UDK 340.66:159.

9
Originalni nauni rad

Primljeno: 23.3.2012. Nataa Deli* Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu

SUDSKA PSIHOLOGIJA KAO NASTAVNA I NAUNA DISCIPLINA

Apstrakt: Autor u radu nastoji da definie sudsku psihologiju u irem smislu kao nastavnu i naunu disciplinu. U datom kontekstu, posebna panja je posveena odreivanju predmeta i zadataka sudske psihologije kao samostalne naune discipline kao i utvrivanju njenog sistema. Nakon toga, ukratko je prikazan istorijski razvoj sudske psihologije i njenih pojedinih naunih oblasti. Takoe, autor je u radu obradio i pitanje naunih metoda koji se koriste u sudskoj psihologiji. Sumarno je prikazan i odnos sudske psihologije sa optom psihologijom kao i sa pojedinim pravnim granama i vanpravnim naunim disciplinama. Na kraju rada dati su odgovarajui zakljuci. Kljune rei: psihologija, sudska psihologija.

Sudska psihologija kao nastavna disciplina Sudska psihologija u irem smislu je naziv za poseban predmet koji se izuava na pravnom fakultetu radi potpunijeg i uspenijeg obrazovanja buduih pravnika i to naroito onih koji su se opredelili za produbljeno prouavanje pravnopsiholokih pitanja koja se javljaju u savremenoj pravnoj teoriji i sudskoj praksi. Sudska psihologija kao nauna disciplina Sudska psihologija u irem smislu, nazvana jo i pravna psihologija (legal psychology), je samostalna nauna disciplina koja se bavi prouavanjem psihikih procesa/funkcija1 i psihikih osobina/svojstava ije je upoznavanje korisno za uspeno vrenje pravosudnih funkcija i za adekvatnu primenu prava.2 Predmet sudske psihologije Shodno reenom, predmet sudske psihologije u irem smislu su psihiki procesi i psihike osobine ije je upoznavanje korisno za uspeno vrenje pravosudnih funkcija i adekvatnu primenu prava. Odnosno, predmet sudske psihologije u irem smislu su psihiki procesi i psihike osobine i njima odgovarajua ponaanja uesnika sudskih postupaka3.
* 1 2 vanredni profesor, ndelic@ius.bg.ac.rs Psihiki procesi/funkcije/mogunosti/moi. Otuda, sudsku psihologiju u irem smislu tj., pravnu psihologiju ne treba poistoveivati sa forenzikom psihologijom. Vid. D. Centar /2010/: Forensic Psychology, Oksford, 118. i M. Kosti /2002/: Forenzika psihologija, Beograd, 1922. Z. Jeki /2003/: Krivino procesno pravo, Beograd, 26.

40

CRIMEN (III) 1/2012 str. 3952

Psihikih funkcija kod ljudi ima devet. One su podeljene na osnovu najvanijih karakteristika i najbitnijih svojstava iako se po odreenim osobinama poklapaju i dopunjuju. Moemo ih svrstati u tri grupe/podgrupe i to: kognitivne, konativne i energijske. Kognitivna grupa psihikih funkcija obuhvata etiri psihike funkcije: pamenje, opaanje, miljenje i inteligenciju. Konativna grupa psihikih funkcija obuhvata tri: nagone, emocije i volju. Trea grupa je sastavljena iz dve funkcije, a to su svest i panja. Naime, konativna grupa sadri sve osnovne pokretae ovekovog ponaanja, kognitivna grupa stvara sve potrebne pogodnosti za sticanje iskustva. U energijskom smislu, svaka psihika funkcija trai adekvatnu koliinu nervne tj. psihike energije, ali svest i panja su dve funkcije bez kojih nema jasnog saznanja. Svest kao budnost je preduslov svakog svesnog doivljaja, a panja obezbeuje veliku otrinu i efikasnost psihikim procesima kada se usmere na odreeni sadraj, odnosno cilj.4 Pod psihikim osobinama podrazumevamo relativno trajne osobine pojedinaca, kao to su navike, sposobnosti, temperament, potrebe, interesi i druge osobine linosti.5 Zadaci sudske psihologije Ako poemo od napred odreenih pojmova i predmeta sudske psihologije u irem smislu moemo da vidimo da se njen osnovni zadatak sastoji u tome da prui odreeni korpus teorijskih znanja koja e neposredno ili posredno moi da se primene u svrhu uspenog vrenja pravosudnih funkcija i u svrhu adekvatne primene prava. Sistem sudske psihologije Sudska psihologija u irem smislu je samostalna nauna disciplina u ijim okvirima se razvijaju pojedine naune oblasti. Prema shvatanju Aimovia dve najznaajnije naune oblasti u okviru sudske psihologije u irem smislu su: kriminalna psihologija odnosno, psihologija zloina i sudska psihologija u uem smislu odnosno, psihologija suenja..6 Pored navedenih, u sastav sudske psihologije u irem smislu, prema ovom autoru, ulaze i druge, u manjoj ili veoj meri razvijene oblasti, meu kojima su: psihologija pretkrivinog postupka, psihologija rtve krivinog dela, zatvorska psihologija i zakonska psihologija. Kako se navodi, kriminalna psihologija kao nauna oblast u okviru sudske psihologije u irem smislu se bavi pitanjem znaaja psiholokih faktora u kontekstu dve grupe problema i to: razvoja linosti do izvrenja krivinog dela i prelaska na delo, tj., pitanjima psiholokih osnova i manifestacija kriminalnog ponaanja.7 Meutim, kako i sam autor uoava, predmet prouavanja kriminalne psihologije veoma je teko diferencirati u odnosu na predmet kriminologije iz razloga to je skoro nemogue potpuno izdvojiti psiholoka pitanja od drugih kriminolokih objanjenja.8
4 S. Jakuli /1999/: Forenzika psihijatrija, autorizovana predavanja, Beograd, 99100. i V. Desimirovi /1997/: Medicinska psihologija, sa osnovama psihopatologije, Beograd, 2122. Upor. N. Rot /2000/: Opta psihologija, Beograd, 5. N. Rot: op. cit., 3 M. Aimovi /1987/: Psihologija zloina i suenja, sudska psihologija, Beograd, 4041. i . Aleksi, M. kuli, M. arkovi /2004/: Leksikon kriminalistike, Beograd, 165. M. Aimovi /1987/: Ibid., 68. M Aimovi /1987/: Ibid., 69.

