LUII PIRANDELO

ESTLICA
TRAIPISCA
Prevod sa italijanskog
Ana Srbinovi

PAIDEIA
Beograd, 2008.

PREDGOVOR
Ve godinama je u slubi moje umetnosti (ali kao da
je od jue) jedna okretna slukinjica, no i pored toga, je
uvek nepredvidljiva u svome poslu.
Ime joj je Mata.
Pomalo hirovita i podrugljiva, ako je sklona da se
odeva u crno, niko ne moe porei da je njen stil poesto
bizaran, niti moe pomisliti da uvek i sve ini ozbiljno
i na jedan te isti nain. Posegne rukom u dep; izvue
kapu s praporcima; stavi je na glavu, crvenu poput kre
ste, a onda mugne. Danas je ovde; sutra tamo. I rado mi
dovodi u kuu, kako bih od njih satkao prie, romane i
komedije, najnesrenije ljude na svetu, mukarce, ene,
decu, upletene u udnovate situacije iz kojih ne mogu
da se ispetljaju; zapreene u svojim namerama, izneve
rene u svojim nadanjima; ukratko svet s kojim je neret
ko doista muno optiti.
I tako, ova moja slukinjica Mata imala je, pre
mnogo godina, ravo nadahnue ili zlosrean hir da mi
dovede u kuu itavu jednu porodicu, koju je pitaj boga
gde pronala, ali iz koje sam, po njenom miljenju, mo
gao da izvuem temu za predivan roman.
Obreh se pred ovekom od pedesetak godina, u cr
nom sakou i svetlim pantalonama, natmurenog ela i
-5-

pogleda gorkog od ponienja; pred jednom sirotom e

nom, udovicom, u crnini, koja je s jedne strane vodila
za ruku devojicu od etiri godine, a s druge deaka koji
tek to je preao desetu; pred odvanom i drskom devoj
kom, odevenom takoe u crno, ali napadno i izazovno,
svom ustreptalom od vrcavog i jetkog gneva prema tom
ponienom oveku i prema mladiu od dvadesetak go
dina koji se drao po strani, zatvoren u sebe, kao da ih
sve zajedno prezire. Jednom reju, pred onih est lica
koja se pojavljuju na sceni, na poetku komedije. Sad
jedno, sad drugo, ali takoe neretko upadajui jedno
drugome u re, stadoe da mi pripovedaju svoje tune
sudbine, da izvikuju svoje razloge, da mi bacaju u lice
svoje neartikulisane strasti, na slian nain kako to ine
u komediji obraajui se nesrenom Direktoru drame.
Koji bi pisac mogao rei kako se i zato neki lik
rodio u njegovoj mati? Tajna umetnikog stvaranja je
poput tajne roenja. Jedna ena koja voli moe eleti da
postane majka; ali sama elja, koliko god bila jaka, nije
dovoljna. Jednog lepog dana ona e postati majka, ne
znajui tano kada se to dogodilo. Tako isto umetnik,
ivei, sakuplja u sebe mnoge zametke ivota, i nikada
ne moe biti siguran kako mu se i zato, u izvesnom a
su, jedan od tih zametaka usadio u matu kako bi i on
postao ivo bie, na jednom planu uzvienijem od nepo
stojane svakodnevice.
Mogu samo rei da sam ih, ne znajui da sam upra
vo njih traio, zatekao pred sobom, toliko stvarne da
sam ih mogao dodirnuti, da sam ih ak mogao uti kako
-6-

