1.

Novalis Himne noi

Ima li ivog, ulima obdarenog bia a da vie sviju udesnih pojava u prostranstvu koje se stere oko njega - ne voli
sveoaravajuu svetlost? Sa njenim bojama, njezinim zracima i talasima; njenom blagom sveprisutnou, u vidu
dana to se budi? Kao najprisnijom duom ivota die njome ispolinski svet sazvea, to nema stanka ni poinka
plivajui i poigravajui po njezinoj plavoj puini - die njome svetlucavi kamen u svom venom pokoju, u sebe
utonula biljka to upija sokove, i divlja, uzjarena, mnogolika zver - a pre svega prekrasni stranac umnih oiju,
lelujava koraka i neno sklopljenih usana, bogatih zvucima. Kao kakav kralj zemaljske prirode, ona poklikuje svakoj
sili da se bezbroj puta preobraava, sklapa i rastura beskonane saveze, svojim nebeskim likom zaogre svako
zemaljsko bie. Njena prisutnost jedina otkriva udesno velianstveno svetskih carstava.
Ali ja se okreem na drugu stranu, ka svetoj, neizrecivoj, tajanstvenoj noi. Daleko je ostao svet - potonuo u
duboku grobnicu - pusto je i samotno mesto gde se nalazio. Duinim strunama provejava duboka seta. elim da
utonem u kapljicu rose i da se pomeam s pepelom. Daljine seanja, elje mladosti, snovi detinjstva, kratkotrajne
radosti i uzaludna nadanja celoga dugog ivota - sve to nailazi u sivoj odei, kao veernje magle po zalasku sunca. U
drugim prostranstvima je svetlost razapela vesele adore. Zar se nikad nee vratiti svojoj deci, koja je iekuju sa
verom nevinosti?
ta to najednom navire pod srcem, tako prepuno slutnje, i usisava meki vazduh sete? Da li se mi i tebi
dopadamo, noi tamna? ta to skriva pod svojim platom, ta je to to mi nevidljivo i silno prianja uz duu?
Skupocen melem kaplje iz tvoje ruke, iz pregrti makova cvea. Ti podie oteala krila due. Oseamo da nas
potresa neto tamno i neizrecivo - radosno uplaen vidim kako se nad mene blago i pobono nadnosi jedno ozbiljno
lice, koje ispod beskrajno spletenih uvojaka majke pokazuje ljupku mladost. Kako mi se siromana i detinjasta sad
ini svetlost - kako prijatan i blagosloven rastanak sa danom. Dakle samo zato to no odvraa od tebe sluge tvoje,
samo zato si po irinama prostora posejala blistave lopte, da bi oglaavale tvoju svemo - tvoj povratak - u vreme
kad si udaljena. Nebesnije od onih sjajnih zvezda ine nam se beskonane oi koje je no otvorila u nama. One vide
dalje no to su i najblee meu onim bezbrojnim vojskama - ne oseajui potrebu za svetlou one proziru dubine
due koja voli - i to ispunjava neizrecivom slau jedan jo vii prostor. Slava carici sveta, uzvienoj navestilji svetih
prostora, zatitnici blaene ljubavi - ona te alje k meni - nena dragano - preljupko sunce noi - ja sada bdim - jer
tvoj sam i svoj sam u isti mah - tvoj glas mi je no pretvorio u ivot - nainila si me ovekom - izgaraj mi telo
plamenom duhova, da se, vazduast, prisnije spojim s tobom, i da onda veito traje svadbena no.
. 1800. ,
, .
: ,
(= ). ,
(, , ).

 . .
. .
: 1) - ;
, ( 1799. 1800.) 2) - - ;
( 1800.)
:

( )

(The Complaint or Night Thoughts)

( )

1797. , 15- . .
,
. .
6. , : .
. . .
. 5.
. .
, .
. .
( 8 ),
. , , , .
, .
- ,
. .

 . ,
r
.
Jednom, kad sam lio gorke suze, kad mi se nada gubila rastvorena u bolu, i kad sam stajao usamljen na golom
breuljku, koji je oblije moga ivota sakrivao u uzan, mraan prostor - usamljen kako jo nijedan usamljenik nije
bio, gonjen neizrecivim strahom - bez snage, preobraen samo jo u misao o bedi; i kad sam se osvrtao za pomo, ne
mogui ni napred ni natrag, s beskrajnom enjom se hvatajui ivota koji je beao i gasio se: - iz plavoh daljina - sa
vrhunaca mojega starog blaenstva naie pljusak sutona - i najednom se prekide veza roenja - okov svetlosti.
Pobee zemaljska divota i moja tuga sa njom - otee seta u neki nov, nedokuiv svet - ti si se spustila na mene, ti
nono ozdravljenje, nebesni snu - predeo se blago uzdigao; nad predelom je lebdeo moj razreeni, novoroeni duh.
Breuljak se pretvorio u oblak praine - kroz oblak sam video draganine preobraene crte lica. U njezinim oima
poivala je venost - uzeh je za ruke, i od suza se naini blistava, nerazorljiva veza. Hiljade godina su promicale
mimo nas u daljinu, poput oluja. Obisnut o njezin vrat, lio sam zanosne suze u pozdrav novome ivotu. Bio je to
prvi, jedini san - i tek od tada oseam veitu, nepromenljivu veru u nebo noi i u njegovu svetlost, draganu.
4.