5 6 7 8

Deli Sudska psihologija kao nastavna i nauna disciplina

41

Otuda, smatramo da je realno utemeljen stav prema kome kriminalna psihologija kao nauka o psihikom ivotu zloinca9 predstavlja deo kriminologije, a predmet njenog prouavanja je psihika struktura uinioca krivinog dela, sa njegovom celokupnom linou.10 Nije suvino napomenuti da je stav prema kome kriminalna psihologija predstavlja deo kriminologije prihvaen i u najveem delu savremne strane literature. U navedenom smislu primera radi, izjanjava se i Fildmen (Feldman) koji u samom uvodnom delu istie da njegova knjiga Psihologija zloina (The Psychology of Crime) predstavlja pregled savremenih teorija i rezultata istraivanja u kriminologiji pri emu je prilikom obrade pojedinih problema znatna panja posveena i odreenim psiholokim pitanjima kao i sociolokim perspektivama11. Shodno svemu navedenom, zakljuujemo da se za kriminalnu psihologiju ne moe decidirano rei da predstavlja naunu oblast u okviru sudske psihologije kao samostalne naune discipline, jer je, kako se u svetlu savremenih teorijskih shvatanja ini, nesumnjiva njena prevashodno kriminoloka priroda i sutina. Sudska psihologija u uem smislu kao nauna oblast u okviru sudske psihologije u irem smislu predstavlja nesporno njen najznaajniji i najrazvijeniji deo i prouava psihike procese i psihika svojstva pojedinih uesnika sudskog postupka i psiholoki razvoj sudskog postupka kao celine, pri emu se posebna panja posveuje iskazu i psihikim procesima koji uestvuju u formiranju iskaza. Bitno je naglasiti takoe, da sudska psihologija u uem smislu prouava psihike procese pojedinih uesnika i psiholoki razvoj sudskog postupka uopte, to znai, kako krivinog, graanskog tako i drugih sudskih postupaka. U okviru sudske psihologije u uem smislu od primarnog znaaja je psihologija krivinog postupka kao njen najtransparentniji deo. Ovo iz razloga to su psihika zbivanja u krivinom postupku, s obzirom na njegovu prirodu, daleko intenzivnija nego u drugim sudskim postupcima te stoga i zakljuci do kojih se dolazi u okviru psihologije krivinog postupka mogu imati znaaja i za druge sudske postupke. U kontekstu psihologije krivinog postupka, s obzirom na stepen naune fundiranosti, dominantna je psihologija iskaza za koju se u celini posmatrano sasvim osnovano moe rei da predstavlja bazini segment sudske psihologije u irem smislu. Kao to se iz njenog naziva moe videti, nauno interesovanje ovde je fokusirano na iskaz tj. njegovu strukturu i vrste. U sudskopsiholokom smislu iskaz se sastoji od etiri psihika procesa: opaanja, pamenja, miljenja i iskazivanja. Meutim, ne treba izgubiti iz vida da iskaz po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu psiholoku pojavu i da je navedene psihike procese mogue jedino teorijski diferencirati jer su oni po svojoj prirodi viestruko sadrinski i funkcionalno povezani i uslovljeni. Dati psihiki procesi istovremeno
9 10 11 Z. eparovi /1987/: Kriminologija i socijalna patologija, Zagreb, 29. Vid. . Ignjatovi /2011/: Kriminologija, Beograd, 1927. Z. eparovi: Ibid., 29. Upor. . Aleksi, M. kuli, M. arkovi: op. cit., 351. Vid. D. Howitt /2009/: Introduction to Forencis and Criminal Psychology, London. P. Feldman /1993/: The Psychology of Crime, New York, XI-XIV. Vid. C. R. Hollin /1989/: Psychology and Crime, An Introduction to Criminological Psychology, London, 721.

42

CRIMEN (III) 1/2012 str. 3952

su povezani i sa drugim psihikim procesima poput, emocija, inteligencije, volje, panje i motiva. Realizacija svakog psihikog procesa koji ulazi u sastav iskaza determinisana je delovanjem odgovarajuih faktora koji se mogu podeliti prema razliitim kriterijumima. Kada je re o vrstama iskaza, za sudskopsiholoki aspekt prouavanja od primarnog znaaja je podela iskaza prema sadrini i u tom smislu iskaz moe biti: istinit ili neistinit, a neistinit iskaz moe biti: nesvesno neistinit/netaan/ pogrean ili lani.12 Po pitanju preostalih napred navedenih oblasti sudske psihologije u irem smislu treba rei da psihologija pretkrivinog postupka sve vie izlazi iz okvira sudske psihologije u irem smislu. Diferencirajui svoj predmet i metode prouavanja psihologija pretkrivinog postupka izdvaja se kao samostalna nauna disciplina, pod nazivom kriminalistika, odnosno policijska psihologija koja prouava psihike procese i psihika svojstva i otkriva zakonitosti njihovog manifestovanja u specifinim situacijama vezanim za delatnosti organa unutranjih poslova,13 odnosno, prikuplja psiholoka znanja od znaaja za praksu policijskog delovanja, a koja se prema potrebi mogu koristiti u razliitim situacijama14. Sledea nauna oblast u okviru sudske psihologije u irem smislu je zakonska psihologija koja se bavi objanjenjem psiholokih, psihopatolokih i psihijatrijskih pojava ije razumevanje je potrebno za primenu odgovarajuih materijalnopravnih propisa.15 Iako za sada ne predstavlja zaokruen deo naunog sistema, s obzirom na njen znaaj i perspektive budueg razvoja, u okviru zakonske psihologije bi posebno trebalo izdvojiti krivinopravnu psihologiju koja se bavi prouavanjem i objanjenjem psiholokih, psihopatolokih i psihijatrijskih pojmova korienih u krivinom pravu. U okviru predmeta prouavanja zakonske krivinopravne psihologije od primarnog znaaja je pitanje krivice, odnosno uraunljivost, umiljaj i nehat, za koje se slobodno moe rei da predstavljaju najznaajnije krivinopravne probleme za ije teorijsko objanjenje i praktinu primenu su neophodna i odgovarajua znanja odreenih vanpravnih naunih disciplina. Kada je u pitanju krivica, kao to je poznato, na zakonodavac, kao i vei deo savremene krivinopravne teorije, prihvata meoviti, psiholoko normativni pojam krivice prema kome se krivica odreuje kao psihiki odnos uinioca prema delu zboga kojeg mu se moe uputiti odgovarajui socijalno etiki prekor. Prema Krivinom zakoniku (lan 22) krivica postoji ako je uinilac bio uraunljiv i postupao sa umiljajem, a bio je svestan ili je bio duan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivica moe postojati i onda kada je uinilac postupao iz nehata ako to zakon izriito predvia. Shodno datoj odredbi krivica se sastoji iz tri elementa: uraunljivosti, umiljaja ili nehata i svesti o protivpravnosti.16 Sasvim opravdano na zakonodavac ne definie samu uraunljivost, ve polazi od njene oborive pretpostavke i odreuje pojam neuraunljivosti. Postojanje
12 13 14 15 16 Vid. N. Deli /2008/: Psihologija iskaza pojedinih uesnika u krivinom postupku, Beograd, 2565. M. Kosti /2000/: Kriminalistika psihologija, Beograd, 324. R. Milovanovi /1998/: Policijska psihologija, Beograd, 15. Upor. D. Kozari-Kovai, M. Grubii-Ili, V. Grozdani /2005/: Forenzika psihijatrija, Zagreb, VII. Vid. N. Deli /2009/: Nova reenja optih instituta u KZS, Beograd, 5267.

