Sarajevske Sveske Broj 37 38 2012

Redakcija Ljubica Arsi Basri Capriqi Mitja ander Ale Debeljak Ljiljana Dirjan Daa Drndi Zdravko Grebo
Zoran Hamovi Devad Karahasan Enver Kazaz Tvrtko Kulenovi Julijana Matanovi Senadin Musabegovi Andrej Nikolaidis Boris A. Novak Sibila Petlevski
Elizabeta eleva Slobodan najder Dragan Veliki Marko Veovi Radoslav Petkovi Miko uvakovi Tihomir Brajovi Robert Alagjozovski Glavni i odgovorni urednik Velimir Viskovi Izvrni urednik Vojka Smiljani-iki Sekretar Aida El Hadari-Pedia
372012 38
NO
asopis Sarajevske sveske izraava zahvalnost sljedeim institucijama, dravama i pojedincima na njihovoj podrci Sarajevo Notebook magazine would like to thank the following institutions and countries and individuals for their support Open Society Fund Bosnia and Herzegovina The Balkan Trust for Democracy Norway Sweden Finland Denmark Switzerland Portugal France Great Britain Slovenia Makedonija Bosna i Hercegovina United States Srbija Crna Gora Ured za kulturu Grada Zagreba Grad Sarajevo European Community Goethe Institut Sarajevo KulturKontakt Austria Buybook Carl Bildt Ministarstvo Kulture i Sporta - Kanton Sarajevo
SADRAJ 37/38
U PRVOM LICU
Kolja Mievi
Sve te pesnikinje!............................................................. 13 Blaen neka je dan........................................................... 47 Dnevnik itanja 2011, jo jednom, ipak .................... 55
UVODNIK DNEVNIK
Alma Lazarevska Milica Nikoli
DOKUMENTI
Oskar Davio Srpska knjievna la........................................................ 73 Milica Nikoli ta nam je donela Srpska knjievna la?................ 82
TEMA BROJA:
Nadeda ainovi Mrtvi bijeli mukarci?..................................................... 87 Tatjana Juki Plus dun: narativni kolektivi Danila Kia................. 93 Enver Kazaz Veovieva poezija kao kartografija apsurda, melanholije i nostalgije ............................................... 107 Zvonko Kova Kanonski tekstovi i interkulturni pisci u regiji.... 130 Tonko Maroevi S klasicima sroen, njima ulanan............................ 137 Mihajlo Panti Klasik je klasik kad ga prihvati drugi ....................... 149 Marjan Strojan Klasici drugih.................................................................. 155
SUSJEDSTVO RIJEI KLASICI DRUGIH
MANUFAKTURA
Kolja Mievi Sor Huana Ines De La Kruz ili La Poesa la posea .... 165 Dragan Veliki Svet po njegovanima .................................................... 181 Sreten Ugrii Dve pripovetke....................................................................... Neoekivano................................................................. 185 Kod kue u inostranstvu pokuaj integracije .... 190 Ljiljana Dirjan Snijeg za dvoje ............................................................... 198 Dubravka Ugrei enski knjievni kanon? ............................................. 221 Avni Halimi Apsurd kazne .................................................................. 226 Beq Cufaj Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo? .................. 229 Mirt Komel Kino................................................................................... 237 Miklav Komelj Uloga oznake totalitarizma u konstituisanju polja istone umetnosti............................................. 242 Aleksandar Prokopiev ovek sa jednim krilom................................................ 261
SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|5
Draen Katunari Pjesme kronos............................................................................ 269 tvoja braa tre ........................................................... 269 misa na webu............................................................... 270 Pavarotti........................................................................ 271 macaklin........................................................................ 271 to bi se moglo uiniti?............................................. 271 blagdan sjena i sunca................................................. 272 psalam vjetru............................................................... 272 psalam zraku................................................................ 272 protiv teine................................................................. 273 protiv kremiranja ....................................................... 273 Offagna........................................................................... 273 kompilacija................................................................... 274 zalazak sunca............................................................... 275 Marat ............................................................................ 275 pjesma ostavljenog..................................................... 276 Muharem Bazdulj Drugo pismo iz 1920. godine...................................... 277 Matja Pikalo Zemlja anela.................................................................. 285 Qibrije Demiri-Frangu Estetika bola.................................................................... 297 Pjesme Voda .............................................................................. 302 Greka ula................................................................... 303 Hladne ruke ................................................................ 303 Koraci straha ............................................................... 304 Smrt ideala................................................................... 304 Uzalud se srdim ......................................................... 305 Entuzijazam................................................................. 305 Postmodernost ........................................................... 306 Ismet Prci U Narodnom pozoritu ................................................ 307 Mihajlo Panti Hodanje po oblacima ................................................... 313 Bekim Sejranovi Kolekcija jesen/zima .................................................... 319 Enes Halilovi Pjesme Preludijum ................................................................... 337 Oni koji umiru ............................................................ 337 4:20................................................................................. 337 Temeljna farba ........................................................... 338 Ruevine ....................................................................... 338 Bustrofedon.................................................................. 338 Bustrofedon II ............................................................ 339 Legenda o heroini ...................................................... 339 Lomaa ......................................................................... 340 Agamemnon ................................................................ 340 No comment ............................................................... 341
6|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
ivorad Nedeljkovi Pesme Mrtva priroda sa seivom......................................... 342 Nadmo metafore....................................................... 342 Senke plamena............................................................. 344 Prevod lepote............................................................... 345 Upotreba....................................................................... 347 Zemlja i nebo............................................................... 348 Zbog sveta..................................................................... 349 Berislav Blagojevi Kratke prie..................................................................... 350 Ispovijest.......................................................................... 350 Ulazak kroz izlazna vrata ............................................ 352 Ko je, doavola, J. Tabisz? ......................................... 354 Hotline.............................................................................. 354 Kemal Mahmutefendi Pjesme Niiji ovjek ................................................................ 357 Spremam se da umrem ............................................ 358 ta mi je elja ............................................................. 358 Sihirbazova putovanja .............................................. 359 Poraanje ..................................................................... 359 Milorad Belani O srpskom stanovitu: mi pa mi ............................... 360 Ivana Seletkovi Jedan traktat o melankoliji & ehieva Knjiga o Uni .... 375 Iva Rosanda igo Kazalina predstava kao primjer interferencije politike ideologije i estetskog naela ..................... 381 David Fideler Istraujui svete prostore............................................ 392
MOJ IZBOR
Vojka Smiljani-iki Marina Trumi
Marina Trumi ............................................................... 399 Dnevnike Biljeke (27. 10. 1991. 1. 12. 1991).... 400
PASO/PUTOVNICA
Filip Larkin Izabrane pjesme Uline svjetiljke .......................................................... 423 Regrut............................................................................ 424 Opservacija................................................................... 424 Penjui se uz brijeg pod vjetrom to zagluuje .... 425 Vjetar vjenanja.......................................................... 425 Sada kad mi je dvadeset est .................................. 426 Neuspjehu .................................................................... 427 Obmane......................................................................... 428 Zrelost .......................................................................... 429 Mojoj eni .................................................................... 429 Sljedei, molim ........................................................... 430 Razlog za prisustvo .................................................... 430 Vanost onog drugdje................................................ 431
Nastavljanje ivota .................................................... 432 Poezija odlazaka ......................................................... 433 Posjeta crkvi ................................................................ 434 Mr. Bleaney ................................................................. 435 Neznanje....................................................................... 436 Grobnica Arundelovih .............................................. 437 Duhovske svadbe ....................................................... 438 Lijeenje vjerom ........................................................ 440 Plodovlje hljebnog drveta ........................................ 441 Kola hitne pomoi ..................................................... 442 Ovdje ............................................................................. 443 Ludovanja u mladosti ............................................... 444 Dockery i sin ............................................................... 444 Studija navike itanja ............................................... 446 Annus Mirabilis .......................................................... 446 Visoki prozori ............................................................. 447 Neka ovo bude stih .................................................... 448 Zgrada ........................................................................... 448 Stare budale ................................................................ 450 Aubade .......................................................................... 451 Marko Veovi i Omer Hadiselimovi Filip Larkin ..................................................................... 453
ONI KOJI DOLAZE
Luka uljak Pjesme Kad sam sam, kaem... ............................................. 457 Meni i onim drugima ................................................ 458 * * *................................................................................. 458 Snimanje radio drame .............................................. 458 La Femme qui chante ............................................... 459 Koulja .......................................................................... 460 * * * ............................................................................... 460 Ruke .............................................................................. 460 A pod prozorom luka ................................................ 461 * * * ............................................................................... 461 Na plantai .................................................................. 461 O jednom totalitarizmu ........................................... 462 Vjetine koje nemam ................................................ 462 Zvat u te Ava Gardner ............................................ 463 Daj mi sjeanje ........................................................... 463 Jasmin Agi Razigrani Vjetar ............................................................. 464
PORTRET SLIKARA Slikarstvo Silvestera Plotajsa Sicoea
Marko Koan Divlji u srcu .................................................................... 471 Boris Gorupi i Silvester Plotajs Sicoe Buntovnik? Ako tako eli............................................ 485 Silvester Plotajs Sicoe Pesme * * * ................................................................................ 491 runa pesma ................................................................ 491 krik strasti ................................................................... 492 * * * ................................................................................ 492 moj grad ....................................................................... 493 arobnjak ..................................................................... 493 slatke pesma ................................................................ 494 magenta ........................................................................ 494 * * * ................................................................................ 495 san ................................................................................ 495 divlja i mlada .............................................................. 495 srce ................................................................................ 469 vatra .............................................................................. 497 irafa ............................................................................. 497 ritam zejeg srca ........................................................ 498 belo ................................................................................ 498
BILJEKE O AUTORIMA EXECUTIVE SUMMARY
............................................................................................. 521 ............................................................................................. 533
U PRVOM LICU
Kolja Mievi
Kolja Mievi
Sve te pesnikinje!
Kad je Pol Verlen 1888. godine pripremio drugo izdanje jedinstvene antologije Les potes maudits (Ukleti pesnici), koja je najzad, u modernom smislu, odredila istinski odnos pesnika, pojedinca, naspram drutva koje ga okruuje a to je Malarme gotovo istovremeno dopunio reenicom iz intervjua datog novinaru Ireu: Pesnik trajkuje pred drutvom koje mu ne d da ivi Jadni Lelijan, Pauvre Llian (anagram od Paul Verlaine) nije moda bio toliko svestan znaaja svoje odluke da meu est strogo izabranih pesnika, uvrsti i jednu pesnikinju! Ta pesnikinja se zvala Marselina Debord-Valmor [Marceline Desbordes-Valmore], 1786 1859. Ovaj Verlenov izbor je utoliko neobiniji, i znaajniji, jer je Marselina, za razliku od drugih izabranih pesnika u antologiji, bila ve odavno mrtva, i zaboravljena! Iako je za ivota objavila vie zbirki stihova i postigla izvestan ugled i zvanina priznanja, Marselina Debord-Valmor je ipak u autobiografskom romanu Slikarev atelje pisala upravo o tom problemu koji je imala da kao ena bude prihvaena ravnopravno ne samo u drutvu, nego i u uem krugu svojih srodnika po peru. Moglo bi se, zaista, govoriti o ukletim pesnikinjama, jer je njihovo ukletstvo sasvim druge vrste, nego ono pesnika! Jedna takva antologija ali svetska, i vremenski i prostorno sveobuhvatna bila bi izvanredan dodatak naem nikad
Ana Jovii
potpunom poznavanju svetske poezije. Uklete pesnikinje postoje u svim nacijama, i u svim vremenima. Ja sam davno ve na poecima svojih susreta s francuskom srednjovekovnom poezijom otkrio Kristinu de Pizan [Christine de Pisan], 1360 1430., koju sam jo 1961., u jednom tekstu uz prevod njenih balada, nazvao trubadurka samoe, zbog jedne balade u kojoj svaki od preko dvadeset stihova poinje s refrenom: Sama sam. Kristina, koja je jedno od najjaih enskih pera celokupne francuske knjievnosti, imala je dramatinu sudbinu, jer je tek nakon smrti svoga mua, Etjena de Kastela s kojim je ivela u savrenoj ljubavi bila prinuena da iskoristi svoje literarne i intelektualne sposobnosti koje je stekla kao kerka Tomaza Pizana, astrologa francuskih kraljeva da pisanjem obezbedi ivot sebi i svojoj deci. I uspela je, ali ne bez nesporazuma i sukoba, tako da je u pismima koja danas imaju vrednost moralistike rasprave upuenim uticajnim linosti objanjavala i branila svoje ensko pravo da se pesniki izraava. Ti Kristinini tekstovi prva su i temeljna svedoanstva takve vrste u modernoj Evropi. Po toj potrebi da se objasni pred svojim progoniteljima, Kristini je slina Sor Huana de la Kruz [Juana de la Cruz], koju Sarajevske sveske stavljaju u prvi plan u ovom broju! Ta jedinstvena ena pred kojom se izvesno otvara veoma lepa knjievna budunost bila je prinuena, nakon sjajnog ali kratkog boravka na dvoru u Meksiku, gde je odvie zasenila dvorsku elitu svojim znanjem i pesnikom vetinom a u oima uvek budnih inkvizitora i drugih cenzora nije pokazala dovoljnu religioznu skruenost, niti elju da postane iija ena da paradoksalno izlaz nae u povlaenju u manastir.1 Itd. Uveren sam da svako ko se imalo ozbiljnije bavi poezijom, pisanjem ili itanjem, ima svoj krug pesnikinja, koji se vremenom iri. Kako se iri drukije, nego radoznalou i susretima koji su esto nepredvidivi i koji, ma kad da se dogode, dogaaju se u pravom trenutku. O susretu sa Sor Huanom de la Kruz koju ja za svoj unutranji govor oslovljavam njenim svetovnim imenom, Huana Ramirez, a prezime Ramirez nosila je njena majka Izabela ija je ona jedno od petoro vanbrane dece steene s dva oveka, panskim kapetanima zalutalim ak do vrhova meksikih vulkana piem u prateem ogledu, koji je pre niz linih impresija i isto toliko skup varijacija na ono to sam saznao o Huani itajui druge, pre svega Oktavija Paza i njegovu knjigu njoj u ast. Moda nikada nije1
Iako je to sloenije pitanje na koje sam delimino pokuao da odgovorim, sluei se svedoanstvima onih koji su imali priliku da je bolje upoznaju i ije se pretpostavke povremeno dijametralno razilaze. Da li je i Huana imala svoga Hamleta, na dvoru ali Hamleta oenjenog i prema tome nedokuivog koji joj je u stanju razdeenosti svih ula i u oajanju za kakvo su sposobni samo mukarci jer njen glas oarava, a umnost ubija, kako kae Oktavio Paz uzviknuo: Idi u manastir! Huana je manastir pretvorila u jedinstveni i privatni knjievni i intelektualni salon kakvih je bilo malo u njeno vreme! Jer, da je ivela u malo tolerantnijim vremenima, njena elja da se povue u manastir da radi na miru ne bi bila nita jaa nego to je naa koja se s vremena na vreme takoe pojavljuje, kao izlaz! Ali, tek u tom intelektualnom gnezdu u kome je zamiljen i ostvaren neuporedivi Prvi san stigla ju je teka i crna inkvizitorska ruka, ispred koje je jedini izlaz bio... u voljno samoubistvo! Umesto na lomau, zajedno sa svojih etiri hiljade knjiga, odabrala je da se utopi u epidemiju kuge!
dan pesnik, ni pesnikinja, nije doiveo takvu poast kao Huana u toj obimnoj i iscrpnoj Pazovoj knjizi, Zamke vere. Na poetku, Paz kae da je ve oko 1930.2, kad se susreo s njenom poezijom, Huanino delo prestajalo da bude istorijski ostatak postajui ivi tekst. Slika koju je Pol Valeri preveo ovako: Najmrtviji pesnici imaju najvie izgleda da oive. Za Huanu se takoe moe rei, mislei na Malarmea, da je pesnik onaj koji se izdvaja iz drutva da u samoi klee svoj grob. Ali, to su inili mnogi i mnoge, ne samo Huana, ne samo Kristina, Emili, Marina, Margerita, svaka na svoj nain, ukleto neponovljivo. Zato radni naslov ovog teksta treba preinaiti: Svete pesnikinje!
Oktavio Paz navodi ime meksikog pesnika, Amada Nerva, koji je prvi objavio knjigu o Huani, pod naslovom Huana de Asbahe, gde je istaknuto prezime njenog nezakonitog oca, koje bih ja rado zamenio prezimenom njene majke. Otac je nestao iz njenog ivota pre nego to je Huana prohodala, dok je majka Isabela izgleda snano delovala na neka njena ubeenja, naroito o braku i enskoj samostalnosti. Iako je Huana napisala poemu Prvi san u kojoj nema ni trunke religioznog raspoloenja u manastiru, ini mi se da bi majino prezime bolje odgovaralo od onog koje je konvencionalno uzela ulazei u manastir. I koje su nosile sve kaluerice tog manastira, pa ak i njen najvei progonitelj, Manuel Fernandez de Santa Kruz, neumoljivi nadbiskup iz Pueble, koga je Huana, u svome revolucionarnom odgovoru na njegov napad, prikrila enskim imenom, sestra Filotea de la Kruz, i tako ga gotovo poistovetila sa svojim!
Sor Huana de la Kruz u manastirskoj eliji (Migel Kabrera, 1750)
Sor Huana de la Kruz
PRVI SAN
preveo: Kolja Mievi
Piramidalna1, zagrobna, iz zemlje roena senka, upravi do neba vrh visoki zaludnih obeliska, odluivi se na uspon do zvezd: ali sjaj lepih gnezda slobodnih uvek, uvek rujnog kruga tami to na njih strmlje da ih crnim parama pokoleba stravina senka skliska2, njoj poe da se ruga, jer crna joj obrva jo ne te rub ispupenja sami boginjinoga puta koja lepa tri puta3 s triput lepim ukazuje se likom, hvatajui otprva vazduh koji na slami kumovoj4 ona gustim dahom stmi; i mirnoom velikom tog carstva ogrnuta, tad tek zau u sebi glasove nonih ptica, crnih, ozbiljnih lica, da ni tiina prekinuta ne bi. Laganim letom i pesmom, za ui primljenom loe, i gr u dui, bestidna Niktimena5 svuda vreba otvore svetih vrata
1
10
15
20
25
Poema poinje ne samo posebno izabranim pridevom, piramidal, nego jedinstvenom slikom iskrenutog sveta; Zemlja baca, kae Oktavio Paz, jednu piramidalnu senku u nameri da osvoji via nebesa i da se uspne na zvezde. Obino se kae da no pada s neba i da se mrak sputa na Zemlju: Sor Huana opisuje suprotni pokret! 2 Pavorosa ombra fugitiva; ta strana senka je ipak krhka, prolazna, u krajnjem znaenju bezopasna. Otuda, u prevodu, skliska. To se objanjava i jednom od varijanti ovog stiha, poto u nekim izdanjima, umesto pavorosa, strana, itamo: vaporosa, od pare, ispariva. Ta dva tako razliita prideva istovremeno ine i lep i vrlo pravilan anagram: pavorosa vaporosa! 3 Tres veces hermosa; boginja tri puta lepa, jer je u mitologiji predstavljena kao Luna, Dijana i Prozeprina. 4 Slike kumova slama tj. Mleni put nema u originalu. 5 Niktimena, kerka kralja Lezbosa Epopeja, koja je s njim poinila incest, i zbog toga bila pretvorena u sovuljagu.
ili se sve du svetlolikih staza pogodnih rupa hvata to pustie je zbog nauma njena, i bezbona se ona tad ukaza me svetim svetiljkama venog plama, koji gasi, bez srama, u jasnoj svetlosti ispunjenoj tom masnoom, koju stablo Minervino6 iz svoga voa i korena suva izlui teko i tako sauva; a t7, to videe dom gde posta zemlja, trava tkanje njino, bogu Bakhu nepokorne do kazne sad prie vie ne priaju razne, jer svaku forma jeziva je skrila stvaraju drugu maglu8 kako bi izbegle promenu naglu, ptice bez pernih krila: te tri spretnice, kaem, zle sestre iji kobni postupak bee kanjen da im od oblak i mranih opni neskladna krila budu, da ak su nalik najkobnijem udu: s tim9 to brbljivog zvanje ministra Plutonovog dobi, sada znak praznoveran za predskazanje, jedino izvan sklada stvarale one zastraujui hor10, visoke, crne, duge pevajui, pre pauze neg glase, ekajui ritam u dugoj oputenosti spor
6
30
35
40
45
50
55
60
El arbol de Minerva; maslina. Niktimena-sovuljaga gasi ili pije ulje (masnou, materia crasa) iz svetiljki u Hramu. 7 Y aquellas. Podseanje na mit, koji je Ovidije ispriao u etvrtoj knjizi Metamorfoza, o tri kerke Mineja iz Tebe, koje nisu prihvatale kult boga Bakha, nego su se zabavljale priajui prie i tkajui, zbog ega ih je bog pretvorio u slepe mieve. 8 Segunda niebla. Magla u magli. 9 Re je o Askalafu, sinu Aheronta, kojega Huana ne imenuje. Askalafa je jedno vreme bio ministro de Pluton, tj. uhoda poto je saoptio Plutonu da Prozerpina nije potovala njegov uslov da nita ne jede pre nego to izae iz Hada. Zato pesnikinja kae za njega da je parlero, brbljiv. Bio je pretvoren u sovu, pticu zlih predskazanja. 10 Od ovog i sledea etiri stiha Huana de la Kruz daje dokaz koliko je dobro poznavala pravila polifonijskog pevanja: ona koristi termine hor, capilla, vrste nota razliitih duina: visoke, crne, duge, mximas, negras, lungas, ritam, mensura, pauze, pausas, proporcija, proporcin.
veih proporcija jo, koji netom oznai vetar nehajnim pokretom, tako lakim tempom, tako laganim da usred svega moda usnu zatim. Taj, stog, tuni zvuk meuotkucajni11 65 te pomraene rulje uplaene, privlaio je panju mnogo manje no to je snu godio; ak pre je, nalik tajni, tupi mu sklad kroz take udaljene 70 u smirenje vodio i prizivao ude na spavanje, tiinom obavezuju sve ivo, jednu i drugu krijui usnu crnu tad iza kaiprsta, 75 kao Harpokrat12, u noi, utljivi; na to svako panju svrnu i na to se tu privi nareenje odmah, vrlo trpeljivo .13 Vetar je stao, kue je zaspalo, 80 tu lei, dok on vrsta sitna ne tie tela da svojim dakom ni ispod vela ne stvori bogohulni um, ak malo, kojim bi spokoj dubok grubo dirno. 85 More, potpuno mirno, ne njihae ni krilo kolevke modre gde je sunce snilo; a usnule ribe, neme sve vreme, sred postelja od mulja 90 u svojim piljama gde tama kulja, behu dvostruko neme14; a me njima, arobnica varava Alkiona15, dragane u ribe pretvoriv, vere lagane, 95 takoe pretvorena, sad kanjava.
Intercadente. Harpokrat, egipatski bog tiine, predstavljen s jednim prstom na ustima kojim trai tiinu. 13 Tumai se uglavnom slau da se s ovim stihom zavrava uvodni deo poeme koji opisuje dolazak noi. U stihovima 80-150 pesnikinja opisuje san kosmosa. 14 Mudos eran dos veces; ribe, koje su inae neme, sada su to dvaput vie. Slika uporediva s onom iz stiha 44, videti fusnotu 14. 15 Kerka Eola, boga vetrova, ena Seiksova. Poznata je i po imenu Morska lasta. Za nju je u mitologiji vezana veoma lepa pria o branoj vernosti.
11 12
U prikrivenim grudima planine, udubljenja od bezoblinih stena grubou svojom manje zatiena neg tminom koja njima se raspline tako da mrak tog stana nalikuje na no ak usred dana, taj kraj nepoznat vrlo iskusnom lovcu kroz to usko grlo tu se nasilnost svodi kod jednih na nita, i strah kod drugih leae mnotvo zveri plaajui Prirodi danak nakon svih oklevanja dugih, koji mo njena meri; a car16, to budnost glumio je smeo, ak s oima otvorenim nije bdeo. Taj17 kom psi vlastiti nanee rane, vladar kog pre obasja slave zvezda, sada je krotko lane, oslukuju iz bezdna smirene okoline makar najneprimetljiviji pokret18 to premeta atome, sluh nauli ka tome umu ak bez otrine to ga prome do lezda. A u spokoju gnezda koje od granica i blata sazda da ko u ljuljaci tu spava vazda, u najcrnjem delu stabla spokojna19 gomila laka20, da se vetar opet odmori, ne trpe krilati pokret.
100
105
110
115
120
125
Car je lav, vladar ivotinja, za koga predanje kae da je spavao otvorenih oiju, uvek na oprezu. El; pesnikinja misli na slavnog lovca Akteona, unuka Kadmovog, koga je Dijana, koju je video kako se kupa sa svojim nimfama, pretvorila u jelena, i koga su skolili njegovi vlastiti psi. Ovaj nain uvoenja pojedinih linosti, bez imenovanja, veoma podsea na mnoga mesta u Danteovoj Komediji. 18 Movimiento; za trenutak, Huana ostavlja ovaj stih bez rime i razreie taj vor tek u 128 stihu, tano posle petnaest stihova, ponavljajui re pokret. 19 Duerme recogida; ovaj stih se ne rimuje ni s jednim drugim, ali to forma silve dozvoljava. 20 La leve turba; jata ptica.
16 17
Jupiterova plemenita ptica21 kao carica da se sva ne preda odmoru, njega kao porok gleda ako je predug, t ta dokolica u iskuenje ne dovede njen red, jednoj tek nozi poveri svoj teret, a kam mali spusti na drugi krak budilnik da je ne svlada san lak da, ako taj se produi neki put i njegova bit postane tad ira, pre tog bude prekinut velikom brigom kraljevskog pastira. Oh! Velianstva kako teko breme, kada oprostit ne sme greku punu! Uzrok, moda, koji stvori na vreme, krunu, upozorivi, tajnu krunu, u zlatnome krugu, da tako brigu oliava dugu. San na sve najzad spustio se pravo22: sve najzad mir je velik zaposeo; ak je i lopov spavo; ak ni ljubavnik vie nije bdeo. Trenutak u kom mir potpuni vlada23 b, i mrak se uveavao, kada obavezama dnevnim zamoreni al ne jer pritisnula tegobna ih je sila telesnog rada, nego utrueni zadovoljstvom isto ( jer isto smara stvar koju dugo uivaju ula, m kako slasna bila: jer priroda srazmerno odvajkada sa tasova dva para, razne zadatke razdeli i kula as odmoru, as radu namenjene,
21
130
135
140
145
150
155
160
Jupiterova ptica je Orao, kome pesnikinja pripisuje osobine koje u srednjovekovnoj tradiciji uglavnom pripadaju dralu: oslonjena na jednu nogu, u drugoj dri mali kamen koji joj slui kao budilnik, u sluaju da se uspava! Tu ideju pastirske budnosti i odgovornosti Huana razvija u stihovima 140-146. 22 U originalu: El sueo todo en fin lo posea; pesnikinja pravi lep anagram izmeu oblika glagola poseer, posedovati, i poesa! Videti o tome pred kraj teksta o Sor Huani. 23 Od ovog stiha, do stiha 265 poinje trea epizoda poznata kao ovekov san, el dormir humano. U svim izdanjima ona je naznaena rimskom brojkom II, koje ne postoji u Huaninom originalu. Huana u stihu 151 uvodi jednu re, neprevodivu drukije nego opisno, conticinio, koja oliava onaj trenutak noi kada je sve stiano. Stihovi 151-156 su, ini mi se, razrada prve tercine drugog pevanja Danteovog Pakla!
na nevernoj vagi sa kojom vlada ovom udotvornom mainom sveta); dok, sred dubokog spleta sna blagog, behu udi bez pokreta, obavljala su ula ono to dnevne behu im dunosti rad, svakako, al rad oboavani, ima li takvog rada koje su samo na tren prekinula, i popustie slici suprotnosti ivota24, koja polako oruana napada varkom i lenjivca svlada s usnulim orujima, od pastirskog tapa do vinjeg ezla, b razlika iezla, izme kostreti i rujnoga sklada; jer njena mera, mono nametnuta, ista je posvud svima pa makar se i bune, od onog25 kome tri stvaraju krune znak kraljevskog plata do tog to ivot u izbi prespava, od tog kom Dunav26 valovit se divi do tog to, trska skromna, skromno ivi; i dobro znaju rata (kao, u stvari, svemona predstava smrti) bog Morfej27 sasvim jednako kostret meri kao brokat. Dua28, tad, bez teita spoljanje vlasti kad je zabavljena nekakvim poslom stvarnim, to e na kraju dobar il lo postat , vie ne troi nita,
24 25
165
170
175
180
185
190
195
Contrario de la vida; to je smrt. Ali poto se radi o slici, retrato, ovde je re o snu! Papa. 26 Danubio; o ovom stihu videti moj pogovor. U celom ovom pasusu, stihovi 177-191, Huana pokazuje da su svi ljudi, bez obzira na poloaj, ravnopravni pred snom, kao i pred smru. Moglo bi se, kao o plesu smrti, u ovom sluaju govoriti o plesu sna! 27 Morfej, bog sna. 28 Od ovog stiha, sve do stihova 265-266, poinje jedna rasprava u stihu koju bismo mogli nazvati as anatomije, u kome Huana raspravlja o dui, telu, srcu, stomaku, pluima, jeziku, mozgu, i njihovim raznovrsnim funkcijama, pribegavajui najneoekivanijim slikama na koje u ukazati s vremena na vreme. Kao i Dante, i svi njeni savremenici, naa pesnikinja je bila opsednuta ljudskim telom i nije iskljueno da ga je upoznala poblie i iznutra. Prevoenje ovakvih stihova je blaeni oaj za prevodioca.
sva daleka, ako ne rastavljena od bolnih uda i smirenih kostiju kad ih kratke smrti niti oviju, do tek toplo vegetativno tkivo, 200 budu da telo, u tom miru punom, leina je s duom, mrtvo za ivot i za smrt jo ivo29, o em daje nagovetaje lake ljudskoga asovnika30 205 ila opruga to, bez pomonika, ve koncertom venskim31, kroz spore znake pokazuje, kucaju, da snom proet pravilno njegov usklaen je pokret32. Taj, dakle, ud kralj33 i sredina iva 210 sila ivotnih sa njim, sa svojim saradnikom udiu dah plua, taj magnet34 to vetar priziva, to pokretima nikad nejednakim ili steu ili rairuju pak 215 taj odvod jasni i od mii jak, d d se u njega plah zrak slije ovijaju prostor svei otkuda topao bei i svete svoj izgon delatnim ini 220 male krae u prirodnoj toplini, ponekad oaljenim, nikada povraenim, ak bez znanja njihovog gospodara35, jer nova kraa veu tetu stvara ; 225
Muerto a la vida y a la muerte vivo; retoriki stih, ali ritmiki savren, koji ipak tano slika odnos izmeu usnulog tela, i ivota i smrti! 30 El del reloj humano; srce je uporeeno s asovnikom, i svim njegovim oprugama; slika veoma bliska Danteu koji u XXIV pevanju Raja poredi tela anela koja pleu s radom zupanika jednog asovnika. 31 Con arterial concierto; slika je natprirodno lepa, nepredvidljiv spoj dva tako udaljena termina, muzikog, concierto, koncert, i medicinskog, arterial, venski, arterijski! 32 Huana ponovo koristi dvostih u kome se, kao u stihu 128, pojavljuje rima s movimiento, re koju ona posebno voli i koja se pojavljuje i u stihu 214. 33 Miembro rey; srce. 34 Pulmn, que imn; jo jedno tipino barokno, gongorijansko poreenje. U stihovima 217-225 sledi opis disanja, tokom kojega izdahnuti vazduh uzima malo od ljudske topline ili ivota, to je isto. 35 De su dueo; gospodar je ovek koji u snu die i koji toga nije ni svestan.
29
ti, dakle, vei, kako ve re svedoh36, izuzeci, jedan i drugi svedok, ivot oznaavahu dok nemim glasima poraavahu to svedoanstvo, ula, sva usnula, 230 brane se tako jer se nisu ula a jezik koji, sputan, posta tih ne mogu govorit poricae ih. A ta topline najproduktivnija savrena fabrika37, 235 predostrona snabdevaica ud to nikad krta, i uvek ilija, ne puta da se oseti razlika koji je laki, tei, ve na prirodnome dnu sa svih strana 240 koliine belei da bude tano rasporeena svuda mle koju destilira neprestana toplina, kroz jelo koje posrednik smerni izme nje i vlanog stavi 245 svoju mednu sutinu plaaju do poslednjih moi, bila to milost, ili grubost, suprotnim prodrljivcu, za greh pravi, zasluena kazna, al oprostiva, 250 tom to u svai udnoj se otkriva ; t38, stog, il kovanica Vulkanova, mozgu je tako slala vlane, ali toliko jasne pare 255 etiri temperamenta to se spare da s njima ne samo da nije sprala privide koje posmatraki tati smisao daje mati, a ova ga, uz opreznost toliku 260 u iem jo obliku predaje pamenju koje ih, vredno, urezuje sve i uva zajedno,
Como ya digo; konvencionalni izraz, ritmika potapalica, koju Huana ipak vrlo delikatno uvodi u stihove kad joj treba rima, ili koji slog. Ja sam na tom mestu upotrebio izraz re svedoh, da bih imao rimu sa svedok. Svakako, ne bih to uinio da Huana svojim como ya digo, kao to rekoh, nije otvorila mogunost. Videti fusnotu 45 za stih 266. 37 Cientifica oficina; to je stomak. U izdanju iz 1692., u Sevilji, pridev cientifica je zamenjen s centrifica, sredinja. Teko se opredeliti, i moda treba podrazumevati oba poreenja! 38 Esta; misli se na cientifica officina, tj. na stomak, koji je ovde uporeen s Vulkanovom kovanicom!
36
nego je putala da fantazija ne prestajui slije razline slike; i ko to se, velim39, na glatkoj povri Svetionika40, retkog sklonita, kristalnog oblika, ugledaju s velikog rastojanja (koje smetalo nije) dok skoro carstvom Neptunovim celim brazdahu vale udaljene lae jer video se sve bolje povrinom zrcala njihov broj, oblik i kob uzdrhtala niz to nepostojano jasno polje kako se svaka klanja dok voda i vetri njihova tkanja cepahu laka kroz teko beznae ; tako ona41, smirena, zabelei slike stvari bez broja, a kist nevidljiv injae trag svei kroz duh, bez svetlosti, uvek od boja ivih, slikaju bdenja likova, ali ne samo stvorenja sublunarnih42, ve i onih iz gnezd od jasnih intelektualnih zvezda, i na nain da ivo moe ak da se pojmi nevidljivo, tako ih, spretna, predstavljae sebi i dui po potrebi. Koja43, za to vreme sva okrenuta svom nestvarnom biu i lepoj bti, posmatrala je ovu iskru, kojom je vinje bie titi, koja oseti od tog radost novu; i shvativi da odvojena luta od tog to je sputa, uvek i u svemu, telesnog luka koji grub je dri i teak krati
39
265
270
275
280
285
290
295
300
Ove rece nema na ovom mestu u originalu, ali mi je bila preko potrebna da najbezbolnije reim ovu skupinu stihova. Videti fusnotu 34. 40 Huana misli na svetionik kod Aleksandrije, jedno od sedam svetskih uda, ije je ogledalo dozvoljavalo da se vidi s velike daljine; i tako, pored piramida i obeliska, uveava egipatski dekor svoje pesme. 41 As ella; misli se na fantaziju, s kraja stiha 264, koji je ostao bez rime! 42 Huana vie puta koristi pridev sublunar, mislei na prostor izmeu meseca i zemlje. 43 La cual; dua, iz prethodnog stiha.
duhovni uzlet kojim ona shvati nesagledivu koliinu sfere ili gleda pun mere tok, koji opisuju nejednaka nebeska tela laka 305 preteke greke, zasluena muka (koja remeti spokoj, vrlo stroga) nauke jedne cilja zaludnoga44 , smetena, veruju, na vrh sm smelo planine naspram koje je i Atlas45, 310 koji je vei za nas od svih drugih, poput kepeca krotak, i Olimp, ije uspokojeno elo to nikad ne dopusti da ga tr vihor ustri, 315 ne bi joj mogli biti nt obronak: jer oblaci stamnjena kruna ona za masu najuzvieniju kroz zrak za najponosniji vulkan na svetu to sav vinut uze Nebo za metu , 320 jedva zgusnuta zona za njen uzvien korak, ili pak njezin opseg mali su ps koji labavo skopan il vetar razvezuje danonoan, 325 il bliska mlakost sunca isti od sveg. Njenoj visini ak do kraja donjeg (najnieg, kaem, ako na tri dela podeli se izgled tog stranog tela) ne mg46 brzi, munjeviti uzlet 330 orla to je nebesima obuzet i eli da svije sunce piju gnezdo si izmeu njegovih zraka dosegnut; mada jae no ikad napor ulagae biju 335 sa dva pernata jedra, i razmae kandama vazduh: jer elja bi jaka,
De estudio vanamente judioso; Sor Huana govori o astrologiji, kao uzaludnoj nauci, kako bi ostala u okvirima crkvene dogme, poto je Crkva zabranjivala pravljenje horoskopa, itd. Ipak, u nekim svojim drugim delima Huana je uvodila horoskopske znake i izgleda da se zanimala za njihova znaenja. 45 Dua zamilja da se nalazi na planini vioj od Atlasa u Africi i grkog Olimpa! ak su i egipatske piramide nita u poreenju s tom planinom na kojoj dua zamilja da se nalazi. Videti stihove 423-428. 46 ini mi se da ovaj stariji oblik glagola moi bolje, naroito ritmiki, odgovara poreenju koje prati pesnikinja.
44
tkaju lestve od atom bez broja, da mu slomi trajnost s dva krila svoja. Piramide dve47 da slavu nastave Memfisa vajnog, i arhitekture poslednja retkost, ako ne zastave vrste, ne drhte , s ijeg se epure vrha, koji pada, mnotva trofeja divljih, a steg bee zbog Ptolomej, to vetru, to oblacima objavi (ako i samom nebu to ne kaza) za svoj silni, svoj uvek pobedonosan grad sad Kairo zvan da, zbog mnoine tolikih odraza, dobar Glas ne proslavi ciganske dike48, memfike sve pute ak u vetru, ak nebom otisnute: one dok u postupnoj simetriji bee sve primetniji rast kroz smanjenje, s toliko vetine, da (dok b sve blie nebeskom visu) pogledu, kad ga vide nalik risu, izmicae izme vetrova splet iji sprei ga da vidi tanku nt sjaja koja se kao s prvim krugom spaja49, sve dokle premoren od te estine, ne slaze niz stupnje, neg strmoglavljen nae se podno iroke osnove, kasno i zlo ostavljen usred svih sila tu, to b znak muke nove za tu primetnu odlunost krilatu , ija50 su mutna tela ne suprotstavljena suncu, ve udna njegovih svetlosti, pre udruena s njim ( jer, u stvari, uz njega se kreu) toliko sve ih udna sl njegova svetlost da do tog trena
47
340
345
350
355
360
365
370
U stvari, postoje tri piramide u Gizi, nastale oko 2650. pre nae ere, ali je trea manja od dve koje pominje pesnikinja. Huana je mogla istovremeno pomiljati i na dva vulkana u ijoj je blizini odrasla, Popokatepetl, zadimljena planina, i Istaksihuatl, bela ena. Videti, u tekstu o Huani, legendu o dva vulkana. 48 Gitanas glorias; prevodim doslovno, iako Sor Huana misli na Egipat i njegovu slavu. 49 Primer orbe; nebeska sfera oko Lune. 50 Cuyos corpos; tj. piramide.
nikad putnika kroz egu najveu, 375 umornog daha, povijenog ela, njihov ne doeka sag najmanje senke51, ak nikakav trag od njih, ma bili egipatska slava, il zdanje gde duh spava, 380 kroz varvarskih hijeroglifa zbrku slepu, sve prema Grku52 slepom takoe, najblaem pesniku ako, zbog tog to pie o ahilovskoj snazi53 385 il Odiseju54 to ratniki gazi, ne prihvati ga vie drutvo istoriara, il veliku (kad u katalog uvede ga svoj) slavu mu oda, ne da uvea broj , 390 jer bilo bi lake u brojnom nizu otet, priavi blizu onome koji grmi, munju kroz prostor crni, ili teki u zo tren 395 Alkidu55 topuz gvozden, neg jedan stih od onih koje mu diktir Apolon skloni56; slede Homerovu, kaem57, re finu, Piramide ko uzorci vinue 400 materijalni se tek58, spoljni znaci tih to, kad im se nutarnja sr zbaci, predstavljaju namerne vrste due: jer kako do piramidalne take sve do neba se penje udni plamen, 405 tako ljudski duh na tren te slike hvata trake
Po legendi, te piramide nisu imale senku. El griego / ciego; Sor Huana misli na Homera, koga e imenovati u stihu 399. Homer je za nju najblai pesnik, dulcisimo poeta, dok je za Dantea Homer poeta sovrano, najvei pesnik, pesnik nad pesnicima. 53 Aquileyas proezas. 54 Ulises; jo jedan, pored Ahila iz prethodnog stiha, od znaajnijih Homerovih junaka koji se nalazi i u Danteovoj Komediji! 55 Alkid je latinski oblik Herkulovog imena. 56 Ovaj stih neodoljivo podsea na stih 54 iz XXIV pevanja istilita, s tom razlikom to je diktator (onaj koji diktira stihove) Amor, ljubav! Znaenje glagola (kod Dantea: ditta, kod Huane: dict) identino je! 57 Digo; ovde je ova upadica iskljuivo ritmika, i slui da povienom tonu pesnikinjinog kazivanja da jednu prirodniju boju i uverljivost. 58 Prema Sor Huani, Homer je smatrao da su piramide samo materijalni simboli.
51 52
i veno hrli do prvoga znaka sredinju taku, kojoj tei svaka linija prava, to se uz nju svinu, to sadri, beskrajna, svu sutinu. Ova, napokon, dva umetna brega (makar lepota, makar udo bili) i ak ta bogohulna vinja kula59 iji su bolni znaci nakon svega ne od kama, ve od jezika bez steg da vremena ih glad ne bi rasula jezici razni u ijoj mre sili drutvena razmena izmeu narod (inei da oni koje je priroda stvorila istim razliiti budu, s jezikom tek ko uzrokom tom udu), da su zaustavljeni spram visoke duhovne piramide gde ne znaju kako dua se vide postavljena, toliko umanjeni bili bi, da u smeru tom svi bi njen vrh smatrali za sferu: jer njena udnja sveta vinuv se iznad svog vlastitog lta, do najvanijeg dla svojega duha nju je vinut htela, toliko ispred sebe, da vrova podruja u sebi otkriti nova; u uzdizanju tom skoro beskrajnom, vedrom al suzdranom, suzdranom al gordom, i zauenom m gordom, najvia pod sublunarnim ta kraljica60 svodom prodorni pogled, otriji od sviju, duhovnih svojih prelepih oiju (sposobna da strah stia od rastojanja ili mutne smetnje koju neki predmet pred nju metne), slobodno upre celom vasionom: iji ogromni pogon,
59
410
415
420
425
430
435
440
445
Vavilonska kula. Vrlo lep crte te kule Huana je posmatrala u delu Turris Babel Atanasijusa Kirhera, objavljenom u Amsterdamu 1679, poto se zna da ga je posedovala u svojoj manastirskoj biblioteci. 60 Reina soberana; dua. Zanimljivo je da Huana uz duu stavlja pridev soberana, koji kod Dantea ide uz Homera: reina soberana, poeta sovrano!
naslaga neshvatljiva, mada ne hte da vidu oigledno zrake mogune skriva, razumu skri ih, koji usred vika predmet zbunjen, i kad moi ika zgasnu mu od njihove veliine ustuknu uplaeno. Toliko ne ba, da ne otkrije dno hrabrog poduhvata, pun pokajanja, pogled to mogao je tek da sanja da se usaglaeno ogleda s predmetom s kog tako sine roj vidljivih linija sa suncem, kaem61, svetlonosnim telom zraka uporedivih s kaznom vrelom, ija mo sve silnija, mrze snage nejednake zrak po zrak kanjava nameru, pogibelji sve i ve oplakane ak, (bedno iskustvo koje tako skupo bejae, da Ikara62 je okupo njegov pla dok on mre) , kao to razum, ovde pobeen pre nita manje od ogromne mnoine mehanike mase to tu promine (razliitim vrstama obloena sa oblikom sferastim), kolko od osobin svake, odusta; sav zbunjen tog trena da u obilju zatim, sirot pred njim, sred zaudnih modrina mora iznenaenj, teak izbor , dvosmislen potanjao je kroz vale; i, da sve vidi, tad ne vide nita, nt razbra iz sredita (poto b smuen nekad tako svei njegovog uma izvor od toliko vrst to tu su stale s jedne osovine gde u ravnotei
61
450
455
460
465
470
475
480
485
Digo; isti poloaj ove rece kao i u stihu 399. Izvanredno je koliko se pesnikinja ne ustruava da u svoj filosofski renik uvodi neumorno jednu obinu uzreicu! Videti fusnotu 54 uz stih 399. 62 Icaro; dve mitoloke linosti, Ikar i Faeton, i jedna iz legende, Odisej, pojavljuju se u Sor Huaninoj poemi na veoma slian nain kako ih je Dante uveo u svoju Komediju.
bejae nestalna maina Sfere do suprotnoga pola) delove, ni do pla, smatrajui da se kroz njih jo stere savrenstvo sveg sveta 490 i koje se, tavie, krasi njima; neg ni t neodvojive od spleta udov njegovog ogromnog tela s proporcionalnim delatnostima. Al kao to tom kog je obuzela 495 duboka tama, vidljivih predmeta izgube se sve boje, ako ga naglo svetlosti osvoje, s previe sjaja kao obnevideo jer suviak suprotnim dejstvom smeta 500 u uzburkanoj noi, koje svetlost sunca, ni jedan deo, ne moe podnet, jer joj manjka spremnost , i ak tminu trai mada ta tmica b za njen vid prepreka izuzetna 505 da je od povred svetlosti brani, i jednom i drugi put skri po strani rukom slabih oiju zaslepljenih poglede oslabljene, dok tma slui skruena posrednica 510 umesto instrumenta, da staju na stepenik za stepenikom ivnu, kako bi osnaene ponovo dunost obavljale divnu 515 prirodni priziv, nauka uroena koja iskustvom najpre ukroena, uitelj moda nemi, retorski primer, uspe da pripremi tog i tog galijena63 520 da od smrtnog otrova razvije na najdosledniji nain i, bez smetnje, kroz sve veliine usrazmerene, druge skrivene osobine tetne,
63
A uno y otro galeno; Galijen, ili Galenus, umro oko 215., lekar grkog porekla. Sor Huana pie njegovo ime malim slovom, to znai da je galijen opte ime za lekara. Ali, na policama Huanine biblioteke, iza njenih lea, na portretima koje su nainili Huan Miranda i Migel Kabrera, jasno se vidi da je posedovala dela iz medicine jednog Hipokrata i Klaudija Galijena.
u koliini znatnoj vrlo vrele il hladne ili druge privlanosti neznane ili odbojnosti iz ije sene prirodne stvari slijede svoj razvoj (daju usred divljenja, zastaloga, pouzdan uinak neznanog razloga, obilnom brigom i doslednom panjom empirijskom, dokazanom kroz ivotinjski opit64 jer je opasan manje), to korisno stvaranje, krajnja apolonijske nauke65 dobit, udesan protivotrov, ko to je katkad zlo dobroti osnov : ni dua drukije koja zbunjena bejae ispred toliko predmeta, ne sabra panju kada uzbuena svom tom raznolikou, nije znala da se tog stranog tad lii tereta, od kojega joj stala bee re svekolika, daju joj tek da kune namere neiskazne bezlini zaetak to, bez oblika, neureeni haos predstavljae rasutih vrsta koje obuhvatae bez reda sastavljene, bez reda rasparane t sve vie ele bit nastavljene sve vie postajahu razatkane, raznolikosti pune , stavljaju na silu predmete razne svud rasprene, u premalen sudak (ak za najmanjeg, osrednjeg, preuzak66).
525
530
535
540
545
550
555
Bruta esperiencia; opiti sa ivotinjama. Apolnea ciencia; medicina. 66 Tan pequeo vaso; ljudski razum je uporediv s malim sudom koji je ne samo nesposoban da u sebe primi misteriju sveta, nego i jo manju stvarnost.
64 65
Savivi67, nakon svega, svoja jedra koja poveri vedra izdajnom moru, vetru vetrovitom, trae, bez tanog metra, od mora vernost, postojanost od vetra , i protiv svoje volje na duhovnoj obali vide, kao niz polje, skren pramac, jarbol uniten ceo68, grle deo po deo broda na pesku, svaki preostali, gde da sve bude bolje na mesto popravke tad stade smeo razum, mudri savet dajui prilog rasuivanja mirnog: koje, prekinuvi svoje delanje zakljui da konano tek jedan predmet obraivat stane, ili pojedinano jednu po jednu objanjavat stvari oduvek sadrane u tim, na nain stari, koje su dvaput pet kategorija69: svoenje metafiziko to ui (bia zainjui jedino opta kroz vrtloge duhovnih fantazija iz kojih materija sva iskljui rasprave apstraktnije) saznanja kako stiu se sveopta, stavljajui, kad nije ukoliko to htedne moguno na nain intuitivni spoznat svaku stvar, umetnost uza nj,
67
560
565
570
575
580
585
590
Od ovog stiha zapoinje jedna dua sekvenca, do stiha 826, podeljena na nekoliko kraih, u kojima pesnikinja raspravlja deduktivnom metodom o saznanju mineralnog i biljnog sveta, stihovi 617-638, ivotinjskog i ljudskog carstva, stihovi 652-703. Sve se zavrava saznanjem da je ljudska sposobnost da shvati svet nepotpuna, stihovi 704-780. 68 Oktavio Paz je meu prvima upozorio na slinost Huanine poeme s Baenim kockama Stefana Malarmea. On kae: Prvi san je jedno udno predskazanje Malarmeove poeme Baene kocke, koja takoe govori o samotnikoj pustolovini duha za vreme unutranjeg i spoljnjeg putovanja u beskraj. Slinost je jo naglaenija kad shvatimo da se oba putovanja zavravaju padom: vizija se pretvara u ne-viziju. Jedna od zajednikih slika je i slika brodoloma, kao u ovim stihovima, 560-570. 69 U svome spisu Kategorije Aristotel razlikuje deset kategorija: sutina, koliina, kakvoa, odnos, mesto, vreme, poloaj, posedovanje, delanje, oseanje. Ovo delo bilo je neka vrsta prirunika za poetnike, iako su njegove tekoe znaajne.
il pre, ko lestvama, od teze jedne do druge penjat se stupanj po stupanj, i razumevanja red relativni sldei tako obuzdan strogou svog saznanja omeenog, svaki tok negativni odbaciv ispred svog napredovanja: ije slabe snage od te doktrine dobiju umnu hranu, to ih snai, i obilan, sve blai, neprekinuti razvoj discipline ubrizga mu najkrepkijega daha, s kojim taj to mo tatu svlada, slavnom se platu70 od najhrabrijega pothvata nada stupnjima vinjim penju se bez straha u jednoj i u drugoj odnegovan vetini , i sve neosetno dla dok ne vidi krunu asti i sklada blag kraj kroz njegov napor opetovan (semena gorkog plod slatkog soka mada trud tolik bi cena visoka) i gde mu stopa smela gazi vrh gordog njegovoga ela. Moj um sledit u njenom nastajanju hte tu metodu retku, il s najmanjeg stepena bia neoivljena (manje podranog, ak pre ophrvanog uzrokom drugim71 plodotvornim tada), k najplemenitijem stii poretku to, u biljnome stanju, prvoroenac je, m jo bez krvi72, Tetidin73 koji prvi sa njenih dobrih materinskih prsa, snagom koja sve svlada, podra nena vrela svakovrsna
70 71
595
600
605
610
615
620
625
630
Al palio glorioso; palio, re draga Danteu, od koje je nainio krajnju sliku pevanja XV Pakla. To je druga, ljudska priroda; Bog je prva. 72 Prilino slobodno sam preveo sliku: aunque grosero. 73 Postoje varijante tog imena u rukopisima; u ranijima se nalazilo ime Temide, koju Mendez Plankarte smatra da je greka. Prihvaena je dakle Tetida tim pre to ona, kao kerka Okeana, vie odgovara ovom pasusu, kao zatitnica materinstva i hraniteljka. Ona je majka Ahilova.
soka zemaljskog koji njemu hrana prirodna je preblago odabrana , i sa etiri ukraen te radnje sve suprotne do zadnje, il privlai, ili razdvaja ilo 635 sve za to misli da bi zalud bilo, il odbaci viak, i u mnoini najkorisniju bit sebi potini; i tu stvoren u trenu formu jo lepu pre zd 640 smislom svu ukraenu (i ak vie nego smislom, ve ivom moi imaginativnom), to moe svaa postat usred gnezda na to ona ne prista 645 dok beivotna jo potpuno blista najsjajnija od zvezd, mada jo sija puna gordog bleska jer mogu vie sazvea nebeska, zbog najmanjeg bia, najnie stvari, 650 da osete zavist koja red pokvari ; i od ovog telesnoga saznanja ine, iako slab, temelj sazdanja, prei prema viemu udesnome sastavljenom trostruko74 655 s tri skladne crte, da bi s red podvuko, i zagonetni svih manjih oblika saetak bude k tome: kao granica arka koja vee najvie uzdignutu 660 prirodu istog tkanja s onom koja se, manja po savrenstvu, vidi utuena: ne samo da je sva ulepana s pet oseajnih ula, 665 nego i s tri75 tolika unutranja, kraljevski usluena jer da bude vladarka svima a ne sen puka ukrasi je mudra svemona ruka : 670 krj njenih dla, krunica mo ija
74
75
Compuesto triplicado; ovek ima tri ivota, vegetativni, oseajni i racionalni. To su: razum, volja i pamenje.
svod i zemlju ovija, poslednje savrenstvo sveg stvorenog i uivanje Venog Tvorca njenog, sve u emu kroz zadovoljnu radost poiva mu ogromna veliajnost: tvornica svekolika76 koja prahom77, to uvis vie krene, zaepi usne njene od eg je mogla postat tajna slika tog orla evanelskog, koji svetu viziju na Patmosu vide, zvezde premeri istim korakom i bezdne, i taj kip, divno delo, to u dragocenom metalu nae bogato gordo elo, koje bi, od grae preslabane da mu je temelj cio, od udara najmanjeg sruen bio : ovek, kaem, najzad, udo najvee koje se ljudskom razumu namee; saetak to se meri apsolutan s anelom, biljkom, zveri; ija nizina godi sva gorda i sva pripada prirodi. Zato? Moda jer je milija bila od svih drugih, i sva na milost ljubavnih sila sjedinjenih. Oh, mada ponovljena, nikada je ne ovi zasluena milost, jer je neznana i slabo potovana ini se, il je loe nasluena. T, jednom, stupnje htede mi um kao da proe, al je potom odustao, sude da je presmelo poduzee78 stati spram svega s ma im, on koji ni najmanje
76 77
675
680
685
690
695
700
705
Fbrica portentosa; odgovor ili razrada slike iz stiha 235: cientifica oficina, savrena fabrika. Podseajui je da je od zemlje. 78 Atrevimiento, ije je prvo znaenje hrabrost, to se podrazumeva u rei za koju sam se odluio: poduzee. Ova re nema svoju rimu, sem ukoliko to nisu one dve u stihovima 690-691, punih petnaest stihova vie! U tom sluaju ovo bi bio najvei versifikacijski razmak u poemi, i moda u svetskoj poeziji uopte, to je utoliko blie istini i verovatno delo Huanine volje jer je drugo znaenje rei atrevimiento... razmak! Moda ni broj stihova koji ine taj razmak petnaest nije sluajan!
ak najlake strane nije shvatao nego ga mui svaka 710 prirodnih uinaka; jer o tajnom vrelu79 nema saznanja nit shvati tajni nain na koji kristalnih svoj upravlja tok svlaujui sve vijuge skok po skok 715 strahoviti onaj kraj Plutonov, jezne peine prostrane uasnoga ponora, sve te lepe poljane, Jelisejskih polja bj, 720 troobline80 mu supruge log sinji, jasne tragaice sve beleei (korisna radoznalost, ne po meri, kada o lepoj izgubljenoj keri d vesti sigurne plavoj Boginji; 725 kad brejem i gajevima beei od polj i um eljna odgovora, svoj ivot na elei gubljae ivot sred bola opora) ; koja o kratkom cvetu nije znala81 730 zato mu krhku lepotu optae oblik od slonovae: smeane, zato boje s kojima rujne u zoru se spoje svijaju je mirisne: 735 ambru zato istisne, i lako, najdivnije ruho na vetru stee da ga u obe svoje kerke sve umnoi, da bi red zlatnih profila 740 od njih tako stvorila, to im beli peat pupa cel nije prenenu ranu kipranke boginje82
Od ovog stiha do stiha 729 Sor Huana varira mit o Aretuzi i Prozerpini (videti stihove 53-55). Aretuza koju je progonio Alfej, reni bog, zatraila je pomo od Dijane, koja ju je pretvorila u vrelo; ona u svome kristalastom toku stie sve do podzemnog sveta, u Plutonovo carstvo! 80 Su triforma esposa; trooblina supruga je Prozerpina, budui da je kerka Jupitera i Cerere i ena Plutonova, koja pola godine provodi u podzemlju (za vreme jeseni i zime), a pola na zemlji (u prolee i leto) gde je boginja zemljoradnje. Prozeprina je svoj jad poverila svojoj majci Cereri, koja ju je svuda oajniki traila, stihovi 725-729. 81 Saba; ovaj stih je Sor Huana ostavila bez rime. 82 La cipria diosa; Venera.
79
pokazivat s puno gordosti poinje, ako taj kom je znana belost u osvit, rumen pre dana, ali ih ne pomea, jeste rujna pahulja, rujnost snena: dugine boje bljesak, koji od polja oekuje pljesak: uitelj moda zalud ili uzorak znan svud enske vetine83 to najdelatniji otrov ini da je dvaput tetniji ispod vidljivog vela od koga kao blistava je cela. Stog ako od jedne teme ponovi misao tad sve blea poimanje se vrea i pun planje govor je u osnovi; ako posebnoj vrsti kao od svih ostalih nezavisno, kao bez vez posmatrana vrstih um tad iznenadno okrene lea, i uplaeni govor se najei odbijaju da prihvati najtei sukob, da ne bi svisno, jer strepi da pun planje shvati il loe, il nikad il kanje84, kako da takvo zdanje poput te ogromne maine meri iji bi strani nepodnoljiv teret sem da u sreditu joj lei ceo Atlantova85 ramena iscrpeo, Alkida86 snanog nagno da treperi; i da on to b Sferi dovoljan protivteret, prosudi tu mainu, teku manje, i uslovniju manje, od pothvata da postane mu priroda poznata?
745
750
755
760
765
770
775
780
De industria feminil; re je o kozmetici! O mal, o nunca, o tarde. 85 Atlante; Atlant ili Atlas, sin titana Japeta i brat Prometejev; posle pokuaja da sa Divovima osvoji Olimp, Zevs ga je kaznio da na svojim ramenima nosi nebeski svod. 86 Alcides; latinsko ime za Herkula.
83 84
Pokatkad vie io87 zbog kukaviluka se optuivo to lovor ispusti a da i nije u okraju bio; i primer je sldio 785 sjajnog slavnog mladia88 paljivo upravljaa holog plamnih koija i taj vinji let, ija nesrea zapali duh njegov ivo: gde odlunost nalazi 790 vie nego strah za zebnju povode otvorene pute hrabre slobode, jer kad se jednom nau, niko kanjen nee bit pokua l na drugoj strani (tu drugu tenju, kaem89). 795 Ni panteon bzdani modri grob njegovog nesrenog praha ni osvetnika rasplamsana munja ne dotie, kraj svih upozorenja, duh koji gnev ispunja, 800 i to, prezrevi ivot, gaji nadu da e ste veno ime u svom padu. Treba ga, pre, uzet kao primer to zna da pravi krila za ponovni uzlet, 805 duha ambiciozna koji dok mu samog uasa lska biva vrednost oita svoju slavu proita izmeu slov beznadenoga praska. 810 O, to se kazna nikad ne objavi za jedan takav prestup svojeglavi: to politika tiina ne skri pre akte tog procesa trezvenog dravnika 815 da l to glumio je lano neznanje il kaznio je to drsko delanje potajno iz opreza, ne pokazavi nikad
Ms esforzado; re je o razumu. Del claro joven; to je Faeton, koji je od oca Apolona traio da upravlja koijama sunca i, da ga Zevs nije sruio, proizveo bi propast sveta. Istu epizodu i Dante pominje u vie navrata u Komediji. 89 Digo; ovo je pretposlednji put da Huana uvodi ovu uzreicu u svoju poemu!
87 88
javno taj primer to tetu vri: jer najveega je prestupa zlo kad objavi se to do zaraze velike dovodei; jer greh pojedinca, treba to rei, ostavlja za sobom preuen manje posledic, neg njegvo otkrivanje. Al dok tonuo je kroz hridi krute nejasni izbor90, u sirte91 zalazei nemogunog, m kakve da je pute sledio ne nalazei tvar kojom da se hrani toplota ve, zatim njen plamen mali (plamen, d, m kako mali bio, jer odve rad cio on zgara ali nita ne zapali) ne ostaju po strani ve promeni polako svoje jedino jelo svojom sutinu neznanu inei: a to verno krkanje to proizlazi iz sjedinjenja vlanoga sa arkim u toj udesnoj vazi prirodnoj, sad ve bee zanemelo (zbog pomanjkanja sredstava), a zatim sve uz njega milei zgusnute, vlane pare prestolje razumno uznemirie (otkuda sve do udova irie blagog klonua stanje), dok se odsjaji are toplote koja jenja okove sna oputajui sve vie: a osetivi hrane pomanjkanje udovi ukrueni odmorom utrueni nt budni nt usnuli nakon bdenja, pokazivahu eljeno kretanje kroz pune zbunjenosti drhtaje, sve irei
90 91
820
825
830
835
840
845
850
855
Confusa la eleccin; nejasni izbor koji treba da naini razum. Sirtes; zalivi u severnoj Africi, veliki i mali; Sor Huana pie ovu re malim slovom, jer ona za nju oliava opasne morske hridi.
nerava, malo po malo, tkiva lenja, i jo umorne kosti (ak bez volje njihovog gospodara92) vrte se s druge strane , otpoela su vriti sva ula preblago utihnula sru napitak prisan93 svoj rad, oiju poluotvorenih; a iz mozga, sad dokonoga, stane beat snovienja roj i budu zdani od pare lagane u laki dim, u vetar pretvoreni, rasprie oblik svoj. Tako magina svetiljka94 na zidu predstavlja belom slike razne, obojene i fingirane, u iju potku podjednako idu sen i sjaj: jer u kratkim odsjajima sauvav odmah s njima sve take u tanoj perspektivi, kroz svoje mere znane imaju razne opite u vidu, senka to kratko ivi, to se sve vie kroz sjaj razreuje, fingira vrsto telo, svim dimenzijama ureeno celo, dok ak ni povr bt ne zavreuje. Otac svetlosti arke95, asa istog da bi dosegnuo Istok vide da je sve ve predodreeno, i od suprotnog pola se pokreno s zalazeim zracima: jer svog svetla treptavim odsjajima
860
865
870
875
880
885
890
Aun sin entero arbitrio de su dueo; iako nije doslovno ponovljen, da bi bio refren, ovaj stih je odjek tehniki efekat veoma drag Sor Huani, o kome opirno pie Okravio Paz u svome ogledu stiha 224. 93 Del natural beleo; beleo je neka vrsta narkotika, ali prirodnog, natural. To je jo jedna od rei koja nema rimu u pesmi, ali je oigledno da je Huana sugerie s naslovnom rei, (Primero) sueo! Zbog toga sam ceo stih preveo tako da se i u prevodu postigne isti efekat: natural, prirodni, postalo je prisan, to zvui gotovo kao Prvi san. Pred kraj pesme, pesnikinja podsea svoga itaoca na naslov i na jedinstven nain ga uplee u svoje tkanje. 94 Linterna mgica; izum magine svetiljke pripisuje se Atanasijusu Kirheru, ija je dela Sor Huana poznavala. Videti tekst uz ovaj prevod, u kome se govori o Kirheru i Sor Huani. 95 El padre de la luz ardiente; Sunce. Od ovog trenutka i stiha poinje Trijumf dana.
92
u toj taci stvori svoj zapad ist dok na istok obasja svetlou najzad. Ali Venere, pre tog, uza sav sklad spokojna zvezda gore razbi prvi cik zore i starog Titona lepa dragana96 amazonka to sve svetlosti sabra, s orujem protiv noi, slaana kolko hrabra, smela m uplakana97 , svoje elo slaana98 pokaza u toj jutarnjoj istoi, isprva priguen prelid, pa jai planete koja zrai i koja novih svetlosti skupine vrbovae van sene nadmonije, svetlosti prekaljene uvajui za dejstvo iz dubine , protiv te to, tiranka svemonica usred kraljevstva dana, crn lovor mrakom stee sa svih strana, i to kad nono zlo ezlo ispravi mrakom je upravljala od kog i sama ak je strahovala. Ali samo to lepa prethodnica nagovesti sunce, njegov blistavi na samom istoku zalepra steg, na uzbunu sa svih blagih ica al ratobornih u se pisak ptica (vete, bez znanja sveg, veoma zvune trublje) kad ko svaki tiran najzad, u strahu, oseaju sve dublje neizvesnost, mada u jednom mahu htede razvit svoje snage sa strane prave od crnog svog plata bedeme, primajui sve vreme prekida jasnih povremene rane
895
900
905
910
915
920
925
930
Bella esposa; to je Aurora. Llorosa; uplakana od jutarnje rose. 98 Hermosa; pesnikinja naglaava taj epitet.
96 97
(al njena hrabrost loe nagraena b naspram njenog straha slaba cena, iji je krhki otpor ona znala) , u beg je tada vie verovala neg u snagu kao sredstvo spasa, duvnu u promukli rog da bi svoje crne ete zgrnula i u redu se povue tog asa, kada od jednoga tog veeg mnotva bee sva napadnuta, koje najviu taku tad proguta sviju na svetu uzdignutih kula99. Sunce se, najzad, da krug sklopi, javi optau tako zlatom safir plavi: iz stoput umnoenih sto taaka, sto100 bujica zlaenih linij, kaem101, svetlosti jasne svud irilo se iz sjajnog joj opsega brazdaju neba plavetnu stranicu; i nju to pre za carstva vladaricu smatrahu strogu svrstae u kut hud: a ona bee u urbi od svega preko uasa vlastitih prolaze vlastitu senku gaze, i nadala se sve na Zapad dopret sa (bez reda) armijom iji ratni polet bejae razbijen, u pratnji svetlosti to sledila je njen pokret. Ta povorka u bekstvu uspe najzad da dosegne sam Zapad i u svome padu ak osnaena, hvataju dah u svome unitenju na polovini kugle u toj patnji od sunca ostavljena, jo jednom buntovna preda se htenju da bude okrunjena, dok polulopta naa pozlaena bejae prelepim povesmom sunca iji prav sjaj s vrhunca,
99
935
940
945
950
955
960
965
Planine; Sor Huana voli poreenje s kulama. U originalu: mil, hiljadu, ponovljeno tri puta, to sam eleo da sauvam u prevodu, i zbog ega sam upotrebio jednoslonu brojku sto! Koja ipak sugerie veliko mnotvo zraka u irenju. 101 Digo; Sor Huana poslednji put koristi ovu uzreicu!
100
sledei red predvieni, davae 970 vidljivim stvarima njihove boje pomno, i obnavljae spoljna ula da steknu snage svoje za rad, dok jaom svetlou tog trena b obasjan svet, a ja probuena102. 975
102
Kao to je reeno u tekstu o Sor Huani, ona poslednjom rei svoje poeme, despierta, probuena, jasno podvlai injenicu da je ena njen autor. To je znaajan potpis koji itavu pesmu neoekivano ali snano, do poslednjeg sloga, personalizuje.
Alma Lazarevska
UVODNIK
Alma Lazarevska
Blaen neka je dan
Dvojica su, a zauzimaju tek polovinu dvosjeda. Kikou se, gurkaju i muvaju laktovima. Potom, slijedei primjer jednog, i onaj drugi, meni na uvid, irom otvara usta. Pa tebi je estica... zaustim, ali bivam prekinuta: A moje estice, mama ? Ovaj, eto, zna da estica nije jedna. Kada mu presui igra, voli da ih nabraja. Pravi krugove po sobi, kao zarobljena zvjerica i ponavlja, ponavlja, ponavlja: Gornja desna estica. Gornja lijeva estica. Donja desna estica. Donja lijeva estica... Rije kutnjak mu nije zanimljiva. Roditelje poasti imenom dvojke. Sjekuti. Sam sobom deminutiv. Izgovoren djeijim glasom postaje deminutivi. Ime trojke mu preutkujem. Rije mi je pomalo zlokobna. Ali i bez tog imena, mnogo zna. Kako god, ne moe znati da su ove seanse, kojima je prvi put pridruen i drugi djeak, dio moje strategije discipliniranja osjeaja privremenosti i beznaa. Brinui o stalnim zubima osmogodinjaka, zao udes od kue odbijam. Mnogolik je i nemjerljiv zao udes, ali je u ovim danima nedvojben: snajper i granata. Ovo je opkoljeni grad, a ja ivim izmeu dvije naroite ulice. Ili, kako to ree jedan od onih to su stigli da iz opkoljenog grada alju izvjetaje i fotografije, ja sam flanked by sniper streets. Uspjela sam razumjeti frazu flanked by jer sam je svojevremeno vidjela kao potpis pod fotografijom gdje jedna evropska princeza stoji izmeu dva mukarca. I relativno miran dan je formulacija koja ide uz opkoljeni grad. Ovo je scena iz jednog takvog dana. Ne padaju granate, tek s vremena na vrijeme oglasi se snajper. Tada kroz unutranje dvorite, da pravi drutvo jednom usamljenom djeaku, stie njegov vrnjak. Osim to danas ima drutvo, djeak je svojoj mnogo puta potvrenoj petici (od kada mu je iznikla prva stalna estica, svako malo trai da mu se kae da je odlina) neoekivano dodao plus. U drutvu loe estice, odlina estica postaje odlinija. Pet plus. Neto od ovoga osjeam u ovoj sceni, ali jo ne slutim da e doi dani kada u primjeivati kako ene na pomen zloudne bolesti dojki instinktivno tite prsa. Iste te ene kada onima to su oboljele dou u posjetu, nekako se naroito isprse. Pomau, spremne su pomoi onima to su im s boleu i dojku odstranili, ali se isprse. Ako sam i sama to inila, prestala sam kada sam ovo kod drugih primijetila. Jesam li?
*** U sceni koju dalje prizivam, pod zlim udesom se vie ne raunaju snajper i granata. A unutranje dvorite je opet utoite makama, psima lutalicama, otpadu, pijancima... naliju grada. Bude prilike da frazu flanked by vidim kao potpis pod fotografijom. Volim itati govor tijela te kad na takvu sliku naiem, odgonetam: Kome je blia, ta osjea prema jednom, a ta prema drugom mukarcu. Uglavnom su na tim fotografijama ene flanked by. Ne naumpada mi niti jedna od dvije sniper ulice dok se bavim ovakvim odgonetanjem. U meuvremenu je jednoj promijenjeno ime. Grad vie nije opkoljen. Dvojica djeaka iz scene sa dvosjedom sada su tinejderi. U ovoj sceni je prisutan tek jedan. Kada bi sjedio na dvosjedu, za onog drugog tu vie skoro da ne bi bilo mjesta. Ali, on stoji. Stoji nekako naroito, kao da krije lice. Okrenut umalo leima. Kada ovako stoji, neim kobajagi uposlen, znam da neto hoe da preuti. Muti. Zabuava. Loa ocjena, neizvreno obeanje, la... Ali, on iznenada izgovara ime onog drugog biveg djeaka, te nakon kratke stanke, a kao da se dvoumi, kao da i nije tako vano da bi se moralo rei, dodaje: U bolnici je. Moje zato ne nailazi na odgovor i postaje sve agresivnije i nervoznije, kako to ve biva kod osoba to osjeaju da im strah gmie uz kimu. Kako ne zna? Kako, zaboga, ne zna? Odgovara tek slijeganjem ramena i upornim Ne znam. Simulira da se prisjea: Bol u koljenu pa... ne znam, stvarno ne znam. Sad mu ve uz obraze palaca neprirodna rumen. Okrenuo mi je, ipak, lice; ali neim se kao zanima, neto trpa u svoj ruksak. uri. Ja sam sjela na onaj dvosjed i buljim u irom otvoren lijevi dlan. Desnom akom obuhvatila sam bradu. Steem eljusti. Postoje telefoni i jo je s vremena na vrijeme aktivan bivi kruok majki koje su nekada dolazile na iste roditeljske sastanke. Postoji ona koja je uvijek bila najupuenija; koliko treba platiti za neto kao to je Vesela sveska ili Male novine i slino. Ovaj put pitanje nisam izrekla do kraja. Odgovora spremno. Ne kaem kao nekada: samo trenutak, da uzmem olovku. Ovo je kratka, poznata rije. Nema brojeva. Spustila sam slualicu i sjedim na podu, oslonjena na radijator. U opsadi se nakupi studeni za dva ivota. Drhturim. A iz grudne duplje, a da ne otvaram usta, poinje stizati nepoznat zvuk. Moj toraks proizvodi zvuk koji ranije nikada nisam ula. Zapravo jesam! Zbunjuje me tek to to sam u stanu sama, a ujem zvuk pseta. Psia. Mi u stanu nemamo pseto. A i da imamo, ono se ovako ne oglaava. To nije zvuk kunog pseta, to je zvuk ulinog psia, bez vlasnika i utoita. Psia koji cvili pod vedrim, zimskim, nonim nebom, nakon to je snijeg napadao i ravnoduno svjetluca daleka zvijezda uz sleeni mjesec. Radijatori ija se rebra utiskuju u moja lea su hladni. Ne rade. Niti bi trebali. Ljeto je. Nije okasnilo. Pred odgovorom koji sam ula blaeno je ono vrijeme u kome je zao udes bio snajper i granata. I donja, lijeva ili desna estica. Ovdje nema brojeva. Imenica, kratka i pamtljiva. Ima dva, zapravo tri znaenja, Sastavljai ukrtenica je pominju tek kao vodenu ivotinju. Spora. Ona koja unatrake ide. U vlasti ove scene je prilika kada se u nekom drutvu povede razgovor o horoskopu. Neko upita zna li iko od prisutnih pobrojati redom sve znakove. Ja pokuam, ak i latinska imena pobrojim, a onaj to je pitao sabere pa opet pita: Koji je dvanaesti? Ispostavi se da nije dvanaesti, nego je etvrti. Moj ga je mozak preskoio.
Izmeu Blizanaca je i Lava. Izmeu Gemini i Leo. Cancer. Rak. U znaku Raka roeni su mnogi pisci. Singer. Krlea, Prust, Ujevi, Kafka, Petrarka... *** Nad sljedeom scenom ne lebdi duh one pjesme koja poinje umalo idilinim: He with a book, keeping the light on late, She like a girl dreaming of childhood, Ali, u sceni jeste knjiga. U mojim je rukama. U njoj ne ba ovi stihovi, ali neki jesu. Vlada ona naroita tiina u kojoj je utnja blagotvorna. Onda se u nju kao u lijepu katulju udijeva zvuk kljua. S vanjske se strane okree u bravi. Oekivan je ovaj zvuk, najavljuje uobiajenu zajedniku veeru, ali je i ovaj put u meni slatki nemir. Poznat je valjda svakoj eni nemir to ga osjeti prije nego u prostoriju ue naroit mukarac. ena tad prinosi ruku kosi, dlanom pree preko krivulje boka. Et cetera. Nita je prema tome ono flanked by. Ali ovo nije to. Trudim se ne smetnuti s uma greku (grijeh?) nesretne Niobe. Ali, valjda neu uvrijediti, valjda neu razjariti nikakva nebesa, ako kaem da s ulaskom sina, u sobu stie svje zrak. Kao poslije lijepe kie. Valjda je u tom klju zadnjeg ina roditeljstva. Prikovan za stan, ponekad i za krevet, gubei dah, roditelj oekuje da mu makar tijelo njegovog tijela udahne zrak. Plua njegovih plua. Ili sam ja to oduvijek slutila scenu koja e tek doi, scenu u kojoj je majka ona koja je mene rodila. A ja... Pogledam preko knjige dok se klju oglaava. Dva se roditelja gledaju kao dva ustreptala djeteta. Sada su oni djeca koje je onaj to ulazi rodio. Svojim nas ulaskom nagrauje. Raa. Tako se pogledamo, nas dvoje. Kada i olabave izmeu nas spone, kada se u sebi sklupam, ova nas scena jedno drugom vraa. Dvoje smo koje oekuju da sin ue. Pa da veeramo! Ironiziramo, napravimo karikaturu od ovoga, ali je tako. Vrata se otvaraju, potom zatvaraju, ali se ovaj put ne uje ironino Roditelji. Ni poluironinog Maminko, tatinko nema. Niti : Gdje je mama? Ni zvuk odlaganja obue, ni zvuk pranja ruku. Tek brutalan juri. Umalo da vrisnem: Kud si u cipelama krenuo?! Magarac! (Zaboravila sam svje zrak, nije mi do zraka, sad u stan ulazi vanjska prljavtina, sveenica sam zakleta na neprikosnovenu istou gnijezda, zbogom onaj prethodno ispovjeeni zanos; uostalom ovdje bih se mogla sjetiti da sa sinom, ponekad, u jakni i kosi stie i miris nikotina ). Ali veliko muko tijelo roni glavom u parket. I neki zvuk, kao da neko cijepa grudnu duplju onim pokretom kojim se cijepaju novine ili knjiga. ula sam taj zvuk u opsadi. Tada su se, da bi se zagrijali stanovi, loile i knjige. Para se vrsti hrbat. Bacam knjigu, samo to ne vrisnem Zaboga, ta mi ti radi u ruci! Zamjerit e mi se taj pjesnik dovijeka kao neko koga sam itala dok se ovom nenadoknadivom biu neto strano deavalo. Svi ti pisci, kad piu, moda bi ovakvu ili slinu scenu ponekad trebali imati u unutranjem oku. Neka ponekad zamisle da to to su napisali, to kane objaviti, bit e u rukama majke koja prvi put osjea da nema snage podii sinovljevu glavu koja bi da u parket uroni. A ima stranijih. Nemjerljivo stranijih. Otac onog drugog biveg djeaka nije itao knjige. Mogla bih se zakleti. Sretala sam ga ponekad, i
njega i njegovu enu. Znam prepoznati ljude koji itaju knjige. Ne mogu zamisliti da je ovaj otac u ekaonici Torakalne hirurgije vrijeme kratio (krotio) knjigom. A da jeste, koja bi knjiga preivjela trenutak u kome mu kau: Kraj. Sin mu se probudio iz anestezije, ak na trenutak oi otvorio, nasmijeio se i... kraj. U telefonskom u razgovoru (ovaj put ja ne nazivam, ve se iri roditeljski tamtam) saznati da je bezglavo pobjegao iz bolnike ekaonice kad je shvatio. Tragaju za ocem da bi pokopali sina. Pokopan je. U utorak je umro, tek je u petak pokopan. Otiao na bolji svijet. Nai e se ve neko da to ovako kae. Moda ova reenica ne bi ostala u uhu kao strano tijelo da je drugo doba godine, ili da se maj izjalovio. Maj je, naime. Maj. I to ba majski maj. Mjesec je Kad planet po kom satovi se broje ponovo Biku u blizinu stigne. Na izvornom jeziku to ljepe zvui. Taurus. Bik. Svibanj je. Mjesec koji je dobio ime po biljci svibi, ali na ruu damascenu podsjea. U ruu damascenu se uroni nos, mukarci bi rekli do balaka. ak je i pjesnik, zaetnik petrarkizma, onaj s kojim je nespojivo to do balaka, kad pominje maj, svibanj, umalo izbaen iz petrarkizma. S rogova plamnih tad se snaga digne. Rogovi, plamen, snaga, dizanje. Odvagaj ove rijei. Njihova ova i ona znaenja. Umalo se pokoleba prije nego kae da je ovo Petrarka. Ne ba petrarkistiki, ali je Petrarka. Ne bi se ovakvim Petrarkom, ovakvim petrarkizmom, odbio posluiti ni famozni Jarac, rodonaelnik onog jo famoznijeg do balaka? udni su putevi knjige. To kako ti i kada stigne u ruke. Proao je mjesec, moda ni puni mjesec, bilo je jo razloga da se uporno sjeam scene sa djeijim zubima i dvosjedom, i dvojicom to su tek polovinu dvosjeda zauzimali, u ruke mi je stigla knjiga gdje se citira vedska predaja. Tamo se za ona dva zuba ije sam ime djeaku preutjela kae da su dva tigra koja hoe prodrijeti oca i majku. Onjaci. Nisam sigurna da li i ovo to elim rei, ovome to upravo zapisujem, pripada. Ipak... Drugi je djeak roen u maju. Dvosjed? Onaj je poklonjen... negdje,nekome. Nikada vie nismo kupili dvosjed. *** April je, ne maj. Ovo to u unutranjem oku prizivam dozvano je brojem koje uporno na ekranu gledam. Petocifreni broj. Od onoga to mi se u unutranjem oku odvija posljednja cifra se iz jedinice pretvara u dvojku. Broj 11.541 postaje 11.542. 11.541 je zvanini broj poginulih stanovnika opkoljenog grada. Onih koji nisu preivjeli opsadu. Danas treperi na ekranu, na skoro svim TV kanalima. 11.541. Kada te upitaju, tako moe odgovoriti. Jedanaest hiljada pet stotina etrdeset jedan. Ali, dok gledam taj broj, ja uporno mislim na onaj dan kada je kroz unutranje dvorite jedan djeak doao drugom djeaku i kada sam ja zaustila Pa tebi je estica sva... Bilo je i gurkanja, i laktanja, i domunavanja. ak sam ih morala zabavljati. Prebirala sam po pamenju: ta bi ih mogla nauiti? Koje je znanje za njihov uzrast? Gdje su stali sa lekcijama? kole nisu radile. Pitagorino pravilo? Prerano za to pravilo. Zavelo me je ono to zna svako dijete. Kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako di50|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
jete, jednak je zbiru kvadrata nad obje katete. Katete, kvadrat, hipotenuza. Grozota do grozote. Odustala sam. Ali ne i od Pitagore. Gledajui onu dvojicu na dvosjedu, jo su dva ovakva na taj dvosjed mogla stati, podsjeala sam se: bijae li isti mudrac sa Samosa onaj to je rekao U tebi,ovjee, nema niega osim due. Kako god, esticu nisam zaboravljala. Pomislih: jedna mu je estica nagriena karijesom, ali, koliko sam uspjela vidjeti, druga mu se pomalja. Druga raste. Raste mu drugi, veoma vaan stalni zub. Dat u mu, neka ponese roditeljima onu tenost kojom e nekoliko puta premazati tu esticu. Da je zatiti. Da ne nastrada kao ona prva. Moda sam osjetila onu naroitu raznjeenost nad sobom kad si dobar, kad brine. Relativno je miran dan i ti si dobar. I krenula sam ka kupatilu, ka polici sa boicama, a onda me neto neemu drugom odvuklo. Nikako se, ba nikako ne mogu sjetiti ta. Poslije? Smetnula s uma? Ne mogu se zakleti da je bilo tako. Neku sam mu jabuku tutnula u ruku. I neku ve stotinu puta proitanu slikovnicu. Ali boicu s onim kapima nisam. Bile su dvije na polici. Sada mogu da se raspravljam sa sobom. Ovo sam sigurna: Jeo je... jeli su, ta dva djeaka, taj dan, zajedno. Moda sam taj dan svoj obrok njemu prepustila. Hrane je bilo nedovoljno. Ali odmah sebi protuslovim: Zvui odvratno! Uostalom: govori kao da se ponosi bojom oiju, oblikom stopala... kao da ti u tome ima udjela. Tako ti je dato. To nije tvoja zasluga. Gladi se ne moe sjetiti ak ni u opsadi. Ni u opsadi ti skoro pa nisi bila gladna. To je naprosto tako. U opsadi i mimo opsade, nikad nisi gladna. Raspravljam sa sobom. Uutkujem u sebi onu to bi da se pravda. Bilo je jo prilika, a ja nikad djeaku koji nam je dolazio kroz unutranje dvorite ne dadoh boicu s par kapi tenosti koji tite stalne zube. Kobajagi tite, znala sam i tada, a i sada znam, ali sam tada bila u vlasti vjerovanja, aranja. Ako sam arala nad stalnim zubom jednog djeaka, trebala sam i nad drugim. Umro je na Torakalnoj hirurgiji, prethodno je i kemoterapije i zraenja i ko zna koliko operacija bilo. Potrajalo nekoliko godina. I uspona i padova bilo. To nema veze sa onom scenom. Meni je u unutranjem oku uporno ona estica. Gledam ga kako silazi niz stepenice, pratim ga pogledom, te kada stigne do prvog odmorita, zaustim: ekaj, zaboravila sam ti dati... On se okrenuo, smijei se, eka, dri onu krljavu (sve su bile krljave, to moram priznati) jabuku u jednoj ruci, drugu je poloio na rukohvat. A ja odmahnem: Neka, drugi put. To se ja jutros, dok se brojevima pominju oni koje su ubili snajper i granata, prisjeam dana kada sam nagazila na svoje srce. Jo kada bih na izvornom jeziku znala citirati: Nagazili smo na svoje srce i okliznuli se kad je zvuk neizrecivog odjeknuo u zraku, i sad bismo to htjeli jednim udarcem nogom da odgurnemo kao da smo se sluajno okliznuli na kori lubenice. April je. esti dan u aprilu. Dan kada se pominje poetak opsade. Postoji i dan, zabiljeen je, kada je opsada prestala. Ja ga ne pamtim. Mene nerijetko obuzme nelagoda to kao stanovnica opkoljenog grada ne mogu da se sjetim kad je opsada prestala. Prestala. Zavrena. Okonana, Dovrena. Zaustavljena. Savladana. Sruena. Nestala. Slomljena. Kako se to kae? Ne znam. Jedno od rijetkih pitanja na koje znam odmah odgovoriti jeste: Ko je prvi ubijen? Ime joj na dalekom jeziku znai: ona koja ima sree. Sretna. Pogoena je snajSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|51
perskim hicem. Na mjestu mrtva. 24 godine. Snajper, to je oruje gdje onaj koji gaa moe vidjeti svaki detalj na onome koga cilja. I oi? A na dananji dan, bijae Veliki Petak, Petrarka je prvi put vidio Lauru. Njene begli occhi. Oi lijepe. Benedetto sia l giorno, e l mese... Blaen neka je dan, i mjesec... hvali pjesnik dan i as kada je pogoen Amorovom strijelom. Petrarka. Uzimam olovku pa raunam. Nakon to je pogoen Amorovom strijelom, od tog estog aprila, travnja, pjesnik je jo 47 godina... ivio.
Milica Nikoli
DNEVNIK
Milica Nikoli
Dnevnik itanja 2011, jo jednom, ipak
Tokom bolesti verovala sam da nikad vie neu moi da beleim svoje italake impresije, na koje me je navela odavno, za zdravih godina, urednica Sarajevskih svezaka Vojka Smiljaniiki, svojim izuzetnim animatorskim talentom uvek novim pobuivanjima, predlozima, pozivima. Objavila mi je vie tekstova, ne samo italake dnevnike. Ovog puta je shvatila, opet svojom izuzetnom intuicijom, da mogu samo to. Slala mi je knjige, podstrekivala na razliite naine. Ne znam kakav e biti ishod. Sigurno je samo jedno: ivot, ije trajanje, na alost, ne zavisi od nae volje, bie mi podnoljiviji jer osmiljeniji. Dakle, evo me pred prvom lektirom.
orije Vukovi: Sinestezija u poeziji

Knjigu Sinestezija u poeziji dobila sam u bolnikom periodu, kada nisam bila u mogunosti ni da je ozbiljno proitam. Ali, prelistavajui je u polumraku, bila sam sigurna da u se, ako se ikad izvuem iz situacije u kojoj sam bila, na neki nain odazvati. Najmanje sam mogla pretpostaviti da u ponovo zapoeti Dnevnike itanja za Sarajevske sveske. Danas to inim. Jedina konica preda mnom u ovom trenutku je ono to sam proitala u zavrnoj beleci autora: Knjiga koju italac dri u rukama ide uz knjigu Poezija i ulni svet koja e uskoro biti objavljena kod istog izdavaa. Jesam li zakasnila? Pa i ako jesam, ne mogu sebe spreiti da kaem koju re o vitezu Ars combinatoria, duboko verujui da je Vukovi unikatni magister cum lauda u ovoj oblasti. Ali i magister elegantiarum. . Vukovi je napisao maestralnu studiju o fenomenu sinestezije, jednoj od mnogih pesnikih strategija, od Homera jo, ili, bolje, biblijskog naratora. Svojim putovanjem kroz istoriju, ponudio nam je vana saznanja do kojih nikada ne bismo sami doli. S obzirom da pojam sinestezije nije dovoljno poznat, naveu Klaievu odrednicu: Sinestezija (grki sinaist hnomai zajedno opaam), suosjeanje, tj. sposobnost jednog nenadraenog osjetila da osjeti podraaj nekog drugog osjetila; pojava da zvuk izaziva kod sluatelja osjeaj boje, svjetla i sl., osjeaj zvuka izaziva dakle osjeaj vida (sa sinestezijom je u vezi tzv. sluanje boja, muzika boja pa i boja glasa itd.); sinestezija je jedan od uinaka halucinogenih droga. . Vukovi je potraio primere za pesniku praksu zasnovanu na ovom fenomenu u celokupnoj svetskoj poeziji, nadasve akribino, neumorno tragajui i otkrivajui. O tome je sam rekao: Razgovetna podela na planu ula, jezika i predmeta nije uvek data. Stvari se brkaju na svakom od ovih planova. To se deava u istoj zoni i na granicama izmeSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|55
u zona. Ista leksika oznaava ono to se opaa pomou ovih organa. ulo vida i dodira dele pojedina svojstva. Ravno vie pripada oku a glatko ruci. Oblo se dodiruje i vidi. Likovna umetnost okree se dodiru, a muzika vidu... Poezija trai celinu iskustva koja se drugde gubi... Bez razdvajanja ula i bez njihovog spajanja, nema sinestezije. Zato je ona obina i neobina, kri ono to je neobino, i u isti mah pokazuje i nunost prekraja. Drugo je pitanje zato je ona esto ustaljena i zato se umnoavaju grupe izraza koji ne deluje kao prekraj. Sporedni sistem ipak otkriva ono to nije dato u glavnom sistemu. Da li neke leksike kombinacije obrazuju sinesteziju, to nije izvesno, ali je njoj potrebna tana upotreba renika ula koji ne zahteva cela poezija. S duge strane je pak osvetlio problem na sledei nain: Udeo sinestezije u poeziji zavisi od perioda, anra i drugih inilaca koje ne moemo uvek pouzdano ustanoviti, ali svaki noviji period ima svoj repertoar formula i njihovih ostvarenja, starih i novih izraza, koji prate istorijske procese. Staro i novo se pouzdano razlikuju onda kada se poezija ispituje u duem vremenu i kad se obrauje vei broj tekstova, to bi koristilo svakom knjievnoistorijskom istraivanju koje se bavi pitanjem starog i novog ili nastoji da odredi bre i sporije promene stilskih elemenata. Slatki zvuk potie iz davne prolosti. Boja mirisa je nastala u drugoj polovini XIX veka. Staro je obino uestalije od novog. Iako su putevi nacionalnih knjievnosti osobeni, zapaamo i podudarnost izmeu njih. Repertoar novijeg doba postepeno se uveava, pri emu se menja uestalost pojedinih formula. Ono to je u jednom periodu retko, u drugom je srazmerno uestalo, ili obrnuto. Istorija nije samo neprekidna promena ve i zastoj ili usporeno kretanje u kojem se poredak menja ili odrava. Pre no to se oprostim od . Vukovia elim da kaem: Proitajte knjigu celu (izd. knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad, 2010, str. 200) (u dobroj galskoj tradiciji, valjalo bi jo dodati cenu knjige. Ne znam je, ne verujem da je visoka).
Miklav Komelj: Uloga oznake totalitarizam u konstituisanju polja istone umetnosti

elim da u ovaj, novembarski, Dnevnik itanja unesem znaajan tekst, bolje rei delove obimnog eseja naunog rada koji je, u Sarajevskim sveskama br. 32-33, objavio Miklav Komelj, pod naslovom Uloga oznake totalitarizam u konstituisanju polja istone umetnosti. U njemu se eksplicira veoma razuena, iako do kraja usmerena, tema koja mi je veoma bliska. Dajem sebi slobodu da, zarad italaca koji nisu imali priliku da iitaju tih pedesetak stranica, predloim svojevrstan kola meni najzanimljivijih pasaa, raznorodnih, a maestralno osvetljenih farovima ovog svestranog, moda jedinog meni poznatog renesansnog intelektualca danas. [Da dodam u zagradi: Miklav Komelj (1973) je objavio svoju prvu pesniku zbirku u osamnaestoj godini, a zatim jo nekoliko zbirki i prevoda. Prevodio je poeziju i drame, ali pie i naune studije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Ljubljani sa interdisciplinarnom disertacijom Znaenja prirode u toskanskom slikarstvu 14.
veka, za ta je dobio Zlatni znak Znanstveno raziskovalnog centra Slovenske akademije znanosti i umetnosti za teoretski rad.] Konano dajem re Miklavu Komelju:1 Nedavno sam u ljubljanskom asopisu Likovne besede pokuao da piem upravo o problematici koje u se sad dotai. Bilo je to u laniu u kojem sam dao kritiku knjige Inke Arus Avangarda u konveksnom ogledalu. Moram rei da su me veoma iznenadili odjeci na taj kritiki lani. Nekoliko ljudi mi je reklo da sam se dotakao nekih stvari prvi put kod nas na kritiki nain. Ciljevi koje sam hteo da ostvarim tim laniem bili su veoma skromni, napisao sam ga jer su mi urednici asopisa dali knjigu o kojoj je trebalo pisati. Te svakako preterane reakcije rekle su mi mnogo vie nego o mom skromnom tekstu neto o jednoj nereflektovanoj situaciji u kojoj se u Sloveniji nalazi savremena umetnost. Imamo mnogo publiciteta, a premalo analize. U savremenu konceptualistiku, odnosno neokonceptualistiku umetnost ve unapred je unesen kritiki stav, te se ini da je svaka kritinost prema njoj suvina. U ime ukljuenosti refleksije u samo delo suvinom se ini refleksija o samom delu. Preovlaujua umetnika ideologija u neokonceptualizmu je, dakle, isti idealizam. Pretpostavljati da je neka izjava jednaka njenoj intenciji. Odsustvo svake materijalistike analize umetnosti. O umetnosti se uglavnom pie tako da se izjave protagonista uzimaju zdravo za gotovo umetniko delo smo shvatili ako smo shvatili ta je umetnik hteo da nam kae. Da je ono to neko tvrdi da radi, zaista ono to radi. Pritom, esto se operie terminologijom materijalistike provenijencije, ali pozicije sa kojih se to ini nisu nita manje idealistike. II Danas je 15. maj. ta se deavalo 15. maja (uzmemo li u obzir seanje Antonine Pirokove (dok. arhivi NKVD-a govore o 16.maju) pre ezdeset i devet godina? Neto strano. Na vratima Antonine Pirokove u Moskvi (poto je te godine maj bio veoma hladan, nekoliko dana ranije je padao sneg) u pet ujutro se zaulo kucanje: bila su to dva lana NKVD-a, dok su druga dvojica ekala u autu. NKVD-ovci su preturali po rukopisima Antonininog mua Isaka Emmanuilovia Babelja i zaplenili vie fascikli koje su zauvek nestale. Potom su zahtevali od Antonine Pirokove da se sa njima odveze u Peredelkino po Isaka Emmanuilovia, koji je tamo pisao u svojoj dai. Odatle su se svi zajedno odvezli u Moskvu. Pred vratima Lubjanke, gde su ga odvezli, Babelj je eni rekao da e se jo videti... Meutim, nikad se vie nisu videli. Jedan sovjetski dokument iz juna 1939. navodi veliki broj primera koji se tiu desno-trockistike i pijunske organizacije, i koji su se deavali poslednjih meseci. Babelj je sledee godine streljan, nakon to je osuen kao organizator trockistike organizacije meu piscima i kao zapadni pijun. Mislim da je istog dana kada i Babelj, bio uhapen i reiser Vsevolod Mejerhold. Ne treba posebno isticati da su to strane stvari. (Ako smem da dodam i linu opasku: Babelj je jedan od mojih najomiljenijih pisaca). Ipak, mislim da te strane
1
U prevodu Ane Ristovi.

