koji nose. Rimljani su ostvarili ime kojim su se mogli ponositi poprilino, ali i pored toga nisu bili sreni. Ponos zbog vojne sile je dobar, ali neretko postaje opasan; zbog toga se mudre krunisane glave itekako uvaju od Chesarismos. Kako moe neko da natera narod da bude ponosan svojim imenom i svojim vladarom izuzev lepim i herojskim delima? Veliki Ludovik, francuski kralj, isterao je ovu stvar na istinu. Zar je to mogue? Da, ve tridesetak godina i vie on upravlja narodom koji spada u one to se najtee daju pomiriti, i to na ponos i zadovoljstvo svih i bez potrebe za vojnom tiranijom. Ima pravo; ali ta on radi? Na koji nain to uspeva? Spretnou kojom zadovoljava sve. Razjasni mi, iv mi bio, jer te ne razumem. On je postao veliki, moan, voljen, kralj kome zavide, i to ne na bojnom polju Roela, ve na pozorinim daskama i na mestima uitka, odnosno, kroz zabavu, veselja i ludorije. Idi molim te, ne teraj vie egu sa mnom. Uveravam te, Tvoje velianstvo, i kunem ti se najstranijom kletvom da ne laem. On je postao veliki i moan samo zahvaljujui tome to je prireivao ili iao na prireena slavlja na kojima su se troili milioni, gde su se oblaili kao bogovi i kao vile, valjajui se u zlatu i srebru, plaajui teinom skupih metala najlue provode, najotkaenija pijanstva, najraskalanije avolije. Pored toga je pomagao i ohrabrivao uene ljude koji su imali dara da ga slave oaravajuim stihovima, pomaui i ohrabrujui u isto vreme umetnike zanate, skupljajui oko sebe mnotvo uspenih ljudi iz svih krajeva sveta. Na taj nain je uspeo da okupi u svom glavnom gradu sav sjaj ovoga sveta, da od svoje zemlje napravi vodeu dravu u svetu, da njegova nacija i njegov presto postanu vodei u svetu. Da bi pretvorio svoju naciju u veliku naciju, rekao je veliki monarh njen vladar treba da bude najbogatiji, najraskonije obuen, najluksuzniji, da ima najbolju pratnju, da bude najvei troadija i najvei darodavac od svih iz svoje nacije; on treba da ima oko sebe ljude koji ne znaju ta je nematina i oskudica, treba da se pojavi meu ljudima kao sunce meu zvezdama, kao dijamant meu draguljima; najskuplje stvari treba da budu njegove, najlepe umetnine treba takoe njegove da budu. Ba dobro je preosudio tvoj monarh, Dikiti, odgovori Brankoveanu dok je voda poela da mu ide na usta ali da bi vladao na taj nain i da bi vodio ivot kao to ti kae, trebaju pare, mnogo, veoma mnogo para. Mora da je bogatstvo ovog monarha beskrajno. Njegovo bogatstvo je dravna riznica; jer kako s punim pravom on misli, on je drava. A odakle drava izvlai toliko para? Od bezbrojnih dabina nametnutih seljacima, trgovcima, zanatlijama.

Pa dobro, a zar bojari koji se slade iz galantnih kraljevih poklona, zar oni ne daju nita? Zar bojari da daju glavarinu? Pa gde ima tako neto? Pa zbog ega se oni zovu bojarima? ime se onda razlikuju od prostote? A zar se prostota ne buni? Da se buni? A zar smeju? Pa ta bi onda radili kopljanici, musketari, sejmeni i kraljevski vajcarci koji dobijaju masne plate? Taj vladar mora da je jako omraen meu svojim podanicima ako vlada tako silniki kroz mo jaeg, a ne blagou i roditeljskom pravdom, to je uostalom duan da uradi svaki vladar. Vara se Tvoje Velianstvo kada misli na taj nain; dogaa se upravo suprotno: narod plaa i radi pevajui pohvalne pesme u ast kralja koga su pesnici uporedili sa Zevsom, kraljem paganskih bogova. Zaprepauju me tvoje rei, jer ti mi dokazuje da na ovom svetu ima stvari koje su sasvim nemogue po miljenju moga zeta Janake Vakareskua. Moda su nemogue za Velikog Vornika one stvari koje se dogaaju u francuskoj zemlji, odgovori Grk zato to on nikada nije bio tamo, i nije nikada nita itao o njima; ali za mene koji sam ih video roenim oima i za Tvoje Velianstvo, ija prosveenost i ija shvatanja prelaze preko ovih prepreka, takve svari su vie nego prirodne i lako ostvarive. Ali ako Veliki Vornik smatra da treba slediti primer Arapskog Kalifa, odnosno, ako smatra da je usreio Rumune bezgranino cedei bogatstvo Tvoga Velianstva, onda se gorko vara; jer ako bi istraio tu stvar onda bi se uverio da su vredni ljudi postali lenjivci, da su zadovoljni ljudi postali nezadovoljni a oni koji rado plaaju sada nerado plaaju, da su pokorni postali pakosni, a svi bojari koji predstavljaju pravi temelj svake drave su postali nezadovoljni i bune se protiv vladara. Ako mi tvoje velianstvo ne veruje ili smatra da je moda drugaije, neka se jednom odobrovolji i neka me kriom prati kroz grad i uverie se da je to to ja govorim prava istina. Dikiti, ti me plai svojim reima! uzviknu plaljivi Brankoveanu. Tvoje Velianstvo, meni je Bog svedok da govorim samo istinu; Veliki Vornik je otvorio kole da prosveuje narod; pa izvoli Tvoje Velianstvo i sii jednom kao neznanac meu narod i siguran sam da ono to e uti i shvatiti to je da, kad se narod osvesti, svrgnue te bez traga zahvalnosti i bez grie savesti; tako misli prosveen narod o svojim vladarima jer is smatra tlaiteljima. Dikiti, ti priziva zlo. Ne Gospodaru, ja priam iz iskustva imajui u vidu englesku zemlju koja kada je takoe stekla malo znanja, nije uradila nita pametnije nego je poslala svog kralja u smrt a dravu u viegodinje nemire. Tako je! proguna Brankoveanu. Jadni arls Stjuart, umro je kao lopov ubijen od delata. To su podvizi naglo probuenog i bez prethodnih priprema prosveenog naroda. ini mi se da si ti dosta u pravu, ree Brankoveanu posle izvesnog

razmiljanja; nezahvalnost je ljudska slabost; ta ti misli da je najbolje da uradim ja da bih se oslobodio osvete nezahvalnika? Treba da dobro odvaga stvari, tako da Tvoje Velianstvo ivi dobro i u miru i sa bojarima i sa narodom, bez nepravdi prema prvima, bez poputanja uzdi prema drugima i, po mom miljenju, da bi postigao taj cilj, najbolje bi bilo da sledi primer kralja Francuza. VIII JANAKE VAKARESKU I KONSTANTIN DIKITI Posle razgovora opisanog u gornjem poglavlju, Konstantin Brankoveanu se izmeni u potpunosti; njegove prirodne mane kao to je bila sklonost ka luksuzu i sujeta, bile su do te mere uzburkane i svakog dana izazvane od strane lukavog Fanariota, dok jednog dana ne postadoe prava strast. Turska lakomost koja je rasla svakim danom, terala ga je da stalno nalazi pare iz suvog drena; to bi onda zagolicalo njegovu lakomost i s obzirom da mu se imetak znatno smanjio zbog manije da die crkve i manastire, bi jednog dana prinuen da poslua savet Konstantina Dikitija i da pribegne nametanju raznoraznih i veoma tekih, ak drakonskih dabina za najsiromaniji sloj stanovnitva. Videvi da se njegov uticaj smanjuje i da njegov tast svakim danom sve manje potuje njegove savete o vladanju, Janake Vakaresku koji je u meuvremenu zaradio blagoslov celog naroda i potovanje Otomanske Porte, skloni se na svoje imanje Vakareti u okrugu Dimbovica i povue se potpuno u privatan ivot. Kada je meutim video da zemlja poinje teko da stenje u rukama Kantakuzinovih, Brailojevih, Buoreanovih i svih ostalih vukova koji su posle njegovog povlaenja nasrnuli na kravu muzaru od ijeg su vimena bili odbijeni dok je on bio na strai, pree preko svojih predrasuda i preko svog samoljublja i zbog opteg dobra vrati se u glavni grad, stupi ponovo u slubu i poe da radi na tome da svojim uticajem udalji bar malo nedae koje su se stutile na njegovu voljenu zemlju. Filosofirajui stalno sa Konstantinom Dikitijem i savetujui se sa njim o modelima raskonih odela, raskonog nametaja, raskonih koija, Konstantin Brankoveanu je provodio ivot u potpunoj nebrizi prema svojim dunostima koje se nisu slagale sa njegovom novom brigom da skuplja bogatstva. A dotle su Kantakuzinovi vladali zemljom po svom efu. Kada je stigao u grad i video toliko nepravde i ne mogavi vie da se uzdri, Vakaresku se uputi pravo u Vladareve odaje i pribliavajui se svom tastu poe da govori sa smelou koja je samo njemu bila svojstvena: Pre nego to ti kaem sve to mi lei na srcu, molim Tvoje Velianstvo da mi oprosti smelost i da mi dopusti da govorim bez okolianja i moda bez potovanja koje dugujem mom Vladaru; molim dakle Tvoje Velianstvo da mi dopusti da govorim otvoreno kao to sam navikao od malih nogu, svaki put kada sam nekome morao da govorim istinu.

Videvi pred sobom svoga zeta ija je pojava nagovetavala mnoge pretnje i prigovore, Brankoveanu, koji kao to smo rekli nije bio ni zao po prirodi ni pokvaren ve samo povodljiv i slab prema laskavcima, Brankoveanu dakle poe smesta da osea veliki nemir i griu savesti. Ta savest mu je govorila da bi trebao da podnese pravedne prigovore i on se pripremi da ih primi sa rezignacijom. Stoga se spusti na oblinju stolicu i nasloni svoj desni lakat na jedan sto u maorskom stilu prekriven lepim mozaicima raenim u ebonosu. Kai, obrati se on zetu umilnim glasom ali pre svega sedi pored mene i potrudi se da skine s lica taj sumorni i svaalaki izraz, jer sam ti ja ve od nekog vremena na ovamo sit i presit namrgoenih lica. Pa, bee jedno vreme kada su ti se sva lica smeila Tvoje Velianstvo: lice siromaha kao i lice bogataa, lice seljaka kao i lice bojara. I ne proe mnogo vremena od kada, osim nekoliko nezadovoljnika i nezasitih ljudi, svi su te voleli i blagosiljali; zato nisi bio zadovoljan da ivi sa podanicima tvog Velianstva kada si ih sve zadovoljavao? Zadovoljavao sam ih sve, kae? povika Brankoveanu besno. Nemoj mi priati Janake, jer sam roenim oima video i roenim uima uo kako ih zadovoljavam. Jedne noi sam se obukao kao obian ia, uzeo sam sa sobom Konstantina Dikitija i proao sam sa njim kroz sve mahale. Pa dobro, tada mi je postalo jasno kakvu su mi ljubav i zahvalnost namenili oni za koje sam ja kao budala potroio svoj roditeljski imetak i terao sebe u oskudicu. Nona etnja Tvog Velianstva sa uljezom Kantakuzina bila je klopka koju su ti oni pripremili, posluaj me dobro; oni su tako uredili stvari da vidi samo nezadovoljnike i nezahvalnike. Rumuni Tvoga Velianstva nisu tako loi kao to ih prikazuju Grci. Oni su naprotiv dobri, zahvalni, poverljivi, znaju da vole i da prataju. Oni su te voleli iz sveg srca jer si istog roda kao oni, zato to si im verovao, pomagao, savetovao i dao sredstva i mogunosti da se prosveuju i da procvetaju. Oni te vole ak i sada, i iako si ih osiromaio raznim nametima, mobama, kulucima, desetcima i za dve godine si ih opteretio vie nego to su ih prethodni vladari optereivali tokom vie vekova. Oni te vole i sada iako si im stavio na lea raznorazne poreze i kuluke kao to je plaanje poreza na ovce, na vinograde, na njive, na zasade duvana, na jagnjad; stavio si im ak i namet na pele i svinje iako zna da je taj namet bio zabranjen i anatemisan arhijerejskom kletvom i zabranjen da se ponovo uvede; na kraju si im zatvorio ak i kole koja su bila jedina uteha siromaha. kole! povika Vojvoda Konstantin svaalakim tonom kole koje e ih prosveivati i dovesti u situaciju da ubiju mene kao to su Englezi kad su postali prosveeni ubili svoga kralja; dobro sam uradio to sam ih zatvorio; prostoti nije potrebno prosveenje. Kako te je samo zaveo taj prevarant Tvoje Velianstvo! uzviknu Vakaresku bolno. Kako je opasan i zao njegov uticaj ako je ak i jednog uenog oveka kao to je Tvoje Velianstvo ubedio da la smatra istinom! Nisu kole ubile arlsa Stjuarta, Tvoje Velianstvo, nije prosveenje naroda ubilo tog kralja kao to govori ova utva; tog kralja su ubile njegove greke i njegova nepromiljenost, pa i loi

saveti koji su ga uili da pritiska narod i da pogubi svoje najbolje prijatelje, one to behu njegovi pravi dobronamerni savetnici. Takve greke su dovele arlsa Stjuarta u situaciju da izgubi i veru svojih dobronamernih bojara i ljubav naroda; takvim grekama je uspeo da se omrazi pred svima, i kada je doao poslednji as, te hulje su ga napustile i gurnule ka provaliji, preavi na stranu neprijatelja i postajui najei pomonici delata, kao to uostalom ine svi dvolini pokvarenjaci. Sluajui vatrene i pravedne rei Vakareskua, Brankoveanu osta neko vreme zamiljen, zatim ustade i zaustavljajui se pred svojim zetom, upita: ta jo pria svetina o meni? Od kada si navikao Gospodaru da svoj narod naziva svetinom? Janake, ti si nemilosrdan prema meni, ne gubi ni jednu priliku da me bocne. elim da izvadim iz korena sav korov koji se namnoio oko Tvoga Velianstva i da kao nekada zasadim mirisno cvee. Mora da me narod mrzi jako mnogo. Ne toliko koliko zamilja i koliko ti kau podrepai Kantakuzina. Rekao sam ti ve jedanput da te narod jo uvek voli i da smatra da si samo zaslepljen savetima ulizica; narod se jo uvek nada da e mu uskoro vratiti nekadanjeg voljenog Vladara; narod jo uvek veruje da Vojvoda Brankoveanu koji je sada zlovoljan i neosetljiv na albe unesreenih, Vojvoda koji ini nepravde i koji je lakom za bogatstvom, narod se kaem nada da e taj Brankoveanu nestati i da e se vratiti preanji Brankoveanu koji je celih deset godina bio vedar u licu, prijateljskog pogleda, blag i saaljiv, blizak siromahu, pravedan prema nevoljniku i prezriv prema nepravednom sticanju. I ta treba da uinim da postanem nekadanji Brankoveanu? upita Vojvoda. Jer ako hoe da zna i meni je pravo da ti kaem dosadio ovaj ivot pun crnih snova, grie savesti, uasnih strahova i lupanja srca zbog kojih nemam vie ni mira ni odmora, zbog kojih mi ne prija vie ni jelo ni pie ni blagotvorno spokojstvo u krugu moje porodice. Oh! Gospodaru! povika Vakaresku vatreno. Malo stvari treba da uini da bi postao ponovo voljen i oboavan kao to si nekada bio; samo se odvoji od Kantakuzina i njihovog soja koji su se dokazali kao tvoji neprijatelji. Jer kada te je voleo i vladika i opanak, odnosno, kada su te voleli ama ba svi, oni su stajali sa strane i nisu se meali ni u jedan dravni posao. A kada su videli da si omraen oni su se uunjali pored Tvog Velianstva da nezasito epaju za sebe deo pljake koja se obruila na sirotinju. A zatim? Udalji i zgnjei tog ogavnog crva koji natenane grize temelje prestola na kome sedi; zgnjei tu zlu kob koja poput neistog duha stoji pored glave Tvog Velianstva da bi te spreila i udaljila sa bilo kakvog ispravnog puta i da bi te usmerila ka provaliji; raznesi kao plevu ovu poganu himeru koja svojim otrovnim jezikom isisava iz srca Tvog Velianstva svaku dobru zamisao i priprema urno silovitu propast Tvog Velianstva da bi doveli na presto Mihaja Hrabrog svoje otpadnike iz Fanara; izmiri se sa narodom, oslobodi ga jarma pod kojim stenje,

olakaj mu dabine koje ga pritiskaju i gue i podeli najzad pravdu za kojom vapi ceo narod. Budi njihov dobri roditelj kao to si i ranije bio njihov voljeni roditelj i oni e te blagosiljati kao dobri i posluni sinovi. Da ukinem poreze koje sam nametnuo? upita Brankoveanu nesigurnim tonom. A ime u onda da zasitim Tursku glad za parama, pogotovo sada kada sam proerdao skoro sav svoj porodini imetak? Nemoj da veruje, Tvoje Velianstvo, da e kroz nepravde i tlaenja moi da odri stabilan presto; ko seje nepravdu taj anje mrnju. Nee moi da stekne imetak kroz pljaku i potlaivanje, ve putem blagosti i mudrosti. Nema siromanijeg oveka od tog to nije sit onim to ima i koji stalno eli da kroz nepravde dobije to pravednim putem ne moe da stekne. E Janake, Janake, uzviknu Vojvoda uzdiui ta da radi sa Turcima kada oni ne rasuuju kao ti i stalno trae pare da bi me ostavili na prestolu od koga sam nekada beao a od koga sada ne mogu da se odvojim! Moram da im stvorim pare iz crne zemlje, imao nemao, pare, da im stalno dajem pare. Nai e pare ako bude mudro raspodelio namete na sve slojeve, na bogate i siromane, na bojare i na narod, u zavisnosti od njihovog imetka. Na taj nain u izgubiti naklonost bojara i odoh ti ja pod led. Izgubie samo naklonost laskavaca i zavidljivih ljudi koji bi, ako emo pravo, trebali za opte dobro da se udalje za sva vremena iz blizine prestola. Kada vide da si opet dobar, blag, pravedan, da mrzi lakomost i otimainu, budi siguran da e dobri bojari koji vole svoju zemlju pouriti iz svih krajeva zemlje da ti priteknu u pomo, da te podre da ide dobrim putem. im budu videli da je Dvor Tvog Velianstva oien od laskavaca i Fanariota poput poganog Dikitija, dobri bojari koji potuju Boga i vole svoju zemlj, koji mrze nepravde i nezajaljivost, Rumuni iz starina i bojari kolenovii iz starina dae jedan drugom svoje ruke, udruie svoju snagu, mukost i smelost za sreu njihove zemlje i njihovog Vladara. Janake, uzviknu Brankoveanu oduevljeno ti si me oarao, ti si me smutio i ganuo, tako da mi eto skoro doe da plaem. ta treba da uinim, moj voljeni sine, da bih ispunio ovaj san koji si ti obojio tako ivim i privlanim bojama? Malo, isuvie malo, Tvoje Velianstvo; treba samo da potpie ovaj ukaz. ta ima na ovom papriu? Naredba kojom se ograniavaju u slubi svi bojari prvog ranga, i zamenjuju se drugima, naredba kojom se ukidaju lini porezi i zamenjuju se drugim, optim porezima. Daj, donesi brzo pero da potpiem uzviknu Vojvoda otimajui papir iz Vakareskuovih ruku i preavi ga pohlepnim pogledom. U trenutku kada je Vojvoda umoio pero u mastionicu ispremao se da potpie, vrata se otvorie i u prostoriju ue ovek koji je u obema rukama nosio razne predmete razliitih oblika. Bee to Konstantin Dikiti. Videvi ga, Brankoveanu spusti pero dole pez potpisa i sakri dokument. Vakaresku nestrpljivo lupi nogom o pod i ispusti divlji krik.

ta hoe Vatafe? uzviknu Vojvoda Dikitiju povienim tonom. Tvoje Velianstvo, odgovori Fanariot klanjajui se do zemlje molim da mi Tvoje Velianstvo oprosti smelost ako sam se zbog neznanja usudio da pomutim mir i odmor moga Gospodara. Ne bi li mogao da doe malo kasnije kada ostanem sam? Oprosti Tvoje Velianstvo ali ja bih smatrao velikom nepristojnou da odloim makar i za jedan minut naredbu moga vladara koju mi je dao pre pet dana. Kakvu naredbu? Da donesem novosti koje moj Gospodar oekuje iz Venecije onog istog trenutka kada budu stigle. Mani, Vatafe, mani za drugi put gluposti koje su ustvari samo mamipara, ree Vakaresku prezrivim tonom idi molim te i vrati ih onima koji su ih doneli, jer mi sada nemamo vremena. Nemoj, molim te, strpi se samo malo, daj ih ovamo da ih bar vidim pouri Vojvoda Konstantin da se umea. Bilo bi dobro, Gospodaru, da prvo zavrimo posao koji smo zapoeli a posle toga Mani, mani Vornie, jer imamo dosta vremena i za zapoeti posao. Da vidimo prvo arobne stvari koje nam stiu iz Venecije. Kako su prekrasne ove boje! Kako divne stvari! Kakve izabrane retkosti! A ta je ovo? To su katalozi koija, hamova i konjskih prekrivaa izraenih za Pau iz Dita, Seid Muhameda, izraene samo u pozlaenom srebru i kadifi. Takve lepote od srebra za jednog pau, za jednog satrapa, za jednog slubenika sa dva tuga! uzviknu Brankoveanu van sebe od besa. Napii da donesu i meni koije, hamove i konjske prekrivae ali ne kao ove, ve hiljadu puta lepe, i ne od srebra i kadife, ve od zlata, filigranske ice ukraene biserima, rubinima i drugim skupocenim kamenjem da bi svet video da su mo i veliina jednog Brankoveanua daleko iznad moi i veliine jednog Seid Muhameda. Posluau naredbu moga Gospodara odgovori Grk. A ta li ovo predstavlja? upita ponovo Vojvoda Dikitija uzimajui u ruke druge modele koji su predstavljali instrumente neobinog oblika. Ovo je predlog za izradu truba i instrumenata za sviranje koje je naruio Paa Ali Mustafa iz Rusuka, za svoj sveani vojni orkestar, pravljene od istog livenog srebra. Zar Mustafine trube od livenog srebra? uzviknu Brankoveanu van sebe od besa A moje su samo od bakra! Narui i za mene trideset truba od istog zlata. Dikiti klimnu glavom u znak da je shvatio i da e posluati. Sluajui Vojvodin nain govora, Vakaresku poe da menja izraze lica od besa do revolta i da poskakuje na mestu kao da stoji na trnju. Prvo je poeo da daje oajnike znake Vojvodi da bi mu privukao panju, ali videvi da je Vojvoda Konstantin bio potpuno zaokupljen posmatranjem mustri, usudi se da kae: Budi tako dobar Tvoje Velianstvo i zavri prvo sa mnom. Pogledajte Vae Velianstvo ove lepote, kakve retkosti i kakve divote od

kataloga! dodade ponovo prepredeni Grk obraajui se Vojvodi i pretvarajui se kao da Vakarsku nije ni postojao, i da nije uo nita to je rekao. Odmota zatim veliku rolnu papira sa mnotvom veoma lepih crtea po obliku i vrlo privlanih za jednog ljubitelja lepih umetnikih dela kao to bee Brankoveanu. A ovo, ta je ovo, ta ovo predstavlja? uzviknu Vojvoda zadivljen. To je katalog baldahina koje je naruio ajan iz Rusuka. Narui i za mene jedan, Dikiti, ree Vojvoda ali da bude mnogo lepi i skupoceniji. Pogledajte Gospodaru ta imam u ovoj kutiji ree ponovo Vataf. Da li je stigao dravni grb sa orlom i sa mojim peatom?! povika Vojvoda Konstantin gledajui lakomo i sa uivanjem na zlatne, srebrne i bakarne monete koje je vadio iz kutije koju mu je dao Dikiti, bacajui ih iz ruke u ruku. Kako su lepe! Kako su sjajne! Kako pristaje na lice ovog novca orao moje zemlje. Pogledaj Janake, pogledaj ove komade metala; to su rumunske pare, pare koje se od smrti Mihaja Hrabrog pa sve do dana dananjeg nisu videle u zemlji Rumuna. Ah! Kako su lepe rumunske pare! Nemoj da uri sa radou zbog rumunskog novca, Tvoje Velianstvo, pre nego to se upita sa koliko znojeva e jadni Rumun platiti tvoju radost da ima takav novac i koliko e kletvi izmamiti pojava tog novca. Nikakav znoj, nikakva davanja nisu suvie teka za Rumuna ako u zamenu za taj znoj dobija svoj roeni novac ree Dikiti. Umukni podli slugo, i zapamti da sluge nemaju re kada govore gospodari odgovori Vornik sa jedva uzdranim besom streljajui Grka najprezrivijim pogledom. Nepravian si Janake, ree Vojvoda jetko jer se ponaa grubo sa slugama koje uivaju moje poverenje. Ja se Gospodaru ponaam sa svakim ovekom po njegovoj zasluzi. Gospodin Vornik je ljut na mene iako mu nita nisam uradio proaputa Grk slatkoreivo Ja se i pored svega ne alim zbog nepravde koja mi se nanosi. Ostavi, mani, nije to nita, odgovori Vojvoda ustajui i postavljajui se izmeu Grka i svog zeta hou da pomirim dve osobe koje uivaju moju ljubav; poljubi ruku Vorniku Dikiti. Ja neu da primim Judin poljubac, odgovori Vakaresku neka ga njegovim savetnicima i njemu. Ba si ugursuz, Janake; Nikada ne izlazim sa tobom na kraj, odgovori Vojvoda ljutito; moja molba nikada nema prou kod tebe; ajde Dikiti, idi trai venecijanskog trgovca i prenesi mu moje naredbe. A pare Gospodaru? Trai od rizniara erbana. Nema vie para u riznici. Neka pokupe na brzinu ostatke. Nema vie ni jedne pare ni od ostataka. Neka se plati od novih nameta. Potroeno je i to ve odavno.