Deli Sudska psihologija kao nastavna i nauna disciplina

43

neuraunljivosti, koja iskljuuje krivicu, se prema opteusvojenom shvatanju, utvruje primenom meovitog, odnosno bioloko psiholokog metoda. Primena datog metoda najpre podrazumeva da je kod uinioca potrebno utvrditi postojanje nekog od zakonom propisanih biolokih osnova tj. poremeenih psihikih stanja (duevna bolest, privremena duevna poremeenost, zaostali duevni razvoj i druge tee duevne poremeenosti), a potom konstatovati da je dato stanje prouzrokovalo odgovarajui poremeaj u ostvarivanju jedne ili obe relevantne psihike funkcije sposobnosti shvatanja znaaja svog dela (mo rasuivanja) i sposobnosti upravljanja svojim postupcima (mo odluivanja), koji je ispoljen kao nemogunost njene/njihove realizacije. S obzirom na njegovu prirodu, primena meovitog bioloko psiholokog metoda nuno podrazumeva da se krivino pravo ovde koristi i znanjima odgovarajuih vanpravnih naunih disciplina, poput psihologije, psihopatologije i psihijatrije. Primena istog, meovitog, bioloko psiholokog metoda predviena je i za utvrivanje bitno smanjenje uraunljivosti koja je kao i neuraunljivost krivinopravni pojam ija je osnova kompleksna, biloko psiholoka. Razlika izmeu bitno smanjene uraunljivosti i neuraunljivosti je pre svega u psiholokoj komponenti, a biloka osnova im je ista: stanje duevne poremeenosti. Ovo stanje, meutim, kod neuraunljivosti u potpunosti onemoguuje sposobnost shvatanja znaaja svog dela ili sposobnost upravljanja svojim postupcima, dok su kod bitno smanjene uraunljivosti navedene sposobnosti (jedna ili obe) prisutne, ali bitno smanjene. Otuda je krivinopravni znaaj bitno smanjene uraunljivosti kvalitativno razliit u odnosu na krivinopravni zanaaj neuraunljivosti ona predstavlja fakultativni osnov za ublaavanje kazne. Ovde takoe, treba spomenuti i smanjenu uraunljivost koja u krivinom pravu otvara veoma osetljivo pitanje kvantifikacije relevatnih psihikih funkcija uinioca i koja u naem zakonodavstvu nije izdvojena kao samostalni institut, ali moe imati znaaj prilikom odmeravanja kazne u vidu fakultativne olakavajue okolnosti.17 Nadalje, to to se umiljaj i nehat kao stepeni krivice, koji u jednom irem smislu mogu biti shvaeni i kao psihika aktivnost ili neaktivnost, mogu javiti u razliitim vidovima i intenzitetu, krivici kao kompleksnom krivinopravnom institutu dodatno daje posebnu psiholoku dimenziju.18 Najzad, psiholoka dimenzija, istina u manjoj meri, zastupljena je u odreenom vidu i kod svesti o protivpravnosti kao treem elementu krivice.19 Osim kada je re o krivici, psiholoki aspekt pruavanja je prisutan kod jo jednog broja krivinopravnih problema, meu kojima posebno treba izdvojiti sledee:
17 Vid. N. Deli /2002/: Neki problemi u vezi utvrivanja neuraunljivosti i bitno smanjene uraunljivosti, U: Stanje kriminaliteta u Srbiji i pravna sredstva reagovanja, prvi deo, Beograd, 149172. i D. Draki, T. Luki /2011/: Krivino pravo i sposobnost ovekovog saoodreenja, Crimen, Beograd, broj 1, 9195. Vid. C. Roxin /2010/: O eventualnom umiljaju, Crimen, Beograd, broj 1, 517. i I. Vukovi /2009/: O pojmu nehata i njegovim pojavnim oblicima, U: Stanje kriminaliteta u Srbiji i pravna sredstva reagovanja, trei deo, Beograd, 244256. Vid. N. Deli /2008/: Svest o protivpravnosti kao konstitutivni element krivice, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd, broj 2, 161179.

