Milan Dedinac

1902. . 1904
.
.
1919. ,
.
.
, .

. ,
, . , ,

. ( , 1922.)
, , , ,
.
. 1925.
, .
1926 .
.
.
1929. . .
, .
(1937)
. : ,
, .
, ,
, .
, , 60211 (1947),
, .
, . ,
, , ,
.
;
, .
, , ; ,
. .
, .
1944. .
1947. .
.
1

 1957
. ,
, ,
.
, , , ,
, , . ,
. .
.
, .
. .
, ,
, , , .
1964. ,
. 1966. .
,
, .
, .
, ,
.
, 1957.
.

. .
.
1926. .
.

. ,
.
.
,
.


JAVNA PTICA
I
Pada na moje dane
pada na moju tugu
pre nego Sunce svane
na vodu to se budi
Boe, kako prolaze!
Idu svei i isti
Stisni, stisni to srce
za duu to znala nije
GLEDAJ, ENO SE RAA!

...svuda se pale po gradu, pucaju. ekam prvu zvezdu, ekam je nje nema. Zacvri stenjak, uari, pisne
u no.
Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem i ekam... upaliti se
nee
Izvori stali!

O taj pla u gradu, taj pla u sobi

da li sam ga uo? NE!
Mir muenja odjednom modar
pod koom noem mili
O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se prua
Dre treperenjem trule trske u bari
Kako je ekanje muklo!
Miruje u vrtu sma, potpuno sama
Gde ti je mladost je li?
O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi
otkud to?
Blesni!
Sini kroz uda
kroz prostore, kroz snove!
Prasni u grad!
3

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu

Gde sam to nosio? GDE?

Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oi! Pogledaj u stravu vode, dole, ukoene ti noge, mrtve,
kaljave
Gledaj! Ja videh brezovu umu. Mokro me obavija ipraje breza.
Dolo i to!
Poe. Zaglda Zorilo cvee, cvee na krovu ono se iri, iri. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol nie.
Nie.
Motri Zorilo cvee. Vee. Opet nemirno vee!

Da li to plae s neba
da li to majka tui
da li se sa neba boli
il vetar samo uti
Kud emo onda, druzi?
U zrak se roni moje gladno telo
teko me boli pa kraj mene lee
do jedne ruke pseto brzo die,
do druge kosti oevo odelo
O, ne vidim grozne igle zore
ja ne vidim svetle igle Njene
kad joj padne sa krila...

Ah, natrag hou! Tamo. Za domom ekaju ljudi. Zorilo stade. Cii vlano na ciglji sa krova srueno ptie
Ponesoh ga u kuu
Na pragu! kad bratske ono ruke
Ovde! ovde!
uvarkua mi nie
Veselo da mi bude otsad.
Htedoh jednu travku. Travicu, travicu... hou da je uzberem, al moram dalje jo... Poplaen, nou
skoih, ciknuh u vodu, istu, zelenu tee al ptica peva. Peva!
Sluaj,pesma kako je tiha!
4

II
Uklete legle vode. Ni pla da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble puine, i ostala.
Ti to e mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo bez tvoje noi
to kladenac tvoj kaplje, kaplja po kap
to tvoja suza je bistra jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru to me je pritisnula zauvek, o, vir
u kraj. Ti kaplje na moje lice!
Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubim
travkom ovom, ovom evo je berem jedinom, sporom, ah, sa ela mi plavog, vrstog u grobu! A kad
te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za alom, opet neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo
to sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! More suvie tiho,
umi, umi, umi, umi... ili u gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!
Ti, zvezdo, a ja te volim vie od tatule, nsna mog,
vie od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noi! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih
u levku, rairenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubi...

III
Dve noi se, s trzajem, odvaja. to strepi, ta li to uva?
Sinu, na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!
Zorilo krupno je hodao, nou, po svim sobama.

Uvek tiina
Neto je bilo
kad je sila do mene.
Prvi proleni dan!
Svu no je padala kia i vetar tuko
trgao sam se iz sna
i prozor zatvarao
Pa u rano da poem
da se raspitam ta radi.

Ne pooh ispod ume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, nou, po polju, u vruem blesku.
NE! Plae lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom rano ne pade.
NEU, A TO JE SMEH.

