U svom do sada najstrastvenijem i najneobinijem romanu Pol Oster prema asopisu The Observer jedan od najveih amerikih romanopisaca

dananjice - na briljantan nain stvara priu o sazrevanju mladog oveka.

U delima Pola Ostera, istina (ma kakva ona bila) uvek je smetena negde u
prostoru izmeu rei; u ovom romanu, taj prostor je posebno irok.
The Telegraph
Oster je sjajan u osvetljavanju procesa otkrivanja samog sebe, i suptilnih
naina na koje se predajemo onima koji nas zavode, obmanjuju i
ostavljaju.
NPR Books

Fotografija
Jovan eki

Pol Oster

NEVIDLJIVI
Prevod s engleskog
Ivana uri-Paunovi

Geopoetika
izdavatvo

Naslov originala:
Paul Auster
Invisible

S njim sam se prvi put rukovao u prolee 1967. Bio sam tada student
druge godine na Univerzitetu Kolumbija, neznalica, gladan knjiga, uveren
(ili u zabludi) da u jednoga dana biti dovoljno dobar da se nazovem
pesnikom, i zbog toga to sam itao poeziju, ve sam se bio susreo s
njegovim imenjakom u Danteovom paklu, s mrtvacem koji se unja po
zavrnim stihovima 28. pevanja Pakla. Bertran de Born, provansalski
pesnik iz dvanaestog veka, koji svoju odseenu glavu dri za kosu njiui je
tamo-amo kao svetiljku - jedan je, svakako, od najgrotesknijih prizora u tom
ukorienom popisu halucinacija i muka. Dante je bio vatreni pristalica De
Bornovog pisanja, ali ga je na veno prokletstvo osudio zbog toga to je
savetovao princa Anrija da se pobuni protiv svog oca, kralja Anrija II, i
zbog toga to je De Born izazvao raskol izmeu oca i sina i pretvorio ih u
neprijatelje, Danteovo ingeniozno reenje bilo je da De Borna samog podeli.
Otud telo bez glave koje tuno tumara podzemnim svetom i pita putujueg
Firentinca moe li bilo koji bol biti vei od njegovog.
Kada se predstavio kao Rudolf Born, istog trena pomislio sam na pesnika.
Imate li neke veze s Bertranom? upitao sam ga.
Ah, s onim jadnikom koji je izgubio glavu, rekao je. Moda, ali bojim se
da je to malo verovatno. Nemam de. Za to morate biti plemenitog roda, a ja,
iskren da budem, plemenit svakako nisam.
Ne seam se zbog ega sam se zatekao na tom mestu. Verovatno me je
neko pozvao da poemo, ali ko, to mi je odavno iilelo iz seanja. Ne
seam se ni gde se zabava odravala - u severnom ili junom delu grada, u
stanu ili preureenom potkrovlju - kao ni svojih razloga da taj poziv uopte
prihvatim, poto sam u to vreme nastojao da se klonim masovnijih
okupljanja. Odbijali su me amor raseretane gomile i neprijatnost koju sam
oseao zbog stidljivosti u prisustvu nepoznatih ljudi. Ali te noi sam, bez
objanjenja, pristao i poao sa svojim zaboravljenim prijateljem, ta god da
je bilo to kuda me je poveo.
Neega se, ipak, seam: u jednom trenutku veeri, zatekao sam se sam u

uglu prostorije. Puio sam cigaretu i posmatrao ljude, desetine i desetine

mladih tela sabijenih unutar tog prostora, sluao sam uskovitlanu huku rei i
smeha, pitavi se ta ja, pobogu, tu radim, i nije li moda vreme da krenem.
S moje leve strane, na radijatoru, stajala je pepeljara, i kada sam se okrenuo
da otresem pepeo, video sam da je, prepunu opuaka, u ruci dri neki
ovek. Njih dvoje, mukarac i ena, upravo su bili seli na radijator a da ih
nisam ni primetio. Bili su stariji od mene, stariji, bez sumnje, od bilo koga u
toj prostoriji - njemu je bilo oko trideset pet, dok je ona bila u kasnim
dvadesetim ili ranim tridesetim.
inili su neskladan par, tako mi je delovalo: Born u izguvanom, pomalo
prljavom belom lanenom odelu, s podjednako izguvanom belom kouljom
ispod sakoa, dok je ena (ispostavie se da se zove Margo) bila sva u
crnom. Kad sam mu zahvalio na pepeljari, njegovo nema na emu, uz utiv
naklon, odalo je tek primetan trag stranog akcenta. Francuskog ili
nemakog, nisam mogao da odredim, poto mu je engleski bio bezmalo
savren. ta sam jo primetio u tim prvim trenucima? Bledu kou,
nepodianu rikastu kosu (krau nego kod veine mukaraca u to vreme),
iroko, lepo lice, na kome se nita posebno nije isticalo (bilo je nekako
opte, generiko, lice nevidljivo u bilo kakvoj gomili), i postojan pogled
smeih oiju, prodoran pogled oveka koji kao da se niega ne plai. Ni
mrav, ni krupan, ni nizak, ni visok, ali i pored toga, bio je neko ko odaje
utisak fizike snage, moda zbog snanih ruku. to se tie Margo, ona je
sedela sasvim nepomino, zurila je ispred sebe kao da joj je glavna misija u
ivotu da izgleda kao neko ko se dosauje. Ali, bila je privlana, meni,
dvadesetogodinjaku, veoma privlana, sa svojom crnom kosom, crnom
rolkom, crnom mini-suknjom, crnim konim izmama i tekom crnom
minkom oko krupnih zelenih oiju. Verovatno bi ispravno bilo rei da nije
bila lepotica ve pre simulakrum lepotice, kao da su stil i prefinjenost njene
pojave odraavali enski ideal tog doba.
Born je rekao kako su se on i Margo upravo spremali da pou, a onda su
primetili mene kako stojim sam, u uglu, i zbog toga to sam izgledao toliko
tuno, odluili su da mi priu i oraspoloe me - tek da bi bili sigurni da
neu sam sebi prerezati grlo. Zaista nisam znao kako da protumaim ove
rei. Da li me ovaj ovek vrea, pitao sam se, ili pokuava da bude iskreno

ljubazan prema izgubljenom neznancu? Same Bornove rei delovale su

nekako razigrano i razoruavajue, ali njegov pogled, dok ih je izgovarao,
bio je hladan i odsutan, i nisam mogao da ne pomislim kako me iskuava i
ismeva iz meni sasvim nepoznatih razloga.
Slegnuo sam ramenima, nasmeio mu se, i kazao: Verovali ili ne,
provodim se kao nikad u ivotu.
Tada je ustao, rukovao se sa mnom, i rekao mi svoje ime. Posle mog
pitanja o Bertranu de Bornu upoznao me je sa Margo, koja mi se bez rei
nasmeila i vratila svom zurenju u prazno.
Sudei prema tvojim godinama i poznavanju opskurnih pesnika,
pretpostavljam da si student. Student knjievnosti, bez sumnje. NYU ili
Kolumbija?
Kolumbija.
Kolumbija, uzdahnuo je. Kakvo sumorno mesto.
Znate univerzitet?
Predajem na Fakultetu za meunarodne odnose od septembra. Gostujui
profesor s ugovorom na godinu dana. Na sreu, sada je april, tako da se
vraam u Pariz za dva meseca.
Znai, Francuz ste?
Spletom okolnosti, sklonou i pasoem. Roenjem sam vajcarac.
Francuski vajcarac ili nemaki vajcarac? U vaem glasu ujem pomalo
od oba.
Born pucnu jezikom o nepce pa me pogleda pravo u oi. Ima osetljivo
uho, kazao je. Zapravo, ja sam i jedno i drugo - proizvod majke Nemice i
oca Francuza. Odrastao sam naizmenino govorei ta dva jezika.
Nesiguran u to ta bih dalje rekao, zastao sam za trenutak, a zatim sam mu
uputio neutralno pitanje: A ta predajete na naem neveselom univerzitetu?
Propast.
To je prilino iroka oblast, zar ne?
Preciznije i ue, predajem o propasti francuskog kolonijalizma. Drim
kurs o gubitku Alira i jo jedan, o gubitku Indokine.
Taj simpatini rat koji smo nasledili od vas.
Nikada ne potcenjuj znaaj rata. Rat je najistiji, najverniji izraz ljudske
due.

Poinjete da zvuite kao na obezglavljeni pesnik.

Zar?
ini mi se da ga niste itali.
Nijednu re. Znam ga samo iz tog odlomka kod Dantea.
De Born je pisao dobre pesme, ak odline, ali koje su veoma potresale
itaoce.
Napisao je neke vrlo lepe ljubavne pesme i dirljivi lament posle smrti
princa Anrija, ali njegova stvarna tema, jedino prema emu se odnosio s
istinskom strau, bio je rat. U tome je potpuno uivao.
Shvatam, rekao je Born, uputivi mi ironian osmeh. ovek po mom
ukusu.
Govorim o oveku koji je uivao da gleda kako u borbi pucaju lobanje,
da gleda kako se zamkovi rue i pale, da posmatra mrtve nabodene na
koplja. Prave grozote, a De Born ne bi ni trepnuo. Sama pomisao na bojno
polje njega je ispunjavala sreom.
Pretpostavljam da te vojni poziv nimalo ne privlai.
Nimalo. Radije bih iao u zatvor nego da se borim u Vijetnamu.
A pod uslovom da izbegne i zatvor i vojsku, kakvi su ti planovi?
Nemam ih. Samo da nastavim s ovim to radim i da se nadam da u
uspeti u tome.
A to je?
Pisanje. Lepa umetnost vrljanja.
To sam i pomislio. Kada te je Margo ugledala s drugog kraja sobe, rekla
mi je: Pogledaj onog deaka tunih oiju i zamiljenog lica - kladim se da je
pesnik. I, jesi li pesnik?
Piem pesme, da. Kao i neke prikaze za Spektejtor.
Studentska uta tampa.
Negde se mora poeti.
Zanimljivo...
Ne naroito. Polovina ljudi koje poznajem ele da budu pisci.
Zato kae ele? Ako se time ve bavi, onda to nije u budunosti. To se
dogaa ve sada.
Zato to je jo uvek prerano da se vidi da li sam dobar ili ne.
Da li ti plaaju za to to pie?

Naravno da ne. To je studentski list.

Kad budu poeli da te plaaju, znae da valja.
Pre nego to sam uspeo da mu odgovorim, Born se okrenuo prema Margo
i potvrdio joj: Bila si u pravu, anele. Tvoj ovek je pesnik.
Margo je podigla pogled i prvi put progovorila, tekim stranim akcentom,
nepogreivo francuskim, nepristrasno me procenjujui: Ja sam uvek u
pravu. Do sada si to valjda shvatio, Rudolfe.
Pesnik, nastavio je Born i dalje se obraajui Margo, ponekad kritiar, a i
student sumornog utvrenja na brdu, to znai da nam je verovatno sused.
Ali nema ime. Barem ga ja nisam uo.
Voker, rekao sam shvativi da sam propustio da se predstavim kad smo
se rukovali. Adam Voker.
Adam Voker, ponovio je Born poto se okrenuo od Margo ka meni,
uputivi mi jo jedan zagonetan osmeh. Dobro, solidno ameriko ime. Tako
snano, jednostavno i pouzdano. Adam Voker. Usamljeni lovac na ucenjene
glave iz vesterna u sinemaskopu, koji se unja kroz pustinju na svom
smeem atu, naoruan samarom i revolverom. Ili ak hirurg u sapunskoj
operi, ispravan do sri, tragino zaljubljen u dve ene istovremeno.
Samo vam se tako ini, ali u Americi nita nije solidno. To prezime je
dobio moj deda kada se 1900. iskrcao na ostrvo Elis. Emigrantske vlasti su,
naime, smatrale da s prezimenom Volinkski nee biti lako izai na kraj, pa
su ga promenile u Voker.
Kakva zemlja, ree Born. Nepismeni slubenici prostim potezom pera
oveka liavaju njegovog identiteta.
Ne identiteta, rekao sam, samo prezimena. Deda je kao koer mesar radio
na Louer ist sajdu trideset godina.
Bilo je tu posle jo kojeega, mnogo vie, dobar sat prie koja je vrludala
od teme do teme. Vijetnam i narastajui antiratni protesti. Razlike izmeu
Njujorka i Pariza. Kenedijevo ubistvo. Ameriki embargo na trgovinu s
Kubom. Ne, nisu to bile line teme, ali Born je imao vrste stavove o
svemu, potpuno lude, neortodoksne stavove, i poto ih je plasirao nekako
polupodrugljivo, lukavo snishodljivo, nisam znao da li misli ozbiljno ili ne.
U pojedinim trenucima zvuao je kao razjareni desniar, u drugim, opet, kao
anarhista koji se sprema da baci bombu. Pitao sam se da li pokuava da me

isprovocira, ili je ovo za njega bilo normalno, uobiajeni nain zabave

subotom uvee. U meuvremenu, zagonetna Margo se podigla sa svog
mesta na radijatoru da bi se ogrebala za cigaretu od mene, i potom je ostala
da stoji, vrlo malo se ukljuivala u razgovor, zapravo, gotovo da uopte nije
progovarala, samo me je paljivo posmatrala svaki put kad bih progovorio,
nije skidala pogled, od znatielje nije ni treptala, kao dete. Priznajem da
sam uivao dok me je gledala, ak i ako sam se zbog toga malo vrpoljio.
Bilo je neeg blago erotskog u tome, shvatio sam, ali tada nisam bio
dovoljno iskusan da bih znao da li mi time alje signale, ili me gleda samo
gledanja radi. Istina je da nikada do tada nisam sreo takve ljude, i zbog toga
to su bili tako neobini, to smo due razgovarali, to su mi se vie inili
nestvarnijima - kao da su likovi u prii koja se odvija u mojoj glavi.
Ne seam se ta smo pili, ali ako je ta urka bila nalik svim drugim na
koje sam odlazio otkad sam se obreo u Njujorku, tu je moralo biti velikih
koliina jeftinog crnog vina i nepresunih zaliha plastinih aa, to znai da
smo, kako je razgovor odmicao, postajali sve pijaniji. Voleo bih da mogu
da iakam jo detalja iz te prie, ali 1967. je prola odavno i, koliko god
se upinjao da pronaem rei i pokrete, neuhvatljive nijanse tog prvog
susreta s Bornom, uglavnom zavrim u orsokaku. Born koji zavlai ruku u
unutranji dep svog lanenog sakoa, recimo, i iz njega vadi dopola
popuenu cigaru, koju zatim pripaljuje i obavetava me kako je re o
montekristu, najboljoj od svih kubanskih cigara - tada, a i sada,
zabranjenoj u Americi - koju je uspeo da nabavi preko linih veza s nekim
ko je radio u francuskoj ambasadi u Vaingtonu. Onda je nastavio s
nekoliko pohvalnih rei o Kastru - isti ovek koji je trenutak ranije branio
Donsona, Maknamaru i Vestmorlenda zbog njihove herojske borbe protiv
komunizma u Vijetnamu. Seam se da mi je bio smean taj prizor
ljampavog politikologa koji vadi dopola popuenu cigaru i kako sam mu
rekao da me podsea na vlasnika plantae kafe u Junoj Americi koji je
skrenuo pameu posle toliko godina provedenih u dungli. Born se na to
nasmejao, uzgred dodavi da to i nije daleko od istine, poto je dobar deo
detinjstva proveo u Gvatemali. Ipak, kada sam ga zamolio da mi kae neto
vie o tome, odbio je rekavi: neki drugi put.
Ispriau ti celu priu, rekao je, na nekom manje bunom mestu. itavu

priu o svom neverovatnom ivotu, do sada. Videete, gospodine Voker.

Jednoga dana vi ete napisati moju biografiju. To vam garantujem.
Bornova cigara, tada, i moja uloga budueg Bozvela, ali i slika Margo
koja mi dodiruje lice desnom rukom i apue: Budi dobar prema sebi. To je
moralo biti ve pred kraj, kada je trebalo da poemo, ili kada smo ve sili,
ali u seanju nemam nita o tome da smo otili, ili da sam se pozdravio s
njima. Sve je to nestalo, izbrisano u proteklih etrdeset godina. Oni su bili
dvoje stranaca koje sam sreo na bunoj zabavi jednog prolea u Njujorku
moje mladosti, Njujorku koji vie ne postoji, i to bi bilo to. Moda greim,
ali prilino sam siguran u to da nismo razmenili brojeve telefona.
Pretpostavio sam da ih nikada vie neu sresti. Born je predavao na
Kolumbiji ve sedam meseci, pa ako nam se do tada putevi nisu ukrstili,
nije mi delovalo verovatno da u sada tek tako naleteti na njega. Ali, kod
stvarnih dogaaja anse se ne raunaju, i samo zato to je neverovatno da
neto moe da se desi, ne znai i da nee. Dva dana posle zabave, posle
poslednjeg predavanja, uao sam u bar Vest end u nadi da u u njemu
sresti nekoga od svojih prijatelja. Vest end je bio zaputena, memljiva
rupa, s neto preko deset stolova i separea, prostranim, ovalnim ankom u
sredini prednje prostorije i delom gde su se prodavali loi obroci u
kafeterijskom stilu - mesto po mom ukusu, koje su poseivali studenti,
pijanci i redovni gosti iz kraja. Bilo je toplo, sunano popodne, i samim tim
unutra nije bilo mnogo ljudi. Dok sam kruio oko bara u potrazi za
poznatim licem, spazio sam Borna kako sedi u separeu u stranjem delu
lokala. itao je neke nemake novine (pigl, ini mi se), puio jednu od
svojih kubanskih cigara, i zanemarivao dopola punu au piva pred sobom.
Ponovo je nosio svoje belo odelo - ili moda neko drugo, poto je sako bio
istiji i manje izguvan od onog u subotu uvee - ali bele koulje vie nije
bilo, zamenjena je neim crvenim - tamne, jasne nijanse, izmeu terakot i
grimizne.
Zanimljivo, prvo to mi je palo na pamet bilo je da se okrenem i odem, da
mu se ne javim. Mislim da je ve na osnovu tog oklevanja moglo tota da
se zakljui, jer kao da sam ve tada shvatao da treba da se drim podalje
od Borna i da u, ako budem imao neke veze s njim, upasti u nepriliku.

Kako sam to znao? U njegovom drutvu sam proveo malo vie od sata, ali i
za to kratko vreme uspeo sam da osetim neto udno u vezi s njim, neto
blago odbojno. Ne poriem njegove dobre strane - njegov arm,
inteligenciju, humor - ali ispod svega toga isijavali su nekakva tama i
cinizam, koji su mi remetili ravnoteu, zbog kojih sam oseao da on nije
ovek kome se moe verovati. Da li bih imao drugaije miljenje o njemu
da nisam gajio prezir prema njegovim politikim stavovima? Nemogue je
rei. Sa svojim ocem sam se razilazio po skoro svim politikim pitanjima,
ali to me nije spreilo da ga doivljavam kao, u osnovi, dobrog oveka - ili
bar kao nekoga ko nije loa osoba. Ali, Born nije bio dobar. Bio je lucidan i
ekscentrian i nepredvidiv, a stav da je rat najistiji izraz ljudske due
automatski tu osobu izuzima iz pojma dobrote. Pa ak i da su te rei bile
gest, provokacija za jo jednog antimilitaristiki opredeljenog studenta da
uzvrati i odbaci svoj stav, ipak je to bilo perverzno.
Gospodine Voker, rekao je pogledavi me preko novina i pokazavi mi
rukom da mu se pridruim za stolom. Upravo vas sam eleo da vidim.
Mogao sam da smislim neki izgovor, da mu kaem da kasnim na
dogovoreni sastanak, ali nisam. To je drugi deo sloene jednaine koju
predstavlja moj odnos s Bornom. Koliko god podozriv da sam bio,
fascinirala me je ta tajanstvena, jedinstvena osoba, a injenica da se inio
iskreno obradovanim to me vidi samo je dodatno potpalila plamen moje
tatine - tog nevidljivog kodia samopotovanja i ambicije koji se krka u
svakome od nas. Kakve god ograde da sam prema njemu imao, koje god da
su bile sumnje koje sam prema njemu gajio, nisam mogao da suspregnem
elju da mu se dopadnem, da pomisli da sam neto vie od prosenog
vrednog amerikog studenta, da uvidi potencijal koji sam u sebi nosio, ali u
koji sam sumnjao devet od deset minuta svog ivota u budnom stanju.
im sam skliznuo na sedite separea, Born me pogleda, otpuhne velik
oblak dima svoje cigare i nasmei se. Ostavio si dobar utisak na Margo one
veeri, kazao je.
I ona je na mene ostavila dobar utisak, odgovorio sam.
Primetio si da ona ne govori mnogo.
Engleski joj i nije toliko dobar. Teko je izraavati se na jeziku koji ti
zadaje muke.

Francuski govori sasvim teno, ali ni na francuskom ne pria mnogo.

Pa, nije sve u reima.
Neobian komentar za oveka koji zamilja da postane pisac.
Govorim o Margo.
Da, Margo. Tano. to me dovodi do onoga to elim da kaem. ena
sklona dugim utanjima, a na povratku kui sa te subotnje zabave nije
mogla da prestane da pria.
Zanimljivo, kazao sam, nesiguran u to kuda ovaj razgovor vodi. A ta joj
je to razvezalo jezik?
Ti, deko moj. Zaista si joj se dopao, ali isto tako mora znati da se
veoma zabrinula.
Zabrinula? Zato bi se, pobogu, zabrinula? Pa, ona me i ne poznaje.
Tano. Ali, uvrtela je sebi u glavu da ima krajnje neizvesnu budunost.
Niko nema izvesnu budunost. Pogotovo ameriki mukarci u ranim
dvadesetim, kao to i sami znate. Ali dok god sam na studijama, ne mogu
me regrutovati dok ne diplomiram. Ne bih ba da se kladim, ali ima izgleda
da e se rat do tada zavriti.
I ne treba da se kladite, gospodine Voker. Taj malecki sukob e se
razvlaiti godinama.
Zapalio sam svoj esterfild i klimnuo glavom. Jednom da se i mi
sloimo oko neega.
U svakom sluaju, Margo nije mislila na Vijetnam. Istina, mogao bi da
zavri u zatvoru, ili se da vrati kui u sanduku za dve-tri godine - nije ona
o tome govorila. Ona misli da si ti suvie dobar za ovaj svet i da e te, zbog
toga, taj svet na kraju zdrobiti.
Nije mi jasno.
Misli da ti je potrebna pomo. Margo moda i nije najbri mozak
zapadnog sveta, ali ako sretne mladia koji za sebe kae da je pesnik, prvo
to joj padne na pamet jeste da e on umreti od gladi.
To je besmisleno. Nema ona pojma o emu pria.
Oprosti to u ti se suprotstaviti, ali kada sam te na zabavi pitao kakvi su
ti planovi, rekao si da ih nema. Izuzev te nebulozne ideje da pie poeziju,
naravno. Koliko pesnici zarauju, gospodine Voker?
Najee nita. Ako vam se posrei, tu i tamo e vam neko doturiti koju

paru.
Meni to lii na umiranje od gladi.
Nikada nisam rekao da mi je namera da ivim od pisanja poezije. Morau
da pronaem posao.
Kao na primer?
Teko je rei. Mogao bih da radim za neku izdavaku kuu ili da se
zaposlim u asopisu. Mogao bih da se bavim prevoenjem. Mogu da piem
lanke i prikaze. Od svega pomalo, ili u kombinovati razliite stvari. Jo
uvek je rano da se kae, ali dok se ne naem u toj situaciji, nema potrebe
da razbijam glavu unapred, zar ne?
Svialo se to tebi ili ne, ve si u toj situaciji. I to pre naui da se stara
o sebi, bolje e se snai.
Otkud ta iznenadna briga? Tek smo se upoznali, zato bi se vas ticalo ta
e biti sa mnom?
Zato to me je Margo zamolila da ti pomognem, a kako ona to vrlo retko
ini, smatram se poastvovanim da joj ispunim elju.
Zahvalite joj u moje ime, ali nema potrebe da se trudite. Mogu ja i sam da
se snaem.
Tvrdoglavac, znai? kazao je Born, spustio cigaru na rub pepeljare, a
potom se nagnuo napred, sve dok mu se lice nije nalo na svega nekoliko
centimetara od moga. Hoe da kae da, ako bih ti ponudio posao, ti bi ga
odbio?
Zavisi od toga kakav biste mi posao ponudili.
To ostaje da se vidi. Imam nekoliko ideja, ali jo uvek nisam doneo
odluku. Moda moe da mi pomogne.
Nisam siguran da razumem o emu govorite.
Otac mi je umro pre deset meseci, i desilo se da sam nasledio prilinu
sumu novca. Ne dovoljnu da kupim zamak ili avio-kompaniju, ali dovoljnu
da utiem na neku malu promenu u svetu. Naravno, mogao bih da te
angaujem da napie moju biografiju, ali za to je ipak prerano. Tek mi je
trideset esta, a ja ne mislim da je smisleno govoriti o neijem ivotu sve
dok ne zae u pedesete. ta bi to, onda, bilo? Razmiljao sam o tome da
osnujem izdavaku kuu, ali mislim da ne bih imao stomak za dugorono
planiranje koje takav posao podrazumeva. asopis mi se, s druge strane,

ini mnogo zabavnijim. Da izlazi meseno, moda i kvartalno, ali da bude

neto novo i smelo, publikacija koja e uskomeati duhove i izazivati
kontroverze svakim novim brojem. ta mislite o tome, gospodine Voker?
Da li bi vas zanimalo da radite u asopisu?
Naravno da bi. Jedino se pitam: zato ba ja? Za nekoliko meseci se
vraate u Francusku i pretpostavljam da govorite o francuskom asopisu.
Moj francuski nije lo, ali za to to je vama potrebno nije dovoljno dobar. A
pored toga, ja studiram u Njujorku. Ne mogu tek tako da se spakujem i
preselim.
Ko je pominjao preseljenje? Ko je pominjao bilo kakav asopis na
francuskom? Ako bih okupio dobru ameriku ekipu koja bi ovde vodila
poslove, mogao bih da dolazim samo povremeno da je proverim. Ali, u
osnovi, ne bih se uopte meao. Ne zanima me da sam ureujem asopis.
Imam svoj posao, svoju karijeru, i za to ne bih ni imao vremena. Moja
jedina odgovornost bila bi da ulaem novac - i da se nadam zaradi.
Vi ste politikolog, a ja student knjievnosti. Ako nameravate da pokrenete
politiki asopis, ne raunajte na mene. Na suprotnim smo stranama, i ako
bih pokuao da radim z vas, to bi bila propast. Ali, ako na umu imate
knjievni asopis, u tom sluaju kaem da. Veoma sam zainteresovan.
Samo zato to predajem meunarodne odnose i zato to piem o vladi i
javnom sektoru, ne znai da sam filistinac. Stalo mi je do umetnosti koliko i
vama, gospodine Voker, i ne bih vas pitao da li ste zainteresovani da radite
u asopisu ako to ne bi bio knjievni asopis.
Kako znate da bih umeo da se snaem?
Ne znam. Imam predoseaj.
To nema nikakvog smisla. Nudite mi posao, a niste proitali ni red onoga
to sam napisao.
Nije tano. Upravo sam jutros proitao etiri tvoje pesme u najnovijem
broju Kolumbija rivjua, i est lanaka u studentskom listu. Onaj o Melvilu
je naroito dobar, po mom miljenju. A pesmica o groblju me je ba
dirnula. Koliko jo neba iznad mene ima / Dok i ovo ne nestane.
Impresivno.
Drago mi je to tako mislite. Jo je impresivnije to to ste reili brzo da
reagujete.

Takav sam ja. ivot je prekratak za traenje.

Moj uitelj je govorio isto to - istim tim reima.
Divno neko mesto, ova tvoja Amerika. Prueno vam je odlino
obrazovanje, gospodine Voker.
Born se nasmejao svom upljem zapaanju, srknuo pivo, a zatim se
zavalio da promisli o ideji koju je zaeo.
Ono to hou da uradi, konano je rekao, jeste da napravi plan, da
izradi nacrt. Rei e mi sve o tekstovima koji bi trebalo da se pojave u
tom asopisu, o duini svakog broja, izradi korica, o tome kako bi izlazio,
koje si ime izabrao i slino. Ostavi ga u mojoj kancelariji kad bude
zavrio. Pregledau ga, pa ako mi se dopadnu tvoje ideje, ulazimo u posao.
Koliko god mlad bio, imao sam dovoljno mozga da shvatim da me Born
smatra idiotom. Koliko esto vam se deavalo da uetate u bar, u njemu
naletite na oveka s kojim ste se pre toga samo jednom sreli, i izaete s
prilikom da osnujete asopis - a naroito ako ste dvadesetogodinji
anonimus koji tek treba da se dokazuje na svim frontovima? Potpuno
sumanuto i neverovatno. Po svoj prilici, Born je moje nade podgrejao samo
zato da bi ih unitio, i najnormalnije bih oekivao da taj nacrt zavri u kanti
za smee zbog toga to mu nije interesantan. Ipak, u sasvim neverovatnom
sluaju da zaista odlui da odri re, smatrao sam da treba da pokuam. ta
bih time izgubio? Dan proveden u pisanju i razmiljanju, u najgorem
sluaju, pa ako Born na kraju i odbije moj predlog, neka mu bude.
Da bih predupredio razoaranje, seo sam da radim jo iste veeri. Ipak,
izuzev toga to sam napravio listu potencijalnih imena za asopis, nisam
puno napredovao. Ne zbog toga to sam bio zbunjen, i ne zato to nisam
imao gomilu ideja, ve stoga to sam zaboravio da pitam Borna koliko
novca bi on bio spreman da izdvoji za ovaj projekat. Sve je zavisilo od toga
kolika bi bila njegova investicija, i dok ne budem saznao koje su mu
namere, kako bih uopte i mogao da ponem da se bavim brojnim stavkama
koje je on toga dana pomenuo: kvalitetom papira, duinom broja i koliko
puta bi izlazio, povezom, moguim ukljuivanjem likovnih radova, i koliko
je (ako je uopte) spreman da plati saradnicima? Na kraju krajeva, ima
mnogo raznih knjievnih asopisa, od onih izvuenih na apirografu,

priheftanih andergraund izdanja koja ureuju mladi pesnici u Ist vilidu,

preko hladnih akademskih publikacija do komercijalnijih poduhvata tipa
Evergrin rivjua, i luksuznih objects koji zavise od anela s dubokim
depovima, koji sa svakim brojem gube na hiljade dolara. Shvatio sam da
bih morao ponovo da razgovaram s Bornom, pa sam, umesto da napravim
nacrt, napisao pismo u kome sam mu izneo svoj problem. Bio je to toliko
tuan i patetian dokument - moramo da razgovaramo o novcu - da sam
reio da u koverat dodam jo neto, isto da bih ga ubedio da nisam tek
preispoljna budala kakvom se inim. Posle naeg kratkog razgovora o
Bertranu de Bornu u subotu uvee, pomislio sam da bi mu bilo zabavno da
proita jedan od surovijih radova pesnika iz dvanaestog veka. Sluajno sam
kod sebe imao jednu antologiju trubadurske poezije u mekom povezu - na
engleskom - i moja inicijalna zamisao bila je da prosto prekucam jednu od
pesama iz knjige. Ipak, kada sam poeo da itam prevode, uinili su mi se
trapavi i neadekvatni, pokuaji koji nisu uspeli da sauvaju neobinu i
sirovu snagu pesme, pa iako nisam znao ni re provansalskog, shvatio sam
da bih mogao da napravim neto to e bolje funkcionisati na osnovu
francuskog prevoda. Sledeeg jutra, pronaao sam ono to sam traio u
Batlerovoj biblioteci: izdanje s celokupnom poezijom De Borna, s tekstom
na originalnom provansalskom, koji je bio odtampan s leve strane, dok se
sa desne strane nalazio doslovan prevod, bez rime, na francuskom. Bilo mi
je potrebno nekoliko sati da zavrim taj posao (ako se dobro seam,
propustio sam i as zbog toga), i evo do ega sam doao:
Volim razgaljenost prolenu
Kad list i cvet bujati stanu,
I uznosi me veseli ptiji poj
Koji kroz ume odzvanja;
I blaen sam dok livade gledam
to krase ih atori i tabori;
Srea je moja velika
Kad su po polju zgusnuti
Oklopljeni ratnici i konji.

I treperim pred prizorom izvidnice

Koja tera ljude da sa svojima bee;
I blagost me ispunjava kada ih goni
Zbijeni stroj, do zuba naoruani.
Srce mi uzleti
Kada pogledam moni zamak pod opsadom,
Kome se kule straare krune i rue
S trupama to se kod anca kupe.
Kod snanog, neprobojnog bedema
Prtae mete na sve strane.
I presrean sam vazda
Kad baron napad povede
Na propetom konju, pod orujem,
Hrabar, te ljudima snagu uliva,
Silom svojom i moi.
A kada otpone bitka
Svaki nek spreman bude
Za njim da krene, jer ovek
ovek nije ako ne zada i ne primi
Udarce bez broja i kraja.
U huku borbe videemo
Maeve, titove, sablje i kacige raznobojne,
Razbijene, izlomljene
I horde vazala to iz svih pravaca nadiru
Dok konji mrtvih i ranjenih
Po polju tuno tumaraju.
I im borba otpone
Nek svaki ko plemenita roda je
Misli samo na to da glave, ruke lomi
Jer bolje biti mrtav
No iv i poraen.

Velim vam da jelo, pie i san

Manje mi blagosti pruaju od zvuka glasnog
U napad! odasvud
I sluanja jauka Pomo! Pomo!, dok gledam
Kako veliki i mali zajedno padaju i klonu
Na travu, u anac, dok gledam leeve
Kojima koplja polomljenih vrhova
Vire iz tela.
Baroni, bolje u zalog dajte
Zamkove svoje, varoi i gradove
Nego da ratove ne vodite.
Kasno tog popodneva gurnuo sam koverat s pismom ispod vrata Bornove
kancelarije na Fakultetu za meunarodne odnose. Oekivao sam da e mi
odmah odgovoriti, ali prolo je nekoliko dana dok se to nije desilo. Zbog
toga to me nije zvao, nastavio sam da se pitam nije li ideja o asopisu bila
tek hir trenutka, koja je samim tim to je izneta ve ispunila svrhu - ili ga je,
to je gore, uvredila pesma, pomislio je da sam izjednaio njega i Bertrana
de Borna, te da ga tako indirektno optuujem za hukanje na rat. Kako se
ispostavilo, nisam morao da brinem. Kada me je u petak pozvao telefonom,
izvinio se zato to se ranije nije javio. Objasnio mi je da je u sredu iao u
Kembrid da odri predavanje i da nije ni kroio u kancelariju sve do pre
dvadeset minuta.
Sasvim se slaem s tobom, nastavio je, ispao sam glup jer sam onog dana
kad smo razgovarali zaboravio da spomenem novac. Kako moe da mi da
nacrt ako ne zna koliki je budet? Sigurno misli da sam moron.
Teko da to mislim, rekoh. Ja treba da se oseam glupo - jer nisam pitao.
Ali, nisam mogao da procenim koliko ste ozbiljni i nisam eleo da vrim
pritisak.
Ozbiljan sam, gospodine Voker. Priznajem da imam snanu potrebu da
zbijam ale, ali samo na raun malih, nebitnih stvari. S ovim se nikada ne
bih alio.
Drago mi je to to ujem.

Dakle, u vezi s pitanjem o novcu... Nadam se da e nam dobro ii, ali,

kao i sa svakom investicijom ove vrste, treba uraunati znatan elemenat
rizika i, realno, moram biti spreman na to da u izgubiti sve do poslednje
pare. Sve ovo svodi se na sledee: koliki je gubitak koji mogu sebi da
priutim? Koji je to deo mog naslea koji mogu da spiskam a da ne
napravim sebi veih problema u budunosti? Puno sam razmiljao o ovome
od ponedeljka, kad smo razgovarali, i odgovor glasi: dvadeset pet hiljada
dolara. To je moj limit. asopis e izlaziti etiri puta godinje, i za svaki
broj dau pet hiljada dolara, plus jo pet za tvoju godinju platu. Ako posle
prve godine budemo u plusu, finansirau jo jednu godinu. Ako budemo na
nuli, uloiu jo, i to treba da bude dovoljno za polovinu tree godine,
moda i za celu godinu. Ali ako izgubimo novac, tada e druga godina biti
problematina. Recimo da smo na gubitku deset hiljada dolara, uloim jo
petnaest i to je to. Da li razume princip? Imam dvadeset pet hiljada za
troak, ali ni dolar vie od toga ne elim da dam. ta misli? Da li je to fer
predlog?
Veoma fer, i veoma velikoduan. S pet hiljada dolara po broju mogli
bismo da napravimo prvoklasan asopis, neto ime bismo se ponosili.
Ja bih, naravno, mogao ve sutra sav novac da ti sruim u krilo, ali to ti
ba i ne bi puno pomoglo, je l tako? Margo je zabrinuta za tvoju
budunost, pa ako ti krene ovo s asopisom, budunost ti je osigurana.
Imae pristojan posao, pristojnu platu, a u slobodno vreme moi e da
pie poeziju do mile volje. Opirne epske pesme o misteriji ljudskog srca,
kratke lirske o beloj radi i razliku, gorljive traktate protiv nasilja i
nepravde. Osim ako ne zavri u zatvoru ili ti neko ne raznese glavu, ali nad
tim se sumornim mogunostima neemo sada zadravati.
Ne znam kako da vam zahvalim...
I nemoj. Zahvali Margo, svom anelu uvaru.
Nadam se da u je uskoro opet videti.
Siguran sam da hoe. Dokle god budem zadovoljan tvojim projektom,
viae je koliko god poeli.
Dau sve od sebe. Ali, ako elite list koji e izazivati kontroverze i
reakcije, sumnjam da je knjievni asopis prava stvar. To vam je, nadam se,
jasno.

Jasno mi je, gospodine Voker. Govorimo o kvalitetu... o finim, suptilnim

stvarima. O umetnosti za odabranu nekolicinu.
Ili, kako bi to Stendal verovatno rekao: sa odabhranu ne-ko-li-ci-nu.
Stendal i Mori evalje. Sad sam se setio... Kad ve pominjemo
vitezove,1 hvala za pesmu.
A, pesma. Sasvim sam zaboravio.
Pesma koju si preveo za mene.
Kako vam se ini?
Smatram da je odurna i savrena. Moj kvaziroak bio je pravi ludi
samuraj, zar nije tako? Ali barem je imao vrstinu ubeenja. Barem je znao
za ta se zalae. Kako se malo svet promenio od 1186, koliko god mi
mislili drugaije. Ako krenemo s asopisom, mislim da bi De Bornovu
pesmu trebalo da objavimo u prvom broju.
Ovo me je istovremeno i ohrabrilo i zbunilo. Uprkos svim mojim
malodunim predvianjima, Born je o projektu govorio kao o neemu to e
se upravo desiti, tako da se inilo da nije re tek o pukoj formalnosti.
Oseao sam da je bio spreman da mi da odobrenje za bilo ta to planiram
da pokrenem. Pa ipak, koliko god da sam bio zadovoljan time to u biti na
elu vrlo solidno finansiranog asopisa, za ta u, povrh svega, imati
pozamanu platu, nikako, ali ba nikako nisam uspeo da dokuim ta to
Born radi. Da li je Margo zaista bila pravi razlog njegovog neoekivanog
naleta altruizma, te slepe vere u momka bez ikakvog urednikog,
izdavakog i poslovnog iskustva, koji mu je, pri tom, jo prethodne nedelje
bio potpuno nepoznat? Pa ak i da jeste, zbog ega bi nju uopte zanimala
moja budunost? Jedva da smo i progovorili na onoj zabavi, i mada me je
detaljno odmerila, ak i pogladila po obrazu, inila mi se potpuno dalekom i
neodreenom. Nisam mogao ni da pretpostavim ta je ona to rekla Bornu
zbog ega je on zbog mene reio da rizikuje gubitak dvadeset pet hiljada
dolara. Koliko mi se ini, on je prema ideji o pokretanju asopisa bio
sasvim ravnoduan, i izvukao se tako to je itavu stvar prepustio meni.
Poto sam se opet prisetio naeg razgovora na Vest endu u ponedeljak,
shvatio sam da sam verovatno ja bio taj koji mu je spomenuo ideju.
Pominjao sam da u, kad diplomiram, moda potraiti posao kod nekog

izdavaa ili u nekom asopisu, a trenutak kasnije on je poeo da pria o

svom nasledstvu, i o tome kako razmilja da s novosteenim novcem
pokrene izdavaku kuu ili asopis. ta bi bilo da sam rekao da elim da se
bavim proizvodnjom tostera? Da li bi tada rekao da je upravo planirao da
uloi novac u fabriku tostera?
Pravljenje projekta potrajalo je due nego to sam oekivao - etiri-pet
dana, ini mi se, i to samo zato to sam bio strahovito temeljan. Hteo sam
da impresioniram Borna svojom marljivou; nije mi bilo dovoljno to sam
napravio plan za svaki broj (poezija, proza, esejistika, intervjui, prevodi,
kao i prostor za prikaze knjiga, filmova, muzike i slikarstva na kraju broja),
ve sam sainio i iscrpan finansijski izvetaj: trokovi tampe, papira,
poveza, pitanja distribucije, tiraa, honorara, cene asopisa i visine
pretplate, kao i dobre i loe strane vezane za objavljivanje oglasa. Za sve to
bilo je potrebno vrem, bilo je potrebno istraivati, zvati tampare,
knjigovesce, razgovarati s urednicima drugih asopisa, i morao sam da se
oprobam u drugaijoj vrsti razmiljanja, poto nikada pre toga nisam imao
posla s trgovinom. to se naziva asopisa tie, zapisao sam nekoliko
mogunosti u elji da Bornu prepustim izbor, dok je moj favorit bio Stajlus
- u ast Pou, koji je potkraj ivota pokuao da pokrene asopis tog naziva.
Ovoga puta, Born je reagovao za manje od dvadeset etiri sata. Drao
sam da je to ohrabrujui znak, kad sam podigao slualicu i zauo njegov
glas, ali iskreno govorei, nije istog trenutka preao na moj plan. Valjda bi
to bilo isuvie lako, previe direktno i oekivano za oveka kakav je on,
tako da se nekoliko minuta poigravao sa mnom da bi produio napetost.
Postavljao mi je brojna nebitna i nepovezana pitanja, zbog ega sam
pomislio da kupuje vreme jer nije eleo da se suvie potresem kada odbije
moju ponudu.
Verujem da ste dobrog zdravlja, gospodine Voker, kazao je.
Mislim da jesam, odgovorih. Izuzev ako nisam zapatio neku bolest koje
nisam svestan.
Ali, jo uvek nema simptoma.
Nema, dobro se oseam.
A va stomak? Niste naduti?
Za sada ne.

Apetit vam je, znai, normalan.

Da, sasvim normalan.
Mislim da se seam da ste mi ispriali kako je va deda bio koer mesar.
Da li se jo uvek pridravate tih drevnih zakona, ili ste ih se odrekli?
Nikada nisam ni poeo da ih se pridravam.
Znai, nikakvih ogranienja po pitanju hrane nema.
Ne, ja jedem sve to elim.
Ribu ili divlja? Svinjetinu ili govedinu? Jagnjetinu ili ovetinu?
ta s njima?
ta vam je najdrae?
Sve mi se dopada.
Drugim recima, nije vam teko udovoljiti.
Kada je hrana u pitanju, nije. Kad su druge stvari u pitanju, da, ali kod
hrane, ne.
Onda, znai, moete jesti sve to vam Margo i ja pripremimo.
Ne razumem ba najbolje.
Sutra uvee u sedam. Jeste li zauzeti tada?
Nisam.
Odlino. Onda ete doi do nas, na veeru. Red je da se proslavi, slaete
se?
Nisam siguran. A ta je povod?
Stajlus, prijatelju. Poetak neega za ta se nadam da e se pretvoriti u
dugo i plodno partnerstvo.
Neete da odustanete?
Moram li da vam ponovim?
Hoete da kaete da vam se projekat dopao?
Ne budi glup, mome. Zato bih eleo da slavim ako mi se nije dopao?
Seam se da nisam bio siguran u to ta da im ponesem - cvee ili vino pa sam se odluio za cvee. Nisam imao dovoljno novca za bocu
kvalitetnog vina koje e mi pomoi da ostavim dobar utisak, i dok sam se
premiljao, shvatio sam da bi, u svakom sluaju, bilo vrlo pretenciozno
pokloniti vino jednom francuskom paru. Ako budem napravio pogrean
izbor - to bi se svakako dogodilo - samo u pokazati svoje neznanje, a

nisam eleo da vee zaponem tako to u se obrukati. Cveem bih, s druge

strane, otvorenije iskazao svoju zahvalnost prema Margo, jer je to
tradicionalan poklon za enu u kui. A ako je Margo ena koja voli cvee
(to svakako nisam mogao znati), onda e razumeti da joj tako zahvaljujem
na tome to je podstakla Borna da se opredeli za mene. Jo uvek sam bio u
stanju poluoka zbog telefonskog razgovora koji sam vodio s njim
prethodnog popodneva i, dok sam iao kod njih na veeru, bio sam potpuno
obuzet tom neverovatnom sreom koja me je zadesila. Seam se da sam
obukao sako i stavio kravatu za tu priliku. Mesecima se nisam pristojno
obukao, a evo me sada, gospodina Prevanog, glavom i bradom, kako hitam
preko Kolumbijinog kampusa s ogromnim buketom cvea u desnoj ruci;
idem da veeram i vodim poslovne razgovore sa svojim izdavaem.
On je uzeo u podzakup stan jednog profesora koji je bio na
jednogodinjem odsustvu, ogroman ali zaguljiv i pretrpan prostor u zgradi
na Morningsajd drajvu, sasvim blizu 116. ulice. Mislim da se nalazio na
treem spratu, a kroz velike francuske prozore na istonom zidu dnevne
sobe pruao se pogled na prostranstvo parka Morningsajd i na svetla
panskog Harlema iza njega. Kada sam pokucao, Margo mi je otvorila i,
mada i sada vidim njeno lice, i osmeh koji joj prelee preko usana dok joj
pruam cvee, nikako ne mogu da se setim ta je imala na sebi. Moda
ponovo neto crno, mada mi se ipak ini da nije, poto se seam nekakvog
blagog iznenaenja, to bi znailo da je neto na njoj bilo drugaije u
odnosu na prvi put kad smo se sreli. Dok smo tako stajali na ulazu, pre
nego to me je i pozvala da uem, Margo me je tihim glasom obavestila da
je Rudolf loe volje. Neto se deavalo kod kue, u Francuskoj, morae da
otputuje sutra u Pariz, i vraa se sledee nedelje, najranije. Sada je u
spavaoj sobi, dodala je, sreuje kartu preko Er Fransa, tako da verovatno
nee doi jo nekoliko minuta.
Kako sam zakoraio u stan, istog trenutka iz kuhinje me je zapahnuo miris
hrane koja se spremala - savreno primamljiv miris, aromatian i suptilan, ni
po emu slian drugima. Krenuli smo ba u tom pravcu, ka kuhinji - da
pronaemo vazu za cvee - i kada sam bacio pogled prema poretu, video
sam veliki poklopljeni lonac, izvor te neverovatno mirisne pare.
Stvarno ne znam ega tu ima, rekoh pokazujui prema loncu, ali ako me

nos ne vara, veeras e troje ljudi biti veoma sreno.

Rudolf mi je kazao da voli jagnjetinu, rekla je Margo, pa sam odluila da
napravim navarin - jagnjei paprika s krompirom, i navet.
Repu.
Nikako ne mogu da upamtim tu re. ini mi se nekako runom, i bole me
usta kad je izgovaram.
Dobro. Onda emo je proterati iz engleskog jezika.
Izgleda da joj je bila simpatina moja opaska - taman dovoljno da dobijem
jo jedan osmeh, u svakom sluaju - a onda se pozabavila cveem: stavila
ga je u sudoperu, skinula belu hartiju kojom je bilo obmotano, dohvatila
vazu s ormara, skratila makazama stabljike, stavila cvee u vazu, a zatim je
napunila vodom. Nijedno od nas nije progovorilo ni re tokom obavljanja
ovih sitnih poslova; posmatrao sam je kako polako i metodino radi, kao da
je stavljanje cvea u vazu s vodom jedna izuzetno delikatna operacija koja
iziskuje krajnji oprez i veliku koncentraciju.
Konano smo se smestili na sofi u dnevnoj sobi, s piem u rukama, jedno
pored drugog, puili smo i posmatrali nebo. Suton je utonuo u mrak, Born
se jo uvek nije pojavljivao, a uvek smirenu Margo nije brinulo njegovo
odsustvo. Kada smo se pre desetak dana sreli na zabavi, udno sam se
oseao zbog njenih dugih pauza u govoru i neke neobine odsutnosti, ali
sada, kada sam znao ta da oekujem, i poto sam znao da joj se dopadam i
da misli da sam suvie dobar za ovaj svet, bio sam oputeniji u njenom
drutvu. O emu smo razgovarali u minutima pre nego to e nam se,
konano, pridruiti njen mukarac? O Njujorku (koji je, po njenom
miljenju, prljav i depresivan); o njenoj ambiciji da postane slikar (pohaala
je asove na Likovnoj akademiji, ali je smatrala da je netalentovana i lenja
da se usavrava); o tome koliko dugo poznaje Rudolfa (itav ivot); i o
tome ta misli o asopisu (dri paleve da uspe). Ipak, kada sam pokuao
da joj zahvalim na pomoi, samo je odmahnula glavom i rekla mi da ne
preterujem: nema ona nita sa tim.
Pre nego to sam stigao da je pitam kako to misli, u sobu je uao Born.
Ponovo u izguvanim belim pantalonama, ponovo raupan, ovoga puta bez
sakoa, ponovo s kouljom u boji na sebi - bledozelenoj ovoga puta - i, ako
se dobro seam, s opukom cigare uhvaenim izmeu palca i kaiprsta

desne ruke, iako se inilo da nije svestan da ga dri. Moj novi dobroinitelj
bio je ljutit. Njegov bes izazvao je problem zbog koga je sutradan morao da
otputuje u Pariz te je, bez pozdrava i potpuno zanemarivi dunost
domaina na naoj maloj proslavi, otpoeo s tiradom koja nije bila upuena
ni Margo ni meni, koliko nametaju u sobi, zidovima koji su ga okruivali,
svetu uopte.
Stupidni diletanti, kazao je. Cmizdravi nesposobnjakovii. Sporomislei
funkcioneri s pire-krompirom umesto mozga. itav svet je u plamenu, i ta
oni rade? Kre ruke i gledaju ga kako gori.
Sasvim smirena, pomalo kao i da se zabavlja, Margo ree: Zbog toga si im
ti potreban, ljubavi moja. Zato to si ti kralj.
Rudolf Prvi, odgovorio joj je Born, bistar momak s velikom kitom. Sve
to treba jeste da je izvadim iz gaa, popiam se na vatru i problem reen.
Tano tako, rekla je Margo, uputivi mu najsjajniji osmeh, koji kod nje,
do tada, jo nisam video.
Sve mi se smuilo, procedio je Born, uputivi se prema vitrini s piem.
Spustio je cigaru i nasuo sebi punu au istog dina. Koliko sam im
vremena dao?, upitao je otpivi gutljaj. Radi neto jer veruje u odreene
principe, jedino to nikom drugom nije stalo do njih. Gubimo bitku, dragi
prijatelji. Brod poinje da tone.
Bio je to drugaiji Born od onog koga sam do tada poznavao - jetki,
sarkastini komedija koji uiva u sopstvenim dosetkama, zalutali,
beslovesni dendi koji osniva asopise i poziva dvadesetogodinje studente
kod sebe na veeru. Neto je u njemu besnelo, i sada, kada sam upoznao
njegovu drugu stranu, osetio sam kako se povlaim jer sam shvatio da je to
ovek koji bi svakog trenutka mogao da eksplodira, da je neko ko uiva u
sopstvenom gnevu. Sasuo je u sebe i drugi din, a zatim se okrenuo prema
meni i konano shvatio da sam i ja tu. Ne znam ta je video na mom licu zapanjenost? zbunjenost? nelagodu? - ali ta god da je bilo, jasno mu je
stavilo do znanja da iskljui termostat i istog trenutka smanji temperaturu.
Ne brinite, gospodine Voker, kazao je uloivi veliki napor da se osmehne.
Morao sam malo da pustim paru.
Born je, postepeno, uspeo da se primora da prekine sa svojim groznim
raspoloenjem i kada smo dvadeset minuta kasnije seli da veeramo, inilo

se da je nevreme prolo. Ili sam barem tako mislio kada je uputio

kompliment Margo na njenoj besprekornoj kulinarskoj vetini i vinu koje je
odabrala da se pije uz veeru, ali ispostavilo se da je to tek privremeno
zatije i, kako je vee odmicalo, nove bure i oluje sruile su se na nae
slavlje. Ne znam da li su din i burgundac uticali na Bornovo raspoloenje,
ali bilo je sasvim oigledno da je popio mnogo alkohola - barem dva puta
vie od onoga to smo Margo i ja popili zajedno - ili je prosto bio van sebe
zbog loih vesti koje je uo ranije tog dana. Moda je u pitanju bila
kombinacija to dvoje, ili moda neto sasvim drugo, ali nije bilo trenutka
tokom te veeri da ja nisam imao oseaj kako e kua svakog asa da
plane.
Poelo je kada je Born podigao au da nazdravi roenju naeg asopisa.
Dostojanstven i kratak govor, pomislio sam, ali kada sam se prikljuio i
pomenuo neke od pisaca koje planiram da angaujem za prvi broj, Born me
je grubo prekinuo rekavi mi da, dok jedem, nikada ne razgovaram o poslu
jer je to loe za varenje, i da treba da nauim da se vladam kao odrasla
osoba. Bilo je to nepristojno i neprijatno s njegove strane, ali ja sam sakrio
svoj povreeni ponos pretvarajui se da se slaem, i uzeo novi zalogaj
paprikaa koji je Margo pripremila. Trenutak kasnije, Born je spustio
viljuku i rekao mi: Dopada vam se to, gospodine Voker, zar ne?
ta mi se dopada? pitao sam.
Navarin. ini mi se da ga jedete s uitkom.
Zato to je ovo verovatno najbolji obrok od svih koje sam jeo poslednjih
godinu dana.
Drugim reima, privlai vas hrana koju Margo sprema.
Veoma. Mislim da je izvrsna.
A ta mislite o Margo? Da li vas i ona privlai?
Ona sedi tano naspram mene. Ne bi bilo u redu da govorimo o njoj kao
da nije tu.
Siguran sam da joj ne smeta. Je li tako, Margo?
Ne, nimalo, rekla je Margo.
Vidite, gospodine Voker? Nimalo.
Pa dobro, odgovorih. Moje je miljenje da je Margo veoma privlana
ena.