18

19

44

CRIMEN (III) 1/2012 str. 3952

actiones liberae in causa skrivljena neuraunljivost20, uzrast21, namera, cilj, motivi i pobude22 i dobrovoljnost23. Na kraju, kao naune oblasti u okviru sudske psihologije u irem smislu, koje su u znatno manjoj meri razvijene u odnosu na napred navedene naune oblasti, spominju se jo i zatvorska psihologija koja se bavi prouavanjem psihikih zbivanja kod lica koja su od strane nadlenih dravnih organa liena slobode24 i psihologija rtve koja je usmerena na dve grupe pitanja: psiholoki aspekt viktimizacije i iskaz oteenog u postupku.25 Shodno svemu napred navedenom, moemo da zakljuimo sledee. Prvo, sudska psihologija u irem smislu je samostalna nauna disciplina koja se bavi prouavanjem psihikih procesa i psihikih svojstava ije je upoznavanje znaajno za uspeno vrenje pravosudnih funkcija i adekvatnu primenu prava. Drugo, sudska psihologija u irem smislu je kombinovana i koordinirajua nauna disciplina iji sistem obuhvata vie naunih oblasti, meu kojima su, u odnosu na preostale, posebno dve svojim uim predmetom prouavanja diferencirane i u velokoj meri definisane, a to su: sudska psihologija u uem smislu, odnosno psihologija suenja koja prouava psihika zbivanja pojedinih procesnih uesnika i psiholoki razvoj sudskog postupka kao celine (obezbeuje psiholoka znanja korisna za uspeno vrenje pravosudnih funkcija) i zakonska psihologija koja se bavi objanjenjem psiholokih, psihopatolokih i psihijatrijskih pojava ije je razumevanje potrebno za primenu odgovarajuih materijalnopravnih propisa (obezbeuje psiholoka i psihopatoloka znanja neophodna za adekvatnu primenu prava). Razvoj sudske psihologija Razvoj sudske psihologije u irem smislu kao samostalne naune discipline otpoeo je relativno kasno, otprilike krajem XIX i poetkom XX veka. Njen nastanak i razvoj vezani su sa jedne strane, za nastanak i razvoj psihologije kao samostalne nauke,26 a sa druge strane, po prirodi stvari i za razvoj same pravne nauke. Meutim, periodu naunog razvoja psihologije kao i sudske psihologije u irem smislu prethodio je uslovno reeno, prednauni period jer se, kako se istie nauna pitanja ne postavljaju sama po sebi ve ih ljudski duh postepeno otkriva i postavlja kao zagonetke koje mogu vekovima da zaokupljaju njegovu panju.27
20 21 22 23 24 25 26 Vid. Z. eparovi /1985/: Granice rizika etikopravni pristupi medicini, Zagreb/akovec, 262 265. i M. Kokolj /1981/: Krivina odgovornost privremeno neuraunljivih lica, Mostar. Vid. LJ. Radulovi /2010/: Maloletniko krivino pravo, Beograd, 4548. i M. kuli /2011/: Maloletniko krivino pravo, Beograd, 251276. Vid. N. Deli /2008/: Pobude kao kvalifikatorne okolnosti kod krivinog dela ubistva, Pravni ivot, Beograd, broj 9, 139142. Vid. N. Deli /2009/: op. cit., 4345. M. Aimovi /1987/: op. cit., 337. i M. Milutinovi /1997/: Penologija, Beograd, 242250. Vid. D. A. Crington, G. J. Towl /2009/: Psychology in Prisons, Oksford. M. Aimovi /1987/: op. cit., 333. i Z. eparovi /1985/: Viktimologija, studije o rtvama, Zagreb, 1718. Vid. . Ignjatovi, B. Simeunovi-Pati /2011/: Viktimologija, Beograd, 101111. Kako se navodi, kao nezvanini datum roenja psihologije smatra se 1873. godina kada je Vund (Wundt), inae osniva prve laboratorije za eksperimentalna psiholoka istraivanja, u dva volumena izdao svoje delo Principi fizioloke psihologije. Vid. S. Radonji /1999/: Uvod u psihologiju, struktura psihologije kao nauke, Beograd, 1416. . Kora /1985/: Razvoj psihologije opaanja, Beograd, 16.

27

Deli Sudska psihologija kao nastavna i nauna disciplina

45

Prve ideje koje su doprinele nastanku i razvoju sudske psihologije u irem smislu moemo da vidimo u zakljucima pojedinih filozofa poput Ulpijana i Aristotela, a koji se uglavnom odnose na pitanja pravilnosti i objektivnosti suenja, kao i verodostojnosti iskaza pojedinih kategorija davalaca iskaza.28 Do formiranje sudske psihologije u irem smislu kao naune discipline u sutini je dolo, kada su poetkom XX veka, tern (Stern), Gros (Gross), Gorf (Gorph), Binet (Binet), Altavila (Altavilla), Hilvig (Hellwig), Plut (Plaut), Lipmen (Lipmann) i drugi, poeli da objavljuju svoje radove u kojima su se uglavnom bavili pojedinim pitanjima psihologije iskaza u krivinom postupku.29 Daljem razvoju sudske psihologije u irem smislu, izmeu ostalih, posebno su doprineli i Grazberger (Grassberger), Andoj (Undeutch), (Trankel) Trankell, Ratinov (Ratinov), Dospulov (Dospulov), Dulov (Dulov) i drugi. Ono to treba istai je to da su i ovi autori, kao i napred pomenuti, naunu panju po pravilu usmeravali na pitanja vezana prvenstveno za psihologiju krivinog postupka, koja je i danas ostala najrazvijeniji deo sudske psihologije u irem smislu (preciznije reeno, deo sudske psihologije u uem smislu koja je nauna oblast u okviru sudske psihologije u irem smislu kao samostalne naune discipline). Da bi tek u drugoj polovini XX veka dolo do kvalitativnog napretka u tom smislu da se znatna nauna panja posveuje i psiholokim pitanjima presuivanja i primene prava, naravno, opet prvenstveno u krivinom, ali postepeno i drugim sudskim postupcima. Meu savremenim autorima koji su svojim radovima dali odreeni doprinos razvoju pojedinih naunih oblasti u okviru sudske psihologije u irem smislu nalaze se, pored ostalih i: Loftus (Loftus)30, Kliford (Clifford)31, Vol (Wall)32, Bekaut (Buckhaut)33, Greg (Greg)34, Gudonson (Gudjonsson)35, eldon (Sheldon)36, Abrahamsin (Abrahamsen)37, Stoun (Stone)38, Has (Huss)39 i drugi. Na naim prostorima utemeljivaem sudske psihologije kao samostalne naune discipline i nesumnjivo najznaajnijim autorom u ovoj oblasti smatra se Aimovi.40
28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 M. Aimovi /1987/: op. cit., 26. Kako navodi Kanter, u Engleskoj je do involviranja psiholokih znanja u jedan sudski postupak po prvi put dolo u sluaju Daniel McNaughton 1843. godine. D. Canter: op.cit., 67. E. Loftus /1979/: Eyewitness Testimony, London. B. Cliford /1979/: Eyewitness Testimony: The bridging of a credibility gap, In: Psychology, Law and Legal Processes, London, 87167. P. M. Wall /1965/: Eyewitness Identification in Criminal Cases, New York. R. Buckhaut /1980/: Eyewitness identification and psychology in the courtroom, In: The Role of the Forencis Psychologist, Illionis. W. H. Greg /1987/: Introduction to Human Memory, London. G. Gudjonsson /1990/: Psychology of Interrogations, Confesions and Testimony, London. W. H. Sheldon /1942/: The Varieties of Temperament: A Psychology of Constitutional Differences, New Work D. Abrahamsen /1960/: The Psychology of Crime, New Work. M. Stone /1995/: Cross Examination in Criminal Trials, London. M. T. Huss /2009/: Forensic Psychology: Research, Clinical Practice and Applications, Chichester. Vid. M. Aimovi /1972/: Osnovi sudske psihologije, Beograd; M. Aimovi /1979/: Uvod u psihologiju krivinog postupka, Beograd i M. Aimovi /1983/: Sudska psihologija, Beograd.