stvari nikako neemo objasniti ako za njih kaemo totalitarizam. Mislim da upotreba oznake totalitarizam nimalo ne doprinosi razumevanju specifine monstruozne dinamike tadanjeg sovjetskog drutva, ve nas, upravo suprotno, odvraa od razumevanja upravo stoga to bi trebalo da objasni mnogo vie: navodim strukturnu identinost stvari koje su se deavale u Sovjetskom savezu, u nacistikoj Nemakoj i u Musolinijevoj Italiji, a po mogustvu jo i drutvene okolnosti u kojima sam, na primer, i ja sm proveo svoje detinjstvo i adolescenciju. III Kada je Toma alamun, koji je u jugoslovenskom socijalizmu u pojedinim trenucima zaista imao probleme (nekoliko dana je ak proveo u zatvoru zbog duhovite pesme o socijalizmu la Luj XIV) sedamdesetih godina malo pokuao da zaigra na kartu istonog disidenta i eslavu Milou govorio u stilu, ta mislite da ja ostanem u Americi kao Vi i ponem da piem na engleskom itd., Milo ga je pogledao i ljubazno mu rekao: Prestari ste, mladi ovee, da biste mogli da zamenite jezik. Osim toga, Tito nije Staljin; vratite se kui. Predstava da je u Jugoslaviji period od 1990. bio jednak staljinistikom teroru iz tridesetih godina je, kao to sam rekao, bizarna, ali nimalo neduna. Zato? Sutinski je nakon 1990. godine bilo nepotrebno dokazivanje da je restauracija kapitalizma, zajedno sa uvoenjem graanskog parlamentarizma itd., znaila demokratizaciju i prelazak u normalnost. Da to na prostoru (bive) Jugoslavije moe biti samo perverzija. Znamo ta su devedesete godine znaile za Jugoslaviju. Katastrofu. Prianje o totalitarizmu u vezi sa Jugoslavijom moe imati samo jednu funkciju: pokuaj da se prikrije injenica da su ratovi na teritoriji bive Jugoslavije bili posledica restauracije kapitalizma i uvoenje graanske parlamentarne demokratije, uz koju su buknule mranjake drutvene sile, koje niko nije znao ili nije ni eleo da savlada. Katastrofa je nastala upravo onda kada su te sile sruile neto to je navodno bilo totalitarizam. I sile koje su izazvale rat bile su sile koje su se oslobodile sa demokratizacijom. U ime demokratije, jugoslovenski intelektualci iz osamdesetih godina potpisivali su peticije za eelja, Paragu i Janu (za poslednjeg sam jo kao osnovnokolac neto potpisao.). Ako govorimo o totalitarizmu, dakle, to inimo zato da bismo zaboravili kako je proces demokratizacije osamdesetih godina u Jugoslaviji bio i prava eskapada najreakcionarnijih sila, nacionalizma, ovinizma, vojnog hukatva itd. Nikako nije bio samo to, ali bio je i to. Fantazma o raskidu sa totalitarizmom 1990. godine moe da slui legitimizaciji tog procesa. Naravno, moramo uzeti u obzir i to da su se u drutvenom procesu osamdesetih godina javljali i emancipatorski potencijali ali ipak, po mom miljenju, prema tim javljanjima treba biti mnogo kritiniji nego to je to danas obiaj. [] IV Nemaki nacizam se ostvario demokratskim putem. U funkciji ouvanja kapitalistike moi, u nekom smislu je predstavljao nastavak parlamentarne demokratije drugim sredstvima. Sa druge strane, i staljinizam i faizam/nacizam su se
deavali u nekom odnosu prema socijalistikoj revoluciji. Problem staljinizma je izmeu ostalog, i problem uspele revolucije koja se nala u strukturnom kripcu, a italijanski faizam i nemaki nacizam su posledica neuspene socijalistike revolucije toga da je trebalo da se socijalistika revolucija dogodi, ali nije, odnosno, dogodila se, ali je bila poraena. Toga da je bila omoguena situacija za socijalistiku revoluciju, ali se ouvala stara kapitalistika mo; faizam i nacizam u tom smislu nastupaju kao surogat socijalistike revolucije; predstavljaju ukidanje graanske demokratije u funkciji iste moi kojoj je ranije sluila graanska demokratija. Kao to je tvrdio Slavoj iek o Hitleru: predstavljao je veliki spektakl revolucije, zato da bi kapitalistiki poredak mogao da preivi. [] V Tridesetih godina pojam totalitarizam se najpre upotrebljavao iskljuivo za faizam i nacizam i kao takav je bio mnogo preciznije definisan. Tako su ga upotrebljavali i komunisti. Kao, na primer, Palmiro Toljati u svojim predavanjima o faizmu, gde izmeu ostalog istie da je faizam postao totalitarizam kada je u njemu prevagnula mo finansijskog kapitala. U Sloveniji je pojam totalitarizam u tom smislu upotrebljavao i Edvard Kardelj, koji je tu re stavljao pod navodnike. Upravo u to vreme je dobio i to proireno znaenje koje je potom razvijala Hana Arent. Na osnovu podataka koji su mi bili dostupni, jedan od prvih primera upotrebe pojma totalitarizam, koji povezuje faizam i staljinizam, krajem 30-ih godina javlja se kod Trockog. Trocki je 1939. godine napisao lanak Totalitarizam, birokratija i umetnost. Zanimljivo je da se ta upotreba pojma totalitarno pojavljuje upravo u vezi sa umetnou. Takoe, veoma je zanimljivo i da je meu Slovencima, koliko znam, prvi koji je novu Jugoslaviju proglasio za totalitarnu bio knjievnik Edvard Kocbek i to jo u doba kada se nalazio u njenim najviim upravnim organima. Jo je zanimljivije to da u to vreme moemo nai i afirmativnu upotrebu tog pojma da se neko busa u grudi: da, ja sam totalitarista. Karakteristino je da su kod nas to bili prethodnici onih koji su danas najglasniji kada druge treba proglasiti totalitaristima. Mislim na odreene frakcije u RKC. Tako, oktobra 1938. moemo nai zanimljiv lani: Na totalitarizam u asopisu Mi mladi borci, glasilu klerofaistike grupe Mladci Kristusa Kralja. Mladci (podmladak) proglaavaju katoliki totalitarizam u teoriji i praksi u polemici sa marksistima. Taj totalitarizam je pre svega borba za naela. I tu smo, opet, kod kulture i umetnosti. I vrednosti. Podmladak se zalae za totalitarizam upravo onda su u pitanju kultura i umetnost, kada je za njih merodavno stanje da li kultura odvraa oveka od boga ili ne. * Kada jednom ponemo da svodimo drutvenu problematiku na vrednosti a to upravo ine zagovornici operativnosti pojma totalitarizma ve smo na veoma klizavom terenu. Hteo bih da predstavim broj nemakog nacistikog asopisa Signal za 1944. godinu. Nikako nemojte misliti da ete u njemu nai neto to bi nalikovalo na totalnu mobilizaciju. Nieg totalitarnog nema u njemu. Samo
vrednosti. Individualna inicijativa, sloboda trgovine sa reklamama za arape i parfeme Jo i maca na slici. Ako biste listali i druge brojeve tog asopisa, videli biste da u tom kontekstu nema problema ak ni ako ste pacifist. Na nacistikom horizontu vrednosti (barem 1944. godine, kada je Nemcima ve gorelo pod nogama) na deklarativnoj ravni moe se pronai prostor ak i za deklarisano nenasilje. U jednom od brojeva tog asopisa je, na primer, objavljen i lanak o Gandiju, prepun divljenja. U tom nacistikom porodinom asopisu je zapravo jedina poruka: dalje od ideologija. U asopisu se nalazi i lanak Za ta se borimo? Odgovori: u pitanju je Evropa, evropska kultura i opet smo kod kulture protiv apstraktnih ideologija, za evropsku zajednicu naroda i briga o oveku: u sredini izmeu novca i maine stoji ovek, to ne samo nepoznato nego i nesreno bie; Ljudska vrednost je ono za ta se borimo. I emu nam ivot vredan ivljenja? Nikakva apstraktna ideologija, ma gde, samo to ne [] Pritom se odvijala estoka kampanja protiv puenja Jevrejin je u nacistikoj ikonografiji obavezno predstavljan kao debeljko sa cigaretom. Veoma zanimljivo iskustvo faizma je ono koje je imao Pjer Paolo Pazolini, u mladosti aktivan lan faistike univerzitetske organizacije, koji je tokom rata ak putovao u Berlin na kongres mladih faistikih kulturnjaka nove Evrope. Pazolini nije doiveo faizam kao totalnu mobilizaciju i politizaciju, ve kao totalnu depolitizaciju i kao zastraujui nalet normalnosti. Kasnije se najvie grozio upravo toga to je u mladosti doiveo faizam kao riba vodu kao podrazumljivu normalnost. To iskustvo je toliko uticalo na to da je na kraju ivota poznu kapitalistiku normalnost koja ga je okruivala video kao novi faizam/nacizam, pri emu je ponekad progovarao skoro apokaliptikim tonom. Pazolini 1966. godine u tekstu Kraj avangarde postavlja veoma neprijatno pitanje: Ali, da li moemo da govorimo o preporodu nacizma? Da li je nacizam ikada umro? Zar nismo bili ludaci ako smo verovali da je bio samo jedna epizoda? Zar nije upravo nacizam definisao normalnu sitnu buroaziju? Nacizmu je polo za rukom upravo to da su najstranije stvari bile percipirane kao zastraujue normalne. Roman Polanski, na primer, u svojim memoarima potresno opisuje svoje iskustvo iz detinjstva, kako je tokom rata nastajao geto u Varavi. Najpre su Jevreji morali da se vie puta legitimiu, potom su morali da nose ute zvezde, potom su morali da se presele u geto, ali sve se deavalo tako postepeno da je sve izgledalo nekako zakonito, dodue grozno, ali neizbeno, nekako normalno. Onda su oko geta poeli da podiu zid, ali zid je bio izgraen jo ranije, pre nego to je ljudima postalo jasno ta to znai. Uprkos svemu, mislili su: Ipak ivimo u civilizovanom svetu, u Evropi, u dvadesetom veku Sve se odvijalo nekako mirno, nekako zakonito. I, naravno, uvek bi se u blizini nali i dobri ljudi, ljudi od vrednosti, kao to je bio zagrebaki biskup, kasnije kardinal Stepinac, koga je beatifikovala RKC taj blaeni Stepinac je pisao Anti Paveliu, u smislu da Jevreje ve treba deportovati u koncentracione logore, da se to obavi na human nain, u humanim transportnim sredstvima, da se prilikom transporta sauva oseaj ljudskog dostojanstva dakle, da sluajno neko ne pomisli da to nije neto normalno. Pre svega, naravno, da se krteni Jevreji odvoje od nekrtenih.
* U velikom sam iskuenju kad treba da se zaustavim citirajui Miklava Komelja. Uvek imam utisak da sam propustila neto izuzetno vano, ponekad i glavno, jer je njegov tekst do te mere nabijen fundamentalnim znaenjima i plodnim idejama. esto pomislim: ta e rei Miklav kada vidi da sam ovo izostavila, mada je on poslednji ovek na svetu koji bi mi bilo ta prebacio. Ali poto je on za mene u mnogo emu prvi ovek na svetu, i poto sam sigurna da takvo tivo niko drugi ne bi mogao napisati uradila sam kako sam uradila. I znam da e njegova esejistika biti kruna mog Dnevnika itanja ovoga puta.
Marsel Rajh-Ranicki: Moj ivot

Nisam srela ni nekolicinu ljudi koji znaju za Marsela Rajh-Ranickog samo jednu obrazovanu mladu enu, hispanistu, koja je takoe udnim putevima dola do ove knjige to mi je otkrila jedan nepoznati svet. Koliko bi to tek bilo vano da sam se kojim sluajem bavila nemakom knjievnou. Ali nisam, na alost kaem to danas. Ostaje, meutim, jedno drugo bitno polje: priblino sam istih godina kao i autor, pripadam generaciji zapljusnutoj od rane mladosti mranim talasom nacionalsocijalizma, to me je u mnogome odredilo. Prvo poglavlje knjige naslovljeno je Pa ta ste vi zapravo? pitanjem Gintera Grasa upuenim Rajh-Ranickom 1958. Jeste li Poljak, Nemac ili ta? Odgovorio sam brzo belei u uvodu autor Ja sam pola Poljak, pola Nemac a ceo jedan Jevrejin... Gras je bio iznenaen Ni rei vie, mogli biste samo da pokvarite to tako lepo rekoste. I meni se moj spontani iskaz inio sasvim zgodnim, ali upravo samo zgodnim. Jer je ta aritmetika formula bila koliko efektna toliko i neiskrena: ni jedna re nije bila tana. Nikada nisam bio pola Poljak, nikada pola Nemac, niti sam sanjao da bih to ikada mogao biti. Takoe nikada u ivotu nisam bio ni ceo jedan Jevrejin, nisam to ni danas... I tu poinje ivotna pria Rajh-Ranickog, zavodljiva upravo zbog svoje neistosti, za koju se nikad ne bi pomislilo da e iznedriti ono to je odredilo ovog viteza nemake kulture. Rezimirau, alei to moram da skraujem, ali drugaije je nemogue, jer me neodoljivo privlai ova varijanta izmeanosti, dobro poznata bar nama sa ovih prostora. Rajh-Ranicki kae da njegovim roditeljima identitet uopte nije zadavao brigu. O njemu nikada nisu razmiljali. Otac, David Rajh, roen je u Plocku, poljskom gradu na Visli. O precima sa oeve strane Rajh-Ranicki ne zna skoro nita, jer nije pokazivao ni najmanje interesovanje. Znao je jedino da mu je deda bio uspean trgovac, da je u Plocku posedovao kuu za izdavanje. kolovao je decu, jedna oeva sestra postala je zubna lekarka, druga je na Varavskom konzervatoriju studirala pevanje. Otac je takoe bio muzikalan, svirao je violinu, roditelji su eleli da postane trgovac i poslali ga u vajcarsku da studira na nekoj visokoj trgovakoj koli. Ali ni od toga nije bilo nita. Godine 1906. oenio se majkom Rajh-Ranickog, Helenom Auerbah, kerkom siromanog rabina. Svadbeno putovanje ih je odvelo u NemaSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|61
ku, pre svega u Drezden i u banju Kudova, danas u Poljskoj: Da je Ginter Gras ili neko drugi bilo kada upitao moga oca ta je on zapravo otac bi bio zaprepaen. On bi, naravno, rekao da je Jevrejin i nita vie. Isto tako bi, sasvim izvesno, odgovorila i moja majka. Odrasla je u Nemakoj, u Pruskoj, tanije u graninom podruju izmeu lezije i provincije Poznanj. U Poljsku je dospela samo udajom. Njeni preci sa oeve strane su svi bili rabini [...] Majku, uprkos njenom poreklu, jevrejstvo je zanimalo veoma malo: Tiha i blaga, protestovala je protiv zaostalog roditeljskog doma. Poljska kultura je takoe uopte nije interesovala. Zanimali su je samo Gete i iler, Hajne i Uland. Otac je, meutim, bio i ostao privren jevrejstvu. Rajh-Ranicki kae da ne zna je li verovao u Boga. O tome se nikada nije govorilo. Ali verovatno se postojanje Boga za njega podrazumevalo kao vazduh za disanje [...] Za razliku od oca, koji je odlino znao nekoliko jezika poljski i ruski, jidi, a poput skoro svakog obrazovanog Jevrejina u Poljskoj, naravno i nemaki majka nije bila vina jezicima, do kraja ivota, do dana kada su je u Treblinki umorili gasom, govorila je besprekoran, posebno lep nemaki, a poljski joj je bio, mada je decenijama ivela u toj zemlji, pun greaka i oskudan. Jidi nije znala, a kada bi ipak pokuala da govori pri kupovini na glavnom varavskom trgu jevrejski prodavci su govorili uviavno se smeei: Madam dolazi iz Nemake. U gradu u kome su se roditelji Rajh-Ranickog nastanili, u Vloclaveku na Visli majka se oseala kao u izgnanstvu. Vloclavek je do 1918. godine, dakle do ponovnog uspostavljanja poljske drave, pripadao Rusiji i u njegovoj neposrednoj blizini prolazila je nemako-ruska granica. Dvadesetih godina je u Vlocloveku ivelo 60.000 ljudi, od toga su etvrtina bili Jevreji koji su bili veoma privreni nemakoj kulturi. Odlazili su povremeno u Berlin ili Be kada su bili bolesni. U kunim bibliotekama nalazili su se, uz dela velikih poljskih pisaca, i nemaki klasici, a veina obrazovanih Jevreja itala je nemaku tampu, mi smo bili pretplaeni na Berlinski dnevni list. U Vloclaveku sam roen 2. juna 1920. godine. Zato su mi dali ime Marsel, o tome nisam nikada razmiljao. Tek se kasnije ispostavilo da to nije bilo nimalo sluajno. Mojoj sestri, starijoj trinaest godina, majka je samo se ona brinula za to, nikad otac dala ime Gerda. Majka nije ni slutila ta je time poinila. Jer Gerda je u Poljskoj vailo za tipino nemako ime. A neprijateljstvo prema Nemakoj je u toj zemlji postojalo od davnina... od pruskih vitezova, da ne govorimo o Prvom svetskom ratu i vremenu posle njega... I tako su se sestri zbog nemakog imena esto rugali u koli, pri emu se teko moglo razlikovati ta je tu bilo u prvom planu antinemako ili antisemitsko raspoloenje. Moj brat, koji je bio stariji od mene devet godina, proao je neto bolje. I njemu je majka, neupuena, dala naglaeno nemako ime, Herbert, ali mu je nadenula i drugo Aleksander... [...] Ime Marsel je tada u Poljskoj bilo skoro van upotrebe. Tek pre nekoliko godina doznao sam da se 2. juna, na dan moga roenja, katoliki kalendar sea sveca po imenu Marselin, nemakog svetenika i muenika iz doba cara Dioklecijana. Moji roditelji sigurno nita nisu znali o tome. Verovatno je to bio predlog neke katolike sluavke ili vaspitaice. Kako god bilo onome ko je doao na tu ideju, nemam ta
da prebacim, naprotiv, do danas sam mu zahvalan, jer, za razliku od sestre Gerde, nikad nisam ispatao zbog imena. [...] Nikada mi majka nije objasnila zato nije htela ni da uje za vaspitanje u duhu jevrejske religije. Kada je dolo vreme da me poalju u kolu, odluila je da, za razliku od brata i sestre, poem u evangelistiku osnovnu kolu na nemakom jeziku. Da li je to bio protest protiv jevrejstva? Ne, ne mora da znai. Htela je samo da budem kolovan na nemakom.
Berlin Rajh-Ranickijeve mladosti

Ekonomska katastrofa u Vloclaveku za vreme svetske ekonomske krize navela je roditelje da potrae spas kod bogatih roaka u Berlinu, strogih, otmenih, hladnih i uljudnih, koji su malog Marsela nagonili na pla. Tad je prvi put uo re Nemaka. Prve veeri u Berlinu, dok sam sa njima sedeo za ogromnim stolom, dobio sam i meko kuvano jaje. Tek to sam ga pojeo, ujna je uzela ljusku od jajeta, pogledala u nju i utvrdila ono sa im je, oigledno, raunala da je tu ostalo jo neto. Pouila me je kratko i strogo: Tako se u Nemakoj ne jedu jaja. Tada sam valjda prvi put uo re Nemaka i nije zvualo ba ugodno. Mali Marsel je uglavnom patio, pre svega zbog upoznavanja pruskog mentaliteta, batinanja tapom od trske kojim su uitelji tukli presavijene grene uenike. Za razliku od roaka koje je, kao u svim otmenim porodicama, poduavao privatni uitelj kod kue, on je u svojoj koli video neto to u Poljskoj nikada nije doiveo. I shvatio je da tu neto nije u redu. Svog prvog kolskog dana u Nemakoj morao sam da osetim neto to nikada nisam mogao da nadvladam, to me je pratilo celog ivota. Pratilo? Ne, recimo radije: prati. Mislim na strah od nemakog trskavca, nemakog koncentracionog logora, ubilake gasne komore, ukratko: od nemakog varvarstva. A nemaka kultura?... Na nju nisam morao dugo da ekam. Prilino brzo opinila me je nemaka knjievnost, nemaka muzika. Strahu se, dakle, pridruila srea strahu od nemakog duha srea za koju sam imao da zahvalim nemakom duhu. I ovde je posve umesan prezent, dakle: imam da zahvalim, jo uvek imam da zahvalim. I evo duhovne formule Marsela Rajh-Rainckog. U prolee 1930. poao je u Fihteovu gimnaziju. Morao je da polae prijemni ispit iz nemakog i matematike, prvo pismeni, zatim usmeni. Pismeni je poloio tako dobro da je bio osloboen usmenog. Sve do mature ostao je najbolji u razredu u nemakom jeziku. Tu je postojao jo jedan drugi faktor. Postojao je jo jedan motiv, a on se jedva moe preceniti: sve sam vie uivao u itanju pria, romana, a ubrzo i poznatih komada. I pre nego to sam doao sebi, sa mnom je bilo svreno. Bio sam srean valjda prvi put u ivotu. Bilo me je obuzelo i savladalo ekstremno mono oseanje. Bio sam zaljubljen. to vuen njom, to rone sam bio sam zaljubljen u nju, literaturu. Ubrzo emo se nai u vrtlogu nacionalsocijalizma iz perspektive aka Fihteove gimnazije u Berlinu enbergu koji su odmah opazili, odmah iskusili, iako na udnovat nain. Ujutro 28. februara 1933. na velikom odmoru igrali su svoju uobiajenu igru s loptom, dok su drugi uzbueno stajali u grupama i razgovarali.
Posle odmora jedan od profesora ih je uveo u aulu, gde je direktor kole informisao ake da je goreo Rajhstag i zakljuio: Zabranjujem uenicima da tvrde da su nacionalsocijalisti zapalili Rajhstag. Mnogi aci su se pitali zato je to rekao. Ubrzo je nestao iz kole. U nastavi se duh novih monika nije primeivao brzo. Ali u rukometnoj utakmici sukobila su se dva dobra aka. Jedan je bio voa Hitlerove omladine, drugi Jevrejin. Prvi je zaurlao: Prljavi Jevrejine! Za to je saznao razredni stareina i rekao: Nemojmo da zaboravimo. I na spasitelj je bio Jevrejin. Odmah je premeten. Mnogi Jevreji napustili su Rajh 1933. godine. Oni koji su bili naroito ugroeni pored socijaldemokrata i komunista, pre svega mnogi pisci i novinari koji su se u Vajmarskoj republici angaovali protiv nacionalsocijalista delom su pobegli ve prvih dana ili nedelja posle paljenja Rajhstaga. Drugi su znali da pripreme svoje iseljenje i da bar delimino ponesu svoj imetak. Odmah su se meu Jevrejima poela nazirati dva suprotna stanovita. Prvo: posle ovog to se dogodilo nemamo vie ta da traimo o ovoj zemlji... Drugo: treba saekati i izdrati... Mnogi su pokuavali da ubede sebe da je antisemitska hajka u osnovi uperena protiv Jevreja sa istoka, a ne protiv Jevreja koji vekovima ive u Nemakoj, pogotovu oni koji su u Prvom svetskom ratu bili vojnici i primali ordene, verovali su da nita ne moe da im se dogodi. Gledano sa dananjeg stanovita, skoro je neverovatno da se uprkos sadistikom proganjanju, broj Jevreja koji su naputali Nemaku nije poveavao. Pretenu veinu odvraala je od emigracije vera u Nemaku. Tek sa kristalnom noi 1938. ta se vera pokolebala, ali nikad kod svih Jevreja koji su iveli u Nemakoj. Moji roditelji nisu imali ni novca ni kontakata a takoe su im nedostajali inicijativa, energija i umenost. Oni na iseljenje nisu ni pomiljali. Stariji brat je na Berlinskom univerzitetu studirao stomatologiju i doktorirao. Milioni su pogledali u stranu Moj sin je Jevrejin i Poljak. Kako e biti tretiran u vaoj koli? pitala je moja majka direktora Fihteove gimnazije u Berlin-Vilmersdorfu. Bilo je to u zimu 1935. godine. Uostalom, malo je preterala, jer se nipoto nisam smatrao Poljakom, nego pre Berlincem. Dabome, jo nisam bio poljski dravljanin. Roditelji su, dodue, podneli zahtev za nemako dravljanstvo, i poto je majka, do sklapanja braka bila Nemica iz Rajha, obeali su im da e stvar biti pozitivno reena. To je bilo 1932. godine, ali od toga posle 1933. naravno, vie nita nije moglo da bude... Gospodin direktor uveravao ju je nadasve utivo da su njena strahovanja potpuno neshvatljiva. To je, konano, nemaka, pruska kola, a u takvoj koli pravda je vrhovni i podrazumevani princip. Da uenik zbog svog porekla bude zapostavljen ili ak ikaniran ne, to je u Fihteovoj gimnaziji nezamislivo. Ta kola, rekao je, ima tradiciju. Kada sam posle uskrnjeg raspusta, prvi put stupio u zgradu Fihteove gimnazije, ovaj direktor to se tako dopao mojoj majci, nije se vie viao. Zuckalo se da je prinudno penzionisan. Njegov naslednik se na nacionalne praznike pojavljivao u elegantnoj smeoj uniformi...
Na jednom posleratnom sastanku sa kolskim drugovima Rajh-Ranicki je rekao da je udo to se, uprkos udovinoj antisemitskoj propagandi, kolski drugovi niim nisu ogreili o nas Jevreje. Trenutak su svi utali. Na kraju je jedan od prisutnih, ne snebivajui se, rekao: Zaboga, pa kako da poverujemo u teoriju o manjoj vrednosti Jevreja? Najbolji po znanju nemakog bio je Jevrejin, a jedan od najbrih trkaa na sto metara takoe Jevrejin. Bio sam zapanjen A da ja nisam bio najbolji ak u nemakom, a moj drug jedan od najboljih trkaa, onda bi smeli da nas ikaniraju. Jednog iz naeg razreda se naroito rado seam. Bio je simpatian i prema Jevrejima se drao besprekorno. Kad sam ga prvi put posle rata video u meuvremenu je radio kao lekar ispriao mi je kako je 1940. godine, u blizini eleznike stanice tetin u Berlinu usred vee grupe Jevreja koje je sprovodila policija spazio naeg starog kolskog druga T. Ostavljao je bedan utisak. Pa sam pomislio da e naem T. biti veoma neugodno to ga vidim u tom alosnom stanju. Bilo mi je neprijatno, brzo sam pogledao u stranu. Da, u tome je stvar: Milioni su pogledali u stranu. * Prevodilac knjige Moj ivot Marsela Rajh-Ranickog ivota Filipovi zapisao je oktobra 2002. godine: Da, i Marsel Rajh-Ranicki je svoju autobiografsku knjigu slobodno mogao nazvati Dichtung und Wahrheit Poezija i zbilja. Dichtung, znamo, u nemakom znai ne samo poezija, lirika, nego i knjievnost uopte, literatura, a nemaka literatura pridobija Rajh-Ranickog ve u njegovim mladim godinama, on je njome opsednut, pa i pored nedaa kao to su rat i geto, pored mnogobrojnih drugih zamanih tekoa, uspeva da ostvari svoju mladalaku elju: da postane kritiar nemake literature, i to najmerodavniji i najuticajniji u naem vremenu. Nemaka literatura, a uz nju i nemako pozorite i nemaka muzika, nemaka umetnost uopte, predstavlja jednu stranu protivrenosti koju rano upoznaje i koja ga prati drugu stranu, Wahrheit, zbilju, ili, doslovnije, istinu, dobrim delom ini i ono to on smelo, a ipak pristalo naziva nemakim varvarstvom: nemaki tap trskavac kojim u koli kanjavaju male ake, nemaki koncentracioni logor, nemaka gasna komora, i strah od toga. Mada sm Rajh-Ranicki odmah porie svoj iskaz sa poetka knjige da je pola Poljak, pola Nemac i ceo jedan Jevrejin, to trojstvo, po miljenju sagovornika Gintera Grasa, tako zgodno sroeno, u njemu na neki nain ipak postoji, a oveku sa tim trojstvom u sebi znalo je, s obzirom kakav je bio i ta je doneo vek ijih je osam decenija Marsel Rajh-Ranicki premerio svojim dosadanjim ivotom, biti i nezgodno. Ne samo u ratu i getu, nego i posle rata, u Poljskoj, i u izabranoj domovini Saveznoj Republici Nemakoj (prava domovina mu je nemaka literatura), i pored svega to mu je ona pruila i omoguila. ivei u Nemakoj i u njenoj knjievnosti, saraujui i kontaktirajui sa piscima, sa drugim intelektualcima i sa medijima, i Marsel Rajh-Ranicki doivljava ono to gotovo neizbeno kad-tad iskusi svako ko se susree s Nemcima da braon boja i danas ponekad prosija i tamo gde bi se najmanje oekivalo.
Najuzbudljivije delove knjige predstavljaju oni o odrastanju i kolovanju u nacistikoj Nemakoj, u Berlinu i u Varavskom getu. U prilici smo da posmatramo kako se pod jednim neljudskim reimom ponaaju razliiti ljudi, autorovi kolski drugovi, profesori, razni umetnici, i da iz prve ruke steknemo jedno saznanje vie o tome kako se u Nemakoj tih godina moglo dogoditi ono to se jo i danas ini neshvatljivim. A opisujui svoja i uopte jevrejska strahotna preivljavanja u Vraavskom getu, Marsel Rajh-Ranicki ispisuje jedno od najupeatljivijih svedoanstava koja su o prilikama u getu do sada napisana. Meutim, tri dela knjige o posleratnom ivotu u Poljskoj i u (Saveznoj Republici) Nemakoj nisu manje uzbudljiva, pogotovu za one koji bar donekle poznaju i prate savremenu nemaku literaturu. I poglavlje o Poljskoj je dobrim delom u znaku nemake knjievnosti zahvaljujui autorovim susretima sa nemakim piscima koji poseuju tu zemlju. A poslednja dva dela knjige ak i dobrim poznavaocima nemake literature konkretizuju znanja o skoro svim vanijim piscima druge polovine dvadesetog veka, o nemakim prilikama, o fenomenima poput Grupe 47, o medijima koji su u tom ivotu igrali najznaajniju i najpodsticajniju ulogu, saznajemo i pikanterije, na primer da je Hajnrih Bel dolazio u Jugoslaviju kako bi jednoj ehinji pomogao da iz ehoslovake pobegne u Saveznu Republiku Nemaku, ali i sasvim sutinske stvari o mnogobrojnim autorima, pogotovu o piscima koji su sticajem okolnosti ostali nepoznati, recimo o Valteru Jensu ili o Volfgangu Kepenu. Volfganga Kepena, koga Rajh-Ranicki toliko ceni da mu posveuje celo jedno poglavlje, jedna naa istorija nemake knjievnosti objavljena 1987. godine uopte ne pominje. Pretpostavljamo da e knjiga Rajh-Ranickog pobuditi interesovanje za takve pisce, za itanje i prevoenje njihovih dela. Za mnoge nemake knjievne kritiare autobiografija Marsela Rajh-Ranickog je roman Lebensroman, roman ivota, ali i Liebesroman, ljubavni roman. Kada je re o ljubavi, teko je razluivati autorovu ljubav prema njegovoj ivotnoj saputnici (na koliko samo mesta u ovoj knjizi sreemo rei mi, Tosja i ja) i njegovu ljubav prema nemakoj literaturi. Ve na samom poetku te dve ljubavi se sudbonosno prepliu.[...] Ako je knjiga Moj ivot roman, onda je ona nesumnjivo i vrlo dobar roman. Kao da je Marsel Rajh-Ranicki na sopstveno pisanje primenio sve ono to je zahtevao od nemakih pisaca na ije se knjige odazvao. ta su jo knjievni kritiari rekli o autobiografiji, odnosno romanu svoga autoritativnog kolege? Iris Radi u nedeljniku Die Zeit govori o skandalu neuzvraene ljubavi jednog mladog jevrejskog intelektualca prema nemakoj kulturi koji ini stvarni centar i srce ove knjige i dodaje: Najpotresniji pasai knjige priaju o vremenu u Varavskom getu. Trezveni, nesentimentalni, pribrani i skoro pomireni ton kojim se ovde kazuje i jedva komentarie neto udovino je i vrhunsko literarno umee. U dnevniku Frankfurter Allgemeine Zeitung Frank irmaher kae: Seanja Rajh-Ranickog na sopstveni ivot istovremeno predstavljaju istoriju nemake literature u ovom veku i poglavlje istorija sveta. Biografija Rajh-Ranickog je nemako-jevrejski obrazovni roman strane, ali na kraju trijumfalne vrste i RajhRanicki napisao je jednu od najlepih ljubavnih pria ovog veka. Matijas trajber i Rajner Traus piu u nedeljniku Spiegel: Nema sumnje, i u trijumfalnim godinama, neprestana enja Rajh-Ranickog za nekom domovinom ostala je neutaena. ta ga
je uteilo, ta mu je zamenilo domovinu? Kleanje Vilija Branta 1970. godine pred spomenikom Varavskom getu, ljubav njegove ene Teofile i njegova sopstvena ljubav prema literaturi. U Fokusu 1999. godine tefan Zatler tvrdi: Delovi teksta koji se bave jevrejstvom, nemako-jevrejskim odnosima u 20. veku, spadaju u ono najiznijansiranije to o tome moe da se kae. Svako ko o tom pitanju nema pojma ili ima predrasude nauie iz ove lektire neprocenjive stvari.0 A zavravajui svoj prikaz knjige Rajh-Ranickog u Tajmsovom knjievnom dodatku Piter Grejz kae da italac u odnosu na autora na kraju ostaje ispunjen dubokim potovanjem prema hrabrosti koja mu je pruala oslonac, aljenjem zbog rana koje odbijaju da zacele i, ovog puta, zaudnou zbog varvarstva kojem je jednom dala maha kulturna nacija u iju je literaturu on zaljubljen. * Kako su ovu knjigu doekali i primili pisci, pogotovu oni koje Rajh-Ranicki pominje i o kojima opirnije govori? Iz knjige smo doznali da su svojevremeno dvoje-troje autora ak prieljkivali kritiarevu smrt, ili bar zbog nje ne bi alili. U njih ne spada Martin Valzer, jedan iz vodeeg trija savremenih nemakih pisaca. Rajh-Ranicki ga smatra jednim od najinteligentnijih i najudesnijih intelektualaca, a naziva ga, svakako sa simpatijama, i najpametnijom torokuom Nemake. Ali u poslednjem poglavlju, povodom Valzerovog govora odranog u Frankfurtu 1998. godine prilikom primanja Nagrade za mir udruenja nemakih izdavaa i knjiara, govora u kojem se ovaj izjasnio za skretanje pogleda sa nacional-socijalistikih zloina, Rajh-Ranicki pie: Ne elim da prikrijem da me je Valzerov govor duboko pogodio i povredio izmeu ostalog i zbog toga to je to napisao pisac ije delo, komentariui ga, pratim od 1957. godine. U meuvremenu je Martin Valzer napisao roman Smrt kritiara. Odbijajui da taj roman, pre nego to se pojavi kao knjiga, objavljuje u nastavcima u svom listu, suizdava dnevnika Frankfurter Allgemeine, urednik i knjievni kritiar Frank irmaher u otvorenom pismu Valzeru poslednjeg dana maja 2002. godine izmeu ostalog kae Va roman je egzekucija. Obraun sa (...) Marselom Rajh-Ranickim (...) Ja (...) Vau knjigu smatram dokumentom mrnje (...) Ovde se ne radi o umorstvu kritiara kao kritiara (...) Radi se o ubistvu jednog Jevrejina. Ubistvo je u romanu, dodue, samo fiktivno. rtva se zove Andre Erl-Kenig (prezime podsea na Geteovu baladu iji se naslov kod nas prevodi kao Bauk), ali niko od uesnika u irokoj polemici koja se tim povodom razvila nije sumnjao da se misli na Marsela Rajh-Ranickog. Nije to tajio ni Valzer, ali je poricao svaki antisemitizam karakteriui svoj roman kao satiru. Sam Rajh-Ranicki je Valzeru prebacio upravo antisemitizam, nije naelno bio protiv objavljivanja romana, ali se protivio da ga objavi ugledni izdava Zurkamp. Zurkamp, Valzerov tradicionalni izdava, kratko je veao i odluio da stane iza svoga autora, da knjigu tampa, a da sud o njoj prepusti italakoj javnosti. Roman je potom u junu izaao iz tampe. Meutim, kada je Valzer tokom leta ponudio i dopunu romana, Zurkamp je odbio da je objavi. Knjiga Moj ivot prua nam uvid u rad, u funkcionisanje knjievnog kritiara koji je odavno postao i institucija, i instanca (...) Moraju se pomenuti i najnovije
knjige Rajh-Ranickog o Tomasu Manu, o Bertoldu Brehtu, kao i dela objavljena posle ove autobiografije, Na zahtev dana, Govori o nemakim pitanjima i Sedam pretea. Pisci dvadesetog veka. Otkad se vie ne emituje Knjievni kvartet, Marsela Rajh-Ranickog neto ree viamo u vizuelnim medijima. Kada se pojavi, jo uvek je onaj stari, to jest, s obzirom na svoje osamdeset dve godine i na to ta je preiveo, jo uvek je mlad deluje krepko kao i pre. Sve govori da e nestani stari mladi nastaviti da talasa.
Ljudmila Ulicka: Ljudi naeg cara

Najvei italaki ushit ovih zimskih meseci donela mi je knjiga koja ne nudi tople predele i podignuta oseanja, naprotiv, sve suprotno od toga. Knjiga koja je trebalo da mi ve odavno bude poznata, ali, eto, nije bila. Knjiga spisateljice o kojoj je, isto tako, trebalo odavno da mnogo toga znam, ali nisam. Mea culpa, mogu samo postieno da kaem. I da pritom zahvalim Nedi NikoliBobi to ju je otkrila srpskim itaocima velikim prevodilakim trudom i velikim angamanom. I izdavau beogradskoj Paideji. Re je o ruskoj spisateljici ve odavno slavnoj u svetu, gde je tampaju u ogromnim tiraima i nagrauju najprestinijim nagradama (nisam od onih koji dre do nagrada: istorija nas pouava da su skoro po pravilu mimoilaeni oni koji bi najpre trebalo da ih dobiju. Sigurna sam da Ulicka ne pripada toj prii. Stoga i zapoinjem ovaj tekst zbilja impresivnim priznanjima irom sveta). Dakle: U Francuskoj je 1998. dobila uvenu nagradu Mdicis; zatim 2004. Ordre des Arts et des Lettres; 2011. jednu od najveih Simon de Bovoar. U Italiji izuzetno cenjenu Grinzane Cavour. U Rusiji (izmeu ostalih) za Roman godine, ruski Buker, , Nacionalna knjievna nagrada. Sa korica knjige objavljene na naem jeziku provokativno deluje njeno lepo lice. Potrudiu se da ga upoznaju i itaoci Sarajevskih svezaka kao neku vrstu ilustracije, ukoliko se ne umea, kao jednom pre nekoliko godina, tehnika preloma. Ali budui da mi je poznata strasna naklonost urednice Sarajevskih svezaka i pesnikinje Vojke Smiljaniiki prema fotografiji, verujem da e se to ostvariti. Deo biografije: Ljudmila Ulicka roena je u Bakiriji 1943., u porodici . Deda joj je, izgleda, nestao u istkama. Po zavretku rata, porodica se preselila u Moskvu, gde je Ulicka studirala i potom radila u jednom od odeljenja Akademije nauka. Otputena je zbog uea u delatnostima Samizdata. Nije se vie zapoljavala. Pisala je filmske scenarije, knjige za decu, prevodila (sa mongolskog). Poela je da objavljuje u svojoj etrdesetoj godini. Udala se za skulptora. Danas mnogo putuje, ivi u Rusiji ali i drugde, u Francuskoj svakako. Nemam mogunosti da to proverim. Radije u pokuati da razmiljam o tajni njene velike spisateljske snage.
Je li stvar u poetici? U neobinim, esto krajnje bizarnim temama? U nainu ekspliciranja grae? U artikulaciji neretko bliskoj ruskoj tradiciji, klasici, na koju su, izgleda, osetljivi ne samo itaoci u Rusiji nego i irom sveta? Ili moda zato to je ta artikulacija istovremeno i ruska i neruska? Zatim u sposobnosti Ulicke da se prebaci, sa velikom lakoom iz jedne situacije u drugu, dijametralno suprotnu, ponekad aneoskim, ponekad vrajim krilima? U kadrosti da ono to bi kod drugih pisaca izgledalo banalno pretvori u ekskluzivnu situacionu strategiju? Da u narativni postupak tako uklopi predmet svoje prie da sve ostane trajno unikatno, nepodatno podraavanju, danas svakako a moda i zauvek. Kako ta umetnica apsolutne prisutnosti, uvek tu i ovde, uspeva to da intenzivira do te mere da prelazi u neku vrstu apstraktnog totalnog prisustva? Ili bi se to moglo nazvati oneobiavanjem stvarnog. Verovatno ova sintagma najbolje deifruje njenu stvarnosnu strategiju. Dodala bih: Uz ritam aritmije. Povezanost nepovezivog. Apsolutnu ambivalenciju. Podsticanje i istovremeno zauzdavanje verbalne inercije. Prividno hod u mestu iako uvek u kretanju ka drugom i drugaijem. Bez prepreka, nevidljivo ponitenim. Diui u carstvu detalja. Rado bih Ulicku nazvala kraljicom detalja i vladaricom mogunosti njihovog ukrtanja, to ponekad zalii na kakofoniju ali eljeni, namerni nesklad. Ukoliko se ova pitanja mogu smatrati samo mojim linim, italakim, ne-kritiarskim obrazloenjem oduevljenja o kome sam na poetku govorila, zavravam ovaj prigodni tekst smatrajui se dunikom pred nepoznatim dananjim itaocima, no ipak pre svega pred samom spisateljicom, iako ona ni za ovaj ni za eventualni budui zapis nee znati dakle, da u joj se, ukoliko ostanem prisutna, opsenije, fundiranije, i, ko zna, moda i bolje (?!) vratiti.
DOKUMENTI
Oskar Davio
Srpska knjievna la
Oskar Davio
Srpska knjievna la
Krlea je dijagnosticizirao situaciju hrvatske knjievnosti do svoje pojave. U XIX veku ona zaostaje za evropskom najmanje 50 godina. U Srbiji situacija u literaturi nije bila ni bolja, ali ni mnogo gora. Bar 50 godina zaostajanja. One su izgledale ovako: S K Z i Misao dominiraju knjievnim ivotom Srbije, reguliu ga, krto ga hrane, obilno uspavljuju i krmanei njime ne izlaze iz barutine tzv. parnasizma, teorije reda po red i celih lepih pesama. Crnjanski je tad pevao o tome kako je teko biti muko i pred dvorom straar kraj kojeg prolazi kraljica. On i Sibe Milii, koji je kod debele kraljice, vele, imao vie uspeha, trudili su se da ispevaju mit feudalnog divljenja i sluenja kraljici, idolatriji njene lepote, sjaja, moi, bogatstva i ostalog moncesa koje nikad nije bilo nae nacionalno, kako su tvrdili. Univerzitetom su vladala braa Popovii (Bogdan i Pavle) i ostali prepisivai: Dr. Ksenija Atanasijevi i Vinko Vitezica bili su ak izbaeni s fakulteta zbog plagiranja, a ovaj poslednji i zbog bruke koja je nastala kad je kao ef katedre uporedne knjievnosti napisao esej o Giljga-oveku, kako je preveo Giljga-Mea, mislei da se radi o Giljga-oveku. Jovan Cviji i njegova antropologija posluila je kao baza jednom naunom hohtapleru kakav je bio Dvornikovi da pie uplje panegirike o inteligenciji dinarskog oveka. Ibrovac, sem svoje doktorske disertacije to mu je napisala ena koja se razvela poto je on doktorirao donevi na raspravu lekarsko uverenje da je virgo intacta, i to posle 10 godina branog ivota nije napustio katedru. Nije Ibrovac bio vei znalac od Vitezice i Atanasijevieve niti bolji nastavnik, ali je bio na ovek, od razume se, Srbin i po i polovina, mrzitelj Hrvata koji ni sami ne znaju ta hoe i komunista koji su se druili s prostacima, sirotinjom i koijaima. Predstave profesora o tom svetu radnika bile su nalik na one La Bruyre-a ili Gospoe Sevinje ili gospodina Petrovia olike, veitog udvaraa i veitog mladoenje, da ne kaem koridina. Tu je, jasno, zauzimao jedno od najuglednijih mesta g. Vladeta Popovi, mu ge Stensfild, rune ali radne ene, dok je on bio lenj, neradan mukarac po kome je najvea mudrost sedeti pravo, a misliti kako hoe krivo, ili nikako. U toj sredini koju je potresao Rastko svojim Otkrovenjima, ali kojoj se kasnije priklonio kao i Vinaver, koji je ipak igrao dvostruku igru i kao frondeur i kao apologet, bilo je dosta uzaludnih pokuaja da se izie iz zaaranog kruga jedne osione i primitivne, tipino malograanske potkolonijalne, neoriginalne prepisivake civilizacije i kulture, bez ijednog ireg poteza, bez prave veliine, bez istinskog dometa.
Tu su sredinu uzdrmali prvi put ozbiljnije nadrealisti. Za razliku od radnikih pesnika koji su osueni da deluju u okviru svog proleterskog geta, nadrealisti su poticali iz burujskih porodica, studirali su gde i njihovi roditelji, znali isto tako dobro kao i oni, ako ne i bolje, sve ono sto je valjalo znati da bi se bilo olika koji eni, tj. lepi koji lepuje, ( joli = lep ( fr); schn = lep (nem)). Njihov glas je ruio ono to su izgradili njihovi oevi, lep svet pristojnih odnosa meu ljudima, uglaenih manira, dobro vaspitanog i uljuenog ponaanja i govorenja. U porculansku radnju nae skroz naskroz neoriginalne, ali ipak nacionalne kulture upalo je krdo slonova i nilskih konja s elegancijom to ih karakterie i sredili sve to se moglo srediti. Otud su reagovali svi odreda na prve nadrealistike napise i manifestacije. Ugroavaju institucije na kojima poiva nae drutvo: porodicu, otadbinu, religiju! - pisao je penei u svom napisu u Vremenu advokat Petkovi, mu Vojke Demajo. Treba ih na sud kao anarhiste! - klicao je Ibrovac. A Mile Stankovi je, sa svojim primitivnim ulom za podilaenje ukusu veine, na brzinu napisao komediju u kojoj je dao maha svom neznanju. Zvala se Rista nadrealista, ili jogurt u oblacima!. Dobro za Ristu, ali jogurt u oblacima bila je neduhovita parafraza Majakovskove poeme Oblak u pantalonama. Sl. Jovanovi je rekao tamo u knjiari Gece Kona: Svima bih njima ja dao 19 i 6 po turu. arija se, ukratko, uzbudila. S K Z i S K G su pourili da nau mlade koji e nastaviti tradiciju i kontinuitet nae nacionalne kulturne brazde. I ta? Nali su Milivoja Ristia, kome objavljuju i stihove i roman Oi. I nali su Jeju-Ilia da im odnosi sve nagrade na anonimnim konkursima. Jasno, bilo je i od ranije poznatih srednjaka koji su se opredelili za liniju pridravanja kaputa profesorima i odlazaka na slave njima: Boko Novakovi, uza Radovi, uro Gavela i niz slinih enija opredelili su se jo iz studentskih vremena za graansku liniju i karijeru. Tipian je u tom pogledu Splianin Drago Ivanievi, koji je bio u dvostruko lanoj situaciji: i klasno i nacionalno. Ali on je tvrdio da hoe prvo da se afirmie kod veliko-Srba piui ekavtinom duievske bljezgarije, pa kad ga oni prihvate kao svoga, onda e im on pokazati ko je: nadrealista, gospodine moj, nadrealista ! Sutinski prevrat koji je nosio nadrealizam u Srbiji nije bio prvenstveno drutveno- politiki, iako se takav inio i drugima i samim nadrealistima. On je to postao tek onda kad je jedan broj nadrealista priao KPJ i stupio u pravu borbu za epohalne istorijske zahteve rad. klase. Ono zbog ega je sva bur. inteligencija bila spremna da kanibalne svakog nadrealistu, to je drugo to je pre svega radikalizam njihove negacije tzv. kulturnog kontinuiteta od sv. Save, uvek uvoenog svejedno da li iz Vizantije, Nemake ili Vrancuske, pa sledstveno i negacije klasne vlasti buroazije, legitimnog naslednika feudalnih ideolokih principa. Ali i jo neto. Odricanje od svevlasti racionalizma, uplaenog i krtog, nesmelog i cepidlakog, sputanog propisima koje sam sebi baca pod noge. Jeste, nadrealizam je znaio direktan kontakt sa dionizijskim principima, s onim za koje nije dotle bilo mesta u srpskoj poeziji, mudroserski drplotaki ziherakoj. Jer Laza i Koder, ura i Branko ili Sima Milutinovi Sarajlija, bili su to u meri nedovolj74|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
noj da se to u pravom smislu bude, pa su ipak bili proglaavani za corruptore iuventutis, za dekadente, neprijatelje vlasti i dinastije i, razume se, ludake, beslovesnjake i zgranute ljude. U nas je bilo pokuaja i ranije da se zasvira na ici fantastike ili iracionalistikih melodija, ali ako bi se i poelo, niko ne bi izdrao, uvek se vezivalo za neto konkretno nae, za neki na vid vlasti. Ni bunt Crnjanskog, ni onaj Laze, ni revolt Kodera, ni onaj Rastka nije iao do kraja. Moda smo isuvie siromani da bi se skupilo rizikujue hrabrosti za tako neto. Tek generacija Vuo Risti Koa Popovi Vane ivadinoviBor (u poetku bogatih naslednika, proletarizovanih naknadno), Dedinac, koji je novinario, Mati profesorovao, ili . Jovanovi, A. Kosti i Davio studenti, ili Pera Popovi, Branko Milovanovi takoe profesori, mogli su da se ponaaju kao oni koji u sluaju da izgube gube samo okove. Oni su prvi uneli u nau poeziju necenzurisanu emociju u istom stanju, pesmu koja ne peva glasom, nego oblicima slika i ritmovima metafora, poeziju bez brnjica na ustima i bez ferede preko preterano ednih razume se, lano ednih obraza. Zvualo je to ne samo kao skandal, nego i kao izazov javnom redu, graanskom moralu, priznatim odnosima, zakonitim i prirodnim spojevima i vezama. Bilo je to i izazivanje skromnih i vie no skromnih, nikakvih u stvari, sloboda, jednim silnim njenim protokom, sa divnim lahorima to su izazivali njeni spustovi i padovi blistavi od duginih boja. Bilo je to ujedno zaikavanje poznatog radi nepoznatog i amaranje one Dui-Bogdan Popovievske poezije koja je u to vreme bila kolska i opta lektira i po predilekciji izraz svih moguih lepota i bogatstava. Upravo, nadrealistiki pesnici su bili ti koji su dokazali da je ono to se smatralo bogatstvom, u stvari siromatvo i beda. Graansko drutvo ogoljeno prvi put poelo je da zaziva tzv. socijalnu poeziju i literaturu, legalizovanu usled toga, jer ono to su pesnici socijale dovodili u pitanje bilo je malo a zahtevalo mnogo od svojih pesnika, dok je ono to su nadrealisti stavljali u pitanje bilo i vie od onoga to su znali, hteli i mogli da priznaju.
II
Znaaj nadrealistike poezije ne samo da se ne iscrpljuje tu i time nego, prevazilazei sve to, utiskuje sebe u poeziju ovog veka svud u svetu, pa i kod nas. ime se, istovremeno sa pariskim manifestima, javljaju njegovi ampioni i kod nas, pa se slobodno moe rei da nadrealizam predstavlja trenutak kad je srpska poezija ne samo sustigla zbivanja u svetskoj nego ih i prevazila nudei im sebe za ugled, primere i primerke, varijante i varijetete ija je originalnost bila nesumnjiva ali i iji podstiui znaaj jo i dan danas poziva i vodi. Ne samo definicija automatskog teksta, ve pre definicija slobode, pre kviprokvoovske slobode, nego je i vie ooveena divljakua inspiracije, posvakodnevljene, pripitomljene, radno ovovremenjene: pesnik nije vie cvrak, on moe pevati zimi i leti, svaki dan, bez radnog vremena, odnosno on moe prekovremeno pevati i pevajui ploviti okeanima jezikih znaenja. On moe izazivati po volji lanane reakcije rei i smisla, eksplozije, neoekivane susrete, zapanjujue konflikte, on moe prvi put prevazii realnost ako govor ljudi izdvojimo naivno iz realnosti. to, dabome, neemo uiniti.
Sem nezapamene i preobilne sveine slika, nadrealistika poezija je donela ne manje njoj tako osporavanog znaenja. Ovakvi ili onakvi parnasovci, otvoreni ili kamuflirani, prebacivali su mu, i ne prestaju da to ine, da predstavlja nekontrolisanu hrpu nestrukturisanih slika bez znaenja i smisla. Netano. Nadrealizam je u poeziji uzet kao celina vratio izgubljeni smisao inspirisanosti koja je izgubljena po radionicama s tekim radnicima na polju rime i ritma a onda doneo bar kod boljih svojih pesnika jedno iskonsko oseanje otpora i nemirenja ne samo sa buroaskim datostima, koje prevazilazi revolucionarnim opredeljenjem, nego i opteegzistencijalnim, protiv ije je tragike u stalnom buntu i otporu. To oseanje nemirenja sa sudbinom u stvari strukturie sve pesme i sve pesnike, tako da se rei stihova javljaju kao svetlaci, kao svetlucanje nad tragikom ivotnosmrtne uslovljenosti ljudskog roda. I ne samo njega. Ona je opta.
MARKO RISTI
Oito nosilac i propagandist najortodoksnijeg nadrealistikog uenja, bretonovac pre rata, a posle rata kao ambasador SFRJ u Parizu sklon Aragonu do 1948. Tad... Ali Aragon je bio lan K P F, a mi smo prekinuli s Rusima i s Aragonima. Nebitno. Dijalektika politikih uverenja i revolucionarne doslednosti ne mora da je uvek do kraja prihvatljiva za sve, prihvaena od svih. Meutim, ne moe se porei da je M. R. sa svojom poezijom (izuzev Turpitude) ostao izvan direktnog politikog angamana. Od sree i od sna ne pretenduje na tako neto, ve hoe da je lirika i to jeste. Kakva? Vie zanimljiva no velika, vie pobunjena protiv nebitnih naizgled stvari (interpunkcija itd.) no sutinski pobunjena protiv reda stvari izjednaenih sa logikim redosledom reenice. Iako nadrealist, i to dogmatski skoro M. R. nije praktikovao automatski tekst. Njegova poetska frazeologija uvek je u granicama sintakse i logike, a ako ih transcendira, to nije pod impulsom oseanja i njihovog doivljavanja, nego zato to je, iz ovih ili onih oseanja, smatrao da to tako u datom trenutku treba. Je li to treba primenjeno na pisanje pesama preuzeto Hindemitovo harmoniziranje sa znalakom dozom kakofonije i eljenog, namernog nesklada?. No sve to ne smanjuje znaaj, bistru lepotu i jeziku istotu poezije i proze Marka Ristia. Pregnantan i jasan, ak i kad govori o situacijama noi, M. R. ne prestaje da navlai humorne koulje i hlae Poliinela na konvencije i njihova znaenja. On to ne ini iznutra, nagrizajui ih kiselinama, nego spolja inei ih kominim a smisao im besmislenim. On je prvi shvatio poetski znaaj iracionalnog i vrednost sloboda koje ono nudi poeziji, ali moda je zato to je to prvi shvatio i bio prvi, bio i kadar da se manje od drugih prepusti vlasti principa iracionalnog. ak i onda kad se ini da su njegove pesme plod asocijativnih polja i dejstva automatizama, njegove asocijacije ne prelaze granicu po slinosti ili onu po suprotnosti, a kad je prelaze, on ne tone dublje od epiderme odnosa i davno uspostavljenih racionalnih veza. Otud u njegovoj poeziji ima sintagmi koje pravo automatsko ne bi podnelo i prilika koje su nemogue u jednoj poeziji kojom duvaju olujni vetrovi iracionaliteta i iracionalnog nereda i haosa. Ali ako je ona u maloj meri nadrealistika, ona nije malo poezija; ako je u stvari mehaniki kalemila divlje elemente iracionalnog na zdravu jo podlogu pitomog
drveta racionalne fraze, ne znai da ta poezija nije bila delotvorna, i to od svoje pojave znaei vie mladim piscima negoli starijim, i vie piscima negoli itaocima. Otud i pomisao da moda i ne bi to bila, bar ne u tolikoj meri, da se javila totalno izvan uobiajenih prozodijskih normi. U tom bi sluaju ona bila sasvim neprihvatljiva i ne bi odmah izopena, bila predmet konfrontacije sa zdravorazumskom bulumentom vrabaca koje su uili pevanju na partituri za kolovane slavuje. Francuske slavuje, dakako. U Francuskoj, dabome. Kasnija Nox microcosmica, ve od svojeg naslova otkriva stav to, bez obzira na drutvenu orijentaciju i subjektivne motive i motivacije, svedoi o metafiziko-egzistencijalnoj situiranosti oveka i njegovih elja, snova. Samo udo, u smislu koji M. Risti daje toj rei to je i pojam i teoretska teza, to potvruje. U udu do gue, do sluha, do oka, mi ljudi, mi traimo ne toliko odgonetku za zapljuskivanja udesnog koliko izraavamo elju za njim, dovoljno apsolutnim da bi predstavljalo nae interuterinske metafizike enje. Onirizam Marka Ristia manifestuje se ve s prvom njegovom zbirkom Od sree i od sna. Pesme dolaze odande, iz tih prostora; one su komae njihovo, otkinuto od mase to ih tvori. Ali biti krika sree koju predstavlja san, predstavlja evidentno protivljenje estetizantnosti B. Popovieve teorije reda po red. Na jedan vehementan nain poezija M. Ristia, vie no ijedna druga njegovih savremenika, vie no ona Rastkova ili Crnjanskova, vie no Vuova, Matieva ili Dedineva, razbija sva okna staklenika i demolira zimsku batu u kojoj je trebalo da rastu cele lepe pesme, kao i norme na osnovu kojih je njihova cela lepota bila izmerena. Ali antiestetizam Marka Ristia je racionalan, on ne dolazi iz nutrine i bia stihova; on je izmozgan i promozgan. No to mu ne smeta da to bude do kraja. Zahvaljujui svojoj lucidnosti, on prebrzo shvata svoje podsvesne intencije, odnosno namere iracionalnog, njegovu tendenciju. Shvativi je, on moe da se preputa impulsima iracionalnog koje je kaptirano sveu i promiljeno jo pre no to se i pojavilo. Otud kod M.Ristia poetsko jeste trenutak obasjanja iracionalnog farovima svesti. Ali ta diskurzivnost ostaje autentina, iracionalna, ostaje to je bila i u tami sebe pre no to su je dugi pipci farova obuhvatili snopovima svetlosti. Ne treba se zavaravati: podsvest nije samo ona permanentna buna, kako su mislili francuski nadrealisti u prvi mah. Podsvest reakcionara je reakcionarna po pravilu, i retki su Balzaci koji piui obasjani duplijerom crkve i monarhije mogu da ih poreknu kao romansijeri onim to su osvetljeni svetlou tih duplijera napisali. Naa podsvest lii na nau svest i kad je u kontrapunktu s njom i kad joj oponira. Brzina povezivanja, slikovitost, nain artikulacije vienog, sluenog i shvaenog ostaje jedna. Samo podsvest, nekontrolisana, ne kontrolie ni nas ni svoje postupke koji su dubinske elje i otpori. Ali ja verujem da je Hitlerova podsvest bila u istoj meri malograanski koercitivna i kanibalska koliko je to bila i njegova svest. M.Risti je svestan toga i on ne ini nita da bi se spustio koji stepenik nie u tamu bez ema i dizgina, u fluks osvetljenih rei to teku iz mraka, prolaze kao reke kroza nj i rone u dubine bez povratka. On ih proputa, nemajui vokaciju medijuma. Radoznao i ljubitelj tajni, koje kolekcionira da bi ih provalio i otkrio ih svima, svuda, on ostaje na nivou gde se izmeu psa i vuka, kako kau Francuzi, deava ukrtanje oba snopa
svetlosti one svesti i one podsvesti. Da li se to iz straha od nemogunosti da se posle vrati, on ne usuuje da prodre u zonu iste podsvesti, ili on ne silazi u limbe podsvesti, nesvestan da postoje stepenici i sunovrati s dubinama to se steru i ispod platforme na kojoj stoji. To ne znai ni kritiku te platforme, ni te poezije koja je, nanije od one dotle priznate i poznate, poricala sav doprinos Pauline Lebl-Ibrovac-Albale, druine ispale iz nogavice Emil Fagueta i Pavla Popovia, druine koja je nas zadravala u neznanju i nepoeziji parnasistike estetike i onda kad je svetom ve vitlao duh slobode rei, misli, znaenja, jedan neropski odnos oveka prema reima koje su neke vrste robota njegove mislene oseajnosti.
Duan Mati,
ma ta rekle razne tetkice s kojima se on tetkinski dopisuje, nije nikad ni pokuao da se spusti u bunar iracionalnog. On je moda tamo boravio u nekom predivotu, zapamtio poneto od onog tamonjeg, ali je u svom kukaviluku i strahu od isparenja vulkana u iji je ivotni krater siao ko zna kad, kako i ko zna ijom uslunom pomoi, pourio da odande izie pre no to se ita od ranije vienog iskristalisalo. Kao pesnik on nije mnogo rekao u trenutku kad su pesniki govorili Vuo, Dedinac, Risti. Nekoliko pesama, i to je sve. Njegov opus nastaje tek posle revolucije, i traje, relativno obilato, ali uprkos onom to je reeno, u okviru jedne odreene prednadrealistike estetike. Ona je sigurno slobodnija od Bogdan Popovieve, ali to ne znai da on ne ezne da pravi, i da ne pravi cele lepe pesme. One su na drugi, neduievski, nemodernistiki, nerastkovski tim. Tano. Ali to ne znai da ne ele da budu poezija a ne revolt koji peva, urla, kljua, govori i govorei razbija sve oko sebe. D. Mati nita ne razbija. On deluje kao eklektik: malo Bogdana i Duia, malo Marka Ristia i Vua; sve to dobro promeati, izmukati, dodati vegete, tj. D. Matia, i Oliver Mlakar i D. Reep mogu da sastave palac i kaiprst, prinesu ih ustima i izgovore ono ubitano: Izvrsno. estitam. On, za razliku od M. Ristia, koji svesno bar izjavljuje da mu nije stalo do lepe pesme, on hoe da napie celu lepu pesmu. Otud ona ponavljanja, oni refreni, ona opta mesta, one didaktinosti o koje se italac njegovih zbirki saplie. Jasno, njegove posle rata objavljene pesme nisu nastale pre rata, mada je on neke antedatirao, ali pojavivi se posle rata, u ime jednog prevazienog programa, one nisu mogle da deluju revolucionarno. One su samo oarale opravdano izvesne itaoce-pisce koji su kod njega nali sve to su i sami proitali drugde da treba da bude poezija (Velek & Voren itd.). Oni se nisu bez treeg mogli da prepoznaju u Matiu a taj trei je isto kao i on bio transfug, tj. begunac iz zaviajne mentalne geografije i istorije, zaviajnog vremena. To ne znai da je njegova poezija bezvredna, iako je predatirana ne samo vremenski nego i estetski i asocijativno. Isto tako to ne znai da je njeno zadocnjenje na nadrealistiko Kosovo pobede kadro da izmeni vrednost, ako moe da umanji istorijski znaaj i ulogu te poezije. Da su se zbirke Buenje materije ili Rua vetrova pojavile u vreme Od sree i od sna, ili Korena vida, bile bi to kapitalna, prevratnika dela miljokazi od kojih bi poelo brojanje nove poezije. Ovako su to zbirke to, iako lepe,
poeziji nisu zastave koje jesu Jovanima Hristiima, koje su mogle biti svima. One jesu dopadljive i znaajne ak, ali izvan pravih bitaka, one ne predstavljaju kamen temeljac jednoj novoj epohi poezije. To ne osporavam njih kao pesme, ako govorim protiv kukaviluka manifestovanog najee kao liberalizam i liberalizma ispoljavanog uglavnom kao moe i ovako, moe i onako. Verovatno e vekovi i vremena koji dolaze da birajui dobro sude srpskoj poeziji i svima nama koji smo petljali s njom i oko nje biti blai prema Matiu no to je to moja malenkost. Ali bio bih neastan kad bih drukije govorio. Ima istorijskih trenutaka koji ne trae od pesnika lepe stihove samo, nego lepe stihove pobodene u bedeme kao zastave. To nisu postali nikad Matievi stihovi. Za njih su pokazivali ljubavi i razumevanja ili omatoreli invertiti ili konzervativci, nikad pravi nosioci mladosti i revolucionari. A ovih e uvek biti. No bojim se da ni ubudue prava mladost, ona koja sjedinjuje mali broj godina i veliko ovekovo iskustvo kao revolucionara, nee imati mnogo potovanja za celomudrene i mudre Matieve stihove, za neodreena njihova oseanja i nesmelost da iskau sebe same do kraja, onu opreznost koja kodi i njima i autoru koji se nije usudio da spali sve mostove izmeu sebe i crne jame dela svesti, izmeu prolog koje je presvislo i onog to se nije jo pojavilo na svetlosti dana da bi krenulo tamo kamo ga je vukla elja, ali ne i srce, ne i kriteriji aksiologije koja je njegova.
A. VUO
Na jednoj izlobi impresionista imao sam prilike da vidim kako nisu zaetnici tog novog naina slikanja bili ti koji su najvie doprineli odvajanju od klasicistikog lizanja platna, nego oni izmeu slikara koji su doiveli najdublje i najsutinskije ono to su bili teoretski postulati impresionizma kod Pissaroa i Sisleya, kod Puvis de Chavannea ali ne i kod Moneta, Maneta i Renoira. Govorei o Vuu, znam da je on bio pristalica nadrealizma koji su formulisali Breton i Risti kod nas, da je bio nadrealist u neku neteoretsku ruku. Ali iako nije diskurzivnou svojom doprineo razradi i izgovaranju pretenzija nadrealizma, on je vie nego iko, vie negoli i Dedinac, najautentinije doneo naoj literaturi i prvi pravi humor, a deijoj posle Lewisa Carrolla prvu pravu, matovitu deiju poeziju, razigranu i slobodnu, vedru i gorku, humorno traginu. Njegova deija poezija, kao i ona humorna za odrasle (Humor Zaspalo) znae ogromno za osloboenje od zmajevske i njoj epifaniue opi-Desanka itd. pesmarice za decu raznog uzrasta. Sem toga: sve to danas pie deiju poeziju, i Du. Radovi i M. Danojli i Mira Stefanovi izili su iz osmehnutog Vuovog rukava. Da ne spomenem koliko mu duguju estradni nai pesnici (Brana Petrovi) koji su primenili i ukrstili teme i to je sve to su uinili da bi se razlikovli od matovitih i slikovitih obilja Vuove deije poezije. Bio je to trenutak od istorijskog znaaja za nau poeziju: susret Vuovih Pet petlia iz mate sa ovim jezikom. Osmerac kod Vua, u svojoj jednostrukoj ili dvostrukoj varijanti kao esnaesterac, izgleda da spada ne u nezaobilazne tragove Zmaja, nego u strukturne zakone naeg govora koji van osmerca ne moe da zaprpoi i zailkoi i ne ume da bude poziv na igranja i igre.
Ne smatram da je taj osmerac Vuov greh protiv smisla i razigranosti njegove deije poezije. A ni onda kad Vuo u Nemenikuama ili u irilu i Metodiju ponudi nama, odraslima, stihove u osmercu koji se najee javlja udvostruen. Pre je to indikacija o humornoj prirodi tih poema. Pesnika mogu ljudi da prevare; on moe sam sebe da vara; ali nikad ga nee stih da prevari. I to bez obzira na pesnikove svesne namere. Ako je, dakle, A. Vuo pribegao u pomenutim poemama osmercu, tj. esnaestercu, znai da je humorno, kao u eti Koe Kapetana, priao i temama za odrasle te da je ne podetinjujui ni njih ni motive hteo samo da humorom pokropi sve, i svet i sve na svetu. I uspeo je. Ne samo da sve pokropi humorom nego i da ga uini dominantnim poetskim stavom i angamanom. to opet potvruje polaznu ocenu da je A. Vuo ne ideologiui oko nadrealizma, od prve, nepogreno naslutio gde su njegovi problemi. Ne u njemu, nego van njega, u drutvenim odnosima. Otud je i Vuov nadrealizam, prvi potpuno realizovan u poeziji na nepredvidljiv i nepredvien nain, prvi kod nas bio izraz jednog humora neodvojivog od njegovog bia kao oveka graanina, pesnika. Njegov Humor Zaspalo bio je svojevrsno otkrovenje (znaajnije od Rastkovog) za moju generaciju, ali vie je nego oito da e on to tek biti. Vuo dobija s vremenom kao jedini pesnik u nas koji se izmeu horizontalne crte i one vertikalne opredelio za dijagonalu i time otvorio naem pesnitvu nepoznati put. Istina, narodno pesnitvo znalo je za tu posebnu vrstu humora to se granii sa apsurdom. Ali umetnika ga poezija nije poznavala. Bez obzira na to to se danas njim ve serbez, sasvim uhodano kree takozvana deija poezija, ubeen sam da ga ekaju jo mnogi i mnogi poslenici.
DEDINAC
Ironina, metalna boleivost M. Dedinca polazi od jednog primitivnog, tekueg koncepta kafanske narodne melodije i jo upotrebom izlizanog poimanja slovenski eleginog oseanja bratstva. Ima neeg srodnog, mada pokropljenog kitom tamnjana umoenog u svetu vodicu, i kod M. Nastasijevia, ali dok M. Dedinac ostaje superioran upotrebnim vrednostima puke kantilene, Nastasijevi podlee optim mestima po pitanju slovenskog pravoslavlja i slinim burgijama. Otud i metalni zvuk boleivosti kod M. Dedinca. To odevanje u ruho narodskih sintagmi, frazeolokih obrta, ritmikih pritisaka i fiksnih epitetona ornansa, ostaje na povrini, ne prodire u dubinu Dedineve pesme. Ona ne kae mnogo, ali to kae s najmanje moguih rei i sredstava, tako da se italac pita da to nije zato to autor Javne ptice, sem te udesne poeme, nije imao snage do zarobljenitva ni za ta drugo doli za manje uspele varijacije na osnovnu melodiju zalastrenja, tog zvuno-tajnovitog, smisaono-tajanstvenog poziva u vegetativnu neznan. Rekoh li? Bilo je potrebno da oseti nebo lezije pa da M. Dedinac izie iz propisa koje je sam sebi propisao i pravila pojanja koja je sebi odredio, bilo je potrebno 40 miliona mrtvih i unesreenih pa da Dedinac pone da peva druke. Meutim, ta drugojaijost, ma koliko bila neobina za Dedinca, bila je ve poznata i bila otpevana. Ne samo u Hani, nego na jedan nain pa i na drugi posle nje. Dokazuje li to da on nije imao svog glasa? Ili da je njegov glas voleo da se oblai u tue, u drugo, u nesvoje, da bi bio svoj i mogao odjeknuti. Jer uprkos uoljivim intonacionim i drugim pozajmicama vidljivim u pesmama iz zarobljenitva, one su ipak po neem
svoje kao to su i one Dedineve pesme pole od Slovenskih tonaliteta Rastka i autora mnogo manje znaajnih od njega, da ne bi spadali u opta mesta i spadali zaista u banalno blebetanje kafanskih stratega i vizionara. Ipak, Javna ptica je jednom svojom linijom, onom svetovnom necrkvenom, pa ak i netranscedentnom nemetafizinou, donela naoj poeziji nove trepete i ponudila nove prostore. to su nai pesnici tipa Vasko Popa ili M. Pavlovi pretpostavili toj laikoj, pravoj tajanstvenosti onu lanu, popovsku, to nije krivica do M. Dedinca, nego do njihovog nepoznavanja nae poezije i njenih poruka. Svi su oni povrno koristili izvesna otkria koja je nudio nadrealizam, ali nikom nije palo na um da, uprkos pozivanju na isti poetski postupak, M. Risti nudi jednu vrstu usijane lucidnosti, Mati samo jedskog intelektualnog prividnog laissez-faireizma, Vuo humor, Dedinac tajanstvo do kraja neodgonetnutog smisla u obinim reima nae enske narodne pesme i da su to svojstva koja im iskivaju kao Mujo pod mesecom blistave profile u bronzi trajanja. Bez proputanja istovetnog postupka kroz ono to jeste sutina poetske linosti i njene posebnosti nema ni poezije, kao to nema ni pesnikog en face-a ili profila. To neponovljivo u glasu koje jedan pesnik uspeva da otkine od svoje linosti i ponudi ga svetu koji treba da se na taj zvuni lik, na ta ramena melodije tek navikne, da bi moglo da ih usvoji i inkorporira u pamenje narodnog govora, to je ono sutinsko, a ne sam postupak, ne ono to se filozofski ili politiki diskurzivno reklo na datu temu (tradicije, metafizike, egzistencijalne zebnje, itd.). Dedinac je svoju linost, tanunu intelektualno, svoju sitnu, nejaku i bolesnu telesnost izrekao sa svom slovenskom boleivou na jedan poetski zaista preintezivan nain. S malo svojih slika, s malo metafora, u jednom krtom i trpnom pasivnom jeziku, ali i to koncentrisano kako to niko nije pre njega uinio (sem Branko Radievi). Pesnik slabosti, a ne snagatorstva, pesnik anksioznosti, a ne sigurnosti, Dedinac je svoje motive izrekao na tako ubedljivo silan nain da je naao onu taku mistiara gde se gore pretvara u dole, levo u desno, nita u neto, bezvrednost u suvo zlato, obian ljunak u adiare. To je i razlog zato e lik tog pesnika moi da slui kao lik neeg to je uspelo da nedostatke, neznanje i slabost pretvori u vrline, u znanje, u snagu.
Milica Nikoli
ta nam je donela Srpska knjievna la?

O novootkrivenim rukopisima Oskara Davia pod naslovom Srpska knjievna la i Pismo Krlei (Dragi Fric) pisala sam u Sarajevskim sveskama, koje su nedavno objavile samo Pismo Krlei, poto je taj tekst neuporedivo krai i, to je najvanije, sauvan je prekucan. Naglasila sam tad da glavni posao tek predstoji, jer je Srpsku knjievnu la Davio pisao u nekoj vrsti svezaka, tj. blokova, u kojima je tekst bio jedva itljiv i sasvim nerazgovetan. Kratko reeno, bilo je jasno da e posao dugo trajati. Uloeno je mnogo napora kako bi se to obavilo, dobar deo godine, est ili sedam itanja, uporeivanja, traganja za smislom i znaenjima koja su se otvarala i zatvarala. Uspela sam da to uradim uz pomo uvaenog Miloa Babia, kome dugujem ogromnu zahvalnost to je shvatio znaaj posla koji je preda mnom i bio spreman da mi pomogne. Potroio je mnogo vremena, radei to veoma kvalifikovano. Dugujem zahvalnost Sarajevskim sveskama, poznatim po svojoj odanosti saradnicima i po sposobnosti da ih animiraju i podstiu. Uostalom, i sama sam bila svesna da ako sam se ve upustila u dokazivanje da zbilja rukopisi ne gore moram sve izvesti do kraja. Mada nisam sigurna ni ta je kraj ni ima li ga uopte. Verujem da e ovi Daviovi tekstovi u budunosti imati komentatore i tumae. Sigurna sam isto tako da se danas, iz razliitih razloga, niko ne bi latio tog posla. U ovom trenutku prirodno je da ja to uinim. Ne samo zato to sam otkrila rukopise u svojoj ladici ve i zato to sam se Daviovim delom bavila vie decenija. Mnogo toga znam, mnogo ne znam. Ali u ovom trenutku teko je pretpostaviti da bi mi se neko pridruio. Pokuau da sainim komentar prema svojim mogunostima. Srpsku knjievnu la Davio zapoinje konstatacijom: Krlea je dijagnosticirao situaciju hrvatske knjievnosti koja je, po njegovom sudu, u devetnaestom veku zaostajala za evropskom najmanje po pedeset godina. I dodao: U Srbiji situacija u literaturi nije bila ni bolja, ni mnogo gora i ispisao svoj uvid u istoriju srpske knjievnosti od vremena kada su Srpska knjievna zadruga i asopis Misao dominirali knjievnim ivotom Srbije tj. SKZ, osnovana 1892. s ciljem da izdavanjem i rasturanjem u narodu odabranih dela i optekorisnih pouka podstie i pomae razvoj knjievnosti i Misao, asopis koji je izlazio u Beogradu 19191937. i koji je uveo u knjievnost Velimira ivojinovia Masuku, Simu Pandurovia, Branka Milanovia i ivka Milievia, upravo one pisce koji su za Davia bili sinonim zaostajanja srpske knjievnosti za evropskom. Poto je rekao ono to misli o njihovoj literaturi, razradio je tezu da su u Evropu stigli tek nadrealisti. Zadravi se zakratko na reagovanju arijskih pisaca na nadrealiste, Davio je poeo da obrazlae
sutinski prevrat koji su nadrealisti uneli u nau literaturu da bi dodao: Sutinski prevrat koji je nosio nadrealizam u Srbiji nije bio prvenstveno drutveno-politiki, iako se takvim inio i drugima i samim nadrealistima. On je to postao tek onda kad je jedan broj nadrealista priao KPJ i stupio u pravu borbu za epohalne istorijske zahteve radnike klase zatim: Odricanje od svevlasti racionalizma sputanog propisima koje sam sebi baca pod noge. Jeste, nadrealizam je znaio direktan kontakt sa dionizijskim principima, s onim za koje nije dotle bilo mesta u srpskoj poeziji Jer Laza i Koder, ura i Branko ili Sima Milutinovi Sarajlija bili su to u meri nedovoljnoj da se to u pravom smislu bude, pa su ipak bili proglaavani za corruptore inventutis, za dekadente, neprijatelje vlasti i dinastije i, razume se, ludake, beslovesnjake i zgranute ljude. U nas je bilo pokuaja i ranije da se zasvira na ici fantastike ili iracionalistikih melodija, ali ako bi se i poelo, niko ne bi izdrao, uvek se vezivalo za neto konkretno nae, za neki na vid vlasti. Ni bunt Crnjanskog, ni onaj Laze, ni revolt Kadera, ni onaj Rastka nije iao do kraja. Moda smo isuvie siromani da bi se skupilo rizikujue hrabrosti za tako neto. Tek generacija Vuo Risti Koa Popovi Vane ivadinovi Bor (u poetku bogatih naslednika, proletarizovanih naknadno) mogli su da se ponaaju kao oni koji u sluaju da izgube gube samo okove. Oni su prvi uneli u nau poeziju necenzurisanu emociju u istom stanju, pesmu koja ne peva glavom nego oblicima slika i ritmovima metafora, poeziju bez brnjica na ustima i bez fereda preko preterano ednih razume se, lano ednih obraza. Zvualo je to ne samo kao skandal, nego i kao izazov javnom redu, graanskom moralu, priznatim odnosima, zakonitim i prirodnim spojevima i vezama. Bilo je to i izazivanje skromnih i vie no skromnih, nikakvih u stvari, sloboda, jednim silnim njenim protokom, sa divnim lahorima to su izazivali njeni spustovi i padovi blistavi od duginih boja. Bilo je to ujedno zaikavanje poznatog radi nepoznatog i amaranje one Dui-Bogdan Popovievske poezije koja je u to vreme bila kolska i opta lektira i po predilekciji izraz svih moguih lepota i bogatstava. Upravo, nadrealistiki pesnici su bili ti koji su dokazali da je ono to se smatralo bogatstvom, u stvari siromatvo i beda. Graansko drutvo ogoljeno prvi put poelo je da zaziva tzv. socijalnu poeziju i literaturu, legalizovanu usled toga, jer ono to su pesnici socijale dovodili u pitanje bilo je malo a zahtevalo mnogo od svojih pesnika, dok je ono to su nadrealisti stavljali u pitanje bilo i vie od onoga to su znali, hteli i mogli da priznaju. U II delu svoga teksta Davio dalje eksplicira znaaj nadrealistike poezije i kae da se on ne iscrpljuje tu i time nego, prevazilazei sve to, utiskuje sebe u poeziju ovog veka svud u svetu, pa i kod nas. ime se, istovremeno sa pariskim manifestima, javljaju njegovi ampioni i kod nas, pa se slobodno moe rei da nadrealizam predstavlja trenutak kad je srpska poezija ne samo sustigla zbivanja u svetskoj nego ih i prevazila nudei im sebe za ugled, primere i primerke, varijante i varijetete ija je originalnost bila nesumnjiva ali i iji podstiui znaaj jo i danas poziva i vodi. Ne samo definicija automatskog teksta, ve pre definicija slobode, pre kviprokvoovske slobode, nego je i vie ooveena divljakua inspiracije, posvakodnevSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|83
ljene, pripitomljene, radno ovovremenjene: pesnik nije vie cvrak, on moe pevati i zimi i leti, svaki dan, bez radnog vremena, odnosno on moe prekovremeno pevati i pevajui ploviti okeanima jezikih znaenja. On moe izazivati po volji lanane reakcije rei i smisla, eksplozije, neoekivane susrete, zapanjujue konflikte, on moe prvi put prevazii realnost ako govor ljudi izdvojimo naivno iz realnosti. to, dabome, neemo uiniti. Sem nezapamene i preobilne sveine slika, nadrealistika poezija je donela ne manje njoj tako osporavanog znaenja. Ovakvi ili onakvi parnasovci, otvoreni ili kamuflirani, prebacivali su mu, i ne prestaju da to ine, da predstavlja nekontrolisanu hrpu restrukturisanih slika bez znaenja i smisla. Netano. Nadrealizam je u poeziji uzet kao celina vratio izgubljeni smisao inspirisanosti koja je izgubljena po radionicama s tekim radnicima na polju rime i ritma a onda doneo bar kod boljih svojih pesnika jedno iskonsko oseanje otpora i nemirenja ne samo sa buroaskim datostima, koje prevazilazi revolucionarnim opredeljenjem, nego i opteegzistencijalnim, protiv ije je tragike u stalnom buntu i otporu. To oseanje nemirenja sa sudbinom u stvari strukturie sve pesme i sve pesnike, tako da se rei stihova javljaju kao svetlaci, kao svetlucanje nad tragikom ivotno smrtne uslovljenosti ljudskog roda. I ne samo njega. Ona je opta. U drugom delu Srpske knjievne lai Davio daje ocenu vodeih pesnika nadrealizma M. Ristia, Aleksandra Vua, Duana Matia, Dedinca, i nudi svoja shvatanja pesnikih vrednosti i razumevanja poezije. Na dnevnom redu su nadrealisti, koje on smatra stoernim pesnicima epohe i to dokazuje istananim analizama, svedoei o jednom moguem pogledu na prirodu poetskog stvaralatva, i to iznutra, kako samo pesnik moe. Upravo ovo poslednje daje Srpskoj knjievnoj lai izuzetnu vrednost, zbog ega se ovaj tekst moe smatrati znaajnim za nau istoriju knjievnosti te se s pravom moe ponuditi irim italakim krugovima. Pesnik o pesnicima, pesnik o istorijskim obelejima epohe, pesnik o poetskom duhu vremena, pesnik o njegovim najviim vrednostima. I oni koji se ne slau sa Daviovim gledanjima ili sa njegovim ukusom, morae da osete to blo jednog od velikih pesnika nae epohe koji o toj epohi sudi. Stoga moemo biti uvereni da e itaoci Srpske knjievne lai prihvatiti ocenu vrednosti tekstova koji su im ponueni.
Nadeda ainovi Tatjana Juki Enver Kazaz Zvonko Kova Tonko Maroevi Mihajlo Panti Marjan Strojan
TEMA BROJA
SUSJEDSTVO RIJEI KLASICI DRUGIH
Nadeda ainovi
Mrtvi bijeli mukarci?*
Isticanje rodne problematike u raspravi o klasicima moda je postalo nepotrebno. Rasprave te vrste vode se ve desetljeima s namjerom proirivanja kanona a mi ovdje raspravljamo o susretima susjedskih pa onda i zajednikih kanona. Ipak, takorei iz metodikih razloga, ini mi se potrebnim da barem malo govorimo i o nekim opim okvirima, oblikovanju kanona openito pa onda i o toliko oitoj muko/enskoj asimetriji u stvaranju prepoznate kulture. Ne moemo previdjeti veliku asimetriju u sudjelovanju u kulturi i javnim poslovima izmeu mukaraca i ene. Ima, dakako, velikih iznimki u kanonu, svjetskom i naemu. Svi znamo da su klasinu japansku knjievnost poetkom desetoga stoljea n.e. stvorile ene ali inae izmeu Sapfo i devetnaestoga stoljea samo su iznimke pravilo. Moemo, dakako, slijediti velikoga teoretiara knjievnosti Harolda Blooma, koji u svoj Zapadni kanon svrstava nepoznatu autorku jednog dijela Biblije (moda majka kralja Solomona) a inae Jane Austen, George Eliot i Virginju Woolf. to god ja zamjerala samoogranienju i polemikim tonovima Harolda Blooma, ove je tri knjievnice (kao naprimjer i Emily Dickinson) itao savreno. Uvjerljivo je kada Orlanda tumai kao najbolji mogui izraz ljubavi za itanje. U svakoj raspravi o klasicima ulaze polemiki tonovi i ukazivanje na povijesni i drutveni kontekst. Prekrasna Estetika otpora Petera Weissa govori o tome kako radnici: oni izvan obrazovanoga graanstva usvajaju nasljee, a o tome su nas pouili i znanstvenici poput Raymonda Williamsa i njegove kole, a Pierre Bourdieu je uobiajena referentna toka za shvaanje toga kako funkcionira tzv. kulturni kapital. to se tie kanona znaajno je upozorenje Hanne Arendt iz eseja Kriza u kulturi: kada klasike itamo radi obrazovne vrijednosti posve ih promaujemo. Zbog saetosti ovdje u, kao to to ine i mnogi drugi, navesti definicije klasika velikoga Itala Calvina. To su: 1. Knjige o kojima ljudi obino govore sada ponovno itam. 2. One knjige koje predstavljaju dragocjeno iskustvo za one koji ih stalno ponovo itaju ali i za one kojima dolaze kasno. 3. Klasici su utjecajni i u svjesnom obliku i kada se kriju u kolektivnome sjeanju. 4. Kod svakoga itanja pruaju osjeaj otkria. 5. Kod svakoga itanja kao da smo ih ve poznavali.
*
U Zagrebu je u organizaciji Hrvatskog PEN Centra organizovan razgovor Susjedstvo rijei klasici drugih. Sarajevske sveske su pozvane na taj razgovor i tu je dogovoreno da ono to je reeno na tome skupu bude pretoeno u tekstove i objavljeno u Sarajevskim sveskama.
6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.
To su neiscrpne knjige. Vaan je i aspekt nekadanje i sadanje recepcije: to je dakako, stalno mjesto recepcije klasika: novo mijenja staro. Uz to valja podsjetiti na Benjaminovo zapaanje o prekinutom kontinuitetu. Klasici nam dolaze u oblaku kritikih komentara ali moemo se toga i osloboditi. Klasici su mnogo bolji nego govorenje o njima. Cijeli je svijet u njima, kao talisman. Mogu biti na osobni klju tumaenja. Svaki se klasik smjeta se u genealogiju klasika. Kada ih itamo, buka pozadine se povlai. itamo ih uz stalni zvuk prologa u pozadini. I konano: klasici su naprosto nunost.
U nastavku o tome kako dolazimo do njih: tonije kako sam ja dola do njih. Roditeljske su knjige bile tek manji dio onoga to sam itala ali zato poseban predmet istraivanja i znatielje. Svaki pravi italac zna da knjige upuuju na druge knjige. Knjige o knjigama su jo bolje. Znala sam jasno razlikovati naine itanja, naprimjer, svojih roditelja. inilo mi se da mama ita zbog knjiga, jer joj je itanje razonoda, to nije nuno znailo da je itala samo trivijalnu literaturu, dapae, a takoer sam znala da otac ita s namjerom, da ak i kada ita krimi to ima neku vezu sa svime to inae misli i radi. Ja sam pak mislila da su knjige najvanija stvar uope ali veza s mojim svakidanjim ivotom jedva da je postojala. Znala sam da e otac to god itao smjestiti u opi okvir. Taj je okvir bilo uvjerenje da je svijet ovako ili onako na putu u socijalizam i da se u Jugoslaviji uz oite nedostatke ipak ide u tom pravcu. Smjetanje je moglo biti minimalno zadovoljstvo to proitano nije bilo u proturjenosti s glavnim ciljem ili je predstavljalo neto to bi trebalo u idealnim uvjetima biti pristupano svima; krimii su, naravno, pokazivali odnose koje valja ispraviti. Nije mi padalo da pamet da taj okvir dovodim u pitanje. Dramatina slika svijeta, s jasnim pravcem u bolju budunost, pruala je neku sigurnost. Sluila je i za svakodnevno snalaenje. Knjige su, meutim, traile i vie od toga. Stanley Cavell, sjajni i neobini ameriki filozof, pie o traumi raanja kulture u nama kada je poinjemo razabirati kao neto u emu hoemo imati udio. Napetost je u elji da se neemu pridruimo, neemu to je veliko i izvan nas ali tako da govorimo svojim glasom. Taj se poriv ne osjea stalno, uglavnom smo zaokupljeni stvarima koje upoznajemo u knjigama i uobiajenim strategijama da neto postanemo i nekoga zadivimo. Vrlo jednostavno, onako kao to itajui kao dijete o arheolozima i sami osjeamo elju da to postanemo. Poriv pridruivanja vodio je mucavim vlastitim pokuajima. Naravno, motiv za vlastito pisanje mogao je biti i mnogo prizemniji, naprimjer uspjeh danas zaboravljene djeje poetese Minou Drouet, koju danas spominjemo samo kao predmet Barthesovih Mitologija.
Vlastiti pokuaji su bili razoaranje. Tue je zvualo bolje ali je oito bilo tue. Danas znam, a Cavell tomu u prilog citira Thoreaua, da se uvijek zapoinje posuenim. Nema druge vrste zapoinjanja. Nevolja je u razlikovanju onoga to se nudi kao vrijedno oponaanja i onoga to nam je doista blisko. Sartre u Rijeima pie kako je itav ivot zadrao dvostruke italake navike, usvojene od trenutka itanja stripova s kioska usporedno s vrijednim djelima kojima se pribliavao uenom djedu (jo i dan-danas radije itam detektivske romane nego Wittgensteina). Henry Miller predstavio je svoje knjige bez podjele na vie ili nie anrove, doslovno bez kakvoga reda, knjige za djeake i kinesku filozofiju, suvremene knjievnike koje je posebno cijenio (Cendrars, Giono), a meni tada nisu znaili nita, i mistike. Vie od pola stoljea nakon toga stvari su se, naravno, promijenile pa smo gotovo prinueni svoju teoriju razviti na proizvodima masovne kulture (a i sama ta sintagma je zapravo izvan uporabe). No to nije ono to je radio Miller. Naprosto nije potovao sustav ili hijerarhije. Sastavljao je popise koji su se jasno razlikovali od Zlatnih biblioteka klasika. Isus, Dostojevski, Whitman i Rider Haggard pojavljivali su se onako kako je to htio Miller. Sve knjige su odmah morale pokazati svoje znaenje gotovo djejoj prodrljivosti koja je pritom htjela doprijeti do prvih i posljednjih stvari. Miller je imao snaan ali ne i trajni uinak. Na kraju sam se dosjetila osudi: eklektino. Sastavnica te eklektinosti nije imala dovoljno dodirnih toaka sa stvarima koje su me zanimale. Vrlo brzo vratila sam se svojoj zbunjenosti i dvostrukim standardima ali i pokuajima da primijenim neku strogou. S vlastitim glasom stvari nisu napredovale. O mojim davnim literarnim pokuajima nema se mnogo rei a i nema ih mnogo. Dvadesetak pjesama i dva tri prozna ulomka. Neto od tih jezinih eksperimenata osjea se u novinskim tekstovima koje sam kasnije pisala za studentsku Tribunu. Slovenski mi se jezik inio neim to valja osvojiti: tvrava, labirint. Ulaenje u filozofiju predstavljalo je potekoe druge vrste. Tamo se unaprijed pretpostavlja da ulazimo u neki niz, nastavljamo na neiju misao ili iznosimo mogue prigovore. Progovaranje ni u filozofiji nije lako. Ali to je druga pria. Svijet knjiga je opasan svijet. Bila sam oprezna i izbjegavala strahote poput one na koju sam vrlo rano naila u Zelenom Henriku Gottfrieda Kellera, gdje sasvim uvodno postoji pria o djevojici koju su pustili umrijeti od gladi kada su shvatili da nije bogata nasljednica. Tu sam knjigu ja sakrila od svoje keri. Ponavljanjem poznatoga ponovnim itanjem gradi se zatitna ograde iza koje se moe viriti. Bajke su bile dobra priprema: u tome je Bruno Bettelheim sigurno bio u pravu. Korist od bajki dobivamo u naivnom stavu. Kasnije imamo razne strategije samozavaravanja. Sasvim u skladu s Bettelheimom lako je bilo kasnije primijetiti kako je dobro to u Malim enama Louise M. Alcott ima vie junakinja s kojima se moemo identificirati Pokazalo se, uostalom, da su se moje djeje-omladinske knjige veinom savreno uklapale u obiteljski svjetonazor, bez obzira na to kako su dole do mene. est knjiga o danskoj djevojici Bibi (gotica, crveni uvez dvije sam nedavno nala u
zagrebakim antikvarijatima, kao i meuratni srpski prijevod prvoga toma) moja je najstarija sestra dobila od prijateljice. Autorica Karin Michaelis bila je Brechtova prijateljica, a napisala je i niz romana za odrasle koje su izazvale ivahne rasprave. Dvije od tih imamo u nedavnom hrvatskom prijevodu u obnovljenoj Zabavnoj biblioteci (takve pokuaje otkrivanja nepravedno zaboravljenih spisateljica nitko ne prati). Mogue je ii na Google i pronai besplatni pristup (preko Gutenberg projekta) nekada skandaloznom romanu Opasno doba. Djeje knjige, za njezina ivota vrlo popularne, nitko ne obnavlja, moda upravo zato to postoji uspjeno i veliko trite djeje i omladinske knjievnosti s vjeticama i vampirima. U realistikim knjigama Karin Michaelis nema eksplicitnih socijalistikih ideja kao ni u djejim romanima Ericha Kstnera: ali ima snano naglaavanje standarda pristojnosti u uvjetima nejednakosti i stalno podsjeanje na mogunost da se ivi drugaije i bolje. Kstner rauna na vrsti sporazum sa itateljima, na prihvaanje ispravnog stava, lagano, zabavno ali vrsto. itajui takve knjige vie puta mogli ste se veselite smijenih mjestima i dobrom raspletu. Mogle su preuzeti funkciju bajki. ocijalizam i to fabijevski socijalizam (reformski, dugoroni) pojavio mi se na neobinome mjestu, u knjizi Daddy Long Legs, koja je kod nas (bila) poznata uglavnom po muzikom filmu s Fred Astaireom. Jean Webster nije velika knjievnica ali njezin epistolarni roman o siroti kojoj bogati dobrotvor omogui studij na elitnom enskom koledu takoer je knjiga o knjigama: junakinja, naime, na brzinu mora ui u kulturu koja joj je bila uskraena. Ne postaje revolucionarkom, dapae, udaje se za bogataa ali pravedno drutvo ostaje ideal. Sasvim mainstream knjiga, tzv. drutvena kritika vrlo blaga i veini vjerojatno neprimjetna: ne i za mene koja sam to itala vie nego pola stoljea kasnije u sasvim drugoj zemlji. Nakon toga dolaze Uspomene dobro odgojene djevojke Simone de Beauvoir. I to je knjiga o knjigama, jo bolje, autobiografija u kojoj su vane knjige. Ne mogu vie rekonstruirati kako je hrvatski prijevod ove knjige 1960. ili moda godinu kasnije doao do mene. Knjiga mi se nije inila ni skandalozna pa ak ni iznenaujua, ve naprosto jako zanimljiva. Imala je poseban status ali takoer je ula u niz za stalno i ponavljano itanje. Uz lake knjige itala sam i prave knjige. Prave knjige su bile stvar svijeta ne stvar ivota. Tu sam razliku shvaala mnogo prije nego to sam je nala kod Hanne Arendt. Neke stvari troimo u procesu ivljenja a neke odreuju svijet u koji se raamo. Naravno, i takve postojane knjige mogu se itati zbog izravnih ivotnih potreba. Njihova iznenaujua svojstva, to da su svaka itav univerzum, nije sprjeavalo da ih se svede na razinu dnevnih snova, pa i erotskih matarija. To rade i neki pisci, na primjer Georgette Heyer, autorica velikog broja na prvi pogled posve bezazlenih romana, po anru krimia i ljubia. S veseljem sam mnogo kasnije otkrila u autobiografijama engleskih feministica kako su i za njih te knjige bile povod osjetilnoga uzbuenja (naravno, takvo se itanje gubi u uvjetima seksualne permisivnosti). Osnovni zaplet je vie-manje uvijek onaj iz Ponosa i predrasude Jane Austen (gdje je u prizoru prve Darcyjeve prve prosidbe sigurno ima ogromna koliina seksualne
napetosti) ali u beskrajno mnogo varijacija. Rat i mir i Travnika hronika i Parmska kartuzija: sve se moe prilagoditi. Naravno, samo do neke toke. Parataktiki uinak, stalno usporeivanje knjiga, dovodi do toga da se gubi spremnost itanja onoga srednjega, srednje ambicioznih, srednje dobro napisanih stvari. to je u redu, middle-brow, po rijeima Virginije Woolf, jest apsolutno neprihvatljivo. No stvari koje nas zabavljaju su neto drugo. Moj se otac pomalo udio oitom uitku s kojim su njegove keri itale knjige koje su njemu bile posve tue. Nije vjerovao da se pameti dijele na muke ili enske i enske knjige su mu stvarale nelagodu. Nije bio zaraen ni onom centralnoeuropskom anglofilijom koja je uivala u laganim romanima s Otoka. itala sam, na primjer, uvijek iznova i knjige Nancy Mitford, jedne od brojnih keri Lorda Redesdalea rasporeenih po politikom spektru: Unity je oboavala Hitlera, Diana se udala za Oswalda Mosleya, komunistkinja Jessica krenula u panjolsku na strani republikanaca i itav ivot ostala ljeviarka; Deborah, koja se udala za vojvodu (mislim od Devonshirea) nedavno je u dubokoj starosti napisala jo jednu knjigu. Pamela se bavila posjedom i njezini stavovi nisu poznati. Nancy je bila satiriarka s liberalnim sklonostima i mnogim prijateljima. Njezina insajderska zapaanja o engleskoj aristokraciji teko da su me pretvorila u snoba, moda tek stvaraju neopravdano uvjerenje da znamo kako je to u viskom drutvu, ali sve zajedno nije mnogo vie nego oduevljenje za Lorda Petera Wimseya, detektiva u romanima Dorothy Sayers, koji je po autorici briljantan na mnogim podrujima, jedino se u uenom oksfordskom drutvu proglaava nenadarenim za filozofiju Kako godine idu to postaje sve tee nai dovoljno dobrih knjiga za laku stranu itanja. Ono to se dogaa jest da klasici preuzimaju tu ulogu, to jest da sada Tolstoja i Manna i uvijek iznova sve romane Jane Austen, pa Middlemarch, itam za utjehu i zaborav. To se sada odnosi i na pjesnike, Audena, neto Rilkea, neto Hofmannsthala. Savreno primjereno za ritualno itanje. Moj otac nije shvaao zato se vraati romanu koji ste ve proitali: ak ni Dostojevskome, velikom otkriu njegovih gimnazijskih dana. S mladalakom sam okrutnou pretpostavljala da se ne eli suoiti s prolou i priznati promjene. Onaj tko ita o knjigama moe pisati u beskonanom nizu, uvijek ima jo neka dodatna poveznica. No bez neke okosnice to lii na dosadu koja nas hvata kada moramo sluati izvjetaj o tuim snovima. Moda se ono to se s knjigama i s nama dogaa moe prikazati u posve odreenom razdoblju, onako kao to to ini Alberto Manguel u Dnevniku itanja, vrlo lijepoj knjizi u kojoj saznajemo mnogo kako o Manguelu tako i o dvanaest odabranih knjiga. Knjige su savren obrazac raznolikosti: Adolfo Bioy Casares, H. G .Wells, Kiplingov Kim, Chateaubriand, Conan Doyle, Izbori po srodnosti, Kenneth Grahame, Don Quijote, Buzzatijeva Tartarska stepa, Sei Shonagon, Margaret Atwood i Machado de Assis. Manguelov upeatljiv osobni izbor nema nikakve slinosti s istinskom godinom itanja koja bi obuhvatila sve to je doista itao u godinu dana. Mogue je, dakako, da je Manguel pripadnik pokreta slow reading i da nastoji pokazati kako
ludo i brzo gutanje stranica nije dobra stvar. Manguelov sueni odabir kao da ga (umjetno) svrstava u krug onih neobinih ljudi koji govore da im je itanje hobi. Za kraj se vraam osobnom tonu, mojim, kako bi se danas reklo, regionalnim iskustvima. Slovenija, ograena jezikom, u svojim je kolama sredinom ezdesetih upoznavala uenike s Krleom i Andriem. Postojalo je neto svijesti o asimetriji: slovenski su klasici tada stariji: Juri, Kersnik, Tavar pa Fingar, a noviji, Bartol i Voranc, Potr, Ingoli i Lokar, Kosma i naravno Miko Kranjec (iz moje ue domovine) nisu Krlea i Andri. Knjievnost je postala vana tek s novim naratajem, s pjesnicima poput Strnie, Zajca i konano alamuna, zbog Smoleta, Roanca, Zupana: ne znam kakav je bio njihov put u kolski program. Stoga je moda zanimljivo, zbog duha vremena, da je moj maturski rad (1965) bio rad o Oskaru Daviu. To nije bilo ba po volji mojega profesora slovenskoga jezika i knjievnosti, ali bilo je mogue. to li me je moglo navesti na to da piem maturski rad o nekome koji mi nije bio naroito znaajan ni tada ni poslije, a ni drugima oko mene osim velikog utjecaja davne Pesme i ono nekoliko stihova o kolonijalnoj Hani, koje se ipak manje citiralo nego Miljkovia i Popu? Odgovor je razmjerno jednostavan: sa osamnaest godina vjerovala sam u nezaustavljivi napredak socijalizma i u sredinji znaaj umjetnosti u ivotu. U konfuziji dramatine slike svijeta i ideje modernizma se inilo da Davio ide radikalnim putem zato to pie neitljive romane. Htjela sam uvjeriti sebe i druge da je eksperimentalnost romana Beton i svici te Generalbasa vanija od klasika, pa i suvremenih. Oito bez uspjeha: osim odline ocjene i osloboenja od mature (to se inae postizalo uzdizanjem klasika).
Tatjana Juki
Plus dun: narativni kolektivi Danila Kia

Prije nekoliko mjeseci Nadeda ainovi pozvala me da govorim na skupu Klasici drugih. To je odredilo nain na koji sam tada poela predavanje i na koji sada poinjem ovaj esej, jer me provociralo da se prvo odredim prema sintagmi klasici drugih. Priznajem, u toj sintagmi manje su me zaintrigirali klasici, a vie drugi. Klasici su se u njoj odnosili na knjievnost, to znai da sam bila pozvana govoriti o knjievnosti drugih. A to me suoilo s poticajnim pleonazmom: jer knjievnost po samoj svojoj definiciji nije i ne moe biti moja knjievnost, nego je knjievnost drugoga i knjievnost drugih, i tek je pod tim uvjetom i moja knjievnost. Ili: knjievnost je uvijek unaprijed knjievnost drugih. Nadalje, zato to je takva, knjievnost ne moe nego dovoditi u pitanje sve to zamiljam kao sebe i kao svoje. to bi znailo da je ja za knjievnost i u knjievnosti onakvo kakvim ga opisuje Jacques Derrida kad govori o politici i uvjetima politikoga: ono je plus dun, istodobno vie od jednoga, i ne vie jedno.1 Knjievnost zato po svojoj definiciji ne moe stabilizirati sebstvo i identitet, ve ih stalno iznova dovodi u pitanje, ak i kad ima terapijske indikacije. Aludiram ovdje na jo jednoga francuskog autora, Gillesa Deleuzea, koji e u Kritici i klinici napisati da je knjievnost zdravlje.2 Knjievnost dakle jest ili moe biti zdravlje, ali je u tome sluaju mogue postaviti tezu da je inzistiranje na identitetu (na potrebi da se identitet i sebstvo uvaju, tite, brane...) indikacija patologije. tovie, mogla bi se postaviti teza da je knjievnost diskurzivni kolektiv koji svaki put iznova razotkriva da su sebstvo i identitet osovljeni u stvari oko zamisli o patologiji: da su sebstvo i identitet spektakl imunizacije, i da im je bolest fundacijska fantazma. Odavde, tek je korak do zanemarenih klasika, u sintagmi klasici drugih. Jer, zar klasici nisu oznaka za ono to u knjievnosti preivljuje i za ono to preivljuje u knjievnosti? Zar klasici nisu indikacija onoga to je u knjievnosti ivot, a onda i onoga to je ivot same knjievnosti i samo u knjievnosti? Pa zato sintagma klasici drugih zahtijeva moda prije svega da se razmotri biopolitika knjievnosti ili knjievnost kao specifina biopolitika.
1
Usp. Derrida 1993: 18. Vidi Deleuze 1993.