Izbegavate odgovor, kazao je Born. Nisam pitao da li mislite da je

privlana, ve hou da znam da li vas privlai.
Ona je vaa supruga, profesore Born. Ne moete oekivati da odgovorim
na to pitanje. Ne ovde i ne sada.
Ah, ali Margo nije moja supruga. Ona jeste moj naroiti prijatelj, ali mi
nismo u braku, i nemamo nameru da to u budunosti budemo.
ivite zajedno. to se mene tie, to je kao da jeste.
Hajte, hajte, ne budite tako ispravni. Zaboravite da ja imam bilo kakve
veze s Margo. Govorimo u apstraktnom, hipotetikom sluaju.
U redu. Hipotetiki govorei, da, mene Margo hipotetiki privlai.
Dobro, ree Born trljajui ruke i smekajui se. To je ve neto. Ali,
koliko vas privlai? Dovoljno da biste poeleli da je poljubite? Dovoljno
da biste poeleli da njeno golo telo drite u zagrljaju? Dovoljno da spavate
s njom?
Ne mogu vam dati odgovor na ova pitanja.
Neete valjda da kaete da ste nevini?
Nisam. Jednostavno neu da odgovorim na ta pitanja.
Da li treba da shvatim da, ako bi se Margo bacila na vas i zamolila vas da
je pojebete, vi ne biste bili zainteresovani? Da li mi to govorite? Jadna
Margo. Nemate pojma koliko ste je sada povredili.
O emu vi to priate?
Zato ne pitate nju?
Margo je iznenada posegnula preko stola i uhvatila me za ruku. Smiri se,
kazala je. Rudolf samo eli da se zabavi. Ne mora da radi nita to ne
eli.
Bornovo shvatanje zabave, avaj, nije bilo ni nalik mome; u tom trenutku
ivota ja nisam bio adekvatno opremljen da bih igrao igru u koju je pokuao
da me uvue. Ne, nisam bio nevin. Spavao sam sa mnogo devojaka ve
tada, zaljubljivao sam se i odljubljivao, dve godine pre toga sam teko
podneo jedan raskid i, kao i veina mladia irom sveta, gotovo neprestano
sam mislio na seks. Istina je bila da sam strahovito eleo da spavam s
Margo, ali nisam hteo da dozvolim Bornu da iznudi od mene to priznanje.
To nije bio hipotetiki sluaj. Gotovo da je izneo takav predlog u njeno ime
i, koji god da je bio seksualni kod po kome su iveli, kakve god igrice i

eme da su imali s drugim ljudima, itava stvar mi je izgledala runo,

uvrnuto, bolesno. Trebalo je, moda, da im kaem ta mislim, ali plaio sam
se - ne Borna, ve toga da u izazvati razdor zbog koga e on odustati od
naeg projekta. Oajniki sam eleo da asopis zaivi i, dok god je on bio
raspoloen da ga podri, bio sam spreman da podnesem svaku nelagodnost i
tekou. I tako sam uinio sve to sam mogao da ostanem pribran i ne
izgubim strpljenje, da prihvatim udarce bez broja i kraja i ne padnem s
konja, da mu pruim otpor i istovremeno mu udovoljim.
Razoaran sam, rekao je Born. Sve do sada smatrao sam da ste
avanturista, buntovnik, ovek koji uiva u tome da se ruga konvencijama,
ali u osnovi vi ste jo jedan zakopani, burujski tupan. Zaista tuno. etate
okolo s tim vaim provansalskim pesnicima i uzvienim idealima, strahom
od regrutacije i besmislenom kravatom, i mislite da ste neto posebno. Ja
vidim samo razmaenog momka iz srednje klase koji ivi od oevog novca,
pozera.
Rudolfe, rekla je Margo, sada je dosta. Ostavi ga na miru.
Shvatam da sam pomalo grub, rekao je Born. Ali mladi Adam i ja smo
sada partneri, i moram da saznam od kakvog je materijala napravljen. Ume
li da podnese potenu uvredu, ili se pod naletom raspadne u paramparad?
Puno ste popili, rekao sam, i koliko vidim, imali ste teak dan. Moda bi
trebalo da krenem. Nastaviemo razgovor kad se budete vratili iz
Francuske.
Glupost, uzvratio je Born, lupivi akom o sto. Jo uvek smo kod
paprikaa. Posle ide salata, posle salate sir, a posle sira desert. Margo je
ve dovoljno povreena za jedno vee, i najmanje to moemo da uradimo
jeste da pojedemo ovu fantastinu veeru. A u meuvremenu, vi biste
mogli da nam kaete neto o Vestfildu u Nju Derziju.
O Vestfildu? rekoh iznenaen to Born zna gde sam odrastao. Kako ste
saznali za Vestfild?
I nije bilo tako teko, rekao je. Zapravo, tokom poslednjih nekoliko dana
saznao sam tota o vama. Recimo, va otac, Dozef Voker, pedeset etiri
godine star, poznatiji kao Had, vlasnik je supermarketa op-rajt u glavnoj
ulici u gradu. Vaa majka, Mardori, poznatija kao Mard, stara etrdeset
est godina, rodila je troje dece: vau sestru Gvin, novembra 1945, vas, u

martu 1947, i vaeg brata Endija, u julu 1950. Tragina pria. Mali Endi se
udavio kada mu je bilo sedam godina, i teko mi pada saznanje da ste svi
mnogo propatili zbog tog stravinog gubitka. Ja sam imao sestru koja je bila
isto toliko stara kad je umrla od raka, i znam kakve strane stvari takva
jedna smrt moe da uini porodici. Va otac se s tugom nosio tako to je
radio etrnaest sati dnevno, est dana u nedelji, dok se majka povukla u
sebe, a sa tekom depresijom borila se velikim dozama lekova i
psihoterapijom dva puta nedeljno. Ono to meni predstavlja pravo udo
jeste da ste ti i tvoja sestra uspeli tako dobro da se snaete usred te
nesree. Gvin je prelepa, talentovana devojka na poslednjoj godini studija
na Vasaru; na jesen planira da ba ovde, na Kolumbiji, upie postdiplomske
studije iz engleske knjievnosti. A moj mladi prijatelj intelektualac, moj
razmahnuti stihoklepac, prevodilac poezije opskurnih srednjovekovnih
pesnika, on je bio istaknuti igra bejzbol tima u srednjoj koli i, ni manje ni
vie, jedan od dvojice kapitena univerzitetskog tima. Mens sana in corpore
sano. Ono to je vanije, moji izvori tvrde da si osoba snanog moralnog
integriteta, olienje umerenosti i zdravog razuma, neko ko, za razliku od
veine tvojih kolega, ne petlja s drogama. Alkohol, da, ali droga ni u kom
sluaju - ak ni po koji dim marihuane. Zbog ega, gospodine Voker? Uz
svu propagandu u dananje vreme o oslobaajuim moima halucinogena i
narkotika, zbog ega nisi poklekao pred iskuenjem da potrai nova,
stimulativna iskustva?
Zbog ega? rekao sam, a u glavi mi je jo uvek tutnjalo od Bornovog
neverovatnog recitala o mojoj porodici. Rei u vam zato, ali najpre bih
voleo da saznam kako ste uspeli da pronaete toliko toga o mojoj porodici
za tako kratko vreme.
Da li postoji neki problem? Da li sam rekao neto netano?
Ne. Samo, malo sam iznenaen, to je sve. Sigurno niste policajac ili agent
FBI, ali gostujui profesor na Fakultetu za meunarodne odnose svakako bi
mogao biti ukljuen u rad neke obavetajne organizacije. Time se bavite?
pijunirate za CIA?
Na ove moje rei Born prasnu u smeh, kao da sam ispriao najsmeniji
vic ovog veka. CIA! urlao je. CIA! Zato bi, pobogu, jedan Francuz radio za
CIA? Izvini to se smejem, ali ta pomisao je urnebesno smena. Bojim se

da neu moi da prestanem.

Pa, kako ste onda uspeli?
Ja sam temeljan ovek, gospodine Voker, ovek koji ne dela dok ne sazna
sve to je potrebno, a poto sam planirao da investiram dvadeset pet hiljada
dolara u nekoga ko mi je gotovo potpuno nepoznat, shvatio sam da bi
trebalo da o njemu saznam to je mogue vie. Zapanjili biste se kada biste
znali koliko je telefon efikasan instrument.
Margo je tada ustala i poela da sklanja tanjire da bi sto pripremila za
sledee jelo. Nainio sam gest kao da u da joj pomognem, ali Born mi je
rukom pokazao da sednem.
Hajde da se vratimo da moje pitanje, dobro? rekao je.
Koje pitanje? uzvratio sam. Vie nisam bio u stanju da pratim razgovor.
O drogama. ak i ljupka Margo popui po koji doint, a i ja sam, biu
sasvim iskren, gajim odreenu sklonost prema travi. Ali ti ne. Znatieljan
sam zbog ega.
Jer se uasavam droga. Dvojica mojih prijatelja iz srednje kole ve su
mrtvi zbog toga to su se predozirali heroinom. Moj bivi cimer, s prve
godine, skrenuo je pameu poto je preterivao s amfetaminima, i morao je
da napusti studije. Toliko puta sam gledao ljude na loem tripu od LSD-a,
koji se penju uz nevidljive zidove, vrite, tresu se, spremni da se ubiju.
Nisam eleo da imam bilo ta s tim. ak i da itav svet pree na droge,
mene to nee zanimati.
A ipak pije.
Tano, rekoh, digavi au i otpivi jo jedan gutljaj vina. I to s ogromnim
zadovoljstvom, dodao bih. Naroito kad ide uz neto ovako dobro.
Posle smo preli na salatu, iza koje je doao tanjir francuskih sireva, a
zatim desert koji je Margo tog popodneva spremila (kola s jabukama ili
borovnicama?) i u narednih tridesetak minuta drama koja se zahuktala
tokom prvog dela obeda polako je splasnula. Born je ponovo bio ljubazan
prema meni i, mada je nastavio da pije vino, au za aom, bivao sam sve
sigurniji u to da emo veeru okonati bez novih ispada i uvreda mog
kapricioznog, nacvrcanog domaina. Potom je otvorio bocu brendija,
zapalio jo jednu od svojih kubanskih cigara i poeo da pria o politici.
Na sreu, to i nije bilo toliko strano koliko je moglo biti. Kada je uzeo

da sipa konjak ve je bio poprilino pripit i posle nekoliko decilitara tog

jakog smeeg napitka vie se s njim nije moglo suvislo razgovarati. Jeste,
opet me je nazvao kukavicom jer sam odbio da idem u Vijetnam, ali
uglavnom je govorio sam za sebe, u dugom meandrirajuem monologu o
raznim temama, dok sam ja utke sedeo i sluao ga, a Margo prala posue
u kuhinji. U seanju su mi tek fragmenti onoga o emu je priao, ali sve
bitno jo uvek drim u glavi, posebno delove koji se odnose na njegova
seanja na borbe u Aliru; tamo je proveo dve godine s francuskom
vojskom, ispitivao je prljave arapske teroriste i izgubio ono malo vere to
ju je imao u ideju pravde. Bombastine tvrdnje, nekontrolisana uoptavanja,
ogorene izjave o korumpiranosti svih vlada -prolih, sadanjih i buduih,
levih, desnih i onih s centra - i o tome kako naa takozvana civilizacija nije
nita drugo nego tanuan paravan za nasilje i okrutnost, koji se nikada nee
okonati. Ljudska bia su ivotinje, rekao je, a beslovesne estete kao to
sam ja nalik su deci, cepidlaimo o filozofiji umetnosti i knjievnosti da
bismo izbegli sutinsku istinu o svetu. Mo je jedina konstanta, a zakon
ivota jeste ubij ili budi ubijen, vladaj ili budi potinjen divljatvu
udovinih. Govorio je o Staljinu i milionima onih iji je ivot ugaen
tokom pokreta kolektivizacija tridesetih godina. Govorio je o nacistima i
ratu, a zatim je izneo iznenaujuu teoriju o tome kako je Hitlerovo
divljenje prema Sjedinjenim Dravama dovelo do toga da upotrebi
ameriku istoriju kao model za svoje osvajanje Evrope. Sagledaj paralele,
kazao je Born, pa e videti da to i nije toliko nategnuta teorija kao to
misli: istrebljivanje Indijanaca pretvorilo se u istrebljivanje Jevreja; prodor
na Zapad zbog eksploatacije prirodnih resursa pretvoren je u prodor na
Istok iz istih razloga; porobljavanje crnog stanovnitva za jeftinu radnu
snagu pretvoreno je u potinjavanje Slovena da bi se postigli isti rezulatati.
ivela Amerika, Adame, kazao je i nasuo nam jo po jedan konjak. ivela
tama u nama.
Dok sam ga sluao kako trabunja, poeo sam da ga saaljevam. Zbog te
uasavajue slike sveta, oseao sam da mi je ao oveka koji je zapao u
takav pesimizam da svesno odbija mogunost postojanja bilo kakvog
saoseanja, milosti i lepote u svojoj sabrai, ljudskim biima. Bornu je bilo
tek trideset est, ali ve je bio umorna dua, ruina od oveka, i mislio sam

kako duboko u sebi strano pati, da ivi u neprekidnom bolu, da ga peku

oajanje, odvratnost i prezrenje.
Margo se opet pojavila u dnevnoj sobi i kada je ugledala u kakvom je
stanju Born - zakrvavljenih oiju, zapletenog jezika, tela nagnutog nalevo
kao da e svaki ast pasti sa stolice - stavila mu je ruku na rame i rekla mu,
neno, na francuskom, da je vee gotovo i da se spremi za poinak. Na
moje iznenaenje, nije se usprotivio. Klimnuo je glavom, nekoliko puta,
jedva ujnim glasom, promrmljao merde i dozvolio Margo da mu pomogne
da ustane.
Sledeeg trenutka ve ga je izvodila iz sobe, prema hodniku koji je vodio
u stranji deo stana. Da li mi je poeleo laku no? Ne seam se. Nekoliko
minuta ostao sam da sedim u oekivanju da Margo doe i isprati me, ali
kako nje nije bilo ni posle podueg vremena, ustao sam i poao prema
vratima. I tada sam je ugledao - izlazila je iz sobe na kraju hodnika.
Saekao sam da doe do mene, i prvo to je uinila bilo je da mi stavi ruku
na nadlanicu i izvini se zbog Rudolfovog ponaanja.
Da li je uvek ovakav kad pije? pitao sam.
Ne, gotovo nikada, odgovorila je. Ali sada je veoma uznemiren, i ima
previe problema.
Pa, barem nije bilo dosadno.
Drao si se veoma dostojanstveno.
Ti takoe. I hvala za veeru. Navarin nikada neu zaboraviti.
Margo mi uputi jedan od svojih malenih, neuhvatljivih osmeha, pa ree:
Ako hoe da ti opet kuvam, samo reci. Radovau se da ti pripremim jo
jedan obrok dok je Rudolf u Parizu.
To dobro zvui, rekao sam, iako sam znao da nikada neu smoi hrabrosti
da je pozovem. U isto vreme, bio sam dirnut njenim pozivom.
Opet jo jedan nagovetaj osmeha, zatim po rutinski poljubac u svaki
obraz. Laku no, Adame, rekla je. Bie mi u mislima.
Ne znam da li sam joj bio u mislima ili ne, ali sada, poto je Born bio van
zemlje, ona je ula u moje misli, i sledea dva dana gotovo da uopte nisam
prestajao da razmiljam o njoj. Od one prve noi, na zabavi, kada je Margo
izotravala svoj vid na meni, kada me je onako pomno prouavala, do

uznemirujueg razgovora prilikom veere, koji je Born isprovocirao, o tome

koliko me ona privlai, meu nama se pojavilo jedno ulno strujanje, i to
to je bila deset godina starija od mene nije me spreavalo da zamiljam
kako smo zajedno u krevetu, ni da udim da budem s njom u krevetu. Da li
je ponuda za sledeu veeru bila prikriveni poziv, ili tek velikoduni gest,
elja da pomogne mladom studentu koji se hrani jeftinim, bednim obrocima
i prekuvanim pagetama iz konzerve? Bio sam suvie smeran da bih to
otkrio. Hteo sam da je pozovem, ali svaki put kada bih doao do telefona,
znao sam da je to nemogue. Margo je ivela s Bornom, pa i pored toga to
je insistirala na tome da brak nije u planu, bila je zauzeta, i oseao sam da
nemam prava da joj dosaujem.
A onda je ona pozvala mene. Tri dana posle veere, u deset pre podne, u
mom stanu je zazvonio telefon - na drugoj strani bila je ona, pomalo
uvreena i razoarana to se nisam javio, otkrivajui, na svoj prigueni
nain, vie emocija nego ikad od kada smo se upoznali.
ao mi je, lagao sam, ali ba sam nameravao da te pozovem kasnije
tokom dana. Pretekla si me za koji sat.
Smean si, rekla je proitavi moju besmislenu la. Ne mora da doe
ako ne eli.
Ali, ja elim da doem, kazao sam, a to sam i mislio.
Veeras?
Veeras mi sasvim odgovara.
Ne mora da brine zbog Rudolfa, Adame. On je otiao i ja mogu da
radim sve to poelim. Svi mi to moemo. Niko nikoga ne poseduje.
Shvata li to?
ini mi se da shvatam.
ta misli o ribi?
O ribi u moru ili ribi na tanjiru?
O grilovanom listu. S malo barenog krompira i choux de Bruxelles pored
toga. Da li ti se to dopada, ili bi radije jeo neto drugo?
Ne bih, ve sanjam o listu.
Doi u sedam. I ovoga puta nemoj da se trudi oko cvea. Znam da ne
moe da ga priuti.
Narednih devet sati posle naeg razgovora proveo sam u bolnom

iekivanju, u sanjarenju tokom popodnevnih asova na fakultetu, u

pokuajima da nekako doem do odgovora ta je to bilo u vezi s Margo
zbog ega sam bio toliko uzbuen. Moj prvi utisak o njoj nije bio naroito
povoljan. Delovala mi je kao udno, bledo stvorenje, saoseajna moda,
intrigantna na prvi pogled, ali bez prave energije, kao ena koja je
izgubljena u svom sumornom unutranjem svetu koji je spreava da ostvari
pravu komunikaciju s drugim ljudima, kao da je tek nemi posetilac s neke
druge planete. Dva dana posle toga naleteo sam na Borna na Vest endu, i
kada mi je spomenuo kako je ona reagovala na na susret na zabavi, poeo
sam da menjam stav prema njoj. Ispostavilo se da sam joj se dopao i da je
bila zabrinuta za mene, a kada ujete da ste se nekome dopali, i ta osoba
vama, instinktivno, pone da se dopada. Zatim je dola veera. Spori i
precizni pokreti kojima je skraivala stabljike cvetova i stavljala ih u vazu
pokrenuli su u meni neto, i samo njeno kretanje odjednom je postalo
nekako fascinantno i oaravajue. U njoj su postojali slojevi senzualnosti,
otkrio sam to, tako da se od one prazne, nezainteresovane ene koja
naizgled ni o emu ne razmilja, ispostavilo da je Margo i te kako
pronicljiva, mnogo vie nego to sam mislio. Branila me je bar dva puta kad
me je Born napadao tokom veere, intervenisala je upravo u trenucima kada
su stvari pretile da izmaknu kontroli. Smirena, veito smirena, s glasom tek
neto glasnijim od apata, ali svaki put njene rei su izazvale eljeni efekat.
Zbunjen Bornovim provokativnim insinuacijama, ubeen u to da pokuava
da me uvue u nekakvu svoju voajeristiku maniju - da eli da gleda kako
vodim ljubav s Margo? -pretpostavljao sam da je i ona u sve ukljuena, i
odbijao sam da uestvujem u tome. Ali sada je Born bio s druge strane
Atlantika, a Margo je jo uvek elela da me vidi. Tu je mogla biti re samo
o jednoj stvari. Sada sam ve znao da sam ja ta stvar, jo od onog trenutka
kada me je videla kako stojim po strani na zabavi. Zbog toga je Born bio
toliko nesnosan tokom veere - ne zato to je eleo da isprovocira vee
devijantnih seksualnih igara, ve zato to je bio ljut na Margo jer mu je
rekla da joj se sviam.
Spremala nam je veeru pet dana zaredom, i pet noi spavali smo skupa u
sobi na kraju hodnika koju niko nije koristio. Mogli smo da odemo u
spavau sobu, koja je bila prostranija i udobnija, ali ni ona ni ja nismo to

eleli. Bila je to Bornova soba, svet Bornovog kreveta, i za tih pet noi
potrudili smo se da stvorimo vlastiti svet spavajui u toj malenoj sobi s
jednim prozorom i uskim krevetom, koji e postati poznat kao ljubavni
krevet, iako, na kraju krajeva, ljubav nije imala nikakve veze s onim to se
dogaalo tokom tih pet dana. Nismo, kako kae izreka, bili ludi od ljubavi,
ve zalueni strau, i u tom duboko intimnom prostoru koji smo
nastanjivali, u tom kratkom, prekratkom vremenu, naa jedina preokupacija
bila je zadovoljstvo. To ne znai da nismo razgovarali, ali razgovor je bio
sveden na minimum, a i ono o emu smo govorili ticalo se iskljuivo hrane
- ta emo jesti sutra uvee? - i rei koje smo izgovarali tokom veere bile
su beznaajne i banalne, bez pravog smisla. Margo se nije raspitivala o
meni. Nju nije zanimala moja prolost, nije bila zainteresovana za moje
miljenje o knjievnosti ili politici, i nije je zanimalo ta studiram.
Jednostavno me je prihvatila onakvog kakvog me je zamislila - kao svoj
izbor trenutka, fiziko bie prema kome je gajila udnju - i svaki put kada
bih je pogledao, oseao sam kako me upija u sebe, kao da je sama injenica
to sam pored nje dovoljna da joj utai elju. A ta sam ja saznao o Margo
tokom tih dana? Vrlo malo, gotovo nita. Odrasla je u Parizu kao najmlaa
od troje dece, a Borna je poznavala jer su bili u daljem srodstvu. Zajedno
su bili ve dve godine, ali nije mislila da e njihova veza jo dugo trajati.
inilo joj se da mu je dosadila, rekla je, i kada sam video taj odsutni izraz
na licu, imao sam uasan predoseaj da je sebe ve otpisala kao poluivu.
Posle toga sam prestao da je pristiskam da mi sve ispria. Bilo je sasvim
dovoljno to to smo zajedno, i strepeo sam pri pomisli da bih se nehotice
mogao dotai neega to e kod nje izazvati bol.
Margo bez minke bila je meka i obinija od upadljive enske pojave
koju je predstavljala javnosti. Margo bez odee bila je, kako se ispostavilo,
tanka, gotovo krhka, malih grudi kao u devojice, uskih bokova, elegantno
dugih ruku i nogu. Punih usana, ravnog stomaka s donekle izbaenim
pupkom, gnezdom otrih stidnih dlaka, vrstih butina i ekstremno bele koe
koja je pod rukom bila glatka kao nijedna koju sam do tada dotakao.
Pojedinosti o telu, nebitni, dragoceni detalji. Najpre sam oklevao, nisam
znao ta da oekujem, zabrinut jer sam sa enom koja je bila znatno
iskusnija od mene. Bio sam poetnik u rukama veterana, eprtlja koja se

oduvek stidela svog golog tela, neko ko je, sve do tada, ljubav vodio
iskljuivo u mraku, po mogustvu ispod pokrivaa, s devojkama koje su
bile isto toliko stidljive i nevete kao i on sam, ali Margo se toliko dobro
oseala u svom telu, bila je tako vina vetinama grickanja, lizanja i
ljubljenja, tako nesputana u nameri da me istrai rukama i jezikom, da
nasrne, da se omami, da se preda bez krotkosti i oklevanja, tako da sam i
sam reio da se prepustim. Ako se osea dobro, onda je dobro, rekla je
Margo u jednom trenutku, i to je bio dar koji mi je dala tokom tih pet noi.
Nauila me je da se vie ne plaim sebe.
Nisam eleo da se to zavri. ivot u tom udnom raju, s udnom i
nespoznatljivom Margo, bio je jedna od najboljih neverovatnih stvari koja
mi se desila, ali Born se iz Pariza vraao naredne veeri i nije nam
preostalo nita drugo nego da sve okonamo. U to vreme mislio sam da je
re tek o privremenoj obustavi vatre. Kad smo se pozdravili tog poslednjeg
jutra, rekao sam joj da ne brine, da emo pre ili kasnije nai nain da se
opet sastanemo, ali kraj sve moje samouverenosti i reenosti, Margo je
delovala zabrinuto, i upravo kad sam se spremao da izaem iz stana, njene
oi su se neoekivano ispunile suzama.
Imam lo predoseaj, rekla je. Ne znam zbog ega, ali neto mi govori da
je ovo kraj, i da je ovo poslednji put to te vidim.
Ne govori tako, odgovorio sam joj. Ja stanujem svega nekoliko blokova
odavde. Moe doi do mene kad god poeli.
Pokuau, Adame. Dau sve od sebe, ali nemoj oekivati previe. Nisam
toliko jaka kao to ti misli.
Ne shvatam.
Rudolf. Kad se bude vratio, mislim da e me izbaciti.
Ako to uini, moe se useliti kod mene.
I da ivim s dvojicom studenata u prljavom staniu? Previe sam stara za
to.
Moj cimer nije tako lo. A i stan je prilino ist, s obzirom na sve.
Mrzim ovu zemlju. Mrzim sve to ima veze s njom, osim tebe, a to nije
dovoljno da me zadri ovde. Ako me Rudolf vie ne bude hteo, pakujem se
i idem u Pariz.
Govori kao da eli da se to desi, kao da sama planira da okona

priu.
Ne znam. Moda i jeste tako.
A ta je sa mnom? Zar ti ovih nekoliko dana nita nisu znaili?
Naravno da jesu. Oboavala sam da budem s tobom, ali sada je nae
vreme isteklo, i onog trenutka kada bude izaao odavde shvatie da ti
vie nisam potrebna.
To nije istina.
Jeste, istina je. Samo to ti to jo uvek ne zna.
O emu to govori?
Jadni Adame. Ja nisam reenje za tebe - a verovatno i ni z koga drugog.
Bio je to tuan kraj jednog perioda koji je imao presudnu vanost u mom
ivotu. Otiao sam iz stana skrhan, zbunjen, moda ak i malo ljut. Danima
posle toga vrteo sam u mislima na poslednji razgovor i, to sam ga vie
analizirao, sve manje mi je bio jasan. S jedne strane, Margo se otvorila u
trenutku mog odlaska priznanjem da se plai da se nikada vie neemo
videti. To je moglo znaiti da eli da se naa veza nastavi, ali kada sam joj
predloio da nastavimo da se viamo u mom stanu, postala je neodluna i
poela da govori kako to nee biti mogue. Zbog ega? Bez ikakvog
razloga - izuzev toga da nije dovoljno jaka kao to sam ja mislio. Nisam
imao pojma ta to znai. Zatim je poela da govori o Bornu i ubrzo je
razgovor postao smueni spoj kontradikcija i konfliktnih elja. Plaila se da
e je on izbaciti, a samo tren kasnije inilo se da ona upravo to eli.
tavie, moda e i sama preuzeti inicijativu i ostaviti ga. Htela je Borna, i
nije ga htela. Svaka re koju je izgovorila pobijala je prethodnu i, na kraju,
nije bilo naina da saznam ta osea. Moda nije znala ni ona sama. To mi
je delovalo kao najverovatnije objanjenje - rastrojena Margo, Margo pod
uticajem oprenih sila podjednake snage - ali poto sam proveo tih pet noi
s njom, nisam mogao da se ne oseam povreeno i naputeno. Pokuao sam
da se oraspoloim - nadao se da e pozvati, da e promeniti miljenje i
dojuriti do mene - ali duboko u sebi znao sam da je sve gotovo, da je njen
strah da me vie nee videti zapravo proroanstvo, i da je zauvek otila iz
mog ivota.
U meuvremenu, Born se vratio u Njujork, ali prola je bila ve itava

nedelja a on mi se nije javio. to je tiina due trajala, sve vie sam shvatao
koliko strepim od njegovog poziva. Da li mu je Margo ispriala ta smo
uradili? Da li su njih dvoje i dalje zajedno, ili se ona ve vratila u
Francusku? Posle tri-etiri dana uhvatio sam sebe kako prieljkujem da me
je zaboravio i da se vie nikada neemo videti. Nee biti asopisa, naravno,
ali sad mi do toga i nije bilo stalo. Izdao sam ga jer sam spavao s njegovom
devojkom, pa iako me je on skoro hrabrio da to uradim, nisam se ponosio
onim to sam uinio, naroito poto mi je Margo rekla da mi vie nije
potrebna, to je znailo, upravo sam tada shvatio, da ja njoj vie nisam
potreban. Napravio sam haos, a poto sam verovatno i bio kukavica, vie
sam voleo da se krijem pod krevetom nego da se suoim s njih dvoje.
Ali, Born me nije zaboravio. Upravo kada sam pomislio da je prii doao
kraj, telefonirao mi je ranije jedne veeri i pozvao me da doem do njega da
proaskamo. Upotrebio je upravo tu re - da proaskamo - i bio sam
zapanjen kako ivahno zvui, gotovo da je pucao od energije i dobrog
raspoloenja.
ao mi je zbog kanjenja, kazao je. Izvini hiljadu puta, Vokeru, ali bio
sam strano zauzet, radio ovo i ono, hiljadu stvari u isto vreme, zbog ega i
nudim hiljadu izvinjenja, ali vreme se samo troi, i doao je trenutak da
sednemo i razgovaramo o poslu. Treba da ti dam ek za prvi broj, a poto
proaskamo, vodim te negde na veeru. Nismo se dugo videli, verujem da
emo imati da soptimo razne novosti jedan drugom.
Nisam eleo da idem, a otiao sam. Ne bez strepnje, ni bez nervoze u
stomaku, ali shvatio sam da izbora nemam. inilo se da je, nekim udom,
asopis jo uvek iv, pa ako je eleo da sa mnom razgovara, tavie, ako
eli da pone da ispisuje ekove da bi ga podrao, nisam video kako bih
odbio njegov poziv. Verujem da emo imati da soptimo razne novosti
jedan drugom. Dopadalo se to meni ili ne, vrlo je verovatno da u saznati
da li je Born otkrio ta se deavalo iza njegovih lea - i, ako jeste, ta je
tano preduzeo povodom toga.
Ponovo je bio obuen u belo: u odelu, raskopane koulje, ovoga puta
iste i ispeglane, pravi hidalgo. Svee obrijan, zaeljane kose, izgledao je
urednije i sabranije nego ikada pre. Kada je otvorio vrata, uputio mi je
srdaan osmeh, vrst stisak ruke dok me je uvodio u stan, prijateljsko

tapanje po ramenu dok me je vodio do vitrine s piem, pitanje ta bih

popio, ali, Margo nije bilo nigde na vidiku, i mada to nita nije moralo da
znai, poeo sam da sumnjam na najgore. Seli smo kraj velikih prozora koji
su gledali na park, ja na sofu, on u fotelju preko puta, gledali smo se preko
stoia, Born se zadovoljno cerio, bio je toliko zadovoljan sobom, toliko
uasno srean dok mi je govorio kako je njegov put u Pariz bio neverovatno
uspean i da je sloeni problem koji je muio njegove kolege sada razreen.
A zatim je, posle nekoliko nasuminih pitanja o mojim studijama i knjigama
koje sam nedavno proitao, zavalivi se u fotelju, rekao: moram da ti
zahvalim, Vokeru. Uinio si mi veliku uslugu.
Da mi zahvalite? Zato?
Zato to si mi pokazao svetlo na kraju tunela. Zbog toga sam tvoj veliki
dunik.
Jo uvek mi nije jasno o emu govorite.
O Margo.
ta u vezi s njom?
Izneverila me je.
Kako? pravio sam se blesav, mada sam se oseao glupo, stid me je
izjedao dok mi se Born smekao.
Spavala je s tobom.
To vam je rekla?
Koje god da su joj mane, Margo nikada ne lae. Ako se ne varam, proveo
si pet noi s njom - upravo u ovom stanu.
ao mi je, rekao sam, i oborio pogled previe postien da se susretnem s
Bornovim.
Neka ti ne bude ao. I sam sam te pogurao u tom pravcu, zar ne? Da sam
se naao na tvom mestu, verovatno bih uradio istu stvar. Bilo je oigledno
da Margo eli da spava s tobom. Zbog ega bi zdrav, mlad ovek odbio
takvu priliku?
Ako niste imali nita protiv da to uradi, kako vas je onda izneverila?
Ah, ali ja nisam eleo da ona to uradi. Samo sam se pretvarao.
A zato ste se pretvarali?
Da bih ispitao koliko mi je verna, eto zato. I kurvetija je nasela na
mamac. Ne brini, Vokeru. Bolje to sam je se otarasio, a tebi imam da

zahvalim na tome to vie nije ovde.

I gde je sada?
U Parizu, verovatno.
Da li ste je izbacili, ili je otila jer je tako htela?
Teko je rei. Verovatno i jedno i drugo. Nazovimo to rastankom uz
obostranu saglasnost.
Jadna Margo...
Savrena kuvarica, sjajna u krevetu, ali u osnovi jo jedna upljoglava
kurva. Nemoj je saaljevati, Vokeru. Nije vredna toga.
Grube rei o osobi s kojom ste dve godine iveli.
Moda. Kao to si ve primetio, rei mi se ponekad otmu. Ali, injenice
su injenice, a injenica je i to da ne postajem sve mlai. Vreme mi je da
razmiljam o braku, a niko normalan ne bi se oenio devojkom poput
Margo.
Imate li nekoga na umu, ili samo izraavate svoju nameru?
Veren sam. Od pre dve nedelje. Jo jedna od stvari koju sam uspeo da
obavim tokom puta u Pariz. Zato sam veeras tako dobro raspoloen.
estitam. I za kada je zakazan srean dogaaj?
To jo ne znamo. Zavisi od nekih sloenih stvari, tako da venanje ne
moe biti zakazano pre sledeeg prolea, najranije.
teta to ete ekati toliko dugo.
ta da se radi. Tehniki gledano, ona je jo uvek udata, te moramo
saekati da zakon obavi svoje. Ne kaem da to nije vredno ekanja.
Poznajem tu enu jo otkad sam bio tvojih godina, i ona je izuzetna osoba,
partner za kojim sam eznuo itavog ivota.
Ako vam je bilo toliko stalo, zato ste bili s Margo protekle dve godine?
Jer nisam znao da sam zaljubljen u nju sve dok je nisam video u Parizu.
Izlazi Margo, ulazi supruga. Neete dugo biti sami u krevetu, zar ne?
Potcenjuje me, mladiu. Koliko god da elim da odmah ponemo da
ivimo zajedno, pritrpeu se dok se ne venamo. To je pitanje principa.
Vitetvo na delu.
Tako je. Vitetvo na delu.
Poput naeg prijatelja iz Perigora, plemenitog miroljupcu Bertrana.
Pominjanje pesnikovog imena kao da je zakoilo Borna u mestu. Merde!

uzviknuo je, pljesnuvi se po kolenu dlanom leve ruke, umalo da

zaboravim. Dugujem ti novac, je l tako? Sedi dok ne donesem ekove,
vraam se za minut.
Na te rei Born odskoi s fotelje i pojuri ka drugom kraju slana. Ustao
sam da protegnem noge, i dok sam doao do trpezarijskog stola, udaljenog
ne vie od tri-etiri metra od sofe, on se ve vratio. ustro je povukao
stolicu, seo, otvorio ekovnu knjiicu i poeo da pie - sivozelenim
nalivperom, seam se, s debelim vrhom, tamnoplavim mastilom.
Dau ti est hiljada dve stotine pedeset dolara, rekao je. Pet hiljada za
prvi broj, plus hiljadu dvesta pedeset na ime tvoje godinje plate. Razmisli,
Adame. Ako bude uspeo da sastavi broj do... da vidimo... do kraja
avgusta ili poetka septembra, imaemo dovoljno vremena. Ja u do tada
ve otii, ali ostaemo u kontaktu putem pisama, ili ako neto neplanirano
iskrsne, moe me pozvati telefonom na moj raun.
Bio je to ek s najveim iznosom koji sam ikada video, i kada ga je
iscepio iz knjiice i pruio mi ga, u glavi mi se zavrtelo dok sam sa zebnjom
gledao u njega. Jeste li sigurni da elite da nastavimo? Znate, ovo je uasno
velika suma.
Naravno da elim da nastavim. Imali smo dogovor, i sada je na tebe red
da napravi najbolji prvi broj kako zna i ume.
Ali, s Margo je gotovo, i vi nemate vie nikakvu obavezu prema njoj.
O emu to pria?
To je bila njena ideja, seate se? Dali ste mi ovaj posao zbog nje.
Glupost. Bila je to moja ideja od samog poetka. Jedino to je Margo
elela bilo je da ti se uvue u krevet. Nije ta uopte marila za posao,
asopis, niti za tvoju krhku budunost. Rekao sam ti da me je ona
nagovorila jer nisam hteo da ti bude neprijatno.
Ali zato biste, pobogu, uopte eleli da mi pomognete?
Iskren da budem, ne znam ni sam. Vidim u tebi neto, Vokeru, neto to
mi se dopada, i iz nekog neobjanjivog razloga spreman sam da rizikujem s
tobom. Kladim se da e postii uspeh. Dokai da sam u pravu.
Bilo je toplo proleno vee, prijatno, prelepo i vedro, s mirisom cvea u
vazduhu, bez ijednog daka vetra. Born je planirao da me povede u

kubanski restoran na uglu Brodveja i 109. ulice (Ideal, njegovo omiljeno

mesto), ali dok smo ili prema zapadu kroz Kolumbijin kampus, predloio
mi je da proemo Brodvej i nastavimo prema Riversajd drajvu, gde
moemo zastati da nakratko posmatramo Hadson, a onda emo do centra uz
rub parka. Kad je ve ovakvo vee, rekao je on, i poto nikuda ne urimo,
zato ne bismo produili etnju i iskoristili lepo vreme? I tako smo proetali
po prijatnom prolenom vazduhu priajui o asopisu, o eni kojom je Born
planirao da se oeni, o drveu i grmlju parka Riversajd, o geolokom
sastavu strmih stena Nju Derzi Palisejdsa s druge strane reke, i seam se
da sam bio srean, obliven oseajem blagostanja, a kakve god da su bile
nevolje koje sam imao s Bornom, sada su polako nestajale, ili su se bar
pritajile. On me nije krivio zbog toga to sam dozvolio da me Margo
zavede. Jednostavno mi je dao ek s ogromnim iznosom. Nije me muio
svojim uvrnutim politikim idejama. Zapravo, tada je prvi put bio oputen,
pomirljiv, i moda se zaista zaljubio, moda mu je ivot krenuo novim,
boljim pravcem, i ja sam, barem te veeri, bio spreman da mu poverujem.
Preli smo na istonu stranu parka i poeli da idemo prema gradu.
Nekoliko ulinih svetiljki bilo je pregorelo i kuda smo se pribliili uglu
Zapadne 112. ulice, videli smo da je itav blok mraan i siv. Do tada je no
ve uveliko pala i vidljivost je bila smanjena na dva-tri metra. Upalio sam
cigaretu i kroz odsjaj ibice koja je gorela ugledao obris neije senke kako
izlazi iz mranog ulaza. Sekund kasnije, Born me je epao za ruku i rekao
da stanem. Samo jednom reju: stani. Pustio sam da mi ibica ispadne iz
ruke a cigaretu sam bacio u slivnik. Prilika je ila prema nama, van svake
sumnje pravo na nas, i posle nekoliko koraka video sam mladia crne puti
obuenog u crno. Bio je prilino nizak, nije mogao imati vie od esnaestsedamnaest godina, ali nakon jo nekoliko koraka najzad sam shvatio zato
me je Born zgrabio za ruku, konano sam ugledao ono to je on ve video.
Momak je u levoj ruci drao pitolj. Uperio ga je u nas, i tek tako, iz ista
mira, sve se potpuno promenilo.
Taj mladi vie nije bio osoba. Bio je pitolj i nita vie, pitolj iz runog
sna koji je iveo u mati svakog Njujoranina, bezduni, nehumani pitolj u
stanju da te zatekne samog jedne noi i poalje pre vremena u grob. Predaj
se. Istresi depove. Umukni. Trenutak ranije bio sam na vrhu sveta, a sada,

neoekivano, obuzeo me je strah kakav nikad ranije nisam osetio.

Mladi se zaustavio na metar od nas, uperio pitolj u moje grudi i rekao:
Ne mrdaj.
Sada je bio dovoljno blizu da mu vidim lice i, koliko sam uspeo da
razaznam, delovao je preplaeno, nimalo siguran u ono to radi. Kako sam
to video? Verovatno je bilo neega u njegovom pogledu, ili sam primetio
laki drhtaj donje usne - ne znam pouzdano. Od staha sam oslepeo, tako da
mi je ono to sam zapazio u vezi s njim moralo dopreti kroz pore,
subliminalnu osmozu takorei, nesvesno saznanje, ali bio sam gotovo
siguran da je re o poetniku, novopeenom razbojniku na svom prvom ili
drugom poslu.
Born je stajao s moje leve strane i posle trenutka tiine uo sam ga kako
kae: ta hoe od nas? U glasu mu se osetio blagi drhtaj, ali barem je bio
u stanju da govori, to je svakako bilo vie od onoga za ta sam ja u tom
trenutku bio sposoban.
Novac, rekao je mladi. Novac i satove. Obojica. Prvo novanike. I to
brzo. Nemam celu no.
Posegao sam u dep da izvadim novanik, ali Born je iznenada reio da
mu se usprotivi. Glup potez, pomislio sam, odbrambeni stav zbog koga
emo obojica nastradati, ali sada nita nisam mogao da uinim.
A ta ako ti ne dam svoj novac? upitao je.
Onda u morati da te upucam, rekao je mladi. Upucau te i uzeu ti
pare.
Born ispusti dug, afektiran uzdah. Zaalie, mali ovee, kazao je. Zato
sada jednostavno ne ode i ostavi nas na miru?
A zato ti ne zaepi svoja smrdljiva usta i ne da mi novanik? uzvratio
je momak, zamahnuvi nekoliko puta pitoljem da naglasi svoje rei.
Kako eli, odgovorio mu je Born. Ali nemoj rei da te nisam upozorio.
Ja sam i dalje gledao u mladia, to znai da sam Borna video tek
krajikom oka, ali u poslednjem trenutku okrenuo sam glavu nalevo i video
kako stavlja ruku u unutranji dep jakne. Pretpostavio sam da eli da uzme
novanik, ali kada ju je izvadio, aka mu je bila skupljena u pesnicu, kao
da u njoj skriva neki predmet. Nisam imao predstavu ta bi to moglo da
bude. Trenutak kasnije uo sam klik, i seivo noa iskoilo je iz svog

leita. Snanim pokretom nagore, Born je istog sekunda ubo mladia pravo u stomak, tano u sredinu. Momak je jauknuo kad mu je seivo
zaparalo meso, uhvatio se za stomak i pao na zemlju.
Jebote, ovee, rekao je. Nije ni napunjen.
Pitolj mu je ispao iz ruke i lupio o trotoar. Jedva da sam uspeo da
shvatim ono to sam gledao. Previe stvari dogodilo se u vrlo kratkom
vremenu, a nijedna od njih nije delovala dovoljno stvarno. Born je pokupio
pitolj i stavio ga u dep od jakne. Mladi je sada ve jaukao, grevito se
drao za stomak i valjao po betonu. Bilo je suvie mrano da bi moglo da
se razazna bilo ta, ali posle nekoliko trenutaka uinilo mi se da vidim kako
krv curi po trotoaru.
Moramo ga odvesti u bolnicu, najzad sam progovorio. Na Brodveju se
nalazi telefonska govornica. Saekajte ovde s njim, a ja u otrati da
telefoniram.
Ne budi budala, kazao je Born, uhvativi me za jaknu da bi me dobro
protresao. Kakva bolnica. Momak e umreti, i mi s tim ne smemo imati
nita.
Nee umreti ako hitna pomo stigne za deset-petnaest minuta.
I ta ako preivi? Da Ii bi eleo da tri sledee godine svog ivota
provede po sudnicama?
Ne zanima me. Vi moete otii ako hoete. Idite kui i popijte jo jednu
flau dina, ali ja idem na Brodvej iz ovih stopa da pozovem pomo.
Fino. Neka bude kako eli. Pretvaraemo se da smo pravi mali izviai;
ja u sedeti ovde s ovim ubretom i ekau da se vrati. Je l to hoe? Zar
misli da sam totalno glup, Vokeru?
Nisam se potrudio da mu odgovorim. Umesto toga, okrenuo sam se i
otrao prema uglu 112. ulice i Brodveja. Nije me bilo deset, najvie
petnaest minuta, i kada sam se vratio na mesto gde sam ostavio Borna i
ranjenog mladia, tamo vie nije bilo nikoga. Osim lokve zgusnute krvi na
trotoaru, nije bilo ni traga tome da su nekada bili tu.
Otiao sam kui. Nije vie bilo smisla ekati hitnu pomo, pa sam se
vratio uzbrdo prema Brodveju i poao prema gradu. Um mi je bio prazan,
nesposoban da proizvede ijednu suvislu misao, ali kada sam otkljuao vrata

stana, shvatio sam da jecam, zapravo da to inim ve nekoliko minuta. Na

sreu, moj cimer nije bio u stanu, to me je spasio nevolje da u takvom
stanju razgovaram sa njim. Nastavio sam da plaem u svojoj sobi, i kada su
suze najzad stale, pocepao sam Bornov ek, stavio komadie u koverat koji
sam mu poslao rano sledeeg jutra. Propratnog pisma nije bilo. Bio sam
siguran da taj gest dovoljno govori sam za sebe i da e shvatiti da sam s
njim zavrio jednom zasvagda i da ne elim da imam nita s njegovim
prljavim asopisom.
Tog popodneva Njujork post je javio da je telo osamnaestogodinjeg
Sedrika Vilijamsa pronaeno u parku Riversajd sa preko deset rana nanetih
ubodima noa u stomak i grudi. Za mene nije bilo sumnje da je za to
odgovoran Born. Onog trenutka kada sam ga ostavio da bih pozvao hitnu
pomo, on je podigao ranjenog Vilijamsa i odneo ga u park, gde je dovrio
posao koji je zapoeo na trotoaru. S obzirom na gustinu saobraaja du
Riversajd drajva, bilo mi je neverovatno da niko nije primetio Borna kako
prelazi ulicu nosei mladia, ali, prema pisanju lista, istraitelji koji rade na
sluaju tek je trebalo da otkriju sve detalje.
Znajui ta sam uradio, trebalo je da pozovem lokalnu policijsku stanicu i
da kaem za Borna, i za no, i za Vilijamsov pokuaj da nas opljaka.
Naleteo sam na taj lanak dok sam pio kafu u Lavljoj jazbini, snek-baru u
prizemlju studentskog centra, i umesto da zovem iz javne govornice,
odluio sam da razgovor obavim iz svog stana u 107. ulici. Jo uvek nisam
nikome rekao ta se dogodilo. Pokuao sam da razgovaram sa svojom
sestrom u Pokipsiju - s jedinom osobom kojoj sam bio spreman da se
poverim - ali ona je bila izala. Kad sam stigao u zgradu, uzeo sam potu iz
sandueta nego to sam pozvao lift. U njemu je bilo samo jedno pismo
za mene: bez marke, urueno lino, s mojim imenom ispisanim crnim
tampanim slovima preko itave koverte koja je bila presavijena naetvoro
pa ugurana kroz uzan prorez na sanduetu. Otvorio sam je u liftu dok sam
se vozio na deveti sprat. Ni rei, Vokeru. Seti se: jo uvek imam no, i ne
plaim se da ga upotrebim.
Na dnu nije bilo potpisa, teko i da je bilo potrebe za tim. Ovo je bila
opasna pretnja, i poto sam video Borna na delu, poto sam se osvedoio na
kakvu je brutalnost spreman, bio sam siguran da nee oklevati da je

sprovede u delo. Ako pokuam da ga prijavim policiji, gonie me dok me

ne uhvati. Ako ne budem nita uinio, ostavie me na miru. I dalje sam bio
reen da pozovem policiju, ali taj dan je pro, pa je prolo jo dana, a ja
nisam uspeo da se odvaim na to. Od straha sam zautao, ali injenica je
bila da je samo utanje moglo da me spase od novog susreta s Bornom, a to
mi je jedino bilo vano: da ga zauvek odstranim iz svog ivota.
To nedelanje bilo je ubedljivo najgora stvar u mom ivotu, najnia taka u
mojoj karijeri ljudskog bia. Ne samo da je zbog toga ubica bio na slobodi,
ve su se tetne posledice sastojale i u tome to sam se suoio sa
sopstvenom moralnom slabou. Shvatio da nikada neu biti onakav kakav
sam mislio da jesam, da nisam ni dobar, ni jak, ni hrabar kao to sam
zamiljao. Uasne, nemilosrdne istine. Smuio mi se moj kukaviluk, a
opet, kako da se ne uplaim noa? Born ga je zario u Vilijamsovo telo bez
trunke kajanja i grie savesti, pa ak i ako bi se prvi ubod mogao opravdati
kao in samoodbrane, ta je sa ostalih dvanaest koje mu je zadao u parku,
hladnokrvno odluivi da ga ubije? Posle ovakvih muka, koje su trajale
gotovo nedelju dana, najzad sam skupio hrabrost da ponovo pozovem svoju
sestru, i kada sam uo sebe kako prepriavam Gvin itavu tu jezivu stvar u
telefonskom razgovoru koji je trajao dva sata, shvatio sam da nisam imao
izbora. Morao sam da krenem napred. Ako ne budem pozvao policiju,
izgubiu svako samopotovanje, i ta sramota e me izjedati dokle god sam
iv.
Bio sam poprilino siguran da su poverovali u moju priu. Predao sam i
Bornovu poruku, kao prvo, pa iako nije bila potpisana, pominjao se no,
pretnja je bila eksplicitna, a ako se sumnjalo u autentinost autora, grafolog
je uvek mogao da potvrdi da je re o Bornovom rukopisu. Postojala je,
takoe, mrlja od krvi na trotoaru u blizini ugla Riversajd drajva i 112. ulice.
A tu je bio i moj poziv upuen hitnoj pomoi iz govornice, koji se
podudarao s njihovim zapisnikom, kao i dodatni podatak koji sam im dao,
da na mestu zloina nije bilo nikoga kada se hitna pomo pojavila. Najpre
nisu bili voljni da prihvate da je profesor Fakulteta za meunarodne odnose
Univerziteta Kolumbija mogao da poini tako gnusan zloin, a jo manje da
neko takav hoda naokolo sa skakavcem u depu, ali na kraju su me uverili
da e sve proveriti. Napustio sam policijsku stanicu siguran da e sve

uskoro biti zavreno. Bio je kraj maja, to je znailo da je do okonanja

semestra ostalo jo dve-tri sedmice, i poto sam tek posle est dugih
nedelja od pronalaenja Vilijamsovog tela otiao da prijavim Borna,
smatrao sam da se on pouzdao u to da je pretee pismo obavilo svoj posao.
Ali, tu sam napravio greku, glupu, traginu greku. Kao to su i obeali,
policajci su otili da ga ispitaju, no od administratora Fakulteta uspeli su da
saznaju jedino to da se profesor Born poetkom te nedelje vratio u Pariz.
Majka mu je iznenada umrla, reeno im je, a kako je do kraja semestra
ostalo vrlo malo vremena, zavrna predavanja odrae profesor koji e ga
zamenjivati. Drugim reima, profesor Born se nee vratiti.
Ipak sam ga prestraio. Uprkos pismu, pretpostavio je da u se ogluiti o
njegovu pretnju i otii u policiju. Da, otiao sam - ali ni blizu dovoljno
brzo, i poto sam mu dao vremena, iskoristio je priliku i pobegao iz zemlje,
izbegavi tako njujorko zakonodavstvo. Pouzdano sam znao da je pria o
majinoj smrti puka la. Tokom naeg prvog razgovora, na zabavi, u aprilu,
rekao mi je da su mu roditelji umrli i, ukoliko njegova majka u
meuvremenu nije vaskrsla, ba bih voleo da vidim kako je to uspela dva
puta da umre. Kada me je jedan od detektiva pozvao da mi kae ta se
dogodilo, bio sam skrhan, ponien, zanemeo. Born me je pobedio. Otkrio mi
je neke stvari o meni samom zbog kojih sam oseao gaenje, i tada sam
prvi put u ivotu otkrio ta znai mrzeti nekoga. Nikada mu neu oprostiti i nikada neu moi da oprostim sebi.

II

Onih dana, u mrano vreme nae mladosti, Voker i ja smo bili prijatelji.
Upisali smo se na Kolumbiju 1965, dvojica osamnaestogodinjih brucoa iz
Nju Derzija, i tokom etiri godine koje su usledile, kretali smo se u istim
krugovima, itali smo iste knjige, imali iste ambicije. Zatim je naa
generacija diplomirala, i ja sam izgubio kontakt s njim. Ranih sedamdesetih
sreo sam se s nekim ko mi je rekao da Adam ivi u Londonu (ili je to
moda bio Rim), i to je bio poslednji put da je neko spomenuo njegovo ime.
Narednih trideset i neto godina retko mi je dolazio u misli, ali kad god bi
se to desilo, uvek bih razmiljao o tome kako mu je polo za rukom da
nestane bez traga. Od svih mladih i neprilagoenih iz naeg drutva sa
studija, on mi je delovao kao neko ko najvie obeava, i delovalo mi je da
u, pre ili kasnije, neminovno naii na njegovo ime dok budem itao o
knjigama koje je napisao, ili kada budem naleteo na neto njegovo u
asopisima - pesme ili novele, kratke prie ili kritike prikaze, moda na
prevod nekog od njemu omiljenih francuskih pesnika - ali taj trenutak
nikada nije doao, i jedino sam mogao da zakljuim da je deko koji je bio
predodreen da ivi u knjievnom svetu reio da se zanima drugim
stvarima.
Pre manje od godinu dana (u prolee 2007), na moju kunu adresu u
Bruklinu stigao je paket. U njemu je bio rukopis Vokerove prie o Rudolfu
Bornu (prvi deo ove knjige), uz propratno pismo od Adama, sledee
sadrine:
Dragi Dime,
Oprosti mi to ti se obraam posle dugih godina nejavljanja, ako se dobro
seam, tano trideset i sedam od kada smo poslednji put razgovarali.
Nedavno sam naiao na oglas kojim se najavljuje tvoj nastup u San
Francisku sledeeg meseca (ja ivim u Ouklendu), pa sam hteo da vidim da
li bi mogao da odvoji vreme da se vidimo - na veeri u mojoj kui, recimo
- poto mi je hitno potrebna pomo, a verujem da si ti jedina osoba koju
znam (ili sam znao) a koja je sposobna da mi pomogne. Ne kaem ti ovo da

bih te uznemirio, ve zbog ogromnog divljenja prema knjigama koje si

napisao - zbog kojih sam veoma ponosan na tebe, ponosan na to to sam se
nekad ubrajao u tvoje prijatelje.
U nadi da e mi odgovoriti, aljem ti jo uvek nedovrenu verziju prvog
poglavlja knjige koju pokuavam da napiem. elim da nastavim da radim
na njoj, ali ini mi se da sam naiao na prepreku u vidu napora i
neizvesnosti - strah je moda re za kojom tragam - pa se nadam da bi
razgovor s tobom mogao da me ohrabri da joj stanem na rep i savladam je.
Dodao bih da (u sluaju da si u nedoumici) ovo nije umetnika proza.
Uz rizik da u zvuati melodramatino, trebalo bi da ti kaem da nisam
dobro, da zapravo polako umirem od leukemije i da u biti srean ako
ostanem u ivotu jo ovu godinu. isto da zna u ta bi se upustio u sluaju
da se prihvati posla. Ja ovih dana izgledam prilino zastraujue (nemam
kosu, mrav sam kao grana), ali tatina vie ne postoji u mom svetu, i
trudim se koliko god mogu da se nosim s ovim to me je snalo, isto kao
to se borim i s terapijom. Pre samo koji vek ezdeset godina je smatrano
starou, a kako niko od nas nije oekivao ni da e tridesetu doiveti,
dvostruko toliko nije ni upola lo broj, zar ne?
Mogao bih ja i dalje, ali ne elim da ti oduzimam vreme. Odluka da ti
poaljem ovaj rukopis nije bila nimalo laka (mora da si ve umoran od
bezbrojnih pisama frikova i pisaca u pokuaju), i ako bude prihvatio moj
poziv, rado u ti ispriati o svemu to mi se dogodilo u protekle etiri
decenije - a najiskrenije se nadam da hoe. to se rukopisa tie, sauvaj
ga za let avionom do Kalifornije, ako bude previe zauzet do polaska.
Dovoljno je kratak da se proita za manje od sata.
Nadam se tvom odgovoru.
Na tvojoj strani, uvek,
Adam Voker
Nije to bilo neko blisko prijateljstvo - nismo se poveravali jedan drugom,
nismo vodili duge razgovore u etiri oka, nismo pisali pisma - ali nije bilo
sumnje da sam se divio Vokeru, i nije bilo sumnje u to da me je posmatrao
kao sebi ravnom jer mi je uvek ukazivao samo potovanje i dobru volju.
Seam se, bio je pomalo stidljiv, osobina koja je delovala udno kod nekog

ko je imao britku pamet i ko je istovremeno bio jedan od najlepih momaka

na kampusu - lep kao filmska zvezda, kako se izrazila jedna moja
prijateljica. Ali, bolje i stidljiv nego arogantan, ini mi se, bolje je elegantno
se utopiti u masu nego maltretirati druge nepodnoljivom savrenou svog
bia. Bio je pomalo usamljenik, ali mio i veseo kad god bi izaao iz svoje
ljuture, s otrim, udnim smislom za humor, a ono to se meni naroito
dopadalo bila je irina interesovanja, sposobnost da govori o Kavalkanteu
ili o Donu Donu, a da se potom okrene prema vama i podjednako
kompetentno i uverljivo kae neto o bejzbolu to vam ranile nije palo na
pamet. to se njegovog unutranjeg ivota tie, nisam znao nita. Izuzev
toga da ima stariju sestru (izuzetno lepu, uzgred, zbog ega biste mogli
pomisliti da je itav klan Vokerovih blagoslovljen genima anela), nisam
znao nita o njegovoj porodici ili poreklu, a jo manje sam znao o smrti
njegovog mlaeg brata. Voker je sada i sam umirao, mesec dana posle svog
ezdesetog roendana poeo je da se oprata, i poto sam proitao njegovo
dirljivo pismo puno oklevanja, nisam mogao da se otmem utisku da je to
poetak, da su bistri mladi ljudi iz davnih vremena ostarili, i nee dugo
proi a itava naa generacija e nestati. Umesto da posluam Adamov
savet i rukopis odloim do polaska u Kaliforniju, seo sam i odmah poeo
da ga itam.
Kako bih najbolje opisao svoju reakciju? Fascinacija, zabavljenost, oseaj
strepnje, a zatim uas. Da nisam bio upozoren o tome da je ovo istinita
pria, verovatno bih prionuo i tih ezdeset i neto strana posmatrao kao
poetak romana (na kraju krajeva, pisci ponekad ubace u delo lik koji nosi
njihovo ime) i onda bih zakljuio da je zavretak nemogu - ili previe
nagao, zbog ega bi bio nezadovoljavajui - ali poto sam mu od poetka
pristupio kao autobiografiji, Vokerova ispovest me je potresla i ispunila
tugom. Jadni Adam. Bio je prestrog prema sebi, pun samoprekora zbog
slabosti prema Bornu, previe zgaen nad sopstvenim sitnim aspiracijama i
mladalakim ambicijama, namuen svojim neuspehom da shvati da ima
posla s udovitem, ali ko bi mogao da krivi jednog dvadesetogodinjaka
zbog toga to je izgubio stav u meavini sofisticiranosti i obespravljenosti
koje obavijaju osobe kakav je bio Born? Otkrio mi je neke stvari o meni
samom zbog kojih sam oseao gaenje. Ali, u emu je Voker pogreio?