46

CRIMEN (III) 1/2012 str. 3952

Meu autorima koji su se u svojim radovima bavili i odgovarajuim aspektima sudskopsiholoke problematike, a pre svega psihologijom iskaza, nalaze se: Jevti41, Putnik42, Vodineli43, Roso44, Aleksi45 i Simonovi46. Metodi sudske psihologije Metod se obino shvata kao nain na koji se u nauci dolazi do saznanja predmeta koji ona prouava. No, ovako odreen metod nije u potpunosti definisan jer on u najirem smislu obuhvata tri elementa. Najpre, to je postupak kojim se dolazi do znanja tj. radnje koje treba izvriti da bi se dolo do saznanja predmeta. Zatim, to je znanje o samom predmetu koje omoguuje da se postupak u najveoj moguoj meri prilagodi predmetu i tako ovaj potpuno sazna. Najzad, to su sredstva pomou kojih se predmet moe saznati tj. oni konkretizovani specifini postupci, kao materijalna sredstva, pomou kojih otkrivamo one osobine predmeta ije nam saznanje predstavlja cilj naunog istraivanja.47 Sudska psihologija u irem smislu kao i svaka druga nauna disciplina koristi odreene metode. Poto se razvila u okrilju psihologije sudska psihologija u irem smislu se po prirodi stvari koristi pre svega odgovarajuim psiholokim metodima. Ovde treba rei i to da kada su u pitanju metodi psihologije, da i ona kao i druge drutvene nauke prevashodno koristi izvesne opte naune metode koje vie ili manje prilagoava svojim potrebama48. Osim ovih optih metoda, sudska psihologija u irem smislu koristi i neke specifine sudskopsiholoke metode koji su uglavnom vezani za primenu odreenih procesnih pravila. Opti metodi koji se koriste u sudskoj psihologiji u irem smislu su sledei49. Eksperiment za koji se uglavnom kae da predstavlja namerno izazivanje pojave koja se eli ispitati. Meutim, treba rei da ono to predstavlja sutinu eksperi41 42 43 D. Jevti /1960/: Sudska psihopatologija, Beograd/Zagreb. D. Putnik /1962/: Sudska psihologija, Beograd. D. Vodineli /1962/: La okrivljenog kao dokaz u krivinom postupku, Pravni ivot, Beograd, broj 3, 5469; V. Vodineli /1991/: Procesualni i kriminalistiki problemi u vezi sa sudovima i zakljucima sadranim u iskazu svedoka, Arhiv za pravne i drutvene nauke, Beograd, broj 1, 6170; V. Vodineli /1970/: Intuicija i krivini postupak, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivino pravo, Beograd, broj 4, 727735; V. Vodineli /1981/: Sasluanje dece i mladei, Zbornik Pravnog fakulteta u Splitu, Split, 110118. i V. Vodineli /1985/: Krivino pravo, kriminalistika i san, Naa zakonitost, Zagreb, broj 2, 4149. Z. Roso /1995/: Informativni razgovor i intervju, Zagreb. . Aleksi /1988/: Uticaj objektivnih faktora opaanja na rekognitivnu sposobnost svedoka, Bezbednost, Beograd, broj 10, 7279. B. Simonovi /1997/: Pribavljanje i ocena iskaza pred policijom i na sudu, Kragujevac. R. Luki /1995/: Osnovi sociologije, Beograd, 61. R. Luki: Ibid.,62. Navedenu klasifikaciju metoda susreemo u najveem delu domae literature kada su u pitanju drutvene nauke. Otuda, kao razliita moe biti interesantna klasifikacija metoda koju daje Endrus (Andrews), koji razlikuje: metode za izbor ispitanika, metode za kontrolu spoljanjih uslova ispitivanja, metode davanja instrukcije i metode upravljanja panje u odreenom pravcu, metode izlaganja drai, metode za registrovanje unutranjih telesnih promena, metode posmatranja i registrovanja spoljanjih reakcija na drai i metode analize i sinteze podataka koji su dobijeni u istraivanju. T. G. Andrews /1948/: Methods of Psychology, Wiles, 5. Vid. . Ignjatovi /2009/: Metodologija istraivanja kriminaliteta, Beograd, 3868.