diu, tih est lica koja se pojavljuju na sceni. I ekali su,

tu prisutni, svako sa svojom skrivenom patnjom i svi
sjedinjeni roenjem i nerazmrsivim nitima koje povezu
ju njihove sudbine, da ih uvedem u svet umetnosti, ta
ko to u od njihovih linosti, njihovih strasti i njihovih
zgoda satkati roman, dramu ili makar pripovetku.
ivi roeni, eleli su da ive.
Treba naime znati da meni nikada nije bilo dovoljno
da doaram lik mukarca ili ene, ma koliko bio pose
ban i izraajan, samo zato da bih ga doarao; da ispri
povedam kakav dogaaj, veseo ili tuan, samo da bih
ga ispripovedao; da opiem kakav predeo samo da bih
ga opisao.
Postoje izvesni pisci (i nije ih malo) koji to ine sa
mo iz navedenih razloga i, time zadovoljni, drugo i ne
trae. To su pisci hroniari.
Ali postoje i oni drugi koji, osim ovoga, imaju jed
nu dublju duhovnu potrebu, usled ega ne priznaju liko
ve, dogaaje, predele koji nisu, da tako kaem, proeti
nekim posebnim ivotnim smislom koji im daje univer
zalnu vrednost. To su pisci filozofi.
Ja imam tu nesreu da pripadam ovoj drugoj grupi.
Mrzim simbolinu umetnost, u kojoj ono to je pri
kazano gubi svaku spontanost kako bi postalo instru
ment, alegorija; uzaludan i pogreno usmeren napor, jer
ve i sama injenica da se prikazanom pridaje alegori
an smisao jasno ukazuje da se ono smeta u sferu bajke
koja sama po sebi nema nikakvu verodostojnost, niti iz
matanu niti faktiku, i koja je stvorena da dokae neku
-7-

moralnu istinu. Ona duhovna potreba o kojoj ja govorim

ne moe se zadovoljiti, osim tek ponekad i putem iz
vesne uzviene ironije (kao na primer kod Ariosta), ta
kvim alegorijskim simbolizmom. Taj simbolizam prois
tie iz zamisli, odnosno, on sam je zamisao koja postaje,
ili pak nastoji da postane slika; dok ono prvo, naprotiv,
u slici, koja mora da ostane iva i slobodna u itavom
svom iskazu, trai smisao koji bi mu pridao vrednost.
Naime, koliko god da sam se trudio, nisam bio ka
dar da u tih est lica pronaem ovaj smisao. I stoga sam
procenio da nema svrhe udahnuti im ivot.
Razmiljao sam: Svoje itaoce sam ve dovoljno
namuio svojim bezbrojnim pripovetkama: zato da ih
dalje muim pripovedajui im tunu sudbinu ovih est
nesrenika?.
I tako razmiljajui, terao sam ih od sebe. Ili, bolje
reeno, inio sam sve da ih oteram.
Ali, ne podarujemo uzalud ivot jednom liku.
Tvorevine moga duha, to estoro, ve su iveli je
dan ivot koji je bio samo njihov, a ne vie moj, jedan
ivot koji vie nisam bio kadar da im osporim.
Istina je takoe da su oni, s obzirom da sam ja is
trajavao u nameri da ih odagnam od sebe, sada ve u
potpunosti lieni pripovedakog oslonca, likovi iz jed
nog romana koji su kao kakvim udom sili sa stranica
knjige koja ih je sadravala, nastavili da ive za svoj
raun; koristili su izvesne momente mog dana kako bi
me nanovo posetili u samoi moje radne sobe, as je
dan, as drugi, as po dvoje, dolazili su da me iskuaju,
-8-

da mi predloe ovu ili onu scenu koju treba prikazati

ili opisati, da mi predoe efekte koji bi se iz nje mogli
izvui, nevieno interesovanje koje bi mogla probuditi
kakva neobina situacija, i tako dalje.
Na momente bih podlegao; i iz tog mog pristajanja,
iz tog trenutnog preputanja, oni bi svaki put izvukli
novi podsticaj da nastave ivot, da postanu opipljiviji,
pa ak, stoga, i delotvorniji u svom nastojanju da me
ubede. I tako mi je, s vremenom, bilo sve tee da ih se
oslobodim, dok je pak njima bilo sve lake da me dove
du u iskuenje. To se, u izvesnom trenutku, pretvorilo
u pravu pravcatu opsesiju. Sve dok mi, najednom, nije
sinulo kako to da razreim.
A zato ne bih rekao sam sebi prikazao ovaj
posve neobian sluaj jednog pisca koji odbija da po
dari ivot svojim likovima, roenim u njegovoj mati,
i sluaj ovih likova koji, poto je u njih ve udahnut i
vot, ne mogu da se pomire s tim da e ostati iskljueni iz
sveta umetnosti? Oni su se ve odvojili od mene; ive za
svoj raun; stekli su glas i pokret; naime, u toj borbi za
sopstveni ivot koju su sa mnom vodili, ve su sami od
sebe postali dramski likovi, likovi koji su sposobni sami
da se kreu i priaju; koji se ve takvima vide; nauili
su da se brane od mene; umee da se brane i od drugih.
Pa onda, najposle, pustimo ih da odu tamo gde obino
odlaze dramski likovi kako bi imali ivot: na pozornicu.
I otkrijmo ta e iz toga da proizae.
Tako sam i uinio. I naravno, proizalo je ono to
je moralo da proizae: meavina traginog i kominog,
-9-