Pozvao je hitnu pomo one noi kad se napad dogodio, a zatim, posle
trenutnog gubitka hrabrosti, otiao i obratio se policiji. Pod datim uslovima
niko ne bi uinio neto vie. Kakvo god da je gaenje Voker oseao prema
sebi, ono nije bilo izazvano njegovim ponaanjem na samom kraju. Njega je
potresao poetak, prosta injenica da je dozvolio sebi da bude zaveden, i
nastavio je s tim stanjem do kraja svog ivota - u tolikoj meri da ak i sada,
kad mu se ivot okonava, on osea potrebu da ispria priu o svom sramu.
Na osnovu onog to je reeno u pismu, ovo je bilo tek prvo poglavlje.
Pitam se ta li bi moglo da usledi.
Te veeri sam napisao pismo Vokeru, u kome sam mu potvrdio da sam
dobio njegovu poiljku, izrazio brigu i saoseanje u pogledu njegovog
zdravstvenog stanja, kao i to da mi je, i pored svega, drago to mi se javio
posle toliko godina, da su me dirnule njegove ljubazne rei o knjigama koje
sam objavio, i tome slino. Da, obeao sam, prilagodiu svoj raspored tako
da imam vremena da doem kod njega na veeru, kao i da u vrlo rado
popriati s njim o problemima koje ima s drugim poglavljem svojih
memoara. Nemam kopiju pisma koje sam mu uputio, ali seam se da je ton
bio ohrabrujui i pun podrke, da sam poglavlje koje mi je poslao opisao
kao izvrsno i uznemirujue, ili nekim slinim izrazima, i rekao sam kako mi
se ini da je projekat vredan toga da se izgura do kraja. Nisam morao nita
vie da napiem, ali radoznalost je pobedila pa sam pismo zavrio pomalo
neprimereno. Izvini to te pitam, napisao sam, ali nisam siguran da mogu da
ekam do sledeeg meseca da bili otkrio ta ti se sve dogaalo od kada
smo se rastali. Ako si raspoloen, radovao bih se jo jednom pismu pre
nego to doem u goste. Ne mora se baviti detaljima, napii mi samo ono
bitno, ili bilo ta drugo to bi voleo da mi ispria.
Poto nisam eleo da poverim svoje pismo Potanskoj slubi SAD, poslao
sam ga ekspresno sledeeg jutra. Dva dana kasnije dobio sam Vokerov
odgovor ekspresnom potom.
Zahvalan, zadovoljan, radostan zbog susreta sledeeg meseca.
Vrlo rado u odgovoriti na tvoje pitanje, ali plaim se da e ti moja
pria biti vrlo dosadna. Jun 1969. Rukovali smo se, seam se, obeali

jedan drugom da emo ostati u vezi, a zatim smo se okrenuli i poli

razliitim pravcima. Ja sam otiao kui, kod svojih roditelja u Nju
Derzi, s namerom da ostanem nekoliko dana; te veeri sam se napio sa
sestrom, pao niz stepenice i slomio nogu. ist baksuz, inilo se, ali na
kraju je ispalo da je to najbolje to mi se dogodilo. Deset dana kasnije,
estitamo! i poziv od federalne vlade da se javim na pregled za vojsku.
Doskakutao sam do regrutne komisije na takama, oni me oslobodili
zbog slomljene noge, a kad su mi skinuli gips, regrutni sistem se
promenio: uvedena je lutrija. Izvukao sam visok broj, bezobrazno visok
broj (346), i iz ista mira, doslovno u trenu, suoavanje od koga sam
strepeo toliko dugo bilo je zauvek uklonjeno iz moje budunosti.
Pored tog ranog dara od bogova, uglavnom sam se kotrljao, pokuavao
da odrim ravnoteu, bauljao izmeu napada optimizma i zaslepljujuih
perioda oajanja. Bez odgovornosti, zbunjujui, zbunjen. U jesen 1969.
odselio sam se u London - ne zato to me je Engleska privlaila, ve zato
to vie nisam mogao da podnesem ivot u Americi. Otrov Vijetnama,
suze Vijetnama, krv Vijetnama. Tada smo svi izgubili razum, zar ne? Svi
smo bili poludeli zbog rata koji smo prezirali i koji nismo mogli da
zaustavimo. I tako sam ja napustio nau lepu zemlju, naao neku rupagu
u Hamersmitu i naredne etiri godine proveo zlopatei se za koricu hleba
- tancovao sam nebrojene prikaze knjiga, prihvatao sam svaki prevod
koji mi se naao na putu, uglavnom knjige s francuskog, jedna ili dve s
italijanskog, presipao sam na engleski sve, od dosadne akademske
istorije Srednjeg istoka, preko antropolokih studija o vudu magiji, do
detektivskih romana. I sve to vreme nastavio sam da piem svoju
zamumuljenu, gnostiku poeziju. Objavio sam i knjigu, 1972, kod jednog
opskurnog izdavaa u Manesteru, u trista ili etiristo primeraka, pojavio
se jedan prikaz u nita manje opskurnom asopisu, oko pedeset komada
se prodalo - to me podsea na one urnebesne reenice iz Krapove
poslednje trake (seam se da si to delo mnogo voleo): Sedamnaest
primeraka prodato, od toga jedanaest po veleprodajnoj ceni javnim
bibliotekama na prekomorskim teritorijama. Postajem poznat. Postajem
poznat, nema ta.
Uporno sam pisao jo jednu godinu, a onda sam, posle ogorene,

mune debate sa samim sobom, zakljuio kako ne napredujem dovoljno i

prestao. Nisam mislio da je to to radim loe. Bilo je povremenih
iskrica, nekoliko pesama koje su donosile neto novo i podsticajno, bilo
je stihova na koje sam zaista bio ponosan, ali sve u svemu rezultati su
mi bili osrednji, a pomisao na to da u proiveti jedan mediokritetski
ivot prepala me je toliko da sam reio da odustanem.
Moje londonske godine. Sumorna saznanja o izbledelim nadama, seks
bez ljubavi u krevetima prostitutki, jedna ozbiljna veza s Engleskinjom
po imenu Doroti, koja se raspala kada je otkrila da sam Jevrejin. No,
verovao ti meni ili ne, uprkos tome to ti sve ovo sigurno deluje
neveselo, mislim da sam postajao jai, da sam konano poeo da
odrastam, da sam uzeo svoj ivot u svoje ruke. Poslednju pesmu zavrio
sam u junu 1973, ceremonijalno sam je spalio iznad sudopere u kuhinji, i
vratio se u Ameriku. Bio sam se zakleo da se neu vratiti sve dok i
poslednji ameriki vojnik ne napusti Vijetnam, ali sada sam imao novi
plan, i nisam mogao da gubim vreme na celomudrene budalatine takve
vrste. Reio sam da uskoim u rovove i da se borim golim rukama.
Zbogom, knjievnosti. Dobrodola suta sutino, senzorijume stvarnosti.
Berkli, Kalifornija. Tri godine studija prava. Ideja je bila da inim
dobro, da radim sa siromanima, obespravljenima, da se poveem s
prezrenima i nevidljivima da bih video da li mogu da ih odbranim od
surovosti i ravnodunosti amerikog drutva. Jo celomudrenih
budalatina? Neki bi moda to i pomislili, ali meni se nije tako inilo.
Od poezije do pravde, dakle. Poetska pravda, ako elite. Jer, tuna
injenica i dalje vai: na svetu jo uvek ima mnogo vie poezije nego
pravde.
Sada, kada me je bolest primorala da prestanem da radim, imam
sasvim dovoljno vremena da razmiljam o svojim motivima za izbor
ovakvog ivota. Sasvim konkretno, mislim da je sve poelo 1967, kada
sam video kako Born noem ubada Sedrika Vilijamsa u stomak - a zatim
ga, poto sam otrao da pozovem hitnu pomo, odvlai u park i ubija ga.
Bez razloga, bez ijednog jedinog razloga, a onda, ono to je jo gore,
uspeva da se izvue, da napusti zemlju i proe bez kazne za zlodelo koje
je poinio. Ne mogu da opiem koliko sam patio zbog toga, koliko jo

uvek patim. Izneverena pravda. Bes i beznae jo nisu popustili, pa ako

se tako oseam, ako je taj oseaj za pravdu ono to u meni i dalje gori
najjasnijim plamenom, onda sam siguran da sam izabrao pravi put.
Dvadeset sedam godina na poslovima pravne pomoi, drutvenog
aktivizma u afroamerikim etvrtima Ouklenda i Berklija, trajkovi zbog
stanarina, tube protiv raznih korporacija, sluajevi policijskog nasilja,
spisak je dugaak. Da, postoji jedan broj pobeda kojima sam bio
zadovoljan, ali ova zemlja nije nita manje surova danas nego to je bila
onda, moda je sada surovija nego ikad, i ja jednostavno ne mogu da
sedim skrtenih ruku. Oseao bih da ivim u lai sa samim sobom.
Poinjem li da zvuim poput nekog arogantnog moralizatora? Nadam
se da ne.
Zarada je bila bedna, naravno. Od onoga ime sam se ja bavio ovek
ne moe da se obogati. Ali postojali su porodini fondovi koji su mi pali
u krilo - i u krilo moje sestre - posle smrti naih roditelja (majka je umrla
1974, otac 1976). Prodali smo kuu i oevu prodavnicu za znatnu sumu
novca, i poto je Gvin pametna i praktina ena, taj novac je bio dobro
uloen, to je znailo da sam uvek imao dovoljno za ivot (skroman, ali
udoban) i da nisam mnogo brinuo o tome koliko zaraujem svojim
radom. Igraj po pravilima sistema da bi ga pobedio. Fini, mali licemerni
zaokret, ali svi mi moramo da jedemo, svima nam je potreban krov nad
glavom. Naalost, u poslednje dve godine rauni za leenje ozbiljno su
okrnjili moju uteevinu, ali mislim da u imati dovoljno dok ne doe
kraj - pod uslovom da ne poivim due, to je malo verovatno.
Kada je srce u pitanju, bauljao sam, nekako, na svoj trapav i glup
nain, mnoge godine, premnoge; ene su bile razne. Uletao sam u krevete
i izletao iz njih, zaljubljivao se i odljubljivao, ali nikada nisam bio u
iskuenju da se skrasim, da se oenim, sve dok, sa trideset est, nisam
sreo osobu do koje mi je zaista bilo stalo, socijalnu radnicu po imenu
Sandra Vilijams - da, preivala se isto kao ubijeni mladi, robovsko
prezime su imali, obino robovsko prezime koje je imalo i stotine hiljada
drugih Afroamerikanaca, ako ne i milion njih - pa iako brakovi izmeu
pripadnika razliitih rasa mogu da stvore brojne probleme za par (sa obe
strane), za mene to nikada nije predstavljalo prepreku jer sam iskreno

voleo Sandru, voleo sam je od prvog do poslednjeg dana. Bila je mudra

ena, hrabra ena, nadahnuta i lepa ena, samo est mcseci mlaa od
mene, ali u trenutku kada smo se sreli ve je bila udata i razvedena, sa
dvanaestogodinjom devojicom, Rebekom, mojoj pastorkom, koja je i
sama udata, majka dvoje dece. Tih devetnaest godina koje sam proveo
sa Sandrom nainile su me boljim nego to sam bio, boljim nego to bih
bio s bilo kim drugim, ili sam. Sada, kad je vie nema (umrla je od raka
grlia materice pre pet godina), ne proe dan da ne eznem za njom.
Jedino zbog ega mi je ao jeste to zajedno nismo imali dece, ali
stvaranje porodice nalazi se izvan moi oveka koji je, kako se
ispostavilo, roen sterilan.
ta drugo da kaem? O meni se dobro stara moja domaica (koja e
nam spremiti veeru kada bude doao), esto se viam s Rebekom i
njenom porodicom, ujem se sa svojom sestrom gotovo svakog dana,
imam puno prijatelja. Kada mi zdravlje dopusti i dalje prodirem knjige
(poeziju, istoriju, romane, meu njima i tvoje - istog trenutka kad budu
objavljeni), i dalje aktivno pratim bejzbol (neizleiva boljka), a
povremeo se preputam eskapizmu tipa gledanja filmova (zahvaljujui
DVD plejeru, vernom drugu usamljenika i udaka ovog sveta). Ali,
najee razmiljam o prolosti, o starim vremenima, o toj dugoj godini
(1967) kada mi se desilo toliko toga, desilo se u meni, oko mene, svi
neoekivani obrti i otkria te godine, ludilo te godine koje me je
poguralo u pravcu ivota kojim sam na kraju i poeo da ivim, s
njegovim dobrim i loim stranama. Nita kao fatalna bolest ne moe
oveku da izotri misli, niti da ga natera da poeli da podvue crtu, da
napravi zavrnu raunicu. Plan mi je da napiem knjigu iz tri dela, tri
poglavlja. Da ne bude ni duga, ni komplikovana, ali mora da bude
napravljena kako valja, i zbog toga me veoma mui to to sam se
zaglavio u drugom delu. Budi uveren da ne oekujem od tebe da mi rei
problem. Ali podozrevam, moda bez osnova, da e me razgovor sa
tobom dobro prodrmati, a to je upravo ono to mi treba. Izvan toga - i
pre toga -odnosno iznad i izvan mog maleckog stvaralakog napora,
ostaje ogromno zadovoljstvo zbog naeg ponovnog susreta...

Nadao sam se da e mi odgovoriti, ali nije mi palo na pamet da e

napisati neto vie od dva-tri stupca, da e biti spreman da uloi vreme i
trud da bi sa mnom podelio tako detaljan prikaz svog ivota - sa mnom, koji
u tom trenutku jedva da sam bio neto vie od neznanca. Mnogo prijatelja
ili ne, mora da je usamljen, pomislio sam, i prilino oajan, i dok sam
pokuavao da shvatim zbog ega sam ba ja taj koga je izabrao za svog
ispovednika, on se tako snano zakaio za mene da mi je bilo nezamislivo
da ne pokuam da uinim za njega sve to je u mojoj moi. Kako se vreme
brzo menja. Prijatelj na samrti vraa se u moj ivot posle odsustva od
gotovo etrdeset godina i iznenada oseam obavezu da ga ne izneverim. Ali,
kakvu to pomo ja njemu mogu da pruim? Ima problema sa svojom
knjigom i, iz nekog neobjanjivog razloga, pomislio je da imam mo da
izgovorim magine rei koje e mu pomoi da nastavi da radi. Da li je
oekivao da mu dam recept za tablete koje piscima pomau da se probiju,
ili koje mogu da izlee od stvaralake blokade? Da li je to sve to eli od
mene? To je delovalo toliku nebitno, toliko van pameti. Voker je bio mudar
ovek, i ako njegova knjiga treba da bude napisana, nai e nain da to i
uradi.
Otprilike tako neto sam mu i rekao u svom sledeem pismu. Ne odmah
na poetku, jer bilo je drugih stvari koje je trebalo pomenuti (moje aljenje
zbog smrti njegove supruge, iznenaenje njegovim izborom profesije,
divljenje zbog onoga to je radio i bitaka koje je vodio), ali kada sam s tim
zavrio, prilino otvoreno sam mu rekao kako verujem da e i sam nai
nain da rei problem. Strah je dobra stvar, nastavio sam ponavljajui re
koju je upotrebio u svom prvom pismu, strah je ono to nas navodi da
rizikujemo i prevazilazimo svoje uobiajene okvire, i svaki pisac koji
smatra da se kree sigurnim tlom, teko da e napisati neto zaista vredno.
Kada je re o zidu koji je pomenuo, rekao sam da svi u njega udaramo, i da
je stanje kreativne paralize pre proizvod greke u razmiljanju pisca odnosno toga da pisac ne razume u potpunosti ono to eli da kae ili, blae
reeno, da je na pogrean nain pristupio temi. Da bih mu naveo primer,
spomenuo sam problem koji sam imao dok sam pisao jednu od svojih ranih
knjiga - takoe jednu vrstu memoara podeljenih na dva dela. Prvi deo sam
napisao u prvom licu, i kada sam poeo da piem drugi deo (koji se mnogo

direktnije odnosio na mene nego prethodni), takoe u prvom licu, bivao sam
sve nezadovoljniji postignutim, i na kraju sam stao. Pauza je trajala
nekoliko meseci (tekih i munih meseci), a onda mi se, jedne noi, ukazalo
reenje. Shvatio sam da sam izabrao pogrean pristup. Piui o sebi u
prvom licu, priguio sam sebe, postao sam nevidljiv, na taj nain je bilo
nemogue pronai ono za im sam tragao. Bilo je potrebno da se odvojim
od sebe, da napravim korak unazad i obezbedim prostor izmeu sebe i
onoga ime se bavim (a to sam bio ja), i zato sam se vratio na poetak
drugog dela i poeo da ga piem u treem licu. Ja je postalo on, i
zahvaljujui distanci stvorenoj tom malom izmenom uspeo sam da zavrim
knjigu. Moda i on (Voker) pati od istog problema, izneo sam svoju ideju.
Moda je i on previe blizu onome o emu pie. Moda je materijal previe
zahtevan i previe lian da bi se pisanjem u prvom licu postigla potrebna
objektivnost. ta on misli o ovome? Da li bi mu moda ovakav pristup
pomogao da krene dalje?
U trenutku kada sam poslao pismo, do mog putovanja u Kaliforniju ostalo
je jo celih est nedelja. Voker i ja smo se ve dogovorili o datumu i
vremenu moje posete, opskrbio me je uputstvima o tome kako da stignem
do njegove kue, i nisam oekivao da e mi napisati jo jedno pismo pre
mog polaska. Prolo je mesec dana, moda neto vie, i tada, kada sam se
najmanje nadao, ponovo mi se obratio. Ovoga puta ne pismom, ve putem
telefona. Od naeg poslednjeg razgovora prolo je mnogo godina, ali isprve
sam mu prepoznao glas - a opet (nisam siguran kako bih to objasnio), nije to
bio onaj glas koga sam se seao, ili, tanije, bio je isti, ali kao da mu je
neto nedostajalo, isti glas samo razliitog registra: Voker na korak udaljen
od sebe i sveta, slab, bolestan, utian, govorio je sporo, s jedva primetnim
drhtajem u svakoj izgovorenoj rei, kao da je sakupljao svu svoju snagu da
pogura vazduh uz dunik da bi glas uspeo da dopre do telefonske slualice.
Zdravo, Dime, rekao je. Nadam se da vas ne prekidam dok veerate.
Ne, ni najmanje. Neemo jesti jo jedno pola sata.
Dobro je. Onda je sigurno vreme za koktele. Pod pretpostavkom da jo
uvek pije.
Jo pijem. I upravo to i radimo. Supruga i ja smo ba otvorili bocu vina i
polako se omamljujemo dok se pile ne ispee.

Ugodnosti kune atmosfere.

A ta ti radi? Kako je kod tebe?
Ne moe biti bolje. Imao sam malih problema prolog meseca, ali sada je
sve u redu, pa radim do iznemoglosti. To sam hteo da ti kaem.
Radi na knjizi?
Radim na knjizi.
to znai da si reio problem?
Zato te i zovem. Da ti zahvalim na poslednjem pismu.
Znai, nov pristup, a?
Tako je, neverovatno koliko mi je pomogao.
To su dobre vesti.
Nadam se da jesu. Plaim se jedino da je tivo prilino brutalno. Puno
runih stvari za koje godinama nisam imao ni volje ni hrabrosti, ali to sam
prevaziao i sada hitam s planom za tree poglavlje.
Znai, drugo poglavlje si zavrio?
Prvu verziju. Zavrio sam je pre otprilike deset dana.
Zato mi je nisi poslao?
Ne znam. Valjda sam previe nervozan, nesiguran u sebe.
Ne budi smean.
Pomislio sam da je bolje da saekam da sve zavrim pre nego to ti ga
pokaem.
Ne, nemoj, poalji mi odmah to drugo poglavlje. Moemo da razgovaramo
o njemu kad se budemo videli u Ouklendu sledee nedelje.
Moda nee hteti da doe kad ga bude proitao.
O emu ti to govori?
Odvratno je, Dime. Dovoljno je samo da pomislim pa da mi se smui.
Ipak ga poalji. Bez obzira na moju reakciju, obeavam da neu otkazati
veeru. Voleo bih da te opet vidim.
I ja bih tebe voleo da vidim.
Dobro, onda. To je dogovoreno. Dvadeset petog u sedam sati.
Vrlo si ljubazan prema meni.
Nita posebno nisam uradio.
Uradio si vie nego to moe da pretpostavi.
Probaj da se uva, vai?

Trudiu se.
Vidimo se dvadeset i petog, onda.
Da, dvadeset i petog. Kad otkuca sedam.
Tek kada se veza prekinula shvatio sam koliko sam uznemiren zbog tog
razgovora. Najpre, bio sam siguran da Voker ne govori istinu o tome kako
se osea - nije mu bilo dobro, ni najmanje, i stanje mu se verovatno
pogoravalo iz minuta u minut - i dok je sasvim razumljivo to je to eleo
da sakrije od mene, da bi spreio i najmanji izraz saaljenja s moje strane,
tako to e s lanom stoikom veselou tvrditi kako je Nikad bolje!, ipak
sam (to je donekle paradoksalno) u njegovom tonu osetio samosaaljenje,
kao da je tokom itavog naeg razgovora pokuavao da zadri suze, kao da
se trudio da ne pukne i pone da rida u slualicu. Njegovo fiziko stanje je
ionako bilo za ozbiljnu brigu, ali ono to je mene sada zabrinulo bilo je
stanje njegovog uma. U nekim trenucima tokom naeg razgovora zvuao je
kao ovek na ivici nervnog sloma, kao ovek koga u jednom komadu dre
tek istanjena parad kanapa i ice. Da li je mogue da ga je pisanje novog
poglavlja knjige toliko iscrpio? Ili je to bio samo jedan elemenat od
nekoliko, ili od mnogo njih? Voker je, na kraju krajeva, umirao, a sama
injenica o nadolazeoj smrti, korozivni strah od nadolazee smrti, bili su
preteak teret koji vie nije mogao da nosi. A opet, taj drhtavi, plani ton
mogao je biti posledica uzimanja nekog leka koji mu je pomagao da ostane
u ivotu. Nisam znao ta je u pitanju. Nita nisam znao, ali posle lucidnog,
otvorenog opisa sopstvene linosti u prvom delu knjige, uz dva reita i
smela pisma koja mi je poslao, pomalo me je iznenadilo to to je uivo
zvuao sasvim drugaije.
Pitao sam se kako bi izgledalo provesti vee u njegovom drutvu,
zatvoren u privatni svet njegove trone, razorene linosti, i prvi put od kada
sam dobio poziv, poeo sam da se pribojavam naeg susreta.
Dva dana posle telefonskog poziva, na moju kunu adresu, u Fedeksovoj
koverti, stigao je drugi deo njegove knjige. U kratkom propratnom pismu
obavestio me je da je, ako nita drugo, smislio naslov knjizi, 1967, i da e
svaki deo nositi ime jednog godinjeg doba. Prvi e biti Prolee, ovaj koji
mi je upravo stigao bio je Leto, a onaj na kome radi Jesen. Telefonom mi je

ve bio opisao te nove strane; rei kao to su brutalno, runo i odvratno

jo uvek su bile svee u mom seanju, pa sam se spremio za neto jo gore,
za priu koja e biti otrija i neprijatnija od Prolea.

LETO
Prolee se pretvorilo u leto. Za tebe je to leto posle prolea Rudolfa
Borna, ali za ostatak sveta to je leto estodnevnog rata, leto rasnih nemira u
vie od sto amerikih gradova, Leto ljubavi. Dvadeset ti je godina i upravo
si zavrio drugu godinu studija. Kada je izbio rat na Srednjem istoku hteo si
da se pridrui izraelskoj armiji i postane vojnik, i pored toga to si
osvedoeni pacifista koga cionizam nikada nije zanimao, ali pre nego to
uspe da donese odluku i napravi planove, rat se iznenada zavrava i ti
ostaje u Njujorku.
Ipak, osea snanu potrebu da ode iz zemlje, da bude bilo gde samo ne
ovde i ne sada, i zbog toga si ve bio kod prodekana za nastavu da mu
kae da eli da se prijavi za program studiranja u inostranstvu na niim
godinama studija (posle poduih konsultacija s ocem, koji ti je nevoljno dao
pristanak). Izabrao si Pariz. Tamo ne ide samo zato to voli Pariz, u kome
si prvi put bio dve godine ranije, ve zbog toga to ti je veoma stalo da
usavri francuski, koji si ve dobro znao, ali uvek moe jo bolje. Svestan
si da je Born u Parizu, ili bar pretpostavlja da jeste, ali u glavi si ve izveo
raunicu i shvatio da su anse da naleti na njega veoma male. A ako se
tako neto i bude dogodilo, spreman si da s tim izae na kraj u skladu s
okolnostima. Koliko bi ti uopte bilo teko da okrene glavu i proe pored
njega? To je barem ono u ta sebe uverava, ali negde duboko u sebi
premotava scenu u kojoj ne okree glavu, u kojoj se suoava s njim
nasred ulice i davi ga golim rukama, do smrti.
ivi u dvosobnom stanu u stambenoj zgradi u Zapadnoj 107. ulici,
izmeu Brodveja i Avenije Amsterdam. Tvoj cimer je upravo diplomirao i
odlazi iz grada, i zato to ti treba neko ko e s tobom deliti stan, ve si
pozvao svoju sestru da doe u slobodnu sobu - jer, na sreu, njena godina
na Vasaru se zavrila i ona treba da zapone postdiplomske studije na

Odseku za engleski na Kolumbiji. Ti i tvoja sestra ste oduvek bili bliski najbolji prijatelji, zaverenici, opsesivni uvari uspomene na umrlog brata,
kolege studenti knjievnosti, osobe od poverenja - i tebi takav aranman
odgovara. Naravno, zajedno ete biti samo u toku leta jer ti u septembru
leti za Pariz, ali deo juna, itav juli i avgust biete zajedno, iveete pod
istim krovom, prvi put posle mnogo godina. Poto ode, tvoja sestra e
preuzeti zakup i pronai novog sustanara za tvoju ispranjenu sobu.
Tvoja porodica spada u imunije, ali ne previe imune, bar ne po
standardima bogatih, pa iako ti otac velikoduno daje novac za pokrivanje
osnovnih trokova, potrebno ti je jo za knjige i ploe koje eli da kupi,
za filmove koje eli da pogleda, cigarete koje pui, i tako poinje da
traga za poslom tokom leta. Tvoja sestra ga je ve nala. Od tebe je starija
tek esnaest meseci, ali je njeno ophoenje sa svetom znatno mudrije i
celishodnije od tvog, i samo nekoliko dana poto je saznala da e studirati
na Kolumbiji i da e s tobom deliti stan u Zapadnoj 107. ulici, poela je da
trai posao koji se poklapa s njenim interesovanjima i talentima. Uzevi u
obzir okolnosti, sve je unapred organizovala i im je stigla u Njujork poela
je da radi kao pomonik urednika kod jednog velikog komercijalnog
izdavaa na Menhetnu. S druge strane, ti na svoj nasumian, oputen nain
odlae potragu do poslednjeg trenutka i poto ti se ne mili ideja da
etrdeset sati nedeljno provodi u kancelariji, u odelu s kravatom, grabi
prvu priliku koja ti se ukazuje. Jedan prijatelj odlazi iz grada preko leta i ti
se javlja na njegovo radno mesto u Batlerovoj biblioteci, na Kolumbijinom
kampusu. Plata je upola manja od onoga to tvoja sestra zarauje, ali tei
se milju da na posao moe ii peice, to te spasava guvanja sa hordama
znojavih putnika u podzemnoj eleznici dva puta dnevno.
Pre nego to te zaposle, daju ti test. Jedna postarija bibliotekarka prua ti
hrpu kartica, moda osamdeset, moda sto, na svakoj se nalazi naslov
knjige, ime autora i godina izdanja, i Djuijev decimalni broj, koji ti
pokazuje na koju policu knjiga treba da se smesti. Bibliotekarka je visoka,
namrgoena ena ezdesetih godina, izvesna gospoica Grier, kojoj si ve
sumnjiv i nema nameru da ti bar malo progleda kroz prste. Zbog toga to te
je tek upoznala i nema naina da zna ko si, pretpostavlja da je sumnjiava
prema svim mladim ljudima - isto iz principa - i zbog toga ne vidi tebe

kakav jesi, ve vidi jo jednog od boraca gerile u ratu protiv autoriteta,

nepoudnog buntovnika koji nema pametnija posla nego da ue u svetilite
njene biblioteke i trai posao. Govori ti da porea kartice po redu i ti jasno
moe da oseti koliko snano ona ne eli da uspe, koliko e biti srena da
odbije tvoju molbu, i zbog toga to eli taj posao isto onoliko jako koliko
ona ne eli da ti ga da, potrudi se da ne pogrei. Petnaest minuta kasnije
predaje joj kartice. Ona seda i poinje da ih pregleda, jednu po jednu,
redom, sve do kraja, i dok posmatra skeptini izraz na njenom licu koji se
lomi u neku vrstu zauenosti, zna da si dobro proao. Kameno lice daje
jedan osmeh. Ona kae: niko do sada nije uspeo da ih sloi bez greke. Ovo
je prvi put za trideset godina da vidim ovako neto.
Radi od deset ujutro do etiri po podne, od ponedeljka do petka.
Obavezno dolazi na vreme, s uinom u smeoj papirnoj kesi ulazi u
veliku, pretencioznu zgradu kvaziklasicistikog stila koju je dizajnirao
Dejms Gembl Roders. Pompeznost i rigidnost na stranu, ta zgrada te uvek
zadivi svojom grandioznou i masivnou, ali vrhunski idiotizam zbog
koga osea ogromnu neprijatnost jesu imena zaslunih pokojnika
ugravirana u fasadu - Herodot, Homer, Platon, uz brojna druga - i svakoga
jutra zamilja koliko bi zgrada drugaije izgledala da na njoj stoje neka
druga imena: imena dez muziara, recimo (Fets Voler, arli Parker, Beni
Gudman), ili filmskih boginja iz etrdesetih (Ingrid Bergman, Hedi Lamar,
Din Tirni), ili opskurnih, skoro sasvim zaboravljenih igraa bejzbola (Gas
Zernijal, Vejn Tervilider, Klajd Klac) ili, sasvim jednostavno, imena tvojih
prijatelja. I tako poinje dan. Otvara ulazna vrata, teka ulazna vrata s
uglaanim mesinganim kvakama, penje se mermernim stepenitem,
susree se sa Ajzenhauerovim portretom (nekadanji predsednik
Univerziteta, a zatim predsednik koji je vladao tvojim detinjstvom) i ulazi
u malu prostoriju desno od glavnog pulta. Poeli dobro jutro gospodinu
Gojinsu, tvom supervizoru, niskom oveku s velikim naoarima i
zaobljenim trbuhom, i on ti dodeljuje zadatke za taj dan. U osnovi, postoje
samo dva zadatka. Ili vraa knjige na police, ili alje novonaruene na
glavni pult sa gornjih spratova pomou malog lifta. Svaki od ovih zadataka
ima svojih prednosti i mana, i svaki bi mogao da obavlja bilo ko ko
poseduje mentalne sposobnosti vone muice.

Kada vraa knjige na police, mora da se uveri, a zatim i da proveri, da

li je Djuijev decimalni broj knjige koju stavlja na policu za jedan zarez
iznad u odnosu na knjigu s njene leve strane i jedan s njene desne. Knjige se
tovare na drvena kolica s tokovima, otprilike izmeu pedeset i sto knjiga
pri svakom slaganju, i dok gura svoje malo vozilo kroz lavirint knjiga, ti si
sam, uvek i veito sam, jer su poreane knjige van domaaja svih drugih
osim osoblja biblioteke, i jedino koga moe da vidi jesu tvoje kolege
pomonici koji rade na pultu kod lifta. Svaki od nekoliko spratova
identian je svim ostalima: ogroman prostor bez prozora ispunjen
beskrajnim nizovima sivih metalnih polica, prepunih knjiga, hiljada knjiga,
desetina hiljada knjiga, stotina hiljada knjiga, miliona knjiga, i povremeno
ak i ti, koji knjige voli vie od bilo ega na svetu, bude preneraen,
oseti i muninu kad shvati koliko milijardi rei, koliko miliona milijardi
rei sve te knjige sadre. Svakoga dana satima si izolovan od sveta,
nastanjuje neto to te podsea na bezvazduni balon, ak i ako vazduha
ima jer i sam die, ali to je mrtav vazduh, vazduh koji se vekovima nije
pokrenuo, i u toj zaguljivoj atmosferi ponekad oseti omamljenost,
opijenost skoro do stanja polusvesti pa mora da se bori s potrebom da
legne na pod i zaspi.
Ipak, tvoje slaganje ponekad te dovede do neoekivanih otkria i oblak
dosade koji te obavija istog trenutka se die. Kada si naleteo na izdanje
Izgubljenog raja iz 1670, recimo. Nije re o originalnom primerku iz 1667,
ve o jednom vrlo slinom, o primerku koji je izaao ispod prese tokom
Miltonovog ivota, knjiga koju je pesnik sasvim lako mogao drati u
rukama. udi se kako to da nije zakljuana u nekoj vitrini za retke knjige,
s kontrolisanom temperaturom, ve stoji ovde, na otvorenom, u memljivoj
gomili. Zbog ega ti je ovo otkrie toliko vano, zbog ega ti ruke drhte dok
otvara knjigu i poinje da okree stranice? Zbog toga to si proteklih
nekoliko meseci proveo zaronjen u Dona Miltona, izuavao si njegov rad
paljivije nego dela bilo kog drugog pesnika koja si ikada itao. Tokom
onog munog semestra sa Rudolfom Bornom, bio si jedan od svega
nekoliko studenata osnovnih studija primljenih na kurs Edvarda Tajlera, na
uveni kurs o Miltonu koga je drao najbolji od svih profesora itave te
godine. Pohaao si i predavanja i seminare, paljivo si krio put kroz

Areopagitiku, Izgubljeni raj, Ponovo steeni raj, Samsona borca i jo

mnogo drugih kraih dela, i sada, kada si zavoleo Miltona i kada ga smatra
veim od svih ostalih pesnika njegovog doba, osea trenutni nalet sree
zato to si nabasao na tu knjigu, tri stotine godina staru, dok si kao slaga u
Batlerovoj biblioteci pravio svoje sumanute ture.
Naalost, takvi trenuci sree veoma su retki. Nije re o tome da si neto
posebno nesrean na ovom poslu u biblioteci, ali kako vreme prolazi i kako
se sati provedeni u njoj gomilaju, postaje ti sve tee da misli na ono to
radi, bez obzira na to koliko su ti poslovi nezahtevni. udan oseaj
nestvarnosti preplavi te svaki put kad kroi meu tihe police, oseaj da
nisi stvarno tu, da si zarobljen u telu koje ti vie ne pripada. I tako jednog
popodneva, samo dve nedelje poto si dobio posao koji si zasluio
savrenim rezultatom na testu u itavoj istoriji slagalatva, dok obavlja jo
jedan krug s kolicima, izmeu polica s nemakom srednjovekovnom
istorijom, gotovo se obeznani od straha kad oseti da te neko otpozadi
potape po ramenu. Instinktivno se okree da se suoi s osobom koja te
je dotakla - sigurno neko ko je neopaeno proao u ovaj deo da bi napao
prvog koga nae - a tamo stoji, na tvoje veliko olakanje, gospodin Gojins, i
posmatra te s tunim izrazom na licu. Bez rei die u vazduh desnu ruku,
prema tebi okree svoj povijeni kaiprst i nestrpljivo zamahuje da ga sledi.
Mali ovek se gega izmeu polica, kada doe do hodnika skree desno,
proe pored jednog reda polica, zatim jo jednog, pa skree desno kod
polica sa srednjovekovnom francuskom istorijom. Ti i tvoja kolica bili ste
tu dvadeset minuta ranije, reao si knjige o ivotu u Normandiji u desetom
veku, i gospodin Gojins, bez greke, odlazi pravo do mesta na kome si
radio. Pokazuje na policu i kae: Pogledaj ovo, i ti se naginje i gleda.
Najpre ne primeuje nita neobino, ali onda gospodin Gojins skida dve
knjige s police, dve knjige koje se nalaze na razdaljini od tridesetak
centimetara, izmeu njih stoje tri-etiri druge knjige. Tvoj supervizor ti
tutne knjige pod nos jasno ti stavljajui do znanja da hoe da proita
Djuijeve decimalne brojeve zalepljene na hrbatu, i ti tek tada postaje
svestan svoje greke. Zamenio si im mesto, stavljajui prvu tamo gde je
trebalo da stoji druga, i drugu tamo gde je trebalo da stoji prva. Molim te,
rekao je gospodin Gojins prilino prezrivim tonom, nemoj nikada vie ovo

da uradi. Ako se knjiga stavi na pogreno mesto, moe se desiti da je

dvadeset i vie godina niko ne pronae.
Moda to i jeste sitnica, ali osea se ponieno zbog sopstvene nepanje.
Nije re o tome da bi te dve knjige mogle da se zagube (konano, bile su na
istoj polici, nekoliko desetina centimetara udaljene jedna od druge), ali
shvatio si poentu na koju je gospodin Gojins hteo da ti ukae, izvinio si se i
obeao da e ubudue biti paljiviji. Razmilja: Dvadeset godina!
Zauvek! Zapanjen si tom idejom. Staviti neto na pogreno mesto, pa ak i
ako je tu negde -najverovatnije tano ispred neijeg nosa - moglo bi zauvek
da nestane.
Vraa se do kolica i nastavlja s vraanjem knjige iz srednjovekovne
nemake istorije. Sve do sada nisi znao da te pijuniraju. Od toga ima
neprijatan ukus u ustima i govori sebi da mora biti paljiviji, oprezniji, da
nita ne prima zdravo za gotovo, ak ni benigno, uspavljujue okrilje
univerzitetske biblioteke.
Slaganje ti oduzima otprilike pola dana. Drugu polovinu provodi sedei
iza malog pulta na jednom od gornjih spratova, ekajui da se pojavi
pneumatska cev s reversima, koja dolee iz utrobe zgrade i nareuje ti koje
knjige treba da izvadi za studenta ili profesora koji ih je upravo naruio u
prizemlju. Pneumatska cev pravi prepoznatljivu, kloparavu buku dok juri
nagore ka svojoj destinaciji, i uje se od trenutka kada otpone svoj put.
Poto se knjige isporuuju sa vie razliitih spratova, a kako si ti tek jedan
od pomonika na jednom od spratova, ne moe znati da li je cev s
urolanim reversima za tebe ili za nekog od tvojih kolega. To ne moe znati
sve do poslednjeg trenutka, i kada je stvarno za tebe, metalni cilindar izlee
uz prasak iz otvora u zidu iza tebe i pada u kutiju uz tup zvuk i istog
trenutka pokree mehanizam koji pali etrdeset-pedeset crvenih sijalica
postavljenih u nizovima po tavanici, od kraja do kraja sprata. Te svetiljke
su od kljune vanosti, jer ako se desi da nisi u blizini pulta kad narudba
stigne, ako si otiao po neku drugu, ve naruenu, knjigu, one ti
signaliziraju da je stigla nova porudbina. Ako si u blizini pulta, izvlai
reverse iz cevi, odlazi po traene knjige, vraa se do pulta, stavlja
reverse u knjige (tako da njihov gornji deo viri dva-tri centimetra), zatim
stavlja knjige u lift u zidu iza pulta i pritiska dugme za drugi sprat. U

poslednjoj fazi operacije, vraa praznu cev tako to je gurne u malu rupu
u zidu. uje prijatno vuuu kada vakuum usisa cilindar, i esto e ti se
desiti da malo zastane, dok prati zvuk klepetavog projektila na njegovom
strmoglavom putu nanie. Zatim se vraa za pult. Smeta se na stolicu.
Sedne i eka sledeu porudbinu.
Spolja gledano, nita posebno. ta bi moglo biti jednostavnije ili manje
izazovno od tovarenja knjiga u lift i pritiskanja dugmeta? Posle zlopaenja
meu policama, kratki intervali za pultom deluju kao dobrodole pauze.
Dok god nema narudbi koje te alju u potragu za knjigama (a ima mnogo
dana kada pneumatska cev do tebe stie tek tri-etiri puta za isto toliko
sati), moe da radi ta god poeli. Moe da ita ili da pie, moe da
eta po spratu i prebira po tajanstvenim tomovima, moe da crta, moe
ak i da dremne ponekad. Do sada si sve to ve radio, ili bar pokuao da
radi, ali atmosfera meu policama s naslaganim knjigama je opresivna,
teko ti je da panju usmeri due vreme na knjigu koju ita ili na pesmu
koju pokuava da napie. Ima oseaj da si zaglavljen u nekakvom
inkubatoru i malo-pomalo poinje da shvata da je biblioteka dobra samo
za jednu jedinu stvar: za seksualne fantazije. Ne zna zato ti se to deava,
ali to vie vremena provodi u tom zaguljivom prostoru, to ti se glava
vie puni slikama golih ena, prelepih golih ena, i jedino o emu moe da
razmilja (ako je razmiljanje uopte odgovarajua re u tom kontekstu)
jeste kako jebe te prelepe gole ene. I to ne u nekom erotino ureenom
budoaru, niti u miru neke arkadske livade, ve upravo tu, na podu
biblioteke, valja se s njima u znojavom preputanju dok praina miliona
knjiga lebdi u vazduhu oko vas. Kree Hedi Lamir. Jebe Ingrid Bergman.
Tuca Din Tirni. Kopulira s plavuama i brinetama, s crnkinjama i
Kineskinjama, sa svim onima koje si ikada poeleo, s jednom po jednom, sa
dve po dve, sa tri po tri. Sati prolaze sporo, i dok sedi za svojim pultom na
etvrtom spratu Batlerove biblioteke, osea kako ti kurac postaje krut.
Sada je uvek krut, nepogreivo je krut u krutosti najkrue erekcije, i deava
se da je pritisak toliki da mora da izae iza pulta, da tri hodnikom do
mukog toaleta, i da izdrka u ve-ce olju. Gadi se sam sebi. Preneraen si
brzinom kojom se preputa poudi. Dok zakopava demper, kune se da
se to vie nikada nee desiti, ba kao da si rekao i dvadeset etiri sata pre

toga. Stid te progoni dok se vraa za pult i seda pitajui se da li sa tobom

neto sasvim ozbiljno nije u redu. Shvata da nikada nisi bio ovoliko
usamljen, da si najusamljenija osoba na svetu. Prsnue, ini ti se, nema
druge.
Sestra ti kae: ta misli, Adame? Da li da idemo kui za vikend, ili da
ostanemo i znojimo se ovde, u Njujorku?
Hajde da ostanemo, odgovara dok zamilja vonju autobusom do Nju
Derzija i duge sate razgovora s roditeljima. Ako postane pretopio u stanu,
kae, uvek moemo da odemo u bioskop. Ima nekih dobrih stvari koje se
daju u Njujorkeru i Taliji u subotu i nedelju, a rashladiemo se uz pomo
klima-ureaja.
Poetak je jula i ti i tvoja sestra ivite zajedno ve dve nedelje. Poto su
svi vai prijatelji nestali preko leta, Gvin je jedina osoba s kojom se via ako ne rauna ljude s kojima radi u biblioteci, ali oni se ionako ne
raunaju neto posebno. U tom trenutku nema devojku (Margo je bila
poslednja ena s kojom si spavao), a tvoja sestra se nedavno razila s
mladim profesorom s kojim je bila prethodnu godinu i po. Tako vas dvoje
pravite drutvo jedno drugom, ali to se tebe tie, takva situacija ti potpuno
odgovara i veoma si zadovoljan kako stvari teku od kada se ona uselila. U
njenom drutvu si sasvim oputen, s njom moe da razgovara otvorenije
nego s bilo kim drugim, udo je koliko je va odnos lien konflikata. Tu i
tamo ona bi se ljutnula na tebe zato to si zaboravio da opere sudove, ili
zbog haosa u kupatilu, ali svaki put kad padne na domaem frontu, obea
da e se osloboditi svojih nepoeljnih navika i, malo-pomalo, poinje da
se popravlja.
Dogovor sreno funkcionie, ba kao to si i zamiljao kada si joj prvi put
izneo predlog, i sada, dok se na poslu, u Zamku zevanja, polako raspada
na komade, shvata da ti to to ivi sa sestrom, bez ikakve sumnje, pomae
da sauva zdrav razum, da ona, vie od bilo koga drugog, ima mo da
ublai oajanje koje nosi u sebi. S druge strane, injenica da ste ponovo
zajedno dovela je do nekih neobinih posledica koje vas dvoje niste
predvideli kada ste tog prolea razmatrali ideju o udruivanju snaga. Sada
se pita kako si mogao da bude toliko slep. Ti i Gvin ste brat i sestra,

pripadate istoj porodici, i stoga je sasvim prirodno da, tokom vaih dugih
razgovora, na red dou i porodina pitanja - primedbe na raun roditelja,
pominjanje prolosti, seanja na detalje iz ivota koji ste delili dok ste bili
deca - i zbog toga to su te teme toliko esto pominjane tokom nedelja koje
ste proveli zajedno, sada, ak i kada ste sami, razmiljate o njima. Ne elite
da razmiljate, ali ipak to radite. Prethodne dve godine proveo si u svesnim
nastojanjima da izbegne svoje roditelje, radio si sve to je trebalo da bi ih
drao na distanci, i u Vestfild si odlazio samo kada si znao da e i Gvin biti
tamo. I dalje ih voli, ali vie ti se ba i ne dopadaju. Do tog zakljuka si
doao poto je tvoja sestra otila na studije i ostavila te samog s njima,
tokom poslednje dve godine srednje kole. A kada si najzad i sam poao na
fakultet, inilo ti se kao da si pobegao iz zatvora. Ne moe se rei da se
ponosi zbog tog oseaja - istina je da si revoltiran njime, uasnut
spoznajom o tome koliko si distanciran i hladan - i neprestano prigovara
sebi zato to si prihvatio novac od oca koji te izdrava i plaa ti kolarinu,
ali morao si da ode na studije da bi bio dalje od njega i majke, a poto
nema svoj novac, i poto tvoj otac zarauje vie nego to je potrebno da bi
mogao da se prijavi za stipendiju, koji ti je drugi izbor preostao do da se
valja u sramotnoj kaljuzi svog dvolinog poloaja? I tako bei, i zna da
je to zato da bi spasao svoj ivot i, ukoliko ne bude ouvao tu razdaljinu
izmeu sebe i roditelja, poee da vene i umree, ba kao tvoj brat Endi
kada se udavio u jezeru Eho, 10. avgusta 1957, u onom malom jezeru u Nju
Derziju, prigodnog sablasnog imena, jer i nimfa Eho je usahla i umrla; kada
se njen voljeni Narcis udavio od nje nije ostalo nita do hrpa kostiju i
zavijanje bestelesnog, nerazaznatljivog glasa.
Ne eli da razmilja o tim stvarima. Ne eli da razmilja o svojim
roditeljima, niti o osam godina provedenih u kui tuge. Bilo ti je deset
godina kada je Endi nastradao, kada su i tebe i Gvin poslali u letnji kamp u
dravi Njujork, to znai da nijedno od vas dvoje nije bilo prisutno kada se
nesrea desila. Majka je bila sama sa sedmogodinjim Endijem, planirala je
da vikend provede u bungalovu kraj jezera koji je tvoj otac kupio 1949, u
vreme kada ste ti i tvoja sestra tek nauili da hodate, mesto za porodina
leta, mesto zadimljenih rotilja i zalazaka sunca uz zujanje komaraca, a
ironija je bila to je bilo oglaeno za prodaju, to je trebalo da bude

poslednje leto na jezeru Eho, samo sat vremena vonje udaljeno od vaeg
doma, ali to vie nije bilo mesto za miran odmor kao nekada jer su nicale
nove kue, i tako je, bez dvoje odsutne dece, tvoja majka podlegla napadu
nostalgije i odluila da odvede Endija na jezero, iako je tvoj otac bio
previe zauzet da bi poao s njima. Endi tada nije bio naroito vet pliva,
tek je savladavao tu vetinu, ali bio je nevaljalko koji je morao sve da
proba, pravio je nestaluke s takvom reenou i energijom da su svi mislili
kako e dobiti diplomu vieg kursa iz smicalica. Treeg dana njihovog
boravka tamo, negde oko est izjutra, dok je majka jo spavala u svojoj
sobi, Endi je uvrteo sebi u glavu da je prava prilika za plivanje bez pratnje.
Pre nego to je poao, sedmogodinji avanturista napisao je kratku,
polupismenu poruku - Draga Mama, jasam u jezeru. Voli Endi - na prstima
je izaao iz bungalova, skoio u vodu i udavio se. Jasam u jezeru.
O tome ne eli da razmilja. Sada si pobegao, i nema hrabrosti da se
vrati u tu kuu krikova i tiine, da slua majku kako zavija u spavaoj
sobi, da otvara ormari s lekovima i broji boice sedativa i antidepresiva,
da razmilja o lekarima i nervnim slomovima i pokuajima samoubistva i
dugim boravcima u bolnici kada ti je bilo dvanaest godina. Ne eli da se
sea oevih oiju, kako si godinama imao utisak da gleda kroz tebe, kao ni
njegove robotske dnevne rutine, buenja tano u est i povratka s posla
nikada pre devet, ili njegovog odbijanja da pomene ime svog umrlog sina
pred tobom i tvojom sestrom. Vie ga skoro i nisi viao, a kako majka
gotovo da i nije bila sposobna da vodi rauna o kui i priprema obroke,
okonao se i ritual porodine veere. Posao oko spremanja i kuvanja
obavljale su takozvane kune pomonice, itav niz kunih pomonica,
uglavnom istroenih Afroamerikanki u svojim pedesetim i ezdesetim, i
kako je majci vie odgovaralo da veerava sama u svojoj sobi, obino biste
se za kuhinjskim stolom nali, licem u lice, samo tvoja sestra i ti. Gde je
veerao otac, za vas je bila nepoznanica. Pretpostavljali ste da ide u
restorane, ili u isti restoran svake veeri, ali on o tome nikada nije rekao ni
re.
Bolno ti je da razmilja o ovim stvarima, ali sada, kada je sestra sa
tobom, ne moe to da izbegne, seanja navaljuju i protiv tvoje volje, i
kada sedne da radi na novoj pesmi zapoetoj u junu, esto zatie sebe

kako staje usred fraze, zuri u prozor, i prebira po detinjstvu.

Shvata sada da si od njih poeo da bei mnogo ranije nego to si
pretpostavljao. Da Endi nije umro, verovatno bi ostao posluan i odgovoran
sin sve dok ne bi doao trenutak da poe, ali kad je domainstvo poelo
da se raspada - s majkom koja je upala u stanje permanentne izjedajue
grie savesti i jedva prisutnim ocem - morao si negde drugde da potrai
neku vrstu podnoljive egzistencije. U jasno ogranienom svetu detinjstva,
drugde je oznaavalo kolu i igralita na kojima si igrao bejzbol sa svojim
drugarima. eleo si da se istakne u svemu, i zbog toga to si bio dovoljno
srean da se rodi sa solidnom pameu i snanim telom, ocene su ti uvek
bile negde pri vrhu u tvojoj generaciji, a bio si i uspean u mnogim
sportovima. Nikada nisi seo i razmislio o svemu ovome (za to si bio
previe mlad), ali ti uspesi su pomogli da se ublai neto od sivila koje je
okruivalo tvoj dom, i to si bio uspeniji, sve vie si uvrivao svoju
nezavisnost od oca i majke. Oni su ti, naravno, eleli dobro, nisu ti se
aktivno protivili, ali doao je trenutak (moglo ti je biti jedanaest godina)
kada si poeo da udi za tim da ti se drugovi dive, ba kao to si udeo za
roditeljskom ljubavlju.
Samo nekoliko sati poto su tvoju majku odveli u bolnicu za mentalno
obolele, ti si se zakleo uspomenom na brata da e do kraja ivota biti
dobar ovek. Bio si sam u kupatilu, sea se, pokuavao si da ne zaplae,
pod dobrim si mislio poten, astan, velikoduan, mislio si, neko ko
nikoga ne ismeva, nije uobraen i ne zapodeva svau. Imao si dvanaest
godina. Kada ti je bilo trinaest, prestao si da veruje u Boga. Sa etrnaest si
proveo prvo od tri uzastopna leta zaredom u oevoj prodavnici (pomaui
kupcima pri pakovanju, slaui robu na police, radei na kasi, primajui
porudbine, izbacujui ubre - i tako si usavrio vetine koje e te dovesti
do uzvienog nametenja pomonika u Kolumbijinoj biblioteci). Kada ti je
bilo petnaest, zaljubio si se u devojku po imenu Pati Fren. Kasnije te
godine, rekao si svojoj sestri da e biti pesnik. Kada ti je bilo esnaest,
Gvin je otila od kue, a ti si otiao u unutranji egzil.
Bez Gvin nikada ne bi dotle stigao. Koliko god da si eleo da oformi
ivot izvan domaaja svoje porodice, dom je bio mesto u kome si iveo, a
bez Gvin, koja te je u tom domu titila, bio si smoden, uniten, doveden do

ruba ludila. Rana seanja nema, ali prvo je vidi kao petogodinjakinju,
vas dvoje sedite goliavi u kadi, majka pere Gvininu kosu, ampon se peni
u obliku vazduastih belih piceva i neobinih talasa dok tvoja sestra
zabacuje glavu i smeje se, a ti gleda potpuno oaran. Ve tada je voli
najvie na svetu, a kada ti je bilo est ili sedam godina, mislio si da ete
zauvek iveti zajedno, da ete na kraju postati mu i ena. Nepotrebno je
rei da ste umeli ponekad da se zavadite i da neasno podvaljujete jedno
drugom, ali to nije bilo esto, ni upola onoliko koliko to rade drugi braa i
sestre. Toliko ste liili jedno na drugo, sa svojom tamnom kosom i
zelenosivim oima, sa svojim izduenim telima i malim ustima, toliko ste
bili slini da ste mogli proi kao muka i enska verzija iste osobe, a onda
se pojavio svetloputi Endi s plavim loknama, bucmast i nabijen, i od samog
poetka doivljavali ste ga kao komiara, pametnog patuljka u natopljenim
pelenama koji se porodici pridruio iskljuivo zbog toga da bi vas zabavio.
Tokom prve godine njegovog ivota tretirali ste ga kao igraku ili kunog
ljubimca, ali onda je progovorio pa ste nevoljno doli do zakljuka da je
ipak re o ljudskom biu. Dakle, prava osoba, ali za razliku od tebe i tvoje
sestre, suzdranih i lepo vaspitanih, va mali brat bio je razigrana igra
promenljivog raspoloenja, naizmenino razdragan i tuan, sklon
neoekivanim napadima plaa i dugim intervalima ludakog smeha.
Verovatno mu nije bilo lako - dok je pokuavao da se probije u unutranji
krug, da bude ravan sestri i bratu - ali kako je postajao stariji, taj jaz se
suavao, ispadi su se postepeno proreivali, i ta potkraj, plaljivko se
razvio u dobro dete - ne ba naroito bistro (Jasam u jezeru), ali ipak
dobro.
Neposredno pre nego to je Endi roen, tvoji roditelji premestili su sestru
i tebe u susedne sobe na drugom spratu. Tu, pod krovnim gredama, bio je
svet za sebe, mala pokrajina odseena od ostatka kue, a posle kataklizme
na jezeru, avgusta 1957, postala je tvoje utoite, jedino mesto u toj tvravi
tuge gde ste ti i sestra mogli da se sklonite od oaloenih roditelja. I vas
dvoje ste, naravno, tugovali, ali onako kako to rade deca - sebino, moda i
dostojanstvenije, i mesecima ste muili sebe priseajui se svega loeg to
ste uinili Endiju -uvreda, zadirkivanja, prezrivog dobacivanja, brecanja,
pljeskanja i gurkanja, prejakih udaraca - kao da ste bili gonjeni nekim

nejasnim oseajem krivice zbog koje treba da ispatate, da se poniavate

zbog svoje zlobe time to ete unedogled proivljavati sve one mnogobrojne
nepodoptine koje ste mu tokom godina prireivali. Ovi recitali dogaali su
se nou, poto biste otili u krevet, svako je leao u svojoj sobi i razgovali
ste kroz otvorena vrata, ili biste doli jedno kod drugog, leali na leima
pogleda uprtog u nevidljivu tavanicu. Tada ste se oseali kao siroii:
duhovi vaih roditelja pohodili su donji sprat, pa je spavanje u istom
krevetu bilo prirodna reakcija, trajna uteha, lek protiv drhtaja i suza, tako
estih u mesecima posle Endijeve smrti.
Ova vrsta bliskosti predstavljala je neupitno podruje u tvojim odnosima
sa sestrom. Postojala je od samih poetaka, na samom rubu svesnog
pamenja, i ne moe da se seti nijednog trenutka kada si pred njom bio
stidljiv ili uplaen. Kada ste bili mali kupali ste se zajedno, jedno drugom
ste radoznalo istraivali telo igrajui se doktora, a tokom olujnih
popodneva, kada niste mogli iz kue, Gvinina omiljena zabava bila je da
zajedno skaete po krevetu potpuno goli. Ne samo zbog zadovoljstva koje
skakanje prua, ve zato to je ona volela da gleda kako tvoj penis ide
gore-dole, i koliko god da je taj organ bio minijaturan u tom dobu, spremno
si joj izlazio u susret jer je njoj to uvek bilo smeno, a u tebi nita nije
moglo izazvati veu sreu od prizora tvoje nasmejane sestre. Koliko si tada
imao godina? etiri? Pet? Na kraju deca ponu da zaziru od sirovog,
kalibanskog nudizma ranog doba, i do este-sedme godine barijere
pristojnosti ve bivaju podignute. Iz nekog razloga, kod tebe i Gvin to se
nije desilo. Nije vie bilo prskanja u kadi, ni igranja doktora, nije vie bilo
skakanja po krevetu, ali ipak je postojala jedna neamerika oputenost u
pogledu sopstvenog tela. Vrata zajednikog kupatila esto su bila otvorena,
koliko si samo puta proao pored tih vrata i spazio Gvin kako sedi na ve-ce
olji i piki, koliko je puta ona tebe videla kako razodeven izlazi ispod
tua? Bilo je sasvim prirodno videti ono drugo golo, i sada, u leto 1967,
dok odlae olovku i gleda kroz prozor i razmilja o svom detinjstvu,
udubljuje se u taj nedostatak inhibicije i zakljuuje da je to sigurno zato
to ste oseali da pripadate jedno drugom, i stoga je bilo potpuno
nezamislivo da se ponaate drugaije. Istina je da ste, kako je vreme
prolazilo, postali zatvoreniji, ali ak i kada su vaa tela poela da se