44 45 46 47 48 49

Deli Sudska psihologija kao nastavna i nauna disciplina

47

menta jeste sistematsko i namerno menjanje uslova u kojima se neka pojava javlja. Za nastanak i razvoj psihologije eksperiment je imao veoma veliki znaaj dok se u sudskoj psihologiji u irem smislu veoma retko primenjuje, ali moe da poslui kod rekonstrukcija i prepoznavanja. Posmatranje je praktino jedan od najstarijih metoda koji se u psihologiji javio pre eksperimenta, a i danas ima veliki znaaj. Treba istai da se posmatranje kao metod razlikuje od obinog, svakodnevnog posmatranja koje se vri praktino neprestano, po tome to se posmatranje kao metod vri sa odreenim ciljem, u skladu sa unapred postavljenim planom i sprovodi se sistematski i kontinuirano, u smislu da se vodi rauna o uslovima u kojima se pojava posmatra. Za sudsku psihologiju u irem smislu posmatranje je u sutini najvaniji i najee primenjivan metod koji se sastoji u tome to se posmatranjem odreenih lica donose zakljuci u vezi njihovih pojedinih psihikih funkcija i svojstava. Treba naglasiti da uspena primena ovog metoda zavisi od prethodnog iskustva i zahteva opreznost prilikom donoenja zakljuaka. Introspekcija predstavlja samoposmatranje tj. posmatranje sopstvenih doivljaja. U psihologiji se introspekcija jedno vreme smatrala za najznaajniji metod ijom se primenom moe doi do podataka o psihikom ivotu. Meutim, kasnije znaaj ovog metoda opada iz razloga to se smatra nedovoljno sigurnim izvorom podataka. U sudskoj psihologiji u irem smislu ovaj metod se iz istih razloga veoma retko primenjuje i uvek uz odgovarajue rezerve. Ipak, ovaj metod ne treba u potpunosti odbaciti jer o nekim psihikim procesima samo na taj nain moemo doi do potrebnih saznanja. Meutim, treba naglasiti da ukoliko do primene ovog metoda u konkretnom sluaju i doe dobijene rezultate uvek, ukoliko je to mogue, treba proveriti i dopuniti. Ispitivanje se sastoji u tome to ispitiva postavlja pitanja na koja ispitivani odgovara. Pitanja se prvenstveno odnose na psihike doivljaje ispitivanog koji se ne mogu posmatrati neposredno. Po pravilu, ispitivanje se vri u okviru usmenog razgovora, intervjua, ali moe biti i pismeno. Postoje dve forme intervjua, to su: standardizovani, kada ispitiva postavlja samo unapred pripremljena pitanja i nestandardizovani, kada je ispitiva slobodniji u formulisanju pitanja. Za sudsku psihologiju u irem smislu u odnosu na intervju, po prirodi stvari, daleko vei znaaj ima ispitivanje u vidu slobodnog razgovora u kome se pitanja postavljaju prema situaciji i u toku samog razgovora. Ispitivanje se nadalje, moe vriti i putem upitnika, koji predstavlja vid pismenog ispitivanja, i sastoji se od sistema pitanja sastavljenih prema utvrenim principima, a ija podobnost za ispitivanje odreenih pojava je utvrena prethodnim proveravanjem. Smatra se da su najznaajniji upitnici za ispitivanje pojedinih osobina linosti i pojedinih grupa osobina linosti.50 No, ima i miljenja da su ovakva ispitivanja pogodna samo za materijalne pojave, a ne za ispitivanje psihikih pojava, za ta se u praksi najee i koriste.51 Sociometrijski postupak predstavlja metod merenja drutvenih odnosa u malim grupama. Na ovaj nain meri se stepen privlaenja ili odbijanja pojedinih
50 51 N. Rot /2000/: op. cit., 18. R. Luki /1995/: op. cit., 77.

48

CRIMEN (III) 1/2012 str. 3952

lanova odreene grupe. Ovaj metod se retko upotrebljava u sudskoj psihologiju u irem smislu. Testovi predstavljaju niz zadataka izabranih po odreenim principima koji omoguavaju da se na objektivan nain ispituju odreene psihike osobine ili psihiki procesi. Da bi ostvario svoju svrhu test treba da bude: valjan, pouzdan i objektivan. Za sudsku psihologiju u irem smislu od znaaja mogu biti pojedini testovi poput, testova za ispitivanje neurotinosti, strukture linosti, emocionalne zrelosti, kao i skale procene i projektivni testovi.52 Statistiki metod podrazumeva prikazivanje odreenih brojanih podataka, njihovu analizu i izvoenje zakljuaka iz njih. Ovaj metod se u sudskoj psihologiji u irem smislu veoma malo koristi. Metod ispitivanja pojedinanog sluaja podrazumeva ispitivanje jednog pojedinanog sluaja sa razliitih aspekata, pored ostalih i psiholokog. Ovaj metod je u velikoj meri zastupljen u kriminalnoj psihologiji53. Specifini sudskopsiholoki metodi su sledei. Prouavanje dokumentacije koje je znaajno za upoznavanje linosti pojedinih uesnika u odgovarajuem sudskom postupku. Mogu se prouavati razliiti dokumenti o jednoj linosti koji su u datom trenutku dostupni, kao na primer, dokumenti koji se odnose na kolske i strune kvalifikacije, dokumenti koji se odnose na zdravstveno i mentalno stanje i drugi dokumenti. Sasluanje ovaj metod je od posebnog znaaja jer je u pitanju dokazno sredstvo koje se primenjuje u odgovarajuim sudskim postupcima. Ocena verodostojnosti iskaza54 koja se vri na osnovu sledeih kriterijuma: uporeivanjem iskaza sa drugim utvrenim injenicama; analizom sadrine iskaza i ocenom opte verodostojnosti davaoca iskaza. Ocena verodostojnosti iskaza uporeivanjem sadrine iskaza sa drugim utvrenim injenicama vri se primenom odreenih logikih kriterijuma koji ukljuuju i primenu odgovarajuih psiholokih znanja. Ocena verodostojnosti iskaza na osnovu analize sadine samog iskaza u osnovi podrazumeva vrenje psiholoke analize iskaza. Prvenstveno se ispituju sastavni uzajamno povezani delovi iskaza kao jedinstvene psiholoke pojave, odnosno vri se
52 53 54 I. Kosti: op. cit., 177182. O primeni optih metoda u sudskoj psihologiji vid. M. Aimovi /1987/: op. cit., 1318; S. Radonji /1999/: op. cit., 55145. i R. Milovanovi /1998/: op. cit., 3543. Kako navodi Stoun, termin verodostojnost se korsti da bi oznaio meru do koje jedan iskaz jeste prihvatljiv kao istinit. No, po miljenju autora, ovo je vie pitanje prosuivanja nego objektivna injenica. esto jedan iskaz moe biti procenjen kao istinit, iako je u stvari laan. Isto tako, i jedan istinit iskaz zbog odreenih okolnosti moe izazvati nepoverenje. Pri tome, kako naglaava autor, procena iskaza kao verodostojnog se ne odnosi na nenamerne pogreke. Verodostojnost se odnosi na lai tj., namerna, svesna i motivisana nastojanja obmanjivanja nadlenih organa u odgovarajuim postupcima. Takoe, sam sud o verodostojnosti ne moe spadati u kategoriju sve ili nita i ocena verodostojnosti uvek treba da bude izraena kroz odreeni stepen, iako se u stvari radi o kategoriji koja je sutinski nemereljiva. Kako autor zakljuuje, verodostojnost treba posmatrati kao pitanje stava nadlenog organa prema tome koliko moe da veruje odreenom iskazu. Prema tome, iskazi podleu verovanju, a davoci iskaza, poverenju. M. Stone /1995/: op. cit., 4851.