Pripovjedni korpus Danila Kia primjerna je pozicija za takvu raspravu. Sve njegove naracije preispituju uvjete vlastite okupivosti, samu svoju kolektibilnost. Za poetak, Kievi rani radovi, labavo okupljeni u takozvani obiteljski ciklus, obiljeeni su sablasnom figurom oca koji je nestao u Auschwitzu. I zaista, otac te naracije progoni kao avet, otprilike onako kako duh ubijenoga oca odreuje priu Hamleta, pa je logika seanse uvjet da se to pripovijedanje uope konstituira. Moglo bi se rei da Kievi rani narativi iskrsavaju kao simptomi: jedan tekst o sablasnome ocu zavrava samo zato da bi otac mogao ponovo izbiti, kao avet, u drugome tekstu, i tako dalje. Zauzvrat, a kako e istaknuti Derrida, i to kad govori o Hamletu, sablast ne samo to se ne ukazuje samo jedanput, nego se i prvi put u komadu ukazuje ve opet i ponovo.3 to znai da seansa ne postavlja pitanje prolosti i porijekla, koliko pitanje okupljanja i sabiranja, te okupivosti i ubrojivosti. Ako Kievi rani radovi iskrsavaju kao simptomi, pa jedan tekst o ocu zavrava samo zato da bi otac mogao ponovo izbiti, kao avet, u drugome, takvo stanje kristalizirat e se u kasnijim naslovima kao interes za same uvjete narativne okupivosti i ubrojivosti. Pritom na umu imam Grobnicu za Borisa Davidovia (1976), as anatomije (1978) i Enciklopedija mrtvih (1983). Parafraziram li opasku o simptomu, u tim trima kasnijim naslovima Ki kao da tei postaviti okvir za analizu vlastite narativne simptomatike, otprilike onako kako Freud u Tumaenju snova (Die Traumdeutung) postavlja okvir za psihoanalizu tumaei vlastite snove. Pritom, naravno, ne gubim iz vida Kievu skepsu spram psihoanalize, posebno izraenu u zavrnoj prii Enciklopedije mrtvih. Ipak, izrazita i izriita kritika psihoanalize, ak stanoviti prezir spram nje, pokazatelj je ujedno Kieve potrebe da se prema psihoanalizi odredi te injenice da je ne uspijeva izgubiti iz vida. Pri emu nije nevano to uope konstitucija psihoanalize, kako istie Shoshana Felman, pretpostavlja dotad nezabiljeenu transformaciju naracije u teoriju. Freud, kae Felman, nije transformirao samo pitanja koja pria postavlja nego i status narativa, jer je idiosinkrazijama narativa pridao generalizacijsku mo teorijske validnosti.4 Tako u Grobnici za Borisa Davidovia pripovijedanje sve vrijeme oscilira izmeu romana i zbirke pria: sedam poglavlja jedne zajednike povesti, kako ih u podnaslovu opisuje Ki, povezano je u narativni kolektiv u veoj mjeri nego to je to karakteristino za zbirku pria, ali ta poglavlja jo ne podlijeu pripovjednoj koherenciji karakteristinoj za roman. Ispostavlja se stoga da naracija ovdje preispituje diferencijacije i organizacije kakve su uvjet da se uope uspostave knjievne vrste i anrovi, to jest kakve su uvjet da se konstituiraju novela, kratka pria ili roman. Drugim rijeima, naracija u Grobnici preispituje pretpostavke za rodove i generiko knjievnosti, pri emu rod, vrsta i anr zapravo nisu nita drugo do specifine pozicionalnosti gdje se u knjievnosti i za knjievnost biljei logika oinskoga, a onda i edipskoga. Zauzvrat, pripovjedni postupak koji Kiu omoguuje takvo preispitivanje bazira se na radu metonimije. Naime, revolucionari u Grobnici za Borisa Davidovia formiraju narativni kolektiv na mjestima gdje sa svojom biografijom kapilarno
3
Vidi Derrida 1993: 22. Vidi 1983: 1022, istaknula S. F.
prelaze iz svoga poglavlja u drugo poglavlje i biografiju, a da je pritom i njihovo poglavlje/biografija scena slinoga prijelaza. Na primjer, Mehaniki lavovi, tree poglavlje zajednike povijesti, fokusira se na biografiju A. L. eljustnikova, ali se eljustnikov kapilarno protee i na fusnotu u drugome poglavlju, iji je predmet biografija Irca Goulda Verskojlsa, koji e, kao i eljustnikov, zavriti u gulagu. eljustnikov e se, i opet kapilarno, protegnuti tada i na etvrto poglavlje, Magijsko kruenje karata, u ijem je fokusu doktor Taube, a doktor Taube e se kapilarno proiriti na petu, naslovnu priu, Grobnicu za Borisa Davidovia. Peta, ali i esta pria okupljaju se oko biografije Borisa Davidovia Novskoga, no Novski e se kapilarno protegnuti u biografiju doktora Taubea, u etvrtome poglavlju, ali i na zavrno, sedmo poglavlje, o pjesniku Darmolatovu.5 Da takva narativna logika nastavlja zaokupljati Kia pokazuje cameo pojavljivanje Novskoga i u Enciklopediji mrtvih, u prii Knjiga kraljeva i budala. injenica da Ki u toj prii spominje B. D. Novskoga, i to kao ime koje se kapilarno nastavlja na niz to ga ine Makijaveli, Marks, Kerenski (1990: 200), sugerira da se Novski i ovdje tei uspostaviti kao biografski subjekt, i to kao revolucionarni biografski subjekt. Ipak, to mu i opet ne uspijeva, ve Novski ponovo podlijee logici metonimije, sada kao kapilarno narativno proirenje politikih biografija Machiavellija, Marxa i Kerenskoga. S tim u vezi jednako je simptomatian i Kiev predgovor izdanju Baudelaireovih Cvjetova zla i Spleena Pariza: izdanju koje je uredio i u kojemu je suraivao i kao prevodilac, a koje je izalo 1976. godine, kad i Grobnica. U tome predgovoru Ki naime prikazuje biografskoga Baudelairea na isti nain na koji prikazuje revolucionare u Grobnici: On e, voen motivima mutnim i linim, krenuti u jednom trenutku sasvim ulevo, pojavie se na barikadama revolucionarne 1848. godine, s pukom u ruci (uzvikujui moda i revolucionarne parole, o emu nemamo svedoanstva, dok se skoro pouzdano moe utvrditi da je likovao jer je doao as da se smakne gospodin Opik, general, a to nije niko drugi do njegov bedni ouh, sasvim beznaajan za sudbinu revolucije i monarhije podjednako), a zatim e u svojim dnevnicima da srui drvlje i kamenje na rulju, propovedae dendizam i aristokratizam, udie se svojoj mahnitosti i pitae se iskreno kog je on avola traio na tim barikadama ako ne to da ubije gospodina Opika kad on zapravo ne veruje rulji, on se nje boji i uasava, jer republikanac je neprijatelj cvea i mirisa, fanatik sprava, neprijatelj Vatoa, neprijatelj Rafaela, neprijatelj raskoi, lepih vetina beletristike, zakleti ikonoklast, delat Venere i Apolona! Ne, nije sve jasno, paradoks se ovde ne svrava. Iste godine kad pie navedene rei, on slavi radniku poeziju i pesme Pjera Dipona, pesnikaradnika i socijaliste, jer u toj poeziji nalazi nadahnutost vrlinom i ovenou, iz nje mu zari vena elja Republike. Nema sumnje, tu Bodler govori o svojoj enji, o svom oseanju vene ljudske slutnje jedne Republike, platonovske: iz nje bi bili prognani samo stihotvorci i lani bardi, jer pravi pesnici, po njemu, i tu se ne vara, jesu filozofi, filozofi lieni predrasuda (1976: 6, kurziv D. K.). Narativna struktura citiranog odlomka do te mjere korespondira s narativnom strukturom pria Grobnice da se predgovor Baudelaireu moe itati kao osmo poglav5
Vidi Ki 1987: 35, 39, 71, 74, 139, 172.

lje zajednike povijesti. Ipak, a s obzirom na to da predgovor Baudelaireu u Grobnicu nije uvrten, jednako bi se moglo rei da se radi o prvom poglavlju zajednike povijesti: da je predgovor Baudelaireu nekakvo zamislivo mjesto gdje Grobnica poinje. Predgovor Baudelaireu zato je ponajprije mjesto gdje se za Grobnicu dekonstruira zamisao o genealogiji, poretku, poetku i porijeklu, pa ak i logika svrstavanja i uvrtenja.6 I zato je posebno interesantno Kievo inzistiranje na Baudelaireovoj paricidnoj fantazmi. S jedne strane, ta fantazma pokazuje da je dekonstrukcija razliitih svrstavanja i uvrtenja, kakva su u podlozi uspostave knjievnih vrsta i anrova, za Kia uvijek ujedno dekonstrukcija logike oinskoga i edipskoga, i obrnuto, da je dekonstrukcija oinskoga i edipskoga za Kia strukturno spregnuta s dekonstrukcijom svrstavanja i uvrtenja bez kakvih je nemogue opisati knjievne vrste i anrove (a onda i knjievnost nasuprot filozofiji). S druge strane, pokazuje se da dosljedna dekonstrukcija razliitih svrstavanja i uvrtavanja razotkriva narativne kolektive osovljene oko rada metonimije, i da je rad metonimije u takvim kolektivima posebno podesan za pripovijedanje o revoluciji. U Grobnici, pripovijedanje e se prekinuti kad se takav narativ proiri do Cetinja gdje adolescent Danilo Ki kao ja-pripovjeda posvjedoi ponienju ostarjeloga pjesnika Darmolatova, ija je biografija, obiljeena staljinizmom, predmet posljednje prie. Indikativno je meutim to ja-pripovjeda ostaje sveden na poloaj perifernog svjedoka koji nee zaposjesti nekakvo svoje poglavlje ili biografiju, s implikacijom da u ovakvome pripovijedanju za integrirano ja nema mjesta.7 Pa se pokazuje da je plus dun, kako Derrida opisuje neubrojivost u podlozi politikoga, istodobno logika koherencije kakvoj podlijee Kiev pripovjedni kolektiv: Grobnica se okuplja oko pretpostavke o biografskome subjektu koji je vie od jednoga i vie nije jedno. Upravo tu se ispostavlja da uvjeti narativne okupivosti oznaavaju istodobno autentinu politiku knjievnosti, ono to je u knjievnosti politiko: oni su logino mjesto gdje se knjievnost spree s politikim, jer politika opisuje ne samo dinamiku odnos u kolektivu i zajednici, ve moda prije svega same pretpostavke okupivosti, kolektibilnosti. I zato je logino to su Kievi biografski subjekti ovdje revolucionari, jer je revolucija primjerni dogaaj politikoga.8 Uostalom, na to upuuje komentar samoga Kia, o razlici izmeu ranijih, takozvanih obiteljskih pripovjednih proza i Grobnice za Borisa Davidovia:
O odnosu Kieva predgovora Baudelaireu i Grobnice, ali i o nekim drugim aspektima Grobnice to ih ovdje spominjem, ve sam pisala u Juki 2011. 7 To je ujedno pozicija gdje moe poeti analiza relacije biografije i autobiografije. Naime, ako je ja istodobno uvjet i predmet autobiografije, pa je zato zapravo svejedno opisujemo li autobiografiju kao scenu njegove integracije ili dezintegracije, tek bi biografija oznaavala mjesto gdje pripovjedno ja podlijee kritici i krizi. Ovdje, to je vano jer takva relacija biografije i autobiografije precizno opisuje uvjete Kieve literature: ona je isprva obiljeena snanim autobiografskim impulsom, da bi autobiografsko kasnije ustuknulo pred interesom za (apokrifne) biografije. Kiev interes za biografsko, drugim rijeima, prizorite je dosljedne dekonstrukcije njegova ja. 8 Nije nevano to Derrida opisuje plus dun u studiji upravo o Marxu, iz 1993. godine, u kojoj postavlja pitanje to od Marxove filozofije ostaje za budunost nakon kolapsa socijalistikih reima 1989. godine. Moglo bi se rei da isto pitanje postavlja Danilo Ki u Grobnici za Borisa Davidovia, s pretpostavkom sada da su ve socijalizam i staljinizam izdaja onoga to od Marxove filozofije ostaje za budunost, a onda i izdaja revolucije kao primjernog politikog dogaaja.
6
Svojom sam poslednjom knjigom napustio teren prepoznatljivih injenica, koordinatni sistem vrednosti gde je naratorsko Ja dovoljan garant istinitosti, a seanje, makar kao deifrovanje infantilnih stresova, izgubilo je svaku vrednost. (...) Put je, dakle, jasan, zvali to angaovanou ili kako drugo: od prvog lica jednine (Rani jadi, Bata, pepeo), preko treeg lica (Peanik), do treeg lica mnoine: oni. Moda je to ono to nazivate angaman. To proirivanje ne samo krugova realnosti, nego i obaveza koje iz takvog zahvata nastaju (1991: 75). Nadalje, s tim u vezi postavlja se pitanje moe li se biografija revolucionara uope ustrojiti osim kao poligon za patologizaciju vlastitoga predmeta. Naime, revolucionar je figura oko koje se takva naracija okuplja, pa je u tome smislu zalog njezine koherencije, ali je, kao revolucionar, istodobno figura koju pripovijedanje ne moe asimilirati, disciplinirati i organizirati, pa je zato nuno kriminalizira ili patologizira. Odnosno, postavlja se pitanje je li biografija revolucionara mogua osim pod uvjetom da pripovijedanje, barem u stanovitoj mjeri, patologizira ili kriminalizira svoj predmet. to nas i opet vraa problemu relacije naracije i politike: moe li naracija uope prikazati politiku a da pritom, pa barem u stanovitoj mjeri, ne patologizira i/ili ne kriminalizira anrovski identitet sebe, to jest identitet sebe kao anrova i vrsta? Ilustrativna je za to epizoda sa zbirkom doktora Taubea. Doktor Taube fokalni je lik prie Magijsko kruenje karata. On je lijenik, pisac i revolucionar, tovie, on je toka gdje postaje nemogue razdvojiti to troje: politiko od klinikoga, ali onda i kliniko od kritikoga.9 Ki tako citira Taubeova biografa koji kae da je revolucionarnog doktora zaudo ee uo da govori o medicinskim problemima nego o politikim, ali pritom opisuje Taubeovu reenicu u koju kao da bejae ugraen detonator (kako je to jednom rekao Luka) (1987: 74, 75).10 Isti biograf kae i sljedee: Jednom mi je pokazao u laboratoriji klinike, u kojoj je radio, uredno poreane posude od stakla sa fetusima u razliitim fazama razvitka; svaka je posuda nosila etiketu sa imenom nekog od ubijenih revolucionara. Tom prilikom mi je rekao da je svoje fetuse pokazao Novskom i da je ovom bukvalno pozlilo (1987: 74). Taubeova zbirka mrtvih fetusa reflektira logiku revolucije koja jede svoju djecu: revolucionari moraju umrijeti prije nego to dorastu za samostalan ivot, oni su obustavljeni u spektaklu postajanja, prije zamisli o integriranome ja i prije zamislivoga identiteta. S tim je u vezi i Taubeov tretman imena. Premjeteno na staklenku s mrtvim fetusom, sada kao ime za funtu mesa obustavljenu u spektaklu postajanja, to se ime strmoglavljuje prema statusu propozicije, statusu ne-imena, u imenicu koja vie nije vlastita ali jo nije opa. To je ime koje
Ovdje, naravno, aludiram na Deleuzeovu sintagmu o sprezi kritikoga i klinikoga, critique et clinique, u istoimenoj knjizi u kojoj analizira ponajprije kritiki potencijal knjievnosti. 10 to i opet podsjea na Kieva Baudelairea: u zavrnim komentarima svoga predgovora Ki istie da je poezija zapravo permanentna revolucija (1976: 13, istaknuo D. K.). Sam Baudelaire pritom inzistira na nerazdruivosti politikoga i patologije pogubne po sebstvo, pa kae: Republikanski nam je duh svima u krvi kao to nam je sifilis u kostima; inficirani smo demokracijom i sifilitini. Nimalo sluajno, taj e Baudelaireov komentar citirati Walter Benjamin, autor koji je obiljeio recepciju Marxa u kritikoj teoriji prologa i ovoga stoljea (vidi Benjamin 1986: 25).
9
metonimizira: primjerna metonimija. Ktome: u onoj mjeri u kojoj je Kieva Grobnica i sama biografska zbirka ubijenih revolucionara, zbirka mrtvih fetusa doktora Taubea njezina je sinegdoha i primjerna slika. tovie, specifina struktura Taubeove zbirke precizno anticipira i ono to e uslijediti kao Kiev odgovor kritiarima Grobnice, u asu anatomije. Stoga bi se moglo rei da je as anatomije ve sadran u narativnom materijalu Grobnice. Za poetak, Ki pie as anatomije kad, suoen s optubama za plagijat, eli kritiki razloiti zato nije mogue funkcionalno razdvojiti vlastitu knjievnost od knjievnosti drugoga. Pa se pokazuje da Ki i ovdje, kao i u Grobnici, preispituje u stvari uvjete narativne okupivosti. Drugim rijeima, Ki i ovdje preispituje autentinu politiku knjievnosti, ono to je u knjievnosti politiko. Ve se tu Kieva pozicija poinje preklapati s onom Taubea: kao to je Taube za Grobnicu toka gdje postaje nemogue razdvojiti politiko od kritikoga (od reenice u koju kao da bejae ugraen detonator), a onda kritiko od klinikoga, tako je za Kia u asu anatomije nemogue razdvojiti kritiku gestu od scene sekcije u istoimenoj Rembrandtovoj slici. Prisjetimo se: u asu anatomije Ki i tuu i svoju kritiku gestu opisuje kroz protegnutu, sistemsku korespondenciju sa scenom u kojoj Rembrandtov doktor Tulp na mrtvome tijelu poinje sekciju.11 Uzmemo li meutim i sami, jednako dosljedno i sistemski, doktora Tulpa kao scenu instrukcije za analizu Kieva korpusa, vidjet emo da Rembrandtova slika vraa Kievu kritiku pitanjima okupljanja, kolektiva, okupivosti i kolektibilnosti. Doktor Tulp naime otvara lijevu ruku mrtvoga tijela oko kojega su se, osim njega, okupila sedmorica promatraa; ako su se oni okupili kako bi promatrali in sekcije i nauili neto o anatomiji ljudskoga tijela, jednako je evidentno da se anatomska lekcija dogaa jer su se oni okupili i da bi je oni promatrali. Tijelo dakle na kojem poinje analiza razotkriva se kolektivu i uvjet je njegova okupljanja, u kolektiv. Istodobno, to se tijelo razotkriva ne kao jednina ili jedno, ve i smo kao kolektiv, jer je svrha sekcije i lekcije pokazati kako se to tijelo okuplja, razotkriti uvjete njegove okupivosti, njegove kolektibilnosti. To je tijelo stoga nalik na ono to Deleuze opisuje kao tijelo bez organa, jer za lekciju iz anatomije nije vano to pojedini organi ine, ve koje ih relacije dre na okupu. Pa se ispostavlja da tijelo koje Rembrandt prikazuje a Ki preuzima u asu anatomije reflektira zapravo uvjete Kieve naracije u Grobnici za Borisa Davidovia. Uostalom, prvo poglavlje Grobnice, No sa drkom od ruinog drveta, formira se na mjestu gdje se konspiracija karakteristina za tajne revolucionarne organizacije kapilarno spaja s poznavanjem anatomije i s vjetinama kakve odlikuju doktora Tulpa. U tome poglavlju Mika Hantesku, vjet krojaki egrt porijeklom iz Bukovine, dobiva partijski zadatak da likvidira politiku suradnicu. Kako bi bio siguran da je njezino tijelo mrtvo, Mika e iz njega izvaditi unutranje organe; policija e kasnije izvijestiti o nainu na koji je le osloboen trbunih organa i pri tom se pominje mogunost da je izvrilac zloina neko lice koje raspolae nesumnjivim poznavanjem anatomije (1987: 17). A upravo zbog toga znanja Mika i ulazi u pri11
Vidi sliku u prilogu.
u, i to ondje gdje pripovijedanje poinje: jer zna oderati iva tvora i prevrnuti mu kou kao rukavicu (1987: 11). to bi znailo da Grobnica poinje kao fascinacija tijelom bez organa: tijelom koje se, bez koe, a onda i bez unutranjih organa, svodi na nezatienu povrinu i vie ni na jednome mjestu nije kadro podrati opreku izmeu iznutra i izvana. To tijelo zato vie nije ak ni tijelo Freudove psihoanalize, koncentrirano na podraljivost tjelesnih otvora, nego je prije nalik na tijelo kakvo zamilja predsokratska humoralna patologija. Najzad, kod Rembrandta se fascinacija otvorenim tijelom prenosi na knjigu iz anatomije prislonjenu uz stopala lea, u donjem desnom kutu slike. Promotrimo li paljivije promatraki kolektiv, vidjet emo da veina okupljenih ne promatra tijelo nego knjigu to je uz njega prislonjena kao kakav nastavak, s implikacijom da je fascinacija otvorenim mrtvim tijelom mogua tek uz uvjet ovakvoga prijenosa.12 S jedne strane, taj je prijenos kod Rembrandta metonimijski, jer je knjiga iz anatomije postavljena kao nastavak tijela, u relaciji koja preispituje tradicionalne metafore o tijelu knjige i knjizi tijela. S druge, upravo ta metonimijska relacija pokazuje se za sliku uvjetom okupivosti i kolektibilnosti: kako okupivosti otvorenoga tijela, tako i promatrakoga kolektiva. Odnosno: ta se metonimijska relacija pokazuje kod Rembrandta uvjetom onoga to je u njegovoj slici fundamentalno politino.
12
O fascinaciji mrtvim tijelom koja je mogua uz uvjet prijenosa na knjigu, u Rembrandtovu Satu anatomije, vidi analizu Sare Kofman u Kofman 2007.
I zato, kad Ki u Enciklopediji mrtvih upozori da su [s]ve prie u ovoj knjizi u veoj ili manjoj meri u znaku... jedne teme koju bih nazvao metafizikom,13 time kao da ocrtava poziciju za autorsku kritiku onoga to se u Grobnici i asu anatomije sada nuno nazire kao stanovita fizika. Ipak, potreba da prevlada takvu fiziku svjedoi zapravo o njezinoj konstitutivnoj vrijednosti za Kiev korpus, i to upravo ondje gdje se takva fizika opire kako integraciji u autorsko ja tako i integraciji autorskog ja. Da joj ne uspijeva izmaknuti ni Enciklopedija mrtvih pokazuje ve ime zbirke: jer ime pred zbirku pria postavlja uvjet okupljanja karakteristian za enciklopediju. S jedne strane, Enciklopedija mrvtih ime je i jedne od pria. U njoj ja-pripovjedaica pripovijeda svoj san: da je u biblioteci u Stockholmu naila na enciklopediju mrtvih s natuknicom o svome mrtvom ocu, koja se mrvi i preslaguje pod teretom enciklopedijske strukture. to bi znailo da sablast mrtvoga oca i pripovjedako ja podlijeu ovdje enciklopediji kao onirikoj strukturi, a onda i strukturi koja reflektira nesvjesno. S druge strane, sam Ki je u intervjuima ne jedanput istaknuo fascinaciju enciklopedijom. Tako jednom prilikom kae: Moj ideal je bio, i ostaje... knjiga koja e se moi itati... i kao enciklopedija (Bodlerova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), to e rei: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima sluaja i azbunog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi ivoti svedeni na meru nunosti, ivoti pesnika, istraivaa, politiara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmeana sa imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peara, s imenima bogova antikih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti meu njima analogiju, nai zakone podudarnosti (1991: 21). Ve opaska da je enciklopedija i Baudelaireova omiljena lektira stavlja Enciklopediju mrtvih u odnos s Grobnicom. Kao najomiljenija lektira, enciklopedija je dakle literatura kakvu Baudelaire prieljkuje, a onda i metonimijsko proirenje same Baudelaireove knjievnosti. Zauzvrat, takav Baudelaire sa svojom biografijom ujedno je mjesto gdje se razotkriva metonimijska logika Grobnice, logika njezina narativnog irenja, ali onda i politika takve metonimizacije. Najzad, Kiev komentar da se u enciklopediji jedni za drugima vrtoglavo tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi ivoti svedeni na mjeru nunosti precizan je opis same metonimije i njezine kapilarne fizike. O emu svjedoi i vanost koju Ki pripisuje enciklopedediji vie od jednaest godina kasnije, u intervjuu koji je dao 1984. godine: Mislim da bi u jednoj idealnoj, u jednoj nedostinoj platonovskoj formi, roman morao izgledati priblino tako kao kakva enciklopedijska jedinica. Ili, tanije, niz enciklopedijskih jedinica, proirenih i razgranatih u svim pravcima i, istovremeno, saetih (1991: 124, kurziv D. K.). Kad objanjava svoj interes za enciklopediju, Ki objanjava i svoj interes za metonimiju kao logiku narativne koherencije: jer su dodiri i stjecaji na kakve meu
13
Vidi Ki 1990: 229, istaknula T. J. Moda je suvino napominjati da je Enciklopedija mrtvih ujedno i adekvatno zamjensko ime za Grobnicu za Borisa Davidovia: tono u onoj mjeri u kojoj je prozna grobnica, kako Ki kae, zapravo kenotaf, spomeniki zapis na praznome mjestu mrtvoga tijela. Usp. Ki 1987: 96.
svojim jedinicama rauna enciklopedija (u suprotnome, ne bi bila enciklopedija) istodobno toke njihova kapilarnog, metonimijskog irenja. Enciklopedija u tome smislu predstavlja za narativnu logiku isti izazov koji za narativnu logiku predstavlja biografija revolucionara. Upravo se oko takvih kapilarnih stjecaja formira Enciklopedija mrtvih kao zbirka, narativni kolektiv, plus dun. Prva pria, Simon udotvorac, pripovijeda o borboritskoj herezi iz 1. st. n. e., o kojoj primjerice pie i Tertulijan (barem tako u Post scriptumu naglaava Ki, 1990: 229). Osvre se pritom i na pratilju Simona borborita, izvjesnu Sofiju, reformiranu prostitutku.14 Komentarom o Sofiji pria e i zavriti: njezino smrtno telo, kae Ki, vratit e se u bordel, a njezin duh useliti u neku novu Iluziju (1990: 36). Zauzvrat, hamburka prostitutka Marijeta s poetka 1920-ih fokalna je figura sljedee prie, Posmrtne poasti. Njezina sahrana pretvorit e se u revolucionarni dogaaj, jer je kao luka kurva ona ujedno uvjet kolektiva. Kako nad grobom kae Ukrajinac Bandura, mornar i revolucionar, ona nije imala predrasuda prema boji koe, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, male ali lepe, kako govorae Napoleon Bonaparta, imperator zloin, privijale crne znojave prsi mornara iz Njujorka, ute osave prsi Malajaca, medvee ape hamburkih dokera i tetovirane grudi locova sa Albertovog kanala, u njen su se ljiljanski vrat utiskivali, kao peat sveopteg bratstva meu ljudima, malteki krst, i raspee, i zvezda Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena mandragole, a izmeu njenih nenih butina protekla je reka vrele sperme i slila se u njenu toplu vaginu kao u matinu luku svih mornara, kao u utoku svih reka... (1990: 44). I zato se na njezinu grobu dogaa jedna mala, separatna revolucija: mornari iz hamburke luke osvojili su na prepad bogatake kurije i ta su deca proletera iz Avra, Marselja, Antverpena, pod okriljem noi poklala gladiole i masu drugog cvijea, te ih naslagala na grob dok humka pod njima nije nestalo jer cvee ima svoju jasnu dijalektiku putanju i bioloki ciklus kao i ovek, a u bolesnim kostima starih vrtlara lei istorija bolesti golema kao istorija proletarijata.15 Trea je pria Enciklopedija mrtvih. U nju e se iz Posmrtnih poasti proiriti cvijee, jer e otac ja-pripovjedaice irenje svoje bolesti, i ne znajui za nju, pratiti sve brojnijim i nezajaljivijim slikama cvjetova: kao kakva cvetna zaraza, on poinje da svoje slobodno vreme ispunjava slikanjem floralnih motiva svuda po kui (1990: 79). Neubrojivo i nepobrojivo metonimijsko cvijee stoga je pozicija gdje se u zbirci dodiruju pretpostavke za smrt oca i pretpostavke za revolucionarni dogaaj, kao kakva deleuzeovska, antiedipska fantazma u podlozi politikoga, a da pritom
Usput budi reeno, Kiev opis Simona udotvorca neobino podsjea na opis Novskoga, revolucionara koji, pokazat e se, ne doputa okupljanje biografije u jednini: Bio je, kau, iva duha i odlian govornik, pogotovo kada je govorio svojim uenicima i sledbenicima ili pred okupljenom masom. Tada su mu oi sijale kao zvezde, kae jedan od njegovih uenika (1990: 10). 15 Vidi Ki 1990: 38, 40. Ki e u jednoj fusnoti zabiljeiti da su neki urednici u socijalistikoj Jugoslaviji u oujku 1980. zahtijevali od njega da promijeni prvobitni naslov prie, Sahrana kurve, evidentno zbog moguih aluzija na Titovu smrt. (Usp. Ki 1990: 230.) Uzme li se meutim u obzir da je kurva ovdje pretpostavka revolucionarnog dogaaja, njihov zahtjev reflektira zapravo napore socijalistike dravne politike da disciplinira dogaaj revolucije. ime se istodobno razotkriva kritini rasjed izmeu socijalizma (totalitarizma?) i revolucije, i izmeu politike i politikoga.
14
metonimijski prijenos cvijea iz jedne prie u drugu razotkriva uvjete pod kojima se sama zbirka konstituira kao kolektiv kao vie od jedne prie, i ne vie jedna.16 Na slian e se nain Enciklopedija mrtvih kapilarno preliti u sljedeu priu, Legendu o spavaima. U Enciklopediji, san privezan na nesvjesno pretpostavka je da ja-pripovjedaica podlegne enciklopedijskoj strukturi, odnosno da enciklopedijskoj strukturi prepusti oca i oinsko, s implikacijom da enciklopedijske jedinice i njihovi dodiri korespondiraju s konfiguracijama nesvjesnoga slino kako to ini san. U Legendi o spavaima san postaje ne samo nosiva tema prie, nego i pretpostavka da njezin fokalni lik, Dionizije iz Efeza, ostane obustavljen izmeu svjesnoga i nesvjesnoga u stanju kakvo Freud, recimo, zagovara za tumaenje snova, u istoimenoj poetnici psihoanalize.17 Prema Kiu, to je i stanje u kojemu postaje mogu prikaz uskrsnua, odnosno komunikacija izmeu ivih i mrtvih. (Svakako vrijedi zapaziti da ta Kieva propozicija otvara prostor za raspravu o Freudovu Tumaenju snova kao poziciji gdje se ve ocrtava specifina biopolitika psihoanalize biopolitika koja e kulminirati u studiji kakva je ona o alovanju i melankoliji, Trauer und Melancholie, iz 1917.). I ne samo to: upravo na tome mjestu Legenda o spavaima proirit e se prema sljedeoj prii, Ogledalu nepoznatoga. U njoj, godine 1858. u kraju oko Arada djevojica Berta Brener u snu e vidjeti i predvidjeti ubojstvo svoga oca i dviju sestara. Njezin san dakle fascinantan je i vrijedi pripovijesti tono u onoj mjeri u kojoj, privezan na nesvjesno, omoguuje premjetanje granice gdje se odluuje opreka izmeu ivota i smrti. Iz nje e se u sljedeu, Priu o majstoru i ueniku, prenijeti austrougarski imaginarij. U Pragu 1890-ih dolazi do intenzivnoga autorskog i filozofskog nadmetanja dvojice idovskih kritiara, kao da austrougarski imaginarij posebno pogoduje metonimijskim dodirima Freudove psihoanalize, idovske filozofske i egzegetske tradicije te revolucionarnih praksi, to jest, kao da austrugarski imaginarij posebno pogoduje metonimiji. Zato je logino to se austrougarska scena iri i u sedmu priu, Slavno je za otadbinu mreti. Ona prikazuje posljednje sate mladoga plemia Esterhazija, koji e biti pogubljen zbog sudjelovanja u politikoj pobuni. Ako se ovamo iz prethodnoga narativa proirila scena austrougarskog imperija (ovdje jo u svojoj habsburkoj kapsuli), proirila se i specifina konfiguracija ene i enskoga. U Prii o majstoru i ueniku kroz nadmetanje dvaju autora provlai se uenikova fascinacija promiskuitetnom seksualnou bordela; priom o Esterhaziju dominira hladna, edipska majka kojoj je, pokazat e se, asna smrt sina draa i vanija od iskrenosti. (ak i pod pretpostavkom da majina manipulacija sinu u posljednjim asovima donosi stanovitu utjehu, ta je utjeha zamisliva samo pod uvjetima perverzije.) Naoko, promiskuitetna seksualnost bordela i hladna, edipska majka teko da imaju dodirnih toaka. Ipak, a kako pokazuje Gilles Deleuze, i to u studiji koja i sama reflektira autorovu fascinaciju austrougarskim
S obzirom na vrijednost koju pripisujem toj Derridinoj sintagmi, plus dun, riskirala bih ovdje hipotezu da njegove Sablasti Marxa, gdje se politiko sve vrijeme odreuje prema hamletskoj sablasti, a onda i prema smrti oca, predstavljaju zapravo toku u kojoj se naziru uvjeti za komparativnu analizu Lacanove psihoanalize i njezine kritike u tekstovima Gillesa Deleuzea. 17 Usp. Freud 2009: 117.
16
imaginarijem, takva konfiguracija karakteristina je za prikaz seksualnosti u romanima Leopolda von Sacher-Masocha romanima koji e obiljeiti knjievnost austrougarskog 19. stoljea, i iz kojih e crpiti psihoanaliza. Uostalom, Deleuzeovu studiju motivira napor da Masochovu knjievnost emancipira od Freudove analize mazohizma; on inzistira da scenom mazohizma ne dominira figura oca (koji, pod krinkom domine, tue i kanjava sina-mazohista), nego kompleksna konfiguracija enske seksualnosti. Ta ena, kae Deleuze, s jedne je strane stroga, edipska majka koja kanjava, a s druge heterska majka obiljeena promiskuitetom. U mazohistikoj fantazmi, te dvije enske figure sve vrijeme dodiruju se kao u kakvoj rezonanciji; u tome dodiru one tvore oralnu majku. Deleuze pokazuje da u mazohizmu dolazi do transfera svih oinskih funkcija na tu pluralnu ensku figuru. Oralna majka osigurava mazohistu partenogenetski preporod, u kojemu otac ne igra nikakvu ulogu, a njih tri konstituiraju simboliki poredak u kojemu je i kroz koji je otac unaprijed i zauvijek poniten.18 Ve injenica da Deleuze tu rezonancijsku majku mazohizma naziva oralnom sugerira da su jezik, a s njim i knjievnost, njezina privilegirana oblast. Uostalom, ako je, kako pokazuje Deleuzeova studija, povratak Masochovoj knjievnosti nuan za validnu analizu mazohizma, tada je upravo knjievnost posebno podesna za rezonanciju bez koje nema mazohistike fantazme. Svakako je indikativno da do takvoga metonimijskog kontakta dolazi i u Kievu narativu, kad se promiskuitetna, bordelska enska seksualnost Prie o majstoru i ueniku kapilarno dodirne s hladnom, strogom, edipskom majkom u prii Slavno je za otadbinu mreti. Nije pritom nevano to i kod Kia fascinacija takvom pluralnom enskom figurom koincidira s ponitenjem oca i oinskoga; niti je nevano to se i kod Kia i kod Deleuzea uvjeti mazohistike fantazme (ponitenje oinskoga) preklapaju s revolucionarnim dogaajem pa e Deleuze revolucionarnu zajednicu drugdje opisati kao zajednicu sinova bez oca, dok e kao vaan element mazohistike fantazme prepoznati san o agrarnom komunizmu.19 Najzad, indikativno je to Deleuzeov biografski narativ o Leopoldu von Sacher-Masochu, na poetku studije Hladno i okrutno sa svojim uurbanim, saetim, enciklopedijskim nizanjem podataka, sa svojim pozivanjem na dostupne, simptomatine ali upitne biografske izvore (tajnik Schlichtegroll i prva supruga Wanda, koja dijeli ime s heroinom Venere u krznu), s interesom za austrougarsku provinciju i periferiju, za metonimijsku spregu galicijskih, idovskih, maarskih i pruskih pria, a onda metonimijski protegnut na Rusiju, narativ u kojemu otac, ef carske policije u Lvovu, utire put sinovu zanimanju za manjinsko, seosko, revolucionarno, knjievno... frapantno podsjea na Kieve biografske crtice u Grobnici i Enciklopediji mrtvih. To je ovdje vano jer prie koje e uslijediti i kojima e Ki zatvoriti zbirku (Knjiga kraljeva i budala i Crvene marke s likom Lenjina) povezuje kritika staljinizma. Knjiga kraljeva i budala fokusira se na zamiljeni historijat knjige neobino nalik na Protokol sionskih mudraca. Dok opisuje politike ekscese to ih je knjiga iza18
19
Vidi Deleuze 1967: 60, 63. Usp. Deleuze 1993: 113, 1967: 96. Na korespondenciju mazohistike fantazme i revolucionarnoga dogaaja Ki rauna ve u Grobnici, u poglavlju Krmaa koja prodire svoj okot. Vie o tome vidi u Juki 2011: 285-287.
zvala, Ki e meu njih ukljuiti kako Hitlera i nacizam, tako i Staljina i njegov totalitarizam, ali i politiki niz koji sam ve spomenula, a koji zavrava Borisom Davidoviem Novskim. U Crvenim markama s likom Lenjina Ki e se okrenuti apokrifnoj biografiji ruskoga pjesnika Mendela Osipovia, evidentno nalik na Mandeljtama: biografiji koju e takoer obiljeiti iskustvo staljinizma. U njoj se Ki vraa enskoj ja-pripovjedaici, kakva je pripovjedaica naslovne prie; ona e neimenovanome adresatu, nekome povjesniaru knjievnosti, u pismu ispripovijedati o tajnoj i intenzivnoj intimnoj vezi s Osipoviem koja im je oboma obiljeila ivot. Takav fokus na staljinizam meutim logino proizlazi iz prie Slavno je za otadbinu mreti. U njoj pripovjeda napominje da e legendu o mladome Esterhaziju kasnije iriti i sanklioti i jakobinci, i zvanini istoriari mone habzburke dinastije (1990: 134). Legenda o Esterhaziju postaje tako pogonski narativ kako imperijalne, tako i revolucionarne politike. Usto, Ki e drugdje istaknuti da su srednjoevropski revolucionari revolucionari dakle koji su se formirali u AustroUgarskoj bili pogonska sila Oktobra kao politikog projekta,20 a to znai da Ki zagovara zamisao o metonimijskom irenju revolucije (od Austro-Ugarske prema Rusiji), to jest revoluciju kao metonimijski politiki projekt. Pria o Esterhaziju zato se logino (metonimijski, kapilarno...) iri u priu o politiki opasnoj knjizi koja e naposljetku izvriti snaan uticaj ne samo na negdanjeg slikara-amatera, pisca uvene knjige Mein Kamf, nego i na duh jednog anonimnog gruzijskog seminariste za koga e se tek uti (1990: 203, istaknuo D. K.); kao to se logino iri i u biografiju pjesnika koji e nastradati u staljinistikim istkama. Interesantno: upravo na tome mjestu narativni kolektiv izmie Kievoj autorskoj hegemoniji. Naime, u Knjizi kraljeva i budala Ki pokuava istoj politikoj logici podvrgnuti Hitlera, Staljina, Marxa i Novskoga: ime dokida i ponitava sve to dri na okupu Grobnicu za Borisa Davidovia.21 Time u stvari agresivno postavlja tezu da nema fundamentalne razlike izmeu nacizma i staljinizma, niti pravi razliku izmeu staljinizma i Oktobarske revolucije. Drugim rijeima, Ki ovdje ne samo to tei totalizirati razliite totalitarizme u nekakav homogeni totalitarizam u jednini, nego takav totalitarizam pokuava protegnuti i na dogaaj revolucije. Zanimljivo je takoer da takva njegova autorska gesta odgovara nainu na koji Deleuze opisuje djelokrug oinskoga. Otac je figura koja hegemonizira; prema Deleuzeu, jedina stvarna opasnost za revolucionarnu zajednicu, ba kao i za mazohi20 21
Vidi Ki 1991: 286-287. Pritom nije nevano to se Ki i u Grobnici i u asu anatomije opetovano referira na gulake memoare Karla tajnera, 7000 dana u Sibiru. U predgovoru memoarima tajner kae da mu je, dok je trpio patnje to su prelazile ljudsku granicu i mjeru, jedina elja bila da sve to preivim i da itavom svijetu, a ponajprije partijskim drugovima i prijateljima ispriam kakve smo strahote prepatili. Pa nastavlja: Znao sam da e moj zadatak biti veoma teak, ponajvie zato to sam se bojao da e moja knjiga, poput tolikih drugih, ui u popis antisovjetske literature i da e se sve to to sam doivio mnogima uiniti nevjerojatnim i tendencioznim. Bojao sam se i toga da e moju knjigu zlonamjernici iskoristiti kao oruje protiv socijalizma. Zbog toga sam nastojao dokazati da sve ono to se dogodilo u Sovjetskom Savezu, nije posljedica socijalizma, ve izdaje socijalistike ideje, kontrarevolucionarnog pokreta (1975: 7, istaknula T. J.). Vidi takoer Juki 2011: 240.
stiku fantazmu, jest povratak oca: Roenje nacije, obnova nacionalne drave i udovini se oevi trkom vraaju, a sinovi bez oeva i opet poinju umirati (1993: 113). Deleuzeu je primjer toga likvidacija sovjeta pod oinskom vlasti Staljina. to znai da se revolucija i staljinizam, Novski i Staljin, ne mogu podvrgnuti istoj logici, osim u totalizacijskoj gesti koja sada i sama reflektira uvjete oinskoga. Ipak, narativni kolektiv dovest e u pitanje takvu hegemonizaciju, i to u posljednjoj prii ime dovodi u pitanje i Kieva nastojanja da se integrira kao autorsko ja. U Crvenim markama s likom Lenjina Ki e prikazati kako u staljinistikim istkama nestaje pjesnik Mendel Osipovi. No, u asu kad ga odvedu ljudi bez lica Mendel Osipovi je za pripovijedanje ve gotov, jer je dotad ve prekinut njegov odnos s pripovjedaicom: odnos unutar kojega se raa njegova literatura i unutar kojega postoji i postaje kao pjesnik. Sve to sam napisao, ak i sve to sam preveo, u tvom je znaku, citira pripovjedaica Osipovieve rijei o sebi.22 Taj njezin znak korespondira s Deleuzeovim opisom mazohistike fantazme: [ja] sam, kae pripovjedaica, grena partenogeneza, ja sam, iako je meu nama bila razlika od svega sedam godina, main kind [sic!] iz njegovih pesama (Ki 1990: 215). Ona dakle osigurava Osipoviu partenogenetski preporod, u kojemu se ponitava oinsko. Budui da mu je izvanbrana ljubavnica, ona nosi biljeg heterskoga; budui da ga hladno i okrutno kazni im Osipovi prvi put povrijedi uvjete njihova odnosa, ona nosi i biljeg edipskoga. Najzad, kao znak u kojemu nastaje i nestaje njegova knjievnost, ona je oralna majka, tono na onome mjestu gdje se u rezonanciji dodirnu te dvije krajnosti.23 Kiev pokuaj da hegemonizira uvjete revolucije izbija tako u naraciji kao mazohistika fantazma, ime se istodobno razotkriva politiki profil mazohizma na mjestu gdje mazohizam, ba kao ni revolucija, ne doputa logiku oinskoga i prevlast zakona (ovdje, zakon anra).24 Da je zaista rije o strukturnoj korespondenciji pokazuje prikaz Osipovieve lirike kao tijela bez organa, ili barem kao tijela iji organi poinju metonimizirati i iriti se onako kako se iri Kieva naracija. Pria tako opisuje Osipovievu anatomsku pesmu, gde se posle slavlja puti, kao kad se izvrne kona rukavica, pojavljuje idealizovana kvintesencija unutranjih organa, ne samo srce, nego i jorgovan plua i meandri creva (1990: 213, istaknula T. J.).25 Da se pritom radi o mazohizmu kao kritici edipskoga, a onda i o kritici politike psihoanalize, pokazuje injenica da pripovjedaica sustavno i rezolutno, kroz cijelu
Vidi Ki 1990: 219. Nakon prekida odnosa, [v]idela sam ga zatim jo samo jednom na javnoj tribini, gdje je itao neki proglas. Bio je to ve slomljen ovek, sa slutnjom skoranjeg kraja (1990: 224). Drugim rijeima, nakon prekida odnosa Osipovi prestaje funkcionirati kao figura knjievnosti (on ita proglas!). Pritom nije nevano to je pripovjedaica za Osipovievu knjievnost, ali onda i za knjievnost uope, funkcionalna iz ili unutar mazohistike fantazme, no kao ja podlijee Freudovu opisu melankolije. (Vidi Trauer und Melancholie u Freud 1992.) Crvene marke s likom Lenjina tako ocrtavaju poziciju za komparativno itanje Deleuzeove studije o mazohizmu i Freudove studije o melankoliji; to je pozicija gdje poinje analiza njihove politike, ali se nazire i specifina, autentina politika knjievnosti. 24 S tim u vezi treba spomenuti da Deleuze naglaava vanost koju za mazohistiku fantazmu ima ugovor, ne zakon. Usp. Deleuze 1967: 66. 25 Naravno: tijelo kao izvrnuta rukavica u anatomskoj pjesmi, na kraju Enciklopedije, isto je to i izvrnuta rukavica tijela u prii o anatomu Miki Hanteskuu, na poetku Grobnice.
22 23
priu, odbacuje Freuda, prije svega pozicije koje proizlaze iz edipskog modela. Ona s prezirom otpisuje itanja Osipovieve lirike koja u stihovima pronalaze uterus, incest, nad-ja, totem i tabu, Mojsija kao oca, metaforu. Ipak, s tim komentarima svaki put se sudaram, kae, kao s kakvim ormanom smetenim na sred sobe (1990: 218). I zato se postavlja pitanje nije li Kieva zamisao o kritici psihoanalize, na krajnjoj toki Enciklopedije mrtvih, zapravo provokacija da se sama psihoanaliza opie kao politika: da se opie ne nain na koji psihoanaliza prikazuje politiko, nego uvjeti okupljanja psihoanalize, psihoanaliza kao kolektiv, mjesta gdje psihoanaliza podlijee metonimiji i kapilarnoj fizici, mjesta gdje se sama psihoanaliza razotkriva kao plus dun vie od jednoga i ne vie jedno. Tek na tim mjestima moe se nazrijeti njezina knjievnost, njezino tijelo i njezina revolucija.
CITIRANA LITERATURA
Benjamin, Walter (1986). Estetiki ogledi (ur. Viktor mega, prev. Truda Stama, Snjeka Kneevi). Zagreb: kolska knjiga. Deleuze, Gilles (1967). Prsentation de Sacher-Masoch. Le Froid et le cruel. Paris: ditions de Minuit. Deleuze, Gilles (1993). Critique et clinique. Paris: ditions de Minuit. Derrida, Jacques (1993). Spectres de Marx. Ltat de la dette, le travail du deuil et lanouvelle Internationale. Paris: Galile. Felman, Shoshana (1983). Beyond Oedipus: The Specimen Story of Psychoanalysis. MLN. 98. 5. 1021-1053. Freud, Sigmund (1992). Das Ich und das Es. Metapsychologische Schriften. Frankfurt amMain: Fischer. Freud, Sigmund (2009). Die Traumdeutung. Frankfurt am Main: Fischer. Juki, Tatjana (2011). Revolucija i melankolija. Granice pamenja hrvatske knjievnosti. Zagreb: Naklada Ljevak. Ki, Danilo (1976). Predgovor. U: arl Bodler, Poezija. Cvee i splin (ur. Danilo Ki; prev. Milovan Danojli, Danilo Ki, Ivan V. Lali, Kolja Mievi, Borislav Radovi). Beograd: Prosveta. 5-13. Ki, Danilo (1987). Grobnica za Borisa Davidovia. Sedam poglavlja jedne zajednike povesti. Beograd: Beogradski izdavako-grafiki zavod. Ki, Danilo (1990). Enciklopedija mrtvih. Beograd: Beogradski izdavakografiki zavod. Ki, Danilo (1991). Gorki talog iskustva (prir. Mirjana Mioinovi). Beograd: Beogradski izdavako-grafiki zavod. Kofman, Sarah (2007). Selected Writings (ur. Thomas Albrecht, Georgia Albert, Elizabeth Rottenberg). Stanford: Stanford University Press. tajner, Karlo (1975). 7000 dana u Sibiru. Zagreb: Globus.
Enver Kazaz
Veovieva poezija kao kartografija apsurda, melnaholije i nostalgije

1. Klasik izmeu babilonske nijemosti i interkulturnog dijaloga
Interliterarna junoslavenska zajednica imala je u prolosti zajednike klasike u ija je djela akademska kritika norma upisivala estetski ideal knjievne tradicije i na njima utemeljivala jugoslovenski multikulturalizam i kulturalno pamenje. Ideologija jugoslavenstva u svom antikolonizatorskom zasnovu i nastala je u knjievnosti na konsenzusu junoslavenskih literatura o zajednikoj klasici. Podsjeanja radi, nakon jezike reforme Vuka Stefanovia Karadia u svim junoslavenskim romantizmima za klasiku je proglaena usmena knjievnost, epika prije svega, a onda i usmena lirika, znatno razuenija, izazovnija i uzbudljivija od epike. Uticaj njemakog romantizma, a pogotovo Goethea i Herdera i njihovih stajalita o primarnoj, zdravoj, niim zaraenoj narodnoj kulturi poloen je u temelj tadanje muko i herojskocentrine vukovske kanonizacije koja je proizvela romantiarski poetiki hibrid, tipino ovdanji poetiki miks prosvjetiteljstva, racionalnizma, romantizma i predrealistikih poetikih naloga. Taj etno-romantizam, sentimentalan, kasni, folklorni, u svom epskom postamentu stvorio je junoslavenski multikulturalizam, mono ili policentrian, manje ili vie okrenut viziji srpske kulture
kao pijemontu jugoslavenstva. U dvije zajednike dravne tvorevine, Kraljevini Jugoslaviji i Socijalistikoj federativnoj republici Jugoslaviji, knjievni kanon je, osim sporadino i u kratkim vremenskim intervalima, podupirao ideologiju jugoslavenstva. U malim knjievnostima sve je unaprijed politino, tvrde Deleuze i Guattari. U junoslavenskim, ta se politinost dodatno pojaava injenicom da one svoju modernost uspostavljaju u antikolonizatorskom jugoslavenstvu. Meutim, u Kraljevini Jugoslaviji multikulturalizam se unekoliko raspada pod kraljevskim hegemonizmom i njegovom unitaristikom ideologijom, da bi pod Titovom vladavinom, pogotovu nakon to se ona oslobodi staljinistikih formi i evoluira u koliko-toliko liberalnu diktaturu, takva apriorna politinost literature i njenog kanona uspostavila policentrini jugoslavenski multikulturalizam opsjednut idejom autonomije knjievnog polja. Postjugoslavenska kanonska situacija u interliterarnoj junoslavenskoj zajednici obiljeena je snanim uticajem nacionalistikih ideologija i otporom prema nasljeu dvadesetog stoljea prije svega ideologijama jugoslavenstva i komunizma, ali i policentrinom jugoslavenskom multikulturalizmu. Zajednika klasika i klasici reinterpretirani su u skladu sa nacionalistikom opozicijom na njihov, pri emu je rat postao tvornicom novih interpretativnih strategija i njihovih ideolokih osnova. Sluaj Andri paradigmatian je u tom pogledu. Bonjaki i hrvatski nacionalizam demonizirao ga je na razliite naine, a srpski ideologizirao ponekad koristei njegovu literaturu kao svoj kljuni argument. Simbioza kulture, osobito knjievnosti i ideologije rezultirala je time da je prva postala tvornicom druge, a zajedniki klasici uas su pretvoreni u niije literarno groblje. Jugoslovenski policentrini interkulturni kanon sruen je u povijesnoj apokalipsi, da bi njegovo mjesto zauzeli mali, nacionalni kanoni, jedno vrijeme do te mjere getoizirani da se moe govoriti o njima kao robijanicama za klasike. Da li u takvom kontekstu literatura moe proizvesti novi obrat denacionalizirajui svoje robijanice za klasike i u njih ugraditi ideoloku naraciju koja granice meu jezicima nee pretvoriti u mjesta babilonske neprevodivosti, nijemosti, nego u susjedstvo rijei unutar jednog istog jezika koji se razliito standardizira. Moe li, dakle, postapokaliptini policentrini tokavski jezik, danas standardiziran kao srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski i njemu susjedni, makedonski i slovenaki, ali ne samo oni, nego i manjinski jezici koji s njima nastanjuju isti geografski prostor iznova razviti policentrino interkulturno reprezentiranje u polju svojih klasika. Klasik tu vie ne bi mogao biti mjesto babilonske nijemosti, nego prostor u kojem se nae i njihovo meusobno ogledaju i prevode jedno u drugom. Klasik i jest to topos zajednikog itanja uz sve razlike koje se pri tom pojavljuju. Odnosno, ba zahvaljujui njima. Daleko vie od pomenutog sluaja Andri, koji zbog viestruke pripadnosti i moe biti zajednikom klasikom nekoliko jezika, odnosno literatura, pokazuje to i itav niz drugih postapokaliptinih junoslavenskih klasika. Ki, prije svih. Crnogorski i srpski, on je nesvodiv samo na klasika tih literatura i jezika, nego je jo uvijek pravi jugoslovenski klasik, pisac koji je stalno na granici i s nje ulazi u svaku
junoslavensku literaturu u manjoj ili veoj mjeri kao zajedniki klasik. Drugim rijeima, Ki kao klasik za bosanskohercegovaku i hrvatsku knjievnu znanost nije to u istom smislu kao npr. Kundera. Ili Selimovi, bosanskohercegovaki i srpski klasik, nije na isti nain smjeten u hrvatskoj i crnogorskoj knjievnoj praksi u poredak klasika kao, recimo, Bulgakov. ak ni alamun, slovenaki nomadski pjesnik, nije za druge junoslavenske knjievnosti klasik u istom smislu kao Kavafi. Mogao bi se ovdje navesti itav niz drugih primjera, a pogotovu iz perspektive bosanskohercegovake knjievnosti, zbog toga to je ona sasvim specifina interliterarna zajednica koja se neprestano, po logici interkulturnog dijaloga izmeu svojih sastavnica, ukljuuje u ira literarna tijela, hrvatsko i srpsko pogotovu, ali ne samo u njih. Nestaju li nacionalni a njihovo mjesto zauzimaju li interkulturno pojmljeni klasici u situaciji u kojoj izmeu dananje bosanskohercegovake i hrvatske knjievne znanosti postoji samo jedna vrsta granice, ona administrativna du rijeke Save i planinskog lanca Dinare do doline Neretve. Sve druge su pale, a ponajbolji bosanskohercegovaki autori vie objavljuju u Zagrebu nego li u Sarajevu. Policentrini tokavski jezik, odnosno srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski nije otud samo susjedstvo rijei, nego i zbir istih rijei natjeranih radom historije i ideologije da budu u susjedstvu. Ako je interkulturni klasik nae i njihovo ogledalo, mjesto gdje se mi i oni stapamo u razlikama itanja, onda je njegovo djelo puni dokaz kulturalnog prevoenja, potvrda da kultura ivi od dijaloga sa svim oblicima drugosti i usvajanja njihovih vrijednosti. Meutim, policentrini tokavski jezik u povijesnoj postapokalipsi dobio je klasike koji se mogu prevoditi i bez prevoenja, i to prevoenja u svakom smislu te rijei. Zajednika drava, zajednika klasika i klasici, zajedniko povijesno iskustvo, bez obzira na sve uase u njemu, zajednike kulturne prakse uinili su svakoj junoslavenskoj kulturi susjede bliskom, pa i unutranjom drugou, ak istorodnou, ba u onoj mjeri u kojoj je ih nacionalizam pretvorio u demonske svepovijesne neprijatelje. Otud pod prevoenjem ne podrazumijevam samo prenoenje iz jednog u drugi jezik semantike djela, nego i kulturalnih kodova, itave mree kulture koja ezne da se preseli iz svoga u drugi/ isti jezik i ogleda u njemu. Jesu li postjugoslovenske kulturne situacije takve da im ne treba prevoenje, nego novo razumijevanje u postapokaliptinim drutvenim kontekstima? Rat kao najtei i najuasniji povijesni dogaaj naravno da je promijenio naa i njihova razumijevanja Andria ili Kia, ali ispod tog normativno akademskog, kanonskog, patristikog, ideoloki postamentiranog naeg i njihovog itanja stalno postoji moje i tvoje, kao prostor individualne kreativne slobode neogranien bilo kojom normom. Onoliko kreativan koliko se opire svakoj normativnosti zvanine interpretacije, svakom poretku klasinih itanja. Moje i tvoje itanje klasika opoziciono je i samim tim subverzivno prema zvaninom naem i njihovom, a akademska kritika praksa i njen kanon sve vie gube svoju monocentrinost u pluraliziranju razliitih interpretativnih zajednica, rodne, klasne, feministike, dobne itd. i njihovih kanona. U tom pluralu klasici uvijek dobijaju novu znaenjsku crtu, onu koja poiva na eliotovskom unoenju individualnih kreacija u susretu sa tokavskom polijezinom tradicijom. Uz to, klasici nisu neto zauvijek zacementirano, neto to se ne mijenja. Svaka nova knjievna generacija obrazuje
u tradiciji svoje velike prethodnike, pa su klasici i njihova literatura dinamiko polje, neto to je podlono stalnoj promjeni. Sjetimo se samo koliko je npr. Dri i njegov Dundo Maroje promijenjen u recepciji. Od poetne ocjene da je to komedija karaktera, ili plautovska komedija, Dundo Maroje postaje u dananjim interpretacijama politikom komedijom koja karnevalesknim postupkom subverzira svaku mo. Ili, recimo, drugi uistinu vrsni pjesnik junoslavenske kulture, France Preern, ulazi u klasike sa Sonetnim vijencem, a onda egzistencijalizam u njegovim Sonetima nesree otkriva neku vrstu svoje prethodnice. Ili, npr. Kamov, u svome vremenu gotovo preuen, danas postaje kodnim znakom klasike u svom antkiranskom stavu i pobuni protiv kulturalnih normi, pri emu kulturu vidi kao isuenu kaljuu u kojoj ne postoje nikakve vitalistike energije. Klasici avangarde, dokazuje Zdenko Lei, postali su junoslavenski ekspresionistiki pjesnici jo za njihova ivota. Crnjanski, imi, Krlea, Ujevi, prije svih, i to ne samo zbog njihovog dosta brzog povratka klasinim vrijednostima stiha nakon ekspresionistike pobune i lirske revolucije nego daleko vie zbog promjene koju su u jednom, danas etvoroimenom, jeziku izvrili u poeziji. Klasik bi otud trebao biti onaj nakon ijeg djela nije mogue odrati prethodni poredak literarnih vrijednosti, ali i onaj ije djelo u drugoj kulturi izvri takvu ili slinu ulogu i kojeg ta kultura prihvati kao svoju tradiciju.
2. Veovieva poezija od modre prvotnosti prarijei, opriroenja metafizike i pometafizienja prirode do besrnosti, bestemeljnosti, bezglavosti i bezreposti drutva i historije
Da li poezija Marka Veovia, bosanskohercegovakog pjesnika on bi ovdje intervenirao i dodao sarajevskog, i crnogorskog; on bi ovdje intervenirao i rekao da je to samo djelimino, jer Crnu Goru smatra, kako podvlai u naslovu jedne polemikopublicistike knjige, svojim svijetom izgubljenim1 - jeste takva da bi mogla postati junoslavenskom klasikom, s napomenom da u znatnom dijelu bosanskohercegovake recepcije ona na izvjestan nain to i jeste, a njegova zbirka Poljska konjica proglaena je kultnom knjigom ovdanje knjievnosti s temom ratne tragedije. Bez obzira na sav rizik, ili ba zbog njega, da se meu sijede ili mrtve mukarce, kako feministiki i rodno osvijetena kritika s pravom prigovara mukosti knjievnih kanona, uvrsti jo jedan od sijedih mukaraca, osim u BiH i Crnoj Gori, nedovoljno poznat pjesnik u junoslavenskim akademskim kritikim krugovima, Veovieva poezija po svemu zasluuje da bude ukljuena u junoslavensku klasiku. Po klasinim vrijednostima svoga stiha, rimi, metru, figurativnosti, kompozicijskom ustrojstvu pjesme, jezikom bogatstvu, semantikoj razuenosti, Veovi je najbolji ivi batinik klasinog stiha policentrinog tokavskog jezika. Ako se iko od dananjih pjesnika u tom aspektu svoje poezije pribliio Tinu Ujeviu i postavio uz njega, onda je to bez sumnje Marko Veovi. Na drugoj strani, tako izrazit, samosvojan lirski kosmos u tekuem junoslavenskom pjesnitvu imaju jo samo Toma alamun, Oto Tolnai, pa i Petar Gudelj i Radovan Pavlovski. I to toliko samosvojan da
1Isp. Marko Veovi, Moj svijete izgubljeni, Cetinje, 2000.
itajui pjesmu odmah se po njenom zvuku prepoznaje da je Veovieva. Najbolja poezija je ona u kojoj se u formalni ugrade osnove psiholokog ritma. To je ona poezija koja rimu, metar i njegovu cezuru upotrebljava na takav nain da ih napuni psiholokim sadrajem i to tako da u njihovoj podlozi zvui tradicija, a pri tom pjesniki senzibilitet nije tradicionalan, nego svevremen i svoj. U tom senzibilitetu ogleda se doba, ali ne u jednoj, nego u eliotovskoj trovremnoj dimenziji u kojoj se u cjelinu stapaju prolost, sadanjost i budunost. Takav pristup stihu karakterizira Veovievo pjesnitvo jo od Nedjelje, prve njegove knjige objavljene 1970. godine. U njoj slobodan stih stremi da se svojom muzikalnou prelije u onaj vezani. Ista tenja karakterizira i naredne knjige, Osmatranicu (1976) i Sijermine sinove (1979), a u Kralju i olupini (1996), zbirci koja je i pjesnikova osobena revizija i prerada ranije poezije ostvaruje se tipino veovievsko kombiniranje slobodnog i vezanog stiha, pri emu e vezani stih pokazati svu svoju polimuzikalnost i na maestralan nain se ostvariti u narednim knjigama Rastanaku sa Arencanom (2007) i Knjizi albi (2010). Poljska konjica u Veovievom opusu zauzima sasvim posebno mjesto, jer njen formativni postupak ne dolazi iskljuivo iz ispovijedanja pjesnikovog lirskog ja i samo njegovog egzistencijalnog iskustva, nego se bazira na kombiniranju line sa ispovijestima graana o svojoj tragediji u ratnom Sarajevu. Veovievo kombiniranje vezanog i slobodnog stiha praeno je u poetskoj emociji, senzibilitetu i kosmogoniji pjesme stalnim ispreplitanjem slika punine i blagosti zaviaja, osobene himne tvorakim snagama prirode i povjerenjem u rijei i prarijei a u njima jedna prvotnost ima kao da Bog svijet stvorio je d Lima, kae pjesnik o zaviajnoj rijeci to mu svojim lijevcima viak zbilje usisava sa spoznajom, posvjedoenom i vlastitim ivotnim iskustvom da u historiji trijumfuju zatorne, ruilake sile razliitih oblika moi. Istodobno s tim, zaviajno se u Veovievoj poeziji pretae u politiko, punina vitalistikih sila prirode u grozu politikog uasa, pararijei odjednom pokazuju do koje mjere su u jezik ule rijei ubijaice istine postavi normom nae egzistencije. Ta kombinacija djetinje due gurnute u pakao u historije i politike, a onda i u grozu egzistencije koja postavlja pitanje: osipa li se svijete / narandin cvijete ili je mene sve manje, sa duom politikog pjesnika koji demaskira ideoloku normiranost egzistencije karakteristinu za moderno doba, a potom i sa duom koja stremi u onostrano, onozemno u slikama transcendentalne osnove smrti temeljna je karakteristika Veovieva poetskog opusa. Ako je jednim svojim krakom u obilju i bilju zaviajne mjere egzistencije, drugim je Veovievo pjesnitvo u estini izni usred svijeta kao politikog i historijskog gubilita, ili u sredinjoj vatri koja je istodobno i ontika mjera, sami logos i prapoelo svijeta i tas vage apotekarske na kojem se mjeri svakodnevno pustoenje ivota dok raste spoznaja da se negdanje egzistencijalno kraljevanje svodi na obinu ivotnu olupinu. Zato je Veovi ni moderan, ni postmoderan, nego svoj pjesnik, onaj koji se nije dao zavesti poetskim modama i onim sociokulturnim procesima koji su ontiku dimenziju bivanja sveli na simulakrum, istinu povijesti na sistem njenih mnogovrsnih interpretacija, emociju na medijsku informaciju, utopijsku konfiguraciju na postmodernu relativizaciju i puku igru. Kombiniranjem zaviajne mjere egzistenSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|111
cije sa slikama osipanja drutvenih formi, Veovi univerzalni jezik egzistencije prevodi u lokalnu, zaviajnu kulturu, videi prirodu kao osobeni egzistencijalni i ontiki ifrarnik, ali i lokalni jezik prevodi na univerzalne kulturalne mjere. U tom lokaliziranju univerzalnog i univerzaliziranju lokalnog neprestano se potvruje istina da se poezija najprije i najvie zbiva u jeziku, u nainu njegove realizacije, a tek nakon toga ona je neto iznad i izvan toga. Meutim, taj imaginativni pjesniki proces spajanja naoko razdalekih svjetova lokalnog i onog univerzalnog nadopunjuje se moderniziranjem arhainih, mitskih jezikih obrazaca i iskustva i arhaiziranjem savremenih, da bi se negdje u vanvremenitosti jezika nala taka vjenosti, vjeni trenutak koji obasjava smislom egzistenciju svedenu na olupinu. Zato Veovi jest pjesnik, kako on u svojim matovitim interpretacijama poezije voli rei za druge velike pjesnike, izjedna, jer se u njegovoj poeziji stapaju krajnje mjere i polovi ovjekovog postojanja na zemlji, njegov aneoski i satanski plan, smrt i umiranje sa bujanjem ivota, sredinja vatra svijeta i sredinja vatra smrti. Ovaj aspekt Veovieva pjesnitva proistie iz njegova senzibiliteta, ali i injenice da je jo u prvoj zbirci otkrio svoj poetski svijet. Uistinu, cjelokupna Veovieva poezija nastajala je iz same gorke vedrine ljudskog bia koje u isti mah i ivi i pjeva neprozirnost, zatamnjenost, zamaskiranost smisla svijeta i neprestano osipanje njegovih esencijalnih vrijednosti, ali i stalne ljepote ivljenja. Gorko iskustvo da je iza pjesnikovog svijeta ostalo tek strnjite, ili saznanje da svijet se pretvorio u povjesma od dima, protee se poput refrena kroz cjelokupno Veovievo pjesnitvo. To iskustvo poloeno je u temelj svakog stiha, slike i pjesme, a iz njega se lepezasto ire i egzistencijalni, i metafiziki, i etiki, i socioloki, dakle, svi planovi poetske semantike. U takvom kontekstu iz egzistencijalne pustoi prozrijeva se metafiziki nespokoj, etiki nesklad, socioloka razdrobljenost i obmana, pri emu lino iskustvo izrasta do nivoa sudbinske ukletosti ovjeanstva. Ta molska strana poezije i sudbine rasprostire se od mitskog bezvremena do slike vlastitog doba, ali i od metafizike beskrajnosti do zemne tvarnosti. Meutim, nasuprot molskoj strani poezije i sudbine stoji kao protutea osoben drugi smisaoni krak svijeta pjesnikova odanost vitalistikoj snazi prirode, uvjerenje u trajnost tvorakih sila ivota. Pa ni smrt za ovog pjesnika ne moe imati samo jednu dimenziju nestajanje, nego je, kao npr. u pjesmi Kia nou, jednoj od ponajboljih pjesama policentrinog tokavskog jezika na temu smrti, ona bivanje u prostoru zore onostrane: Kad god lijee, a kia pada Pokojnicima u snu se nadaj! Njihove due slaze niz kiu Da svijet ovaj omiriu. I da ivima bar u snu grane Maliak zore onostrane. Uistinu velika poezija hvata u sebi i velike kulturalne raspone. Prevodei smrt u metaforu zore onostrane, Veovi je poima, dakle, kao svitanje, raanje novog
dana, ali izbavljenje iz ovostrane noi, pri emu je jasno da je smrt izlazak na vidjelo iz tame ivota, ulazak iz lai u istinu. Cijele mitske narativne strukture stale su, dakle, u ovu metaforu koja ih je spregnula u vrhunsku jeziku sliku. No, citirani dio Veovieve pjesme o smrti u kojoj kae da je izloen estini izni, arki Boe otkako poee njegovi mrtvi da se mnoe, nije po svome ritmu tubalica, nije naricanje nad smru, nego gotovo poskoica kojoj ritam daje skladno kombiniranje lirskog deseterca sa devetercem i rimama aa, bb, cc, a svaki distih se nastoji osamostaliti i postati zasebna semantika cjelina. U tu osobenu poskoicu ne staje samo filozofija smrti iskazana u mitskim narativnim strukturama, nego i filozofija boije dobrote, njegove milosti, pogotovo ona islamska iz apokrifa koja kiu poima kao izraz boije milosti, jer, prema njenim stajalitima, u kii Bog alje na zemlju svoj rahmet, svoju milost, poruujui njome da e umrle smjestiti u denet, tj. u rajsku harmoniju. Kulturoloke, palimpsestne podloge stihovima pokazuju da je Veovieva poetska imaginacija bazirana na jezikom sprezanju u kojem poetska slika neprestano upuuje na kulturalni beskraj iz kojeg je nastala. Ali, Veovieve slike nisu samo sprezanje ogromnih slojeva kulture, nego i njihovo ulanavanje. Tako je npr. u pjesmi o glogu iz zaviajnih Papa pjesnik postaje nekom vrstom savremenog amana koji metafiziku sputa u prirodu a prirodu uzdie na razinu metafizike u svom modernistikom skeptinom panteizmu: O taj rascvali glog! Kruna kraljevska, oblak, bog Bez muke postati moe. Njie se i ne njie. I svagda, uoi Trojice, rie Tajnovite, po zraku, rune, Sazdane od sna istog Da nam zjenice oko istog Prastarog okupe plama. Mirie, umjesto Boga Mirie, ko to majinska noga Zipku s bolesnim djetetom ljulja. (Bijeli glog iz Papa) Ako je Kia nou bazirana na distisima s rimom aa, bb, cc, Bijeli glog iz Papa zasniva se na tercinama u kojim nakon rima aa trei stih dolazi kao ritamsko-semantiki udar u kojem moraju proraditi sva ula da bi se obuhvatila cjelina poetske slike. To i jest osnova svake dobre poezije ulnost poetskog jezika koji apstraktne kategorije filozofije, ili mita konkretizira u ulnom obuhvatanju predmeta pjevanja. Bijeli glog je u pretakanju u boga u kraljevsku krunu ili oblak najprije obuhvaen vizualno u jeziku, takoreku, naslikan. Tu je naa imaginacija natjerana da ga
vidi prvo bez cvata, crnogranatog, pa potom u cvatu, gdje on sija bjelinom kao oblak, da bi se ta ljepota izdigla u metafiziku, u beskrajnu neodredivost ljepote boanstva. Potom se ulnost pounutruje, pretae u poetsku filozofiju, jer sad se on vie ne gleda, nego se gonetaju znaenja njegovih runa to ih rie uoi Trojice, da bi okupio nae zjenice oko prastarog plama. To pretakanje ulnog u misaono, pa potom pounutrenje misaonog i njegov odlazak do praiskona, do prastarog plama kojim se obasjava itav ivot jest osobito zasnivanje veovievske ulno-mitske ontologije u kojoj nas bijeli glog ljuljuka mirisom brino kao majinska noga, pri emu je akcenat na blagosti mirisa, najintimnijeg mogueg mirisa, vano je naglasiti, i na spoznanju da bijeli glog u opojnom mirisu svog cvata jest pomajeni Bog. Savremeni aman je u ovoj pjesmi svojim poetskim panteizmom ukinuo granicu izmeu ovjeka i prirode to ju je izgradila materijalistika kultura moderne pretvarajui prirodu u puke resurse i ukidajui njenu ontiku i metafiziku dimenziju. Bijeli glog kao ontiki i metafiziki znak, intiman sa nama do stupnja blagosti majinske noge, njean i brian kao ona dok ljulja beiku sa bolesnim djetetom jest puna potvrda Veovievog pounutrenja i pometafizienja prirode u kojem bilje postaje transcendentalnim fenomenom, a transcendentalno gubi svoju apstraktnu nemislivost i opredmeuje se do razine intimne biljnosti. Takvo ukrtanje jezika u poeziji Marka Veovia potvruje njegovu izjednost, novu vrstu ucjelovljenja svijeta nakon to je na nju jo davno ukazao Baudaliere u svojoj filozofiji univerzalnih analogija, vjerujui da se iza pojavnosti stvari, iza njihovih materijalnih zastora krije mistiko jedinstvo svijeta. Ukrtanjem jezika, nadalje, u Veovievom pjesnitvu u blisku vezu dovode se razdaleki planovi stvarnosti, pri emu se glog protee do Boga, Lim do praiskona, modre prvotnosti rijei i pravremena, a sredinja vatra postaje prapoelom svijeta. Na toj osnovi u Veovievoj pjesmi racionalni sistem modernistike analize to stalno fragmentira stvarnost ustupa pred ulno-misaonom sintezom koja je ucjelovljuje gradei biljnu ontologiju poezije u kojoj se zaviajno pretae u kosmiko, a kosmos se prizemljuje i postaje na osoben nain ovjekovim zaviajem. Veovi, pri tom, odbija biti pjesnikom sa iskljuivim antropocentrinim pogledom. Ma koliko zaokupljen tragedijom ljudskosti, a i kao postegzistencijalistiki pjesnik stravom narastanja apsurda egzistencije u modernosm svijetu, on je i pjesnik koji u opriroivanju kosmosa i ontologije razvija svoj modernistiki panteizam, svjestan da ni ovjek, ni Bog ne mogu biti mjere univerzuma, nego da uz njih to jest i svaka tvar, svaka travka, ali i da u tom univerzumu traje stalna borba boanskog i satanskog principa, stvaranja i propadanja, raanja i smrti, radosti i bola i da ti principi nisu nipoto potpuno razdvojeni, nego da dolaze istovremeno, da su oni izjedna. Veovievo pjesnitvo obuhvata veliki raspon od pesimistine i ironine slike vlastitog doba do posvemanjeg svevremenog rasula egzistencijalnih i metafizikih vrijednosti. Humorna slika pjesnikovog vremena poetski upeatljivo kristalizira se u stihovima pjesme Neroenima: ... Moje mi doba, ne krijem, / ostade trajno neitljivo poput recepta ljekarskoga. / Ako bih nagazio, kadikad, na smisao / inio mi se pozajmljen - ko frak za prijem sveani. Svijet u kojem je smisao sluajan, pozajmljen, u kojem se, kako kae pjesnik, dokuuju samo stvari sporedne, nije stvoren, nego na
brzinu sklepan, pa je svaka pobuna u njemu unaprijed besmislena. Ali, Veovi se ne zadrava samo na humoru i ironiji kojima se, zapravo, brani od sklepanosti tog svijeta. On mu zaviruje u sve pore cijelim arsenalom poetskih slika koje zatamnjenost, skrovitost smisla ine providnim i jasnim. Jer, nakon drame doivljavanja i proivljavanja svijeta, te drame svjedoenja i ostavljanja testamenta neroenima o njegovoj sadrini i (ne)smislu, na kraju pjesme pojavljuje se, kao i veini drugih Veovievih ostvarenja, izvjesna gorka pomirenost sa takvim svijetom i poretkom stvari u ivotu: ... No moda teturanjem Prostor se prisnije prisvaja I moda je padanje najdublje pripadanje, Ako je svijet, ko to vele, Plijen ispao iz jastrebovih kandi Prije soroksorokov milenija A koji joter pada. Svijet u kojem Bog puta da prolamaju se grozote, kako bi mu se razbio drijeme, onaj staraki, ne nudi istine, nego lai. A to je povod da govor o svijetu pree u kazivanje o ljudima to se meu laima, neroenima poruuje pjesnik srnu istinu o ovjeku i njegovoj prirodi, osjeaju ko meu starim druzima iz kolskih klupa, a meu prividima komotno ko meu rodbinom, i koji o muitelju i muenome govore kroz isto zijevanje, a istina im nedostaje taman koliko jednorogu drugi rog. Poruka neroenima tako postaje iscrpan inventar vanrednih poetskih slika o ovjeku i njegovu svijetu, ali i o metafizikoj pustoi. Svaka od ovih slika zasniva se na vrsnoj imaginativnoj igri koja razdaleke planove stvarnosti povezuje u cjelinu. No, tvoraka igra Veovieve poetske imaginacije moda se ponajbolje ogleda u stihu: U stvari, nismo govorili, nego davali izjave. Spajanje razdalekih planova stvarnosti ovdje u istu ravan dovodi politiki i egzistencijalni aspekt govora. Taj govor pretvoren u davanje izjava, u stvari, asocijativno upuuje na to da je politiki diskurs bez ostatka proeo nau egzistenciju, te da je politika za savremenog ovjeka ontologija, dok je ideologija kako bi rekli Bartes i Eagleton moderna mitologija. Zato se i jest iskazivanje egzistencije pretvorilo u zamaskiranu besmislenu igru davanja izjava, u pristajanje na obmane i strategiju samoobmanjivanja, oiglednog varanja i samozavaravanja. Ili, to bi naglasila Vislava imobrska: u dvadesetom vijeku i etnja umom je politika injenica. Na toj osnovi Veovi i daje srna istinu kako o vlastitom dobu tako i o povijesti u kojoj je ljudski ivot mogu samo kao politika stvar. Meutim, egzistencijalni uas koji se protee od zemne tvarnosti do metafizike beskrajnosti, od ovjeka do Boga moe se podnositi samo uz pomo gorke vedrine, jer se, na koncu, ivot i ne ivi, nego podnosi, a u svijetu se ne stvara, ve se traje, ali tako da se teturanjem prostor prisnije prisvaja, a padanje znai najdublje pripadanje tako skrojenom svijetu. Veovi ulazi u poeziju kao postegzistencijalistiki pjesnik, nakon to je njegova generacija (Abdulah Sidran i Stevan Tonti, prije svih), patetino u tadanjoj kriSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|115
tici nazvana sudobnosni djeaci zbog uea u studentskim demonstracijama 1968. godine, odbacila mode i proglasila svoj poetski credo pjesma treba biti tana po svemu, a precizna u izrazu. Meutim, dok e Sidran ostati u poeziji vezan uglavnom za line ispovijesti, uz iznimku nekoliko njegovih dokumentaristikih neohistorijskih pjesama o Sarajevu, a Tonti linu ispovijest pretvarati u ontiku raspravu o univerzalijama, Veovi je uspio pretoiti zaviajno u univerzalno, iz linog dobaciti do pramitskog, egzistencijalno oslikati kao politiko, dohvatiti kao modernistiki ateizirani skeptik transcendentalni i metafiziki plan smrti, od emocije nainiti poetsku filozofiju tako da mu dad iskoeni slian kurzivu razotkriva kljune egzistencijalne istine u svjetskom tivu. Zato on i jest pjesnik goneta teksta svijeta, a poezija mu postaje interpretacija tekstualnosti egzistencije. Otud i nije neobino da jedna njegova knjiga nosi naslov Osmatranica, pri emu ova metafora sugerira da poezija nije obino gledanje u svijet, nego osmatranje, to znai da je to gledanje istodobno i analiziranje, paljivo, napregnuto, a pjesnik je osobeni osmatra, neko ko je zaduen da nas izvijesti ta se na horizontu egzistencije moe vidjeti, kako su neprijatelji smisla rasporeeni, odakle dolaze, s kojim ciljevima. No, u isto vrijeme, ta metafora sugerira da je ivot bojite i razbojite, da je drutveni kontekst naih ivota takav da odsvakle vrebaju neprijatelji istine, pa je drutvo osobena hijerarhizirana la i bezakonje, marinkovievski zoopolis. Slika drutvenog poretka do kraja je pesimistina i podrivaka, subverzivna, a poezija postaje i osobenom politikom kritikom u toj zbirci. Ironija je obasjala drutvenu normativnost egzistencije, politiki poredak, kljune ideoloke narative, da bi deautomatizirala nau percepciju i iza maski poretka otkrila njegovu nakanu da sebi sve podini i svoju politiku la prikae kao mitsku osnovu drutva. Ali, ako je pjevanje kao osmatranje jedan formativni plan Veovieva opusa, drugi je moda ponajbolje oslikan apokrifnocentrinim simbolom Sijerminih sinova. Ljudsko pleme i nije nita drugo do zbir Sijerminih sinova, koje zla majka istjeruje iz roditeljskog doma, da bi se palimpsestnom igrom u naslovu pria o majinskom progonstvu sinova asocijativno dozvala sa onom monoteistikom o Boijem progonstvu ovjeka iz Raja. Na taj nain Veovieva poezija spaja razdaleke naracije, legendu i biblijsku priu, da bi ih prizemljila i oslikala ljudsku egzistenciju od mitskog praosnova na ovamo kao stalno opetovanje stanja egzila, razdomljavanja, bezdomnosti, pri emu se ak i u biblijskom mitu otkriva osobena vrsta prie o totalitarnosti boije naredbe o izgonu iz raja i hirovitosti bilo oeva, bilo majki tokom povijesti. Drugaije reeno, dom i osjeaj domovinstva i nisu mogui, jer se u povijesti stalno opetuje bilo Sijermin, bilo Boiji nalog o progonstvu, da bi se mitsko, apokrifno i legendarno proitalo u svjetskom tivu iz ugla sociolokog i politikog, a ovo dvoje iz perspektive mitskog i apokrifnog diskursa. Ta mitizirana sociologija i politika hijerarhija u Veovievoj poeziji se prizemljuju, da bi se pjesnikovo osmatranje ivota upustilo u analizu ispraznosti svakodnevnice, pri emu se poezija suoava sa vremenom i njegovim stalnim proticanjem. Jer, pokazuje to poezija Nedjelje, stalno se obnavlja isti sadraj u nedjelji kao zbiru sedam dana, ali i to da taj sedmi dan u kojem se Bog odmarao nakon to je sklepao svijet nije dan niti svetosti niti radosti, nego malograanskog, filistarskog samozadovoljstva, mediokritetskog
narcizma uljuljkanog u ritam sedmica kao kontinuiranog otuivanja, bjeanja od sebe i vlastitih humanistikih potencijala. Kontinuirano sedmodnevno otuivanje, pustoenje ivota kakvo donosi Nedjelja uspjelo je da svakodnevno sagleda iz perspektive odozgo, iz mitskog i transvremenog, pri emu je Veovieva poezija na iz osnova promijenila filozofiju vremena. Upravo u promjeni filozofije vremena na najbolji nain se ogleda veovievski skeptini modernizam i njegovo transcendiranje tvarnog i potvarivanje transcendentalnog. Naime, novovjekovni optimistini scijentizam ubijeen je da je vrijeme stalno napredovanje uma, a on, taj, um donosi spas ovjeka i ovjeanstva. Taj sistem modernistikih utopija Veovi sagledava iz perspektive kosmoloke sadrine vremena, gdje je ono odraz vjenog, izvanvremenog, metafizikog. Na taj nain pjesnik se uputa u deskribiranje i prepoznavanje metafizike svakodnevnice, a ne samo u notiranje banalnosti moderne strukture ivota. Veovi, naglaeno je to ranije, nije postmoderan pjesnik, ali ga je senzibilitet postmodernog distopizma i ironijskog stava itekako osjenio. On nije etiki postmoderni relativist, niti pjesnik koji bi zarad dekonstrukcije odustao od nakane da u stihovima ucjelovljuje svijet, da traga za idejom njegove cjelovitosti, ali njegov koncept kosmolokog vremena itekako se skeptiki zagleda u metanaracijski sistem moderne kako bi raskrinkao njenu ideju teleologinosti duha i uma. Sem toga, njegova gorka vedrina nosi neto od postmodernog skeptinog senzibiliteta ubijeenog da se u vremenu ne zbiva emancipacija ovjeanstva, nego bujanje formi pokorovanja i potinjavanja u kojima narasta nomenklatura moi i svevidea kapilarna kontrola njenih ideolokih aparata u drutvenom sistemu. A nakon svega toga se u Rastanku sa Arencanom i Knjizi albi pokazuje se sva rasko Veoveva versifikatorskog majstorstva i upotrebe jezika. Rastanak sa Arencanom je molska, pomalo patetino nostalgina knjiga u kojoj se predosjea da se blii kraj ivota, da je ivot zbir promaenih prilika, pa je Arencano pjesniku postao neka vrsta idealnog toposa u kojem se vidi harmonija, sklad svega tvorstva, a istodobno se svjesno da se tom toposu ne moe pripadati, osim u imaginaciji, da se u njemu ne moe ivjeti. Arencano je za pjesnika topos u kojem se ogleda refleksivna nostalgija, ona najbolja, a ona je ovdje poetski sjajno iskristalizirana. To nije samo nostalgija za prolim, nestalim, nego i za autentinim sadrajem ivota i humaniteta koji su stalno odgodiva enja, ba onako kako je pjesnik primoran da nakon povijesne tragedije i distopije konstruira male, privatne utopije, lina utopijske mjesta kojim se brani od proteklog povijesnog uasa. Pjesnikova zaviajna mjera i sredinja vatra kao ontoloka prapoela i principi iz ranijih knjiga prelijevaju se u ontike mjere kojima se imaginira nostalgino-utopijski simbol ovozemnog egzistencijalnog raja vienog u italijanskom mjestu Arencano. Rodne Pape i njihovo obilje bilja sad su se slile u visokosofisticiranu sliku Arencana i molsku nostalgiju za zemaljskim rajem. Tu je Veovi postao deleuze-gattarijevski nomad, gdje su druga kultura, drugi jezik, druga kulturna geografija uplovili u njegovu intimu. Sve te drugosti su posvojene do te mjere da je strano postalo intimna geografija line, refleksivne nostalgije. To je veovievski prinos u intimiziranju drugosti, u njenom potpunom poetskom pounutrenju.
A iznad svega toga je njegovo udo versifikacije. Samo je moda jo Skender Kulenovi takav rudar u jeziku, kako ga je okvalificirao Danilo Ki, a Veovi tom rudarenju u jeziku dodaje i rudarenje u metru, u rimi, u cijelom sistemu tipino svoje versifikacije. Pri tom, svaka slika okruena je nevjerovatnim sistemom asocijativnih polja, osobenom poetskom tehnologijom ouenja koja deautomatiziraju percepciju i pokazuju mo poetskih sitnica, jeziko boanstvo detalja. Knjiga albi, pak, donijet e poeziju kao jeziko isprobavanje smrti, njene prostornosti, transcendentalnosti, metafizinosti, emocionalnosti, ali i inventarisanje ivota, svega onoga to se udilo i snivalo, a neumitno je nedosegljivo i prolazno, pri emu se odmotava asocijativno klupko nostalgije za proteklim, osobeno proustovsko traganje za izgubljenim sadrajima egzistencije. Na drugoj strani, Veovi u ovoj knjizi arsenalom poetskih slika pripitomljava smrt, ini je lirski bliskom, emocionalizira njenu nemislivost, gotovo danteovski je ujeziuje prevodei njenu nemislivost u poetsku ulnost i emocionalnost. Smrt i nije tragedija, nego stalno pribliavanje, veliko i postupno dolaenje do nje, srastanje s njom. Onaj razigrani i razbokoreni vitalistiki panteizam, ona sredinja vatra vitalizma sad imaginativno odlaze na drugu stranu, u onostrane zore i kulturnu geografiju metafizike smrti. Tom molskom tonu pridodaju se ironija i autoironija u inventarisanju ivota kao promaaja i Boijeg i linog, a Tvorcu se ulae prigovor i odbacuje ivot kao optuba po svim takama. Zato Knjiga albi jest u prvom sloju opjevavanje zrenja smrti u tijelu, dijagnosticiranje njeno u gubljenju vitalizma, pa potom zrenje due koja smrt pounutruje, usvaja je, intimizira se s njom pripitomljavajui se na onostranost. Tim tonovima knjige pridodaje se jetka ironija u razgovorima s Bogom: A ti se ai, samo se ai, beli / Ima pred kime. No tvoji previdi/ Svugdibudui i svevidi neponajtni su. Ti velik? / Ti velemajstor / Mada samo re / Mogu nijekati milosre / to danonono lije iz Njega / Plavim potokom u kojem svak / Moe da se kupa za ilinskih ega / Pastrmke da lovi ak. Od pokude do pohvale Bogu, od ironijskog negiranja Boije svemoi i ideje Njegova savrenstva, do konstatacije da milosre kojim obasipa svijet jest takvo da u njegovom plavom potoku za ilinskih ega egzistencije svak se moe kupati, Veoviev disput s Bogom iz osnova mijenja nae predstave o Njemu. Bog je za njega istodobno i diskurzivni proizvod, i metafizika nada, i jaspersovska jezika figura, da bi pjesnik u razgovorima s Njim, koji su istodobno i prigovori i tjeenje Boga za sve njegove promaaje, ali i himna metafizinosti, u podnoju metafizike svakodnevnog pounutrenja smrti otkrio itav inventar slika svakodnevnih ivotnih situacija u kojima je promaeno sve to se promaiti moglo, i to promaeno po logici dosuene neminovnosti, gdje se nekad, i u oaju, sobom raspolagalo slobodno, a sad malo mog ima i u radosti. Odnoj. Zato Knjiga albi i jeste poezija stapanja melanholije i nostalgije, sva u eleginom tonu, jedna, reklo bi se, dugaka poema u kojoj nostalgija i melanholija stalna nadopunjuju jedna drugu. Njima se pridruuje ironija i autoironija kao trijumf poetske inteligencije nad osjeajem posvemanje promaenosti ovjekovog bitisanja na Zemlji. Ali, nakon to nas upozori da iz pjesama ne govori samo njegovo egzistencijalno Ja, nego i rime, sam jezik koji ga oblikuje, u pjesmi To nisam Ja, pjesnik sabira odnos egzistencije i poezije:
To nisam ja. To su samo rime. Od vrela Ljubiina osta samo huka. Tuna, doboga, stvarka svaka. I njeno ime. Tuno u dui. U stancu kamenu. Tuno u Anka ptici... I odavno se dok piem, U mojoj dui nita, ni nagradi ni kazni Ne nada vie Od tih asova boanski praznih... To nisam ja. To su sjeanja Na utrnule sne. I osjeanja. Bijah li nevjernik koji ui za kiu dove? Bijae li to kucanje u vrata il u zidove? Programska pjesma u Knjizi albi, To nisam ja sabira odnos poezije i smisla egzistencije, ba kako su to inili klasini, veliki pjesnici, da bi na kraju ostalo skeptino pitanje koje je pomalo i retorsko, jer na njega se ne oekuje odgovor, ali i pitanje na koje nije mogue odgovoriti. Poezijom se, ostavljaju tajnu ovi stihovi, moda egzistencija spaava na kamijevski nain od propadanja u Nita, a moda je to samo zaludno nevjerniko uenje dova za kiu. Zaludno onoliko koliko ostavlja nadu da se njima moe usred sue kia i prizvati. Veovi je uspio vizualizirati dramu smisla stvaranja tim gotovo opovskim kucanjem u tajnu metafizike stvaranja, pri emu to kucanje jest moda kucanja u vrata, a moda i u neotvorive zidove. U toj nerazrjeivoj tajni, u beketovskom ekanju smisla mogu se jo samo notirati saznanja prolaznosti. Ljubiino vrelo koje je nekad u zaviaju pretvaralo rodne Pape u djeiji kosmos vie nije voda koja se pije, nego samo huk, dok je na isti nain tuno u dui, stancu kamenu i mitskoj Anka ptici. Ostvarujui ovakve paralelizme na pitanju o smislu pisanja, Veovi egzistencijalno pretae u mitsko, pisanje u pitanje metafizikog smisla postojanja, da bi se neodgovorivost na sva egzistencijalna pitanja pretoila u melanholinu sliku pitanja na koje nema pouzdanog odgovora. Tako se i odlazi s ovog svijeta. S tako neodgovorivim pitanjem. Ostaje samo saznanje da je pisanje donosilo oksimoronski osjeaj asova boanski praznih. Ali ako je poezija napipavanje asova boanskih praznih, onda pjesma Svak na svijetu dolazi kao emocionalni i intelektualni udar: Brzo e kraj, senjor Ibanjez, Ovome hodu kroz stroj za ibanje. Ali neka stojeke, kao drvo, mrijem I neka piem kao ekserom robija po zidu elije...
Neka se jo sjeam onih ponoi kad vaseljene nema, a u cijelosti tu je: kad sva umukne, poev od mene, da samu sebe, u huku Lima, uje. I neka sve zemno, to svaim vara, i od njeg dua vjeno zebe, bar dok mu sluam vale, ko u saraj, ulazi u mene. I u sebe... I nek mi se ini: poslije smrti dua, bar gdjekad bie strijela Odapeta u Boga. Bar gdjekad biu budan u talasima Lima Emocionalni i intelektualni udar stoga to ivot staje u metaforu hoda kroz stroj za ibanje koja nosi svoj drutveni i povijesni osnov u slici zatvorenika u logoru kojeg krvniki tuku drugi zatvorenici, pa svijet i nije nita drugo do egzistencijalni logor, zbog ega bi dua i trebala biti odapeta u Boga i nakon smrti. Ali, ako je prostor socijalizacije, tj. drutvene uslovljenosti line egzistencije, postavljen tako da se neprestano zatiemo u stanju egzistencijalnog logora, drugi pol egzistencijalnog iskustva jest udnja za asovima besmrtnosti, za transcendiranjem smrti s nadom da e se biti budan nakon smrti u talasima Lima. Lim, koji je nekad pjesniku svojim talasima viak zbilje usisavo, sad postaje toposom transcendencije. I zaista, ako je mogue misliti nebivanje, ako je uistinu smrt zamisliva, onda se ona jedino moe primiti na nain nade da e u naim intimnim, malim toposima-kosmosima nastaviti da traje neto od nas, pa makar to bio i neki djeli atoma, neki elektron koji e nas initi budnim u talasima naeg Lima. Knjiga albi i nije klasina zbirka poezije, nego jedna dugaka mozaika poema u kojoj se iz pjesme u pjesmu razvijaju razliite nijanse istog poetnog oseanja, finese istog smisla i besmisla kojim je zaogrnut ivot, nove are u spektru istog egzistencijalnog zatoenja. U tako zasnovanoj zbirci pjesme se meusobno stalno dozivaju, stihovi iz razliitih pjesama nose sline ili gotovo identine semantike sklopove, emocije se sele iz jedne u drugu pjesmu. Tako npr. pjesma Iz ina i Maina priziva naprijed pomenute, a poezija postaje osobenim dnevnikom misli i osjeanja koji sabira egzistencijalno iskustvo od punine djetinjstva do iekivanja odlaska na onu stranu vremena, u vjeno ili bivanje u nigdini, u niemu, u oksimoronsko bivanje u nepostojanju: Nekad sam pisao da kaem ko sam. Danas Da kaem ta u prestati da budem. Nekad: o smijeku Don uana koji u burme cjeluje ene lude
od beskraja. Sad o smijeku koji ali za svim u zemnoj tali. Sunce grije. Pue vjetar. Ko da to neem, jo uvijek, moglo bi sluiti. Dok majino vreteno u zimno vee, u davnini, kraj plave vatre, namotava sve to je bilo. to e biti. to te krijepi. I to e da te satre. Ako je jedini autentini oblik egzistencije sadran u sjeanju, u davnoj djetinjoj nadi i prisjeanju na nju, onda ba taj oblik egzistencije prozrijeva da svijet je ovaj zemna tala. Pri tom, ta metafora sugerira da je svijet zaista postao marinkovievski zoopolis, jer povijest i nije nita drugo do potvrda ivotinjstva ideoloke moi koja upravlja povijesnim uasima, ali toj metafori se pridruuje jedan smijeak koji ali za svime u zemnoj tali. al je to gorka, ali i ironina, ona koja bi istodobno i odbila takav svijet i bezuslovno ga prihvatila. Tako se dolazi do lakanovske ambivalencije prema kojoj ono to nas odbija istodobno nas i mami. Zemna tala kao semantiki udar u pjesmi poduprta je stavom o pisanju. Nekad, podvlai pjesnik, pisanje je bilo samospoznavanje, pisalo se da se kae ko sam. Danas da se kae ta e se prestati biti. Opozicije nekad i danas su vremenske take egzistencije naseljene negativnim iskustvom, negativnom ontologijom u kojoj se odraava tipino moderni senzibilitet o kojem u povodu Baudaliera i njegovog poetskog obrata govori Hugo Friedrich u Strukturi moderne lirike. Negativna ontologija je prema njemu osnovno osjeanje moderne poezije, svijest modernosti da je nain postojanja savremenog svijeta ispunjen iskljuivo negativnim iskustvima, da sile moi trijumfuju nad silama razuma, da historija nije nita drugo do roptarnica, a ovjekovo drutvo tek obina hijerarhija kojom upravljaju monici. Istodobno s tim, egzistencija se nakon egzistencijalista ukazala i kao stalni pad transcendenasa, sizifovski hod izmeu dva velika nita, onog raanja i onog smrti. Veovieve vremenske opozicije hvataju metaforom zemne tale upravo tu fridrihovsku negativnu ontologiju, da bi je poduprle postegzistencijalistikim senzibilitetom i linim iskustvom kao argumentom narastajueg egzistencijalnog apsurda. Nekad se moglo biti u iluziji da je pisanje samospoznavanje, a danas, kad se iekuje neumitnost ivotnog kraja, ono je pokuaj da se ostavi poetski testament u kojem e biti reeno ta u prestati da budem. Istina smrti tako postaje istinom egzistencije u kojoj sve to te krijepi to e da te satre. No iza melanholije i nostalgije za autentinim oblikom egzistencije, nostalgije za budunou kako njenu enju za povratkom u autentini oblik postojanja definira Svjetlana Bojm, dolazi u Knjizi albi ironija, njen spasonosni ton igre, kao npr. u pjesmi Zavrna pjesan za 64. roendan. U njoj ironija spaava egzistenciju da ne potone u potpunu muninu. To je ona spasonosna ironija koja otkriva kunderijanski shvaenu boansku podlogu smijeha, smijeha kao rodnog mjesta svakog oblika stvaranja i rodnog mjesta trijumfa ljudskog uma nad potpunim besmislom egzistencije.
Probudim se, u gluho doba noi, I velim sebi: Miun iljak e doi Iz Skoigorine. Ako. Takav je boiji emer. ivot je proao. Ali nije i emer. Stariji od svijeta. Godine svedu pjeaka Kroz ivot na zbilja bogatu kolekciju greaka. Na vjealici karirana koulja i ne sanja Da mjeri, ljuljanjem, prazninu tvojega bitisanja. Iznosi se ko hlae. Ako neto tvoje jo sija, To je sjaktanje koljena izlizanih... O Ninkasi, najljepe pjesme sam, jao, Jasenovim tapom po vodi napisao. Danas, ti si krianac bezubog tigra I Pelea koji nogomet sam igra. I ko jo jedan dokaz da zemlja svata hrani Teku mi zemaljski dani. Ali u asima kad si kao ispljuvak koji leti Sa dunjaluka na ahiret umije da se sjeti Robinzona Defersa: on je odmetnik od ljudi bio I iz zamahivanja jastrepskih krila tio Da je svijet i kad izgleda tavljen Ipak dobro napravljen. ak tjei pomisao da je boija vaseljena Beskrajna kao zaborav. Ne dui od emera. Pa kae sebi (ili mi kae soba): Spavaj, Markane, Ako ne bude dobar Iz Skoigorine Miun iljak e doi. I imae tvoje oi. U potpuno karnevalesknom duhu, ova pjesma jest taka na vajkanja u Knjizi albi. Elegini ton, nostalgija za sobom bivim i smislom poezije kao smislom egzistencije, te melanholija koja emocionalno-psiholoki ucjelovljuje knjigu, dobi122|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
jaju svoj poetski finale u ironijskom samoobraanju, u samorazgovoru u kojem je Miun iljak utvara iz djetinjstva, iz pria kojima su se plaila djeca. Vajkanje nad prazninom egzistencije pretvorit e te, kao da se sebi obraa pjesnik, u puku utvaru za irenje straha. Otud se vajkanju suprotstavlja autoironija, itav sistem autoironinih slika koji spaavaju ivot da se ne svede na Skoigorinu Miuna iljka. Karirana koulja koja i ne sanja da je izmjerila prazninu bitisanja, spoznaja da se iznosi ko hlae i da je ivot proao, da je to boiji emer (sudbinsko odreenje), ali da nije emer i da si u konanici sveden na bezubog tigra i Pelea koji sam nogomet igra slike su koje notiraju humorni pogled na ivotno svoenje rauna. To je pogled odozdo, iz perspektive tijela koje stari i propada, ali i iz perspektive spoznaje da je zaludno nabrajati dokaze egzistencijalne praznine. Jer, iako je boija vaseljena beskrajna kao zaborav, svijet i kad izgleda da je tavljen ipak dobro je napravljen. Ima neeg od renesansnog humora u ovim stihovima. Kao da je pjesnik za svoj 64. roendan organizirao egzistencijalistiki karneval, vlastitu igru makara i sam sebi ispjevao humornu elegiju u kojoj se podsmjehuje besmislu bitisanja na zemlji, da bi se izmirio sa ivotom. Humor je, pri tom, praen vanrednim poetskim slikama u rimovanim distisima. Knjiga albi kao mozaika elegina poema o prolaznosti i ispraznosti line egzistencije u svojoj poetikoj podlozi jest sinteza i domae, ovdanje poezije tokavskog policentrinog jezika ali i one svjetske. U njenoj poetikoj podlozi zazvue Augustinove Ispovijesti i Ispovesti Voje Ilia, ujevievska metrika i rima, versifikatorsko majstorstvo ovog junoslavenskog poetskog klasika i poetika Ane Ahmatove, Mandeljtama, Pasteranka, Brodskog, Sylvie Plath, Emily Dickinson ili Baudalierea, francuski simbolistiki i postsimbolistiki klasici i ruski avangardisti i postavangardisti, pa se u podlozi stihova, u njihovom palimpsestnom zasnovu, ispjevavanje o ispraznosti i promaenosti line egzistencije, ukorijenjeno u postegzistencijalistiku poetiku, vezuje sa veovievskom babilonskom bibliotekom poezije. Stoga Knjiga albi jest veovievsko prevoenje borhesijanskog alefa knjievnosti u alef versifikacije i poetskog jezika, u sadejstvo jezika u kojem je policentrini tokavski jezik usisao u sebe poetsko iskustvo i engleskog, i francuskog, i ruskog jezika. Pri tom, Veovieva je klasika poezije onakva kako ju je konceptualizirao T. S. Elliot polijezina. Ako je krenuo iz zaviajne kulturne geografije rodnih Papa, gdje se intimno stapalo sa biljnim, a biljno prerastalo u intimnu ontologiju svijeta, Veovi u Knjizi albi zavrava, zasad, u polijezinoj biblioteci poezije u kojoj se intimna drama pitanja o smislu i smrti i ivota povezuje u implicitnom sloju poetike sa identinim takvim dramama drugih velikih svjetskih pjesnika i pjesnikinja. Rodne Pape kao zaviaj koji se univerzalizirao u prvoj Veovievoj zbirci u njegovoj zadnjoj knjizi zamijenjene su zaviajem jezika svjetske poezije. Ako za savremenu pjesniku svijest nema Itake, nema izvjesnosti da e se odisejska Itaka nai u linoj egzistenciji, u transcendenciji i metafizici, ako se pokazalo da Bog nije izvjesnost u kulturi, nego jezika figura i diskurzivni proizvod, ako je dvadeseti vijek pokazao da je ovjek baen u jezik, onda je Itaka smisla egzistencije sadrana u poetskom prevoenju u jezik nemislivosti smrti. Opjevati, ojeziiti tu nemislivost smrti, preveseti njenu nepoznatost i dalekost u ono poznato i mislivo to je Veoviev pokuSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|123
aj u ovoj eleginoj, nostalginoj i melanholinoj poemi-stihozbirci o prolaznosti i ispraznosti ivota, gdje nas metafora iz naslova Knjiga albi opominje na dvostruk nain. Prvi je ironijski, jer je referencijalna podloga metafori knjiga iz institucija koje nam daju uslugu, restorana, kafana prije svega, u koju upisujemo svoje primjedbe na uslugu. Taj ironijski sloj asocijativno upuuje na to da ivot koji nam je poklonjen bez nae volje i nije usluga, nego patnja. Prigovor je pri tom uloen, citatom Skendera Kulenovia iz njegove drame Djelidba, samom Svagdibuduem i svevidom Tvorcu, kojem se ironino obraa pjesnik: Ti velik? Ti velemajstor? A onda u drugom, egzistencijalistiki stresnom asocijativnom sloju naslovne metafore, dolazi spoznajni udar: izmeu dva velika nita, raanja i smrti, u kojima se zbiva naa egzistencija kao puka baenost u sluajnost koja je adeterminirajua determiniranost ivota, samo jo moemo ispisivati vlastita egzistencijalna iskustva kao linu knjigu albi u kojoj ne moemo saznati ta jesmo, ali moemo saznati ta emo prestati biti. U tako shvaenoj poeziji nestaje kamijevska nada da je pisanje nain umicanja od propadanja egzistencije u nita, a ostaje veovievska gorka vedrina da emo moda ironijom i autoironijom umai noianskom potopu apsurda ivota. U Poljskoj konjici Veovi je sasvim drugaiji pjesnik, jer je intimno u njoj suoeno sa povijesnim i drutvenim, lirski subjekt se pretoio u mnotvo glasova drugih, poezija je tonu line ispovijesti pridodala ispovijesti drugih, a suoivi se s ratnom tragedijom zasnovala poetiku svjedoenja, postajui dokumentarnom istinom ratnog uasa. Poljska konjica se, iskoristivi Brauningovu postavku o dokumentarnom lirskom subjektu, pretoila u etiku i svaku drugu advokaturu drugog, onog koji pati i strada u ratnom paklu. Knjiga iz ratnog sarajevskog pakla, koji ju je oblikovao na taj nain da je pjesnik pjesmu zasnovao kao medij u kojem e se oglasiti oni nevidljivi povijesni glasovi, oni anonimni glasovi kojih nema u velikim povijestima, u zvaninim interpretacijama rata koje su nita drugo do ideoloke naracije to uvruju mo vlastodraca to bi u poneto simplificiranom odreenju bila Poljska konjica. To je, ustvari, zbirka pjesma koja se realizira kao dramska pozornica sa koje se itateljstvu obraaju glasovi stradalnikai stradalnica, onih koji svojom tragedijom svjedoe o svireposti rata, da bi im se pridruio glas pjesnika koji svjedoi o linom iskustvu, ali se ponaa i kao skeptini i ironini komentator ratnih zbivanja. Bahtinovsko poliglasje i tekst kao zbir govornih inova potpuno se ostvaruju u ovoj poetskoj knjizi. Istodobno s tim, u njenoj podlozi prisutna je poetika skaza udruena sa karnevalesknim poetskim postupkom da bi se prokazale i demaskirale ratne ideologije, osudile institucije i pojedinci koji su provodili zloin, ali i podrio ukupan ideoloki poredak vrijednosti koji je sebi podjarmio sve drutvene diskurse kako bi militarizirao etnika tijela i njihovu etnokulturu i pripremio ih da provedu sulude planove krvoednih monika. Poezija se tako ostvarila kao drutvena i povijesna kritika, a Veoviev angaman u ovoj knjizi do kraja je marloovski. Poetikom skaza Veovi kombinira glasove stradalnika i stradalnica, majinsku tugu za poginulim sinom iz antologijske pjesme Panj, sa glasom anonimnog borca iz pjesme Izbirkini hadijica koji ismijava religizaciju ideologije i ideologizaciju religije prokazujui oboje kao novi oblik drutvene svijesti kojom vlastodrci podanike hukaju na smrt, uvjeravajui ih da e nakon pogibije za nacionalnu stvar
dobiti od Boga rajsku/denetsku nagradu. Na taj nain se ton tragedije kombinira sa karnevalesknim duhom komedije, sa ironijom, satirom i groteskom, a zbirka pjesama postaje vieglasna, polifonina drutvena i povijesna hronika ratnog Sarajeva. Glasovi odozdo, iz podnoja drutvene scene, meutim, ne prokazuju samo aktualne monike, nego i ono to oni nastoje ostaviti u nasljee njihovu ideoloku interpretaciju ratnog uasa kao novi oblik etnokulture i nacionalnog pamenja. Zato je Poljska konjica dvostruka subverzija. Ona na jednoj strani subverzira naracije ratnih monika koji upravljaju ljudskim ivotima a podanike tretiraju kao hranu za topove predstavljajui se masama kao nacionalni sveci i spasitelji. Na drugoj strani, ona subverzira svaku zvaninu interpretaciju rata i koncept drutvenog pamenja kojim akademske, medijske, politike i religijske elite nastoje izvriti mentalnu okupaciju etnikih tijela i za ukupnu nacionalnu budunost u maksimalnoj mjeri uvrstiti svoje poredak heroja, rtava i oeva nacije. Na toj osnovi moe se rei da se u Poljskoj konjici lino i intimno pretoilo u drutveno u povijesno, a ova zbirka vratila poeziji, nakon modernistike zatvorenosti u ideju autonomije, njenu drutvenu relevantnost. No, isto tako, vano je naglasiti da je ovom zbirkom, uz Tvrtka Kulenovia i njegovu Istoriju bolesti, Vladu Mrkia i njegov roman Istono od Zapada, Zdenka Leia i njegov roman Knjiga o Tari, Lovrenoviev Liber memorabilium, te poeziju Ilije Ladina, Jozefine Dautbegovi, Feride Durakovi, Semezdina Mehmedinovia, ili prozu Miljenka Jergovia iz Sarajevskog marlbora, Aleksandra Hemona i Faruka ehia, ali i itavog niza drugih spisatelja i spisateljica, Veovi zasnovao poetiku svjedoenja u bosanskom antiratnom pismu. Ako npr. u pjesmi Panj traginim glasom majke koja ali za poginulim sinom, tvrdei da nakon njegove pogibije nije muslimanka ni nemuslimanka, ve onaj panj anamo, prokazuje nakaznu politiku identiteta osuujui iz perspektive majinske patnje za poginulim sinom ratni uas, u pjesmi eneral Gvero, koji ulazi u crkvu i salutira pred raspetim Hristom uzvikujui da su Srbi konano doli tobe (to je osobit ironijski uinak jer se pojam tobe upotrebljava u bosanskom islamskom kontekstu kao znak za preobraenje nevjernika roenog u islamskoj porodici u vjernika) Veovi prokazuje velikosrpsku militaristiku i politiku elitu koja je provodila praksu zloina. U pjesmi avleno, sinko, avleno, pak, anonimni glas demaskira politike i ideoloke narative hrvatske politike elite koja nije nita drugo do skup bivih komunista, to su one marksizme itavi ivot provodili, a dananjih etnonacionalistikih monika koji su toliki narod zavalili. Tako se svaki od glasova koji nam se ispovijeda u ovoj knjizi, bez obzira na to ini li to na tragian ili ironian nain, ponaa u drutvenoj diskurzivnoj mrei na dvostruk nain. On, s jedne strane, ispovijeda svoje lino iskustvo, a s druge kolektivno, pri emu niti jedan od anonimnih glasova ne pristaje na proklamirani poredak ideolokih monika i njihov sistem obmana. Ta dvostruka zasnovanost ispovijesti ostvaruje u konanici poliperspektivnost kritikog tona zbirke. Pjesma je istodobno i lina bol, i drutvena analiza, i povijesni dokument, i politika kritika, i antiideoloka rasprava, i novinska reportaa, ak i fotografija ratnog prizora, da bi se postavila kao konkurent drugim diskursima, politikom, ideolokom, religijskom, medijskom, akademskom. Takva
polidiskurzivna pjesma uistinu jest nov model poezije u policentrinom junoslavenskom jeziku. Ona se poetiki doziva sa antiratnim stavom ovdanjeg i svjetskog ekspresionistikog pjesnitva, sa ruskom avangardom i njemakim ekspresionizmom, ali i redefinira te poetike osnove da bi u sebe usisala saznanja postmodernistikog ukidanja razlika izmeu niskog i visokog, te postmodernog saznanja o interdiskurzivnosti i intermedijalnosti poetskog jezika. U tako irokom poetikom obzoru Poljska konjica postaje jednom od najvanijih knjiga postjugoslaveneskog poetskog trenutka u policentrinom tokavskom jeziku. Odbacivi ideju autonomnosti literature, ova zbirka se upustila u poetiku literarnog angamana ne prezajui pred politizacijom poezije. Unutar takvog poetikog obzora, Veovi gradi zbirku ne samo kao poetsku pozornicu nego i kao poetsko-intelektualni komentar, pri emu udruuje emociju i refleksiju, etiku odgovornost pred tragedijom rata i politiku kritiku monika, sliku tragedije i karnevalesknu igru, da bi omoguio humoru da postane posljednjom odbranom pred svirepou politikih i ideolokih hulja i traginim povijesnim iskustvom. Bahtinski stav o karnevalizaciji potvruje se u ovoj zbirci ba odnosom pukog, obinog, svakodnevnog i onog s vrha hijerarhije bilo kojeg oblika moi, gdje puko postaje prostorom autentinog sadraja konkretnog humaniteta, a mo u svojoj svevideoj nakani predmet je ironine analize i etike osude. Nijedan od ideolokih narativa nije ostao nedemaskiran u ovoj zbirci, ali niti ijedan od velikosrpskih bosanskih monika. Poljska konjica tako biva poetskim povijesnim portretom i stihoklepca, tj. Radovana Karadia, i Nikole Koljevia, i Momila Krajinika, i generala Gvere kao simbola militaristike moi, i Slavka Leovca, i Riste oge, i Biljane Plavii, pa se ona moe itati i kao alternativna, kritika historija otro suprotstavljena zvaninom, akademskom historiografskom diskursu. Na toj osnovi Veovi nastoji u poeziji ostvariti alternativno, kritiko povijesno pamenje koje e se suprotstaviti onom zvaninom, njegovim komemorativnim ritualima, njegovim spomenicima, njegovoj institucionalizaciji i mentalnoj okupaciji kao instrumentima pomou kojih drutvene elite provode politike kolektivnog identiteta. Poljska konjica je otud obiljeena moralom nepripadanja bilo kojem obliku kolektiviteta kao ideolokom konstruktu. Moral nepripadanja, pak, uspostavlja se kao odanost ideji konkretnog humaniteta iz koje se procjenjuje povijesni uas. Zato Poljska konjica jest skeptina zbirka u kojoj se in kritikog, angairanog pisma uporeuje sa zaludnim, samoubilakim, besmislenim, ali i apsolutno ljudskim inom poljskih konjanika koji su u uvenoj bici kod Gdanjska odluili da na svojim konjima krenu u samoubilaki juri na kolone Hitlerovih tenkova u Drugom svjetskom ratu. Od vae pisanije, velike fajde bilo nije, konstatirat e se u jednoj od pjesama, ali iza te konstatacije dolazi kreativni napor da se u jezik upie zbir anonimnih glasova koje ne pamti niti ijedan drugi drutveni diskurs. Poezija se na toj osnovi razvija kao jezika memorija koja u potpunosti redefinira i nieanski shvaen monumentalistiki koncept povijesti na osnovu kojeg svako drutvo gradi svoj poredak velikih ljudi i velikih dogaaja na kojima utemeljuje drutveni identitet. U tu jeziku memoriju kao etiki postuliranu historiju odozdo, iz perspektive anonimnih ljudi, stali su glasovi Sarajki i Sarajlija, njihovo tragino iskustvo, sav uas
ratnog stroja, ali i njihova sposobnost da se kritikom ideolokih monika izdignu iznad tragedije i svojim iskustvom zasvjedoe da jo jedino humanizam bez obala, niim suspregnut i ogranien, moe da se opre povijesnom uasu. Zato Poljska konjica i jest, na koncu, poetska filozofija univerzalnog humanizma, koji prestane vjerovati u Boga kad srpski snajperist pogodi prijateljici dijete u naramku, ali na kraju ipak konstatuje kako bez Boga jest lake, ali insan stalno osjea da su mu ruke prazne kao kad prestane vucarati cekere u njima. Ili se taj humanizam bez obala potvrdi u saznanju da se Bog sklonio tamo e se ne uje vriska samohranica, pa ipak svijet zbog toga nije prazan, bez obzira to je dua umorna od rata kao da je trala maraton. Upravo tu Poljska konjica ukrta ono to se na prvi pogled ini neukrstivim avolju prirodu vlasti i ideologije i beskrajnu snagu gole ljudske supstance koja i kad je sputena, danteovskim jezikom reeno, u deveti krug povijesnog pakla zna da se samo svojom ljudskou moe spasiti od njega. Tonovima ironije i tragedije pridruuje se melanholini ton pjesnikove ispovijesti iz nekoliko uistinu vrhunskih pjesama. Jedna od njih je i ovjek p(l)jeva poslije rata. Nakon pseudocitatne igre u naslovu sa poznatom zbirkom Duana Vasiljeva, Veovi razvija svoj postratni autoportret: Zelene pelerine lia Okrvavljene jesenjom giljotinom. Preskaem vjetruinama izvaljena stabla Ljosnula ko politiari to su podrku u bazi izgubili. uma ne uka vie Ni jednom drevnom istinom. Niti tajnom. Ptiiji krici otri ko ledenice. Tvrdo je i suro i turo Na svijetu. Svreno je sa mnom predratnim kome je uzbibano Lisnato jednolije Sliilo pojanju liturgijskom Kome su studen i inje pretvarali Granicu svaku u koralj s Marine krune. Sada sve na ta oko padne Besrno je i bezlino i bezukusno I bestemeljno i bezlijeno i bezutjeno Bezrepo i bezglavo.... Posvuda glib prediskonski. Predadamski. (I pregrt il dvije imena prijateljskih Kao kamenje po kom dua koraa)...
Od sada mi je praviti se da jesam Ono to jesam uistinu. Ostaje mi da svoju Bit nosim kao vlastitu Krinku Do kraja ivota na licu da nosim odsjaj Krvavog zalaska Jugoslavije A nou, ko konzul Andriev, da koracima Mjerim crveni bosanski ilim I pitam sebe: ko sam, ta radim ovdje, I zato nisam drugdje? A tu, u drutvenom kontekstu u kojem je sve besrno, i bezlino, i bezukusno, i bestemeljno, i bezlijeno, i bezutjeno, i bezrepo. i bezglavo otvara se pitanje o linom identitetu kojeg je rat iz osnova promijenio. Svreno je sa mnom predratnim, podvlai pjesnik, pa je rat identitarna granica, jer je svojom ubilakom sadrinom promijenio i ljude iznutra. Sad se vie stvari oko nas ne mogu gledati ni sa kakvim iluzijama o njima. Jer, iluzije su strane zablude, povijesne obmane, povijesna istina je do te mjere nepodnoljiva da se svoja bit mora nositi kao vlastita krinka, a stalna pitanja ko sam, ta radim ovdje i zato nisam drugdje ostaju kao zavrni udari kojima se stavlja peat na besmisao bosanskog postratnog apsurda, i svakog drugog istog takvog apsurda u kojem je ovjek nesposoban da pjeva, nego postaje pljeva u mlinu rata i svirepoj historiji. Tautolokim nabrajanjem negativnih odreenja postratne stvarnosti od stadija njene besrnosti, bezlinosti i bestemeljnosti od ulnog utiska njene bezukusnosti dolazi se do konstatacije njene udovinosti, jer se ona pokazuje kao bezrepa i bezglava. Fraza narodnog jezika kojim se opisuje udovite dovedena u vezu sa filozofskim pojmovima besrnosti i bestemeljnosti drutvenog i identiteta ukupnog svijeta obasjava sotonski izgled drutva u kojem pred vlastodrcima ovdanjim stvarnost svakodnevno polae ispit iz postojanja objektivnog. Na drugoj strani ni slike iz prirode vie se ne mogu gledati bez asocijacije na politiku borbu, jer su povaljana umska stabla ljosnula kao politiari to su podrku izgubili u bazi. Politiki apsurd je tako zarazio do kraja percepciju, a politikim jezikom se mora poeti opisivati osjeaj postratne izgubljenosti. Mir nije donio katarzu, nego razoaranje, ideja humaniteta kojom se maskira mo savremene militaristike civilizacije poraena je ubilakom snagom oruja, a ljudskost se mora nositi kao krinka. Sarajevo tako u Poljskoj konjici postaje simboliki topos u kojem se sagledava krvavi logos historije, pa se slike sarajevske i bosanske ratne tragedije ulanavaju u niz koji svjedoi o, kievski reeno, optoj istoriji beaa.
3. Umjesto zakljuka ili pitanje o kanonu