menjaju, niste se u potpunosti povukli i zaklonili jedno od drugog. Sea se

dana kada je Gvin ula u tvoju sobu, sela na krevet i podigla majicu da ti
pokae malu, nabubrelu bradavicu, prvi znak njenih narastajuih grudi.
Sea se kako si joj pokazao svoju prvu stidnu dlaku i jednu od prvi
adolescentskih erekcija, a sea se i toga kako stoji u kupatilu i posmatra
kako joj niz unutranju stranu butina curi krv kada je dobila prvu
menstruaciju. Ni trenutak se niste premiljali da li da onom drugom
pokaete uda koje se deavaju. Za dogaaje koji menjaju ivot treba imati
svedoka, a ko bi bolje ispunio tu ulogu nego jedno od vas dvoje?
Zatim je dola no velikog eksperimenta. Trebalo je da roditelji otputuju
preko vikenda, i odluili su da ste sestra i ti dovoljno odrasli da se starate
sami o sebi, bez nadzora. Gvin je imala petnaest godina, ti etrnaest. Ona
skoro da je ve bila ena, ti si izlazio iz perioda deatva, ali oboje ste bili
baeni na muke ranotinejderskog oaja, mislili ste na seks od jutra do
mraka, tela su vam gorela od poudnih fantazija, eznula da ih neko
dodiruje, ljubi, gladna i neispunjena, uzbuena i sama, ukleta. Nedelju dana
pre nego to e vam roditelji otputovati, vas dvoje ste otvoreno razgovarali
o toj dilemi, velikoj kontradikciji sadranoj u injenici da si dovoljno star
da eli, ali premlad da to ostvari. Bili ste rtve trika koji vam je svet
pripremio: ivite u dvadesetom veku, pripadnici ste industrijski
najrazvijenije nacije, ni manje ni vie, a da ste se rodili u nekom
primitivnom plemenu negde u Amazoniji ili junim morima, ne biste vie
bili nevini. I tako ste skovali plan - odmah posle ovog razgovora - ali
saekali ste da roditelji ne budu tu da biste ga sproveli.
Uradiete to jednom, samo jednom. Re je o eksperimentu, ne o novom
nainu ivota, i bez obzira na to koliko budete uivali, morate da prestanete
posle te jedne noi, jer ako budete nastavili, stvari bi mogle izmai kontroli,
moglo bi da vas ponese, a onda bio bi tu i problem krvavih arava, a da i
ne pominjemo grotesknu mogunost, nezamislivu mogunost o kojoj nijedno
od vas nije htelo da progovori. Sve to je mogue izvesti, odluili ste, ali
bez penetracije, itavo mnotvo situacija i pozicija, dok god i koliko god
budete oboje hteli, ali to e biti no seksa bez snoaja. Sve je bilo veoma
uzbudljivo i zbog toga to se nijedno od vas dvoje nije oprobalo u seksu s
nekim drugima, pa ste dane koji su prolazili u oekivanju odlaska vaih

roditelja provodili u delirijumu iekivanja - na smrt preplaeni, okirani

smelou plana, slueni.
Bila je to prva prilika da kae Gvin koliko je voli, da joj kae koliko je
lepa, da joj gurne u usta svoj jezik i da je ljubi onako kako ve mesecima
sanja. Drhtao si kada si skidao svoju odeu, drhtao si od glave do pete
kada si se uvukao u krevet i osetio kako te njene ruke steu u zagrljaj. U
sobi je bilo mrano, ali mogao si da nazre sjaj u oima svoje sestre, obrise
njenog lica, konture tela, i kada si se uvukao pod prekriva i osetio golo
telo, kou svoje petnaestogodinje sestre kako se priljubljuje uz tvoju kou
i tvoje golo telo, stresao si se, gotovo da si ostao bez daha od naleta
oseaja koji su te preplavili. Leali ste nekoliko trenutaka tako zagrljeni,
prepletenih nogu, priljubljenih obraza, previe prestravljeni da uinite bilo
ta drugo nego da se drite, u nadi da se neete raspasti od istog straha.
Konano, Gvin poinje da prevlai ruku preko tvojih lea, a zatim se
nadnosi nad tvoje lice i ljubi te, ljubi te dugo i jako, agresivno, kako nisi
oekivao, i dok se njen jezik zariva u tvoja usta, shvata da nema bolje
stvari na svetu od toga da te neko ovako ljubi, ovako kao ona sada, da je to
jedino i vrhunsko opravdanje za tvoje postojanje. Nastavili ste jo dugo da
se ljubite, vas dvoje od uzdaha i nespretnih dodira, sve dok vas jezik nije
zaboleo i dok pljuvaka nije poela da vam curi iz usta. Konano si skupio
i hrabrost da spusti dlanove na njena prsa, njene male, ne sasvim narasle
dojke, i prvi put u ivotu kae sebi: ja dodirujem gole devojake grudi.
Poto si neko vreme prelazio dlanovima preko njih, sada poinje da ljubi
mesta koja si dodirivao, da krui jezikom oko bradavica, da ih sisa, i
iznenadilo te je kako postaju sve vre i uzdignutije, ba kao i tvoj penis,
koji se ukrutio onog trenutka kad si se popeo na svoju sestru, golu. To ti je
ipak bilo previe, zbog te inicijacije u divote enske anatomije brzo si
dosegao svoj maksimum. Gvin nije ni morala da ti pomogne kod tvoje prve
ejakulacije te noi, divljakog gra koji se izlio preko njenog stomaka. Na
sreu, koliku god sramotu da si oseao, trajala je kratko, jer jo dok su iz
tebe tekli sokovi, Gvin je poela da se smeje i da na taj nain nazdravlja
tvom dostignuu. Veselo je trljala svoj stomak.
Nastavilo se tako satima. Bili ste oboje veoma mladi i neiskusni,
napaljeni i neumorni, oboje toliko ludi u svojoj gladi za onim drugim, a

poto ste obeali sebi da e se to desiti samo taj jedan put, nijedno od vas
nije elelo da stane. Sa svom snagom i neumoljivou svojih etrnaest
godina, brzo si se oporavio od nenamernog izliva, i dok je Gvin neno
obuhvatila tvoj penis (blaena uznesenost, neopisiva srea), ti si navalio
dalje na svoju lekciju iz anatomije prelazei rukama i ustima po ostalim
predelima njenog tela. Otkrio si sone, meke regije vrata i unutranje strane
butine, neizbrisivo zadovoljstvo koje izazivaju pregib donjeg dela lea i
stranjice, gotovo neizdriv uitak lizanja uveta. Blesak dodira, ali i miris
parfema koji je Gvin stavila za tu priliku, znoj vaih tela dok klize jedno niz
drugo, i mala simfonija zvukova koje ste oboje proizvodili tokom itave
noi, zajedno i ponaosob: stenjanje i krici, uzdasi i povici, a onda, kada je
Gvin svrila prvi put (trljajui klitoris srednjim prstom desne ruke), zvuk
vazduha isputen kroz nozdrve, ubrzan ritam disanja, trijumfalni izdah na
kraju. Prvi put, posle koga su usledila jo dva puta, moda i trei. to se
tebe tie, pored onog solistikog ispada, bio je jo i onaj kada je sestra
uzela u ruku tvoj penis, kada se ruka kretala gore-dole dok si leao na
leima u izmaglici narastajueg uzbuenja, a zatim i kada ga je stavila u
usta ponavljajui taj pokret uz tvoj ponovo ukruen ud, i neobjanjivo
duboka prisnost koju ste osetili kada si u ta ista usta svrio - tenost jednog
tela koja prelazi u drugo, spoj dua. Posle toga se tvoja sestra bacila na
krevet, rairila noge i rekla da je dodiruje. Ne tu, kazala je, tu, pa te je
uhvatila za ruku i povela do mesta na kom je elela da bude, do mesta na
kome nikada nisi bio, i ti, koji pre te noi nisi znao nita, polako si otpoeo
svoje obrazovanje kao ljudsko bie.
est godina kasnije sedi u kuhinji, u stanu koji deli sa sestrom, u
Zapadnoj 107. ulici. Poetak je jula, 1967, i upravo si joj rekao da bi vie
voleo da ostane u Njujorku za vikend, da nema volje da putuje do
roditeljskog doma autobusom. Gvin sedi preko puta tebe, odevena u plavi
orts i belu majicu, zbog vruine je podigla svoju dugu, tamnu kosu, i ti
primeuje da su joj ruke potamnele, da uprkos kancelarijskom poslu, zbog
koga je veliki deo dana provodila u zatvorenom, ipak izlazi na sunce
dovoljno esto da joj koa dobije ovu lepu smeu boju umbira, koja te
zbog neega podsea na zlatastu boju krofni. Pola sedam je, etvrtak uvee,

oboje ste se vratili s posla, pijete pivo pravo iz konzerve i puite

esterfild bez filtera. Za sat i neto otii ete na veeru u jeftin kineski
restoran - vie zbog klima-ureaja nego zbog hrane - ali za sada ti je
dovoljno to to sedi i ne radi nita, skuplja snagu posle napornog dana u
biblioteci, o kojoj si poeo da govori kao o Zamku zevanja. Poto si
izjavio da ne eli da ide u Nju Derzi, siguran si da e Gvin poeti da
govori o vaim roditeljima. Spreman si za to, i razgovarae o njima ako
ba mora, samo se nada da razgovor nee dugo trajati. Devetmilionito
poglavlje sage o Mard i Badu. Kad ste ti i sestra poeli roditelje da zovete
po imenu? Ne moe tano da se seti, ali otprilike onda kada je Gvin otila
na studije. Kada si s njima, oni su i dalje mama i tata, a kada ste sestra i ti
sami, onda su Mard i Bad. Malo izvetaeno, moda, ali pomae da ih u
mislima odvoji od sebe, da stvori iluziju distance, a upravo to ti je i
potrebno, govori sebi, to ti je potrebno vie od bilo ega drugog.
Stvarno ne razumem, kae ti sestra. Ti vie uopte nee tamo da ide.
Voleo bih da je drugaije, odgovara joj i pomirljivo slae ramenima, ali
svaki put kad kroim u tu kuu, oseam kako me usisava u prolost.
Zar je to toliko strano? Hoe da kae da ima samo loe uspomene. To
je smeno. Smeno i neistinito.
Ne, ne, nisu sve loe. Ima i dobrih i loih, ali ono to je udno, kad god
sam tamo, mislim samo na loe. Kad nisam, mislim na one dobre.
A zato se ja ne oseam tako?
Ne znam. Moda zato to nisi deak.
Kakve to veze ima?
Endi je bio deak. Nekada smo tu bili nas dvojica, a ostao sam samo ja jedini preiveli u brodolomu.
Pa? Bolje jedan nego nijedan, pobogu.
Zbog njihovih oiju, Gvin, zbog izraza na njihovim licima dok me gledaju.
U jednom trenutku oseam kao da mi prigovaraju. Zato ti? kao da pitaju.
Zato si ti ostao iv kad tvoj brat nije? A u sledeem me obasipaju
nenou, brinom, munom, pretrano zatitnikom ljubavlju. Poelim da
iskoim iz koe.
Preteruje. Ne prigovaraju ti, Adame. Toliko su ponosni na tebe, treba da
ih uje kako priaju kad nisi tamo. Beskrajne himne o udesnom deaku

koga su napravili, krunisanom princu dinastije Voker.

E, sada ti preteruje.
Zapravo, i ne. Da te ne volim toliko, bila bih ljubomorna.
Ne znam kako ti to podnosi. Da ih gleda zajedno, mislim. Pitam se zbog
ega su i dalje u braku.
Zbog toga to ele da budu, eto, zato.
To nema nikakvog smisla. Pa oni vie ne mogu ni da razgovaraju jedno s
drugim.
Proli su zajedno kroz mnogo toga, i vie i ne moraju da razgovaraju ako
im nije do razgovora. Dok god ele da ostanu zajedno, nije nae da brinemo
o tome kako su organizovali svoj ivot.
Ona je nekada bila tako lepa.
I sada je lepa.
Suvie je tuna da bi bila lepa. Niko toliko tuan ne moe biti lep.
Zastaje za trenutak da razmisli o tome to si upravo rekao. Zatim,
odvrativi pogled od svoje sestre, nesposoban da je gleda dok smilja
sledeu reenicu, dodaje:
Meni je nje ao, Gvin. Ne mogu ti rei koliko sam puta poeleo da je
pozovem i kaem joj da je sve u redu, da moe da prestane da mrzi sebe, da
se ve dovoljno dugo kanjava.
Treba to da uradi.
Ne elim da je uvredim. Saaljenje je grozna, beskorisna emocija - mora
ga zapakovati i zadrati za sebe. Onog trenutka kada pokua da ga izrazi,
samo pogorava stvari.
Sestra ti se smeka, nekako neprikladno, ini ti se, ali kada paljivije
pogleda njeno lice i vidi ozbiljan, zamiljen pogled u njenim oima,
shvata da se nadala da e rei ovako neto, da joj je lake jer vidi da nisi
rezervisan i hladan kao to se predstavlja, da u tebi ipak ima saoseanja.
Kae: U redu, bato. Ti se preznojavaj u Njujorku, ako ba hoe. Ali, isto
da zna, povremena putovanja kui mogu da dovedu do vrlo zanimljivih
otkria.
Kao na primer?
Kao na primer kutija koju sam nala ispod svog kreveta kada sam bila
prolog puta.

ta je bilo u njoj?
Razne stvari, mogu ti rei. Jedna od njih je i drama koju smo zajedno
napisali u srednjoj koli.
Ne smem ni da pomislim...
Kralj Ibi Drugi.
Jesi li bacila pogled?
Nisam mogla da odolim.
I?
Plaim se da nije tako sjajno. Ali, bilo je nekih zanimljivih delova, a dve
scene su me skoro nasmejale. Kada Ibi uhapsi svoju enu jer je podrignula
za stolom, i onaj deo kad Ibi objavi rat Americi da bi je ponovo dao
Indijancima.
Adolescentske kojetarije. Ali, dobro smo se zabavljali, je l da? Seam
se da sam se valjao po podu i da sam se smejao toliko da me je stomak
boleo.
Mislim da smo se smenjivali u pisanju. Reenicu ja, reenicu ti. Ili smo to
radili kod itavih govora?
Mislim da su ipak vei delovi u pitanju. Ali nemoj me terati da se
zakunem. Moda greim.
Bili smo potpuno ludi tada, zar ne? I ti i ja - oboje podjednako i potpuno
ludi. I niko nikada to nije ni pretpostavio. Svi su mislili da smo uspena i
dobro uklopljena deca. Divili su nam se, zavideli nam, a negde duboko
unutra, i ti i ja smo bili ludi.
Ponovo gleda sestru u oi i vidi da ona eli da razgovara o vaem
velikom eksperimentu, o temi koju nijedno od vas godinama nije pokrenulo.
Da li je vredi sada naeti, ili e razgovor prebaciti na neto drugo? Pre
nego to uspe da odlui, ona kae:
Mislim, to to smo uradili one noi bilo je potpuno sumanuto.
Stvarno tako misli?
Zar ti ne misli?
Zapravo i ne. Istina je, kita me je bolela jo nekoliko nedelja, ali u mom
seanju to je i dalje najbolja no u mom ivotu.
Gvin se smeka, razoruana tvojim nonalantnim stavom prema onome to
veina ljudi smatra zloinom protiv prirode, smrtnim grehom. Ona kae: Ne

osea krivicu?
Ne. Tada je nisam oseao, a ne oseam je ni sada. Uvek sam mislio da je
isto i s tobom.
elela sam da oseam krivicu, govorila sam sebi da treba da se oseam
krivom, ali istina je da je nisam oseala. Zato i mislim da smo nenormalni.
Zato to smo iz svega toga izali bez oiljaka.
Ne moe da osea krivicu ako nisi uradio neto loe. Ono to smo mi
uradili nije bilo loe. Nikoga nismo povredili, je l tako? Nismo prislili
jedno drugo na neto to nismo eleli. ak nismo ni ili do kraja. To je bio
mali mladalaki eksperiment, i to je sve. I drago mi je to smo ga sproveli.
Iskren da budem, jedino sam alio to ga nismo ponovili jo neki put.
Ah. Dakle, mislio si isto to i ja.
Zato mi nisi rekla?
Valjda sam bila preplaena. Bilo me je strah da bismo, ako budemo
nastavili, mogli da upadnemo u ozbiljnu nevolju.
Pa si zato nala momka. Dejv Krajer, kralj ivotinja.
A ti si se zatreskao u Peti Fren.
Davno prolo vreme, koleginice.
Da, sve je to davno prolo vreme, zar ne?
I tako, ti i tvoja sestra razgovarate o prolosti, o tihom, praznom braku
vaih roditelja, o mrtvom bratu, i detinjastoj farsi koju ste napisali tokom
prolenog raspusta pre mnogo godina, ali sve je to samo mali deo vremena
koje provodite zajedno. Drugi deo potroen je u kratkim razmenama
informacija koje se tiu odravanja domainstva (odlazak u nabavku,
spremanje, kuvanje, plaanje stanarine i rauna), ali najvei deo u razmeni
rei izmeu vas tog leta odlazi na sadanjost i na budunost, na rat u
Vijetnamu, knjige i pisce, pesnike i muziare, filmske stvaraoce, kao i na
prie koje donosite kui svako sa svog posla. Ti i tvoja sestra ste oduvek
razgovarali, vas dvoje vodite sloen, neprekinut dijalog jo od najranijeg
detinjstva, i ta spremnost da podelite svoje misli i ideje verovatno na
najbolji nain odreuje vae prijateljstvo. Ispostavlja se da se slaete oko
veine stvari, ali nikako svih, i uivate da se preganjate oko onih oko kojih
se razilazite. Vae prepirke o relativnim vrednostima razliitih autora i

umetnika imaju donekle komian ton jer se vrlo retko deava da jedno od
vas ubedi ono drugo da promeni miljenje. Primer koji ovo potkrepljuje:
oboje smatrate da je Emili Dikinson vrhunska pesnikinja devetnaestog veka,
ali dok si ti slab na Volta Vitmana, za Gvin je on bombastian i sirov, lani
prorok. ita joj naglas jedno krae delo (Ljubavni ples orlova), ali ona
se ne da razuveriti, kae ti kako joj je ba ao, ali pesma o tome kako se
orlovi kreu u vazduhu i nije neto to je se dotie. Jo jedan primer: ona se
divi Midlmaru vie nego bilo kom drugom romanu, i kada joj prizna da
nisi uspeo da odmakne dalje od pedesete strane, preklinje te da pokua
jo jednom, i ti to i ini, i ponovo odustaje pre nego to stigne do
pedesete strane. Primer: vai stavovi o ratu i amerikoj politici su identini,
ali s obzirom na to da je regrutacija odmah iza ugla, im diplomira, mnogo
si gorljiviji i uporniji od nje, i kad god bi otpoeo s jednom od svojih ljutitih
govorancija protiv Donsonove administracije, Gvin bi ti se osmehnula,
zaepila prstima ui i ekala da prestane.
Oboje volite Tolstoja i Dostojevskog, Hotorna i Melvila, Flobera i
Stendala, ali u tom trenutku svog ivota ne moe da svari Henrija
Dejmsa, dok Gvin zastupa stav da je on gigant nad gigantima, kolos zbog
koga svi ostali romanopisci izgledaju kao patuljci. Savreno ste harmonini
kada su u pitanju veliine Kafke i Beketa, ali kada joj kae da u to drutvo
spada i Selan, smeje ti se i zove ga faistom i manijakom. Volas Stivens da,
ali kod tebe onda dolazi Vilijam Karlos Vilijams, a ne T. S. Eliot, iji dela
Gvin citira napamet. Ti brani Kitona, ona brani aplina, i dok oboje urlate
od smeha pred prizorom brae Marks, tvoj oboavani V. K. Filds njoj ne
uspeva da izmami ni osmejak. Trifo vas oboje dotie u svojim najboljim
radovima, ali Gvin smatra da je Godar pretenciozan, a ti ne, i dok ona slavi
Bergmana i Antonionija kao dvojicu vrhunskih majstora, ti joj preko volje
govori kako su tebi njihovi filmovi dosadni. Kod klasine muzike nema
sukoba, na vrhu liste je Bah, ali tebe sve vie interesuje dez, dok Gvin i
dalje naginje ludilu rokenrola, koji tebi, uglavnom, vie nita ne govori. Ona
voli da plee, ti ne. Ona se mnogo vie smeje i manje pui. Slobodnija je,
srenija osoba od tebe, i kad god si s njom, svet ti deluje svetliji i pitomiji,
kao mesto u kome tvoje sumorno, introvertirano bie skoro da moe da se
oseti kao kod kue.

Razgovor se nastavlja tokom leta. Priate o knjigama i filmovima i ratu, ti

govori o svom poslu i svojim planovima za budunost, govori o prolosti
i sadanjosti, takoe govori i o Bornu. Gvin zna da pati. Shvata da ti to
iskustvo i dalje predstavlja veliki teret, i svaki put iznova paljivo slua
dok joj pria istu priu, opsesivnu priu koja se privila uz tvoju duu i
postala neodvojivi deo tvog bia. Pokuava da te uveri da si ispravno
reagovao, da nita drugo nisi mogao da uradi, i mada si svestan da ubistvo
Sedrika Vilijamsa nisi mogao spreiti, zna da si kukaviki oklevao pre
nego to si se obratio policiji i tako dozvolio Bornu da nekanjen pobegne, i
to nikada sebi nee biti u stanju da oprosti. Sada je petak, prvo vee
julskog vikenda koji se reio da provede u Njujorku, i dok sedi sa
sestrom za kuhinjskim stolom, pije svoje pivo za kraj radnog dana i pui
cigarete, razgovor se opet vraa na Borna.
Neto sam razmiljala, kae Gvin, i prilino sam sigurna da je sve poelo
zbog toga to je Born osetio seksualnu privlanost prema tebi. Nije to bila
samo Margo. Ve njih dvoje zajedno.
Zbunjen sestrinom teorijom, za trenutak zastaje da promisli da li to
uopte ima nekog smisla, bolno je opet prelaziti preko tvojih zapetljanih
odnosa sa Bornom iz ove nove perspektive, i na kraju kae ne, ne slae se
s tim.
Razmisli samo, uporna je Gvin.
Razmiljam, odgovara. Da je to tano, on bi me startovao. A nije.
Nikada nije probao ni da me dodirne.
Nema to veze. Velika je verovatnoa da ni sam nije bio svestan. Ko jo,
molim te, zasipa hiljadama dolara dvadesetogodinjaka koga vidi prvi put u
ivotu, samo zato to je zabrinut za njegovu budunost? To se radi iz
homoerotske privlanosti. Born se zaljubio u tebe, Adame. Da li je i sam
toga bio svestan, nebitno je.
I dalje nisam ubeen, ali kad ve pominje, voleo bih da mi se nabacivao.
Razbio bih mu njuku i rekao mu da odjebe, i tako nikada ne bismo poli u
etnju Riversajd drajvom, i nikada se ne bi desilo da mali Vilijams bude
ubijen.
Da li je neko pokuao s tobom slinu stvar?
Kakvu stvar?

Neki mukarac. Da li ti se ikada nabacivao neki mukarac?

Bilo je nekih neobinih pogleda, ali niko mi nita nije rekao.
Znai, nikada to nisi radio.
ta nisam radio?
Imao seksualni odnos s mukarcem.
Boe, ne!
Ni kad si bio mali?
O emu to pria? Mali deaci ne stupaju u seksualne odnose. Ne mogu
to da rade - iz prostog razloga to su mali deaci.
Ne mislim sasvim mali. Mislim na doba odmah posle puberteta. Trinaest,
etrnaest godina. Mislila sam da svi deaci u tim godinama vole da drkaju
jedni drugima.
Ja ne.
A uveno drkanje ukrug? Mora da si nekada uestvovao u tome.
Koliko sam imao godina kada sam poslednji put iao u letnji kamp?
Ne seam se.
Trinaest... Mora da sam imao trinaest jer sam sa etrnaest poeo da radim
u op-rajtu. U svakom sluaju, te poslednje godine u kampu neki deaci u
mojoj kuici su radili to. Njih estorica-sedmorica, ali ja sam bio previe
stidljiv da bih im se pridruio.
Previe stidljiv ili previe zgaen?
I jedno i drugo, ini mi se. Oduvek sam oseao odbojnost prema mukom
telu.
Ne prema svom, nadam se.
Mislim, prema telima drugih mukaraca. Nemam elju da ih dodirnem, niti
da ih vidim gole. Iskren da budem, esto sam se pitao zbog ega ene
privlae mukarci. Da sam ja ena, verovatno bih bio lezbijka.
Gvin se osmehuje na apsurdnost tvoje primedbe. To je zato to si muko,
kae ona.
A ti? Da li je tebe nekad privukla neka devojka?
Naravno. Devojke se stalno zaljubljuju jedna u drugu. To nekako ide u
rok slube.
Mislim, da li si osetila seksualnu privlanost? Da li si osetila elju da
spava s drugom devojkom?

Upravo sam provela etiri godine u enskom koledu, sea se?

Neminovno je da se u klaustrofobinoj atmosferi takve vrste dese neke
stvari.
Stvarno?
Da, stvarno.
Nikada mi nisi rekla.
Nikada nisi pitao.
Zar sam morao? A ta je s Paktom o nemanju tajni iz 1961?
To nije tajna. Potpuno je beznaajno da bi se kvalifikovalo kao tajna. I,
isto da se zna - da ne bi stekao pogrean utisak - to se desilo tano dva
puta. Prvi put sam bila uduvana. Drugi put sam bila pijana.
I?
Seks je seks, Adame, a svaki seks je dobar ako ga obe osobe ele. Tela
vole dodire i poljupce, a kada zatvori oi, sasvim je svejedno ko te
dodiruje i ljubi.
isto principijelno, u potpunosti se slaem s tobom. Hteo sam samo da
znam da li si uivala i, ako jesi, zato se to nije ee deavalo.
Da, uivala sam. Ali ne preterano, ne kao u seksu sa mukarcima. Za
razliku od tvog ugla gledanja, ja oboavam muka tela, a naroito mi se mili
jedna stvar koju oni imaju a ene ne. Prijatno je biti s devojkom, ali to nema
toliku snagu dobrog starog dvopolnog klina.
Koliko kara, toliko muzike.
Tano. Nii razred.
Misli, nii razrez.
Grei se od smeha, Gvin te gaa paklom svojih cigareta i vie toboe
ljutito: Ti si nemogu!
Ti si upravo takav: nemogu. Onog trenutka kada ta re izleti iz usta tvoje
sestre, zaali zbog svoje proste i loe ale, i do kraja veeri, kao i skoro
celog narednog dana, ta re ostaje prikaena za tebe kao kletva, kao neka
bezduna osuda onoga ta si i ko si. Da, ti jesi nemogu. Ti i tvoj ivot ste
nemogui, i pita se kako e, pobogu, nai put iz ovog orsokaka oajanja
i samoprekora. Da li je samo Born odgovoran za ono to ti se deava? Da li
jedan jedini trenutak gubitka hrabrosti moe da te oteti toliko da vie

nema vere u budunost? Pre samo nekoliko meseci hteo si da zapali svet
svojom genijalnou, a sada misli da si glup i nesposoban, moronska
maina za masturbaciju zatrpana u mrtvom vazduhu dosadnog posla, da si
niko. Da nema Gvin, moda bi razmislio o tome da ode u bolnicu. Ona je
jedina osoba s kojom moe da razgovara, jedina osoba zbog koje se
osea ivim. Pa opet, koliko god da si srean to si ponovo s njom, zna
da ne treba da je preoptereti svojim problemima, da ne moe od nje
oekivati da se preobrazi u boanskog hirurga koji e ti otvoriti grudni ko i
popraviti tvoje bolesno srce. Mora pomoi sam sebi. Ako se neto u tebi
slomilo, ti si taj koji mora da ga sastavi sopstvenim rukama.
Posle dvadeset etiri sata sumorne introspekcije, agonija polako poputa.
Preokret poinje u subotu, druge veeri julskog vikenda koji si odabrao da
provede na Menhetnu. Posle veere, sestra i ti se vozite autobusom 104
niz Brodvej sve do bioskopa Njujorker, stiete u hladovinu zamraenog
prostora da biste pogledali film Karla Drejera iz 1955, pod naslovom Ordet
(Re). Obino te ne zanimaju filmovi o hrianstvu i religiji, ali Drejerova
reija je toliko precizna i prodorna da vrlo brzo biva ponet priom, koja
poinje da te podsea na muziko delo, kao da je film vizuelni prevod
dvodelne Bahove kompozicije. Estetika luteranstva, apue u jednom
trenutku Gvin u uho, ali poto ona nije upoznata s tokom tvojih misli, nema
pojma o emu govori i na komentar ti uzvraa zbunjenim izvijanjem obrva.
Gotovo da nema potrebe iznositi prevakane stvari o kompleksnosti prie.
Koliko god da su privlani, svi ti obrti svode se na jednu pripovest u
mnotvu drugih, na jedan film meu bezbrojnim drugim filmovima, i da
nema takav kraj, Ordet bi na tebe ostavio utisak kao i svaki drugi dobar
filma koji si do tada gledao. Kraj je od kljune vanosti jer na tebe deluje
potpuno neoekivano, pogaa te snagom drveta koje pada pod udarcem
sekire.
Telo ene sa farme koja je umrla na poroaju izloeno je u kovegu, a
kraj nje je ucveljeni mu. Ludi brat, koji misli da je olienje Hristovog
drugog dolaska, ulazi u prostoriju i za ruku dri kerkicu tog para. Dok
mala grupa oaloenih roaka i prijatelja posmatra sa zebnjom kakvu e
blasfemiju i svetogre ovaj poiniti, inkarnacija Isusa iz Nazareta obraa se

mrtvoj eni smirenim i tihim glasom. Ustani, nareuje joj, podigni se iz

sanduka i vrati se u svet ivih. Nekoliko sekundi potom, enina ruka
poinje da se pomera. Taman pomisli da je to halucinacija, da se taka
gledita pomerila iz objektivne stvarnosti u svest poremeenog brata. Ali,
ne. ena otvara oi, nekoliko trenutaka zatim sedne, potpuno oivela.
U bioskopu je guva, i polovina ljudi u publici naglas se smeje ovom
udesnom uskrsnuu. Ne zamera im zbog skeptinosti, ali za tebe je ovo
jedan transcendentni trenutak, i ti sedi, grevito dri sestru za ruku dok ti
se suze slivaju niz obraze. Desilo se ono to nije moglo da se desi, i to
emu si prisustvovao, zaprepastilo te je.
Posle toga vie nisi isti. Ne zna ta je, ali suze koje si prolio dok si
gledao scenu u kojoj se ena vraa meu ive, kao da su isprale deo otrova
koji se nagomilao u tebi. Dani prolaze. U razliitim trenucima razmilja o
tome kako taj omanji nervni slom koji si doiveo na balkonu bioskopa
Njujorker ima neke veze s tvojim bratom Endijem, ili, ako ne s Endijem,
onda sa Sedrikom Vilijamsom, ili moda s obojicom. U nekim drugim
trenucima uveren si da, nekim udnim, samilosnim preklapanjem subjekta i
objekta, posmatra samog sebe kako ustaje iz mrtvih. I dalje osea da si
uklet, ali osea i da e, kada doe dan da te popnu na veala, ipak moi
da se naali, poslednji put, ili da razmeni par ljubaznih rei sa svojim
delatom.
Svake godine otkad je brat umro, ti i sestra slavite njegov roendan. Samo
vas dvoje, bez roditelja, rodbine ili nekih drugih gostiju. Prve tri godine,
dok ste jo bili dovoljno mladi da leta provodite u letnjim kampovima,
zabavu biste napravili na otvorenom. Iunjali biste se na prstima svako iz
svoje brvnare, usred noi, pretrali preko terena za bejzbol sve do livade na
severnom rubu teritorije kampa, a zatim jurnuli kroz umu s baterijskim
lampama, koje su vam osvetljavale staze kroz drvee i bunje - svako je u
ruci drao kolai u omotu, ukraden iz menze posle veere. Tri leta
zaredom, posle zavretka kampovanja, oboje ste radili u supermarketu svog
oca, tako da ste za dvadeset esti jul bili kod kue i mogli ste dan roenja
svog brata da slavite u Gvininoj sobi u potkrovlju. Sledee dve godine bile
su najtee, poto ste oboje putovali tih leta i bili razdvojeni tog dana. Ipak,

uspeli ste da neku skraenu verziju rituala priredite putem telefona. Prole
godine otputovao si autobusom za Boston, gde je Gvin ivela sa svojim
tadanjim dekom, pa ste otili u restoran da podignete ae u ast Endija
koga vie nema. Sada vam se pribliava jo jedan dvadeset esti jul i prvi
put posle dugo vremena vi ste zajedno, spremate se da otponete svoju
malu proslavu u stanu koji delite u Zapadnoj 107. ulici.
Nije to zabava u tradicionalnom smislu rei. Tokom godina, sestra i ti ste
razvili nekoliko strogih pravila koji se tiu tog dogaaja i, uz manje izmene,
u zavisnosti od toga koliko ste imali godina, dvadeset esti jul je imitacija
svakog dvadeset i estog jula iz prethodnih deset godina. U osnovi,
roendanska veera je razgovor podeljen u tri dela. Hrana se servira i jede
se, i kada se razgovor iz tri dela okona, pojavljuje se mala okoladna torta
na kojoj stoji jedna sveica, tano u centru. Ne peva se pesma. Rei pesme
izgovarate uglas, blago, gotovo apatom, ali ne pevate. I ne gasite sveicu.
Pustite je da izgori do kraja i sluate kako se plamen gasi u okoladnom
prelivu, uz itanje. Posle pareta torte, otvarate bocu viskija. Alkohol je
novi momenat, uveden tek 1963. (poslednje u nizu leta u kojima ste radili u
supermarketu, kada je tebi bilo esnaest a Gvin sedamnaest godina), ali dve
godine posle toga bili ste razdvojeni, bez pia, a prole godine ste bili na
javnom mestu, to je znailo da ste pazili koliko ste pili. Ove godine u
stanu u Njujorku, plan je bio da sve bude kako treba i da se napijete.
Gvin se doterala i naminkala za veeru, za sto je sela sa zlatnim
karikama u uima, u sivozelenoj letnjoj haljini, od koje su njene sivozelene
oi jo ivlje sjale. Ti si u klasinoj beloj koulji zakopane kragne, nosi
jedinu kravatu koju ima, istu onu zbog koje te je Born ismevao prolog
leta. Kada te ugleda tako odevenog, Gvin se nasmeje i kae da izgleda kao
mormon - jedan od onih ozbiljnih mladih ljudi koji kucaju na vrata i dele
letke, prozelit na svetoj misiji. Besmislica, kae joj. Nisi kratko podian,
kosa ti nije plava i zato niko ne bi pomislio da si mormon. Ali ipak, kae
Gvin, ipak izgleda veoma, veoma udno. Ako nisi mormon, onda si
knjigovoa pripravnik. Ili student matematike. Ili budui astronaut. Ne, ne,
ne - uzvraa joj - borac za graanska prava na Jugu. U redu, pobedio si,
kae ona, i trenutak kasnije ti skida kravatu i koulju, izlazi iz kuhinje i
presvlai se. Kada se vrati, Gvin se smeka, ali ne govori nita na raun

tvoje odee.
Kao i obino, velika je vruina, i zato to ne elite da dodatno zagrejete
kuhinju, niste koristili rernu, ve ste napravili lak letnji obrok, koji se
sastoji od hladne supe, posluavnika s hladnim narescima (unka, salama,
rostbif) i salate od krastavaca i paradajza. Tu je i vekna italijanskog hleba
zajedno s bocom kjantija uvijenog u slameni omota (jeftino vino po
izboru studenata tog vremena). Posle nekoliko prvih gutljaja hladne supe,
poinjete razgovor iz tri dela. To je za vas sutina itavog iskustva,
vrhunski razlog za odravanje ovog godinjeg dogaaja. Sve ostalo - jelo,
torta, sveica, rei vesele roendanske pesme, pie - samo su dekor.
Korak br. 1: O Endiju razgovarate u prolom vremenu, prizivajui u
seanje to vie dogaaja iz njegovog ivota. I to je uvek najdui deo
rituala. Seate se onoga ega ste se priseali prethodnih godina, ali ini se
da uvek ima i nekih dodatnih seanja, koja kao da su izronila iz podsvesti.
Trudite se da ton bude razdragan i neobavezan. Nije re o nekakvom
morbidnom eksperimentu, ve o proslavi, u bilo kom trenutku doputeno je
smejati se. Ponavljate neke rei koje je pogreno izgovarao: hangurber
umesto hamburger, ljudsko pie umesto ljudsko bie, ulogetumaevi na
kraju deijeg programa, kao prezime glumca umesto uloge tumaili.
Razgovarate o njegovoj kolekciji buba, Supermenovom ogrtau, i kad je
imao ovije boginje. Seate se kako ste ga uili da vozi bicikl. Seate se
koliko je mrzeo graak. Seate se njegovog prvog dana u koli (suze i
agonija), njegovih izderanih laktova, napada tucanja. Tek sedam godina na
zemlji, ali svake godine Gvin i ti dolazite do istog zakljuka: spisak je
neiscrpan. Ipak, svake godine oseate da je nestao jo jedan deli njega, da
vam se, i pored najveih napora, svaki put vraa sve manje, da ste nemoni
da ga spreite da izbledi.
Korak br. 2: Razgovarate o njemu u sadanjem vremenu. Zamiljate kakav
bi bio sada da je iv. On deset godina postoji u vama kao senka, fantomsko
bie koje raste u drugoj dimenziji, nevidljivo ali ivo, die i razmilja,
razmilja i osea, i vi ga pratite od njegove osme godine, vie godina posle
smrti nego to je on uspeo da poivi, i sada kada mu je sedamnaest, jaz
meu vama je jo manji, beznaajniji, i zapanjeni ste, i ti i tvoja sestra, da je
on sa sedamnaest verovatno izgubio nevinost, da je probao travu i da se

napio, da se brije i masturbira, da vozi auto, ita teke knjige, razmilja koji
koled da upie, i da je na rubu da postane jednak s vama. Gvin poinje da
plae, govori da to vie ne moe da podnese, da eli da prekinete, ali ti joj
govori da izdri jo malo, da vie nikada neete morati da ponovite sve to,
da je ovo njegova poslednja roendanska zabava, ali da zbog Endija sada
morate izdrati do kraja.
Korak br. 3: Razgovarate o budunosti, o tome ta e se Endiju desiti
izmeu ovog i sledeeg roendana. To vam je uvek bio najlaki deo, onaj u
kome najvie uivate, pa ste prethodnih godina ti i Gvin s ogromnim
entuzijazmom prolazili kroz tu igru pogaanja. Ali ne i ove godine. Pre nego
to ste otpoeli s treim i poslednjih delom razgovora, tvoja sestra prekriva
usta akama, ustaje sa stolice i izjuri iz kuhinje.
Zatie je u dnevnoj sobi kako jeca na sofi. Seda kraj nje, zagrli je i
poinje da je tei tihim glasom. Smiri se, kae. Sve je u redu, Gvin.
Strano mi je ao, nije trebalo da te teram toliko... Ja sam kriv.
Osea kako se mrava ramena tresu, tanke kosti ispod koe, grudni ko
koji se die i sputa prislonjen uz tvoj, njenu butinu uz tvoju, nogu uz nogu.
Sve ove godine koliko je zna, nikada je nisi video toliko tunu i ojaenu,
toliko ophrvanu tugom.
Ne vredi, ona konano progovara oborenog pogleda, kao da govori podu.
Izgubila sam kontakt s njim. Vie ga nema i nikada ga neemo nai. Za dve
nedelje bie deset godina. To je polovina tvog ivota, Adame. Sledee e
biti polovina mog. To je predugo. Prostor se iri. Vreme sve vie raste, i
svakog minuta on nam je sve dalji. Zbogom, Endi. Poalji nam razglednicu
nekad, hoe?
Ti nita ne govori. Sedi tako s rukama oko sestrinih ramena i puta je
da plae jer zna da nema svrhe da se mea, da mora dozvoliti izlivu da
prati svoj tok. Koliko to traje? Nema ba nikakvu predstavu, ali zatim
doe trenutak kada primeti da su suze prestale. Levom rukom, onom koja
je slobodna, koja nije oko njenih ramena, uzima je za bradu i okree joj
lice prema sebi. Oi su joj crvene, natekle. Potoci maskare ostavili su trag
na obrazima. Iz nosa joj cure sline. Povlai levu ruku i iz zadnjeg depa
pantalona vadi maramicu. Tkaninom joj brie lice. Malo-pomalo, brie
suze, sline, crnu maskaru, i kroz itav taj dug i detaljan postupak tvoja

sestra se ne pomera. Ona te netremice posmatra, pogled joj je ispranjen od

bilo kakvih emocija, sedi potpuno nepomino dok ti popravlja tetu nanetu
olujom. Kad obavi taj posao, ustaje i kae joj: Vreme je za pie,
gospoice Voker. Idem po sko.
Odlazi u kuhinju. Minut kasnije, kad se vrati u dnevnu sobu s bocom
kati sarka, dve ae i posudom leda, ona je i dalje na istom mestu - sedi
na sofi, glave zabaene na naslon, opet die normalno, proiena. Stavlja
pie na jedan od tri spojena drvena sanduka za mleko, ispred sofe, na
izubijanu ambalau koju ste ti i tvoj cimer pokupili na ulici jednog dana i
koja sada glumi ajni stoi. Gvin otvara oi i upuuje ti prazan, umoran
osmeh, kao da te moli da joj oprosti zbog ovog nastupa, ali nema tu ta da
se oprosti, nema o emu da se razgovara, nema ti nita da joj prigovori, i
poinje da sipa pie, da stavlja led u ae, laknulo ti je jer je itava ta
stvar s Endijem konano gotova, jer vie nee biti proslava roendana
vaeg odsutnog brata, laknulo ti je jer ste ti i tvoja sestra najzad prestali s
tom detinjarijom.
Dodaje Gvin njeno pie, a zatim seda kraj nje na sofu. Nekoliko minuta
niko ne izgovara ni re. Pijuckate sko i zurite u zid ispred sebe, oboje
znate ta e se noas dogoditi, ali isto tako znate i da morate biti strpljivi da
alkohol uini svoje. Kad se nagne da spremi novu turu pia, Gvin poinje
da ti pria o svojoj propaloj vezi s Timotijem Krejlom, tridesetogodinjim
docentom koji je u njen ivot uao pre vie od godinu i po, i iz njega izaao
ovog aprila, u otprilike isto ono vreme kada se ti prvi put rukuje sa
Bornom. Predavao je modernistiku poeziju na njenoj grupi, rizikovao svoje
radno mesto zbog toga to je bio s njom u vezi, i ona je za njim izgubila
glavu, naroito na poetku, tokom prvih, divljih meseci prepunih tajnovitih
sastajanja i vikend-susreta po udaljenim motelima na severu drave
Njujork. I sam si ga sreo nekoliko puta, i shvatio si ta je Gvin videla u
njemu, bilo ti je jasno da je Krejl privlaan i inteligentan momak, ali isto
tako osetio si da u njemu postoji odreena hladnoa, distanciranost od
drugih, zbog koje je bilo teko osetiti prisnost s njim. Nije te iznenadilo
kada je Gvin odbila da se uda za njega i tako okonala celu tu priu. Rekla
mu je da smatra da je suvie mlada da bi se obavezala na tako dug period,
ali to nije bio pravi razlog. Sada ti objanjava, ostavila ga je jer je kao

ljubavnik bio neprijatan i hladan. Da, da, zna ona da ju je voleo, onoliko
koliko je bio u stanju da voli, ali smatra da je bio sebian u krevetu,
nepaljiv, voen vlastitim potrebama, i nikako nije mogla da zamisli da
takvog oveka podnosi do kraja ivota. Okree se prema tebi i, vrlo
ozbiljnim tonom, s velikom sigurnou, iznosi svoju definiciju ljubavi i eli
da zna da li i ti deli njeno miljenje. Prava ljubav je, progovara ona, kada
oseti zadovoljstvo dok zadovoljstvo prua u istoj meri kao i kada ga
pruaju tebi. ta ti misli o ovom, Adame? Odgovara joj da je u pravu.
Kae joj da je to moda jedna od najtanijih stvari koje je ikada iznela.
Kada sve poinje? Kada ideja koja vam se oboma vrti u glavi poinje da
se ispoljava kao radnja u fizikom svetu? Negde tokom treeg pia, kad se
Gvin nagne da spusti au na improvizovani sto. Obeao si sebi da nee
nainiti prvi korak, da e se suzdrati da je dodirne sve dok ona ne
dodirne tebe, jer tek tada e znati da i ona eli isto to i ti, i da nisi
pogreno protumaio njenu udnju. Pomalo si pijan, ne preterano, ne toliko
da bi izgubio razum, i konano shvata teinu onoga to namerava da
uradi. Tvoja sestra i ti niste vie nespretni i nesvesni mladunci kao u noi
velikog eksperimenta, i ono to sada podstie predstavlja vrhunski prestup,
mranu, zlu stvar prema zakonima i ljudskim i bojim. Ali tebe nije briga.
To je prava istina: ne stidi se onoga to osea. Voli svoju sestru. Voli
je vie od bilo koje osobe koju zna ili e poznavati na ovoj jadnoj zemlji,
i zato to e za mesec dana otputovati, i nee biti tu cele godine, ovo ti je
jedina ansa, jedina ansa za oboje, jer neminovno je da novi Timoti Krejl
ueta u Gvinin ivot dok tebe ne bude. Ne, nisi zaboravio zakletvu koju ste
dali sa dvanaest godina, zakletvu koju ste dali sami sebi, da ete iveti
ivotom moralnih ljudskih bia. Ti eli da bude dobar ovek, i svakoga
dana se upinje da ostane veran zakletvi datoj nad uspomenom na vaeg
pokojnog brata, ali dok sedi na sofi i posmatra kako tvoja sestra stavlja
au na sto, kae sebi da ljubav nije stvar morala, da udnja nije stvar
morala, i sve dok ne povredite jedno drugo, dok ne nanesete bol nekom
drugom, zakletva nee biti pogaena.
Trenutak kasnije, sputa au. Udobno se zavalite, Gvin te uzme za ruku,
prepletete prste. Pita te: Da li se plai? Kae joj ne, ne plai se, strano
si srean. I ja, kae ona, a onda te poljubi u obraz, vrlo neno, tek ovla,

blagi dodir njenih usana i tvoje koe. Jasno ti je da sve mora da tee veoma
polako, milimetar po milimetar, da e to jo neko vreme biti igra oklevanja i
zastajkivanja, i drago ti je zbog toga to ete imati dovoljno vremena, ako
se neko od vas pokoleba, da odstupite i sve prekinete. Neretko je tano da
ono to se zane u mati treba tamo i da ostane, toga je svesna i Gvin,
dovoljno je mudra da zna da rastojanje izmeu misli i dela moe biti
ogromno, rasap nesaglediv kao itav svet. Zato paljivo ispitujete teritoriju,
korak po korak, oslanjate svoje usne na vrat onog drugog, usne na usne
onog drugog, ali jo dugo ne otvarate usta, pa iako ste obuhvaeni u
vrstom zagrljaju, ruke su vam nepomine. Prolazi gotovo sat, i nijedno
nema nameru da prestane. Tada tvoja sestra otvori usta. Tada ti otvori
usta i naglavce upadnete u no.
Pravila vie nisu postojala. Veliki eksperiment bio je jednokratan dogaaj,
ali sada kada oboje imate preko dvadeset godina, ogranienja vaih
adolescentskih radosti vie ne vae i vi nastavljate sa seksualnim odnosima
iz veeri u vee, naredna trideset i etiri dana, sve dok ne otputuje za
Pariz. Tvoja sestra je na piluli, u fioci dri spermicidne kreme i gelove, ti
ima kondome, oboje znate da ste zatieni, da se ono neizrecivo nikada
nee desiti, i da zato moete da radite sve i svata jedno drugom, bez straha
da upropastite sebi ivot. Ne razgovarate o tome. Izuzev nekoliko reenica
tokom roendana svog brata (Da li se plai? Ne, ne plaim se.) ne
progovarate ni re o onome to se dogaa, odbijate da istraite posledice
svoje jednomesene veze, jednomesenog braka, jer to je zapravo to, vi ste
mlad brani par, mladenci uhvaeni u mreu neprekidne, sveproimajue
poude - seksualne zveri, ljubavnici, najbolji prijatelji: poslednji ljudi u
svemiru.
Spolja gledano, ivot vam tee uobiajeno. Pet dana u nedelji budilnik se
oglaava u rano jutro, i nakon minimalnog doruka sainjenog od kafe, tosta
i soka od narande, hitate iz stana svako na svoj posao, Gvin u kancelariju
na dvanaestom spratu staklene kule u sreditu Menhetna, a ti na svoje
sumorno mesto u Palati nitavila. Vie bi voleo da ti je ona sve vreme na
vidiku, bio bi savreno srean ako se ne biste odvajali ni na minut, ali kako
ta razdvojenost pojaava tvoj bol, isto tako pojaava i tvoju enju za njom,

tako da to moda i nije loa stvar, misli ti, poto dane provodi na mukama
nemog iekivanja, napet i spreman, broji sate do trenutka kada e je
ponovo videti i drati u naruju. Prenapregnut si. Oseanja su ti
prenapregnuta. Tvoj ivot je postao prenapregnut preko svake mere.
Na poslu, dok sedi za stolom, vie ne misli o Ingrid Bergman ili Hedi
Lamar. Povremeno se javi opasnost od erekcije koja bi mogla da zavri u
pantalonama, ali vie nema potrebe da dovri posao, prestao si da tri u
toalet na kraju hodnika. Ovo je ipak biblioteka, misli o golim enama ovde
su neizbene, ali jedino golo telo na koje misli pripada tvojoj sestri,
stvarno telo stvarne ene s kojom provodi noi, a ne neka fantazija koja
postoji samo u tvojoj glavi. Nema sumnje da je Gvin podjednako lepa kao
Hedi Lamar, moda i lepa - zasigurno lepa. To je objektivna injenica jer
si tokom proteklih sedam godina posmatrao mukarce kako zastaju kao
ukopani da bi posmatrali tvoju sestru dok hoda ulicom, bio si svedok
nebrojenim brzim i zapanjenim okretima glave, skrivenim pogledima u
podzemnoj eleznici, u restoranima, pozoritima -na stotine mukaraca, i
svaki od njih s istim zamagljenim, poudnim, iznenaenim pogledom u
oima. Da, to je lice koje je pokrenulo hiljadu nada, lice koje je podstaklo
hiljadu vlanih snova, i dok eka za svojim stolom na sledeu cev s
nalogom da uz tutnjanje dojuri s drugog sprata, u glavi vidi to lice,
posmatra Gvinine krupne, pametne zelenosive oi, i dok te oi posmatraju
tvoje, posmatra je kako otkopava svoju belu letnju haljinu i puta da joj
sklizne niz dugo, vitko telo.
Sedite zajedno u kadi. To je nova rutina posle posla. Umesto da taj sat
provedete u kuhinji kao ranije, pre roendanske zabave, sada nateete pivo
i oduvavate dim od cigareta potopljeni u mlakoj vodi. Nije to samo zaklon
od teine pasji vrelog dana, ve jo jedna ansa da posmatrate golo telo
onog drugog, ega vam, izgleda, nikada nije dosta. Svaki put ponovo kae
svojoj sestri koliko voli da je gleda, kako oboava svaki centimetar
njenog gipkog tela, tu sjajnu kou, i sva ona enska mesta o kojima svaki
mukarac razmilja, oboava njena kolena i laktove, lanke na nogama i
rukama, nadlanice i duge, tanke prste (nikada ne bi mogla da te privue
ena s kratkim prstima, kae joj jednom prilikom - apsurdna ali sasvim
istinita izjava), i da si zbunjen i oaran time kako jedno tako delikatno telo

poput njenog moe istovremeno da bude i tako snano, da je ona i labud i

tigar u isto vreme, mitsko bie. Ona je fascinirana maljama koje su ti izrasle
na grudima (neto to se dogodilo u poslednjih dvanaest meseci) i gaji
nesmanjeno interesovanje za promenljivu prirodu tvog penisa: od
oputenog, viseeg uda iz udbenika, preko raspomamljenog falikog titana
na vrhuncu uzbuenja, do iscrpljenog oveuljka na postkoitalnom odmoru.
Tvoju kitu ona zove varijete ou. Kae da je viestruka linost. Izjavljuje
kako eli da je usvoji.
Sada, kada ste toliko bliski u meusobnim odnosima, Gvin se doima kao
pomalo drugaija osoba od one koju si poznavao itavog ivota. Zabavnija
je i lascivnija nego to si zamiljao, vulgarnija, neobinija, strastvenija,
razigranija, i iznenaen si koliko uiva u tome da izgovara vulgarnosti i
itav bizarni sleng seksa. Gvin u tvom prisustvu gotovo nikada nije
psovala. Pismena je i obrazovana devojka koja se izraava punim,
gramatiki ispravnim reenicama, ali izuzev noi velikog eksperimenta, o
njenoj seksualnosti nisi znao nita, pa tako nisi ni mogao znati da je izrasla
u enu koja voli da govori o seksu isto koliko i da ga praktikuje. Obine
rei dvadesetog veka nju ne interesuju. Grozi se izraza tipa voditi ljubav i
vie voli starije, esto komine fraze tipa hopa-cupa, zitovanje i jebucanje.
Dobar orgazam naziva mesotresom. Svoju zadnjicu naziva dupendom.
Izmeu prepona ima zevalicu, pizdaru, jamu, gavranicu, prcku. Grudi su
joj dude, sisike, treske, sisoni. Od prilike do prilike, tvoj penis je karon,
ila, zmijoglavac, kara, evan, cepa, pica, Adam junior, bebac, dikan.
Rei je uzbuuju i zabavljaju, a kada si se povratio od prvobitnog oka i
tebe su poele da uzbuuju i zabavljaju. U gru nadolazeeg orgazma, da bi
izrazila svoja oseanja, ipak se vraa uobiajenim, najjednostavnijim i
najprostijim frazama engleskog jezika. Pika, pizda, jebi. Jebi me, Adame.
Jo, jo. Jebi me. Jebi. itav jedan mesec ti si talac te rei, dobrovoljni
zatoenik te rei, otelovljenje te rei. Nastanjivae zemlju puti a tvoj pehar
se prelio. Dobrota i milost pratie te svih dana tvog ivota.
Ipak, sestra i ti nikada ne razgovarate o onome to radite. ak ne priate
ni zbog ega ne razgovarate o tome. ivite unutar granica zajednike tajne, a
zidovi tog prostora izgraeni su od tiine, sumanute tiine koja moe da se
prekine samo po cenu toga da vam se sve srui na glavu. I tako sedite u

mlakoj kupki, sapunjate jedno drugo, pre veere vodite ljubav na podu,
vodite ljubav na Gvininom krevetu posle veere, onda spavate kao klade
dok vas budilnik ne vrati u svest. Vikendom idete u duge etnje Central
parkom, odolevate porivu da se drite za ruke, da se ljubite na javnom
mestu. Idete u bioskop. U pozorite. Pesma koju ste zapoeli u junu nije
dobila nijedan novi stih jo od Endijevog roendana, ali vas to ne zanima,
druge stvari vam sada zaokupljaju panju, i vreme brzo prolazi, sve je
manje dana do tvog polaska, i trudi se da svaki slobodan trenutak
provede s njom, da odivi to ludilo koje ste zajedno stvorili, do samog
kraja vremena koje je preostalo.
Dolazi i poslednji dan. Sedamdeset i dva sata ivi u stanju neprekidnog
previranja, u stanju nadolazee strave. eli da otkae put i ostane u
Njujorku sa sestrom, ali istovremeno shvata da to ne dolazi u obzir, da je
mesec dana tokom kojih si s njom iveo u grehu bilo mogue upravo zato
to je re o jednom mesecu, to je postojala granica vaem incestuoznom
divljanju, i poto ne moe da podnese istinu da je sada svemu doao kraj,
osea se izgubljeno i naputeno, tuga te slama.
Da sve bude jo gore, poslednji dan u Njujorku mora da provede sa
roditeljima. Bad i Mard dolaze svojim velikim automobilom u grad da bi
tebe i sestru izveli na oprotajnu porodinu veeru u jedan skup restoran u
sreditu Menhetna - a potom da bi te otpratili na avion, uz poslednje
pozdrave, poljupce i zagrljaje. Tvoja usplahirena majka, nakljukana
lekovima, malo ta govori tokom jela, ali otac je neuobiajeno dobro
raspoloen. Neprestano ti se obraa sa sine umesto tvojim imenom, i mada
zna da ne misli nita loe, iritira te taj verbalni tik zato to ti se ini da te
liava tvoje linosti i da te pretvara u stvar, u predmet. Nisi Adam nego
Sin, kao kad kae moj sin, moje delo, moj naslednik. Bad kae da ti zavidi
na avanturi koja te oekuje u Parizu, i pri tom ima na umu Pariz kao
prestonicu lakih ena i kasnononih nestaluka (hi-hi, mig-mig), i poto se
njemu samom takva prilika nikada nije ukazala, nikada nije ni na koled
iao, a kamoli da je proveo godinu studija u stranoj zemlji, jasno se vidi da
je ponosan jer je uspeo, bar finansijski, da podri putovanje svog potomka u
Evropu, simbol dobrog ivota, bogatog ivota, amblem uspeha amerike

srednje klase iji je svetao primerak i on, stanovnik Vestfilda u Nju

Derziju. Savladava se i suzdrava, bori se da ne izgubi strpljenje, silno
eli da ostane nasamo s Gvin. Kao i obino, tvoja sestra je pribrana i
smirena, svesna tenzija prisutnih u ovom susretu, ali nepokolebljivo reena
da ih ne primeuje. Na putu do aerodroma sedite na zadnjem seditu. Ona
te hvata za ruku i vrsto stee. Stisak ne poputa itavih etrdeset pet
minuta vonje, i to je jedini znak koji ti daje o tome kako se osea tog
uasnog dana, tog dana nad svim danima, i to nekako nije dovoljno, ta ruka
to stiska drugu ruku, i od tog dana nadalje zna da nita vie nikada nee
biti dovoljno.
Neposredno pre odlaska, majka te grli i poinje da plae. Ne moe da
podnese pomisao da te godinu dana nee videti, kae, nedostajae joj,
brinue zbog tebe no i dan, i moli te da se seti da jede, da joj pie, da
pozove ako ti nedostaje dom, uvek u biti tu kad ti treba. Moja jadna
majka, jadna, tuna majka, kae joj da e sve biti u redu, ali to nikako ne
moe znati, i tvojim reima nedostaje sigurnost, uje kako ti glas
podrhtava dok govori. Vidi kako te preko majinog ramena otac
odmerava onim svojim distanciranim, poluoborenim pogledom, i zna da on
pojma nema ta da misli o tebi, da si svom ocu uvek bio nedokuiva tajna,
osoba izvan razumevanja, i ti se, prvi put sada, slae s njim, jer istina je da
ni sam ne zna ta da misli o sebi, i da si i sam sebi postao osoba izvan
razumevanja.
Poslednji pogled upuen Gvin. U oima tvoje sestre su suze, ali nisi
siguran da li su one upuene tebi ili tvojoj majci, da li su izraz vlastite tuge
ili saoseanja prema toj emocionalnoj ruevini od ene koja plae u naruju
svog sina. Sada, kada je kraj doao, eli da Gvin pati onoliko koliko ti
pati. Jedina stvar koja vas dri na okupu je bol, i ako njen bol nije
podjednako velik kao tvoj, onda od savrenog, malog univerzuma u kome
ste iveli protekli mesec nije ostalo nita. Nemogue je znati ta ona misli,
a kako vai roditelji stoje na dva koraka od vas, ne moe ni da je pita.
Grli je i apue: Ne elim da idem. Ponovo to kae: Ne elim da idem.
A zatim se odmakne jedan korak od nje, sagne glavu, i ode.