Pa ta emo onda da uradimo? Pa ta ja znam? Trai svuda gde ti pada napamet. Naao bih ja dosta para ako bi Tvoje Velianstvo htelo Ma dabome da hou. Tvoje Velianstvo, ree Vakaresku, seti se ta si mi obeao. Ostavi me na miru Vakaresku sa tvojim pridikama, nemam sada vremena, veruj mi; moda kasnije. Izgubie zemlju Gospodaru. Ostavi me samo jo ovaj put i posle u ti se posvetiti; muka mi je sine moj, muka mi je do bestraga da gledam kako me prevazilazi jedan pilavdija sa dva tuga. Na ta bi onda liilo Velianstvo moga ranga i moga imena? Ako zemlja hoe da se dii svojim vladarom i svojim tronom, onda mora i da plati. Ako tako stoje stvari onda sam ja ovde izlian i evo odlazim. Sreno i pozdravi sve u Vakaretima. Hteo sam da te sauvam od same ivice propasti, ali vidim da je to prosto nemogue; ivica propasti je isuvie opasna i klizava promrmlja Vornik sa velikom gorinom izlazei iz odaje svoga tasta. Kada je Vakaresku tuna srca i oima punih suza izaao, Vojvoda se okrete prema Dikitiju i ree: ta misli, kakav bi novi potez mogli da traimo? Ti zna Tvoje Velianstvo da u zemlji ima mnogo stada krupne stoke koja pasu u miru na naim panjacima, neometana ni od koga, za koje se ne plaa nikakav porez, dok naprotiv, ovce i koze jedu mnogo manje a za njih se plaa porez. Ima ti pravo, a kako bi nazvao ovaj novi namet? Vakaritul.14 Donesi ukaz da ga potpiem; ali gde da naemo tako brzo novac? Izdrail Albahari je spreman da vam izbroji odmah etrdeset hiljada kesa kao predujam od jednogodinjeg zakupa ovog nameta. Dobro, evo ti potvrda idi brzo i uzmi novac i vrati se da mi kae ta si uradio. Uspeo sam, pomisli Dikiti u sebi izlazei iz odaje sa Gospodarevim ukazom. Naao sam pare, pomisli Vojvoda u sebi cepajui mirno ukaz koji mu je doneo Vakaresku i koji nije ni stigao da potpie.

IX U SENIKU
14

Prim. prev. Oigledno da Dikiti ovde upotrebljava igru rei s obzirom da na rumunskom re Vacar znai kravar, odakle je izvedeno prezime Vakaresku, to bi na srpskom moglo da se prevede kao Kravi. Vakaritul bi sledstveno tome trebalo da znai i namet na krupnu stoku, ali i neskrivena aluzija Grka na prezime Vornika.

Oprostite mi dragi moji itaoci to sam zanemario neke od naih glavnih junaka; one koji su najbolji, najoseajniji, one koji nisu umeani u mulj svetske mizerije i koji bi mogli da nam ponude mnogo vie nenih stranica sa svojom ljubavlju: mladog Radua Brankoveanua i njegovu mladu roaku Elenu Kantakuzino. Seate se da je Elenin otac sluajno otkrio vezu izmeu svoje erke i Brankoveanuovog sina i da je o tome obavestio Stolnika; seate se takoe da je stari lisac ukljuio ovu istu i plemenitu strast u instrumentarij sredstava koje e iskoristiti da zavlada Vojvodom; moete dakle da pretpostavite kako je posle ove odluke njihova ljubav bula stavljena pod strogu pasku. Meutim, ova se ljubav i pored straha od kontrole i pored potpunog neznanja o mizernim ljudskim spletkama razvila i rasla u tom meuvremenu, hranei se slatkom nadom o lepoj budunosti i ekajui strpljivo i poverljivo dan kada e se ostvariti sve njihove lepe iluzije. Lepa prola vremena, kako bejaste divna u svom neznanju! Radu i Elena ljubljae se strasno, ne oseajui nikakvu drugu potrebu izuzev one da se vide, da razgovaraju i da razmene poneki nean stisak ruke. Nikada im se nije uinilo da se ostvarenje njihovog slatkog sna suvie oduilo; nikada nisu smatrali da je ovaj ivot brata i sestre lien mnogih radosti. Opasna i crna spletka je u meuvremenu stvorila snano oruje koje je trebalo da uniti ak i ovu nevinu ljubav koja nikome nije tetila. Stolnik Kantakuzino je nedugo posle toga upoznao svoju kreaturu Konstantina Dikitija sa vezom koja je postojala izmeu Beizadi Radua i njegove bratanice a fanariotska gadija poe ubrzo da se pribliava zaljubljenom mladiu, da mu se dodvorava i da mu se kune u neogranieno prijateljstvo i privrenost, pa mu ak predloi da mu pomogne u svemu; radio je tako dok nije uspeo da zadobije poverenje neiskusnog mladia, koji mu odmah poveri slatku tajnu svoga srca. Kada je to uo, aprod se pretvori da ne zna nita o tome, da uopte ne poznaje osobu koja bee razlog enje mladog Beizadia i da eli iz sveg srca da se upozna i da bude u toku sa njegovom strau i da intervenie dobrom reju kod Vojvode koji mu je zbilja ispunjavao svaki hir, kao i kod Spatara, devojinog oca, koji mu je urno ispunjavao svaki zahtev; on obea mladiu da e da posreduje ak i kod Mitropolita Antima kome je bio pri srcu da ga privoli da da blagoslov za venanje dva roaka u drugom kolenu, to bee protivno svetim kanonima. Sluajui tolika obeanja i ne mogavi vie da obuzda svoju radost, Radu potra zajedno sa Grkom do izabranice svoga srca, priblii se brzo seniku i videvi svoje blago na jednom prozoru senika, ree joj neobuzdanom radou: Draga moja Eleno, Bog nam alje pomo koja moe da ubrza trenutak to ga nae eljne due ekaju. Evo ga pred tobom, ovog pomonika kojeg nam alje provienje; potuj ga i voli ga mila moja kao to ga i ja volim i potujem i blagoslovi ga kao to ga i ja blagosiljam. Te veeri nebo bee vedro i ljupki zraci punog meseca utrkivae se sa povetarcem kroz lie drvea pokrivajui ga srebrnastima valom. Elena baci pogled

na pomonika koje joj je poslalo provienje, i spazivi ga pri beloj svetlosti meseine koja je prodirala kroz drvee, ispusti mali krik iznenaenja i povue se nazad zastraeno videvi ga tako runog, neprijatnog i odvratnog. ene imaju esto jednu vrstu posebnog instinkta koji im omoguuje da jo pri prvom pogledu osete odvratnost prema osobi suenoj da im u budunosti bude zlokobna. im je spazila Dikitija, Elena oseti odbojnost koju bi teko mogla sakriti, ali iz obzira prema Raduu proaputa nekoliko prigodnih rei. A Dikiti, im spazi lepotu Kantakuzinove naslednice, oseti naprotiv prema njoj simpatiju i naklonost koja bi mogla da se meri samo sa odbojnou koju je on ulivao Eleni. Nakon sat vremena Dikiti se povue sa Raduom kunui mu se na sva usta da e uiniti i nemogue da se ostvari elja mladih ljubavnika, dok je u sebi smislio jedan odvaan plan koristan njegovim buduim aspiracijama. Ve drugog dana Fanariot rei da ispuni zakletvu, ali ne onu koju je izrekao glasno pred ljubavnicima ve onu tajnu koju je dao samom sebi; jer se on vatreno zaljubio u Kantakuzinicu. Toga dana rano ujutru, im naie pogodan trenutak, kada je Vojvoda bio sam i slobodan, Dikiti ue u vladarevu odaju i posle dosta irokog uvoda u vezi sa dnevnom politikom on ree: Zna li Tvoje Velianstvo da su Rusi ostvarili sjajnu pobedu nad veanima, njihovim uiteljima? Da, uo sam da je kralj Karl sramno pobegao iz Poljske ree Vojvoda ne prekidajui posmatranje i divljenje prema skupim stvarima koje su stigle iz Venecije i Francuske i koje su bile razastrte po stolovima i nametaju u njegovoj sobi. Veliku i jaku carevinu e ostvariti ova ruska nacija dodade Grk. Da, ako e dugo na njenom prestolu biti car kao to je Petar. Pria se da je spretan i hrabar i kao vojnik ovaj Petar Veliki. Ima mnogo osobina koje su potrebne jednom velikom oveku. Ako e on ostvariti elju da porobi nebrojene zemlje izmeu Urala i Baltika i izmeu Ledenog i Crnog mora, da zna da e postati najvei i najmoniji car Evrope. Tako mislim i ja. Kako da znamo da se jednom u budunosti neemo graniiti sa njegovim teritorijama? Kada bi imali takvog cara kao prijatelja koji pomae, nikada se vie ne bismo plaili Turaka i njihovih Paa. Moda je tako, a moda i nije, odgovori Vojvoda rasejano. Ja verujem vie u ono da nego u ono ne, odgovori vispreni Grk naroito zbog toga to je iste vere kao i mi. Vera ne slui uvek kao veza meu nacijama. Istina je, ali nije na odmet da pokuamo da se sprijateljimo sa jednim monim susedom. Nemam nita protiv ako ne bi traio za uzvrat neto to bi bilo tetno za nas. Ja mislim da bi nam naprotiv vie davao nego to bi nam uzimao. Ja nekako u to ne mogu da verujem; ti osvajai nemaju obiaj da daju; ali,

ako bi najzad nali neki nain da budemo u dobrim odnosima sa njima, to ne bi bilo na odmet. Ja sam smislio jedan nain. Koji? Antioh Kantemir je veoma dobar prijatelj sa Carem. uo sam. Petar mu ne odbija ni jednu molbu. Mogue. Kada bismo uspeli da sklopimo tenje prijateljstvo sa Antiohom, dobili bi i prijateljstvo Rusa bez velike muke; na primer, ako bismo prihvatili prosidbene ponude koje nam je on uputio onako malo izokola za jednog od Beizadia Tvog Velianstva. Antiohova erka je lepa i bogata; ako bi ti prihvatio da je uzme za snaju za Beizadia Radua, eto nas u prijateljstvu sa Rusima. uo sam i ja pre nekih mesec dana da je Antioh poslao ponudu o prosidbi izmeu njegove erke i mog sina Radua; nisam meutim obratio panju na ove ponude, jer ne znam da li bi moj sin rado pristao na to. Ja sam siguran da se Beizadi Radu nee dvoumiti ni jednog trena da oeni tako lepu devojku naroito kada bi znao da e ovim potezom uiniti dobru uslugu svojoj zemlji. Ako ga vidi, poalji ga kod mene. Dikiti izae iz Vladareve odaje radosno trljajui ruke i poe da trai Beizadia Radua, ali nije mogao da ga nae. A kako bi i mogao, kada je sreni zaljubljenik, opijen slatkom nadom koju mu je ulio Fanariot, lutao kroz polja i ume u okolini grada priajui svakom cvetu, svakom listu, svakoj travki i svakom drvetu o svojoj beskrajnoj srei. Toga dana nije skoro nita jeo, ni oka sklopio, ve je jurio celim bogovetnim danom preko brda i dolina ekajui sa nestrpljenjem da doe vee i sa njim mnogo eljeni as kada e sresti Elenu i kada e saznati od Dikitija oekivani rezultat. Vee napokon stie ali ne toliko mirno i vedro kao preanje, ve mrano i olujno. Severac je besno fijukao i nosio na sve strane debele, olujne oblake; drvee koje se njihalo iz korena isputalo je jezivu kripu, a ograde i krovovi tueni vetrom kripali su zlokobnim zvukom. I pored takvog nevremena na zaljubljenik ne ostade ni za tren u nedoumuci; on potri veselo kroz kiu i blato prema mnogo eljenom mestu sastanka i stie pred batensku kapiju svoje voljene u zakazano vreme. Elena bee isto tako tana, i im je ula dogovoreni znak, posla svoju dadilju da otvori kapijicu i da dovede Radua do senika. Da li je stigao Dikiti? upita Radu im je uao unutra. Ne, odgovori Elena. Obeao mi je da e doi ovde im se bude smrklo, a prolo je ve sat vremena od onda. Moda ga je vreme omelo! Obeao mi je da e doi po bilo kakvom vremenu; verovatno ga je spreilo

neto drugo, moda neki nesrean sluaj. Nemoj se obeshrabriti Radule, i nemoj se plaiti ree mlada devojka blagim glasom Bog je dobar i milostiv prema onima koji ne ine zlo i mora da okrene i prema nama svoju milost; moda jo nije izgubljeno vreme i moda e doi kasnije; hajde da ga ekamo jo malo. Neka Bog da da je dobro, odgovori Radu uzdiui ali meni srce govori da treba da oekujem neko zlo. Iako su ekali vie od dva sata, to njihovo ekanje bee uzaludno jer niko ne doe; Elenina dadilja koja je uvala strau pred vratima senika je u poetku dremuckala na amlici na koju je sela jo pre jednog sata, a sada je poela da hre na sav glas. Upravo kada su se dvoje mladih ljubavnika, razoarani zbog Dikitijevog izostanka, pripremili da se rastanu i pruali jedno drugom ruke da se pozdrave, zaue oboje kripanje parketa u oblinjoj prostoriji i povikae uglas van sebe od radosti: Evo ga, stigao je. Kada otvorie vrata da mu izau u susret, oboje se povukoe kriknuvi zastraeno, videvi da su se nali licem u lice sa Spatarom Tomom Kantakuzinom. Videvi pretei pogled svoga oca, Elena pade na kolena i poe da drhti kao prut, a Radu se zalepi za zid sa sputenim pogledom, nepomian kao kip. ta trai u mojoj kui bez mog znanja, Beizadiu? ree Spatar glasom koji nije obeavao nita dobro Kako si uao a da te ja nisam video i kakve te misli dovode po ovakvom nevremenu, u ovaj kasni as i u ovaj zabiti senik? Beizadi Radu ne odgovori nita, i zadovolji se da grevito okree kapu u svojim rukama. Tako i ti keri, nedostojna imena koje nosi dodade Toma Kantakuzino okreui se prema Eleni Zato si ti napustila svoje devojake odaje po ovakvom vremenu i dola u ovaj senik da sretne jednog stranca, sama, bez prisustva nekog od svojih roditelja? Da li se tako ponaa sin jednog vladara? dodade Spatar okreui se prema Raduu Tako li se ponaa jedna estita erka Rumuna i bojara? produi on okreui se prema svojoj keri. O! Gospodine Spatare, povika Radu padajui na kolena nemoj je grditi jer ona nije kriva i ne zasluuje nikakvu zamerku; Elena je dostojna svoga imena i nijedna devica nije istija od nje. Volim je kao oi u glavi, kao svoj ivot, kao sve to je najsvetije na ovome svetu; volim je od svog najranijeg detinjstva; i pored tog mogu da ti se zakunem da moje usne nisu dotakle ak ni njene ruke. Nema potrebe da mi se kune Beizadiu ree Spatar ne manje razdraljivim tonom jer znam ko je moja erka i ne plaim se za nju. Treba samo da bude svestan ponaanja Tvog Velianstva, koje je za nas i za ime koje nosimo poniavajue. Duan si da nam prui brzo i odluno zadovoljenje. Naredi i ja u da posluam odgovori Radu izgubljenim glasom. Takve uvrede se mogu izbrisati samo brakom. Iako si roak porodice, ipak si duan da ide ve ovog asa kod svog oca, da mu prizna greku koju si napravio i da

uini sve to zna i moe da bi kroz nedelju dana postao njen suprug. U suprotnom, moj pravedni bes i osveta pae samo na njenu glavu, jer u je zatvoriti za sva vremena u neki zabiti i naputeni manastir. To to mi trai predstavlja i moju najveu elju povika Radu van sebe od radosti pusti me da idem da naem svog oca i kunem ti se ivotom da u sutra doi sa njegovom pismenom dozvolom. Idi, ree Spatar otvarajui mu vrata do tada, to treba da zna, ne moe vie videti svoju verenicu. Radu odleti kao metak ne marei za blato koje je nastalo posle kie, potri za tili as do konja koji ga je ekao na jednoj raskrsnici i otuda do palate svoga oca. A ti nepromiljena i neposluna keri, dodade naglo Toma Kantakuzino posle Raduovog odlaska ui u svoje odaje odakle nee vie izai dok ne bude ila u crkvu kao nevesta Brankoveanua ili u manastir kao nevesta Hristova. X ZAHTEV DOSTOJAN JEDNOG FANARIOTA Uavi u prostoriju, Spatar Toma naie na Stolnika Konstantina i na Spatara Mihaja. Gde si bio? upita Stolnik. Proetah malo kroz batu. I ta si uradio? Uhvatio sam ga. Ma ta kae? I ta je bilo posle? I koji je ishod? Dobar, bolji nego to sam oekivao. Radu je odleteo kao vetar da dobije oevu dozvolu. Hoe li mu je dati? upita Mihaj. Siguran sam, jer se mladi jako vole a Brankoveanu nikada ne kvari volju svoje dece. Moemo li dakle imati neke osnovane nade? upita Spatar. Mogu ve da nazivam zetom Beizadia Radua i da kaem da sam stekao novog saveznika u naoj borbi protiv Vakareskua. Ako se ne budemo prevarili i sa njim kao to smo se prevarili sa njegovim ocem, odgovori Stolnik dobiemo zapravo dragocenog saveznika koji e nam ustupiti svu mo i koji e u potpunosti udaljiti Vakareskua sa dvora. Ali i pored svega toga, najveu i najosnovaniju nadu ja polaem u mog Dikitija. Preko Dikitija emo unititi i Logofeta Janakea i Vojvodu, dok e nam sa Beizadi Raduom ostati samo Brankoveanu, ree Toma. Plaim se da je neizbeno unitenje Brankoveanua proapta Spatar. Nee biti potrebno ako nam bude ispunio nae elje i ako nam bude napunio nae riznice. Videemo kasnije da li e se setiti da napuni samo svoje riznice i da ispuni

samo svoje elje. Gospodin Konstantin Dikiti, najavi sluga gosta pojavljujui se na vratima. Ova neoekivana poseta unese mnogo uzbuenja meu prisutne; sva trojca ustadoe i pogledae se kao da su hteli da se pitaju ta bi trebala da znai pojava oveka koji sprovodi njihove spletke. Uavi u prostoriju, Dikiti se pokloni levo i desno do zemlje a zatim se povue u jedan ugao prostorije i ostade da stoji. Kakvu novost nam donosi? upita Stolnik da bi prekinuo tiinu. Samo mir i samo dobro odgovori Grk skromno. Kakve novosti ima sa Dvora? Nita novo osim skore enidbe Beizadia Radua sa erkom Gospodara Moldavije, Antioha Kantemira. Ma ta pria? uzviknu Spatar Toma zaprepaeno Beizadi Radu se eni erkom Kantemira? Da; ini mi se da e ve sutra ujutru mladoenja krenuti za Fokani gde e ga ekati mlada. To je nemogue! uzviknu Mihaj. Kako da je nemogue kada sam ja lino pripremio potrebne papire i sve ostalo to je potrebno da se to ispuni? Ti? uzviknu Stolnik suvim glasom A ko ti je dao takva uputstva? Interes uspeha onog plana kojeg smo skovali. Takve stvari se ne tiu tebe nego nas. A zato se ne bi ticale i mene? upita Grk podiui glavu odvano i bacajui pogled koji je izgledao utoliko smeliji koliko je smerno postupao do sada. Zbog toga to ti nisi ni bojar ni Rumun odgovori Mihaj naglo. Vara se Spatare; sada sam i ja bojar i Rumun iako nisam Kantakuzino kao vi; ali ja sam Tataranu, to mu doe skoro isto. Tataranu?! Ti?! Od kada? Kako? Od kada mi je milost mog Gospodara poklonio kao svadbeni dar imanje Tatarani i dekret o bojarstvu. Aferim! Dobrog bojara i dobrog Rumuna je podario Vojvoda Konstantin svojoj zemlji uzviknu Stolnik sarkastino. Ti ree da se eni? uzviknu Toma I s kim se ti to eni? Kako to sad oe taste, pravi se da si zaboravio? Ja tvoj tast! uzviknu Spatar zgaeno i kivno. Da, da, i obeao si mi i ti i braa tvoje preuzvienosti u zamenu za pomo da ponovo prigrabite vlast; ta je bilo, jeste li zaboravili ili hoete da povuete re? Jer ako tako stoje stvari nemojte da mislite da u da se uzbuujem, ve u vas ostaviti sa naklonom. Nije re o nama nego o devojci pouri Stolnik da odgovori da bi uutao svoga brata koji je oigledno bio spreman da izusti neto to bi prouzrokovalo oluju misli li ti da e te Elena zavoleti? Ne mora da me voli odgovori Grk bacajui se drsko na jedan divan Izmeu ljudi kao to smo mi ljubav je inae izlina stvar; interes je najvaniji. Vi

trebate mene i zbog toga morate da mi ispunite elju. Jer, u sutini nemate kuda. Ti stvarno misli da nas dri u aci? upita Stolnik pritvornim mirom, trudei se da raznim znakovima umiri svoga brata koji bee na putu da poludi. Ne samo da mislim, ja sam siguran da ste vi bez mene izgubljeni. Da bih ti dokazao da nemam tako veliku potrebu za tobom, evo, molim te lepim, a ako treba i na drugi nain da bei, da nestane odavde, ako nee da ostane bez repa. Ma ta kae? uzviknu Dikiti podrugljivim tonom Brzo si se setio da me istera odavde i to tek tako? Brzo, itekako brzo, i da bi shvatio rei u ti jo jedanput: Izlazi! uzviknu Konstantin Kantakuzino diui se na noge i pokazujui Grku izlaz. Ako tako stoje stvari, evo idem Arhon Stolnie; ali da zna da im izaem odavde idem pravo kod Vojvode da mu kaem u lice o svim vaim lukavstvima, da sazna i on kako su mu verni bojari i saveznici braa Kantakuzino, njegovi roaci. Idi i do avola. Pazi dobro Stolnie da se posle ne pokaje. Vojvoda nee verovati reima jedne protuve kao to si ti. Ali e verovati sadraju tajnih pisama koje si poslao Pai iz Silistre, i to itekako e verovati. Ako bude uradio tako neto, povika Toma da zna da u te ubiti svojim roenim, evo ovim rukama. Ma ta mi kae? Verovatno si sposoban da uradi tako neto, jer to ti se vidi na licu; ali ne sa nekim kao to sam ja. ta vi mislite, da sam ja neka detinjasta budala koja ulazi u jazbinu vuka i kae: Pojedi me vue, evo ja ekam? Samo se usudite da se pomerite s mesta a ja u da zazvidim tri puta iz ove kotane pitaljke i odmah e vam u kuu navaliti pedeset peadinaca koji e vas vezati i odvesti u Snagov, da vas obese o istu kuku o koju je Vojvoda Grigorije Gika obesio vaeg oca. Jai si nego to smo mislili sinove ree Stolnik kezei se poto je kriom pogledao kroz prozor i video dvorite puno peadinaca. Ja sam va verni uenik. Dobro, dobro; videemo da li si dostojan nae porodice. Znai li da smo se sporazumeli? Da, sporazumeli smo se, ree Stolnik posle dueg dogovaranja sa svojom braom neka Elena bude tvoja supruga; a ime e nas ti osigurati da nas nee prodati? Pa interesom da postanem kost vae porodice. Dobro, idi Tomo i dovedi devojku ovamo. Pametno zbori Stolnie, jer ja sam bio reen da ne izaem odavde dok se ne verim. Nemoj da brine; ono to je teko za Kantakuzine to je da daju svoju re; ali im su dali re, budi siguran da ta re nikada ne ostaje neispunjena. Toma se sa oiglednim aljenjem udalji i za pola sata se vrati sa svojom suprugom i erkom Elenom koja kad je ula zbrkanu priu o verenitvu, potra

drhtei od radosti, ubeena da je re o njenom voljenom. Kada je meutim videla da joj predstavljaju Dikitija kao mladoenju, povue se unazad zgroena i ree glasom isprekidanim od jecaja: Tata, mama, ta znai ova ala? to mi predstavljate ovog oveka kao mog verenika? On je tvoj verenik odgovori Toma nabusito. On! On Ti si mi sam oe predstavio malopre onog to Oh! Oe, dragi oe! O draga moja majko, nemojte me tako plaiti, jer ete mi slomiti srce od uasa! povika jadna devojka i pade na kolena jecajui. Plakala je i njena majka skrivena iza lea svojih roaka, videvi svoju jedinu erku grubo rtvovanu politikim potrebama, kao i njen otac koji vie nije mogao da se uzdri; samo Stolnik, ravnoduan i skamenjen prie devojci i ree joj uzevi je za ruku: Idi svome muu eno, i seti se da jedna Kantakuzino nema drugu volju izuzev volje svojih roditelja. Nikada, povika mlada devojka istrgnuvi se hrabro i gledajui ih sve redom ozbiljnim i odlunim pogledom. Ne volim ovog oveka i ne mogu da ga volim; on mi se zapravo gadi; volim drugog, svog roaka Radua Brankoveanua i radije u da umrem ili da zauvek budem zatvorena u nekom manastiru umesto da budem ena ovom podlacu. Eleno! uzviknu Toma savlaujui svoju oinsku ljubav i ganutost. U njemu se probudi oseaj tatine i gneva kada je video i uo da se njegova erka usuuje da mu se usprotivi Eleno, pomisli da ti tvoj otac kae da uzme za mua oveka koga ti je on sam izabrao; da li bi se usudila da ne poslua moja nareenja? Usudiu se da se suoim sa bilo kakvom neuvenom nepravdom ree Elena odluno. Strepi nezahvalna moja keri od stranih posledica moga gneva. Tvoja kazna, oe, nee biti stranija od mrnje koju oseam prema ovom oveku. Videvi da ne pomau ni pretnje ni dobre rei da ubede ovu mladu devojku koja nekada bee krotka kao jagnje i koja se sada pretvorila u divlju lavicu, videvi da Dikiti i pored razdirueg prizora kome je prisustvovao ne menja svoju odluku, Spatar Toma odlui po nagovoru Stolnika i Grka da udalji mladu pobunjenicu iz glavnog grada, da je odvede u planine i da je zatvori na neko vreme u jedan manastir sa kaluericama u kome bi ostala dok se ne smiri i predomisli i pristane da se podredi volji svojih roditelja. Ova odluka ostvari se u toku te iste noi. Jedna zatvorena koija izae iz dvorita kue Spatara Tome i uputi se ka izlazu iz grada. U tim trenucima Radu bee na kolenima pred nogama svoga oca, molei ga vrelim suzama da odustane od kombinacije njegovog braka sa erkom Kantemira, Nabrajajui mu pogodnosti koje bi ostvarila porodica i presto ako bi se on oenio Elenom; kako e taj brak zauvek izbrisati hladnou koja je postojala izmeu Brankoveanovih i Kantakuzinovih.