Predloiti da se u kanon klasika policentrinog tokavskog jezika ukljui poezija pjesnika koji jo pie, pri tom poezija koja se po svemu opire postuliranju novih nacionalnih kanona u interliterarnoj junoslavenskoj zajednici, podrazumijeva
izloiti se riziku odbacivanja u akademskom diskursu koji u nacionalnom kanonu vidi sami telos ukupne knjievne povijesti. U takav kanon Veovi ne moe ui, ne samo zbog polijezinosti svoje poezije, nego i zbog filozofije pjesme koja svaku lokalnost prevodi u univerzalnost a svaku vremenitost transcendira pokuavajui uhvatiti transvremene i svevremene sadrine. Uz to pjesnika koji je prema svim svojim identitetima pjesnik sa granice i one kulturoloke, i one povijesne, i one kulturnogeografske, ak i one nacionalne. Danas kad se u knjievnim povijestima, a pogotovu u akademskoj praksi u BiH ovdanje knjievnosti sve vie nacionalno getoiziraju, Marko Veovi sa svojim moralom nepripadanja neuklopiv je u svaki nacionalni kanon. Obiljeeno takvim stavom, njegovo pjesnitvo pripada, u stvari, samo intimi itanja. Onom mom i tvom itanju u kojem se Ja i Ti dozivamo preko granica standardiziranog jezika. Odbiti standard, znai ui u prostor lumanovske kvalitativne lektire, pri emu moje i tvoje itanje ne bi smjelo postati novim normativnim itanjem, novim kanonskim itanjem. Kanon ima smisla samo onoliko koliko ga se moe dovoditi u pitanje, osporavati i decentrirati. Stoga ovaj prijedlog i nije imao nikakvu drugu namjeru osim da u uitku itanja postavi pitanje o stupnju njegove saivljavanjosti sa poezijom.
Zvonko Kova
Kanonski tekstovi i interkulturni pisci u regiji

Da moemo vrlo brzo doi u nesporazum kada je rije o susjedstvu rijei, odnosno o klasicima drugih, pokazuje i mala intervencija u naslov moga izlaganja; s navodnicima samo na rijei regija, umjesto na sintagmi u regiji, izgubila se mogunost da ga sugeriram u ironinom kljuu, jer se ovdje stavlja pod sumnju regija a ne sasvim odreena namjera brojnih kritiara, pa i ozbiljnih povjesniara knjievnosti, da sintagmom u regiji pokriju one pomalo zabranjene pojmove, kao to su Jugoslavija, ex-jugoslavenski prostor, serbokroatistika, jugoslavistika, Balkan, pa ak i juna slavistika i slavistika, srednja i jugoistona Europa i sl. Nesnalaenje u tom prostoru rjeito govori da za razgovor na naslovljenu temu kod nas, ali i u regiji, nisu stvoreni osnovni preduvjeti, vie kao da ne znamo unutar koje struke se kreemo, o kojem povijesnom i zemljopisnom prostoru govorimo, jer su nacionalne atribucije, nacionalne knjievne historiografije, retroaktivno prekrile povijesna doba u kojima se moda i ne bi razvile da nije bilo ire kulturne-multikulturne zajednice, odnosno zauzele su geografske i dravne prostore na koje teko mogu imati iskljuivo pravo. Obino se pod tim pojmom, pod pojmom knjievnosti i kulture u regiji, danas prikrivaju najmanje dva meuknjievna konteksta: ui, koji se na nekim slavisti130|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
kim katedrama preimenovao pa glasi bosanski-hrvatski-srpski ili ak (strogo po abecedi) bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski, odnosno iri junoslavenski, a misli se na jugoslavenski ili ak samo na kontekst sredinje junoslavenske komunikacijsko-knjievne zajednice etiriju republika-drava, da ih sada ne spominjemo. Za oba pojma davno sam predloio termine, po modelu Dionyza uriina, sredinja junoslavenska meuknjievna zajednica, odnosno jugoslavenska ili junoslavenska meuknjievna zajednica, ve s obzirom na to kako bolje pristaje. S nizom mogunosti da se i one premree konstrukcijama meuknjievnoga procesa kako je za koje doba ili skupinu pisaca pogodno. Premda sam i sam kritizirao pojam meuknjievne zajednice, zamjenjujui ga terminom interkulturni kontekst, termini se u razliitim varijacijama koriste u Srbiji i naroito u Bosni i Hercegovini, ali najmanje u Hrvatskoj. Budui da je kod nas nacionalistika kritika svega jugoslavenskog bila najjaa, od snane kritike ni kriva ni duna biskupa Strossmayera do djelatne kritike itanki i studija knjievnosti koji su preporoenim kroatistima otvorili vei prostor djelovanja i moda bolje zarade, potpuno je razumljivo da su i klasici drugih u hrvatskom kulturnom prostoru zapravo spali na dva-tri autora: na Preerena i naega nobelovca Andria te Meu Selimovia (navodno nakon intervencije jedne ministrice prosvjete, koja ga je voljela). Niti od strane naih moguih saveznika, strunjaka za svjetsku ili komparativnu knjievnost, uglavnom nismo dobivali podrku, tamo se tradicionalno pisci iz regije ne prouavaju kao svjetski pisci. Kakvi bi to svjetski pisci bili, na jednom jo nerazvijenom jeziku poput slovenskoga, kako su esto izvorni tokavci doivljavali jezik naih najzapadnijih slavenskih susjeda, kao to su Ivan Cankar, Sreko Kosovel ili Toma alamun, odnosno ne mogu valjda svjetski pisci biti oni koje ( jo uvijek) lako itamo u originalu, poput Njegoa ili Laze Kostia, Borisava Stankovia ili Crnjanskog, Vaska Pope ili Miodraga Pavlovia, Borislava Pekia, Aleksandra Time ili Danila Kia, od kojih uostalom mnogi nisu ni pravi srpski pisci, odnosno to bi se kod nas reklo nisu Srbijanci. (Vrlo vaan segment u ovom podruju, knjievnost za djecu i mlade, ovdje emo izostaviti, premda je rasprava oko opieve Jeeve kuice pokazala stanje u kojem se nalazimo, vie od nedavno odranog simpozija o Grigoru Vitezu, koji ima anse doivjeti lijepu hrvatsko-srpsku sudbinu, poput Vladana Desnice). Otvaranje je poelo oprezno: upravo s naim klasikom Vladanom Desnicom, kojeg smo, otkrivajui s njim nanovo i srpsku kulturnu zajednicu u Hrvatskoj, makar po njegovu romanu Proljea Ivana Galeba zadrali kao klasika, ali i s Mirkom Kovaem, knjievno-ideolokim prebjegom iz Beograda, kojeg smo se silno trudili ukljuiti u hrvatsku knjievnost, to Miljenko Jergovi ne zamjera nama nego njemu, ao mu to je novom meukulturnom klasiku do toga bilo toliko stalo. Kao stari jugoslavist koji je prije rata poneto znao i o srpskim piscima, a i sam pomalo ostarjeli i zanemareni pjesnik, kojega je moj prezimenjak brzo zaslueno smijenio i u oima tajnice drutva knjievnika naime poela nas je zamjenjivati znao sam da je Kovaeva igra s nagradama i izdanjima prekonacionalna: uskoro je dobio i sve crnogorske nagrade, svoje romane paralelno je izdavao u Srbiji i kod nas, a vjerojatno mu je najvie godila nagrada Mea Selimovi, koja se dodjeljuje za knjievnost etiriju junoslavenskih drava i kultura (a nominirana je bila od kritiara i
hrvatske i bosanskohercegovake kulture, ako se dobro sjeam). Preostali klasici iz susjednih slavenskih knjievnosti, kako sam i sam pribjegavao neutralnijem kontekstualiziranju, bili su na volju tek studentima studija june slavistike, koji se do Bolonje mogao studirati s kroatistikom, pa su poneto o boljim piscima iz regije mogli saznati i budui profesori hrvatskoga, iako do kraja nije bilo jasno gdje bi i u kojim prilikama svoja znanja mogli realizirati. Bez obzira to Republika Hrvatska ima zakonom propisana tri tipa studija nacionalnoga jezika i knjievnosti nacionalnih manjina (izborni, mjeoviti-meukulturni i nacionalni). Sada je stanje takvo da se juna slavistika kao studijska grupa najee kombinira s jezicima i knjievnostima iz ire regije: npr. s talijanistikom, s turkologijom, sa studijem rumunjskoga, a najvrjedniji su nam studenti germanistike, slovakistike i hungarologije. Uglavnom, nacionalni je studij na sigurnom: hrvatski jezik i knjievnost, za potrebe svih kola studira se (ili zbog jednopredmetnosti ili zato to slavistika nije dovoljno razvijena na novim fakultetima) uglavnom neometano od slavenskih jezika i knjievnosti, na svim hrvatskim sveuilitima. Pri emu su povjesniari knjievnosti postavili otrija ogranienja nego jezikoslovci, naime gdje god je to mogue propisuje se dvosemestralni teaj kojeg slavenskog jezika, ali ne i knjievnosti (koja se gdjegdje upisuje izborno, ali kako se na izbornim predmetima teko moe graditi zahtjevna sveuilina karijera, nastavnika koji bi ih nudili izvan Zagreba vie i nema). Nama preostalim junoslavistima u Zagrebu bit e tek, recenzijama studija, pridodana jo jedna urgentna zadaa: ultimativno uvoenje bugarskoga jezika i knjievnosti u studij june slavistike. to moe u takvoj situaciji uiniti obrazovani kroatist-junoslavist, kojemu je boja providnost podarila da se struno bavi, na osnovama poredbene povijesti knjievnosti, upravo junoslavenskim klasicima, ako ga jo i njegove vlastite kolege, preostali junoslavisti, ne stjeraju u kut jedne nacionalne knjievnosti? Uglavnom nita, jer za ono malo potreba u nacionalnoj kulturi, npr. u Hrvatskoj, pa i kada je rije o klasicima drugih, nai e se uvijek podobnijih strunjaka, da ih sada ne nabrajam. On se moe okrenuti jedino inozemnoj slavistikoj javnosti i tamo svjedoiti o svojoj ustrajnosti ili zaluenosti vrijednostima do kojih mu doma ve rijetko tko dri. Ostavimo sada po strani problem nastajanja ili kritikoga i knjievnopovijesnoga konstituiranja klasika, pitanja estetike vrijednosti tekstova koje smo skloni tretirati kao kanonske, ostaje injenica da se na junoslavenskom prostoru brojni autori i njihovi tekstovi ne mogu bez ostatka razumjeti ako se u taj razgovor ne ukljue povjesniari drugih knjievnosti, odnosno strunjaci za (relativnu) cjelinu toga prostora, kojih je sve manje. Ve ionako skromna i osiromaena knjievna kritika posebno je deficitarna kvalificiranim poznavateljima vie knjievnosti iz regije. Ona kao svojevrsna meuknjievna kritika nije samo u prolosti aktivno sudjelovala u stvaranju kanonskoga statusa pojedinoga teksta, nego je bitno svjedoila o onome to u teoriji zovemo dvo- ili viejezinost ili jo bolje - poliliterarnost, koja podrazumijeva odreenu mjeru usvojenja dviju ili vie knjievnih tradicija, za razliku od dvo- ili viepripadnosti pojedinih pisaca koji tvore ono to ja danas zovem interkulturni pisci, odnosno specifina meukulturna knjievnost. Ukratko, ve razvijeni tradicionalni potencijal dvo- ili viekulturnih
itatelja u regiji postupno smo unitavali, odrekli smo ga se ne samo zatvaranjem mnogih kritikih rubrika u novinama i tjednicima ili nerazvijanjem knjievnoga trita, nego i jasnim neizreenim nalogom po kojemu se nacionalna kultura treba razvijati potpuno neovisno; ili glasnije izreenim - samo u drutvu s kulturama velikih jezika, to je zastupao i jedan takav ljeviar kao to je nekad bio Stanko Lasi, tako da smo postupno zatvarali vrata svim viim kulturnim vrijednostima iz bliega susjedstva, dok se istodobno nacionalno ostraena mlade okuplja u tisuama na koncertima narodnjaka ili lake glazbe, dakako s knjievnim tekstovima dvojbene kvalitete. Bilo kako bilo, ini se da kanonske tekstove ne moemo ne povezati sa zajednicama, svejedno nacionalnima ili meuknjievnim zajednicama, dakle od prebacivanja autoriteta na itanje kanona, pri emu se, kako je pisao Wolfgang Iser, itanje mora prevesti na ivot zajednice ije je strukturiranje predvieno kanonom, do toga da autoritet vie nije zasnovan na kanonu, on kao da lebdi izmeu teksta i komentara te je tako izloen eroziji. Poneto sam o tome, premjetanju, prevoenju i tumaenju pojedinih pisaca u pojedinim knjievnim zajednicama iz sfere klasika u status nepoznatog pisca, osobito onoga iz druge, susjedne kulture, pisao u Sarajevskim sveskama, u tematu koji je posveen tom problemu (Usp. http://www.sveske.ba/bs/content/kanon-u-%C2%ABmeduknjizevnimzajednicama%C2%BB-i-interkulturna-povijest-knjizevnosti-u-tezama ) Ovdje u samo pridodati Iserovo zakljuno uvjerenje, koje govori o kanonu ne kao o autoritativnom skupu knjievnih tekstova, nego o kulturnom kapitalu: Unato revoluciji kroz koju je proao pojam kanona i pored smanjenja njegova znaenja, sudjelovanje mada ne vie u autoritetu ve u sada pristupanom kulturnom kapitalu jo uvijek je prevladavajua djelatnost koja povezuje tekue poglede na kanon sa starom tradicijom komentara. Problem bi se mogao nastaviti promiljanjem kanonski autora i klasika unutar nacionalne knjievnosti, za razliku od one u meunacionalnim itanjima i sistematizacijama klasika drugih. Bitno je razumjeti da klasika druge knjievnosti danas ne posvajamo zbog njegova politikoga ili kulturnog autoriteta, nego kao kapital koji prije svega obogauje nau kulturu. Mislim da neu pogrijeiti ako kaem da je za mnoge generacije Antun Branko imi bio i ostao klasikom modernistike hrvatske poezije; istodobno za generaciju Gustava Krkleca od slovenskih pjesnika svojedobno je unutar hrvatske kulture to bio Alojz Gradnik, dok je za moju generaciju to svakako vie Sreko Kosovel ili Edvard Kocbek. A za sve nas danas ve pjesnik svjetske slave Toma alamun. Nedavni simpozij o alamunovu djelu, koji smo organizirali zajedno s kolegama s malog Sveuilita u Kopru, pokazao je koliko znanstveni interes za pojedinog pisca moe pridonijeti njegovu kanoniziranju, kao i odravanju pojedinoga kanonskog teksta ili opusa u krugu s razlogom povlatenih pisaca. Jer, nije sluajno da se opet i opet pokazuje kako je trajna posveenost jedne kulture oko svojih klasika, kao i oko onih pisaca koje je ona ve jednom bila usvojila kao svoje, dobitak i za nju i za nove generacije strunjaka koji se njima bave. Jednom ve otkrivena knjievna vrijednost kao da se uvijek iznova pokazuje u novom svjetlu, u zrcalu novoga doba i iskustva pojedinaca koji mu pristupaju. Pri tome ne treba zanemariti usluge
susjedne kulture u prihvaanju i odravanju vrijednosti jednoga pisca, iako jednostrano prelaenje granica svoje kulture ne garantira uspjeh, i ono moe biti tek rezultatom spleta osobnih ili dravnih razloga, pri emu nacionalni razlozi nikako nisu beznaajni. Ovdje moramo ukazati na razliku izmeu klasika nacionalne kulture i nekog interkulturnog pisca oko kojega se kritiari i povjesniari natjeu da ga prisvoje za svoju kulturu. Svojedobno prihvaanje Miroslava Krlee gotovo kao domaega klasika u slovenskom ili srpskom kazalitu, nee biti isto kao i zanimanje slovenske enske historiografije za Zofku Kveder, odnosno kao prihvaanje Irfana Horozovia kao gotova klasika suvremene bonjake knjievnosti. U oba potonja sluaja prepoznavanje dvopripadnoga pisca unutar jedne nacionalne kulture bit e esto povezano i s interesima nacionalne historiografije da popuni kolekciju svojih klasika (u prvom sluaju rije je o afirmaciji slovenske enske spisateljice, u drugom o afirmaciji suvremenoga pripovjedaa kojega je kultura u kojoj se pisac formirao pomalo zapustila, samim inom njegova iseljenja iz fizikoga prostora koji joj prirodno, odnosno politiki pripada). Nita nije jednostavnija situacija s Josipom Ostijem, koji ve nalazi mjesto unutar slovenske suvremene knjievnosti, dok ga hrvatska i bosanska kritika pomalo zapostavljaju. Nije rijedak sluaj da ba dvopripadni pisci ne samo da ne postanu istodobno klasici obiju knjievnosti, nego svojom neopredijeljenosti ostaju na rubovima obje potencijalno zainteresirane kulture. Naravno sluaj se odmah mijenja, kada pisac postigne uspjeh, kao Njego s Gorskim vijencem, Simo Matavulj s Bakonjom, Ivo Andri s romanima za Nobela, Vladan Desnica s Proljeem, Mak Dizdar s Kamenim spavaem ili Mea Selimovi s Derviem. U slinim sluajevima ne prestaju jagme oko pisca i njegove ostavtine. Za ovogodinji slovenski slavistiki kongres (opirnije na stranicama slavistikoga drutva: http://641.gvs.arnes.si/zborniki.html) problematizirao sam dva klasina meukulturna autora, Stanka Vraza i Ivu Andria, od kojih je Andri i svojevrsni klasik europske, barem srednje- i jugoistonoeuropske knjievnosti. Da bih ilustrirao odnos pojedine knjievne zajednice prema tim autorima, komentirat u ukratko neke teze iz te problematike. Naime, povodom razumijevanja Stanka Vraza kao meukulturnoga pisca, dobar bi uvod mogao biti asopis Kolo, koje je on suutemeljio i ureivao. Naime, kako navode kroniari Kola, zahvaljujui Vrazu asopis je bio naglaeno okrenut slovenskim temama, pa bi ga se, uz njegovu ilirsku i slavensku orijentaciju, moglo i zbog toga kvalificirati kao meukulturni asopis. Ovdje se Vraz osjeao kao svoj na svome, objavljivao je brojne prijevode, prikazivao knjige, poticao na suradnju i otvorio asopis za mnoge, ne samo hrvatske i slovenske pisce i kritiare. Povjesniar knjievnosti Valentin Vodnik prve je tri knjige asopisa nazvao Vrazovo Kolo, a njegov suvremeni kroniar Ivan Martini navodi da je osim autorskih, potpisanih i nepotpisanih Vrazovih priloga Kolo umnogome ispunjeno Vrazovim tekstovima prijevodima, rekli bismo meukulturnoga karaktera: od Jarnikova lanka Obraz slovenskoga narjeja u Korukoj do prikaza slovake i eke knjievnosti, ve od prvoga broja. Vrazova knjievna i ivotna vezanost uz Zagreb i hrvatske pisce ilirskoga pokreta dovode to toga da Stanko Vraz zaputa sve svoje rane radove na slovenskom jeziku, kasnije objavljene zaslugom Antona Slodnjaka u dvije knjige, da bi se postu134|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
pno ukljuivao u tokove hrvatske knjievnosti, vjerujui u njezinu iru junoslavensku recepciju. U dananjim pregledima slovenske knjievnosti, kao i u itankama, Stanko Vraz jedva da se obrauje, iako bi makar u zaviajnim itankama Prlekije, kao i pri boljem razumijevanju romantizma u junoslavenskim knjievnostima njegovo djelo moglo biti uzornim za lekciju o interkulturnom razumijevanju hrvatske knjievnosti, kao i za razumijevanje kulturnoga konteksta toga doba. Prije nekoliko godina istraivao sam izvore Vrazova epskog talenta, iako je u povijestima hrvatske knjievnosti uglavnom predstavljen kao lirik. Veina je povjesniara knjievnosti ocjenjivalo Vrazovu poeziju realiziranu lirskim formama (kraim stihom, sonetima, esterakim krakovjakom, i sl.), a zanemarivali su epsko-narativne oblike protorealistike silnice. Pokuavajui doprijeti do ive, produktivne linije pjesnikova stvaranja, zaudila me njegova sklonost narativnim obrascima, upravo prii: u kompoziciji Vrazove rane slovenske pjesme esto otkrivamo uvodni, sredinji i zakljuni dio pripovijesti, odreeno stupnjevanje razvijanja fabularne osnovice, dijaloke situacije, unutartekstovne ili one s prizivnim obraanjem itatelju, itd. Ono to pripovjednog Vraza razlikuje od kasnijih pripovjedaa u realizmu je odsutnost vjetine zanimljivoga pripovijedanja, koje je sputano vezanim stihom i fragmentirano strofama. Mnoge se slovenske pjesme Stanka Vraza, kao to su Gor na Parnas, na Parnas, alostnica, Citara slovenska, Ana za Slejka i sl. u kojima najea, neheroika tema ljubavi kvari doivljaj epskoga, da bi se u izrazu probijale do nekog hibridnog oblika, stihovane ritmizirane prozne reenice i pripovijesti u stihovima. Obratno od toga, Stanko Vraz je u percepciji hrvatske historiografije uglavnom zastupljen kao lirik, najvie zbog popularnosti ulabija, kao tipine romantiarske ljubavne lirike, posveene samoborskoj ljepotici Ljubici Cantily, a moda i zbog injenice to se je u kraem, lirskom izrazu, promjena jezika manje osjeala kao nedostatak u izrazu. Iako se u novije doba pie o originalnom Vrazovom romantikom amalgamu, kao jednom od najcjelovitijih romantiarskih tipova hrvatske preporodne pjesnike prakse, pa se tovie i njegova kasnije djela Glasi iz dubrave eravinske te Gusle i tambura vrlo povoljno ocjenjuju, kao balade ili povjesnice, odnosno satire i epigrami, jo uvijek se o Vrazu provlai ocjena da je za njega lirika jedini pravi oblik, a ulabije svoj poetski smisao ostvaruju u romantiarskoj neodreenosti, u fragmentima, pjesnik je njima saet i uvjerljivo postie znaenja kao kad nagli vjetar uas zanjie granicu (kao to piu povjesniari hrvatske knjievnosti Milanja, icel, Prosperov Novak). Kao to je poznato, s hrvatske strane dugo nije bilo sline tankoutnosti u predstavljanju pjesama u prozi Ive Andria, iako se prilikom prvoga izbora za antologiju Hrvatska mlada lirika primijetilo da ima budunost. Formirajui se u razdoblju moderne, kao i niz znaajnih pisaca junoslavenskoga modernizma, od Tina Ujevia i Momila Nastasijevia, Sreka Kosovela i Antuna Branka imia, Miroslava Krlee i Augusta Cesarca, Miloa Crnjanskog i Rastka Petrovia, Hamze Hume i Jua Kozaka, Gea Mileva i Elizabete Bagrjane, osobito unutar novostvorene jugoslavenske meuknjievne zajednice, Ivo Andri svojom Nobelovom nagradom pronio je slavu te generacije irom svijeta i tako postao svjetskim piscem. Meutim, ostalo je do danas nejasno u koju bi se nacionalnu knjievnost Andri primarno mogao
smjestiti, pa ga danas nalazimo u edicijama, antologijama, strunim i znanstvenim knjigama, itankama ili povijestima knjievnosti, kao dvo- ili viepripadna autora. Za razliku od povjesniara srpske knjievnosti koji otkrivaju historiografsku prozu tek u tradiciji svoga naroda, odnosno u konceptualnom sporu s povjesniarima hrvatske knjievnosti, knjievni opus Ive Andria predloio sam prouavati u kontinuitetu novije junoslavenske meukulturne knjievnosti - od Stanka Vraza do Josipa Ostija, kao dva pola istoga, svakako i prije Vraza zapoetoga, a sigurno i poslije Ostija nastavljena meuknjievnoga procesa jedne nae, stare a nepriznate, zajednike, junoslavenske devete knjievnosti. Pri emu injenica da se u mnogim nacionalnim kulturama nalazi na listama kanonskih svjetskih pisaca, njegovu koliko naslijeenu toliko i intendiranu interkulturanost samo dodatno uvruje i afirmira. Meutim, pokuavajui svjetskog pisca Ivu Andria na simpoziju u Grazu predstaviti kao osobitog meukulturnog pisca, dakle na grai i predmetnom podruju koje se golim okom vidi da je interkulturno, vie sam naiao na utnju ili na mlako preutno odobravanje, negoli na javno zagovaranje sline platforme i za mnoge druge junoslavenske pisce. Pledirajui za svojevrsnu meukulturnu knjievnost napisao sam da, pored niza drugih instancija i institucija koje meukulturna knjievnost, da bi opstala meu nacionalnima, preteno jednojezinim knjievnostima, od te nesree da se pie na vie jezika ili da jedan jezik slui za vie knjievnosti ili da ima svoje meuknjievne asopise i prebjege poput Stanka Vraza, ima i svoje izvorne meuknjievne pisce, kojima je interkulturni tekst-kontekst knjievnosti zapravo njihova knjievnost sama, odnosno koji su sami njegov najbolji meuknjievni izraz. Ukratko, i zakljuno: osim problematiziranja i irega kontekstuiranja pojedinih dvopripadnih opusa, vano je otvoriti oi za interkulturnu dimenziju pojedinih tekstova, bilo u implicitnom, strukturnom vidu, bilo u eksplicitnom obliku kada se interkulturna tema javlja kao povod prii, a pripovijedanje kao svojevrsna terapija prevladavanja sukoba koja ona kao takva donosi. Iako bih i ovdje mogao svjedoiti vlastitim istraivanjima, kod Vraza se npr. tumaenjem pjesme Hrvat pred otvorenim nebom pokazalo da je njegov pomalo distancirano-kritiki odnos prema svojim suvremenicima Hrvatima znakom dvostruke privrenosti, ilirizmu ili ideji preporoda kao i svom izvornom zaviajnom slovenstvu, koje ga je razlikovalo od pravih Hrvata. Nije drugaije niti s Ivom Andriem, on je kako sam bio zakljuio zajedno s Ivanom Lovrenoviem, zapravo, izvorno bosanski meukulturni pisac, kojemu je Bosna i Hercegovina primarna, ishodina zemlja i kultura, pa je onda i prirodno da on svojim djelom prije svega priziva interkulturni pristup, odnosno odreeno meuknjievno tumaenje. Za oba pisca, kao i za itav niz dvopripadnih pisaca, ali i klasika drugih u okviru junoslavenske i europske meukulturne knjievnosti, takvo je polazite na samom poetku, izvan i iznad svih diskusija o pripadnosti ovom ili onom jeziku i naciji, jer oni pripadaju tek knjievnosti, kojoj je, openito govorei, svojevrsna interliterarnost, meukulturnost zapravo temeljna i bitna karakteristika, bez obzira kojom se ona nacionalnom kulturom odreivala.
Tonko Maroevi
S klasicima sroen, njima ulanan

I.
Pristrane pripomene o statusu klasinosti Jovana Hristia
Pozvan na razgovor, druenje ili svjedoenje s naslovom Klasici drugih odmah sam se odluio govoriti o Jovanu Hristiu. Naravno, podrazumijevana pretpostavka bila je da ne razmatramo klasike iz odve dalekih vremena i udaljenih nam, velikih (pogotovo ne onih imperijalnih) sredina, a premisa koju sam sm sebi zadao uraunavala je dovrenost opusa, odnosno injenicu autorove posthumnosti. Nedavno preminuli srpski pjesnik, esejist, prevoditelj i kritiar Jovan Hristi nametnuo mi se kao idealni model traenoga raspravljanja, kao pisac koji na svoj nain sintetizira vlastitu nacionalnu knjievnu tradiciju, a to ini u univerzalnom kontekstu europske, pa i itave svjetske knjievnosti. Moj prvi susret sa stvaralatvom Jovana Hristia zbio se davne 1963. ili 1964. godine. Sluei vojni rok u Vranju pribavio sam upravo objavljenu Antologiju srpskoga pesnitva, sastavljenu od Miodraga Pavlovia, u kojoj je posljednji, tada najmlai uvrteni autor bio upravo Jovan Hristi, s jednom jedinom ali amblematskom i nezaboravnom pjesmom naslovljenom Fedru. Zadivila me zrelost njegova izraza, sposobnost dostojanstvenog obraanja dalekim razdobljima s punim pokriem aktualnoga, suvremenoga iskustva. Doivio sam tu pjesmu kao svojevrsno zaokruivanje civilizacijskih tokova, pa sam ubrzo nabavio i itavu zbirku Aleksandrijska kola, iz koje je navedena pjesma i uzeta. Doista, tada mladi trideseSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|137
togodinji pjesnik, postavio je najvie kriterije i njima je, gotovo na samome svom poetku, u tolikoj mjeri udovoljio da se sljedeih etvrt stoljea potom stihovima vie nije javljao. Ali Hristieva stvaralaka ica nipoto nije presuila. U meuvremenu je, tokom ezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina (prologa stoljea, dakako) objavio itav niz razliitih svezaka i knjiga, ogledao se prepjevima kljunih svjetskih pjesnika, izveo na pozornicu niz vlastitih tekstova i jo vei broj kazalinih izvedaba popratio prikazima, tumaenjima, odao se predavakim i profesorskim zadatcima, komentarima i predgovorima popratio itavu seriju izdanja razliitoga karaktera. Lagao bih kad bih kazao da sam sve to uspio slijediti, pretjerao bih kad bih hinio oduevljenje proitanim (dijelom i vienim) njegovim dramskim ostvarenjima, izaao bih izvan svojih kompetencija kad bih prosuivao Hristievu teatroloku dionicu. Ali rasprave i studije okupljene u knjigama Poezija i filozofija (1964) i Oblici moderne knjievnosti (1968) pomogle su mi u snalaenju na poticajnim mi teorijskim podrujima. Hristievo prevoditeljsko i interpretativno praenje Eliota dalo mi je komplementarnih pobuda, a i potaklo da pogledam kako on sam primjenjuje iskustva itanja Tradicije i individualnoga talenta ili to je klasik?. Odmjeravanje s Eliotovom esejistikom uinilo je Hristia nezamjenjivih sugovornikom u pitanjima kriterija i valorizacije, piscem koji je umio povezati empiriju i teoriju, dijakroniju i trajni prezent. U svojim je esejima upravo eliotovski povukao poveznice izmeu predsokratovaca i Becketta, Vergilija i Corneillea, Marlowea i ehova, ukazao na ogranienja nadrealistike lirske revolucije ili pak na naizgled anakrone a zapravo epohalne domete Marguerite Yourcenar. Meutim, svoju aksioloku vokaciju i hermeneutiku disciplinu jo je primjerenije potvrdio na grai vlastite knjievne tradicije, srpske, koju je na originalan nain iitao i u koju se, svojim tekovinama i novim uvidima, svojim diskurzivnim stilom i primjerenou izraza, svojim razumijevanjem predaka i slutnjom buduih tokova, definitivno ugradio kao vrlo svjesna dakako samosvjesna, ne stoga i sebeljubiva, isprazno umiljena, nego dapae sordinirana i pomalo rubna stvaralaka komponenta. Premda nije uzeo na sebe ulogu knjievnog povjesniara, pa ni navukao togu sustavnog antologiara (samo je pozdravio higijensku funkciju dragoga mu ironinog pantologiara Stanislava Vinavera) Jovan Hristi se obilno oduio znaajnijim prethodnicima i suvremenicima, a nekima od njih podigao je prave kritike spomenike i uspostavio inovativna vrednovanja. To se u prvom redu odnosi na pjesnitvo Jovana Sterije Popovia, koje je dugo ostalo u sjeni komediografskoga rada istoga autora, a svakako i u pozadini gotovo istodobnoga mladenakoga poetskog proboja Branka Radievia. Iako se smatralo kako je pobjednika romantiarska struja bacila u zapeak svaku klasicistiku orijentaciju, Hristi s mnogo razloga dokazuje kako je Sterijina oblikovna disciplina i motivska originalnost sasvim nerazmjenjiva i nemimoilazna karika poetskog govorenja, te kako nudi mogunosti i plodnoga nasljedovanja i nastavljanja (u emu e se, razumije se, i sam Hristi donekle prepoznati i djelomino na istoj brazdi produiti).
Pritom nije propustio analitiki obraditi i Sterijinu popularnu komediografiju, ukazujui na neuoene aspekte, a takoer iz naftalina izvaditi vodviljsku, laku sentimentalnu komiku Riste Trifkovia. Kao neosporni autoritet i neusporedivi erudit u pitanjima anra tragedije (sainivi preglede antikih i renesansnih poetika, uvaivi studije od Freytaga do Souriaua, dijalogizirajui sa Steinerom i Ann Ubersfeld), napisao je velik broj priloga i tumaenja vezanih uz svjetske autore, a na polju domaega stvaralatva osvrnuo se na rijetko izvoene tragedije rano preminuloga Milutina Bojia. Hristievi vlastiti dramski tekstovi ostadoe utoliko samo torzo (a i odnose se praktiki samo na jedno desetljee njegova stvaralatva), te jamano ostaju pokriveni hermeneutikim ambicijama i teatrolokim pretenzijama. Prije nego li se i sam odlunije otisne na podruje slobodne esejistike, na pisanje nevezano uz prosvjetiteljsku, andragoku funkciju ili komentatorsku praksu, Hristi e se posvetiti traenju i nalaenju domaih uzora, od kojih e neki zauzeti mjesto svojevrsnih mu kunih lara i penata. To se ponajprije odnosi na Sretena Maria, intelektualnog sugovornika o filozofskim i literarnim velikanima, za kojega je na pisac ustvrdio kako je ovjek prostora, ovjek razgovora, autor irokoga daha i trajnih potpitanja, a u nita manjoj mjeri i na Isidoru Sekuli, spisateljicu koja je u svojoj sredini odravala vrhunske kriterije i zapadnoeuropske orijentire, koja je nastojala oko spoznajnih vrijednosti teksta i oko duhovne homogenosti razmatranih autora. Zadivljen nekim aspektima njihova djela Hristi im ostaje trajno vjeran itatelj i pratitelj. To se moda u jo veoj mjeri odnosi na Duana Matia, neortodoksnog nadrealista i anomalnog pragmatista, pjesnika zanesenog razmicanjem granica i traenjem uvijek novih i drugaijih mentalnih uporita. Hristia evidentno oduevljava njegova kombinatorika cerebralnosti i slobodnih uzleta, igra proturjeja i viestranosti, mjeavina kolokvijalnosti i uzvienosti. A Matievo pjesnitvo izvanredan je nain prevladavanja paradoksa i aporija, koritenje ive, nekodificirane i nekanonizirane govorne sintakse u svrhu izazivanja ouujuih uinaka. Svoj obol znaajnim poetskim modelima Hristi je dao u predgovorima i pogovorima posveenima opusima Laze Kostia i Ivana V. Lalia. U prvome sluaju opravdano se pozabavio i motivikom kozmolokih vizija, kontinuitetom helenizma predsokratovskih protega, a potom i onirikom, snovitom komponentom kao faktorom odvajanja od norme. U drugome sluaju posebnu je panju posvetio simbolizmu Bizanta, Vizantije, kao elementu povezivanja s etapama nacionalne duhovne konstitucije, ali istodobno i kopi s mitologijom antike Grke, odnosno s univerzalizmom europskih korijena. Studijama i ogledima o srpskim piscima Hristi je stvorio svoj literarni Panteon, postavio koordinatni sustav i meae, ukazao na mjerila po kojima i sam moe biti promatran, itan, uvaavan. Ukazao nam je na orijentire klasike, ali i na releje klasicizma, podsjetio kako se moramo odmjeriti i s fazama arhaike i s etapama manirizma, aleksandrinizma, dekadencije. Nauio nas je kako tradicija podrazumijeva snagu izdvajanja, ali kako obnovljena klasinost moe tendirati i energiji uranjanja. Kao malo koji drugi autor svojega prostora i vremena, srpskoga i junoslavenskoSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|139
ga konteksta u drugoj polovici dvadesetoga stoljea, podnio je teret maksimalizma, povlatenoga pristupa klasinosti i klasicima.
II.
Status nacionalnog klasika Jovan Hristi zasluuje najprvo svojim poetskim korpusom, sveskom stihova s ukupno manje od stotinu pjesama ali povezanih rijetkom koherentnou i karakteriziranih iznimnom preciznou pobuenih slika i emotivnih stanja. Apogej pjesnikog izraza dosegnuo je vrlo rano ve spomenutom Aleksandrijskom kolom iz 1963. godine. Prethodile su dvije raznolike i ak anrovski neujednaene zbirice Dnevnik o Ulisu (1954) i Pesme 1952 1959 (1959), a uslijedile su nakon odue, viedesetljetne pauze Stare i nove pesme (1988), te Nove i najnovije pesme (1993), no uraunamo li jo i nekoliko posmrtno tiskanih pjesama njihov saldo nije bitno izmijenio doraeni stvaralaki profil, premda neemo zanijekati iznimnu vrijednost i spoznajnu uvjerljivost nekolicine kasnih plodova. Iz poetnoga i poetnikoga Dnevnika o Ulisu sam autor je izluio u vlastiti kanon tek nekoliko pjesama, a odrekao se ne samo itavoga prozno-dnevnikog teksta nego i stihova vezanih uz doivljaj svakidanjice i percepciju ulice. Ostala je meutim mitska figura Ulisa, Odiseja, fantazmatska projekcija iz literature situirana u univerzalni nomadski lanac, neto poput Vjenoga ida, Lutajueg Holandeza ili egzistencijalistikoga junaka. Uz tu amblematsku figuru Hristi e postupno dodavati druge agoniste ili komparseriju, a takoer umanjivati faktor patetike, interpolirajui izriite citate, s jedne strane, a bljeskove vlastita vienja, s druge. Za Aleksandrijsku kolu nee biti neprimjereno, netaktino ili razorno kaemo li da je nastala na liniji Kavafisova primjera. Istina je da je ambijent dijelom preuzet, da je epoha nedostojnih nasljednika velikih proteklih razdoblja po mnogo emu analogna, da je apostrofiranje pojedinih sudionika ili pisanje u ime povijesnih persona takoer ve vidljivo kod glasovitoga modernoga autora iz Aleksandrije (ali da ne zaboravimo i kod mnogih davnih helenistikih pjesnika). Ni idejno Hristi nije ba dalek Kavafisu: zamor, rezignacija, skepsa, deziluzija, melankolija isto tako preplavljuju statiste ili protagoniste njegovih povijesnih evokacija. Ali srpski nasljedovatelj helenistike, palatinske tradicije ima u svojem povijesnom saldu jo jedan krug zbivanja i jo jednu epizodu traginog odvijanja, da ne govorimo o specifinim vrijednostima imanentnoga ritma i govorne artikulacije. Zato Hristi, izmeu sebe i svojih uzora, nagovaraa, prototipova, postavlja jo jedan sloj namjernoga distanciranja, svoj iskaz filtrira kroz iskustvo francuskoga simbolizma, engleskih metafiziara i nacionalne refleksivne poezije, dajui cjelini jo univerzalniji karakter. U svoje stihove tako izravno interpolira valerijevske asocijacije (more, more uvek zapoeto snova), eliotovske parafraze (Seti se Lahesa, koga pred mrakom nita ne titi), matievske navode (vena sveina sveta), De Maistreove reference (Jedno sentimentalno putovanje po mojoj sobi). Fascinacija i opsesija Sredozemljem dovela je do ikonografije otoka, ostrva, do apologije svjetlosti i topline ljeta, do himnike ponesenosti brodarenjem, jedrenjem, do
hipertrofije sunanih odbljesaka, do uzdizanja istine geometrije. Hristievo je pjesnitvo od svih tih i takvih posudbi, od naizglednih centona, kolaa, krparija, od izazovno koritenih toposa inkrustiranih u toboe neutralno verbalno tkivo stvorilo zreo i uvjerljiv ishod, dalo ritmiku i semantiku cjelinu iznimne uinkovitosti. Ako nam se tehnika patchworka ili montaa divergentnih estica uini kao ustupak postmodernistikom ukusu, podsjetimo se da su navedeni Hristievi stihovi nastali, ne samo nezavisno, nego i mnogo ranije od inflacije metaliterarnih ili citacionistikih postupaka. tovie, on je u svoje pisanje ugradio i odgovarajuu samokritiku od eruditske razmetljivosti, snizio je ton ohole intertekstualnosti, afirmirao stanovitu suhou, jezgrenost, jedrinu, ogoljelost izraza. Jest da se Hristi pozabavio i ikonama poput Aleksandra i Sokrata, Penelope i Itake, Danajaca i Barbara, ali je empatijski, ini se, vie uloio u manje znane likove ili se pak identificirao s povijesnim epizodistima, kao to su, primjerice, Mnesarh ili Kalimah. Prvoga, naime, moe slijediti u fantastinoj sudbini da stvara lijepe oblike kojima se svi dive ( jer su u snovima sugerirani od bogova), ali pjesnik prepoznaje i nalije toga uspjeha: u pobjednikom zraenju Mnesarhovih kipova nedostaje dah zbiljskoga ivljenja, odnosno dua poraza. Drugoga, Kalimaha, prepoznat emo po odbijanju stvari o kojima se mnogo govori, to jest po mirenju sa zaboravom i pretvaranjem svega u prah, po blaenom gubljenju u anonimnosti. Jedan od takvih epizodista je i Fedro, valjda lik iz Platonova dijaloga. S obzirom da pjesma Fedru ima niz programatskih tvrdnji, a da ipak nije puki manifest ili gola dijagnoza epohe, nego suptilno apostrofiranje moguega sugovornika i istanana mrea meditativnih i emotivnih sugestija, ne mogu odoljeti a da je i na ovome mjestu ne navedem: I ovo jo hou da zna, dragi moj Fedre, iveli smo U vremenima sasvim oajnim. Od tragedije Pravili smo komediju, od komedije tragediju. A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvienost, Uzviena mudrost, uvek nam je izmicala. Bili smo Negde na niijoj zemlji, ni mi sami, Ni netko drugi: uvek tek za korak-dva udaljeni Od onog to jesmo, onog to je trebalo biti. O dragi moj Fedre, dok bude etao Sa vrlim duama, po Ostrvu blaenih Spomeni ponekad i nae ime: Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom, Neka bar poe ka nebu koje nikad ne dostie, Neka nam se bar u vaem razgovoru due odmore.
Kad se nakon duge pjesnike dijete ili dugotrajnoga zaziranja od stihova, Hristi 1988. oglasio uz stare i novim pjesmama, on nije bitno promijenio svoju intonaciju, inkantaciju, inspiraciju. Uglavnom je, istina, odustao od izravnoga prozivanja likova koji bi pjesmu govorili, nju svjedoili, no nije umanjio dojam referencijalnosti, pisanja kao odnoenja prema neemu ve napisanom, odivljenom, po drugome prenesenom. Mnoge od stihova iz drugoga poluvremena ivota, mnoge od pjesama nastalih u autorovoj dobi od preko pedeset godina situirao je u knjiki ambijent, izravno postavio u razgovor s prethodnicima, precima na istom poslu gonetanja egzistencijalnih izazova (U velikoj biblioteci, Po ceo dan sedim u biblioteci, Davno zaboravljene knjige). Poetiki okvir naglaen je pozivanjem na jednoga od antikih zakonodavaca ili mjerodavnih autoriteta pjesnikog pisanja, na klasika kat egzohen: itajui Horacija. Ako se i nije posluio podukom tvorca stihovanog prirunika Pjesnikog umijea, nego kliznuo niz marginu nekoga starog rukopisa, lirski subjekt te pjesme nehotice je, ali indikativno, okrznuo normativnost i standard kako bi to uvjerljivije afirmirao ne samo gubitak sredita nego i iskazao svoju umreenost u putanje odustajanja, zaborava, utnje. Ciklusom U tavni as kako je, uostalom, naslovljena i posthumno okupljena zbirka s neto sasvim recentnih stihova Jovan Hristi se pribliio ideji voenja lirskoga dnevnika, to jest to neposrednijega reagiranja na valjda uveane tegobe svoje dobi i jamano uveane nevolje svojega doba (a rije je, uz ostalo, o nedvojbenom rasapu vrijednosti, o raspadu drutvenog sustava, uz prijetnju, pa potom i realizaciju, raznih sukoba u zemlji). Pjesme iz tavnog asa sve su blie autobiografskom diskursu, iako ne posru u drsko i mrsko ja kazivanja u prvome licu, nego su objektivizirane u govor o nekom neodreenom ovjeku koji sjedi sam u sobi, iekujui najgore. Pjesma Kome jo trebaju lepe prie poantirana je grotesknim invertiranjem, paradoksalnom kodom: Osmehnute prie jo mogu samo da priaju lekari Kad kau bolesniku da je smrt daleko, daleko, A ona eka u hodniku. Zrelost to je Hristia odlikovala gotovo na prvim koracima nije ga naputala ni u kasnijim fazama. Dapae, kao da je s uveanim odricanjem i naglaenom strogou samo dobijao na intenzitetu. Pri kraju svojega pjesnikog korpusa ispisao je tekst nalik poetolokom programu, a sa snagom testamentarnoga obraanja, u kojemu je sintetizirao svoje klasicistiko iskustvo i sublimirao svoj kredo na nain autentinoga, svjesnoga klasika. Taj tekst, ta pjesma zove se Opta mesta: Divna, dobra, stara opta mesta to navrnu uvek kad se godinja doba menjaju Radosno prolee, vrelina leta, vreme nagote i dodira, Setni jesenji predeli kada se misli o prolaznosti, Zimski snegovi i toplota u zatvorenim sobama.
Divna, dobra, stara opta mesta to trajete due od vremena, to nas ekate Kao svei miris mora na iznenadnoj okuci u brdima, Na kraju uzaludnih traganja za novim reima I novim znaenjima, koja nikako da iskrsnu. Divna, dobra, stara opta mesta San koji se dugo nismo usuivali da sanjamo, Mlaka kia u kronjama jesenjeg drvea I velike oi veverice, isuvie lepe Da bi se mogle opisati drukije do optim mestima. Divna, dobra, stara opta mesta Budite sa nama dok ivimo I ogrejte nas sa ono malo lepote to je skrivena u vama kao tiha ar U davno ugaslom pepelu. I ne ostavljajte nas Na milost i nemilost prenemaganji8ma kratkotrajnih pesnika.
III.
Status klasika potvrdio je Jovan Hristi svojim imaginativnim i iroko tematski razuenim esejima. Ni eseji nastali povodom itanih knjiga i razmatranih pisaca ne bi bili i nisu zanemariva aktiva stvaralake osobnosti, no eseji ispisani o neposredno doivljenim fenomenima i potaknuti izravnim reakcijama na razne pojave u prirodi i drutvu podiu knjievnu relevantnost na kvadrat ili ak na kubus. Takve je eseje, slobodnijega problemskog okvira i naglaenije emotivne participacije, Hristi zapoeo objavljivati tek u poznijim radnim godinama, a okupljeni su uglavnom u dvije nevelike knjige: Profesor matematike i drugi eseji (1988) i Terasa na dva mora (2002). Nije sasvim sluajno, dakako, to su neka inspirativna ishodita esejistikih tekstova identina s motivskim krugovima mnogih pjesama dakle: mediteranska, ostentativno i manifestno sredozemna samo to im je izvedba znatno oputenija, meka, toplija, prisnija, osobnija bez straha i stida od intimnog udjela i govora u prvome licu. Definitivno zreli pisac oslobodio se svake rezerviranosti, odluujui prenijeti na nas svoje ljubavi i idiosinkrazije, svoje simbole i znakove, svoje slike i ljude koje je susretao. Pritom je poneto potisnuo ali nipoto sasvim zanijekao eruditsku podlogu i refleksivnu sklonost. Rije je o preteno kratkim zapisima. Nijedan od tekstova ne prelazi desetak stranica, a mnogi se proteu na svega dvije-tri kartice, kao da mu je stalo da se zadri samo na konkretnoj epizodi, evociranoj anegdoti, preprianom prizoru, tek uz dodatak kakva zakljuka, pouke, opaske, kojom pak uestalo preokree oekivani smisao ili eljenu poantu. Uostalom, kao da je i sam svjestan postupno uveane narativnosti, fikcionalizacije ili anrovske slobode. Naime, prva knjiica takvih okuSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|143
pljenih priloga, Profesor matematike imala je dodatnu odrednicu i drugi eseji, dok je drugu knjigu Terasa na dva mora sam autor anrovski definirao dodatkom i druge istinite prie. Ne znai, meutim, da je Hristi pritom sasvim odustao od filozofskih problema i spoznajnih dometa, to e posvjedoiti ve i naslovi kao to su Zapis o hermeneutici i Sudbina jezika, ali u stanovitoj mjeri i Dnevnik kapetana Scotta i Profesor matematike. Metakritikom, nominalistikom, i ideoloki orijentiranom vremenu usprkos na e se pisac zaloiti za svojevrstan povratak realijama, od rijei prema stvarima i od komentara prema izvorniku. Kako podrugljivo zvui primjedba u zagradama, to ju je izazvao spomen Babilona: Ali ko jo ita Borgesa, posle toliko briljantnih kritikih studija i rasprava o njemu? Jetka ironija impregnira esej naslovljen Muzej kritike u kojem Hristi portretira i karikira imaginarnoga kustosa, zagovornika razliitih paraznanstvenih metoda interpretacije: Evo ree kustos ovde imate jednu psihoanalitiku studiju o smislu otvorenog prozora. Ovo je veoma zanimljiva socioloka rasprava o uslovima stanovanja na Mediteranu, koja nam pomae da razumemo enterijer koji je Matisse slikao. Obratite panju na ovu politikoloku raspravu o tome to se sve u svetu dogodilo onog dana kada je Matisse slikao svoju sliku, vie je nego relevantna. Razume se, morali biste pregledati i ovu studiju o otvorenom prozoru kao lingvistikom znaku i o semantici toga znaka. Pomoi e vam i ova strukturalna rasprava o broju pravih i krivih linija na slici, i broju etverouganih i trougaonih povrina na slici... Uslijedio je jo klimaks o relevantnosti meteorolokog pristupa umjetnikom djelu, kao skromnoga priloga samoga tog kustosa metodolokom galimatijasu, to pak izaziva esejistikog subjekta, prisiljava alter ego autora da se korozivno i samoobrambeno oglasi: Ali ja sam mislio na sliku: na sobu osvetljenu jarkom svetlou, otvoreni prozor, drhtaj mora koji se oseao u vazduhu punom sveine. To je bila soba iz koje neko tek to je bio izaao, i ja sam se seao jedne davne sobe iz koje isto tako neko tek to je bio izaao... I bio sam (sada tek mogu da vidim do koje mere) palanaki uporan: hteo sam da vidim sliku. Parodini fiktivni Muzej kritike konstruiran je konkretiziranjem konceptualistikih stavova o prevlasti miljenja nad izvoenjem, o dominaciji ideje nad tvarnou. Zato u tom zastraujuem muzeju kustos uvodi posjetioca u odio u kojemu stoje same naune analize, na temelju kojih se tek mogu izvesti budua ili samo virtualna ostvarenja: To su ozbiljni problemi koje valjda nismo mogli prepustiti neodgovornosti umetnika. Zato smo reili da stvorimo umetnost. Mi je stvaramo onako kako ona treba da bude stvarana. Zavrili smo sa modernom epohom. Sada prelazimo na klasiku... Zastraen apokaliptikom vizijom posjetilac nagonski trai zraka i svjetlosti: Hteo sam da pogledam kroz prozor. Prozora nije bilo. Napolju je ionako bila samo pustinja. Hristieve konsekvence logino vode udaljavanju od zaguljive cerebralnosti i totalitarizma deduktivnosti. Umjesto daljnjeg bavljenja apodiktikim izvoenjima i terorom teorije (no, ne zaboravimo nostalgino-didaktinu Elegiju o antikvarnici) pisac se sve vie preputa bijegu od apstrakcije, uronjavanju u element. Naravno, odlazi na put, a gdje e nego na Mediteran. Dovoljno je navesti
seriju naslova pa da vidimo to prevladava u duhu i raspoloenjima kasnoga Hristia: Kako se nekad ilo na izlete, emu putovati, Putovanja po Sredozemlju, Odisej Pomorac, ovek Sredozemlja, Noni ivot Sredozemlja, Zapis sa Lastova, Sveti Donat, Glavat, Tajanstveno ostrvo, Kapetan i njegove gozbe, Dve prie o ribarima, etiri prie o tiini, Dva ogleda o stidu, Za aku smokava, Jedan udan susret Istoka i Zapada, Vee u Olimpiji, Homer skandalon i Terasa na dva mora. Nije Hristi pritom zaboravio ni na Valryja i Baudelairea ni na Aristotela i Homera. Dapae, Homera kao da ima na svakoj drugoj stranici, a Valry obasjava najpovlatenije trenutke. Ali rije je ponajprije o fascinaciji stvarnim prostorima i ljudima, o divljenju udesnosti obinoga istina, samo onoga to je ostalo elementarno, arhetipsko, primarno, skriveno pod naslagama trajanja, konvencija, literature, latentno ispod stereotipije i monotonije. Na moru, na brodu, na otoku a posebno na za njega sudbinskome Lastovu Hristi otkriva pravi ivot, no neemo kazati Arkadiju ili autentinu Heladu, jer je i te kako svjestan zamki i varki postojanja, iznevjeravanja i poruge ivljenja. Trebalo bi posjedovati pievu magiju kad bismo htjeli prepriati susrete i doivljaje o kojima pie, utnje i tiine koje sugerira, nedoumice i pitanja koja postavlja. Hristi nam vraa dah prvotne svjeine s onu stranu nataloene patine, kao da je umjeno sastrugao s lica Mediterana svu minku i puder kojim se stari ljepotan kuao zatititi od erozije. Suprotno od Le Corbusiera koji nas je poelio voditi u doba kad su katedrale bile bijele, Hristi nas hoe dovesti do vizija kad antika jo nije bila sterilno kredasta i svjetlucavo alabasterna nego su klasini kipovi jo imali sve svoje boje a prostori i ambijenti jo primarnu snagu i impakt. Moda bi bilo najprimjerenije Hristieve intimno motivirane tekstove nazvati rimbaudovski iluminacijama ili pak joyceovski epifanijama, a svakako imaju i vrijednost poetske proze, premda se ne ulaguju ni hermetizmu ni ezoteriji. Pravo udo izvedbe je u neizbjenoj konkretnosti povoda, verificiranoga lokalnim i temporalnim naznakama, no nuno podignutoga u sfere neobinosti i privilegiranih trenutaka dostojnih pamenja. Takvo je vienje/privienje ene na svjetioniku na otoku zavodljiva imena Glavata, takav je doivljaj izmaglice na moru kad se brod zatekao u blaenoj izdvojenosti nevidjelice i potpune tiine, takva je pojava stada ovaca u neposrednoj blizini Zeusova hrama, koja povijesnu kontemplaciju sputa na razinu trijezne svakidanjice (ili pak, simetrino, steene perspektive vjenosti), takav je trenutak kad je nezaustavljiva brbljavost grupe Talijana, Zapadnjaka istjerala iz carigradske kavane brojne goste domaine, Istonjake, ali takav je i trenutak apsolutne utnje, blagoslovljene tiine koja takorei obavija samotnu lastovsku crkvu svetoga Luke, pojaana je samo povremenim zujanjem ose ili cvranjem cvraka, takav je dojam recitacije Dantea iz usta pjesnika Manojlovia u inae nesklonom stanju i raspoloenju okoline koja ga je trebala sasluati. Posebni i valjda najpovlateniji su Hristievi susreti s ribarima i ljudima s Lastova, otoka njegovih uestalih ljetovanja i odgovarajuih budnih sanjarija, jer je u tom ambijentu mogao najodreenije doivjeti zaustavljeno vrijeme, takorei udesno sauvani kontinuitet jo od homerskih, odisejskih dana. Prisutnost mjesnoj
procesiji na blagdan Velike Gospe fascinira ga strogou organizacije, konvencijom rituala, s jedne strane, a manifestacijama nesputanoga ivota, avrljanjem i izmjenom informacija meu sudionicima (barem onima sa zaelja povorke), s druge. Navedena dvojnost dovela ga je do zakljuka openitije relevantnosti, koji vrijedi i na ovome mjestu navesti; Sve je u poreenjima i ogledanjima: ivot ne moe bez forme, ali kada se zgusne u svoje najstroe oblike poinje da bei iz njih, kao to se i bezoblinost sklanja u formu u trenutku kada poinje da se rasipa. I sve to inimo ponekad mi izgleda kao sistem naspram postavljenih ogledala u kome jedna stvar dobija svetlost, sjaj i smisao tek kada joj sagledamo lik na onoj drugoj, njoj potpuno suprotnoj strani. Blagdan svetoga Petra pak posebno je slavljen na Lastovu kao sveanost zatitnika ribara, inae vrlo brojnih na tom otoku. Tim povodom ribarske obitelji prireuju gozbe za svoje uzvanike, a otac obitelji mora se pobrinuti za najbolji ulov. I na je pisac jednom bio poaen pozivom da krene na ribarenje i bio je zaprepaten tvrdnjom kad mu je voa ekipe kazao kako idu u lov na krpine, no svakako jo vie zapanjen kad su na odreenom mjestu izvukli upravo cijelo jato krpina, pa je izvjetaj o tom svom izletu naslovio: Pria o ribaru koji je znao gdje stanuju ribe. Pria o ribaru koji je mogao da uje ribe govori pak o nagonskoj povezanosti otoana s elementom, a u konkretnom sluaju o voditelju lova koji je oslukivao morsku povrinu da odredi trenutak dizanja mree. I premda svi ostali u brodu nisu nita primjeivali, na njegov znak uo sam ih izvuene su mree prepune srdela. Nevjeto prepriavam zgode to ih je Hristi majstorski opisao, a jo vea nevolja je u tome to bi i iz vlastitoga iskustva morao moi prenijeti niz slinih zgoda. Ali zato moete bolje shvatiti moju itateljsku empatiju, moje uvjerenje i svijest da je taj pisac duboko uao u svijet Mediterana, da se gotovo metempsihotiki poistovjetio s ljudima s Juga, te pridruio mojim omiljenim autorima, amblematinim sredozemnim klasicima kao to su Pirandello i Camus. S dva karakteristina navoda moemo zapeatiti Hristievo krtenje s Mediteranom: I zato se samo na Mediteranu mogla roditi apsolutna lepota. Zato to je nema i zato to kad se stvori ne traje dugo: pre nego to je beda razjede i proguta, ona traje samo jedan tren. I zato to traje samo jedan tren, ne ostaje joj drugo nego da bude apsolutna. I drugi, ne manje uvjerljiv citat: Svim humanistikim brbljarijama filozofa uprkos, Mediteranac se ne osea kao mera svih stvari, ve je bespomoan pred svime to bi moglo da poremeti osetljivu i nesigurnu ravnoteu u njegovu ivotu, ravnoteu koju je s toliko muka uspeo da ostvari. Jer ne smemo smetnuti s uma da je Sredozemlje podneblje koje u jednu celinu ne vezuje ni toliko sunce, ni toliko ideje, koliko sirotinja. A ivot sirotinje je kua od karata koja se svakog asa moe sruiti, i pod veno jasnim nebom na Mediteranu uglavnom se ivi od danas do sutra. Ne znam jesam li uspio dokazati, no svakako sam namjeravao pokazati kako Jovan Hristi najdolinije druguje s domaim mu, nacionalnim, srpskim klasicima, te kako, jednako suvereno i dostojanstveno, razgovara s univerzalnim klasinim piscima, od kojih su neki i poimence spomenuti, te kako ne samo odrava njihovu visoku razinu nego se i primjereno na nju nadograuje (pa makar, posluimo li se glasovitom srednjovjekovnom skolastikom usporedbom, uspinjui se kao patu146|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
ljak na lea divova; potonji, istina jesu manji od prethodnika na ija su lea sjeli, no stoga, iz vee visine, dalje i vie vide). Doista ne znam pisca, ne samo u srpskoj knjievnosti, koji je svoju sudbinu u tolikoj mjeri vezao s prouavanjem, preitavanjem i razradom klasine tradicije, uklapajui u taj rad i svo iskustvo modernizma i sve vrline vlastitoga senzibiliteta, dara, kulture i kreativnosti. I dok se spremam zaokruiti svoj prilog konsekraciji, da ne kaem beatifikaciji, Jovana Hristia u srpski literarni kanon i Panteon (klasik, subito!) ne mogu ne primijetiti kako on nije samo i u tolikoj mjeri klasik drugoga koliko je osim to je univerzalan i klasik tradicije kojoj se diim pripadati, i to one regionalne, srednjedalmatinske, upravo hvarske, otoka, s kojega potjeu svi moji preci po ocu i po majci. U tu svrhu ne mogu nego, sa zahvalnou, prepisati ulomak to ga je Hristi pridodao svojim priama o ribarima, a to je istodobno potvrda jezinog kontinuiteta hrvatske obale Jadrana i pohvala zaviajnom mi autoru, koji nije sluajno imenjak sveca ribarskog Patrona. Dakle, pod naslovom Dodatak: jedno neobino ribarsko prigovaranje slijedi Hristiev vrlo lucidni tekst: U pomorskom muzeju u jednom gradu na Jadranu vidio sam model kako kae mesingana ploica sa osnovnim podacima o eksponatu omikog ribarskog broda iz 16.st. Posetilac ne moe a da ne pomisli kako se u tom istom veku Petar Hektorovi sa svoja dva ribara i jednim deakom uputio u ribarenje koje e ovekoveiti u Ribanju i ribarskom prigovaranju. I njihov ribarski brod mogao je biti sasvim nalik na onaj u muzeju. Ali to nije jedino to izloeni model ribarskog broda iz 16.st. ini zanimljivim. Kada ga proe literarni ushit, posetiocu padne u oi i neto drugo: taj brod kao da je jue sagraen u nekom brodogradilitu na Jadranu, kojim jo uvek plove brodovi istovetnog oblika, i zovu se leuti. Kako su se zvali u Hektorovievo vreme, ne znamo. U Ribanju se kae samo: plav. Krenimo dalje. Kada bi se taj model iz muzeja uveao koliko puta treba, porinuo u more i zaplovio meu drugim ribarskim brodovima, niko ne bi primetio, bar ne na prvi pogled, da on dolazi iz drugog vremena i da je etiri stotine godina stariji od njih. ekajte malo, rei e italac. ta emo sa posadom? Hektorovi i njegova dva ribara morali bi kad-tad da progovore, i tada bi se odali. Da li bi se odali? Oslunimo ih malo kako govore u Ribanju. Hektorovi kae da su spremili brod, arbor i jidro, timun, argutlu i sidro. Ko bi primetio da oni dolaze iz 16. veka, a ne sa nekog malo udaljenijeg ostrva na kome su se sauvale neke stare rei, gdje je jarbol ostao arbor, a argola argutla, dok ostala brodska oprema ima imena kojima se i danas koristimo. Hektorovievi ribari govore i o tome kako su poneli sav potrebni ribarski alat: osti, kanjenicu, pobuk dodue, on se za ovih etiri stotine godina koje nas dele od Ribanja pretvorio u buc, ali ga to nije odvelo preko granice prepoznatljivosti i, za svaki sluaj, jedan kola od kamika, raseeni prsten pomou koga se oslobaa mrea koja je zadila za neki kamen na dnu. Mrea jo uvek zna da zadije, kola je ostao kola, samo to vie nije od kamena nego od gvoa. A to se kamika tie, kod Palagrue jo uvek postoji Kamik od otra i Kamik od tramuntane, dva otoia koji uvaju tu staru re uglavnom izalu iz upotrebe. I onda su, tako dobro opremljeni, nai ribari krenuli. Ribarili su malo, a onda se podigao smorac, vetar koji se ve odavno zove maestral, iako se njegovo staro ime nije sasvim
izgubilo i moe se nai u ponekom priruniku pomorske meteorologije. A u svojoj poslanici Nikoli Naljekoviu, Hektorovi pominje i neke druge vetrove, koji su se sruili na brod kojim je beao od turske najezde: jugo, otrin, garbin, buru... Oni i danas duvaju pod istim imenima, i ko bi mogao da mu prebaci kako govori nekim neobinim jezikom i upita ga odakle dolazi? Da se sklone od jaka smorca, Hektorovi i njegovi ribari surgali su se u jednoj ribarskoj luici u kojoj su se neki ribarski brodovi iz 20. veka ve bili isto tako surgali, tj. usidrili. Nije trebalo mnogo, pa da u toj najlipljoj luci pone razgovor o ribarenju i ulovu. Imena riba dobacivana su sa jednog broda na drugi: ozubatac, karpina, komara, salpa, vrana, arag, arbun... Nisu bile zaboravljene ni jeine, ija je ukusna ikra narandaste boje vekovima neka vrsta sirotinjskog kavijara. Na kraju, vie se nije znalo ko se iz koga veka naao u toj ribarskoj luci, na ijem je ulazu vreme stalo, kao to su stali i talasi od maestrala koje je jaki smorac dovodio sa puine. Iako je Jovan Hristi preminuo sasvim nedavno, ne dvojim da su njegovi tekstovi nali odgovarajui prikljuak na ostvarenja iz najuglednijih pera i davnih doba (vie se ne zna tko se iz kojega vijeka naao u... Gutenbergovoj galaksiji), odnosno da se duhovno svojim djelom pridruio klasicima, s kojima je sroen i sad ve s njima ulanan.
Mihajlo Panti
Klasik je klasik kad ga prihvati drugi