izmatanog i stvarnog, u jednoj posve neobinoj i izu

zetno sloenoj humoristinoj situaciji; jedna drama koja
uz pomo svojih likova koji diu, govore, kreu se, ko
ji je nose i proivljavaju u sebi, eli po svaku cenu da
nae naina da bude prikazana; i komedija uzaludnog
pokuaja ovog nenadanog scenskog ostvarenja. Isprva:
zaprepaenje onih nesrenih glumaca Dramskog pozo
rita koji danju probaju neku komediju na pozornici bez
kulisa i scene; zaprepaenje i neverica, videvi kako
se pred njima pojavljuju tih est lica koja izjavljuju da
trae pisca; potom, odmah nakon toga, usled iznenad
nog gubitka svesti Majke pod crnim velom, njihovo in
stinktivno zanimanje za dramu koju nasluuju u njoj i
ostalim lanovima ove neobine porodice, udnovatu
dramu, viesmislenu, koja se tako neoekivano sruila
na tu praznu pozornicu, nespremnu da je primi; i, ma
lo-pomalo, rast ovog zanimanja pri provali svih tih su
kobljenih strasti as kod Oca, as kod Pastorke, as kod
Sina, as kod one sirote Majke; strasti koje nastoje, kao
to rekoh, da jedna drugu nadjaaju, s jednom tragi
nom i razornom estinom.
I gle kako sada tih est lica, otiavi sami na po
zornicu, uspevaju u sebi da pronau onaj univerzalni
smisao koji sam u poetku bezuspeno u njima traio,
pronalaze ga u kovitlacu oajnike borbe koju vode jed
no protiv drugog i svi zajedno protiv Direktora drame i
glumaca koji ih ne razumeju.
Nehotino, nesvesno, u tom razdiruem duevnom
nemiru, svako od njih, kako bi se odbranio od optubi
- 10 -

onog drugog, iskazuje kao svoju goruu strast i svoju

patnju ono to ve dugi niz godina pritiska moju duu:
zabluda o uzajamnom razumevanju, beznadeno zasno
vana na ispraznoj apstrakciji rei; viestrukost linosti u
svakome od nas, s obzirom na sve oblike postojanja koje
nosimo u sebi; i napokon, tragian imanentni sukob iz
meu ivota koji se neprestano kree i preobraava, i ne
promenljive forme koja nastoji da ga zatoi i okameni.
Prevashodno dvoje od ovih est lica, Otac i Pastor
ka, govore o toj surovoj neumitnoj okamenjenosti vla
stite forme, u kojoj i jedno i drugo vide zauvek i nepro
menljivo iskazanu sopstvenu sutinu, koja se za njega
oituje u kazni, a za nju u osveti; i brane je od zami
ljenih grimasa i nesvesne prevrtljivosti glumaca, i po
kuavaju da je nametnu sirovom Direktoru drame koji
bi hteo da je preinai i prilagodi takozavnim zahtevima
pozorita.
Na prvi pogled, nisu svih est lica na jednakom
stupnju razrade, ali ne zato to meu njima postoje figu
re koje su u prvom i one koje su u drugom planu, to jest
protagonisti i sporedni likovi to bi, najposle, bila
elementarna perspektiva, neophodna za svaku scensku
ili pripovedaku arhitekturu niti zato to nisu svi u
potpunosti uoblieni, za svrhu kojoj slue. Svih estoro
su na istom stupnju umetnike realizacije i takoe na
istom planu realnosti, u ovom sluaju izmatanoj real
nosti komedije. S tim to su Otac, Pastorka, pa ak i Sin
realizovani kao duhovni entiteti; Majka kao priroda; a
Deak koji posmatra i koji izvrava samo jedan in, kao
- 11 -