U trenutku kada je otac bio na putu da se predomisli, ue Dikiti i obznani Vojvodi da se on verio sa Elenom, erkom Spatara Tome Kantakuzina. Radu se srui na jednu stolicu bez svesti kada je uo ovu novost, pogotovu kad vide na prstu grekoteja Elenin prsten za kojim je on toliko eznuo, ne usuujui se da joj ga trai. Taj presten je Stolnik Kantakuzino istrgnuo silom sa devojinog prsta u trenutku kada ju je ubacio u koije pored njenog oca. XI BITKA SA PRUTA Kao da je zemlja progutala koije koje su prevezle Elenu daleko od Bukureta, kao da su te lagane koije koje su vukla etri krilata konja ula u miiju rupu, tek Radu nije mogao nikako da im ue u trag. Jadni momak uini sve mogue i nemogue, prevrnu zemlju i nebo, proe zemlju od zapada do istoka, ali uzalud mu bee sav trud i svo tranje, jer tim koijama koje su odnele njemu drago bie nije mogao da ue u trag. Napusti Radu i roditeljski dom i vladarski dvor i glavni grad i sve; pree zemlju sa jednog kraja na drugi, od planina do Dunava i od istoka do zapada; proerda pare i akom i kapom, preobue se u razna odela, namesti uhode kojekakvim osobama, naroito Kantakuzinima i Dikitiju, ali uzalud bee sav trud! Njegova majka, gospa Marija, videvi da joj se sin u poetku sui na nogama a da posle pada u opasnu utuenost pokua da dozna razlog njegove muke da bi spasla deliju od sigurne smrti, ali sve bee uzalud! Raduova bolest bee od onih koje mogu da nau leka samo kod vraeva ili u zagrljaju svoje drage; on je eznuo za Elenom, ljubio je Elenu i ne bi mogao da se izlei osim kada bi video Elenu. I ako bi jo izvesno vreme trajale ove muke, verovatno bi umro; na njegovu sreu meutim politiki dogaaji i ozbiljne nesree koje su se nagomilale kao crni oblaci na vedrom nebu, pritiskale su horizont njegove zemlje i naterale ga da razmilja o neem drugom, da se na ozbiljan nain pozabavi pripremama kojima su se bavili svi sinovi otadbine da bi bili spremni za sluaj opasnosti. Tako se dogodilo da je Radu odloio na stranu svoje ljubavne jade i poeo da se bavi samo brigom o zemlji. Ti oblaci, te opasnosti, taj stravian potres koji je uzdrmao celu Evropu bee rezultat univerzalne kataklizme koju je prouzrokovala nova zvezda na politikom nebu, mogu rei ak jedna destruktivna kometa koja se pojavi na horizontu univerzuma da bi izmenila skoro u potpunosti lice sveta. Ta kometa bee Petar Veliki, Car Rusije. Rusija je postojala odavno u Evropi i prostirala se od Volge do Dona, obuhvatajui oblast Litvanije, Poljske i Kanata Nogaitskih Tatara. Do tada se drala po strani od svakog meanja sa ostatkom Evrope i imala je sa drugim nacijama veoma oskudne odnose, moglo bi se rei ak nikakve, pogotovu to ona tada nije imala nikakvu vezu i nikakav izlaz na more. Od Ledenog Okeana bila je odvojena

oblastima koje su pustoile nomadske horde Samoeza, o kojima se pretpostavljalo da su ljudoderi; od Baltika su ih delile provincije vedske; Litvanija i Finska, zemlje koje su obrazovale jednu veoma jaku kraljevinu, kao i nemake provincije Baltika i Poljske koje su se prostirale od Dnjestra do Danciga; sa Crnog, Azovskog i Kaspijskog mora bila je ometena od Podolije, zemlje Kazaka i velikog Kanata donskih Tatara. Meutim, im se Petar Veliki popeo na presto, uspeo je da pretvori nedisciplinovane horde strelaca u skoro regularne vojske, i odmah je krenuo u osvajanje izlaza na more. Posle mnogo muka i ratova on je uspeo da osvoji Ledeno More i jedan deo Baltika, nakon ega je okupirao Litvance i pobedio vedskog kralja Karla XII-og u Pltavi, gde mu je unitio skoro celu vojsku. Ova osvajanja behu velika i dragocena, neoekivana i prouzrokovana velikim ambicijama. Meutim, sva ta osvajanja nisu zadovoljavala prohteve Petra Velikog koji je arko eleo jedan oduak prema jugu, odnosno prema Crnom moru. U sutini eleo je jedan put kojim e ui u srce Orijenta gde su se nalazila na gomili sva bogatstva i blaga ovoga sveta. Smela je bila ova ambicija, smela i puna opasnosti, ali Petar Veliki ne bee ovek koji bi mogao tek tako da se uplai, ve naprotiv, od onih koji postaju jo smeliji u meri u kojoj su prepreke vee i tee savladive; on bee isto toliko dobar politiar kao to bee i obdaren vojnik i shvati od samog poetka koristi koje bi mogao izvui od vere svoje i svog naroda: pravoslavlje u koje su verovali skoro svi narodi to su stenjali pod tekim jarmom Turaka. Zato se on odmah proglasi za branitelja svih istonih hriana, uze sablju u jednu ruku a krst u drugu i uputi veoma topao ali nimalo iskren poziv svim hrianskim nacijama koje su stenjale pod muslimanskim jarmom, pozivajui ih uporno da skinu taj jaram, da pokidaju te lance i da poure pod njegovu zastavu iznad koje je sijao krst, i da unite neprijatelje hrianstva. im je uo ovaj poziv, Dumitraku Kantemir, koji bee predani oboavatelj Petra Velikog, pade odmah u klopku Moskovita i pree odmah na njegovu stranu. Ali Konstantin Brankoveanu koji je bio stariji i imao vie iskustva sa ljudima, a naroito zbog svega to je iskusio do tada, znao je da izmeu obeanja i ostvarenja postoji itekako velika razdaljina i nije urio da primi sa istim oduevljenjem ponudu koju mu je uputio Car Rusije preko Kantemira, ve se dao na paljivo iitavanje dokumenta o saveznitvu poslatog u Jai i sastavljenog u Moskvi, i odmah primeti da je taj diplomatski akt obuhvatao mnogo tenju i otriju potinjenost od one turske, kojim je trebalo da se meko i korumpirano muslimansko sizeranstvo zameni moskovskim korumpiranim ali potpuno nemilosrdnim suverenitetom. Od kada se pomirio sa Kantakuzinima i pokvario odnose sa svojim zetom Janakeom Vakareskuom, koji je ve dao otkaz na poloaj Vornika, Brankoveanu je napravio mnoge greke i izgubio skoro u celosti popularnost u narodu od koje je strepio Stolnik Konstantin; ali im je primio rusku ponudu, on, koga je pratio glas najlakomijeg i najpohlepnijeg oveka, nije se dao prevariti bogatim poklonima koje mu je ponudio na ruke carev izaslanik. Nije ni prekinuo sve nade Rusa, ali se nije

vezao za njih na kompromitujui nain, ve ih je zavlaio od danas do sutra i im je doznao da su Rusi za sad stavili ruke na posredan nain na Poljsku, zatim, da su stavili ruku na sve provincije iz susedstva Baltikog mora, da su okupirali Kozaku Atamaniju i da su ve poeli i Turcima da trae kavgu sa sveom, zamisli se i zabrinu se odmah i pouri da sazove dravni savet staraca, da okupi oko sebe i prijatelje i neprijatelje i da posle dugih rasprava i razmiljanja sastavi plan ponaanja kojim bi spasao zemlju od stranputice, ne stvarajui od Rusa smrtne neprijatelje a da se u isto vreme ne zameri Turcima. Ovakvo ponaanje su mu nametnule okolnosti, jer Rusi su bili jaki, ali nisu manje jaki bili ni Turci koji su do tada ostvarivali samo pobede protiv hrianstva stigavi sa svojim kohortama ak do zidova Bea. teta to nije bio isto toliko obazriv i Vladar Moldavije jer bi spasao Rumunstvo od mnogih patnji! Rusi, uobraeni zbog pobeda protiv kralja heroja Karla XII-og, spretni u voenju ratova zbog viegodinjeg iskustva, grabili su gordo ka obalama Dnjestra sa vojskom od preko sto hiljada boraca, sa stranim pobednikom sa Pltave na elu, njihovim Carem koji se zakleo stranom zakletvom da e strogo kazniti Turke zbog toga to su ovi ljudski prihvatili, nesrenog vedskog kralja i ostatke njegove vojske i omoguili im povlaenje. Turci se meutim nisu mnogo potresli zbog ove opasnosti ve su i oni pripremili vojsku od sto hiljada boraca, naroito od onih sa dugim i zamornim iskustvom u borbama protiv Nemaca u Beogradu i Kladovu. Na elo te vojske stavili su Velikog Vezira Baltadi Muhameda, krenuli su sa tom vojskom prema Dunavu i pozvali zatim vladare Rumunske Zemlje i Moldavije da se pripreme za rat i da ujedine vojske sa njihovom vojskom. Kada je video Petra Velikog blizu Pruta, Kantemir se odmah pokaza kao ruski saveznik i ujedini svoju malu vojsku sa bujicom Careve vojske. Konstantin Brankoveanu meutim nije mnogo urio da se otvoreno opredeli; on posla deo vojske prema Urzienima da bi Rusi pomislili kako hoe da im se pridrue, a da bi i Turci poverovali kako hoe da se ujedine sa njima u Braili gde su Turci imali nameru da preu Dunav. Kako rekosmo malopre, Brankoveanu je hteo da umiri i jedne i druge i zbog toga je poslao tajnu poruku Turcima, zaklevi im se u svoju vernost, a posla deo svoje vojske i prema Urzienima pod komandom Spatara Mihaja Kantakuzina. Napisa zatim tajno pismo Kantemiru, u kome ga je uveravao da njegova vojska marira prema Moldaviji da bi se pridruila ruskoj vojsci. To pismo je dao u ruke Spataru Tomi Kantakuzinu da ga odnese u ruski logor. Kada je krenuo Spatar Toma, krene i on prema svojoj vojsci, sustie ih u Movilici, okrete je putem ka Urzienima, pokrete je prema Miziru i stigavi tamo ne zaustavi se do samih Urlacija gde stade i ukopa se sa namerom da ne mrdne odande dok ne bude video odakle e duvati pobedniki vetrovi. Partija Kantakuzina koja je naginjala savezu sa Rusima postade nezadovoljna ovim dvosmislenim stavom, odlui da iskoristi okolnosti da se osveti Brankoveanuu, da ga kompromituje bez njegovog znanja i u oima Turaka i u oima Rusa. Pred Turcima ga je kompromitovao Toma Kantakuzino kada je stigao u logor Petra Velikog. Zatrai mu vojsku kojom e komandovati, udrui se sa Generalom

Reneom na elu vojske od osam hiljada vojnika, sjuri se ka Braili i zauze je iznenada i bez mnogo muke. Pred Rusima ga je kompromitovao Stolnik Konstantin svojim spletkama. Prvo pretera pred Brankoveanuom sa priom o veliini ruskih pobeda, posavetova ga da se otvoreno prikae kao njihov saveznik i da im poalje neto pomoi, a s druge strane otkrije Baltadi Muhamedu planove Vojvode Konstantina i uveri ga da je ovaj poslao Rusima za sad oko 300 mladia od elnih vojnika Muntenije. Turci poverovae Kantakuzinu i napisae jedno munjevito pismo Vojvodi, a Brankoveanu je na nagovor Dikitija, koji se nije odvajao od njega, napisao odgovor pun ponienja i posla ga po jednom kapetanu na elu 300 mladia pripremljenih za Ruse. Ovih tri stotine mladia su pre polaska iz Braile otili do Mihaja Kantakuzina koji ih je sam samcat ispratio daleko od logora da bi putem poduio kapetana due od jednog sata, zatim dade svakom vojniku po jednu kesu novca a stareinama od pet do deset kesa, nakon ega im poeli srean put a on se vrati nazad u logor. Kada se odvojila od Spatara, mala trupa ode bez zastoja do Braile i stigavi tamo do turskog logora koji se irio oko tvrave koju su zauzeli Rusi, predstavie se Veziru i dadoe mu Vladarevo pismo. Turci ih primie sa velikim poastima i posle mnogih poasti i ponuda dadoe im posebne atore na jednoj strani logora i pustie ih da se odmore. Oni se meutim nisu odmarali ve su ekali da se spusti no i da se logor umiri, povezae na lea kremenjae a sablje na kukove da se ne bi pomerale, izaoe iz atora, poee da puze, prooe pored zaspalih straara a da ih nije video ak ni jedan koji bi mogao da povie Varda ! udaljie se tako od logora i kada se naoe u zaklonu i daleko od bilo kakve potere, podigoe se sa zemlje i uputie se ka ruskom logoru koji je bio porean od zidova Braile do same okoline Galacija. Stigavi tamo u sam cik zore, predstavie se ruskom komandantu Seremetovu, dadoe mu drugo pismo koje je napisao Spatar Mihaj u ime Konstantina Brankoveanua i ostadoe u logoru ovoga puta bez namere da pobegnu ili da se sakriju, ve pokazujui se nametljivo na sve strane, uestvujui u svim okrajima i rekavi svima da su Rumuni, koje je poslao Vojvoda Konstantin da se bore protiv Turaka zajedno sa Rusima. Posle jedno dve nedelje u okolini Braile, ova aka Rumuna sudari se jedno dva puta sa turskim predvodnicama i jedan od njih pade ak u zarobljenitvo u ruke eta Baltadi Muhameda, taman kad se dobro proulo u ruskom logoru da su Brankoveanuovi vojnici koji su bili poslati kao pomo najobinije izdajice, a Brankoveanuova pomo lana pomo. U tom se onih tri stotine udaljie iz Braile i uputie se ka Jaiu gde se nalazio gro Rusko-Moldavske vojske i stigoe tamo upravo u trenutku kada je Petar Veliki preao Prut kod Skulenija i uao sa velikom pompom u glavni grad Moldavije. Posle zavrene parade, Car je doznao o neznatnom broju vojnika Brankoveanua i naljuti se estoko. Da bi na vidan nain pokazao to svoje nezadovoljstvo, dade nareenje da rumunski vojnici budu rasporeeni na istonoj, besarabskoj obali Pruta, da im se da samo nekoliko topova kojima e uvati bokove saveznikih vojski sa

strane reke od eventualnih i iznenadnih tatarskih upada, a i da bi u sluaju opasnosti dali uzbunu. Posle izvesnog vremena turska vojska je poela da se penje ka Vasluju a mravinjak Tatara da kipti kao skakavci u prostoru izmeu Dnjestra i Pruta; Rumuni ih videe, sukobie se s njima u vie navrata, ali umesto da daju uzbunu kako im je bilo nareeno, pustie ih da se priblie a oni sami se povukoe s ove strane Pruta gde su zauzeli nekoliko viih breuljaka koji se prostiru izmeu Vasluja i Falua. Utom Turci napredovae stalno dok ne stigoe do sela Stanileti u okrugu Vasluj; tamo se vojske Padiaha sudarie sa Carevim vojskama i saterae ih u movare koje nastaju nakon izlivanja Pruta. Tu se odvija jedna od najkrvavijih i najstranijih bitki toga veka. Rusi se tukoe hrabro; Petar Veliki pokaza tom prilikom talenat izvrsnog stratega i dobrog vojnika; tukoe se meutim i Turci sa estinom i silovitou koja je takoe dokazala da Vezir Baltadi Muhamed ne nosi dabe ime gazija, odnosno, ratnog junaka. Najzad terazije sree prevagnue u korist Turaka; iako opkoljeni sa skoro svih strana movare, Rusi se onda poee povlaiti disciplinovano prema jeziku zemlje zatienog od strane onih tri stotine Rumuna, pokuavajui da preu na drugu obalu Pruta; kada se meutim pribliie toj maloj eti, topovi koje im je Petar Veliki poverio okretoe se prema njima i poee estoko da ih gaaju. Videvi da je sa svih strana opkoljen neprijateljem i pripisujui ovu sramnu izdaju Brankoveanuu, a koja u stvari bee delo Kantakuzina, Petar Veliki dade sebi teku zakletvu da e se osvetiti Konstantinu Brankoveanuu na najstraniji nain i da e mu anatemisati ime u svim ruskim crkvama za vjeki vjekov. Ovaj obiaj o proklinjanju Brankoveanua bio je ouvan i neprikosnoveno primenjivan vie od jednog veka. Carica Ekaterina koja je sluajno bila u logoru, videvi opasnost otra do turskog logora, ue u ator Baltadi Muhameda, pade pred njim na kolena, izmami mu velikim molbama i velikim sumama novca dosta teko, sramno i poniavajue primirje za Ruse, ali koje je bar spaslo ivot vojnika i carskog para. Posle ovog poraza, vladar Moldavije, Kantemir, bee prinuen da sa svojom porodicom ode u progonstvo za ceo ivot i da prati sa svojim imetkom pobeenu vojsku u povlaenju; a kada je doznao da je ova pobeda bila tako sjajna za Turke, Brankoveanu bee toliko nepromiljen da dotri do turskog logora, preuzimajui na taj nain odgovornost za izdaju koju su uinile one tri stotine vojnika. XII POSLE BITKE NA PRUTU Posle ovih dogaaja sve se promeni oko Brankoveanua: i poslovi i ljudi. Povlaei se u Trgovite zato to se u Bukuretu nalazila turska prethodnica, on sa velikim iznenaenjem primeti da se njegov dvor znaajno proredio i da je riznica bila skoro prazna zato to stanovnici nisu mogli vie da plaaju dabine jer su ih Turci

utamniili i vodali levo desno. Njegovi prijatelji i savetnici koji su mu ranije iskazivali veliku ljubav sjativi se kod njega im se razdanilo da bi mu punili ui raznoraznim pogubnim predlozima za jadni narod, sada su odjednom nestali bez traga! Brailoju je zauzeo svoj presto Bana Krajove koji nije video i za koga nije mario vie godina; tirbej, erban i Joan Buoreanu, Mihaj Kantakuzino, Radu Dudesku, Petraku Brankoveanu, Neagu Topliesku, Dragan Strambeanu, Mihaj Korbeanu, Dragi Magureanu i Grigoraku Baleanu preoe granicu i nastanie se u Braovu, otvoreno izjavljujui da su progonjeni i maltretirani od Brankoveanua; Radu od Popetija, Petrika Obedeanu i Prvu Vladesku sa drugim niim bojarima povukoe se na svoja imanja; Konstantin Kantakuzino, Postelnik15 Karamanliu i Dumitraku Rakovica preoe Dunav i pooe suvim putem za Konstantinopolj, a Spatar Toma pree put sa Rusima i kada se oprostio od Generala Renea, nestade bez traga i glasa, tako da niko nije znao gde se nalazi. ak je i Mitropolit Antim nestao iz blizine prestola i povukao se u jedan kaluerski manastir da bi proveo izvesno vreme u postu i molitvama, molei Boga da se smiluje i da odvrati gnev koji je bacio na Rumunsku Zemlju zajedno sa turskom invazijom. Vojvoda Konstantin je poput lae osuene na potonue naputen ak i od mieva koji su mu obino glodali imetak iz ruku, jer ga Rusija bee osudila na propast. A ta mo, iako jo u povoju, uspela je ve da pomou svojih novo-iskovanih i nebrojenih rubalja pribavi dobar deo saveznika u Rumunskim Zemljama. Svi odoe, samo je Konstantin Dikiti ostao na svom poloaju; on naime nije jo verovao da je rtva dovoljno kompromitovana i dovoljno unitena. Videvi sebe tako naputenog i tako loe nagraenog od strane onih koje je uzdigao i inio im nebrojena dobra, i sasvim naputenog od naroda, i videvi svuda samo mrana lica a tu i tamo teko skrivenu mrnju pod maskom hipokrizije a sa druge strane pak ravnodunost pa ak i prezir, Brankoveanu pade u teku melanholiju i poe da se kaje zbog onog to je uradio, da proklinje as kada je reio da se popne na presto, i da se sa enjom sea srenih dana kada je od ujutru do uvee viao samo vesela lica i sluao samo blagoslove. Onda Brankoveanu poverova da besplatna slavlja i izgradnja manastira mogu da mu pomognu da povrati ljubav naroda i ponovo otvori svoje nesicrpne riznice i poe da organizuje slavlja i izgradnju manastira u zemlji i van nje; u Braovu izgradi crkvu Svetog Nikolaja iz Skeja koju je gospodski opremio; u Fagarau i u Carigradu izgradi takoe veoma lepe i dobro opremljene crkve, ali, o (!) uda neshvatljiva za njega, (!) narod se ne izmeni nimalo u njegovu korist. Ovo razoarenje ga obeshrabri jo vie. Jednog dana kada je sedeo izvaljen na svom divanu duboko razmiljajui i ostavljajui da mu kroz prste skliznu zrna ilibara nekih prelepih metanija, bee blizu da zaspi iako je san ve odavno bio za njega neto to mu se retko dogaa; u tom trenutku vrata se otvorie i na njima se pojavi Dikiti, koji se zaustavi videvi svog
15

Prim. Prev. Titula visokog bojara, lana vladarskog saveta sa zaduenjem da vodi brigu o spavaoj sobi gospodara i sa organizacijom prijema kod vladara. Kasnije ministar spoljnih poslova. asna titula data bojarima koji nisu imali posebna zaduenja.

gospodara kako je zadremao. Budui da nije jo sasvim zaspao, Brankoveanu ga primeti i ree mu podiui glavu: Dobar dan Konstantine, kako si? Ljubim skute Tvog Velianstva, dobro sam odgovori Fanariot pribliavajui se. Kakvih svetskih novosti mi donosi Vatafe? Ono to se uje, Tvoje Velianstvo, nije nimalo dobro odgovori Grk pretvarajui se da je jako zabrinut. ta to pria? uzviknu Vojvoda trgnuvi se Da li se narod pobunio? Ama nije Tvoje Velianstvo, pa ak i kad bi bilo tako, imamo mi dosta vojske da ih umirimo. Pa ta je onda? Istambul gleda malo popreko na nas. Teko meni! uzviknu Vojvoda prebledevi Ko ti je to rekao? Jedan moj ovek koji je tek stigao iz Carigrada. Ti me prepada, Dikiti promrmlja Brankoveanu jeei se. Seid Din Ali Paa, neprijatelj Vaeg Velianstva, uspeo je da ispuni svoju elju i da te predstavi u loem svetlu, punei ui Veziru pa ak i Sultanu sa kojekakvim laima o Vaem Velianstvu. Kakve lai moe on da izmisli? Prvo vas tui da ste u ratu sa Rusima pokazali svoje zle namere aljui tri stotine vojnika kao pomo Visokoj Porti. Pa zar se usudio da kae tako neto kada zna da je pobeda izvojevana samo zahvaljujui mojim ljudima? Usudio se Vae Velianstvo i moda e uspeti da vam uini mnogo zla ako se tamo ne bude naao neko ko e da opovrgne njegove klevete. Ali to nije nita. A ta ima jo? uzviknu Vojvoda trgnuvi se ponovo. Zatitnik Tvog Visoanstva, Vezir Baltadi Muhamed, poslat je u tamnicu pod optubom da je dozvolio da ga zavedu Carica i ruske pare onda kada je mogao da zgnjei potpuno zmajevu glavu. A kakve ja veze imam sa time? Nikakve, ali tek to je mir potpisan, Rusi su podigli glavu i poeli posredstvom njihovog velikog poslanika u Stambolu da trae smaknue Tvog Velianstva. Moje smaknue? Da, jer te okrivljuju da si ti kriv za spletke izmeu Cara i Sultana. Ja! Kakve besramne lai! Nije mi ni palo na pamet. Kome to kaete? ta mislite da ja to ne znam? ta ti misli da bi trebalo da se uradi? Ne bi li moda trebalo da zamolimo deda Stolnika za pomo? Ja nemam poverenja u Stolnika; odakle mi da znamo da on nije otiao tamo da nas ocrni i da stavi neku dobru re za sebe ili za nekog od svojih roaka.