Jedno od najsigurnijih merila za ocenu zasluge i veliine jednog pesnika ili cele jedne poezije jeste: da li ih i inostranstvo osea kao takve, kao zaslune i velike napisao je Todor Manojlovi na uvodnim stranicama svoje za ivota neobjavljene, a vrlo znaajne knjige Osnove i razvoj moderne poezije1 koju bismo mogli razumeti i kao anticipativni pandan uvenoj studiji Struktura moderne lirike Huga Fridriha. Raspravljajui o pojmovima nacionalnog i nadnacionalnog (univerzalnog) u knjievnosti, Manojlovi je izrekao aksioloki stav koji i danas, u znatno izmenjenom epohalnom (poetikom, socijalnom, politikom) kontekstu, ima svoj primenljiv smisao i upotrebnu vrednost.
1
Todor Manojlovi, Osnove i razvoj moderne poezije, priredio Gojko Tei, Zrenjanin, 1998, str. 17. Uzgred reeno, Todor Manojlovi je meu prvim srpskim i hrvatskim kritiarima pisao o poetikim karakteristikama hrvatske moderne, posebnu panju obraajui na poeziju Vladimira Vidria, A. G. Matoa, Dragutina Domjania, Milana Begovia i Vladimira Nazora koji se i prema dananjim knjievnoistorijskim uvidima smatraju jezgrom obnove hrvatske poezije s poetka XX veka. Videti navedeno delo, str. 269-278.
Od navedenog Manojlovievog stava moe se poi u razmatranje onih poetikih i knjievnoistorijskih procesa koji su doveli do konstituisanja modernih kanona/ tezaurusa u knjievnostima junoslovenskih naroda, i to sa posebnim naglaskom na procedure vrednovanja, koje ne mora uvek biti ideoloki indukovano, ma ta o tome mislio Nortrop Fraj, kome dugujemo i na slovenskom jugu bezbroj puta empirijski potvren stav da je knjievna aksiologija neodvojiva od ove ili one ideoloke matrice. Suprotno od toga, pokuau da opiem jednu knjievnoistorijsku pojavu koja nije, barem u svojoj sutini, podlona ideolokoj argumentaciji, nego, pre svega, poiva na prepoznavanju imanentnih estetskih vrednosti. I to ne jedino i samo u matinoj jezikoj i kulturnoj sredini, nego i u kontekstu junoslovenske interliterarne zajednice, u kojoj se pojmovi drugosti i, posebno, inostranstva, zarad jezike, generike, geopoetike, tradicijske pa i identitetske bliskosti, moraju razumeti relativnije i fleksibilnije nego kada govorimo o irim interkulturnim i interknjievnim relacijama. Danas, kada junoslovenske knjievnosti vie ne komuniciraju na nain iz starije prolosti ili iz perioda zajednike drave (sa izuzetkom Bugarske, ije nam kulturne i knjievne karakteristike, posebnosti i specifinosti takoe mogu biti od pomoi u samorazumevanju, svejedno da li govorimo o kriterijumima analogije ili razlike), i kada je na delu haotina kompetetivnost kulturnih proizvoda indukovana pre svega novouvedenim trinim razlozima (svi rado objavljuju u susednim sredinama i trae prijem i potvrdu u njima, ali se sami ba i ne pretru u afirmaciji drugih), kao zajedniko kulturno naslee ostala nam je ona uvena balarovska kua seanja koju moemo uoiti i na individualnom i na kolektivnom nivou. Uveren sam, sa mnogo razloga, da meu dananjim piscima i intelektualcima koji u sebi imaju iskustvo ivota u zajednikoj dravi nema gotovo nijednog relevantnog koji nee potvrditi vanost, ponekad i formativan znaaj nekog literate iz druge sredine za sopstveni duhovni rast. Da budem sasvim konkretan, takav znaaj za mene je, u studentskim danima, imao Ranko Marinkovi, iji sam roman Kiklop itao sa entuzijazmom koji ovek moe imati jedino u ranim dvadesetim godinama, kada ve dosta zna, a sauvao je otvorenost jo infantilne, iste due, koja ne prestaje da se udi, oduevljava, divi i podvriskuje od zadovoljstva tada, i samo tada, prihvatanja novih jezikih talasa i oblika saznavanja sveta kroz umetnost, to je za mene, i dan-danas, najintenzivniji vid datog saznavanja, budui da osim kogninitvne pokree i dri budnom i emotivnu stranu naeg bia. Toj kui seanja obavezni su kako pojedinci, tako i cele kulture, jer je, izmeu ostalih procesa, naznaeni tip interakcije, prihvatanja i verifikacije drugosti dvostruko znaajan. U njemu se i kroz njega se, naime, potvruju i onaj koji daruje i onaj koji biva darivan. U nedavno objavljenoj knjizi Diskurs (srpske) moderne2 nemaki slavista Robert Hodel izmeu ostalih ima i ogled Ivo Andri kao mesto seanja u Jugoslaviji (a danas?) u kojem, sledom razrade te sintagme preuzete iz knjige Pjera Nore Les lieux de memoire, razvija pitanja od znaaja za razumevanje procesa knjievne kanonizacije, uzimajui kao reprezentativan primer upravo najpoznatijeg pisca srpskog i junoslovenskog kulturnog prostora. Idui tim tragom, a podrazumevajui knjievnoistorijsko iskustvo, moderne klasine pisce i paradigmatine take/mesta
2
Robert Hodel, Diskurs (srpske) moderne, Beograd, 2009, str. 125.
seanja junoslovenske interliterarne zajednice, otkrivam postojanje celog sistema podudarnosti i analogija koje me uveravaju, kako je na to odavano ukazao Todor Manojlovi, da neki nacionalno znaajan autor postaje klasik ne samo kada ga potvrdi matina kultura i njoj pripadajue javno mnjenje, italaka publika, kritika, akademska ili pedagoka misao, nego i kada ga (ponekad i u otporu i poricanju) prihvate druge, manje ili vie bliske, srodne, a, naroito, razliite kulture. Po prirodi stvari, nacionalne knjievnosti i kulture tee monolitnosti, one nastoje da definiu, olie, a ponekad i relativizuju tako shvaen kolektivni identitet, ali, nimalo paradoksalno, one to uspevaju (ukoliko uspevaju) tek u procesima razmene, u transmisiji i dijalogu sa drugim. Klasik je, otuda, neko ko je velik za nas, ali velik i za druge, klasik je pisac ije delo je trajno aktivno i prisutno, i koje stalno, sa svojih vrednosti, zahteva i dobija nove interpretacije, saglasno perspektivi i idejnim dominantama doba iz kojeg biva itano, jer je klasini tekst, kao, uostalom, i svaki tekst, nepromenljiv, ali su njegove smisaone rezultante neiscrpljive i podlone neprestanoj reaktualizaciji, permanentnom preslikavanju i projektovanju tekueg ivota u njegovim umetniki uoblienim i izreenim univerzalnim kategorijama. Ti inovi dvostruke verifikacije (priznavanje u nacionalnom kontekstu, i priznavanje meu drugima) izraziti su, mnogobrojni i vie nego indikativni u junoslovenskoj interliterarnoj zajednici XIX i XX veka, od posebnog znaaja i u njenim ranim, formativnim fazama (Vuk Karadi, J. Sterija Popovi, P. P. Njego, F. Preern, S. Vraz, I. Maurani) i, na drukiji nain, u modernim vremenima, koja e junoslovenskim knjievnostima doneti moderne klasike. Bez pretenzija da opirnije obrazlaem sve kriterijume zahvaljujui ijem ispunjenju (u prvom redu: estetskoj ostvarenosti njihovih opusa) neke srpske i hrvatske pisce smatramo klasicima, rei u, i primerima potvrditi, da zraenje, znaenje i znaaj dela Ive Andria, Miloa Crnjanskog, Ivana V. Lalia i Danila Kia u srpskoj knjievnosti ne bi bili tako veliki, i tako intenzivni bez njihovih hrvatskih stvaralakih faza i epizoda, niti bi se bez njih ta dela mogla poetiki optimalno razumeti, a identian sluaj je, samo na drugu stranu, i sa hrvatskim klasicima Antunom Gustavom Matoem, Tinom Ujeviem, Miroslavom Krleom i Rankom Marinkoviem, koji ne bi bili to to jesu bez svog delovanja i prihvatanja i u kontekstu srpske knjievnosti i kulture. Da posebno ne govorim o Vladanu Desnici, piscu dvojne pripadnosti, klasiku i srpske i hrvatske knjievnosti, koji je na pitanje urednika edicije Pet stoljea hrvatske knjievnosti da li se smatra hrvatskim ili srpskim piscem odgovorio: Kad sam rekao da se smatram jugoslavenskim piscem, time sam mislio: u isti mah i hrvatskim i srpskim.3 Milo Crnjanski je, kao austrougarski podanik, najpre postao lan Drutva hrvatskih knjievnika. Svoju prvu knjigu, poetinu komediju Maska, objavio je u izdanju tog drutva (1918)4, i prema sopstvenom svedoenju, iznetom u knjizi Itaka
3
Vladan Desnica, Eseji, lanci, pogledi, Beograd, 1993, str. 535. Avangardistika radikalna, prevratnika poetska pobuna Miloa Crnjanskog vezana je za zagrebaki Savremenik (1917-1919), iji je urednik bio Julije Benei, izuzetna stvaralaka linost neobino znaajna i za modernu srpsku knjievnu umetnost. Gojko Tei, Umesto pogovora pria o Maski Miloa Crnjanskog, u: Milo Crnjanski, Maska, Beograd, 1994, str. 215.
i komentari, u vreme kolovanja na Suaku borio se za hrvatsku zastavu.5 Njegove polemike sa Miroslavom Krleom o oklevetanom ratu, voene posle Prvog svetskog rata, u velikoj meri doprinele su oblikovanju opte duhovne klime u srpskoj i hrvatskoj kulturnoj sredini onoga doba. Hrvat po roenju, rodom iz Bosne, ija istorija je umnogome tematski odredila njegovo delo, integralistiki ( jugoslovenski) orijentisan, a prevashodno, po opredeljenju, pripovednoj sintaksi i usvajanju vukovske i njegoevske tradicije srpski pisac Ivo Andri, prvu fazu svog knjievnog rada u prvim decenijama XX veka, osim u ondanjim srpskim glasilima, u velikoj meri realizovao je u ekspresionistiki, postmatoevski obeleenom ambijentu hrvatske knjievnosti razdoblja moderne (Hrvatska mlada lirika, Ex Ponto, Nemiri, najzad, i ureivanje zagrebakog asopisa Knjievni jug, u ijoj redakciji je, izmeu ostalih, bio i Milo Crnjanski). Ivan V. Lali, jedan od najveih modernih srpskih pesnika druge polovine XX veka, etiri od svojih pet prvih zbirki stihova objavio je u Zagrebu (Bivi deak, 1955; Vetrovito prolee, 1956; Melisa, 1959; Argonauti i druge pesme, 1961) i njegova pesnika geneza nezamisliva je bez opisa i razumevanja tada aktuelnih poetikih konfiguracija (i) hrvatske poezije.6 Prva Sabrana dela u deset knjiga Danilo Ki publikovao je u Zagrebu (1983), a prvo izdanje Grobnice za Borisa Davidovia (1976), povodom koje je zaeta jedna od najdalekosenijih polemika u junoslovenskom kulturnom prostoru druge polovine XX veka, izalo je u istom gradu. Nareena polemika najvanijim svojim delom voena je na stranicama hrvatskog knjievnog periodika Oko, a zbirka polemikih tekstova, koju je priredio Boro Krivokapi pod naslovom Treba li spaliti
Bilo bi zanimljivo pomnije ispitati recepciju ranih stihova Ivana V. Lalia u hrvatskoj knjievnoj kritici. U knjizi kritika Trogodinja kronika poezije hrvatske i srpske 1960-1962 (Zagreb, 1965), Antun oljan najpre govori o Lalievim stihovima u kontekstu tadanjeg hrvatskog pesnitva (str. 118). U tekstu Majstor forme, objavljenom u istoj knjizi (str. 195-198), prikazujui Laliev izbor iz prvih pet knjiga objavljen u Novom Sadu pod naslovom Vreme, vatre, vrtovi (1961), komentariui uvrivanje Ivana V. Lalia meu deset najistaknutijih posleratnih jugoslovenskih pesnika u tada aktuelnoj anketi zagrebakog Telegrama, oljan pie i ovo: Veselim se to mogu rei, da sam o tom pjesniku pisao jo prije est godina u povodu izlaska njegove prve dvije knjige i da sam ve tada nagovijestio njegov dananji status. U svijetlu tih mojih ranih entuzijastikih napisa valja gledati i moju dananju kritiku, koja naalost nee biti u istom tonu. Sledi niz oljanovih stavova i (pr)ocena: Lali je, nalazi oljan, ukazujui na neposredne tradicijske izvore njegovih stihova: Duia, Rakia i meuratnu srpsku i hrvatsku poeziju, pesnik velike i duboko asimilovane kulture. Navodei negativne stavove Tomislava Ladana o Lalievoj poeziji (kolekcionarski izraz, amaterski odnos prema dubinskim i posljednjim pitanjima pjevanja), ni oljan se ne ustee od otrih komenatara (barokna metaforinost postaje sama sebi svrhom; prezasiene rijei u kojima se katkada ogleda vie stvaranje privatnog rekvizitarija, nego stvaranje izvornih poetskih slika; doslovne lekcije iz povijesti u formi lirske crtice, pretjerano pristojna poezija itd). Smatrajui da je re o savrenom eskapizmu, Antun oljan zakljuuje: A sva matovitost Lalievih metafora (Z. Mii), majstorstvo forme, kultura lijepog izraavanja, ostat e bez te rijei o nama tek previe njene rue, koje e pomesti prvi jai vjetrovi generacija koje dolaze. Kakav indikativan kritiarski promaaj! Na sreu, bez dalekosenih posledica. Svojim ranim, a posebno kasnijim pesmama Ivan V. Lali potvrdio se kao jedan od modernih klasika srpske poezije druge polovine XX veka. 6 Ne volim to Pariz nije nikad imao dovoljno sluha za takve pisce kao to su Andri, Krlea ili Crnjanski, koji su moji uitelji. U: Danilo Ki, Homo poeticus, Sarajevo, 1990, str. 176.
5
Kia, ugledala je svetlo dana takoe u Zagrebu (1980). Sam Ki je u autopoetikim refleksijama isticao uticaj koji su na njegovo shvatanje knjievnosti, osim svetskih autora, imali Ivo Andri, Milo Crnjanski i Miroslav Krlea7 i sebe je, u tom kljuu, video kao poslednjeg jugoslovenskog pisca. Knjievno delovanje Antuna Gustava Matoa u velikoj meri vezano je za srpsku knjievnost i srpsku kulturu. Due boravei u dva navrata u Beogradu (18941898; 1904-1908), Mato je sa posebnim razumevanjem nadahnuto pisao i o srpskim piscima ( jedan tom njegovih Sabranih djela8 ine srpske teme), i premda je kasnije menjao politike stavove o Srbiji, nesporno je da je boravak u toj zemlji u velikoj meri ostavio traga u njegovom iskustvu i stvaranju, kao to i deo svog ugleda klasika duguje afirmaciji u srpskoj kulturnoj sredini. Veliki hrvatski pesnik Tin Ujevi svoje rane, ujedno i najvrednije knjige pesama Kolajna i Lelek sebra najpre je objavio u Beogradu, na irilici, u ekavskom izgovoru, i ta verzija njegove poezije, bez obzira na kasnije pohrvaenje istih stihova, nikada nije izgubila svoju izvornu snagu. Mit o Ujeviu najpre je stvoren u Beogradu, odnosno u srpskoj knjievnoj kritici, budui da su njegovu pojavu promptno pozdravili gotovo svi najznaajniji srpski kritiari onoga doba, izmeu ostalih i Isidora Sekuli, Branko Lazarevi, Milan Bogdanovi, Todor Manojlovi, Stanislav Vinaver, Velibor Gligori...9 O Miroslavu Krlei, njegovim beogradskim asopisima, premijerama, izdanjima i prijateljima, i posle Prvog i posle Drugog svetskog rata, pisano je toliko da se ovde nema ta posebno dodati. Najvei pisac hrvatske knjievnosti svoj presti i autoritet potvrivao je u svim delovima bive drave, na poseban, a, reklo bi se, i presudan nain upravo u Beogradu, zahvaljujui kako afirmativnom, tako i polemikom prijemu u beogradskim akademskim, pozorinim i literarnim krugovima. Najzad, manje se zna da je Ranko Marinkovi svoje prve knjievne radove objavio u Srbiji, najpre u jednom uikom srednjokolskom listu, potom i u BeoSabrana djela A. G. Matoa, O srpskoj knjievnosti, knj. 8, Zagreb, 1973. Opirnije videti o tome u: Tin Ujevi, Lelek sebra Kolajna (reprint izdanje), priredio i propratne tekstove napisao Mihajlo Panti, Beograd, 1997. 9 Pre nego to je, 1935. godine (kada je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu), zajedno sa Ivanom Doneviem pokrenuo reviju Dani i ljudi, a znatno ranije od kontinuirane saradnje u Obzoru, gde je pozorini kritiar, i Krleinom Peatu, u kojem uglavnom objavljuje prozu, Ranko Marinkovi je ve za sobom imao moda poetniko, ali sa stanovita geneze njegovog opusa nipoto zanemarljivo iskustvo objavljivanja knjievnih tekstova. Koliko znamo, i koliko se do sada utvrdilo, Marinkovi je prvi knjievni rad objavio kao devetnaestogodinjak, u Uicu, u Uiteljskom podmlatku (list uenika uiteljskih kola, VII, broj 1-2, 1932, pesma Prodani epitaf; potom, u broju 3, istog godita, pesmu Nad Afroditinom suzom; u broju 9-10, istog godita, Pesmu crvenog fenjera na puini i u goditu VIII, 7-8, 1933. pesmu Podnevno kupalite, kao i dva eseja, Manijatvo genija u dvobroju 5-6 za 1932. i Empirika misao u njezinim fazama Locke, Berkeley, Hume u broju 5-6 za 1933). Takoe je objavio i jedan prevod sa francuskog jezika, manje poznatog pesnika Maurice Rollinata, Edgar Poe (broj 1, za 1933), a prvu veu panju knjievne javnosti, nakon debija sa stihovima postvidrievske i postujevievske inspiracije, skrenuo je na sebe kada je na konkursu Politike dobio drugu nagradu, za priu Dva mrtvaca, u studentskoj grupi, kako obavetava urednitvo lista u broju od 12. aprila 1934. Potom e Marinkovi u Politici objaviti i prie Maestrali s mora (17. maj 1934), Matrikarija (30. maj 1935) i Vigilije (22. agvust 1935).
7 8
gradskoj Politici.10 Prvo izdanje velikog romana Kiklop tampano je u Beogradskoj Prosveti na irilici (1965), tu je doivelo primarnu recepciju i ubrzo potom bilo nagraeno NIN-ovom nagradom, najznaajnijom knjievnim priznanjem onoga vremena i one Jugoslavije.11 Iz svega reenog potvruje se iznova stav iznet na poetku ovoga teksta, da klasik postaje klasik kada ga prihvati i vrednost njegovog dela prizna (i) drugi, to se u junoslovenskoj interliterarnoj zajednici XX veka pokazalo na nedvosmislen nain: stvaralake biografije velikih pisaca stajale su uvek u nekoj vezi sa iskustvima susednih sredina, pa je i njihova afirmacija, a najzad i kanonizacija po nepisanom pravilu bila korelativne prirode, s tim to se moe govoriti i o izvesnoj komplementarnosti poetikih i aksiolokih procedura, olienih u delovanju i uticaju klasinih autora i u matinim i u susednim sredinama. Drugo, i sasvim neizvesno pitanje je kakav e vid taj model sekundarne verifikacije dobiti u budunosti, i hoe li ga uopte biti. Nove generacije pisaca ude za afirmacijom u drugim, jeziki srodnim, tradicijski i istorijski bliskim kulturama, i prirodno joj tee, ali radije osporavaju nego to afirmiu upravo te, druge sredine u kojima trae verifikaciju vlastitog stvaralatva, a neretko nipodatavaju i sopstvenu. Kako god, danas su srpski pisci veliki samo u Srbiji, hrvatski u Hrvatskoj, makedonski u Makedoniji, slovenaki u Sloveniji, bonjaki u Bosni... Nema vie Edvarda Kocbeka, Vitomila Zupana, Vesne Parun, Vaska Pope, Mee Selimovia... Tri take.
Prema linom svedoenju knjievnika Antonija Isakovia, tadanjeg direktora Prosvete, piscu ovih redova, Ranko Marinkovi se, na Isakoviev nagovor, odluio da tampa svoj roman u Beogradu u inat zagrebakoj knjievnoj sredini koja je, naveo je Isakovi Marinkovieve rei, bila pod prejakim uticajem Krlee. 11 Prema linom svedoenju knjievnika Antonija Isakovia, tadanjeg direktora Prosvete, piscu ovih redova, Ranko Marinkovi se, na Isakoviev nagovor, odluio da tampa svoj roman u Beogradu u inat zagrebakoj knjievnoj sredini koja je, naveo je Isakovi Marinkovieve rei, bila pod prejakim uticajem Krlee.
10
Marjan Strojan
Klasici drugih
prevela sa slovenakog: Jasmina engi
Hvala na pozivu za suradnju, kojeg sam razumio tako to u neto rei o tome na koji nain Hrvati i Slovenci razumijemo i njegujemo klasiku svojih susjeda. Naravno da su nae kulturne veze jake, povezuju nas, prije svega, geografska i historijska blizina, iako trebam rei da mi Slovenci nemamo nita, to bi se moglo usporediti s tako jakim kulturnim fenomenima kao to su dubrovaka renesansa, hvarsko pozorite ili procvat ilirskih ideja. Oekivali bi dakle da su sve ove pojave ve odavno pokrivene naim prevodima, da su nae biblioteke pune Marulievih djela, Petrovievih rasprava, te Gajevih i Vrazovih dijela i poema, ali to ni izdaleka nije tako. to se toga tie, postoje dva razloga. Prvi je kulturni interes, koji se mijenja kroz historiju, ovisno od trenutnog ukusa vie ili manje obrazovanih italaca, a drugi je blizina jezika koja, tako rei, onemoguava prevode najkvalitetnijih autora za obrazovane itaoce, jer ih oni s lakoom itaju u izvorniku. Ovo posebno vai za Slovence, ali nisam siguran da li i za Hrvate. Tako se dogaa da su prevodiocima nerijetko interesantni i autori, kod kojih su u prvom redu prisutni i drugi, manje literarni interesi, prije svega, popularna dostupnost i aktualno politika ili historijska zanimljivost. Naravno, ovaj meusobni interes, se ne vee iskljuivo za literarna podruja, ve je jo vie izraen na podruju pozorita, glazbe (naroito operne, koja ima dugu historiju suradnje), baleta i svih drugih umjetnosti, od slikarstva, arhitekture, filma itd. O svemu tome je napisano mnogo prigodnih i monografskih studija, zadnja, koja historijski pokriva glazbeno scensku suradnju je izdana 2010. god.
Postoji jo i trei razlog za nepoznavanje klasika drugih. To je obavezni kolski program, u kojem ve desetljea osjeamo pranjenje kulturnih (humanistikih) sadraja na raun modernijih predmeta. U osamdesetim godinama prolog stojea, u Sloveniji su ak ispali iz kurikuluma i junoslavenski jezici na niem osnovnom nivou, dok ih na srednjem obrazovnom nivou nije ni bilo, odnosno njihovo gradivo literarno-kulturnog sadraja je bilo prisutno kao sastavni dio predmeta maternjeg jezika, dakle samo informativno, ukoliko su predstavljali pred-tekst ili kon-tekst u okviru tog predmeta obraenog gradiva. A sve troje zajedno kulturna i jezika blizina, kolski program i kulturni interes, nas u dobroj mjeri ve informira o uvjetima stvaranja i primjene literarne klasike u vremenu i prostoru. Dozvolite mi kratak ekskurz na podruje formiranja literarne klasike, gdje mi nedostaje strunosti, ali imam neto praktinog iskustva. Ta iskustva su me nauila da prakse stvaranja literarne klasike u razliitim periodima i prostorima nipoto nisu jednake i da ba njihova razliitost moe biti ono to omoguava veliko bogatstvo sadraja, koji se ujedinjuju u navedenom pojmu. Navest u samo tri, vremenski udaljena, sluaja. Na poetku bih spomenuo, da se kao prevodilac s klasicima drugih bavim ve dugo vremena. Moje podruje je engleska literatura, a posebno ili skoro iskljuivo engleska poezija, i ako spomenem njenog osnivaa, pjesnika Geoffreya Chaucera, odmah nam pada u oi jedan detalj, koji je u datom kontekstu zanimljiv i o emu se moe govoriti. U nekom smislu, Chaucer je, kao ja, bio prevodilac klasike. Chaucereva dua djela su, u formalnom smislu, ili adaptacije ili (nekoliko slobodniji) prevodi sa francuskog, italijanskog, latinskog, a vjerojatno i flamanskog i drugih jezika, koje je poznavao. Oigledno je, da je pjesnik pravio razliku izmeu usmene tradicije, vezane sa anrovima erotske ili ivotinjske prie (fable, fableau) i literature, u uem smislu rijei, koju je mogue citirati i na koju se moe pozivati. U Vitezovoj prii u Canterburyskim priama, koja je slobodna adaptacija Boccacciove Teseide, Chaucer postupa tako to, kao svoj izvor, (autoritet) navodi Boccacciov izvor, naime Stacijevu Thebaidu, te tako, itavo vrijeme u itaocu budi lani utisak da je rije o adaptaciji iste, a ne Boccacciove poezije, koju niti ne spominje, iako njega i brojne druge suvremenije pisce izriito navodi na drugim mjestima i to vie puta. ini se da viteki pripovjeda na taj nain uspostavlja neku unutranju literarnu hijerarhiju, koja je povezana s porijeklom prie, sa njenom starou (As odle stories tellen us, kako glasi prvi stih Vitezove prie) i sa njenim jezikom, koji, dakle ne bi bio suvremen italijanski jezik, ve klasini latinski jezik iz kasnijeg perioda. Razumijevanje literature kao hijerarhije ne predstavlja nita proizvoljno. Mnogo stoljea kasnije kada raspravlja o toj temi, Saint-Beuve se poziva na veoma slino predanje, te navodi i izvor. Klasian autor, kae Saint-Beuve, je po uobiajenoj definiciji pisac, kojeg su kanonizirali divljenje i autoritet njegovog posebnog stila. Rije klasian su u tom smislu prvi put upotrijebili Rimljani. Naime, nisu se svi dravljani razliitih razreda zvali klasicima, nego samo oni najvieg razreda, koji su kao svoj dohodak mogli navesti neku odreenu sumu. To razlikovanje izmeu starije, te u tom smislu kanonike literature i suvremenih, manje znaajnih pokuaja, se moe osjetiti i u Preernovom epigramu: Dola bi ve Slovencima zlatna vremena / ako bi klasik bio svaki, tko nam neto lupeta.
U sva tri primjera, koje odvaja pola stoljea, postoji neka, u ovom sluaju, literarna vrijednost, povezana sa porijeklom ili vremenskim razmakom prema klasici, u Ovidijevo zlatno doba, koje je kanonizirano kroz divljenje i autoritet stila. ini se da takva hijerarhija nema nikakve veze sa ukusom, ve se namee kao jednostavna injenica. Saint-Beuve ak skicira hram ukusa, koji samo predstavlja uveanje ve postojee zgrade, pri emu se ne radi o omalovaavanju ili rtvovanju nekoga ili neega, ve o rekonstrukciji, koja bi trebala postati dom svih plemenitih ljudskih bia, svih, koji su trajno poveali zbir duhovnih radosti i imetka. To je naizgled nadgradnja tradicionalnog humanizma antike razlikujui Grke i barbare (slovenski i hrvatski odgovarajui izraz ove rijei glasi: Nijemci oni koji ne znaju govoriti) ili kasnije razlikujui krane i pagane. Naravno, hram ukusa ne sadri nita to je demokratino u vulgarnom smislu rijei, nego se radi o hijerarhiji kao kod Chaucera, samo to sada jezik i porijeklo pjesnika, bar u principu, ne predstavljaju nikakvu zapreku. Na vrhu kraljuju Homer, a posebno Shakespeare, a ispod njih vrve razni Rimljani, Grci, Italijani, Englezi, panci i Nijemci, ak i plemeniti Azijci, a najvei dio prostora je namijenjen Francuzima iz razliitih perioda i stilova, anrova pisanja i porijekla. U klasicistikoj viziji, hram ukusa je izrazito meunarodna franiza, dakle preteno je evropska, ako ne i svjetska multinacionalka. Barbari e, prije ili kasnije, ostati izvan, a slino kao i kod Chaucera, i ovdje se radi samo o beletristici u onom najirem, francuskom smislu, dok su crkveni autoriteti trenutno iskljueni, iako za sada iz drugih razloga. Mislim da takva podjela i nije tako loa, jer ukljuivanje sakralnih tekstova samo na osnovu literarnih zasluga (a koje je teko razlikovati od ope kulturnih ili samo civilizacijskih), u hram unosi prilinu pomutnju, to ste bez sumnje primijetili, kada ste spominjali Harolda Blooma i njegov Zapadni kanon. Takoer mislim da bih na ovom mjestu vrlo pogrijeio, ukoliko ne bih upozorio na jedan potez Chaucera, koji se, naroito u poreenju sa oba romantiara, ini subverzivan. S jedne strane, i ovaj engleski humanista pjesnicima priznaje neku vrstu kanoninosti u vulgarnim jezicima, a ovo naroito vai za Dantea, za suvremene Francuze i Italijane, dok je za Petrarcu i Boccacia izumio nekakav poseban status, proglaavajui ih autoritetima sa svim uobiajenim prefiksima, kao to su ueni, duhoviti, poznati itd. (ovo je, kako navodi, kljuna karakteristika klasika), ali naravno bez atributa stari, koji, u vezi sa prethodnim atributima, tek oznaava istinit kvalitet, odnosno do kraja zacementira sve prethodno fluidne i zamjenljive atribute. Vrijeme je, dakle, odluujue, bez odreene vremenske distance i nema stvarnog autoriteta, dok s druge strane i novost ubraja u pozitivne vrijednosti, jer ista sadri mladost, svjeinu, ljepotu itd. Ali, kako navodi u Vitezovoj prii: nema novosti, koja ve nije zastarjela. Sve ovo ne bi bilo nita posebno, da se Chaucerovi hodoasnici, ali i neki drugi njegovi junaci, uprkos posebnom statusu crkvenih autoriteta, ukljuivo sa biblijom, nisu prema njima odnosili kao da je rije o duhovnoj literaturi. Naravno, esto se radi o zloupotrebi tekstova i sadraja, slino kao i u Dekameronu, ali poto Chaucer na slian nain tretira i vrijednosti vitekih romana i ljubavnih romana, Romana o Rui, filozofiju stoika i dr., italac zatvara knjigu s osjeajem, kao da se
u njoj neto desilo, o emu nije bio obavijeten. Karakteristika klasika (a ovdje se radi iskljuivo o klasici drugih) je da se i oko nje, do mile volje, mogu zbijati ale. Svakako je nacionalna kanonizacija strana, kako Chauceru, koji bi s tim u vezi protestirao ve i protiv upotrebe same rijei, tako i Saint-Beuvu, a oigledno i Preernu, iako su kod Preerna uzroci za to, sigurno prije historijski, nego principijelni. Patnja su i pla im hrana bile, Parnasa moga ruama. (F. P., Sonetni vijenac). Iako Saint-Beuve, unutar nacionalnih literatura, pravi razliku izmeu klasike i kasnijih praktinijih slikara ivota, njegov hram je mjeavina slika zemaljskog raja, pokrajina pjesnike Arkadije s Parnasom, gdje na italijanskoj strani kraljuje Dante, a u podnoju mu se, kao vrt, rasprostire cijela Italija sa Boccacciom i Ariostom i Tassom, koji bi tamo iznova naao gajeve narandi Sorrenta. Za svaki narod bi se naao neki kutak, iako pjesnici ne bi ostajali samo na domaem terenu, nego bi uivali u putovanjima i veselili se susretima sa svojim uiteljima ili uenicima. Tako bi Lukrecije tamo raspravljao sa Miltonom o poetku svijeta i pretvaranju haosa u red, svako bi govorio sa svog stajalita, a obojica bi se sloili u vezi boje slike poezije i prirode. Ova romantina Arkadija mi se ne ini loom niti sa ovog stajalita, iako sam se, kao dijete tehnolokog doba, to se pjesnika tie, u vezi s transtemporalnom konverzacijom, prije pitao kakve bi sonete Petrarca mogao pisati u vozu i kako bi Preeren podnosio vonju avionom. Pitanje prelaska kanonskih figura s jedne strane Parnasa na drugu, pretpostavlja zajednicu svih pjesnika, bez obzira na jezik, to dakle, pretpostavlja poeziju kao medij izraavanja, koja je zajednika svim jezicima, koja ne samo da doivi putovanja, u za nju nepredvienim prijevoznim sredstvima, ve uspijeva da egzistira u razliitim, egzotinim, ak neprijateljskim podnebljima, odnosno u stranim literarnim anrovima i komunikacijskim sistemima. Klasika drugih je tako, nuno drugaija klasika, te nam kao takva govori o naoj vlastitoj razliitosti. Koliko nas uspije ubijediti u svoj praktini ivot, mora nas takoer ubijediti i o naoj vlastitoj razliitosti u odnosu na nju. Malo saznajemo o svijetu, ako uvijek i svuda nalazimo samo sebe. Ako je to tako, onda smo u poeziji samo turisti. Gledati svijet tuim oima i u sebi vidjeti stranca, to je na ovom podruju dostignue poezije. Ali neka je dosta, ne bih volio Preerna i njegovog suvremenika mijeati sa aspiracijama naeg vremena. Sa Arkadijom se, kako je opisuje Saint-Beuve u doba razvoja romantike, ili ve u njenom embrionu, poelo dogaati neto to je tradicionalnom humanizmu klasike svih vremena i doba strano, ak suprotno. Pjesnici, inae naviknuti na razne preobrazbe, su se, umjesto u klasine toge, poeli uvijati u zastave, i ako su odlazili negdje drugdje, inili su to sa nekom odreenom namjerom ili im je takva namjera bila usiljena i pripisana. Neki od njih su bili naoruani maevima, drugi samo trubama, trei su koristili neku vrstu prikrivene, ilegalne djelatnosti, te su radije putovali nou. Neki su posve promijenili ponaanje i izgled, te preuzeli obraze i ponaanje lokalnih politikih elita, slino kao to se sada neki izgledom mijenjaju u bankare, burzovne slubenike i direktore planetarnih korporacija. Detalji i nisu tako bitni, za nas je bitnija sama injenica da se tako preobuenim pjesnicima svijet vie nije inio stranim i nepoznatim, nego su se ubrzo poeli, ak i u najegzotinijim krajevima, osjeati kao kod kue. Moda nekima od njih i nije bilo prijatno pri srcu,
ali tako su ih doivljavali, pa klasici, odnosno pjesnici, osueni na vjeito prelistavanje, ovdje nemaju nikakav izbor. Takvi su, kakve ih itamo i obrnuto, onakve kakve ih vidimo, takvi uistinu i jesu. Istina je, naime, uvijek istina stvarnosti, to znai onoga to jeste i to postoji. Dok postoji. ovjek se pita, pie D. H. Lawrence u svojim Predavanjima o amerikoj klasinoj knjievnosti, ta su obrazovani Rimljani treeg, etvrtog i kasnijih stoljea itali u udnim izjavama Lukrecija, Apuleja ili Tertulijana, Augustina ili Atanazija. Tajnovite glasove iberijske panije, uda stare Kartagene, strasnost Libije i sjeverne Afrike; moete se kladiti da obini Rimljani nisu uli nita od svega toga. Kroz sve to, oni su dolazili do svog latinskog razumijevanja, kao to mi do svog staroevropskog razumijevanja dolazimo preko Hawthorna i Poea. Ovo je najkoncizniji saetak onog problema u razumijevanju klasike, prije svega strane, koji mi je poznat od poetaka prolog stoljea. I tu je, u najkraem, spoznaja, koja je iz toga proizala: Teko je uti nov glas, kao to je teko sluati nepoznati jezik. Jednostavno, nismo spremni sluati... A zato? Iz straha. Svijet se plai novog iskustva, vie nego bilo ega drugog. Jer novo iskustvo potiskuje toliko starih iskustava... A to strano boli. (Ibid.) Svijet se ne plai ideja, svijet moe posloiti u ladice bilo koju novu ideju. Ali u ladicu ne moe ubaciti novo iskustvo, moe se samo pretvarati da ga nema. Uz ovu spoznaju dolazi i redefinicija umjetnosti pisanja, a jo vie nova istina svijeta. Art-speech is the only truth. (Ibid). Umjetnik je obino prokleti laov, kae Lawrence, ali njegova umjetnost, ako to jeste, kazat e istinu njegovog vremena. I to je jedino, to vrijedi. Dalje od vjeitih istina! Istina ivi iz dana u dan i sva dojueranja uda Platona su danas uglavnom blebetanja. To je modernizam na svom vrhuncu. Autor, koji na klasiku gleda oima modernista i pri tome se pokuava ponaati to izazovnije, tu i tamo se malo koriguje, ali ne odstupa od svog osnovnog otkria otkria itanja kao ivotnog iskustva. Kao transformativnog iskustva. Pri tome je zanimljivo da se u toj situaciji ponaa jednako revolucionarno kao Chaucer, ali bez dlake na jeziku. Subverzivnost klasinog iskustva je data upravo kroz iskustvo novog, nikad vienog, stranog. Literatura kao umjetniki govor je istina svijeta, zato se klasina literatura s itanjem mijenja i istovremeno ima potencijal, da sama mijenja svijet, ako je sposobna da bude takva, kakav Platon, prema Lawrenceu, oigledno ne moe biti, odnosno da bude nova. Ne da bude moderna, modernizam sam po sebi ne predstavlja nita ve nova! Nova klasina literatura je prema D. H. Lawrencu najvie, ako ne i iskljuivo, literatura Novog svijeta, ije osnovno, egzistencijalno iskustvo je upravo novost. Zanimljivo je da pisac ne misli tako o modernoj amerikoj literaturi. Taj izuzetni status, status novog, je rezerviran iskljuivo za ameriku klasiku, koja je naravno za njega klasika drugih. Taj dio Lawrencovih predavanja odzvanja u Italu Calvinu, koji je svoju definiciju klasike smjestio u poznatih dvanaest taaka. (Zato itati klasike....), kada u taki 9. kae: O klasici govorimo, kada knjiga preuzme oblik, koji je ekvivalentan univerzumu, i na istoj je ravni kao starodavni talismani. S tom definicijom se pribliavamo ideji o totalnoj knjizi, kako ju je zamislio Mallarme. Djelo sadri potencijal da bude klasika, ako je novo i totalno u Lawrencovom i Mallarmeovom smislu.
Svako itanje takve knjige je novo, To je putovanje otkria i Svako itanje je stvarno pre-prelistavanje... Klasina knjiga je ona, koja nikad ne prestaje pripovijedati o onome, to ima za rei. (bid.) Ali injenica je takoer da Calvino o klasici, prije svega o stranoj klasici govori manje, i ne tako radikalno kao Lawrence, iako ono to kae, kae na vrlo osoban i zanimljiv nain. Npr.: Klasino je ono, to potiskuje trenutna zanimanja i brige u status uma iz pozadine (i) to ostaje kao um iz pozadine i onda kada najnekompatibilnija trenutna zanimanja i brige zavladaju poloajem. Ali najvie o tome govori taka 6: Klasine knjige dolaze do nas kroz tragove prethodnih itanja, itanja koja su se desila prije naih itanja, i odmah nakon toga, sa tragovima koje su ostavila na kulturi i kulturama kroz koje su prolazile Ta taka zajedno sa takom 2, koja klasiku vidi kao zakamuflirani dio individualne i kolektivne podsvijesti, ve je zapisana obiljeavajui historiju kao post-moderno iskustvo, dakle kao viesmjerni, a ne nuno samo kao progresivni hronoloki niz dogaaja. Goetheovo iskustvo romanesknog totaliteta vezano za Mallarma navodi na itanje kao kulturoloko dejstvo. Za razliku od prethodna tri, kad je u pitanju klasika, moderniji autori takoer ne govore o poeziji, ve uglavnom o razliitim oblicima pripovjedne proze, odnosno o romanu. S jedne strane je teta, to danas u vezi s ovom problematikom ne govorimo vie toliko o klasici, ve o kanonu ili razliitim oblicima kanonizirane literature. Uistinu je termin klasika, u gore navedenom smislu, ui od literarnog kanona, ali mi se ini da je prvi po svom internom znaenju primjereniji, pokretniji i upotrebljiviji. Naime, isti sadri individualno iskustvo odreenog knjievnog djela, dok drugi kategorino pretpostavlja kolektivnu svijest kanonizacije odreenog literarnog korpusa, bez koje umetanje ovog ili onog djela nema smisla. Tako dolazimo do postupka, kojeg prije karakterie knjievna podreenost, nego otvaranje novih poglavlja. Kanonizacija je, u svom znaenju, predstavlja odabir knjiga, koje prema nekim kriterijima spadaju zajedno. Prvo dakle imamo kriterije, a tek poslije knjige. U osnovi, rije je o kombinaciji razvrstavanja i bibliotekarskih mjerila. Jo jedanput se izvinjavam zbog gornjeg ekskurza, koji ne spada k ovoj temi o kojoj govorim, ali je bio bitan za njeno razumijevanje u datim uvjetima. I kad govorimo o konkretnom odnosu dviju nacionalnih kultura, morali bi uzeti u obzir njihovu razliitost i s tim u vezi, spomenuti i odreenu meusobnu divergenciju, koja obiljeava historiju razumijevanja literarne klasike u jednoj i drugoj kulturi. Odsutnost renesansnog duha, koji je, u osnovi, nasljednik duge humanistike tradicije kasnog srednjeg vijeka, Slovencima onemoguava razumijevanje klasike kao neeg uistinu nad-nacionalnog. U tom smislu, literarna historija kod nas jo uvijek polazi od nacionalno mitolokih pretpostavki, te zajedniko kulturno iskustvo, o kojem, u stvari, govore sva tri prikazana modela, razumije iz tih pretpostavki. Zato do razumijevanja slovenske i hrvatske klasike dolazi tek u doba romantizma, kad su se razvile navedene pretpostavke. Moja teza je dakle da jednostavna poreenja tu nisu mogua i da e navedena razlika ostati i ubudue. Tako se pravi odnosi izmeu Slovenaca i Hrvata na podruju literarnih klasika uspostavljaju tek sa mitologizacijom romantinog iskustva, to smo i jedni i drugi uinili u drugoj polovini, a prvenstveno krajem 19. stolje160|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
a, u vrijeme Josipa Stritarja i Augusta enoe. Ali to nikako ne znai da je prethodna suradnja izostala ili da je ista bila jalova. Ba suprotno, blizina jezika i slini kulturni interesi su, uprkos razlikama, duboko obnovili nae zajedniko literarno iskustvo. Ako pokuamo proi slovensko-hrvatsko iskustvo kroz klasike jednih i drugih, moemo ustanoviti da je u stoljeima literarnog suivota, to u poetku bilo oblikovano kao djelomino jedinstveno iskustvo, koje je bilo civilizacijski i historijski uvjetovano, te jeziki utemeljeno kao takvo. Kajkavsko narjeje je slino slovenskom jeziku u svim njegovim razliitim varijantama, koje nailazimo od centra prema jugu i sjeverozapadu, a slovenska narjeja na podruju Bele Krajine, Sotle i Kolpe polako, skoro neprimjetno, prelaze u hrvatski govor. Inicijatori slovenske literarne produkcije, nai protestantski pisci su pisali i prevodili za ljude koji su naseljavali teritoriju koja je znatno prelazila granice dananje Slovenije, a pored toga su preci Jurija Dalmatina, najaktivnijeg meu njima, poput Jurievih i Zupanievih, bili Hrvati. Stanko Vraz je postao hrvatski autor, poput Zofke Kvedrove, a Hrvat Ivo Brni slovenski pisac. Pored toga je, na isto individualnoj ravni, jednak ili bitniji uticaj, imao i niz drugih faktora. Da spomenem samo klasike, Trdina je poput Edvarda Kocbeka bio profesor u Varadinu, a Fran Erjavec u Zagrebu; Simon Jenko je bio odgojitelj u porodici Petra Preradovia. I mnogi drugi slovenski pisci i pjesnici su radili kod vas, ili su zajedno sa vaim piscima studirali u inostranstvu, a najee, naravno, u Beu. Puno njih je pisalo na oba jezika, itd. Ovo su samo neki od primjera, nije mogue sve nabrojati. Dogaalo se je da su pjesnici i pisci pomagali koristei izraze i rijei, koji su iskljuivo ili uglavnom bili u upotrebi kod drugih, i to od Trubara, Antona Dalmatina i tefana Konzula dalje. Ba se je Trubar u vrijeme svog kolovanja na Rijeci, upoznao sa hrvatskim knjigama pisanim na glagoljici, to ga je uslijed slinosti sa hrvatskim jezikom, sigurno navelo na razmiljanje ako ne tada, onda sigurno kasnije, jer, kako je zapisao u predgovoru uz Novi testament: Mi Kranjci i Slovenci ga razumijemo samo za potrebe nude, ali mnogo bolje nego eki, poljski ili luzijski jezik; isto tako i oni na. ak smo jedni drugima tampali i neke vanije knjige i to u Ljubljani npr. Pergoiu i Vramcu i naravno Balade Petrice Kerempuha (Ljubljana, 1936), koje tada, uslijed spora u ljevici ili neeg drugog, nisu mogle biti izdate kod vas. S druge strane, na nagovor zagrebakog nadiskupa, Pavel Ritter Vitezovi je otkupivi, vjerovatno spasio obimnu Valvasorjevu biblioteku, u to vrijeme najvee takvo bogatstvo u privatnom vlasnitvu na Kranjskem, koja je danas fundament Metropolitanske biblioteke u Zagrebu. U vrijeme Ljudevita Gaja, upravo je Vraz bio taj, koji je osobno nagovarao Preerna na ilirizam, a to mu, hvala bogu, nije uspjelo, ali smo ipak djelomino prihvatili neke elemente gajice, te se tako u pravopisu jo vie pribliili hrvatskom jeziku. Kako je pokazala vrsta studija, Preern je, kao pjesnik, kod vas imao utjecaja, a najvie putem svoje sonetistike. Zbog Augusta enoe (Karanfil sa pjesnikovog groba), te prevoda Krkleca i drugih, Preern je dugo vremena bio prilino popularan, skoro najpopularniji Slovenac u Hrvatskoj. U zadnje vrijeme, veliku uslugu mu je uinio Luko Paljetak sa svojim prevodima. Neto slino se je kod nas deavalo i jo uvijek se deava sa Krleom, iako ga povremeno zasjene neklasini pisci i spisateljice, kao recimo Zagorka ili Dubravka Ugrei.
Iako se zbog blizine jezika ponekad ini da je prevoenje ovog ili onog teksta suvino naveo bih da su Slovenska Matica i Matica Hrvatska jedno vrijeme izdavali djela hrvatskih, odnosno slovenskih pisaca u originalu tako da je broj prevoda iz obe knjievnosti s godinama dostigao i prestigao nivo svih drugih naroda u nekadanjoj zajednikoj dravi, odnosno dravama. Hrvatska literatura je posebno bila uspjena u pozoritu i to od Dria do Vojnovia, Begovia, Krlee, do Marinkovia i drugih modernih autora, o emu ne mogu govoriti, jer sam ogranien na klasiku. ini se da je slovenska drama u tom pogledu slabija, jer izuzev velikana kao to je Cankar, te tu i tamo nekog modernijeg autora, teko ju je nai kod vas. To se odnosi i na takve, za nas priznate klasike kao to su Grum, Smole ili Kozak. to se tie poezije, kod publikacija pojedinih pjesnika najvie odjeka su imale antologije, koje ve same po sebi predstavljaju pokuaj kanonizacije imena koja se u njima nalaze. Tu je postava sjajnih prevodilaca: Gradnik, Vidmar, Albreht, Voduek, Udovi, Gradinik, Minatti, Zlobec, Pavek, Menart, itd. do najboljih suvremenih pjesnika. Na drugoj strani stoji, jednako impresivan niz pjesnika, od Nadzora, Gorana Kovaia, Krkleca, do Viteza, Mihalia i slinih. Zadnja antologija sa postavom 26 poslijeratnih hrvatskih pjesnika je izala u DZS u Dabovem urednitvu, ali je teko rei da li su svi hrvatska klasika. Pri tom moram navesti, da imamo i vrlo ranu proznu antologiju iz pedesetih godina, Hrvatski poslijeratni novelisti u urednitvu Kolarja i Matkovia, uz popratnu rije Tadijanovia. Uprkos povremenim krizama u izdavatvu i politici, to se nastavlja i danas, iako se nakon 1989. godine da primijetiti izvjesna stanka, koja se u posljednje vrijeme, bar kad je statistika u pitanju, smanjuje. Svi ti kontakti su detaljnije obraeni u gradivu, koje obuhvata na stotine jedinica, koje ovdje nije mogue predstaviti, iako ih je ponekad teko itati, jer se u znaajnoj mjeri bave autorima srpsko-hrvatskog jezika, a ine razliku, iako ne svi, izmeu dvije literature. Mogu samo navesti najzaslunije ime za mnoga izdanja na oba jezika, a to je slovenski Zagrepanin Tone Potokar. Vano je napomenuti da na ovaj ili onaj nain, imamo prilian broj hrvatskih klasika prevedenih na slovenski jezik, skoro bi se usudio rei, one najvanije, neke kroz vie naslova i vie puta. Ovo se posebno odnosi na revijalna izdanja. Ipak, i sa ovim u zakljuiti, ako se upitamo da li je i na koji nain u naem sluaju klasika drugih prema prethodno razvijenim kriterijima, uticala na to da smo se jedni ili drugi otuili od sebe i da smo sebe poeli posmatrali oima drugih, onda moram otkriti da je takvih trenutaka bilo i da ih jo uvijek ima, ne samo u knjigama, ve i na pozornici i na filmu, ali da je veina ostala ravnoduna. Pitanje je da li uprkos znatnim meusobnim razlikama, naa neposredna blizina, koju esto vidimo kao rivalstvo, to uope omoguava. U posljednje vrijeme, izuzeci su bez sumnje poezija Sreka Kosovela na hrvatskoj strani i stalna popularnost Krlee na slovenskim pozornicama, prvenstveno sa trilogijom o Glembajevima, koja, takorei, sa svojim godinjim uprizorenjima, bez sumnje prelazi u tzv. eljezni repertoar, a samim tim i u klasiku. Bilo bi nepravedno, ako, s tim u vezi, ne bismo spomenuli film i televiziju, posebno ona dijela, koja putem ovih medija pokuavaju upriliiti literarnu klasiku (npr. Krlea, Marinkovi), pa i popularnu literaturu (npr. enoa, Ugrei), ali to ve nadmauje podruje koje postavlja naslov.
MANUFAKTURA
Kolja Mievi Dragan Veliki Sreten Ugrii Ljiljana Dirjan Dubravka Ugrei Avni Halimi Beq Cufaj Mirt Komel Miklav Komelj Aleksandar Prokopiev Draen Katunari Muharem Bazdulj Matja Pikalo Qibrije Demiri-Frangu Ismet Prci Mihajlo Panti Bekim Sejranovi Enes Halilovi ivorad Nedeljkovi Berislav Blagojevi Kemal Mahmutefendi Milorad Belani Ivana Seletkovi Iva Rosanda igo David Fideler
Huana de Asbahe i Ramirez, u petnaestoj godini, kao mlada dvorska dama.
Kolja Mievi
SOR HUANA INES DE LA KRUZ

ili
La Poesa la posea
Njen glas oarava, njena umnost ubija. Oktavio Paz. Nisam li ja moda jeretik. Sor Huana de la Kruz.
KRATKA BIOGRAFIJA SOR HUANE DE LA KRUZ

U kratkim ili glavnim crtama, i ivot i pesniko delo Sor Huane su sasvim sagledljivi. Roena je u meksikom gradiu Nepantli, ezdesetak kilometara juno od glavnog grada, na padinama Popokatepetla, 12. novembra 1651., kako tvrdi njen prvi biograf Dijego Kaljeha po nekima i ranije, ak 2. decembra 1648. kao druga od tri kerke Isabele Ramirez i Pedra Manuela de Asbahe. Ve u najranijoj mladosti, pokazala je izuzetnu intelektualnu nadarenost i radoznalost, nauila je kako je sama zapisala u svojim uspomenama da pie i ita ve u treoj godini, a biblioteka Pedra Ramireza, njenog dede po majci, bila je za nju ono to Bodler opisuje u jednoj od svojih najintimnijih pesama, La Voix (Glas), u prvom stihu, jasnom, onoliko koliko stih moe biti jasan, ali ne lako prevodivom: Mon berceau sadossait la bibliothque. Odluna da upotpuni svoje znanje, Huana je elela da studira u prestonici i ak je pomiljala da poseuje predavanja preruena u mukarca, poto je enama u to vreme bilo zabranjeno da se koluju! Majka Izabela je uspela da je poalje u grad Meksiko, kod svoje sestre, gde je Huana provela nekoliko godina, da bi nakon to je predstavljena vice-kraljevskom paru postala dvorska pratilja grofice Leonor Kareto de Mansera. Iz tih godina datiraju i njeni prvi sauvani pesniki pokuaji, po kojima je vrlo brzo postala veoma omiljena, a sve vie je iznenaivala okolinu svojim znanjima iz najraznovrsnijih oblasti. Toliko, da je vice-kralj odluio da je suoi s etrdesetak najeminentnijih znalaca koji su iveli u Meksiku, iji je zadatak bio da ispitaju mladu Huanu o svim temama iz umetnosti, poezije, teologije, raznih nauka; njeni odgovori su bili tako jasni i uverljivi, da su je nakon toga proglasili Meksikim Feniksom i Desetom muzom, nadimak koji joj je ostao sve do danas!
Meutim, posle etiri godine provedene na dvoru, Huana je odluila da se povue u manastir i, nakon prvog neuspelog pokuaja provela je tri meseca u karmelitskom manastiru iji strogi nain ivota nije mogla da prihvati 24. februara 1669. postala je monahinja bratstva Svetog Jeronima; sve do kraja ivota, 1695., ivela je u tom manastiru, okruena knjigama kako je predstavljaju dva slavna portreta i neumorno razvijajui svoja najraznovrsnija saznanja. Umrla je u epidemiji kuge, nesebino pomaui svojim obolelim sestrama u Hristu. Ne raunajui neka prigodna izdanja koja je tampala u Meksiku, Sor Huana je za ivota objavila u Sevilji dve knjige svojih dela, 1690. i 1692. koje su doivele ak po pet izdanja, zahvaljujui kojima je postala poznata i u evropskim knjievnim krugovima a trea je tampana 1700., posthumno. Ovaj relativno jednostavan ivotni put Sor Huane, znaajno se komplikuje ako hoemo da izblie i dublje uemo u njegove meandre i tajne. Moe se rei da ve celo jedno stolee brojni tumai njenog dela koji e biti pomenuti u nastavku ovog teksta pokuavaju da razree neke trenutke njenog ivota koji su imali nepobitni uticaj i ostavili traga na njeno delo. Prvi podatak odnosi se na to da je Sor Huana u stvari bila kerka Crkve, hija de la Iglesia, kako se na metaforian nain moglo rei da je u stvari bila vanbrano dete! Njena majka nita manje zagonetna Izabel Ramirez, imala je tri vranbrane kerke s baskijskim plemiem i kapetanom Pedrom Manuelom de Asbahe, a, u drugoj vezi kad je Pedro Manuel nestao idui za svojom pustolovnom zvezdom s jednim drugim panskim kapetanom, Dijegom Ruizom Lozanom, jo troje dece, dve kerke i sina! To naslee, ako se tako moe rei, bio je teret s kojim se Sor Huana nosila celog ivota i, po mnogima, uticalo na njenu odluku da se nikada ne udaje, odnosno da se, beei od tog neizbrisivog oiljka, povue u manastir. Meutim, problem oinstva, u sluaju Huane de la Kruz, nije ostavio na miru njene uporne tumae. Doroti ons je zahvaljujui potpisima na krtenicama iz 1666. u parohiji imalhuacan ula u trag izvesnom sveteniku, F (ili H) de Asvahe, koji bi u stvari mogao biti pravi otac Sor Huane de la Kruz i njene dve sestre! Priznajem da je pretpostavka neproveriva pie Oktavio Paz i da moe izgledati proizvoljna, ali nije sasvim besmislena. U to vreme kako svedoe procesi koje je vodila Inkvizicija nisu bile retke veze izmeu svetenika i neudatih ili udatih ena. Povodom Sor Huanine odluke da se ne uda a nema sumnje da je za vreme etvorogodinjeg boravka na dvoru imala priliku da to uini, jer je bila i lepa i pametna pominje se upravo njeno vanbrano poreklo, potpuno odsustvo oca. Ali, izgleda da je Huana, uporedo s tim igom, doivela i neku ili ak vie strasnu ljubav, moda i nemogunu ukoliko se radilo o nekom oenjenom oveku. Njeni stihovi iz tog dvorskog perioda naroito romanse i decime daju da se veoma jasno nasluti da se ispod te pomalo preciozne poezije koju je Huana, navodno, pisala po narudbi, u stvari kriju estoko preivljene drame, sentimentalne tragedije, koje su vie nego vanbrano poreklo uinile da tako iznenadno, kao u bekstvu, nae utoite u manastiru! Najzad, taj manastirski ivot, ako je i predstavljao prekid ali ne u potpunosti sa svetom i njegovim izazovima, pretvorio se neoekivano u istinsku moru; vremenom, i sve vie, Sor Huana, ija knjievna i pesnika delatnost nije prestajala,
bila je izloena strogim pogledima crkvenih otaca, koji su je napadali upravo zbog pomanjkanja religioznosti i predanosti. Oni su morali da je toleriu dok je blistala na dvoru svojim znanjem i vrlo slobodnim stihovima, poto je imala mone zatitnike; uavi u manastir ona se pribliila, vie nego to je oekivala, svojim istinskim progoniteljima. Huanin ivot se zavrio u estokim napadima i polemikama od kojih je njen uveni Odgovor sestri Filotei jedinstveni duhovni testament u toku kojih je prodala vei deo svoje biblioteke, prestala da pie i, najzad, prepustila se da je, zajedno s njenim sestrama iz manastira, odnese kuga. Vanbrano poreklo neograniena elja za saznanjem nemoguna ljubav i sentimentalno razoarenje unutranje progonstvo prikriveno samoubistvo; to su, ako se tako moe rei, zavijuci te koljke1, spiralne kue kako je naziva Oktavio Paz njenog dela, koje je ona izgradila samom supstancijom svoga ivota.
BELA I USNULA ENA ILI LEGENDA O DVE PLANINE

Huana je odrasla u jedinstvenom pejzau u kome su njene oi, od prvih pogleda, mogle da posmatraju vrhunce dvaju monih vulkanskih planina, Popokatepetla i Istaksihuatla. Kako je mogla da ne poznaje legendu o traginoj ljubavi vezanoj za ta dva udesna vrha? Deda Pedro, majin otac, mora da ju je priao u svim varijantama! Jedna princeza Istaksihuatla, ili od milja Ista, to na astekom znai Bela ena roena je nakon to su njeni roditelji izgubili nadu da e imati naslednika ili naslednicu! Lepa kao to je bila i njena majka, kad je odrasla, zaljubila se u jednog carskog ratnika Popok, krai oblik od Popokatepetl, ime koje na astekom znai Zadimljeno brdo iz ega, kao to se moe i pretpostaviti, nije moglo biti srenog ishoda. Car je obeao svoju kerku ratniku Popokatepetlu ukoliko se kao pobednik vrati iz ratnog pohoda; ali po prvoj varijanti legende obavestio je svoju kerku da je Popok njen izabranik poginuo, zbog ega se ona razbolela i umrla; po drugoj, tu vest su poslali na dvor ratni Popokovi drugovi koji su bili ljubomorni na njega i ljubav koju mu je poklonila princeza! Ova druga verzija je verovatno nastala kako bi bila sauvana careva ast u toj legendi. Ali, ishod je isti: princeza je umrla kad su joj saoptili vest da je Popok poginuo; a Popok je umro maem je probio grudi kad je uo za sudbinu svoje izabranice. Bogovi su ga pretvorili u planinski venac i prekrili snegom, a princezu u drugi venac ija etiri vrha, takoe pokrivena snegom, lie na enu koja spava, i zbog ega je nazivaju Bela ena, ili Usnula ena, mujer dormida. Ova legenda mi se ini veoma znaajnom, ak presudnom u razumevanju Huanine linosti (I) i njenog poetskog dela (II), posebno poeme Prvi san.
1
Ta slika koljke koju predlae Oktavio Paz uveliko odgovara pesnikom portretu Sor Huane de la Kruz, vie moda nego vrt, ili lavirint; ta slika se moe dopuniti i naslovom jednog traktata o muzici koji je Huana zapoela ali nije zavrila, ili se rukopis izgubio pod naslovom El Caracol, koljka, u vreme dok je sa svojim mlaim saradnicama u manastirskom dvoritu pripremala muzike predstave. Zna se pouzdano da je, pored mogunih drugih, za to svoje delo koristila grau koju je mogla da nae u monumentalnom spisu Peva i uitelj Pjetra erona, 1566 1625., tim pre jer je ovaj italijanski teoretiar muzike svoje delo napisao na panskom!
I. Na portretu koji je pedeset godina posle njene smrti, ali verovatno na osnovu nekog prethodnog i sada izgubljenog portreta, nainio Migel Kabrera, Huana je obuena u veoma dugu belu haljinu koja nas kad zanemarimo, ili ak i ne zanemarimo, neke ukrase kao krst izvezen na levom ramenu njene haljine i udesno velike brojanice koje je obavijaju na nadrealan nain i na ijem se kraju takoe nalazi jedan krst neodoljivo navodi da pomislimo, uz uzdah: Bela ena, Istaksihuatl! II. Mujer dormida, Usnula ena. ta je Prvi san nego, slau se svi njeni tumai, jedna onirina meditacija, koja se vremenski moe svesti na nekoliko sekundi, koliko i inae traju nai najdui snovi. U tom sluaju slika mujer dormida, preuzeta u znaenju koje joj je dala legenda, postaje temelj na kome dejstuje pesnikinjina svest i podsvest; odnosno, ona uvodi u tu svest i podsvest, ali i nadsvest, najdublje slike i seanja iz detinjstva, u ovom sluaju na usnulu enu koja na lei na leima u blizini svoga izgubljenog dragana! Neemo pogreiti ako pretpostavimo da je ta neverovatna slika usnule ene bila i prva koja je ostala urezana u pogledu i seanju mlade Huane. A ta slika nikada nije prestala da je prati; jer, ako se moda vie nikada, kad je jednom otila, nije vratila u svoj zaviaj u podnoju dva vulkana, mogla je u vreme bolje vidljivosti kao to je to moguno i danas iz Siudad Meksika posmatrati s neto malo vie od ezdeset kilometara udaljenu Usnulu enu! Neu da prebrojavam da ne liim na obinog pedanta koliko puta Huana u svome Prvom snu koristi i to kao rimu glagol dormir, spavati, ili pridev dormido, usnuli, u enskom i mukom obliku, ili u mnoini! Najmanje desetak puta; pridev dormido ili dormidos joj se posebno namee, ali kao pravi virtuoz ona je svesna da bi njegovo ponavljanje moglo tetiti, ali iz tog kontrapunkta izlazi tako to uvodi druge prideve koji se rimuju s dormido vencido, detendido, sentido... i time sugerie onaj glavni, kao odjek. To je veliko majstorstvo. Tumai Huanine poezije, pa ak ni Oktavio Paz, uopte ne govore o ovim tehnikim potezima u kojima poiva upravo to veliko majstorstvo kome se bez ustezanja divimo kod veine trubadur, Dantea, Vijona ili Malarmea... Ako, dakle, pridev dormido prihvatimo kao jednu od konstanti cele poeme, utoliko e nam se zakljuni pridev, kojim se zavrava Prvi san, uiniti jo promiljenijim, sudbinskijim: despierta, probuena!
OKTAVIO PAZ I SOR HUANA DE LA KRUZ

Za Huanu se moe rei da je i veoma nepoznata i veoma poznata pesnikinja! Za znalce hispanoamerike poezije ona predstavlja Desetu Muzu2, i panskog Feniksa nadimci koje su joj dali njeni savremenici dok je zanimanje za njenu poeziju, i posebno ivot za njen sluaj, moglo bi se rei u Evropi, i naroito u Americi, primetno tek u prvim decenijama dvadesetog stolea.
2
Pre Huane, titulu Desete Muze dobila je, od Platona, grka pesnikinja Sapfo! ak je taj nadimak zasluila i An Bredstrit, 1612 1672., engleska pesnikinja koja se sa svojim muem naselila u Americi, u mesto na kome e biti izgraen Boston! Deseta Muza nalazi se ve na naslovnoj stranici njenog izbora stihova objavljenih 1650., u vreme kad je Huana Ramirez tek bila roena!
Poznat je njen prvi biograf, jezuita Dijego Kaljeha, koji je 1700. godine priredio, pet godina posle Huanine smrti, 17. aprila 1695., trei tom njenih dela, objavljenih, kao i dva prva toma, u paniji. Podatak da je nakon toga pala u zaborav objanjava se injenicom da se to dogodilo s celokupnom baroknom poezijom, ne samo panskom nego evropskom uopte. I njen veliki uzor, Luis de Gongora, imao je istu sudbinu, ako ne i goru. U oivljavanju zanimanja za Huaninu poeziju znaajnu ulogu odigrao je Alfonso Plankarte, 1909 1954., meksiki teolog i intelektualac, koji je svojim ogledom posveenim Huaninoj poemi San, jasno dao na znanje da je re o jednom od najznaajnijih pesnikih dela panskog jezika svih vremena. I, svestan da je re o vrlo sloenom, tekom vie nego hermetikom delu, preveo je prozno sve stihove poeme i dao prve moderne komentare, postupak kome su ponekad pribegavali sledbenici Stefana Malarmea na primer Teodor de Vizeva na koga nas povremeno Huana de la Kruz neodoljivo podsea! Vrhunski trenutak dogodio se neposredno nakon 1990., kad je Huanin zemljak Oktavio Paz dobio Nobelovu nagradu za knjievnost. Tada je poraslo zanimanje ljubitelja poezije za njegovu knjigu posveenu Sor Huani, objavljenu 1982., i 1987. u prevodu na francuski. U tom obimnom ogledu od preko 600 stranica veeg formata i gustih redova Paz je svojoj prethodnici odao jednu od retkih poasti, analizirajui ne samo njeno delo, i sloenu sudbinu, nego komentariui glavna tumaenja prethodnih kritiara. To je knjiga o pesnikinji i poeziji koju svakako treba prevesti; za ovu priliku odluio sam da navoenjem pojedinih odlomaka koji se uglavnom odnose na Huaninu poemu Prvi San obavestim itaoca o glavnim injenicama koje e mu omoguiti da, kolikotoliko, ipak ue u sasvim lavirintalan i piramidalan i onirian svet Sor Huane.
INTELEKTUALNA POEZIJA ILI POEZIJA INTELEKTA?

Uprkos svoje krajnje intelektualnosti, Primero sueo je Sor Huanina najlinija pesma; ona sama to kae u Odgovoru: Seam se da sam za svoje zadovoljstvo napisala jednu stvaricu koju zovu El Sueo (San). Ova skromnost ne bi trebalo da nas zavara: to je njena najdua i najambicioznija pesma. Povodom intelektualnosti s poetka ovog pasusa, Oktavio Paz dodaje malo kasnije: Intelektualna poezija? Pre poezija intelekta pred kosmosom. Nije poznat taan datum njenog nastanka. Prvi put je objavljena 1692., u drugom tomu njenih Dela, ali, prema onome to ona kae, pesma je pre toga bila poznata i tumaena. Izgleda da je bila napisana oko 1685., kad se pesnikinja pribliavala etrdesetim: to je pesma zrelosti, jedna istinska ispovest u kojoj ona saoptava svoj doivljaj i pokuava da ga objasni. Odgovor, Respuesta, koji Paz pominje i na koji se vie puta puta poziva u knjizi o Huani, je tekst jedne teoloke rasprave koji je Huana napisala pred kraj ivota, kao oblik odbrane od napada koje su joj uputili meksiki teolozi, posebno biskup iz Pueble; u njoj je Sor Huana branila svoje pravo da se kao ena bavi i poezijom; na osnovu tih teza amerika kritiarka Doroti ons je u tekstu iz 1927. proglasila Sor Huanu za prvi feministkinju u Novom Svetu! Taj tekst je objavljen prvi put 1700., u treem, posmrtnom tomu, koji je priredio ve pomenuti otac Dijego Kaljeha.
O NASLOVU PESME, SAN ILI PRVI SAN

U Odgovoru (1690) pesma je nazvana kratko, El Sueo; u izdanju iz 1692., naslov se produuje: Primero Sueo, koji je tako naslovila i napisala majka Huana, oponaajui Gongoru. Teko je zamisliti da je izdava dozvolio sebi da doda pridev primero (prvi) bez autorove naznake. Moda je mislila da e napisati i Drugi San, to moemo pomisliti na osnovu aluzije na Gongoru, autora dvaju Soledades (Samoe), prve i druge? Neki kritiari ipak misle dodaje Oktavio Paz da je pesma jedna celina za sebe, da ne zahteva jedan drugi deo i da sestra Huana nije ni imala nameru da je napie: po njima, pridev primero nije nita drugo do neopravdana intervencija izdavaa. Ja ne mislim tako, zakljuuje Paz. Paz je svakako u pravu, poto je Sor Huana lino priredila rukopis svoje druge zbirke stihova, tri godine pre smrti, i verovatno je imala priliku da vidi neke od primeraka tog izdanja. Ali, izvesno oklevanje izmeu naslova San i Prvi san postoji; Alfonso Mendes Plankarte je svoj znaajni ogled o toj poemi ipak nazvao San, El Sueo! Shvatajui znaaj naslova, Oktavio Paz naglaava razliita znaenja koja ta re ima na panskom: Tano je da mi upotrebljavamo re sueo kako bismo oznaili razliita stanja: spavanje, fantastine i iracionalne slike koje vidimo za vreme spavanja, fiziku ili fizioloku sposobnost koja proizvodi te slike, elje, tenje, sanjarije i najzad neobino iskustvo koje iznosi Sor Huana... Njena poema je pria o lutanjima due kroz supralunarne sfere, dok za to vreme njeno telo spava. Nema sumnje, od prvog do poslednjeg od 975 stihova Huanine poeme mi smo u carstvu Sna, kupamo se u onirinim vodama ijim smo strujama noeni, to su dosad primetili i, svaki na svoj nain, pokuali da naglase gotovo svi tumai. Jedan od njih, Ezekijel A. avez, govori o haotinoj poeziji, Mandez Plankarte vidi u poemi jedan svet konfuzan, kao svet snova, dok Alfonso Rejes govori o krevetima podsvesti i postavlja opravdano pitanje: Da li su se nadrealisti ikada nadneli nad snove sestre Huane?
SOR HUANA I GONGORA

Veoma je naglaen Gongorin uticaj, ve od izdanja koje je priredio otac Kaljeha. Po svojim latinizmima, mitolokim aluzijama i svome reniku, Prvi san je gongorijanska pesma. Ona je to i po primeni inverzije u prirodnom redu reenice i po pokuaju da je podesi sa latinskom. Ima i nekoliko retkih odlomaka, reminiscencija na Gongoru. Ali, nakon ovoga, treba dodati da su razlike vee i dublje od slinosti... Gongora, oseajni pesnik, sjajan je opisima stvari, likova, bia i predela. Dok su Huanine metafore nainjene pre da bi bile zamiljane nego viene. Gongorin jezik je estetiki, Sor Huanin intelektualni. Gongorin svet je prostor pun posebnih boja, oblika, linosti i predmeta; dve Samoe su deskriptivne silve. Prvi san je takoe jedna silva, ali nije deskriptivna: to je jedna rasprava i njena tema je apstraktna... Kod Gongore trijumfuje svetlost: sve, do potpunog mraka, blista; kod sestre Huane, to je polusenka: dominira belo i crno. Umesto obilja predmeta i oblika Samoa, nenasta170|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
njeni svet nebeskih prostora. Priroda more, planina, reka, drvo, zveri iezava, preobraena u geometrijske figure: piramide, kule, obeliske. Gongorina pesnika tenja sastoji se u tome da stvarnost koju vidimo izmeni u jednu drugu, idealnu; andaluski pesnik ne dovodi u sumnju stvarnost. Meksika pesnikinja odluuje da opie jednu stvarnost koja, sama po sebi, nije vidljiva. Njena tema je istraivanje jednog sveta koji postoji iznad ula; sestra Huana: rasprava o jednoj stvarnosti vienoj, ne ulima, nego duom... Pre svega treba naglasiti apsolutnu originalnost sestre Huane, povodom teme i forme njene poeme: ne postoji nita, u celokupnoj panskoj knjievnosti i poeziji XVI i XVII stolea to lii na Prvi san. Ne vidim ak ni prethodnike u prethodnim stoleima. Jasno je da njena pesma nije u bilo kakvom odnosu sa satirinim delima kao Kevedovi Snovi, niti sa moralizatorskim i filosofskim alegorijama na nain Kalderonovog ivot je san Iako Oktavio Paz podvlai slinost po formi za koju su se i Gongora i Sor Huana opredelili Gongora u dve Samoe, Huana u Prvom snu ipak pada u oi znaajna razlika u njihovoj upotrebi. Ukoliko silva odgovara vrsti strofe iji je ritam uglavnom sainjen od sedmerca do jedanaesterca i s veoma slobodnom igrom rima a to je sluaj i kod Gongore i kod Huane onda upravo, poredei izblie njihove postupke s tom formom, moemo ustanoviti, bez velike tekoe, ono po emu se ova dva pesnika izvanredno razlikuju. Dok su Gongorine Samoe sastavljene od strofa nejednakih duina od etiri do etrnaest stihova iako nije re o sonetu! koje su redovito meu sobom odeljene belinama, Huanina poema je to naglaava Hose Karlos Gonzalez Boio u predgovoru za svoje izdanje njene lirike bila zamiljena i tampana u prvim izdanjima bez ikakvih podela na strofe u jednom dahu, moglo bi se rei to nije spreilo tumae da ipak razlikuju odeljke koji, samostalno, iznose razliite teme koje je Huana obraivala u svome nonom usponu kroz prostor i bie. Gongorine strofe nejednakih duina imaju ipak jednu zajedniku osobinu: gotovo sve se zavravaju dvostihom, koji na vrlo jasan nain, pomalo teatralno, odvaja strofe jednu od druge i zahteva gotovo neki predah kod itaoca; te beline izmeu strofa imaju ulogu pauze u muzikom delu. I kod Sor Huane se susreu takvi dvostisi, ali neravnomerno i nepredvidljivo, koji meutim ne zaustavljaju itaoca, jer nisu obavezno smeteni na kraj nekog odeljka; zato, ak i kad itamo tekst koji su kritiari naknadno podelili na vee ili manje celine sve u nameri da itaocu olakaju itanje te beline ne zaustavljaju itaoca, bar ne onog pravog i ponesenog upravo tom nepredvidljivou i neravnomernou njenog teksta. Taj efekat je postignut upotrebom versifikacije koja je, za razliku od Gongorine i verovatno svih njenih neposrednih prethodnika ili savremenika, koje pominje, malo vie, Oktavio Paz izgraena na jednoj nesvesnoj matematici due kako to kae francuski muzikolog il Kantagrel povodom poslednjih kompozicija Johana Sebastijana Baha koja ponekad ini da su odgovarajue rime meusobno toliko udaljene da se Prvi san ita kao pesma u slobodnom stihu! Tako je radoznaliji i iznenaeni italac vie nego jednom doveden u priliku da oima trai tu rimu ponekad i desetak redova udaljenu od svoje zvune bliznakinje! A ima trenutaka kad je zaista nee nai, jer ju
je Huana ili namerno, ili previdno, ostavila bez odjeka! Poto forma silve to dozvoljava! Meutim, kod Gongore nisam primetio taj efekat, kao ni znaajnije razmake izmeu stihova koji se rimuju... Kad ne bi zvualo povrno, rekao bih da Sor Huana de la Kruz primenjuje jednu nadrealistiku versifikaciju, ali da se zna onu o kojoj Breton i njegova bratija nisu nikada ni sanjali kao o jednoj mogunosti moderne poezije. Neki kritiari, kao Ramon Hirau u svome ogledu o Sor Huani iz 1967., naprotiv, u potpunosti suprotstavljaju Gongoru i Huanu: Ali ova gongorijanska pesma nema nita od Gongorinog stiha. Ono to je kod Gongore bila slika kod Huane je slikakoncept; ono to je kod Gongore fantastina struktura, kod Huane je misao; ono to je kod Gongore metafora, kod Huane se pretvara u paradoks miljenja.
SOR HUANA I ATANASIJUS KIRHER

Jedan od retkih prevodilaca Huaninog Prvog sna na neki jezik je Karl Fosler, koji je svoj prevod na nemaki objavio 1941.; taj podatak takoe dugujem Oktaviju Pazu, koji veoma hvali kratki uvodni Foslerov ogled, Die Welt im Traum, ali i istie injenicu da je upravo Fosler skrenuo panju na vezu koja postoji izmeu Sor Huane i nemakog jezuite Atanasijusa Kirhera, koji je najvei deo ivota proveo u Rimu. Paz smatra da je to jedan od bitnih doprinosa za pravo razumevanje Prvog sna. Zna se da je Huana u svojim manastirskim prostorijama imala i jednu biblioteku od oko etiri hiljade knjiga, koju je upravo ona vremenom obogatila, naruujui poslednja izdanja iz panije i moda iz Evrope, poto su neka koja je posedovala a koja su zanimljiva za ovo o emu govorim tampana u Amsterdamu i Veneciji. Meu tim knjigama koje je ona uglavnom, pred smrt, rasprodala, kako bi taj novac zavetala manastiru nalazilo se i nekoliko dela Atanasijusa Kirhera, 1601 - 1680, neto starijeg Huaninog savremenika. Tumai posebno pominju Oedipus Aegyptiacus, 1652 1654., Turris Babel, 1679., Sphinx Mystagoga, 1676., Ars Magna Lucis et Umbrae, 1667., i, svakako, kapitalno Kirherovo delo Musurgia universalis, iz 1650. Nije ovde trenutak da se dublje bavimo tim delima, koja su uglavnom kako Oktavio Paz kae za jedno od njih bila hibridna, ili kompilacijska, ali u nekoliko rei moe se doneti zakljuak da je Sor Huana, listajui te knjige, bogato ilustrovane, u stvari sledila Kirhera na njegovim najneobinijim putevima, od fantastinih razreenja kineskog, koptskog i hijeroglifskog pisma do visina i ozvuenih prostora naeg Sunevog sistema. Meni se ini da je upravo taj pikturalni svet kojim je proeto Kirherovo delo veoma delovao na intuiciju i imaginaciju mlade Huane Ramirez, jer ne verujem da je i pokuavala da ga sledi bar ne javno i deklarativno na njegovim hermetinim putovanjima, da ne bi kao i Kirher i njegovi uenici u vie navrata bila napadnuta od crkve zbog jeresi, i ak kao vetica. Sor Huana je do kraja ostala sledbenik ptolomejske tradicije ona je po tom pitanju sasvim konzervativna to uopte nije u kontradikciji s njenim najslobodnijim uzletima prema zvezdama i neispitanim prostorima. Samim tim to se Prvi san jednim delom zavrava neuspehom, tj. saznanjem i priznanjem da ljudski um nije u stanju da doe do konanog otkria o posto172|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
Atanasijus Kirher: Crte iz dela Oedipus Aegyptiacus, 1652.
janju i arhitekturi kosmosa, pokazuje da je pesnikinja itekako bila svesna da izvan te ptolomejske koncepcije postoji neto drugo, neto s onu stranu, a taj nagovetaj je dovoljan od jedne ene koja je u drugoj polovini XVII stolea morala da se pred svojim pretpostavljenima brani od daleko manjih zabluda i grehova!3 Ne treba sumnjati da je Sor Huana videla neke od astekih piramida, makar u ruevnom stanju, putujui povremeno, ili u svojoj mladosti provedenoj u dubokoj meksikoj provinciji, ali jo manje sumnjam da su Kirherovi crtei egipatskih piramida naroito onih u Memfisu, koji Huana poimenice pominje u svojoj poemi imali neposredan uticaj na oslobaanje njene pesnike imaginacije sve do nepo3
ostoji jo jedna razlika izmeu Sor Huaninog sna i tradicionalne ekstaze. U Prvom snu ona nam P saoptava kako se, dok telo spava, dua uzdie u viu sferu; tada je doivela jednu tako snanu, tako blistavu viziju, da je bila zaslepljena; vrativi se iz te zaslepljenosti poelela je da se ponovo vine, stupanj po stupanj, ali nije uspela; tada se i telo probudilo. Pesma je pria o jednoj duhovnoj viziji koja se zavrava jednom ne-vizijom. Taj drugi prekid s tradicijom je jo ozbiljniji i radikalniji. Tema putovanja due je religiozna tema, i ono je neodvojivo od otkrovenja. U Huaninoj poemi nema demijurga, nema ni otkrovenja. S Prvim snom uspostavlja se jedan stav suprotstavljanje samotne due i univerzuma koji e kasnije, od romantizma, biti duhovna osovina poezije Zapada. (Oktavio Paz)
Atanasijus Kirher: Magina svetiljka.
novljive vizije. Slika piramida i obeliska pojavljuje se ve u prvim stihovima poeme, a kasnije se od stiha 340 razvija sve do poreenja s Vavilonskom kulom! I pred kraj poeme, u stihu 873., pojavljuje se jedna reminiscencija na Kirhera i njegove invencije, kao to je magina svetiljka linterna mgica koja je Huani posluila da razvije simboliku igru senki i imaginarnih predmeta, saimajui donekle svoje celokupno iskustvo koliko je trajao njen san. Kirherova dela ali ne samo njegova, nego i slina kao ona, puna zanimljivih gravira, Vinenca Kartarija, 1531 1569., celo jedno stolee pre Kirhera imala su za Sor Huanu vrednost atlasa, koji je listala i inila imaginarna putovanja, tako da je s puno neposrednosti mogla da se eta zemaljskom kuglom, do mesta koja nikada nije drukije ni posetila nego u mati, sve do Dunava koji tee u stihu 186 njenog Prvog sna. Ali, kao to je to sluaj s linostima iz mitologije, ili nekim odlomcima posveenim nauci o ljudskom telu i funkcijama pojedinih organa, srca, plua, stomaka prisustvujemo asu anatomije u vie navrata Huana ni u uvoenu ove kirherovske pseudonaune ikonografije nije izgubila pravu meru, ne pretrpavajui svoje stihove, iako je zauzvrat dozvoljavala sebi da, ne ponavljajui se ipak, potroi preko 200 stihova na opis noi, ili da ini digresije koristei crte i zagrade: , () koje su je dovodile na sam rub razumevanja teksta, do pucanja gramatikog smisla.
SOR HUANA I DANTE

Pitam se da li je Sor Huana posedovala u svojoj bogatoj biblioteci i jedan primerak Danteove Komedije, koju je ona poznavala pod naslovom Boanstvena komedija? Pretpostavljam da jeste, ali na osnovu onoga to Oktavio Paz povremeno zapisuje na stranicama svoje knjige, ne bi se reklo da je veliki Firentinac posebno uticao na Meksikog Feniksa! Ili je to varka? Svi komentatori su se toliko usredsredili da ukau, dokau uveaju ili smanje uticaj panskih pesnika na Sor Huanu, posebno Gongore, Kevedea, Kalderona i drugih, da su ostavili po strani Dantea Aligijerija! Ipak, kao italac i prevodilac Dantea, primetio sam napredujui kroz Huanin Prvi san, prevodei ga da je moguno uspostaviti zanimljive veze izmeu njih dvoje! Naravno, Paz je u pravu kad kae da Dante ne bi delio Sor Huanino oseanje da je maina sveta istovremeno ogromna i strana, isto kao to izmeu njenog i Danteovog putovanja ima vrlo malo slinosti a i zato bi ih bilo? i po formi i po sadraju. Ali, ne treba zanemariti injenicu da je Dante takoe praktikovao formu silve u svojim kanconama, tj. naizmenini ritam od sedam i jedanaest slogova, i da je po tome pretea svih panskih pesnika pomenutih na ovim stranicama; i da se Huanin izbor mitolokih i legendarnih linosti Faeton, Ikar, Odisej kao i Homera kao vrhunskog pesnika, koga Dante u Komediji naziva poeta sovrano, toliko podudara s Danteovom vizijom, da mi se ne ini preteranom tvrdnja da je Sor Huana itala Danteova pesnika dela i Komediju. Huanina opsesija ljudskim telom, tajanstvenom anatomijom, ne pojavljuje se ni kod jednog panskog pesnika tako izraeno kao na nekim mestima Komedije! Ovo je tema za razvijanje... Nisam zasad naiao na tumaenje ve pomenutog stiha 187 u kome Sor Huana pominje, iznenadno, reku Dunav: Desde la que el Danubio undoso dora, koji bih, bar ja jo pre nego to pokuamo da uemo u dublji smisao Huanine asocijacije proglasio, ako ne doslovnim prevodom a jo manje plagijatom Danteovog stiha iz VIII pevanja Raja: Di quella terra que l Danubio riga nego neim jo izuzetnijim, onim retkim susretom izmeu pesnika, koji se moda dogaa s takvom upeatljivou ne vie od jednom u stoleu! Zato u se, u napomenama uz prevod, zadrati i na tom stihu i, svaki put kad mi se to bude uinilo zanimljivim, naglasiu tu vezu izmeu Sor Huane i Dantea. Zna se da je Huana bila udo od deteta, i da je prve sauvane stihove napisala ve u sedmoj godini. Zna se da je latinski jezik nauila u dvadeset lekcija, a svome uitelju Martinu de Olivasu kasnije se zahvalila jednim sonetom s akrostihom! Pisala je stihove i na portugalskom, za koji tumai misle da je blii argonskom i narodnom nego knjievnom, ali injenica je da je Huana taj jezik koristila u pozorinim delima i viljansikima iji su uesnici bili pripadnici obinog, siromanog, koloniziranog sveta. Prema tome, nema sumnje da je mogla teno da ita Dantea, i da se u potaji jer pretpostavljam da je to delo bilo na spisku zabranjenih knjiga svoje kelije divi mnogim epizodama iz Komedije, ne samo onoj o rodoskrvnoj
ljubavi Franeske i Paola! Kao to se, opravdano, Oktavio Paz pita da li je Sor Huana imala u svojoj biblioteci prevod dela Hermesa Trismegista Marsilija Fiina, moe se postaviti isto pitanje i za Dantea, ak opravdanije.
HUANINI PORTRETI
Postoje, zasad, tri poznata portreta Sor Huane de la Kruz; prvi, iz vremena dok je bila pratilja vice-kraljice Meksika, i kad se jo uvek zvala samo Huana Ramirez; na tom portretu ona nema vie od petnaest godina i, na osnovu svega, moe se prihvatiti tvrdnja nekih da je bila lepa, veoma privlana devojka. Jedna legenda ispod tog portreta kae da je nainjen neposredno posle Huaninog razgovora s etrdeset najumnijih meksikih naunika i umetnika. Huana na tom portretu pozira, s levom rukom ispruenom i otvorenim dlanom okrenutim prema gore, dok u desnoj ruci, na desnoj butini, dri u ruci jednu deblju knjigu u konom povezu. Ta dva zaustavljena pokreta ispruena ruka i otvoreni dlan i desna ruka s knjigom kau mnogo. Haljina u koju je obuena onakva je kakvu je kao pratilja vicekraljice morala da nosi; veoma elegantna, barokno zavodljiva s prilino velikim prorezom oko vrata, koji e u potpunosti nestati na dva sledea portreta! Naglaavam ovaj portret, poto je Huana, u vreme dok je boravila na dvoru i bila zvanina pesnikinja, napisala prilian broj pesama u kojima opisuje razne portrete, uglavnom ena, na nain kako to nije inio nijedan pesnik ni pre ni posle nje. Mogla bi se nainiti cela antologija tih pesama, koje imaju neto od Malarmeove poetike prigodnih stihova, ali razvijene do jedne neoekivane intelektualne pronicljivosti. Posebno su uspele pesme, romanse i decime, upuene markizi de Mansera, obrazovanoj eni, osetljivoj na njene prve stihove, ija je pratilja najmilija, muy querida postala kad je 1664. primljena na dvor. Drugi poznati Huanin portret je onaj iz 1713., nainjen po seanju, posle njene smrti; po nekima to je rad nepoznatog slikara, po nekima Huana de Mirande, Huana je, u svojoj manastirskoj odei, u stojeem poloaju pored svoga radnog stola, s bibliotekom punom knjiga iza sebe. Taj portret nainjen po sveem seanju nekoga ko ju je verovatno poznavao posluio je kao osnova najpoznatijeg portreta Sor Huane de la Kruz, koji je 1750. nainio Migel Kabrera. Oktavio Paz je na nekoliko stranica svoje knjige o Huani detaljno opisao ova dva portreta. Najzad, zanimljiva su i dva kasnija portreta, jedan izvesnog Migela Herere iz 1792., i Andresa Islasa iz 1772., na kome, opisuje Paz, postoji podui tekst u donjem levom uglu u kome slikar naglaava da se naa pesnikinja zvala pre svega dona Huana Ramirez... Ali, izgleda da je povodni crte za sve ove portrete, izuzimajui onaj iz petnaeste godine, bilo Huanino poprsje ugravirano na naslovnoj stranici njene tree, posthumno objavljene knjige, u Madridu 1700. Ime tog gravera nije poznato, ali je lice sa kasnijih portreta sasvim prepoznatljivo, naroito oi i monaki crni veo iznad ela i oko glave preko ramena, i pored toga to na ovom posthumnom portretu Huana izgleda prilino mlaa i ak bi se moglo rei bucmastija nego na drugima!
KAKO SAM OTKRIO SOR HUANU DE LA KRUZ

Nema nikakvih konkretnih dokaza da je Sor Huana bila i muziarka, ali se pretpostavlja da je svirala neki ili vie instrumenata, jer je u manastiru poduavala muzici mlae monahinje, a u njenoj biblioteci nalazilo se i nekoliko dela iz muzike teorije. U nekim njenim viljansikima i drugih delima namenjenim pozoritu nalaze se strofe koje su oigledno bile namenjene pevanju, i moguno je da je sama Huana ili koristila ve poznate melodije za svoje stihove, ili ponekad komponovala vlastite. Dogodilo se, u vreme kad sam najintenzivnije radio na Lirskoj istoriji muzike, da sam u prodavnici kupio CD na ijoj naslovnoj strani su se nalazile, uveane, samo oi jednog enskog lika! Bio je to odlomak jednog od gore pomenutih portreta, i te oi su me privukle, ali sam mislio da CD sadri muziku Sor Huane de la Kruz ije je ime bilo istaknuto na naslovnoj strani! Meutim, radilo se o muzici koju su junoameriki barokni majstori od kojih su neki bili i njeni savremenici, i moda ak imali priliku da je upoznaju komponovali upravo na Huanine stihove, i to na vrlo raznovrsne teme. Tako se dogodilo da sam jedan vei lanak u pomenutoj Lirskoj istoriji muzike posvetio Huani i njenim kompozitorima, a, posle toga, nabavio sam njena dela na panskom i, pre svega, doao u posed velikog ogleda koji joj je posvetio Oktavio Paz! Od tog trenutka, sve do danas, nisam prestao da se zanimam za Sor Huanu i, to vie ulazim u njenu koljku, oseam kako se njeno delo iri i sve jae me privlai. U tom oseanju, zapoeo sam prevod Prvog sna. Uporedo sam sluao i muziku, snimljenu 1999., koju su juno-ameriki barokni kompozitori napisali na njene stihove: Andres Flores, 1690 1754.; Blas Tardio Guzman, oko 1750.; Manuel de Mesa, 1725 1773.; Roke eruti, 1685 1760.; i Huan de Arauho, 1649 1712., jedan od onih koji je mogao da je lino upozna! I to nije bilo sve; nedavno je, sredinom 2011. godine, ansambl za staru muziku, Konstantinopolj, snimio itav CD s muzikom baroknih majstora Santjaga de Murcije, 1685 1732.; Gaspara Sanca, 1640 1710.; i, posebno, Lukasa Ruiza de Ribajaza, roenog 1626. i stihovima Sor Huane, meu kojima i pedesetak s poetka Prvog sna koje nadahnuto govori Fransoaz Atlan, uz pratnju dvojice brae Tabasijan, koji sviraju iranski setar i druge srednjevekovne oblike lauta i ianih instrumenata. Ali, vrhunac tog odavanja poasti Sor Huani su Tres sonetos za koje je muziku komponovao Mihael Osterle, roen u Nemakoj 1968., ali sada kanadski kompozitor. Njegova obrada tih Huaninih pesama za koje se moe rei da im nikakva muzika nije neophodna pokazuje da jo nije stavljena poslednja taka na veito pitanje odnosa poezije i muzike.
EKSPERIMENTALNI PREVOD PRVOG SNA
Dosad sam naiao na podatke da su ak etiri tumaa iako ne znai da nema jo poneki u elji da koliko toliko spree sve mogune nesporazume prilikom prvog susreta itaoca s Huaninom poemom, odluili da pribegnu prozaizaciji Prvog sna, to jeste da strogu klasinu formu Huanine poeme prevedu u prozi! Taj postupak je redak, ali ne i nepoznat; na primer, Teodor de Vizeva je to inio s hermetinim pesmama SteSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|177
fana Malarmea, pretvarajui ih u pesme u prozi, bez ritma i versifikacije! Ali, nainiti istina u razliitim vremenima etiri prozna prevoda, ili adaptacije jedne lirske pesme, je, ini mi se, zaista jedinstven sluaj u istoriji (prevoenja) poezije! Prethodni podatak, bolje od bilo kakvih uobiajenih prevodilakih objanjenja i ubeivanja! ukazuje na to o kakvom se pesnikom tekstu radi u Prvom snu. Nisam imao priliku da itam i poredim prozne prevode koji bi mi verovatno pomogli da lake prodrem u smisao pojedinih stihova ali sam odluio da sauvam veoma vidljivu i zahtevnu formu Huanine poeme, njene naizmenine ritmove, krajnje sloenu versifikaciju, i, onoliko koliko je to bilo moguno, pratee efekte, opkoraenja, sazvuja, ukratko sveukupni utisak i smisao: Sor Huana nije predvidela nikakvu podelu svoje poeme na krae ili due celine, koje se susreu u pojedinim izdanjima; najee je podela na tri moglo bi se rei pevanja nejednakih duina, oznaena rimskim brojkama I, II i III, s kojom se slae i Oktavio Paz. Pojedini tumai i izdavai Prvog sna ipak predlau podelu na tematske prepoznatljive celine, kao na primer Plankarte koji prepoznaje dvanaest odeljaka: od Sputanja Noi (1-79), preko Sna Kosmosa (80-150), Ljudskog sna (151-265), Epizode s Piramidama (340-411), do Stupnjeva bia (617-703), Neutaive ei za saznanjem (781-826), Buenja (827-886) i Trijumfa dana (887-975). Moda upornijem itaocu uz povremene komentare kojima u pratiti svoj prevod, ali vodei rauna da ga ne opteretim to ipak moe pomoi da se neposrednije prepusti sluanju Huanine none simfonije. Za ovo izdanje opredelio sam se za kontinuirani tekst u jednom dahu a interpunkciju sam prilagodio tako da se italac lake sputa ili penje kroz Huanin tekst. Ona svakako ne odgovara njenoj interpunkciji koja je bila u upotrebi oko 1700.! I pored sveg truda koji sam uloio da to potpunije shvatim i prenesem Huanin tekst, ovaj prevod ne mogu potpisati drukije nego kao eksperimentalni prevod. Jer, smatrao sam da je bolje to, nego bilo kakav prevod u prozi! Kad je re o eksperimentalnim prevodima poezije uglavnom smo u prisustvu dela koja nas podjednako zadivljuju ili zastrauju ali i magino privlae svojom konstrukcijom i najslobodnijim, neprobojnim zatvorenim, hermetikim izrazima. Sutina eksperimentalnog prevoda je u tome da prevodilac ponekad zbog razloga koje bi ovde bilo nemoguno ukratko opisati uspenije prevede neke celine koje manje, ili uopte ne razume, nego one koje su svakome veoma jasne! Ovo zvui sibilski, ali da bih pokazao kako taj postupak funkcionie morao bih da svaki stih Prvoga sna Sor Huane de la Kruz popratim jednom prevodilakom belekom! Ali, ovde to nije potrebno, niti ima prostora. Prevod Dojsovog Ulisa, ili Rableovog Gargantue, ne moe biti nego eksperimentalan, na primer.
975
Prvi san sadri 975 stihova. Nema sumnje da je Sor Huana sledbenica pitagorejca Kirhera, ali i drugih brojala stihove, elei da doe i do svoje numeroloke formule. Zato 975? Postavljam pitanje koje nisam primetio ne postavljaju dru178|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
gi tumai, ni Oktavio Paz, iako povodom nekih drugih njenih kompozicija itetako govore o znaenju i znaaju brojeva! Prvo, ini mi se da je Sor Huana povodom osetljivog pitanja duine svoje pesme, o emu e jo odreenije razmiljati Edgar Po pripremajui svoga Gavrana odluila da ne pree granicu od 1.000 stihova, tim pre jer je Gongora u Prvoj samoi ve prekoraio taj zlatni prag: 1091! Ona je oigledno elela da doe do konane brojke koja zbiranjem svoja tri broja, 9, 7 i 5, daje svetu brojku tri, 3! 3, ili Sveto Trojstvo, ali u onom smislu u kome ga je Atanasijus Kirher predstavio ve na naslovnoj strani svoje Musurgia universalis, i kao tit od mogunih cenzora koji bi mogli da ga optue za jeres, ali i kao osnovni broj sadran u formuli koncerta sfera od tridesetest delova velianstveni Kirherov kanon za tridesetest glasova to jeste 4 pomnoeno s 9 (3+3+3). Zato i nije neobino to veina tumaa deli njenu poemu na tri celine, ili etape: Uspavljivanje, Sanjanje, Buenje. Itd.
POSLEDNJA RE PRVOG SNA

Oktavio Paz bez ije knjige o Sor Huani, Las trampas de la fe, Zamke vere, ne bih mogao pisati ove redove, isto kao to je on to rekao povodom knjige Alfonsa Mendeza Plankartea! kae: Protagonista Prvog sna nije enska dua, nego ljudska dua koja za autora, treba da ponovimo, nema pola. I zaista, dok itamo te stihove kroz vrtoglavu smenu ritmova i najnepredvidljivijih slika ne pada nam na pamet da pomislimo ko ih pie: mukarac ili ena? I verovatno to pitanje ne bismo uopte ni postavili, da sama Huana u poslednjem stihu, poslednjoj rei, pridevom despierta, probuena, ne demaskira autora, samu sebe, i naglaava da je tih 975 stihova napisala upravo ena! Mislim da je to veliki trenutak poezije uopte, ne zbog toga to jedna ena naglaava da je autor dela koje smo upravo proitali, nego zbog toga to su uslovi u kojima je napisala to svoje delo bez sumnje u potaji i ne bez strepnje o tome ta e o njemu misliti njeni duebrinici, znaju se njihova imena bili takvi da je bilo za oekivanje da se autocenzurie, i preuti injenicu, da je ena! I, ako je u toku svoga sna i izgubila svoju polnost, i bila samo ljudska dua, ni muka ni enska, ona je u buenju, i u poslednjoj rei svoga mikro-speva, odluno naglasila tu injenicu, da je ena! A nije bila, gramatiki, prinuena; bilo je dovoljno da upotrebi glagol despertar u aoristu, probudih se, umesto prideva, probuena, i da izbegne zamkama progonitelja, koji e se upravo nakon Prvog sna koji je u rukopisu kruio, svakako, i moda bio objavljen u plaketi za krug prijatelja jo ogorenije ustremiti na Huanu. Oktavio Paz nije prevideo pojavu prideva probuena, despierta, na kraju poeme, ali mu nije dao onu vrednost koju mu, mislim, treba dati: taj pridev, u poslednjem trenutku koji je samim tim i najznaajniji personalizuje celu poemu i stvara jednu od najneoekivanijih poetskih poenti uopte, ali ne kao uobiajenu konvenciju nego smiljeni koncept. Ako Prvi san vrvi od zamki za prevodioca nita manje nego i za onoga ko ga tumai ili prevodi u prozi prevodilac ovog prevoda tei se bar da je izbegao onoj koja ga je ekala u poslednjem stihu; jer ko zna! moglo se dogoditi da, zbog kaSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|179
kvog ritmikog ili versifikacijskog uslova, propusti priliku da i svojim prevodom potpie enu na nain kako je ona potpisala samu sebe!4
MAGINI ANAGRAM UGRAEN U PRVI SAN