i posve pasivna Devojica kao prisustva. Ova inje

nica stvara meu njima jednu posve novu perspektivu.
Imao sam nesvesnu potrebu da neke od njih potpunije
realizujem (umetniki), druge manje, a ostale tek da ski
ciram, kao elemente jednog dogaaja koji treba ispri
povedati ili prikazati; najivlji, najpotpunije ostvareni
su Otac i Pastorka, koji nesumnjivo idu ispred, i vode i
vuku za sobom gotovo beivotan teret drugih lica: jedno
od njih, Sin, odbojan; drugo, Majka, poput kakve rtve
pomirene sa sudbinom, izmeu ono dvoje deice koja
gotovo da nemaju nikakvu opipljivost osim vlastite po
jave i koju treba voditi za ruku.
I zbilja! Zbilja su se morali pojaviti svako upravo na
onom stupnju realizacije koju je dostigao u mati pisca
u trenutku kada je ovaj poeleo da ih otera od sebe.
Ako sada o tome razmiljam, to to sam naslutio tu
potrebu, to sam pronaao, nesvesno, nain da je ostva
rim u jednoj novoj perspektivi, kao i sredstvo kojim sam
to postigao, deluju mi gotovo kao udo. Ova komedija je
uistinu nastala u spontanom uzletu mate, kada su, kao
kakvim udom, svi elementi duha u suglasju, delajui u
boanskom skladu. Nijedan ljudski mozak, lien stva
ralakog nadahnua, koliko god da se naprezao, ne bi
nikada uspeo da pronikne niti da zadovolji sve zahteve
njene forme. I stoga, neka se razlozi kojima u pokuati
da rasvetlim njene vrednosti ne shvate kao namere koje
sam uobliio pre nego to sam se latio njenog stvaranja i
koja sam sada preuzeo da branim, ve samo kao otkria
do kojih sam docnije, sa distance, uspeo da doem.
- 12 -

eleo sam da prikaem est lica koja trae pisca.

Dramu nije mogue izvesti upravo zato to nedostaje
pisac kog trae; umesto toga, izvee se komedija ovog
njihovog uzaludnog pokuaja, sa svim onim traginim u
njoj, budui da je ovim licima osporeno pravo na ivot.
Ali, moemo li prikazati jedan lik odbacujui ga?
Oigledno, kako bismo ga prikazali potrebno je, meu
tim, da ga prihvatimo u naoj mati i potom ga obliku
jemo. I ja sam doista prihvatio i stvorio tih est lica:
prihvatio sam ih, meutim, i stvorio kao odbaene: u
potrazi za drugim piscem.
Potrebno je pak razumeti ta sam od njih odbacio;
ne njih same, oigledno; ve njihovu dramu, koja, bez
svake sumnje, prevashodno zanima njih, ali nije uopte
zanimala mene, iz gorepomenutih razloga.
A ta je za jedno lice njegova sopstvena drama?
Svaka fantazma, svaka umetnika tvorevina, kako
bi zaivela, mora imati svoju dramu, to jest dramu u
kojoj je ona lice i zbog koje je lice. Drama je razlog po
stojanja jednog lica; ona je njegova ivotna svrha: neo
phodna za njegovo postojanje.
Ja sam, naime, prihvatio postojanje tih estoro, od
bacujui njihov razlog postojanja; prihvatio sam organi
zam pridajui mu, umesto njegovu sopstvenu namenu,
drugu sloeniju namenu u kojoj se njegova sopstvena
sadri tek kao datost. Uasna i nepodnoljiva situaci
ja, naroito za ono dvoje Oca i Pastorku koji vie
od ostalih ele da ive i vie od ostalih imaju svest da
su likovi, to jest, neophodno im je potrebna drama, i
- 13 -