Ne bi bilo nikakvo iznenaenje; ovaj moj roak nije mi eleo dobro od samog poetka. Ja mislim da bi mnogo bolje bilo Kai, kai bez ustruavanja. Kada bih ja otiao, uradio bih to mnogo bolje; ja poznajem sve visoke linosti, ja znam koja usta treba da zapuim, znam gde da podmaem ako zatreba, da usta vie ne lupetaju i da kola vie ne kripe. Da li bi ti uinio za mene tako neto? uzviknu Vojvoda sijajui od radosti i zahvalnosti. Moj ivot je posveen mom gospodaru odgovori Grk sa pritvornim oduevljenjem ali veoma ubedljivo. Oh! Dikiti! Oh! Prijatelju, uzviknu Vojvoda dirnut kada bi mi uinio ovu uslugu da zna da u te celog ivota zvati svojim spasiocem i da bi moja zahvalnost za ovakvo dobroinstvo bila beskrajna. Dikiti ne ree nita, ve pade na kolena kao ovek koga je savladala tronutost i pokri ruku svog gospodara bezbrojnim poljupcima. Dirnut do suza, Vojvoda isprui ruke, uhvati glavu Grka i posle vie poljubaca u glavu pomogne mu da ustane a zatim ree: Uzmi para koliko smatra da ti treba i idi, poi to pre; koliko novaca bi otprilike bilo potrebno? upita on brino. Ne verujem da e trebati vie od etri hiljade kesa novca. etri hiljade! Oh! Nezasita turska lakomost! etri hiljade kesa! Imetak jednog bogatog bojara? Neka, neka ide i ue gde je otilo june i sve to sam uinio za ovu nezahvalnu zemlju. Kada kree dragi moj Dikiti? Sutra ujutru. Idi s milim Bogom; ali vidi sine moj, budi malo tedljiviji ako je mogue jer su vremena teka. Uiniu sve to budem mogao da ovo tranje ne bude uzaludno i da troak ne ode u vetar. Srean put; vidi i uini sve to je mogue da mi se obnovi carski ferman o doivotnoj i naslednoj vlasti. To e biti moja prva briga. Posle Dikitijevog odlaska, Vojvoda ostade sam samcat; tada mu pade na pamet Janake Vakaresku i posla mu poruku da doe u Bukuret. Kada je glasonoa otiao, Vojvoda se pripremi i poe sa porodicom i dvoranima na jedno oblinje imanje da bi malo odagnao muku koja ga je titila. Vakaresku nije ekao da bude dvaput pozvan. On pohita urno tamo gde ga je dunost zvala. Stigavi do Brankoveanua i videvi samou i pusto koja je okruivala Vojvodu i neprijateljsko dranje naroda, Vakareskua obuhvati strah. Budui da ni on nije bio slep i nerazuman, Brankoveanu shvati i sam nenormalnu situaciju u kojoj se nalazi u glavnom gradu zemlje on kao Vojvoda i pomisli da treba potraiti leka takvoj boljci. Zbog toga pozva Janakea Vakareskua kod sebe im je ovaj stigao u grad i ree mu moleivim tonom:

Spasi me Janake, iz mune situacije u kojoj se nalazim; svestan sam da sam pogreio kada te nisam posluao; od sada neu vie da odstupimod tvojih saveta, slediu u svemu tvoje rei, sagnuu glavu pred tvojim reima; hajde sine moj, uini udo, povrati mi ljubav naroda, povrati mi duevni mir; jer teke su muke koje me mue ovog asa kada vidim oko sebe samo lica koja me mrze. Hajde dragi moj, uini togod zna da bih povratio preanju sreu. Sada mi je to nemogue, Gospodaru odgovori Vakaresku uzudiui. Nemogue? uzviknu Vojvoda jeei se I zbog ega je nemogue? Zato to je suvie kasno. Suvie kasno! proaputa Brankoveanu bled u licu. Da, veoma kasno; rane su se produbile, mrnja je uhvatila korene, prepredene spletke su uspele, Kantakuzini su me pobedili. ta treba sada da se uradi? Postoji samo jedan nain da izae ista obraza iz ove nesree i da okusi srenu starost. Koji? Reci bre, ne oklevaj. Sii sa prestola koji ti je doneo toliko neprilika, povuci se u privatan ivot, napusti zemlju na neko vreme, produi svoja dobra dela koja si odavno napustio, rtvuj svoje vreme za otvaranje kola, za razvijanje i poboljanje zanata i trgovine; napravi od kue vladara oganj svetlosti i dobroinstva i na taj nain e iveti srean a tvojim naslednicima e ostaviti ime blagosloveno za sva vremena. Da ostavim mo upravo sada kada se moji neprijatelji hvale da su me pobedili?! Da siem sa prestola a da ne kaznim nemilosrdno one koji su hteli da me izigraju! Da napustim visinu a da ne kaznim sve nezahvalnike mojom svemoi! Da se liim vlasti a da je prethodno nisam utvrdio za inat mojih neprijatelja punih pizme? A ta u ja vredeti bez prestola sa ije visine sijam kao sunce na visokom nebu? ta vredi zemaljsko sunce bez slave Prestola? Ajde, ajde Logofete Janake, vidim da je vreme otupilo tvoju visprenost; bolje reci da nisi vie sposoban da povue politike konce kao ranije. Znao bih ja i bez tvojih saveta ta treba da uradim ako moram da se liim prestola. Ako si bistar kao to se hvali, naui me ta da radim da ga ne izgubim. Tvoje Velianstvo, odgovori Vakaresku dostojanstveno ja nisam Bog da vaskrsnem mrtve, niti sam licemernik koji e te varati i koji e ti rei da mogu da uinim ono to prevazilazi moju snagu. To je posao pametnjakovia koji prvo bacaju svoje vladare na opasan kolosek, i kada vide da je opasnost na vidiku, ostavljaju svoju rtvu da sama propadne. Dobri i voljeni moj sine! Ne ostavljaj me, spasi me! uzviknu Vojvoda drhtei kao prut i grlei svoga zeta Ne ostavljaj me, molim te, ne naputaj me i ne bacaj me u provaliju beznaa; evo, od ovog asa posluau, slediu samo tvoje savete, evo, kunem ti se, samo me spasi. Ne mogu da uinim nita. Sedi bar pored mene i posavetuj me ta da uinim bar dok se ne vrati Dikiti. Pa dobro, a gde je sada taj Dikiti?

U Konstantinopolju. ta radi tamo? Poslao sam ga da vidi ta ima novog tamo, da posreduje dobrom reju tu i tamo kod Vezira i Paa i da zapui pogana usta. Jesi li mu dao neto novca? Oko etri hiljade kesa novca. Da zna Tvoje Velianstvo da e taj prokletnik tim parama da plati propast Tvog Velianstva. Vara se, Janake, u pogledu tog mladia. Da Bog da da se ja prevarim; ja sam meutim skoro spreman da se opkladim da e on na tapu nositi tube protiv Tvog Velianstva. Ne verujem. Videemo. Vakaresku se nije nimalo prevario u pogledu Dikitija, jer im je epao pare, Fanariot odlete kao strela do Braova gde su bili na okupu bojari izbeglice, sastavi jednu albu koju su potpisali svi bojari, natera Mihaja Kantakuzina da pored njihovih potpisa stavi i peate onih bojara koji nisu bili prisutni (ti peati su bili ranije izraeni u Beu); vrati se zatim ponovo u zemlju sa albom, uputi se prema Dunavu i, stigavi tamo, on se ukrca na jednu lau, sie niz Dunav svom moguom brzinom i posle plovidbe od nekoliko dana sie na obale Bosfora. Kada je pokupio potpise i onih bojara koji su se nalazili tamo, uze albu i zajedno sa Stolnikom Konstantinom i Postelnikom Karamanliom ode kod Velikog Vezira, baci se na kolena pred Turinom kleveui svog vladara kako je najbolje umeo i znao a znao je veoma dobro da bi izazvao bes i pohlepu za novcem kod paganina. Po njegovim reima, Brankoveanu bee pravi pravcati moderni Neron i Krezus istovremeno, koji je raspolagao ogromnim i nebrojenim bogatstvima veim od bogatstava svih monarha na ovoj zemlji, koji je do iznemoglosti tiranisao svoj narod da bi pokupio to vie para, gori od Nubijskog Satrapa. Paa Seid Din Ali, koji je bio smrtni neprijatelj Brankoveanua pritekne Dikitiju u pomo i, delom preko podrki ovoga, delom preko para koje dadoe Kantakuzini tu i tamo, delom preko poklona datih Sultanu i plaenih od onih etri hiljade kesa novca koje je Brankoveanu dao Dikitiju a bogami i delom preko pria koje su irili o Vojvodi Konstantinu da ga cela Evropa naziva zlatnim vlastelinom koji e postati Car Dunava i slinih spletkarenja, Dikiti uspe napokon da dobije od Sultana nadu koja e ispuniti njegov razarajui cilj. Kada je na ovaj nain ispunio svoju misiju, on se iz Konstantinopolja vrati pravo u Rumunsku Zemlju. im je stigao u Bukuret, on se uputi ravno u palatu, i naoruan izvetaenom radou, javi Njegovom Velianstvu da za njim stie i carski Imrahor16 koji donosi nov kaftan i nov ferman o utvrivanju vlasti. Ova vest veoma obradova srce Brankoveanua, ali ne prevari Vakareskua; Vakaresku meutim bee reen da se suoi sa nesreom. XIII
16

Prim. Prev. Opunomoeni izaslanik Sultana

MANASTIR IZ SUSANE Mrani i pretei politiki dogaaji za porodicu Brankoveanu odvijae se velikom brzinom, ali ostavie Beizada Radua hladnim i ravnodunim. Od kada je izgubio Elenu, on se vie nije bavio svetom ve je razmiljao samo o svojoj nesrei. im se vratio iz logora Urlaci, dvostruko rastuen zato to nije ak ni oroz mogao da povue da bi rtvovao za svoju zemlju ivot koji mu je postao beskoristan, on ue u svoje odaje i ne izae vie odande. Tamo ga je jedno vee zatekao njegov verni sluga Neagu, na nekoliko dana pre dolaska Dikitija, i im ga spazi ree mu radosno: Naao sam, Tvoje velianstvo. Koga? uzviknu Radu i lecnu se. Manastir u kome je zatvorena gospoica Elena. Gde je? Koji je? O! Reci mi bre molim te. To jest, pravo da ti kaem, ne znam kako se zove, ali sam pronaao nain kako u to doznati. Mnogo me mui Neagule odgovori jadni Radu uzdiui i sputajui ruke obeshrabreno. Gavrilo, sluga Spatara Tome, mi je rekao da e mi u zamenu za deset cekina doi noas da nas vodi na jedno mesto odakle e jedne koije poi na put; te koije e sigurno otii do gospoicinog manastira; potrebno je dakle da na izvesnoj razdaljini pratimo te koije i tako emo stii do eljenog cilja, odnosno, do tog manastira. Jesi li mu dao te pare? Da li si mu obeao dva puta toliko, deset puta vie? povika Radu u zanosu. Nisam mu dao nita, ali sam mu obeao ono to je traio i siguran sam da e odrati re. Oh! Kada bi, kada bi! Nema nieg impozantnijeg, grandioznijeg i pitoresknijeg od naih Karpata iji se vrhovi prekriveni snegom i maglom gordo uspravljaju do nebeskih visina i ija su podnoja prekrivena bezgraninim livadama, vonjacima i terenima punih zelenila, preko kojih teku mnogobrojne reke i potoci: to je pravi prizor rajske bate. Alpi sa svojim lednicima, Pirineji sa svojim visokim vrhovima, Apenini sa krevitim krestama, Vosgi sa vrhovima poput mranih ogrlica, Dofrini sa svojim beskrajnim zimama i Balkani sa svojom mrtvakom besplodnou svi su oni daleko od prelepih nizova naih planina, zbog toga to Karpati sadre u sebi svu velianstvenost prirode, to su njihove lepote manje divlje, mnogo nenije i mnogo zanosnije, zbog toga to njihova celina obuhvata bezgranine livade cvea i zelenila koje prevazilaze najlepe vrtove to ih je stvorila ljudska ruka. Na jednom pitoresknom obronku ovih planina, tamo gde teku vode reke Telean, na vrhu gde se danas nalazi mali manastir kaluerica nazvan Susana, poetkom osamnaestog veka dizala se tvravica koja je dominirala dolinom reke; bila je okruena ogromnim senkama zelenih vrhova planina Bobul Mare i Klabuelul17. U
17

Prim. Prev. Veliko Zrno i Mehuri

ovoj staroj ali dobro ouvanoj tvravici bee izgraen ne zna se od koga jedan mali manastir u kome je ivelo nekih petnaest kaluerica. Pazvantogluove krdalije su izbrisale sa lica zemlje ovo sveto mesto, ali ne i ime koje su prihvatili poboni itaoci ovog novog manastira. Oko 1712. godine otprilike, tvravica je jo uvek postojala i u sredini njenog dvorita jo uvek je uspravno stajala crkvica izgraena na jednostavan nain, od kamena, a u malim kelijama oko crkve ivelo je tada oko petnaest kaluerica, skoro sve stare i pogrbljene. Dvorite tvravice bee pravilnog etvrtastog oblika, sa kelijama rasporeenim na junu i severnu stranu, dok je sa zapadne i istone strane bilo ograeno visokim granitnim zidovima. Zapadni zid bio je probijen na sredini velikom kapijom nad kojom se nalazio mali drveni zvonik, dok se istoni zid naslanjao na jedno malo vrelo hladne i bistre vode, koje je teklo pravo prema crkvenom oltaru; pored vrela se nalazila jedna kapijica iznad tri kamena stepenika, kroz koju se moglo izai napolje iz manastira prema delu planine nazvanim Bobul Mare. Sa praga tih vratanca poinjao je puteljak iskopan u kamenu i vodio je do vrha planine kroz bogatu vegetaciju bukvi, grabova, borova i smreke. Tu je bilo puno ivotinja za ulov: jeleni i srne, pa ak i medvedi i divlje svinje. Jedna crna stena, raspukla na hiljadu tankih listia koja je izgledala kao odvojena od planine nakon neke vulkanske kataklizme stajala je u ono vreme nadnesena sa zapadne strane, neprekidno pretei da se obrui na manastir. Ispred kamenog svoda pod kojim su se otvarala teka krila velike kapije prostirao se lepi obronak koji je sa hiljadama svojih zavoja okruivao puteljak koji je silazio do livade izbrazdane vijugavim velikim putem i bistrim i bunim tokom Teleana. Bee mlaki martovski proleni dan, prekrasno jutro kada mirie tek iznikla trava a visibabe pokazuju svoje zvonie dan koji je nagovetavao pribliavanje mnogo oekivanog leta. Toga jutra su pored malog manastira proletele koije sa platnenim krovom koje je vuklo osam konja; zamraeni prozori bili su zastrti zelenim zavesama, tako da se nije moglo videti koga ima unutra; preletevi velikim putem kao privienje, te koije preoe preko kamenja, rovova i ispusta, preko mostova i mostia ispod kojih su utali penuavi valovi bezbrojnih planinskih bujica i, stigavi ispred manastira zaustavie se naglo ispred ulaza; momak koji je prato koije jaui, sie da protrlja oi i ui konjima a mladi iz bojarske pratnje koji je sedeo pored koijaa sie i otvori vrata koija iz kojih izie mukarac obavijen crnom dugakom mantijom i pouri puteljkom prema manastiru u pratnji svoga sluge. Tog trenutka pojavie se na maloj razdaljini od koija dva konjanika koji osmotrie prizor i kad su videli kojim je putem krenuo neznanac iz koija sakrie se zajedno sa konjima u bunje koje je obraslo na obali reke. Kada su u manastiru ule fijukanje bia i povike koijaa, skoro sve kaluerice potrae na prozore da vide ko im dolazi iz doline. A pre svih drugih izae napolje jedna mlada sestra koja, ne sluajui nareenja to su joj stalno ponavljale kaluerice, otra brzo prema koijama. Kada stie asna starica ove skromne lavre, majka

Eupraksija, da u ime Gospoda primi gosta koga alje sluajnost, mlada kaluerica ve bee u zagrljaju visokog i stasitog mukarca koji ju je uzbueno celivao po glavi. Taj mukarac iako obuen krajnje jednostavno, bee veliki bojar, Spatar Toma kantakuzino, a mlada kaluerica bee njegova ki Elena, ljubljena izabranica Radua Brankoveanua. Tata! Keri moja! behu jedine rei koje su mogli da izgovore oboje u tom sveanom trenutku ponovnog vienja posle toliko vremena. Obilne suze poee tada da teku niz obraze lepe devojke. Kada prooe prvi trenuci uzbuenja, Spatar ue sa svojom erkom i sa majkom staricom u manastir da se malo okrepi jelom i odmorom. Elenin otac sie predvee iz gostinskog dela manastira u keliju svoje erke i ustuknu sa uasom kad vide bedu te prostorije u kojoj je njegova mlada i voljena ker provela celih dve i po godine. Vidi li do ega dovodi neposlunost ree joj on uzevi je u naruje iz ugla gde je bila na kolenima i stavljajui je na krevet pored sebe. Bila sam zadovoljnija ivei u ovom siromatvu u postu i molitvama, nego to bih bila u kraljevskom okruenju pored one ogavne osobe koju si mi izabrao za doivotnog saputnika. Kako! Zar nisi izbila bube iz glave? Ne, i neu nikada. Ti se usuuje da odbije poslunost tvojim roditeljima? Usuujem se pre da budem izabranica Boga nego izabranica tako mrskog oveka. Ludo jedna! rtvuje se zbog jednog nezahvalnika! Radu se oenio erkom Kantemira. uvi ovu poraavajuu vest, Elena se trgnu kao da je osetila probadanje otrog noa kroz srce, ali se odmah povrati i odgovori drhtavim glasom: Ako je on pogazio zakletvu, ja to sigurno neu uiniti; neka je Boija volja, ja ostajem u manastiru. Eleno, vreme je dragoceno, ja sam prinuen da se vratim sutra ujutru jer sam u progonstvu i svaki as me mogu uhvatiti Brankoveanuovi ljudi; reci dakle bre da li hoe da poe sa mnom i da se podredi volji tvojih roditelja ili e ostati da istrune u ovoj crnoj i hladnoj keliji, bez imetka i sjaja, pa ak i bez imena tvojih predaka kojih nee biti dostojna? Bolje ostajem ovde odgovori jadna devojka izgubljenim glasom. Odvaja se od roditelja i rodbine zbog jednog nezahvalnika? Od svega zbog Boga. Razmisli da u ja, ako sada budem otiao bez tebe, rei celom svetu da si umrla; kameni krst na nekom praznom grobu rei e svima da sam istinu govorio, a oni kojima e ti rei da si moja erka pomislie da si luda. Razmiljala sam, ree Elena rezignirano bolje mrtva za ceo svet i iva u svojoj dui nego iva za sve i mrtva za sebe.

Pa ako tako stoje stvari, nezahvalna moja keri, povika Spatar trudei se da obuzda oinski bol i jed svog besa ostani u svom inatu, jer mene nee vie videti u svom ivotu. Posle ovih rei on naglo izae napolje, a Elena ponovo padne na kolena i pone da se moli jo ee i vatrenije. Posle sat vremena njen otac bee u koiji, koija sa uzdama u rukama, a momak iz pratnje na konju i koije se uputie gore prema granici; samo se nepoznati jahai koji su pratili koije ne pojavie vie. Posle odlaska svoga oca koji je krenuo putem za Braov, Elena ostade neko vreme u dubokoj pobonoj ekstazi a zatim ustade sa oima pocrvenelim od suza, izae iz kelije, pree dvorite manastira, popne se uz ona tri stepenika zadnje kapije, krenu planinskim puteljkom do obronka koji je dominirao manastirom i koji je bio zaklonjen visokom stenom i mladim bukvikom; zatim se uputi do jedne male zaravni gde se nalazilo nekoliko belih kamenih krstova. Tamo se zaustavi i nasloni se na jedan kamen; bee to groblje manastira. Nesrena devojka je sedela tamo due vremena udubljena u svoje misli, bolno uzdiui s vremena na vreme i ostala bi tamo verovatno jo due da je jedan sluaj nije istrgnuo iz njene nepominosti. Dok su njene misli letele daleko od realnog sveta, na vrhu planine iznad nje pojavi se jedan ovek; posmatrao ju je izvesno vreme a zatim sie natenane, koraajui lagano kao srna, doe do mlade devojke, kleknu iza njenih lea i poe da posmatra aneosku lepotu obasjanu zracima zalazeeg sunca. I pored hladnoe koja se spustila, jer bee tek mart mesec, oboje ostadoe due vremena nepomini. Kada Elena sluajno okrete glavu i primeti neznanca, ispusti jedan prodoran krik i zaboravljajui na stid i nevinost, na mesto gde se nalazi i na odelo koje nosi, baci se u zanosu u zagrljaj tog neznanca. Tog trenutka uo se u vazduhu samo eho dva imena. Radu! Eleno! XIV NAGRADA PO ZASLUZI Dvoje mladih zaljubljenika dugo ostadoe zagrljeni ne usuujui se da se odvoje, ne oseajui sveinu veeri koja se pretvorila u hladnou; dugo ostadoe u tom nemom pijanstvu zaboravljajui na svoju prirodnu srameljivost, ljubei se vatreno bezbroj puta, ne razmiljajui da vreme prolazi i da treba da razgovaraju o mnogo emu; stajali bi tako verovatno jo due da nisu uli eho udaljenog lavea koji ih podseti da se jo uvek nalaze na ovom materjalnom svetu punom prozainih neugodnosti. Prvo je Elena ula taj lave; ona se prvo istrgnu i oslobodi toplog zagrljaja njenog voljenog; prvo se u njenoj svesti probudi nagon samozatite; ona se prvo seti da moda ima oiju i uiju koje im mogu stvoriti neprijatnosti.