III

Ima nedelju dana otkako sam proitao tekst Leta, stiem u Ouklend, u
Kaliforniju, zvonim na vrata Vokerove kue. Nisam pisao ni zvao da mu
kaem ta mislim o drugom delu njegove knjige, a ni on nije pisao niti zvao
da me pita. Smatrao sam da bi bolje bilo da se suzdrim od komentara sve
dok se lino ne sretnemo, a kako se dan nae zakazane veere ubrzano
pribliavao, uskoro e mi se za to pruiti prilika. Nisam umeo da objasnim
zbog ega mi je to bilo toliko vano, ali eleo sam da me gleda u oi dok
mu budem govorio da nisam zgroen onim to je napisao, da nisam mislio
da je to runo i sirovo (da citiram njegove rei), kao i da moja supruga, koja
je proitala prvi i drugi deo rukopisa, deli moje miljenje. Tako je iao taj
mali govor koji sam uvebavao dok me je taksi vozio preko mosta, iz San
Franciska u Ouklend, a koji nikada nisam dobio priliku da odrim.
Ispostavilo se da je Voker umro samo dvadeset etiri sata nakon to mi je
poslao tekst, i kad sam ja stigao do njegovih vrata, njegovi posmrtni ostaci
bili su u zemlji ve tri dana.
Sve mi je to ispriala Rebeka, ista ona Rebeka koju je Adam pominjao u
drugom pismu koje mi je poslao, njegova tridesetpetogodinja poerka,
visoka, krupna ena svetlosmee koe, prodornog pogleda i privlanog lica,
mada ne klasino lepog, koja je o belom muu svoje majke govorila kao o
svom ocu. Bilo mi je milo kada sam uo da je upotrebila tu re, milo zbog
toga to sam video da je Voker bio u stanju da podstakne tu vrstu ljubavi i
odanosti kod deteta koje roenjem nije bilo njegovo. Ta jedna re kao da
mi je rekla sve o ivotu koji je uspeo da sagradi u maloj kui u Ouklendu
sa Sandrom Vilijams i njenom erkom, koja je postala i njegova erka, i
koja je i posle smrti svoje majke ostala s njim do kraja.
Saoptila mi je tu vest samo nekoliko sekundi poto je otvorila vrata i
pustila me da uem u kuu. Nije trebalo da budem zateen, ali bio sam.
Uprkos slabosti i strahu koji sam opazio u njegovom glasu dok smo
razgovarali telefonom, uprkos tome to mi je bilo jasno da mu se kraj blii,
jednostavno nisam pomiljao da e se to dogoditi tako brzo, pretpostavljao

sam da jo uvek ima dovoljno vremena - dovoljno, u svakom sluaju, da se

vidimo na veeri, ak moda i da zavri knjigu. Kada je Rebeka izgovorila
rei Moj otac je preminuo pre est dana, mene je to toliko potreslo, bio
sam toliko nespreman za konanost te izjave, da mi se odjednom zavrtelo u
glavi i morao sam da je zamolim da mi da da sednem. Dovela me je do
fotelje u dnevnoj sobi a onda je otila u kuhinju po au vode. Kada se
vratila, izvinila se to je ispala toliko glupa, iako nikakvo izvinjenje nije
bilo potrebno, glupa svakako nije bila.
Tek sam pre manje od sata saznala da ste moj otac i vi planirali veeru za
danas, kazala je. Svakog dana, od sahrane naovamo, dolazim u kuu i
sreujem njegove stvari, i sve do malopre nije mi doprlo do ove moje
debele glavice da pogledam u njegov rokovnik i proverim ima li sastanaka
koje treba da otkaem. Kada sam videla da za sedam sati stoji ovo, odmah
sam pozvala va kuni broj u Bruklinu. Vaa supruga mi je dala broj hotela
u kom ste odseli u San Francisku, ali kada sam vas potraila ve ste bili
izali. Pretpostavila sam da ste na putu ovamo pa sam pozvala mua, rekla
mu da da deci da jedu, a ja sam ostala da vas saekam. Moda niste toga
svesni, ali pozvonili ste na vrata upravo u trenutku kada je otkucalo sedam.
Takav je bio dogovor, rekao sam. Obeao sam da u stii kad otkuca
sedam. Mislio sam da bi tvog oca zabavila takva tanost.
Sigurna sam da bi, odgovorila je, s prizvukom tuge u glasu.
Pre nego to sam uspeo neto da kaem, promenila je temu i ponovo se
izvinila zbog neega zbog ega nije morala. Planirala sam da vas pozovem
narednih dana, kazala je. Vae ime se nalazi na spisku, ao mi to to ranije
nisam uradila. Tata je imao puno prijatelja, bezbroj. S puno ljudi je trebalo
stupiti u kontakt, organizovati sahranu, postarati se oko milion drugih stvari,
tako da bi se moglo rei da sam bila u guvi. Nije da se alim. Bolje je u
ovakvim vremenima biti zatrpan poslom nego sedeti i tuliti, zar ne? Ali
zaista mi je ao to vas ranije nisam pozvala. Tata je bio veoma srean kad
ste odgovorili na njegovo pismo prolog meseca. Od kada pamtim, on je
priao o vama, ini mi se da vas poznajem itavog ivota. Njegov prijatelj s
fakulteta, jedini koji je uspeo da stvori ime u velikom svetu. ast mi je to
konano imam priliku da vas upoznam. Mada prilika i nije neka, znam, ali
ipak mi je drago to ste tu.

I meni, rekao sam, donekle smiren zvukom njenog rezonantnog,

umirujueg glasa. Va otac je neto pisao, nastavio sam. Koliko znate o
tome?
Spomenuo mi je da pie. Knjigu koju je nazvao 1967.
Jeste li je proitali?
Ne.
Ni re?
Ni slovca. Pre nekoliko meseci mi je rekao da, ako umre pre nego to je
zavri, eli da izbriem tekst iz njegovog kompjutera. Da ga sklonim i
zaboravim na sve, kazao je, to je neto to nema nikakav znaaj.
I to ste i uradili?
Naravno. Greh je ne potovati samrtnikovu elju.
Dobro je, pomislio sam. Dobro je to ova ena nije imala priliku da baci
pogled na Vokerov tekst. Dobro je to nee otkriti tajne svoga oca koje bi
je, svakako, duboko povredile, zbunile i potresle. Ja sam mogao da ih
podnesem samo zato to nisam bio deo Vokerove porodice. Ali, zamislite
da njegovo dete proita tih pedeset strana. Nepojmljivo.
Sedeli smo u dnevoj sobi, u mekim, pohabanim foteljama jedno naspram
drugog. Poneki komad nametaja, na zidu nekoliko uramljenih postera
(Brak, Miro), na drugom, od poda do plafona, police s knjigama, na podu u
sredini prostorije pamuna prostirka, i topli kalifornijski sumrak s druge
strane prozora, ukast i maglovit: udoban ali skroman ivot koji je Voker
pominjao u svom pismu. Popio sam do kraja vodu koju mi je Rebeka
donela i odloio au na niski, okrugli sto koji je stajao izmeu nas. A onda
sam rekao: A ta je s Adamovom sestrom? Poznavao sam je tada,
ezdesetih, i esto sam se pitao ta je s njom bilo.
Tetka Gvin. ivi na istonoj obali, tako da je ne znam ba dobro. Ali,
uvek mi se dopadala. Velikoduna, zabavna ena, ona i moja mama su se
odmah zbliile, bile su jako dobre. I ona je bila na sahrani, naravno. Upravo
je jutros otila kui. Veoma ju je potresla tatina smrt. Svi smo znali da je
bolestan, znali smo da nema jo mnogo vremena, ali ona nije bila ovde na
samom kraju, i nije videla kako nam izmie, tako da nije oekivala da e se
ovo toliko brzo desiti. Plakala je kao kia na sahrani. Onako, potpuno se
slomila, jecala je i jedino to sam mogla bilo je da je pridravam da ne bih i

sama poela da ridam. Moj mali Adam, govorila je, moj jadni mali Adam.
Jadna mala Gvin.
Jadni mali svi mi, rekla je Rebeka, dok su oi poinjale da joj se cakle.
Nekoliko sekundi kasnije, jedna jedina suza skliznula joj je niz obraz, ali
ona nije pokazala elju da je obrie.
Da li je udata?
Jeste, za arhitektu Filipa Tedeska.
uo sam za njega.
Da, on je vrlo poznat. U braku su ve mnogo godina, imaju dve odrasle
keri. Jedna je moje godite.
Poslednji put kad sam video Gvin bila je na postdiplomskim studijama iz
engleske knjievnosti. Da li je ikada doktorirala?
Nisam sigurna. Znam samo da radi u izdavatvu. Direktor je
univerzitetske izdavake kue negde u okolini Bostona. Velike i znaajne,
ali ne mogu da se setim imena ni za ivu glavu. Do vraga. Moda e mi
doi kasnije.
Nije vano. Ne brinite.
Bez razmiljanja sam posegao u dep i izvukao metalnu kutiju
imelpeniksa, malih holandskih cigara koje puim jo od svojih
dvadesetih.
Kad sam hteo da otvorim kutiju, pogledao sam Rebeku kako me gleda, pa
zastao. Pre nego to sam uspeo da pitam da li je u redu da zapalim u kui,
ona se podigla iz fotelje i rekla: doneu vam pepeljaru. Bez uvijanja,
saoseajno, jedna od poslednjih meu Amerikancima koja se nije pridruila
redovima Duvanske policije. A onda je dodala: mislim da ima jedna u
oevoj radnoj sobi - i tada se pljesnula prstima po elu i ljutito procedila:
Blagi boe, stvarno ne znam ta je sa mnom danas.
Neto nije u redu? upitao sam kad sam je video tako uznemirenu.
Imam neto za vas, rekla je. Stoji na oevom stolu. Potpuno sam
zaboravila sve do ovog trenutka. Htela sam da vam ga poaljem potom, ali
kada sam u rokovniku videla datum i da dolazite veeras, odluila sam da
vam ga dam lino. Ali, kunem vam se, da nisam pomenula oevu radnu
sobu, pustila bih vas da odete praznih ruku. Mora biti da postajem senilna.
I tako kreem za njom u sobu u prizemlju, ni malu ni veliku, s drvenim

stolom, jo jednim zidom s policama krcatim knjigama, komodama s

fiokama, laptopom i telefonom - koja nije u tolikoj meri podseala na
advokatsku kancelariju koliko na prostor za razmiljanje, podsetnik na
Vokerove rane pesnike godine. Jedan smei koverat velikog formata
stajao je na zaklopljenom kompjuteru. Rebeka ga je podigla i dodala mi ga.
Na njemu je crnim mastilom, tampanim slovima, bilo ispisano moje ime, a
mnogo sitnijim slovima pisalo je: Napomene uz Jesen.
Tata mi je ovo dao dva dana pre nego to e umreti, kazala je Rebeka.
Bilo je negde oko est sati jer, seam se, dola sam da ga obiem pravo s
posla, iz bolnice. Rekao mi je da ste razgovarali telefonom dva sata pre
toga i da vam u sluaju znate ve ega, ne elim vie da izgovaram tu re,
predam ovaj koverat to je mogue pre. Izgledao je strano iscprljeno...
toliko se zamarao dok je govorio, tada sam videla da mu se stanje
pogorava i da ga snaga naputa. To su bila poslednja dva zahteva koja je
imao. Da izbriem 1967. iz raunara i da vam predam koverat. Evo ga.
Nemam predstavu ta su Napomene uz Jesen. Imate li vi?
Ne, nemam, slagao sam. Zaista nemam ideju ta bi to bilo.
Kada sam se kasnije te veeri vratio u svoju hotelsku sobu, otvorio sam
koverat i izvukao kratko, rukom pisano Vokerovo pismo, kao i trideset
jednu stranu proreda jedan, odtampanu s Vokerovog kompjutera. U pismu
je pisalo:
Pet minuta posle naeg telefonskog razgovora. Veliko hvala na
ohrabrenju. Prva stvar sutra ujutru bie da ti poaljem drugo poglavlje
ekspresnom potom. Ako bude naao da je odurno, to e se, naalost,
verovatno desiti, molim te da primi moje izvinjenje. to se kovertiranih
stranica tie, videe da su one skica za trei deo. Napisane su u velikoj
urbi, telegrafski, ali kada radim brzo, bolje naviru uspomene, reka
uspomena, i sada, poto je taj nacrt gotov, ne znam da li u biti u stanju
da od njega napravim pristojnu prozu. Iscrpljen sam, preplaen, moda
sam malo i skrenuo pameu. Odtampani rukopis staviu u koverat koji
u dati svojoj keri. Ona e ti ga poslati u sluaju da ja ne doekam
nau uvenu, puno puta pominjanu, veeru. Tako slab, tako malo toga je

ostalo, vreme istie. Biu lien svoje starosti. Trudim se da ne budem

ogoren zbog toga, ali ponekad ne mogu da izdrim. ivot je sranje,
znam, ali jedino to elim jeste jo ivota, jo godina na ovoj od Boga
zaboravljenoj zemlji. to se stranica koje su unutra tie, uini s njima
ta ti je volja. Ti si moj drugar, ovek najbolji od svih, u ovome u se
osloniti na tvoj sud. Poeli mi sreu na mom putu. S ljubavlju, Adam.
Dok sam itao ovo pismo obuzela me je ogromna, nesavladiva tuga. Samo
nekoliko sati pre toga Rebeka me je presekla veu o Vokerovoj smrti;
sada, on mi se ponovo obraao, govorio mi je mrtav ovek, i oseao sam da
to due budem drao to pismo u ruci, i dok god mi slova tog pisma budu
pred oima, izgledae kao da je vaskrsao, kao da se na trenutak vratio u
ivot kroz rei koje mi je u pismu uputio. Moja reakcija je moda bila
udna, bez sumnje i sramotno glupa, ali bio sam suvie potresen da bih
mogao da cenzuriem svoje emocije, te sam pismo proitao jo est-sedam
puta, deset puta, dvanaest puta, onoliko puta koliko mi je bilo potrebno da
svaku re nauim napamet, pre nego to naem hrabrosti da ga zaklopim i
sklonim.
Otiao sam do mini-bara, ispraznio u au dve male boce skoa, vratio se
u krevet i seo drei u rukama rezime treeg i poslednjeg dela Vokerove
knjige.
Telegrafski. Bez punih reenica. Od poetka do kraja sve napisano na isti
nain. Ide u radnju. Zaspi. Pali cigaretu. Ovoga puta u treem licu. Tree
lice, sadanje vreme, i zato sam se odluio da sledim to to je zapoeo
upravo na taj nain - tree lice, sadanje vreme. to se stranica koje su
unutra tie, uini s njima ta ti je volja. Dao mi je dozvolu i meni se nije
inilo da je pretvaranje njegovih ifrovanih, telegrafskih reenica na
Morzeovoj azbuci u pune reenice bilo kakva izdaja. Uprkos mojim
urednikim intervencijama na tekstu, u nekom najdubljem, najpotpunijem
smislu onoga to znai ispriati priu, svaku re Jeseni napisao je Voker
sam.

JESEN

Voker stie u Pariz mesec dana pre poetka nastave. Ve je odluio da

nee iveti u studentskom domu pa stoga mora najpre da se potara za
smetaj. Prvog jutra nakon to je preao Atlantik dolazi u hotel u kome je
boravio nekoliko nedelja tokom svoje prve posete Parizu dve godine ranije.
Planira da mu to bude baza dok traga za stanom u koji e se smestiti, i kada
polupijanom menaderu koji ga se sea zbog ranije posete spomene da e
ostati itavu godinu, ovaj mu ponudi smetaj za mesenu sumu koja, kada
se podeli, iznosi manje od dva dolara za no. U Parizu 1967. nita nije
skupo, ali ak i po standardima tog vremena, to je izuzetno niska cena pa
Voker bez razmiljanja pristaje na njegovu ponudu. Rukuju se da potvrde
sporazum i zatim ga ovek vodi u prostoriju iza pulta, na au vina. Deset
je ujutro. Dok Voker prinosi au ustima i otpija prvi gutljaj oporog vin
ordinaire, govori sebi: Zbogom, Ameriko. Sada si u Parizu, pa kako ti
bude. Ne sme dozvoliti sebi da pukne.
Hotel du Sud je oronula, ruevna graevina u ulici Mazaran, u estom
arondismanu, nedaleko od stanice metroa Odeon, na bulevaru Sen-ermen.
U Americi bi zgrada u tako oajnom stanju bila osuena na ruenje, ali ovo
nije Amerika, ovo ruglo u kojem Voker sada stanuje ipak je istorijska
struktura, podignuta, kako mu se ini, u sedamnaestom veku, moda i
ranije, to znai da uprkos prljavtini i oronulosti, uprkos izlizanim,
kripavim gazitima krunog stepenita, njegova nova gajba nije bez arma.
Istina, njegova soba je pravi uas: s isuenim, poluoljutenim tapetama i
popucalim podnim daskama, krevet je prastara stvar s ulegnutim duekom i
jastucima tvrdim kao kamen, stoi se klima, u itavoj Evropi nema tako
neudobne stolice, na ormanu nedostaju jedna vrata. Ali, kada se ovi
nedostaci ostave po strani, soba je prostrana, svetla jer ima par velikih
duplih prozora i sa ulice ne dopire nikakva buka. Kada upravitelj otvori
vrata i pusti ga da ue, Voker odmah oseti da e ovo biti dobro mesto za
pisanje poezije. Na due staze, zapravo, to i jeste jedino to je vano. U
ovakvim sobama bi pesnici trebalo da stvaraju, u sobama koje prete da ti
slome duh, koje te teraju na neprestanu borbu sa samim sobom, i dok kraj
kreveta sputa svoj kofer i pisau mainu, obeava sebi da e provesti ne
manje od etiri sata dnevno u pisanju, da e se posvetiti svom radu s

ustrajnou i koncentracijom veom neko ikada pre. Nije vano to nema

telefon, to je kupatilo zajedniko, na kraju hodnika, to je sve oko njega
staro. Voker je mlad, a ovo je soba u kojoj e sebe iznova stvoriti.
Treba obaviti razne poslove na univerzitetu, dosadne konsultacije s
direktorom Programa za strane studente, treba odabrati kurseve, ispuniti
formulare, odazvati se na obavezne rukove na kojima e upoznati ostale
studente koji e tu godinu provesti u Parizu. Ima ih samo estoro (tri
devojke s Barnarda i tri mladia s Kolumbije), i mada svi oni deluju
prijateljski i srdano, raspoloeni da ga prihvate kao lana svoje grupe,
Voker odlui da se dri to dalje od njih. Nema nameru da postane deo bilo
koje ekipe, i svakako ne eli da gubi vreme govorei engleski. Cela ideja
oko dolaska u Pariz bila je da usavri svoj francuski. Da bi to uradio,
stidljivi i kolebljivi Voker mora da se osmeli i stupi u kontakt s
domorocima.
U trenutku je doneo odluku da pozove Margoine roditelje. Seao se da
porodica ofroj ivi u ulici De lUniversite, u Sedmom arondismanu, ne
mnogo daleko od njegovog hotela, i nada se da e oni umeti da mu kau gde
je moe nai. Zato ima elju da sada vidi Margo, pitanje je na koje je teko
dati odgovor, ali za sada Voker se i ne usuuje da ga postavi. U Parizu je
est dana, i istina je da poinje da se osea pomalo usamljeno. Umesto da
se odrekne plana o nedruenju sa svojim amerikim kolegama, za sada se
vrsto dri sebe, svako jutro provodi u svojoj sobi, za klimavim stolom,
pie i dorauje svoje najnovije pesme, kada ga glad istera na ulicu u potrazi
za hranom (najee u studentsku menzu iza ugla, u ulici Maze, gde moe
za dva franka da kupi bljutav ali sit ruak), ostatak dnevne svetlosti troi na
besciljne etnje gradom, cunjanje po knjiarama, itanje na klupama u
parku. Otvoren je i iv za svet oko sebe, ali jo uvek neuronjen u njega, jo
uvek opipava put, nije nesrean, ali pomalo jeste svenuo od neprekidne
samoe. Izuzev Borna, Margo je jedina osoba u itavom Parizu s kojom je
delio nekakvu prolost. Ako su ona i Born ponovo zajedno, onda e ih
svakako izbegavati, ali ako se ispostavi da su se zaista rastali, da je raskid
potrajao i u prethodna tri meseca, kakve onda tete moe biti u tome da se
vide na jednoj bezazlenoj kafi? Sumnja da e ona eleti da nastavi s njim
fiziku vezu, ali ako bude to htela, veoma e se obradovati prilici da opet

spava s njom. Na kraju krajeva, upravo je razuzdana, nesputana Margo u

njemu pokrenula erotski vrtlog koji je doveo do besa poznog leta. Sasvim je
siguran da je to povezano. Bez njenog uticaja, bez njenog tela da ga uputi u
zakuaste puteve njegovog sopstvenog srca, pria s Gvin se nikada ne bi
ostvarila. Neustraiva Margo, tiha Margo, ifra Margo. Da, veoma bi voleo
da je opet vidi, ak i na bezazlenoj kafi.
Odlazi do kafea na uglu, od barmena kupuje eton za telefon, zatim silazi i
trai broj ofrojevih u imeniku. Obraduje se kad posle prvog signala zauje
dizanje slualice - a zatim ok kada se ispostavi da je na drugom kraju
upravo Margo.
Voker insistira na tome da govore francuski. Proletos su esto znali da
povedu razgovor na francuskom, ali uglavnom su govorili engleski, pa iako
je Margo i inae krta na reima, svestan je da joj je lake da se izraava na
maternjem jeziku. Poto je sada on u Parizu, cilj mu je da joj vrati njen
jezik, i pita se da li e biti drugaija osoba u svojoj zemlji i na svom jeziku.
Prava Margo, kod kue, u gradu u kom je roena, a ne tamo neka
mrzovoljna goa nasukana u Americi koju jedva da podnosi.
Prolaze oekivanu litaniju pitanja i odgovora. ta on, pobogu, radi u
Parizu? Kako se snalazi? Da li je to to je podigla slualicu ista srea, ili
se preselila kod svojih roditelja? ta sada radi? Ima li vremena da se nae s
njim na kafi? Ona za trenutak okleva, a onda ga iznenadi odgovorom: Zato
da ne? Dogovaraju se da se sretnu u La Palette za jedan sat.
etiri je popodne i Voker stie prvi, deset minuta ranije. Naruuje kafu i
zatim pola sata sedi i eka, sve vre uveren da ga je izigrala, ali upravo
kada se spremio da poe, Margo ulazi. Kreui se na onaj svoji spor,
odsutan nain, traak osmeha razdvoji joj usne, srdano ga ljubi u oba
obraza, seda u stolicu preko puta njegove. Ne izvinjava se zbog toga to je
zakasnila. Margo nije osoba koja bi to uradila, on to i ne oekuje od nje,
nikada ne bi traio da igra po bilo ijim pravilima osim po sopstvenim.
En francais, alors? kae ona.
Da, odgovara on, na francuskom. Zbog toga sam doao. Da usavrim
jezik. A poto tebe jedino znam od svih Francuza, nadao sam se da u moi
s tobom da vebam.
A, to je razlog. Hteo si da me vidi da bi produbio svoje znanje.

Jednim delom. Ali samo jednim. Hou da kaem, ne moramo neprekidno

da priamo ako ti to ne eli.
Margo se osmehne pa promeni temu tako to mu zatrai cigaretu. Dok joj
pripaljuje goloaz, Voker je pogleda i iznenada shvati da nikada nee biti u
stanju da je u mislima odvoji od Borna. To groteskno saznanje u potpunosi
razara razigrani, zavodljivi ton kojim je zapoeo razgovor. Bio je budala to
ju je pozvao, kae sebi, budala to je pomislio da e je ponovo ubediti da
odu u krevet tako to e se pretvarati da se uasi prolea nikada nisu
dogodili. ak i ako Margo vie nije deo Bornovog ivota, vezana je za
Borna u Vokerovom seanju, i kad gleda nju, to je kao da gleda Borna.
Nesposoban da se zaustavi, poinje da joj prepriava etnju du Riversajd
drajva one majske veeri poto je ona napustila Njujork. Opisuje joj napad
noem. Otvoreno joj govori da je Born, van svake sumnje, ubica Sedrika
Vilijamsa.
Paljivo posmatra njeno lice dok se prisea jezivih detalja te veeri i dana
koji su usledili, i konano Margo mu se uini kao normalno ljudsko bie,
iva osoba sa saveu i sposobnou da oseti bol, i otkriva da, uprkos tome
to mu je draga, uiva ovako da je mui, da je povreuje unitavajui veru
u oveka s kojim je dve godine ivela, i koga je, navodno, volela. Margo
sada plae. On se pita da li joj to radi zbog naina na koji se ponaala
prema njemu u Njujorku. Je li ovo osveta zbog toga to je na poetku veze,
bez upozorenja, bio ostavljen? Ne, ne misli da je tako. Govori joj sve to jer
shvata da vie nije u stanju da gleda u nju a da ne vidi i Borna, i zato to je
ovo poslednji put da su se sreli, eli da joj kae istinu pre nego to se
rastanu. Kada ispria tu priu, ona ustaje i urno kree u pravcu toaleta.
Nije siguran da e se vratiti. Ponela je sa sobom tanu, a kako je vreme
napolju toplo i prijatno, nije imala jaknu ili sako kad je ula u kafe, to
znai da ni jakna ni sako ne vise preko naslona stolice. Voker odlui da joj
da petnaest minuta, pa ako se do tada ne vrati, ustae i otii e. U
meuvremenu, naruuje jo jedno pie. Ne, ovoga puta nije hteo kafu, kae.
Neka bude pivo.
Margo nema narednih deset minuta. Kada ponovo sedne na svoje mesto,
Voker primeuje nadute kapke, staklasti sjaj u oima, ali minka je
netaknuta, a obrazi joj nisu vie zamazani maskarom. Razmilja: maskara

koju je nosila Gvin u noi Endijevog roendana; maskara koju ima Margo
ovog septembarskog popodneva u Parizu; razmrljana maskara smrti.
Oprosti mi, kae mu tihim glasom. Ovo to si mi ispriao... ne znam...
vie ne znam ta da mislim.
Ali, veruje mi, zar ne?
Da, verujem ti. Niko ne bi bio u stanju da izmisli ovako neto.
ao mi je, nisam eleo da te uznemirim, ali mislio sam da bi trebalo da
zna ta se dogodilo - u sluaju da ikada bude u iskuenju da mu se vrati.
Ono to je udno, nisam uopte iznenaena...
Da li te je Born ikada udario?
Samo jednom. Oamario me je. Dobila sam teak, ljutit amar posred lica.
Samo jednom?
Samo jednom. Ali postoji neto nasilniko u njemu. Ispod sveg tog arma,
dosetki i ala, postoji prava ljutnja, prava agresivnost. Mrzim to to moram
sada da priznam, ali ini mi se da me je to uzbuivalo. To to nikada nisam
znala da li mu mogu verovati ili ne, nikada nisam znala ta e sledee da
uradi. Udario me je taj jedan put, ali dok smo bili zajedno nekoliko puta je
uestvovao u tuama s drugim mukarcima. Video si kakvu narav ima.
Zna kakav je kad se napije. Mislim da to traje jo iz vremena kad je bio u
vojsci, u ratu, zbog groznih stvari koje je radio tokom rata. Muio
zatvorenike. Jednom mi se poverio da je u Aliru uestvovao u muenju
zarobljenika. Sledeeg dana je sve poricao, ali nisam mu verovala, mada
sam se pretvarala da mu verujem. Prva pria je bila tana, znam sigurno.
A ta je s noem koji nosi u depu? Zar se nikada nisi uplaila zbog toga?
Ja ljude prihvatam onakve kakvi su, Adame. Ne postavljam previe
pitanja. Ako je eleo da nosi no, smatrala sam da je to njegova stvar.
Kazao je da je svet opasan i da ovek mora sebe da titi. Posle onoga to ti
se desilo u Njujorku, tome ba i ne moe protivureiti, zar ne?
Moja sestra ima jednu teoriju. Ne znam da li je re o valjanoj teoriji ali
ona misli da mi je Born priao na toj zabavi jer je osetio seksualnu
privlanost. Homoerotsku privlanost, kako se izrazila. ta ti misli? Ima li
u tome neega ili ne?
Mogue je. Sve je mogue.
Da li ti je ikada govorio o tome da ga privlae mukarci?

Ne. Ali to je ni tu ni tamo. Ne znam ta je radio pre nego to sam poela

da ivim s njim. Nisam sigurna ni za sve ono to je radio dok smo bili
zajedno. Ko zna ta su neije tajne elje? Ako se ne ponaa u skladu s tim
eljama, ili ako ne govori o njima, nema pojma. Jedino o emu ja mogu da
govorim jeste ono to sam videla vlastitim oima - a evo ta sam videla.
Vrlo rano, negde na samom poetku nae veze, Rudolf i ja smo imali odnos
utroje s jo jednim mukarcem. To je bila moja ideja. Rudolf je pristao da
bi mi udovoljio, da bi dokazao da je spreman da uradi sve to zatraim. Taj
drugi mukarac je bio moj dugogodinji prijatelj, neko s kim sam ve
spavala, izuzetno zgodan tip. Da je Rudolf osetio privlanost, poljubio bi
ga, zar ne? Uhvatio bi ga za kitu i popuio mu. Ali nije uradio nita slino.
Dopadalo mu se da gleda ta Fransoa i ja radimo, videla sam kako se
uzbudio kada je Fransoa uao u mene, ali nije ga ni dodirnuo. Je li to
nekakav dokaz? Ne znam. Jedino to mogu da ti kaem jeste da sam,
ugledavi te na toj zabavi u Njujorku, rekla Rudolfu da si jedan od
najlepih momaka koga sam ikada videla. On se sloio sa mnom. Kazao je
da izgleda poput izmuenog Adonisa, poput Lorda Bajrona na rubu
nervnog sloma. Da li to znai da si mu bio privlaan? Moda da, a moda i
ne. Ti si poseban sluaj, Adame, i ono to te ini posebnim jeste da nisi
svestan utiska koji ostavlja na druge ljude. Deluje mi sasvim verovatno da
privlai i heteroseksualne mukarce. Moda se to dogodilo Rudolfu. Ne
znam nita pouzdano, ak i da se zaljubio u tebe ne bi mi o tome rekao ni
re.
On se eni. Jesi li znala? Tako mi je barem rekao kad smo se videli
poslednji put.
Da, znam. Znam sve o tome. To mi je bila viza za izlazak iz veze. Zbogom
prevrtljivoj kurvi Margo, dobrodola aneoska Elen uen.
Zvui ogoreno...
Ne, nisam ogorena. Zbunjena sam. Vidi, ja znam tu enu, dugo je
poznajem, i to mi nikako ne ide u glavu. Elen je sigurno pet ili est godina
starija od Rudolfa, ima osamnaestogodinju erku, i sve to mogu da kaem
o njoj jeste da je veoma obina, veoma nezanimljiva, veoma ispravna.
Dobra osoba, naravno, dobra, vredna ena od buroaskog soja s traginom
priom, ali ne shvatam ta vidi u njoj. Ludi Rudolf, ima da umre od dosade

s njom.
Kazao je da je voli.
To je verovatno istina. Ali to i dalje ne znai da treba njome da se oeni.
Tragina pria. Neto u vezi s njenim prvim muem, je l da? Nisam ba
razumeo sve to mi je ispriao.
uen je Rudolfov blizak prijatelj. Pre est-sedam godina doiveo je teku
saobraajnu nesreu. Bio je sav polomljen, s naprslom lobanjom, s raznim
unutranjim povredama, ali nekako je uspeo da preivi. Ili da zamalo
preivi. Od tog vremena je u komi, bez modanih funkcija, na aparatima za
odravanje. Godinama je Elen odbijala da se preda, nije gubila nadu, ali
njegovo stanje se nije popravljalo, i konano su je porodica i prijatelji
nagovorili da podnese zahtev za razvod braka. Kada se ta procedura okona
sledeeg prolea, moi e ponovo da se uda. Drago mi je zbog nje, ali
mislila sam da je Rudolf poslednja osoba za koju e se udati. Najmanje
deset puta sam sedela s oboma na raznim veerama, i nikada nisam osetila
neko snanije oseanje, ni kod jednog od njih. Prijateljstvo, to da, ali ne i...
ne... koja je re koju traim?
Varnice.
Tako je. Nije bilo varnica.
Jo uvek ti nedostaje, zar ne?
Vie ne. Posle ovoga to si mi ispriao, vie ne.
Ali, nedostajao ti je.
Jeste. Nisam elela da bude tako, ali jeste.
Tip je manijak, zna.
Istina. Ali koji to zakon kae da ne sme da voli manijaka?
Posle ovog oboje zaute, u potrazi za novi reima, novim mislima. Margo
baci pogled na sat i Voker pomisli kako e mu rei da kasni na jo jedan
sastanak, da mora da poe. Umesto toga, pita ga da li ima neke planove za
veeru, pa ako nema, da li bi poao s njom u restoran. Zna jedno fino mesto
u ulici De Gran Agustan i rado e ga astiti ako nije pri parama. Voker eli
da joj kae kako nee moi da poe s njom, da se vie nee videti, ali nije u
stanju da sroi reenicu. Isuvie je usamljen da bi odbio takvu ponudu,
preslab da bi okrenuo lea jedinoj osobi koju poznaje u Parizu. Da, ba bi
voleo da veeraju zajedno, ali jo uvek je rano, nema ni est, ta bi mogli

da rade do tada? ta god ti eli, kae Margo, i misli sasvim doslovno, ta

god on eli, a poto on najvie od svega eli da se uvue u krevet s njom,
predlae joj da odu do njegovog hotela, da joj pokae u kakvu se ofucanu
jazbinu smestio. Poto joj seks nikad nije daleko od pameti, Margo brzo
shvata Vokerove namere i to i pokazuje tako to mu uputi mali osmeh.
Nisam bila ba dobra prema tebi u Njujorku, zar ne? kae ona.
Bila si izuzetno dobra, bar za neko vreme. A posle, pa ne, nisi bila dobra
prema meni.
ao mi je to sam te povredila. Imala sam ba lo period. Nisam znala ta
radim, a onda sam samo osetila kako moram da odem iz Njujorka. Nemoj
mi zameriti na tome, bar pokuaj.
Ne zameram ti. Priznajem da sam nedelju-dve bio ozlojeen, ali ne due
od toga. Odavno sam prestao da te okrivljujem.
Dakle, moemo da budemo prijatelji?
Nadam se tome.
Samo pazi, nita previe intenzivno. Ne svakog minuta i svakog dana.
Nisam spremna za to. Nisam sigurna da u ikada opet biti spremna. Ali, da
se postaramo jedno o drugom povremeno, to bismo mogli. Moda e nam,
na taj nain, oboma prijati.
Dok koraaju prema hotelu, Voker osea da ena kraj njega vie nije ona
Margo koju je poznavao u Njujorku prolog prolea. Imao je pravo kada je
pomislio da e biti donekle drugaija u svom gradu, na svom jeziku, posle
skorog raskida s Bornom, i posle razgovora u kafeu on zakljuuje kako je
sada otvorenija, artikulisanija, ranjivija nego to je zamiljao. Ipak, dok
predvia neminovni dolazak u hotel - penjanje krunim stepenicama, klju
koji se okree u bravi, skidanje odee, prizor njenog malog, golog tela,
dodir tog tela uz sebe -pita se da li upravo pravi kolosalnu greku.
U poetku stvari ne deluju dobro. Margo nita ne govori o njegovoj sobi,
jer je ili previe ljubazna, ili potpuno ravnoduna da bi se na to osvrnula, ali
Voker ipak iz njenog pogleda vidi o emu ona razmilja i odjednom ga
obuzima stid, zgroen je nad injenicom da ju je doveo u ovaj umez, na
ovo odvratno mesto. To ga oneraspoloi, i kada sednu na krevet i ponu da
se ljube, on je odsutan, opasno dekoncentrisan. Margo se odmie i pita ga
da li neto nije u redu. Nemoj biti udan sa mnom, Adame, kae mu. Ovo

treba da bude zabavno, sea se?

Ne moe da joj kae da misli na Gvin, da u trenutku kada im se usne
dotiu on misli na svoju sestru, kada su im se poslednji put usne dotakle, i
dok se upinje da ljubi Margo razmilja jedino o tome kako ovako nikada
vie nee drati svoju sestru.
Ne znam ta mi je, kae. Strano sam tuan... tako prokleto tuan.
Moda e biti bolje da ja poem, kae Margo i neno ga tape po leima.
Na kraju krajeva, seks nije obavezan. Moemo pokuati neki drugi dan.
Ne, nemoj ii. Ne elim da ide. Daj mi samo malo vremena. Bie mi
dobro, obeavam.
Margo mu daje to vreme i on postepeno izlazi iz svog melanholinog
raspoloenja, moda ne u potpunosti, ali dovoljno da se uzbudi kada joj
haljina sklizne na pod i kada njenu golu kou obuhvati u zagrljaj, dovoljno
da moe da vodi ljubav s njom, da dva puta vodi ljubav s njom, a izmeu
dva ina, dok piju crno vino koje je ranije doneo u sobu, Margo ga dodatno
drai plastinim opisima svojih seksualnih susreta s drugim enama,
priama o strasti s kojom prilazi dodirivanju i ljubljenju velikih grudi (jer su
njene tako male), lizanju i maenju enskog meunoja, o tome kako voli da
zariva jezik duboko u ensko dupe, i mada Voker ne moe da proceni ima li
uopte istine u tim priama, ili to ona samo eli da ga pripremi za nastavak,
uiva da je slua kako govori te prostote, ba kao to je uivao i dok je
Gvin to radila u stanu u Zapadnoj 107. ulici. Tada se zapita nisu li rei
sutinski deo seksa, nije li pria samo suptilniji vid dodira, i nisu li slike u
naim glavama podjednako vane kao i telo koje drimo u zagrljaju. Margo
mu kae kako je seks za nju jedina bitna stvar u ivotu, bez njega bi se
ubila, samo da izbegne dosadu i monotoniju zbog oseaja zarobljenosti u
vlastitoj koi. Voker nita ne govori, ali kada drugi put svri u njoj, jasno
mu je da deli njeno miljenje. Lud je za seksom. Seks je gospodar i
uteitelj, jedini spas na zemlji.
U restoran i ne odlaze. Poto su dovrili vino, zaspe i tako zaborave na
veeru. Rano sledeeg jutra, tik pred zoru, Voker otvara oi i vidi da je sam
u krevetu. Na jastuku kraj njega je poruka od Margo, u kojoj pie: Izvini.
Krevet je suvie neudoban. Zovi me sledee nedelje.
Pita se da li e imati hrabrosti da je pozove. A onda postavlja sebi

ispravnije pitanje: da li e imati hrabrosti da je ne pozove, da odoli novom

susretu.
Dva dana kasnije, sedi u bati kafea na Sen Andre dez Ars, polako pije
pivo i zapisuje neto u notes. est sati je, kraj jo jednog radnog dana, i
sada, poto se prilagodio ritmu Pariza, shvata da je ovo vreme
najinspirativnije doba u tom gradu, kretanje s posla ka kui, ulice koje se
prelivaju mukarcima i enama koji hitaju porodicama, prijateljima, svojim
samotnim ivotima, i on uiva to je tu, napolju, meu svima njima,
obavijen tim zdruenim izdisajem olakanja. Upravo je bio zavrio krae
pismo roditeljima, i jedno due, za Gvin, i sada pokuava da napie neto
uverljivo o delu Dorda Opena, savremenog amerikog pesnika koga
izuzetno ceni. Prepisuje sledee stihove iz Openove najnovije zbirke This In
Which (Ovo u emu):
Nemogunost sumnje u svet:
vidljiv je i zbog toga to je konaan.
Spoznaje nema, a to je, verujem, injenica smrtonosna.
Upravo se sprema da pribelei neki komentar o ovim stihovima, ali pre
nego to pone, preko stranice belenice pada senka. On die pogled, a
tamo, tano naspram njega, stoji Rudolf Born. Pre nego to Voker uspe bilo
ta da kae ili uini, budui mu Elen uen sedne na slobodnu stolicu kraj
njega. Vokerov puls se ubrzava. Ostaje bez daha, bez glasa. Ovo nije
trebalo tako da se dogodi, kae sebi. Ako im se i kada putevi budu ukrstili,
on je trebalo da bude taj koji e prvi opaziti Borna, a ne obrnuto. Trebalo je
da hoda ulicom punom ljudi, tako da ga na vreme primeti i odvrati pogled, i
proe neopaeno. Uvek je na taj nain zamiljao tu scenu, a evo ga sada,
napolju, na otvorenom, bez odstupnice, sedi, kao budala, nesposoban da se
pretvara da Born nije tu.
Nema vie belog odela, zamenili su ga be sako i svilena marama oko
vrata, plavo-zelena stvar stavljena, nesumnjivo, da presee bledoplavu boju
koulje - oduvek razbarueni dendi, pomisli Voker, s onim istim

sardoninim osmehom iz prolosti.

Vidi, vidi, kae Born dok glumi dobro raspoloenje i izgovara rei tako da
naglasi koliko su lane: Ponovo se sreemo, mladi Vokeru. Kakvo prijatno
iznenaenje.
Voker zna da e morati da stupi u razgovor s njim, ali u tom trenutku jo
uvek nije sposoban da prozbori ni re.
Nadao sam se da u naleteti na tebe, nastavlja Born. Pariz je tako mali
grad i to se, ranije ili kasnije, moralo desiti.
Ko ti je rekao da sam tu? konano ga upita Voker. Margo?
Margo? Mesecima se nisam uo s Margo. Nisam znao ni da je u gradu.
Pa ko onda?
Zaboravlja da sam predavao na Kolumbiji. Imam veze s Univerzitetom, a
direktor tvog programa mi je prijatelj. Bio sam nedavno s njim na veeri, on
mi je rekao. Rekao mi je i da ivi u nekom brlogu u ulici Mazaran. Zato
nisi otiao u dom, u Rid hol? Sobe moda nisu toliko velike, ali bar nisu
pune buba.
Voker nije imao elju da s Bornom diskutuje o izboru svog smetaja, nije
ga zanimalo da troi snagu na askanje. Zanemario je njegovo pitanje i
rekao: Nisam zaboravio, zna. Jo uvek neprekidno razmiljam o tome.
O emu razmilja?
O tome ta si uradio onom deku.
Nita mu ja nisam uradio.
Molim te...
Samo sam ga gurnuo, jednom, i to je sve. Bio si tamo. Video si ta se
dogodilo. Hteo je da puca u nas. Da ga nisam prvi napao, mogao je obojicu
da nas ubije.
Ali, pitolj nije bio napunjen.
To nismo mogli znati, zar ne? Rekao je da e pucati, a kada neko uperi
cev u mene i kae mi da e da puca, ja mu poverujem.
A ono u parku? Vie od dvanaest ubodnih rana posle one prve. Zato si,
pobogu, to uinio?
Nisam. Znam da mi ne veruje, ali s tim stvarno nemam nita. Da, poneo
sam ga do parka poto si otiao, ali dok sam stigao ve je bio mrtav. Zato
bih nastavio da bodem nekog ko je mrtav? Jedino to sam eleo bilo je da

se izgubim odatle to je mogue bre.

Pa ko je onda to uradio?
Pojma nemam. Neki umobolnik. Noni goblin. Na kraju krajeva, Njujork
je zlokobno mesto. To je mogao da uradi bilo ko.
Zna da sam razgovarao s policijom. Uprkos tvom ne naroito suptilnom
upozorenju.
I mislio sam da e to uraditi. Zato sam toliko i urio da odem.
Ako si ve nevin, zato nisi ostao i raistio stvar na sudu?
Zato bih? Na kraju bi me oslobodili optube, a ja nisam mogao da gubim
vreme koje bi otilo na pripremanje odbrane. Klinac je zasluio da umre.
Klinac je umro. I to je to.
Nema kajanja, dakle.
Nema kajanja. Ni najmanje. ak te i ne osuujem to si se okrenuo protiv
mene i prijavio me policiji. Uradio si ono to si morao. Pogreio si,
naravno, ali to je tvoj problem, ne moj. Spasao sam ti ivot, Adame. Seti se
toga. Da je pitolj bio pun, jo uvek bi mi zahvaljivao na onome to sam
uinio. injenica da nije bio napunjen ne menja gotovo nita, zar ne? Sve
dok smo mislili da u ruci dri napunjen pitolj, taj pitolj je i bio napunjen.
Voker je spreman da se sloi s ovim, dodue nerado, ali i dalje ostaje
pitanje parka, pitanje kako je mladi umro i gde se to desilo, i sasvim je
siguran da verzija koju je Born izneo nije istinita - iz prostog razloga to se
nije sve moglo toliko brzo odigrati. Jedan ubod u stomak moe dovesti do
smrti, ali neminovno je da to bude sporo, da traje, to znai da je Vilijams
svakako bio iv kad ga je Born doneo u park, i stoga je sve ostale rane, od
kojih je mladi umro, mogao da nanese sam Born. Nita drugo se ne ini
logino. Zato bi se bilo ko pomuio da izbode mrtvog tinejdera vie od
deset puta? Da je Vilijams jo uvek disao kad je Born otiao iz parka,
moglo bi se nai argumenata za tvrdnju o drugom napadau - to bi bilo
nategnuto, ali mogue - samo ukoliko bi cilj bio da se deku ukrade novac,
a u policiji su rekli Vokeru da nikakve pljake nije bilo. Novanik je ostao
u mladievom depu i u njemu esnaest netaknutih dolara, to eliminie
pljaku kao motiv zloina. Zato bih nastavio da bodem nekog ako je ve
mrtav? Jer nije bio mrtav, a ti si i dalje zarivao seivo sve dok se nisi
uverio da jeste. A onda, ak i kada si sve obavio, nastavio si da ga bode

jer te je preplavio bes, jer si poludeo i uivao si u tome to radi.

Ne elim vie da govorim o tome, kae Voker, posee u dep i vadi sitni
da plati svoje pivo. Moram da idem.
Kako hoe, odgovara Born. Nadao sam se da emo moi da izgladimo
stvar i ponovo budemo prijatelji. ak mi je palo na pamet da te upoznam s
erkom moje budue ene. Sesil ima osamnaest godina, divna je i pametna
devojka - studira knjievnost, odlina je pijanistkinja, upravo osoba za koju
bi se mogao zainteresovati.
Ne, hvala, kae Voker i ustaje od stola. Ne treba mi tvoje
provodadisanje. To si jednom ve uradi, ako se sea.
Pa, ako odlui da promeni miljenje, pozovi me. Bie mi zadovoljstvo
da vas upoznam.
U tom trenutku, upravo kada se Voker okrene da poe, Born iz gornjeg
unutranjeg depa sakoa vadi vizitkartu s adresom i telefonskim brojem.
Evo, uzmi, kae pruajui je Vokeru. Tu su ti sve moje koordinate. Za
svaki sluaj.
Za sekund, Voker je u iskuenju da pocepa kartu i baci delove na tlo isto kao to je pocepao onaj ek prolog prolea u Njujorku - ali onda rei
da to ipak ne uini, da se ne bi obrukao tako jeftinom i jadnom uvredom.
Stavlja kartu u dep i kae do vienja. Born klimne, ali ne progovara. Dok
Voker odlazi, sunce projuri nebom i rasprsne se u stotine hiljada varnica
rastopljenog svetla. Ajfelov toranj pada. Sve zgrade Pariza bukte u
plamenu. Kraj prvog ina. Zavesa.
Doveo je sebe u nemoguu poziciju. Sve dok nije znao gde se Born
nalazi, mogao je da ivi s neizvesnou potencijalnog susreta i da se sve
vreme zavarava da e ga pratiti srea, da se trenutak od koga je strahovao
nee desiti, ili da e doi kasnije, toliko kasno da vreme koje bude proveo
u Parizu nee biti uniteno sledeim susretom, ostalim susretima. Sada,
poto se sve ve desilo, i to se desilo rano, ranije nego to je zamiljao da
je mogue, dri da je nepodnoljivo to to u depu ima Bornovu adresu a
nije u stanju da ode u policiju i trai da ga uhapse. Nita ga ne bi toliko
usreilo kao kada bi video kako ubicu Sedrika Vilijamsa privode pravdi.
ak i ako bi ga oslobodili, najpre bi morao da plati, da bude ponien zbog

suenja, pa ak i ako sluaj nikada ne bi dospeo na sud, morao bi da proe

kroz neprijatne policijske procedure, strogu rutinu dugotrajne istrage. Ali
poto ne moe da kidnapuje Borna i da ga transportuje u Njujork, ta
Vokeru preostaje? Sagledava situaciju iz svih uglova sve do kraja dana i
duboko u no, i tada mu na pamet padne jedna ideja, sumanuta, avolska
ideja, toliko okrutna i lukava da je zapanjen samom injenicom da je bio u
stanju da smisli tako neto. Zbog nje Born, avaj, nee otii u zatvor, ali e
mu ivot postati izuzetno neugodan, i ako plan bude uspeno sproveden,
budui mu Elen uen izgubie jedino do ega mu je stalo na celom svetu.
Voker je istovremeno zadovoljan i zgaen samim sobom. Nikada nije bio
osvetoljubiv, nikada nikoga namerno nije povredio, ali s Bornom je
drugaije, Born je ubica, Born zasluuje da ga stigne kazna, i prvi put u
svom ivotu Voker je edan krvi.
Da se plan sprovede u delo potreban je iskusan laov, drutveni akrobata
verziran u finom umeu dvolinosti, a kako Voker nije ni jedno ni drugo,
svestan je da je najloiji izbor za posao koji je sam sebi dodelio. Od samog
poetka bie primoran da ide protiv svoje prirode, okliznue se i pae, i
tako bezbroj puta dok ne pronae uporinu taku na bojnom polju koje je
iscrtao u svojoj glavi, pa opet, uprkos svim svojim slabostima, sledeeg
jutra odlazi u kafe Konti da bi ubacio jo jedan eton u telefon i pokrenuo
itavu operaciju. Iznenaen je svojom smelou i reenou. Kada posle
treeg zvona Born podigne slualicu, iznenaenje koje uje u njegovom
glasu je sasvim primetno.
Adam Voker, ponavlja on i svim silama se trudi da to bolje prikrije svoju
preneraenost. Poslednja osoba na svetu za koju bih oekivao da se javi.
Izvinjavam se na smetnji, kae Voker. Samo sam hteo da vam kaem da
sam mnogo razmiljao otkad smo jue razgovarali.
Zanimljivo. I, dokle si stigao u tim razmiljanjima?
Reio sam da treba da se pomirimo.
Jo interesantnije. Jue me optui za ubistvo, a danas si spreman sve da
mi oprosti. Zbog ega si se odjednom predomislio?
Zato to ste me ubedili da govorite istinu.
Treba li ovo da shvatim kao iskreno izvinjenje - ili ti je potrebna neka
nova usluga od mene? Da ne misli moda da oivi svoj mrtvi asopis,

recimo?
Naravno da ne. Sve je to davno prolo vreme.
Stvarno me je zabolelo to to si uradio, Vokeru. Da na komadie pocepa
ek i vrati mi ga bez rei. Bio sam strano uvreen.
Ako sam vas bilo ime uvredio, iskreno mi je ao. Bio sam u oku posle
onoga to se dogodilo. Nisam znao ta radim.
A sad zna ta radi?
Mislim da znam.
Misli. A reci ti meni, mladi ovee, ta tano eli?
Nita. Pozvao sam jer ste mi rekli da se javim. U sluaju da se
predomislim.
Znai, hoe da se druimo. Je l to? Kae mi da eli da nastavimo nae
prijateljstvo?
Tako nekako. Pominjali ste upoznavanje s vaom verenicom i njenom
erkom. Mislio sam da bi to bio lep nain da ponemo.
Lep. Kakva otuna re. Vi Amerikanci stvarno imate dar za banalnosti, da
zna.
Van svake sumnje. Isto tako smo vrlo dobri u izvinjavanju kad osetimo da
smo pogreili. Ako ne elite da me vidite, samo recite. Razumeu.
Oprosti, Vokeru. Opet sam zao. Bojim se da to ide u rok slube.
Svi imamo svoje trenutke.
Tano tako. I sad ti hoe da lomi hleb s Elen i Sesil. A po mom
jueranjem pozivu. Smatraj da smo se dogovorili. Ostaviu ti poruku u
hotelu im budem sve organizovao.
Veera je dogovorena za naredni dan u Vaanandu, braseriji koja datira
jo s poetka veka, na bulevaru Sen-ermen. Voker stie tano u osam, prvi
od itavog drutva, i dok ga vode do stola koji je rezervisao gospodin Born,
previe je nervozan i dekoncentrisan da bi obratio panju na okruenje:
tamni zidovi obloeni hrastovinom, mesingani detalji, utirkani beli stolnjaci
i salvete, prigueni razgovori koji dopiru iz drugih delova prostorije, zvuk
srebrnog escajga koji udara o porcelansko posue. Trideset i etiri sata
posle poniavajueg, suludog razgovora s Bornom, evo ta je dobio
zahvaljujui svojim laima: nesavladiv strah, ogroman prezir prema samom

sebi i zlata vrednu priliku da se upozna s Bornovom buduom enom i

pastorkom. Sve zavisi od toga ta e se dogoditi s Elen i Sesil uen. Ako
mu poe za rukom da nekako uspostavi vezu s njima, s bilo kojom od njih
dve, nezavisno od bilo kakve veze s Bornom, tada e mu se, pre ili kasnije,
ukazati prilika da otkrije istinu o Riversajd drajvu, i ako uspe da ih ubedi
da prihvate priu o ubistvu Sedrika Vilijamsa, onda postoji ansa, moda i
vie od anse, da se venanje otkae i da budua mlada odbaci Borna. To
je sve to je Voker eleo da postigne: da rasturi taj brak pre nego to bude
ozakonjen. To i nije posebno teka kazna za zloin kao to je ubistvo, ali s
obzirom na raspoloive opcije, ipak je dovoljno otra. Odbaeni Born.
Ponieni Born. Born koji se raspada od jada. Koliko god da su Vokeru bili
odvratni dodvoravanje, lana izvinjenja i neiskrene izjave o prijateljstvu,
shvata da drugog izbora nema. Ako se ispostavi da su Elen i Sesil
nepoverljive prema njemu, da ih je teko ubediti, onda e se povui i mirno
proglasiti poraz. Ali samo ako se to desi, i kada se desi, a dok se ne desi,
odluan je u nameri da zaigra karte s avolom.
Na osnovu svojih prvih saznanja ne moe nita da zakljui. Po
temperamentu ili u datim okolnostima, i majka i erka deluju smerno i
povueno, i poto Born dominira tokom upoznavanja s objanjenjima,
raznim komentarima, ni jedna ni druga ne govore previe. Dok Voker
opisuje svoje prve dane u Parizu, Elen mu daje kompliment na znanju
francuskog; u drugom trenutku Sesil ga otvoreno pita kako mu se dopada
ivot u hotelu. Majka je visoka, plava, elegantno obuena, nikako se ne
moe rei da je lepotica (lice joj je suvie izdueno, Vokeru se ini i
pomalo konjasto), ali kao i mnoge druge Francuskinje iz srednje klase u
odreenim godinama, dranje joj je dostojanstveno i samouvereno - to je
verovatno stvar stila ili neke tajanstvene galske mudrosti koja se tie same
sutine enstvenosti. erka je upravo napunila osamnaest godina, studira na
liceju Fenelon u ulici Lepron, to je na manje od pet minuta udaljenosti od
Hotela de Sud. Ona je sitnija, manje upadljiva od svoje majke; ima kratku
smeu kosu, tanke zglobove i uska ramena, ivahne, pametne oi. Voker
primeuje da te oi pomalo mirkaju i on pomisli (ispravno, kako se
ispostavilo) da Sesil inae nosi naoare, i da je odluila da bude bez njih
tokom veere. Ne, nije to lepa devojka, ima neeg mijeg u njenom izgledu,