to njihova sopstvena, koja je jedina koju oni mogu da

zamisle, a koju, meutim, vide odbaenu; nemogua
situacija, iz koje slute da moraju da izau, po cenu ivo
ta ili smrti. Istina je, meutim, da sam im ja, kao razlog
postajanja, kao svrhu, dao neto drugo, to jest, upravo tu
nemoguu situaciju, dramu koja se sastoji od traganja
za piscem, od injenice da su odbaeni: ali oni ne mogu
ni da pretpostave da je ve samo to razlog postojanja,
koji je postao, za njih koji ve imaju sopstveni ivot,
prava svrha, neophodna i dovoljna za ivot. Ako bi im
neko to rekao, oni u to ne bi poverovali; jer nije mogu
e verovati da jedini razlog za ivot lei u kakvoj patnji
koja nam se ini nepravedna i neobjanjiva.
I stoga ne mogu da razumem na osnovu ega mi je
zamereno da lik Oca nije onakav kakav bi trebalo da
bude, jer navodno izneverava svoje svojstvo i poloaj
lika zadirui, ponekad, u ulogu pisca i preuzimajui je
na sebe. Ja koji razumem one koji mene ne razumeju,
shvatam da ta zamerka potie od injenice da ovaj lik
preuzima na sebe izvesne duhovne muke koje se pri
pisuju meni. to je sasvim prirodno i ama ba nita ne
znai. Osim to uzroci i razlozi tih Oevih duhovnih
muka, duboko proivljenih, nemaju nieg zajednikog
s dramom koja pripada mom linom iskustvu, to ve
samo po sebi oduzima svaku uverljivost kritici, elim
da napomenem da su jedno muke koje su sastavni deo
moga duha, muke koje ja mogu s punim pravom uko
liko to ne odudara od celine da ispoljim kroz jedan
lik; a drugo aktivnost moga duha usmerena ka ostva
- 14 -

renju tog poduhvata, odnosno aktivnost koja se odvi

ja u cilju oblikovanja drame ovih est lica u potrazi za
piscem. Kada bi Otac uestvovao u toj aktivnosti, kada
bi doprineo oblikovanju drame ovih est lica bez pisca,
tada bi, i samo tada, bilo opravdano rei da on povre
meno preuzima ulogu pisca, te da nije ono to bi trebalo
da bude. Meutim, Otac taj svoj status lica koje trai
pisca proivljava, on ga ne stvara, naime, proivljava
ga kao kakvu neobjanjivu kob i kao okolnost kojoj se
svim silama odupire i za koju pokuava da nae reenje:
on je, dakle, upravo lice koje trai pisca i nita vie,
iako na trenutak prisvaja moje duhovne muke. Kada bi
on uestvovao u aktivnosti pisca, ta kob bi bila u potpu
nosti objanjiva; naime, bio bi primljen, pa makar i kao
odbaeni lik, no ipak primljen u okrilje pesnikove ma
te i ne bi vie imao razloga da oajava to ne moe da
nae nekoga ko bi ga priznao i uspostavio kao lik: hou
da kaem da bi drage volje prihvatio razlog postojanja
koji mu pisac nudi i bez aljenja se odrekao sopstvenog,
okrenuvi lea onom Direktoru drame i onim glumcima
kojima se, kao poslednjem spasu, obratio za pomo.
Postoji jedan lik, lik Majke, kojem uopte nije stalo
da ima ivot, ako pretpostavimo da je imati ivot samo
sebi cilj. Ona nema nikakvu sumnju da je ve iva; niti
joj je ikada palo na pamet da se pita kako i zato, i na
koji nain to jeste. Ukratko reeno, nema svest o tome
da je lik: budui da nikada nije, ni na trenutak, odalee
na od svoje uloge. Ona i ne zna da ima ulogu.
To je sasvim u skladu s njenom funkcijom. Njena
- 15 -

uloga Majke sama po sebi, u svojoj prirodnosti, ne

nosi duhovnost; ona ne ivi kao duh: ivi u jednom traj
nom oseanju koje je nikada ne naputa, i stoga ne moe
da stekne svest o svom ivotu, odnosno, o tome da je lik.
Meutim, neovisno od toga, i ona takoe, na svoj nain
i iz svojih razloga, trai pisca; u izvesnom trenutku ini
se da je zadovoljna to su je doveli pred Direktora dra
me. Moda zato to se i ona nada da e joj on podari
ti ivot? Ne: zato to se nada da e joj Direktor drame
omoguiti da odigra jednu scenu sa Sinom, u kojoj e
moi da izrazi sve ono to je proivela; ali to je scena
koja ne postoji, koja nikada nije mogla, niti bi mogla, da
se odvije: do te mere je ona nesvesna injenice da je lik,
odnosno, da moe imati ivot, odreen i ukorenjen, as
za asom, u svakom postupku i svakoj rei.
Ona dolazi s drugim likovima na pozornicu, ali ne
shvatajui ta se od nje trai. Oigledno misli da ta mah
nita udnja za ivotom kojom su obuzeti njen mu i nje
na erka i zbog koje se i ona obrela na pozornici, nije
nita drugo do jedna od onih nerazumljivih nastranosti
tog oveka, namuenog i ujedno muitelja, i uasno,
uasno, neki ponovni, neobjanjivi nastup ponosa one
sirote zabludele devojke. U potpunosti je pasivna. Zbi
vanja u njenom ivotu i znaaj koji su oni poprimili u
njenim oima, njen karakter, sve su to stvari koje sazna
jemo iz tuih rei i koje ona samo jednom osporava, u
trenutku kada se u njoj budi majinski nagon, i to kako
bi razjasnila da nije elela da napusti ni sina niti mua;
jer joj je sin oduzet, a mu ju je primorao da ga napusti.
- 16 -

