Istorijski roman

Prevela s nemakog

Irena Lea Jankovi

Naslov originala
Kai Meyer
DAS BUCH VON EDEN

Copyright 2010 Kai Meyer

Translation Copyright 2011 za srpsko izdanje, LAGUNA

Sadraj
Prolog
Knjiga pr va
UVARKA LUMINE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Libuze u snenoj umi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Zemna svetlost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Magistrova tienica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
Prilika u senci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64
Stari dugovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
Lumina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
Biskupov krvolok . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104
Vuji lov . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124
Knjiga druga
BOJI VRT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
Ma velikog kana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tvrava Alamut . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Slepilo jednog ratnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zemlja Eden . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nevesta mukog ubice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Uenikova mapa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Negromant . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Preko leda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kljuem do istine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zmijske oi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vuji vitez . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

151
167
177
192
204
213
223
231
241
248
259

Kaj Majer

Knjiga trea
DVOJAKO NEBO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283
Proricanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Putevi svih svetova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Oberonovo prokletstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vrata vrta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opsednut . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Poslednji nizari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Sakupljai lobanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U selu kanjenih . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaseda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Srebrna tvrava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
U rudniku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dodiri . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

285
302
318
326
340
360
371
382
399
415
438
449

Knjiga etvrta
RAJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 463
Bagdad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 465
Aelnov kodeks (I) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 483
Vitezovo pripovedanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 493
Zarobljenica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 510
U kui lopova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 518
Mutasim . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 531
Kalifova majka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 543
Na Basra kapiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 559
Voa opora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 579
Maevi u noi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 594
Rastanak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 621
Do nakraj sveta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 643

Knjiga o raju

Spoznaja njihovih smrti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Poslednja etapa puta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Due u pesku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Aelnov kodeks (II) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

660
673
687
707

EPILOG . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 714
Pogovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 719
O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 723

Nekima od nas omiljene knjige su one koje

nikada nisu proitali. Ponekima su, ak,
omiljene one koje nikada nisu ni napisane. Ova
ovde jedna je od mojih i zato je upravo piem.

Prolog

va biljka, ree ovek stojei u senci vatre iz kamina,

lumina, poslednje je rastinje iz rajskog vrta, iz edenskog. U
to nema nikakve sumnje. Biljku moramo vratiti tamo gde se
nalazio Boji vrt, na isto mesto na kome je u davna vremena
iznikla iz semena. Jedino tako moemo stvoriti novi edenski vrt i oveanstvu podariti budunost. Novu bezgrenost.
Drugi raj na zemlji.
ena ga je gledala netremice: I vi zaista verujete u to?
Svim srcem i duom, odgovori ovek.

KNJIGA PRVA

Z KOJE SAZNAJEMO
O UASIMA I STIEMO
PREDSTAVU O UDIMA
OVOG SVETA.

Libuze u snenoj umi

Ajfel,
leta Gospodnjeg 1257.

ok je mlad monah iekivao devojku, sneg je prestao da

pada.
Otra zima pritisla je umu. S boraka i ogolelih grana, sneg
je ve odavno skliznuo u barske dubine. Vrhovi jela, skriveni
pod belim iljatim kapama, izazivali su strahopotovanje kao
delatska kapuljaa. Unaokolo, itavi zastori od ledenih iljaka
lomili su se kad god bi se o njih oeala koja ivotinja.
Devojka je danas kasnila.
Aeln je nestrpljivo trljao promrzle prste. Narav no, teko
da joj je mogao zameriti, jer nije ni znala da je oekuje. Ne
bi se, najverovatnije, ni pojavila da je samo naslutila da e
je posmatrati skriven u bunju. Ili se vara. Pritajio se. Dola
bi sigurno istini za volju, s ogromnom mougom, kojom
bi ga propisno premlatila pre nego to bi shvatio ta mu se
deava.
Takve misli izmamie mu osmeh, koji se postepeno pretvarao u ledenu masku. Nedugo potom poe koa da mu bridi.
Boleli su ga prsti i stopala, ali ih je jo uvek oseao. Samo Bog
zna razlog njegove radosti, imajui u vidu okolnosti u kojima
se nalazio.