Anagrami oni koji nisu kalamburi i igrarije, nego neodvojivi i gotovo neophodni deo stiha ili pesme retki su i mogu biti izbrojani na prste. Jedan od takvih je i onaj koji je u Prvi san ugradila Sor Huana, kao rimu u stihu 147: El sueo todo en fin lo posea. Poslednja re, posea od glagola poseer, posedovati ini taj savreno uspeli i vieznani anagram s imenicom poesa, koju ne treba prevoditi. U ovom sluaju, to je jo jedan mikro-portret pesnikinje Huane Ramirez, alias Sor Huana de la Kruz, od koga sam ja, u naslovu ovoga teksta o njoj, nainio jedan verbalni kola ako se tako moe rei razumljiv i onima koji ak manje nego ja znaju panski jezik: la poesa la posea, poezija ju je posedovala. Svakako, Sor Huana se odbranila od izazova da re poesa pomene u samoj poemi ili, to bi bilo jo gore, da je priblii obliku glagola posea, kojim se zavrava stih 147; na taj nain ostavila je mogunost itaocu, tumau ili prevodiocu, iako taj anagram nije prevodiv da sam izvede zakljuak. Neto manje od dvesto godina pre Stefana Malarmea ona je primenila naelo neimenovanja predmeta i poetski nagovetaj kao najbolji nain da se poezija sauva u svome istom stanju.
Zanimljivo je, u tom smislu, primetiti da poznati nemaki lingvista i prevodilac Danteove Boanstvene komedije na nemaki, Karl Fosler, koji je oko 1941. bio meu prvima koji je pisao i prevodio Huaninu poemu, i pored toga to je potovao njenu sloenu versifikaciju i metriku shemu, nije sauvao taj efekat s probuena u poslednjem stihu, poto se iz njegovog prevoda: und so auch ich erwache., ne vidi ko se budi, odnosno ko je autor pesme, mukarac ili ena! Svakako, moemo rei da je to beznaajno, ali da li je zaista beznaajno ukoliko original naglaava tu razliku? Jer, da je htela da se sakrije iza svoga enstva, Huana je to mogla da veoma lako uini oslonivi se na aorist glagola despertar koji je i u panskom, kao i u nemakom ali i na srpskom, bezlian: i ja se probudih. Ali, to vie ne bi bila Huanina pesma.
Dragan Veliki
SVET PO NJEGOVANIMA
Svako vreme, svaka epoha, na svoj nain ita i doivljava velika dela svetske literature. Ali, kako god bili tumaeni, oni se uvek nanovo raaju i ive svoj besmrtni vek. Ko se jednom sreo sa Odisejem, Pjerom Bezuhovim, Hamletom, Budenbrokovima, Alijom erelezom, Madam Bovari, Glembajevima, ne moe ih nikada zaboraviti. U Ilijadi, Boanstvenoj komediji, Ratu i miru, Mrtvim duama, Na Drini upriji, diu svetovi koji se upisuju kao porodino naslee za itav ivot. Andrievi konzuli u pustoi bosanske kasabe paradigma su samoe; gramziva svita Glembajevih u svakom novom vremenu ima svoje naslednike, zatoenike pohlepe, bluda i zloina; sudbine Isakovia iz Seoba Crnjanskog potvruju venu istinu da svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega doe. Smisao ivota je u putovanju. Zlatno runo Borislava Pekia je saga o putovanju porodice Njegovan, ne samo tokom sedam vekova o kojima svedoi porodino predanje, ve se protee i na onaj
Neboja Babi
deo puta u bezdanu mitologije, tamo u veno cvetnoj, bezvremenoj Arkadiji, odakle je krenuo kentaur Noemis, prapredak svih Njegovana, iji kentaurski zov svakom nasledniku porodinog trona najavljuje zavretak ovozemaljskog ivota. ta su Njegovani, nego trajanje kroz promene, niska razvuena u vremenu i prostoru. Ko se na stranicama Zlatnog runa jednom sreo sa Simeonima, prvoroenim sinovima Njegovana, naslednicima porodine firme, sa njihovim enama i ljubavnicama, sa itavom bulumentom roaka, poslovnih partnera i konkurenata, ne moe ih zaboraviti. Jer Njegovani svojim egzistencijama ne pokrivaju samo fantazmagorinu istoriju jedne trgovake porodice koja je davala i umetnike, ve u dubinama njihovih monologa italac prepoznaje situacije iz vlastite svakodnevice, prepoznaje sebe obnaenog nepotkupljivim radom podsvesti. Nema tog ja koje ne postoji u Njegovanima. Pred itaocem izranja jedan svet, koji ostavlja trag duboke proivljenosti. Velika literatura jeste velika ba po koliini nas koji se u njoj nalazimo. Borislav Peki je Bah srpske knjievnosti. Grandiozni opus, koji se kao i kod Baha meri hiljadama i hiljadama stranica ujednaene umetnike visine, dostie punu rasko elokvencije i humora, erudicije i poetinosti u Zlatnom runu, najvanijem delu Borislava Pekia, romanu u sedam tomova o porodici Njegovan. Na 3500 strana tee pria o Njegovanima koji u 14. veku kreu iz Trakije preko Carigrada i Peloponeza do Beograda, i dalje u smeru severozapada, ponavljajui arhetipsku matricu legende o Argonautima u potrazi za zlatnim runom. Povest o cincarskoj porodici Njegovan ostvarena je sveobuhvatnim akordom koji saima ne samo epohe svetske istorije na prostoru Balkana epohe koje privremeno nastanjuju Pekievi junaci ve i tamni osvit ljudskog postojanja, beskonano vreme mitologije. Zlatno runo deava se i u vremenima kada je mit bio svakodnevica. I zato ne postoji granica izmeu istorije i mitologije, realnosti i fantastike. Svaki junak Zlatnog runa je istovremeno u sebi sa svima koji su mu prethodili, i koji e ga nastaviti. Mi Simeoni, naime, ne umiremo, kae jedan u nizu Njegovana. Samo se jedni u drugima slaemo. Kao talog kad nam ivot iskipi. Tako i deda Lupus nije umro nego se u mene slegao, pa od njega saznah sve to je od mene iv, dumanin, krio. Njegovani se kao Feniks obnavljaju kroz poare, stalno u pokretu, u traganju za zlatnim runom. I hronika o njima okonava velikim poarom u zamku Turjak, u Sloveniji, gde su se okupili da proslave Badnje vee 1941. godine. Jo jedan kraj iz kojeg e se izroditi novi poetak. Porodini duh Njegovana ne umire, samo se seli kroz potomstvo. A poar u zamku Turjak, u ledenom naruju Alpa, najava je mnogo veeg poara koji e zahvatiti itav svet. Nije sluajno Peki anrovski Zlatno runo odredio kao fantazmagoriju, a sedmim tomom, koji se moe itati i nezavisno od sage o Njegovanima, ispisao poemu o Postanju, o zori evropske civilizacije. Dovoljno je zaviriti, makar i nasumice, u teftere Njegovana, i biti uvuen u vrtlog Pekieve reenice koja sa istom snagom i ubedljivou oivljava vremena prola, nie scene bitaka i opsada, epskim zamahom budi prohujale svakodnevice irokih planova, kao to suptilno ispisuje i lirske minijature toka svesti protagonista ove fantazmagorije, trenutke kada oni ostaju
sami sa sobom i suoavaju se sa vlastitim slabostima, putuju prostranstvima porodinog duha komunicirajui istovremeno i sa precima, i sa potomcima. Pekieva fantazmagorija o Njegovanima moe se itati na preskoke, otvarati njihove teftere, oslukivati glasove u boinoj noi u dvorcu Njegovan Turjakih u Sloveniji, glasove irokog spektra pameti i lucidnosti, a jo vie gluposti, licemerja i zavisti. ujem, neki eneral piso u nofine da se nita sa pobedom u rat ne moe meriti... Ja mislim da moe, enerale. Sa pobednjakim infalidom sasvim se razmernjo moe meriti zdrav i snaan poraenik..., kae jedan u nizu Njegovana. Peki literarno oblikuje polifonu strukturu istorije na Balkanu, uspeva da svim politiki i civilizacijski suprotstavljenim glasovima omogui puni iskaz. Nema tu mesta za mali format, za pisca koji svoje junake koristi kao glasnogovornike vlastitih ideja. Zlatno runo je svet, koji, kao i ivot, protie u stalnom sukobu. Zakoni fizike vae i za duu. Jo nisam uo da je ijedan mislio zabadava. ak ni Sokrates. Zabadava misle jedino manijaci. Svi su ljudi, gospodo, trgovci, samo smo mi, trgovci, bolji trgovci od drugih ljudi. Tako Njegovani. I jo kau: Onaj ko nita nema, nema ta ni da izgubi. Ko malo ima, lako e nadoknaditi. Ali on koji ve sve ima, nikad sve nee moi povratiti... Pravi trgovac nikad ne pita hoe li ikada imati sve to je jednom imao pa izgubio, ve koliko bi imao da nita izgubio nije... Ako danas neto nisam zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono to u sutra zaraditi, nee biti to to sam danas propustio; bie sutranja zarada, umanjena za dananji gubitak. Peki je zapisniar brujanja istorije koja se prelama u njegovoj eruditskoj mati. Taj moni akord sveobuhvatnosti sveta tutnji i traje od prve do poslednje strane Zlatnog runa. Defiluju pred itaocem likovi Njegovana ali i aveti koje su te likove za njihovih ivota naseljavale; lebde kentauri i vampiri, urotnici i atentatori, istorijski likovi od Sulejmana Velianstvenog do Ilije Garaanina; ispisuju se strane o Beogradu jo iz mitskih vremena kada je skitsko traansko pleme Singa, verovatno cincarskih praotaca, dalo ime Beogradu. To je grad kroz koji se uvek prolaziti moralo, jer se na svakom putu bio prepreio... Kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je u drugim rukama bio. Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim... A izmeu, izgleda, niiji. I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slualo... U takvom gradu nema nasleivanja. to za ivota zgrabi, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz poetka moraju. Peki je stvorio humor kakvog nema ravna u srpskoj literaturi. Neki likovi porodice Njegovan kao da su izali iz stripova Alana Forda. Posebno kada govore o istorijskim zabludama koje su vremenom stekle status neprikosnovenih istina, neki Pekievi junaci pokazuju sav besmisao i jalovost optih mesta i stereotipa. Apsurd rata, glupost i strah, tronost ljudske egzistencije na jednoj strani, i kipua snaga, vitalnost i sposobnost prilagoavanja Njegovana na drugoj strani, smenjuju se tokom sedam tomova Zlatnog runa. Njegovani su pobednici jer slave ivot samom injenicom trajanja i opstanka u svim vremenima i prostorima. Oni su plamiak razuma i istrajnosti u jazbinama zla ljudske civilizacije. Nisu sveci, naprotiv, njihovi karakteri kriju u manjim ili veim dozama sve negativne osobine ljudske prirode, meutim, u konanom saldu
porodini konto firme Njegovan belei aktivu. Snaga duha, vitalnost i upuenost u trgovinu tu najvaniju aktivnost ljudskog roda ini ih genetski predodreenima da savladaju i preive sve nedae i istorijske premetaine. Borislav Peki se nije trudio da se dopadne. On nema pandana kako u domaoj, tako i u stranoj literaturi. Nije podloan poreenju. Sve je bilo predmet njegove znatielje; od najbanalnije triarije svakodnevice, pa do sutine prostora i vremena, ljudskog bivstvovanja; nad svim je bio zapitan, odluan da spozna istinu, artikuliui je bujicom rei koje se utrkuju, do poslednje misli koju je u letu hvatao. Pisao je shodno tom rasponu, raznorodno i razliito, od politikih komentara treba li napominjati otrih i nepotkupljivih do SF trilera. Meutim, sedam tomova Zlatnog runa jesu sam vrh srpskog knjievnog stvaralatva. U zemlji labave komunistike dogme, odravao je engleski kastinski graanski duh. Njegovo protivljenje je bilo principijelno, cena koju je za to plaao logina i oekivana. Sve to je inio, pisao, emu se protivio i za ta se zalagao, bilo je autentino, blistavom pameu promiljeno, neodoljivom ironijom i samoironijom zaodenuto, nezainteresovano da se dopadne, neprilagoeno modi, po meri njegovoj, veliko i vrsto, bez bojazni da e da traje, i tek pronae pravo mesto u evropskoj knjievnosti.
Sreten
Neoekivano
Evo klupe, hajde da sednemo, hoe? to uti? uti. Prili su klupi, u senovitom uglu prostranog kolskog dvorita, ona je odmah sela, on kao da se dvoumi. Sa rukama stalno u depovima jakne, osvrne se oko sebe, zakorai do drugog kraja klupe, zadri pogled na cipelama, najzad sedne. Toplo je, ali on tu jaknu ne skida. Ona bude levo, on desno. Budu istovremeno i blizu i daleko. Ne znam, meni je samo jedno bilo i ostalo neshvatljivo i tue do jezivog. Mislim, ta deca koja se igraju u potpunoj tiini, ne isputaju glasa od sebe kao da su svi nemi, a srena deca i vesela, kao bilo koja druga deca bilogdebilokad, zanesena igrom, u svom svetu, niim ometana, spontana, neposredna, matovita, u neprestanom kretanju deca. E sad, malo vea, malo sitnija, nema tu veze uzrast uopte, vidi se da se igraju lepo i da im je dobro, ali samo se uje zvuk lopte koja odskae sa betona. Ali samo se uje zvuk staklenaca koji se sudaraju. Ali samo se uje kripa krede po asfaltu. Ali samo se uje lie u kronjama po kojima se skrivaju. Ali samo se uju neujni odroni peska u kome grade zamkove i mostie i piramide i oaze u pustinji i baze sa ljudskom posadom na Marsu. Ali samo se uje inae neprimetni um odee i obue na tim mladim, vitkim, brzim telima i nitanitanitavie, bez obzira da li
trule kobile, ili izmeu dve vatre, ili klisa, ili kolice, mabilokojaigra, svejedno da li traje deset minuta ili celo poslepodne. Patividi. Kao da su meseari. Kao da su mladunci pripitomljenih ivotinja, evolucija im nije dala mo govora. Nikadinikako ni rei, ni zuc, ni muc, bez agora, bez cike, bez smejanja, ili plakanja, tajaznam, i to je u igri ponekad neminovno jelda? Ali ne, nita osim te gromoglasne tiine, meni nekako zlokobne, nita osim tog meni nepojmljivog utanja, e na to nema anse da se ikad naviknem, ovde, do kraja ivota. U kui i u koli priaju, i na ulici i u gostima i na roendanima i za praznike priaju, brbljaju, objanjavaju, opisuju, smeju se, jauu, slauseineslause, galame, apuu, svenormalnofinoito, jasno i glasno. Ali u igri tajac. E sad, tebi to moda ne smeta, ne znam, nikad nismo priali o tome. uti. Iznad njih kronja velikog oraha. Izmeu njih na klupi lee novine, rastvorene vetrom koga sada tu vie nije bilo. On se zagleda ne u naslove, nego u zaglavlje, proveravajui datum. Moda nisu ni jueranje ni dananje, pomisli, moda su sutranje. Font kojim je datum odtampan bude suvie sitan, ne moe da ga proita. Osim toga, vidi onu decu tamo, iza terena za koarku, to su im oi blistave, od zanosa igrom su im oi blistave. Deca. Ti to jo ne moe znati, iako nasluuje, pa u ti rei: deca su od dve vrste roena i neroena. Igraju se i jedni i drugi, samo to su za nas jedni vidljivi, a drugi nevidljivi. Patividi. Tvoja deca su roena, moemo da ih gledamo, da ih pomilujemo, da odgovaramo na njihova pitanja, da ih hranimo. Ali kao to ima dece koja su roena, ima i dece koja nisu roena. Evo, na primer, ti kako ti se ini, kako ti sebe vidi? Ne ini li ti se da si jedan od neroenih. Ba se i ne bi moglo rei da si dobrovoljno doao ovde, zar ne, u ovaj svet. Kad ono bee, pre trideset osam, trideset devet godina, sedamdesetih? Da su te pitali, pa iskreno, ne bi naputao svoje prijatelje, bezbrinost, zbrinutost, je l tako? Ne mora da saginje glavu, nema ega da se stidi. E vidi, i mene su roditelji silom povukli. Ne pitaj me ta ih je nateralo. ta ih je nateralo, neka sami kau. Bunila sam se, odupirala, nadala se da im nee uspeti i da u makar ja ostati, ovako ili onako, jo neko vreme, pa u im se pridruiti, im odrastem i steknem pravo na sopstvene odluke. Ali uspelo je. Uspelo im je i obrela sam se tu, u ovoj zemlji, nesrena, nespretna i nesnaena, kao i ti. Bila sam tek zavrila malu maturu i bilo mi je teko to su me otrgli od venosti zaviaja, od venosti detinjstva, od venosti neiscrpnog otkrivanja, slatkog testiranja granica. E sad, vidi da nisi nikakav izuzetak. uti. Gleda u prazninu pred sebe. Celim se leima pribio uz naslon klupe. Ruke su mu sad na kolenima. Uini mu se da se ake odvajaju od tela, od ivice rukava iz kojih su iznikle, i da se priljubljuju u vazduhu kao krila i da odleu kroz kronju iznad njih. Bude mu dobro tu na klupi sa njom, a istovremeno bude mu muka. ake se naglo vrate tamo gde su bile. ta u sa rukama, pomisli. Mora da ti je bilo bolno da se prilagoava na novu sredinu, kao i meni. Ovde je sve obrnuto, je l tako, beskonano je konano, slabo je jako, radosno je tuno, mnogo je malo, zdravo je bolesno, slatko je gorko, neophodno je ophodno, oekivano je neoekivano. Patividi. Nisi umeo da se orijentie u nepoznatom, nedostinim ti se inilo da razume odnose, uzroke i posledice, skuenost, naine optenja, raz186|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
miljanja, da sve to usvaja, prihvata kao svoje. Kako ti je ilo uenje jezika? Jesi li i ti, kao i ja, ispoetka gajio otpor prema jeziku? Jer kad si stigao ovde, u daleku i stranu zemlju, jedva da si prepoznavao po koju re iz jezika ovdanjeg stanovnitva, ovih dalekih i stranih ljudi. Ali ti sad govori savreno. Tvoj jezik je bogatiji od mog, ja sam brbljiva, a ti nisi, ali zato je svaka tvoja reenica kao napisana. Eto smeka ti se brk, neka-neka. Dobro, ajde, ne smeka ti se brk, ba si mrk. Tvoj govor je skroz proziran, i uvek kae tako da svako razume, i dete neko i ja i svi. Sad jeste tako, ali onda nije bilo tako. Bio si rastrzan sve dok nisi shvatio da su ovde ljudi kao ti, odnekud doli, bilo svojom bilo tuom voljom. Svako je morao da naui da govori, da razume druge oko sebe, da se prilagodi, da savladava tekoe, tajaznam, da opti, da se drui. Roenje ne moe da se bira, svi imamo roditelje. Ne moe se ne imati roditelja, ako si ve roen, je l tako? uti. Okree lice ka njoj. Ona samo na trenutak zastane sa monologom, ali ne oekuje da joj bilo ta odgovori. Zenice su im se spojile, slepile. Budu jedno, kroz bezdane otvore zenica budu teleportovani jedno u drugo. Ali ona to ne moe da izdri, trepne. On vrati glavu i pogled ka praznini pred sobom. Vidi ih molim te, evo i naih sinova, eno i naa ker se igra, u tiini. Rekoh ti, verujem da ak i neroena deca imaju roditelje. Ne znam, ti kao da veruje da samo tvoja deca nemaju roditelje. Koji si ti ludak. Kao da im je otac u zatvoru, na izdravanju doivotne kazne, kao da im je otac umro od ujeda korpije, ili tako neto, a da im je majka u nemilosti i bie zatrpana kamenjem, boemeprosti, ili tako neto. Eh. Nemoj tako da se prenemae, molim te. Verovao ili ne verovao, izai e odavde, vratie se. Potreban si tamo kao to si potreban deci ovde, ne samo tvojoj i mojoj deci, potreban si itavom ovom nesretnom narodu. Ali vratie se, jednom, ne znam kad, samo znam da emo biti zateeni, da e biti neoekivano, to je tako, to je neminovno i za tebe i za mene i za svakog drugog. Kao to si se pre trideset devet godina rodio i stigao ovde, i kroz muku se ukljuio, tako e se vratiti odakle si doao. Seti se, kako je to izgledalo onomad, kad si nam se pridruio, pa pusti film unazad i videe. Seti se, doneo si poklon, nestvaran, boanstven, ukljuio si se, uprkos nezamislivom, pridruio si nam se, progovorio. Zavoleo si jezik. Upisao si studije jezika, ej, od svega ba si jezik izabrao za svoj poziv, patividi, oenio si se, dobio prvo dete. Onda ti se ena razbolela i umrla, vratila se, i morao si da prekine uenje, morao si da radi. Pa je dola ekonomska kriza, nije bilo posla, preostao je samo rad na zemlji, daleko od grada. Sreli smo se u polju suncokreta, ogrubelih ruku, oamueni suncem, upitala sam te neto, spustio si glavu, ba tako kao sad, pa si je polako podigao da bi me pogledao u oi, postala sam tvoja druga ena. E sad, taukudu - ja, roena na moru, kao sirena, ej ta u ja u onom polju suncokreta u tom asu, ne znam, sambogzna. Ili ne zna, taj bog koji me je tu doveo, i tebe, da nas spoji. E sad, samo da te podsetim, ta druga ena, ta ja, rodila ti jo troje dece, ej, u onoj najstranijoj sirotinji. Pa bi rat. Klanje, meu braom najroenijom u ovoj od boga i od oca zaboravljenoj zemlji, graanski rat, kau, graanskigraanskigraanski, ponavljaju stalno, kao da same sebe ubeuju. Malograanski, uzvraao si na to. Slabo je jako, neophodno je ophodno, asno je neasno, plemenito je podlo, hrabro
je kukaviki. Pa smo morali da pobegnemo od svega, u inostranstvo. I jedva smo se tamo snalazili, jedvite jade jadovasmo, ali nismo se obeshrabrili, bar nismo ubijali, niti su nas ubijali. ivot je inostranstvo, govorio si. Svako ko je doao na ovaj svet je junak, govorio si, ovo sa ove strane nije za kukavice. uti. U akama mu se stvorila kutija cigareta i upalja. Tapne po dnu kutije i usnama izvue jednu cigaretu. Kutija nestaje, upalja kresne varnicom. Plamen se pojavi tek iz treeg pokuaja. ar na vrhu cigarete bude narandast. Dim koji izdahne bude nevidljiv. Vie nismo u inostranstvu, ima deset godina kako smo se vratili, pa ipak jo uvek to ponekad kae, da je ivot inostranstvo. Ili uti, kao sada, a to utanje isto znai. Pa smo nekako prebrodili nevolje i nematinu, doekali bolja vremena i evo sad si nastavnik, u filolokoj gimnaziji, predaje maternji jezik i knjievnost. Imamo stan, auto, kuu na moru koju mi je moja mila baka zavetala. I za mesec dana poinje raspust i otputovae sa mnom i sa decom na more. I mu si mi i ljubavnik si mi i prijatelj si mi i kapetan naeg malog porodinog intergalaktikog broda si mi i ume da slua i priam ti kao uvek to ti priam tralala i tagodmipadnenapamet. Ali ovog puta nije kao uvek, rei u ti neto to ti nikad nisam rekla pre, ni ne sanja da u ti sad otkriti tajnu, i to kakvu tajnu tvog ivota. Patividi. To je tajna i mog ivota, pa sam je zadravala za sebe, zamisli ti molim te mene kako imam neto to ti ne govorim, to nisi mogao da zamisli, priznaj, ali sad znam da je to i tvoja tajna i nema vie razloga da ti ne kaem, i ba se radujem to emo o tome da priamo. O-ho, vidi-vidi, podigle su ti obrve, uspela sam da te zainteresujem. Misli da te zadirkujem, da sam neozbiljna? uti. onom zgnjei opuak. Ton njenog glasa bude za nijansu svetliji. Ali ve u sledeoj reenici potone nazad, bude i za nijansu tamniji. Njegovi uni kanali beumno podiu sve preostale brane, membrane se zategnu i budu spremne za prijem. Sluam te, pomisli, i ujem te. Ona mu se primakne za pedalj, nesvesno. Budu blie, tu na klupi, u parku, u samoj zenici galaksije. To to slua on ne uje, nego vidi. E vidi, smrtno sam ozbiljna, paljivo me sluaj. Zna one morske jeeve to su im bodlje na vrhu srebrne? U stvari, oni su vie ljubiasti, mastiljavomodroindigoljubi-astotrulavinja, tako neke boje. E sad, na mestima gde je voda prozirna i ista kao da je nema, i kristalnobistra i uveliavajua kao soivo beskrajne lupe tu oni ive, na dnu, ti morski jeevi o kojima ti priam. Ima ih nebrojeno. Na dubini od pet do najvie sedamosam metara. E sad, zamisli da si u vodi sa maskom za ronjenje i disaljkom od trske i sedefastim perajama koje su ti izrasle iz stopala i da je zalo Sunce za borove i da je bonaca i da poinje da se s visina sputa vee, beumnim liftovima, niz lice sveta, u neprimetnim drhtajima. I zamisli da se odrava na povrini bez ijednog pokreta. I gleda dole tu nepreglednu koloniju morskih jeeva posejanu po dnu pod tobom. I vidi da se jeevi polako utapaju u modroljubiastu pozadinu koju su donedavno inile alge, trave, pesak i stene, a sad je to prosto meka prostirka na dohvat ruke, mami da je pomazi. E sad, utapaju se u pozadinu skroz, tako da ostaju vidljivi samo srebrnastosneni vrci bodlji, vrcaju odsjajima. I kako je pozadina sve tamnija i gua i
dublja i mastiljavija, te srebrne iskre su sve sjajnije, blistavije, iskriavije. Kontrast je opinjavajui. E sad, ponegde se ba roje, a ponegde tek nekoliko usamljenih odbljesaka, a ponegde samo po jedan ili dva. Ali uglavnom u fantastinim rasporedima, u gustogusto rojnorojno naikanim slapovima, maglinama, belancima, oblacima eerne pene, prelivima, ipkama, vrtlozima... E sad, je l moe da zamisli tu sliku, to to ti priam, vidi li? Vidim da vidi, vai, uivaj, neu da te ometam. Kako ti se ini, lepo je, je l da? E vidi, to je nebo. To je moja teorija neba. ta kae? uti. Prui ruku i pomiluje je po obrazu. Obraz, mlean i topao, bude nedodirljiv. Uvek me utei, pomisli, uvek me zbuni. Prisnost razoruava, pomisli. Vrati ruku. Ne mora nita da kae. Iskoristi privilegiju obrnute perspektive, nemoj samo da gleda, udahni duboko, zaroni. Tako, dublje, pokrei noge iz kukova, tako, to dalje od povrine, jo, jo, otisni se duboko, do samih zvezda. Na dohvat su ruke. Pred golim okom su ti. Bere jednu, srednje veliine, rado se odlepila od nedokuive pozadine. Bocka ti dlan, dok se mirno vraa, kao na usporenom snimku, gore, onoj beskrajnoj opni na povrini. Kad ti glava izbije napolje, smakne masku i disaljku od trske. Polako pliva ka mrkoj obali, bez umova, bez ijednog talasia za sobom. Bocka ti dlan i golica, iglice su pokretne, ne prestaju da otrim vrcima utiskuju nevidljive malecke elipse, desetine bockavih mikroelipsa krui u tvom dlanu. Izlazi iz vode kao da ustaje iz dubokog sna. U gipko telo ti se utiskuje prvi tas teine. U plua ti se utiskuje prvi dah ogoljenog kiseonika. U srce ti se utiskuje prvi otkucaj sata. E vidi, to je roenje, rodio si se. E sad, kad se ve desilo, i kad zna kako je to ta e i kud e? Odavno si bio spreman, samo to nisi mogao da zamisli ta te eka. Bio si spreman na nepoznato, bio si utreniran do automatizma, kao kosmonauti to su utrenirani i pripravni na svaku nepredvienu okolnost tokom lansiranja i leta u kosmos, uvek bi na svakodnevnim vebama bez greke izvodio sve to treba, nije ti bilo ravna, je l da? E, pa ovog puta nije bilo kao uvek, kosmonaute moj. Patividi. Zna da je bilo neminovno, ali ipak si zateen. Zna da je moralo, kad-tad, to bi ti bio izuzetak, kad niko nikad nije bio izuzet, zaobien, poteen, pa ipak, sad kad je roenje stiglo, stiglo je neoekivano. To neoekivano to zar sad?, to kako sad?, to neminovnoaneoekivano - e, to ti je moja teorija ovog ovde, moja teorija zemlje, moja teorija kopna. Tog kopna nema na tvojim kartama. Gleda oko sebe razrogaenih oiju, gleda uvis, okree glavu ka moru. Sve ti je nepoznato. Pita se nemo gde si? Na vlanom dlanu ima poklon, zvezdu. Bocka, golica. Sjaj je prejak, zenice ne mogu da izdre, ne mogu dovoljno da se raire, pa je drugim dlanom prekriva, ake su ti priljubljene kao koljka, a prsti ti postaju prozrani i sedefasti. Ta svetlost, ta zvezda - kome je namenjena? Zato poginje glavu? Seti se, ima li u tom asu ikog svog? Ima li ikog na ovom svetu ko bi te prihvatio, ko bi ti se obradovao? Seti se, u tom asu, mislio si da nema i da nikad nee imati... uti. Iz unutranjeg depa jakne iznese na svetlost pitolj. Ime pitolja bude ugravirano na drci, Walter, kalibar bude 7,65 mm. Izvue arer, pogleda ga i ponovo ubaci u leite. Ona zanemela, netremice ga gleda ta radi. On otkoi i repetira oruje. Bude hipnotisana, cela se ukruti, i u telu i unutra. Ruka sa pitoljem sada mu bude u krilu. Podigao je glavu, okree je ka njoj, gleda je u oi. Zenice su uski
glatki prolazi ka drugoj strani. Kronja iznad njih na tren zauti, pa se opet umiri. Nita vie. Nitanitanitavie, pomisli. Slabo je jako, neophodno je ophodno, asno je neasno, plemenito je podlo, hrabro je kukaviki. Vrati glavu i pogled ka praznini pred sobom. Bude mu dobro, a istovremeno bude mu muka. Bude i ne bude. Zatvori oi, podigne pitolj i ispali sebi metak u levu slepoonicu. Na cevi pitolja ne bude priguivaa, ali pucanj bude neujan.
Kod kue u inostranstvu pokuaj integracije

Ovde nisam kod kue. Ali znam da vie volim da ovde ne budem kod kue, nego negde drugde. Tako pie Marlen Haushofer u romanu Mansarda. Mogao bi to biti jezgrovit odziv na postavljeni zadatak. Neka to za mene bude inicijacija. A moj odziv neka stane u jo saetiji iskaz, u jo zgusnutiju jednainu. Ta jednaina glasi: ivot je inostranstvo. Ta jednaina ima vie nepoznatih. Pokuajmo da je reimo. Kako je to i zato je na ivot inostranstvo? I kakvo to ovde koje pominje Marlen Haushofer mora da bude, da bi nas privolelo da ipak ne odemo, da bi zasluivalo da ipak ostanemo? ime se odlikuje nae ovde odabrano svesno, zrelo a da to nije pristanak iz pristrasnosti, ili iz bezvoljnosti, ili zbog preputanja odluke nekome ili neemu izvan nas, ili iz nekakvog rtvovanja, bilo da je rtvovanje iz uverenja bilo da je iznueno? Kakvo to ovde naeg inostranstva mora da bude da bi bilo slobodno izabrano da nije, na primer, rezultat prisile niti ucene. Jer ucena, znamo to svi, ima raznih vrsta i u nepreglednim varijetetima, eksplicitnim i implicitnim. To ovde mora biti uspostavljeno i tieno i razvijano na osnovama imaginacije i odgovornosti koji zasluuju bitno drugaiji status nego do sad. Pokuajmo da vidimo i razumemo zato i kako.
1.HABITAT I NEUKORENJENOST
Svako ko je ikad doao na ovaj svet je neustraiv. Ovo, sa ove strane, nije za kukavice. Kad si tu, neprestano misli da mora da ode a nikako ne odlazi. Kad nisi tu, neprestano misli da mora da se vrati - a nikako se ne vraa. Nemati kud. Nemati s kim. Nemati emu. Nemati. Kad si tu, neprestano misli da ako eli dobro sebi i svojoj deci, prijateljima, svojim najbliima, mora to pre da ode odavde a nikako ne odlazi. Kad nisi tu, neprestano misli da tebi nije mesto tu gde si sada i gde si manje zbunjen i sluen i zabrinut nego tamo odakle si doao, ili emu, ini ti se, pripada a nikako se ne vraa.
Najpre, sve zavisi od zadatog ili izabranog okruenja od toga gde i kad i kako neko ivi. Moramo precizno znati o emu govorimo kada govorimo o naoj kui i o naem odsustvu od kue. Jer, neko ivi u socijalizmu, a neko u kapitalizmu. Nije to isto. Neko ivi u pozoritu, a neko u bioskopu. Nije to isto. Neko ivi u Nemakoj 1520. godine, neko u Nemakoj 1941. godine, a neko u Nemakoj 2011. godine. Nije to isto. Neko ivi u tridesetmilionskom Meksiko Sitiju, a neko na pustom ostrvu sa Petkom. Nije to isto. Neko ivi na netu, a neko na istom vazduhu, na proplancima pored gorskih jezera. Nije to isto. Neko ivi u rudniku, a neko u iglou. Nije to isto. Neko ivi u zdravlju, a neko u bolesti. Nije to isto. Neko ivi u tenku, a neko u krevetu. Nije to isto. Neko ivi u domu za nezbrinutu decu, a neko u vrtiu do popodne, kad ga roditelji vode kui. Nije to isto. Neko ivi na naftnoj platformi usred okeana, a neko u metrou. Nije to isto. Neko ivi u getu, a neko na Azurnoj obali. Nije to isto. Neko ivi u dravi, a neko u plemenu. Nije to isto. Neko ivi u orbitalnoj stanici, u uslovima besteinskog stanja, a neko svakog dana golim rukama okopava tvrdu zemlju, po ezi i po mrazu. Nije to isto. Neko ivi u ljubavi, a neko u mrnji. Nije to isto. Neko ivi u sebi, a neko van sebe. Nije to isto. Neko ivi u krizi, a neko u nirvani. Nije to isto. Neko ivi u hotelu, a neko pod mostom. Nije to isto. Neko ivi u veri, a neko u praznoverju, a neko u sumnji, a neko ni u jednom od svega toga. Nije to isto. Neko ivi na berzi, a neko na aci pirina dnevno. Nije to isto. Neko ivi u politikoj partiji, a neko nikad nije glasao na izborima. Nije to isto. I tako u nedogled. A opet, sve su to inostranstva. Nije to isto, ali je slino: nigde kod kue svuda i uvek u inostranstvu. Gde ti ivi? upitaj blinjeg, upitaj sebe, pre nego zapone razgovor o domu i odsustvu, o domovini i inostranstvu, o srodnosti i tuosti, o odlasku i povratku. Imaj pritom na umu: jedan ovek jedan svet. Te milijarde svetova samo se delimino, ak samo rubno preklapaju, proimaju, sporazumevaju, deluju samo delimino i rubno. Stepen konfluencije je mali, bez kritine nosivosti. Najbolje to moemo da dosegnemo je, izgleda, ta razlivenost u ue ili ire mree bez opazivog teita i usmerenja. Stoga je najpre vano utvrditi u emu svako od nas ivi. Tek kad to znamo i razumemo, sledi pitanje o neminovnoj nedovoljnosti, neispunjenosti, nesavrenosti i nestabilnosti habitata tek tad sledi ispitivanje ambivalencije kue i inostranstva, pripadnosti i otuenosti, zaviaja i bezzaviajnosti.
2. IVOT JE INOSTRANSTVO
ivot je udesan, posut iskrama radosti, ali iskre bljesnu i nestvarno trepere nekoliko trenutaka na pozadini koja je tamna i bezdana, jer ivot je esto i surov, lii na pustinju, ili na dunglu, ili na ratno polje. Preesto, oseamo se u njemu usamljeni u uverenju, izgubljeni u neredu, zalutali, u neizvesnosti i nesigurnosti, bez oslonca, bez utehe, bez nedvosmislenog i garantovanog utoita. Skoro uvek je tu, bilo oevidno bilo prikriveno, oseaj neuklopljenosti, izrazitog ili blagog raskoraka, nesnalaenja, iskljuenosti, bola, prepreka, nerazumevanja, nikad potpune izvesnosti i sigurnosti, oseaj beizlaznosti, oseaj nemoi, oseaj neizdiferencirane ucenjenosti.
Reju, to je oseaj straha. Ponekad, preti i neposredna opasnost, po ivot i po zdravlje i po porodicu i po prijatelje i po elementarno dostojanstvo, od sila koje nisu prirodne nego svesne, selektivne, ljudske. Stoga je ipak najtanije rei da se u ivotu oseamo ne ba sasvim kao kod kue. ivot je inostranstvo. Osim toga, ivot ne moe ne biti inostranstvo kad je okruenje vrtlono, neartikulisano, slabo, nedoreeno, a sam ovek utemeljen, artikulisan i pouzdan prema drugima i sebi.
3. TRI PRIE, ETIRI MUSLIMANA I BESTEINSKO STANJE

Ali problem na koji se oekuje da potraim odgovor, ukotvljen je na niem nivou od jednaine ivot je inostranstvo. Na prvi pogled, problem je ukotvljen na nivou identiteta i nesravnjivih razlika koje otud proizilaze. Meutim, uveren sam da nije tako, jer svi su identiteti lani, osim jednog: onog koji je garantovan odgovornou. Identitet je inostranstvo, odgovornost je otadbina. Samo je odgovornost stvarna. Sve drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve drugo su lane pretnje koje maskiraju temeljne, strukturne, imanentne pretnje kakve su: siromatvo, eksploatacija, klasne razlike, osipanje legitimiteta i suvereniteta institucija sistema, bespovratno unitavanje prirodnih resursa, itd. Drave nae vrle svim silama se trude da kobajagi zatite naa ugroena tela ili nae ugroene due to jest identitete. A nita ne ine da zatite i unaprede jedino bitno: nau egzistencijalnu i socijalnu funkcionalnost, korisnost i svrhovitost, smislenu samoodrivost naih ivota. Koji, zato, ostaju u klopci i reprodukuju se kao trajno inostranstvo. Ispriau, brzo, tri prie, nasumice odabrane, aktuelne, u prilog ovome uvidu koji ne umem dovoljno da naglasim, samo pre toga da se izjasnim jo i tome o emu se od poetka oekuje od mene da se izjasnim. Svedoci smo kako najuticajniji evropski predsednici i premijeri (Sarkozi, Merkel, Kamerun, na primer), kao i mnogi evropski parlamenti i zakonodavna tela (vedski, vajcarski, maarski, na primer) sahranjuju reima, odlukama i skandaloznim delima ideju i mit multikulturalnosti. Ali, to je, vidimo ve i videemo jo jasnije skandal bez skandala. Jer pravi skandal se odavno dogaa na mnogo dubljem nivou realnosti, na nivou morala i slobode. Ali, vratiemo se jo na to, sad je vreme za najavljene tri skandalozne prie, paralelne, o ambivalenciji kue i inostranstva, pripadnosti i otuenosti, zaviaja i bezzaviajnosti. Prie su na temu Kod kue u inostranstvu, a jedna je ak i na temu uspene integracije. Prie su istovremene, dogaaju se pred naim oima, sad, deli ih samo geografski razmak od 5.000 kilometara, kosmiki razmak od jedne svetlosne godine i mentalni razmak koji je nepremostiv. Prva. Posebnu vrstu tekoa u besteinskom stanju imaju kosmonauti muslimanske veroispovesti. Pre nekoliko godina, kosmonauti muhamedanci alili su se da tokom leta i kruenja na vasionskim orbitama ne mogu da odrede na kojoj je strani Meka,
poto su fizike odrednice za praktikovanje verskih obreda gotovo neprimenjive. Kleanje je, na primer, nemogue bez dejstva gravitacije. Zatim, kad smo na zemlji, obino znamo gde je nebo, ali kad smo duboko u nebeskim sferama, ponekad ne moemo znati gde je zemlja. Zbog toga je izraen Prirunik Muslimanskih obaveza u meunarodnim svemirskim stanicama, Muslim Obligations in the International Space Station: Manuel, koji je sastavio Savet Islamske Nacionalne Fatve, The Islamic National Fatwa Council. Objavljivanje Prirunika usledilo je nakon to je trei musliman lansiran u kosmos sa velelepne rampe kazahstanskog kosmodaroma u Bajkonuru kosmonaut po imenu Sheikh Muszaphar Shukora iz Malezije, i to kao lan ruske posade, ali prvi koji je u nebesima boravio tokom praznika Ramadana, kada se, osim redovnih verskih aktivnosti, vernici tokom dana uzdravaju od hrane, pia i seksa. U Priruniku se, izmeu ostalog, kosmonautima ovako savetuje: Tokom ritualne molitve, ukoliko ne moe da ustane, moe da se pogne. Ako ne moe da stoji, moe da sedi. Ukoliko ne moe da sedne, treba da legne. Poznati kartograf Kemal Abdali, meutim, autoritet za pitanja teologije i strateke politike muhamedanstva, tvrdi da vernik treba da se koncentrie na molitvu,a ne na geografiju ili astronomiju. To to nema gravitacije ne znai da dunosti i molitve upuene Alahu nee stii na odredite. Nije li, uostalom, i sam prodor u vasionu neka vrsta nae velianstvene molitve upuene Svevinjem? etvrtom kosmonautu muhamedanske veroispovesti bilo je lake tokom misije, zahvaljujui uputsvima iz Prirunika, kao i instrukcijama poput ovih uvaenog Kemala Abdalija. Ta je misija trajala rekordnih dvanaest meseci, sedam dana i jedanaest sati. Besteinsko stanje je inostranstvo, svemir je otadbina. Put u kosmos i usrdnost molitve pokazuju se kao vrhunske dimenzije ljudskosti, bez obzira na mesto gde se izvravaju, bez obzira na neposredno socijalno-tehnoloko okruenje, bez obzira na fizikobioloke okolnosti pod kojima su zadani. Druga pria. Mua je izgubila pre dve godine. Njena je kasta nedodirljivih. Samohrana je majka, hrianka, radi u nadnici na njivi, danas kao i svakoga dana, sa komijama i roacima. Oko podne, kad sunce najjae bije, prijateljica je zamoli da odnese vode mukarcima na drugom kraju njive. Ona tako i uini, odlazi do oblinjeg bunara, zahvata vode u vedro.U jednoj ruci nosi vedro s vodom, u drugoj au od peene gline. Prvi mukarac kome je prila pije i zahvaljuje joj se. Drugi ovek odbije da pije iako je edan, zato to je, kae, voda prljava. Ona ga uverava da grei, da je donela sveu vodu sa bunara. On kae da je voda prljava jer ju je ona dotakla, jer je nevernica, ne priznaje Muhameda. Na to, ona mu ponudi jo jednom da se napije. Nemati kud. Nemati s kim. Nemati emu. Nemati. Ona misli da e i voda ne zavise od njenog ili njegovog Boga i Proroka, ali uti, to ne izgovara. On je pita da li ona to osporava sure iz svetog Kurana i mo Alaha. Ona kae da joj to ne pada na pamet, da je samo htela da mu pomogne i napoji ga. On prosipa vodu i otera je. Sutradan, onaj ovek ovu enu prijavljuje javnom tuiocu za bogohuljenje. Zakon o zatiti protiv bogohuljenja na snazi je ve trideset godina, ali se retko primenjuje. Kazne za prekraje prema ovom zakonu su nemilosrdne. enu hapse i sude joj. Sud utvruje da je kriva i po zakonu joj se odreuje najstroa kazna: smrt kamenovanjem. Dok je u zatvoru
i eka na izvrenje kazne, roaci brinu o njeno sedmoro dece, sedam keri. U novinama piu o njenom sluaju i sve to izaziva burne reakcije, kako u javnosti, tako i u svakoj porodici u zemlji. Pojedini intelektualci i politiari zalau se za njeno osloboenje i za ukidanje zakona o zatiti protiv bogohuljenja. Najuticajnija javna linost koja staje na elo ove inicijative je guverner centralne i najmnogoljudnije pokrajine. Izvrenje kazne se pod pritiskom javnosti odlae. Inicijativa za ukidanje zakona o zatiti protiv bogohuljenja dobija na zamahu i pristalice su sve glasnije. Glasovi podrke stiu i iz inostranstva, sa mnogih strana. Guverner obilazi itavu zemlju i dri govore, ne posustaje. Pri polasku na jedan miting ef njegovog obezbeenja mu prilazi na parkingu i pred svima ispaljuje 32 metka u njega. Ubicu niko ni ne pomilja da sprei. Potom se atentator mirno predaje policiji. Sutradan se na mestu dogaaja okuplja grupa od pedesetak ljudi, uglavnom ena, sa sveama i cveem. Ali ispred zgrade policije u kojoj se nalazi atentator skupilo se pedeset hiljada ljudi koji mu kliu, za njih je on junak, svetac, muenik. Ubica guvernera proviruje kroz prozor nasmejan i mae. Sahrana guvernera protie bez incidenata, ali uz vrlo jake mere obezbeenja i prisustvo svih domaih medija, elektronskih i tampanih, ali i uz nezapamen broj novinara iz inostranstva. Debata o zakonu o zatiti protiv boguljenja postaje kljuno politiko pitanje u zemlji. Miljenja su suprostavljena do iskljuivosti. Datum odloenog izvrenja kazne eni osuenoj na smrt, samohranoj majci sa sedmoro dece, pribliava se. Prilikom premetaja atentatora iz jednog zatvora u drugi, hiljade ljudi posipaju ga laticama rua. Put kojim se sporo kree vozilo posut je cveem. Izvrenje kazne se pribliilo sasvim. Niko vie ne spominje novo odlaganje. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadbina. Trea pria, najkraa. Meunarodni mediji javljaju, pozivajui se na takozvane dobro obavetene neimenovane izvore, da se bivi predsednik najvee svetske super-sile George W. Bush uplaio prolog meseca i u zadnji as odustao od putovanja u vajcarsku na eksluzivni samit svetske ekonomske i politike elite u Davosu, jer je postojao realan rizik da e biti uhapen zbog optubi za ratne zloine. Pominje se odgovornost za Irak i Afganistan, za muenja zatvorenika u vojnoj bazi Guntanamo na Kubi i u brojnim drugim zatvorima na tajnim lokacijama irom sveta. Da je Bush Junior otiao u vajcarsku i da je uhapen i da mu je sueno i da je proglaen krivim i da mu je izreena kazna po zakonu, ta kazna ni u kom sluaju ne bi mogla da bude kamenovanje. vajcarski zakoni nisu takvi. Uostalom, mnogo je tih uslova i preduslova i pred-preduslova, koji u sluaju Busha Juniora ne mogu biti ispunjeni. Pa tako nema primene nikakvog zakona, o tome se, izgleda, ne moe ni misliti. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost je otadbina. To su te tri prie, nabrzinu ispriane. Prie su istinite. Naizgled, sve tri su o dalekosenim posledicama nesvodivih identiteta. Ali ne dozvolite da budete zavarani. Ma koliko strano izgledale, te pretnje su lane. To su maske grozne, svakako, ali ipak maske. ta se skriva tim maskama od nas? Nije na odmet da ponovim, i da dopunim: samo je odgovornost stvarna. Sve drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve drugo su lane pretnje koje sakrivaju temeljne, strukturne, imanentne pretnje kakve su: implicitno nametanje nemoralnih vrednosti, siromatvo, ekonomska
eksploatacija, klasne razlike, socijalna i pravna neravnopravnost, neprestani ratovi, neprestana glad i neprestane bolesti, osipanje legitimiteta i suvereniteta institucija sistema, bespovratno unitavanje prirodnih resursa, neproduktivnost i kontradiktornost zakona i pravosua, latentna ili ak eksplicitna iskljuivost verske predanosti itd. Jedinstven komentar ove tri poune prie, kao to sam ve nagovestio, glasi: lane pretnje skrivaju temeljnu unutranju opasnost ono zbog ega sopstvene ivote doivljavamo kao inostranstvo.
4. JEDINI LEGITIMAN IDENTITET

Balkan je tokom svoje istorije, kao i u savremenosti, platio najveu cenu da bi dokazao kako ne postoji to to nazivamo identitetom. Identitet osoba ljudi ili grupa ili nacija nije injenica, nego funkcija dominantnog poretka socijalnog, ekonomskog, politikog i simbolikog. Mi ovde smo evo onog ovdena koje se poziva Marlena Haushofer na najbolniji nain nauili tu lekciju. Ako smo je uopte do danas nauili. Tu lekciju je lako dokazati. Na primer, u bivem SSSR i u bivoj SFRJ i u bivoj socijalistikoj Rumuniji i u bivoj socijalistikoj Bugarskoj i u bivoj socijalistikoj Albaniji i u bivoj socijalistikoj DDR i u bivoj itd. devedeset odsto populacije izjanjavalo se da su ateisti. Samo dvadeset godina kasnije, devedeset odsto populacije u svim tim zemljama izjanjavaju se da su vernici. Isti ljudi, spremni da daju ivot i uzmu tui u ime odbrane identiteta u koji se kunu kao u neto najsvetije i najroenije i najdragocenije samo koju godinu kasnije spremni su da daju ivot i uzmu tui u ime odbrane potpuno suprotnog identiteta potpuno opozitnog, potpuno nepomirljivog sa onim donedavnim novog identiteta u koji se kunu kao u neto najsvetije i najroenije i najdragocenije. Kako je to mogue? ta se desilo? Nita naroito. Promenio se sociosimboliki poredak, stari je otiao u istorijski otpad, a novi ga je nasledio. A novom poretku za njegovu reprodukciju potreban je novi identitet. Pre, poretku su bili potrebni ateisti i imao je ateiste. Sad, poretku su potrebni vernici i ima ih. Funkcionalno opravdan identitet automatski se uspostavio i proeo sve ljude i sve odnose koji postoje u poretku. I opet, identitet se prihvata kao nepobitna materijalna, objektivna injenica. A identitet nije injenica, nego iskonstruisana i nametnuta fikcija. Samo su posledice te fiktivne konstrukcije stvarne. Identitet je inostranstvo, odgovornost je otadbina. ovek moe da bira izmeu dve realnosti: ili odgovornost kao jedini legitiman identitet ili posledice identiteta, takve kakve su, kao to smo videli iz triju istinitih pria, nasumice odabranih.
5. RAZDVOJENO I ZAJEDNO
U jednom svetu pojedinac se udaljava od zajednice, a u drugom se utapa u zajednicu. U jednom svetu vlada kultura kontrole uverenja, a u drugom vlada kultura kontrole posledica uverenja. U jednom svetu sprovode se procedure kontrole i podele vlasti, a u drugom vlast je neograniena i bez ikakve kontrole. Jedan je svet
postsekularan, a drugi je jo uvek predsekularan. U jednom svetu ljudima se agresivno namee bezbrinost permanentne zabave i obaveza permanentne potronje, a u drugom se ljudi agresivno dre u siromatvu i u neprestanoj brizi za sveto kroz strahopotovanje prema tabuima. U jednom svetu u toku je demografska eksplozija, a u drugom demografska implozija. Ali nije malo ni onog zajednikog ovim naizgled nekompatibilnim svetovima. Zajednika im je ta potpuno nerazumna ambicija patoloka, rekao bih globalnog irenja, bezuslovnog vaenja i venog trajanja. Zajednika im je zamena realnih potreba neprekidnom lavinom indukovanih elja. Zajednika im je i bezona javna manipulacija raznim aspektima privatnosti: veroispovest, roditelji, deca i porodica, seksualna orijentacija i praksa, ljubavne veze i zajednice, krv i krvne veze, zdravlje i bolesti, zaee i smrt (npr. pitanje nastanka ljudskog bia i pitanje eutanazije), maternji jezik i zaviaj, kulturne preferencije i nain ivota (tzv. ivotni stilovi), ta itamo i ta pretraujemo na internetu, sa kime komuniciramo, ta i koliko gledamo na televiziji, ta i koliko kupujemo i kakvo nam je stanje na bankovnom raunu itd. Zajednika im je bestidna mistifikacija i zamena fiktivnog i naturalnog, individualnog i kolektivnog, racionalnog i iracionalnog itd. Zajedniki im je privid stanja i odnosa bez odgovornosti, jer se odgovornost na sve mogue naine odlae, relativizuje, amnestira i abolira. A pored hronine insuficijencije odgovornosti, zajednika im je hronina insuficijencija imaginacije.
6. INTEGRACIJA JE MOGUA
Potrebno je biti revolucionaran. Potrebno je biti nepristrasan, a ne biti ravnoduan. Potrebno je saoseati, potrebno je uestvovati a ne samo posmatrati, potrebno je preuzeti deo tereta. Potrebno je biti mudar. Kao u onoj istinitoj prii o muslimanskim kosmonautima u besteinskom stanju. Potrebno je, dakle, razumeti. I hteti. I initi. Naveu jo dva slavna primera, meni posebno inspirativna. Bern, 1905. godine. Mileva Ajntajn zastaje za trenutak sa kucanjem: Ali Alberte dragi, ovo su potpuno ista ispitna pitanja koja si zadao stundetima i prole godine. Tano uzvrati Albert Ali promenio sam odgovore. Ovo je vrlo dobar primer kako biti revolucionaran, zar ne? Jedina mu je mana to ga je teko slediti. U svakom sluaju, naa pitanja su ista i ve predugo se vrtimo u krug, ne vidimo izlaz. Kad smo tu, neprestano mislimo da moramo da odemo a nikako ne odlazimo. Kad nismo tu, neprestano mislimo da moramo da se vratimo a nikako se ne vraamo. Sledimo Ajntajnov primer. Promenimo odgovore. Promenimo paradigmu. Neka na istorijsko mesto epohe vladavine zakona stupi epoha vladavine odgovornosti.
Drugi slavni primer pokazuje kako biti saoseajan, kako se moe ne samo posmatrati nego i uestvovati, da bi se razumelo. Dakle, kako biti istinski mudar. Jasna Poljana, 1837. godine. Nana se opekla na poretu i devetogodinji Lav je brino zapita: Nanoka, mila, boli li? Boli li? kroz zube odgovara nana Probaj sam, pa e videti. Lav pogne glavu, odmakne se od voljene nane. U tri koraka bio je uz pe. Tamna ploa od grubog livenog gvoa crvenkasto se sjaji po sredini i topi vazduh nad sobom. Deak uze kutlau, zahvati kipue supe iz lonca i prospe po ruci.
7. SLINOST I SLOBODA
Evo formule za pokuaj integracije zasnovan na imaginaciji: slinost, a ne identitet. Garancija svake i bilo ije razliitosti i osobenosti i nesvodivosti, paradoksalno ne moe biti u identitetu, nego u slinosti. Samo razliite stvari, ljudi, kulture, pojave, dogaaji, pojmovi mogu biti slini. Jedino identino ne moe biti slino. Jedino identino ne moe biti razliito. Morali bi da teimo slinosti, a ne identinosti. A slinost je, pritom, u ekskluzivnom domenu i kompetenciji uobrazilje. Otkrivanjem slinosti stvara se novi imaginarijum. Otkrivanjem slinosti stvara se srodnost. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnuim identitetima dogaa se dezintegracija, dogaa se nerazumevanje, dogaa se nepomirljivost, dogaaju se konflikti. Otkrivanjem slinosti dogaa se razumevanje, dogaa se integracija. Svako ko je ikad doao na ovaj svet je neustraiv. Ovo, sa ove strane, nije za kukavice. ivot je udesan, ali surov. Stoga se u ivotu oseamo ne ba sasvim kao kod kue. ivot je inostranstvo. Ali zato imamo dva nepobediva saveznika, dva nepobediva oruja, ili dva velianstvena orua koja nikad ne izneveravaju: uobrazilju i odgovornost. Uobrazilja i odgovornost su garanti nae neustraivosti. Uobrazilja i odgovornost su dve strane istog neprocenjivog novia, a tom neprocenjivom noviu ime je sloboda. Ko nema mate nije slobodan, ostaje zarobljen zadatim. Ko nije odgovoran, nije slobodan. Jer odgovoran ovek moe biti samo slobodan ovek. Ako nemamo slobodu ne moemo biti odgovorni. I najvanije: ako postupamo neodgovorno, ukidamo sopstvenu slobodu. Zato je naa spremnost i raspoloivost za odgovornost garant i merilo nae slobode. Biti odgovoran ini presudnu razliku izmeu podanika i graanina. Istrajavanjem na odgovornosti stvara se srodnost. Istrajavanjem na odgovornosti dogaa se integracija. Biti slobodan: moi zamisliti zajednitvo zasnovano na odgovornosti. I moi odgovoriti toj zamisli u razumevanju sebe i drugih i sveta u svakom izboru, u svakoj odluci, u svakom postupku, u svakoj rei i predstavi, u svakom odnosu prema svetu, prema drugima i prema sebi. To nije teko naprotiv, uzbudljivo je i blagorodno, jer oseaj slobode ini stvarnim. Nema nieg uporedivog s tim oseajem. Samo oni koji ive u slobodi mogu da kau: nigde u inostranstvu svuda i uvek kod kue. Nema alternative. Moramo biti slobodni. Kakav divan i straan paradoks.
Ljiljana Dirjan
SNIJEG ZA DVOJE
prevod s makedonskog: Nenad Vujadinovi
inim ovo iz ljubavi prema tebi, inim to zato to volim da te volim. (iz Ispovijesti Sv. Augustina, knjiga XI) Oh, da govorim o tebi to to znam i to to ne znam, ono to mogu i ono to bih htjela, da otvorim svoje srce za tebe, da se oslobodim, da te nekako produljim... Od tvoje slabosti da preuzmem bol; oh, moja bol da ublai tvoju slabost. Daj mi znak da si tu. Treperi li sad u onom najviem brezinom listu, na kojem se zaustavlja moj pogled, dok se mreka voda poda mnom? U to je sad pretvorena tvoja snaga? Ima li snage bez tjelesnosti? Moe li tjelesnost biti besteinska?... Kojim se najpreciznijim instrumentom moe izmjeriti neto to je lake od grama, kakvim instrumentom, na kakvoj apotekarskoj vagi? Trajanje, kae, zato to ovako posvuda traje... ega sve ima u toj tvojoj Novoj Zemlji tamo? Boe, kaem ti: u Novoj Zemlji, a mislim: na Novom Nebu... Nebo je besteinsko. I da li je to nebo (tvoj dom, sada) neko drugo Nebo to nadvisuje Vjenost ili je Vjenost dio cijelog neba nada mnom? Pa si tako i ti sad iznad mene. Kretanje? Ili je vjenost nepokretna? Zato si je onda odabrao? Ima li u vjenosti vremena? Od ega je napravljeno? itava prolost i sva budunost sreu se u sadanjosti, proizilaze iz nje; oh, vjeno sadanje vrijeme... Tvoje danas je vjenost, tvoje godine su kao dan, a tvoj dan je dan koji se svakodnevno obnavlja. Ti si sad najmanja mjera vremena, a i najvea; ti si u svim mjerama. I nigdje nisi. Zato. Lazareee!
ODSUTNI
Poivam u ivotu. U meni nita sad ne moe prekinuti nita. Fernando Pesoa
Nas etvoro na terasi

Oslonjeni smo na eljeznu ogradu vikendice tvog strica na Matki. Pred nama je velika siva gromadna stijena. Sunce je jo uvijek iza nje. Pod nama tee Treska, smaragdna i iva. Njena svjeina u talasima dolazi do nas i vere nam se uz kou. Nosimo kratke rukave. Dodirujem hladnu ipku balkonske ograde i tamo nailazim na tvoju ruku. Pokrivam je svojom. S. i V. nita ne primjeuju. itav se pretvaram u svoj lijevi dlan. Kao da sam prikljuen na teker za struju. Tvoja ruka treperi pod mojom. elim da tako i ostane: dva vrela dlana i jedna veoma hladna eljezna ipka ispod njih. Stijena raste s druge strane rijeke. Sunce viri izmeu dva obronka. Jutro se raduje danu. Nema zvukova unaokolo. Ovo dvoje, dodue, neto razgovaraju, ali ja se utapam u providnu jutarnju tiinu. U jutarnju okupanost jutra. Dozvoljavam da i tiina udahne mene. Stapamo se. Mogao bih te voljeti , evo, ve te volim. Ovo dvoje su viak. Smijem se. elim sakriti radost zbog susreta s tobom. Pomiem tijelo malo unaprijed, ne bih li od njihovog pogleda zatitio ovo ostrvce koje stvaraju nae ruke ( jedna na drugoj). Gomilica stegnuta do bola. Sebian sam, znam, i ne elim ni s kim dijeliti ovaj trenutak... Na trenutak... Ti me ne gleda. Oi ti tre uz stijenu, evo, ve si na sredini puta, tamo gdje se koze veru; ali i ovdje si, zabija mi nokte u ovo malo, tek stvoreno, ivo kopno. Ni ti ne eli da se ovaj trenutak zavri. Zaboga, samo to se desi(l)o. Ruke su nam sploene u pesnicu. Da je ova stegnuta pesnica grudva snijega, ve bi se dosad najmanje toliko snijega za nju zalijepilo da bi se morala, onako teka, strovaliti pravo u rijeku. Ali jun je. Sve je rascvjetano. Zato tako vrsto drim tvoju ruku. Da nje nije, pred tvojim bih se oima, za tili as, uzverao gore, iznad onih koza. Ipak, radije bih odmah odabrao da legnem kraj tebe, da se uz te privijem. Odmah. Ali kako kad nam je ovo tek drugi susret? Ne znam hoe li ovo razumjeti kao to bih elio, ni ja ba nisam siguran, a ni neto mnogo uvjeren to je samo misao koja prolazi kroz mene. Ne elim da za nju zna, biu slab ako ti je pokaem, ne smijem riskirati. Zijam unaokolo. Ne gledam u tebe. Govorim nepovezane stvari. Ubacujem reenice za koje ni sam ne znam to znae. Glumim da sam poseban, koliko da ispunim vrijeme, plaim se meu-tiine. Pazim, veoma dobro pazim, da ono dvoje nita ne primijete. Pred njima elim da sve izgleda sluajno. Neu da te smatraju mojim lakim, brzim plijenom. Ona ti je prijateljica, znam kako vidi stvari; a ovaj moj drug, on ne pokazuje osjeanja. U svakom sluaju, ne, neu im dati materijal za ogovaranje.
Nevoljno, odlaem te za drugi put. Sklanjam svoju ruku s tvoje. Prvo fotografiem vas troje. Ti ima zamiljen, upitan pogled. V. se namjeta da bi izgledala vedro. S. je isti, nekako... bez izraza. Sada je S. s druge strane aparata, ja sam u sredini, izmeu vas dvije, gledam malo ukoso ka tebi, ali samo , nagnuo sam se naprijed, traim odjednom tvoju drugu ruku na ogradi, pokrivam je svojom. Htio bih da tako ostane. Zauvijek. I ostae. Zauvijek. To e biti zabiljeeno na jedinoj zajednikoj slici. Sve drugo emo morati zapamtiti. Sjutra ti je roendan, kae, napunie 23 godine. Mnogo voli jun, zato to tad ima najvie crvenog voa. Mi smo jutros samo u prolazu, penjaemo se malo uzbrdo, eto, svratili smo, samo svratili. Ti si tu prvi put dobrovoljno izolovana , danima sama, sprema posljednji ispit. Jo uvijek ne zna da su ovi razbacani, ispisani listovi oko tebe tvoje prve pjesme... Ulazi u sobu, cijeli prostor dobija zvunu kulisu Pink Floyda , iz Animalsa. U kui je samo jedna gramofonska ploa, pravda se, zatim opet nestaje, kad god se pojavi mirie na upravo skuvanu kafu. Izvlaimo etiri stolice na terasu. Pijemo kafu i gledamo u rijeku pred sobom. I u stijenu. S. odjednom: Kad zaradim pare, ovdje u izgraditi kuu, obeavam. Ti kae: Ja bih voljela ovdje imati samo sobu s velikim prozorima koji e gledati u stijene. elim da stijene ulaze i izlaze, zimi-ljeti, da ulaze i izlaze, uvijek kad poelim pisati. V. kae: Ja u dolaziti u kuu kod S. na terasu, samo ljeti, da se sunam. Ja elim imati gnijezdo, eno, tamo, na najviem vrhu. Nita ne kaem. elim, stvarno elim. to eli? elim letjeti unaokolo... Zauvijek.
Uobrazilja
Kae mi da na stvari ne gledamo na isti nain. Pa naravno da ne gledamo. Ne razumije to zapravo elim. Moja radoznalost e, ako se sve ovo razvue, splasnuti. Mene privlae nepoznati vrhovi. Sloboda. Penjanje. Hajde sad, ovo je moj poziv tebi: hajde da nita u vezi s nama ne zavri ravno. elim sve svoje pokrete usmjeriti ovdje. Da te usisam kroz mirise. Da budem u tebi. Ne govori. Ne odlai. To je mogue sad. Ovo je mogue tu. Molim te, ne govori o osjeanjima. Ostavi. Batali. Kosa ti je mokra. Mirie na brezin ampon. Bacam tvoj bijeli, frotirski pekir na pod. Svijetli, glatka u mraku. Ti si ispran, bijeli, radiki kamen. Blijeti i treperi. Prvi put si gola. Prvi put sam ja pred tobom posve gol. Hoe da mi se izvue kao pastrmka iz elje. Steem te, jako, ne smijem te izgubiti. Zaljubljujem se. Zaljubljuje se. Kako je ovo jednostavno rei.
U ovom i u svakom sljedeem trenutku. Znam. Zna. Zuri, zurim, iroko otvorenih oiju. Kopnim za ovim, po prvi put naim, unutranjim protokom materije. elim da ispijamo ovu intimnu bujnost, ovu vrelinu, da nas ovo tjelesno iskustvo odvede do potpunog ispunjenja. Da te popnem na svoj okeanski talas, da te odvedem do cijelog orkestra divljih zvukova, da se zaljuljamo tako, osloboeni. Bez prolosti. U beskraj. Sad je ono sad. Ovo tu. U dubokoj i sutinskoj spoznaji same radosti, sestre bola. Nismo vie u njoj sami. Gotovo da je udvostruavamo, jo nespojeni. ekaj kae iznenada je li ovo jo jedna iluzija? Ja ti nita nisam rekao naglas. Otkud zna za ispunjenost i prazninu, kad se sve rasprskuje do apsurda? Sapet sam u ovom trenu, snaga mi postaje runa, nemam strpljenja saekati tvoj trenutak , sebian u svom, mukom elektrinom naboju, elim otii, , trati, letjeti.. Ba sam nesrean, to je bilo bilo je, nita neu traiti od tebe. Zna ti, ali se, ipak, plai plaljivice moja, divljeg u meni, i ve te gubim... Otvoren pred tobom, prieljkujem da me mazi, da te uspavljujem, da me ohrabri, da te ujem... Volim da te volim, voljena moja ja, ovakav, sasvim obian, nedovren, pokretan... Mrzim savrenstvo. Zato to je statino.
Mijenjanje osiguraa
Javlja mi se dok sam na poslu, sva u panici, neto brzo i nepovezano mi govori. Ne razumijem te, oko mene bruje maine i radnici galame. Kroz svu tu buku razaznajem samo rije osigura. Zatim se veza prekida. Uspijevam pronai efa smjene, preputam mu pogon i ulazim u autobus. Ni pola sata nije prolo, a ve zvonim pred tvojim vratima. Ti, u suzama, ispred mene. Nema struje. Naui me, molim te, kako se mijenjaju osigurai, ne elim biti zavisna od tebe, za sve i svata da te moram zvati, spremam se za samostalni ivot u stanu, ne elim se plaiti ovih malih, tankih ica , ne elim da me ucjenjuje moje neznanje, ne elim ne znati nita o struji. Evo, ovako i pokazujem ti ovako se otvara porculanska flaica (ti odmah: Lii mi na zamagljenu boicu s penicilinom, samo to ove tanke iice prenose struju, nema uboda, nema krvi) fazomjerom provjeravam kutiju, visoko ispruenih ruku. Ti svoje ruke obavija oko moga struka. Bljesnulo je. Ima struje. I zavrem buon. Soba se odjednom osvijetli, friider zazuji. Ti: Sad znam kako. Pali sve sijalice u stanu. I sve none lampe. Napolju pada kia. Znam kako ponavlja. Ne zna kako, mislim ja.
Znam kako, znam. Ne zna nita o struji, nita ne zna... Ne ide mi se odavde. Ostao bih da svijetlim i da me ti ne gasi... Kao sijalica da svijetlim usred bijelog dana i usred noi, samo da bih gorio nad tobom. Ako ve ne moe drugaije.
Dan kad ti nisi bila tu

Lupam na tvoja vrata. Pobjegao sam s posla. Mrzim da te zovem telefonom. Jo lupam, evo, sad i jae. Ima zvono, ali ga ne pritiem. Samo lupam. Nikakvoga zvuka s one strane vrata. Stavljam uvo na glatku bijelu povrinu, udiem svjeu masnu boju. Zajedno smo prije nekoliko dana farbali. Gledam u tebe od prekjue gledam kako se vrpolji, as ispred, as iza mene, u toj svojoj zelenoj haljini na pruge, u onom stovaritu kod Mominog potoka. Prodavac tovari u prtljanik crne staklene ploice. Ti mi prua nekoliko zelenih kajsija koje si dohvatila s najblie grane. Ono kuence, crno, s bijelim uima, mota ti se pred nogama. uvar sa tapom u rukama hoe ga skloniti, a ti mu kae: Ne bojim se psetanceta. Ostavite ga. Keve, keve, a moe i da zaplae, da li e ga neko nauiti kako se leti... Ma to to pria guna uvar ko je jo vidio da kue leti, kue je kue, ali e kad-tad i da ugrize. Da zna samo, psi ujedaju... Uzima ga u ruke, tjelace mu se trese, njuku ti gura u grudi, rep mu je podvijen, isti ga od trnja, koje se uhvatilo na nogama. Cvili... Keve. Odjednom zaspi. Sjeda na klupu, s kuencetom u rukama, ja se lijepim za tebe. Sputam glavu. Kuence i ja, u tvom krilu, na periferiji svijeta, pod velikim stablom, ekamo da ove zelene kajsije osvanu kao slatkasto medeni, sunano-kajsijasti poljupci da kao kia popadaju po nama. Evo me, pred vratima, u danu kad ti nisi kod Sebe. Lupam zavijam, zavijam lupam. Dozivam se s vukovima s najbliih planina.
Bez datuma
Ti sad gleda, satima gleda u vodu! A ja sam tu, moe da me dohvati. Svuda me ima, kad ti misli na mene. Evo, sad gleda u ovaj mali okrugli, plavi oblai nad vodom i, ako ba hoe, rei u ti: sjedim na njemu, kao u ljuljaci ljuljam se... ma, osmjehujem ti se, ovako uljuljan... Ribari su izvukli amac na obalu i vade mree sa ivim gruncima i klenovima. Ti si na terasi. Iznenada ustaje da vidi ribe u mrei. Polako se razgibava po maloj plai u Trpejici. Sad je tamo fino. Nema turista, nema buke. uje samo abe. Ovi siuni, crni kosovi, sa utim kljunovima i tankim nogama, lie ti na onih nekoliko, sitnih starica u crnini, koje po itav dan plastinim kofama crpe vodu iz jezera
i nose je kui. udi se to ine s jezerom kod kue... Piui o meni, njih stavlja na stranu. Kao i ovo malo dijete koje baca kamenje, dok mu njegova majka vie da ne skvasi patike. Sad je, bez razloga, zaplakalo. Spava mu se, kae njegova baba, dok se sunce iznenada skriva. Primiem se kriom i naginjem se nad Tobom, hou da provirim iza tvojih lea: to li pie? Hajde, sad stavi taku i uini ovaj djeli nedovrenim...
A ti nastavlja
to sam ti dao, zatvarajui za sobom svoju stranicu? Stvari loe stoje, misli, sad kad me vie nema. Ne shvata kako bi moglo drugaije. irio sam zarazno svoj oaj unaokolo, zato sam i rijeio da bude ovako. Ja nemam cjelinu; mene isto tako nema. Jo mi se bjei, kroz zidove, tavane, prozore... Kao dim se izvijam, sad ve na otvorenom, ne postoji kua koja bi me u sebi zadrala, izlazim i etam, ponekad ak i do rijeke, na tvoje brdo znam da se popnem. Slijedim te ali i ostavljam te, mislim: ima ti svog posla na zemlji. Ponekad mi dolazi da te dovuem usred ove zelene, umske ledine, ali nisam siguran vidi li me. A ti gleda kako se penjem, kako vijorim bijelom zastavom u znak predaje, kako se i sam vijorim kroz meki zrak. Bez ijednog datuma u sebi. Gdje dolazim, ne znam otkud sam krenuo, ne znam. A nikoga niotkud. Kako li sam ovdje stigao? Jednim pucnjem u glavu. Eto kako.
Ovo je takvo jutro...

Kad tvoje rijei padaju na moju usijanu glavu, kao krupan ljunak. Smijem se, pretvaram se da me nije briga, traim tvoje lice s istaknutim jabuicama. Ta tvoja bljetava, veernja koljka odjednom je zatvorena, ne prima me; zemlja poda mnom ne prima moje ile. Lebdim neupotrebljiv, niiji, nikakav. Plae mi se od bijesa. Ovako povrijeen, nemam se na to osloniti , a jo sam u tami i sanjam te. Sjedimo jedno do drugog, zavlai mi se pod pazuh, pa se udaljava i ja se zavlaim u tebe, ali rastojanje raste. Veoma sam nesrean ne toliko zbog rastojanja koliko zato to nita jedno drugom ne govorimo. Kao u nijemom filmu. Ne ujem do kraja glas koji kree od Tebe. Neutjean, izlazim iz sna i, dok mucajui izgovara rijei, gole besciljne odjednom si neprepoznatljiva, Druga Ti. Sasvim mi je svejedno. Ionako ne zna nita ni o prvoj Sebi, koja ivi nou u mojim snovima. Izlazim napolje, u proljee. Vlani miris zemlje ovog jutra me zavodi, nema nieg to bi me moglo vezati. Izlivam se u ivo zelenilo, poput snijega padam na tek rascvjetalu jabuku.
Na parkingu
Ima li jutros malo vremena za mene? Silazim s Matke i fijuem kroz sebe samog, nita me ne ograniava, slobodan sam, laki od pera, konano toliko lak, nikoga nema unaokolo i niko ne zna za mene. A prisutan sam. Izdvojen, ali ne i naputen od strane svojeg Ja. to sam Ja? Da li sam ono to drugi znaju o meni, ono to o meni govore ili sam tamo gdje se ne pojavljujem, kad samo dolazim i odlazim, stalno nekako promijenjen. Ili sam samo tijelo od vjetra koje jurca izmeu dvije praznine? Da, samo vjetar. I dobro mi je ovako trenutnom, preobraenom, nestatinom, bez obaveza. Lijep privid, niim neizmoren, bestjelesan. Evo, odluio sam ti prii ovog jutra malo blie, pa ti ulazim u kosu, ti je sklanja s oiju. to se razduvalo ovako, odjednom, niotkud, kae sebi, otkud je doao? Zar mene pita? Na parkingu kod Holiday Inna pokuava otkljuati bravu kljuem od kue. Ne ide ti, okree se unaokolo, zbunjena odjednom, u krug se vrti, smuena, pretura po tani, uzima ogledace i karmin, mae usne (a to nikad ranije nisi radila, ovako na javnom mjestu, nikad), ah, kako da ti dam znak, kako da ti kaem: ne ovim kljuem, ma drugim, onim to ti je u desnoj pregradi tane, ma tim kljuem otvori, tim to ti jo uvijek visi na istom privjesku, s velikim crvenim koralom i magnetom. Ostani jo malo ovdje. Ista. Dozvoli mi, da te s vremena na vrijeme uznemirim. Nemam nikoga na ovom tvom svijetu. Osim tebe. A ti dobro zna, ja nikad ne piem pisma. Kako je mogue da prah pie?
Marinina mastionica
Sjedi i ita. Vee je. Kucam na vrata. Vrata nisu zatvorena. ujem: Ui! I evo me pred tobom. Ne die oi. Ljubim ti kosu, tjeme, vrat, vuneni sivi demper. Na sve to se tvojim zove, pada snijeg s moje kape. Ti kao za sebe: Alja i Marina imaju gosta. Zove se Zaks. On ba sad zuri u mastionicu od kristala i bronze. Kakav fin predmet, kae, ali toliko zaputen. Kod mene je sve zaputeno, kae Marina, a Alja dodaje sve osim due. Zaks je pobijeen. Tano! Tano! To je vrijednost. itaj mi jo! Evo, ja u pristaviti aj. Okreem se ka ajniku, kod tebe to mogu da radim, itaj mi... Ti ita. Zagrcne se. Voda vri. (Ja: Zar, zar... To je umjetniko djelo. Opet Ja: Hoete li da Vam je poklonim!? O! Ne. Ja: Meni ona ne treba. Alja: Nama nita nije potrebno, osim tate... On je obuzet mastionicom... Molim Vas, to je tako rijedak predmet. to da vam dam u zamjenu za njega? U z-a-m-j-e-n-u? Stanite! Crveno mastilo. Oni koraaju zajedno, sve troje, sveano koraaju i, u ruci Zaksa, u njegovoj ispruenoj ruci mastionica zaprepaujueg sjaja. Nema nikakvog prijekora.) Sve oko nas pretvara se u veliku, bolnu, marinacvetajevsku reenicu, s mnogo zareza, taaka, hladnoe, navodnika, crtica...
Stojim okrenut prema prozoru i posmatram kako se snijeg gomila na simsu. Ne ide mi se odavde, mogu li veeras ostati? Ne;.!? Ne/?..Da*, (Da)... /?.//!!,,?/
Kasnije, iste noi

Radost je druga vrsta bola, moda ak i otrija. Ko je sad ovo rekao, ti ili Marina, ne razumijem? Ja i Marina zajedno kae. Izmeu tebe i Marine, postoji rastojanje od 70 godina. O kakvoj mi radosti govori, ne razumijem... Ti: elim ti isplesti demper, da ti ne bude hladno, ali ne znam plesti (ako ispustim neku petlju, ako ima rupa, znaj da ju je misao ili srce preskoilo). Oh, Marina... Oh, Ti
Crni luk
Sjedim nasuprot tebi poslije jedne svae; ti, ljuta, poinje ljutiti glavicu onog crvenog, svilenog luka, sloj po sloj. Padaju svileni dronjci, kao ostaci neke njegove, vrlo fine odjee. Nita ti ne mogu rei da bih te razvedrio. Nita. Ti skida slojeve, polako, dijeli meke vlane opne od bijelih plastova, do srca mu skoro dolazi i plae, plae. Mogao bih sada ustati izbrisati ti suze, skloniti taj no za koji se zalijepila tvoja ruka, rei ti hajde, ne plai, pa ovo je samo od crnog luka, jebem mu mater. Ali se ne pomjeram. Doe mi da se zavijem u njegove crvene, svilene ljuske. A da ti nita ne primijeti, ovako okrenuta prema sudoperi, jo s noem u ruci, ispred daske za sjeckanje. I da sad, mene, isto kao i njega, odmota, poput svilenog crvenog papira, sloj po sloj, ljusku po ljusku, do srca da, do zametka mojeg, jo zelenkastog, stigne. I zlobno da se naslaujem, zlobno, to e tek imati puno posla, ovo je velika glavica, i ti e plakati, plakati... A da ne zna zato.
Samo bjekstva imaju olovku

alje mi SMS poruku: Samo bjekstva imaju olovku, koja umije da pie. Oh, Boe blagi, Liel. Kako je to istinito, samo u drugima moemo nai spas, a u porazu lei svijest o nama samima. Da ne povjeruje, da ti se smui. Ali koliko kratko traje trenutak jasnosti? I kao da smo samo... u bjekstvu uspjeli ivjeti. Tvoj, Ja.
Liim na umornog trgovca

Na licu mi se pojavljuju linije od iscrpljenosti, koje su se u podjednakoj mjeri pojavile kako od mnogo razmiljanja, tako i od nezdravog ivota. I pokreti su mi takvi.
Ali ako me pogleda bolje i izbliza primijetie ivost, prednost onih koji nisu kratkogledi. Glas mi postaje zatamnjen, te razvuen te piskav, kao u jedva primjetnoj, poetnoj fazi paralize. To mi stvara tekoe. Kako da emitujem duu prema spoljanjem svijetu, a da ne postane nalik, da, ne daj Boe, postane nalik ovom umornom trgovcu u meni ? Koga mi je to ve preko glave. Njega i tog njegovog brojanja i prebrojavanja veernjeg pazara u malom marketu, meu konzervama, kesicama ipsova, sapunima i gajbama. Onoga to rauna na sitno, kupuje na sitno, raduje se na sitno; s najlon vreicom, ve ispunjenom izbrojanim i sreenim pazarom (koji gura u lijevi, unutranji dep), s kesom od koje mu nije toplije pri srcu, dok stavlja i posljednji katanac na vrata, odlazei kao posljednji i domu svome. Istina je neto dobro, kakva god bila! Kompromis je bijedan. I, ako preivi (a ja neu biti taj, preivjeli), udie se beznaajnosti razloga. Da posegne za svojim ivotom. Da sebi presudi. Da ne eka da umre u horizontalnoj ravni. Skrtenih ruku. To mora da je grozno. Prihvatanje gole istine. Dalje, to dalje, duo moja, od ovog magacina ispunjenog licima umorenog trgovca, to ive u ovom ogledalu, danju-nou ive, a on eka as (da, on samo eka, a ne ljubi, jer ne zna nita o ljubavi) i samo mi te ubija, polako, Tebe, duo moja, beznadena ali ne i nevidljiva.
Iz snova (1)
Ne stiem do tvoje kue, ali na putu sam, idem, idem. Sve je pomjereno, iskoeno, niz kua odjednom imaju ruiaste fasade, isprane, kao da je rije o kuama na obali Aleksandrije (bar tako si mi ih ti opisivala kad si se vratila otud). I rijeka je krivudava, iskoena... Zurim u neke nove balkone s ogradama od kovanog eljeza, prepoznajem ornamente, plet s umetnitum listovima loze i velikim grozdovima od eljeznog groa. Iza lea zviduk tramvaj, tramvaj na keju Vardara, gazim po inama, preskaem pragove, trim. Jurim. Tako sam vazduast i lak... Da li stvarno ima samo pola sata do Tebe? Kako do Tebe, pa Ti si u Meni!
Upoznavanje
Kako se zove? Radost mi je ime. A ti? Zovem se Ljuben. Nikad se ovako nismo upoznali, a mogli smo. Da smo bili dio nekog drugog vremena i prostora. Duo moja! Odvanost u snovima. U nekom drugom, dubokom i eterinom svijetu. elim da spava na bijelom, sunanom kamenu, a ja da budem to zeleno sanjarenje to treperi na tebi... Sve tako do zalaska, verui se po brljanu sna. Ja Radost, ti Ljubena. Da se stopimo u jedno! Kao no i tiina. Kao nita i nita. Kao prostor izmeu mene i mene... U vjenu nedjelju!
Iz snova (2)
U sasvim maloj sobi sam. Nepoznatoj. Pije mi se voda. Uzimam au i stavljam je pod mlaz. Samo to se napunila, iskliznula mi je iz ruke i pala na ploice. Skupljam staklo, edan. Iz susjednog stana, iza zida, neko je pustio tehno-metal muziku. Nova hrpa razbijenog stakla zabija mi se u ui. Lupam po zidu, pesnica mi je oteena, a oni tamo, s druge strane, uzvraaju mi jo jaim zvukom. Postaje nepodnoljivo. Skupljam polomljeno staklo s poda. Jedan komadi zabija mi se u palac. Tee krv. Gazom je pokuavam zaustaviti. U isto vrijeme na podu se pojavljuje izvori usred razbijenog stakla. I tee li tee, poveava se. Vlastitom sam krvlju preplavljen.
Imamo li ieg zajednikog Rina i ja

Jedva sam u vezi sa samim sobom. Jedva znam ko sam. Samo da se uurim ukraj postelje, zadovoljan to mogu disati. Ona sjedi na dvosjedu i jo mijenja programe na TV-u (stvarno sam cinian, zloban, neupotrebljiv za normalan porodini ivot). Rina, oprosti mi. Tako beskoristan dan
20. novembar 2007. Evo ti jo priznanja
Ne mogu ivjeti bez Tebe. Ali ti dobro zna da nisam kadar ni ivjeti s Tobom. Ovaj moj zamreni, dvostruki, lani ivot, sasvim je beskoristan i prazan. I zato sam veeras hladan, proraunat, ponajprije: alostan, nesposoban donijeti rjeenje, suprotstaviti se , i kravata mi stee vrat, i ova pulsirajua ila me izdaje, i, nemajui kud, s lanom te znatieljom pitam (zar opet s lanom?) kako ti je proao dan. Ti ne odgovara, okree se prozoru, izlazi na terasu, skuplja prostrti ve, slae ga; tako sporo to radi, odlae da se vrati u sobu, ne gleda me i rastanak lebdi, mae krilima i njegovi krici se mijeaju s bukom koja dolazi spolja, sa kripom starih autobusa. Uzimam sako. Ne kaem ti nita. Samo traim klju automobila. Tu je. Zatvaram vrata. Za sobom. Slab sam. Mnogo...
Noas sam...
zavaljen u ovu staru, nikakvu fotelju u kancelariji. Doao sam ovdje kasno popodne, imam, kao, neki nedovren posao. uvaru sam samo rekao zdravo, ne pogledavi ga. On jedva da je skrenuo pogled s ukrtenice pred sobom. Nad tjemenom mi tutnje vagoni, raznijee mi glavu. Nema nikakve izolacije, i pored tona i tona betona potroenih za ovu tvorevinu zaboravljenog Kenza Tangea.
Da, ima kancelariju ispod drugog perona, a ba na njega pristiu jedini veernji vozovi. Mrzim ovu sobu, s gomilom pohabanih klasera, s tim pjegavo-zelenkastim kartonskim fasciklama , u kojima je smjetena dokumentacija o svakoj ini, o elektrinim vodovima, otpisanim lokomotivama, vagonima koji ionako nikud ne putuju. Gazim po izlizanim, sivim, keramikim ploicama, a iz rasklimanih otvorenih fioka mogu pokupiti prainu, poput mrvica bajatog hljeba... Uludo ispisana hartija, neke stare sudske odluke i potroene hemijske olovke. Smrad izbija iz nunika na lijevoj strani, amonijak ulazi kroz procjep na vratima, zabija se u mene. Prezirem i ovaj crni telefonski aparat na radnom stolu, s neitkim, izlizanim brojevima. Krajem svog sakoa zakaio sam limenu pepeljaru, punu pikavaca, sa zalijepljenim (utisnutim), suvim roza usnama po njima. Violeta, referent, nikad ne prazni pikslu prije no to ode. Piksla pada. Nemam snage pokupiti te njene brbljive, vesele, dnevne usne, zalijepljene poput muva zunzara, na savijene, bijele filtere opuaka. Okreem rajber i s mukom otvaram zamazani prozor ne bih li izgurao tu ustajalu trule iz vazduha; zaraen ostacima njenog odvratnog, slatkastog vanila dezodoransa, koji neprestano upricava pod pazuhe. Jede burek iz masnog papira, klati nogu, u onoj bijeloj sandali hvatam sebe kako mizerno blenem u njene neobrijane noge i u napola oljuteni lak boje ciklame na noktu palca. Da, ba jue, u ovu je crnu slualicu nekom govorila da najvie voli ba takav lak za nokte. Mlatim otvorenim prozorskim krilom u oba pravca kako bih istjerao njen glas, koji mi se obraa rijeju srculence... Ipak sam joj ja nekakav ef, efi tanije, ali, opet, nadreeni... Sad, ovako kasno, na ovo odvratno mjesto dolazim kriom, nevidljiv ak i samom sebi. Pod neonskim svjetlom, zavaljujem se u jedinu fotelju u prostoriji, podiem noge na ovaj stoi od iverice, obloen izlizanim utim furnirom, i zatvaram oi. Trepavice mi ne miruju, oi mi eznu za neim gustim i tamnim. Vie volim i ovdje da budem, nego da put kue krenem. Zato to je tamo, ionako, sve sterilno, isto i uredno. Mirie na Ajaks u kupatilu, na emulziju za parkete u dnevnoj sobi, a krevetska posteljina odie omekivaem Lenor. Moja ena je uredna i stalno je moete vidjeti s krpom u rukama. Ona je dobra! Voli ovaj na mali stan, voli begonije na balkonu, voli nove inoks erpe. Stalno uspijeva pronai neki posao u kui. Zaviruje u okove, traei niti pauine. Kad je vidi, skae kao oparena, baca se na Neprijatelja na tog jadnog pauka i obino ga zgnjei jednim pokretom, obuzeta iznenadnom estinom. to sve tad nije u stanju rei ! Udara onom pajalicom, iz nje izranja neka druga, rasrena, zalaufana ena poput vode izbija odnekud druga linost i poplavljuje sobu. Ni ne primijeti me dok ulazim u sobu. U istom trenutku postajem umorni doljak, stranac da budem precizniji. Njene plave oi, velike i okrugle kao klikeri, postaju jo staklenije i ja oklijevam u njih pogledati strah me da u tamo ugledati svoju izlinost, dosadu koja se u meni naplastila kao posljedica jo jednog praznog dana. Gdje si dosad? ne okree se, samo gleda u tavan, s pajalicom u ruci, postavlja pitanje tek-tako, nezainteresovano, ravno. Smrvila bi me poput onog pauka, kad bih se naao pred njom jednako zapleten u vlastitu pauinu.
Ne kaem nita. Nemam to da odgovorim na pitanje gdje sam bio. Ni samom sebi u vezi s tim nemam to rei. I ne pokuavam, zapravo. Dosadno mi je. Ni gladan nisam. Ni do ega mi nije. Iz susjedstva se ve uje zvuk televizora i ubija me. Kao po komandi, ona ostavlja pajalicu, pritiska dugme i cijela se soba puni Vijestima. U Borovo selo jue su uli naoruani... govori spiker... Vijest da u sjutradan dati otkaz, ne moe uti. Ostajem, zavaljen u ovoj zelenoj fotelji. Tutnji na drugom peronu iznad moje glave. Posljednji voz u 23 sata i 45 minuta kree za Solun. Tavan se zaljulja. Neonka zatreperi. Mene obasja ljubiasti, hladni sjaj. I gasi se.
Zateen sam...
Starim i venem. ak i ja. Preobraavam se i to mi teko pada. Dozivam sebi, na neki nain, veliku nesreu, kao magnet je privlaim i ona mi se sve vie primie. Postajem, iz sata u sat, iz minuta u minut, sve oajniji, usamljeniji, tuniji. Nisam sposoban spasiti se od sebe samog... (ovdje je rukopis neitak)
Pljusak
Stojim na kii i dozvoljavam da mlazevi vode udaraju po meni. Kao reetka sam as prazan, as vrst... Moe, ako eli, svirati po meni, kao na harfi; svirati i iz mene izvlaiti zvuke, leleke, uzdahe kakve nikad dosad niko uo nije. Samo kad bi jo imala dovoljno duge, jake prste... Samoo moja! Somotu, plavi i tirkizni; somotu crni; somotu grimizni; somotu od vode; somotu zeleni; somotu od tenog srebra. Potopi me! Udavi me! Ili me podigni, uini da isplivam, isplivam, pa mi svojim mekim jezikom izlii oiljke! Hajde! Ovom svom psu Beskuniku!
Messenger
Koliko me puta, dok ti pravim drutvo u osami (a ti si mogla pisati , kad sam sjedio nasuprot tebi i hvala ti, hvala ti za to), pita: Zato ne pie, pii sve, iz tvog mesa i krvi povuci, i tvoje e tijelo zapjevati, i bie ti lake, ako se otvori, ako zaviri u svoj izvor da se sretne sa sobom nasamo da vidi ko si i emu si... Lijevom rukom drim zglob desne, steem i oputam dlan, pa ga (kao kad se mjeri pritisak) sasvim olabavljujem da bi postao pokretan, lak. Pumpam krv u ile i srce... Evo, piem, piem... Ti, ti ve ita ovu svjeu mrlju od krvi na podu.
Kafka
Kaem ti, Kafka, Kafka! Ti, ti ustaje do police s knjigama i gleda u mene, zatvara oi i izvlai knjigu. Kao da si slijepac, usred sobe, grli je i odjednom je otvara nasumice. ita: Svako ima ono iskustvo, koje mu doputa njegova bol. Samo oni koji imaju sline boli razumiju se meusobno. Mi smo u istom krugu, zato sam ti tako blizu, zalijepljen sam za tebe, kad mi ve doputa da postojim. Ovo uzajamno djelovanje, ova utjeha iste je vrste. Ponovo sam kraj Tebe. Ovakav, nevidljiv drugima, a vidljiv za Tebe. Ti gleda u bijele kamenie kraj vode i samo zamilja da moda i ja u ovom trenutku gledam u irinu, tvojim oima gledam, ali s one strane, jo dalje... Uspijevam li izbliza vidjeti onu najdalju crnu taku od patke na jezeru, koja ba sad zaranja u vodu i, evo, u kljunu ve ima jo ivu ribicu. U svemu ovome: koliko Mene ima u tvojim oima ili koliko su, u stvari, moje oi Tvoje? U zurenju (kroz Mene i kroz Tebe) protie nam jutro...
Kako smo itali Elegiju Brodskog Prvi put.

Kad mnogo elim da te vidim, jednostavno te sretnem. Na najneoekivanijim mjestima te sreem. I odmah smo zajedno. Sad nosi putnu torbu, uzimam je od tebe i zajedno traimo prvo najblie mjesto da budemo malice zajedno. Tako kaemo: samo malo zajedno, jer imamo i drugog posla, ovog ili onog, pa sjedamo u 6 sati ujutro, u prvu otvorenu prvarnicu, sa arenim stolnjacima, gdje-gdje progorelim od cigareta. Dvojica-trojica ve sru kembe orbu, stavljaju u nju bijeli luk i sire, i trpaju velike zalogaje hljeba u usta. Za stolom kraj nas, jedan ovjeuljak izvlai veliki ekser, lizne zailjeni vrh i na eks ispije prvu od tri duple rakije koje ima pred sobom. Tako rano samo je ovdje bilo otvoreno. Otkud dolazi? Iz Dojrana. Prvim autobusom. Otvara torbu, punu zrelih ispucalih ipkova. Unosi mi se u lice i ipci, ipci ti svijetle iz oiju. Napraviu sok, puno volim sok od divljih ipaka... Na ovaj isflekani stolnjak prostrla si Elegiju, iscijepanu iz nekih novina. Glave su nam tako blizu jedna drugoj, prepoznajem i Koperton na tvojoj koi. Nosi ga sve do prvog snijega da bi stalno mirisala na ljeto. Umirem, umirem za tim da ti dodirnem koljeno, ba tu, ba sad; pa sklanjam stolnjak da ga, kao, poravnam i zurim u tvoja gola koljena. Skinula si sandale ispod stola i tvoja stopala, malo oteena od puta, dodiruju vlani, hladni beton... ita... I danas me sjeanje na tvoj glas baca u blago uzbuenje. to je, u stvari, i prirodno. Jer glasne ice nisu samo par golih miia, kosa, prtljag pod hladnim oima, niti predmeti u tijesnom kalupu, zguvani od starosti. Zvuk van putenog zida ne haba se, kao rezultat trenja s razrijeenim vazduhom, ali onaj ko je kratkovid od dva zla obino trai vee: ponavljanje neeg ve izreenog...
Pa ja: Tako trijeznu glavu hvata vrtoglavica, koja nou krui prilino dugo, kao ploa, kad rijei postaju klizave, i kad prsti zasmetaju jedni drugima da izvuku iglu iz obraslog zavijutka kao da su pokreta ne ba vjete poasti bunilu, u obliku nedostatka teksta, u izobilju melodije. Zna, na svijetu postoje neke stvari, predmeti, koji su meu sobom toliko tijesno povezani, da bi priroda pratei svoje namjere da se proslavi kao prava majka, ili neto slino mogla da napravi jo jedan korak, pa da ih spoji u jedno: tam-tam i fokstrot sa suknjom, od krep-de-ina; muvu sa eerom; nas, u krajnjoj liniji... Stani, stani... Vrati se na posljednje! Na koji stih? Na muvu i eer ili na tam-tam i fokstrot._ Na nas, u krajnjoj liniji, na nas, nas... ekaj, dopada mi se da smo jutros muva i eer. Bolje nego ekser i rakija. Hajde, ja u biti muva, a ti budi eer! Ne, ne, ti budi krep-de-in, a ja tvoje koljeno i ja stavljam ruku na tvoje lijevo koljeno. Tamo je i ostavljam. Hajde, itaj jo! Odnosno, da ih popne da stoje u rangu Miurinovih dostignua. I tuka, ve ovog asa, ima krljut u boji konzerve, boju krljuti u rukama. Ali priroda, avaj, ee dijeli, nego to spaja. Ne mogu da itam, otii u, ve idem... Ostani! Idem, ne mogu... Ubija me, ubija me... Ovaj Brodski, pa me ti ubija... Hajde, sjutra! Uzmi je sa sobom, neka bude stalno uz tebe! Ostavlja mi Elegiju i odlazi sa svojim ipcima. Postajem siroe, avaj, siroe, bez tvog koljena, ovako, usred ovih neispijenih kafa. Zurim u tvoja svilena lea, u laku iroku haljinu s ljubiastim perunikama. Onaj s ekserom ispija i treu duplu na eks. Oslonjen laktovima na ovaj prljavi stolnjak u aru, ponavljam: Priroda, avaj, ee dijeli, nego to spaja, priroda, avaj, ee dijeli, nego to spaja, avaj, dijeli, nego to spaja... Priroda, avaj, ee... Doe mi da sjednem do onog pijanog tipa, da naruim zdjelu soli i flau rakije, da liem ekser i da mezim eljezo... Kad bez tebe ni ovakvu pjesmu ne mogu proitati do kraja...
Drugi put.
Elegija mi je sve vrijeme u unutranjem depu. Kad mijenjam sako, premjetam je u drugi, i sve tako, neprestano. Ne znam kad e se desiti taj drugi put, ni gdje si sad. Doe mi da je pocijepam, prosto da je nema, ali slova su olovom utisnuta, ispupena, vjena. Potajno se nadam da e se smisao promijeniti im ponovo buSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|211
demo zajedno izmjestiemo rijeno korito, pomjeriemo planinu, stvari e prosto ugrabiti neki drugi smisao. Dolazi mi u susret. Kao i obino. Sad samo to si prela zebru kod Zelene pijace. Maem ti s druge strane, stojim ispred Gradske bolnice. Ti me ne vidi. Ma, kako me ne vidi? Pa zar se nismo dogovorili da emo uvijek biti vidljivi jedno drugom...
Trei put.
Kad sam rijeio da odem, vrzmao sam se unaokolo meu policama s knjigama. Izvukao sam Elegiju iz unutranjeg depa i stavio je usred Stanice u pustinji, tamo joj je mjesto, rekao sam i pomislio: niko je nee nai. Niko. Pitala si sina, da li sam ostavio neku poruku... Nita rekao ti je osim to smo nali jednu pjesmu, zguvanu, isjeenu iz nekih novina, na poutjelom papiru. Tog bijelog jutra kad mi je pepeo rasut nad vodom Treske, kad sam letio s najvie stijene, ispod crkve svetog Nikole ievskog, i kad je vas nekoliko dragih ljudi prialo o meni u onom ledu od jutra e, tada si, tada ti, ne znam otkud, izvukla tu moju/tvoju pjesmu i proitala je uzdrhtalim, neprepoznatljivim glasom. Kakvu je boju imao tvoj glas? Vlaan, suzama natopljen, klizav. Pravila si pauze, zagrcnula bi se, pa opet itala. Niko nije mogao prepoznati naa znaenja i tvoj glas im se svima uinio poput zarale reze, zakatanene u tebi samoj. A mene je obuzela neka milina, neka slast odjednom... Kao da sam muva na eeru, ponovo. Ona glasna tiina, tvoje duge pauze, ta zateenost, zanijemjelost. Nekako mi je bilo nezgodno to sam vas okupio tu i to je iz vae nijemosti trebalo izvui neto teko, poput tona kamenja. Pokuavali ste me spominjati po svemu i svaemu. Nedostajale su vam rijei, samo ljunak, avaj, ljunak. Nastavlja itati meni ita, znam, ovo treba da mi legne kao francuski konjak da mi tvoj tamni barunasti glas sklizne niz grlo da se udavi u meni. Al tad shvatam prah grla nema.
I potom
G. izlazi iz Planinarskog doma, onako duge, razbaruene kose, izlazi i moja Rina. Izlazi i Ti. On se zaustavlja, nasuprot one gromade, ispod koje se zaledilo jezero. Jutro je, bez ijednog zvuka, svud unaokolo se nahvatalo inje, ledenice... On stavlja svoje dlanove na usta, pravi malu vatru, vatricu da zagrije svoj promrzli glas, pa u toj praznini, odjednom, uzvikne ka meni Izae Beljo hajduk. Pjeva G. Njegov glas pada na vodu, penje se ka nebu, zaustavlja se na meni, netom zalijepljenim za stijene. Znam ja tu rodopsku pjesmu, znam je, pjeva je Valja Balkanska. G. puta glas ne bi li mi se pribliio. G. moj prijatelj, jedan od posljednjih... F. ve odlazi, pridruio se nevidljiv G.-u kod kuice uvara hidrocentrale. Taj odjek je trebalo da budem ja, ja, koji prvi put ovog jutra ovdje lebdim, letim sasvim slobodan, ist, nevidljiv. A tako prisutan, prisutan, prisutan.
Odavno se nismo vidjeli. I odjednom ti prilazim. Stojim kraj tebe, iznenaen. I ti si isto. Kae mi, radosna: Eeeej, pa gdje si, odavno se nismo vidjeli. I ja: Zar me vidi? Ti: Pa, vidim te. Ja: Pa, kakav sam? Ti: Isti, kakav bi bio, isti. Ja: Zar sam zaista isti? Ti: Vjeruj mi, onakav kakvog te znam, a kakav inae? Primiem ti se, naoruan povjerenjem koje u tebe imam, primiem ti se i kaem ti: Ovo radim specijalno za tebe, da bi me vidjela, jer sam, inae, za svakog drugog nevidljiv. to elim da mi kae veeras A ti: elim da ti kaem da su jorgovani u Trpejici precvjetali. Ovo proljee je veoma promjenljivo: as sunce, as kia. Jezero je uznemireno, valovi zapljuskuju terasu. Ovdje sam dola da budem s tobom, da te sauvam zauvijek od nevidljivosti. Da, elim da te sauvam. Da napiem tvoju knjigu, onu koju si nosio sa sobom, bez papira, onu koja je ila uz tebe, po livadama i stazama. Znam tvoj rukopis, onako sitan, s okruglim slovima. Na nekim mjestima neitak. Jednom si mi pokazao tu plavu fasciklu, samo jednom. I nikad vie. Jesi li je pokazivao arplanincima, izvorima, pticama, rosi? Da li ti je tada glas odjekivao divljinom?... Takav si i na fotografiji koju mi je dala K. u planinarskim cipelama, s debelim arapama, s pantalonama trofrtaljkama. Glavom okrenut suncu... Usred ume... Stoji na stijeni. Zato je veeras samo Azra uz mene. uje li duo, sluaj, mogu da te vidim! Sjutra u ti se vratiti. Sad odoh da te sanjam.
Iz tvog sna
Ti si
U vodi: vazduasta ribica, sedef na suncu, pijesak, koral, alga, plaa, plima i oseka, ikra i talasi, so, so... Na kopnu: kvasac u hljebu, vrela unutranjost, tijelo koje nema kraja, nema cilja, nema glavnih djelova, sve zajedno, pokretna... U vazduhu: krstari kroz mene, bez prestanka, neizmjerna, divlja, mijenja oblike i tijela, odjednom... Ti si rebro mojeg tijela? Ne, ti si iv tekst! Pjevajui se preliva, dodiruje me, gura me, od te dojke me odbija, ka vrhu jezika i tako me odvaja... Tijelo od tijela, dio tebe, kao djetence me hrani sobom. Povija me svojim rijeima, sav sam u zavojima, nekako siuan, jo neprozborio, pla je moj jezik, pla za sve!
I padam, i lomim se, i glas mi je staklen, i sav sam pred tobom, ovako rasparan, nisam svoj, neprohodao, zubima kidam pupanu vrpcu, u vlastiti jezik nov da umetnem. Onaj to gugue, pjeva... zauvijek.
Zato ne pie?
Pita i odgovara E. Siksu. Pii! Pismo je za tebe, ti si za njega, preuzmi ga. Znam zato nisi pisao. Zato to je pismo previsoko i previe veliko za tebe, ono je rezervisano za velike, to bi se reklo, prave mukarce; ali ti zna da je to glupost. U stvari, ti si malo i pisao, ali kriom, znam ja. To nije dobro, zato to si se, da se tako izrazim, na taj nain kanjavao, nepisanjem, ali ni tu nisi iao do kraja; ili, drugim rijeima, dok si pisao, kradom si se samozadovoljavao, a ni to nisi radio da bi napredovao, ve da bi ublaio napetost, sasvim dovoljno da bi onaj viak prestao da te remeti. I, evo, im si dosegao do tog malog uivanja, poeo si da se optuuje, poelio si da ti bude oproteno, da zaboravi, da se zakopa. Duboko u sebi, do sljedee prilike.
to si ti kad piem?
Ja nisam ni ena, ni mukarac, ni pas, ni maka. Ja nisam ja, ja vie nisam nita. Natali Sarot A ponekad ja sam: i ena, i mukarac, i pas, i maka. Ja sam ja i vie od Sebe. Ja, to letim i, letei, traim procjepe u tajnim, skrivenim prolazima. Kad piem, ujem zvuk odasvud, on dopire do mene od nekog dalekog niotkud. U meni zvoni neto njeno i prisno. Uvlai se kao predosjeaj blizu, kao predosjeaj daleko. Taj zvuk, a ne tvoj glas, lebdi nad nesaznajnim. I tad je ovaj prostor pun ptica. ujem te, ujem te. Sad sam tvoj put, tvoj mjesec. Tvoj zalazak. Ja sam Ti.
Vidi pod: Kafka
Ti ne moe da me ljubi, koliko god to elio ti samo nesreno voli ljubav prema meni, a ljubav prema meni ne voli tebe. I jo: da li se moe nazvati razgovorom, ovo, kad drugi uti?
Adaggio, melanholija
Ti pripovijeda o mom vremenu. Oprosti mi ovo bjekstvo od realnosti. Ovo pentranje s dna do oblaka. Ovo moje okretanje oko sebe samog, ovaj moj stid, to sam odabrao biti samo svjedok, nevidljivi svjedok, sred tvojih stihova.
Molim te ne nudi nita za moju duu, iako je zadunica. Umjesto penice, na bijeli, isti neispisani list od svile, prospi vodu i izmijeaj zeleno i plavo, baci nekoliko aka tvoje morske soli, krikni... To mi skuvaj! Dva i po stiha iste poezije!
Stid
Mokre rue na rubu realnosti. Crveno nebo. Magija mirisa. Sve je djelo Sunca. Da li su i one nekadanje princeze, sad pretvorene u ove razbaruene, raskikotane djevojure njegovo djelo? Ne gledaju u mene, u moje sivo lice, iz ijih se oiju tope ledenice, pune staklenih upitnika. Gdje je to sve Moje? Kome je data radost? Pa, zna se, onome ko je voljen. Jesam li voljen? Srce je tajna. Ljubav se poklanja nitkovu. Evo ga, pije pivo iz flae, oslonjen je na motor, ponesen galamom, buka mu po licu eta. Otjerao je sjeanje, odabrao benzin... Praznina je rovac, u oluku huji kia, jei, san pada na mene. Kako to na mene? Pa, ja sebe vie nemam. Nenaseljen sam i prazan. Prazno nebo ispunjeno vjetrom. Liem od vjetra. I, iznenada, moj pucanj. I jato ptica, mnogo ptica rijei. Snene, pa uplaene, izgnane iz memorije, emigrantkinje bez gnijezda, sasvim slobodne. Oh, najzad, usred svoga vatrometa...
Ove moje nevidljive, a irom otvorene ruke

Dokaz? Za to? Primiem se? Udaljavam? Ovaj ja? Niko i Nita! Providni postskriptum! Sav od nekadanjih zavisnih reenica... irim ruke nebo ih zna u zagrade da te smjestim. Da ostane moje ostrvce, usred mora, da te zapljuskuju valovi mog srca, pjena, sunce. Kako da se oprostim od jezika njenosti? Od tvog Svetionika kako da se udaljim? Nita ne moe da me skloni, izgura. Pa, ipak, sve me nekako sklonilo, izguralo. Sve me dri uz tebe. Sve me od tebe razvezuje. Smrt je, kae, vanjeziko iskustvo. Kako e me ispisati, ovako nevidljivog, a prisutnog? Pred tobom sam malo srebrno izgravirano ogledalo i... sedefasta kutijica s puderom u prahu s oblaiem od pamuka.
Mogli bismo sjesti na ove dvije stolice od kovanog eljeza, osloniti se na njihove naslone i ispruiti ruke na ovaj sto sa eljeznim nogama, malo izvijenim. Na terasi, na kojoj nema nikog. Osim jastreba koji krui nad nama, ispod istog neba. Dolje, pod nama, tee rijeka. A mi emo razgovarati o svemu i svaemu, kao toliko puta dosad. Ipak, ne moemo. Na stolicama sad sjedi snijeg i gosti se snijegom sa stola. Zato se, Lazare, ubi? pita me. Zato? Bio sam u jednom veoma dosadnom drutvu. Ko je bio s tobom te noi? Bio sam sam sa sobom.
Snijeg za dvoje
Nas dvoje zbliava mlijeko punog mjeseca

Tebi se moje lice iznurenog trgovca ini zanimljivim... Meni se kod tebe dopada nain na koji me izaziva, kako me zavodi. Svia mi se da s tobom igram ovu posljednju igru s posljedicama. Da ja budem ja i u posljedici, kao i inae. Niko vinji da ne moe da mi sudi, niko. Kakva uzvienost! Da napokon ugasim u sebi tu odvratnu grinju savjesti. Da otjeram strah. Da postanem kolekcionar posljednjih pogleda. Da se otvorim najzad pred tobom i da se poslije toga nikad vie ne zatvorim; a ti da bude ona trska ono pluno krilo, kroz koje u disati, zauvijek. Ipak, prije nego to te nazovem svojom, hajde da se uzajamno oslovljavamo samo kao Susret i Rastanak. Da odemo malice u prirodu. eli li da proetamo obroncima planina ili da hodamo po ravnom? Ti samo neto mijenja, as spominje obronke, as livade. Pretvara se, toboe, da voli dan i da si, kobajagi, danju nevidljiva. Ali ja ve znam: ti ima sunano ogledalce u oima (avaj, strah me od tebe hvata iako te ee opisuju kao mjeseasto blijedu, srebrenkasto crnu), ti ak i sandale nosi na nogama i pod tobom zapomau jastuii od majine duice; usred ovih beskrajnih polja s divljim utim perunikama... Potrala bi za mnom, odmah. Znam, zamaraju te ove tvoje visoke potpetice. Saginjem se i petljam s tankim kaievima sandala i, malo po malo, uspijevam te nekako otpetljati odvojiti od njih. Kako si odjednom nepraktina, zar na visokim potpeticama treba krenuti u prirodu ma, to je tebi? Hajde, budi bosa i ti, najzad. Je si li spremna? Ja jesam. Za ovu no, dogovoreno. U koliko, pita? Javiu ti se, obeavam. Podiem pogled. Gledam u mrak. Mislim na to kako da sa sobom povuem svu hladnou i sve slike vezane za nju. Bar jednom da budem koristan drugima, bar jednom. Poinjem od ruku: neka se pretvore u ledenice, o smrti moja, druga majko moja, vidi me kako se ledim, a jo traim smisao. Huan Rulfo mi se unosi u lice: Mrtav ovjek ne umire. Na zadunici se s njim moe razgovarati, daju mu da jede. Prevarena udovica ide na grob svog umrlog
mua, nabraja njegova nevjerstva, ljuti se na njega, prijeti da e mu se osvetiti. U Meksiku smrt nije sveta i nije tua. Smrt je neto najsvakidanje, to postoji. U Meksiko, vodi me u Meksiko...
Matka
Oko estara treperi, vjetar stie do Gornjeg svijeta i izbacuje bijele, neispisane listove papira, letke. Kupio bih ti, nevidljivo srce moje, zeleno mastilo i kotano pero s otrim vrhom. Pa ti umoi duboko u sebe i ispii me! Moje nevidljivo srce-golupi alje, tvoje vidljivo srce-golupi prima. elim da proita odmah!
Moj ivot
Prazno sve!
Na koju stranu smrt vie voli da me poloi?

