Pesme i prepevi

Endre Adi (1877-1919)

Roak smrti Ja sam roak smrti. Volim ljubavi koje ginu I da poljubim svakog ko odlazi U daljinu.

Volim bolesne rue, ene kad od enje venu, Volim sumornu, tmurnu Maglu jesenju. Volim kucanje tunih satova, Njihov samrtni, pretei krik: Velike Smrti, svete Smrti Nestalni lik. Volim one koji putuju, Koji plau i bude se bez volje, U hladnoj zori, pod injem Sleeno polje. Volim umorno odricanje, Pla bez suza, mir i odmorita, Mudraca, pesnika i bolesnika Utoita. Volim onog ko se obmanuo, Ko je posrnuo, pao i kleo, Koji ne veruje, koji je tuan: Svet ovaj ceo.

Ja sam roak smrti. Volim ljubavi koje ginu I da poljubim svakog ko odlazi U daljinu.
(1907)

Naricati, naricati, naricati

ekati, dok pononi zvon tinja, Da se donese crna krinja. Ne pitati zbog kog je patnja, Zvoniti dok ne mine pratnja. Pod baldahinom i crnim velom Nositi raspelo belo, pred opelom. Pod tekim srebrom pognuti plea, Daviti se u dimu svea. S tamnim senama u boj stati I tihe psalme zapevati. Sluati orgulje pealne I zvona posmrtnih jeanje. Kroiti preko zeva grobova U pratnji slugu, bojih robova. Mrznuti u zaaranoj noi, Gledati tueg mrtvaca u oi. Drhtati na meseini kobnoj, Uzdisati na humci grobnoj. Porei prolost, jecajui, Zamaijano, klecajui. Oprostiti svakom. Pokajniki Grliti sanduk, oajniki. Testament strani sricati, i naricati, naricati, naricati.

Marina Cvetajeva (1894-1941)

Gatanje Ko to pred carevima i knezovima padaju zidine Spadnite, tugo-ame-gorine, S moje mlade rabe Marine Pravovernice. Proumite poput prolenih voda, kradom, Nad mojom rabom Mladom. (Zlatan prsten ded u vodu baci, Po grudima jajce kotrljaj u aci?)

Od slatkih rei, od besa-nica, Od groznih zmija, od groznica, Od saveta drubenica, Od oveka od opaka, Od mladih prijatelja Od starih kneeva Zaklanjam gospodaricu-kneginju, Mladu moju, vernu moju rabinju. (Nakloni lice, Raspoli jajce!) Nek rastu njeni dvorovi Iznad snenih litica, Nek jure njeni putovi Iznad oblaka-ptica. Nek joj se zemaljski knezovi Klanjaju sve dublje, Nek joj u kesi zazvone Zlatne rublje. Ra s noa. S tebe, gospoa, al!
(21. maj 1917)

***
B. Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . . Nas su raz-stavili, raz-sadili, Da bismo bili tihi ko dva siroeta, Na dva razna kraja sveta. Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . . Nas su razlepili, razlemili, I nisu znali da je to legura Nadahnua: ile i tetive . . . Nisu nas zavadili ve razbili, ive Raslojili . . . Uz zidove i rovove. Raselili su nas, ko orlove Zaverenike: vrste, daljine . . . Nisu nas rastrojili samo su nas smutili. Po estarima zemljine irine Nas su, kao siroie, raz-putili.

Koji je ve koji zar kraj marta?! Razbili su nas kao pil karata!
(24. mart 1925)

Pol Verlen (1844-1896)

Sentimentalni razgovor U pustom parku, niz sleene staze, minue naas dve udne prikaze. Oi su im mrtve, a usne im trome jedva ujne rei sa naporom lome. U pustom parku, niz sleene staze, dozvae prolost dve udne prikaze. - Da li se jo sea davnog ara svoga? - A zato elite da se setim toga? - Da l' zadrhti kada neko me spomene? Da li u snu via moju duu? Ne, ne. - Ah! ti davni dani kad smo usne svoje spojili u srei! Da, da, moguno je. - Sijae nam nada sa neba modrine! - Nada je odbegla u nebeske tmine! Koraahu tako kroz travu svelu, samo no je ula re im neveselu.
(1868)

U meni sve jae plae

Polako nad gradom dadi (Artur Rembo)

U meni sve jae plae dok nad gradom kia lije, kakva se to ama stae do srca to gorko plae?

O tie, tie, kie, po zemlji i po krovu! Za srce to uzdie o tie, pesmo kie! Plae, bez smisla plae dua to je patnja kua. Zar neverstvo neko jae? Zar bez smisla grca, plae? Najgore su patnje, ame, kad ne zna zato, s ega, bez ljubavi i bez ame srce same tuge mame!