16

Kaj Majer

Libuze tako je glasilo devojino ime. uo ga je jednom,

kada je dolazila sa ocem u opatiju. Nije se deavalo esto da starac, koji je ulivao strah, napusti svoju usamljenu kulu u umi
kako bi posetio monahe. Razlog zbog koga je jednom doveo i
svoju ker danima je bio tema razgovora. Kasnije se govorkalo kako je molio opata za doputenje da devojka prisustvuje
nastavi za iskuenike, to je ovaj koga bi to zaudilo uz
najotrije proteste odbio. Razljuen, Libuzein otac mesecima
nakon toga nije kupovao nita od monaha. Prolo je puno vremena dok nije opet poeo povremeno naputati umu da bi se
u manastiru snabdeo osnovnim potreptinama. Odnosio ih je
na svojim ogromnim pleima nalik volujskim. Ponekad ga nije
bilo nedeljama, da bi se potom, u roku od samo nekoliko dana,
vie puta pojavio na manastirskoj kapiji. Tada je bivao krt na
reima i nije upuivao nikakav, pa ak ni najmraniji pogled
monasima na koje bi naiao u dvoritu.
Aeln sastavi krajeve kapuljae uz bradu ne bi li mu jae
prionula uz glavu. To mu nije mnogo pomoglo. Vetar je prodirao kroz grubu vunenu tkaninu poput otrice noa i kao da
mu je upao ui. Odo ga je opominjao da je ludost skrivati
se u umi po ovakvom mrazu samo da bi se bacio pogled na
Libuze. Prava je vetica ta Libuze, govorili su neki u manastiru, jer nisu mogli podneti mlado, devojako telo u blizini.
Vetica, dabome, u savezu s neastivim. Zato bi inae puzala
kroz snove iskuenika iz reda cistercita i nagonila ih na grene
misli?
Aeln nije bio siguran je li zaista greno ono to mu je prolazilo kroz glavu kad god bi ugledao Libuze. Priznavao je sebi
tu i tamo da se stidi zbog toga nauili su ga da se srami prolih godina i zato je traio oprotaj od Boga u svojim molitvama. Ipak, odvikao se da devojku spominje prilikom ispovedanja. Ne iz straha od kazne ili zbog opominjuih pogleda

Knjiga o raju

17

ispovednika. Plaio se da ne bude na jo gorem glasu od onoga

koji ga ve bije.
Aeln je imao esnaest godina i bio je jo uvek iskuenik.
Izvan oltarskog dela nosio je, kao i svi pripadnici cistercitskog
reda, belu mantiju i skapular crnu vunenu tkaninu koja se
sputala od kapuljae, prekrivajui i zadnji i prednji deo tela
monaha. Cingulum, uzana kona pantljika opasivana je oko
struka, obuhvatajui ujedno i mantiju i skapular. Cingulum
je bio simbol ivota u celibatu i monakog dostojanstva. Opat
Mihael je jednom ljutito predloio Aelnu da svoj cingulum
radije vee sebi oko vrata: moda jedino tako nee olako shvatati, ili ak zaboravljati, njegovo znaenje. Bilo je to otprilike
pre pola godine, kada je Aeln sveom konjskom balegom napunio kapuljau brata Benedikta, kulinarskog majstora i veitog krca na medu. Ovaj je to primetio tek kada je hteo da
namakne kapuljau u prisustvu opata. Detinjasto? Svakako.
Vredno ljutnje? Da, naravno da jeste! Ceo sluaj je bio rezultat budalaste opklade izmeu Aelna i njegovog prijatelja Oda,
koji je inae od Boga bio obdaren visinom i irinom pravog
medveda, ali kanjen hrabrou obinog mia.
Aelnov sleen dah uzdizao se zamagljujui mu pogled. U
surovoj planinskoj umi vetar je duvao iz svih moguih i nemoguih pravaca, podiui se ak i iz dolina i dubokih udolina. Aeln je morao paziti da Libuze ne otkrije belu izmaglicu
njegovog daha, jer u tom sluaju njegovo skrovite ne bi vredelo ni prebijene pare.
Blagi Boe, pitao se jo jednom, gde li je do sada?!
Libuze je dolazila svakog ponedeljka pre uine. Zajednika
veernja molitva monaha bila je najsvetiji deo dana, i Aeln
svoje odsustvovanje ne bi mogao opravdati nikakvim razlozima. To je podrazumevalo da ga je ekala stroga kazna kada se
vrati ukoliko se Libuze uskoro ne pojavi, a on ubrzo nakon