ali je ipak vrlo interesantna za posmatranje: malena brada, izduen nos,

okrugli obrazi, izraajne usne. Te usne su malo-malo kretale nadole, nisu se
ba razvlaile u pravi osmeh, ali bile su zabavljene nekom skoro
tajanstvenom stvari, pokazujui tako veoma razvijen smisao za humor
nekoga ko u letu hvata komine potencijale trenutka. Nema sumnje da je
izuzetno inteligentna (poslednja etiri minuta Born se hvalio Vokeru njenim
izuzetnim ocenama iz knjievnosti i filozofije, njenoj strasti prema klaviru,
znanju starogrkog), ali koliko god bilo stvari koje su govorile u prilog
Sesil, Voker je sa aljenjem zakljuio da ga ona ne privlai, bar ne na nain
na koji se nadao. Nije njegov tip, kae sebi, oslanjajui se na taj nejasni,
esto upotrebljavan izraz koji bi trebalo da obuhvati beskrajnu sloenost
fizike privlanosti. Ali koji je njegov tip? pita se. Njegova sestra? Deset
godina starija Margo uvek gladna seksa? ta god da je to to ga privlai,
Sesil uen ga nije imala. Posmatra je i vidi dete, delo u nastanku, jo uvek
ne u potpunosti formiranu osobu, i u ovom trenutku svog ivota ona je jo
uvek suvie povuena i suvie stidljiva da bi mogla da alje bilo kakve
erotske signale zbog kojih bi mukarac krenuo za njom. to ne znai da on
nee dati sve od sebe da se sprijatelji s njom, ali nee tu biti poljubaca ni
dodira, nikakvih romantinih pria, ni pokuaja da je odvue u krevet.
Prezire sebe zbog ovih misli, zbog toga to sirotu Sesil posmatra nikako
drugaije nego kao seksualni objekat, potencijalnu rtvu njegovih
zavodnikih moi (pod uslovom da ih uopte ima), ali u isto vreme zna da
je ovo rat, gerilski rat, a ova veera je prva bitka tog rata, i ako e je dobiti
tako to e zavesti pastorku svog neprijatelja, nee oklevati da to uradi. No,
mlada Sesil nije kandidatkinja za zavoenje i stoga e morati da razvije
suptilnije taktike da bi napredovao u svojoj nameri, morae da se prebaci s
frontalnog napada na erku, na ofanzivu sa dva kraka, ka majci i erci - sve
u nastojanju da im se omili i da ih nekako pridobije za svoju stvar. Sve to
mora postii pod Bornovim budnim pogledom, pred oima oveka ije mu
je samo prisustvo nepodnoljivo, gui ga, koga ne moe ni da pogleda.
Lukavi, skeptini Born je svakako veoma sumnjiav prema dvolinom
Vokeru, i ko zna da li je i njegovo izvinjenje prihvatio samo zato da otkrije
kakvu nepodoptinu deko namerava da izvede. Postoji izvesna otrina u
Bornovom glasu zaukana ispod prijatnog askanja i vedrog raspoloenja,

jedan napet, nervozan ton koji kao da odaje njegov oprez. Nee biti mudro
da se ponovo sretnu, kae Voker sebi, zbog ega mu je jo bitnije da sklopi
zasebno primirje s uenovima veeras, pre nego to se susret zavri.
ene sede jedna pored druge, na suprotnoj strani stola. On je naspram
Sesil, a Born sedi s njegove leve strane, licem u lice s Elen. Voker paljivo
posmatra Elenine oi dok gleda svog verenika i, kao i Margo, i on je
zbunjen time to u njima nema nijedne iskre. U tim se oima vide neka
druga oseanja -tuga, dobrota, seta - ali ljubav nije meu njima, kao ni
srea, i nijedan traak radosti. Ali kako i da se vidi srea u oima ene kao
to je Elen, nekoga ko je proteklih sedam ili osam godina iveo u stanju
bola i obustavljenog ivljenja dok joj polumrtav mu vene u bolnici?
Zamilja komatoznog uena kako opruen lei na krevetu, za telo mu je
icama prikaeno bezbroj maina i cevi za disanje, jedini je pacijent u
velikom, praznom odeljenju, iv a ne ivi, mrtav a ne umire, i odjednom se
prisea filma Karla Drejera, Ordet, koji je pre dva meseca gledao sa
Gvin. Sedeo je na balkonu bioskopa Njujorker kraj svoje sestre: mrtva
farmerova ena u kovegu, njegove suze kada se pridigne i oivi, ali ne,
govori sebi, to je samo pria, izmiljena pria u izmiljenom svetu, a ovo
nije taj svet, ovde nema udesnih uskrsnua za uena. Elenin mu nee
nikada sesti i oiveti. S uenovog bolnikog kreveta Vokerov um skae do
jednog drugog kreveta i pre nego to uspe da se zaustavi, ponovo je u onoj
groznoj sceni koju mu je Margo opisala pre nekoliko dana: ona u krevetu s
dva mukarca, Bornom i onim drugim, kako se zvao, Fransoa, Margo u
krevetu s njim i Bornom, njih troje goli, tucaju se, i sada vidi Borna koji
posmatra kako Fransoa zabija svoj tvrdi kurac u Margo, pa onda stameni
Born, i njegovo odvratno nago telo, koji u naletu uzbuenja izdrkava dok
gleda kako mu se devojka jebe s drugim...
Voker se osmehne Sesil u pokuaju da odagna taj prizor, a ona mu uzvrati
osmeh - pomalo zbunjeno, ali naizgled zadovoljna ovom panjom - pita se
nije li ba ta pohotljivost objanjenje za to to je Bornu toliko stalo da se
oeni Elen. eli da se promeni, upinje se da se odupre svojim prljavim i
zlim porivima, a ona za njega predstarlja potovanje, zid zatite od
sopstvenog ludila. Voker primeuje koliko se naglaeno utivo on ophodi s
Elen, obraa joj se s formalnim vi umesto prisnijim, intimnijim ti. To je

jezik grofova i grofica, jezik braka u najviim slojevima visokog drutva,

jezik koji stvara distancu i izmeu sebe i sveta, kao jedan vid zatite. Ne
trai Born ljubav, ve sigurnost. Poudna Margo je izvukla ono najgore u
njemu. Da li e smirena i suzdrana Elen uspeti da ga pretvori u novog
oveka? Samo sanjaj o tome, kae Voker sebi. Za osobu tvoje inteligencije
to pitanje i nije toliko teko.
Poto narue jelo, Voker saznaje da Elen radi kao logoped u jednoj klinici
u etrnaestom arondismanu. Ovim poslom se bavi jo od ranih pedesetih drugim reima, mnogo pre nesree svog mua - i mada jedini prihod kojim
izdrava svoju malu porodicu dolazi od tog posla, Voker ubrzo shvata da je
ona izuzetno posveen terapeut, da joj karijera prua ogromno zadovoljstvo
i da je verovatno najvanija stvar u njenom ivotu. Kad pone da se davi
u moru problema, naporan rad postaje splav koji ti omoguava da pluta.
Voker to vidi u njenim oima i impresioniran je time koliko su sjajnije sada,
kad je Born pomenuo tu temu. Odjednom se nazire ulaz, prilika da se stupi
u relevantan dijalog. Istina je i da se Voker iskreno zanima za ono ime se
ona bavi. itao je radove Jakobsona i Merlo-Pontija o afaziji i usvajanju
jezika, podrobno je razmiljao o tim stvarima zbog sopstvenog bavljenja
reima, i zato se ne osea kao prevarant ili laov kad pone da je zasipa
pitanjima. Elen je najpre iznenaena njegovim entuzijazmom, ali kad shvati
da je iskren, poinje da pria o artikulacionim poremeajima kod dece koja
dolaze na kliniku, o svojim metodama za leenje onih koji ukaju,
mumlaju, mucaju, ali ne, ne radi samo sa decom, ima tu i odraslih, starih
ljudi, rtava modanog udara i razliitih povreda mozga, afaziari, onih koji
su izgubili mo govora ili koji ne mogu da se sete rei, koji ih smuljaju do
te mere da olovka postaje papir, drvo postaje kua. Brokina afazija,
Vernikeova afazija, konduktivna afazija, transkortikalna senzorna afazija,
anomika afazija i tako dalje - i zar to nije neobino, misao ne moe da
postoji izvan jezika, a kako je jezik funkcija mozga, morali bismo tvrditi da
jezik - sposobnost da svet doivljavamo kroz simbole - jeste u neku ruku
fizika odlika ljudskih bia, to dokazuje da je drevna dualnost uma i tela
potpuni nonsens, zar ne? Adieu, Dekarte. Telo i um su jedno.
Otkriva kako je najbolji nain da ih upozna da sebe izuzme iz prie, da
postavlja pitanja umesto da daje odgovore, da ih natera da vie govore o

sebi. Ali Voker nije vian ovoj vrsti interpersonalne manipulacije, i zato
zauti kad Born upadne s nekim vrlo otrim komentarima o odbijanju
izraelske vojske da se povue iz Sinaja i Zapadne obale. Voker osea da on
pokuava da ga uvue u raspravu, ali injenica je da se slae s Bornom o
ovom pitanju. Nije rad da mu to stavi do znanja i zato uti i eka da se
paljba okona posmatrajui Sesiline usne koje se ponovo pomeraju ka
osmehu zbog neke unutranje, tajne radosti. Moda i grei, ali ini mu se da
je njoj smena estina s kojom Born iznosi svoje argumente. Nekoliko
minuta potom, tirada se prekida zbog predjela koje stie na sto. Voker
prekida tiinu i koristi priliku da pita Sesil o njenom izuavanju
starogrkog. Grki nije bio u ponudi kurseva u srednjoj koli u koju je on
iao, kae, zavidi joj to je mogla da ga izabere. Njemu je ostalo jo dve
godine fakulteta, i sada je verovatno kasno da pone da ga ui.
Pa i nije, kae ona. im savlada alfabet, ne izgleda toliko strano.
Razgovaraju o grkoj knjievnosti jo neko vreme, i ubrzo potom Sesil
poinje da mu pria o svom letnjem projektu - o ludom, preterano
ambicioznom planu zbog koga je provela tri meseca u neprekidnom
nerviranju i aljenju. Bogzna ta ju je obuzelo da se uopte i oproba u tome,
kae mu, ali uvrtela je sebi u glavu da uzme jednu duu pesmu od jeziki
najzahtevnijeg pisca i prevede je na francuski. Kada je Voker pita ko je taj
pisac, ona slegne ramenima i odgovori mu da verovatno nije uo za njega,
niko nije uo za njega, i zaista kada kae da je to Likofron, koji je iveo
oko 300. godine nove ere, Voker joj potvrdi da je u pravu. Poema je o
Kasandri, nastavlja ona, keri poslednjeg trojanskog kralja Prijama - o
jadnoj Kasandri, koja je imala tu nesreu da se Apolon zaljubi u nju. On joj
je ponudio dar proricanja, ali samo ako mu ona zauzvrat podari svoju
nevinost. Ona najpre pristane, pa se pokoleba i zbog toga povreeni
ljubavnik Apolon odlui da joj pokvari dar i uini da njenim
proroanstvima niko ne veruje. Radnja Likofronove poeme smetena je u
vreme Trojanskog rata, Kasandra je zatvorena, zajedno s Agamemnonom
eka pogubljenje, ve je poludela, iz nje kuljaju proroanstva i vizije o
budunosti, govori jezikom toliko sloenim, prepunim metafora i aluzija da
ga je gotovo nemogue razumeti. To je poema krika i jauka, kae mu Sesil,
po njenom miljenju odlina pesma, toliko uznemirujua i neuhvatljiva, i

toliko izvan njenih moi razumevanja da je silnih sati rada uspela da

prevede svega sto pedeset stihova. Ako bude nastavila u tom ritmu, uglovi
njenih usana jo jednom su zaigrali, bie joj potrebno svega nekih desetdvanaest godina da je zavri.
Uprkos tome to je s omalovaavanjem govorila o sebi, Voker je morao
da se divi njenoj hrabrosti da se uhvati u kotac sa toliko zahtevnom
pesmom. Tu pesmu bi sada i sam voleo da proita, pa je pita da li postoji
njen prevod na engleskom. Ona ne zna, ali kae da e ga rado potraiti.
Voker joj zahvali a zatim doda (iz puke radoznalosti, bez ikakvih poslednijh
namera) da bi voleo da proita njen prevod na francuski. Ali, Sesil se
koleba. Sigurna sam da ti nee biti interesantan, kae mu. Potpuno je glup.
U tom trenutku Elen pogladi erku po ruci i kae joj da ne bude toliko
stroga prema sebi. Tada se i Born ubaci obraajui se isto tako Sesil: Zna
da je Adam prevodilac. Najpre pesnik, ali i prevodilac poezije. Ni manje ni
vie nego s provansalskog. Jednom mi je dao svoj prevod mog zamalo
imenjaka, Bertrana de Borna. Neverovatan momak, taj Bertran. Povremeno
je umeo da izgubi glavu, dodue, ali bio je dobar pesnik, i Adam je uradio
odlian prevod.
Zaista? zaudi se Sesil. Nisam to znala.
Nisam siguran da je bio ba odlian, ali da, prevodim pomalo, kae on.
E pa, u tom sluaju...
Iz ista mira, bez upozorenja, bez velikih manevara sa svoje strane, Voker
se dogovorio sa Sesil da se sretnu sutra popodne u etiri i da pregledaju
njen rukopis. Moda je to bila mala pobeda, ali on je odjednom uspeo da
uradi sve to je planirao te veeri. Bie daljih kontakata sa uenovima, a
Born nee biti nigde na vidiku.
Narednog jutra, sedi na klimavoj stolici s penkalom u ruci, pregleda
najnoviju pesmu, kojom je sve vie nezadovoljan, i pita se da li uopte da
nastavi rad na njoj, da rukopis odloi u stranu ili da ga jednostavno baci u
ubre. Die glavu da bi pogledao kroz prozor: nebo sivo, potpuno
prekrivenom oblacima, planinom oblaka koja se protee na zapad, novi
nanos sivog na sivilu parikog neba. Prija mu tama sobe - utena,
prijateljski nastrojena tama, tama s kojom ovek satima moe da razgovara.

Sputa penkalo, eka se po glavi, ispusti uzdah. Jedan zaboravljeni,

nepozvani stih iz Knjige propovednikove uz huk mu dolazi u svest: I
upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost...
Dok zapisuje ove rei na desnu marginu lista svoje pesme, pita se nije li
ovo najiskrenija stvar koju je napisao o sebi posle mnogo vremena. Rei,
istina, nisu njegove, ali osea kako mu pripadaju.
Deset i trideset, jedanaest sati. Sa stola se rasipa ukasti sjaj iz lampe u
obliku boce. Slavina koja kaplje, oljutene tapete, kripa njegovog
nalivpera. uje zvuk koraka koji dopire iz hodnika. Neko se pribliava,
penje se polako krunim stepenitem prema njegovom spratu, i on najpre
pomisli da je to Moris, pripiti menader hotela koji dolazi da mu urui
telegram ili jutarnju potu, dobroudni Moris Petijon, ovek od hiljadu
praznih pria, ali ne, to nije Moris, jer Voker razaznaje zvonki udar tikle, u
pitanju je znai ena, a ako je ena ne moe biti nijedna druga do Margo.
Vokeru je drago, presrean je, poblesavio je od sree to e je ponovo
videti. Skae sa stolice i juri prema vratima da ih otvori pre nego to ona
stigne da pokuca.
Margo dri papirnu kesu iz pekare punu sveih kroasana. U normalnim
okolnostima, osoba koja nosi darove treba da je vedra i raspoloena, ali
Margo je danas nekako potitena i rastrojena, jedva da uspe da se osmehne,
sputa hladan poljubac na Vokerove usne. Kada je on zagrli, ona se
izmigolji, ue u sobu, baci kesu na sto i sedne na razmeten krevet. Voker
zatvara vrata, dolazi do stola i staje.
ta nije u redu? pita on.
Sa mnom je sve u redu, odgovara Margo. Kai mi ta s tobom nije u redu.
Sa mnom? Zato misli da sa mnom neto nije u redu? O emu govori?
Sino sam sluajno etala s prijateljicom bulevarom Sen-ermen. Negde
oko pola devet. Prole smo pored restorana, zna na koji mislim, na onu
staru braseriju, Vaanand, i bez nekog bitnog razloga, zato to sam toliki
idiot, ili moda zato to sam tu dolazila s roditeljima kao mala, pogledala
sam kroz staklo. I ta misli koga sam videla?
A, kae Voker koji se oseao kao da mu je neko lupio amar. Ne mora
da mi kae. Ve znam odgovor.
ta smera, Adame? Kakvu uvrnutu igru igra ovog puta?

Voker se sputa na stolicu. Nema vazduha; glava mu se odvaja od tela.

Skree pogled s njenih oiju koje ga netremice gledaju i poinje da se igra s
kesom u kojoj su kroasani.
I onda? kae mu. Zar nee nita da kae?
eleo bih, on konano progovori, eleo bih sve da ti ispriam.
Pa zato onda to i ne uini?
Jer ne znam da li mogu da ti verujem. O ovome ne sme nikome ni re da
kae, shvata li? Mora to da mi obea.
ta ti misli, ko sam ja?
Ne znam. Neko ko me je jednom razoarao. Neko ko mi se mnogo
dopada. Neko koga elim za prijatelja.
Ali misli da ne umem da uvam tajnu?
Ume li?
Niko to jo od mene nije traio. Kako da znam ako ne pokuam?
Pa, to je barem poteno.
Ti odlui. Neu te prisiljavati da mi kae ako ne eli. Ali ako mi ne
bude rekao, Adame, izai u iz ove sobe i nikada me vie nee videti.
To je ucena.
Ne, nije. To je jednostavno istina.
Voker ispusti dug uzdah u znak poraza, zatim ustane i krene da hoda goredole ispred Margo koja ga utke posmatra s kreveta. Prolazi deset minuta u
kojima joj on ispria ta se dogaalo prethodnih nekoliko dana: o sluajnom
susretu s Bornom, za koji sada sumnja da je bio sluajan, o Bornovom
neuverljivom poricanju ubistva Sedrika Vilijamsa, o pozivu da upozna Elen
i Sesil, o vizitkarti koju je umalo pocepao, planu da zaustavi Bornov brak s
Elen, pokajnikom telefonskom pozivu da bi pokrenuo itavu stvar, veeri
u Vaanandu, o sastanku sa Sesil u etiri tog popodneva. Poto ga
saslua, Margo potape rukom krevet pokazujui mu da sedne pored nje.
Kad on to uradi, ona ga obema rukama uhvati za ramena, okrene ga prema
sebi, unese mu se u lice i priguenim, odlunim glasom kae: Odustani,
Adame. Nema nikakve anse. On e te unititi.
Prekasno je, kae Voker. Kad sam ve poeo, sad se neu zaustaviti dok
stvar ne isteram do kraja.
Ti govori o poverenju. Kako zna da moe verovati Elen uen? Tek si

je upoznao.
Znam. Bie mi potrebno malo vremena da budem siguran. Ali imam dobar
prvi utisak o njoj. Deluje mi kao stabilna, iskrena osoba, a ini mi se i da
joj nije toliko mnogo stalo do Borna. Zahvalna mu je, bio je dobar prema
njoj, ali nije zaljubljena u njega.
Onog trenutka kada joj bude ispriao ta se dogodilo u Njujorku,
okrenue se i otii pravo do Rudolfa. To ti garantujem.
Moda. Ali ak i ako to uradi, ta meni moe da se desi?
Razne stvari.
Born je moda pokuao da mi razbije nos, ali noem me svakako nee
juriti.
Ne govorim ti o nou. Rudolf ima veze, stotine uticajnih veza, i pre nego
to pone da se kai s njim trebalo bi da zna u ta se uputa. Nije on
makar ko.
Veze?
S policijom, vojskom, vladom. Ne mogu nita da dokaem, ali oduvek
sam podozrevala da nije samo univerzitetski profesor.
Nego ta?
Ne znam. Tajna sluba, pijunaa, razliiti prljavi poslovi.
I zato, pobogu, sumnja na tako neto?
Zbog telefonskih razgovora u gluvo doba noi... tajanstveni i neobjanjivi
odlasci... ljudi koje poznaje. Vladini ministri, armijski generali. Koliko
mladih profesora odlazi na veeru s najvanijim vladinim slubenicima?
Rudolf je insajder i zbog toga je opasno da ga zna. Naroito ovde, u
Parizu.
To mi ba i ne zvui naroito uverljivo.
Sea li se veere u naem stanu u Njujorku prolog prolea?
Sasvim jasno. Kako bih mogao da je zaboravim?
Telefonirao je kad si ti stigao. Zatim se pojavio - kao furija, bljuvao je
vatru, histerisao. A sve godine koje sam im dao? ta je time mislio?
Principi! Bitke! Brod tone! U Parizu je bilo nekih problema, i kaem ti, nije
to imalo nikakve veze s akademskim poslovima niti sa imanjem njegovog
oca. Imalo je veze s vladom, s njegovim tajnim ivotom, za koju god
agenciju da je radio. Zato je tako zduno i poeo da se brani kad si

spomenuo CIA. Zar se ne sea? Ispriao ti je sve one stvari o tvojoj

porodici, i ti si bio zapanjen, nisi mogao da poveruje koliko je toga uspeo
da iskopa o tebi. Rekao si mu kako je verovatno nekakav agent. Bio si u
pravu, Adame. Nanjuio si neto o njemu, a on je poeo da ti se smeje i da
sve izvre na alu. Tako sam znala da sam u pravu.
Moda. Ali to je i dalje samo nagaanje.
Pa zato onda nije hteo da mi kae u emu je bio problem? Nije se ak ni
potrudio da smisli neki izgovor. To nije tvoja stvar, rekao je, ne postavljaj
toliko pitanja. Onda odlazi u Pariz, a kad se vrati, veren je sa Elen uen i ja
letim napolje.
Nastavljaju da razgovaraju jo petnaest-dvadeset minuta, i to mu Margo
gorljivije iznosi svoje sumnje o tajnim operacijama, vladinim zaverama i o
psiholokom pritisku dvostrukog ivota, Vokera kao da je sve manje briga.
Margo je zbunjena njegovom ravnodunou. Smatra da je takav stav
udan, nezdrav, iracionalan, ali Voker joj objasni kako njega ne zanima ta
Born radi. Jedino to je njemu bitno jeste ubistvo Sedrika Vilijamsa, i ak
da se ispostavi da je Born ef itavog sektora francuskih tajnih operacija,
njemu bi bilo svejedno. Samo u jednom trenutku njegova panja je
usredsreena u potpunosti, na njene rei, uzgredni komentar o Bornovoj
prolosti - o tome kako je detinjstvo proveo u velikoj kui izvan Pariza, gde
ga je ona prvi put i srela kad je imala tri godine. A ta je s Gvatemalom?
pita je Voker, poto se setio da mu je Born rekao da je odrastao u
Gvatemali.
Zafrkavao te je, odgovori mu Margo. Rudolf nikada nije bio ni blizu
Gvatemale.
To sam i mislio. Ali, zato Gvatemala?
A zato da ne Gvatemala? Uiva u izmiljanju pria o sebi. Da zavarava
ljude, da smilja sitne lai - sve to Rudolfa silno zabavlja.
Mada od ovog razgovora nema neke konkretne koristi (previe
pretpostavki, nedovoljno injenica), on ipak oznaava prekretnicu u svom
odnosu s Margo. Zabrinuta je za njega, zbog njega, i strepnja i briga koje
vidi u njenim oima deluju uteno (pitanje poverenja vie nije aktuelno), ali
istovremeno i uznemirujue. Pribliava mu se, njena oseanja su sada jasno
ispoljena, iskrenija su, a opet postoji neto majinsko u toj strepnji, oseaj

mudrosti nadvijen nad grekama mladosti, i prvi put od kada se poznaju, on

osea razliku u godinama, jaz od deset godina koji stoji izmeu njih. Nada
se da to nee napraviti problem. Margo mu je sada potrebna. Ona je njegov
jedini saveznik u Parizu, i vreme koje provodi s njom jedini je lek koji ga
spreava da ne mata o Gvin, da ne ezne za Gvin. Ne, nije on nesrean
zbog toga to ga je spazila u restoranu prethodne veeri, s Bornom, Elen i
njenom erkom. Niti je nesrean zbog toga to joj je otvorio duu. Na
osnovu njene reakcije shvatio je da joj neto znai, da nije tek jo jedno telo
pored koga e lei, ali isto tako zna da ne sme zloupotrebiti njeno
prijateljstvo, jer Margo nije ni sasvim tu, ni sasvim svoja, i ne moe puno
sebe da da. Ako zatrai previe, verovatno e izgubiti njeno potovanje,
moda e ak odluiti da nestane.
Ostavivi netaknute kroasane na stolu, izlaze napolje, u prohladan, vlaani
dan da bi nali mesto gde e jesti. Dok hodaju u tiini Margo ga dri za
ruku i, deset minuta kasnije, sede jedno naspram drugog za stolom u oku
u restoranu Dez Bo-Ar. Margo ga asti obilnim rukom od tri jela (ne
dozvoljava mu da on plati, insistira da narui desert i jo jednu kafu), a
zatim nastavljaju prema ulici Universite. Stan ufrojevih je na petom spratu
estospratnice, i dok se tiskaju u majunom liftu ekajui da krenu ka gore,
Voker obgrli Margo i prekrije joj lice kiom kratkih i estokih poljubaca.
Margo prsne u smeh, i nastavlja da se smeje dok vadi klju iz tane i otvara
vrata stana. Bio je to ogroman stan, luksuzniji nego to je Voker mogao i da
zamisli, palata udobnosti koja je odavala bogatstvo s kakvim se on do tada
jo nije susreo. Margo mu je rekla jednom prilikom da njen otac radi u
bankarskom sektoru, ali propustila je da doda da je bio direktor banke, i
sada kada ga je povela na kratku turu po sobama u kojima su bili persijski
tepisi, pozlaena ogledala, kristalni lusteri i stilski nametaj, shvata da
saznaje neto novo o buntovnoj, neuhvatljivoj Margo. Ona je osoba koja je
u konfliktu s okruenjem u kome se rodila, ali ne i u otvorenoj pobuni s
njim (jer sad je bila tu, privremeno se vratila kod roditelja dok ne nae stan
za sebe), ali koliko su tek oni morali biti razoarani zbog nje, neudate u
tridesetoj godini i zbog njenih mlakih pokuaja da postane slikar, koji nisu
pristajali ovoj vladavini graanske uzoritosti. Nesvodiva Margo, sa svojom
ljubavlju prema kuvanju i ljubavlju prema seksu, jo uvek u potrazi za

svojim mestom, jo uvek ne sasvim slobodna.

Ili bar tako Voker razmilja dok je sledi u kuhinju, ali trenutak kasnije
uvia da je taj portret donekle sloeniji od onoga koji je pravio u svojim
mislima. Margo ne ivi u stanu sa svojim roditeljima. Ima sobu na spratu,
malenu devojaku sobu koju joj je baka kupila za dvadeset prvi roendan,
a u stan je ovog popodneva ula samo zato da bi uzela paklu cigareta (koju
i nalazi u fioci pored sudopera). Ova tura e tako biti mali bonus, dodaje
ona, jer e Voker stei predstavu o tome gde je odrasla. Kad je zapita zbog
ega vie voli da bude u toj minijaturnoj chambre de bonne nego da dole
spava u komforu, Margo se nasmei i kae: Probaj sam da shvati.
Sobica je spartanski nametena, ni treina od njegove sobe u hotelu. Ima
mesta za mali sto i stolicu, mali umivaonik, i mali krevet s fiokama ispod
madraca. Besprekorno ista, bez ikakvih ukrasa - kao da su uli u eliju
iskuenice. U vidokrugu samo jedna knjiga koja lei na podu pored kreveta:
zbirka pesama Pola Elijara, Prestonica bola. Nekoliko skicen-blokova
nareanih po stolu i aa s olovkama; na podu platna licem oslonjena na
zid. Voker bi voleo da ih okrene, voleo bi da otvori skicen-blokove, ali
Margo ne nudi da mu ih pokae, a on se ne usuuje da bilo ta dodirne bez
njene dozvole. Iznenaen je jednostavnou prostorije, iznenaen je
nezemaljskim sjajem devojinog unutranjeg sveta. Koliko ljudi je dobilo
doputenje da ue ovamo? pita se.
eli da misli da je on prvi.
Provode dva sata na njenom uskom krevetu i, kad Voker konano poe,
kasni na sastanak sa Sesil uen. Krivica je samo njegova, istina je da je
sasvim zaboravio na dogovor. Onog trenutka kada je poeo da ljubi Margo,
misao o sastanku mu je sasvim iilela iz pameti, i da sama Margo nije
bacila pogled preko ramena na sat i rekla: Zar ne bi trebalo da bude
negde za petnaest minuta?, on bi nastavio da lei kraj nje - umesto toga,
skoio je s kreveta, na brzinu navukao odeu na sebe i izjurio odatle to je
bre mogao.
Zbunjen je ovim gestom pomoi. Samo nekoliko sati pre neumoljivo se
protivila njegovom planu, a sada se ponaa kao da mu je sauesnik. Da li je
ponovo razmislila o njegovom poloaju, pita se, ili mu se pomalo ruga,

proverava da li je zaista glup da upadne u zamku koju je sam sebi spremio?

Smatra da je ovo drugo objanjenje ispravno, ali joj ipak zahvaljuje to ga
je podsetila i, upravo kada se sprema da otvori vrata i izae iz malene sobe,
nesmotreno kae Margo da je voli.
Ne, ne voli me, kae ona, vrti glavom i osmehuje se. Ali drago mi je da
tako misli. Ti si jedan ludi deak, Adame, i svaki put kad te vidim sve si
lui. Nee dugo proi i bie lud kao ja.
Ulazi u La Palet u etiri i dvadeset i pet, sa gotovo pola sata
zakanjenja. Ne bi bio iznenaen da je Sesil ve otila, da je
demonstrativno izjurila zaklevi se da e mu, kad ga vidi, u lice sasuti
stotine psovki i uvreda. Ali ne, jo uvek je tu, mirno sedi za stolom u
zadnjem delu i ita knjigu, ispred nje dopola popijena boica oranine,
sada nosi naoare a na glavi joj je teget eiri koji podsea na beretku.
Bez daha zbog tranja, posramljen, sav raspasan, dok mu telo van svake
sumnje zaudara na seks, s reju lud koja mu jei u glavi, Voker prilazi stolu
i mucajui ispaljuje hiljadu izvinjenja. Sesil ga blago pogleda i nasmei se potpuno nezasluenim osmehom oprotaja.
A on, ak i kad sedne na stolicu naspram nje, nastavlja da se izvinjava,
izmilja neki nemogui izgovor o tome kako je stajao vie od sata u redu na
poti da bi obavio razgovor s Njujorkom. Sesil samo slegne ramenima, kae
mu da se ne nervira, nema problema, nita ne mora da objanjava. A onda
podigne levu ruku, kucne kaiprstom po runom asovniku i kae: Mi u
Parizu imamo jedno pravilo. Kad god se dve osobe dogovore da se sastanu,
ona koja doe prva daje drugoj dodatno pola sata da se pojavi - bez ikakvih
pitanja. Sada je etiri i dvadeset pet. Po mom raunanju, stigao si pet
minuta ranije.
Znai, bez veze brbljam sve ovo, kae Voker impresioniran ovom
aavom logikom.
Upravo to pokuavam da ti kaem.
Voker naruuje kafu, estu ili sedmu tog dana, a Sesil mu, uz
karakteristino povijanje usana, pokazuje knjigu koju je itala kad je on
uao - malu, zelenu, tvrdog poveza, bez omota, ini se vrlo staru, pohabanu
i iskrzanu, koja izgleda kao da je spasena iz kante za otpatke.

Nala sam je, kae ona nemona da zadri usne da se ne razvuku u pravi
osmeh. Likofron na engleskom. Izdanje kue Harvard University Press,
Loeb Classical Library. Hiljadu devetsto dvadeset prva. Prevod - (otvara
prvu stranu) - A. V. Meir, profesor grkog na Edinburkom univerzitetu.
Zaista si brza, kae joj Voker. Kako si uopte uspela da je nae?
ao mi je, ne mogu da ti kaem.
O? A zato ne moe?
To je tajna. Moda u ti rei kad mi je bude vratio, ali ne pre toga.
Pozajmie mi je?
Naravno. Moe je zadrati koliko god ti bude potrebna.
A ta je s tvojim prevodom? Jesi li ga pogledala?
Moj engleski nije toliko dobar, ali ini mi se da je veoma zgusnut i
dosledan, veoma nalik na staru kolu. to je jo gore, re je o doslovnom
prevodu u prozi, tako da je svaka poetinost izostala. Ali barem se dobija
oseaj o kakvom delu je re - i zbog ega je mene toliko namuilo.
Sesil otvara knjigu na drugoj strani poeme i pokazuje 31. stih, odakle
poinje Kasandrin monolog. Obraa se Vokeru: zato mi ne bi malo itao
naglas? Tako e i sam videti.
Voker uzima knjigu i odmah poinje da ita: Avaj! Sirota moja dadilja
sagore pre vremena od ratobornog lava zaetog za tri veeri, krvoednih
zuba, kog prodrala je zver starog Tritona eljusti silnih. A on, to jetru
udovitu izrezbari, vri u kotlu ognjita bez plamena, grive do zemlje
sputene; on, ubica dece svoje, to domovinu razori; to drugu majku obori
okrutan kopljem alobnim posred grudi, a usred trkalita zgrabi rukama
tvorca i borca svog kraj Kronovog strmog brda na kom je grob strani
zemljanog Taraksipusa koji se surove zveri i sam dohvatio to gledala je
uske prolaze sinjega mora, ribarei nad svojim, lavica ubica bika koju je
otac u ivot vratio palei gvoem meso njeno; ona koja je strepela od
Persefone, boginje donjeg sveta...
Voker sputa knjigu i smei se. Ovo je suludo, kae. Nita ne razumem.
Znam, prevod je uasan, kae Sesil. ak i ja to vidim.
Nije re samo o prevodu. Uopte ne shvatam ta se dogaa.
Zbog toga to je Likofron tako indirektan. Zato ga i zovu Zaokolni
Likofron.

Ipak...
Mora imati sve podatke. Dadilja je ena po imenu Iliona, a lav je Herkul.
Laomedon je dao re da e platiti Posejdonu za gradnju zidova Troje, ali
poto ju je pogazio, pojavljuje se udovite - Tritonov pas - da pojede
njegovu ki Hesionu. Herkul se uspuzao uz stomak zveri i isekao je na
komade. Laomedon je rekao da e nagraditi Herkula zbog toga to je ubio
zver, time to e mu dati Trojove konje, ali on ponovo prekri datu re i
ljutiti Herkul ga kanjava spaljivanjem Troje. To je pozadina tih prvih
nekoliko stihova. Ako ne poznaje okolnosti, neminovno je da ti nita ne
bude jasno.
To je kao kad bi neko preveo Fineganovo bdenje na mandarinski.
Znam. Zato mi je ve svega dosta. Letnji raspust se zavrava sledee
nedelje, ali moj projekat je ve gotov.
Hoe da odustane?
Kad sam se sino, posle veere, vratila kui, ponovo sam proitala svoj
prevod i bacila ga u smee. Uasan je, zaista je uasan.
Nije trebalo to da radi. Radovao sam se to u ga proitati.
Sramota me je.
Ali, obeala si. Zbog toga si i dola - da bi mi pokazala svoj prevod.
To mi je bila prvobitna zamisao. Promenila sam plan.
Kako si ga promenila?
Tako to u ti dati ovu knjigu. Barem sam u neemu uspela.
Mislim da mi sad vie ne treba. To je tvoja knjiga. Treba da je zadri
kao uspomenu na letnje muenje.
Ali, ni ja je ne elim. Muka mi je samo dok je gledam.
Pa, ta emo onda da uradimo s njom?
Ne znam. Dati je nekom drugom?
Ne zaboravi da smo u Francuskoj. Koji bi Francuz pri zdravoj pameti
eleo da ima lo prevod nerazumljive pesme s grkog na engleski?
Ima pravo. Zato je jednostavno ne bacimo?
To je suvie okrutno. Prema knjigama se treba odnositi s potovanjem.
ak i prema onima od kojih nam je muka.
Onda emo je ostaviti. Upravo na ovom mestu. Anonimni dar nepoznatom
strancu.

Savreno. I im platimo raun i izaemo iz kafea, nikada vie neemo

pominjati Likofrona.
I tako poinje Vokerovo prijateljstvo sa Sesil uen. Mnogo je razloga
zbog kojih je on smatra potpuno nemoguom osobom. Stalno se trza i drhti,
gricka nokte, ne pije i ne pui, zakleti je vegetarijanac, suvie zahtevna
prema sebi (recimo, to to je unitila svoj prevod), a povremeno je i
neverovatno nezrela (recimo, ta ludost da mu ne kae gde je pronala
knjigu, deja opsednutost tajnama). S druge strane, i van svake sumnje, ona
spada meu najblistavije osobe od svih koje je sreo. Njen um je potpuno
udesan instrument, i u stanju je da podrobno razmilja o svim moguim
temama; fascinira ga njeno poznavanje knjievnosti i umetnosti, muzike i
istorije, politike i nauke. Nije ona tek maina za pamenje, prototip
odlikaa s kapacitetom za primanje ogromnog broja neselektiranih
informacija. Upija utiske, zapaa, ima nepogreivo originalne stavove i,
koliko god da je tvrdoglava ili nervozna, u raspravama ne odstupa od svog
miljenja ni za pedalj. est punih dana Voker se sree s njom u kafeteriji u
ulici Maze. Popodneva provode zajedno u obilascima knjiara, odlascima u
bioskop, posetama galerijama, sedenju na klupi pored Sene. Osea
olakanje zbog toga to mu nije fiziki privlana, to moe da joj poveri
svoje misli o seksu s Margo (koja tokom ovog perioda provodi s njim jednu
no u hotelu), o odsutnoj Gvin, koja nikad nije daleko od njega. Reju,
uprkos svim izluujuim osobinama koje Sesil ima, on uiva u njenoj
pameti do te mere da sasvim zaboravlja na njeno telo, i srean je to je u
stanju da dri ruke k sebi.
Nastupa oprezno i ne postavlja joj otvoreno pitanja o Bornu. eli da sazna
ta ona misli o njemu, kako doivljava skori brak svoje majke sa starim
porodinim prijateljem, ali za to e biti dovoljno vremena. Razvod e se
okonati tek na prolee i njemu je milije da najpre uvrsti prijateljstvo s
njom, pre nego to se upusti u te private razgovore. Ipak, njeno utanje je
indikativno, smatra on, jer da joj je Born posebno drag, da je oduevljena
tim brakom, sigurno bi povremeno progovorila o tome, meutim, Sesil ne
govori nita i na osnovu toga Voker zakljuuje da ima nedoumice u vezi s
odlukom svoje majke. Moda ona to doivljava kao izdaju oca, ali ta tema
je isuvie osetljiva da bi je on pokrenuo i, sve dok Sesil sama ne bude

pomenula neto slino, on e nastaviti da se pretvara kako nita ne zna o

oveku u bolnici, o poluivom ocu koji se nikad vie nee probuditi.
Petog dana njihovih lunjanja, Sesil mu saoptava da njena majka eli da
ga pozove da doe kod njih naredne veeri, poslednje pred poetak novog
semestra na liceju, na veeru. Njegova prva reakcija je da odbije poziv,
poto se plai da e i Born biti tamo, ali ispostavlja se da je Born u
Londonu zbog nekog porodinog posla (porodinog posla?), tako da e biti
samo njih troje, Elen, Sesil i on. Naravno, odgovori joj, bie mu vrlo drago
da bude deo tog malog skupa. Vee drutvo ga ini nervoznim, ali mirno
vee sa majkom i erkom uen zvui sjajno. Kada izgovori re sjajno
(formidable), Sesilino lice se ozari svetlou nesputane radosti. U istom
trenutku Voker shvata da mu poziv ne upuuje Elen, ve Sesil, da je ona ta
koja je ubedila majku da ga pozove kod njih u stan i sva je verovatnoa da
ju je danima time gnjavila. Sve do sada Sesil je bila prilino rezervisana u
njegovom prisustvu, suzdravala se od bilo kakvog spontanog iskazivanja
emocija, tako da je ovaj izraz radosti na njenom licu za njega zabrinjavajui
znak. Poslednje to eli jeste da se ona zaljubi u njega.
One ive u ulici Vernej u Sedmom arondismanu, paralelnoj sa ulicom
LUniversite, ali za razliku od raskone rezidencije u kojoj stanuje porodica
Margo ufroj, stan uenovih je mali i jednostavno nameten, verovatno
odraava Elenine nevesele finansijske okolnosti, koje su usledile posle
nesree njenog supruga. Ali stan je izuzetno dobro odravan, primeuje
Voker, uredan je, sve je na svom mestu, sreen i uglancan, poev od
besprekorno istog staklenog stoia do sjajnog, ulatenog parketa, kao da
je ta volja za red pokuaj da se napravi rastojanje izmeu haosa i
nepredvidljivosti sveta. Ko uopte moe kriviti Elen za tako fanatinu
predanost? razmilja Voker. Pokuava da ostane u komadu. Pokuava da
ona i Sesil ostanu svoje, a taj teki teret koji nosi, moda je to pravi razlog
da se razvede i preuda za Borna: da se izvue iz svega i ponovo pone da
die.
Sada, kad Born fali iz jednaine, Voker uoava da je Elen neto meka i
srdanija od ene koju je upoznao u restoranu pre nekoliko dana. Jo uvek
je rezervisana, jo uvek sva ispravna i dolina, ali dok ga pozdravlja na
ulazu, dok se rukuje s njim, zbunjen je toplinom koju primeuje u njenom

pogledu, kao da joj je zaista vrlo drago to ga vidi. Moda je pogreno

pomislio da je Sesil morala da je prisili da ga pozove u goste. Moda je
posle svega upravo Elen dola na tu ideju: A ta je s onim udnim mladim
Amerikancem s kojim se via, Sesil? Zato ga ne bi pozvala na veeru, da
ga bolje upoznam?
Sesil je opet odluila da se odrekne naoara za vreme veere, ali za
razliku od veere u restoranu, sada nije mirkala. Voker pretpostavlja da je
poela da nosi soiva, ali ne eli da je pita o tome, da joj ne bi bilo
neprijatno. Primeuje da je utljivija nego obino, suzdranija i
dostojanstvenija, i ne zna da li se trudi da bude takva, ili je u pitanju
majino prisustvo. Jelo za jelom, hrana se iznosi na sto: pate s kornionima
najpre, govedina s povrem, salata od endivije, tri vrste sira, i karamel krem
za desert. Voker domaici upuuje kompliment za hranu, i dok iskreno
uiva u svakom zalogaju koji stavi u usta, zna da njeno kuvanje nije u istom
rangu s onim to je Margo u stanju da izvede. Razgovaraju o raznim
nebitnim stvarima. kola i posao, vreme, razlike u sistemima podzemnih
eleznica Pariza i Njujorka. Razgovor znatno oivi kad on i Sesil ponu da
priaju o muzici, i kada zavre s veerom, najzad uspe da je ubedi (posle
mnogo estokog odbijanja) da odsvira neto za njega i svoju majku. U sobi
koja je kombinacija dnevne sobe i trpezarije nalazi se pijanino i Sesil ustaje
i poe prema njemu. eli neto posebno? Baha, kae on bez oklevanja.
Bahova Invencija iz dva dela.
Ona dobro svira, svaki ton dela je na svom mestu, ritam je postojan, pa
ak i ako su joj fraze pomalo mehanike, ako i nema fluentnost iskusnog
profesionalca, ko moe da je krivi zbog toga to je ono to jeste? Ona nije
profesionalni muziar. Ona je osamnaestogodinja srednjokolka koja klavir
svira iz vlastitog zadovoljstva, i Baha izvodi veto i s puno oseanja. Voker
se sea sopstvenih smuenih pokuaja da naui da svira klavir kad je bio
deak, i razoaranja kad je shvatio da nema nikakvu sklonost ka tome.
Zbog toga s velikim oduevljenjem aplaudira Sesil na njenom izvoenju i
kae joj da je dobro svirala. Ne ba sasvim dobro, uzvraa mu ona, s onom
svojom iritirajuom skromnou. Proseno. Voker primeuje kako
pokuava da suspregne osmeh, krajevi usana joj poigravaju, i shvata koliko
joj znae njegove pohvale.

Trenutak kasnije, ona se izvini i izae iz sobe, niz hodnik (verovatno do

kupatila) i prvi put ove veeri Voker ostaje sam s njenom majkom. Poto
Elen zna da e se Sesil brzo vratiti, prelazi odmah na stvar, ne eli da gubi
ni tren.
Budite paljivi s njom, gospodine Voker, kae mu. Ona je vrlo
komplikovana i osetljiva osoba, i nema nikakvog iskustva s mukarcima.
Sesil mi je veoma draga, ali ne na nain na koji vi mislite. Volim da
provodim vreme s njom, i to je sve. Kao prijatelj.
Da, sigurna sam da vam je draga. Ali vi je ne volite, a problem je u tome
to se ona u vas zaljubila.
To vam je rekla?
Ne mora da mi kae. Dovoljno je da je pogledam.
Nemogue da se zaljubila u mene. Znam je tek nedelju dana.
Godina, nedelja, kakve to veze ima? Takve stvari se dogaaju i ne elim
da bude povreena. Molim vas, budite oprezni. Preklinjem vas.
Strepnja postaje injenica. Nevinost se pretvara u krivicu, a nada i oaj
ine rimu. Po itavom Parizu ljudi skau s prozora. Metro je preplavljen
ljudskim izluevinama. Mrtvi ispuzavaju iz svojih grobova. Kraj 2. ina.
Zavesa.
in 3. Dok Voker odlazi od uenovih korakom u prohladnu septembarsku
no, sasvim mu je jasno da mu je Elen rekla istinu. I sam je ve u to
posumnjao, a sad, kad su sumnje potvrene, shvata da mora smisliti
drugaiju strategiju. Kao prvo, nee vie biti celodnevnih tumaranja sa
Sesil. Koliko god da mu je draga, mora biti oprezan (da, Elen je bila u
pravu), mora biti veoma oprezan da ne uini nita to e je povrediti. Ali,
ta znai biti oprezan? Da prekine kontakt s njom, nepotrebno je i okrutno, a
ako se budu i dalje druili, nee li ona to protumaiti kao gest ohrabrenja?
Za ovu dilemu ne postoji jednostavno reenje. Jer, injenica je da on nju
mora i dalje viati, moda ne toliko esto kao pre, moda ne toliko dugo
kao pre, ali mora i dalje da bude s njom jer je ona osoba pred kojom je
odluio da se ogoli, kojoj e ispriati za ubistvo Sedrika Vilijamsa. Sesil e
poverovati u njegovu priu. Jer, ako se umesto toga, obrati njenoj majci,
postoji solidna ansa da mu ona ne poveruje. Meutim, ako Sesil poveruje

u priu, onda e se njegove anse s Elen popraviti, zbog toga to je vea

verovatnoa da ona poveruje u ono to bude ula od erke.
Sledeeg jutra poziva Margo telefonom, u nadi da e se izvui iz ovog
mutljaga neizvesnosti tako to e neko vreme provesti s njom - naravno, u
zavisnosti od njenog raspoloenja i od toga da li je slobodna.
Ba zanimljivo, upravo sam se spremala da okrenem broj tvog hotela,
kae Margo.
Drago mi zbog toga, odgovara Voker. To znai da smo u isto vreme
mislili jedno na drugo. Telepatija je najbolji dokaz snane povezanosti
meu ljudima.
Ti izgovara veoma udne reenice...
Hoe li mi rei zbog ega si htela da me pozove, ili da ja prvo kaem
zbog ega sam te pozvao?
Ti prvi.
Vrlo jednostavno. Umirem od elje da te vidim.
Volela bih da moemo da se vidimo, ali ne mogu. Zato sam i htela da
razgovaram s tobom.
Neto nije u redu?
Ne, sve je u redu. Odlazim na nedelju dana pa sam htela da zna.
Odlazi?
Da, u London.
U London?
Zato ponavlja sve to ti kaem?
Izvini. Ali, jo neko je u Londonu.
Kao i oko deset miliona drugih ljudi. Misli li na nekoga konkretno?
Mislio sam da ti moda zna.
O emu to pria?
O Bornu. Otiao je u London pre tri dana.
I zato bi mene bilo briga za to?
Ne ide da se vidi s njim?
Ne budi smean.
Jer, ako ide da bi se videla s njim, mislim da to neu podneti.
ta te je spopalo? Naravno da ne idem da bih se videla s njim.
Pa zato onda ide?

Nemoj, Adame. Nema prava da postavlja pitanja.

Mislio sam da imam.
Ja nikome ne moram da polaem raune - najmanje tebi.
Izvini. Ponaam se kao idiot, je l da? Povlaim pitanje.
Ako ba mora da zna, idem da obiem svoju sestru. Udata je za Engleza
i ivi na Hempstedu. Njen sini puni tri godine i pozvali su me na
roendansku zabavu. Isto tako - isto da ti upotpunim sliku - moja majka
putuje sa mnom.
Mogu li te videti pre nego to ode?
Kreemo na aerodrom za jedan sat.
teta. Nedostajae mi. Zaista e mi nedostajati.
Biu odsutna samo osam dana. Saberi se, mali ovee. Brzo se vraam.
Posle ovog obeshrabrujueg razgovora s Margo, vraa se u sobu i razvlai
se po njoj narednih nekoliko sati, nesposoban da skupi snagu i sedne za sto,
nesposoban da se koncentrie na knjigu koju pokuava da ita (or Perek,
Stvari: Istorija ezdesetih), i ubrzo potom ponovo pomisli na Sesil, kako
je ovo prvi dan kole, i da je ona nedaleko odavde, u klupi, u liceju Fenlon,
slua kako neko od nastavnika tumai Molijerovu prozodiju, i igra se
novom kutijom za olovke. Kae sebi da e je jedno vreme izbegavati, a
kada za osam dana i njemu ponu predavanja (ba onog dana kad se Margo
bude vratila), imae i pravi izgovor za to to e je rede viati, a kako sve
manje vremena budu provodili zajedno, tako e moda nestati i njena
zaljubljenost.
U tri dana koja slede, dosledno se pridrava tog reima utanja. Ni sa kim
se ne via, ni sa kim ne razgovara i, malo-pomalo, u samoi postaje
snaniji, kao da ga je disciplina koju je uveo nekako oplemenila, ponovo
upoznala s onim ovekom kakvim se nadao da e postati. Pie dve krae
pesme, koje bi zapravo i mogle biti emu (nikad nita sem sna ni o emu /
nikad neto osim sna o svemu), itavo popodne razmilja o sceni uskrsnua
u Drejerovom filmu, i pie pismo Gvin, dugo, prepuno emocija, o
promenljivoj udi parikog neba koje vidi kroz prozor svoje sobe: iveti
ovde znai postati poznavalac oblaka, meteorolog udi. A zatim, rano
etvrtog dana, odmah poto se probudi, dok otpija prve gutljaje gorke
instant kafe koju svakog jutra priprema s vodom koju zagreva na malom

reou kraj kreveta, neko pokuca na vrata.

Jo uvek nerazbuen, jo uvek omamljen toplotom kreveta, raupani,
neodeveni Voker navlai pantalone i kree prema vratima, oprezno gazi
bosim prstima da ne bi stao na iverje od zacepljenih podnih dasaka. Ponovo
pretpostavlja da je Moris, i ponovo grei, ali poto misli da je na vratima
Moris, ne pada mu na pamet da pita ko je.
Pred njim stoji Sesil. Napeta je, grize donju usnu, drhti, kao da joj
nekakva struja prolazi telom, kao da e se dii u vazduh i poeti da lebdi.
Voker kae: Zar ti nisi u koli?
Ne brini za kolu, odgovara ona i prelazi prag pre nego to on stigne da joj
uputi poziv. Ovo je vanije od kole.
Dobro, vanije je od kole. U kom smislu?
Nisi me zvao jo od veere kod nas. ta se deava?
Nita. Bio sam zauzet, to je sve. A mislio sam da si i ti zauzeta. asovi
su ti poeli ove nedelje pa sam mislio da grca u domaim zadacima. Hteo
sam da ti dam nekoliko dana da se uhoda.
Nije zbog toga. Uopte nije zbog toga. Moja majka je razgovarala s
tobom, eto to se desilo. Moja glupa majka je razgovarala s tobom i prepala
te. E pa, isto da zna, moja majka ne zna ba sve o meni. Mogu ja sasvim
dobro da se staram o sebi, hvala na brizi.
Uspori, Sesil, kae joj Voker, prua desnu ruku prema njoj i ispravlja dlan
- na nain kako to rade saobraajni policajci. Probudio sam se pre tri
minuta, nastavlja on, i jo uvek pokuavam da se rasanim. Kafa. Eto ta
sam radio. Pio sam kafu. Hoe ti moda malo?
Ne volim kafu. To zna.
aj?
Ne, hvala.
U redu. Nee kafu, nee aj. Ali molim te, sedi. Unosi mi nervozu.
Pokazuje joj prema stolici za stolom, zatim prilazi stolu da joj privue
stolicu, i dok Sesil ide prema njoj, on uzima svoju olju kafe i odnosi je do
kreveta. Seda na ulegnuti madrac u obliku slova U u istom trenutku kad ona
sedne na stolicu. Iz nekog razloga njemu je to smeno. Otpija gutljaj sad
ve mlake kafe i nasmei joj se u nadi da je njihovo istovremeno sedanje i
njoj zabavno, ali Sesil u tom trenutku nita nije smeno, i ne uzvraa mu

osmeh.
Tvoja majka, kae on. Da, razgovarala je sa mnom. U trenutku kad si ti
izala iz sobe posle sviranja klavira, i itav razgovor je trajao petnaest ili
dvadeset sekundi. Ona je govorila, ja sam sluao, ali nije me prepala.
Nije?
Naravno da nije.
Jesi li siguran?
U potpunosti.
A zato si onda nestao?
Nisam nestao, planirao sam da te pozovem u subotu ili nedelju.
Zaista?
Da, zaista. Prestani sad. Bez pitanja, u redu. Prestani sa sumnjama. Ja
sam ti prijatelj, i elim da ti ostanem prijatelj.
Samo...
Dosta. elim i dalje da budem tvoj prijatelj, Sesil, ali ne mogu ako ne
pone da mi veruje.
Da ti verujem? O emu to govori? Naravno da ti verujem.
Pa, i ne veruje mi ba. Poslednjih dana smo puno vremena proveli
zajedno i razgovarali o mnogim stvarima - o knjigama i filozofima, o
slikarstvu, muzici, filmu, politici, ak i o cipelama i eirima - ali ti mi se
nikada zapravo nisi poverila. Ne mora nita da krije. Znam ja dobro ta
su nevolje. Znam ta se dogaa s porodicama kad stvari pou po zlu.
Onoga dana kad sam ti ispriao ta se desilo s mojim bratom Endijem,
mislio sam da e i ti hteti neto da ispria, da e te to podstai, ali nije.
Znam za nesreu koju je doiveo tvoj otac, Sesil, znam za pakao u kom ste
ti i tvoja majka ivele, znam da razvod, znam za planove za udaju. Zato mi
nikada nisi spomenula sve to? Prijatelji tome slue. Da s njima deli muku,
da se ispomau.
Jako mi je teko, kae ona, obara pogled i posmatra svoje ake dok
govori. Zbog toga i jesam toliko srena kad sam s tobom. Jer ne moram da
razmiljam o tome, jer mogu da zaboravim na to koliko je svet truo i
uasan...
Ona i dalje govori, ali on je vie ne slua, ne obraa panju jer ga iznenada

obuzima jedna misao: pita se da li je sada pravi trenutak da joj ispria priu
o Bornu i Sedriku Vilijamsu, o ubistvu Sedrika Vilijamsa, da li je pravi
trenutak zbog uveravanja koje joj je pruio, zbog izjave o prijateljstvu,
zarad koje e biti biti u stanju da ga saslua relativno mirno, da prihvati
brutalnost opisa onoga to je Born uradio tom deaku, a da pri tome njoj ne
nanese nepopravljivu tetu, toj krhkoj osobi, po reima njene majke, toj
uzdrhtaloj, ranjivoj Sesil, Sesil koja grize nokte, i koja je uprkos tome leto
provela prevodei pesmu toliko punu nasilja, uasa i strahota da je i on sam
bio okiran Kasandrinim monologom o rastrgnutim psolikim udovitima i
paljenju gradova i klanju sopstvene dece, ali to imaginarno nasilje iz
drevnih vremena nalazi se u domenu mita, dok je Born stvarna osoba, iv
ovek koji die i koga ona poznaje itav svoj ivot, ovek koji namerava da
se oeni njenom majkom, i bez obzira na to da li ona ima neto protiv tog
braka ili ne, kako e na nju uticati saznanje o tome za ta je taj ovek
sposoban kada joj bude ispriao za ubilaki napad kome je sam bio svedok,
i ak i da misli da je ovo pravi trenutak da razgovara s njom o toj noi
prolog prolea u Njujorku, ne moe da se natera da to uini, nee to
uiniti, i ta god da se desi on nee Sesil osuditi na ulogu posrednika,
nekoga ko njenoj majci saoptava te vesti, otii e sam pravo kod Elen, to
je ispravno reenje, jedino dostojno reenje, pa ak i ako ne uspe da je
pridobije na svoju stranu, ne sme i ne eli da uvue Sesil u ovu runu
rabotu.
Je l sve u redu, Adame?
Magija je konano prekinuta. Voker pogleda navie, klimne glavom i
uputi joj kratak osmeh izvinjenja. Izvini, kae, razmiljao sam o neemu.
O neemu vanom?
Ne, naprotiv. Setio sam se sna koji sam sanjao prole noi. Zna kako je
to kad se probudi. Telo ti krene u akciju, a mozak jo spava.
Ne ljuti se to sam dola?
Ni najmanje. Drago mi je to si dola.
Ipak ti se malo sviam, je l da?
Kakvo je sad to pitanje?
Misli li da sam runa ili odbojna?
Ne budi smena.

Znam da nisam lepa, ali nisam ni toliko grozna, zar ne?