Videvi je kako odlete iz njegovog zagrljaja kao ptica, on isprui ruke da je ponovo uhvati i ree: Zato bei Eleno? ta sam ti uradio? Zar nisi uo onaj lave? Ima sveta i u ovim planinskim zabitima. Neka se samo usudi neko da doe da ti uini togod naao, uzviknu mladi stavljajui ruku za pojas ispod pelerine koja mu je pokrivala lea i videe da ruka onog koji se zakleo da te zatiti nije za potcenjivanje. Ne verujem da e morati da me brani, odgovori Elena jer niko vie ne brine o nekome kao to sam ja, mrtva za ovaj svet; za tebe se plaim Radule, da te nije prepoznao neki neprijatelj. Ne plai se za mene draga moja; ja se borim sa opasnostima i one mi ne mogu nita jer meni pomae Bog. Ako je tako, onda sedi pored mene, ree Elena da bi prekinula ovaj razgovor, i smesti se na panj osuene jelke koja je pala na malo groblje sedi tu da razgovaramo, jer mnogo stvari imam da ti kaem da bih dala oduka svome srcu. I ja imam, draga moja, da ti kaem mnogo stvari odgovori Radu sedajui pored svoje dragane i uzimajui njene drhtave ruke u svoje vrele ake. Prolo je vie od dve godine od kada se nismo videli; ta si radio sve to vreme kad me nisi traio, kad me nisi naao, ni doao da mi olaka patnje koje sam podnosila? Ti, koji si mi se zakleo da ne moe da ivi bez mene ni nedelju dana? ta sam radio, Eleno? O! Bog sam zna ta sam sve uradio i ta sam propatio za tako dugo vreme! ree Radu uzdiui. Ja znam ta si uradio Radule, odgovori Elena melanholino ti si zaboravio svoja obeanja i svoje zakletve, zaboravio si vezu koja nas je ujedinila za venost i oenio si se drugom, erkom Kantemira. Slagao te je onaj koji ti je tako neto rekao! uzviknu Radu plahovito skoivi na noge Bestidno te je lagao, kunem ti se zemljom koja pokriva moje pretke, i ako bih znao gde se krije taj nitkov sa tako otrovnim laima, ubio bih ga na licu mesta. Zar bi ti ubio moga oca? uzviknu Elena drhtei kao prut od straha koji joj je ulivao Raduov bes. Da li ti je Spatar rekao ovu neistinu? uzviknu Radu ogoreno. Nisam verovao da je sposoban za tako neto. Kada bolje razmislim, ne bi trebalo da me iznenadi njegovo ponaanje, jer verovatno je to uradio da ti odvrati misli od mene i okrene ih prema cenjenom zetu koga je sebi izabrao. Ja ti se meutim kunem svime to mi je najsvetije u ivotu, kunem ti se Boijim imenom, da je daleko od mene bila svaka pomisao da veem svoj ivot za bilo koga osim za onu koju je jo od detinjstva moja dua zvala svojom mladom. Kunem ti se Bogom, Eleno, da nisam ni video erku Kantemira, da ne znam ni kako se zove, niti me je moj otac naterao da uem u neku vezu mrsku mojoj dui. Kada sam uo za tvoj nestanak ja sam krenuo da te potraim, dao sam pare dvorskim slugama da ujem kuda su te odveli, ali niko nije mogao ili nije hteo da mi kae gde si sakrivena; krenuo sam dakle sam, sa svojim vernim Neaguom, obiao sam uzdu i popreko sve manastire koji postoje u ovoj

zemlji, ali tebi nije bilo ni traga. Samo ovde nisam doao, jer nisam ni slutio da u ovim orlovskim gnezdima postoje i ljudske nastambe i niko se nije naao da mi tako neto kae. Da sam znao, doao bih bez dvoumljenja, ma ta da mi se dogodi. Kada sam obiao skoro sva mogua i nemogua mesta, pomislio sam da su te odveli preko granice i otiao sam i do Braova i do Fagaraa i do Sibiua, ali od tebe nije bilo ni traga ni glasa. Potpuno razoaran vratio sam se kui i im sam doznao da treba da pone rat ja sam otiao na bojno polje sa eljom da se odande vie nikada ne vratim; ali me smrt nije htela i vratio sam se kui sa zdravim telom ali sa alosnom i jadnom duom; i kada sam potpuno izgubio svaku nadu, Neagu me je povratio, poveo me je sa sobom, preli smo brda i doline i eto nas najzad ovde da mogu da te zagrlim jo jedanput i da umrem srean ako mi vie nije dato da ivim. Ako mi jo uvek ne veruje, pogledaj me u lice i u oi i videe moju muku. Oh! Sada ti verujem, verujem ti, voljeni moj Radu, odgovori Elena razneeno, stiskajui mu ruku i povlaei ga prema sebi da sedne opet pored nje oprosti to sam te naljutila. Da ti oprostim, ja? uzviknu Radu potresen do suza. Pa zar ti ne poznaje moje srce! Misli da u njega moe da stane bilo kakva ljutnja ili bes protiv tebe? Ne, draga Eleno, nema zato da mi trai oprotaj. Bolje mi ispriaj kako si ti provela ovo teko vreme zatoenitva. Kao i ti Radule: patila sam, plakala sam i uzalud sam se alila odgovori mlada devojka uzdiui. Ne znam kako smo doli do ovde, ne znam kako smo stigli, znam samo kako su me kod kue zgrabili i vukli do koija, da sam onda pala u nesvest a kada sam se probudila bila sam u nekoj skrivenoj i vlanoj keliji u ovom manastiru. Drugog dana me je uhvatila neka luda groznica i malaksalost i bolovala sam tako u nesvesti ravno dva meseca. Kada sam se probudila, umesto strogog pogleda moga oca koji je odavno otiao, naioh na mnogo jeziviji pogled. Razlog svih zala, neprijatelj mog ivota, izabranik moga oca, onaj koga si mi ti sam lakomisleno predstavio kao dobroinitelja, Konstantin Dikiti, stajao je pored mog uzglavlja; pri pogledu na njega pala sam opet u nesvest. Kada sam se ponovo probudila, guba nestade, i umesto te nesree koja je prouzrokovala sve moje nedae, videh pred sobom neni i pitomi pogled jedne kaluerice; ova pojava me je malo povratila. Majka Agapija, jer tako se zove ova kaluerica koja je bila odreena da vodi brigu o meni je jo uvek mlada i dosta lepa; ona je proivela u svetu, bila je udata, volela je, patila je mnogo i njeni saveti i utehe bili su mi od velike koristi. Ona me je nauila da patim, da ekam, da imam strpljenja, da verujem u milost Boiju i da mi vreme izgleda krae a svet da mi izgleda manje zao. Od onda je Dikiti doao jo dva puta da mi spomene njegovu odvratnu strast, ali su mi Bog i saveti majke Agapije pomogli da ovrsnem, tako da se vie nisam razboljevala i mogla sam da odgovorim ovom drzniku sve kako treba. Samo vienje njegovog lika me je mnogo razljutilo i to je bilo neto najgore to mi se dogodilo na ovome mestu gde sam i pored sve gorine i enje moje due upoznala i pravi mir. Od kada nije Grk vie svraao ovamo? Vie od est meseci.

to ga njegov otac, neisti, ne natera da doe i sada, jer bi se jednom za uvek zavrilo sa njegovim zloinima. Moj otac neisti, odgovori sa visine jedne stene blizu njih dobro poznati glas, moj otac me je savetovao da doem na tvoj poziv, ali ne da se zavri sa mojim bezakonjima, ve da ja kaznim po zasluzi bestidnika koji obeauje tue verenice. Tog trenutka pojavi se na poetku puteljka ovek naslonjen na dugaku kremenjau: bee to Konstantin Dikiti. Prizvao si me, Beizadiu; evo me spremnog da podnesem tvoj bes, dodade Fanariot ironino, diui sa zemlj kundak kremenjae pogreio sam to te nisam pustio da mi na miru vrea verenicu, oprosti. Ama ne, nemam vie zata da ti traim oprotaj, jer mi sada vie nisi gospodar. Tvoj otac je otiao niz vodu, svrgnuli su ga Turci, ode i tvoje prinevanje do avola; mogu dakle i ja da kaznim po zasluzi bestidnika koji obeauje devojke. Rekavi ove rei, usmeri cev puke prema Raduu; ovaj pak primeujui pokret koji je napravio njegov neprijatelj i posle nekoliko trenutaka za koje vreme je grevito lomio svoje ruke, ispusti straan urlik i stuti se prema Grku preskaui poput hrta uzvienje koje ih je delilo, sa kamom u jednoj i sa pitoljem u drugoj ruci. u se pucanj oruja kao odgovor na ovaj pokret: Dikiti isprazni puku prema svom neprijatelju, ali na sreu ne pogodi; uvi pucanj, Elena ispusti jedan razdirui krik i pade dole bez svesti. Posle ove buke, iz jednog grma borovnice sa obronka planine ula se velika arka isprekidana kletvama, tupim udarcima i ogorenom borbom, a posle toga zvuk padanja po suvom liu i kamenju. Dva ljudska tela skotrljala su se do suvog panja bora pored koga je leala onesveena Elena. Jedno telo ostade nepomino tamo gde se zaustavilo, nepomino kao i panj koji ga je zaustavio; onaj drugi skoi na noge i udari ga jo jednom noem u grudi. Onaj koji ustade bee Radu. Iako bee i on pun krvi, sav izgreban i odran po uvetu od taneta koje je izalo iz puke njegovog neprijatelja, iako mu je leva ruka bila poseena na nekoliko mesta od Dikitijevog noa i bee ogreban od suvog granja i korova kada se skotrljao, on ostade dosta itav i nepovreen, dok onaj drugi bee mrtav, hladan i nepomian. Poto se uverio da je Dikiti stvarno mrtav, Radu se okrete da potrai Elenu, nae je prostrtu na tri koraka od sebe, otra do oblinjeg potoia koji je izvirao iz jednog kamena na par koraka od kapije groblja, napuni svoju kapu vodom i povrati je u ivot. Nisi mrtav, nisi ranjen? povika ona umilnim glasom im se osvesti. Ne, Bogu hvala, a ti draga moja? Nije mi nita, samo sam se onesvestila od straha. A on? On, eno ga tamo hladnog, bez daha kao to je zasluio po svom ponaanju. Oh! Hajdemo odavde, beimo to pre, jer ja se grozim smrti uzviknu Elena drhtei. Da, pobegnimo, ali ne u manastir. Ali gde?

Kojekuda, gde god bilo. Zar ovako obueni? Ne, to je nemogue, prepoznali bi nas i uhvatili bi nas; ti e obui moje odelo a ja u uguiti svoje gaenje pa u obui odelo ove strvine. Kroz pola sata, dva mladia, jedan bojari i jedan seljak silazili su skaui kao srne niz zamreni i opasni puteljak koji se nalazio iza manastira Susana i koji je vezivao planinu Bobul Mare sa putem koji je iao uporedo sa rekom Teleaen. Siavi na veliki put uoe u jedan grm u blizini reke, naoe dva konja koja su mirno pasla tek izniklu travu i oveka koji je spavao pored njih. Probudie oveka, bojari uzme uzde jednog konja, podie zatim mladog seljaka u naruje i smesti ga na sedlo, popne se i on iza njegovih lea, obuhvati ga kao to otac hvata svoje dete, podbode konja i poe galopom, praen svojim slugom koji je do tada uvao konje. Dikiti, koji je doao u manastir da uznemiri jadnu Elenu svojim odvratnim predlozima i doznao od kaluerica gde se nalazi mesto na koje se povukla njegova verenica, nae umesto verenice neoekivanu smrt i ostade nasred groblja hladan i bez ivota. XV IMRAHOR Proe dosta vremena dok su spletke i pare Kantakuzina u Stambolu uspele da nanu veliki ugled i uticaj koji je Brankoveanu zano da stvori na dvoru Sultana preko svojih kraljevskih darova. I skoro da su neprijatelji Vojvode Konstantina promaili cilj, da Kantakuzini nisu imali pomonike poput Pae Seid Din Alija, a naroito kao ruski ambasador, koga je, ako emo pravo, stalno izazivao Konstantin Dikiti. Taj Dikiti, ovek paklene due koji je na prvi pogled delovao ponizno zbog svog beznaajnog poloaja, stavio je na raspolaganje svoja iroka znanja i brojna poznanstva onima koji su hteli da srue njegovog dobrotvora. Opreznom taktikom i perfidnim insinuacijama pustio je da se stvori fama koja je trebalo da stigne do uiju Sultana o tome kako Brankoveanu raspolae mnogo veim bogatstvom nego to bi bilo ko mogao zamisliti, da su njegova blaga bila zakopana u nekim podzemnim hodnicima na obroncima brda Kotroeni i da su dragocenosti koje su se nalazile u palatama pored manastira Horeza bile deset puta vee i skuplje nego bogata blaga Padiaha. On je naterao lakome Turke da poveruju kako je zlata u Brankoveanuovoj riznici bilo mnogo vie nego bakra u Sultanovoj riznici; da su sva ova bogatstva bila silom i bezakonjem oteta narodu, narodu koji je raja uzviene Porte, te da bi to bio imetak koji s pravom pripada suverenoj Porti od koje je na posredan nain oduzet. Ove perfidne insinuacije izazvale su uvenu glad za imetkom kod Sultana Ahmeda, ali ipak ne bi potpisao ferman za svrgavanje koji su mu uputili prijatelji Kantakuzina, da nije intervenisao i Elija18 Petra Velikog, koji je u ime svog gospodara uporno traio glavu Konstantina Brankoveanua. Propraena bogatim
18

prim. prev. Ambasador

darovima i jo bogatijim obeanjima ova intervencija bee odluujua; posle ostvarenja ovog mnogo oekivanog rezultata Stolnik Konstantin Kantakuzino, Ataman Dumitraku Rakovica, njegov paenog Spatar Stefan Kantakuzino, sin Stolnika, Postelnik Karamanliu i jo dosta bojara pooe u svoju zemlju a njih je pratio jedan carski namesnik, zvani Imrahor i jedan Kapudi Baa, to jest natkomornik sa petsto odabranih janiara. Kada su stigli u Bukuret, odjednom se stvorie svi Kantakuzini, Braileni, tirbeji, i cela grupa neprijatelja Konstantina Brankoveanua, kao da su do sad bili u miijoj rupi, a sada ne samo da su promolili glave nego su uporno pokazivali da i oni postoje u glavnom gradu Bukura. A Brankoveanu je umiren u tom meuvremenu obeanjem Konstantina Dikitija ekao nestrpljivo turskog slubenika koji e mu doneti ferman o postavljenju, odnosno, o potvrenju vlasti. I dok se on uljuljkivao u lepim snovima da e uskoro videti svoje neprijatelje baene u prainu, Imrahor stie na obalu Dunava, ostavi tamo svoje janiare u okolini Ruuka sa naredbom da preu Dunav u malim, neprimetnim grupama, a on ode za Bukuret zajedno sa velikim Kapidjom Porte, Agom Mustafom. Niko nije osetio, pa ak nije ni slutio da je u Bukuret uao tako vaan i straan namesnik; svako je gledao svoja posla; svetenstvo se bavilo svojim godinjim molitvama, jer je upravo tada padala Strasna Nedelja; narod se bavio pripremama za Uskrs, svako po svojim mogunostima, naroito posle susreta sa Prkalabima riznice, to jest sa poreznicima; bojari su se opet bavili svojim beskrajnim dogovorima, a Vojvoda svojim planovima za budunost koja mu se u njegovoj mati smeila tako neodoljivo. Jedne veeri na dan velikog etvrtka, upravo u trenutku kada su zvona svih crkava najavljivala celom svetu da je bio razapet na krstu onaj koji je razapeo zemlju preko vode, neko zakuca na kapiju palate Stolnika Konstantina Kantakuzina koja se nalazila van Bukureta sa strane Mogooaje. U odsustvu gospodara koji su otili u crkvu, jer su u ono vreme bojari voleli i potovali crkvu a ne kao sada, iako ni tada nisu ba u svemu potovali crkvene naredbe, sluge potrae da otvore i videvi turske fesove i turbane, poklonie se do zemlje i pourie da uvedu slavne goste u kuu. Rekli smo slavni gosti, ne zbog toga to su sluge prepoznale inove gostiju, ve zbog toga to na nesreu i zahvaljujui Vojvodi Duki koji je uveo obiaj meanja Turaka u unutranje stvari Rumunske Zemlje, poeli da budu slavni u oima Rumuna ak i svaki bojadija i bozadija koji je nosio fes ili turban. Vreme Mihaja Hrabrog i Konstantina Basaraba krivog prolo je odavno. Turci ne ekae dugo, jer za nekih etvrt sata od njihovog dolaska gospodari kue dooe iz crkve u drutvu sa jo nekoliko gostiju. Meutim, Turci se ne pokazae gazdama, jer su naredili slugama i zapretili im smru da ne kau nita svojim gospodarima dok kua ne bude puna bojara koji bi trebalo da dou i da se dogovore o dravnikim poslovima. Kada se salon napuni svetom i kada su se tamo pojavili svi glavni neprijatelji Vojvode Konstantina, Imrahor i Kapidija izaoe iz prostorije gde su bili skriveni i

uoe u salon. Ova neoekivana pojava uini sve prisutne da se skamene od iznenaenja, budui da ih niko nije oekivao ovako iznenada i da niko nije znao da li treba ovu jezivu pojavu tumaiti kao dobar ili kao lo znak. Imrahor napravi nekoliko koraka i priblii se bojarima koji su ustali im su ga videli i ree prisutnima glasno, obraajui im se na turskom: Koji se od vas zove Vel Spatar Stefan Kantakuzino? Ja, Tvoje Velianstvo ree jedan mlad ovek zgodnog izgleda i visine. Svemoni, Presvetli, Preslavni Padiah, Boija Senka na zemlji i Njegova pobednika desnica, Gospodar Istoka i Zapada i Preuzvieni moj i tvoj Gospodar, ree Rekel Paa pribliavajui se mladiu sveanim korakom i stavljajui obe svoje ruke na njegova ramena u Svojoj neogranienoj milosti, spustio se do albi svojih podanika, onih koji su istoga roda sa tobom i blagoizvoleo je da se seti usluga i vere kojima se ophodio tvoj narod prema Svom Visokom Vladaru, te je odluio u svojoj pravednoj i nepomuenoj mudrosti da imenuje tebe, Stefan Ben Konstantin Kantakuzino, gospodarem preko Svoje Satrapije zvane Gara Iflak, umesto Konstantina Ben Pape Brankoveanua koji je svojim loim delima, svojom zlom nepokornou Carskim naredbama privukao na svoju glavu zlu kob i bes mog Gospodara i Vladara; primi dakle ovo imenovanje sa svim njegovim pravima i dunostima i potrudi se da se ponaa verno, pokorno i sa ljubavlju, da bi dobio milost i poverenje mog Gospodara. Sluajui ovo sveano izlaganje iz usta velikog Imrahora, mladi Spatar pade na kolena blistajui od sree, dok Kantakuzini poee da trljaju ruke zadovoljno; a Brailoji, Buoreni, tirbeji i drugi koji su se nadali da e izbor biti izvren po starim obiajima i laskali sebi da e oni biti izabranici sudbine, poee da se mrgode videvi svoje nade izjalovljene i zaklee se u dui da u tom istom trenutku preu na suprotnu stranu, da pripreme i primene sve mogue klopke i spletke dok na kraju ne budu i oni uspeli da epaju mnogo eljenu kosku, odnosno vladarski presto. Znali su meutim da sakriju svoje nezadovoljstvo i neprijatnost pod dvolinom maskom radosti, ostavljajui da se stvari razvijaju same od sebe dok ne stignu do eljenog ostvarenja. Stefan promuca nekoliko poniznih rei, odnosno nekoliko poniznih uveravanja o pokornosti i o klanjanju do zemlje pred nogama prestola Velikog Padiaha; zadovoljan ovim jezikom, Imrahor dade svoju ruku drugorazrednog sluge buduem gospodaru Rumunske zemlje da mu pomogne da ustane sa zemlje, a ovaj se nije ustruavao da uhvati ruku paganina, da je priblii svojim usnama, da je celiva sa potovanjem a potom pouri da ukae isto potovanje Kapidi Agi. Posle toga Rekel Paa pogleda svet okupljen svuda naokolo, i ne primeujui ni jedan kaftan na ramenima bojara, skide sopstveni kontu19 boje slame postavljen samurovinom i stavljajui ga na ramena novog vladara ree: Stefan Bej, poto tvoj vladarski kaftan nije jo stigao, oblaim te ovim kontuom u ime mog Gospodara i imenujem te Vladarom i Gospodarom preko svih tvojih sunarodnika iz Vlach Mamleket-a20. Evo ga, bojari, vaeg Vladara dodade on
19 20

Prim. Prev. Ogrta slian kaftanu Vlaka zemlja

kada je zavrio sa oblaenjem kaftana Stefanu, stavivi mu na srednji prst desne ruke carski prsten. Inalah, neka ivi Njegovo Velianstvo Vojvoda Stefan povikae uglas svi bojari. XVI STRASNI PETAK I pored obazrivosti Kantakuzina i predostronosti Imrahora, drugog dana rano ujutro je glas o dolasku Turaka u glavni grad stigao svuda, pa ak i na Dvor. Tamo meutim, taj glas je stigao izmenjen, iskrivljen i iaen kao to biva svaka istina koja se probija do uiju vladara; dok je ova vest svima ulivala strah i brigu zbog svoje prave prirode, Vojvodi Brankoveanuu je ulivala mnogo radosti zbog toga to su njegove sluge govorile da je najzad stigao od Uzviene Porte mnogo oekivani izaslanik koji nosi ferman o imenovanju. im je uo vest, Vojvoda Konstantin dade hitne naredbe da se pripreme sveani saloni za prijem i naredi da budu pozvani svi bojari u palatu do asa ruka; pre svih meutim pozva u svoje privatne odaje Konstantina Dikitija i Janakea Vakareskua. Janake Vakaresku stie tano na vreme u odaje svoga tasta, ali Dikiti i pored silne potrage za njim nije mogao nigde da se nae. Videvi Vojvodu tako veselog i pomalo nakresanog, Vakaresku mu uputi sledee pitanje: ta moe da bude po sredi, tvoje Velianstvo, kada te vidim tako veselog, tako nasmejanog u trenutku kada je ceo hrianski svet tuan i u alosti jer je Spasilac razapet i trpi poniavajuu smrt radi spasenja nas grenika? Vesela je moja dua, voljeni moj zete, odgovori Vojvoda jer danas za mene nije dan smrti i bola, ve je dan slatkog vaskrsnua i pobede. Kao to e prekosutra svaki hrianin radosno uzvikivati da je Hristos vaskrsnuo sa smru smrt gazei i smrt pobeujui, isto tako u ja moi danas da kaem da sam vaskrsnuo iz mrtvih, zle ljude pod nogama gazei i sve svoje neprijatelje pobeujui. Stigao je Imrahor sa carskim Fermanom za obnovu postavljenja na vlast. uo sam da je stigao, ali bogami ne znam ta donosi odgovori Vakaresku suvo. Kako to, zar jo sumnja u ono to donosi? uzviknu Vojvoda ljutito. Da, Tvoje Velianstvo, sumnjam, jer Turin je prepreden i lako menja ud; ja bih se na mestu Tvog Velianstva potrudio da doznam ta donosi i da preduzmem mere opreza za mogue neprilike. Ajde, ajde, zlokobnie! uzviknu Vojvoda podsmeljivim tonom. Ostavi loe prognoze na stranu i idi da ogrne lepo odelo veselja da bismo primili na pristojan nain onoga to nam donosi mir. Neka te nebo uje da e nam doneti mir; ja i pored svega neu skinuti odelo tuge na dan kada umire jedan Bog za nas ljude.

