Zahvaljujem Bogdanu Petroviu na kritikom prikazu Maine za rasipanje para.

Mnoge
njegove primedbe koje se odnose na materijalne greke kako se zove direktor Agencije
za privatizaciju, koje je godine Diana Dragutinovi podnela ostavku, koju funkciju je u
ministarstvu finansija imao Duan M. Paji itd. bie ispravljene u 3. izdanju knjige koje
pripremam za kraj godine.
Centralna teza Maine jeste da su institucije ekstraktivne, tj. da je sistem politikih i
ekonomskih institucija u Srbiji u poslednjih 26 godina dovelo do preraspodele bogatstva
tako to je jednoj privilegovanoj manjini omoguio da ivi na leima veine stanovnitva.
Knjiga to pokazuje u tri kljuna poglavlja (4-6) u kojima se govori o Fondu za razvoj, Siepi,
Agenciji za privatizaciju i Agenciji za licenciranje steajnih upravnika. Te dravne
institucije ine sastavni deo maine za rasipanje para koja predstavlja osnovni razlog
ekonomske bede u Srbiji.
Poto je Petroviev prikaz kritiki, on bi trebalo da pokae kako autor grei u svojoj
centralnoj tezi. On to zaista i tvrdi kada analizira rad Fonda za razvoj i Agencije za
privatizaciju. Petrovi se, dakle, slae da ekstraktivne institucije postoje i da su one
problem, samo ih, po njemu, treba traiti na drugom mestu.
(1) SIEPA i Fond za razvoj ima li razlike? Petrovi se slae sa mnom da je SIEPA bila
ekstraktivna istitucija, tj. da je slui za rasipanje para poreskih obveznika kroz subvencije po
radnom mestu. Ali onda tvrdi Ne funkcioniu sve institucije kao SIEPA. Recimo, Fond za
razvoj (FRZ) nije ekstraktivna institucija, tvrdi on.
U Ministarstvo smo uli u septembru 2013. god. I tamo nali podatak da je iz Fonda za
razvoj (FZR) protraeno oko 1 milijarda para poreskih obveznika. To predstavlja oko 50%
nenaplativih potraivanja. (Komercijalne banke su u tom trenutku imale stopu nenaplativosti
oko 23%.) Ovo je neverovatno visoka nenaplativosti. Zar to ne bi bilo dovoljno da
zakljuimo kako je i FZR deo maine za rasipanje para?
Kako Petrovi dokazuje da FZR nije ekstraktivna institucija? Time to skree panju na to
da FZR ne daje samo kredite, ve i subvencije. To znai da je nivo nenaplativih kredita koje
je FZR zabeleio manji. Jer nenaplativ moe biti samo kredit, ne i subvencija. (Subvencije
je faktiki poklon; ona se nikada ne vraa, pa ne moe da se klasifikuje kao nenaplativi
kredit.)
Ali kako da iz ovoga zakljuimo da FZR nije ekstraktivna institucija? Potpuno je svejedno
da li FZR deli kredite ili subvencije. Drugim reima, nije vano koliki je nivo nenaplativih
kredita, ve koliko je ukupno proerdano. Ako je 10% nenaplativo, a 40% izgubljeno kroz
subvencije, FZR mora biti podjednako rasipnika institucija kao i SIEPA. Da li Petrovi
1