Ali ona samo koriguje injenice: niti ta zna, niti ta se

bi objanjava.
Ukratko, ona je priroda. Priroda oliena u figuri
majke.
Ovaj lik mi je pruio jedno dotad nepoznato zado
voljstvo, koje ne bih smeo da prenebregnem. Gotovo
svi moji kritiari, umesto da ga po obiaju definiu kao
neljudski to je, kako izgleda, neizbena karakteri
stika svih mojih likova, bez razlike bili su tako blago
nakloni da primete, sa istinskim zadovoljstvom, da je
iz moje mate napokon izala jedna veoma ljudska figu
ra. Ovu pohvalu tumaim na sledei nain: budui da je
moja sirota Majka u potpunosti vezana za svoj prirodni
poloaj Majke, liena svake duhovnosti, odnosno, da je
gotovo komad mesa koji u potpunosti ivi samo u svo
joj funkciji raanja, dojenja, brige i ljubavi prema svom
potomstvu, bez i najmanje potrebe da uposli mozak, ona
je olienje ljudskosti. Nesumnjivo je tako, jer, kako
izgleda, u ljudskom organizmu nema nieg izlinijeg od
duha.
Ali kritiari su, izmeu ostalog i ovom pohvalom,
eleli da se ratosiljaju Majke, ne potrudivi se da zavire
u sutinu poetskih vrednosti koje ovaj lik odraava.
Veoma ljudska figura, da, jer je liena duha, od
nosno, nesvesna onoga to jeste ili, pak, liena prave
potrebe da to sebi objasni. Meutim, injenica da nije
svesna da je lice, jo uvek ne znai da to nije. U tome
je njena drama, u ovoj mojoj komediji. A najoigledniji
dokaz te drame lei u onom njenom poviku Direktoru
- 17 -

drame, koji joj ukazuje na to da se sve ve dogodilo i da

stoga nema razloga da roni nove suze: Ne, dogaa se
sad, dogaa se uvek! Moj oaj nije odglumljen, gospo
dine! Ja sam iva i prisutna, uvek, u svakom trenutku
svoga oaja, koji je uvek iznova iv i prisutan. Ona to
osea, bez prave svesti, odnosno kao neto neobjanji
vo: ali to osea s takvom estinom da ni na trenutak ne
pomilja da je to neto to bi trebalo da objasni, bilo sebi
ili drugima. Osea i taka. Osea kao patnju, i tu patnju
neposredno iskazuje. Na taj nain se u njoj oituje oka
menjenost njenog ivota u jednoj formi, to, na sasvim
drugaiji nain, proganja Oca i Pastorku. Oni su duh,
ona priroda: duh se buni protiv prirode ili, pak, nasto
ji, koliko moe, da je iskoristi; priroda trpi zbog toga,
ukoliko ne dobija podsticaj od ula.
Imanentni sukob izmeu ivotnog kretanja i forme
jeste neumitni uslov ne samo duhovnog, ve i prirodnog
ustrojstva. ivot koji se umestio, kako bi postojao, u na
telesni oblik, malo-pomalo razara svoj oblik. Patnja ove
umetene prirode jeste neprestano i nepovratno stare
nje naeg tela. Majina patnja je na isti nain pasivna
i veita. Prikazan posredstvom tri lica, potkrepljen sa
tri razliite i istovremene drame, taj imanentni sukob
u ovoj komediji nalazi svoj najcelovitiji izraz. tavi
e, Majka, u onom svom poviku upuenom Direktoru
drame, obznanjuje ak i specifinu vrednost umetni
ke forme: forme koja ne sadri i ne unitava njen i
vot, i koju ivot ne troi. Ako bi Otac i Pastorka hiljadu
puta zaredom ponovili svoju scenu, taj povik bi, uvek
- 18 -