Brankoveanu bi moda odgovorio sumornim Vakareskuovim predskazanjima kroz podsmeh, da se nisu otvorila vrata i da nije uao nadzornik sluga. Tvoje Velianstvo, ree ovaj, iao sam iz kue u kuu kod svih elnih bojara, poevi od Njegove Svetosti oca Mitropolita, ali nisam nikoga naao kod kue. Pa gde su nestali? upita Vojvoda namrgoeno kao da je osetio dah prikrivene pretnje. Niko nije mogao da mi kae. Da li su van grada? Ne, jer su poli jutros od kue skoro svi u isto vreme. Da nisu u crkvi? Ne, jer sam ih sve obiao sa slugama i nismo videli nigde nikoga. Ni Mitropolita? Ni njega. Tu nisu ista posla! proaputa Vojvoda otputajui svog slugu naglim gestom. Ne rekoh li ti ja Tvoje velianstvo? progovori Vakaresku. Mora da se kuva neto loe meu njima; uvaj se Tvoje Velianstvo, uvaj se. Ne moe biti nita neprijatno, jer su moje pare umirile sve u Stambolu i ovaj Imrahor koji je doao bio je najavljen jo pre desetak dana. Znam ta mi donosi. Ko ga je najavio? Dikiti, kada je stigao iz Carigrada. Ako ovaj Turin donosi neto dobro za Tvoje Velianstvo, onda zato je odsutan iz blizine Tvog Velianstva ovaj Dikiti, koji se uvek lepi kao gladna muva kada osea med u blizini. Gde je on sada i zato nije doao da se raduje svojoj pobedi? Mora da je bolestan, ko zna ta ga je zadralo kada nije doao promuca Vojvoda veoma nesigurnim glasom. Ne, Tvoje Velianstvo, srce mi kae da je on tamo gde su svi neprijatelji Tvog Velianstva, spreman da navali u trenutku kada e te oboriti oluja i mogu da se opkladim da e on biti prvi koji e opljakati svog dobroinitelja. Nepravian si, Janake, ne poznaje Dikitija; on nema lou duu; pa ak i kada bi bilo tako, neka dou, neka me slome svi, ja se neu udaljiti ni za jedan korak od mesta gde me zove dunost, pa neka se desi bilo ta. Mnogo sam neprijatnosti pretrpeo od sveta, neu vie da nosim i ime kukavice. Neka Bog ispuni svoju elju sa mnom; to mi je pisano na elu mi se nalazi. U podne Vojvoda ue u veliku salu Spatarije gde pronae samo bojare nieg ranga koji su potrali na poziv Vladara i stajali stidljivo ekajui ga da doe. Zahvaljujem vam bojari moji, ree Brankoveanu toplo steui ruke onih najbliih zahvaljujem vam to ste pourili da doete na moj prvi poziv i uveravam vas da u se setiti vaeg ponaanja u pravo vreme. Ovih nekoliko rei koje je Vojvoda izgovorio sa toplinom pomogoe i onima koji nisu razumeli da shvate da je presto na kome je on sedeo poeo da se ljulja, da je njegovo vreme bilo na izmaku i da e uskoro da se dogodi neto sasvim neobino to

ne bi bilo ba mnogo povoljno za Brankoveanua. Iako mali, bejahu i oni bojari i znali su iz iskustva da ljudi na visokim poloajima vide male ljude samo onda kada su u neprilici i samo kada se nadaju da e im oni biti od pomoi, tada se sputaju dole da primete kako i ti ljudi postoje na ovom svetu; dakle, kao pravi bojari, oni su neodluno primili Vojvodina topla obeanja i ostae tako neodluni dok ne budu uli s koje strane duva vetar, da bi se i oni okrenuli u tom pravcu. Nisu dugo morali da stoje neodluni, jer su se za nekoliko minuta u dvoritu ule vesele fanfare i turska sveana gardijska muzika, kao i metalni zveket oruja gardijskih vojnika koji su se poreali u dvoritu na Vladarevu naredbu. To je bio znak da su stigli oekivani gosti. Odmah posle te buke otvorie se velika vrata spatarske sale i prvo ue Ba Kapidija Mustafa Aga u pratnji nekih dvanaest raskono obuenih gardijskih janiara. Vojvoda se popeo na presto kada je uo buku i dao je bojarima znak da sednu. Videvi Agu Mustafu, on ustade, sie niz stepenice prestola i izae mu u susret. Kada su razmenili uobiajene pohvale i pozdrave, kada je Vojvoda seo na svoj presto a Ba Kapidija na visoku stolicu koju su smestili pored Vladarevog prestola, u trenutku kada su servirali slatko, kafe i ubuke u skladu sa obiajima, kao nekim udom poee da se otvaraju vrata spatarije i da ulaze jedan po jedan Mitropolit Antim, Damaskin, Episkom Ramnika i Novog Severina, Joasaf, Episkop Buzaua koji se, kao nikada, upravo sada obreo u glavnom gradu za Svete Praznike, Stolnik Konstantin Kantakuzino, Spatar Toma i Spatar Mihaj, njegova braa, Ban Kornea Brailoju, Hatman Dumitraku Rakovica, Rizniar erban Buoreanu i njegov brat Janake, tirbeji, Dudeti, Karamanliji, reju, svi elni bojari koji su prisustvovali i uestvovali u kaftanisanju Vojvode Stefana. Videvi ih kako ulaze jedan po jedan i kako se prikradaju iza lea onog drugog kao plaljive veverice, Janake Vakaresku se osmehnu saaljivo i otfrknu besno, zato to u tom trenutku bee sasvim uveren da je bio prorok i pogodio pravu istinu, a da se sada vie nema kud. Kada su zavrili sa serviranjem turskih kafa i ubuka, Kapidija se okrete Vojvodi Brankoveanuu i ree: Brate Konstantine, hvala ti za prijateljski doek koji si ukazao meni i mom Vladaru i molim Alaha da te uvek uva pod Svojom Svetom zatitom. Amin, odgovori Brankoveanu klanjajui se do zemlje i uveri molim te naeg Preuzvienog Gospodara Velikog Padiaha, da ono to sam ja uinio jesu sitnice prema onome to sam spreman da uinim za Njega i moje voljene prijatelje. Verujem ti, odgovori Turin zbog toga smo te voleli i volimo te mi Muslimani, kao da si jedan od naih koji se klanja Alahu. Ljubav koju sam oseao za vau Efendiju, odgovori Vojvoda bacajui kriom jedan eretski pogled prema Vakareskuu i drugi, pobedniki pogled prema Kantakuzinima nije ni manja ni manje ograniena od one koju oseam za naeg monog Monarha. Nisam nikada posumnjao, odgovori Mustafa zakaljujui se vie puta i mekoljei se na svom mestu kao da ga je morila skrivena gria savesti pa i pored

svega, dodade on posle krae pauze malo nesigurnim glasom i pored svega neka zla usta usudila su se da sumnjaju u ljubav i pokornost koju duguje mom Vladaru, naem Padiahu; ovi zli glasovi stigli su do uiju Njegove Visosti i to je jo gore On je poverovao u njih. Sluajui ove poslednje rei, Vojvoda Konstantin preblede, ustade na noge i prikuje pogled u oi Kapidije. Moj Gospodar koji te mnogo voli, produi Turin istim nesigurnim glasom nije se u potpunosti prepustio Svom pravednom gnevu, nije hteo da slua savete zlovoljnika koji ele tvoju propast, ve je poslao mene koga zna kao prijatelja i dobronamernog oveka da te ispitam, da se uverim ta je istina i da kaznim po zasluzi onog koji je kriv. Sada kada si ovde i kada si sve video roenim oima, proapta Vojvoda drhtavim glasom ne sumnjam da si se u potpunosti uverio ta je istina. Da odgovori Aga Mustafa priguenim glasom. I otkrio si da su klevetnici govorili lai, da su neistine govorila njihova pogana usta i da ih treba teko kazniti odgovori Vojvoda sevajui pogledom prema Kantakuzinima i njihovim prijateljima koji, uvi ovu primedbu, nasmejae mu se u lice. Naprotiv, ree Turin diui se na noge i dajui svom glasu primesu energije otkrili smo da je istina koju su izgovorila njihova usta mnogo blaa od istine koju su videle moje oi i ule moje ui na licu mesta. Gospodaru Konstantine Ben Papa Brankoveanu, rok tvog vladanja je istekao; zemlja te ne moe vie podnositi, aa gorine koju si joj pruao toliko godina da pije napunila se i ja pored sveg prijateljstva koje oseam prema tebi, prinuen sam da ispunim pre svega svoju dunost da po nareenju Velikog Otomanskog Padiaha, Ahmed Kana, ja, Mustafa Aga Ba Kapidija obznanjujem tebi i celom tvom rodu da si svrgnut. Izgovarajui gromkim glasom ovu fatalnu re, Kapidija stavi na desno rame svrgnutog gospodara crni svileni veo koji pade lelujajui se preko cele desne strane njegovog tela. Svi prisutni su se najeili kada su uli ovu re, svima se sledila krv u ilama, ali niko ne prozbori ni re da podri ili da ali nesrenika. Brankoveanu se takoe najei, osti kako mu marci prolaze kroz celo telo i njegova se ruka nagonski i grevito stee na drku sablje koja mu je visila o pojasu, a njegov impozantan pogled pree preko svih prisutnih sa stranim izrazom, da bi posle kratkog razmiljanja smirio uzavrelu krv; vene na slepoonicama nisu vie tukle kao ranije, ruke mu padoe bespomono pored tela, elo mu se namrgodi obeshrabreno a usne izgovorie sledee: Ako je to volja Sultana i ako tako misli da nagradi moju odanost u tekim vremenima, neka se ispuni njegova elja; ja se ne bunim i ne odupirem se; neka zna meutim da nee vie imati vladara koji e mu tako uurbano i bez negodovanja sluiti toliko verno i toliko odano. Ako takoe misli da je pravo Njegove Visosti da me smeni sa ovog visokog mesta gde su me izabrali moji sunarodnici, ja u se povui bez pogovora i molim Boga da ini dobro onom koji je meni uinio zlo. Posle ovih rei izgovorenih mirnim ali drhtavim glasom, Brankoveanu sie sa

prestola, zaustavi jednim gestom svoje sinove i Janakea Vakareskua da pokau bilo kakvu nepokornost, i, meajui se meu male bojare ree Kapidiji: Ono to molim tebe, Kapidi Aga, kao prijatelja i tvog Gospodara, kao ponizni sluga, to je da mi se dozvoli da ostanem u zemlji dok ne proe Uskrs da pokupim ono malo to imam i da preem sa svojom porodicom u Erdelj. Traenu dozvolu, odgovori Turin i pored najbolje volje ne mogu da ti ispunim, zbog toga to imam nareenje od onih koji ti ele dobro i koji ele da te usmere pravim putem, da te vodim zdravog zdravcatog sa celom tvojom porodicom i sa celim tvojim imetkom do Stambola, gde bi trebalo da polae raune u vezi sa svim tubama koje postoje protiv tebe i ako bude izaao ist iz toga, da se vrati veliki i moan kao to si bio. Eh! uzviknu nesreni Princ uzdiui. Oni koji su ti naredili da me uhvati i dri i mene i moju porodicu kao najobinije lopove, ne nameravaju da me spasu, ve nameravaju da me upropaste. Neka im je po volji ako Bog tako hoe; ali ne bi smeli zaboraviti kako e, onom merom kojom oni odmeravaju meni sada, biti i njima vraeno i jo po neto odozgo. Ako mi ne doputate da idem sam u Stambol, donesite okove, veite mi ruke i noge, okujte me potpuno kao najnieg lopova; ali recite mi pre svega u ije u ruke poveriti kormilo drave? Moj Vladar, Veliki Padiah, odgovori Kapidija imenovao je za Gospodara, umesto tebe, Spatara Stefana Kantakuzina. Dozvoli mi Efendi, umea se Janake Vakaresku istupajui napred dozvoli meni koji sam ba bojar, Vel Vornik i rumunski prvak, kolenovi od pamtiveka, da vam kaem jasno i glasno kao to mi moja priroda nalae; dozvoli da ti kaem da ne spada u dunost Njegovog Velianstva Sultana da po svojoj volji imenuje vladara u Rumunskoj Zemlji; to spada u dunost narodne skuptine koja se saziva kako predviaju pravila. Budui dakle da ovaj put nisu potovana pravila, ja u se usuditi da se usprotivim naredbi njegovog Velianstva Sultana i rei u sasvim glasno u ime moje drave da je ova naredba nepravedna, da je pogazila ne samo obiaje i zakone moje drave, ve je pogazila i stare hatihumajune21 koji nas vezuju za Visoku Portu. Vladar se bira od strane narodne skuptine i nikako se ne imenuje izravno od strane Carstva. Ko je ovaj ovek? upita Kapidija Stolnika Konstantina gromkim glasom na turskom jeziku. Ovaj ovek je, odgovori Stolnik kiselim glasom ovaj ovek je razlog svih zala, nedaa i pometnji u ovoj zemlji; ovaj ovek tera samo klevete, smutnje i zavist; tamo gde je mir on seje svau, tamo gde je razumevanje on seje kavgu. On je jedan opasan dimagog koji hoe da vlada posredstvom naroda. On je jedan utopist kome je palo na pamet da izrabljuje bojare, da ih lii njihovih pradavnih prava da bi posle podelio njihova dobra sa celim svetom, da eto budu svi jednaki od vladike do opanka; to je jedan otkaeni ovek koji hoe da ukine robiju, da nas lii ciganskih robova, da nas lii sebara i suseda koji nam obrauju zemlju. Da bojari, ovaj ovek hoe da stavi
21

Prim. Prev. Sveana povelja (ferman) turskog sultana (prvobitno: svojeruno sultanovo pismo). Poznat je Hatihumajun sultana Abdul-Medida iz 1856. godine kojim se garantuju verske slobode hriana u Turskoj Carevini.

znak jednakosti izmeu vas sa jedne strane i muika sa druge strane, hoe da deli imanja i imetke bosima, da vas osiromai do prosjakog tapa, da prosite pred vratima vaih Rumuna. Bojari, odgovori Vakaresku dostojanstvenim i impozantnim glasom nemam potrebu da se pravdam u vaim oima, jer me vi poznajete bolje nego to ja poznajem samoga sebe i poznajete sve moje namere i ciljeve; imam potrebu meutim da vas iz sveg srca i uporno zamolim da me branite pred onima koji me ne poznaju. Recite svima prisutnima da Stolnik Konstantin neistinu govori kada me tako bezono okrivljuje; recite im da su ga samo mrnja i zavist, a ne ljubav prema pravdi naterale da me klevee na ovakav nain; recite im takoe da su u Rumunskoj Zemlji bojari odgovorni samo pred bojarima. Ali ta vide moje oi, brao moja? Vi utite, ne kaete nita? Sluate kako je jedan od vaih oklevetan i ne ustajete svi od reda da ga uzmete u zatitu, vi koji uvek znate to da radite? Vidite da su stranci svrgli vaeg vladara sa prestola a ne uzburkava vam se krv od besa u ilama? Vidite kako se gaze vai zakoni, a vi stojite skamenjeni i drhtite od straha?! Zar vaim venama ne tee vie pradedovska krv? Zar u vaim grudima ne kuca vie srce koje osea nepravdu? Zar vi vie niste osetljivi ni na ta rumunsko i ljudsko? Ne obraam se vama visokim bojarima, jer je vaa krv odavno iskvarena i vi ste odavno zastranili; obraam se vama koji se krijete iza lea drugih od straha pred vaim tuiteljima, obraam se vama pravim bojarima i pravim Rumunima; recite vi sa istom saveu i sa strahom od Boga, da li je ovaj ovek istinu o meni govorio ili je izgovorio najgnusnije lai? Recite da li sam ja dimagog ili je on dimoklastar? Da li sam ja taj koji ne potuje zakone ove zemlje, ili je on taj koji se protivno volji cele njegove zemlje dade nazivati od stranaca Vladarem svoje zemlje? Recite bez straha, recite; ma progovorite ve jednom. Zidovi prostorije nisu bili utljiviji od bojara koji su se nalazili u njoj; niko ne otvori usta ni da kae da, ni da kae ne na ovaj topli poziv Velikog Vornika. Ko je ovaj ovek? upita Kapidija jo jedanput Stolnika Konstantina. To je Janake Vakaresku odgovori Stolnik. Janake Vakaresku! Zet Brankoveanua! Zgrabite ga bostandije22 , jer i on spada u one koji e otii u Stambol u lancima. Uspeo si Stolnie, proaputa Vakaresku pruajui ruke za okove ali da zna da nisi pobedio; tvoja radost nee biti dugog veka. Ja padam, ali padam kao vojnik koji brani svoju zastavu do smrti; mogao sam da se spasem, ali nisam hteo da liim na kukavice tvoga kova koji guraju oveka ka provaliji i kada vide da ovek pada oni ga jo malo poguraju da padne to dublje, a oni posle pobegnu. Neka ti Bog plati po tvojim delima. Kantakuzino odgovori na ovu kletvu prezrivim osmehom. U tom trenutku u salu ue Imrahor i novi Vladar Stefan Kantakuzino. Za njima ue i mnotvo vojnika. ivelo Njegovo Velianstvo Vojvoda Stefan! povikae svi bojari urei se u susret novom Gospodaru i skoro gazei starog Vojvodu i njegovu porodicu.
22

Prim. Prev. Janiarski rod vojske iz ijih se redova regrutovala carska garda.

XVII NAROD Bojari su nas napustili proaputa Brankoveanu izlazei iz vladarske palate, sproveden od stranih vojnika ne kao vladar, ve kao osuenik; ostaje nam jo narod! Mala vajda! proaputa Vakaresku klimajui glavom tuno. Narod je dobar i oprata dok neko ne pretera s njegovim strpljenjem, ali kad mu no stigne do koske onda ne osea ni samilost ni oprotaj. Teko vladaru koji je nekad bio idol naroda i koji je posle svojim ponaanjem pretvorio tu neogranienu ljubav u neprijateljsku mrnju! Sluajui ove iskrene i reske rei iz usta svog sabrata po nesrei, bivi vladar stavi obe ruke na oi pune suza a onda se nasloni desnim ramenom o zid da se ne bi sruio preko stepenica niz koje je silazio. Drugu vrstu bola, mnogo otrijeg i mnogo jaeg oseti nesreni princ kada stie pred palatu i proe preko trga prepunog sveta i ne vide ni traga ganutosti prema njegovoj nesrei i nesrei svoje porodice ni u ijim oima, ve samo namrtena lica i pretee poglede. Narod bee stvarno namrgoen, pretei i sa pognutim glavama. A kako i ne bi bio, videvi onog u koga je polagao toliko nade kako je sada kanjen zbog svojih neuvenih nepravdi, pritisaka i udaraca i to ne od svoje zakonite drave i domaih pravila, ve od stranaca. Jedno tlaenje je bilo obuzdano drugim tlaenjem, krivica jo krvavijom krivicom, odstupanje od zakona jo veim bezakonjem. Iako kriv, njegov izabranik proe natovaren okovima i neljudski vuen i guran od stranih vojnika; presto njegove zemlje bee okupiran protivno obiajima uz pomo stranih bajoneta a otadbina opet gaena nogama strane invazije. U tom trenutku narod je oseao kako mu u venama vri krv od revolta i protiv onih koji su uinili ili pomogli da se uini bezakonje, kao i protiv onoga koji je svojim grekama prouzrokovao izvrenje ovog bezakonja. Uzalud su emisari Kantakuzina ili levo i desno kroz guvu hukajui narod protiv svrgnutog vladara i hvalei novog, jer ljudi ostadoe i dalje namrgoeni, pretei i loe raspoloeni i za jedne i za druge. Kada bi dolazio neki plaenik nove vlasti i zapodenuo priu: Najzad, da kaemo i mi hvala Bogu to smo se otarasili pijavice! tada bi obian svet odgovarao prezrivo: Otarasili smo se jedne site da bi sad dolo njih stotinu gladnih da nam sisaju krv. Ako bi drugi agitator govorio: Kantakuzini su roditelji naroda i sirotinjska majka, jer su se samo oni i njihovi bliski nali da sluaju muke naroda i da ga spasu od napasti, tada bi ljudi iz naroda odgovarali: De, de, znamo mi kakve su cveke ljudi koje ti hvali. Nisu se oni trudili da olakaju muku naroda, ve da pokupe kajmak za sebe.

A kad bi opet neko agitovao: uo sam da e novi vladar da ukine sve namete sa lea naroda i da ih prebaci na lea bojara tada bi ljudi iz naroda odgovarali: Pa zar ti veruje u to bato moj? Vrana vrani oi ne vadi, a naa koa ti je uvek na bubnju. Veliko udo ako ne bude izmislio jo neki novi porez da plati bakie i baklje koje e mu trebati za novo vladanje. A narod je razgovarao i meu sobom. Neko se obrati jednom ii pitajui ga: Pa, io, kako ti se ini ovo to se deava? Eto kako, sinove, odgovori ia, ustani ti da sednem ja; zevajui i ja ovde kao ceo ovaj svet, setih se jedne stare prie. Kau da je jedanput neki Ciga napravio neku veliku tetu svom gospodaru i bojar htede da ga kazni primerno, odvede ga u umu, namae ga medom i poveza ga za drvo. Bee neka vruinina i muve koje su zujale okolo napadoe ga u velikom broju, tako da je jadni Ciga postao crnji nego to je bio. Jadni rob nije mogao da se odbrani, zato to je bio vezan i morao je istrpeti sve ubode, peckanja i bolove. Dogodi se meutim da proe tuda jedan Rumun koji se saali na Cigu i otera muve od njega. Ti Romaniko, ta sam ti uradio i ime sam ti se ja zamerio? uzviknu nesrenik tuno. Pa ta sam ti loe uradio bre, Cigo, ako sam se saalio i odbranio te od muva? Oterao si site koje nisu bockale i ostavio si mesto da dou druge koje su mnogo gladnije i koje e mi isisati i krv odgovori Ciga. Mi Rumuni liimo na Cigu a nai bojari lie na Rumuna koji je oterao site muve da bi nas sada napale mnogo gladnije. Tako ti misli o ovoj promeni, ia? ia odgovori: Sjai Kurta da uzjai Murta. Promena vladara ludost budala. Kada je Brankoveanu izaao iz palate, Kantakuzinovi podrepai pokuae da razdrae narod da bi ljudi psovali i vreali biveg vladara; narod meutim, ostade ravnoduan i ne povede se za hukaima. U trenutku kada se bivi vladar i njegova svita udaljie od palate lijui gorke suze i molei nebo da napravi udo i da ga vrati tamo odakle je pao, dva mladia, jedan bojari i jedan seljak uoe peke u glavni grad, preoe preko mosta Mogooaja, pribliie se palati i videvi svu tu guvu upitae nekog u blizini: ta znai ova guva oko palate? Pa odakle vi dolazite? odgovori upitani. Vidi se da ste pali sa meseca kada ne znate da su Kantakuzini svrgli Vojvodu Brankoveanua i postavili umesto njega njihovu frajlicu Spatara Stefana. Ako ne verujete, pogledajte kako sprovode svrgnutog Vojvodu. uvi tu vest, oba mladia ispustie krik uasa i navalie ka mestu koje im je pokazao trgovac sa kojim su priali. Nisu meutim stgli ni blizu nesrenih zarobljenika koji su ili sporim, kolebljivim korakom, kada jedan uhoda Kantakuzina zgrabi jednog od ove dvojice i povika: Evo jo jednog od sinova ovog prokletnika koji nam je toliko godina sisao krv; to je Radu, njegov drugi sin; uhvatite ga brao i dajte ga u ruke pravde. Niko se iz naroda ne pomeri da prui uhodi pomo; naprotiv, mnogi povikae

pijunu da ostavi mladia na miru, ali ovaj ne htede da popusti jer je znao kakva ga masna nagrada eka od ove prodaje. Radu ne uini ni jedan gest otpora ve samo ostade jako iznenaen, pogleda u oi onog to je stavio ruku na njega i prepoznade u njemu Arnauta Spatara Tome. To saznanje ga malo umiri, jer je video da izdajnik nije Rumun. Ako se Radu nije usprotivio, njegov saputnik koji ga je izbliza pratio nije se ponaao tako; im je uo pretnje iz usta Arnauta, stade pred svoga druga kao zatitnik, izvadi kamu iz pojasa i povika deijim ali gromkim glasom: Ubiu kao psa svakog ko nam se priblii. Narod se odmaknu saaljivo, napravi krug oko ove dvojice mladia; i izdajnik se povue prestraen pred kamom, ali dok se jo niko nije pribrao kroz guvu se probie est spahija23, obuhvatie s lea mladog vladarevog sina, podigoe ga i pobegoe s njim. Videvi ovu neoekivanu otmicu, mladi seljak ispusti krik oaja i htede da potri za otimaima, ali ga snaga napusti i on pade u nesvest. Vie ljudi iz naroda ga uzee u naruje i sakrie od onih koji su hteli da zarobe i njega i kada ga spustie na jedan sanduk i htedoe da mu nekako pomognu, prepoznae pod njegovim seljakom haljinama mladu i lepu devojku, napravie zid oko nje, spremni da je odbrane ak i sopstvenim ivotom. Svi su razumeli, nadam se, da je ovaj mladi seljak bila u stvari Elena Kantakuzino. S njom se narod ophodio blago, sa ljubavlju i sa milou, ali ne i sa njenim voljenim Raduom; njega su prepustili Turcima da ga odvedu pored njegovog oca bez i najmanjeg znaka otpora. Oe, povika mladi bacajui se u naruje svoga oca. Zar i ti, moje nesreno dete, u okove! uzviknu emerni otac lijui suze. Nadao sam se da se Bog smilovao da potedi bar tebe, ali ne, prevario sam se; greio sam, isuvie sam greio da bi me Bog udostojio takve radosti! XVIII JEDIKULE Iako je pao u najveu moguu nemilost, Brankoveanu nije ipak mogao da predvidi svu grozotu sudbine koja ga je ekala. Verovao je da e im budu stigli u Konstantinopolj biti predstavljeni Veziru, da e se nekako opravdati od optubi njegovih neprijatelja i da e plaanjem velikih iznosa otkupiti ako ne presto a ono bar dozvolu da ivi na slobodi da bi na miru uivao u svom imetku na nekom od ostrva Arhipelaga, dok ne budu poeli da duvaju neki povoljniji vetrovi za njega koji e mu povratiti u ruke kormilo drave. Takvu sudbinu su imali svi njegovi prethodnici, ak i oni protiv kojih se Porta bunila mnogo vie nego protiv njega; meutim, jo od prvog dana njegovog hapenja on primeti sa velikim iznenaenjem da se Turci ponaaju sa njim mnogo gore nego sa vladarima koji su bili u nemilosti.
23

Prim. Prev. Lenski konjanici.