18

Kaj Majer

toga ne pohita u manastir. Mnogo je rizikovao ovim zabranjenim izletom u umu, a proputena uina prilino mu je kvarila
raspoloenje. Zaljubljenost i ne ba toliko.
Zaljubljenost. Aeln proguta knedlu i, svestan krivice, spusti pogled, kao da se sam Gospod upravo saginjao sa snenih
vrhova drvea samo da bi njega ukorio.
Iznenada je zauo korake. Levo od njega pucketala je ledena pokorica. Nean, ustar i ukav zvuk bio mu je sve blii.
Srce mu je snano lupalo, pumpajui vrelu krv sve do uiju.
Talas topline iz dubina tela na trenutak nadvlada hladnou.
Vrtelo mu se u glavi, ali ne samo zato to je, duboko udahnuvi, zadrao dah.
Dolazila je Libuze. Lepa, slatka, boanstvena Libuze.
Aeln tiho uzdahnu kada ju je konano, konano, konano
ugledao.
No, ve u sledeem trenu snudio se.
Libuze nije bila sama.

inilo mu se da u vazduhu neto pucketa, a vetar namah duva snanije, da bi potom sve utihnulo. ak je i svet zaboravio da die kada se Libuze pojavila izmeu dr vea. Penjala se
obodom snenog breuljka, a potom kliznula u udolinu ispod
Aelnovog skrovita. inila je to s gracioznou s kojom se,
sasvim mogue, raaju sve ene, a moda je to bio poseban
Boji dar, poklon samo za ovo divno stvorenje; Aeln to nije
znao, jer od kada ivi u manastiru u brdima Ajfela, nije video
nijedno drugo ensko bie. Izuzimajui nekoliko demekastih
seljanki, ali njih nije raunao.
Vei deo udoline u kojoj je Libuze klekla bio je ispunjen
prepletenim korenjem ogromnog hrasta. Deblo je bilo iroko
koliko estorica mukaraca osmorica, ako se raunaju mr-

Knjiga o raju

19

avi cistercitski monasi a starost drveta itala se na njegovoj

izbrazdanoj i vornovatoj kori. Kronja mu se rairila kao krov
nad udolinom. U toplijim mesecima, zemlja izmeu korenova
bila je plodno tlo za peurke, a ponekad i za neobine bobice
koje bi bilo pametnije ne probati.
Jo je neko bio u dolini, s druge strane snenog breuljka.
Aeln bee sasvim siguran u to. uo je hod vie od jedne
osobe, mada ne i glasove; do njega je dopiralo snano dahtanje, besno, glasno i nadasve opasno. Da li je to bio njen otac?
Ako su Odo i ostali u pravu, onda bi tamo preko mogao vrebati
sam avo.
Ali Aelnu je to sada bilo svejedno. Libuze je gledala oko
sebe. Pogled joj je u jednom trenu preao preko granja skrovita i ukrstio se s njegovim, ali samo nakratko.
Primetila me je!, prolete mu kroz glavu. Morala me je primetiti!
Nastavila je da luta pogledom bez ijednog znaka uznemirenosti. Gruba smea haljina dosezala joj je do jakih izama.
Kao i uvek, vrsto ju je opasala oko bokova. Ispod grube tkanine bilo je teko naslutiti devojinu nenu grau. Imala je debeo gunj od sivog ovjeg krzna, koji bee prekriven pokoricom
leda. Nosila je bezobline rukavice. Uostalom, takva je bila sva
njena odea u bilo koje doba godine. U najsjajnijoj suprotnosti s odeom, zraila je ljupkost njenih pokreta. Ispod tamnih
obrva, blistale su krupne svetlozelene oi. Lice joj je bilo uzano, ali ne i toliko krhko kao u isklesane Bogorodice iza oltara
opatijske crkve.
Libuze je izgledala kao devojurak koji je na najboljem putu
da postane ena. Aeln se nadao da e ostati zauvek ovakva kakvu ju je danas ugledao; da e se uvek vraati u ovu umu, kod
ovog drveta; da nikada nee primetiti kako je posmatra. Ili...
moda ipak... Moda e mu se osmehnuti, razgovarati s njim,