Deli Sudska psihologija kao nastavna i nauna disciplina

49

analiza etiri psihika procesa koja ine iskaz u sudskopsiholokom smislu. Potom se primenjuju odgovarajui kriterijumi za procenu verodostojnosti iskaza meu kojima poseban znaaj imaju tzv. kriterijumi realnosti koji sa jedne strane, obuhvataju strukturalnu analizu iskaza, a sa druge strane, analizu njegovog sadraja. Ocena opte verodostojnosti davaoca iskaza vri se na osnovu sledeih kriterijuma: odreenih osobina linosti, pri emu poseban znaaj imaju: psihika normalnost odnosno psihika poremeenost davaoca iskaza, pol, uzrast i ivotna dob, sugestibilnost i karakter davaoca iskaza; motiva davaoca iskaza; dranja/ponaanja/ kinetikog govora tela davaoca iskaza i procesnog poloaja davaoca iskaza.55 Odnos sudske psihologije sa psihologijom Kao to je napred navedeno, sudska psihologija u irem smislu kao nauna disciplina nastala je i razvijala se u okviru psihologije kao samostalne nauke. Iako je relativno kasno postala samostalna nauka psihologija se veoma brzo razvijala i to tako to se u okviru psiholoke nauke stvaraju posebne naune discipline za izuavanje pojedinih grupa psihikih pojava. Danas postoji veliki broj teorijskih i primenjenih psiholokih disciplina, jedna od njih je i sudska psihologija u irem smislu. Kao deo psihologije sudska psihologija u irem smislu koristi se mnogim psiholokim znanjima i pojmovima. Pri tome, sudska psihologija u irem smislu u najveoj meri se oslanja na optu ili generalnu psihologiju koja prouava osnovne psihike funkcije normalnog odraslog oveka, a to su: pamenje, opaanje, miljenje, inteligencija, nagoni, emocije, volja, svest i panja. Osim toga, sudska psihologija u irem smislu koristi i znanja socijalne psihologije koja se bavi prouavanjem ponaanja pojedinca i grupa u vezi sa socijalnom sredinom, kao i psihometrije, koja se bavi pitanjem merenja psihikih procesa i osobina, iji najvaniji deo jeste testiranje. Najzad, za sudsku psihologiju u irem smislu od znaaja su deja psihologija i psihopatologija. Pri tome, znanja deje psihologije sudska psihologija u irem smislu koristi u okviru sudske psihologije u uem smislu i to prevashodno prilikom utvrivanja kriterijuma za ocenu verodostojnosti dejeg iskaza, a sa druge strane, u okviru zakonske psihologije, pri emu posebno imamo u vidu krivinopravnu psihologiju koja ova znanja koristi prilikom obrade pitanja uzrasta u kontekstu problematike odgovornosti nepunoletnih uinilaca krivinih dela. Psihopatoloki pojmovi se takoe prevashodno koriste u zakonskoj psihologiji, odnosno u krivinopravnoj psihologiji i to prilikom utvrivanja neuraunljivosti i bitno smanjenje uraunljivosti uinioca krivinog dela. Odnos sudske psihologije sa pojedinim pravnim granama Odnos sudske psihologije u irem smislu sa pojedinim pravnim granama moe se posmatrati sa dva aspekta. Prvi aspekt posmatranja je odnos izmeu sudske psihologije u uem smislu, kao naune oblasti u okviru sudske psihologije u irem smislu, sa pojedinim procesnim pravima, kao to su, krivino procesno pravo, graansko procesno pravo i druga procesna prava.
55 Vid. N. Deli /2008/: op. cit., 69118.

50

CRIMEN (III) 1/2012 str. 3952

I drugi aspekt posmatranja je odnos zakonske psihologije, kao naune oblasti u okviru sudske psihologije u irem smislu, sa pojedinim materijalnim pravima, meu kojima posebno treba izdvojiti krivino i graansko pravo. Odnos sudske psihologije sa pojedinim vanpravnim naunim disciplinama Sudska psihologija u irem smislu je sa pojedinim vanpravnim naunim disciplinama takoe povezana preko svojih najznaajnijih naunih oblasti. Naime, preko sudske psihologije u uem smislu povezana je sa kriminalistikom, i to naroito sa kriminalistikom taktikom kao i sa sudskom medicinom, a preko zakonske psihologije sa sudskom psihopatologijom i sudskom psihijatrijom. Najzad, treba rei i to da je preko zatvorske psihologije, sudska psihologija u irem smislu povezana sa penologijom, a preko psihologije rtve sa viktimologijom. Na samom kraju, nakon razmatranja pojedinih optih pitanja vezanih za sudsku psihologiju u irem smislu moemo da konstatujemo sledee. Sudska psihologija u irem smislu je samostalna nauna disciplina koja se u okviru psihologije razvija preko svojih pojedinih naunih oblasti, meu kojima poseban znaaj imaju sudska psihologija u uem smislu i zakonska psihologija. Sudska psihologija u irem smislu je ne samo teorijska, ve i primenjena nauna disciplina. Sudska psihologija u irem smislu je drutvena nauna disciplina koja je delimino bioloki zasnovana. Sudska psihologija u irem smislu je po svojoj prirodi i pomona pravna disciplina. Najzad, ono to sutinski karakterie sudsku psihologiju u irem smislu je neujednaena razvijenost pojedinih naunih oblasti u njenom sastavu, kao i njihovih delova, odnosno injenica da je njen najznaajniji i najrazvijeniji deo psihologija krivinog postupka koja predstavlja deo naune oblasti sudske psihologije u uem smislu, pri emu je u okviru psihologije krivinog postupka deo koji se odnosi na psihologiju iskaza evidentno dominantniji u odnosu na deo koji obuhvata pitanja psiholokog razvoja sudskog postupka.