u istom asu, u trenutku u kojem se ivot umetnikog

dela njime nepobitno potvruje, uvek iznova odjeknuo:
nepromenjen i nepromenljiv u svojoj formi, ali ne kao
kakvo mehaniko opetovanje, ne kao neminovno pona
vljanje spoljnih nunosti, ve, svaki put, iv i kao nov,
tako iznenadno roen, zauvek: iv balsamovan u svojoj
neprolaznoj formi. Tako isto se, svaki put, kada otvori
mo knjigu, susreemo sa ivom Franeskom koja Dan
teu ispoveda svoj slatki greh; i ako hiljadu puta zaredom
proitamo taj pasus, Franeska e hiljadu puta zaredom
ponoviti te iste rei, nikada ih ne ponavljajui mehani
ki, ve kao da ih izgovara prvi put, sa tako ivim i ne
nadanim arom da e Dante svaki put od njih pretrnuti.
Sve to ivi, samim tim to ivi, ima formu, i upravo
stoga mora da umre: osim umetnikog dela, koje ivi
zauvek, budui da je forma.
Raanje jednog lika iz ljudske mate, raanje koje
je korak po ici razapetoj izmeu nitavila i venosti,
moe se odigrati i iznenadno, biti uslovljeno kakvom
nunou. U jednoj drami koja je tvorevina mate, po
treban nam je lik koji e uraditi ili rei neto to nam je
tog asa neophodno; i evo, taj lik je roen, i upravo je
onakav kakav treba da bude. Tako se meu onih est lica
raa Madam Pae, i to deluje kao udo, tavie, kao trik
na onoj realistino prikazanoj bini. Ali nije trik. Roenje
je stvarno, novi lik je iv ne zato to je ve bio iv, ve
zato to je sreno roen, ba kao to i zahteva njegovo
svojstvo lika, da tako kaemo nunog. Iz tog razloga
se dogodio izvestan rez, iznenadna promena plana real
- 19 -

nosti na sceni, jer se jedan lik na taj nain moe roditi

samo u pesnikovoj mati, a svakako ne na pozorinim
daskama. Promenio sam iznenada scenu, a da to niko
nije ni primetio: u tom trenutku sam je ponovo primio u
okrilje svoje mate ne uklanjajui je pogledima gledala
ca; odnosno, prikazao sam im, umesto pozornice, svoju
matu u trenutku stvaralakog pregnua, u obliku same
pozornice. Iznenadno i neuhvatljivo prenoenje neke
pojave s jednog plana realnosti na drugi jeste udo po
put onih koje poini Svetac kada pomeri svoj kip, koji u
tom trenutku zasigurno vie nije ni od drveta niti od ka
mena; ali to nije proizvoljno udo. Ta pozornica, izme
u ostalog i zato to se na njoj odvija izmatana realnost
ovih est lica, vie ne postoji sama po sebi kao nepobit
na i nepromenljiva injenica, kao to nita u ovoj kome
diji nije unapred odreeno niti dato: sve se na licu mesta
gradi, sve se kree, sve je pokuaj bez pripreme. ak
se i plan realnosti tog mesta, na kojem se neprekidno
preobraava ovaj bezoblini ivot koji ezne za svojom
formom, na taj nain spontano pomera. Kada mi je palo
na pamet da u tom trenutku na pozornici treba da se rodi
Madam Pae, osetio sam da to mogu da uinim i uinio
sam; da sam kojim sluajem naslutio da e to roenje,
neujno i gotovo neprimetno, u trenutku dovesti u pita
nje i preokrenuti plan realnosti scene, to svakako ne bih
uinio, jer bi me obeshrabrila njegova prividna nelogi
nost. I tako bih pogubno razorio lepotu svoga dela, od
ega me je spasio moj gorljivi duh: jer, nasuprot jednoj
lanoj logikoj pojavi, to izmatano roenje je potkre
- 20 -