20

Kaj Majer

moda mu se ak malo i pribliiti, pa jo malo i onda... moda

e joj dotai ruku, ili ona njegovu, a u nekoj daljoj ili blioj
valjda, valjda blioj budunosti videe kako joj se usne blago
otvaraju samo za njega i tada e preduzeti poslednji korak i...
Libuze poe initi neto nalik bajanju.
Nije znao ta ona to radi, nikada tano nije razumeo. Bilo je
uvek isto, svaki put kada je dolazila.
Ali danas nije sama, ne zaboravi to. Nije sama.
uurila se izmeu hrastovog korenja. Sneg zakripa, a
onda sve utihnu. inilo se da joj ni mraz nita ne moe. Rukavicama je razgrtala sneg sve dok se nije pojavilo mrkosmee
korenje, nalik ilama ispod mrtvaki blede koe. Libuze spusti
ruke na dve, kao ruka debele ile. Sae glavu tako nisko da joj
vatrenocrvena kosa prikri pokrete kao veo, a krajevi uvojaka
dotakoe sneg. Nepomino i utke kleala je sasvim pogrbljena. Due vreme nita se nije pomeralo. Dalo bi se pomisliti da
je Libuze mrtva, smrznuta, da nije bilo belih oblaia daha koji
su se ravnomerno uzdizali ispod sputene kose i odavali da je
jo uvek iva.
Ne zaboravi, neko je iza brega! Neko se tamo krije. Moda
je titi od skrivenih pogleda?
Aeln je znao ta e se desiti sledee. Bilo je uvek tako kada
bi umilostivila stare umske bogove.
Promena se deavala sporo.
Aelnovo srce, naprotiv, kucalo je brzo.
Senka Libuzeinog tela razlivala se meu korenjem hrasta,
kao tinta izmeu dasaka u skriptorijumu kada bi on ili neki
drugi prepisiva prevrnuli mastionicu.
Nakon nekoliko trenutaka senka je nestala. Iz ila stabla,
iz krbave, upljikave kore korenja, uzdizala se svetlost. Blag,
zlatan zraak svetlosti prvo je obasjao Libuze. Blistao joj je s
unutranje strane sputene kose, da bi potom jarkim utim to-

Knjiga o raju

21

novima, kao pri sunevom izlasku, ispunio udolinu. Svetlost je

izbijalaiz razgranatog korenja tamo gde se ono ravalo, ulazilo
jedno u drugo, preplitalo se ili srastalo jedno s drugim.
Nije to bila vatra, nita to gori, prodire plamenom ili se
pali; bila je to ista, blistava svelost koja je dolazila iz dubina
stabla. Zlatni zraci uzdizali su se iz prastarog hrasta i, probijajui se kroz pukotine i najtananije pore korenja, kupali svojom
svetlou i toplinom udolinu i riokosu devojku.
Sneg se topio oko stabla, oko Libuze. Potoii su blistali
vanzemaljskim sjajem. Voda se pribirala, upijala sjaj i bila kao
protkana zlatom.
Aeln nije posmatrao svetlost poznata mu je ve due
vreme. Nije gledao ni u drvo, i ono mu je ve bilo poznato. Zurio je u Libuze, udesnu i oaravajuu Libuze, dok je kleala na
ledu okruena zracima koji su sada lelujali izmeu prastarog
korenja kao svetlucave lepeze.
Iza Aelna se zau snana buka!
Brektanje i dahtanje. Grebanje po zemlji.
Zatim se zaulo lomljenje granja praeno paklenim topotom. Skrovite kao da je eksplodiralo.
Aeln se zateturao. Granje ga je udarilo posred lica uz oblak
snega i sasuenog lia. On polete unazad i spotae se. Iz slatkih snova o Libuze otrglo ga je neto, kao neka snana ruka.
epavi ga za mantiju, izvuklo ga je iz zlatne svetlosti i bacilo
u ledom okovanu stvarnost.
Njen otac, prolete mu kroz glavu. Otkrio me je!
No, to nije bila nikakva ruka, a ponajmanje njenog oca.
Iako jo pri svesti, nije uspeo da se doeka na noge. Prepleteno granje skrovita iza njegovih lea zadralo ga je nekoliko
trenutaka i popustilo.
Iskuenik se uz vrisak poleuke stropotao u udolinu. Doekala ga je toplota iz dubina drveta. Potom mu se zadnjica