Ponaanje Imrahora prema njemu bee vie nego neobino: bez potovanja njegove sede kose i mladosti njegove dece, ak i onih najmlaih, odvoji ih i zatvori u neke male, mrane prostorije u kojima su nedostajale najnunije stvari za odmor ak i obinog oveka, a kamoli jednog vladara kao to je bio on. To bee prvo iznenaenje koje je uznemirilo jadnog princa; ali se njegovi neprijatelji ne zadovoljie samo time, ve poee da mu prave sve stranija i bolnija iznenaenja. Posle njegovog hapenja i hapenja njegove dece, odvojie ih sve i okovae ih tekim lancima; posle toga uhapsie i okovae i ene, princezu suprugu Brankoveanua, Beizadia Konstantina, njihovo malo dete pa ak i vladareve erke i zetove koje su nali u Bukuretu. Takvo maltretiranje i poniavanje ipak nije bilo vieno do tada. Kada su uhvatili njih i njihove najvernije sluge, surovi pagani navalie na njihove kue i imanja, na njihovu pokretnu i nepokretnu imovinu; uzee stvari koje su mogli da utovare na volovska kola; ono to nisu mogli da uzmu razbie i zapalie. Ako bi se dogodilo da neto zaborave, Kantakuzini bejahu toliko dobri i toliko usluni da ih podsete, da ne bi nita ostalo neuniteno i neopljakano od svih materijalnih dobara na ovome svetu kojima je raspolagao njihov dobri roak Konstantin Brankoveanu. Tako neobuzdana mrnja nije viena na ovome svetu! Kada prooe Uskrnji praznici, ili bolje rei kada su Turci isprevrtali i uzeli sve ime je raspolagao Brankoveanu, njegova deca, njegovi zetovi, pa ak i njegove crkve i manastiri nisu poteeni opte pljake, nesreni zarobljenici su bili baeni u neke bedne kaveze i odvedeni prema uriuu, dok su iza njih ila volovska kola u dugoj koloni natovarena njihovim imetkom. Kada su stigli u uriu, preoe velikom mukom Dunav i nesreni zarobljenici pooe suvim putem koji je iao do Konstantinopolja. Prelazili su planine i pustinje; ako bi bili umorni i ako bi im okovi ranjavali tela a oni se usuivali da trae makar i trenutak predaha, surovi krvnici bi ih grubo gurali, udarali ih po leima kundacima puaka i terali ih da idu napred bez predaha Koliko su oni patili tokom ovog dugakog puta, ega su se sve liili, kakvu glad i kakvu e su trpeli, koliko udaraca i koliko maltretiranja su podnosili to samo jedini Bog zna! Brankoveanu, koji je bio ve jednom iznenada uhapen i odveden u Odri da zadovolji lakomost Velikog Muftije, dobro se seao da je tada bio sasvim drugaije tretiran, sa dunim potovanjem koje pripada njegovom rangu i zato sada nije prestajao da se iz dna due udi odakle dolazi ovakva surovost; njemu dakako nije ni padalo na pamet da je ova jedinstvena estina bila rod osvete poraenog u Staniletima, koji je uspeo da ubedi Sultana Ahmeda da isplati najcrnjom nezahvalnou onog koji je doprineo sjajnim pobedama turske vojske na obalama Pruta. ta sve ne moe da uradi ruska kleveta! Premda nije znao da je unapred osuen i rtvovan moskovskoj nezajaljivosti, nesreni princ je jo gajio nadu kako e se, kada bude stigao u Konstantinopolj, Vezir, devlet,24 pa ak i Sultan smilovati, i kada budu doznali o nesreama koje je
24

Prim. Prev. Carevina.

pretrpeo na putu popustiti, jer iako su Turci nevernici, ipak nisu zli ljudi kao hriani s one strane Pruta; ali im uoe u veliku tvravu, on se uveri da mu nade behu uzaludne; da umesto da otvore kapije carske palate, otvorie mu kapije tamnice koja se zove Sedam Kula, odnosno na turskom, Jedikule. Tamo ih naterae da siu nekih dvadesetak stepenika pod zemlju, neto nie od nivoa mora i tamo ih zatvorie svakog u po jednu malu i mranu eliju o ije su se zidove razbijali morski valovi stvarajui zloslutne zvuke. Samo ene su bile zatvorene na nivou zemlje u zajedniku eliju. Vie od tri meseca leae nesreni zarobljenici na ovom poraavajuem mestu, zaboravljeni i od ljudi i od Boga. Tokom tog vremena princeza supruga Brankoveanua i njene erke plakale su neprekidno. Vakaresku je ekao svoju sudbinu sa rezignacijom, drugi zetovi su kleli sudbinu koja ih je orodila sa Brankoveanuom; Beizadi Konstantin je alio za svojom suprugom i svojim malim detetom koje se tek bilo raspupilo kao rua. Beizadi Stefan i Beizadi Matej su takoe plakali i alili za lepim vrtovima roditeljskog doma gde su se povazdan divili prirodi i studirali, Radu je mislio i danju i nou na svoju voljenu Elenu kojoj je u mislima slao najnenije rei, a njihov stari otac, koji je za ovo kratko vreme ostario kao za deset godina, nije ni plakao, nije ni razmiljao, nije alio pa ak vie ni oseao; kretao se malo, okusio bi togod od jela, spavao je koliko je mogao, ali vie nije rasuivao; bio je zbunjen, inilo se da su samo oi ive na njemu. Jednog dana ili noi, to se vie nije znalo, jer kod njih nije bilo svetlosti da se zna kada je dan i kada je no, umesto da se otvori prozore kroz koje su mu doturali hranu, otvorie se kao nikad do tada vrata elije Brankoveanua i unutra prodre iva i zaslepljujua svetlost koja ga natera da zatvori oi. Kada ih otvori, vide pred sobom par Turaka, jednog blizu sebe drugog pored vrata. Iako mu je vid popustio on ipak prepozna u osobi koja bee pored njega samog Sultana Ahmeda, a u onom to je bio pored vrata, svog smrtnog neprijatelja Seid Din Ali Pau. Na jedan pokret Sultana, Paa izae napolje. Brankoveanuova elija bee kvadratnog oblika sa tavanicom od crnog zasvoenog granita, sa crnim granitnim zidovima sa dva prozoria sa reetkama kroz koje je ulazilo malo vazduha ali nimalo svetlosti i sa podom od kamenih ploa. U toj eliji nalazio se samo jedan drveni divan sa slamaricom na ijoj ivici je sedeo zarobljenik i jedan veliki kamen kockastog oblika koji je sluio kao sto i stolica. Iznad ovog kamena nalazio se prozori kroz koji su mu doturali hranu i na koji Sultan stavi u ovom asu fenjer koji je uzeo od Pae. Pored prozoria behu vrata. A-gioldi25, ree Sultan sedajui na kamen blizu svoje rtve. Brankoveanu mu se nakloni duboko ali ne ree nita. Jesi li ljut na mene? dodade Sultan sarkastino. Ja? proapta Brankoveanu, pogleda ga zamerajui. A zato bih ja bio ljut? Naravno da nema zato; pretpostavljao sam meutim da ti je zatvor ojadio duu protiv mene. Nemam pravo da se bunim protiv onog koji odreuje sudbinu smrtnika.
25

Prim. Prev. Hos geldin Dobro doao.

Nisam se ponaao sa tobom tako, Konstantine, zato to te mrzim, niti zato to ti elim zlo, ree Sultan blaim tonom, ve samo da bih dao primer kako treba obuzdati grabljivce i nepravednike. Jesam li ja bio jedan od takvih? Da nisi bio ne bi se protiv tebe alilo toliko elnih bojara. Pizma i zavist su ih naterale da me kleveu. Ako nisu istinite njihove tube, reci mi onda odakle si skupio toliko bogatstava koja su deset puta vea od mog bogatstva? Nasledio sam ih od mojih roditelja; moj rod je raspolagao riznicama dveju jakih kraljevina: riznica bivih samodraca Srbije, sa kojima sam roak preko dede moga oca i bogata riznica Basaraba, koji su mnogo godina vladali u Rumunskoj Zemlji i ije sam ime i imetak nasledio samo ja preko moje babe koja je bila erka uvenog Vojvode Mateja Basaraba. Pusti, pusti, Brankoveanu, jer tu je malo doprineo i jadni narod kada je re o mnoenju tih neogranienih bogatstava; ne pravi se lud jer ja ti ne elim zlo, ve naprotiv, ako bi mene posluao, mogao bi da ima jo lepih i vedrih dana u svom ivotu. Daj mi pola tvoga blaga a ja u ti vratiti slobodu i presto. Ne pola, staviu ih sve pred noge Tvoga Velianstva uskliknu Brankoveanu u kome se probudi nada. Neka ceo moj imetak pree Tvom Velianstvu, samo mi daj slobodu, vrati mi deicu, ostavi me da ivim u siromatvu, ali da ivim sa svojom decom. Reci mi samo gde su sakrivena ta blaga i im ih moji ljudi budu otkopali, ti si slobodan. Sakrivena! uskliknu bivi vladar iznenaeno. Ja nisam sakrio nita od onog to sam imao; ono to sam imao uzeli su ljudi Tvoga Visoanstva i doneli su ovde. Osim nepokretne imovine, to je ceo moj imetak. Ajde, ajde ne pretvaraj se toliko; znam ja ta znam, nemoj misliti da sam toliko glup; to to su nali moji ljudi ne predstavlja ni trideseti deo od onoga to si sakrio. Reci dakle to pre na kom mestu si zakopao svoja blaga da bi to pre dobio slobodu. Ja nemam nikakvo skriveno blago, odgovori Brankoveanu Bog mi je svedok. Zbog ega si ti zapeo da mi vie ne budemo prijatelji? odgovori Sultan malo iznerviranim glasom. Zar ne vidi da ti je svako poricanje uzaludno? Ja ne poriem nita, ja ne krijem nita. ini mi se da mi se malo ruga, kardae,26 ree Sultan jo vie iznerviran seti se ko sam ja i ta sve ja mogu. Znam da je Tvoje Velianstvo svemono, ali nemam ta da radim, ne mogu nita protiv istine. Pseto jedno, pasji sine, povika Ahmed-Han gromoglasno lupajui nogom o pod ti misli da e se tako lako izvui sa tvojim lopovlucima predamnom?! Da zna da ti neu dopustiti da me opljaka za ono to mi po pravilu pripada, ak i kada
26

Prim. Prev. Prijatelj.

bi meso sa tvoga tela padalo pare po pare. Moje telo je u tvojim rukama, Sultane, odgovori Brankoveanu gordo radi ta hoe sa njim jer ti se moe; neu meutim okaljati laima svoju duu taman da me kazne sa hiljadu smrti. Ono to nee da kae milom rei e silom pod najteim mukama. Neka je Boija volja, jer ja nemam ta da kaem. Bie moja volja, a ne volja tvoga Boga uzviknu Sultan penei se od besa. Rekavi ove rei, Sultan pljesnu tri puta rukama; vrata se otvorie i pojavi se Seid Din Ali Paa sa nekih etri krvnika iza sebe. Uzmite ovog podlog nitkova, povika Sultan glasom koji je vie liio na glas divlje zveri nego na glas oveka vodite ga u prostoriju za muenje, muite ga svakojako i nemojte ga pustiti dok ne bude traio da doe pred mene. Brankoveanu krenu nesigurnim korakom za Paom i krvnicima koji su ga grubo vukli, a Sultan ostade u eliji i poe da trai svuda, ispod divana, ispod slamarice, ali ne nae nita. Posle pola sata pojavi se Paa na vratima. Pa, ta je bilo? ta je uradio? upita Sultan uznemireno. Nije rekao nita; nije traio da te vidi i pored svih muenja i pored svih saveta koje smo mu dali. Sutra, kada e se nove rane otvoriti preko rana koje se nisu jo zatvorile, verovatno e biti manje bandoglav. Drugog dana, treeg dana, punih nedelju dana zatim, nesreni Brankoveanu pretrpi najstranija muenja, ali Sultan ne doznade nita od onoga to je eleo, ve je uo samo uzdisaje, vapaje i kletve; od Brankoveanua pree na Vakareskua, od Vakareskua na sinove ali ipak ne doznade nita. Moda stvarno nema ta da kae ree ak i njegov dumanin Seid Din Ali Paa. Nemogue, odgovori Sultan ruski Elija koji je bio pet godina konzul u Bukuretu, kao i Brankoveanuov Grk, uverili su me da ima zakopano u zemlji u ogromnim tunelima neznano koliko buradi punih zlata. Moda e otvoriti usta samo pred licem smrti. Ako je tako, neka sutra ujutru bude pogubljen, viknu Sultan. IX ELENA KANTAKUZINO Seamo se da je Elena Kantakuzino pala onesveena u ruke jednog oveka iz naroda, obuena u seljako odelo, u trenutku kada je grubo bila odvojena od svog voljenog. Kada se osvestila i otvorila oi, primeti da se nalazi u jednostavnoj ali istoj kui, obuena kao to je bila u trenutku kada se onesvestila i ispruena na jednom mekom i istom krevetu; etajui pogledom oko sebe, pogleda prema vratima i primeti da se vrata otvaraju i da se pojavljuje ena sede kose sa licem izboranim od

starosti. Kada je spazi, mlada devojka uskliknu radosno, ustade brzo, baci se u naruje starice i povika: Bako, draga moja bako! Koji me je dobar aneo doveo u Magureni? Smiri se dete moje ree starica ljubei joj elo i posle toga reci mi ta ti se dogodilo i ta znai ovo odelo na tebi? Ah! Bako moja, kako sam ti nesrena...! uzviknu jadna devojka grcajui u suzama. Zar ti, dete moje! uzviknu starica. Ti, bogata naslednica Kantakuzina, nesrena u tvojim godinama? Zna li ti uopte ta je nesrea i da li ima predstavu kako izgleda taj stravini crv nesree? O! Bako moja! Poznajem je, itekako je poznajem! odgovori devojka plaui. Zar ti ne zna da ja vie nisam jedna Kantakuzino, da me je tata sahranio ivu i da je stavio krst na moj grob? ula sam ga kako pria pre neki dan kako si ti posle neke bolesti umrla u nekom planinskom manastiru, i da samo zna kako sam te alila svo vreme, ali mi nije mala bila radost i iznenaenje kada te je ovde dovela dadilja sa slugama, ivu i netaknutu i samo onesveenu, kako su te i nali u jednom sobiku. Pa ta znai sve to? Reci mi, dete moje, reci mi jer dobro zna koliko te volim i koliko elim da ti pomognem. Oh! Dobra moja bakice! uskliknu devojka vatreno grlei staricu. Ako bi mogla da mi pomogne, ivot moj, moja srea, moja budunost, sve bi to bilo posveeno tvojoj ljubavi. Posle ovih rei devojka ispria starici celu tajnu svoga srca, sve dogaaje svog ivota, sve to se dogodilo u manastiru i sve to se dogodilo posle bega iz manastira; opisa joj podrobno sve peripetije svoje ljubavi sa sinom Brankoveanua i kada je zavrila, zamoli je, prekljinjui je da joj pomogne, da izbavi iz zatvora svog ljubljenog Radua. Ne rekoh li ti ja, dete moje, ree starica uzdiui tuno da su tvoje nesree prave detinjarije, igrarije mladosti? Gorku au nesree, moje dete, okusila sam ja, onda kada smo na miru sedeli u ovoj kui, sa mojim suprugom i mojom decom, blagosiljajui nebo i zahvaljujui Bogu zbog sree koju nam je podario, kada su doli vojnici Grigorija Gike, opkolili kuu, istrgli izmeu nas tvog dedu, Postelnika Konstantina i odvedoe njega, dobrog starca, dobrotvora onog Vladara bezbonika, da ga obese o grede tamnice u Snagovu. Ova nesrea, dete moje, to ti je prava nesrea, jer se zavrila smru, a smrt kada ti neto oduzme nikada ti to vie ne vraa nazad. Ti moje dete, moe jo uvek da bude srena sa tvojim roakom, koga i pored tvoga roda, moe da spase od propasti dajui mnogo para. Na tvoju sreu, tvoja baka ima jo para i dragulja, ona te voli, eli da te vidi srenu i pomoi e ti kako god ume i zna, da spase tvog voljenog, sina unuka moga mua. Samo pouri da ozdravi da moe da otputuje sa mojim starim i vernim deda Gindom do tamo gde je zatvoren Brankoveanuov sin. Ja sam ti bako ve od ovog asa zdrava i spremna za put uzviknu devojka skaui ivahno kao srna.

Mladosti! Mladosti! uzviknu dobra starica plaui. Okusila sam i ja slatki ukus mladosti, ali ode ona odavno, odavno!... Ajde, spremi se dete moje i neka ti Bog pomogne da bar ti bude srena, jer to se tie drugih...! Ne verujem da e dobro zavriti sudei po tome kako su poeli da potkopavaju jedni druge. im je dobila pare i dragulje koje joj je dala njena dobra baka, Elena povede sa sobom starog Gindu i poe urno putem urua, ali njene snage behu manje od njene elje. I pored odela mladog bojaria u koje se presvukla, njen slabiji pol je uzeo svoj danak i poloi je u krevet im je prela Dunav i stigla u Rusuk. Dva mesca je morala jadna dvojka da se bori sa groznicom koja samo to je nije otrgla sa ovoga sveta, tek da njen otac ne bi ispao laov. Meutim, posle tako duge bolesti, mladost i elja devojke kao i nega vernog Ginde pobedie bolest i ona opet krete na put. Stigavi u Konstantinopolj, ona ode pravo kod Patrijarha, baci se pred njegove noge, ispria mu celu istinu i zatrai mu zatitu i pomo. Stari Patrijarh Kiril koji je mnogo voleo i potovao Brankoveanua zato to je ovaj bio mnogo dareljiv sa svetim crkvama, izgradio toliko manastira i poklonio tamonjim mestima mnoga i bogata imanja, pristade iz sveg srca da joj pomogne i zadui sekretara svoje kancelarije da uradi sve to je potrebno da bi stigli do dobrog rezultata. Uzalud meutim bee sav trud, uzalud pokua vie od mesec dana da privoli molbama i parama visoke slubenike, jer ruski Elija bee neumoljiv, a lakomi Sultan je nadgledao sa najveom brigom zatvorenike preko svog vernog Seid Din Ali Pae koji je inae od savetnika tajnog divana postao pravi tamniar. Moramo da potkupimo ovog paganina, ree stari Patrijarh samo on moe da nam pomogne. Turin, ma koliko veran bio, ne moe dugo da odoli pred iskuenjem zlata. Iako najljui neprijatelj Brankoveanua, Seid Din Ali Paa nije se razlikovao od bilo kog Turina i pade i on na udicu predujma mnogih para i dragog kamenja to mu dade sekretar Patrijarha. On obea da e za etri hiljade kesa novca, preko svog odanog glavnog tamniara otvoriti jedne noi vrata svih elija, da iz njih izvede sve zarobljenike kroz jedan podzemni hodnik koji izlazi na more, da ih ukrca na jednu lau koja e ih ekati daleko od kopna i odande ih pustiti da siu niz Arhipelag, i dalje prema lepim i civilizovanim zemljama Zapada. Nije postojao san vie oaravajui od ovoga; Elena nije mogla da obuzda radost; oseala je potrebu da se smeje i da grli svakog prolaznika. Turin odri svoje obeanje; dogovorene noi posla tamniara da povede sa sobom Elenu, sekretara Patrijarha i deda Gindu. im je stigao, tamniar ih ukrca u jedan mali amac, odvesla sa njima kroz dosta uzburkano more i posle poprilinog truda zaustavie se pod jednim mranim svodom. Kada su stigli tamo, tamniar upali jednu baklju da odagna potpuni mrak, poe da pipa podvodno rastinje to je raslo pored zidova i kad naie na jednu nevidljivu bravu okrenu tri puta ogroman zarali klju i odgurnu zatim prema napred kameni zid. Odmah se otvorie vratanca od kamenih ploa i tuda skliznu amac u unutranjost. Kada je ponovo zatvorio

vratanca, skoie jedan za drugim na kamene stepenice i uoe u mrani lavirint nekih beskrajnih hodnika. Kada su sili nekoliko stepenika, prooe druge hodnike i zaustavie se pred jednom gvozdenom kapijom, tamniar je otvori jednim od nebrojenih kljueva koji su mu visili o pojasu, proviri unutra i kriknu iznenaeno: unutra ne bee nikoga. Ne bee nikoga ni u drugoj eliji, ni u treoj, ni u jednoj od elija u kojima je bila porodica Brankoveanu, ak ni u onoj gornjoj gde su bile smetene ene. Seid Din Ali Paa je naao nain da stavi ruku na Brankoveanuove pare, a da u isto vreme ne izdaje svog vladara. ta je to? Gde su zatvorenici? upita Patrijarhov sekretar tamniara koji je i dalje stajao skamenjen od iznenaenja. Moda su se spasli proapta Elena sa trakom nade. Ne, to je nemogue, odgovori tamniar mucajui na veliku kapiju se ne moe, jer nju uvaju vojnici; na onu na koju smo uli mi isto ne moe, jer taj ulaz ne poznaje niko sem mene; postoji jo jedan izlaz za koji znaju samo Sultan i na prijatelj Seid Din Ali Paa, ali tim putem izlaze samo oni koje Sultan osudi na smrt. Plaim se da smo stigli suvie kasno!... uvi ovu zlokobnu re, Elena kriknu i pade dole kao gromom pogoena. XX GIALI KIOSK Ve se razdanilo kada se Elena probudila. Ona je leala u krevetu u nekoj od nus prostorija Patrijarije. I pored muke hrabrosti kojom ju je inspirisala njena ljubav, jadna devojka bee ipak samo jedna slaba ena, nervozna i nesposobna, koja je padala u nesvest im bi dobijala neki jai udarac; ali posle prolaska krize dobijala je uvek novu snagu. im se razbudila i setila strane istine, ustade brzo iz kreveta, htede da izae iz prostorije, ali vrata behu zatvorena; otra do prozora koji bee dosta visok za nju. Ne obazirui se na to, ona otvori prozor, poveza arafe, pekire i sve to je nala, pretvori ih u ue, vee ga za gvoe na prozoru i spusti se niz to ue, zatim skoi na meku travu bate. im je videla sebe na zemlji, odmah ustade i poe da tri kroz lavirint drvea; nae jedna otvorena vratanca. Izae kroz ta vratanca a zatim kroz jedno dvorite, pa kroz drugo dvorite i napokon se probi na ulicu. Koliko je uskih i zamrenih ulica i uliica, koliko majdana i rupaga kojima je bila puna mahala Fanara, prola jadna devojka toga jutra, to se ne bi mogla ni ona setiti, jer joj je razum bio pomuen i nije vie znala ta radi. Trala je bezglavo kuda su je noge nosile, skreui iza uglova i raskra, dok najzad ne stie do jednog velikog trga koji je bio krcat ljudima iako sunce nije jo sasvim izalo. Videvi toliko sveta, ona upita nekog na grkom: Recite mi molim vas, zbog ega se okupilo ovde toliko sveta? Kako, zar ne zna? odgovori ovek, Zar ne zna da e danas odsei glave Brankoveanuu i njegovom rodu? Sluajui ovu stranu vest, nesrena devojka uskoi u guvu poput besne

ivotinje, poe da se gura laktovima levo i desno sa snagom nesvojstvenom njenom polu i uspe da prokri sebi put kroz kompaktnu masu. Da kaemo sada ta se dogaalo tada na sredini tog trga i ono to se dogaalo pre nego to se pojavila Elena. Kada je vee pre 15. avgusta, odnosno vee pre praznika Svete Marije, Sultan naredio da se okona sa njegovim rtvama javnim pogubljenjem, on se nije zadovoljio svirepostima i muenjima koje je do tada nareivao da se izvre ak i pred njim. Svrati u zatvor Brankoveanua i dade nareenje da se tamo dovede cela njegova porodica mukog roda da bi ih podvrgnuo novim muenjima, moralnom muenju koje e biti svirepije od svih onih fizikih koje je Brankoveanu trpeo do tada, nadajui se da e mu zmija iz srca Vojvode Konstantina dopustiti da kae gde se nalaze njegova neprocenjiva blaga, koja su po reima ruskog ambasadora predstavljala fabulozna bogatstva. Sa tim paklenim mislima ue paganin u eliju Brankoveanua i kada okupi tamo sve sinove i zetove nesrenog princa, ree: Hajde ,aure, hajde rode aurski, da li si se opametio posle toliko muenja da kae gde si sakrio pare? Brankoveanu je leao na svom divanu zato to mu muenja vie nisu dozvoljavala da stoji uspravno. Mogao bih da te slaem da bi mi bar malo produio ivot, odgovori on slabim glasom mogao bih ti rei neko izmiljeno mesto; ali neu da opteretim svoju duu takvom lai sada kada sam blizu trenutka kada u stati pred pravednim sudijom. Nemam nikakvo blago. Razmisli da e te ekati najstranija smrt. Neka bude elja Onog na Nebesima. Razmisli da pre nego to e ti umreti videe kako umiru jedan po jedan tvoji sinovi i tvoje erke. Moji sinovi...! Moje erke! uzviknu Brankoveanu potresnim glasom, zaboravljajui bolove i skaui pravo na noge. ta su ti uradila moja nevina deca? Platie ivotom tvrdolavost svoga oca. To nee uiniti, uzviknu opet Brankoveanu potmulim glasom. Ko e me spreiti? upita Sultan prezrivo. Tvoje srce, ako ga jo uvek ima; tvoja savest, ako si jo uvek ovek. Uiniu to. O! Nemoj me plaiti, ree nesreni princ i spopade ga greviti pla strano je to to mi sada kae; reci da si se naalio i da si hteo samo da me zaplai da bi iscedio la sa mojih usana. Kunem ti se Alahom da e tvoji sinovi umreti jedan po jedan od seiva jatagana mojih janiara, ako ne kae gde si sakrio svoje blago. Pa kako da kaem ono to ne postoji?! uzviknu Vojvoda bolnim glasom. Kako da kaem tako neto? Uzmite ih i muite ih i dalje viknu Sultan krvnicima koji su stajali iza njegovih lea pokazujui na sinove Brankoveanua koji su se stisli jedan uz drugoga.