Na desnu ili lijevu? Nebesa su bosa i laka, vjeruj mi. Oblaci su perje, upravo ti govorim o tome. Iako sam ovdje tek stigao. Vjetar i srce su mi od identine nevidljivosti satkani. Bili su se zaletjeli. Sad smo zauvijek zajedno. U besteinskoj zavjetrini. Sunce uzrokuje sunanicu. Popij vode, umij se! Stavi glavu pod esmu! Pod mlaz! I ti to ini. Ko otvara tvoja vrata? Ne bi li se pomijealo unutra i spolja? Ko udara u maije oi na putu? Far prska i osvjetljava nas oboje. Da je neko drugo vrijeme (ti si bila, Sibila). Svijetle ti po ramenima svici, i danju i nou. Pita me da li tamo (a meni je sve tu) spavam mirno? Ne, ne spavam, ovdje se ne spava, ovdje se samo leti. Svud unaokolo. Zemlja je zaista okrugla i materija krui. Pod ovim stablom. Pod ovim unutranjim zelenim, ovdje gdje stoji ti svi mogui svjetovi su tu. Stavio bih stoliicu, koncertnu stoliicu, od crvenog mebl-tofa. I svirao bih, svirao, s gudalom na lijevom ramenu. Da me uje, Liel, iz daleka... da te pozovem. Ne, prije e biti da bih priguio ovaj drugi zvuk. Pucanj u desnu sljepoonicu.
Moja pria
.................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ......
.................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ...... .................................................................................................................................................... ....
Kakav je ovo rendgenski snimak ljubavi?

Zna li ovo da proita? Stavi ga na prozor, osvijetlie se, iznutra. Ove polusjenke, ostaci udaraca, evo (i pokazuje prstom) stari prelom, ovaj je zglob kalcifikovan, ovdje ima vode u koljenu (itavo jezerce), pomjerila se kima, skrenula s puta, aica je prazna, evo, u ovoj praznini nedostaje jedno rebro, drugo je zakrpljeno zlatnom iicom, ovaj crni nemir je kraj srca, tamno je u dijelu nad pluima (samo to nije poeo pljusak), vidi, evo, na ovom mjestu, ova mrlja je um sna.
Prelom
Na rendgenskom snimku ne moe se vidjeti otvoreno more, paluba na kojoj stojim do tebe, agor turista (koji su se ispruili na svojim vreama za spavanje), pivske limenke, ova ena koja se oslanja na muevljevo rame, tvoja lanena haljina koja dodiruje veliki vor na uetu, galeb koji krui nad nama i iji se krik mijea s pjenom talasa dok njegova plava sjenka pada na moju ruku usnulu na tvojoj. Sijeva, rastae se, boli...
Prije odlaska
Kako da se poveu rijei zaustavljene u glavi, kako da sauvam boju glasa, intonaciju, svoje srebro i so? Nakon ovog skoka u beskrajno zeleno: svijetla iluminacija, ona dvostranost novia, uspavani pastiri mog vremena, bljesak, notni zapis, Monteverdi, lutanje kroz preobraaje... P. S. (Moje srce neka te podsjea na mene uvijek kad vidi srca nanizana na kanapu, ona vaarska, licitaraska, jestiva, suva, ueerena, krunljiva, vjetakom aromom natopljena.) Nemam vremena za bijeg u bajku! Ostavio bih ti neto za uspomenu. Sitna, biserna zrnca nanizanih rijei da bi mogla pronai kuicu Ivice i Marice. Onaj sam to ljubljen bijae, to zauvijek ostavi bisere i srce, prepuno igala u njega zabodenih, kad nesta(h)...
Hej, zaboravio sam ti rei

Prolazim kroz veliku batu s paradajzom. Vidim kako iz najzrelijeg, najcrvenijeg paradajza viri raj. P. S. Raj na zemlji dosad su smjetali na tree nebo, na etvrto, na nebo Mjeseca, na Mjesec... van Zemlje, na Zemlju, pod zemlju, i na neko skriveno mjesto do kojeg ne dosee ljudsko znanje. Smatrali su da je moda na Sjevernom polu... na obalama Ganga ili na ostrvu Cejlon... Neki su mislili da je na amerikom kontinentu; neki u Africi, ispod ekvatora; neki na ekvinocisijskom Istoku... Najvie je bilo onih koji su ga smijetali u Aziju: neki u Veliku Jermeniju, drugi u Mesopotamiju ili Asiriju, Persiju, Vavilon, Arabiju, Siriju ili Palestinu. Bilo je i takvih koji su tu ast preputali Evropi. (Navedeno prema: Jean Delimeau, History of Paradise, The Garden of Eden in Mith & Tradition)
Iz istorije sree Darina Mekmana (u registru imena i pojmova)

Vidi pod: N nada; srea 92-102, 127; nasilje 41; nasljeivanje sree 414-415, vidi i pod Darvin; nebo 126, 148,160, 178, 180, 235 i zemlja, na pola puta izmeu 114-123; neoplatonizam 95, 97, 101, 106, 109, 114, 119, 135, 138, 148; neprolazna srea 92, 125-127; nesreno ovjekovo stanje (Lotario) 129-130, 133; Nesrea. Vidi i melanholija; bol, oaj; uzroci 231, 390-391; krivica i tuga usljed nemogunosti da se ostvari srea 223, 412; odmah na 393; Nevinost, padanje, vidi pod Padanje; Neznanje 223; kao razlog za nesreu 194; Nie, Fridrih Vilhelm 239, 265, 370-383, 384, 389, 391, 395, 410; porijeklo i ivotna istorija 371-373; o Isusu i hrianstvu 375-378; engleska srea, 375-376; vjeno ponavljanje istog 379; o srei i posljednjim ljudima 383; openhauer 371-373; o Sokratu 375; otkrili smo sreu, 381; djela: Raanje tragedije 372-373; Ecce Homo 378; Vesela nauka 379; Genealogija moralnosti 379, Tako je govorio Zaratustra 370-371, 373; Novi Jerusalim 82, 86, 161, 339; Novi vs. Stari svijet 295-297, 328.
Vjetar, valovi
Ja sam naputen, od samog sebe naputen otud i nepreivio! Iz nepromjenljivog preao sam u promjenljivo, ono to od tame dolazi, tamom napadam. Ostavi sad sve prie o Patroklu i Ahilu, ostavi grke brodove u plamenu, tu zavodljivu figuru Oriona, s tri jasne zvijezde. Zagrlio me, najzad, muk duboki poljubac s druge strane. Sada Tebi cvjeta kosmos jorgovana, udie njegove ljubiaste izdisaje; jednako je netrajno, udaljeno, povezano s mojom (ne)ogranienou, dok je mjeseeva etvrt najmanja, uio sam avaj: koliko dugo treba ovjek da se priprema da bi se preobrazio... Rupa kljuaonice raste, proiruje se i, konano, na dugoj strani, mogu ugledati itavo nebo i Orion...
Dubravka Ugrei
enski knjievni kanon?
Ne tako davno obrela sam se u Norvekoj, zahvaljujui pozivu norveke asocijacije knjievnih kritiara. Norveki kritiari bili su veoma uzbueni. Posvuda je zujala staromodna rije kanon. Kritiari su tih dana glasanjem uspostavljali knjievni kanon, deset djela reprezentativnih za norveku nacionalnu knjievnost. Rezultati glasanja bili su razoaravajui: osam knjievnika i dvije knjievnice. Mislila sam da su Norveani irokogrudniji, otuda, valjda, moje razoaranje. Nacionalne knjievnosti jo uvijek su u dobroj formi. Nacionalni kanoni organizirani su kao nogometne momadi. Igrai su mukarci, a i suci su uglavnom mukarci. Knjievne nagrade postoje, i ima ih sve vie: dobitnici su najee mukarci. I lanovi knjievnih irija i dalje su veinom mukarci. I glavni urednici u izdavakim kuama najee su mukarci. Evropski knjievni kanon je u dobroj formi. I predstavnici evropskoga knjievnog kanona veinom su mukarci. Knjievnost je hobi sve dok autorova knjievna poruka ne stigne do primaoca. Kome, dakle, aljemo svoje umjetnike poruke? Mukarci, svjesno ili podsvjesno, svoje poruke odailju drugim mukarcima. ene, svjesno ili podsvjesno, svoje poSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|221
Martina Nenji
ruke odailju mukarcima. Spisateljice kao svoje knjievne idole najee spominju pisce, mukarce. Pisci kao svoje knjievne idole gotovo nikada ne navode spisateljice. Povremena statistika istraivanja dokazuju da mukarci, i pisci i itaoci, rijetko itaju knjige iji su autori spisateljice. Suvremeno kulturno polje bujno je i hiperdinamino, pomaci su esto nevidljivi, od drvea je teko sagledati cijelu umu. enski studiji na fakultetima nisu vie akademska ekscentrinost, to su jo samo koju godinu unazad bili, ve akademska potreba. Feminizam i post-kolonijalizam potakli su proces osvjeivanja rodno i rasno kolonizirane enske kulturne povijesti. Danas na knjievnom tritu niu mlade spisateljice iz Afrike, June Amerike i Azije koje svojim nakladama premauju kanonizirane muke knjievne veliine. to vie, njihovi rodni, rasni, etniki i religijski identiteti koji su koju godinu unazad bili ozbiljna prepreka danas poveavaju njihovu trinu privlanost. Knjievne nagrade dodjeljuju se i enama: Nobelova nagrada za knjievnost svakih desetak godina pripadne i spisateljici. ene opinion-makeri polako zauzimaju medije, a profesionalne politiarke sve ee privlae medijsku panju. ene su dospjele i na Forbesove liste svjetskih bogataa. Sve u svemu, ene su pomakle i nadalje pomiu granice. Jesu li ene uspjele uspostaviti svoj kulturni kanon, ili neto to bi se moglo zvati enskom kulturom? Kako ene danas sebe doivljavaju, kako sebe vide, s kojim se drugim enskim figurama masovno identificiraju, koje su njihove enske kulturne ikone, to promiu, to pomiu i kome se obraaju? Kome, uostalom, ja sama aljem svoje knjievne poruke? Tko su moje potencijalne itateljice, ili moji itatelji? ini se da u suvremenoj kulturi ene svoje kulturne vrijednosti jo uvijek grade na samo-kolonizirajuim pretpostavkama. Nabrojimo nasumce samo nekoliko enskih imena, koja su, dakako, promjenjiva: ova dananja, ve su jueranja. Oprah Winfrey, koja je prema omiljenoj amerikoj formuli before after od krupne, seksualno zlostavljane, promiskuitetne i siromane djevojke postala vitkom, privlanom TV-gospodaricom, jednom od najbogatijih ena u Americi, i globalnim enskim opinion-makerom. Diana, danas poneto izblijedjela ikona, Princeza srca, koja je sputavana krutim ritualima rojalistike svakodnevice na kraju skonala ivot u traginoj prometnoj nesrei. Hilary Clinton, danas dodue na zalasku, ena koja je dostojanstveno izdrala skandal oko muevljeva nevjerstva, spasila obitelj i ojaana krenula u nove politike pobjede. Paris Hilton (i cio niz slinih!), osoba koja fizikim izgledom podsjea na jeftine kipove Djevica Marija po novoizgraenim crkvama, rtva medija, simbol praznine, ije kretanje prate naslovnice svih novina na svijetu. Frida Kahlo (ali i cio niz suvremenih umjetnica, od Tracy Emin pa nadalje), muenica koju je kulturna industrija pretvorila u sveticu. Ne vrednujem, dakako, ni umjetniki, ni drutveni, niti politiki znaaj nasumino nabaenih imena. Meutim, formula po kojoj ena zbog samog svojeg prolaska kroz rtvovanje (s tim da je rtvovanje irok pojam, koji prema suvremenim teorijama obuhvaa ak i shopping) stie zelenu kartu za ulazak u orbitu kulturnih ikona duboko je retrogradna, religiozna i patrijarhalna. I zaista, tek povran pogled na mnoge enske javne linosti (pop-pjevaica, fotomodela, umjetnica) pokazuje
da ispod zvjezdanog sjaja u svom kamufliranom, ispervertiranom ili stvarnom obliku ui ena muenica. ak i najbeznaajnija (enska) pop-zvijezda nauila je da medijima treba podmetnuti video traku s vlastitim porno-snimcima, zatim te iste medije tuiti zbog ruenja moralnog integriteta, i rejting njezine popularnosti naglo e porasti. Zato? Zbog porno-videa? Ne, zbog formule prolaska kroz tunel javnog ponienja i uspjenog izlaska na svjetlo moralnoga proienja. Oko ove tradicionalne opozicijske formule (kurva djevica, muenica svetica) koja zapravo pripada slatkim mukim fantazijama, a ene ih samo opsluuju namata se enska mainstream kultura naega vremena, sve one brojne TV-serije, filmovi, knjige i slavne osobe, koje su zahvaljujui medijima postale hodajui kulturni tekstovi. Ista formula, poput virusa, skrivena je i u tzv. ozbiljnoj knjievnosti. U tome, uostalom, treba traiti objanjenje zato su autori memoarske proze mahom ene, i zato su itatelji memoara mahom itateljice. Memoarska proza gradi se na istom religijsko-konfesionalnom temelju. ene koloniziraju same sebe, prilagoavajui se (ili to autentino jesu?!) stereotipu ene-rtve. ini se da je njihova komunikacija sa svijetom u potpunosti uspjena samo kada je maskirana u taj stereotip. ene s Fridom Kahlo (i s drugima u nizu) uvijek iznova rehabilitiraju i etabliraju svoj simboliki kapital. Ikona Sylvie Plath, koja je poput magneta ujedinjavala feministiki svijet sedamdesetih godina prologa stoljea, zamijenjena je ikonom Fride Kahlo (i s drugima u nizu) na poetku novoga stoljea. Slika Fride Kahlo Diego on my mind, s malim portretom Diega Rivere na vlastitu elu (ig?), neobino je snana i direktna poruka o eni u ijem ivotu centralna uloga pripada mukarcu. Slinu sliku mogla je naslikati i Sylvia Plath, s portretom Teda Hughesa na svome elu. Mlada hrvatska knjievnica koja je nedavno dobila knjievnu nagradu, izjavila je za novine: Nadam se da nagradu nisam dobila kao ena. Moemo li zamisliti da takvu reenicu Nadam se da nagradu nisam dobio kao mukarac izgovara bilo koji mukarac-pisac na svijetu?! Modeli suvremene enske kulture nisu emancipatorski, ini se da je ak suprotno. Istina, hoe li model imati emancipatorsku ulogu ili nee umnogome zavisi od medijskog, politikog, kulturnog konteksta. S nostalgijom se prisjeam emancipatorskog romana barem je takvu ulogu odigrao u mojoj generaciji Strah od letenja Erice Jong. Drugi primjer, koji je nekih tridesetak godina kasnije imao istu takvu emancipatorsku ulogu, odnosi se na knjigu Eve Enslor Vaginini monolozi. Moje kulturno iskustvo otitalo je posljednju knjigu (osobito izdanje u koje je autorica ukljuila reakcije itateljica, a ove pak ekstatino izjavljuju Im my vagina! My vagina thats me!) kao retrogradnu. Knjiga Erice Jong pala je u vrijeme seksualne revolucije i imala je oslobaajui efekt. Knjiga Eve Enslor pala je u vrijeme izmijenjenih drutvenih kodova u kojem je javno priati o vlastitoj vagini postalo prihvatljivim (ali je zato puiti na javnom mjestu postalo neprihvatljivim!). Industrija je u meuvremenu otvorila novu granu, knjievnost namijenjenu tinejderkama, ije su autorice mlade ene. Chicklit je neka vrsta mutanta izmeu Erice Jong i romances-anra (iji su konzumenti gotovo iskljuivo ene), prilagoena dobi mladih itateljica i sadanjem vremenu. Mlada ena, studentica koja je studira komparativnu knjievnost na prestinom fakultetu, na moje pitanje to
ita, odgovorila je: itam samo fantasy novels! Pitala sam se, kao biva studentica komparativne knjievnosti, to bi bilo da sam u svoje studentsko vrijeme svojim profesorima umjesto Prousta ili Joycea ponudila Barbaru Cartland? ene su, ini, se otvorenije u prihvaanju drugih i drukijih knjievnih svjetova, i kao itateljice i kao spisateljice, moda i zato jer nisu bile zabrinute za svoje mjesto u nacionalnim kanonima. To mjesto im nikada i nije pripadalo i na njega previe ne raunaju. Svi anrovi koji u moje vrijeme nisu bili smatrani vrijednima panje danas su postali dio knjievnoga mainstreama, poput fantasy novels, koje, bez imalo grinje (intelektualne) savjesti, itaju dananje generacije mladih itateljica. Moda je to i zato jer mnogi od tih subknjievnih anrova (termin moga vremena!) imaju veu emancipatorsku funkciju od tzv. midkulture, kulture srednje klase, iji predstavnici kupuju svakog novog Bookera, gledaju svakog novog Oscara, itaju po jednu knjigu svakog novog nobelovca i posjeuju svaku razvikanu izlobu u MOMA-i i Tate Modern muzeju. Lara Croft i Buffy the Vampire Slayer u kontekstu prevladavajue kulture barbika pruaju mladim enama emancipirajui uitak. Ako ne postoji enski knjievni kanon, onda svakako postoji enska klasika, danas revitalizirana filmovima, TV-serijama, novim izdanjima (s retuiranim fotografijama odavno pokojnih knjievnica!) koja bi mogla (kada bi to mogla) biti vri fundament enskog knjievnog kanona. Virginiji Woolf i Jane Austen pridruuju se nove, mlade knjievne zvijezde, poput Zadie Smith, koje se, potpomognute tritem i nepodijeljeno pozitivnim knjievnim kritikama, brzo kanoniziraju u suvremene klasike. Postoji dakle kanonizacija spisateljica i umjetnica (koja je, usput reeno, sve laka i bra), ali to je sa enskim kanonom? Svaka kultura, da bi opstala na tritu, mora imati dinamian, pregovaraki (negotiating) i inkluzivan karakter. Ako se ini da je enska kultura razbaruena, zaputena, diskontinuirana (suvie stvari zapoinje svakih desetak godina ispoetka!) moda to treba pripisati nepostojanju kanona. Kanon nije uspostavljen, jer ga i nije mogue uspostaviti (iji kanon? Zar enski bijeli kanon? Tko uspostavlja kanone? Nacija? Akademija? enska akademija!? Trite?). A kanon nije uspostavljen jer temeljno pitanje enskog identiteta ostaje i dalje zakamuflirano. enski identitet neodvojiv je od klasnog. Doba patrijarhata, koje tako nezdravo dugo traje, ne dri se na rodnim nego prije svega na klasnim temeljima. Velike politike promjene, kao to je ruenje Zida, pad komunizma, ili raspad bive Jugoslavije, najee pogaaju ene i mijenjaju njihov ivot. Razlika izmeu mene, koja sam rasla u socijalistikoj Jugoslaviji, i mojih mladih zemljakinja Hrvatica, Srpkinja, Bosanki, i drugih danas je nemjerljivo vea nego izmeu mene i Zapadnoevropljanki ili Amerikanki moje dobi. Moja kultura bila je kultura knjige, njihova je kultura kultura televizije, videa i interneta; ja sam bila i ostala ateistica, kao da je to najprirodnija stvar na svijetu, one danas idu u crkvu i prolaze kroz religijske rituale (katolike, pravoslavne, muslimanske) kao da je to najprirodnija stvar na svijetu; ja sam rasla s uvjerenjem da je pravo na abortus najprirodnije pravo na svijetu, one rastu u sumnji koju potpiruje crkva i javne rasprave o tome treba li ukinuti pravo na abortus; ja sam rasla u uvjerenju da je prostitucija nedopustiva, one rastu sluajui zagovornike legalizacije prostitucije; ja sam rasla u uvjerenju da
je pitanje etnikog identiteta posve nevano; one ue da je pitanje etnikog identiteta vano; ja sam rasla u uvjerenju da su mukarci i ene jednaki, one, pretpostavljam samo, rastu u uvjerenju da mukarci i ene imaju razliite uloge. I evo me na kraju kod pitanja koja sam sebi postavila na poetku. Kome aljem svoje poruke? Tko su moje potencijalne itateljice i itatelji? ivim u out of nation zoni. Iz niije zone aljem svoja pisma u boci. Moje knjige prevedene su na nekoliko stranih jezika. Biti preveden na strane jezike veliki je dobitak za knjievnu kritiarku koja negdje spava u meni. Na vlastitu primjeru pratim to se dogaa s knjigom, kako knjiga komunicira sa razliitim jezinim i kulturnim sredinama, kako se iste stvari itaju na razliite naine u razliitim sredinama i u razliita vremena. Na vlastitu primjeru pratim kako odumiranje ili izostanak recepcije u jednoj sredini ne znai nuno smrt knjige, ve obratno, pravo na novi ivot i recepciju nekoj drugoj sredini. Na vlastitu primjeru pratim kako se Bulgakovljeva poetska teza da rukopisi ne gore pokazuje istinitom: tekstovi mogu ostarjeti u jednoj italakoj sredini i podmlaeni uskrsnuti u drugoj. Ukotvljenost u niijoj zoni, izostanak ciljne italake grupe markirane dobnim, spolnim, etnikim, religijskim i rasnim identitetom, kao i prevedenost na strane jezike, omoguili su mi da pratim kako se kulturni tekstovi meusobno razgovaraju i pregovaraju, kako se itaju, kako se utiskuju u drugu kulturu, kako se razmjenjuju, kao cirkuliraju, kako se revitaliziraju, kako presijecaju meke granice svih gore navedenih identiteta, i kako na kraju, zajedno s mnogim drugim knjigama, polako grade temelje budue nove kue koja e se zvati transnacionalna knjievnost, transnacionalna kultura i, zato da ne, transrodna kultura. Pa ipak, ne precjenjujmo vanost ideja i koncepata, vratimo se u realnost, u tvrdu u post-jugoslavensku realnost. Posve nedavno proitala sam hit-romani za djevojice. Pripovjedaica je desetogodinjakinja koja pie svoj dnevnik. Dnevnik vrvi opisima opinga, djejeg oijukanja s djeacima, i obilatim opisima proslava vjerskih praznika, (Boia i Uskrsa). Autorica romana je mlada hrvatska knjievnica. Kada, dakle, zamislim dananje hrvatske, srpske, bosanske i mnoge druge desetogodinjakinje, sistem obrazovanja kroz koji prolaze, vjeronauk u osnovnim i kamuflirani vjeronauk zvani etikau srednjim kolama, udbenike koje koriste, autore koji te udbenike sastavljaju i piu, one koji ih odobravaju, te koji ih tampaju i prodaju, uitelje i nastavnike koji te udbenike preporuuju, kada zamislim svakodnevni pejza koji okruuje desetogodinjake sve, dakle, to upijaju iz svoga okruja poput spuvi onda mi ne preostaje mnogo nade. Ako itko od njih jednoga dana naleti na moju knjigu, pisanu na jeziku koji bi morali razumjeti bojim se da e na kontakt biti poraavajui. Moda e razumjeti jezik, ali e knjigu itati kao strano i nerazumljivo pismo.
Avni Halimi
APSURD KAZNE
prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami
Kad moja supruga ue u kupatilo da se tuira, meni dobro doe da malo zadremam. U suprotnom, ako bih ostao budan, podivljao bih od njenog nemara. Ona je sada unutra, a ja, dok sedim u fotelji, ekam da na mene doe red da se tuiram. Na stolu posmatram opeglano odelo i kinesku kravatu koja mi bode oi, jer znam da kad je budem vezivao liie na rep onog pacova koji ivi svoj ivot po fekalnim kanalizacijama. Iz kuhinje dopire buka dece koja se svaaju. Neprestano se svaaju ko e prvi da naspe eer na komad hleba, ko prvi da ga poprska vodom iz esme, ko da sedi u krilu, a ko da hrani najmlaeg. Sada nedelju dana moja deca jedu hleb sa eerom. Ali ima i dece koja jedu samo suv hleb! avo da ga nosi, malo teim sebe. im se budem istuirao otii u u izdavaku kuu Mega Ars da potpiem ugovor. Prema usmenom dogovoru, za tampanje poslednjeg rukopisa, trinaestog po redu, umesto honorara dobiu sto primeraka. Nadam se da bar nekoliko meseci neu morati vie da sluam onaj refren dnevnih svaa. Deca e imati dovoljno eera i soli, mleka i maslaca. Prodau primerke i zatvoriu usta svima, ak i supruzi, kojoj ak i dravna banka nije dovoljna za kupovinu minke. Jedna druga briga poinje da me brine. ta ako skupim svu poeziju, drame, romane, prie, eseje i da ih sm prodajem jedno po jedno. Zar ne bih zaradio vie?! Jedan primerak tampane knjige ne moe da kota vie nego dva kilograma hleba, dok e mi jedna knjiga poezije doneti novac bar za pola hleba. Ne moram da se umaram vie. Zakljuujem da bi mi prodaja mojih dela na ulinom tritu, na trotoaru prepunom vunenih arapa i rakije lozovae, cigara i duvana, pakovanja pudinga i salepa, starog zaralog alata, donela bolju dobit od ugovora sa direktorima izdavakih kua. Treba mi jedna velika torba da skupim hiljade stranica svojih rukopisa. Zatraiu je od komije. Izvinite me to Vas uznemiravam, gospodine Sem. Ako imate jednu veliku i duboku torbu. Uvee u Vam je vratiti. Treba mi za pijacu! Vi ste, komija! Ve je punih deset godina da se nismo videli, uha! ak ni u dvoritu kue. Zar ne vidite da Vaa bata lii na staru grobnicu prekrivenu grmljem
i trnjem. Ceo dan lekarite! Radite neto moj komija, radite! Imaete i torbu i svata. Izvinite me, ne mogu da Vam pomognem. Nemam nikakvu torbu! Zatim sam pokucao i na vrata drugog komije. Pokucao sam i kod treeg. Svi su mi odgovorili istim reima. Vratih se kui i setih se da sam u podrumu video jednu veliku vreu ispunjenu odeom mojih pokojnih roditelja. Do vrha sam je ispunio rukopisima. U podne sam jedva naao kutak na pijaci svatarija. Ispred sebe sam stavio kartonsku kutiju, kao i svi drugi koji su prodavali starudije, a na kutiju i neke rukopise. Gospoe i gospoda ili su za svojim poslovima. Niko nije pogledao u moj tand od kartona. Poeo sam da dozivam kupce. U poetku tihim glasom, a zatim sve glasnije i glasnije. Izvolite ljudi... Hej, gospoo... jedna knjiga poezije jedna vaka. Evo gospodine, to kota kao jedna kutija cigareta... Uzmite gospoo... izgledate kao lik iz ove poezije. Izvolite ovo... izvolite... Evo jednog romana koji govori o kurtizanama koje su htele da se bave politikom... Izvolite dramu koja otkriva atentat na predsednika... Izvolite gospodine, za malo novaca ovaj esej e biti Va. Govori o uzaludnosti estitanja Boia. Gospoo... Gospodine... Izvolite... Je l ima neko ko ita, uh, majku da vam, uh! Kao iz zemlje, preda mnom se stvori policajac, od glave do pete u panciru. Zato remeti mir na pijaci? Prodajem, gospodine! ta? To to sam pisao? ta? Pa... evo... poeziju, romane, drame, prie, eseje, i druge kojetarije! Ko Vam je rekao da piete? Niko! Sam! Ko ste Vi?! Rrap Guri. Zato viete? Rekao sam Vam, prodajem! ta? Vunu... Poite sa mnom! Policajac me hvata za rame uperivi mi pitolj u potiljak. Niko da zamoli policajca da me pusti. Poe da duva snaan vetar, kao olujni, i za tren zahvati samo moje rukopise. Za nekoliko sekundi nebo nad gradom ispuni se papirima. Listovi lete i ne padaju na zemlju. Policajac me uvodi u jednu zgradu. Dolazi lift i ulazimo u njega. Lift izgleda supermoderno. Bez dugmeta s brojevima spratova. Pokree se glasom. Dole, rekao je policajac i, kao munja, lift pone da se sputa. Kroz stakla na vratima gledam kako se sputamo nadole u uzan ponor, kao magina kutija koja nas vodi negde u beskraj. Jedna bela trafta, kao ona na asfaltu, upija moj pogled. Policajac me posmatra s hladnim osmehom. Ponekad namrti obrve i zatvara bojaljivo oi, kao da pred sobom ima bie koje je as ovek, as monstrum. Uzalud ga pitam kud idemo. Nije vie otvarao usta. Zatvorio je i oi, zauzimajui pozu mumije. Ne plai
me toliko on koliko se plaim sebe samog! Poinjem da se menjam. Gledam svoje naborane ruke koje drhte. Prsti nisu vie oni koji mogu da pritisnu dugmad pisae maine. Po ramenima mi pada osedela i pranjava kosa. Za nekoliko trenutaka narasla je toliko da je dostigla do poda lifta. Ogledam se u ogledalu koje stoji s moje desne strane. Naboran, odvratan. Obrve, brkovi i seda brada. Od teine brade kida mi se vrat. Oseam da mi na leima izrasta grba. Poinjem da se povijem i da se smanjujem. Postajem pogrbljen. Molim policajca da mi objasni ta se deava sa mnom! On ne progovara, a im ja progovorim lift sve vie poveava brzinu sputanja. Sve se vie smanjujem. Sada policajcu doem do kolena. On se ne menja uopte. Ne pomera se, ne otvara oi, ne sputa ruke sa grudi, gde ih dri prekrtene. Najzad, stajemo. Po zidovima lifta izbija vrela para. Vrata se otvaraju i mi izlazimo. Nainimo korak i pred sobom ponovo imamo druga vrata. Vrata toliko velika da ima utisak kako stoji ispred neke zavese sputene s neba. ekamo! ekamo dugo! Toliko dugo da moje telo ponovo dobija onaj oblik i izgled koji sam imao dok smo se sputali liftom. Oseam kako vrata poinju da se pomeraju! Niti se otvaraju sa strane, niti se podiu gore. Upravo, sputaju se dole. Kroz svetlo koje izbija ispod praga. Ulazimo unutra. A ovaj?! Kakav je njegov greh? ujem glas koji ne znam odakle dolazi. Prodavao je... ta? Vunu! dobacim ja. Vodite ga u eliju na prvom spratu podruma. Kod proroka? Da! Neka ue drugi! im je u sobu ula supruga, zagui me njen parfem. Nagazi me svojim papuama od zmijske koe. Jo nisi spreman?! Hoe da spava ili idemo u Mega Ars, a? Ljudi nemaju vremena da te ekaju itav dan! Nikuda neemo ii! Nemam vremena! eka me jedan jo vei posao!
Beq Cufaj
ODAKLE DOLAZIMO, KO SMO, KUDA IDEMO ?

prevela sa njemakog: Mira orevi
30. januara 2012. godine se u kosovskom gradu Prizrenu pred jednim trgovakim centrom jedan graanin albanske nacionalnosti polio benzinom i pokuao da se zapali. Na sreu se meu mnogobrojnim prolaznicima naao policajac koji je, iako nije bio na dunosti, energino intervenisao i nezadovoljniku spasio ivot. Ovaj dogaaj je utoliko vrijedan pomena to se takoer jednog januara, naime 14. januara 1968. godine, na Vencelovom trgu u Pragu, iz protesta protiv upada sovjetskih trupa, spalio eki student Jan Palah i time isprovocirao lanac protesta u itavom komunistikom bloku. Prako proljee spada meu najznaajnije dogaaje novije historije ovjeanstva. A prije neto vie od godinu dana, 4. januara 2011. zapoeo je tunianski trgovac povrem, Mohamed Bouazizi, svojim samospaljivanjem u gradu Sidi seriju protesta koji su promijenili itav pojas sjeverne Afrike, to je danas poznato kao Arapsko proljee. Bilo bi, naravno, naivno da se nasreu osujeeni pokuaj spaljivanja prizrenskog graanina stavi u red spomenutih historijskih dogaaja. Krajnje je upitno da li bi ovaj in, da je i uspio, izazvao masovne proteste u Prizrenu, Pritini i ostalim gradovima i selima Kosova i da li bi to na taj nain bio poetak nekog albanskog proljea s eventualnim efektom na podruje itavog Balkana. Ovako je on ostao samo novinska vijest. Tek prije sedmicu dana, 17. februara, slavila je Republika Kosovo, ta najmlaa drava Evrope, etvrtu godinu svog postojanja. Ovom su prethodile decenije i vjekovi u kojima su Albanci uope, a prije svega Albanci Kosova, ako bismo to htjeli izraziti pomalo patetino, ivjeli u ropstvu, pruali otpor, borili se za svoju slobodu i, da kaemo, za jedno normalno mjesto u evropskoj porodici naroda. Utoliko se oni gotovo i ne razlikuju od svojih susjeda. Upadljivo je dodue dramatino zakanjenje kojim su ova nastojanja krunisana. Uzroci lee u dalekoj prolosti i treba ih traiti u proizvoljnom novo-poretku
politike geografije Jugoistone Evrope na poetku prolog vijeka, kada su propale obje one do tada dominantne sile, osmanska i austro-ugarska. Ostala su opasna arita zbog kojih je Balkan nekoliko decenija kasnije prolio mnogo krvi. Meu najvee rtve spadaju upravo kosovski Albanci, koji su sticajem okolnosti gurnuti u jedan duboki konflikt sa Srbima. Iako to albanski politiki i kulturni krugovi ne ele priznati, Albanci su se za vrijeme svoje vjekovne zavisnosti o Osmanskom carstvu, ali donekle i za vrijeme srpske kolonizacije tokom posljednjih osamdeset godina proteklog vijeka umjeli, bilo sami od sebe ili ak svojevoljno, tim reimima donekle prilagoditi. Vjerovatno je njihovo preivljavanje zavisilo od pretpostavki da prihvate islamsku vjeroispovijest kao i pozamani dio mitologije, tradicije, jezika i kulture svojih osmanskih i slavenskih gospodara. Etniki samosvojni Albanci su sebi sa svojim izvornim jezikom i svojom kulturom, kao i sa svojim snano ouvanim patrijarhalnim ustrojstvom na principu plemenske zajednice upravo u krevitim i teko pristupanim planinskim predjelima na sjeveru ouvali jedno snano jezgro oporbenog potencijala. Nakon Prvog svjetskog rata Albanija je zapoela svoj prilino nekonsekventni razvoj u samostalnu dravu koji je bio popraen mnogobrojnim neuspjesima i fazama nazadovanja, dok su kosovski Albanci, koji su se zahvaljujui Londonskoj ambasadorskoj konferenciji velikih sila nali potpuno skrajnuti od ostalih dijelova Evrope, morali nastojati da u okviru Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca odolijevaju slavenskoj dominaciji. Kao najzaostalija regija junoslavenske dravne zajednice Kosovo je, izloeno osim toga i neprestanim pritiscima, napredovalo sporo i mukotrpno. Dvadesetih i tridesetih godina proteklog vijeka se spaljivanje mnogobrojnih albanskih naselja na Kosovu tretiralo kao legalan akt dravnog nasilja. Otuda se moe objasniti alosna injenica da je za veliki broj kosovskih Albanaca osvajanje Balkana od strane trupa nacistike Njemake bilo neka vrsta dobitka, poto su se oni ponadali da e im ono omoguiti uspostavljanje nacionalnog jedinstva u okviru neega to je do dana dananjeg poznato pod zastraujuim pojmom Velika Albanija. Osveta je bila strana. Pobjedom komunista nakon protjerivanja nacistike armije s Balkana jugoslavensku monarhiju je zamijenila socijalistika drava, na ijem je elu bio Josip Broz Tito. Kosovo je dobilo status socijalistike autonomne pokrajine u okviru Republike Srbije i u okviru jugoslovenske federacije. Prije svega tokom prvih dvadeset godina Titove vladavine Kosovo je bilo jednoznano najsiromanija regija jugoslovenske drave s njenih 20.000.000 stanovnika i kao takva ova je prolazila kroz brojne nedae. O tome svjedoi injenica da je 1945. godine devedeset posto kosovskih Albanaca bilo potpuno nepismeno. Velike tekoe i socijalne drame odigravale su se na ovom podruju nakon to se rasprio san o ujedinjenju s Albanijom, koja je u meuvremenu takoer postala komunistika zemlja. Jugoslovenska policija i vojska su s lakoom savladavale sporadine i samo na pojedina podruja ograniene pobune 50-ih godina. Zato su se Albanci Kosova poeli postepeno navikavati na neizbjenost da se bar djelimino prilagode Titovom reimu, a da se pritom ipak nikada nisu smatrali normalnim dijelom dravne zajednice.
Za vrijeme Titove vladavine se i Beograd u odnosu prema Albancima poeo ponaati drugaije od predratne monarhije. Nastojanje integracije Albanaca u kolski sistem nije bio bez uspjeha. Djeca i omladina su smjeli da se koluju na svom maternjem jeziku, a poslije toga su mogli studirati u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani ili u Skoplju. Po povratku u Pritinu radili su uglavnom kao ljekari, novinari, pisci, reiseri, ili ak i kao politiari. Prve novine na albanskom jeziku, ideoloki strogo na liniji komunistike partije Jugoslavije, pojavile su se ve 1945.godine, dok je prvi albanski knjievni asopis Jeta e Re (Novi ivot) krenuo 1949. Za vrijeme velikih studentskih demonstracija u Evropi, 18. novembra 1969. godine u Pritini je osnovan Univerzitet s nastavom na albanskom jeziku. U otrom kontrastu prema napretku na podruju obrazovanja i kulture vrene su politike represalije tog vremena, masovna protjerivanja albanskih muslimana u Tursku, interniranje i hapenje mladih albanskih intelektualaca tog vremena po nareenju Aleksandra Rankovia, efa zloglasne jugoslovenske tajne policije OZNE odnosno UDBE, koji je bio najblii saradnik marala Tita. Taj period koji je trajao vie od dvadeset godina pokazao je dvije stvari: iako su Srbi slovili kao najsvesrdniji borci za socijalistiku ravnopravnost, kada je rije o Albancima, oni se toga nisu drali, dok je to za Albance bila potvrda njihovog uvjerenja da su Srbi bez obzira na svoje politiko opredjeljenje jednostavno okupatori i kolonizatori. Ni do danas nije razjanjeno, nije li moda Kosovo i tlaenje albanskog stanovnitva bio razlog Titovog razlaza s Rankoviem. injenica je u svakom sluaju da je krajem ezdesetih a naroito tokom sedamdesetih godina prolog vijeka autonomija Kosova u okviru jugoslovenske federacije bila proirena. Albanci ne samo da su imali sopstvene novine, televizijske stanice, visoke kole, novinare i pisce, reisere i pozorita, ve su i u federaciji imali svoje sopstvene zastupnike, a ti su dolazili iz redova albanskih politiara, koji su bili vjerni reimu, vladajuoj ideologiji i maralu Titu. Tako je dolo i do prvog opreznog otvaranja granice izmeu Kosova i Albanije. Studenti i naunici, umjetnici i kulturni djelatnici obje ove zemlje ostvaruju prve kontakte, razmjenjuju se filmovi i knjige tako da su sad albanski pisci Kosova konano ponosno mogli rei da se njihove knjige objavljuju i u matinoj dravi. Reim Envera Hode u Tirani ukljuio je u proces standardizacije albanskog jezika i kosovske naunike. Ovo oprezno pribliavanje dviju zemalja, koje su se nakon Drugog svjetskog rata prvo zagrlile a zatim posvaale, trajalo je sve do smrti Josipa Broza Tita (4. maj 1980.). Ubrzo zatim poelo je jedno novo poglavlje u meusobnim odnosima slavenskih naroda jugoslovenske drave. Albanci Kosova, Makedonije, Crne Gore i june Srbije zajedno, iako oznaeni kao manjina, bili su po svojoj brojnosti trea nacionalna skupina poslije Srba i Hrvata, a brojniji od Slovenaca, Crnogoraca, bosanskih Muslimana i Makedonaca. Razlozi masovnih protesta albanskih studenata u Pritini u martu 1981. do dananjeg dana nisu potpuno rasvijetljeni, ali jo uvijek je u ivom sjeanju parola s kojom su demonstranti tada ili ulicama: Kosovo Republika! Rezultat je bio pootravanje politike Beograda prema Pritini i Albancima. Nomenklatura albanskih politiara, koja je ostala iz Titovog vremena, zalagala se
za izmirenje interesa Saveza komunista i tenji albanskog stanovnitva Kosova. Dravno rukovodstvo Albanije, oslabljeno i destabilizirano boleu, a konano i smru Envera Hode, zatvorilo je granicu i odbilo dati podrku pobunjenicima protiv zamrznutog trenutanog stanja na Kosovu. To je ilo u prilog komunistima Jugoslavije koji su u otvaranju prema Albaniji vidjeli glavni uzrok pomenutih nemira. Male marksistiko-lenjinistiki orijentirane elije i lijevo opredijeljene grupe u meuvremenu su u Pritini i u kosovsko-albanskoj dijaspori Njemake, vajcarske i Austrije otvoreno istupale protiv jugoslovenskog reima i irile ideju ujedinjenja svih albanskih podruja na Balkanu. Ugledni albanski novinar i publicista, pisac Jusuf Grvalla, koji je jo prije demonstracija, 1979. pobjegao u Njemaku, ubijen je zajedno sa svojim bratom Bardoshom i jednim od svojih saradnika, Kadri Zekom, u gradiu Untergruppenbach u Junoj Njemakoj. Iako ovo umorstvo ni do danas nije razjanjeno, niko ne sumnja da je to poinila jugoslovenska tajna sluba, koja je prije toga ve likvidirala itav niz hrvatskih politikih emigranata. Grvallilno umorstvo je Pritini dalo do znanja da nema povratka na staro. Slobode socijalistikog samoupravljanja iz vremena prije 1981. zamijenjene su, po diktatu Beograda, klimom napetosti i meusobnih denuncijacija Albanaca. Sve se kontrolisalo: tampa, umjetnost, pozorite i film, a naravno i literatura. U dravi, u kojoj se sve vie osjealo odsustvo Tita, raslo je i nezadovoljstvo i kod Srba i kod Hrvata. Niko se vie nije osvrtao na kosovske Albance koji su sedamdesetih i osamdesetih godina postigli vidljiv napredak na polju infrastrukture, privrede i kulture i koji su postepeno naputali patrijarhalne strukture i ivot u unutar velike porodice, jer su se konflikti jednostavno prenijeli na drugu stranu. Nacionalizam Srba, brojano najveeg i najmonijeg naroda u Jugoslaviji, u meuvremenu je s neba mitologije i religije siao u politiku Beograda. Jo je i danas teko prihvatiti injenicu da su se upravo predstavnici kulture, knjievnosti, publicistike, pozorita i filma kao prvi prikljuili nacionalistikoj kampanji i patetino jadikovali nad navodnim rtvovanjem Srba u periodu poslije Drugog svjetskog rata i to upravo pod komunistikim vodstvom Tita, koga su jednom denuncirali kao Hrvata a drugi put kao Slovenca. Takvoj zlohudoj atmosferi valja pripisati da su u jednom vremenu, kada su se ve poeli ljuljati i ruiti fundamenti crvene imperije Istone Evrope, politike elite Jugoslavije krenule putem nacionalistike mrnje, ovinizma i rata. Naravno da je prva rtva opet postalo Kosovo. Prema ozloglaenom Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je traio zadovoljtinu i obeteenje za Srbe, poto su se ovi osjeali rtvom, kao i uspostavljanje vlasti na politikom i religioznom planu na svakom pedlju zemlje, na kojem se nalazi jedan jedini srpski grob, na politiku scenu stupa jedan komunistiki aparatik po imenu Slobodan Miloevi, koji je, poto je dao da se ubije njegov politiki mentor Ivan Stamboli, unutar najkraeg vremena zaposjeo politiki tron Beograda, da bi se veoma brzo pretvorio u najstranijeg diktatora koga je Evropa poslije Drugog svjetskog rata upoznala. Ubrzo i bez oklijevanja je ukinuta autonomija Kosova, na to su slijedili protesti Albanaca i ubistva, muenja i hapenja vie stotina mladih ljudi. Miloevi je itav politiki i vojni aparat kolji je naslijedio od Tita uveo u estoku krvavu kam232|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
panju, koja se posmatrana s dananje take gledita ini upravo tako nepodnoljiva, jer se u meuvremenu jasno i nedvosmisleno pokazalo koliko je ona bila besmislena. Neuspjeh pregovora o mirnom razlazu republika bive Jugoslavije dovelo je do krvavih ratova, ije su rtve prije svega bili civili. Poelo je u Sloveniji i Hrvatskoj, ali tek izuzetna surovost dogaaja u Bosni i Hercegovini dovela je na kraju do uvjerenja da se mir ne bi mogao postii bez vojne intervencije NATO-a. Slike kolona izbjeglica kao i snimci iz devastiranog Sarajeva, te masovne grobnice Vukovar ili Srebrenica rezultirale su otvorenim zahtjevom za vojnom intervencijom protiv Miloevievih regularnih i iregularnih trupa. Albanci Kosova su u to vrijeme pod vodstvom pacifistiki orijentisanog pisca Ibrahima Rugove formirali paralelne institucije, kako bi se suprotstavili srpskim pokuajima da ih nasilno inkorporiraju. Pozitivne su u ovoj dravi u dravi bile dvije stvari: odravanje obrazovnog sistema na albanskom jeziku u privatnim zgradama i prostorijama, kao i upozoravanje svjetske javnosti na tlaenje Albanaca u okviru Miloevievog reima. Krajem devedesetih godina 20. vijeka usred Evrope je uz potporu policije i vojske jedva deset posto stanovnitva srpske nacionalne manjine Kosova vladalo i haralo nad itavim jednim narodom. Albanci Kosova su od 1989. bili faktiki iskljueni iz administrativne dravne uprave, kolskog sistema, politikih struktura, medija, privrede, zdravstvenog sistema i kulturnih zbivanja drave kojoj su zapravo pripadali, pa su na taj nain bili upueni na paralelnu organizaciju istog ili tanije reeno, na puku improvizaciju. Na hiljade mladih ljudi oba spola naputalo je u toj situaciji zemlju i potrailo pribjeite u Njemakoj, vajcarskoj, Austriji, Americi... A relativno zadovoljavajue funkcionisanje ove paralelne drave omoguavali su financijski prilozi nove dijaspore. Vlada i politike partije raspolagale su znatnim sredstvima kako bi svoje zastupnike mogle slati u inostranstvo, a ovi su trebali da javno mnijenje svijeta upozore na probleme Kosova. Dr. Rugova i njegovi sljedbenici zaista su se sami sebi mogli uiniti kao dravnici. injenica da su na putu i prilikom svog povratka na granicama morali pokazivati svoje srpske pasoe, nije umanjivalo njihov osjeaj sopstvenog znaaja. Parlament Kosova je konano jo 1991. proglasio Republiku Kosovo, koju meutim niko nije priznavao, osim Albanije a ta se je u to vrijeme, kormilarei kroz divlje bujice demokratije i sama tek pokuavala odrati na povrini. Takva jedna virtuelna dravna tvorevina nije u Evropi nikada ranije postojala. Sjedinjene Amerike Drave i zapadnoevropske drave, koje su stvarno vjerovale da e Daytonskim sporazumom biti mogue obustaviti krvoprolie u nekadanjoj Jugoslaviji i rijeiti kosovsko pitanje, spoznale su najkasnije nakon demonstracija srpske opozicije 1997. godine da za Miloevia postoji samo jedna mogunost da se odri na vlasti, naime da se vrati tamo gdje je deceniju ranije i zapoeo svoju politiku karijeru: na Kosovo. Tamo je pacifistiki pokret dr. Rugove poeo postepeno gubiti povjerenje naroda. Odlazak vie hiljada mladih Albanaca s Kosova, koji su u zemljama u koje su emigrirali upoznali sasvim drugaije prilike, a pritom i mogunost satelitskog prijema amerikih, engleskih, njemakih, vajcarskih ili austrijskih televizijskih programa, to im je predoilo ne samo prividni karakter sopstvene Republike, ve je
kod Albanaca probudilo nadu da Zapad nee gledati skrtenih ruku, kako ih kande srpskog tigra razdiru u paramparad; jer ovome je naime bilo stalo samo do toga da to prije izazove novi konflikt, kako bi se to vie distancirao od opozicije, koju je energino predvodio Zoran ini. I tajming je iao u prilog toku dogaaja. Istovremeno su se mladi Albanci s Kosova, koji su u emigraciji stekli neto maraka i amerikih dolara, okupljali u Albaniji, koja se pod autokratskim reimom dr. Sali Berishe 1997. godine nala na rubu graanskog rata. Formirana je Oslobodilaka armija Kosova (nazvana U-e-Ka) i jo iste godine ona je u razliitim dijelovima Kosova osnovala svoja uporita i krizna arita. Miloevieva vojna mainerija odgovorila je svom estinom. Poeo je jo jedan novi rat na Balkanu, ali ovaj put je to bio zadnji, jer je brutalna intervencija Miloevieve vojske i paravojnih jedinica u selima Drenice i Dukadjini isprovocirala Zapad da posreduje meu zaraenim stranama. Konferencija u Ramboilletu u Francuskoj, gdje se naao itav spektar kosovskih Albanaca s Miloevievim izaslanicima, nije donijela apsolutno nita. Zapadu nije preostalo nita drugo ve da zranom intervencijom protiv Miloevievih trupa u Srbiji i na Kosovu potpomogne svoje zalaganje za mir. Tako je Evropa u posljednjoj godini 20. vijeka zapala u jedan novi rat koji je uzbuivao duhove, raspoluivao javno mnijenje, a iznad svega izazvao ogromna stradanja. uveni njemaki filozof Jrgen Habermas je u estokom javnom istupu govorio o intervenciji NATO-a kao o meunarodno-pravno legitimnoj pomoi iz nude. Miloevieva odmazda se sastojala u protjerivanju milion Albanaca s Kosova; a vie od 10.000 ljudi albanske narodnosti je ubijeno. Zapad se smatrao pozvanim da ovu tragediju prekine. Nakon 78 dana zranih napada Miloevi je postao svjestan svog poraza, pa je povukao srbijanske trupe sa Kosova. Njihovom povlaenju prikljuili su se mnogobrojni kosovski Srbi i pripadnici drugih nacionalnih manjina, jer su strahovali od osvete Albanaca koji su se 1999. godine vratili na slobodno Kosovo. Strah srpske i ostalih nacionalnih manjina nije bio bez razloga. Albanske akcije osvete bile su vie nego brutalne. Vojnici NATO-trupa stacionirani na Kosovu (KFOR) i pripadnici UNMIK-a oznaka za najveu mirovnu misiju u historiji Ujedinjenih nacija, koja je bila pokrenuta na osnovu Rezolucije 1244 nali su se izmeu dvije vatre: Albanci su slavili svoju pobjedu, a Srbe optuivali kao okupatore. Pripadnici meunarodnih snaga su imali zadatak da vrate protjerane i da osiguraju obnovu i izgradnju zemlje, ali da istovremeno tite i prava Srba i ostalih nacionalnih manjina. Kosovo je u prvim poratnim mjesecima i godinama moralo savladati mnogobrojne traumatske dogaaje. Na stotine humanitarnih organizacija je dolazilo u zemlju da pomogne, poev od udruenja za zatitu ivotinja do organizacija za tehniku pomo i udruenja za traenje nestalih pa sve do specijalizovanih organizacija za deminiranje zemljita. Na ovom mjestu se ne smije preutjeti ni to da su pripadnici Oslobodilake armije Kosova, koji su se nakon dolaska NATO-trupa u zemlju spustili s planina i zavladali gradovima, a svoju nekadanju parolu Spremni smo umrijeti za otadbinu zamijenili lozinkom Kradi i zgri koliko moe. To je dovelo do toga da su partije proizale iz pomenutih vojnih formacija na prvim slobodnim izborima na Kosovu doivjele poraz, dok je pacifista dr. Rugova, koga
su u meuvremenu mnogi od njegovih evropskih prijatelja ve smatrali politiki mrtvim, doivio neku vrstu uskrsnua. Demokratska liga Rugove pozvana je da uz potporu misije Ujedinjenih nacija uspostavi neku vrstu provizornih institucija vlade, koja je krenuvi od nule zapoela obnovu zemlje. Ili tanije reeno, ona je nakon decenijskog vakuma ak krenula od pozicije u minusu. Rugovina partija imala je devedesetih godina neku vrstu paralelne dravne moi, a korupcija za nju nije bila nepoznat pojam. Ako se tome jo doda i pustolovni pristup u povezanosti s ignorantskim odnosom misionara UN-a i ostalih internacionalnih organizacija prema prilikama u zemlji, neemo se zauditi to su pronevjere i nevjerovatne zloupotrebe zapadnih humanitarnih fondova za ogroman broj stranih pomagaa i kosovskih politiara postale njihov zajedniki upranjavan sport. Da to ne bi bilo tako oigledno, kosovska politika je na spektakularan nain i s puno patosa gajila i uzdizala kult junakog oslobodilakog rata. Albanski politiari su gladno stanovnitvo umjesto hranom hranili njenim medijskim surogatom: Glavno da ste zahvaljujui naim herojskim naporima preivjeli i da ste koliko-toliko slobodni, ostalo e ve doi na svoje mjesto! ovjeku padaju na pamet reenice Thomasa Bernharda: Nema nita da se hvali, nita da se proklinje, nita da se optuuje,ali je mnogo toga smijeno, sve je smijeno, ako ovjek pomisli na smrt! Masovni dolazak pomagaa UN-a, Evropske inije i predstavnika svih moguih nevladinih organa i organizacija izazvao je na Kosovu pravi kulturni ok, koji ni do danas jo nije prevladan. S druge strane pak velike tragedije svijeta 11. septembar, Afganistan, Irak nisu mogle nita promijeniti u injenici da u jugoistonom dijelu Evrope jo uvijek postoji strah od daljih moguih konflikata. Albanska veina Kosova bila je u meuvremenu vie puta u situaciji da oajava nad svojom novo osvojenom slobodom, kao to se to ve deavalo i drugim narodima. Razoarenje je naroito bolno jer je dvostruko: Meunarodna zajednica, koja je potroila ogromne sume novca i pokrenula jato misionara, nije ak u stanju da domainstva opskrbi dovoljnom koliinom elektrine energije, a da se o drugim potrebama i ne govori. Od domaih politiara se u tom smislu ne moe uope nita oekivati. Sve je to bilo plodno tlo za ono to je u historiju ulo pod nazivom martovski protesti 2004. Jedva pet godina poslije osloboenja Kosovo je ponovo plamtjelo, a najvee rtve su ovaj puta bili pripadnici nacionalnih manjina, prije svega kosovski Srbi. Meunarodna zajednica je dodue izvrila pritisak na Pritinu i Beograd, pokuavajui da ih dovede za pregovaraki stol i da pokrene pregovore o statusu Kosova. Miloevi je u meuvremenu ve bio pred hakim sudom, ini je zbog svoje otvorene politike prema Zapadu i susjednim zemljama bio brutalno ubijen, no to se tie pregovarakih pozicija u okviru albansko-srpskih razgovora, promijenilo se nije nita. U Beu su uz posredstvo nekadanjeg finskog predsjednika Martija Ahtisarija i diplomate i izuzetnog poznavaoca balkanskih prilika, Alberta Rohana, pune dvije godine voeni maratonski pregovori izmeu Pritine i Beograda, iji je jedini mogui rezultat na prijedlog predsjednika Ahtisarija mogla da bude nezavisnost Kosova. Iako je on za Srbe predvidio razgranati internacionalni nadzor kao i velika prava samouprave i autonomije, Albanci su ovaj kompromis na kraju prihvatili samo kao preduslov meunarodno sankcionisanog odvajanja od Srbije.
Tako je Skuptina u Pritini jedne nedjelje, 17. februara 2008. u dogovoru s Evropskom unijom i Sjedinjenim Dravama Amerike proglasila nezavisnu Republiku Kosovo, ime je okonan jedan od najkrvavijih sukoba u Evropi. Srbija nije priznala nezavisnost Kosova i ona svoj stav nee ni promijeniti. Srpsko-kosovski problemi se najotrije i dalje ispoljavaju na sjeveru zemlje, a pregovori izmeu Pritine i Beograda uz posredstvo Evropske unije se nastavljaju. Nada u rjeenje jo uvijek nije pokopana, ali biti e potreban pritisak kako bi se republikama Srbiji i Kosovu ukazalo na injenicu da dio evropske porodice moe postati samo onaj ko ispunjava za to neophodne demokratske kriterije. Paradoks se sastoji u insistiranju politikih krugova obje zemlje na konfliktu oko granice. Lake je srpsko i albansko stanovnitvo opskrbiti zamrznutim konfliktima nego li jednom sposobnom vladom! Nakon etiri godine nezavisnosti Kosovo je jo uvijek daleko od ispunjenja zadatih kriterija. Iako ona u zajednici s internacionalnim prijateljima pokuava da se sa svojim korakom u nezavisnost nosi na najbolji mogui nain, mlada je drava upala u kande korupcije i organizovanog kriminala, krivotvorenja izbornih rezultata, loe ekonomije i slinih stvari, to ne silazi s dnevnog reda. Uprkos EULEX-u Kosova, toj najveoj dravnopravnoj misiji Evropske unije, Kosovo i dalje slovi kao problematina zona, pravosue je nerazvijeno i optereeno korupcijom i uticajem politike. Graani Kosova su jedini balkanski narod kojima se ne dozvoljava da bez vize putuju u zemlje Evrope. Nema ta da se uljepava. Obje posljednje decenije proteklog vijeka su bile teko podnoljive, deset godina angamana Ujedinjenih nacija bile su haos, ali od proglaenja nezavisnosti kosovski Albanci tek stoje pred jo jednom veom dilemom. Vrijeme je da se konano suoe sami sa sobom i realnim prilikama. Da bi postali dostojan lan zapadne porodice naroda, morali bi se prethodno osloboditi politikog, privrednog i kulturnog klijentelizma, ali tu se jo nita ne pomie. Oigledno siromatvo (drutveni brutoprodukt na Kosovu jedva da dostie prosjenu vrijednost istog u Africi), korupcija koja je ovladala svim drutvenim slojevima, katastrofalni imid njihove drave u Evropi i svuda u svijetu ne doputaju veliki optimizam. Graani Kosova i dalje ive u nekoj vrsti virtualne realnosti, koju odrava televizija, internet, tampa i njihov pomalo iskrivljen san o pripadnosti Evropi. Nezadovoljstvo je ogromno, pa ipak se ne moe primijetiti bilo kakav otpor protiv potkupljivih politikih struktura na koje meunarodna zajednica vri pritisak da odre stabilnost, ali ih ujedno i podrava. Da se jo jednom vratimo na onaj poetno pomenuti pokuaj samospaljivanja u Prizrenu kako bismo objasnili razlog za taj dramatini in: trgovaki centar je odbio da primi plazma-televizor koji je ovjek nekoliko dana ranije kupio. Njegovo nezadovoljstvo i srdba zbog toga su bili tako veliki da je on svoj protest skoro dotjerao do tragedije. Presudno pitanje, pred kojim se nalazi Kosovo, je sljedee: ta e se dogoditi kada albansko stanovnitvo jednog dana shvati da je pomenuta virtuelna realnost puko (samo)zavaravanje, koje osnovne ivotne potrebe ostavlja jednako neispunjene kao i elju da i ono pripadne zapadnoj civilizaciji i mentalitetu?
Mirt Komel
KINO
prevela sa slovenakog: Ana Ristovi
Staroj kinoteci Babilon, staroj stotinu godina, pretio je nestanak sa kulturne scene grada. S jedne strane ju je ugroavalo rezanje trokova od strane Ministarstva za umetnost i kulturu, koje je svoj proraun sve vie ustupalo Ministarstvu za rat i mir, a sa druge strane ga je prodirala nezasitna logika trita, koja je bila jo nemilosrdnija od dravne. Njene tri dvorane sa stotinama sedita odenutih u crveni pli jednostavno nisu mogle da budu konkurencija kolosalnom bioskopsko-zabavnom kompleksu Metropolis i tucetu njegovih luksuznih dvorana sa udobnim seditima od vrstog sintetikog materijala. Babilon, meutim, pre svega nije imao ono to danas imaju upravo centri kao to je Metropolis: najsavremeniju audio-vizuelnu tehnologiju koja je proizvodila trodimenzionalnu sliku i zvuk koji te opkoljava sa svih strana. To je bio nesumnjivo tehnoloki korak napred, a iskustveno nije bilo u pitanju nita drugo osim ponavljanje ve doivljenog: kada je roen film i kada su ljudi poeli da zalaze u bioskopske dvorane udili su se pokretnoj slici, a sada se ude tome to se ista slika pokree u tri dimenzije. Potom su se udili zvuku koji je pridodat slici, a sada se ude tome to ih zvuk okruuje sa svih strana. A to je ve neto! Kao to si nekada, kada je postojalo samo pozorite i kada jo nije bilo bioskopskih dvorana, mogao da nae dva sasvim suprotna i ekstremna tipa pozorinih posetilaca, tako je i danas sa filmskim gledaocima. Prvi tip su oni koji trae zabavu, oputanje, dakle, leernost na prvi pogled, a povrh svega ele da to isto uvek bude upakovano kao neto novo. Drugi tip su oni koji trae umetnost i teko nalaze ono to je zaista po njihovom ukusu, a zatim se toga dre sa istom predanou i strau kao to su ranije odbacivali ono to im nije odgovaralo. Razliku izmeu prvih i drugih moemo da uporedimo sa razlikom izmeu dva tipa ljubavnih odnosa: prvom tipu gledalaca odgovara promiskuitetni partner koji se daje na sve strane i koji rado menja partnere jer mu brzo dosade i zato to je nesposoban da se vee samo za jednog. Drugom tipu odgovara nepopravljivi romantik, koji dugo izbegava da se uputa u bilo kakve partnerske veze, a kada pronae pravu osobu za sebe nalepi joj onu dramatinu oznaku ivotna ljubav. Takvih ljubavi u jednom ivotu, naravno, moe biti vie, ali ipak ih za razliku od brojnih partnera promiskuitetnog tipa karakterie retkost. Isto poreenje bismo mogli da izvedemo i sa poslovnim svetom,
jer ionako danas i u ljubavnim odnosima koristimo poslovne izraze (partner), ali, to na ovom mestu nee biti potrebno. Gospodii najder, diplomirani student filma, ekscentrik i fanatini ljubitelj kinematografije, definitivno je spadao u drugu kategoriju. Filmskih gledalaca, da ne bude zabune; s devojkama ba neto nije znao, verovatno zato to je u odnosu prema filmu gajio neto emu bi mogla da odgovara samo definicija ljubavnog odnosa. Dolazio je iz bogate porodice koja se hvalila time da njeni koreni seu daleko unazad u doba austrougarskog carstva i njegovog visoanstva Oca nacije. Mogao bi da postane pravnik ili biznismen ili neto slino tome, to drutvo vrednuje kao uglednu profesiju, ali se mladi najder odluno odupro starom najderu i otiao da studira za njegovu porodicu (i ne samo za nju) najmanje upotrebljivu oblast: humanistiku i drutvene nauke. I to sa specijalizacijom iz predmeta koji su bili jo manje korisni i primenjivi (savremena filmografija, istorija filma, istorija avangarde, filozofija filma i ak je savladao i neto reije i montae na paralelnom programu Akademije za pozorite i film). Ukratko, porodini biznis ga nije zanimao, oeve snove je prepustio njemu koga je, zbog tvrdoglavog sina, sve ee muila nesanica. Od obazrivosti, koja e s neba urediti stvari u porodici, bez obzira na oeve molitve i sinovljevu neposlunost nije bilo ni traga ni glasa. Odmah nakon diplomiranja ljubavni ivot mladog najdera se spojio sa poslovnim, s obzirom na to da je naao posao tano tamo gde mu se najvie nadao: u staroj kinoteci Babilon. Najpre je bio pomonik gospodina Malnera, programskog voe, to je znailo kao i za svakog ko na svojim ramenima nosi in pomonika da je radio ono to je prelazilo preko ruke njegovog nadreenog, inae sklonog izbegavanju posla. Za njega je, kao njegov posilni, iao od jednog zaposlenog do drugog, okretao telefonske brojeve i dizao slualicu, pisao i odgovarao na njegove mejlove, kao i mnogo toga drugog. Uskoro su i drugi zaposleni znali da veto iskoriste marljivost i poslunost novinca, tako da je tada jo uvek mlad najder inio pomalo od svega: lepio je plakate, kovertirao pozivnice, fotokopirao programe, cepao karte i obavljao sline poslove koji imaju veze s filmom koliko i teak fiziki posao premetanja kutija sa bibliotekarstvom ili lakiranje noktiju sa ribolovom. Sve to je inio iz ljubavi prema filmu. A ona je nadoknaivala i ionako skromnu platu koja je iz godine u godinu bila sve tanja, da bi se na kraju po skromnosti mogla takmiiti sa nita manje nego famoznim kaputom svetog Franje Asikog. Ako ne drugo, mislio je (mladi najder, ne stari Asiki, naravno), mogu da besplatno gledam sve projekcije! Stvar je bila u tome, da ako bi hteo da zadovolji nezasitni apetit svog oka, to bi ga kotalo barem jo i drugo oko iz njegove sumanute glave, koja je izvela sledei dijalektiki obraun: Moja mesena plata iznosi X. Ukoliko bih hteo da odgledam sve filmove koje elim, godinje bih morao da na njih potroim Y. Ukoliko bih radio na bilo kom drugom mestu od godinje zarade bi mi ostalo 12 puta X minus Y, a poto imam sreu da radim u Babilonu, ne samo da na filmove ne troim nita, ve i zaradim 12 puta X plus Y! I, ak i kada bi moja plata bila jednaka istoj nuli, ipak bi mi u depu ostao taj plus Y, to znai da bih u svakom sluaju bio na dobitku! Neto oevog smisla za biznis je nesumnjivo prelo i na sina.
Prolazile su godine i kolektiv Babilona je radnog, pouzdanog, a pre svega uvek zadovoljnog najdera uskoro smatrao svojim. Nikada se nije alio, svaki zadatak je obavljao vredno i s arom zaljubljenog oveka, s obzirom na to da je u svakom, pa i sasvim nevanom poslu pronalazio ljubav svog ivota. Kao zaljubljeni ovek koji s lakoom podnosi itekako teke kaprice svoje izabranice (makar ti kaprici bili materijalizovani u veoma realnim potroakim korpama ili ostali vie irealni na nivou oseanja), tako je i najder koraao kroz godine nosei filmske plakate i trake i podnosei napade neraspoloenja svojih nadreenih i saradnika, koji su uporno furali filmsku scenu u svetu koji je postajao sve netolerantniji prema ne samo toj ve i svakoj umetnosti. Jedini ije bube mu nije bilo potrebno da podnosi, s obzirom na to da ih je ve sam oterao, bio je bradati gospodin Tadler, koji je najdera uzeo kao svog ve od samog poetka, ve od prvih dana kada se radoznali mladi muvao po Babilonu. Sedokosi gospodin kojem je bilo blizu pedeset je radio u sobi za projekciju u kojoj je i iveo: u njoj je imao krevet i malu kuhinju sloenu u manjem ormanu a na sredini najmanji stoi koji se mogao nai na buvljaku. U tom sobiku sa tri ovalna prozoria kroz koja su se projektovale lepote i grozote filmske umetnosti mladi najder je provodio sate i sate ak i nakon svog radnog vremena i uio se zanatu od iskusnog oveka koji mu je bio i uzor i uitelj. Njihovi razgovori su se ivahno i strasno doticali i onih najkomplikovanijih filmskih pitanja, na primer, ta je zaista predstavljao prozor u Hikokovom filmu Prozor u dvorite?, Da li je Kum apologija ili kritika mafijakog ivota? i Da li je arli aplin zaista glumio arlija aplina? (stari Tadler je ispriao kako je nekada uo kako je aplin jednom prilikom kriom uestvovao u takmienju njegovih dvojnika u Las Vegasu i osvojio tree mesto). Pored toga to su glorifikovali stare filmove i kritikovali noviju produkciju, od starog Tadlera je nauio mnogo toga to nije mogao nauiti tokom studija, tajanstvenu praksu koja se odvijala u sobici za projekciju, magini ritual koji je mogao da na platnu, uz boju i zvuk doara najfantastinije plodove mate. Tri stara ruska projektora su, naime, od onog ko njima upravlja zahtevala ba posebnu vetinu koju je mogao da poseduje samo neko ko je s njima rastao i upoznavao njihove nebrojene kaprice koji su se, kako su godine odmicale, samo mnoili. Uprava Babilona bi, da je to bilo mogue, te stare projektore jo odavno zamenila, moda zajedno i sa starim ludakom, ali, ta kad je imalo jedva toliko novca da je Babilon mogao da zakljui poslovnu godinu. Na kraju krajeva, projektori su na platnu funkcionisali odlino, a sve to se deavalo u sobici za projekciju nije zanimalo nikoga dok je bilo pokretne slike na platnu. Tako se, sasvim prirodnim putem dogodilo da kada je jednog dana stari Tadler iznenada nastradao nesrenim sluajem (nesrena smrt, tako nesrena, da o njoj uopte nije pristojno govoriti), najder je ostao jedina osoba u Babilonu koja je mogla da zauzme njegovo mesto. najder je to uinio metaforino i bukvalno, jer je praktino jedini bio zaista osposobljen da se uhvati u kotac sa tim zapetljanim svetom izmeu etiri zida sobe za projekciju, u kojem se svaki neosveeni posetilac oseao kao da se naao usred zapetljanih slova jo zapetljanijeg tadlerovskog uma. Prolazile su godine i sa njima i decenije, kada je sada ve prilino ostareli otac najder sa svom zabrinutou nekoga ko je sam inae sasvim bez briga, gledao kako filmski svet sve vie guta njegovog sina i udaljava ga od takozvanog realnog sveta.
Poslednja seda dlaka je otpala sa njegove glave onog trenutka, kada mu je ve odrasli sin saoptio da se seli i da odlazi da ivi u Babilon. Novi Tadler je od starog Tadlera preuzeo manje-vie sve: posao, krevet, malu kuhinju smetenu u jo manji orman, ukljuujui i onaj najmanji stoi na sredini. Oni koji su poznavali starog Tadlera mogli su da u oveku, koji je sada preuzimao njegov posao prepoznaju njegove crte lica, kao da je osim samog prostora i posla koji je obavljao, najder od svog uitelja preuzeo i osmeh, grimase lica, gestikulaciju i uopte, dranje. inilo se kao da Tadlerov duh nikada nije napustio Babilon, inilo se kao da nesrena smrt koja ga je odnela sa sobom (zaista nezamisliva smrt, smrt koja se ne moe opisati reima niti prikazati), nije dobro obavila svoj posao i kao da je njegov duh samo neko vreme lebdeo po prostorijama kinoteke i onda se otelotvorio u najderu. Sa svim potovanjem prema svim tim metaforinim kao da potrebno je dodati i to da su te dane, odmah nakon iznenadne smrti koja je starca sustigla sasvim neoekivano, zaposleni imali seriju ba neobinih privida i halucinacija, u koje niko ne bi verovao da ih nije iskusio i sam. To je trajalo sve do trenutka kada je direktor dozvolio najderu da se preseli u Tadlerovu sobicu, onda su se prividi i halucinacije, s istom hronolokom preciznou kao to su i poeli, i zaustavili. Iako se o tome u to vreme prilino dosta prialo, niko tome nije pridavao preterani znaaj, kada je najder preuzeo jednosoban stan za projekciju, stan sa tri ovalna prozora, osim onih, naravno, koji su duh starog Tadlera osetili na sopstvenoj koi jedino oni su od tada, apuui, izbegavali najdera i sobiak u kojem je iveo. Za razliku od starca, njegovog naslednika su ekali tei zadaci. Multipleks Metropolis je, naime, sve vie i vie Babilonu oduzimao gledaoce, tako da je itava kinoteka iz godine u godinu postajala sve opustoenija. najder u poetku uopte nije obraao panju na pad gledanosti, za razliku od itave preostale ekipe bio je ionako uveren da umetniki film nije ba za svakog i da nema smisla popularizovati ga i pokuavati da od njega stvori neto to e se dopadati mnogima, jer, Vidite, i intelektualne, apstraktne, nadrealistike, alegorine prie mogu biti zabavne!Meutim, kada se broj zaposlenih tokom godina prepolovio i kada su sredstva poela da ugroavaju mogunost kupovine novih filmova, najder je doiveo dramatian preokret u svom nainu razmiljanja i odluio da neto preduzme. Za razliku od ostale ekipe koja se intenzivno bavila pitanjima marketinga, sam je i na sopstvenu odgovornost doao do ideje koja je, po njegovom miljenju, bila reenje za pad gledanosti u kinoteci. Od susedne prodavnice s odeom je kriom dobio neto lutaka koje je nou, kada je obino ostajao sam u Babilonu, dovukao u skladite. U prodavnici s odeom je iz druge ruke ve bio nabavio odeu za slepe putnike kinoteke i sve zajedno paljivo sakrio u naputenu sobu skladita za ije kljueve se pobrinuo da ih jedino on poseduje. Plan je bio sledei: za svaku projekciju je o sopstvenom troku otkupio neto karata za izmiljene prijatelje, a onda je odmah nakon poetka projekcije neprimetno postavio obuene lutke na sedita, tako da je stvorio utisak da ima vie ljudi nego to ih je zapravo bilo. najderov napor je bio uzaludan: ne samo da su ga saradnici i drugi gledaoci na njegovo veliko iznenaenje otkrili ve prilikom prve demonstracije vee gledanosti, ve su ubrzo potom odluili i da zatvore kinoteku.
I, to je bio kraj Babilona. Umesto njega, u istoj zgradi, planirano je da bude otvorena jo jedna robna kua, trni centar koji e modernog graanina obui i opremiti ga satovima i zlatom, a povrh svega jo i nahraniti u restoranu u koji bi trebalo da se pretvori kafana stare kinoteke. najder se svim snagama odupro zatvaranju, tako da je protestovao ispred kinoteke. Okaio je veliki transparent s natpisom Vi niste normalni!, a ispod njega jo i brojne manje, sa dopunskom frazom A ni vi!, A ni vi!, A ni vi! Ipak, u svom upornom podvigu nije bio sam. Kada su prvi put doli radnici da razbucaju enterijer kinoteke, u pokuaju da ih ne pusti unutra pomagali su mu tajni saradnici prethodno propalog plana. Lanac je preplitao njegove razmahane ruke i vritea usta zajedno sa nepominim udovima lutaka koje su odraavale bezizraajnost lica prolaznika, koji i nisu obraali neku panju na protest. Ljudsko-lutkarska predstava se zavrila u trenutku kada su na pozornicu stigle interventne jedinice investitora koji je hteo da se to pre otarasi napornog najdera i njegove druine. Meutim, najder se nije dao, imao je na raspolaganju jo neto vremena pre nego to se radnici late unitavanja svega za ta je iveo. Jo uvek je iveo u sobici za projekciju i, jednostavno, ulazio je i izlazio kroz zadnja dvorina vrata, hodao naokolo i pokuavao da ubedi ljude za koje je smatrao da mogu neto da preduzmu i na taj nain izbegnu ono to se ne moe izbei. Ipak je sve bilo uzalud. Radnici su se latili bezlinog posla demontae prostorija, poeli su da rastavljaju dvoranu za dvoranom i da odnose svu staru opremu. Kada je najder bio ve na rubu oaja i nervnog sloma, one noi pre nego to je trebalo da se prihvate jo i poslednje bioskopske dvorane i njegove sobe za projekciju za koju je, nadajui se nekom reenju, u poslednjem trenutku uspeo da se pogodi da bude poslednja u nizu, saznao jo i poslednje to mu je ostalo. Radnici su pored toga to su odnosili stari materijal ve dovozili novi, ukljuujui i graevinski materijal. U jednoj jedinoj noi najder se pretvorio iz kinooperatera u nezaustavivu graevinsku silu koja je zazidala sve ulaze u sobicu za projekciju i u bioskopsku dvoranu. U trenutku, kada je podigao poslednji zid, ostao je sam, zazidan u njoj. Svoje jedine saveznike, lutke, jedine ljude koji su imali jo srca za ono to je njemu znailo sve, postavio je na sedita, a onda je pripremio kolut na projektoru sa najomiljenijim filmom starog Tadlera, koji je, ironijom sudbine, bio upravo Metropolis Frica Langa. Zavrteo je film, koji je gledao iza ovalnog prozoria svoje sobice, a onda se na dvoranu i kinoteku Babilon spustila tama. Po zavretku te predstave nisu se upalila svetla, niko nije ustao sa sedita i niko vie nije napustio dvoranu.
Miklav Komelj
Uloga oznake totalitarizma u konstituisanju polja istone umetnosti

(drugi deo)
Ekskurz o pojmu totalitarizam odveo me je prilino daleko od zacrtane teme. Ovde moram da govorim o umetnosti. Moja polazina teza nije, zapravo, nita novo; neto je to je sasvim neskriveno. To, da je konstituciju polja istone umetnosti, na nain kako se to polje konstituisalo na prelomu osamdesetih i devedesetih godina, omoguila upravo nereflektovana pretpostavka o totalitarizmu. To niko nije prikrivao, oznaiva totalitarizam se naveliko upotrebljavao u tekstovima koji su na konceptualnoj ravni utemeljivali to polje. Zanimljivije je to da se do dan-danas to nikome nije inilo posebno problematinim. Da je pretpostavka o operativnosti pojma totalitarizam u teoretskoj refleksiji te umetnosti nekako utke prihvaena kao neproblematizovana. Polje istone umetnosti se, kao to sam ve istakao, formiralo kao neki zajedniki entitet u globalnom umetnikom sistemu prilikom pada istonog bloka i razbijanja Jugoslavije, pri emu su se u njemu retroaktivno povezale ruske i jugo242|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
slovenske prakse koje su nastajale u nekom refleksivnom odnosu prema tzv. istorijskim avangardama, u periodu koji su, osamdesetih godina, obeleili dezintegracijski procesi. Pri tom je upravo oznaiva totalitarizam bio onaj koji je zapadnoj percepciji omoguio da za unazad izjednai dva tako razliita drutvena sistema, kao to su bili sovjetski i jugoslovenski socijalizam. Pod tim ne elim da kaem da izmeu Sovjetskog saveza i Jugoslavije nije postojala izrazito specifina strukturna veza, koja bi mogla biti osnova da upravo te dve drave istaknemo kao model socijalistikih drava: Sovjetski savez i Jugoslavija su bili (pored Albanije) jedine dve drave u Evropi, gde je pokuaj izgradnje socijalizma sutinski proistekao iz revolucije, a ne iz diktata geopolitike podele nakon Drugog svetskog rata. Upravo je to davalo Jugoslaviji polazita za razvijanje sopstvene koncepcije socijalizma, koja je onemoguavala poistoveivanje socijalizma sa teritorijom u geopolitikoj blokovskoj podeli sveta i koja je, sasvim drugaije nego u Sovjetskom savezu uspostavila temeljni odnos izmeu revolucionarnog procesa i drave, odnosno njenog odumiranja. Ideja o istonoj umetnosti kao nekakvog zajednikog polja, sprovela je rekonstrukciju prolosti koja se zasnivala na pojednostavljivanju, odnosno na planiranom falsifikatu, koji bi trebalo da izbrie upravo tu specifinu vezu izmeu Sovjetskog saveza i Jugoslavije: zasnivanje drutvenog sistema u dogaanju revolucije. Polje istone umetnosti obuhvata umetnike prakse koje su ponikle iz refleksije istorijskog kraja suivota dva umetnika sistema u okviru dva antagonistika drutvena sistema. Ono to spaja umetnost Jugoslavije i Sovjetskog saveza je to, da za unazad odglume fikciju da su pripadali istom sistemu koji je totalitaran. Ta fikcija je bila potrebna prilikom raspodele geopolitikih moi u Evropi nakon pobede Zapada. Kada, meutim, nastaju strukturne veze izmeu umetnikih praksi u Rusiji i Sloveniji? Nastaju upravo u trenutku kada se iz neke zapadne perspektive umetnici sami deklariu kao istoni i optuuju drutvo u kojem ive da je totalitarno. Sedamdesetih i osamdesetih godina minulog veka nastaju klasina dela svojetskog soc arta i moskovskog konceptualizma, koje prati teoretizacija iji je glavni predstavnik Boris Grojs. Njegove kljune teze u to doba proizlaze iz refleksivnog vezivanja savremenih umetnikih praksi za ideoloke postavke avangarde. Osnovna Grojsova teza vezana za avangardu je da je avangarda u sutini totalitarna, da je staljinizam bio realizacija snova avangarde. Umetnici soc arta, svi redom reakcionari, izvaljuju u to vreme krajnje nebuloze. to se tie totalitarizma: Aleksander Melamid, koji je emigrirao u Ameriku, izjavio je da su Maljeviev Crni kvadrat, Mondrijanovo slikarstvo, Polokovo slikarstvo i Hitlerova i Staljinova politika u sutini jedno isto. Neverovatno, kakve platitudes prolaze, ako ih ljudi izblebeu iz pozicije umetnosti. Laibach je 1982. godine u Sloveniji obznanio manifest Umetnost i totalitarizam, u kojem je napisano nekoliko zanimljivih teza o odnosu izmeu umetnosti i ideoloke manipulacije; to je onaj manifest, u okviru kojeg postoji uvena formulacija, da je itava umetnost podvrgnuta politikoj manipulaciji, osim one koja govori jezikom te manipulacije. Meutim, i sama teza o toj upotrebi manipulativnog
jezika zasniva se u datom kontekstu, koji istie ve i sam naslov manifesta, na pretpostavci o totalitarizmu. Neue Slovenische Kunst je osamdesetih godina nainila nekoliko veoma radikalnih koraka u pravcu izvesne dekonstrukcije ideolokih mehanizama, sa strategijama nadidentifikacije i subverzivne afirmacje pokuala je da radikalno subvertuje odnos izmeu ideologije i umetnosti a istovremeno je, zauujue, pretpostavku o totalitarizmu ostavila nereflektovanom i lukavo je operisala upravo tom nereflektovanou. (Naravno, sam naziv bismo mogli da itamo drugaije nego svesnu upotrebu jezika ideoloke manipulacije; zapravo ve samom izjavom o manipulaciji Laibach ve osigurava samu upotrebu pojma totalitarizam bismo u tom kontekstu mogli da shvatimo kao deo igre, kao svesnu upotrebu manipulativnog jezika ...) Karakteristino je to da je denuncijacija totalitarizma postala popularna upravo u doba tzv. demokratizacije u vreme kada se Istok odupirao zapadnom tritu. U Rusiji u vreme perestrojke i glasnosti, a u Jugoslaviji u doba krize postitoistikog perioda, za koji su bila karakteristina izrazita njihanja u politikom opredeljenju, koja su nastajala uz sukobe razliitih tendencija; s prodorom sve snanijih prozapadnih tendencija tada je sutinski postala veoma mona i ideja o vezanosti za Istok; jo i vie: iz dnevnika Borisa Jovia saznajemo da je 1991. godine Veljko Kadijevi tajno posetio Moskvu i proveravao da li bi Sovjetski savez mogao da zamoli za vojnu pomo (to je znailo i odricanje od svih naela jugoslovenske spoljne politike nakon 1948. godine), ali, Sovjetski savez je ve i sam imao previe sopstvenih problema. Godine 1992., kada se i Sovjetski savez i Jugoslavija formalno raspadnu i Zapad slavi pobedu, koja je trebalo da zauvek sahrani ideologije i oznai poetak hiljadugodinjeg carstva kraja istorije, dogodi se zvanino uspostavljanje zajednikog polja istone umetnosti, kada slovenaki i ruski umetnici potpiu zajedniku Moskovsku izjavu1, u kojoj je specifinost istonog umetnikog iskustva retroaktivno odreena upravo u odnosu prema iskustvu totalitarizma, koje su delili ruski i slovenaki umetnici. Od sutinskog znaaja je to utemeljivanje u prolosti. Polje istone umetnosti se zapravo retroaktivno formira u trenutku kada ga vie ne moe biti. Viktor Misiano je o zajednikom projektu ruskih i slovenakih umetnika pod nazivom Transnacionala napisao sledee: Nakon sloma svih spoljanjih sistema vrednosti u istonoj Evropi s poetka 90-ih godina, prijateljstvo je trebalo da bude poslednji preostali zajedniki imenilac izmeu ruskih i slovenakih uesnika i uesnica.2 Ta izjava zvui sumnjivo nostalgino. Istovremeno, ta formulacija nekako prikriva injenicu, da se to prijateljstvo zaista ostvarilo tek sada i da, na kraju krajeva, ranije uopte NIJE BILO nikakvih posebnih zajednikih imenilaca izmeu slovenake i
U naslovu, naravno, moemo da prepoznamo reminiscenciju na Moskovsku deklaraciju, potpisanu 20. juna 1956., koja je proglasila ponovno uspostavljanje veza izmeu komunistikih organizacija Jugoslavije i Sovjetskog saveza. 2 Navodim po: Inke ARNS, Avantgarda v vzvratnem ogledalu. Sprememba paradigem recepcije avantgarde u (nekdanji) Jugoslaviji in Rusiji od 80. let do danes, prevod Mojca Dobnikar, Maska, Ljubljana, 2006, str. 100.
1
ruske umetnosti i, koliko znam, ni nekih posebnih kontakata izmeu slovenakih i ruskih umetnika. Kada Eda ufer i Irwini 1990. godine govore: mi, kao istoni umetnici izjavljujemo da ne sme biti negiran vitalni potencijal iskustva istoka, tek produkuju ono to lansiraju kao svoje istono umetniko iskustvo vezano za vreme, koje je 1990. godine ve bilo minulo. Vratimo se, meutim, Moskovskoj izjavi iz 1992. godine. ini mi se da formulacija o totalitarizmu, zapisana 1992. godine, uopte nije bezazlena. Godina 1992. je kako za Sovjetski savez, tako i za Jugoslaviju, bila godina katastrofe. Drave se raspadaju, sovjetska ekonomija propada, Jugoslavija je ve u ratovima. Ako je 1992. godine graanin krvavo razbijene Jugoslavije izjavljivao da Jugoslavija ima specifino iskustvo sa totalitarizmom dakle, da je do 1990. godine bila utonula u totalitarizam to je, kao to sam ve istakao, moglo da bude samo perverzno. Moskovska izjava je 1992. godine usmerila panju na totalitarizam, ne bi li skrenula panju to dalje od katastrofe koja je nastala sa raspadom totalitarizma i sa demokratizacijom. I vie od toga: pozivanje na totalitaristiku prolost je u to vreme omoguavalo da se ta katastrofa perverzno interpretira kao posledica totalitarizma. Istovremeno, ipak, mislim da ono to se tada deavalo, u tom trenutku na polju umetnosti tako rei nije bilo mogue adekvatno formulisati. Istinski izazov za umetnost, naravno, mogao bi biti upravo sukob sa tom nemogunou. Meutim, mislim da je istona umetnost umesto toga radije s radou prigrabila nove mogunosti koje su joj se otvarale. Da li se ta istona umetnost, koja se kritiki nadovezivala na naslee avangarde, suoila sa nepodnoljivim napetostima svog vremena? Ili se tom vremenu pre svega prilagodila? Odgovor, sasvim sigurno, nije jednostavan i jednoznaan. Nastale su, na primer, situacije, kada je u nekim umetnikim projektima mogue bilo videti pre svega nov nain intervenisanja u drutveno-politikoj situaciji. Kada je, valjda, s pasoem drave NSK bilo mogue lake prei granicu nego sa pasoima novonastalih dravnih tvorevina koje su nastale na zgaritu Jugoslavije. To su posebni trenuci u istoriji umetnosti: posebni trenuci stvarnih efekata simbolinih operacija.3 Istona umetnost je u to vreme obavila vaan posao u pravcu dekonstrukcije pojma drave, vlasti itd. Meutim, istovremeno je u odnosu prema globalizovanom tritu pokazala izrazito apologetian odnos. Naravno, sa ironinom distancom. NSKovci su sjajno (namerno) pogreno preveli Warenestetik kao sigurnost tritu estetike i time formulisali prelaz sa prodaje umetnosti kao robe na prodaju same estetike. Meutim, naalost, u pitanju je zaista bila ta sigurnost. Gde je nepremostiv jaz koji razne retroavangarde i postavangarde osamdesetih i devedesetih godina odvaja od heroizma avangardi, takozvanih istorijskih avangardi? Uveren sam da taj jaz postoji upravo u odnosu prema umetnikom sistemu, prema umetnikom tritu. Ako je avangarda zapala u strane unutranje neprilike, kada je herojski pokuala da postavi umetnost izvan umetnikog sistema, kada je pokuala da napadne taj sistem, kada je okuala, parafraziram li Ilju
3
Boris GROYS, op. cit, Ljubljana, 2002, str. 16-17.