22

Kaj Majer

okliznu na snenu bljuzgavicu, te se on prevrnu naglavake,

mlatarajui nogama i rukama, i oseti kako mu neto otro izgreba lea. Nagnjeio je rame i odleteo dalje. Osetio je jo
jednom smrznuto blato ovoga puta na licu a potom i udarac u potiljak. Verovatno je naleteo na debelu, vornovatu ilu
drveta.
Videla me je, sinu mu na trenutak. Zna da sam ovde!
Naravno da je znala, glupane, moda si upravo pao na nju!
Pad mu je osealo itavo telo. Prigueno je jeknuo i tiho
huknuo. Otvorio je oi. Sivo. Belo. Proarano. Zamagljeno.
Mrkosmee.
Korenje i sneg. Potoii u kojima se kroz kronje ogledalo nebo u sumrak. Zau tiho padanje kapljice otopljenog snega. Zatim nastupi mrtva tiina, koju narui zvuk naredne kapljice.
Nema vie topline. Nema svetlosti.
Libuze je otila, a s njom i ogromno tamno neto to ga je
napalo iznebuha. Sitne crne oi, zadah iz usta, nasilniko nasrtanje u oblaku snega. Uz telo pripijene otre ekinje, pre bi se
reklo gusta dlaka. A eljusti! Zubi... Boe, kakavi derai! Dugaki, uti i povijeni. Ogromni.
To sigurno nije bilo ljudsko stvorenje.
Aeln se zaustavio na leima, s glavom na debeloj ili hrasta. Noge su mu izbrazdale blatnjavi sneg. Ogrta i crni skapular bili su sasvim mokri. Meutim, najgora je bila mantija.
Bela tkanina vie nije liila na sebe na umskoj zemlji ispod
raskvaenog snega. tota e morati da objasni kada se vrati u
manastir.
Ali gde je Libuze?
Na mestu gde je kleala, ostalo je malo udubljenje u gotovo otopljenom snegu. S druge strane udoline, ukoso uza
sneni breuljak, videli su se nejasni obrisi tragova. Vie se

Knjiga o raju

23

nije pokazalo ni udovite iz ipraja. Nestalo je zajedno s

devojkom.
Vladala je savrena tiina.
Aeln tiho jauknu i zabaci glavu. Sve je upropastio. Vie
nikada je nee videti. Ako i doe opet ovde u ta je sumnjao,
jer je u okolini bilo nebrojeno hrastova, koliko za dva dana jahanja nee vie biti prilike da je vidi. Upozorena je. Postae
obazrivija.
Postojalo je neto jo gore: doi e njen otac u manastir da
ga ispituje. Njen otac koji je nekada bio, prema prii manastirske brae, vitez u slubi nadbiskupa. Grubenda od oveka, pravi
trol koji bez sumnje zna ta se radi s klipanima koji proganjaju
devojke. Neko ko sigurno kod kue ima ma, svakako ne mali.
Aelnu je bilo toliko loe da je mislio da e se ispovraati.
No, umesto da i dalje lei i jadikuje zbog nevolje koja ga je zadesila, tre se i uz veliki napor ustade. Posle kraeg oklevanja,
stade se peti kosinom, s mantijom upetljanom oko nogu. Kada se uspeo, pogledao je raskvaen sneg i izlomljeno granje.
Okrenu se zgroen i nastavi putem prema manastiru.
Nije se vie osvrnuo ni jedan jedini put, jer se bojao da
ga posmatraju. Oboje. Devojka i ono uasno stvorenje. Ne bi
podneo jo jedan pogled na njih. Najradije bi umro od stida na
mestu, ali je odloio to za kasnije kada ga opat prozove i kada se posle toga po kazni bude usrdno molio sve dotle dok mu
jagodice na prstima ne prokrvare od brojanica.
Neka bude tako ako mu neto ne padne na pamet.
Morao je neto smisliti. Odmah.

Odo ga je ekao kraj obeleja vitezu pljakau.

Kako bi i moglo biti drugaije? Odo, koji se brinuo o njemu i pokuavao da mu izbaci lagarije iz glave; koji je drao do