Nisam ga znao ali je on,

zabludeli uzdah u meni
Otkuda ti na ovaj san,
bole, sumorni drue?
Da se u nebo vinem
al uvek ti si mi, ti!
Niz reku da dogrcam
krv mi na ruci vri
Svud me prati na putu
u svakom bojem kutu
Stati, stati, bole
pogledati pusto
niz tavno nekakvo polje
Ostanuti smo,
zautati, drue,
do mile volje!
Svaka se zvezda savije do lica
svaka se ruka previje do grudi
Ubijam noi za pticom bez krila
u lov za pticom! Ubiti je neu.
Sve crna zvezda na elu se raa
sve srce srce krovovima igra
O dokle ulicom ii
dokle se vraati kui
gde se pevalo,
uvek u nebo sii
uvek lei u vode
gde se snevalo

Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu umu, u potok kad zvona, zvona ujem: ptica mi ono leti!
Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi srce oteklo...
6

Ja pticu ujem, nju, ptica mi leti, ona dolee. Sluam je

Udahnem mekana sad mi zemlja sa groblja rairi grudi
Golo se edo raa
vrisnu!
Otac kliknu sa praga: "Muko je! Muko!"
Hou, motrim, ah motrim kuu zelenu, i krov, i zid. A zvono? Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac,
kuu, kuu do sebe, zidove njene debele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva
rastvoreno, posle kie nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji...
Ma to...

Smeje se neznani ovek

za
ovu suzu
za ovaj mrtav stan
Veseo otac ljubi
smei se sumorna majka
za
crne ove sobe
za tanke ove grudi
Peva deveta kua!
Bolji je san
Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela,
svuda, po meni, oko mene...
Ovde!
Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostae Tvoja
senka, gola, i koja mui... Boli!

IV
Pao me vode sluajne. One me nose.
Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od
kopna do kopna, jezde od ala do koljke, od peine plave do naslaganih vidika i nikad, nikad u lice
moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s puine. Vetra malo!
Ja ostavljam nek niknu iz vod beli korali koji su nekada dolasku mojih irokih ruku dugo vikali. Kliktali
su uvek, koliko pamtim, kada sam se sputao do vode.

Buenje noi krvave stare kose

Teko pod zemljom ugljenih rudnika

U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!

Leti Ona izmeu belih tocila, izmeu roptanja i suza. Ja je ostavljam
Nikad ne zove
Neka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka
te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, nou, odista spazio
Oi!
O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!

I rekao sam noas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.
Odakle, odakle ide? Iz kojeg kraja na zrane potoke moje?
Gde si? Ma gde si bila?
... gde sam? O, muno, nikad ja to ne umem ...
Gde si, ma gde si bila?
PA ONA ONA SEDI SRED UMA.

V
Na Ognjenu Mariju pooh da vrebam ta olujina, nou, na itima radi.
ovek iz kue inokosne, isti onaj to e uvek sobama u kolu da luta, to retko na prag stane, ostavio me je
do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.
Kuo, ostae, ostae! Ostavie te jednom i taj slepi tuin, ljubavnik tvoj. Ostae i ti SAMA u ne-dan
smeha. Ah, opet nekakvo vee! Pae vatrena uma na tvoj slameni krov ... Pala je. Gori! gori!
Kuo, ah, ja, ja u da te spasem. Kuo, kuo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti nee, kraj mene nee,
nee! A tvoje kike pod no raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike iseene plae me iz vala neba,
zveri, o obeene, uvek zakopane, nikad uspavane.
Kuo
kuo bez moga dana
kuo bez vatre kad sam te ostavio
o, bie SAMA
I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne nie. Nee.
8

O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al nee vie
Nee!
Hoe li kroz ruke proi, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane
vatre to nose? I lica ... ili piti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce
da iupa
Nema. Ja sluam uo sam preko neba zaplakalo je dete, plae za umom koju kia zaliva.
ovek koji ostane u noi sm, umesto putem, stalno zae rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neu da
skitam vodom. Mesto cvee, brau ribe putem.
Ne ostavljaj
Ne putaj me. Ah, nemoj!
O, ne daj me devojko neznana tiha ispod mene
ne daj da koulju naopako navuem. ujem glas neba piti ah, zove
Sluam: lupa gvoe, zvoni dole pegla
devojka mi veeras naopako koulju pegla.
Evo, teko die. Strano die od bola.
Ne krij lice!
JA EKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEJEG STOLA
Devojko,
poslednja moja!