Ima ljupko lice, Sesil. Prefinjene crte i prelepe, pametne oi.
Pa zato onda nikad ne pokua da me dodirne ili da me poljubi?
Molim?
uo si ta sam rekla.
Zato? Ne znam. Verovatno zato to nisam eleo da te iskoristim.
Misli da sam nevina, je lda?
Pravo da ti kaem, nisam nikada razmiljao o tome.
E pa, nisam. isto da zna. Nisam vie nevina, i nikada neu opet biti.
estitam.
To se dogodilo prolog meseca u Bretanji. Momak se zove an-Mark i tri
puta smo uradili ono. On je dobra osoba, an-Mark, ali nisam zaljubljena u
njega. Shvata li ta ti kaem?
Mislim da shvatam.
I?
Mora mi dati malo vremena?
ta sad to znai?
To znai da sam ja veoma zaljubljen u nekoga u Njujorku. Raskinula je sa
mnom pre nego to u doi ovamo, i jo uvek patim zbog toga, jo uvek
pokuavam da se vratim u ravnoteu. Jo uvek nisam spreman za neto
novo.
Shvatam.
Dobro je. Tako e sve biti mnogo jednostavnije.
Ne jednostavnije, ve komplikovanije. Ali na kraju e sve ostati isto.
O?
Kad me bude bolje upoznao, videe da imam jednu sasvim posebnu
osobinu, neto to me izdvaja od svih drugih.
A koja je to osobina?
Strpljenje, Adame. Ja sam najstrpljivija osoba na svetu.
To se mora desiti jedne subote, shvata on. Elen tada nije na poslu, a Sesil
provodi pola dana u koli, stoga je subota jedini dan u nedelji kad moe da
ode do stana uenovih i da bude nasamo s Elen. Sada zaista to eli, da
razgovara s njom dok je Born jo u Londonu, poto je to siguran nain da

ukloni rizik da se on pojavi dok njih dvoje razgovaraju. Zove Elen na

kliniku. Kae da bi voleo da porazgovara s njom o neemu vanom to se
tie Sesil. Ne, nita strano, odgovara joj, upravo sasvim suprotno, ali
morao bi da razgovara s njom, i najbolje bi bilo zbog svih da se razgovor
obavi dok Sesil nije prisutna. Elen mu sama predlae da doe do njihovog
stana u subotu pre podne. Sesil e biti na liceju, pa ako bude doao oko
devet, uspee sve da zavre dok se ona ne vrati. ta bi vie voleo? Kafu ili
aj? Kroasane, brio ili sendvie s buterom? Kafa i sendvii. Jogurt? Da,
jogurt bi mu prijao. Onda je dogovoreno. Doi e na doruak u subotu
ujutro. Elenin glas preko telefona zvui tako ljubazno, toliko je pun podrke
i dobrote, da Voker nema drugog izbora do da ponovo razmotri svoje
miljenje o njoj poto prekinu vezu. Moda nije sasvim pristupana prema
neznancima, ali kad nekog bolje upozna, sputa gard i pokazuje svoju pravu
prirodu. A ta priroda mu sada deluje sve privlanije. On se njoj ve
dopada, a injenica je da je i ona njemu draga. Jo jai motiv da se Born
odstrani iz okruenja to je mogue pre. Ako je to uopte mogue uiniti.
Ako bude naao nain da je ubedi da mu poveruje.
Ulica Vernej, subota ujutro. Tokom prvih pola sata Voker se fokusira na
Sesil i ini sve to moe da Elen oslobodi briga vezanih za oseanja njene
erke prema njemu, da joj dokae da situacija i nije toliko kritina kao to
je mislila. Pria joj o svom razgovoru sa Sesil u etvrtak (preskoivi
podatak da se to odigralo ujutro, u vreme kad bi ona trebalo da bude u
koli) i kae da je sad sve izneto na istac. Sesil zna da joj on nije
dostupan, da je upravo proao kroz vrlo teak raskid u Njujorku i nije u
stanju da pone novu vezu ni s njom ni s bilo kojom drugom.
Da li je to istina, pita Elen, ili ste to izmislili da biste probali da je
zatitite?
Nisam izmislio.
Jadni deae. Mora da vam je teko.
Jeste. Ali to ne znai da nisam to i zasluio.
Ne obrativi panju na ovu zagonetnu reenicu, Elen nastavlja: A ta je
ona kazala kad ste joj rekli za svoju... situaciju?
Rekla je da razume.
I to je sve? Nije napravila scenu?

Nije. Bila je veoma smirena.

Iznenaena sam. To ne lii na nju.
Znam da je napeta, gospoo uen, znam da nije ni naroito stabilna, ali
ona je ipak jedna izuzetna osoba, i imam oseaj da je mnogo jaa nego to
mislite.
Naravno, to je samo vae miljenje, ali nadajmo se da ste u pravu.
Isto tako, a ovo e vas zanimati, pogreili ste kada je u pitanju njeno
iskustvo s mukarcima.
Vidi, vidi. A gde je stekla to iskustvo?
Ve sam vam dovoljno rekao. Ako elite to da saznate, moraete da pitate
Sesil. Na kraju krajeva, nisam ja pijun.
Ba sam netaktina. Sasvim ste u pravu. Oprostite to sam vas pitala.
Ono to hou da kaem jeste da Sesil raste, i moda je dolo vreme da je
pustite od sebe. Ne morate vie toliko da brinete o njoj.
Za tu devojku je nemogue ne brinuti se. To mi je posao, Adame. Da
brinem za Sesil. Brinem se za nju itavog ivota.
[Posle rei ivot dolazi do prekida u Vokerovom rukopisu i ovaj se
razgovor naglo zavrava. Sve do tog trenutka beleke su bile kontinuirane,
neprekinuti mar gusto zapakovanih pasusa proreda jedan, ali sada je tu
praznina koja zauzima etvrtinu strane, i kada se posle tog belog
pravougaonika tekst nastavi, ton pisanja je drugaiji. Nije ostalo previe
toga da se ispria (sada smo na 28. strani, to znai da su do kraja jo samo
tri strane), no Voker naputa pedantan pristup beleenja deavanja korak po
korak i poinje ubrzano da sumira poslednje dogaaje svoje pripovesti.
Mogu samo da pretpostavim da je usred opisa razgovora s Elen prestao da
pie na jedan dan, i da mu se narednog jutra, kad se probudio (ako je uopte
i spavao), stanje znatno pogoralo. Setite se, bili su to poslednji dani
njegovog ivota, i mora da je bio sasvim malaksao, suvie naet i slab da bi
mogao da nastavi kao ranije. ak i pre toga, tokom tih dvadeset i osam
strana, primetio sam lagano ali neminovno opadanje snage, gubitak panje
za detalj, ali sada je ve bio do te mere iscrpljen da je zapisao samo ono
najosnovnije. Jesen je zapoeo prilino opirnim opisom Hotela de Sud,
pominje ta Born ima na sebi prilikom prvog susreta u kafeu, ali, malopomalo, opisi prestaju da se odnose na fiziki svet i poinju da imaju veze

s njegovim unutranjim stanjem. Prestaje da govori o odei (Margo, Sesil,

Elen - ni rei o tome kako su obuene), a tek tamo gde smatra da je to od
sutinske vanosti, potrudi se da da opis okoline (nekoliko reenica o
atmosferi u Vaanandu, nekoliko reenica o stanu uenovih), ali pria se
najveim delom sastoji od misli i dijaloga, od toga o emu ljudi razmiljaju
i ta govore. Meutim, na poslednje tri strane, kolaps je gotovo konaan.]
E. i V. za kuhinjskim stolom. Kafa, buter i hleb, bokal jogurta. Nije ostalo
mnogo toga da se kae o S. Pre nego to bude prekasno, mora pokrenuti
razgovor s E. u drugom pravcu, podstai je da progovori o svom muu, i o
Bornu. Mora proveriti da li su injenice tane pre nego to zae dublje.
Born mu je proteklog prolea pomenuo taj brak, o razvodu je uo od M. S.
nije rekla nita to je bilo suprotno njegovim saznanjima, ali E. tek treba da
pone razgovor o ovome. Kako nastaviti? Poinje tako to pomene Rudolfa,
opie joj njihov susret u Njujorku u aprilu, nikada i ne nagovesti da su bilo
ta drugo do dobri prijatelji, zatim ispria o Bornovom povratku u Pariz u
maju i o tome kako je bio uzbuen kad ga je obavestio da e se njome
oeniti. Da li je to istina? E. klimne glavom. Da, istina je. A onda kae
kako je to najbolnija odluka koju je ikada morala da donese. U naletu, u
jednom dahu, ispriala mu je sve o svom muu, o saobraajnoj nesrei u
Pirinejima, o otroj krivini i sletanju niz liticu, o bolnici, o mukama
prethodnih est i po godina, oaju koji je obuzeo S. - najpre nalet rei,
potom nalet plaa. V. gotovo da vie nema smelosti da nastavi. Suze
prestaju. Njoj je neprijatno, izvinjava se. Vrlo je udno to to mu se
poverila, kae, njemu, mladiu iz Njujorka, jedva neto starijem od njene
erke, nekome koga jedva da poznaje. Ali Rudolf ima veoma visoko
miljenje o vama, a bili ste i vrlo ljubazni sa S. - moda je to razlog.
Spreman je da odustane od itave stvari. Zaepi i ostavi sirotu enu na
miru, govori sebi, ostavi sirotu enu na miru. Ali, on to ne moe. Njegov
gnev je jednostavno prevelik i on skae s ruba provalije i poinje da govori
o Sedriku Vilijamsu i Riversajd drajvu - ali zbog toga, mrzi svaku re koju
izgovori, ali ne moe da prestane. E. ga slua utke, zapanjeno. Rei su mu
otre kao sekira, i on joj njima odseca glavu, ubija je.
Nema sumnje u to da mu je poverovala. Vidi to po nainu na koji ga

posmatra i zna da on govori istinu. Unitava joj ivot, i ne ostaje joj nita
drugo nego da se brani. Kako se usuujete da iznesete tako uasne optube
- bez dokaza, bez iega to bi potkrepilo vau priu?
Bio sam tamo. Dokaz je u mojim oima, u onome to sam video.
Ali ona to nee da prihvati. Rudoif je uvaeni profesor, intelektualac,
ovek koji potie iz jedne od najuglednijih porodica i tome slino. On je
njen prijatelj, izbavio ju je iz dugogodinje bede, niko mu nije ravan.
Kameno lice. Nema vie suza, nema vie samosaaljenja. Razjarena je jer
je sigurna u ispravnost svog miljenja.
V. ustaje da poe. Rekao je sve to je imao. Samo jo ovo, pred sam
izlazak iz stana: Mislio sam da mi je dunost da vam sve ovo ispriam.
Zastanite za trenutak. Kada budete razmislili shvatiete da nemam ba
nikakvog razloga da vas laem. elim da vi i Sesil budete srene - to je sve
- a mislim da ete napraviti uasnu greku. Ako mi ne verujete, onda uinite
sebi uslugu i pitajte Rudolfa zato nosi skakavac u depu.
Nedelja ujutro. Neko kuca na vrata. Krmeljivi, neobrijani Moris koji se
jo uvek oporavlja od subotnje pijanke. Telefonski poziv za vas, jeune
homme.
V. silazi u prizemlje, do pulta recepcije, i podie slualicu. Bornov glas
mu kae: ujem da si o meni ispriao neke loe stvari, Vokeru. Mislio sam
da smo imali dogovor, a ti si se sada predomislio i zabio mi no u lea. Kao
pravi Jevrejin. Kao pravi smrdljivi Jevrejin, to i jesi, s lanim
anglosaksonskim imenom i tim prljavim malim ustima. Postoji zakon koji
kanjava takve stvari, zna. Kleveta, uvreda lika, irenje lai o ljudima.
Zato ne ode kui? Spakuj se i idi iz Pariza. Napusti program i gubi se.
Ako bude ostao, zaalie, to ti obeavam. Rasturiu te tako da do kraja
ivota nee biti u stanju da se sastavi.
Ponedeljak popodne. Stoji ispred liceja Fenelon, eka da Sesil izae iz
zgrade. Kad se konano pojavi, u grupi uenika, pogleda ga pravo u oi i
okree glavu. Polazi prema ulici Sent-Andre dez Ar. V. pouri da je
sustigne. Hvata je za lakat, ali ona se oslobodi. Ponovo je uhvati i primora
da stane. ta nije u redu? pita je. Zbog ega nee da razgovara sa mnom?

Kako si mogao? odgovori mu ona, otrim, kretavim glasom.

Neu da te vidim, nikada vie.
Jo jednom pokua da je urazumi.
Ona poinje da plae. Zatim ga pljune u lice i ode.
Ponedeljak no. Ogromna kurva koja vae vaku na ulici San-Deni.
Njegovo prvo iskustvo s prostitutkom. Soba se osea na insekticid, znoj i
povraanje.
Utorak. itav dan provodi hodajui Parizom. Vidi svetenika koji igra
kriket s grupom kolske dece u parku Luksemburg. Daje deset franaka
kloaru u ulici Mon. Pozno septembarsko nebo tamni oko njega, prelazei
iz metalno-plave u nepropustljivu nijansu indiga. Ostao je bez ideja.
Utorak no. U tri ujutro, ispred sobe galama. vrsto spava, iscrpljen
maratonskom etnjom po gradu. Neko kuca. Ne, ne neko. Vie njih. Armija
pesnica udara na vrata.
Dvojica policajaca u uniformi, mladi francuski andarmi s pitoljima u
opasaima i pendrecima u rukama. Jedan stariji mukarac u poslovnom
odelu. Zbunjeni Moris proviruje iza njih. Pitaju ga da li je on Adam Voker Vo-ker. Trae njegove isprave, odnosno njegov ameriki paso, a kad ga
prui jednom od andarma, onaj mu ga vie ne vraa. Zatim onaj stariji
naloi drugom andarmu da pretrai sobu. Ovaj otvara poslednju fioku i iz
nje vadi etvrtasti paket umotan u aluminijumsku foliju. Mlai ga dodaje
starijem, koji poinje da ga razmotava. Hai, kae on. Dobra dva i po
kilograma, moda tri.
Suptilna ironija Bornove osvete. Momak koji nikad nije probao drogu
optuen je za posedovanje droge.
Odvode ga. Na zadnjem seditu auta V. kae starijem oveku da je nevin,
da mu je droga podmetnuta dok je bio odsutan. ovek mu kae da zaepi.
Uvode ga u zgradu, odvode u jednu prostoriju i zakljuavaju vrata. Nema
predstavu o tome gde se nalazi. Jedino to zna jeste da sedi u maloj,
praznoj sobi negde u Parizu i da ima lisice na rukama. Da li je uhapen?
Nije siguran. Niko mu nije rekao ni re.

Sedi tako skoro sedam sati. U deset i trideset odvode ga iz zgrade i

dovoze do Palate pravde. Skidaju mu lisice. Uvode ga u jednu kancelariju u
kojoj razgovara s osobom koja tvrdi da je juge dinstruction. Moda ovek
i jeste to za ta se izdaje, ali Voker misli da ipak nije. Sve je vie ubeen
da se nalazi usred farse koju reira Rudolf Born i da su svi mukarci i ene
glumci samo.
Istrani sudija, pod uslovom da je to i bio, kae V. da je on mladi koji
ima mnogo sree. Posedovanje tako velike koliine ilegalne supstance je u
Francuskoj ozbiljan zloin, za koji sledi dugogodinja zatvorska kazna. Na
njegovu sreu, osoba od velikog uticaja u vladajuim krugovima
intervenisala je u njegovo ime traei milost jer optueni nikada ranije nije
nainio bilo kakav prestup. Ministarstvo pravde zbog toga hoe da se
nagodi s V. Odbacie optube ako pristane na deportaciju. Nikada mu vie
nee biti dozvoljeno da ue u Francusku, ali e zato biti slobodan ovek u
svojoj zemlji.
Juge dinstruction otvara gornju fioku svog stola, vadi V-ov paso (koji
dri u uzdignutoj desnoj ruci) i avionsku kartu (koju dri u levoj). Ovo je
jedinstvena ponuda. Uzmi ili ostavi.
V. uzima.
Dobro, kae ovek. Mudra odluka. Avion kree popodne u tri. Imaete
dovoljno vremena da se vratite u hotel i spakujete se. Ii ete u pratnji
jednog slubenika, naravno, ali im avion napusti teritoriju Francuske,
itava ova afera bie zavrena. Iskreno se nadamo da vas nikada vie
neemo videti. Srean vam put, gospodine Voker.
I tako se zavrava V-ov kratki boravak u zemlji Gala - izbaen, ponien,
prognan za ceo ivot.
Nikada se vie nee tamo vratiti, i nikada nee videti nikoga od njih.
Zbogom, Margo. Zbogom, Sesil. Zbogom, Elen.
etrdeset godina kasnije one su tek duhovi.
Svi oni su sada duhovi, a V. e uskoro hodati meu njima.

IV

Dok sam bio u avionu koji je leteo iz San Franciska u Njujork, prebirao
sam po seanju da bih se setio trenutka kada sam prvi put ugledao Vokera
u jesen te 1967. Nita nisam znao o njegovom odlasku na studije u Pariz,
ali ubrzo poto je poeo semestar, ve prilikom prvog sastanka ureivakog
odbora asopisa Kolumbija rivju (obojica smo bili u tom odboru), primetio
sam da Adam nije tu. ta je s Vokerom? pitao sam nekoga. Tada sam
saznao da je u Evropi, da se prijavio za program jednogodinjih studija u
inostranstvu. Nedugo posle toga (nedelju dana? deset dana?), on se
iznenada pojavio. Sa spiska kurseva odabrao sam seminar poezije
esnaestog i sedamnaestog veka (Vajat, Sari, Rali, Grevil, Herbert, Don)
kod Edvarda Tajlera, istog onog Edvarda Tajlera koji je tokom prolea
drao kurs iz Miltona. Voker i ja smo zajedno pohaali te asove, i obojica
smo drali da je Edvard Tajler najbolji profesor na Katedri za engleski.
Kako je seminar prvenstveno bio namenjen diplomcima, smatrao sam se
srenikom jer sam primljen kao student tree godine, i seam se da sam se
raspadao od posla kod lukavog, ironinog, utljivog, ak i sjajnog Tajlera, u
elji da zasluim potovanje te zahtevne i divljenja vredne osobe. Seminar
se odravao dva puta nedeljno po sat i po i, na treem ili etvrtom sastanku,
bez ikakvog objanjenja, meu nama se neoekivano pojavio Voker, kao
trinaesti, na kursu koji je formalno bio ogranien na dvanaest studenata.
Razgovarali smo u holu posle toga, ali Adam je delovao nekako rasejano,
nije bio rad da objasni kako se to odjednom ponovo obreo u Njujorku (sada
mi je jasno zato). Spomenuo je da se razoarao programom u Parizu, da
kursevi koje je imao pravo da slua nisu bili dovoljno interesantni (sama
gramatika, nita od knjievnosti), i umesto da protrai godinu na najniim
granama francuske obrazovne birokratije, reio je da se vrati. To to je
napustio program bez upozorenja izazvalo je manju buru, ali Kolumbija se
ponela neuobiajeno ljubazno, smatrao je, pa iako je nastava ve poela,
sve njegove dileme reene su u jednom poduem razgovoru s dekanom.
Vratili su mu status redovnog studenta koji uredno polae ispite - to je

znailo da ne mora da se brine o regrutaciji, barem sledea etiri semestra.

Jedini problem je bio taj to nije imao gde da stanuje. Stari stan je u julu i
avgustu delio sa svojom sestrom, ali kada je otiao na godinu dana, koliko
je mislio da e ostati, ona je nala drugog sustanara, i tako je on ostao bez
krova nad glavom. Zapravo, rekao je bacivi pogled na sat, urio je na
sastanak, za dvadeset minuta treba da pogleda jednu garsonjeru koja je
upravo putena u ponudu, u 109. ulici, pa je morao da ide. Vidimo se
kasnije, rekao je, i pojurio ka stepenitu.
Znao sam da Adam ima sestru, ali sada sam prvi put uo da je u Njujorku
- da stanuje na Morningsajd hajtsu, i da je na postdiplomskim studijama iz
engleskog na Kolumbiji. Dve nedelje kasnije, ugledao sam je na kampusu
prvi put. Prolazila je pored Rodenove statue mislioca na putu prema
Filozofskom fakultetu i, upravo zbog te skoro neverovatne slinosti sa
bratom, bio sam siguran da je devojka koja je proleprala kraj mene
Vokerova sestra. Ve sam pomenuo koliko je lepa bila, ali to ipak ne
odraava snagu utiska koji je ostavila na mene. Gvin je bila zanosno lepa,
blistavo bie, oluja u srcu svakog mukarca koji ju je ugledao, i taj tren,
kad sam je spazio prvi put, spada u red najsjajnijih trenutaka u mom ivotu.
Poeleo sam je - od prve sekunde sam je eleo - i, sa strastvenom
tvrdoglavou ludog sanjara, krenuo za njom.
Nita se nije desilo. Uspeo sam da je upoznam, nekoliko puta smo se
nali na kafl, pozvao sam je u bioskop (odbila me je), pozvao sam je na
koncert (odbila me je), a onda smo se, sluajno, jednom prilikom zatekli na
nekoj mnogoljudnoj kineskoj veeri, pa smo pola sata diskutovali o poeziji
Emili Dikinson. Ubrzo posle toga, ubedio sam je da poe sa mnom u etnju
po parku Riversajd, pokuao da je poljubim, i bio odgurnut. Nemoj, Dime,
rekla je. Ve sam u vezi, ne mogu to.
I to je bio kraj. Nekoliko zamaha palicom, nesporazum kod jednog
bacanja, i igra se zavrila. Svet se raspao, pa se ponovo sastavio, i ja sam
nastavio da bauljam dalje. Na moju veliku sreu ja sam, evo, ve trideset
godina, sa istom enom. Svoj ivot bez nje ne mogu ni da zamislim, a ipak,
svaki put kad mi Gvin doe u misli, kunem se, jo uvek osetim mali gr.
Ona je bila ta nemogua, ta nedostina, ona koja nikada nije tu - duh iz
zemlje Neostvarenih mogunosti.

Nevidljiva Amerika nalazila se dole, u mraku ispod mene. Dok sam sedeo
na letu od San Franciska do Njujorka i priseao se loih, starih dana iz
1967, shvatio sam da u odmah sutra morati da joj uputim pismo s izrazima
sauea.
Ispostavilo se da se Gvin ve javila. Kad sam prekoraio prag svoje kue
u Bruklinu, supruga me je doekala toplim, brinim zagrljajem (pozvao sam
je iz San Franciska, znala je da je Adam umro), a zatim mi je rekla da je u
toku dana izvesna Gvin Tedesko ostavila poruku za mene.
Je li to ona Gvin? pitala je.
Pozvao sam je u deset sledeeg jutra. Hteo sam da joj napiem pismo, da
svoja oseanja stavim na papir, da joj pruim neto vie od praznih fraza
koje u takvim vremenima razmenjujemo, ali njena poruka imala je prizvuk
hitnosti. Morala je da razgovara sa mnom o neemu vrlo vanom, i tako sam
je pozvao telefonom, a pismo nikad nisam napisao.
Glas joj je bio isti, potpuno isti kao onaj koji me je opinio pre etrdeset
godina. Kristalne artikulacije, zvonke ozbiljnosti, s jedva primetnim tragom
srednjoatlantskog akcenta njenog detinjstva. Glas jeste bio isti, ali Gvin nije
i, kako je razgovor odmicao, poeo sam u sebi da projektujem razliite
slike pitajui se kroz kakve je promene tokom vremena prolo njeno
prelepo lice -dobre ili loe. Sada je imala ezdeset i jednu godinu, i meni je
iznenada sinulo kako zapravo i ne elim opet da je vidim. Mogao bih
doiveti razoaranje, a nisam eleo da se moja maglovita seanja na
prolost raspre pred neumitnim injenicama sadanjosti.
Razmenili smo uobiajene fraze, nekoliko minuta smo popriali o Adamu
i njegovoj smrti, o tome koliko joj je teko da prihvati ono to se desilo, o
nemilosrdnim udarcima koje nam ivot zadaje. Zatim smo se malo uhvatili
prolosti, razgovarali smo o svojim brakovima, svojoj deci, i o poslu. Bio je
to ugodan, oputen razgovor bez naroite organizacije i cilja, prijateljski
intoniran, ak toliko da sam smogao hrabrosti da je pitam da li se sea onog
dana u parku Riversajd kad sam pokuao da je poljubim. Naravno da se
sea, kae ona i nasmeje se prvi put, ali kako je mogla da zna da e mravi
student Dim narasti i postati Dejms Friman? Nikada nisam narastao,
rekao sam. I dalje sam samo Dim. Nisam vie mrav, ali i dalje, samo

Dim.
Da, naa pria je zvuala vrlo prijateljski, i bez obzira na to to smo
izgubili jedno drugo iz vida pre vie decenija, zbog Gvininih rei inilo se
kao da je prolo tek malo ili nimalo vremena, da se dekade svode tek na
mesec ili dva. Prisnost njenog tona uljuljkala me je u nekoj vrsti opijene
otvorenosti i, zbog toga to nisam bio u pripravnosti, kada je konano
spomenula posao koji ima sa mnom, odnosno, kad je najzad objasnila zato
me je bila pozvala, napravio sam strahovit gaf. Rekao sam joj istinu kad je
trebalo da laem.
Adam mi je poslao i-mejl, kazala je, dugaak i-mejl napisan nekoliko
dana pre nego to e... samo nekoliko dana pre samog kraja. Bilo je to
prelepo pismo, oprotajno pismo, to tek sada shvatam, i u jednom od
pasusa pri kraju spominje da je pisao neto, nekakvu knjigu, i da, ako
budem elela da je proitam, treba da se obratim tebi. Ali tek posle njegove
smrti. Uporno je insistirao na tome. Samo kad ja umrem. Takoe me je
upozorio da bi rukopis mogao veoma da me uznemiri. Unapred se izvinio
zbog toga, zamolio me je da mu oprostim ako me knjiga na bilo koji nain
bude povredila, a onda je rekao, ne, ne treba da je proitam, treba sve to da
zaboravim. Bila sam sasvim zbunjena. Ve u sledeoj reenici ponovo je
promenio miljenje i opet mi kazao da mogu da je proitam ako elim, da
imam prava da je vidim, i da, ako hou da je vidim, treba da se obratim tebi
poto ima jedinu kopiju. Taj deo nisam shvatila. Ako je pisao na
kompjuteru, zar je nije sauvao na hard disku?
Kazao je Rebeki da je obrie, objasnio sam. Sada je u kompjuteru vie
nema, a jedina kopija je ona koju je odtampao i poslao meni.
Znai, knjiga zaista postoji.
Tako nekako. Planirao je da je sastavi iz tri poglavlja. Prva dva su u
prilino dobrom stanju, ali tree nije uspeo da zavri. Postoje samo neke
beleke, na brzinu zapisana skica.
Da li je eleo da mu pomogne da to objavi?
Nikada nismo razgovarali o objavljivanju, barem ne direktno. Jedino to
je od mene traio bilo je da rukopis proitam, i da zatim odluim o njegovoj
daljoj sudbini.
Jesi li odluio?

Ne. Iskren da budem, nisam ni razmiljao o tome. Sve dok ti sada nisi
spomenula objavljivanje, ta ideja mi nije padala na pamet.
Ipak bi trebalo da bacim pogled, zar ne?
Nisam siguran. Ti e odluiti, Gvin. Ako hoe da je proita, iskopirau
je i koliko danas poslati Fedeksom na tvoju adresu.
Hoe li me uznemiriti?
Verovatno.
Verovatno?
Ne svi delovi, ali jedna ili dve stvari svakako.
Jedna ili dve stvari, o boe.
Ne brini. Od ovog trenutka, odluka o tome je u tvojim rukama. Nijedna
re iz Adamove knjige nee biti objavljena bez tvoje dozvole.
Poalji mi je, Dime. Poalji je danas. Velika sam devojka, sad umem da
progutam gorku pilulu.
Kako bi samo jednostavno bilo da sam sakrio svoje tragove i negirao
postojanje knjige, ili da sam joj rekao kako sam je negde izgubio, mogao
sam ak i tvrditi da je Adam obeao da e mi je poslati, ali da to nikad nije
uinio. Bio sam sasvim nespreman za tu temu, nedovoljno brz da smislim
neku la. to je jo gore, rekao sam Gvin da rukopis ima tri poglavlja.
Samo drugo ima potencijal da je povredi (uz nekoliko opaski u treem, koje
sam lako mogao precrtati), i da sam rekao kako je Adam napisao samo dva
poglavlja, Prolee i Jesen, potedeo bih je odlaska u stan u Zapadnoj 107.
ulici, da ne proivljava opet dogaaje tog leta. No, ona je sada oekivala tri
poglavlja, i ako bih joj poslao samo dva, ubrzo bi me pozvala zbog stranica
koje nedostaju. I tako sam fotokopirao sve - Prolee, Leto, kao i beleke za
Jesen - i sve to, istog popodneva, poslao na njenu adresu u Bostonu. elela
je da proita knjigu svog brata, a ja sam posedovao jedini primerak.
Pozvala me je dva dana kasnije. Ne znam ta sam oekivao, no bio sam
gotovo siguran da e je preplaviti neke vrlo snane emocije - ljutnja, suze,
pretnje, stid zbog otkrivene tajne - ali Gvin je bila neprirodno smirena, vie
otupela nego uvreena, ini mi se, kao da ju je knjiga bacila u stanje
neverice i zbunjenosti.
Ne shvatam, rekla je, uglavnom je sve istinito, sve je opisano tano kako

se desilo, a onda, tu su sve te stvari koje je izmislio. Nema nikakvog

smisla.
Koje stvari? pitao sam, iako sam dobro znao na ta je mislila.
Dime, ja sam volela svog brata. Kad sam bila mlada, niko mi nije bio
bliskiji od njega. Ali ja nikada nisam spavala s njim. Nije bilo nikakvog
velikog eksperimenta kad smo bili deca. Incestuozna veza iz leta 1967.
nikada nije postojala. Jeste, iveli smo dva meseca u istom stanu, ali imali
smo svako svoju sobu i nije tu bilo nikakvog seksa. Ovo to je Adam
napisao je ista izmiljotina.
Verovatno nije u redu to ovo pitam, ali zbog ega je onda sve to
napisao? Pogotovo ako su drugi delovi prie istiniti.
Ne znam ja da li su oni istiniti. Barem ne mogu da potvrdim da su istiniti.
Ali poklapaju se s onim to mi je Adam ispriao tada, pre etrdeset godina.
Nikad nisam srela ni Borna, ni Margo, ni Sesil, ni Elen. Nisam tog prolea
bila s Adamom u Njujorku, nisam bila s njim u Parizu te jeseni da bih znala
sve to se dogaalo. Ali on meni jeste govorio o tim ljudima, i to to mi je
priao o njima, poklapa se s ovim to se nalazi u rukopisu.
Tim pre je udno to je izmislio sve ovo o tebi.
Znam da mi ne veruje. Misli da pokuavam da se zatitim, da ne elim
da priznam da se izmeu nas sve to desilo. Garantujem ti da nije. Poslednja
dvadeset etiri sata samo o tome razmiljam i jedino to mi pada na pamet
jeste da su te stranice fantazija oveka na samrti, san o onome to je eleo
da se dogodi, a to se nikada nije dogodilo.
eleo?
Da, eleo. Neu da tvrdim da ta oseanja nisu postojala u vazduhu, ali
meni ni najmanje nije bilo stalo da ih ostvarim. Adam je bio toliko vezan za
mene, Dime. Bila je to nezdrava vezanost i tog leta dok smo stanovali
zajedno, poeo je da mi govori kako sam ga zauvek upropastila za druge
ene, da jedino mene moe voleti i da bi se, da nismo brat i sestra, oenio
mnome iste sekunde. Rekao je to kao u ali, ali meni se nije ni najmanje
dopalo. Iskrena da budem, laknulo mi je kad je otiao u Pariz.
Zanimljivo.
A zatim se, kao to oboje znamo, posle manje od mesec dana, vratio izbaen, osramoen, kako mi je tada govorio. Ja sam tada ve delila stan s

nekim i Adam je morao da potrai drugi. I dalje smo bili prijatelji, najbolji
prijatelji, ali ja sam poela pomalo da se udaljavam od njega, da se
povlaim, za njegovo dobro. Ti si se s njim esto viao tokom poslednje
dve godine studija, i koliko puta si ga sreo sa mnom u to vreme?
Pokuavam da se setim... Ne mnogo. Moda svega nekoliko.
Nemam vie ta da dodam.
I ta e sad biti s knjigom? Staviemo je u ladicu i zaboraviti da postoji?
Ne po svaku cenu. U obliku u kom je sada, ona nije za objavljivanje. Nije
re samo o tome da je neistinita - barem delom neistinita - ve, ako bi se
desilo da te stranice s laima izau u javnost, upropastile bi i ojadile jako
mnogo ljudi. Dime, ja sam udata ena. Imam dve erke i troje unuka, na
desetine roaka, stotine prijatelja, bratovu pastorku koju veoma volim. Bio
bi zloin objaviti rukopis ovakav kakav je sada. Slae se?
Da, da. Ja ti se svakako neu usprotiviti.
S druge strane, knjiga me je duboko dotakla. Uspela je da mi vrati brata
na nain na koji nisam oekivala, koji me je u potpunosti iznenadio, i ako
bismo mogli da je pretvorimo u neto to bi moglo da se objavi, takav
projekat bih rado odobrila.
Malo sam zbunjen. Kako da neto to nije za objavljivanje pretvori u
neto to jeste?
Tu ti ulazi u igru. Ako nisi zainteresovan da mi pomogne, sve emo
obustaviti i nikad vie to neemo spominjati. Ali, ako eli da pomogne,
evo ta predlaem: da uzme beleke za trei deo i dovede ih u pristojno
stanje. Tebi to ne bi trebalo da bude previe teko. Ja sama to nikada ne
bih bila u stanju da uradim, ti e znati kako da ga savlada. Zatim, ono
najvanije, da proe kroz itav rukopis i promeni sva imena. Sea se
onog TV serijala iz pedesetih? Imena su promenjena da bi se zatitili
nevini. Promeni imena ljudi i mesta, po elji doda ili oduzme koliko je
potrebno, i objavi knjigu pod sopstvenim imenom.
Ali to onda vie nee biti Adamova knjiga. Nekako, nije poteno. Kao da
sam ukrao... to bi bio neki vrlo udan vid plagiranja.
Ne ako da ispravan okvir. Ako zahvali Adamu na delovima koje je on
napisao - pravom Adamu pod lanim imenom koje e izmisliti za njega - u
tom sluaju to nee biti kraa, ve odavanje poasti.

Ali, niko nee znati da je to Adam.

Zar je to bitno? Znaemo ti i ja, a to se mene tie, jedino smo mi i vani.
Zaboravlja moju enu.
Ti joj veruje, zar ne?
Naravno da joj verujem.
Onda emo znati nas troje.
Nisam siguran, Gvin. Morau da razmislim. Daj mi malo vremena, u
redu?
Koliko god ti je potrebno. Nema urbe.
Pria koju je ispriala bila je uverljiva, sasvim verodostojna, oseao sam
to, a zbog nje sam eleo i da verujem da je takva. Ipak, nisam mogao,
barem ne u potpunosti, ne bez snane sumnje da je tekst Leta proivljeno
iskustvo, a ne tek neki lascivni san bolesnog oveka, oveka na umoru. Da
bih zadovoljio svoju znatielju, napravio sam pauzu od romana na kome
sam radio i otiao na Kolumbijin kampus, gde sam, od administratora
Fakulteta za meunarodne poslove, saznao da je Rudolf Born bio angaovan
kao gostujui profesor u toku kolske 1966-67. godine, a zatim, posle sesije
u sobi s mikrofilmovima Batlerove biblioteke, istog onog Zamka zevanja u
kome je Voker radio tog leta, otkrio sam i to da je telo
osamnaestogodinjeg Sedrika Vilijamsa pronaeno jednog majskog jutra u
parku Riversajd, s vie od deset ubodnih rana u predelu grudnog koa i
gornjeg dela tela. Te druge stvari, kako ih je Gvin nazvala, tano su
navedene u Vokerovom rukopisu, i ako su te druge stvari istinite, zato bi
se muio da izmisli neto to nije istina, zato bi osudio sebe na prokletstvo
tog veoma detaljnog, samooptuujueg prikaza incestuozne ljubavi?
Mogue je da je njen opis ta dva letnja meseca 1967. taan, ali isto tako je
mogue i da me je lagala. I, ako je lagala, ko bi mogao da je optui za to to
ne eli da istina izae na videlo? Svako bi u njenoj situaciji uinio isto, svi
bi lagali, la bi bila jedina opcija. Dok sam se vraao u Bruklin podzemnom
eleznicom, reio sam da sve to nije moja stvar. To je bilo vano njoj, ne
meni.
Prolo je nekoliko meseci u toku kojih jedva da sam i pomislio na ponudu
koju mi je Gvin dala. Punom parom sam radio na svojoj knjizi, uao sam u

poslednju fazu romana koji mi je ve progutao nekoliko godina ivota, pa

su Voker i njegova sestra poeli da blede, da se tope, postali su dve
nerazaznatljive figure na dalekom horizontu moje svesti. Kad god bih
pomislio na Adamovu knjigu, bio sam prilino siguran u to da ne elim da
se bavim njom, da je ta epizoda okonana. A onda su se desile dve stvari
zbog kojih sam promenio miljenje. Doao sam do kraja svoje knjige, to je
znailo da sam imao vremena da se posvetim drugim stvarima, i doao sam
do nekih novih informacija u vezi s Vokerovom priom, do koda, zapravo,
poslednjeg kratkog poglavlja koje je, inilo mi se, celom projektu dalo novi
smisao -a s tim smislom i povod za poetak.
Ve sam objasnio na koji nain sam uspeo da preradim Vokerove beleke
za Jesen. to se imena tie, ona su izmiljena na osnovu uputstava od Gvin,
tako da italac moe biti siguran da Adam Voker nije Adam Voker, a Gvin
Voker Tedesko nije Gvin Voker Tedesko. Margo ufroj nije Margo ufroj.
Elen i Sesil uen nisu Elen i Sesil uen. Sedrik Vilijams nije Sedrik
Vilijams. Sandra Vilijams nije Sandra Vilijams, a njena erka, Rebeka, nije
Rebeka. ak ni Born nije Born. Njegovo pravo ime slino je jednom
drugom provansalskom pesniku, i bio sam toliko slobodan da zamenim neVokerov prevod tog drugog pesnika svojim prevodom, to znai da opaske
o Danteovom Paklu s prve strane nisu iz ne-Vokerovog originalnog
rukopisa. I na kraju, verovatno i ne moram da naglasim, ja se ne zovem
Dim.
Vestfild u Nju Derziju nije Vestfild u Nju Derziju. Jezero Eho nije
jezero Eho. Oukland u Kaliforniji nije Oukland u Kaliforniji. Boston nije
Boston, pa iako ne-Gvin radi u izdavatvu, nije direktorka univerzitetske
izdavake kue. Njujork nije Njujork, Univerzitet Kolumbija nije
Univerzitet Kolumbija, ali Pariz je Pariz. Samo je Pariz stvaran. Uspeo sam
da takav ostane zbog toga to je Hotel du Sud nestao pre mnogo godina, a
svi pisani dokazi o ne-Vokerovom boravku tamo, tokom 1967, odavno su
nestali.
Zavrio sam svoj roman krajem prolog leta (2007). Ubrzo posle toga,
supruga i ja poeli smo da planiramo putovanje u Pariz (svadba njene
sestriine koja se udavala za Francuza bila je zakazana za oktobar), i ti

razgovori o Parizu naveli su me da ponovo razmiljam o Vokeru. Pitao sam

se da li bih mogao da pronaem neke od glumaca u neuspeloj tragediji
osvete koju je pokrenuo pre etrdeset godina, i ako mi to poe za rukom, da
li bi neko od njih bio voljan da razgovara sa mnom. Posebno me je zanimao
Born, ili bilo bi mi isto tako drago da sednem s bilo kim od njih, pod
uslovom da uspem da ih naem - Margo, Elen, ili Sesil. S prvo troje nisam
imao sree, ali kada sam na internetu potraio Sesil uen, na ekranu se
pojavio ogroman broj informacija. Poto sam je upoznao kao
osamnaestogodinjakinju iz Vokerovog rukopisa, nisam se iznenadio kada
sam saznao da je postala teoretiar knjievnosti. Predavala je na
univerzitetima u Lionu i Parizu, a u poslednjih deset godina prela je u
NCNI (Nacionalni centar za nauna istraivanja), kao deo malog tima koji
istrauje rukopise francuskih pisaca iz osamnaestog i devetnaestog veka.
Njena specijalnost je Balzak, o kome je objavila dve knjige, ali pominju se i
brojni drugi lanci i radovi, itav katalog dela koji je obuhvatao tri
decenije. Bravo za nju, pomislio sam. A i za mene, takoe, poto sam sada
bio u prilici da joj piem.
Razmenili smo dva kratka pisma. U svom, ja sam se predstavio kao
Vokerov prijatelj, obavestio sam je da je Adam nedavno umro, i pitao je da
li bi bilo mogue da se sastanemo tokom moje posete Parizu. Bio sam
kratak i precizan, bez ikakvih pitanja o braku njene majke i Borna, bez
pominjanja Vokerovih beleaka za Jesen, jednostavno sam je zamolio da se
vidimo u oktobru. Vrlo brzo mi je poslala odgovor. U mom prevodu s
francuskog, on glasi ovako:
Skrhana sam saznanjem o Adamovoj smrti. Znala sam ga jedno kratko
vreme, kao mlada devojka, ali ga nikada nisam zaboravila. On je bio
prva ljubav u mom ivotu, a onda sam uradila neto veoma loe, neto
toliko okrutno i neoprostivo da me jo uvek pee savest zbog toga. Kad
se vratio u Njujork, poslala sam mu pismo u kome sam mu se izvinila,
ali ono se vratilo s naznakom da je primalac nepoznat.
Da, biu srena da se vidimo kad doete u Pariz sledeeg meseca. Ali,
molim vas, moram da vas upozorim: ja sam luckasta starica i ponekad
mi emocije izmaknu kontroli. Ako budemo razgovarali o Adamu (to,

pretpostavljam, hoemo) postoji lepa ansa da ponem da plaem.

Nemojte to primiti lino.
Pedeset osam godina nije starost, naravno, a gajio sam i izvesne sumnje
da se bilo ta u vezi sa Sesil uen moe opisati kao luckasto. Izgleda da je
njen oseaj za humor i dalje nenaet i, koliko god da je uspena u svom
malom svetu naunih istraivanja, svakako shvata neobinost ivota koji je
izabrala: izolovana u sobicima biblioteka i podzemnih arhiva, nadneta nad
rukopisima umrlih ljudi; karijera provedena u gluvom carstvu pranjave
hartije. U post skriptumu pisma otkrila je i s kakvom podrugljivou gleda
na svoj posao. Prepoznala je moje ime, rekla je i, ako sam ja Dejms
Friman koji ona misli da jesam, pitala se da li bih bio voljan da uestvujem
u anketi o metodama rada savremenih pisaca koju ona i njen tim sprovode.
Kompjuter ili pisaa maina, olovka ili nalivpero, sveska ili slobodni
listovi, koliko verzija pre zavrne. Da, znam, dodala je, ba dosadno. Ali to
je na posao u NCNI: od svega napraviti najveu moguu dosadu.
U pismu je bilo samopodrugljivosti, ali i patnje, i bio sam iznenaen
koliko se ivo seala Vokera. Njihovo poznanstvo trajalo je tek nekoliko
nedelja, u onim davnim danima njene mladosti, no ono je ipak dovelo do
neega to e promeniti nain na koji je posmatrala sebe, to e je, tada prvi
put, gurnuti u direktan sukob sa dubinama sopstvenog srca. Nikada ga
nisam zaboravila. On je bio prva ljubav u mom ivotu. Nisam bio spreman
na tako otvoreno priznanje.
U Vokerovim belekama se pominje taj problem kada je shvatio da se
zaljubila u njega, ali ispostavilo se da su njena oseanju mnogo intenzivnija
nego to je mogao da zamisli. A ona mu je pljunula u lice. U to vreme ona
je svakako oseala da je njen gnev opravdan. Oklevetao je Borna,
uznemirio njenu majku, a Sesil se oseala izdano. Meutim, nedugo posle
toga, napisala mu je pismo izvinjenja. Da li to znai da je ponovo razmislila
o svom poloaju? Da li se dogodilo neto zbog ega je pomislila da su
Vokerove optube tane? Bilo je to prvo pitanje koje sam nameravao da joj
postavim.
Supruga i ja smo rezervisali sobu u hotelu DObison, u ulici Dofin. I
ranije smo tu odsedali; odsedali smo i u drugim hotelima u Parizu, ali sada

sam eleo da se vratim u tu ulicu jer se nalazila tano usred kvarta u kom je
Voker iveo te 1967. Moda vie nije bilo Hotela du Sud, ali mnoga druga
mesta koja je poseivao jo uvek su tu. Vaanand je jo uvek tu. La
Palet i kafe Konti jo uvek rade, ak i menza u ulici Maze studentima i
dalje servira iste splaine. Ipak, toliko toga se promenilo u poslednjih
etrdeset godina. Mnoge siromane etvrti pretvorile su se u neke od
najekskluzivnijih delova Pariza, ali najvei broj obeleja iz Vokerovog
vremena uspeo je da preivi. Kad smo se smestili u hotel, supruga i ja smo,
tog prvog jutra, izali i nekoliko sati lutali ulicama. Pokazao sam joj jedno
od tih mesta, a ona me je samo stisnula za ruku i ispustila mali, sarkastini
uzdah. Nepopravljiv si, rekla je na kraju. Ni najmanje, uzvratio sam. Samo
upijam atmosferu... pripremam se za sutra.
Sesil uen se pojavila narednog popodneva u etiri, uetala je u hotelski
bar s malom konom aktovkom pod mikom. Sudei prema Vokerovim
opisima Sesil, iz beleaka za Jesen, njeno telo se, od 1967, dramatino
povealo. Mrava osamnaestogodinja devojka uskih ramena, sad je bila
punaka ena kratke smee kose (farbane - uoio sam sed koren dok mi je,
sedajui naspram mene, protresla ruku u znak pozdrava), poneto zboranog
lica, blago oputene brade, i istih onih budnih, ivahnih oiju koje je Voker
spazio kada ju je video prvi put. Moda je imala blago nekontrolisane
pokrete, ali nije to vie bio nervik koji drhti, gricka nokte, i zadaje majci
toliko brige. Sada je to bila samosvesna ena, ena koja je prevalila dug put
od onog doba kad ju je Voker poznavao. Bio sam malo iznenaen kada je,
nekoliko sekundi poto je sela, izvadila pakovanje cigareta, a kako su
minuti odmicali, iznenadio sam se jo i vie, kada sam shvatio da ispred
mene sedi estok pua prepoznatljiv po pravom, dubokom i zvonkom
kalju, i grubom kontraaltu duvanskog veterana. Kad je konobar doao do
naeg stola i pitao nas ta elimo, naruila je viski. Zgodno. Rekao sam mu
da donese dva.
Pripremio sam se za sitniavog, knjikog ekscentrika. Sesil je moda
imala svojih ekscentrinosti, ali ena koju sam upoznao tog dana bila je
prizemna, zabavna, prijatna za drutvo. Bila je obuena jednostavno ali
elegantno (znak samopouzdanja, shvatio sam, znak samopotovanja), pa
iako nije bila neko ko se trudi da stavi ru ili lak za nokte, izgledala je

potpuno enstveno u svom sivom vunenom odelu - sa srebnim narukvicama

na svakoj ruci i arenom earpom jarkih boja oko vrata. U toku naeg
dugog, dvoasovnog razgovora, saznao sam da je petnaest godina provela u
bavljenju psihoanalizom (od dvadesete do trideset pete), da se udala i
razvela, da se ponova udala za oveka dvadeset godina starijeg od sebe (on
je umro 1999), i da nema dece. Na ovo poslednje je dodala: tano je da
malo alim zbog toga, ali istina je i da bih bila uasna majka. Sasvim
nesposobna, shvatate.
Prvih dvadeset-trideset minuta, uglavnom smo razgovarali o Adamu. Sesil
je elela da uje sve to znam o njegovom ivotu, od onog trenutka kada je
izgubila kontakt s njim. Objasnio sam joj da ni nas dvojica nismo ostali u
vezi, a kako je nismo uspostavili sve do pred kraj njegovog ivota, moj
jedini izvor informacija bilo je pismo koje mi je poslao prolog prolea.
Proveo sam je, redom, kroz sve bitne take koje Voker spominje - pad sa
stepenica, polomljena noga one noi kad je diplomirao, srea sa regrutnom
lutrijom, selidba u London, godine pisanja i prevoenja, odluka da napusti
poeziju i da studira prava, bavljenje drutvenim aktivizmom u severnoj
Kaliforniji, brak sa Sandrom Vilijams, tekoe zbog meovitog braka u
Americi, njegova pastorka, Rebeka, i njeno dvoje dece, a zatim sam dodao
da, ako eli vie da sazna, verovatno bi trebalo da se sretne s njegovom
sestrom, koja e biti srena to moe da joj dopuni priu i ostalim
detaljima. Kao to je obeala, Sesil nije izdrala da ne zaplae. Dirnulo me
je to to je poznavala sebe dovoljno dobro da je mogla da predvidi te suze,
i mada je znala da e one naii, u tome nije bilo nieg usiljenog ni
iznuenog. Bile su to iskrene, spontane suze, i mada sam znao da mogu da
ih oekujem, osetio sam iskreno aljenje prema njoj.
Rekla je: iveo je ovde, sasvim blizu, znate. Na trideset sekundi odavde,
u ulici Mazaran. Dolazei ovamo, da se vidim s vama, prola sam pored
zgrade - a godinama nisam prolazila ovuda. udno, zar ne? udno je to
nema vie onog hotela u kom je Adam stanovao, onog uasnog, ruevnog
mesta. U mom seanju je ono toliko ivo, kako je mogue da vie ne
postoji? Bila sam samo jednom unutra, na sat ili dva, ali ne mogu ga
zaboraviti, jo uvek tinja u meni. Ula sam jer sam bila ljuta na njega.
Jednog dana, rano ujutro. Nisam otila u kolu ve sam dola u hotel.

Popela sam se kripavim stepenicama, pokucala mu na vrata. Htela sam da

ga udavim koliko sam bila kivna, koliko sam ga volela. Bila sam idiot,
shvatite, nemogua, nesimpatina devojka, mirkavi imbecil s naoarima na
nosu, preplaenog, ustreptalog srca, a imala sam hrabrosti da se zaljubim u
momka kakav je bio Adam, savreni Adam, pobogu, zato se on meni
uopte i obratio? Pustio me je da uem. Smirio me je. Bio je ljubazan
prema meni, toliko ljubazan, moj ivot je bio u njegovim rukama, a on je
bio ljubazan. Trebalo je tada da znam koliko je dobar. Nikada nije trebalo
da posumnjam ni u jednu njegovu re. Adam. Sanjala sam da ga ljubim. To
je jedino to sam ikad elela - da me Adam ljubi, da mu se predam - ali
vreme mi je isteklo, nikada ga nisam poljubila, nikada se nismo dodirnuli, i
dok sam dola k sebi, on je ve bio nestao.
U tom trenutku Sesil vie nije mogla da izdri i poela je da plae.
Trebalo joj je dva-tri minuta da opet progovori, a kad se razgovor nastavio,
prva stvar koju je izgovorila, otvorila je vrata sledeoj fazi naeg susreta.
Izvinite, promrmljala je. Buncam kao luda. Nemate pojma o emu govorim.
Zapravo, imam, rekao sam. Znam tano o emu govorite.
To je nemogue.
Verujte mi, znam. Bili ste ljuti na Adama jer vas nekoliko dana nije
pozvao. Dan pre poetka nove kolske godine, bio je na veeri u vaem
stanu u ulici Vernej. Posle deserta, svirali ste mu klavir - Invenciju iz dva
dela od Baha - a tada je, poto ste nakratko izali iz sobe, vaa majka
dobila priliku da popria s Adamom u etiri oka, i ono to mu je rekla ga
je, po vaim reima, prepalo.
Da li vam je on to ispriao?
Ne, nije mi ispriao. Ali pisao je o tome, a ja sam proitao to to je on
napisao.
Poslao vam je pismo?
Zapravo, re je o kraoj knjizi. Ili, o pokuaju pisanja knjige. Poslednjih
nekoliko meseci svog ivota proveo je radei na knjizi seanja na 1967. Za
njega je to bila vana godina.
Da, veoma vana godina. Mislim da sad shvatam.
Da nije Adamovog rukopisa, nikada ne bih uo za vas.
I sad elite da otkrijete ta se desilo, je l tako?

Razumem zato je Adam mislio da ste vrlo inteligentni. Brzo ste pohvatali
konce.
Sesil se nasmei i zapali jo jednu cigaretu. Samo, izgleda da vie nemam
prednost, kazala je.
U kom smislu?
Vi znate mnogo vie o meni nego to ja znam o vama.
Znam samo kakvi ste bili sa osamnaest godina, nita vie. Sve ostalo su
praznine. Traio sam Borna, traio sam Margo ufroj, potraio sam i vau
majku, ali naao sam samo vas.
To je zato to su svi ostali mrtvi.
Oh! Ba strano. ao mi je... posebno zbog vae majke.
Umrla je pre est godina. U oktobru - sutra je tano est godina. Nekih
mesec dana posle napada na Njujork i Vaington. Patila je od sranih
tegoba izvesno vreme, i jednog dana srce ju je jednostavno izdalo. Imala je
sedamdeset i est godina. elela sam da doivi stotu, ali kao to znate, ono
to elimo gotovo nikad nije i ono to dobijemo.
A Margo?
Nju jedva da sam poznavala. ula sam da se ubila. Davno - jo
sedamdesetih.
Born?
Prole godine. ini mi se. Ali, nisam sasvim sigurna. Postoji slaba ansa
da je jo uvek negde iv.
Da li su on i vaa majka ostali u braku do njene smrti?
U braku? Oni se nikad nisu ni venali.
Nikada se nisu venali? Ali, mislio sam...
Razgovarali su neko vreme o toj ideji, ali na kraju od svega nije bilo nita.
Da li je Adam za to odgovoran?
Delimino verovatno da, ali ne sasvim. Kad je razgovarao s mojom
majkom, i izneo te neverovatne optube na Rudolfov raun, ona mu nije
poverovala. A nisam ni ja, iskrena da budem.
Bili ste toliko gnevni da ste ga pljunuli u lice, zar ne?
Da, pljunula sam ga u lice. To je ubedljivo najgora stvar koju sam u
ivotu uradila, i ni dan-danas ne mogu sebi da oprostim zbog toga.
Pisali ste Adamu da se izvinite. Da li to znai da ste se predomislili u

vezi s njegovom priom?

Ne, tada nisam. Pisala sam mu jer me je bilo sramota onog to sam
uradila i elela sam da mu kaem koliko mi je krivo zbog toga. Pokuala
sam da razgovaram s njim lino, ali kad sam najzad smogla hrabrosti da ga
pozovem, on ve nije bio u hotelu. Rekli su mi da se vratio u Ameriku.
Nisam to razumela. Zbog ega bi otiao tako brzo? Jedino objanjenje koje
mi je palo na pamet jeste da je bio toliko uznemiren onim to sam ja
uradila, da nije mogao da podnese da ostane u Parizu. A, ta kaete, kakvo
sebino tumaenje? Kad sam zamolila Rudolfa da razgovara s direktorom
Kolumbijinog programa i otkrije ta se dogodilo, javio mi je da je Adam bio
nezadovoljan kursevima koje je odabrao. To mi je zvualo potpuno
neuverljivo, i ni sekunde nisam poverovala u to. Bila sam ubeena da je
otiao zbog mene.
Sada znate pravi razlog?
Da, sada znam. Ali prole su godine dok nisam saznala istinu.
Godine? to znai da Adamova pria nije imala uticaj na odluku vae
majke?
Ne bih ba rekla. Kad je Adam otiao, Rudolf nije mogao da prestane da
pria o njemu. Na kraju krajeva, Voker ga je optuio za ubistvo, pa je bio
pobesneo, zapravo sasvim je poludeo, nedeljama je penio protiv Adama.
Treba da ga strpaju u zatvor na dvadeset godina, kazao je. Treba ga obesiti
o prvu banderu. Treba ga deportovati na avolje ostrvo. Sve je bilo toliko
preterano, toliko van zdrave pameti, da je moju majku poelo pomalo da
nervira. Poznavala je Rudolfa dugi niz godina, gotovo isto koliko i mog oca,
i sve to vreme on je prema njoj bio izuzetno paljiv - brian, obziran,
dostojanstven. Bilo je nekoliko usijanih trenutaka, ali to je bila politika, a
ne lini odnosi. Tada ga je obuzelo ludilo, i mislim da je i ona poela da
sumnja u njega. Da li je zaista bila spremna da provede ostatak ivota s
tako nasilnim ovekom? Posle mesec ili dva, Rudolf se malo smirio, a do
Boia su se zavrili njegovi ispadi i nastupi ludila. Zima je bila mirna,
seam se, ali onda je dolo prolee. Maj, ezdeset osme, i itava zemlja je
eksplodirala. Za mene je to bio najbolji period mog ivota. Marirala sam,
demonstrirala, uestvovala sam u zatvaranju svoje kole, iznenada sam se
pretvorila u aktivistkinju, bistrooku revolucionarku koja agituje da se srui

vlada. Moja majka je sa simpatijama gledala na studente, ali desniar

Rudolf je prema njima gajio samo prezir. On i ja smo imali nekoliko
uasnih svaa tog prolea, estokih meeva s vikanjem, o zakonu i pravdi.
Majka se nala u sredini, i zbog toga je bila sve nesrenija, sve utljivija i
povuenija. Razvod od oca trebalo je da se okona poetkom juna. U
Francuskoj parovi koji se razvode moraju da razgovaraju sa sudijom jo
jednom pre nego to se papiri potpiu. Zamoljeni su da jo jednom razmotre
sve, da ponovo razmisle da bi bili sigurni da ele da nastave proceduru
razvoda. Otac je bio u bolnici - pretpostavljam da o tome sve znate - pa je
moja majka sama otila kod sudije. Kad ju je upitao da li ima nekih sumnji
u svoju odluku, rekla je da ima, da se predomislila i da ne eli razvod. I
tako se, vidite, zatitila od Rudolfa. Vie nije elela da se uda za njega, a
time to je ostala udata za mog oca nije ni mogla da se uda.
Kako je Born reagovao?
Bio je izuzetno ljubazan. Rekao joj je da razume zbog ega nije mogla to
da uradi, da se divi njenoj izdrljivosti i hrabrosti, i da misli kako je ona
izuzetna i plemenita ena. Niste to oekivali, ali eto. Divno se poneo.
Koliko je dugo va otac poiveo?
Jo godinu i po. Umro je januara 1970.
Da li se Born vratio da zaprosi vau majku?
Ne. Napustio je Pariz posle ezdeset osme i poeo da predaje u Londonu.
Videli smo ga na oevoj sahrani, a nekoliko nedelja kasnije napisao je
mojoj majci jedno dugo, oseajno pismo, o prolosti, i to je bio kraj. Brak
se vie nikada nije pominjao.
A vaa majka? Da li je ona nala nekoga?
Imala je tokom godina nekoliko prijatelja, ali nikada se nije ponovo udala.
A Born se preselio u London. Da li ste ga ikada videli?
Jednom, oko osam meseci posle majine smrti.
I?
ao mi je, ne bih mogla o tome da vam govorim.
Zbog ega?
Zbog toga to, ako budem pokuala da vam ispriam ta se desilo, neu
uspeti ni priblino da vam prenesem koliko je to za mene bilo udno i
uznemirujue iskustvo.

alite se sa mnom?
Malo. Da iskoristim va izraz, ne mogu sve da kaem, ali moete itati o
tome, ako elite.
A, shvatam. I gde je taj va tajanstveni tekst?
U mom stanu. Piem dnevnik od dvanaeste godine, pa sam tako napisala
nekoliko strana o tome ta mi se desilo prilikom posete Rudolfovoj kui.
Izvetaj s lica mesta, ako hoete. Mislim da bi vas moglo zanimati. Ako
elite, fotokopirau te stranice i doneti vam ih sutra. Ako ne budete tu,
ostaviu ih na recepciji.
Hvala vam. Vrlo velikoduno od vas. Jedva ekam da ih proitam.
A sada, rekla je Sesil cerei se irokim osmehom dok iz kone torbe
izvlai veliku crvenu svesku, hoemo li da pogledamo tu anketu za NCNI?
Kada smo se sledeeg popodneva moja supruga i ja vratili u hotel posle
viesatnog ruka s njenom sestrom, mene je saekao ovaj paket. Uz
fotokopirane stranice dnevnika, Sesil je ostavila i propratno pismo.
Zahvalila mi je na viskiju, na tome to sam tolerisao njene groteskne i
neoprostive suze, i to sam odvojio toliko vremena da s njom popriam o
Adamu. Zatim se izvinila zbog neitkog rukopisa i ponudila se da mi
pomogne ako budem imao problema da ga rastumaim. Meni je bio
savreno itak. Svaka re je bila jasno napisana, nisam se zbunio ni kod
jednog slova, niti znaka interpunkcije. Dnevnik je, naravno, bio napisan na
francuskom, a ono to sledi je moj prevod na engleski, objavljen ovde uz
doputenje autora.
Nemam vie nita da kaem. Sesil uen je poslednja osoba iz Vokerove
prie koja je jo uvek iva, i zbog toga to je poslednja, sasvim je prikladno
da upravo ona dobije zadnju re.