24

Kaj Majer

njega kada su svi odmahivali glavom i triput zaredom molili

Oe na za ozdravljenje Aelnove due.
Aelna su nazivali izgrednikom, buntovnikom, bogohulnikom i jo pogrdnijim imenima. uo je sve mogue kletve koje
jedan monah moe izgovoriti, a bilo ih je daleko vie nego to
bi bilo prihvatljivo vernicima van manastira.
Jedino je Odo bio uvek na njegovoj strani. ak i onda kada
je i sam Aeln bio ubeen da je preterao. Kao pre etiri leta
kada je imao dvanaest godina i hteo da se ogreje na plamiku
u svom skrovitu u tali. Izbio je uasan poar koji je bezmalo
kotao glave nekoliko goveda. Oseao se krivo i krajnje bedno.
Svi ostali delili su njegovo miljenje, osim Oda, naravno. On ga
je branio ak i pred opatom, koji uopte nije eleo da ga saslua. No, Odo je govorio i govorio, zaklinjao se svim na svetu da
je sve bila samo nesmotrenost. Trud mu je dabome bio uzaludan. Ipak, Odo je bar pokuao da ga zatiti.
Na kraju krajeva, zato su prijatelji tu, govorio je.
Odo ga je ekao i danas. Smrzavao se na vrhu brega, pokraj
direka s vitekim oklopom.
Nadbiskup Konrad od Hohtadena privezao je za direk viteza, koliko se zna, pre vie od deset godina; bio je to vitez
pljaka kome su monasi pruili utoite. Dodue, nadbiskup
je naposletku poverovao da cisterciti nisu imali pojma o krivici
svoga gosta to je bila istina i to su svi znali i u samom Hohtadenu, jo dok je nadbiskup optuivao opata ali Konrad je
ipak naredio da se vitez u punoj opremi privee za direk iznad
manastira. Trebalo je da ostane tamo sve dok ga svevinja sila
svojom milou ne uzdigne na nebo. Sva je prilika da su se pod
tom silom podrazumevali vetar ili nevreme. Meutim, monasi
su ostali uskraeni za ovu milost. Oklop otad visi, dodue ve
odavno bez svoga vlasnika koga su ubrzo rastrgle ptiurine.
Pri jakom vetru, krhke kosti klepetale su u oklopu, kao po-

Knjiga o raju

25

tmuli zvuk zvona za umrlima. Ostatak su ve odavno razvukle

ivotinje. Niko nije znao kako se pokojnik zvao, osim opata verovatno. Bila je to moda jedina tajna koja je ostala i nakon dve
generacije manastirskih uenika. Zato su mu iskuenici nadenuli novo ime. Nazvali su ga naputen vitez Ranulf. Niko nije
zaista znao zato ba Ranulf, a ne Vilhelm, Ludvig ili, daleko
bilo, Konrad po nemilosrdnom nadbiskupu.
Sneg je ponovo vejao kada je Aeln, idui tekim korakom
kroz umu, iscrpljen stigao do manastira, koji je leao usamljen na proplanku iznad gustih uma Ajfela.
Odo vre obmota ogrta oko sebe, istovremeno cupkajui s noge na nogu. Ranulfov oklop se nastrano lelujao iznad
njega u svoj svojoj veliini, obmotan crnim zaralim lancima
kojima je svojevremeno privezan. Bilo je prosto udo da se delovi gvozdenog oklopa jo uvek nisu rastavili.
Aelne!
Odo mu poe u susret, gegajui se udno, to zbog svoje
primetne teine, to zbog smetova koji su koraanje van utabane staze pretvarali u pravo muenje.Jesi li poludeo? Jo malo i
krenuli bi u potragu za tobom. A kada bi opat to saznao...
Jesam li nekome nedostajao?
Ne, ne verujem. Odo banu pred njega. Za jednog monaha bio je pravi div, s ramenima i miicama kao stvorenim za
grube poslove, pre nego za sluenje Gospodu. Nije bio debeo,
iako je odavao takav utisak na prvi pogled. Aeln je znao da
se ispod njegove mantije krije neverovatna masa miia. Bio je
jak poput bika, mada tu snagu nikada nije koristio. On je kao
dete udario nekog oveka, jer je ovaj ukrao veknu hleba s pijane tezge njegove majke, i u tom sukobu mu je bio polomljen
nos; osmogodinji Odo je udario lopova jedan jedini put, u
stomak. Bio je to koban udarac koji je kradljivca usmrtio. Oigledna nesrea. Moda ga je pogodio u neki organ koji je ve