Sada znam kada e biti poslednje jutro - kad svetlost ne bude vie rasterivala no i ljubav - kad san bude veit,
samo jedno jedino neiscrpno snivanje. Oseam u sebi nebeski umor. Daleko mi je i zamorno postalo hodoae ka
Svetom grobu, tegoban krst. Kristalni slap, koji neprimetljiv za obina ula izvire u tamnom krilu breuljka, pred
ijim podnojem splanjava zemaljska plima: - ko je to okuao, ko je stajao gore na graninoj planini sveta i bacao
pogled preko u novu zemlju, u boravite noi - uistinu, taj se nee vratiti u svetsko vrljanje, u zemlju u kojoj
svetlost boravi u veitom nemiru.
On e gore sagraditi kolibe, kolibe mira, eznue i volee, gledae preko, dok ga najdrai meu svima
asovima ne povue u dubinu kladenaca - to je zemaljsko plivae gore, suzbijano olujama, ali to se posvetilo
dodirom ljubavi, to e rastvoreno tei skrivenim prolazima ka predelu na onoj strani, gde e se miris, sliti sa usnulim
ljubavima. Bodra svetlosti ti jo budi umornoga da poe na rad - uliva mi radostan ivot, ali nee me odmamiti od
mahovinom obraslog spomenika seanja. Rado u zamahnuti vrednim rukama, obazreti se svuda gde sam ti potreban
- veliau sve veleleplje tvojega sjaja - neumorno u pratiti lepi sklop tvoga vetakog dela - rado u posmatrati
mudri hod tvoga ogromnog blistavog asovnika - dokuivati ravnomerje snaga i pravila udesne igre bezbrojnih
prostranstava i njihovih vremena. Ali srce e moje u potaji ostati verno noi, i ljubavi tvoriteljki, keri njezinoj.
Moe li mi ti pokazati neko srce koje bi bilo veito verno? Ima li tvoje sunce ljubazne oi koje e me poznati? Da li
tvoje zvezde prihvataju ruku koja ite? Uzvraaju li mi nean stisak i re tepanja? Da li si je ti ukrasila bojama i
tananim crtama - ili je pak ona tvome ukrasu pridala vii i drai znaaj? Moe li tvoj ivot pruiti neku slast i neko
uivanje koje bi nadmaili ushienja smrti? Zar sve to nas oduevljava nema boju noi? Ona te nosi kao majka i
njoj zahvaljuje za sve svoje velianstveno. Rasula bi se u sebi samoj - u beskrajnom prostoru bi se rasturila, da te

ona nije drala, da te ona nije vezivala, te si se zagrejala i plamtei stvorila svet. Uistinu, ja sam bio pre no to so ti
bila - majka me je poslala zajedno s mojom braom i sestrama da naselim tvoj svet, da ga posvetim ljubavlju, da
postane spomenik koji e veno biti posmatran - da ga zasadim cveem to ne vene. Jo nisu sazrele ove boanske
misli - Jo je malo tragova naeg otkrivenja. - Jednom e tvoj asovnik pokazati konac vremena, i onda e postati
kao to smo i mi, i prepuna enje i strasti, ugasie se i umreti. U sebi oseam kraj tvoje radinosti - nebesnu
slobodu, blaen povratak. Obuzet divljim bolovima, saznajem tvoje udaljavanje od naeg zaviaja, tvoj otpor prema
starom, velianstvenom nebu. Uzalud su tvoja jarost i tvoj bes. Nesagorljiv stoji krst - pobedna zastava naeg roda.

Prei u preko,
i svaki jad
povod za milje
bie mi tad.
Slobodan biujo koji danleau dragoj
u krilu pjan.
Beskrajan ivot
u meni vri;
gledam odozgo
gde ili ti.
Kraj onog brega
trne tvoj sjaj prohladna senka
donosi raj.
Snano me, dragi,
ti upij sad,
jer poinku sam,
ljubavi rad.
Val smrti je blizu