Pouri i zavri bre sa ovim zloincima, proaputa na uvo Sultanu Seid Din Ali Paa, koji je upravo uao u tamnicu Brankoveanua pogubite ih to pre, jer se plaim da ne pobegnu; mnogo je para dato mnogim paama iz devleta zarad njihovog spasenja. ta kae? ree Sultan takoe tihim glasom. Zatim ree glasno obraajui se slugama: Odvedite ih na pogubljenje. Oh! Gospodaru, uskliknu oajni otac padajui na kolena pred Sultanom izmeu svojih krvnika i svojih sinova oprosti im, oprosti; imaj milosti za njihovu mladost, oni su samo deca koja nisu uinila nikom nita naao; ja sam krivac, ja, starac, nemoni, grenik, ja sam krivac, mene kazni, meni oduzmi ivot, rtvovau ga rado da bih zadovoljio pravedni bes Tvoga Visoanstva; ali smiluj se nad njihovim ivotima. Tvoje blago ili njihov ivot uzviknu Turin krguui zubima. Ako bih imao neko blago, misli li da bih se iole dvoumio? Misli da bih radije rtvovao svoj ivot i ivot moje deice, koja su moje jedino blago, nego da se liim tih ljudskih nitavnosti koje ne koriste oveku posle smrti? Vi auri nemate pameti, nemate srce, nemate Boga; za pare ste kadri da uinite sve, da se liite svega; tvoje pare ili njihov ivot, izaberi jedno od ovo dvoje. O! Boe moj! Boe moj! uskliknu jadni starac padajui niice na zemlju. Na noge oe, na noge, uzviknu sin Konstantin urei se prema ocu sa mesta gde se nalazio i podiui ga uz pomo Radua ustani na noge i podigni elo gordo, jer je dunost jednog hrianina da se moli na kolenima samo pred svojim Bogom a nikako pred jednim paganinom. Zato pokuava da omeka srce ove divlje zveri edne krvi? Ova zver nije ovek. Hoe da nas ubije, hoe da se napije nae krvi, jer se nada da emo mu ugasiti e za zlatom; para nemamo, imamo samo krv; neka je uzme, neka se zasiti. Obrii dakle oe svoje suze jer mi smo spremni da umremo kao dobri Rumuni i kao dobri hriani. Da, oe, uzviknue sva njegova deca odjednom, obrii suze jer mi smo spremni da umremo kao dobri Rumuni i kao dobri hriani. Oh! Deco moja, deco moja...! proaputa njihov otac bolnim glasom. Imate li vi godine kada treba da se umre? Hoete li moi da izdrite ovu teku muku? Kad god to naredi Gospod odgovori Radu, ovek je duan da bude spreman. Idemo u smrt brao, uzviknu mnogo voljeni Elenin izabranik diui u vis svoje gordo elo koje je izgledalo okrueno svetlim oreolom. Hajdemo u smrt, odgovorie u glas sva braa grlei se oko ramena i upuujui se prema vratima ovako zagrljeni idemo muki u smrt kao to se ide na sveti praznik, jer sa nama je Bog! Sluajui rei pune hrabrosti, Brankoveanuovih sinova, Sultan ostade na mestu bez glasa kao da je onemeo, ali kada ih vide da idu u smrt toliko hrabro, oi mu pocrvenee od krvi, lice mu pouti, usne mu pomodree i telo mu zadrhta od besa. Ah! uzviknu on besno. Ah! Zmijska kopilad, rugate mi se prezirui smrt kojom vas plaim! Ako je tako, prepustite meni stvari, jer u vas naterati da osetite svu strahotu moga besa. Rugate se smrti sada; nai u ja naina da se vie ne smejete

kada se suoite sa njom. Rugaemo se dok nas budete ubijali, odgovori Radu gordo jer se iza vae kame nalazi veni ivot, nalazi se srea koja oekuje pravednike, tamo je na dobri Bog. Uzmite ih sve, ak i ene, uzviknu Sultan besno, okreui se krvnicima odvedite ih na trg kod Geali-Kioska i ubijte ih jednog po jednog, bez milosti; biu i ja tamo sa svojim dvoranima da se radujem njihovim mukama. Kada je izgovorio ove rei, Sultan izae sa Seid Din Ali Paom koji tek to nije iskoio iz koe od radosti. Kada je uao u svoju odaju, Sultan nae unutra Velikog Muftiju, poglavara muslimanske religije, onog koji je nekom prethodnom prilikom opljakao Brankoveanua na pravdi Boijoj za petsto kesa novca; s njim je Sultan razgovarao vie sati. Kada je izaao Muftija od Sultana ve je poelo da se razdanjuje. Dobro, dobro, posluau te, ree Sultan otputajui Muftiju uiniu ti po elji, ali uveravam te da e sve biti uzalud; tvrdoglavi su ovi auri. Da probamo ree Muftija izlazei. Trg koji se nalazi pred kioskom carske palate, zvan Geali-Kioski, bee nekada prazan i miran; toga jutra meutim, na dan 15. avgusta 1714. godine, upravo na dan kada se slavi praznik Velike Svete Marije, bee krcat raznolikim i bunim svetom, vojnicima na konjima i peadijom poreanim u pravim linijama, paama, agama i efendijama koji su zauzimali prozore palate i okolnih kua, narodom svakojakih nacija, razliitih boja, raznih polova i godina starosti koji su stajali sa oima uperenim prema jednom velikom podijumu prekrivenim crvenim suknom, smetenim na sredini trga blizu palate, na kome su stajali neki arapski kolosi, crni i debelih usana, naslonjeni na monstruozne savijene sablje i obueni u crvena odela kao to bee i crveno sukno pod njihovim nogama. U trenutku kada je sunce izalo, svetina se zatalasa, u se nejasan amor i sve glave se okretoe ka pravcu mora, ne primeujui da se u carskom kiosku pojavio Sultan Ahmed III, praen svojom raskonom svitom. Sa strane na koju su se uputili svi pogledi, videlo se kako dolaze izmeu dva reda vojnika jedan po jedan svi osuenici na smrt koje je drao po jedan krvnik. Janake Vakaresku bee na proelju osuenih mukaraca a Brankoveanu je dolazio na kraju; odmah za njima dolazila je Princeza supruga Brankoveanuova, sa erkama i princezama, takoe u lancima ali bez vela na licu, to je u ono vreme bila najvea uvreda koju su Turci mogli da uine jednoj eni; za njima je dolazila jedna eta spahija. Red tobdija na proelju i jedan na kraju, pratili su povorku dajui joj jo zlokobniji izgled zloslutnim zvukom njihovih ratimovanih doboa. Kada je povorka stigla ispred Sultana, krvnici su naterali osuenike da se poklone do zemlje a zatim ih odvedoe na jedno rezervisano mesto ispred carskog kioska, pored gubilita. im su stigli osuenici, vratanca ispod kioska se otvorie i odande izae Veliki Muftija u pratnji nekoliko hoda; on prie gubilitu, dade znak da se udalji svetenik koji je pratio osuenike i ree potom obraajui se onima koji su gledali smrti u oi:

Sultanu je ao da vas pogubi; ao mu je vaih ivota, smilujte se i vi nad svojim ivotima i ispunite mu elju; nije vie re o parama, re je o vaoj dui, spasite je, izaite sa stranputice Nazareanina i zagrlite svetu i pravu veru naeg Proroka, ako hoete da vam bude dobro i na ovome i na onome svetu. Tim buncanjem gubi sada vreme? ree Vakaresku naprasito. Gledaj svoja posla, hodo, jer ja nemam nameru da te posluam. Rodio sam se kao hrianin, iveo sam kao hrianin dok nisam osedeo, kao hrianin hou i da umrem; hajde, krvnie ispuni svoju dunost, jer su mi se smuile ove gadosti. Praviemo te Paom, daemo ti bogatstva nebrojena kao pesak mora. Najljupkije erkeskinje e ukrasiti tvoj harem, ree Muftija uhvativi Vakareskua za ruku odrekni se dakle tvoje lane vere da bi iveo srean jo mnogo godina. Makni se od mene, paganine, uzviknu Logofat Janake trgnuvi se snano drugima ti te tvoje mutljavine... Sultan dade znak i krvnici odvukoe Vakareskua na gubilite iako se ovaj nije opirao. u se odjednom gruvanje topa iz tvravice palate, istovremeno se u krik uasa u narodu; jedna od princeza stavi ruke na oi i poe da rida, jer je postala udovica, a plemenita glava Janakea Vakareskua, jednog od politikih muenika Rumunije, prve rtve ruskog uticaja u Kneevinama, odvoji se od njegovog tela i otkotrlja se preko krvavog sukna koje je prekrivalo fatalno gubilite. Pobedniki zrak obasja tada elo neovenog Sultana. Ti, sine, dodade Muftija obraajui se Beizadiu Konstantinu budi pametniji od ovog zalutalog oveka sede kose koji je, kao to vidi, umro kao pas; ti si mlad, ima enu, ima sina lepog kao aneo Agub; smiluj se svojoj mladosti, smiluj se svojoj eni i eljadetu, vidi koliko je strana smrt, nemoj rtvovati ivot koji ti nudi toliko lepota, posluaj me, prihvati Islamsku veru. Konstantine, sine moj, uzviknu Brankoveanu, ije se lice zajapuri od svete ljubavi pradedovske vere seti se stradanja koje je podnosio na Spasilac da bi nas izbavio iz kandi avola; seti se koliko je dobra i lepa naa vera i kakve nam sree obeava ona posle smrti. Nemoj je se odricati sine moj, zarad ispraznih ovozemaljskih obeanja. Verujem u Oca, Sina i Svetoga Duha, u Sveto Trojstvo neodvojivo. Hrianin sam i kao hrianin hou da umrem ree Konstantin upuujui se prema gubilitu. u se drugo gruvanje topa, drugi krik iz naroda, drugi krik bola iz grudi princeza; jedna je izgubila dragog sina, druga je izgubila voljenog mua, ostale su izgubile dragog brata. Beizadi Konstantin vie nije postojao!... Ti mome, ree Muftija obraajui se Stefanu budi pametniji od tvoga brata... Idem to pre da mu pravim drutvo odgovori mladi upuujui se ka gubilitu. Kada se zaulo novo gruvanje koje je stravino odzvanjalo u oinskom srcu nesrenog Brankoveanua i njegove porodice, Muftija prie Raduu. I pre nego to je paganin stigao da otvori usta, hrabri momak se pope na gubilite, stavi glavu na panj i ree:

Draga moja Eleno, ja umirem ali moje misli lete prema tebi; vidimo se na nebesima. ekaj me Radule, jer evo stiem odgovori glas u blizini. Jadni momak htede da pogleda u tom pravcu, ali u tom trenutku sablja pade a njegova glava se otkotrlja na sukno gubilita. Kada je odjeknulo etvrto gruvanje, jedan momak probi zbijene redove vojnika sa strane suprotne od mesta gde su se nalazili osuenici i skaui na gubilite pre nego to su se straari osvestili da ga zadre, ree obraajui se jednom od delata: I ja sam sin Brankoveanua, i ja hou da umrem kao hrianin. Naviknut da skida ljudske glave bez brojanja i ne razumevajui ak ni ono to govori taj mladi, a videvi da saginje glavu, delat podie sablju i lepa glava Elene Kantakuzino sudari se sa glavom svog voljenog a njena krv pomea se sa Raduovom krvlju. Tako se proslavilo njihovo ujedinjenje!... U tom trenutku Muftija prie Mateju, koji bee jo uvek dete i koji je drhtao kao prut od straha od smrti. Ti, dete, ree Muftija blagim glasom milujui ga po kosi, budi bar ti pametniji od svoje brae; ti drhti, plai se smrti, odgodi je dok ti je Alah ne bude poslao na kraju tvoje duboke starosti; posluaj moje savete, postani musliman. Ne drhtim od straha, odgovori dete odvano ve drhtim od hladnoe; hrianin sam i hou da umrem kao hrianin. Neete ga istrgnuti iz mog naruja, tirani uzviknu Princeza gospoa Marija grabei u naruje svog najmlaeg sina i bacajui pretei pogled na krvnike koji su prilazili. Dosta je bilo to ste tri sina otrgli s mojih grudi; njega, najmlaeg, poslednje blago moje due neete uzeti pa makar me ubili. Mama, ree Matej gledajui oca koji mu gestom reitijim od bilo koje rei pokaza prema nebu molim te, pusti me, zovu me moja braa; ta hoe, da postanem Turin, paganin, zao i neovean kao i oni?!... Oh...! uzviknu nesrena mati odvajajui se od toplih nedara svoga sina idi nemilosrdni sine, slomi i ti srce svoje majke... dok ne bude stigao sreni trenutak da se sretnemo u nekom boljem svetu. Kada je top zagruvao po esti put, Brankoveanu pade na kolena i diui ruke prema nebu povika: Hvala ti Gospode, to si me udostojio da ne izgubim ni jednog od svojih sinova, da ih ne vidim zalutale od tvoga svetog stada zbog prepredenosti; sada tiranine, dodade on gromkim glasom ustajui i bacajui grozan pogled prema Sultanu moe da izlije na mene sav svoj bes, jer ja se tebe vie ne plaim. Moji sinovi su na nebesima, oni e se moliti za oprotaj grehova njihovog oca. Od sada pa nadalje ja prezirem tvoje ponaanje. Snaga moga besa je surovija i vea od tvog strpljenja. zarea Sultan krguui zubima. Neka se odere ovaj smeli zlobnik od svoje koe dok je jo iv, dodade strani Padiah neka se njegova koa napuni slamom a posle toga neka se

pogubi njegova odvratna strvina. Svemoni moj Boe, uzviknu nesreni Brankoveanu diui oi i ruke prema nebu kada je uo ovo nareenje kao to si bio milostiv i dopustio mi da ivim na zemlji kao grenik, pomozi mi sada da umrem u svojoj svetoj veri, da osvojim kao pobednik venac muenitva. Iako istoriari ne kau nita o ovoj novoj torturi koju je istrpeo jadni Brankoveanu, rumunska legenda nam kae meutim da odmah posle izgovorene Sultanove naredbe, stutie se etri kasapina delije prema bivem Vojvodi i odrae mu kou kao to se to radi sa ovnom; zatim je napunie slamom, zaie je i stavie je uspravno pred nesrenog oveka kome je bol oduzeo svu snagu i glas. Posle ove stravine kazne, Sultan dade znak i krvavo telo bi odneseno do panja a njegova glava odlete daleko od tela. Tako se zavrie dani onoga koji je uinio istovremeno i mnogo dobra i mnogo zla svojoj zemlji, koji je podneo najvee muke zbog vere svojih pradedova, koji je pretrpeo najvee svireposti i umro kao muenik. Bog da mu oprosti zbog zala koje je uinio i da mu uzme u obzir dobro koje je uinio. Posle sedmog gruvanja topa koje je obznanilo njegovu smrt, jedan od krvnika se priblii udovici Beizadia Konstantina i sitrgnu joj iz naruja dete koje je ona stezala na grudima a zatim ree Sultanu: Evo jo jednog izdanka iz roda Brankoveanua. Kada je ula ove rei, nesrena mati se srui dole bez svesti. Kada je Sultan otvorio usta da naredi i njegovu smrt, malo dete koje ne bee starije od godinu dana poe da se smeje kada vide sjajne ukrase na odelima Sultana i njegove svite i da prua ruke prema Sultanu kao da je htelo da poleti prema njemu. Aman, aman, povikae pae oko Sultana razneeni nevinom veselou detenceta aman, aman, povika i ceo narod padajui na kolena aman, aman, povika ak i Muftija zajedno sa svojim derviima. uvi ove opte uzvike, Sultan baci munjeviti pogled na sve kanjenike i povue se naglo od prozora. Ovo bee znak da je pogubljenje zavreno. Oproteno im je, oproteno im je povika narod gurajui se prema zarobljenicima otrgnuvi ih od uvara. Tako su Princeza gospoa Marija, njene erke i snaje princeze, njeni zetovi Aga Manolake, Logofat Skarlat Mavrokordat i Konstantin Duka bili osloboeni uz pomo naroda i odoe svako svojim putem; telo Brankoveanua, tela njegovih sinova i telo Vakareskua sklonjena su odatle brigom svetenika koji je izdaleka prisustvovao njihovom pogubljenju i behu sahranjena u crkvi koju je sam Brankoveanu podigao na ostrvu Halki... Isto tamo bee sahranjena i Elena Kantakuzino, u istom grobu sa svojim voljenim; tamo je istrunulo njeno lepo telo, iako njena rodbina koja je poverovala u la njenog oca smatra da je umrla i da je sahranjena u manastiru. XXI BOIJA PRAVDA

I pored sveg truda i napora Kantakuzina da unite Brankoveanua iz temelja, i pored sveg truda Rusa da pomognu Turcima da ugase rod Brankoveanua, ovaj rod e se tek obnoviti i dati vie sinova koji e se isticati u javnom ivotu zemlje kroz ogromnu borbu protiv ruskog uticaja u Rumuniji. Danas je taj uticaj skoro izbrisan ak i od njegovih podravalaca, ak i od Kantakuzina. Ni sporedne linosti koje su doprinele smrti Brankoveanua, ni servilni pomonici koji su igrali samo ulogu instrumenata ruske osvete, nisu ostali nekanjeni. Stefan Kantakuzino nije bio obdaren spretnou da izlei rane naroda, ve ih je naprotiv produbio novim, veim porezima i nametima, dok napokon jadni poreznici, ne imajui vie odakle da daju, nisu uzeli mouge u ruke i navalili na haralije kao nepogoda. Bojari su se uglavnom jo od prvog dana osvajanja prestola udaljili od njega; najvie ih je prelo granicu i ujedinilo se sa Raduom Goleskuom, a najstraljiviji se povukoe na svoja imanja i na nagovor samog Mihaja Kantakuzina, Vojvodinog strica koji je iveo u Koslecima, poee da kuju zavere da ga svrgnu. Osim toga, Seid Din Ali Paa, koji postade Veliki Vezir i koji je mrzeo i Kantakuzine onako kao to je mrzeo Brankoveanua i kako je uostalom mrzeo svakog hrianina, im se vratio kao pobednik iz Napulja sa Peloponeza koji je otrgnuo iz ruku Venecije i im je uao u Konstantinopolj, zainteresova se ko je izabrao Stefana Kantakuzina za vojvodu, s obzirom da je ferman o utvrenju vlasti imao prazno mesto za potpis pored imena, to treba da se popuni tek kad bojari kroz izbor ukau na onog koga hoe za vojvodu; doznajui da je Imrahor Rekel popunio to mesto bez volje zemlje, dade da se uhapsi gore pomenuti Imrahor i zadavi u tamnici. Posle toga poslua albe bojara i uvi optube na raun vladara, a informiui se s druge strane o tome kako je ovaj kradom spletkario sa dvorovima Bea i Petersburga da bi izazvao rat, da pokrene Nemce i Ruse protiv Turaka, posla odmah janiare u Bukuret koji skinue Vojvodu Stefana sa prestola, njegovu enu i decu, njegovog oca i strica Tomu i dovedoe ih u Konstantinopolj. Tu ih baci u tamnicu sa kriminalcima, a njihvoe imetke je konfiskovao u korist carske riznice. Boravei u tom zatvoru, Spatar Toma doznade od jednog oveka koga je poslao Patrijarh, o traginoj smrti svoje erke. Ta novost ga je tako jako potresla i probudila u njemu estoku griu savesti da se on razbole i pade u krevet; ta bolest otvori mu kapije tamnice i on bee odveden u depandanse Patrijarije, gde je umro nakon nekoliko nedelja bolovanja i bio sahranjen na groblju Patrijarije. Vojvoda Stefan i Stolnik Konstantin, njegov otac, behu zadavljeni u tamnici a posle toga izloeni da ih vidi svet pred kapijom Bah Mumajuma. Spatar Mihaj Kantakuzino i Logofat Radu Dudesku nisu imali bolju sudbinu, jer kada su poli iz svojih sela u pratnji slugu da preu u Erdelj da se ujedine sa Goleskuom, sa Kljuarom Grigorijem Filipeskuom, sa Barbuom, sinom pokojnog Kornee Brailojua i sa mnogim drugim bojarima, da bi se posle zajedno vratili i epali kormilo drave, behu uhvaeni od graniara kada su hteli da preu granicu, dovedeni u Bukuret, predati Turcima, odvedeni u Konstantinopolj i tamo lieni svojih imetaka i svojih glava. Krv Brankoveanua koja je vapila za osvetom Boijom bi osveena od pravednog

sudije prema zaslugama. Ni jedan od onih koji su uestvovali u traginom prolivanju ove nevine krvi nije umro pravednom smru: Sultan Ahmed naen je jedno jutro mrtav u krevetu, i kako se sumnja uguen od svojih evnuha to ih je potplatila rodbina pokojnog Sultana Sulejmana i poglavari janiara. Seid Din Ali Paa pade u nemilost Sultana Mohameda, sledbenika Sultana Ahmeda i bi prognan u Moreju gde je umro zadavljen. Konstantin Dikiti nije bio ak ni sahranjen, jer su ga pojele divlje zveri iz Susane. Kornea Brailoju pade s nogu pokoen modanom kapi upravo u trenutku kada je ustao od stola, erban Brailoju bee baen u tamnicu od strane Kantakuzinovog naslednika i umro je tamo kao propalica, a Kantakuzini i Dudeti nestadoe sramnom smru, pokoeni od ruke koju su sami naoruali. XXII EPILOG Tri godine posle smrti Konstantina Brankoveanua i dve godine od smrti Stefana Kantakuzina, u gradu Kjutaja, na obali mora etali su jedno predvee jedan dobro obueni mukarac i jedna sitna ena obuena u crno koja je drala za ruku dete od oko etri godine. Taj mukarac bee Aleksandar Mavrokordat, bivi tuma pri Otomanskoj Porti, ena bee njegova prija Princeza Marija, udovica Brankoveanua a dete bee sin Beizadia Konstantina. Oboje su izali da se proetaju i da se osvee slatkim povetarcem Egejskog Mora, od preterane vruine koja je pritiskala tokom celog dana. Nesrena Gospoa povukla se ovde posle smrti svoga supruga, zajedno sa erkama. Tu su ivele od pomoi njenog zeta Mavrokordata. etajui tako, mali Konstantin primeti nedaleko na obali mora dva gola mala deteta koja su plakala i traila hleb drei se za skute neke ene obuene u crne rite, a koja je stajala skamenjena i uvuena u duboke misli. Bako, bako, vidi tamo dvoje dece kako plau na pesku, ree dete idem da se igram sa njima i da ih uteim da vie ne plau. Idi i daj im ovaj beluk, ree dobra gospoa dajui mu srebrni novi jer mora da su u velikoj oskudici. Vidite Vae Velianstvo, ree Aleksandar da ima veih nesrea na ovoj zemlji nego to su nesree Tvoga Velianstva; kakav bol moe biti vei za jednu majku od onoga kada vidi kako joj deca gladuju a ne moe da im pomogne?!... Tako je, proaputa Gospoa Marija uzdiui inim loe kada ljutim Boga mojom kuknjavom. Kada je uzeo novi, malian otra prema onoj deci, ali dok je on stigao njihova mati izae iz letargije u koju je pala, i kada vide Gospou Mariju i njenog pratioca, ustade, uhvati decu za ruke, uputi se sa njima prema Princezi i pokazujui jednom rukom decu, isprui drugu ruku, oborivi glavu. Videvi ovu moleivu pozu,

Gospoa Marija izvadi kesu iz pojasa i dajui je jadnoj prosjakinji ree: Evo ti dobra eno, uzmi ovu kesu i molite se, ti i tvoja deca, za duu Konstantina Brankoveanua i njegove dece. Jadna prosjakinja koja je lakomo zgrabila kesu trne se kad u ime Brankoveanua, ispusti kesu dole, uze decu za ruke i htede da pobegne. Gospoa Marija je zadra i ree Zato baca ovu kesu? Zato to bi grom udario u moju decu ako bih je primila ree prosjakinja promuklim glasom. ta vide moje oi, uzviknu Mavrokordat ne varaju li me oi? Gospoa Pauna, udovica Stefana Kantakuzina u tako jadnom stanju?... Da, odgovori ena divlje ona i njena deca, siromana i naputena, lutaju tamo vamo i prosei za hleb svoje dece. Bog je pravedan, Bog je pravedan, on vraa oveku po njegovim zaslugama. Pauna! Moja neakinja! uzviknu Gospoa Marija Da, ti si, sad sam te prepoznala; uti keri, nemoj vie plakati i nemoj pobei, dodade Gospoa Marija uhvativi Princezu Paunu za ruku obe smo nesrene bez krivice; doi u moje naruje, doi u moju kuu, ti i tvoja deica, da mi bude sestra a tvoja deca moja deca. Oh! ne, ne, odgovori gospoa Pauna istrgnuvi svoje ruke kako zaboga da primim dobroinstva od onih koji su zbog mojih pretrpeli toliko nesrea. Sam Bog nam nareuje da volimo jedni druge; da se volimo i da pomognemo jedna drugu. Ljubav prema deci i elja da ih vidi u zaklonu natera gospou Paunu da se predomisli i da prihvati ponudu gospoe Marije da stanuje u njenoj kui, dok joj roditelji nisu poslali jednu italijansku lau koja je odvede u Veneciju kod svoje porodice po ocu u ijem okrilju su porasli njeni sinovi Radu i Konstantin. Gospoa Marija ostade u Kitaji dok se ne smirie stvari u zemlji, kada se vratila bez smetnji. Onda je uzela svoju decu i unuke i povue se na svoje imanje Brankoveni da bi umrla i bila sahranjena u svetoj zemlji svoje otadbine.