26

Kaj Majer

bio naet. Meutim, to nikoga nije zanimalo, pa ni njegovu

majku. Prizvala je odmah Svevinjeg za svedoka i ubrzo nakon
toga svoje bezduno dete ubicu dala pod okrilje cistercita.
Bila je presrena. Jedna gladna usta manje koja je morala hraniti, rekao je jednom Odo Aelnu i, odmahujui glavom zajapurenih obraza, promenio temu razgovora.
Izgleda uasno. Odovo iroko lice plamtelo je ispod kapuljae. Bila je tamo? Nije, kivno odgovori Aeln stisnutih
usana.
Ko je onda bio? Odo dotae rub Aelnovog skapulara i
nevoljno protrlja prljavtinu izmeu palca i kaiprsta. Crna
zemlja, apnu, avolja zemlja.
Molim te... avo stvarno s ovim nema nikakve veze.
Iznad njih, kripalo je zaralo gvoe i jukao ledeni vetar.
Da li je to naputen vitez Ranulf odmahivao glavom? lem, u
kome je lobanja svakako jo uvek ekala hriansku sahranu,
otkaio se s jedne alke. Moe uskoro pasti, a Aeln najradije ne
bi prisustvovao tome. Bez sumnje, kada opat Mihael bude traio
krivca za skrnavljenje pokojnika, odmah e, kao i uvek, Aeln
morati da dokazuje kako je vetar jednostavno oduvao lem.
Hajde, ree Aeln, idemo unutra.
Odo energino odmahnu glavom. Takav ne moe ostalima na oi, kaza mrtei nos. Izgleda kao da je preko tebe
prela krava usred svinjca.
Aeln zastade i pogleda manastir. Brojne tale behu zbijene jedna uz drugu van zidina. Bili su to redovi tronih koliba
s obe strane puta. Manastirska kapija bila je otvorena, jer je
poneki seljak jo uvek dolazio ili naputao manastir; bilo je i
siromaha koji su prodavali goveda monasima. Ovi su od govee koe pravili pergament za svoje spise.
Manastir je sainjavalo nekoliko drvenih kua smetenih
oko skromne crkve, jedine kamene graevine izuzimajui zi-

Knjiga o raju

27

dine, podignute nakon to je stara drvena ograda unitena u

oluji. Uzgred, ta oluja je ostavila netaknutog kloparajueg viteza Ranulfa, vezanog za direk.
S june strane opatije, odmah pored visokog zida, zjapio je
klanac nad kojim zatitni bedem nije bio utvren, te se svaka
pridolica morala pr vo nasluati molepstvija i upozorenja o
tome. Ali jo opasniji od trone kamene ivice bio je prastari rimski akvadukt, podignut na visokim kamenim stubovima. Protezao se iznad klanca. Od jedne do druge strane bilo
je dobrih stotinak koraka. Tamo, preko, svetlosmea zidana
cev vodila je u umu i nestajala pod mahovinom i u ipraju.
Vodovod je na manastirskoj strani dosezao gotovo do samih
zidina i tu se prekidao, tako da se moglo zaviriti unutra. Luni tunel bio je crn kao gavran, visine samo korak i po i irok
jedan korak. Zbog debljine zida delovao je mnogo solidnije
spolja nego iznutra. To je podstaklo jo jednu od mnogih pria kojima su se zastraivali tek prispeli iskuenici: navodno je
neki mlad monah jednom uao unutra, elei da kroz akvadukt pree preko ponora. Pria dalje kae da nikada nije izaao na drugu stranu na pola se puta zaglavio pa mu pomo
nije mogla stii ni sa jedne strane. Odatle je danima zapomagao, sve dok se Gospod nije smilovao i uzeo ga k sebi. Njegove kosti, naravno, i danas lee u tmini, visoko iznad ponora,
jer se niko vie nikada nije usudio probiti se do tamo. S vremenom je zidana graevina postajala sve tronija i monasi su
oekivali posle svake zime da e stubovi popustiti i vodovod
se sur vati u ponor.
Dakle? Odo je cvokotao od zime. ta e da uradi?
Aeln je lutao pogledom od svog prijatelja do tala preko. S
one strane gde su kolibe, nije bilo nikoga. Iza nakrivljene iane ograde mrava tamnooka ovca blenula je u dvojicu iskuenika preko puta. U daljini, iza koliba, lajao je pas.