LITERATURA
Abrahamsen D. /1960/: The Psychology of Crime, New Work Andrews T. G. /1948/: Methods of Psychology, Wiles Aleksi . /1988/: Uticaj objektivnih faktora opaanja na rekognitivnu sposobnost svedoka, Bezbednost, Beograd, broj 10 Aleksi ., kuli M., arkovi M. /2004/: Leksikon kriminalistike, Beograd Aimovi M. /1972/: Osnovi sudske psihologije, Beograd, Aimovi M. /1979/. Uvod u psihologiju krivinog postupka, Beograd Aimovi M. /1983/: Sudska psihologija, Beograd Aimovi M. /1987/: Psihologija zloina i suenja, sudska psihologija, Beograd Buckhaut R. /1980/: Eyewitness identification and psychology in the courtroom, In: The Role of the Forencis Psychologist, Illionis

Deli Sudska psihologija kao nastavna i nauna disciplina

51

Vodineli V. /1962/: La okrivljenog kao dokaz u krivinom postupku, Pravni ivot, Beograd, broj 3 Vodineli V. /1991/: Procesualni i kriminalistiki problemi u vezi sa sudovima i zakljucima sadranim u iskazu dobronamernog svedoka, Arhiv za pravne i drutvene nauke, Beograd, broj 1 Vodineli V. /1970/: Intuicija i krivini postupak, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivino pravo, Beograd, broj 4 Vodineli V. /1981/: Sasluanje dece i mladei, Zbornik Pravnog fakulteta u Splitu, Split Vodineli V. /1985/: Krivino pravo, kriminalistika i san, Naa zakonitost, Zagreb, broj 2 Vukovi I. /2009/: O pojmu nehata i njegovim pojavnim oblicima, U: Stanje kriminaliteta u Srbiji i pravna sredstva reagovanja, trei deo, Beograd Greg W. H. /1987/: Introduction to Human Memory, London Gudjonsson G. /1990/: Psychology of Interrogations, Confesions and Testimony, London Desimirovi V. /1997/: Medicinska psihologija, sa osnovama psihopatologije, Beograd Deli N. /2009/: Nova reenja optih instituta u KZS, Beograd Deli N. /2007/: Neki problemi u vezi utvrivanja neuraunljivosti i bitno smanjene uraunljivosti, U: Stanje kriminaliteta u Srbiji i pravna sredstva reagovanja, prvi deo, Beograd Deli N. /2008/: Svest o protivpravnosti kao konstitutivni element krivice, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd, broj 2 Deli N. /2008/: Pobude kao kvalifikatorne okolnosti kod krivinog dela ubistva, Pravni ivot, Beograd, broj 9 Deli N. /2008/: Psihologija iskaza pojedinih uesnika u krivinom postupku, Beograd Draki D, Luki T. /2011/: Krivino pravo i sposobnost ovekovog saoodreenja, Crimen, Beograd, broj 1 Ignjatovi . /2009/: Metodologija istraivanja kriminaliteta, Beograd Ignjatovi . /2011/: Kriminologija, Beograd. Ignjatovi ., Simeunovi-Pati B. /2011/: Viktimologija, Beograd Jakuli S. /1999/: Forenzika psihijatrija, autorizovana predavanja, Beograd Jeki Z. /2003/: Krivino procesno pravo, Beograd Jevti D. /1960/: Sudska psihopatologija, Beograd/Zagreb Kosti M. /2002/: Forenzika psihologija, Beograd Kosti M. /2000/: Kriminalistika psihologija, Beograd Kozari-Kovai D., Grubii-Ili M., Grozdani V. /2005/: Forenzika psihijatrija, Zagreb Kokolj M. /1981/: Krivina odgovornost privremeno neuraunljivih lica, Mostar Kora ./1985/: Razvoj psihologije opaanja, Beograd Loftus E. /1979/: Eyewitness Testimony, London Luki R. /1995/: Osnovi sociologije, Beograd Milovanovi R. /1998/: Policijska psihologija, Beograd Putnik D. /1962/: Sudska psihologija, Beograd Radonji S. /1999/: Uvod u psihologiju, struktura psihologije kao nauke, Beograd Radulovi LJ. /2010/: Maloletniko krivino pravo, Beograd Roso Z. /1995/: Informativni razgovor i intervju, Zagreb Rot N. /2000/: Opta psihologija, Beograd Roxin C. /2010/: O eventualnom umiljaju, Crimen, Beograd, broj 1

52

CRIMEN (III) 1/2012 str. 3952

Simonovi B. /1997/: Pribavljanje i ocena iskaza pred policijom i na sudu, Kragujevac Stone M. /1995/: Cross Examination in Criminal Trials, London Feldman P. /1993/: The Psychology of Crime, New York Hollin C. R. /1989/: Psychology and Crime, An Introduction to Criminological Psychology, London Howitt D. /2009/: Introduction to Forencis and Criminal Psychology, London Huss M. T. /2009/: Forensic Psychology: Research, Clinical Practice and Applications, Chichester Centar D. /2010/: Forensic Psychology, Oksford Cliford B. /1979/: Eyewitness Testimony: The bridging of a credibility gap, In: Psychology, Law and Legal Processes,London Crington D. A., Towl G. J. /2009/: Psychology in Prisons, Oksford eparovi Z. /1987/: Kriminologija i socijalna patologija, Zagreb eparovi Z. /1985/: Granice rizika etikopravni pristupi medicini, Zagreb/akovec eparovi Z. /1985/: Viktimologija, studije o rtvama, Zagreb Sheldon W. H. /1942/: The Varieties of Temperament: A Psychology of Constitutional Differences, New Work kuli M. /2011/: Maloletniko krivino pravo, Beograd Wall P. M. /1965/: Eyewitness Identification in Criminal Cases, New York

Nataa Deli Law Faculty, University in Belgrade

LEGAL PSYCHOLOGY AS A TEACHING AND SCIENTIFIC DISCIPLINE

SUMMARY
Author intends to define legal psychology in a wider sense as a teaching and scientific discipline in this work. In the given context, special attention is paid to determ the assignment and task of legal psychology in a broader sense as an independent scientific discipline and its system. After this, the historical development of legal psychology as well as its individual scientific areas is briefly shown. Also, author addressed the topic of scientific methods that are used in legal psychology. There is also the summary of relation between legal psychology and general psychology and certain legal and extralegal branches. In the end of the work appropriate conclusions are given. Keywords: psychology, legal psychology.