DNEVNIK SESIL UEN

27. 4. Danas pismo od Rudolfa Borna. est meseci nakon njene smrti, on
je tek sada saznao. Koliko ima od kada sam ga videla poslednji put?
Dvadeset godina, moda dvadeset pet?

Zvui rasejano, potresen je veu. Zbog ega bi njemu to toliko znailo,

sada posle svih ovih godina utanja? Reit je dok pie o snazi njenog
karaktera, njenom dostojanstvenom dranju i unutranjoj toplini, njenoj
sposobnosti da oseti druge. Kae da nikada nije prestao da je voli, a sada
kada je napustila ovaj svet, osea kao da je deo njega otiao s njom.
On je u penziji, ima sedamdeset i jednu godinu, neoenjen, dobrog je
zdravlja. Poslednjih est godina ivi u mestu koje se zove Kvilija, malom
ostrvu izmeu Trinidada i Grenadina, na spoju Atlantskog okeana i
Karipskog mora, severno od Ekvatora. Nikada nisam ula za to ostrvo.
Moram se setiti da ga potraim.
U poslednjoj reenici pisma trai da mu napiem vesti o sebi.
29. 4. Napisala sam pismo R. B-u. Mnogo otvorenije nego to sam
nameravala, ali kad sam poela da piem o sebi, bilo mi je teko da se
zaustavim. Kad dobije pismo, saznae sve o mom poslu, mom braku sa
Stefanom, o Stefanovoj smrti pre tri godine, i kako se najvei deo vremena
oseam usamljeno i umorno. Pitam se da nisam otila malo predaleko.
Kakva su moja oseanja prema ovom oveku? Komplikovana,
dvosmislena, kombinacija saoseanja i indiferentnosti, prijateljstva i opreza,
divljenja i zamiljenosti. R. B. ima mnogo izuzetnih osobina. Njegova
inteligencija, maniri, humor, velikodunost. Posle oeve nesree, on se
ponudio da pomogne i postao naa moralna podrka, stena koje smo se
drale dugo godina. S majkom je bio besprekoran, prijatelj i zatitnik, uvek
od pomoi, spreman da nas razmazi, uvek tu kad zatreba. to se mene tie,
ja nisam imala ni dvanaest godina kad se na svet sruio, koliko je puta
samo znao da me digne iz mrtvila podrkom i pohvalama, time to se
ponosio mojim osrednjim dostignuima, popustljivou prema mojim
adolescentskim patnjama? Toliko pozitivnih osobina, toliko toga zbog ega
oseam zahvalnost, a i dalje nastavljam da se opirem. Ima li to neke veze s
naim ogorenim svaama iz maja 68, s tim uzavrelim nedeljama u maju
kad smo bili u neprekidnom ratu jedno protiv drugog, to je izazvalo
nepovratan rascep koji nee moi da se zaceli? Moda. Ali ja o sebi volim
da mislim kao o osobi koja nije zlopamtilo, koja je sposobna da prata
drugima - i, duboko u sebi, znam da sam mu davno oprostila. A znam po

tome to se smejem kad se setim tog vremena sada, i ne oseam gnev. Ono
to oseam je sumnja, a to je neto to je poelo da me hvata nekoliko
meseci ranije - u jesen, kad sam se zaljubila u Adama Vokera. Dragog
Adama koji je doao kod majke s uasno tekim optubama protiv R. B.
Bilo je nemogue verovati mu, ali sada, posle toliko godina, sada poto je
Adamov motiv proao sve mogue analize, disekcije i beskrajne preglede,
veoma mi je teko da znam ta da mislim. Izmeu Adama i R. B-a svakako
je postojala zla krv. Adam je bio ubeen da venanje treba otkazati za
dobrobit moje majke, i zato je izmislio priu koja je toliko strana da bi je
naterala da promeni miljenje. Uasna pria, isuvie uasna da bi bila
istinita, otud i pogrena procena s njegove strane, ali Adam je u osnovi
dobar ovek, pa ako je mislio da ima neeg zlog u vezi s R. B-om, u vezi s
njegovom prolou, onda je verovatno tako i bilo. Otud sumnje koje me
godinama izjedaju. Ali ja ne mogu da osudim oveka samo na osnovu
neije sumnje. Mora postojati dokaz, a kako dokaza nema, moram verovati
na re R. B-u.
11. 5. Odgovor od R. B-a. Pie da ivi u velikoj kamenoj kui, izdvojenoj
od ostalih, koja gleda na okean. Kua se zove Mun hil, i uslovi u njoj su
prilino primitivni. Prozori su veliki otvori isklesani u steni, bez stakala.
Unutra duva vetar, ulee kia, ptice i insekti takoe, i nema velike razlike
izmeu spolja i unutra. Ima lini generator koji proizvodi struju, ali kako se
maina stalno kvari, sobe su polovinu vremena osvetljene pomou
kerozinskih lampi. Domainstvo ima etiri lana: pored njega tu su
kuepazitelj i majstor Samuel, stara kuvarica Nensi, i mlada spremaica
Melinda. Tu su telefon i radio, ali nema televizora i nema tekue vode;
pota se ne dostavlja. Samuel odlazi u grad, na potu, da pokupi njegova
pisma (dvadesetak kilometara udaljenu), a voda se skladiti u drvenim
rezervoarima iznad lavaboa i toaleta. Voda za tuiranje okaena je u
plastinim vreama koje vise na kukama iznad glave. Pejza je u isto vreme
i bujan i ogoljen. Svugde naokolo raskona vegetacija (palme, gumijevci,
stotine vrsta divljih cvetova), ali vulkansko tlo prekriveno je kamenjem i
stenama.
Kopneni rakovi tumaraju po njegovoj bati (opisuje ih kao mala oklopna

vozila, preistorijska bia koja kao da su dola s Meseca), a zbog estih

infekcija od ujeda komaraca, stalnu opasnost od tarantula da i ne
pominjemo, svi spavaju sa zatitnim mreama iznad kreveta. Dane provodi
u itanju (u protekla dva meseca polako i uporno proao je ponovo kroz
Montenja), i u pravljenju beleaka za memoare koje se nada da e poeti da
pie u bliskoj budunosti. Svake veeri smeta se u mreu kraj prozora u
dnevnoj sobi i snima zalazak sunca. Naziva to najfascinantnijim spektaklom
na Zemlji.
Zbog pisma koje sam mu poslala preplavila ga je nostalgija, kae, i sad
mu je ao to je dozvolio sebi da nestane iz mog ivota. Nekada smo bili
tako bliski, tako dobri prijatelji, ali kad su se majka i on razdvojili, smatrao
je da nema prava da ostanemo u kontaktu. Sad kad smo probili led, ima
nameru da se dopisuje sa mnom - pod uslovom da i ja to elim.
Rastuila ga je vest o smrti mog mua, rastuili su ga moji skoranji
problemi. Ali jo uvek si mlada, pisao je, tek u ranim pedesetim, ima emu
da se raduje, ne sme gubiti nadu.
Mogue je da su ovo tek trivijalne, konvencionalne izjave, ali oseam
dobru nameru u njima. Uostalom, ko sam ja da prezrem iskrene simpatije?
Istina je da sam bila dirnuta.
A onda, nalet inspiracije. Zato ne bih dola kod njega u posetu? Idu
praznici, kazao je, moda e mi kratko putovanje do Zapadnoindijskih
ostrva dobro initi. U kui postoji nekoliko slobodnih soba tako da mu nee
biti teko da me smesti. Kako e samo biti srean da me ponovo vidi, da
posle toliko godina opet provede neko vreme sa mnom. Zapisao je i broj
svog telefona u sluaju da sam zainteresovana.
Da li sam zainteresovana? Teko je rei.
12. 5. Informacije o Kviliji su retke. Proeljala sam internet i nala
nekoliko kratkih, povrnih istorija i razne turistike informacije. Ovo drugo
je katastrofalno napisano, banalno do take apsurda: blistavo sunce...
velianstvene plae... najplavljaplava voda s ove strane neba.
Sada sam u biblioteci, ali ispostavlja se da nema knjiga koje se bave
iskljuivo Kvilijom - samo neki povrni podaci zatrpani u veim tomovima
o itavom regionu. Tokom prekolumbovskog perioda, stanovnici ostrva bili

su iboni Indijanci, koji su zatim otili da bi ih zamenili Indijanci iz

plemena Aravaks, iza kojih su potom doli Karibi. Kad je u esnaestom
veku poela kolonizacija, zavladalo je veliko interesovanje za ovo mesto
meu Holananima, Francuzima i Englezima. Dolazilo je do sukoba s
Indijancima, do sukoba meu Evropljanima, a kada su iz Afrike poeli da
pristiu crni robovi, krvoprolia su postala esta. U osamnaestom veku
ostrvo je proglaeno za neutralnu zonu koju su podjednako eksploatisali
Francuzi i Englezi, ali posle Sedmogodinjeg rata i Mirovnog sporazuma u
Parizu, Francuzi su otili i Kvilija je pala u ruke britanskog carstva. Godine
1979. ostrvo je dobilo nezavisnost.
Ima osam kilometara u preniku. Bazina poljoprivreda, ribolov,
brodogradnja, i godinji lov na kita. Ima tri i po hiljade stanovnika uglavnom afrikog porekla, ali i Kariba, Engleza, Iraca, veana, Azijaca i
Portugalaca. U jednoj knjizi nalazi se podatak o velikom kontingentu
kotskih mornara koji se nasukao na Kviliji, u osamnaestom veku. Bez
mogunosti da se vrate kui, nastanili su se tu i izmeali s crnim
stanovnitvom. Dva veka kasnije, rezultat ove meurasne meavine ogleda
se u neobinom spoju crvenokosih Afrikanaca, plavookih Afrikanaca, i
albino Afrikanaca. Kako autor zapaa: Ostrvo je laboratorija ljudskih
mogunosti. Ono razara naa kruta, neosnovana poimanja rase - a moda
razara i sam njen koncept.
Lepa fraza, ova o laboratoriji ljudskih mogunosti.
14. 5. Teak dan. Ovog popodneva, sad shvatam, tano je etiri meseca
od kada sam dobila poslednju menstruaciju. Znai li to da se konano
dogodilo? Stalno se nadam poznatim, starim grevima, nadutosti i
razdraljivosti, krvi koja tee iz mene. Nije re o tome da vie ne mogu da
imam decu. Nikada ih nisam naroito ni elela. Aleksandar me je nagovarao
na to, ali rastali smo se pre nego to se bilo ta dogodilo. Sa Stefanom nije
bilo pomena o deci.
Ne, nije tu vie re o deci. Sada sam suvie stara, ak i kad bih htela da
ostanem trudna. Vie mi je zbog toga to u biti izbaena iz enskog reda.
etrdeset godina sam srena to krvarim. Podnosila sam prokletstvo samo
zbog radosnog saznanja da delim ovo iskustvo sa svim enama na planeti.

Sada sam odseena, kastrirana. ini se kao poetak kraja. ena u

postmenopauzi danas, matora vetica sutra, a onda, grob. Toliko sam
umorna da ne mogu ni da plaem.
Moda ipak treba da odem na Kviliju, uprkos svim sumnjama. Potrebno
mi je da se malo prodrmam, da udahnem sve vazduh.
17. 5. Upravo sam razgovarala s R. B-om. udno mi je bilo to mu ujem
glas posle toliko vremena, ali zvui poletno, u odlinoj je formi. Kad sam
mu rekla da sam odluila da prihvatim njegov poziv, poeo je da vie u
telefon. Divno! Divno! Kakve odline vesti!
Za mesec dana od danas (po reima R. B-a) piemo Samuelove rumpuneve, smenjivaemo se u snimanju sunevog zalaska, i provodiemo se
kao nikad ranije.
Sutra u rezervisati karte. Pet dana krajem juna. Kad oduzmem dva dana
za put, ostaje mi tri dana na Kviliji. Ako se budem provodila kao nikad
ranije, uvek mogu da produim boravak. A ako bude nepodnoljivo, tri
dana u moi nekako da izdrim.
23. 6. Posle dugog leta preko Atlantika, sedim u tranzitu aerodroma na
Barbadosu i ekam mali avion s propelerom da me odvede na Kviliju, za
dva i po sata od ovog trenutka (pod uslovom da krene na vreme).
Nepodnoljiva vrelina, neprobojni krugovi sveprisutne vreline koji se
obmotavaju oko mog tela; vrelina tropa, vrelina koja topi misli u glavi.
Na glavnom terminalu, desetak vojnika patrolira spratom, naoruani su
mainkama. Atmosfera zla i nepoverenja, neprijateljstvo u svakom oku. ta
se dogaa? Desetak crnih vojnika s automatskim orujem, i gomila
sumornih, oznojanih putnika s prepunim torbama i nervoznom decom.
U tranzitnom prostoru gotovo da su svi belci. Dugokosi ameriki surferi,
Australijanci koji piju pivo i preglasno priaju, Evropljani raznih nepoznatih
nacionalnosti, nekoliko azijskih lica. Dosada. Ventilatori se vrte iznad
glave. Muzika za ekaonice koja i nije muzika. Mesto koje nije mesto.
Devet sati kasnije. Avion s jednim propelerom bio je najmanja letelica u
koju sam kroila. Ja sam sela pored pilota, druga dva putnika odmah iza

nas, i onog trenutka kad smo uzleteli, shvatila sam da smo preputeni na
milost i nemilost svakom daku vetra koji bi mogao da dune u naem
pravcu, da e nas ak i najmanji poremeaj u vazduhu izbaciti s kursa.
Propadali smo, tresli se, zanosili, stomak mi je bio u grlu, a opet, uivala
sam, uivala sam u letu jer sam bila kao pero, bez teine, u oseaju bliskog
kontakta s turbulentnim vazduhom.
Gledano odozgo, ostrvo je samo mala taka, sivozelena mrlja ohlaene
lave koja tri iz okeana. Ali voda oko njega je plava - tako je, najplavija
plava voda s ove strane neba.
Nazvati aerodrom u Kviliji tim imenom, isto je preterivanje. Re je o
stazi za sletanje, asfaltnoj traci koja se prua od podnoja ogromne, visoke
planine, na koju uspevaju da slete samo ovi avioni igrake. Uzeli smo
prtljag na terminalu - skromna graevina napravljena od zemljanih blokova a zatim proli kroz pakao carinskog pregleda i pasoke kontrole. ak ni u
Evropi posle 11. septembra niko mi tako detaljno nije pregledao line
stvari. Otvorili su mi kofer, izvadili i pregledali svaki odevni predmet,
pojedinano. Sve knjige su protresli dranjem za hrbat, istresli su svaku
cipelu, zavirili u nju, prepipali -polako i metodino, kao da je to procedura
koja se nikako, ni pod kojim okolnostima, nije smela ubrzati. ovek
zaduen za kontrolu pasoa nosio je elegantnu, besprekorno ispeglanu
uniformu, simbol vlasti i zvaninosti, pa se i on naslaivao pre nego to me
je konano pustio. Pitao me je za svrhu moje posete, na ta sam mu, na
svom osrednjem engleskom, s jakim akcentom, rekla da sam dola da bih
provela nekoliko dana s prijateljem. Kojim prijateljem? Rudolfom Bornom,
rekla sam. Izgleda da je prepoznao ime, a onda me je upitao (verujem da
nije na to imao prava), koliko dugo poznajem gospodina Borna. itav ivot,
rekla sam. itav ivot? Moj odgovor kao da ga je iznenadio. Da, itav svoj
ivot, ponovila sam. Bio je blizak prijatelj mojih roditelja. A, vaih
roditelja, kazao je, zamiljeno zaklimao glavom, oigledno zadovoljan
odgovorom. Mislila sam da smo s tim zavrili, ali onda je otvorio paso i
razgledao ga dobra tri minuta otrim okom strunog forenziara, paljivo je
prouio svaku stranu, zastao kod svake oznake, kao da su prola putovanja
klju za reavanje tajne mog ivota. Najzad je izvukao formular odtampan
na uzanom listu hartije, poravnao ga da stoji pod pravim uglom u odnosu na

liniju stola, i popunio prazna polja sitnim, preciznim slovima. Poto je

prikaio formular u paso, pritisnuo je gumeni peat na suner s tintom,
zatim ga otisnuo pored formulara, i prefinjenim pokretom dodao ime Kvilije
listi zemalja u koje mi je dozvoljeno da uem. Francuske birokrate
ozloglaene su zbog svoje manijake preciznosti i hladne efikasnosti. U
poreenju s ovim ovekom, svi ispadaju amateri.
Izala sam na prokljuao vazduh etvrtog popodnevnog sata,
pretpostavljajui da e me R. B. ekati. Ali, njega nije bilo. Moj pratilac
bio je Samuel, kuepazitelj, snaan, dobro graen, izuzetno lep mladi od
svojih tridesetak godina - izrazito tamne boje koe, po kojoj se moglo
zakljuiti da ne vodi poreklo od onih kotskih mornara koji su zalutali
ovamo u osamnaestom veku. Posle susreta sa distanciranim i utljivim
slubenicima na aerodromskom terminalu, osetila sam olakanje zbog toga
to mi se neko ponovo smeka.
Nije mi dugo trebalo da shvatim zbog ega je zadatak da me doprati do
Mun hila dobio ba Samuel. Poto smo se prvih deset minuta vozili
automobilom, pomislila sam da emo tako stii do kue, ali onda je Samuel
zaustavio vozilo, i ostatak putovanja - to e rei, najvei deo puta, vie od
sat vremena, koliko je preostalo - preli smo peice. Bila je to neverovatno
zahtevna ruta, muan, preteak uspon uz strmu stazu prekrivenu rastinjem,
koja mi je isisala snagu i od koje sam, posle samo pet minuta, poela da
dahem. Ja sam osoba koja sedi po bibliotekama, pedesettrogodinja ena
koja previe pui i ima desetak kilograma vie nego to bi trebalo, i moje
telo nije naviklo na ovakvu vrstu vebi. Bila sam potpuno poniena zbog
vlastite nesposobnosti, zbog znoja koji je lio s mene i natapao mi odeu,
zbog rojeva komaraca koji su mi zujali oko glave, zbog estih molbi da
zastanemo i odmorimo se, zbog sandala koje klize, zbog ega sam pala ne
jednom, ne dvaput, ve sam padala, i padala. Ali mnogo gori, daleko gori
od tih triavih fizikih muka, bio je stid zbog toga to gledam kako Samuel
koraa ispred mene i na glavi nosi moj kofer, moj preteki kofer pun
bespotrebnih knjiga. I kako uopte posmatrati tu sliku crnog mukarca koji
na glavi nosi prtljag bele ene, i ne videti uas kolonijalne prolosti,
strahote Konga i francuske Afrike, vekove patnje...
Ne smem dalje ovako. Poela sam previe da se uzbuujem, a ako elim

da mi mozak ostane itav, moram se pribrati. injenica je da se Samuel ni

najmanje nije potresao zbog onoga to je radio. Sputao se niz ovu planinu i
penjao se uz nju hiljadu puta do sada, normalno mu je da na glavi nosi razne
pakete, a kad se ovek rodi na ovako siromanom ostrvu, posao u kui
nekoga kao to je R. B. smatra se dobrim zaposlenjem. Kad god bih ga
zamolila da stane, uradio bi to bez primedbi. Nema problema, gospoo.
Samo polako. Kad stignemo - stignemo.
Kad smo stigli na vrh planine, R. B. je dremao u svojoj sobi. Koliko god
njegovo ponaanje bilo neshvatljivo, meni se ukazala prilika da se smestim
u sobu (visoko, visoko gore, iznad okeana) i da se priberem. Istuirala sam
se, uzela istu odeu, i sredila kosu. Manje prepravke, moda, ali bar nisam
doivela sramotu da me vidi u onako jadnom stanju. To penjanje na planinu
zamalo da me uniti.
Uprkos mom velikom trudu, kad sam ula u dnevni boravak, videla sam
razoaranje u njegovim oima - prvi pogled posle toliko mnogo godina, i
tuno saznanje da se mlada devojka iz davnih dana pretvorila u ljampavu,
neprivlanu enu zrelih godina u postmenopauzi.
Naalost - ne, pre mi se ini na sreu - razoaranje je bilo obostrano.
Nekad ranije, doivljavala sam ga kao zavodnika, bio je zgodan na neki
sirov nain, gotovo idealno otelovljenje mukog samopouzdanja i moi. R.
B. nikad nije bio mrav ovek, ali otkad sam ga poslednji put videla,
prilino se ugojio, viak kilograma bio je veoma primetan, i dok je ustajao
da se pozdravimo (odeven u kratke pantalone, bez majice, arapa i obue),
zapanjila sam se veliinom njegovog stomaka. Sada je to prava koarkaka
lopta od stomaka, a poto mu je kosa uglavnom nestala s glave, njegova
lobanja podsetila me je na odbojkaku loptu. Urnebesan prizor, ali um uvek
smilja ovakve bedastoe, ko zna zbog ega, a ja sam, kad je ustao i priao
mi, videla upravo to: oveka sastavljenog od dve sfere, od medicinke i
odbojkake lopte. Dakle, sada je mnogo vei ali nije nalik kitu, nije sav
razliven, nema prelivanja sala -jednostavno je krupan. Na stomaku ima ak
sasvim zategnutu kou, i izuzev mesnatih nabora iznad kolena i oko vrata,
za oveka svojih godina sasvim je u formi.
Samo trenutak poto sam to primetila, snudeni izraz nestao je s njegovog
lica i on je, sa vetinom i samopouzdanjem iskusnog diplomate, razvukao

usne u osmeh, rairio ruke i zagrlio me. Ovo je udo, kazao je.
Taj zagrljaj bio je ujedno i vrhunac veeri. Pili smo rum-pun koji nam je
Samuel spremio (vrlo dobar), gledala sam kako R. B. snima zalazak sunca
(budalatina, po mom miljenju), a onda smo seli da veeramo (teka hrana,
govedina prelivena nekim gustim sosom, sasvim neprilagoeno klimatskim
uslovima - prikladnija za Alzas usred zime). Stara kuvarica, Nensi, uopte
nije stara - etrdeset godina, etrdese pet najvie - i pitam se nema li ona
dva posla u ovom domainstvu: kuvarica danju, i R. B-ova partnerka u
krevetu nou. Melinda ima tek dvadeset i neku, i verovatno je premlada za
ovu drugu ulogu. Inae, veoma je lepa, isto kao Samuel, visoka, mrava,
koata, prefinjenog hoda kao da klizi, i po tome kako se njih dvoje gledaju,
verujem da tu ima neega. Nensi i Melinda su nam posluile hranu, Samuel
je raspremio sto i oprao sudove, i dok smo sedeli posle veere, oseala sam
se sve neprijatnije. Ne volim kad me neko slui. To je nekako uvredljivo,
naroito u situaciji kao to je ova, kad troje ljudi radi za dvoje drugih, troje
crnih ljudi radi za dvoje belih. Opet: neprijatni odjeci kolonijalne prolosti?
Kako se osloboditi tog oseanja stida? Nensi, Melinda i Samuel strpljivo su
i utke obavljali svoj posao, pa iako su mi upuivali ljubazne osmehe,
inilo se da su rezervisani, daleki, ravnoduni. ta li oni misle o nama?
Verovatno nam se iza lea smeju - i to s razlogom.
Posluga je doprinela mom loem raspoloenju, ali ni priblino koliko sam
R. B. Posle srdane dobrodolice, kao da vie nije znao ta bi sa mnom.
Stalno je ponavljao kako mora da sam umorna, put je sigurno bio naporan,
taj det leg je savremeni izum smiljen da uniti ljudsko telo. Ne poriem
da sam bila umorna i da sam patila od det lega, da su me svi miii boleli
od teke borbe s planinom, ali elela sam da ostanem da razgovaramo, da se
priseamo starih vremena, kako je on to rekao u jednom od pisama,
meutim, on nije bio raspoloen za to. Ispriao mi je kako je otkrio Kviliju,
kako je uspeo da kupi ovu kuu, razmatrali smo neke aspekte ivota u ovim
predelima, a onda mi je odrao predavanje o ostrvskoj flori i fauni.
Neverovatno.
Sad sam u krevetu, zatoena u kupoli mree za komarce. Telo mi je
namazano uasno smrdljivim proizvodom pod nazivom OFF, sredstvom
protiv komaraca koje se osea na toksine, po ivot opasne materije. Sa

obe strane kreveta polako dogorevaju zeleni navoji za odbijanje insekata,

isputajui neobine pramenove dima.
Pitam se ta ja radim ovde.
26. 6. Dva dana nita. Bilo je nemogue pisati, nemogue pronai trenutak
mira, ali sada, poto sam napustila Mun hil i krenula za Pariz, moi u da
nastavim priu i da je privedeni kraju koliko god grozan bio. Ogorena sam
zbog onoga to se desilo, i znam da u taj gorki ukus oseati jo vrlo dugo.
Poelo je narednog jutra, prvog jutra po mom dolasku u kuu, dvadeset
etvrtog. Sedeli smo u trpezariji za dorukom kad je R. B. mirno spustio
olju s kafom, pogledao me u oi, i pitao da li hou da se udam za njega.
To je bilo toliko neoekivano, toliko neverovatno da sam prasnula u smeh.
- Vi mora da se alite, rekla sam.
- Ali, zato da ne? odgovorio je. Ja sam ovde sam. Ti u Parizu nema
nikoga, a ako doe da ivi sa mnom na Kviliji, uiniu te najsrenijom
enom na svetu. Sesil, mi smo savreni jedno za drugo.
- Previe ste stari za mene, stari prijatelju.
- Ti si ve bila udata za mukarca starijeg od mene.
- Upravo to i kaem. Stefan je mrtav, je l tako? A ja nemam nameru da
ponovo postanem udovica.
- Ah, ali ja nisam Stefan. Ja sam snaan. Odlinog zdravlja. Preda mnom
su godine i godine.
- Molim vas, Rudolfe. Ne dolazi u obzir.
- Zaboravlja koliko smo se nas dvoje oboavali.
- Bili ste mi dragi. Uvek ste mi bili dragi, ali nikada vas nisam oboavala.
- Pre mnogo godina, eleo sam da se oenim tvojom majkom. Ali to je bio
samo izgovor. eleo sam da ivim s njom samo da bih bio blii tebi.
- To je besmislica. Tada sam bila dete - udno, nezrelo dete. Nisam vas
ja zanimala.
- Sve je ilo kao po loju. Sve je trebalo tako da se desi. I desilo bi se.
Nas troje smo eleli da tako bude, a onda je onaj mladi Amerikanac doao
u Pariz i sve upropastio.
- Nije se to desilo zbog njega. Znate to i sami. Majka nije poverovala u
njegovu priu, a nisam ni ja.

- Imale ste pravo to mu niste verovale. Bio je laljivac, goropadan,

uvrnut, okrenuo se protiv mene i pokuao da mi uniti ivot. Istina je,
pravio sam neke grozne greke, ali ubistvo tog klinca u Njujorku nije meu
njima. Nikad ga nisam ni dotakao. Tvoj momak je sve to izmislio.
- Moj momak? Ova vam je dobra. Adam Voker je imao pametnija posla
nego da se zaljubi u nekog kao to sam ja.
- A kad samo pomislim... Ja sam bio taj koji vas je upoznao. Mislio sam
da vam inim uslugu. Kakva bedna ala.
- I uinili ste mi uslugu. A onda sam se ja predomislila i uvredila ga.
Rekla sam mu da je lud. Da mu treba iupati jezik.
- To mi nikada nisi rekla. Bravo, Sesil. Ponosim se to si pokazala takvu
hrabrost. Deko je dobio ta je zasluio.
- Zasluio? Kako to mislite?
- Mislim na njegov hitan odlazak iz Francuske. Ti zna zbog ega je
otiao, zar ne?
- Otiao je zbog mene. Zbog toga to sam mu pljunula u lice.
- Ne, nije to toliko jednostavno.
- O emu to priate?
- Bio je deportovan. Policija ga je uhvatila s tri kilograma droge marihuane, haia, kokaina. Otkucao ga je menader onog jezivog hotela u
kom je stanovao. Policija mu je pretresla sobu i to je bio kraj Adama
Vokera. Imao je izbor: suenje u Francuskoj, ili da napusti zemlju.
- Adam i droga? To je nemogue. Bio je protiv droge, mrzeo ju je.
- Policija nije tako mislila.
- A kako vi to znate?
- Istrani sudija je bio moj prijatelj. Ispriao mi je ta se desilo.
- Ba zgodno. A zbog ega bi on uopte s vama razgovarao o takvoj
stvari?
- Jer je znao da poznajem Vokera.
- Vi niste imali s tim nikakve veze?
- Naravno da nisam. Ne budi luckasta.
- Imali ste. Priznajte, Rudolfe. Vi ste taj koji je Adama proterao iz zemlje.
- Grei, draga moja. Ne mogu rei da mi je bilo ao to je otiao, ali ja
za to nisam bio odgovoran.

- Sve se desilo tako davno. emu sada lai?

- Kunem se grobom tvoje majke, Sesil. Nisam imao nita s tim.
Nisam znala ta da mislim. Moda je govorio istinu, moda nije, ali u
trenutku kad je poeo da govori o grobu moje majke, shvatila sam da ne
elim da budem u istoj prostoriji s njim. Bila sam strano uznemirena, na
ivici suza, nesposobna za dalji razgovor. Najpre ta sumanuta prosidba, pa
uasno saznanje o Adamu, odjednom vie nisam bila u stanju da sedim za
stolom. Ustala sam sa stolice, rekla mu da se ne oseam dobro, i brzo otila
u svoju sobu.
Pola sata kasnije, R. B. je pokucao i pitao da li moe da ue. Oklevala
sam nekoliko trenutaka pitajui se da li imam snage da se opet suoim s
njim. Pre nego to sam uspela da odgovorim, zauo se jo jedan udarac,
glasniji i uporniji od prethodnog, a zatim je otvorio vrata.
- ao mi je, rekao je dok se njegovo krupno, polugolo telo primicalo
fotelji u udaljenom uglu sobe. Nisam mislio da te prepadnem. Plaim se da
sam odabrao pogrean pristup.
- Pristup? Pristup emu?
Dok se R. B. smetao u fotelju, ja sam se prebacila na malu drvenu klupu
ispod prozora. Razmak izmeu nas bio je manji od metra. Da samo nije
tako brzo doao za mnom poto sam izala iz trepzarije. Ipak, uinilo mi se
da mu je ao zbog svega pa sam pomislila da moemo da nastavimo
razgovor.
- Pristup emu? ponovila sam.
- Izvesnoj... kako bih to rekao... izvesnoj budunosti... moguoj
organizaciji ivota u budunosti.
- ao mi je to u vas razoarati, Rudolfe, ali mene brak ne interesuje. Ni
s vama, ni s bilo kim drugim.
- Da, znam. Takav je tvoj stav danas, ali sutra e moda drugaije
gledati na stvari.
- Sumnjam.
- Pogreio sam to ti nisam izneo svoja razmiljanja. S tom idejom ivim
jo otkad sam dobio tvoje pismo prolog meseca, i poto je toliko dugo
obrem, uinila mi se stvarnom, kao da e biti dovoljno da je izreknem, i

sve e se desiti samo od sebe. Verovatno sam u proteklih est godina

previe sam. Ponekad pobrkam svoje misli o ivotu sa ivotom samim. ao
mi je to sam te uvredio.
- Niste me uvredili. Iznenadili ste me, to je prava re.
- S obzirom na tvoje stanovite - ovo koje sada ima, u svakom sluaju eleo bih da ti predloim jedan eksperiment. Eksperiment u vidu poslovne
ponude. Sea se da sam ti u jednom pismu pomenuo knjigu?
- Pomenuli ste da pravite beleke za memoare koje biste eleli da
napiete.
- Tano. Uskoro u biti spreman da ponem, i eleo bih da mi pomogne u
tome. eleo bih da tu knjigu napiemo zajedno.
- Zaboravljate da ja ve imam posao u Parizu. Posao koji mi puno znai.
- Kolika god da ti je plata u NCNI, ja u ti dati dvostruko.
- Nije re o novcu.
- Ne traim od tebe da napusti posao. Treba samo da trai odsustvo. Za
knjigu e nam trebati oko godinu dana, pa ako ne bude htela da ostane
ovde sa mnom kad zavrimo, vrati se u Pariz. U meuvremenu, zaraivae
dvostruko vie nego sad - uz besplatan stan i hranu - a tokom vremena
moda shvati da eli da se uda za mene. Eksperiment u vidu poslovne
ponude. Shvata na ta mislim?
- Da, shvatam. Ali zato bih bila zainteresovana da radim na tuoj knjizi?
Imam ja svog posla.
- Kad shvati o emu je re u knjizi, bie zainteresovana.
- Knjiga je o vaem ivotu.
- Da, ali da li ti zna neto o mom ivotu, Sesil?
- Vi ste penzionisani profesor, predavali ste o vladi i meunarodnim
odnosima.
- Izmeu ostalog, da. Ali nisam ja samo predavao o vladi, ve sam i radio
za nju.
- Za francusku vladu?
- Naravno. Ja sam Francuz, zar ne?
- A kakav ste to posao obavljali za vladu?
- Tajni.
- Tajni posao... Govorite o pijunai?

- O raznim smicalicama u raznim oblicima, draga moja.

- Vidi, vidi. Pojma nisam imala.
- Sve je krenulo jo tamo, u Aliru. Rano sam poeo i radio sam sve do
zavretka Hladnog rata.
- Drugim reima, imate da ispriate neke strano zanimljive prie.
- I vie od toga. Prie od kojih se ledi krv u ilama.
- Zar smete da objavite tako neto? Mislila sam da postoje zakoni koje
vladine slubenike spreavaju da odaju dravne tajne.
- Ako bude nekih problema, preradiemo rukopis i objaviti ga kao roman
- pod tvojim imenom.
- Pod mojim imenom?
- Da, pod tvojim imenom. Ja u se drati podalje, a ti e pobrati svu
slavu.
Vie nisam verovala ni u jednu njegovu re. Kad je izaao iz sobe, bila
sam ubeena da je skroz skrenuo s uma, da je potpuno poludeo. Predugo je
ve na Kviliji, pa mu je tropsko sunce udarilo u glavu i gurnulo ga na rub
bezumlja. pijunaa. Brak. Memoari koji se pretvaraju u roman. Bio je kao
dete, oajno dete koje stvari smilja usput, i govori sve to mu padne na
pamet pa onda to pretae u fikciju koja e mu u datom trenutku posluiti u ovom sluaju, kod te bizarne, potpuno sulude ideje da eli da se oeni
mnome. Nije on eleo da se oeni mnome. Nije mogao to da eli. Jer, ako
jeste, i ako je mislio da moe, to bi bio dokaz da vie nije pri zdravoj
pameti.
Igrala sam njegovu igru. Ponaala sam se kao da sam njegov eksperiment
u vidu poslovne ponude shvatila ozbiljno. Da li sam bila previe uplaena
da bih mu se suprotstavila, ili sam jednostavno probala da izbegnem
neprijatnu scenu? I jedno i drugo, ini mi se. Nisam elela da kaem neto
to bi izazvalo njegov gnev, a istovremeno me je taj razgovor strano
zamarao, elela sam to pre da ga se reim. Znai, razmislie o ovome?
Da, rekla sam, obeavam da u razmisliti. Ali moraete da mi kaete jo
poneto o knjizi, pre nego to donesem odluku. Naravno, rekao je on, to se
podrazumeva. Sad moram neto da obavim sa Samuelom, ali
razgovaraemo za rukom. Onda me je pomilovao po obrazu i kazao:

Toliko mi je drago to si dola. Svet mi nikada nije izgledao lepe.

Nisam otila da ruam. Rekla sam da se ne oseam dobro, to je
delimino bilo netano, ali delimino je bilo istina. Da sam se prisilila,
mogla sam da odem, ali nisam bila raspoloena da se prisiljavam, nisam
htela da idem. Bio mi je potreban odmor od R. B-a, a injenica je bila i da
sam poela da oseam posledice putovanja. Oseala sam se iscrpljeno,
oamueno, istroeno. Ne trudei se da skinem odeu, legla sam i spavala
vie od tri sata. Probudila sam se oznojana, znoj je tekao iz svake pore mog
tela, usta su mi bila suva, u glavi mi je tuklo. Skinula sam se i otila u
kupatilo, okaila jednu od plastinih kesa za tuiranje o kuku, otvorila
ventil i pustila da se voda sliva po meni. Mlak tu usred podnevne vreline.
Kupatilo je bilo na otvorenom, mali prostor nalik na niu useen u vrh stene
ispod koje nije bilo niega osim beskrajnog, svetlucavog okeana. Svet
nikada nije izgledao lepe. Jeste, rekla sam sebi, ovo je van svake sumnje
prelepo mesto, ali ta lepota je divlja, sirova i gruba, i unapred se radujem
tome to u je napustiti.
Pomislila sam da pribeleim neto u dnevnik, ali zbog nemira koji sam
oseala nisam mogla da se nateram da sednem. Tada mi je palo na pamet
da tokom boravka ovde i ne treba da piem. ta ako R. B. kriom ue u
moju sobu i pronae dnevnik, pitala sam se, ta ako bude video sve ono to
sam napisala o njemu? Nastao bi pakao. Moda bih ak bila u opasnosti.
Pokuavala sam da itam, ali itanje je bilo izvan mojih moi. Sve te
bespotrebne knjige koje sam spakovala za svoj odmor na suncu. Romani
Bernharda i Vilja-Matasa, Dipenove i Di Bueove pesme, eseji Saksa i
Didroa -sve su to vredne knjige, ali meni, sada kad sam stigla na svoje
odredite, sasvim beskorisne.
Sela sam u stolicu kraj prozora. partala sam po sobi. Ponovo sam sela
na stolicu.
A ta ako R. B. nije poludeo? pitala sam se. ta ako se samo poigrava sa
mnom, predlae brak samo da bi me izazvao i narugao mi se, da bi me
ismejao?
I to je bilo mogue. Sve je bilo mogue.
Te noi za veerom, mnogo je pio. Nekoliko aa rum-puna pre veere,
a zatim veliku koliinu vina uz jelo. Najpre se inilo da to nema nikakav

uticaj na njega. Brino je upitao da li se oseam bolje, rekla sam da, san mi
je godio, pa smo onda porazgovarali o nekim manje bitnim stvarima, bez
pominjanja braka, bez pominjanja Adama Vokera, bez pominjanja knjiga o
tajnim agentima, koje se pretvaraju u romane. Iako smo govorili francuski,
pitala sam se da li moda izbegava da o ovim stvarima govori pred
poslugom. Isto tako sam se pitala da li postaje senilan, da nije u ranoj fazi
Alchajmerove bolesti, ili demencije, ili je moda prosto zaboravio sve o
emu smo govorili tog prepodneva. Moda su kroz njegovu glavu misli
leprale poput leptira, ili komaraca - moda su bile tek efemerni pojmovi
koji su dolazili i odlazili takvom brzinom da nije mogao da ih prati.
Ipak, deset-petnaest minuta posle poetka obeda, poeo je da govori o
politici. Ne lino, ne iz sopstvenog iskustva,ve apstraktno, teorijski,
zvuao je poput profesora, to je i bio najvei deo svog ivota. Poeo je s
Berlinskim zidom. Svi na Zapadu bili su presreni kad je zid sruen, kazao
je, svi su mislili kako je stigla nova era mira i bratske ljubavi, a to je,
zapravo, bio najalarmantniji dogaaj u skorijoj istoriji. Koliko god neukusan
bio, Hladni rat je etrdeset i etiri godine drao svet na okupu, i sada, kada
je jednostavni, binarni, crno-beli svet nas protiv njih nestao, zakoraili smo
u period nestabilnosti i haosa slinog onom u godinama pred Prvi svetski
rat. Obostrano izazvano unitenje. MAD.2 Bio je to zastraujui koncept,
jeste, ali kada je jedna polovina oveanstva u mogunosti da raznese
drugu polovinu, i kad je druga polovina u poziciji da raznese prvu, nijedna
nee povui obara.
Permanentni ah-mat. Najelegantniji odgovor vojnoj agresiji u istoriji
oveanstva.
Nisam ga prekidala. Iako su mu argumenti bili sirovi, R. B. je konano
poeo da zvui razlono. A ta je sa Alirom i Indokinom, htela sam da ga
pitam, ta je sa Korejom i Vijetnamom, ta je s meanjem Sjedinjenih
Drava u Latinskoj Americi, ubistvom Lumumbe i Aljendea, sa Sovjetima
koji voze svoje tenkove po ulicama Budimpete i Praga, s dugim ratom u
Avganistanu? Nije bilo neke svrhe postavljati sva ta pitanja. Kao devojica
odsluala sam dovoljno ovakvih predavanja da znam da je kaenje s R. Bom neisplativo. Neka ga, neka trua, rekla sam sebi, neka ispuca svoja
pojednostavljena objanjenja pa e ostati bez materijala i vee e se

zavriti. Ovo je bio R. B. iz starih dana, i ja sam se, prvi put od kada sam
kroila u tu kuu, nala na poznatom terenu.
Ali on nikako nije prestajao, i vee se oduilo van svih oekivanja. To je
bilo samo zagrevanje, ti komentari o Hladnom ratu, tek je, kako se
ispostavilo, proistio grlo, i tokom naredna dva sata bila sam izloena
najgorljivijem verbalnom napadu koji je Born u mom prisustvu ikada izveo.
Arapski teroristi, 11. septembar, rat koji se iri u Iraku, cena nafte, globalno
zagrevanje, nestaica hrane, masovno umiranje od gladi, svetska ekonomska
kriza, prljave bombe, napadi antraksom, unitenje Izraela - o emu sve nije
govorio, ta sve nije smislio, i kakvo mi je samo neverovatno, apokaliptino
proroanstvo sasuo u lice. Neto od onoga to je rekao bilo je toliko runo i
loe, toliko zlokobno u svojoj mrnji prema svakome ko nije Evropljanin
bele boje koe, prema svakome, u stvari, ko nije bio Rudolf Born, da je
doao trenutak kad jednostavno vie nisam mogla da ga sluam. Prekinite,
rekla sam. Ne elim vie da ujem nijednu re. Idem u krevet.
Kad sam ustala od stola on je jo uvek govorio, jo uvek je propovedao
svojim pijanim, raspuklim glasom, nesvestan toga da ja vie i nisam za
stolom. Polarne ledene kape se tope, kazao je. Za petnaest godina, za
dvadeset godina, doi e poplave. Potopie se gradovi, nestae kontinenti,
kraj svega. Ti e biti jo uvek iva, Sesil. Gledae kako se to deava, a
onda e se udaviti. Udavie se sa svima ostalima, s milijardama drugih
ljudi, i to e biti kraj. Zavidim ti, Sesil. Doivee da vidi kraj svega.
Nije se pojavio za dorukom sledeeg jutra (jue). Kad sam pitala Nensi
je li mu dobro, ispustila je neki grleni glas, neto nalik priguenom smehu, i
kazala da je gospodin Born jo uvek u carstvu snova. Pitala sam se koliko
je dugo jo pio poto sam otila iz trpezarije.
etiri sata kasnije, doao je na ruak, naizgled dobro raspoloen, pogleda
usredsreenog i bistrog, spreman za akciju. Prvi put od kada sam bila tu
potrudio se da obue koulju.
- Izvini zbog mojih nesuvislih komentara sino - poeo je. - Ne mislim
pola od onoga to sam rekao - manje od pola, zapravo, skoro nita.
- Zato biste govorili neto to ne mislite - pitala sam, pomalo zbunjena
njegovom neobinom reakcijom. Nije liilo na njega da se bavi

preispitivanjem sopstvenog ponaanja, ili da se odrekne onoga to je uinio

ili rekao - bilo pijan ili trezan.
- Isprobavao sam neke ideje, pokuao sam da se ubacim u mentalni okvir
neophodan za rad koji mi predstoji.
- A kakav je to rad?
- Knjiga. Knjiga koju emo zajedno napisati. Posle naeg razgovora jue
ujutro, uveren sam da si u pravu, Sesil. Istinita pria nikada nee moi da
bude objavljena. Ima previe tajni, previe prljavih stvari koje treba otkriti,
previe smrti za koje treba preuzeti odgovornost. Francuzi e me uhapsiti
ako budem govorio o njima.
- Hoete da kaete da odustajete od projekta?
- Ne, naprotiv. Ali ako elimo da iznesemo istinu, moraemo da
fikcionalizujemo.
- To ste i jue rekli.
- Znam. Palo mi je na pamet dok smo razgovarali, ali poto sam razmislio,
verujem da je to jedini nain.
- Znai, roman.
- Da, roman. I sada dok mislim na roman, shvatam da postoje
neograniene mogunosti pred nama. Da, moemo ispriati istinu, ali emo
imati i slobodu da mnogo toga izmislimo.
- Zato biste to radili?
- Da bi pria bila to interesantnija. Radnja e, naravno, biti zasnovana na
mom ivotu, ali e lik koji me predstavlja u knjizi imati drugaije ime. Ne
moemo ga nazvati Rudolf Born, zar ne? Morae da se zove nekako
drugaije -zvaemo ga gospodin X, recimo. Kad postanem gospodin X, ja
vie neu biti ja, a kad prestanem da budem ja, moemo dodati bezbroj
novih detalja.
- Kao na primer?
- Na primer... moda gospodin X nije osoba za koju se izdaje.
Predstaviemo ga kao oveka koji vodi dvostruki ivot. Svet ga poznaje
kao dosadnog profesora, oveka koji predaje meunarodne odnose na
nekom dosadnom univerzitetu, a on je zapravo specijalni agent na tajnom
zadatku koji se bori protiv sovjetskog komunizma.
- To ve znamo. To je glavna teza knjige.

- Da, da - ali ekaj. ta ako njegov dvostruki ivot nije dvostruki, ve

trostruki?
- Ne razumem.
- On, navodno, radi za Francuze, ali zapravo radi za Ruse. Gospodin X je
krtica.
- Poinje da zvui kao triler.
- Triler. Zar to nije prelepa re? Triler.
- Ali, zato bi gospodin X izdao svoju zemlju?
- Ima tu vie razloga. Posle dugogodinjeg rada na terenu, razoaran je
Zapadom i prelazi na stranu komunista. Ili je cinik koji ne veruje ni u ta, a
Rusi mu plaaju lepe pare, daju mu vie nego to mu daju Francuzi, to
znai da zarauje vie nego duplo od onoga to bi zaraivao da radi samo
za jednu stranu.
- Pa i nije neki simpatian lik.
- Ne mora da bude simpatian. Dovoljno je da bude zanimljiv i sloen.
Seti se maja ezdeset osme, Sesil. Sea se svih onih uasnih svaa izmeu
nas?
- Nikada ih neu zaboraviti.
- ta ako je gospodin X dvostruki agent koji se zapravo slae s likom koji
e biti mlada Sesil uen? ta ako je presrean to je u Francuskoj dolo do
eskalacije anarhije, ako slavi zbog razjedinjenosti Francuza, i neminovnog
pada vlade? Ali mora da zatiti svoj identitet i zbog toga iznosi stavove koji
su direktno suprotstavljeni onima u koje veruje. Taj obrt i nije tako lo, zar
ne misli?
- Nije loe.
- Smislio sam jo jednu scenu. Moda e je biti teko doarati, ali ako
ostanemo pri ideji da je gospodin X krtica, bie od presudne vanosti - bie
to jedan od najmranijih, najpotresnijih momenata u knjizi. Gospodin X ima
francuskog kolegu, gospodina Y. Godinama su bliski prijatelji, proli su
kroz neke izuzetno teke situacije zajedno, ali sada gospodin Y poinje da
sumnja da X radi za Sovjete. Suoava se s gospodinom X, i kae mu da e,
ako odmah ne bude napustio slubu, naloiti da ga uhapse. To su rane
ezdesete, ne zaboravi. Jo uvek vai smrtna kazna, a hapenje znai
giljotinu za gospodina X. ta da uradi? Nema drugog izbora nego da ubije

gospodina Y. Ne metkom, naravno. Ni udarcem u glavu, ni zarivanjem noa

u stomak, potrebna su mu suptilnija sredstva koja e mu pomoi da proe
neopaeno. Leto je i porodica gospodina Y letuje negde u planinama na
jugu Francuske. Gospodin X odlazi tamo, uunja se na imanje, i pod
okriljem noi pokvari konice na automobilu gospodina Y. Sledeeg jutra,
dok ide u grad da kupi hleb u lokalnoj pekari, gospodin Y gubi kontrolu nad
vozilom i ono slee niz liticu. Zadatak obavljen.
- ta mi to govorite, Rudolfe?
- Nita. Priam ti priu, to je sve. Opisujem ti kako gospodin X ubija
gospodina Y.
- Govorite o mom ocu, zar ne?
- Naravno da ne. Zato to misli?
- Opisujete mi kako ste pokuali da ubijete moga oca.
- Gluposti. Tvoj otac nikada nije bio u slubi. Zna to i sama. Radio je za
Ministarstvo kulture.
- To vi kaete. Ko zna ta je on zaista radio?
- Prekini, Sesil. Samo se malo zabavljamo.
- To nije zabavno. Ni najmanje. Muka mi je od vae prie.
- Draga devojko. Smiri se. Ponaa se kao budala.
- Ja sada odlazim, Rudolfe. Ne mogu da podnesem da budem ovde ni
minut.
- Sada, usred ruka? Tek tako?
- A, tek tako.
- A ja sam mislio...
- Nije me briga ta ste mislili.
- U redu, idi ako eli. Neu te spreiti. Otkad si dola obasipam te
panjom i ljubaznou, a ti mi ovako uzvraa. Ti si jedna smena,
histerina ena, Sesil. ao mi je to sam te uopte pozvao ovamo.
- Meni je ao to sam dola.
Tada sam ve bila ustala, krenula sam iz sobe, ve sam poela da plaem.
Pre nego to sam stigla do hodnika, okrenula sam se da jo jednom
pogledam oveka za koga se moja majka skoro udala, oveka koji je mene
pitao da mu budem ena, koji je sada sedeo okrenut leima, i nagnut nad

tanjirom trpao hranu u usta. Potpuno ravnoduan. Jo nisam ni izala iz

kue, a on me je ve izbacio iz svojih misli.
Otila sam do sobe da pokupim stvari. Ovoga puta Samuel me nee
pratiti, a kako neu biti u stanju da nosim kofer dok silazim niz planinu, on
e morati da ostane. Premestila sam ist ve u runu torbu, skinula sandale
i obula patike, a onda sam proverila da li su paso i novac na svom mestu.
Pri pomisli na to da u ostaviti svoju odeu i knjige javilo se aljenje, ali je
oseaj nestao za nekoliko sekundi. Plan mi je bio da peaim do grada Sent
Margaret i da kupim kartu za prvi let ka Barbadosu. Razdaljina od kue do
grada iznosila je dvadeset kilometara. Mogu ja to. S ravnom obuom, mogu
da hodam zauvek.
Silazak niz planinu bio je manje zahtevan nego penjanje. Naravno da sam
se preznojala, opet sam bila izloena vazdunim napadima komaraca i
muica, ali ovoga puta nisam pala, nijednom. Kretala sam se umerenim
tempom, nisam ila polako, ali nisam ni urila, zastajkivala sam da
pregledam cvetove kraj puta - jarkih boja, prelepe, kojima nisam znala
imena. Jarkocrveni. Jarkouti. Jarkoplavi.
Dok sam se pribliavala podnoju, zaula sam neki zvuk, ili vie njih, za
koji nisam znala odakle potie. Najpre mi je zaliio na dozivanje cvraka ili
cikada, uporni metalni cilik insekata na popodnevnoj vruini. Ali za
dozivanje insekata jo uvek je bilo suvie toplo, i kako sam se pribliavala,
shvatila sam da je zvuk mnogo jai, da mu je ritam sloeniji, da njegovo
pulsiranje i varijacije nikako ne bi mogla da proizvede neka ivotinjica.
Drvee mi je zaklanjalo pogled. Nastavila sam da hodam, ali nisam imala
pregled sve dok se nisam spustila do kraja. Stigavi tamo, zaustavila sam
se, okrenula nadesno i konano ugledala odakle dopire. Najzad sam videla
ono to su mi ui govorile.
Preda mnom se prualo pusto polje, ogoljeno i pranjavo, posuto sivim
kamenjem razliitih oblika i veliina. Meu tim kamenjem stajali su
mukarci i ene, pedesetak, ezdesetak njih, i svako je u jednoj ruci drao
eki a u drugoj dleto, udarali su po kamenju i lomili ga nadvoje, pa su i po
tim manjim delovim udarali da bi ih razbili na jo manje, udarali su sve dok
se kamen nije pretvorio u ljunak. Pedeset-ezdeset crnih ena i mukaraca
nagnutih nad tim poljem, s ekiem i dletom u rukama udaraju po kamenju

dok sunce udara po njihovim telima. Nigde hlada, na svim licima presijava
se znoj. Stajala sam i dugo ih posmatrala. Posmatrala sam i sluala i pitala
se da li sam ikada videla neto slino. Ovakav posao obino obavljaju
zatvorenici, ljudi u lancima, ali ovi ljudi nisu imali lance. Radili su,
zaraivali novac, odravali su se u ivotu. Muzika kamenja bila je sloena i
nemogua, muzika pedeset-ezdeset uskliktalih ekia, od kojih se svaki
kretao svojom brzinom, svaki zarobljen u vlastitoj kadenci, a zajedno su
inili haotinu, grandioznu harmoniju, zvuk koji je prodro u moje telo i
ostao u meni jo dugo poto sam otila, i ak i sada, dok sedim u avionu
koji leti iznad okeana, u glavi jo uvek ujem zvuk udaranja ekia. Zvuk
koji e u meni ostati zauvek. Do kraja ivota, gde god da se nalazim, ta
god da radim, zauvek e biti u meni.
za balkandownload.org Thalia

Beleka o piscu
Pol Oster (1947) spada u red najznaajnijih stvaralaca savremene
amerike knjievnosti. Kao pesnik, esejista, scenarista, prevodilac, reditelj i
romanopisac stekao je meunarodnu reputaciju, dok se svojim drutvenim
angamanom svrstava meu uticajne kritiare stanja savremenog sveta, i
posebno savremenog amerikog drutva. Napisao je dve memoarske knjige,
knjigu eseja Umetnost gladovanja, kao i zbirku poezije Iezavanja. Autor
je scenarija za film Dim, koreditelj je filma Pandorina kutija (sa Vejnom
Vongom), i kompletan autor filma Unutranji ivot Martina Frosta. Meu
Osterove romane spadaju: Njujorka trilogija, Levijatan, Bruklinska revija
ludosti, Putovanja u skriptorijum, Proroka no, Muzika sluaja, Timbuktu,
U zemlji poslednjih stvari.
ivi u Bruklinu.

Chevalier (franc.): konjanik, vitez.

2 Skraenica od Mutual Assured Destruction (eng.), potpuno unitenje
nuklearnim orujem, doktrina koja spreava bilo koju od sukobljenih strana
da ga prva upotrebi.