moe da odgovori kako subvencije predstavljaju problem kada se daju kroz Siepu, ali ne
predstavljaju problem kada se daju kroz Fond za razvoj?
(2) Privatizacija. Petrovi kritikuje moje razumevanje loe privatizacije, tvrdei kako
potpuno neargumentovano i bez dokaza navodim tvrdnje da je vrednost drutvenih
preduzea precenjivana kada je trebalo da dobiju kredit/subvenciju FZR, ili umanivanja
kada bi trebalo da budu prodata u nametenom tenderu.
A dokaza za to da je vrednost drutvenih preduzea bila precenjivanja, odn. potcenjivana (u
zavisnosti od toga ta je bila namera politiki nametenih direktora i stranaka koje su ih
tamo postavile) ima obilje u knjizi. Na stranama 83-84. Vladimir Milenkovi (Agencija za
privatizaciju) i Saa Radulovi prepriavaju iskustvo sa finansijskim direktorima Simpa.
Milenkovi kasnije to ponavlja u nekoliko primera (Ikarbus, FAP, RTB Bor).
Pominjem i primer potcenjene vrednosti kapitala koji se posebno ogleda u potcenjenosti
vrednosti zemlje. Dokaz se nalazi na str. 146-149. gde se opirno pie o Vrakim
vinogradima. VV imaju 2.000 hektara plodne zemlje, ali je trebalo da se prodaju za 5,3
miliona . Ako zanemarite ostalu imovinu (nekretnine, oprema, rod, zalihe), ispada da je
samo zemlja trebalo da se proda po 2.650 po hektaru. U delu Srbije gde bi na tritu
mogla da se proda za 10.000 po hektaru! Da je postojala obaveza da se vrednost proceni
trino, samo za zemljite na kome lee VV bi moralo da se izdvoji 20 miliona . Isti sluaj
se desio sa Avala Filmom koji je prodat u aprilu 2015. godine, vie od godinu dana nakon
to smo napustili Ministarstvo (str. 164-167).
Ovakvu rasprodaju drutvenih preduzea Ministarstvo je probalo predupredi linim
kartama kojima se zahtevalo da drutvena preduzea, pre izmena zakona koje su bile u
pripremi, iskau trinu vrednost pre prodaje, upravo zato da bi se spreila prodaja ispod
cene i privlaenje pogrenih kupaca (onih koji kupuju preduzee zbog nekretnina i
zemljita, a ne da bi nastavili s proizvodnjom. Petrovi je u pravu: line karte nisu imale
zakonsko utemeljenje. Da li je Ministarstvo maltretiralo drutvena preduzea s njima, kako
tvrdi Petrovi? Zavisi iz kog ugla gledate na celu stvar: ako nemate zakonske osnove za
trinu procenu vrednosti preduzea, line karte su korisne. Ako vas, meutim, interesuje da
drutvena preduzea ne prodajete po trinoj ceni, onda
(3) AOFI. Postoji jo jedna vana institucija pri Ministarstvu koja se zove Agencija za
osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), osnovana 2005. godine. Petrovi kae da je i AOFI
takoe ekstraktivna institucija, te prigovara to njen rad nije prikazan u knjizi. Slaem se i
prihvatam kritiku: AOFI je takoe ekstraktivna institucija i morala je da se nae u 1. izdanju
knjige (jo jedan zadatak za 3. izdanje).
2

Jedino ne prihvatam Petrovievu kritiku rada AOFI dok smo mi bili u Ministarstvu, to se
indirektno da zakljuiti iz njegovog prikaza. AOFI je takoe imao veliki broj nenaplativih
potraivanja. Kada je Ana Maleevi dola na elo Agencije (1. april 2013) zatekla je oko 30
miliona nenaplativih potraivanja, to je predstavljalo oko 50% ukupnog portfolia
Agencije. Ovo je takoe bio nenormalno visok procenat nenaplativih potraivanja, ali je
nastao pre nego to smo mi uli u Ministarstvo. Pogaate, dugove je napravila prethodna
ekipa koja je osam godina vodila AOFI. (Tu spadaju i nenaplativi krediti Interkomerca i
Beohemije, koje Petrovi takoe pominje, sugeriui implicitno da je Ministarstvo
odgovorno za njih.)
Petrovi prigovara i gubitak AOFI od 2 miliona koje je Ana Maleevi drala u Univerzal
banci (UB), a koja je otila u steaj. Zato je ovo sporno? AOFI mora da novac dri u nekoj
banci. Logino je da birate kredibilne banke, a u Srbiji kredibilnost komercijalnih banaka
definie Narodna banka Srbije. U trenutku polaganja depozita, UB je bila potpuno
kredibilna, odn. poslovala je normalno. Narodna banka Srbije je zaustavila rad UB
bukvalno preko noi, tako to joj je 31. januara 2014. godine (par dana nakon to smo
napustili Ministarstvo) oduzela dozvolu za rad. Svi su bili iznenaeni. Od tog trenutka,
uprava AOFI je radila sve ono to se po proceduri radi kada banka ode u steaj podnela
je zahtev da se AOFI-ju vrate sredstva i zahtevala da AOFI bude u prvoj grupi poverilaca.
Po okonanom steaju AOFI e biti kompenzovan iz steajne mase u meri u kojoj je to
mogue. Osim ukoliko ne tvrdite da je neko iz Ministarstva znao unapred da e UB otii u
steaj, nije fer provlaiti u podtekstu tvrdnju kako je bilo ko iz tadanjeg Ministarstva ili
AOFI odgovoran za depozit od 2 miliona u periodu septembar 2013-januar 2014. god.
AOFI je zapravo bio jedna od retkih institucija koja je, za vreme dok smo bili u
Ministarstvu, radila normalno bez rasipanja novca. Kasnije, kada smo napustili
Ministarstvo, a Ana Maleevi podnela ostavku u AOFI, sve se vratilo na staro.