pljeno istinskom nunou koja je u tajanstvenoj organ

skoj sprezi sa itavim ivotom ovoga dela.
A ako mi sad neko kae da ono nema onu vrednost
koju bi trebalo da ima, jer njegova izraajnost nije ujed
naena ve haotina, jer je romantiarsko, ja na to mogu
samo da se nasmejem.
Shvatam zato mi je to zamereno. Zato to se, u mo
me delu, radnja drame u kojoj uestvuju est lica ne raz
vija postepeno ve deluje kao ispremetana: njen tok nije
logian, ne postoji povezanost dogaaja. To je sasvim
tano. ak ni kada bih ga sveom traio, ne bih uspeo
da naem zbrkaniji, bizarniji, proizvoljniji i zamreniji,
odnosno romantiniji nain da prikaem dramu u ko
joj uestvuju est lica. To je sasvim tano, ali ja uopte
nisam prikazao tu dramu: ve jednu sasvim drugu i
neu vie ponavljati koju! u kojoj se, meu mnogim
lepim stvarima koje svako prema svom ukusu moe da
nae, krije upravo jedna suptilna satira na romantiarski
prosede; u tih mojih est lica koja se s toliko ara upinju
da jedni druge nadmae u ulozi koju svako od njih ima
u tamo nekoj drami, dok ih ja prikazujem kao likove
neke sasvim druge komedije koje oni nisu ni svesni, ni
ti pretpostavljaju da uopte postoji, tako da su njihove
rasplamsane strasti, inae svojstvene romantiarskom
postupku, sagledane kroz jednu humoristinu prizmu,
neutemeljene. A drama ovih lica, koja nije prikazana
onako kako bi doista bila prikazana da ju je moja mata
prihvatila, ve ovako, kao odbaena drama, nije mogla
da opstane u mome delu osim kao situacija, i u izve
- 21 -

snoj razradi, i nije mogla da se iskae osim u naznaka

ma, uzburkano i hirovito, u silovitim odbljescima, hao
tino: uz prekide, zastranjenja, protivrenosti, pa ak i
poricanje, od strane jednog od svojih lica, dok je druga
dva lica ak i ne proivljuju.
I doista, postoji jedan lik onaj koji porie dramu
koja ga ini likom, Sin koji sav svoj znaaj i vred
nost crpi ne toliko iz injenice da je lik u komediji koju
treba izvesti premda se ona gotovo i ne oituje kao
takva ve iz naina kako sam ga ja prikazao. On je,
zapravo, jedini koji ivi iskljuivo kao lice u potrazi
za stvaraocem; jedino to stvaralac koga on trai nije
dramski pisac. ak ni to ne bi moglo biti drugaije; po
naanje lica je onoliko u skladu s mojom idejom, koliko
je logino da u datoj situaciji izaziva veu konfuziju i
pometnju i postaje jo jedan motiv romantiarskog kon
trasta.
Ali ja sam morao da prikaem upravo taj haos, or
ganski i priroen; a prikazivati haos uopte ne znai
prikazivati na haotian nain, to jest, romantiarski. A
dokaz da je moje ostvarenje daleko od konfuznog, tavi
e, da je veoma razumljivo, jednostavno i uravnoteeno,
lei u injenici da gledaoci irom sveta s lakoom sagle
davaju njegov zaplet, karaktere, fantastine i realistine
planove, kao i one dramatine i komine, i da se, onom
ko je pronicljiviji, ukazuju nesvakidanje vrednosti koje
ono saima.
Velike su jezike prepreke meu ljudima, ako takve
kritike nalaze rei da se iskau. Toliko velike, koliko je
- 22 -

savren unutranji zakon reda koji, budui da sam se u

potpunosti njemu povinovao, ini klasinim i karakteri
stinim moje delo, i obezvreuje svaku re koja ga pro
glaava kao neuspelo. Kada sam, uistinu, naoigled svi
ju konano shvatio da se ivot ne moe stvoriti vetaki
i da drama est lica, liena pisca koji bi je potvrdio u
svojoj svesti, ne moe biti prikazana, na podsticaj Di
rektora drame koji bez imalo suptilnosti nastoji da sazna
ta se na kraju dogodilo, Sin e ispripovedati tu traginu
zavrnicu, iznosei itav niz konkretnih detalja, oduzi
majui joj time smisao, te stoga i potrebu da bude ispri
ana ljudskim glasom, zavrnicu koja e se, ogoljena,
uzaludna, oburvati na scenu, uz prasak pitolja, uruivi
i rasprivi jalovi pokuaj est lica i glumaca, iza kojeg
prividno ne stoji pregnue pisca.
Dok se pisac, u meuvremenu, bez njihovog znanja,
posmatrajui izdaleka taj njihov pokuaj, pobrinuo da
sa njim i od njega stvori svoje delo.
L.P.

- 23 -