28

Kaj Majer

Odo je i dalje neto priao, proklinjui avolju devojku iz

ume, grdio je Aelna zbog gluposti i lakomislenosti kojom je
doveo u pitanje toplu manastirsku postelju.
Aeln se odjednom nasmeja. Topla postelja? Odo, ovee,
to je to!
Njegov prijatelj se namrgodi. Znao je da bilo ta to je Aelnu palo na pamet, samo moe dovesti do jo vee katastrofe.
Topla postelja! Aeln pogleda Oda, zatim ovcu, pa akvadukt. Recimo, sluajno sam primetio kako se jadna ovca zavlai u vodovod. Naravno, odmah sam otrao za njom i, rizikujui sopstveni ivot, uhvatio sam je oberuke i spasao uz
Boju pomo. Aeln je blistao od sree. Jedino mi se mantija
isprljala i uganuo sam levu nogu. ta da ti kaem, morau
provesti no u inrmariji.
Odo je zurio u njega otvorenih usta. To je najdrskiji izgovor koji sam ikada uo. ak i od tebe.
Hajde, ne priaj, namignu mu Aeln.
Opat e te najuriti iz manastira!
Malo sutra. Prijatna vatrica, mekan pokriva, moda aa vrue medovine. U inrmariji, bolnikom delu manastira,
pruane su sve mogue udobnosti barem za iskuenika Aelna, koji je pr ve godine crkvenog ivota proveo u prosjakoj
dominikanskoj opatiji. Tek kao jedanaestogodinjak doao je
meu cistercite a i to ne dobrovoljno.
Sada je sve vie razmiljao o prednostima inrmarije, oseajui kako mu ilama struji vrua medovina. Odo, to je raj
na zemlji! Raj!
Raj e moda videti, ali tek kada ti opat odrubi glavu.
Odo se prekrsti. Ne moe se opet praviti bolestan.
Zato da ne?
Jer ti niko nee poverovati da po drugi put za tri nedelje
mora u postelju. Niko ne spava ee u inrmariji od tebe.

Knjiga o raju

29

Moda nikome nije toliko hladno kao meni.

Meni jeste.
Ali oigledno nedovoljno. Inae bi ti ve bilo preko glave
iskuenikih elija i grubih, valjivih pokrivaa.
Tako nam je, kako nam je. eleli mi to ili ne.
Bla, bla... Aeln je upravo poeo da sprovodi plan u delo.
Malo zadie mantiju i uputi se kroz sneg prema ici iza koje
je ovca buljila u njih. Svi e se zadiviti to sam spasao jadnu
ivotinju. ak ni povreda koju sam zadobio u akvaduktu nije
me mogla odvratiti od tog junakog dela. Istovremeno poe
da vue levu nogu.
Odo zakoluta oima. Ovo se ne moe dobro zavriti.
Umesto to jadikuje, radije pripazi da nas neko ne
vidi.
Odo se ponovo prekrsti i pomoli se na brzinu, pogleda
uprtog u nebo. Zatim nevoljno krenu za Aelnom prema ici,
gunajui vie za sebe. Ako nas opat ne kazni, Gospod e to
uiniti. Obojicu, jo ovde na zemlji, a slava Venome kazna
nas eka i na nebesima!
Gospod je na mojoj strani, zar ne vidi! Aeln pokaza navie, u roj pahuljica. Po meavi niko ne moe pratiti tragove.
To je savreno!
Proverio je jo jednom ima li nepoeljnih oevidaca, priao ianoj ogradi, pa obema rukama podigao mravu ovcu i
prislonio je popreke na svoje grudi. ivotinja iznenada pusti
od sebe glas, ali se nije otimala; vie je bila zabezeknuta tolikom panjom nego to se uplaila. Aeln apatom umiri ovcu
i uputi se nespretnim korakom kroz dubok sneg prema manastirskoj kapiji. Potcenio je teinu ivotinje i pri svakom koraku
je postojala opasnost da e pasti.
Nee se izvui, ree Odo vrsto ubeen u to. Nikada ti
nee poverovati u takvu priu.

30

Kaj Majer

Ako... neko drugi... potvrdi, tada sigurno hoe, kaza Aeln jedva dolazei do daha.
Pusti me da pogaam ko e biti taj neko drugi.
I pored napora koji mu se ogledao na licu, Aeln mu uputi
osmeh. Dugujem ti za ovo, brate Odo.
Duguje ti meni vie nego to ikada moe da mi vrati,
brate Aelne.
Dobie moju veeru!
Ali ja nisam gladan.
Bie kasnije. Aeln je stenjui prebacivao teinu ovce.
Niko se toliko esto ne unja nou po kuhinji kao ti. ak
ni ja.
Odo se poea po potiljku ispod kapuljae.To je bezazleno
u poreenju sa...
Aeln se saplete i gotovo ispusti ivotinju. Poe nesigurno
da se klati.
Gospode na nebesima!, ote se nestrpljivo Odu. Ko jo
moe gledati ovo! Brzim pokretom uze ovcu iz Aelnovih ruku i uputi se manastirskoj kapiji. Hajde, doi! I za ime svetog
Benedikta, ne zaboravi da hramlje!