VI
Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrak
Sinu! O sad mi prie i iza moga sna
Ja vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cveta
Hvala Ja gazim za njom Zato zato da mi smeta
Jeste Ruke mi u tami pletu ujem da je od groba
Kraj tueg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom

Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmuio se da hodam, rane ive, uzdrhtale na plotu, pred crnim
vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada nee me stii, sa
Njom, nikad. Ona. Ona.
Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji gui, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog,
videe, jo u ekati u solanama naselih praznina, i u zracima to se, za mranih ploenja liaja, slivaju i
uleu duboko na dna bunar-sunca.
9

Govori mi
a za mene je no
Moli me, ve sam u njivi, za travom
za stablom sutra u poi
Ne moli! Srce se stee u crnoj ovoj
tiini, u ovoj sobi
Ne moli, ismejau te opet. Svetlu uzeu
pticu, da je uvam
da uti ...
Pticu! pticu golu
pticu da legne, legne i da pije
Peva!
pa to joj srce bije...

Ostavljam rasklopljen prozor nou da si mi blie, daleka, kad nismo zajedno

Veernja ptica cvili
Hajd'mo!
Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti uasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vuem
travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?
Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, ve nezauen dodiru ruku ovih mojih, bapskih,
sprenih, niti njihovom poslu. Suvie brzo nisam ih vie motrio.
Gledam, itavu no, u munu igru tuinske dece na pesku. Do mora.
Tako sam proveo noi od jednog smeha do dge.

VII
Nikud se mai! Nikud izai! ekati.
Niko da lupi u tvoja vrata, kua prokleta.
Ni ljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list u ponor bi se sruila.
Tako se budim.

O svake noi iupam sedu dlaku

i ne znam kako
Bol, mrtav bol eka me iza zida
10

mrtav, bez sveeg cvea, nebeskog vida

Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odleti
nikada meni
Nee,
a ja?
Ah, ja sam stao!
Pa ja sam stao, stao, stao
Nee, nee
meni
Do plavih nebesa
stii, doi nee
po gradu samac mrtav kad se kreem

Vidim, ali meni poleteti nee

nikad
Granu, svetlu granu, zanjihati nee
ptica

Ti nisi podigla glas, sagnem se da te sluam.

Ta ptica dodirnue sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja ujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.
Plamti cvee. Lie ovo ne moe da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod no. Vije se, piti. Sluam
ga savija se u no.
I do nas Ona e doi. To Ona, Ona ide. Oh, tia je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i
lee.
Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi slee,
leden.
Ja ekam dodir krila...
Uem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.

VIII
Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore suio, vode ispio; me zlim izvorima, me
rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlanih, groznih drugara; me stablima u vitlu; me
11

stenjem izlokanim; s morem olujnih plua vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u prake tvoje proklinjao;
iz travuljina sna ovog kisele trave naslagane dunom koja se seli na vetru zamornom, leei, mokro
dok sam ih udisao ja sam ekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...
Svuda! Samo se penju. U tavane se diu...
Kud se okrenem: sa duica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo rastu, za mnom. Penju
se, penju, penju bez mene.
Bio je to zamah vatre po umi ovog disanja, zamah slepih sprudova, e ivog peska ovog izdajnikog to
je poseo sve staze sazvea i buenja mog. Hoe li stalno biti, hoe li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi, pazi rastavi se kia od Zemlje, odie se u nebo... Ja idem....

idem pod toplom zvezdom

idem na nove snove
u dubini me eka sedam
prozirnih postelja
Za svaki oh, opet korak ... jedan
aneli plau
Za svaki pogled
gase se meni vode
Mrtav dvadeset noi...
Jutro!
Verujem, ostae, ostae najzad
a Ona nekud ode...

A kad se izvije noas slepi iz evara, bie zbog Tebe.

Stae, pevae zlato, zlato to ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato veernjeg Sunca. Ree u pesku
ivo zlato kraj vode.
Za topal talas, za kreno nebo, za zastraene staze, da usnim neu, ja pod maticom ekam Tvoje dozive
noi, Tvoje smejanje Suncu. Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce to nam je ispeklo oi, to pije, to mui,
od koga pite ume. Sunce to rui ume?
Nee, nee to biti vie nesavladani Meseci buenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci
mladi, kovni, ni ita duboko useena u stravi, u pustoi moljenih, mamnih, iskanih pomraenja. Ni jata
zvezda. I jo i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju... ire se, ire. Mme!... Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim,
naem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim to su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora,
daleko, i no...
Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi...
ZALASTRIM! Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, uo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je uhvatila se za granu. Zora se ljulja.

12

I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kue dugo vrue su mi ruke.

13