Erenburga, da umetnikim delima i umetnikim postupcima uniti umetnost kao instituciju, ako je elela da umetnost kao praksu oslobodi prisila umetnikog trita i upravo u tome je videla njenu emancipatorsku misiju koja je istovremeno trebalo da bude praksa radikalne samokritike (mada se tu, istovremeno, u velikoj meri javljao i naivni anarhistiki infantilizam), postavangardne, odnosno retroavangardne umetnike prakse Istoka su pokuale da sam nekadanji drutveni sistem Istoka putem simbolinog predstavljanja pretvore u objekt zapadnog, odnosno sada globalnog umetnikog trita. U doba raspada tzv. real-socijalizma teoretizacije istone umetnosti su se bavile time kako prodati sopstvenu totalitarnu prolost; pri tom su bile lansirane neke formulacije, koje zvue veoma materijalistiki, s obzirom da istiu zavisnost umetnosti od ekonomskih zakonitosti mada zavravaju izrazito idealistikim mistifikacijama, s obzirom da samo shvatanje trita guraju sa podruja analizabilnosti u nekakav misticizam nerazumljive umetnike tajanstvenosti. U tom smislu ini mi se da je paradigmatian sledei odlomak iz Grojsovog teksta O novom, koji je bio objavljen 1992. godine (i deset godina kasnije preveden i na slovenaki): Podreivanje kulture ekonomskim prinudama u prolosti su, naravno, uporno optuivali kao izdaju prvobitnog zadatka kulture, da se bori za istinu i da je prikazuje. Ta zamerka se, meutim, zasniva na nesporazumu. Ona, naime, proizlazi iz uverenja da je delovanje ekonomskog sistema razumljivo, da ekonomske prinude moemo da opiemo i sistematizujemo, da je ekonomija sistem koji moemo da nauno opiemo i istraimo. U tom sluaju, svaka kulturna aktivnost koja je podreena ekonomskoj prinudi, bila bi sutinski tautoloka i suvina, jer samo reprodukuje sistem ija struktura i delovanje su nam ve poznati. Novo, onda, zaista ne bi bilo novo, ve samo potvrivanje sistema, trita, vladajuih produkcijskih odnosa. Vera u to da ekonomiju moemo opisati je iluzorna. Svako opisivanje ekonomije je pre svega kulturni in, kulturni proizvod. Kao takvo je istovremeno i deo ekonomskih aktivnosti i samo podvrgnuto logici ekonomije: svaka sistematizacija ekonomije je trgovina, s njom trgujemo. Ekonomiju je nemogue izbei, nemogue opisivati od spolja kao zatvoren sistem ili vladati njom. San o sistematinom opisivanju i vladanju ekonomijom je proeo skoro sve novovekovne utopije i oblikovao ideoloke osnove svih modernih totalitarnih reima. ini se da je taj san sada odsanjan. Kritikom ekonomije se ekonomski trguje kao i njenom apologijom, interpretacijom ili naunim objanjavanjem. Ako smo svi podreeni zakonima i zahtevima ekonomije, to nikako ne znai da moemo da iskusimo te zakone tako to emo se distancirati od ekonomskih prinuda i posmatrati ih od spolja. Takav distanciran nain posmatranja nam nije dat. Jedina mogunost da razumemo ekonomiju je ta da aktivno uestvujemo u njoj. Samo ukoliko inovativno delujemo u smislu ekonomskih zahteva, moemo iskusiti kakvi su ti zahtevi. esto se, naime, ispostavlja,
da je inovativno neto sasvim drugo od onoga to smo u poetku mislili. U tom pogledu je kulturna inovacija moda najbolje sredstvo za istraivanje ekonomske logike, s obzirom da je to po pravilu najkonsekventnija, najpromiljenija i najeksplicitnija inovacija.4 Poenta ovog odlomka je veoma jasna: antimarksistiki opskurantizam, totalna apologija mistike trita, okretanje od svega to je dosegla materijalistika analiza, reakcionarna kulturalizacija ekonomije i namerno uivanje u neznanju, namerno samozaglupljivanje u ime nedokuivih tajni umetnosti; neanalizabilnost ekonomije kao uslov za ouvanje umetnosti kao umetnosti. (Cena za to je u umetnosti, naravno, upravo nestanak emancipatorskog novuma i njegova zamena horizontom inovacije u datom sistemu.) Kao to peva hor na berzi u Brehtovoj Svetoj Joani: Nepomini nad nama / stoje zakoni privrede, nepoznati. / Vraaju se u zastraujuim ciklusima, / katastrofe prirode! Grojs postavlja umetnost u perspektivu kulturne ekonomije zato da bi progasio neinterpretabilnost same ekonomije koja je, navodno, mistino tajanstvena kao i umetnost. Ukoliko mislimo da ekonomiju moemo da opiemo i da je savladamo, po Grojsovom miljenju smo totalitarci. Sam tu Grojsovu tezu razumem kao totalnu kapitulaciju uma. Nije, naravno, samo u pitanju odsustvo refleksije. To je zaista bila kapitulacija. U trenutku, kada je Grojs to pisao, to je imalo veoma jasno poentiranu ideoloku funkciju. To je bila veoma otvorena i izrazito nekritika apologija kapitalizma. Funkcija umetnosti (i to umetnosti, koja na veliko politizuje i moralizira) postaje upravo to da samoj ekonomiji pripisuje neku misterioznost umetnike neobjanjivosti. Funkcija umetnosti, dakle, postaje apologija kapitalizma. Grojs u svojim tekstovima iz tog vremena afirmativno govori o umetnosti kao o nekakvoj sekularizovanoj religiji po njegovom miljenju, muzej je u drutvu naslednik crkve i manastira. Grojsova teorija umetnosti iz tog doba zapravo se zasniva na dijalektici sakralnog i profanog. Grojs je tekst O novom pisao 1992. godine. Danas sasvim sigurno ne bi vie pisao takve nebuloze, kao to smo ih mogli proitati u citiranom odlomku, jer bi zvuale previe jeftino i previe otvoreno reakcionarno. Meutim, u to vreme takva razmiljanja su i u sledeoj deceniji uvrstila neke pozicije na kojima je parazitiralo polje istone umetnosti i u narednoj deceniji. Posvetimo jo malo panje Grojsovom citatu. ta je polazina teza? Da bi, ako bi zakonitosti ekonomije bile prepoznatljive i analizabilne, umetnost postala suvina, zato to bi bila samo reprodukcija odnosa, koje ve poznajemo. To je moda za pisca zvualo materijalistiki, meutim, to je najvulgarniji materijalizam mehanistikog odnosa izmeu baze i nadogradnje. Takvih vulgarizacija, koje moda delimino potiu iz kasnosovjetske kolske vulgarizacije marksizma, u polazitima soc arta ima koliko vam volja. Kao to, recimo, Melamid tvrdi da Maljevi svojim slikarstvom totalitarno uklanja prostor (!), nesvesno polazi od danovske esteti4
Boris GROYS, op. cit., str. 177.

ke, koja neki model prezentacije prostora naturalizuje kao prostor sam i na slici, koja ne odgovara tom modelu, ne moe da vidi prostor. Takoe, i ironija kakvog Primakova koji sedi u ormanu Ilje Kabakova ostaje na toj ravni. Meutim, Grojs istovremeno u tom odlomku nagovetava zaista samo nagovetava jednu vanu misao: da prouavanje umetnikog sistema moe biti privilegovano polazite za prouavanje ekonomskih zakonitosti u postfordistikom produkcijskom modelu. Te misli, naravno, ne moe zaista razviti, jer je njegova kljuna teza da ekonomske zakonitosti uopte ne postoje, da je ekonomija neanalizabilna, da jedino to moemo je da je iskusimo kao kreativni uesnici. Mysterium fidei... Kada na takav nain afirmiemo misterioznu neobjanjivost ekonomije, i sam komunizam, odnosno socijalizam, koji se inio kao totalitarni monstrum, postaje neka prirodna katastrofa koja se dogodila po nekoj udnoj i misterioznoj logici umetnosti i odjednom uopte nije pogreno ako za njim oseamo nostalgiju. ak je preporuljivo da je oseamo, jer kao objekat nostalgije postaje apsolutno bezopasan. U tom kontekstu, i tendencija da istona umetnost u novom globalnom umetnikom sistemu uva svest o vitalnom potencijalu viedecenijskog iskustva Istoka, moe da ima izrazito reakcionarnu ulogu: pretvoriti drutvenotransformativni projekat komunizma u objekat estetske kontemplacije, koji nudimo na novom kapitalistikom tritu. Kada je Kabakov na venecijanskom bijenalu 1993. godine izloio svoju instalaciju Crveni paviljon (prolazi kroz nekakve bedne prostore i izlazi u batu koja deluje rajski i u kojoj izdaleka gleda maketu idilinog kierajskog ruiasto-crvenog paviljona sa sovjetskom ikonografijom i sa zvunicima iz kojih dopire revolucionarna muzika), u razgovoru sa Grojsom je to ovako komentarisao: Osnovni ideoloki stav je da je socijalizam dobar. I vie od toga: on je slavljenje ivota, meutim, ne smemo da ga dodirnemo. On je nedodirljiv kao pogled sa balkona ruskog paviljona. Socijalizam je udesan, ali, bolje neka ostane u utopijama Iofana i Majakovskog, ne smemo da ga ostvarimo. Lep je, ali samo izdaleka. Kao vena utopija uvek e sijati pred nama, izmicati nam, kao argarepa magarcu koji tri za njom. Iskustvo 20. veka nam je pokazalo da je bolje da ostanemo podalje od utopija. Ne moemo ih se odrei, ali ne smemo ni pokuati da ih realizujemo.5 Kao argarepa magarcu to je zaista reita perspektiva magarca. (Mada Kabakova, sagledam li njegov opus u celini, nikako ne elim da poredim sa magarcem, ve ga potujem kao jednog od boljih konceptualnih umetnika tog doba.) Ono to Kabakov time prikazuje je struktura nostalgije prema kojoj nije nimalo kritian ve je afirmie, i to na najbanalniji mogui nain To ima istu funkciju kao danas re revolucija na raznim slovenakim plakatima za mobilnu telefoniju. Preko nostalgije kao neto dobro afirmiemo seanje na pokuaj izgradnje socijalizma, koji je zastraujue propao, da sluajno ne pomislimo na socijalizam u kakvim aktuelnim koordinatama. Dobri socijalizam Kabakova je, u odnosu na
5
Boris GROYS, op. cit., str. 177.
Majakovskog na kojeg se Kabakov neobazrivo poziva, upravo ono to je Majakovski tako besno napadao kao socijalistiki ki. (Kabakov se pobrinuo da socijalizam simboliki poistovetimo sa kiom; ono to je u sovjetskom tzv. socijalizmu dobro jeste njegovo injenje malograanskim. Malograanin, naime, od socijalizma moe da prihvati samo ki!) Dobro loe: opet smo kod vrednosti. Kada smo ekonomsku problematiku zamenili vrednostima, socijalizam odjednom opet moe biti dobar. Samo da ostane utopija pojam koji u dananjem diskursu o umetnosti u drutvu takoe veoma esto igra reakcionarnu ulogu, to sam pokuao da nagovestim u ve pomenutom laniu u asopisu Likovne besede. Naravno, istinska poenta instalacije Kabakova, da ono, to mora ostati netaknuto u drugom znaenju te rei nego to to zapisuje Kabakov nije socijalizam, ve prostor iz kojeg gledamo tu predstavu socijalizma: kapitalizam kao prirodno stanje stvari. U njemu moemo da tugujemo za socijalizmom, s obzirom da to ostaje bez posledica. to smo vie nostalgini, to je manje posledica.
4.
Meutim, Mladen Stilinovi je 1984. godine zapisao: Nema umetnosti bez posledica.6 Hou rei: polje istone umetnosti se konceptualno formiralo upravo na osnovu teze da nema umetnosti bez posledica. to je, ako ve hoete, brehtovska teza. Da nema umetnosti bez posledica, na kraju krajeva bila je kljuna Grojsova teza u Potpunom umetnikom delu Staljin, koja je elela da avangardu uini odgovornom za totalitarizam. Stilinovi je u istom tekstu zapisao sledee: pitanje je kako manipulisati onim to manipulie tobom. To se u potpunosti slae sa ve pomenutom tvrdnjom iz dve godine starijeg manifesta Laibach Kunst Umetnost in totalitarizem (Umetnost i totalitarizam): itava umetnost je podvrgnuta ideolokoj manipulaciji, osim one koja govori jezikom te manipulacije. Koristiti jezik manipulacije kao subverziju, znai prihvatiti pretpostavku da umetnost ima posledice, i ponaati se u skladu sa njom. Meutim, kakve su posledice, kada kao jezik manipulacije subverzivno upotrebljavamo jezik koji definiemo kao jezik totalitarizma? Subvertiramo totalitarizam meutim, zar taj totalitarizam nije upravo neka fantazma koju proizvodimo svojim subverzivnim diskursom? Ponavljam pitanje koje sam ve postavio: a ta ako je situacija osamdesetih godina bila takva, da se umetnost, dok je prikazivala svoju subverziju u odnosu prema monstrumu totalitarizma, pre svega prilagoavala nekoj novoj, tada nastupajuoj drutvenoj realnosti prelaska u kapitalizam? Predlaem, da sa take gledita subverzije totalitarizma sagledamo konkretan, krajnje ozloglaen primer koji se nedavno ustoliio i u institucionalnom muzejskom prostoru . Mislim na plakat Novog kolektivizma Dan mladosti iz
6
Uporedi: Dubravka URI i Miko UVAKOVI (ur.), Impossible Histories. Historical Avant-gardes, Neo-avantgardes, and Post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991, The MIT Press, Cambridge in London, 2003, str. 573.
1987. godine, koji je tada prouzrokovao skandal, a dvadeset godina kasnije ga je u kontekstu slavljenja tzv. osamostaljenja proslavila jubilarna izloba Plakatna afera, 20 let potem (Plakatna afera, 20 godina posle) u Muzeju novije istorije Slovenije.7 Ako me seanje ne vara, tom prilikom su se autori tog plakata u dnevnoj tampi hvalili svojim doprinosom tzv. slovenakom osamostaljenju, dakle, demontai socijalizma i razbijanju Jugoslavije. Kada ovih dana etam Ljubljanom, vidim obilje plakata koji poinju da slave dvadesetogodinjicu deavanja koja su ubrzala razbijanje Jugoslavije i tzv. osamostaljenje poelo je vreme nekritikog proslavljanja godinjica, i to je lepa prilika da ono, to danas svi slave, kritiki reflektujemo. Stvar je u Sloveniji opte poznata. Momci su pobedili na konkursu slovenake socijalistike omladinske organizacije za izradu tafete mladosti i vizuelnog materijala povezanog sa njom. Ubedili su i saveznu jugoslovensku komisiju za pripremu sveanosti, u kojoj su bili i generali JNA. Meutim, u stvari su podmetnuli modifikovanu kopiju nacistikog plakata Trei rajh Riharda Klajna iz 1936., nacistike simbole delimino zamenivi jugoslovensko-socijalistikim, a delimino slovenako-nacionalnim. (U smislu slovenakog nacionalizma, u tom trenutku, tafeta u ruci mladia bila je u obliku Plenikovog nerealizovanog slovenakog parlamenta. Zbog toga bismo tu stvar i bez referenci na nacistiki plakat uslovno mogli razumeti slovenako-nacionalistiki, u smislu separatistikog isticanja ideje slovenake dravnosti, koju je u to vreme simbolizovao Plenikov nacrt parlamenta on se, uzgred reeno, pojavio 1991. godine na prvoj slovenakoj marki nakon sticanja nezavisnosti. Godine 1986. u Parizu i potom u Ljubljani odrana je velika Plenikova izloba, bilo je to vreme Plenikovog booma, a taj detalj u mladievoj ruci na plakatu je bio simbolino veoma istaknut.) Momci su podmetnuli taj plakat i pobedili na konkursu. On se, navodno, veoma dopao i vojnom vrhu, jedino je Blagoje Adi imao izvesne primedbe, u smislu da boje nisu dovoljno vesele, ive, jer, kao to znate, mladost voli boje meutim, rekli su mu da su zastupljene metalne boje zato to je drug Tito bio metalac... I onda je, navodno, sve bilo u redu. Ukratko, nakon te prie, generali su ispali potpuni kreteni. Iako su potom ti kreteni iznenaujue brzo otkrili da je to kopija nacistikog plakata. Iznenaujue brzo sa svom umetniko-istorijskom akribijom identifikovan je izvor tog plakata. Nastao je skandal, u kojem je cela stvar bila tretirana kao simbolini napad na dravno ureenje SFRJ (a sa time posredno i na JNA), to je, na kraju krajeva, i bila. Marina Grini je publici engleskog govornog podruja predstavila to ovako: Novi kolektivizam je invertirao nacistike simbole i pretvorio ih u socijalistike: svastika sa originalnog plakata bila je zamenjena zvezdom itd. Najcininija stvar u svemu tome nije bila inverzija simbola, ve, kao to je bilo poentirano u brojnim analizama, potpuna identifikacija fede7
Skoro dve godine nakon izlobe objavljen je jo i katalog Plakatna afera 1987 (objavio Muzej noveje zgodovine, Ljubljana, 2009) sa tekstovima Jele Krei, Lilijane Stepani, Natae Strli i Blaa Vurnika.
ralnog irija sa vizuelnom ideologijom plakata federalni iri je najpre, kao najprimereniji, izabrao plakat, koji je oblikovao Novi kolektivizam. Kao to je otkriveno njihovo ogledanje komunistikog imaginarija u preobuenom naci simbolizmu (pomenuti je, tako rei, bio skrivena dopuna prvog), komunistika maina vlasti je pokuala da, iako bezuspeno, odvede grupu u zatvor.8 Meutim, ipak treba istai sledee: sutinski se nikome nije dogodilo nita loe osim to da je Dragana ivadinova, koji je nakon afere bio pozvan u vojsku, ikanirala vojna policija JNA, to sigurno nije bilo nimalo prijatno. Ipak se sve razreilo veoma civilizovano i mirno; upravo to bi moglo biti, ako bismo ve hteli da baratamo pojmom totalitarizam, dokaz, da u Jugoslaviji tog vremena, ako bismo ve prihvatili operativnost pojma totalitarizam, ni u kakvom smislu NE moemo govoriti o totalitarizmu. Ne znam da li su u demokratskoj Sloveniji neki umetnici imali vie problema, kada su napravili omot opskurnog CD-a sa Marijom iz Brezja, koja u naruju dri pacova. Da se razumemo: ne postavljam se u ulogu advokata generala JNA, meu kojima su potom neki odigrali stranu ulogu u jugoslovenskim ratovima. eleo bih da problematizujem logiku patetinih interpretacija ovog plakata, u smislu da je taj plakat pokazao skrivenu metafiziku totalitarnu sutinu jugoslovenskog socijalizma, i to posebno JNA to je, s obzirom na ono to je JNA inila nekoliko godina kasnije u Hrvatskoj i Bosni, u izvesnoj meri bilo proroki. Problem je u tome da te interpretacije proizlaze iz metafizikog pogleda na skrivenu sutinu stvari. Mislim da bi nasuprot tome trebalo sprovesti materijalistiko itanje te stvari, koje u ovde pokuati da izvedem. Meutim, najpre se zapitajmo ta je uopte bila ta vizuelna ideologija na koju su reagovali ti generali? Da li je to bio socrealizam? Da li je to bila nacistika vizuelna ideologija? Ja bih tu stvar problematizovao ve na tom mestu. Kao prvo: ta estetika je bila istorijsko-refleksivna i 1987. godine je tako i delovala bez potrebe da prepoznam citat, ona je delovala citatno, nekako otuujue; kao referenca na neku prolost. Anahronizam kao strategija. Ljudi koji su na konkursu izabrali Novi kolektivizam, izabrali su delo jedne mlade grupe sa radikalnom estetikom, koja je vlastima bila sumnjiva, a ne socrealizam, kojeg u Jugoslaviji nije bilo. Odluka za taj plakat, za neku udnu mladu slovenaku grupu u okviru umetnikog pokreta koji je vlastima bio sumnjiv, s obzirom da je jo ranije imao problema sa vlastima, vie mi se ini kao znak demokratinosti i liberalnosti nego neega drugog. U pitanju je bilo priznanje tadanje jugoslovenske alternative, koja je, i to treba naglasiti, tada u Sloveniji ve bila postala deo republikog kulturnog establimenta (sa predstavom Gledalia Scipion Nasice Krtenje pod Triglavom.) Prihvaeno je bilo delo takve alternativne grupe, a ne socrealizam.
8
Uporedi: Marina GRINI, u: Dubravka URI i Miko UVAKOVI (ur.), Impossible Histories. Historical Avant-gardes, Neo-avant-gardes, and Post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991, The MIT Press, Cambridge in London, 2003, str. 254. (Prev. M. K.)
S druge strane ta je uopte vizuelna ideologija nekog plakata? Sagledamo li istoriju plakata, upravo ideoloka poruka esto zavisi od konkretnih simbola koji su upotrebljeni; u okviru plakatne estetike konkretni simbol je ono to odreuje ideoloku poentu. Ukoliko sagledamo istoriju plakata, naii emo na veliki broj primera za to kako je vizuelna strategija bila upotrebljena u meusobno suprotstavljenim istorijskim kontekstima, i kako je poruka bila istinski zavisna od upotrebljenih simbola; ako ne drugo, svima su vam dobro poznati plakati sa likom vojnika, koji upire prst u gledaoca, u smislu a ti ta si uinio za ono za ta se ja borim? Poznat nam je iz Engleske, iz Prvog svetskog rata, iz ruskog graanskog rata, od strane boljevika takav plakat je opisan ak i u romanu Nikolaja Ostrovskog Kako se kalio elik iz panskog graanskog rata, iz slovenakog NOB-a i slovenakog domobranstva. Kakva poruka je bila u pitanju, u sutini je zavisilo od simbola. Meutim, uprkos svemu, ne samo od simbola! Plakati, koji mobiliu za borbu za interese imperijalizma, obino su naredbodavni, vojnik na njima je nekakav hipnotizer. Plakati panskih republikanaca i jugoslovenskih partizana prikazuju, meutim, borca na samrti, koji, obliven krvlju, pita gledaoca da li je spreman da ga zameni u borbi za slobodu... Kada je re o plakatu Dan mladosti, tu je, naravno, u pitanju specifina estetika miiav heroini mladunac, topos atletskog tela u herojskoj pozi. Meutim, sutinsko pitanje je, da li je takav miiav heroini mladunac neto to je, na ravni stilske ikonografske analize, samo po sebi ve nacistiko. Ukoliko gledamo snimke Leni Rifental sa Olimpijade i recimo, neke snimke ruske avangarde, Rodenkove fotografije atleta, i vidimo oigledne slinosti, moramo biti svesni da se Rodenkova estetizacija dogodila ranije i da je nacizam zapravo ve kopirao. (Kada govorimo o naci estetici, moramo obratiti panju na to, da je upravo naci estetika ponekad svesno krala i od svojih neprijatelja; svima vam je poznata Gebelsova izjava da bismo morali da se ugledamo na Ajzentajna i snimamo nacistiku Podmornicu Potemkin... Naravno, ako na taj nain postavimo zajedno nacizam i Sovjetski savez, neki pametnjakovii e odmah povikati: jasno, i jedno i drugo je totalitarizam. Meutim, takvi mladunci se kod nas javljaju, na kraju krajeva, i na plakatima liberalno graanskog sokolskog pokreta, i tako dalje. Ikonografiju takvih mladia sa bakljom u ruci mogli bismo pronai i daleko u 19. veku. Prava ironija je negde drugde: u tome da je sam postupak koji je upotrebio Novi kolektivizam, dakle, da kopira neki plakat, preokrene njegove simbole i tako izmeni njegovu poruku, sutinski neto to je u tom prostoru bilo ve vieno upravo u vreme Drugog svetskog rata i dolo je sa pronacistike strane. Jedna od glavnih simbolnih strategija domobranskog plakata bila je ta, da su imitirali partizanske plakate i uz minimalne intervencije, promenivi simbole, promenili i ideoloku poruku. Iako je ideoloka poruka onoga to je uinio Novi kolektivizam funkcionisala sutinski drugaije: prilikom zamene jednih simbola drugima, naravno, nije bilo u pitanju postavljanje na stranu onih drugih socijalistikih simbola protiv nacistikih, iako se Novi kolektivizam, tom logikom, nakon izbijanja afere izgovarao pred generalima, ve je bilo u pitanju formiranje nekog indiferentnog stava, koji
izjednaava i jedno i drugo: poruka je bila ta da nacistiki i socijalistiki simboli reprezentuju u sutini istu stvar, to nije nita drugo do aplikacija doktrine o totalitarizmu. Od sutinske vanosti je sledee: ta poenta o totalitarizmu javlja se u trenutku kada u Jugoslaviji socijalistiki koncept poinje da slabi. Upravo taj proces je omoguio da inicijativu preuzmu mrane drutvene sile, nacionalizmi itd. Drutvena stvarnost u okviru koje se oseala potreba za fantazmom o totalitarizmu bila je u procesu koji je bio ve poetak restauracije kapitalizma realnost preuzimanja zapadne demokratije odnosno, tanije: realnost njihanja izmeu preuzimanja zapadne demokratije i tenji za okretanjem ka Istoku, prema kojem su se, narednih godina, istinski eleli da okrenu neki segmenti JNA. Meutim, pravi problem je negde drugde. U tom isticanju totalitarizma mogli bismo videti nekakvu najavu onoga do ega je potom dolo u ratovima na tom prostoru. Da li je plakat kao napad na drutveno ureenje SFRJ razotkrio skriveno metafiziko totalitarno jezgro (Marina Grini govori o komunistikoj maini vlasti!), iz kojeg su potom izbili ratovi ili je bio u pitanju jedan od simbolinih postupaka u procesu koji je armadi te drave bukvalno nametao matricu totalitarizma? Tih godina se, naime, deavala planska produkcija totalitarnosti kao modela, nametnutog neprijatelju, a u funkciji dezintegracije jugoslovenskog drutvenog sistema, kome su takve akcije iznenada omoguavale da bude etiketiran kao totalitarni. To je bio njihov stvarni efekat. Akcija Novog kolektivizma je trebalo da reakcionarnim drutvenim silama, koje su u tom periodu svuda podizale svoje glave, obezbedi neki legitimitet u obeleavanju jugoslovenskog drutvenog sistema kao totalitarnog. To je u Sloveniji znailo i legitimizaciju tretiranja JNA kao neke totalitarne okupatorske vojske itd. Nikako ne elim da idealizujem JNA ili da negiram i njenu odgovornost za strahote u meuetnikim ratovima u Jugoslaviji; ali ipak, treba znati, da u onome to se sa JNA deavalo na prelasku osamdesetih u devedesete godine, kada je JNA poela da postaje instrument srpskog nacionalizma, nije bilo niega komunistikog ve je u pitanju bilo odricanje od komunizma; tek odricanjem od svojih osnovnih naela JNA je mogla da se povee sa neoetnikim (para)vojnim formacijama, to se dogodilo 1991. i 1992. godine. Takoe, mislim i da je, na primer, u Sloveniji, vojsci u jednoj totalno dezorijentisanoj situaciji, navodna funkcija okupatora koji je na strani jedne od jugoslovenskih nacija, bukvalno bila nametnuta.9 Seam se 1991. godine, kada je, dobrih mesec dana pre onih desetodnevnih sukoba u Sloveniji, koje neki zovu desetodnevni rat, u situaciji dok se deavalo neko komeanje ispred kasarne u Pekrama, neki ovek poeo da se kai na tenk, i tenk ga je, sluajno, pregazio. Sledeeg dana je na prvim stranama svih novina pisalo neto u smislu da je to prva rtva rata za Sloveniju. Kao da su neki pojedinci u Sloveniji, na svaki nain eleli da izazivaju rat i kao da su jedva ekali na sledee
Najbolje svedoenje o tome su seanja generala Konrada Koleka: Konrad KOLEK, Spomini na zaetek oboroenega spopada v Jugoslaviji 1991, prevod Maja Novak, Zaloba Obzorja, Maribor, 2001.
rtve.10 Kao da je nekome, tada u Sloveniji, to bilo potrebno da bi svojoj politici dao legitimitet. itajte dnevnik Borisava Jovia, tadanjeg predsednika jugoslovenske savezne vlade, iz tih godina.11 Tamo moemo videti: vojni vrh je totalno dezorijentisan, zbunjen, ne zna ta mu je initi, ima sve udnije ideje i ni za jednu ne moe da se odlui, ali jedno mu treba priznati: barem poprilian njegov deo se jo tada iz sve snage opire konanoj identifikaciji sa srpskim nacionalizmom, koji je tada s njom ve sudbonosno manipulisao, i ne eli da prihvati to da e JNA postati srpska vojska. Jo poetkom rata u Hrvatskoj, dok se razne nacionalne paravojne jedinice same naoruavaju za borbu protiv JNA i jedne protiv druge, Adi oajno uzvikuje da JNA ipak ne sme postati srpska vojska, da mora tititi sve dravljane, da je to ipak vojska svih jugoslovenskih naroda. Iako, naravno, nekoliko meseci kasnije Adi itekako uestvuje u tom ratu, kada su vojne operacije JNA oko Vukovara i Osijeka izrazito agresorske premda se deklariu kao
Nekim militaristikim elementima u Sloveniji i danas ao to ipak nije dolo do ozbiljnog, katastrofalnog, epskog rata, to i mi nismo imali rat, kakav su imali, na primer, u Bosni. Nedavno sam u kontejneru pred stambenom zgradom u kojoj ivim, pronaao katalog izlobe Enotni v zmagi Osamosvojitev Slovenije (Jedinstveni u pobedi Osamostaljenje Slovenije), koji je 2006. godine priredio Muzej noveje zgodovine Slovenije (Muzej novije istorije Slovenije), a u njemu sam proitao uvodnik, koji je napisao direktor muzeja Joe Deman, i koga je politiki kadrovala slovenaka ekstremno nacionalistika desnica (pre osamostaljenja isti gospodin je sa svojom bombastinom retorikom bio zagrieni apologeta revolucionarnih tradicija); uvodnik navodim zbog bizarnosti, s obzirom da se uvodniar ba perverzno namuio da od desetodnevnog pucanja stvori dvogodinji veliki rat protiv totalitarizma, a pri tom nije zaboravio da tvrdi po mehanizmu frojdovske Verneinung da njegove nebuloze nisu lai: Period 1990-1991 je doba velikog preloma. Doba velikog, odluujueg rata. Vreme 1990-1991 je bilo vreme jedinstva. Nacionalnog jedinstva, koje je imalo svoje izuzetno efikasne manifestacije u politikoj, vojno-policijskoj i civilno-drutvenoj oslobodilakoj borbenosti. Bilo je vreme rata, u kojem smo, oslanjajui se na sve to je bilo pozitivno u slovenakoj istoriji i polazei od nepokolebive elje za sopstvenom dravom i neogranienim kulturnim razvojem, vojno pobedili neuporedivo monijeg neprijatelja. Zajedniki imenilac tog jedinstva kojim smo prevazili sve nae razliitosti i suprotnosti, bilo je nae opredeljenje za budunost koja e biti drugaija od prolosti kakvu smo iveli u drugoj Jugoslaviji. U ratu 1991 smo se borili za bezbedan ivot, za demokratiju, za potovanje privatne svojine i za privatnu privrednu inicijativu, za potovanje seljaka, vere i crkve kao stubova nae tradicije, za slobodno realizovanje ovekove kreativnosti i tolerantan ivot meu razliitima. Na veliki rat je bio rat protiv totalitarizma i jedinstveno opredeljenje za demokratiju i slobodu. Seanje na rat 1990-1991 neka se gradi na istinama koje bi trebalo da utemelje put u oputenu, slobodnu, demokratsku budunost. Seanju na rat 1990-1991 nisu potrebne lai! Granica po granicu, znaio je nae usidravanje u civilizaciji ka kojoj idemo, i istovremeno, izlaenje iz totalitarizma. Zbog toga je vreme 1990-1991 zaista vreme naeg velikog rata. Rata, koji je bio dobijen na tako poseban nain, da zasluuje da postane kamen temeljac, na kojem emo moi da gradimo i na zajedniki stav u budunosti. Praznujmo ponosni na nae uspehe i u oputenom iekivanju budunosti. (Enotni v zmagi Osamosvojitev Slovenije, sadrina je preuzeta na osnovu hronologije u zborniku Enotni v zmagi Osamosvojitev Slovenije, koji su objavili Nova revija i Muzej novije istorije Slvoenije u ast petnaestogodinjice samostalne slovenake drave, izbor hronologije i propratni tekst Joe Deman, Muzej noveje zgodovine Slovenije, Ljubljana, 2006, str. 1.) 11 Borisav JOVI, Zadnji dnevi SFRJ. Odlomki iz dnevnika (prevod Igor Mekina i Svetlana Vasovi-Mekina), Slovenska knjiga, Ljubljana, 1996.
10
odbrambene, i gde JNA poinje da se povezuje sa etnikim pokretom to je bilo mogue tek u trenutku odricanja od komunistike ideje i sopstvenih partizanskih naela. Meutim, ipak mislim da je pozicija koju je JNA na kraju zauzela u tadanjoj raspodeli drutvenih sila, u velikoj meri bila nametnuta, to, naravno, ne predstavlja nikakvo opravdanje za tadanje ponaanje JNA.12Ipak, po mom miljenju, treba priznati da je najvea odgovornost za katastrofu u Jugoslaviji bila na drutvenim silama koje su se deklarisale kao antitotalitarne u procesu tzv. demokratizacije. Problem JNA u to vreme je bio upravo u tome da je u to vreme poela da se udaljava od Titovog puta odbrane socijalizma. Ne smemo zaboraviti: vojni zloinci kakav je Radovan Karadi, nastupali su sa pozicija fanatinog antikomunizma i mrnje prema Titu. Katastrofa je nastala prilikom povezivanja srpskog politikog vostva, koje se deklarisalo kao socijalistiko, sa opozicijskim antikomunistikim i antisocijalistikim silama, i prilikom povezivanja JNA, koja je trebalo da brani jugoslovenski socijalizam, sa antikomunistikim i antisocijalistikim nacionalistikim etnikim jedinicama. To se dogodilo upravo u trenutku kada je JNA i deklarativno prestala da brani socijalizam i pokuala da brani jo samo dravu. Katastrofa se deavala upravo u trenutku kada je Borisav Jovi u svom dnevniku mogao da razmilja u sledeem pravcu: to se tie socijalizma, moemo da ga se odreknemo, treba sauvati dravu jer je to u srpskom nacionalnom interesu; vie nije u pitanju to da branimo socijalistiki drutveni sistem, ve to da branimo interese srpskog naroda u dravi. To je bila izdaja prvobitne misije JNA. Jo jednom: to nije bila logika komunistike mainerije vlasti, ve izdaja osnovnih komunistikih naela i partizanskih naela. Takoe i to, da su se neke sile u vostvu SFRJ krajem osamdesetih godina, u smislu reakcije na demokratizaciju sve vie okretale istoku, bilo je deo tog procesa. Jovi 1989. godine, prilikom tijenamenskog pokolja, u svom dnevniku injenicu da je CK ZKS otro osudio kinesko vostvo i da je zahtevao da slian stav zauzmu i jugoslovenski organi, komentarie ovako: Slovenci zapravo sve ine u funkciji svoje pozicije u Jugoslaviji i, ruei ustavni poredak drave, zapravo ele da iznude stav Jugoslavije protiv represije prema neustavnom ponaanju.13 U podtekstu moemo da naslutimo sledeu misao: Jugoslavija ne sme na brzinu da osudi Kinu ta ako uskoro i sami budemo prinueni da uinimo neto slino kao oni? ... Stvari, dakle, nikako ne pokuavam da pojednostavljujem. Tvrdim, meutim, da su upravo akcije, koje su produkovale ideju o totalitarnosti, doprinele da se stvari pokrenu u onom pravcu u kojem su se pokrenule.
Emblematinom mi se ini britka prigoda o kojoj pripoveda Branko Horvat: Degeneracija armije se brzo odvijala, o emu svjedoi ova bizarna zgoda. U Dubrovniku je kao umirovljenik ivio Koa Popovi, prvi partizanski komandant. Kad god sam dolazio u Dubrovnik, obavezno sam se sreo sa Koom. I onda je poelo bombardiranje Dubrovnika. Koa je morao pobjei da spasi glavu. Uskoro je umro. Bijeg pred armijom ovjeka koji je uestvovao u stvaranju narodno-oslobodilake vojske iz koje se razvila ta armija, predstavlja svojevrsni apsurd, pokazuje stupanj degeneracije i sutinu onoga to se dogodilo. Branko HORVAT, u zborniku: Ratovi u Jugoslaviji 1991-1999 (vidi napomenu 2), str. 69. 13 Borisav JOVI, op. cit., str. 19.
12
Novi kolektivizam je pretpostavio neku skrivenu metafiziku sutinu totalitarizma u jugoslovenskom sistemu to je iz kasnije perspektive za unazad delovalo ubedljivo, u smislu vidite ta su ve tada videli i najavili; ali takva ideja o skrivenim metafizikim sutinama je analogna idejama o metafizikim uroenim nacionalistikim sutinama nacija, koje bi dole do izraaja u ratovima na prostoru Jugoslavije. To nije otkrivanje skrivenih mehanizama, ve njihovo proizvoenje, njihovo aktiviranje. S obzirom na to ta se na teritoriji Jugoslavije deavalo devedesetih godina, u Sloveniji je veoma popularno govoriti: vidite, iz toga se vidi koliko nuno je bilo odvojiti se i spasti se iz balkanskog kotla; odmah nakon otcepljenja poele su strahote, da se nismo tog trenutka otcepili, isto bi se dogodilo i kod nas itd. itd. Zabranjeno je, meutim, postavljati pitanje do koje mere je i to otcepljenje uticalo na ono to se uskoro deavalo. Slovenaka politika je nakon jednoglasnog proglaenja nezavisnosti, hicima na JNA koja je bila poslala svoje jedinice na saveznu dravnu granicu, pokrenula taj lanac ratova, i nije pokuala da ga sprei. Jugoslavija je zaista, barem od martovskih tajnih dogovora izmeu Miloevia i Tumana u Karaorevu preutno ve bila podeljena. Nemam odgovor na pitanje kako bi u tom trenutku bilo mogue spreiti njen raspad. Ovde sam postavio nekoliko pitanja i ta pitanja namerno ostavljam otvorenim, ona nisu tako jednostavna da bih se usudio da na njih dam paualne odgovore, ali uveren sam da bi za one koji se danas bez ikakvog stida hvale doprinosima razbijanju socijalistike Jugoslavije, mnogo bolje bilo da ute. Meutim, vratiu se na umetnost: pojam totalitarizam u tim umetnikim praksama o kojima govorimo, nije bio vezan samo za takve direktne i konkretne sukobe sa vlau kakav je bio plakat Dan mladosti; taj pojam je bio upisan u osnovne konceptualne strategije tih praksi. Ono to je Laibach formulisao u manifestu Umetnost i totalitarizam, bilo je istovremeno jedno od polazita za strategiju subverzivne afirmacije i nadidentifikacije. Grojs je 1991. godine napisao o Irwinima ak i tekst pod nazivom Grupa Irwin: totalitarnija od totalitarizma. Strategija nadidentifikacije i subverzivne afirmacije je neusmnjivo imala teorijsku vrednost u odnosu na naslee nekritikog novoleviarskog transgresizma i revolta ezdesetih i sedamdesetih godina. U suprotnosti sa raznim takvim naivnostima poenta je bila u tome da je najradikalniju subverziju ideologije mogue dosegnuti putem preterane identifikacije sa ideologijom tako preterano da daje na uvid i istovremeno dekonstruie opscenu dopunu glupavog uitka, koji omoguava funkcionisanje i reprodukovanje te ideologije; tu problematiku je u raznim svojim tekstovima teorijski obradio Slavoj iek. To su stvari koje su imale teorijsku vrednost. Problematine su, meutim, aplikacije koje su se izvodile iz toga i koje su bile daleko od subverzije; mogle su biti isti oportunizam koji je za sebe izjavljivao da je ista subverzija. NSK-ovski pokret je, naravno, bio subverzivan meutim, subverzivan u odnosu na neki sistem koji se ve raspadao. NSK je operisao nadidentifikacijom. Meutim, pravo pitanje je: nadidentifikacijom SA IM? Marina Grini je o strategijama grupe Laibach iz osamdesetih godina kasnije napisala sledee:
Umesto sa direktnom subverzijom, bili smo suoeni sa skoro fanatinom identifikacijom sa totalitarnim ritualom koji je ova grupa izvodila na sceni. Ideoloka totalitarna struktura nije bila podrivana parodijskom imitacijom-subverzijom totalitarnih kodova, ve identifikacijom sa tom strukturom.14 Dobro zvui ali koja struktura je to? ta ima nacistiki ritual, koji je imitirao Laibach, sa jugoslovenskim socijalizmom iz osamdesetih godina? Mislim da ih ne povezuje nita drugo do hipoteza o totalitarizmu i totalitarnim kodovima. Ako pokuamo da laibachovsku simbolinu strategiju razumemo posmatrajui njen odnos prema jugoslovenskom socijalizmu, onda laibachovska nadidentifikacija nije bila nita drugo do nadidentifikacija sa nekom fikcijom totalitarizma, subverzija neke fikcije totalitarizma, koja je u sutini predstavljala prilagoavanje procesu razgradnje socijalizma i restauracije graanskog drutva. (Na ovom mestu odmah treba dodati sledee: zbog ega bi, zapravo, bilo tako podrazumevajue da laibachovsko subvertiranje ideoloke totalitarne strukture cilja na jugoslovenski socijalizam? Zar ne bi, s obzirom na drutveno-politika deavanja osamdesetih godina primereniji adresant laibachovske subverzije bio Zapad?) U Sloveniji su danas subverzivna afirmacija i nadidentifikacija u vezi sa umetnou postali ve toliko popularno opte mesto, da ponekad treba biti malo obazriv. Danas se kod nas odmah doivljava kao viak subverzije, ako, na primer, grupa umetnika promeni imena u Janeze Jane i po mogunosti se jo upiu u Janevu politiku stranku SDS i komentariu da su to uinili iz linih razloga. Naravno, ne mogu relevatno da sudim o tom umetnikom projektu, koji jo uvek nije zavren i u koji nemam kompletan uvid ali bojim se da je vie autopromocijski nego to je subverzivan. Moram rei da sam veoma skeptian kada su u pitanju takve igrarije. (Iako mi je, sa druge strane, bila ast to sam sa Janezom Janom saraivao; on je autor naslovne stranice moje pesnike zbirke, cenim ga kao dobrog umetnika.) Rado bih, meutim, istakao da koncept subverzije moe da se i veoma isprazni i u konanoj konsekvenciji postane ak i alibi za razne oportunistike odluke. Seam se kako je iek pre nekoliko godina, dok se u Sloveniji odvijala burna kampanja za ulazak Slovenije u NATO (kao i primetni antinatovski protesti), u nekom intervjuu u ljubljanskoj Mladini rekao (parafraziram po seanju): da, ja sam za to da uemo u NATO, jer emo tako moi da postanemo subverzivniji prema njemu moi emo da ga subvertujemo iznutra. Te neslane ale bi trebalo da zvue pomalo lenjinistiki; 1907. godine su se, nakon oseke revolucije, deavali sporovi da li da boljevici uu u Dumu zajedno sa reakcionarima ili ne. Krajnje leva frakcija otzovista, koja se na ideolokom frontu povezala sa desnom frakcijom empiriokriticista i bogograditelja, bila je protiv toga, smatrajui da treba ostati na istim pozicijama, a Lenjin je bio za ulazak u Dumu, smatrajui da ako ima jasne pozicije, mora biti spreman na privremena saveznitva i sa protivnicima, time moe lake da ih onesposobi. Lenjin je bio apsolutno u pravu. Ali, upravo u takvim situacijama tre14
Marina GRINI, op. cit. (vidi napomenu 27), str. 250.

ba istai razlike: Lenjin je bio za ulazak boljevike partije u Dumu, jer je ta partija imala jasne stavove i jasan program i paralelno sa legalnim radom delovala je i ilegalno, a Slovenija se samo ulizivala i prodala se Zapadu. Trenutno pripremam knjigu o partizanskoj umetnosti. U partizanskoj umetnosti moemo na veoma istaknutim mestima pronai tekstualne strategije koje bi smo u nekom smislu mogli da imenujemo strategije nadidentifikacije; Matej Bor kae okupatorima: hteli ste da nas pretvorite u pse, ali, mi smo postali vukovi; ili: Previharimo viharje, prepoastimo poast. Nadidentifikacija na osnovu jasno definisanih pozicija borbe. Mislim da je simbolina strategija nadidentifikacije istinski subverzivna samo ukoliko je upotrebljena sa jasno definisanih pozicija borbe. Problem NSK-a kao pokreta po mom miljenju je u tome da je, dok je prema nekim ve raspadajuim stvarima bio veoma subverzivan, istovremeno je pokazao i veliku prilagodljivost u odnosu na novu drutvenu realnost kapitalistiko trite umetnosti, povezano sa restauracijom graanskog drutva, a na kraju krajeva, u jednom trenutku i u odnosu na procese osnivanja nacionalne drav(ic)e iako joj je NSK odmah i to zaista u velikom stilu postavila alternativu deteritorijalizovane i nadnacionalne drave u vremenu, ime su, na neki nain, imitirali simbolian gest Velimira Hlebnjikova iz 1917. Neke simboline gestove NSK-a na prelomu osamdesetih i devedesetih godina uslovno bismo mogli da razumemo i u funkciji utvrivanja nacionalistike mitologije. Naravno, sada bi mogao da me neko blagonaklono pogleda, u smislu da ne razumem distancu, ironiju, otuenje koji su postojali u tim procedurama i koji su, kao takvi, nesumnjivo bili i pokazani. Na ovom mestu se nadovezujem na drugo, veoma vano, to istie teorija o nadidentifikaciji i subverzivnoj afirmaciji, koja ima ozbiljnu teorijsku vrednost upravo onda, kada mislimo da smo distancirani od ideologije, najvie smo u njoj, u njenim okvirima, iako je ta distanca proizvedena preko ukidanja distance u nadidentifikaciji. U tom smislu, kao dobar primer uvrivanja nacionalne mitologije, vidim veoma zanimljivu izlobu Sejalec (Seja) u Modernoj galeriji, u jesen 1991. godine. Na projekat grupe IRWIN iz 1985. godine, kada su napisali poslanicu u kojoj su pozvali razliite slovenake i jugoslovenske umetnike da naprave rad oslanjajui se na motiv sejaa u vidu refleksije na Groharovu sliku Sejalec iz 1907. godine kao nacionalne ikone, odazvali su se brojni umetnici, a ljubljanska Moderna galerija se na taj projekat odazvala upravo tokom meseci uvrivanja suverenosti i dravotvornosti. Kada, imajui u vidu taj istorijski kontekst, itamo tu poslanicu objavljenu u katalogu, njene poruke upravo time to se poigravaju dvosmislenou izmeu distance i identifikacije, uopte ne zvue naivno. Seja je opisan kao prizor koji po svojoj pripovednoj i izraajnoj sugestivnosti prevazilazi sve nametnute estetske i ideoloke matrice i time se nalazi duboko u prostoru egzistencijalnog i mitskog. [N]arodni motiv, koji govori o ovekovoj pripadnosti svojoj zemlji, bezgranino slikovita idila koja sadri egzistencijalni konflikt u pohlepnom zraenju tla nasuprot nadvremenskoj, neokaljanoj superiornosti sejaevog spoznanja. [...] Slikari i vajari, koji su odluili da prihvate taj motiv,
interpretirae ga kroz najrazliitije subjektivne izraze i pred nama e se otvoriti sva jasna obeleja slovenakog modernizma. U svom posebnom odnosu prema motivu, izgradie projekat refleksivne vrste. Pokazae se kao istorija i time posejati daleko od odredivog stila. Umetnici, pozvani da uestvuju u ritualu tog sejanja, zajedniki e oblikovati jednu jedinu sliku, prikazati njenu anatomiju kroz najrazliitije stilske vidike, a sam motiv e otkriti anatomiju stila u svim posebnostima slovenakih crta. Re je o koraku napred u odnosu na stilove, o mogunosti razmiljanja o sopstvenoj ukljuenosti u umetnike i nacionalne mitologije. Kroz taj umetniki akt izrazie se svesno uspostavljena specifinost, koju bismo mogli da nazovemo: provera stavova o velikim zapadnim kulturama i nita manje velikim istonim ideologijama. Kasnije e biti mogue simbolino prei u drugu brazdu, svi dosadanji usevi e leati u preglednim balama pred nama i nove odluke e isklijati iz te pravovremene setve. Istorija e nam na trideset ili etrdeset slika pokazati svoje lice, u njemu emo moi da se prepoznamo i da se sa njim suoimo. Neophodna je stvaralaka distanca, koja e pokopati one manje vredne oseaje, izazvati komunikaciju izmeu nekad i sad, i izbrisati granice koje povlai samodopadljivost nacionalne produkcije. Na taj nain emo postati svesni repertoara koje pred naim oima vrti kaleidoskop istorije i poeti da ga upotrebljavamo u svojim Atinama sa prosvetljenim umetnikim getom.15 Slovenake Atine to je formulacija iz predratne knjige Josipa Vidmara Kulturni problem slovenstva, koju je Edvard Kardelj 1933. godine kritikovao kao nacionalistiku i istovremeno i kao knjigu koja drutvene probleme zamagljuje na taj nain to hi prikazuje kao kulturne probleme. Meutim, elim da naglasim neto drugo: u tome vidim dvostruku igru izmeu upotrebe ritualno-mitologizirajue i nacionalistike retorike i jasno pokazane refleksivne distance, koja upravo kao distanca omoguava tu afirmaciju ukoliko uzmemo u obzir istorijski kontekst u kojem je izloba bila realizovana. Zaista, u pitanju je deklaracija buenja nove stvaralake distance. Meutim, ta distanca je 1991. godine potvrivala nacionalnu mitologiju, u ijoj funkciji je itav projekat zgrabila Moderna galerija: narodni motiv, koji govori o pripadnosti oveka njegovoj zemlji itd, povratak mitova. Ne mogu da se otarasim oseaja da je uz svo isticanje refleksivne distance re i o koketiranju sa onim stvarima koje su tada bile veoma in. Mada, odmah treba istai: grupa IRWIN je pozvala jugoslovenske umetnike, to je u jesen 1991. godine ipak delovalo kao kritika nekog Blut und Boden nacionalistikog koncepta, kao dekonstrukcija pojma nacionalnog mita. (Upravo u trenutku razbijanja Jugoslavije, sa tom izlobom se opet povezala jugoslovenska umetnika scena.) Svakako su u delu NSK-a prisutni i elementi dekonstrukcije. (Kao i ironija. Pomislimo samo na izloenu maketu Ko15
Poslanica grupe Irwin uesnicima u projektu Slovenske Atene iz decembra 1985. tampana je u katalogu: Slovenske Atene. Moderna galerija Ljubljana, 22. 10. 24. 11. 1991, izdava: Moderna galerija Ljubljana.
stnice za Sloveniju mauzolej NSK, koju dravi Sloveniji uz osamostaljenje 20. 6. 1991. sa zahvalnou poklanjaju Graditelji!) Ako se osvrnemo na sam momenat nacistike ikonografije: moda bi bilo produktivnije taj momenat, umesto u odnosu prema fantazmi totalitarizma na kojoj je svesno parazitirala NSK, produktivno postaviti u odnos prema tada probuenom slovenakom nacionalizmu; u prethodno pomenutoj kritici Vidmara mladi Kardelj je izneo tezu da je ideja o lirskoj slovenakoj dui neto to je ekvivalent ideolokoj funkciji koju u Nemakoj ima ideja o istoj rasi. Upozorio bih jo samo na neto. U citiranom tekstu takoe moemo nai i dualizam Zapad Istok i pri tome je karakteristino sledee: Seja je oznaen kao motiv koji je izvan svih ideologija, ali, u poslanici je dvojnost Zapada i Istoka oznaena na sledei nain: velike zapadne kulture i nita manje velike istone ideologije. Tu smo opet kod onoga ega sam se dotakao ve na poetku. Zapadu pripada kultura, Istoku ideologija; postsocijalistika perspektiva operie prolou ideologija Istoka tako to ih inkorporira u zapadni sistem preko toga da ih razume kao strukturni ekvivalent zapadnih kultura. (Gde je NSK, da li na Istoku ili na Zapadu, u tom trenutku iz teksta jo uvek nije sasvim jasno.) Ono, to su za Zapad kulture, za Istok su ideologije. Iz toga mogu da slede i konsekvence o politinosti umetnosti Istoka, koje u toj vezi podstiu pitanje zar nije i sama politinostu toj perspektivi kulturalizovana. Zbog toga u se, pre zakljuka, na trenutak osvrnuti na kritiku politinosti, koju Zapad oekuje od umetnosti Istoka, kao to ju je ve na poetku osamdesetih godina u svom eseju Homo poeticus, uprkos svemu postavio Danilo Ki. Pre toga jo moram nainiti kratak, a za razumevanje problematike moda sutinski vaan ekskurs, koji e sezati vie decenija unazad.
Aleksandar Prokopiev
Ova se bajka kazuje za vreme kafe-pauze, od ponedeljka do srede
OVEK SA JEDNIM KRILOM

preveo sa makedonskog autor
oveku sa jednim krilom, koje mu nije poinjalo sa lea kao kod anela, ve mu je bilo izniklo umesto desne ruke i za razliku od ptica, bilo pokretno u laktu, na kome se podupirao sedei na jednom krupnom kamenu, uz zanesen i ukoen pogled kao da je ispred more, iako pred njim nije bilo nikakvog mora, ve samo obina mala brdska ledina sa nekoliko ratrkanih drva po obodu, znai tom oveku je ovo leto bilo jedno od najdepresivnijih. Proganjalo ga je neko bezvezno oseanje praznine i bescilja, u ova julska popodneva jo nadraenije od memljivog, kiselkastog smrada uzavrelog grada, koji je isparavao iz lepljive mase automobila i ljudi. I tako je ovek sa jednim krilom sedeo na kamenu. blizu srednjeg Vodna, planine tik nad Skopjem, zagledan u nebo, u jedan oblak koji je, kao i svaki nemirni oblak, menjao svoje oblike. Vidi ti taj oblak. Radi to god zaeli. A ja... Da mi je barem jo jedno krilo... Upravo tada, dolete jedna ptica, orao, velik kao iz bajke, koji zakloni i sunce i nemirni oblak. Spusti se na metar od oveka sa jednim krilom, zaustavi se u vazduhu i zagleda se u njega. ovek sa jednim krilom zapita pticu, zaklonjen u njenoj senci: ta hoe od mene?, na ta mu orao odgovori pitanjem: A ti, ta jo uvek radi na zemlji?
Pa zar ne vidi da imam samo jedno krilo. ta mogu ovako osakaen. Ne mogu ni da ga izdrkam desnom. A ti, ta mi pa ti dolazi? Je l sam te moda zvao? Doao sam da ti kaem neto vrlo vano. Moda e mi se naljutiti, ali ta se moe. Ja sam ti brat. ta? Ma dobro, ne prvo koleno. etvrto, moda peto, ali smo istog roda. Na zajedniki roak je Sivi Orao, da kaemo tvoj otac, a neki tamo moj ujak. Sluajno je zakaio krilom tvoju majku i ona je zatrudnela. I da je tako bilo, ta ja imam od toga? Pa ti si onaj kod koga su se pojavili oba u jednom ptica i ovek. Osim toga, ti si jedini sin Sivog Orla, koji je car orlova. On je na samrti, pa me je zamolio da te odvedem kod njega. eli da te vidi. I tako, ovek sa jednim krilom pope se na orla i ovaj ga povede sa sobom. Leteo je brzo kao vetar, i za as preletevi planine, jezera i reke, stie na jedan visoki vrh, sav pokriven snegom. Tu je bilo veliko gnezdo, a usred njega presto i belo ognjite odakle je oganj lelujao nekom udnom belom i istom svetlou. Iako su okolo carovali sneg i led, u gnezdu je vladala prijatna toplina. To je bio dom Sivoga Orla. Sivi je Orao sedeo, bolje rei leao oklembeen na prestolu. Nije uspevao, i pored vatre, da sprei groznicu koja je iscrpljivala njegovo, nekad snano carsko telo. Sine moj obrati se oveku sa jednim krilom: Sine moj, veeras u izgleda da odletim u zemlju predaka. Ne ide mi se, ali mi nema druge dolo mi je vreme. Do sada nisam hteo da te uznemiravam, ali sada, kada mi se pribliava zadnji as, reio sam da ti odam tajnu. Da, ti si moj sin. To znam. A i sasvim je oigledno. Ali ima jo neto. Posle mene orlovski presto ostaje prazan. Samo od tebe zavisi da li e popuniti upranjeno mesto. Presto te eka, a da li e ga prihvatiti neka presude u tebi ptice sa desne, ljudi sa leve strane. Ne znam ta bih ti rekao. Zaista sam zateen. Sam rei. Slabim sve bre, ali moram da ujem tvoj odgovor. Hoe li ostati tu ili e se vratiti meu ljude... i jo neto da te pitam kako ti je majka? Dobro je. Za svoje godine. Pa koliko ih ima? Sedamdeset i pet. Zar ve toliko? A kao da je jue bilo kad sam je dotakao krilom. E to se zove vreme pokua da se osmehne umirui Sivi Orao. ovek sa jednim krilom nije ni primetio da njegov otac pokuava da se naali, jer mu jo uvek nije bilo jasno kako mu se sve ovo uopte deava, pa je razrogaio oi, dok su mu se misli komeale po glavi, kada mu se Sivi Orao, sa mukom podiui otealu glavu, obrati po poslednji put: ... kai mi, sine, hoe li me naslediti? Car ptica da bude... ba je dobro to sam te pozvao... sine moj... Ja... promuca ovek sa jednim krilom, ali Sivi Orao vie nije mogao da ga uje, jer je ve preao onamo gde procep sa prethodnim svetom sa svim njegovim zvucima postaje sve tenji i neujniji i za tren iezava.
Tako je ovek sa jednim krilom, i bez neke line volje, bio izabran za cara orlova, aklamativno od cele orlovske skuptine. Kako u da vladam kad ne mogu ni da poletim, a kamo li da se vinem u visine? pomislio je smeten na kamenom prestolu, koji mu je sada izgledao veoma slian onoj kamenini sa srednjeg Vodna, gde se ono bio popeo sit do gue od grada, pre nego to e ga snai ova neobina, vilinska epizoda sa ocem, Sivim Orlom. No, jer je bio car, tj. svi orli su bili u njegovoj slubi, on naredi (to mu nije ilo uopte teko) da mu se u najkraem roku naini veliko, mono, ali ipak lako krilo i da mu se zalepi neno, ali vrsto, na levoj strani lea. Nareeno izvreno! Vie nije bio ovek sa (bez) jednog krila, nego car sa dva krila, odnosno sa dva krila i jednom rukom, levom, koja je sada, usamljena, bela i nekako lepa u svojoj bespomonosti, sluila za otmene gestove, kao noenje ezla ili prelistavanje knjige putopisa ilustrovane gravirama. A mesta na leima odakle su mu poinjala krila, prirodno i ono vetako, pulsirala su i golicala ga uz izobilje telesne radosti. Sada mogu slobodno da skoim ka nebu uzviknu i polete. Da, kao da se sva energija vratila u njegovo telo i dok je punim pluima udisao vazduh u visinama, tako opojan, tako mladalaki, inilo mu se kao da pokorava samo nebo svojom eljom, da uzima ivot na jedan potpuno nov nain od onog koji je do tada znao. Dole, vode planinskih reka hitale su uborljivo izmeu umskih udolina, kue, pa ak i zgrade bile su toliko malecke kao da su iz nekog gradia iz deije igre. A on, orlovski car, oseao se ponosno i velianstveno, i smejao se na glas, tamo, iznad oblaka: haha ha, haha, ha! Doleteo je i do majke koja ba nije bila iznenaena kad ga je ugledala kao orla. ak, kao da joj je postalo lake na dui: Ne mora da mi objanjava. U svemu te razumem ohrabrila ga je. Njegova majka koja zapravo nije imala sedamdeset i pet, nego osamdeset godina, mogla je najzad da se podii njime. Nosio je krila kao kraljevsku odoru, nadneena nad levom rukom, sakrivenom i krhkom, kao svojevrsna zatita.: Majko, ja sam ti dosada u ivotu svojom nesreenou i kompleksima samo stvarao probleme, pa sada, majko, kada sam jak i siguran u sebe, kai mi, da li ima neku posebnu elju da ti je ispunim i najzad te zadovoljim. Njegova majka se zamisli, utala je minutu i vie, a zatim poe brzo da mu govori: Siniu moj, zaista dugo godina si bio nedostupan i izgubljen i mnoge neprijatnosti si mi stvarao. Kakva sve ogovaranja sam bila prinuena da sluam o tebi od mojih prijateljica, pa posle noima nisam mogla oko da sklopim! A moda ti i nisi bio kriv za sve ono to nam se deavalo, ve nam je sudbina sredila ivotie. Ali ta je bilo, bilo je. Sada, gledam te, ovako stasitog i suze mi naviru na oi... od sree... Ne plai, majko. Malo sam ostarila i postala sentimentalna. Proi e. Aj da smislim koju elju da mi ispuni. Reci, majko, reci mi je. E, setila sam se. Noas, ili je to moda bilo prethodne noi, ko bi to znao, sanjala sam jednu devojku. Lepotica, stanuje na obali nekog planinskog jezera, tako visoko da je mahovina zimi tamo prekrivena 15 santimetara debelim ledom.
Ba mi odgovara to je visoko. Otkako imam ova dva krila i ja sam postao pozitivno naklonjen visinama. Da, verujem ti. Ali bilo je jo neeg u snu, neki problemi, samo da se setim ta je to bilo... Ne naprei se, majko. ta bilo da bilo, savladau ga. ovek, pa makar imao i dva krila, mora da ide za onim to mu je sueno, da ue u njega nezaobilazno, da ga sledi do kraja i onda, ako je mogue, da spozna svoju ulogu u kolu sudbine. Otkako je ovako sagledao svoj poloaj bivi ovek sa jednim krilom, a sada car orlova naredi svim svojim leteim podanicima hitno da potrae, u blioj i daljoj okolini, devojku neosporne lepote koja ivi na obali visokog planinskog jezera. Svi orlovi netom se vinue na sve etiri strane sveta, a i na junak, da ne ostane besposlen u svom gnezdu, i sam se dade u potragu. Leteo je tako dosta dugo i naporno, kad na vrhu jedne visoke planine ugleda isto, bistro, modro jezero, a u njemu se kupaju tri labudice. A na obali tri haljine. Otkud labudovi na ovoj visini? I ta e tu ove haljine? s pravom se zaudi. Nato se pritaji iza oblinjeg snenog bora. I gle uda: izlazi iz vode jedna labudica, zatrese perje i...poe da se pretvara u lepoticu. Drhtajui od hladnoe, oblai zlatnu haljinu. Potra bosonoga po snegu, ka kamenoj kolibi. Za njom izlazi druga, deava se isti proces, i ona se pretvara u lepoticu i kao to se oekivalo, oblai srebrnu haljinu. Potra za svojom sestrom. Ali pre nego to e izai iz jezera trea labudica, orlovski car istra iza bora i zgrabi joj belu haljinu. Labudica, preplaena, vrati se u jezero i otuda mu se obrati nenim, devojakim glasom: Molim vas, vratite mi moju haljinu. Vai. Izai na obalu i uzmi je. Evo, zakaiu je na bor, a ja u se povui iza drveta. Labudica pomisli: im zgrabim haljinu, pobei u glavom bez obzira. A orlovski car je mislio: im mi se priblii, moja je! Labudica ustra na brdo, ka onoj grani na boru gde je visila njena bela haljina. Poe brzo da je uzme, ali je orlovski car prestignu. Skoio je pred nju i vrsto je stegao u svoj orlovski zagrljaj. U tom asu, njeno telo poe da se preobraava, perje je poelo da joj spada, najpre joj je ogoleo vrat, beo, izduen, mirisan, zatim su zaigrale njene kudrave plave kovrde, draei ga po nosu. Vie nije dodirivao telo labudice, ve mlade ene, njena koa je disala i sjajila se mnogo intimnije od perja, te se on udalji na pola koraka, manje od stida, a vie od elje da napoji oi. Kako se telo postepeno obnaivalo pred njim, otkrivajui deo po deo svoje lepote, tako je raslo, udvojavalo se njegovo uzbuenje jer uivajui u tom prizoru, istovremeno je nasluivao i ostale primamljive tajne pregrade, zasenena mesta koja se jo nisu pokazala. Da li mu se priinilo da su se njene kadifene oi, tamnije od kose, uveale i ovlaile kada je, drei je u poluzagrljaj, svojim starim levim krilom ovla dodirnuo najeenu kupu njene desne, ve oformljene dojke oblika pomorande? Perje je pak sa njegovih krila, dok je grlio njeno obnaeno nedosueno telo, reagovalo intenzivnije od koe na dlanovima i nakostreilo se kao kod uzbuenog petla. Nasladjujui se prizorom, jedva je uo njen sasvim tihi glas: Ako bi mogli da mi dodate haljinu?
Tek tada primeti kako je sva mokra i drhti od hladnoe. Doda joj haljinu i ona, diui ruke, navue je preko glave, otkrivajui pred njim svu svoju ensku lepotu, sa vitkim strukom, punakim i belim kukovima i bujnim breuljkom. Trebalo mu je vremena da se pribere, da bi shvatio ta eli da mu kae, jer je ona, otkako je obukla haljinu, odmah poela da govori. Njena pria mu je nekako bila ve poznata (da li preko majke ili nekog jo starijeg?): Eliza, tako se zvalo ovo neno bie sa raskonim oblinama i njene sestre, i same plemikog porekla, bile su rtve tamne magije njihove maehe, prave vetice, koja je, otkako je omaijala njihovog lakomislenog oca, jednog popodneva, dok je on bio odsutan, preko svake od devojaka prebacila po jednu vetiju koulju i pretvorila ih u labudice. One su odletele daleko, kraj jezera na vrhu planine, da niko iv ne primeti njihovu muku. I tu, kao labudice, ive ve sedam godina. Samo u podne, i to ne vie od sata, mogu da povrate ljudski lik, a potom se ponovo pretvaraju u ptice. A ja sam toliko eznuo da dobijem drugo krilo izlete naem junaku, ali Eliza, zanesena prepriavanjem svoje tune istorije nije ni doula njegovu upadicu: Da, da, i ja eznem da budem ono to sam bila... Iako postoji samo jedan nain kako da se spasemo, ali je on vrlo mukotrpan za onog ko bi se upustio u to. Aj kai mi ga, ne odugovlai. Ne znam da li je moralno... Moralno ili ne, samo elim tebe, a i sebe da zadovoljim. Onda ete morati cele godine da se ne nasmejete, niti pak da progovorite ni s kim. Zaista nije lako, ali ako se mora ni osmeh ni re neu pustiti od sebe. Mojim orlovima moda isprva nee biti jasno, ali u se ve nekako snai. Yato je i izmiljena pantomima. inite veliku rtvu zbog mene. I to ne bi bilo sve. Obavezujete se na jo jedan, vrlo teak zadatak. Ja ne odustajem. Ni u kom sluaju. A i ti si mi preosetljiva. Mada mi se takva jo vie svia. Onda u vam sve rei. Cele sledee godine, osim na utanje i nesmejanje, obavezni ste da ispletete tri koulje. Za mene i moje sestre. Tri koulje?! E, sada si me zaista zaprepastila. U ivotu se nikad nisam zamajavao enskim poslovima. Zna i sama, mukarci ne pletu... Imam jo neto da vam kaem. Koulje moraju biti ispletene od koprive. Vidite li kroz kakva sve iskuenja treba da proete da bi me spasili loe magije. I mene, i moje sestre. Ba si ti Eliza neka solidarna dua. Ja takve rtve ba ne razumem, moda zato to sam jedinac. To je u tradiciji mog naroda. Prema legendama, svet je postao pletenjem. Boanske igle su strpljivo stvarale sve ove planine sa svetim jezercima i lagunama i visokim vrhovima sa snenim kapama, sve ove tamnozelene ume, i kupus, borovnice i krompir, i kravu, vuka i orla. Zar i orla? Da, sve ptice i ivotinje su ispletene boanskim predivom. A ljudi?
Svi smo mi povezani nitima boanskih pletilja. Ceo svemir je ispleten tim jakim nevidljivim nitima zaduenim da uvaju njegovu ravnoteu. Izmeu spoljanjeg i unutranjeg, izmeu leta i peine, izmeu mukog i enskog. Zato u naem narodu ene odravaju belinu odee perui je u istim, hladnim planinskim jezerima i potocima. Ali... uzdahnu Eliza vetice, kao to je moja maeha, imaju ulogu da napadaju, da rasparaju ispletenu ravnoteu. Zato je izmeala konce bojeg prediva i pretvorila nas u labudice. Ispada da je i u mom sluaju neka baba Roga umeala prste. Elizini obrazi zajapureni od uzbuenja pri ovoj besedi jo vie se zajapurie: Ali tebi... ovaj izgled, kako bih rekla... pristaje. ini te jakim, muevnim. O, mili moj, da li e moi da se rtvuje za mene? Za nau buduu sreu i mnoga zadovoljstva koja nas oekuju? Od onog trenutka kada bude rekao da, cele sledee godine e morati da uti, da zaustavi smeh i jo e morati da plete koulje od koprive i ona isprsi svoje grejpfrut dojke koje su izgledale jo rascvetanije ispod mokre haljine: Tako bih elela da poverujem da e uspeti... Ti, oprosti to ti ovo govorim... ima samo jednu ruku... Njegova slabana leva ruka neobino vrsto obgrli njenu miku: Ovo zvui surovo, Eli... a zato da se mi, ako je to mogue, zna, dok mozgamo sve ovo, a ivot tee, zato da se ne upoznamo bolje, onako... Bie vremena za sve, ljubavi moja, samo neka nam uspe plan, pa e doiveti radosti o kojima nisi ni sanjao. A sad, reci da i onda cele godine, dok mi ne doletimo onde gde e ti biti sa tri ispletene koulje, ni re, ni osmeh, samo pletenje. Da! izletelo mu je, ali vie nije bilo povratka. I tako se orlovski car tekog srca odvojio od Elize i bez rei odlete pravo svojoj majci. Ona je odmah primetila da neto nije uredu s njim. Neto si mi onemeo, sine. Svata ti se deava u zadnje vreme. Nego, hajde reci majci ta te to mui. Crtaj mi po vazduhu, krilima, s rukom, pogledom, bilo kako. Mama e te ve nekako razumeti. On poe da mae, da se vrti, podskakuje, da iri i skuplja oi, i nekome spolja bi to izgledalo veoma udno, ali ne i njegovoj majci koja je mic po mic, po samo njoj znanoj logici, poela da shvata u emu je stvar: To uopte nije lako, seam se ja tako neeg to mi je u snu ve reeno, ali ti nisi hteo da me doslua. Kako bilo da bilo, pomoi u ti. Naroito na poetku, ali im isplete prve rolne, krenue ti, pa e se i sam zauditi koliko si napredovao. Kod tebe je, sine moj, situacija malo sloenija, jednu ruku nema, a sa krilima ni tvoj otac, sa svim svojim iskustvom, nije bio ba vet. Ali, dosta kukanja. Sedi sad sine i paljivo me sluaj. U jednu ruku, u tvom sluaju to je leva jer samo nju ima, uzima iglu, kukicu, ingelajku kako bi rekli na vlakom. Potvrdi mi glavom ako ti je jasno. Dobro. A sada ovako, desno krilo e koristiti da dri konac, obmotaj ga oko njega. Eto tako. Naini prvo jednu petlju, polako, sad izvuci konac rukom koja dri iglu i naini omu. Pletenicu. Ma znam, sine, teko je, ali im zna omu da napravi, sve zna. Hajde opet. Samo se ne nerviraj! Vremenom e ti postati tako lako, pa e i sa ekserom moi da je napravi. Pozajmljuje, ubacuje, pozajmljuje, ubacuje. Hajde sada malo se odmori, a u pauzi u te nauiti da ima dva vida pletenja. Ili na stubie, ili na ome. Potvrdi mi glavom ako ti je jasno...
Tako je poeo jednogodinji mukotrpni pletaki rad orlovskog cara, jo tei jer je kao predivo koristio koprivu, a i obavezao se na post za govor i smeh. Kako se i moglo pretpostaviti, glavni problem je doao od njegovih podanika. A bilo je i razloga da se ljute na njega. To to ga nita nije moglo nasmejati, najmanje ih je brinulo. Kao to je poznato, orlovi ba i nemaju smisla za humor. Ali sa utanjem je stvar ispala opasna! Bar da je u pitanju bila neka njegova nadmenost, mogli bi mu jo i oprostiti na kraju krajeva on je orlovski car. Ali je on satima i satima, danima i danima, pa i mesecima, samo sedeo na svom kamenom prestolu, utao i pleo! Leteo bi samo posle ponoi, i to do groblja, da nabere koprive! Pa da od nje plete koulje! Prsti na njegovoj levoj ruci bili su oteeni od plikova, ali je on uprkos tome, uz tup pogled, utei pleteo i pleteo! Orlovima je ovo liilo na eklatantan primer celovite dekadencije! Poela su ogovaranja, iz potiha, pa sve glasnija i glasnija. On je i dalje utao i pleo. Onda su orlovi hitno sazvali sednicu parlamenta. uli su se gnevni uzvici: Dosta nam je ovakvog vladara! Da se smeni! A on je mirno dovravao treu koulju dok su pored njega leale dve ve spletene. Ovo je uvreda! On nam se podsmeva! Sramota! Da se smeni! Da se obesi! svaki as su se pogoravale pretnje i orlovi su poeli opasno da suavaju krug oko njega. Odjednom, nebo se smrai i tri bele labudice sletee na mali slobodni prostor kraj njega, pokorno pognuvi svoje duge vratove. On brzo prebaci koulje preko njih i na veliko uenje svih prisutnih osim njega, labudice se preobrazie u Elizu i njene dve sestre. Kakav divan prizor! Devojke su bile prelepe, a i koulje su im bile kratko spletene, ne skrivajui bujne obline mladih tela. Niz Elizine obraze su se kotrljale suze radosnice, dok je ona brojnim radoznalcima pripovedala uzbudljivu odiseju sa maehom-veticom, loom magijom i mukama koje je orlovski car morao da podnese zbog nje. Dosta se gurate oko nje. Dajte joj vazduha posle cele godine pauze orlovi su najzad uli glas svog voe, odluan i samouveren kao nekad. Ustupie mu mesto, i on joj prie, snano je prigrli i poe da je miluje. Tada primeti da umesto leve ruke, jo ima krilo: Jadna tvoja ruka! Nisam uspeo. Samo mi je jo taj jedan rukav ostao. Ne budi tuan. Nosiu s gordou labudovo krilo kao simbol tvoje nesebine ljubavi. A i nadopunjavaemo se kad budemo radili one stvari. Otkako su bre bolje obavili dvorske i porodine formalnosti sa ministrima, njegovom majkom (svima koji nisu uspeli da se izvuku iz njenog drutva, istakla je svoju sutinsku ulogu u istorijatu oko pletenja) i sestrama, svukli su se i legli goli u postelju, nepokriveni. Tada, ona se nasmeja. ta je tu smeno? upita je, pomalo uvreen. Mlade, mili moj. Mlade na tvom penisu. Sada, pre nego to emo postati intimni, vidim da ti je na desnoj strani. Pa ta onda? Pa zna, postoji verovanje u narodu da oni koji imaju mlade na levoj strani tela, da su oni, kako da kaem, zna... pederi... A ovi kao to si ti, sa mladeom na desnoj, oni su... normalni. A sada, ajde da se mazimo. Moji poljupci e ti vratiti osmeh na licu. Glas joj postade dublji, kao da u grlu ima pticu koja eli da poleti. O gospode, ree u sebi ovek sa Jednim Krilom i baci se na posao. Ispalo je jo bolje od onog o emu je matao u svojim najsmelijim fantazijama.
I iveli su tako, sreno i prilino dugo, do kraja svojih ivota. Osobito on. Eliza je bdela nad njim do svoje smrti, a kada je ostao udovac, sa 80 godina (nasledio je dugovenost svoje majke), njegov sin, naslednik na prestolu, potrudio se da mu ne fali nita. A i oslabljena memorija mu je, na neki nain, ila na ruku. Oseao se bezbrino, zaao u drugo detinjstvo, prepuno fantazija sa nestvarnim biima iz dalekih, bajkovnih svetova. U starosti, kako mu je um postajao sve bezazleniji, tako mu je fantazija dobila dva mona krila, sa kojima se slobodno i vedro glupirao do mile volje. Ponekad, u drutvu nekog od brinih slugu, popeo bi se na jedno brdo, koje mu je odnekud izgledalo nekako poznato, kao to mu je bio poznat (ali odakle?) i veliki kamen na jednoj ledini tog brda na koji bi poeleo da sedne. Grickajui s vremena na vreme svoj omiljen lokum sa kokosom, dovoljno ukusan i mekan za njegove bezube vilice, posmatrao je nebo po kome su se kretali oblaci i oblaii, menjajui svoj lik, od konjia u slona, od slona u voz, od voza u zmiju... I tako dalje, i tako dalje, moe se rei beskonano...
Draen Katunari
Pjesme
Kronos
posprema uredno te dane u ladicu, godinama sive i iste, kao ljubiaste vreice lavande gurne u etiri kuta, da ih ne rastau moljci, ne dodirne trule, ne rasipa Kronos, i u asu kad ih konano zakljua vrijeme koje je spavalo u tiini proviruje van kao slijepo mladune
tvoja braa tre

tvoja braa tre u zemlji Kronosa koraci im izbrojeni sjene zdruene igraju igrice za sebe u samoi bez rijei provjeravaju poruke i opet tre tvoja braa ne ele upoznati ni radosti ni tuge ni ljubavi ni mrnje tre bez veeg naprezanja zategnutih miia ravnomjernih kretnji koraci im izbrojeni tvoja braa postala su gluha za izgovorene rijei razvezuju slualice iznenaena lica kimaju glavom u nevoljama tiine tvoja braa tre provjeravaju poruke i opet tre u zemlji Kronosa
s laganom naprtnjaom nabacana prezira tvoja braa tre ne dotiui bokove laktovima utljivi, ozbiljni, odsutni s krunom beutna sjaja koraci im izbrojeni sjene oduljene
misa na webu
Jean-Luc Wauthieru stvara web jer dragi Bog te neprestano stvara vrijeme prelijee web opkorai dugi dan tvoje samoe odozdo na webu sasijeci Kronov spol da outi se bezvremenim misa na webu za nakanu ispale hostije s usana enje na webu glas djevojke ovlai ti tabane pjevae sveto i profano i da te jednom dotaknem i dodirnem ti haljine moje srce bilo bi cijelo a sve rane bi nestale Oh Boe prepoznah te na webu po mirisu mlijeka bezazlenom osmijehu jednom otkucaju istog srca lomio si web na pola
i pruao mi kruh koji je jo mirisao na zlaano klasje pod suncem pruao mi au gustog plavca koja me opila od ljubavi
Pavarotti
Operni pjeva ne prestaje nikad pjevati. Na dan smrti, njegov splavar je neumoljiv jer najdue putovanje tek predstoji. Doli su do predjela pred kojim valja predahnuti. Priao je o noima punim zvijezda, o putovanju do njih, kako tee njihov ivot. Slau li se ili prepiru, koliko ih ima samotnih, a koliko u skupinama; o sazvijeima utnje. Na pitanje bi li zvijezde voljele uti glas sa zemlje nije se dao nagovoriti. Obala je kraj, zavrio je splavar. Ali nije bio u pravu. Operni pjeva ostavio je za sobom glasnice koje su se trzale kao repii gutera. Operni pjeva ne prestaje nikad pjevati.
macaklin
Na zidu prebiva satima. Nepokretni guteriu. I sve to je moglo krenuti nabolje, pomicati se u visinu ili daljinu, gore ili dolje, prema ljubavi i pramenu sree, nije vie vrijedno truda. I nee se nikad zbiti. Osim godina, nitko nije nita pomaknuo. Dobio na dar. Zato mi prija da ostane nepomian tu gdje jesi. I doeka me takav sutra i prekosutra. Da se pokazuje zidu, razlivene ruiaste boje, uvijek kuevan, mio. Budi bezopasno moj, ispuni me blaenstvom trajanja, dok se moe. A kad preseli na drugi svijet, ostavi za sobom odsjeen repi koji e se trzati i na zvuk mandoline.
to bi se moglo uiniti?
to je mogao uiniti ovjek nakon smrti Boga? Nastaviti moliti u drvenoj klupi. to je mogla uiniti istaica nakon smrti svoje jedinice? Nastaviti istiti tankoutnu pauinu. to je mogao uiniti ribar nakon smrti svoje najdrae ene? Baciti nou pesca fondo, iskopati najboljeg crva. A to ki prosjaka nakon smrti oca? Promijeniti plonik, nastaviti prositi ljubav, na drugom uglu. Smrt je savrena glazba u sjeni gustih empresa. Danju joj cvrci prave drutvo, zalutali zrikavac - nou.
blagdan sjena i sunca

Dva-tri puta, u isto doba dana, po pasjoj vruini, priljubio si se uz sjene stabala da spasi se od sunca. Oenio si etvrtu, zapravo petu sjenu drvoreda, a esta se udala za tebe. Bilo je to tvoje sedmo vjenanje, a Kronos bijae kum izmeu sjene i sunca. Otiao je u goru i donio granje divlje masline, palmino lie i drvee tamarisa, za blagdan obitelji. I bila je velika radost, vjenanje u ljeto, slavili smo guste i kao ipkom ispletene sjene, da sunce ne ari pustinjom naih ivota da nam srca sauvaju malo svjeine za ljubav koja dolazi iznenada.
psalam vjetru
Kad te zazovem vjetre, uslii moje levantsko srce da se razlije kao more poloi beskraj pred mojim oima ljeskavi put opasan radou pokreni modro valovlje da se ljuljam u barci na puini, sm na otvorenom, i kad sam nita, neka budem prohujalo sve.
psalam zraku
Rano sam se probudio, a mogao sam se i ne probuditi. Gledam u gluhe, bijele zidove i odkrinuta vrata kroz koja prodire ljeskavo svjetlo. Kao da sam se iznova rodio. Gledam svjetlo s uenjem i zahvalnou. Netko je prije mene iz daha stvorio svijet u koji u sad kroiti. Netko je stvorio lica koja e brinuti o meni i voljeti me cio ivot. Netko je razdvojio nebo i zemlju, poslao sunane strelice koje e milovati moje obraze. Netko je izlio mora kojima u napuniti oi, sada kad siem na alo. Netko je poumio suhu ledinu i pustio cvrke na eer da mi pjevaju. Netko skriven iza aluzina u sobi. Osjeam mu slatki miris, a ne vidim ga. Rastvorit u krila i nositi na tjemenu taj posveeni zrak. U njemu die sve to postoji prije mene, sa mnom.
protiv teine
Cijeli ivot ustajem protiv teine i olovna neba nad tjemenom protiv sam teine u zraku teine u dui teine u stvarima teine u salu teine u mislima teine u razmjeni srdaca i drim da sam izgubio tu bitku. Ali, sa sobom sam.
protiv kremiranja
Zbog neizreenoga to mi se taloi u kostima Brane Seneganik
Neu se dati spaliti. Ne dajem nikomu svoje ostatke. Moda iz duga prema kostima koje su me nosile cio ivot. Neu da od njih preostane pepeo, kad to mogu biti jo kosti, stamene kakve su otprilike bile. U kostima je mineral, brdo, planina, stijena, vrlo stara i plemenita tvar. Nisu od eera, da ih otopi prva kia. Kosti moraju ostati cijele, a poslije neka ih premee dragi Bog, radi s njima to god hoe. Hoe li ih jednog dana biti dovoljno, vie ili manje od pedlja? Tko to zna? Neu se dati spaliti. Zbog neizreenoga to mi se taloi u kostima.
Offagna
za Comasiu Tiina dvorca tiina crkve tiina crkve izmeu borova tiina empresa tiina empresa oko crkve tiina zidina Offagne u okeru povijesti cigle tiina zvona tiina irana
tiina bakica koje sjede i ute na pragu kue tiina tiine a iza nje more more tiine
kompilacija
Ne znam odakle pue tramontana slijeva il zdesna da u uima titra ... the answer my friend is blowing in the wind... nasloni se na moje rame i sluaj muziku ljeta ptice su blizu gnijezde se oko zvonika u Lodveu pa razlijeu oko njega dolje srce odbija satove snuje o nemoguem uje li onu staru melodiju u zraku ... che colpa ne ho se il cuore uno zingaro e va u ljeto 2010-e sreo sam jednog Ciganina u crnoj koulji s bijelim biljegom na tjemenu rasplakao je mnoge ene i stidljive mukarce kad je svirao na harmonici ... catene non ha, il cuore uno zingaro e va srce je sladunjavo sedam puta zaeereno bademom nee ga oistiti
ne ulijepi li prste izmeu do i fa srcu nije dovoljno da otima protekle sate eli ih utopiti u malo vanilije i predati zaboravu ... e si fermer chiss... ... e si fermer chiss...
zalazak sunca
Zalazei, sunce odozdo pridrava kronje oblaka. Pastelni virovi usitnjeni u crtice, raspuhana tijela i zapetljani vorovi konopa sudbine crvene nebo. Mo sutona je u povlaenju sunca iza planine, kao pijana gosta iz krme, s rumenim ilicama na licu, u povlaenju proivljena svjetla, gaenju estina. Izii u iz te krme s aom u ruci i potrati za njim pranom cestom pa neka me ubije zraka odlazee ljubavi.
Marat
prema Davidu Ruke su mi crvene od hladnoe dok ovo piem. Pono je preslaba za pokret. U petak sam postojao, asfalt je bio suh, hladnoa takoer, konopac suh. Doao sam do stana i svukao se na krevetu do gola, kao da skidam trulu koru sa sebe. Tu me u zelenoj kadi, onako gologa, pamenje izdaje, kao da vie ne znam oljutiti najobiniju reenicu. ena koja me poslije zatukla, oponaala me iz milosra. Tako pie na papiriu. Njezin krvavi bode ispao je iz klonule ruke, ali guje pero jo pokazuje smjer besmrtnosti. Javite slikaru Davidu za moju smrt.
pjesma ostavljenog
besramno gola stabla svijaju se besramno kao striptizete u taktu bsame me mucho zaplei na svaku rije od tijela i due ugasi je tek ujutro kao svjetioniar crveni pepeo bsame prevarila me noas draga a svanulo sunano jutro ja sam zvidao zrcalu u lice prkosno bsame bsame mucho slatka je tuga kad si ostavljen kad se u oku ugasi jedna faseta pjevui pod tuem i to nije sve praznina vrti bokove bsame o pjesmice kako u te ukrasti njenu desnom rukom u lijevi dep za onaj dio sebe koji je ljubio vapio za njom como si fuera esta noche la ultima vez
Muharem Bazdulj
Drugo pismo iz 1920. godine
U jedno prohladno proljetno prijepodne 1995. godine u kantini bihake baze UNPROFOR-a sporjekali su se Lazar Lazo Savelji i porunik Leon Fields. Tridesetdvogodinji bibliotekar Lazo Savelji radio je ve vie od dvije godine kao prevodilac mirovnih snaga UN-a. Bio je ef prevodilaca i doajen local staffa. Razliite jedinice britanske armije su se mijenjale, on je ostajao. Meu tolikim Englezima s kojima je radio inilo se da mu je ovaj Leon najsimpatiniji, a ba s njim se zakaio. Nije to bila neka svaa, no lokalci u slubi UN-a bili su presretni zbog privilegija koje su imali te zbog, za ratne uslove, bajoslovnih plata pa su izbjegavali svaki konflikt sa strancima. Lozinka je glasila: uti i radi. No Lazo nije odutio. A sam povod bio je banalan, svakodnevan takoreku. Leon je onako usput, moda i ne obraajui panju na ono to govori, prokomentirao udaljen odjek detonacije rijeima: Bloody Balkans! Always same old story, again and again: new murders and ancient hatred. Nije to bilo nita neobino za uti, uostalom svi su stranci zacijelo tako mislili, a vrlo esto i govorili, no ovog puta Lazo je planuo. Ako je neto stara pria to se unedogled ponavlja to su vae predrasude, tako je rekao. Leon je tad kazao, dosta pomirljivo uostalom, zato onda u Evropi samo vi ratujete. Na to mu je Lazo odgovorio da on nije zapoeo priu o ratu nego o ubistvima i mrnji. Leon je tad rekao da upravo balkanske ratove karakterizira mrnja. Drugdje se ratuje iz interesa, jedino ovdje iz mrnje; zato ovdje i djecu ubijaju, kazao je. Na to je Lazo prvi put povisio ton i odbrusio: A kod vas je opet Arkadija, raj na zemlji? Nisam ba siguran. No jednu si stvar tano rekao: to je zbilja stara pria to se vjeito ponavlja. Zatim je ustao i pozdravio se: Have a nice day! I Britanci i Bosanci pratili su ga pogledima dok je izlazio. Grabei krupnim koracima Lazo je iao kui. Glavna gradska ulica bila je pusta. Vjetar se igrao prainom i smeem. Lazo je bio neobrijan. Izgledao je iscrpljeno. arao je pogledom po fasadama kao da trai izlog da se ogleda, da se uvjeri da jo lii na neto, na ivog ovjeka. No nikakvog izloga nije bilo; Biha je bio grad bez stakla. Izlozi bijahu zakovani daskama, a razbijena prozorska okna zatvorena plastinim
folijama dekorisanim engleskim akronimima. Lazo je zijevnuo. Prole je noi deurao u bazi. Dan nakon deurstva uvijek je bio slobodan, no Lazo nije obiavao koristiti taj jednodnevni odmor. Valjda mu se nije mililo ii u prazan stan. Lazina ena i kerkica otile su (sreom!) njezinim roditeljima u Njemaku jo u martu 1992. godine. Mogla se naslutiti nesrea, no Lazo je mislio da e biti kraa i ne tako krvava. Zato je ostao u rodnom gradu uvajui prolost i uspomene. Otkad se zbilja zaratilo moda je nekoliko puta i zaalio to nije i on sve ostavio i otiao sa svojima glavom bez obzira, no vjerovatno se nikada nije stvarno pokajao. Uostalom, on je jo dobro proao. Bio je iv i zdrav, u svom stanu, a jedina uniforma koju je nosio bila je uniforma snaga UN-a. Naime, onih prvih nekoliko mjeseci od mobilizacije ga je spaavala radna obaveza, a ve poetkom 1993. poeo je raditi za UNPROFOR te je bio zatien. Od tada je veinu vremena provodio u bazi, no stan mu ipak niko nije dirao. U malom gradu svako zna ije je ta, a njega je sem kartice UNPROFOR-a titila i injenica da je brat njegove ene bio jedan od lokalnih komandanata. Doavi do zgrade Lazo odgurnu vrata svog haustora. Veliki stubini prozori bili su prekriveni vreama s pijeskom tako da je i u podne u ulazu bio mrkli mrak. Uspeo se na prvi sprat drei se gelendera. Otkljua vrata stana. U predsoblju se nije izuo. Ue u dnevnu sobu i zagleda se u veliku uramljenu fotografiju na zidu: on i Amra sjede na sofi, izmeu njih mala Ema - smije se i dri velikog plianog medvjeda. Zvala ga je Andrej. Lazo prie okviru i pomilova staklo iznad djeijeg lica. Zatim se svali na sofu ispod slike, istu onu sofu iji je etiri godine star odraz upravo posmatrao. I sofa je ostarila: uprljala se i iskrzala. Ipak, na slici bljetala je u vjeitoj mladosti poput Doriana Graya. Lazo kao da je na momenat dopustio da ga prevari san, kao da je zaspao, zakunjao, no odmah se trzne. Ustane i prie plakaru. Lijevo od televizora stajala je vaza sa nekoliko sasuenih cvjetova, a lijevo od nje omanji ram sa slikom koju je praina prekrila do neprepoznatljivosti. Lazo ga uzme, kaiprstom i srednjakom desne ruke oisti prainu i ugleda crno-bijelu fotografiju: starac i mladi u starinskim potarskim uniformama, samo to je ona mladieva u vrijeme nastanka fotografije bila suvremena i aktualna. Na poleini slike zabiljeena je godina: 1955. A na slici su bili Lazin djed i otac: Dimitrije i Aleksandar Savelji, obojica potari i obojica pokojnici. Starinom su Saveljii bili Biani, no Dimitrije je uoi Prvog svjetskog rata prebjegao u Srbiju i prikljuio se srpskoj vojsci. Proao je svu onu poznatu tamo daleko epopeju da bi po zavretku rata vojniku uniformu zamijenio potarskom. ivio je i radio u Beogradu gdje se kao tridesetogodinjak i oenio. Imao je samo jedno dijete: Aleksandra, Lazarovog oca. U Beogradu su Saveljii doekali Drugi svjetski rat. Tamo su ga i proveli, no odmah po njegovom kraju pedesetogodinji Dimitrije vratio se nakon vie od trideset godina u Biha sa enom i petnaestogodinjim sinom. U bihakoj je poti radio do penzije, ali ne kao potar. Donio je sa sobom svoju staru kraljevinsku uniformu, tek kao suvenir. No odmah nakon srednje kole i vojske novu je potarsku odoru slubeno obukao Aleksandar Savelji, Dimitrijev sin. Tako je jedanput nastala i ova slika to danas skuplja prainu u Lazarovom domu. est godina nakon snimanja fotografije Aleksandar se oenio. Dvije godine kasnije rodio se Lazar, to e kao i otac mu biti jedino dijete u svojoj obitelji. Ipak, tradici278|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
ja nee do kraja biti potovana. Lazar nije postao potar; u Zagrebu je diplomirao komparativnu knjievnost sa bibliotekarstvom. I on je (zasad) imao jedno dijete, no bila je kerkica. Baku Isidoru, enu deda-Dimitrija, Lazar nije upamtio. Umrla je dok je Lazar jo nosio pelene. No u djetinjstvu je s djedom provodio vie vremena nego s roditeljima. Oboje su radili tako da je djeak skoro po itav dan provodio u djedovoj kui. Kod svojih je veerao i spavao te provodio vikende, inae je ravno iz kole iao djedu. Deda-Dimitrije nije bio nalik veini penzionera, nije igrao ah niti karte, a nije bio ni filatelista, makar je njegova pasija imala poneto od filatelije. On je, naime, skupljao nedostavljena pisma. Poelo je to jo 1919. kad je tek poeo raditi kao potar. Neposredno nakon rata zbog mnotva migracija relativno veliki broj pisama nije bilo mogue isporuiti: neki su primaoci umrli, neki su promijenili adresu, na nekim pismima stajala je nepostojea adresa. Ko zna ta je to ponukalo mladog Dimitrija da zadri prva neisporuena pisma, no to se vrlo brzo pretvorilo u strast. Toliku strast da je ustvari udio da svako pismo koje nosi ne bude mogue dostaviti, da ih sva moe zadrati. Usprkos svemu Dimitriju nikad nije palo na pamet da zadri pismo koje je bilo mogue isporuiti, da ne obavi svoj posao. Bio je najbolji mogui potar: primaoce je pozdravljao osmijehom, oni su mu na isti nain odzdravljali, no njemu je svaki put kad bi se morao odvojiti od nekog pisma padao mrak na oi. Kad bi nakon posla stigao kui itao je pisma i uivao. Isidora je nakon enidbe uivala zajedno s njim, svakog ga je poslijepodneva osmjehnuta ekala na pragu s preutnim pitanjem: ta si nam donio? No, neisporuivih pisama bilo je sve manje; kako se stanje u zemlji stabilizovalo tako je opala i bujica pisama to se nisu mogla dostaviti. Ipak makar je takvih pisama bilo manje, nikad ih nije posve ponestalo. U danima oskudice Dimitrije i Isidora vraali su se arhivi: itali su ponovo neka stara pisma nalazei nova znaenja i valere. I mali se Aleksandar, im je nauio itati, prikljuio porodinoj navadi. Moda ga je ba to ponukalo da i on odlui postati potar. Ipak, sa odrastanjem i zaposlenjem on se odvikao od ove prakse i sam nikad nije uzimao nedostavljena pisma. Otac i mati to su mu poneto zamjerali dok ih on nije poeo optuivati da su ga jo kao dijete navodili na neasne i neetine radnje. Zato je Dimitrije im je Lazar krenuo u kolu poeo s njim itati stara pisma. Ponosio se Lazinom radoznalou zadovoljan onim to je zvao dedina krv. Lazarova sklonost itanju starih izgubljenih pisama naroito je bila izraena u vrijeme pohaanja gimnazije. Po odlasku na studije u Zagreb polako je ak razvio i odreeno gnuanje spram takve svoje pubertetske zabave, no pazio je da to ne pokae djedu tokom prazninih i ferijalnih posjeta. U vrijeme ispitnih rokova na kraju tree godina dedaDimitrije je umro, no Lazarovi roditelji nisu mu odmah javili. Gajili su nekakvo skoro idolopokloniko strahopotovanje spram fakultetskih ispita, paradigme svete krave obrazovanja, kojem su naroito skloni manje obrazovani ljudi. Kad je Lazar za dvije sedmice stigao kui zatekao je djedov grob i roditeljske izgovore da ga nisu htjeli uznemiriti. Nije si mogao oprostiti to nije doao na sahranu, no rasplakao se tek kad mu je otac kazao da mu je djed na samrti ostavio neto u amanet: izgubljena pisma. U njegovoj sobi doekala ga je velika jutena vrea puna pisama. Drao ju je na dnu ormara sve dok se nije oenio i dobio svoj stan. Tad ju je prenio sebi i ponovo
je stavio na dno ormara u novom stanu. Nikada nije pogledao u nju, nikada izvadio ni jedno pismo. Sve do ovog dana, dana kad se sporjekao s porunikom Leonom Fieldsom. Lazar je vratio sliku na plakar, stavio je gdje je i bila - kraj vaze i poao u spavau sobu. Iz ormara izvadi veliku jutenu vreu puno koverata s pismima. Zavue ruku duboko poput neke celebrity pozvane da u nagradnoj igri izvue sretne dobitnike. No Lazo nije traio bilo koju kovertu, traio je staru kovertu, s poetka djedova karijere, kovertu naslovljenu na Andriju Ivia. Sjeao se dobro djedove prie u vezi tog pisma. Stiglo je iz Pariza u maju 1920. godine. Djed ga je odnio na adresu naznaenu na koverti, no u tom stanu vie nije stanovao Andrija Ivi. Novi korisnik stana kazao mu je da je ovaj odselio ak u Ameriku. Radio je valjda za vladu i otiao slubovati u neko nae predstavnitvo u Americi. Djedu je to bilo najdrae pismo koje je zadrao. Bilo je uz to i jedno od prvih. ini se da je upravo ono skoro pa presudno utjecalo na Dimitrija Saveljia da navadu prisvajanja nedostavljenih pisama zadri do kraja potarske karijere. Kao da se cijelog ivota nadao da e ponovo nai tako vrijedno pismo. Lazar naposljetku istrese sadraj vree na pod ispred sebe. Onda s te gomile pisama pone uzimati jedno po jedno te itati ime primaoca. Odbacio je tridesetak pisama na stranu, a zatim je naao ono pravo. Ruke su mu se tresle dok ga je otvarao, itajui prve redove znao je da je to ono to trai. Vrati se s pismom u dnevnu sobu, sjedne na sofu i stane ga itati. Dragi, stari prijatelju, kad sam ti ono prije dva mjeseca pisao iz Trsta moje je pismo ustvari bilo neka vrsta simboline stranice iz nekog mog imaginarnog dnevnika, stranice koja je datirana moda godinu dana unazad. Sjea se vjerovatno da sam ti pisao na njemakom jeziku kao da sam i formom i jezinim medijem elio da potvrdim sadraj pisma, ono to je u pismo stajalo. A samog se pisma zasigurno sjea. I moram odmah rei da je ono to sam ti napisao zbilja neki saetak mojih misli o Bosni, misli koje su me muile neposredno prije rata, tokom same vojne i neposredno nakon toga. No isto tako, kako rekoh, to pismo nije slika mog stanja u momentu njegovog nastanka, ono je kao neki recidiv mog preanjeg miljenja, talog i pepeo neeg to sam prevaziao. Piem ti ponovo, prijatelju, jer si zasluio da upozna nastavak moje evolucije, jer je upravo moj susret s tobom neposredno prethodio djelominoj promjeni mog miljenja. Na razgovor na stanici u Brodu bio je poput uvertire, bio je to prolog onoga to e mi se zbiti u vozu. Sjea se sigurno kako sam ti na stanici ubijeeno kazao da e se ti svakako vratiti u Bosnu. Zna li zato sam ti to rekao? Zato jer si jo od gimnazijskih dana ti za mene neka vrsta simbola, otjelovljenja Bosne. Ne znam zato, no od ljudi koje sam poznavao ti si za mene oduvijek bio najbosanskiji, arhetipski Bosanac takorei. To je, ini mi se, i bilo ono to me zainteresovalo za tebe i to me ponukalo da te blie upoznam. Zato me je susret s tobom pomalo omekao po pitanju mog stava o Bosni i zato ti u lice nisam mogao rei ono to sam ti kasnije napisao, mada sam onda na stanici vie vjerovao u ono to sam ti napisao negoli u trenucima pisanja. Sve ti ovo vjerovatno sad djeluje odve komplikovano, no ja se nadam da e ti nastavak pisma sve razjasniti.
Da preem odmah na stvar. Rastali smo se na stanici kad je stigao moj voz, voz to je preko Beograda, Vinkovaca i Broda vozio za Trst i dalje. Bio je to Orient Express. Kasnio je jer je negdje iza Vinkovaca upao u smet. Zaglavili su u snijegu. Dugo sam ekao voz i bio umoran od bdijenja te sam konduktera odmah pitao za spavai kupe prve klase. Raunao sam da bi sigurno trebalo biti nekoliko takvih kupea jer je zimi Orient Express uglavnom poluprazan. No na moje udo kondukter mi ree da imaju samo jedan takav kupe. Ja rekoh da u ga uzeti, a on me upita da mi nee biti neugodno jer je u tom kupeu izvreno ubistvo. ta se ustvari desilo? Na stanici u Vinkovcima ubica je uetao u voz, uao u kupe tog amerikog gospodina, izbo ga noem (dvanaest puta) i napustio voz. Le je otkriven tek sutradan ujutro kad je voz ve upao u smet i nekakav privatni detektiv to se sluajno naao u vozu ovako je rekonstruisao zloin za vrijeme zastoja. Tako su na stanici u Brodu naoj policiji mogli izloiti gotov sluaj te je voz mogao nastaviti put bez dugog zadravanja. Ionako je zbog onog smeta ve kasnio. Policija je trebala telegrafisati u Vinkovce opis osumnjienog: omalen tamnoput ovjek enskastog glasa. Takva je individua, navodno, viena u vozu za vrijeme stajanja u Vinkovcima, a neko je ve izvjesno vrijeme ubijenom slao anonimna prijetea pisma. Detektiv iz voza mislio je, izgleda, da je u pitanju nekakva odmazda. Bilo kako bilo, ja sam dobio kupe u kojem se odigrao zloin. To mi nije smetalo. Nikad nisam bio praznovjeran. Susjedni je kupe pripadao upravo onom detektivu to je onako brzo i uspjeno rekonstruisao ubistvo. Bio je to udan ovjeuljak sa najguim brkovima koje sam ikada vidio, Belgijanac po narodnosti. Zvao se Hercule Poirot. ivi u Londonu i u Engleskoj je, navodno, jako slavan. Opisuju ga kao najveeg ivueg detektiva. Kakva koincidencija da se naao u vozu ba u vrijeme ubistva! Leao sam na krevetu i drijemao sluajui skladno kloparanje tokova. inilo mi se da sam moda naao greku u rekonstrukciji slavnog detektiva. Onda sam zaspao. im sam se ujutro probudio shvatio sam da voz stoji. Pogledah kroz prozor. Ponovo smet! To ti je Balkan, ne znamo ni prugu oistiti, mislio sam. Odem u vagon restoran da dorukujem. Bio je pun: tu su valjda bili svi moji saputnici. I pored zastoja bili su prilino dobro raspoloeni. Valjda su prvi put oguglali, mislio sam, ovaj put barem nema ubistva. Moj susjed detektiv za jednim je stolom sjedio sam. Upitam ga je li slobodno i na potvrdan odgovor pridruim mu se. Upoznamo se i razmijenimo kurtoazne pozdrave i komplimente. Ja ga u ali upitam da li su provjerili jesu li svi na okupu, da se nije zbilo jo jedno ubistvo. On me ozbiljno pogleda i kae mi da nee biti vie ubistava. Zatim nadoda da mi to garantuje Hercule Poirot. Dobro ga odmjerim. U svojoj neizmjernoj aroganciji bio mi je i odbojan i simpatian. Simpatija je ipak prevladavala. On tad ree kako niko vie nee biti ubijen jer nijednom od ostalih putnika nisu nikad stizala prijetea pisma. Tad se ve nisam mogao suzdrati da mu ne kaem da je moda pogrijeio, da ja mislim kako je njegova rekonstrukcija ubistva pogrena. On naglo kao da se jo vie uozbilji. Ja mu tad iznesoh hipotezu koja mi je pala na pamet prethodne noi prije no to sam zaspao. Moja je teza ustvari bila da Amerikanca nije ubio nikakav osvetnik. Bio je to iracionalan zloin, a on je bio samo sluajna rtva. Ubica je zapravo bio neki Jugosloven, vjerovatno Bosanac, zaslijepljen mrnjom prema cijelom svijetu, ovjek koji bi ubio bilo koga samo zarad neizljeive mrnje. Poirot se tad prvi put nasmija, grijeite mon ami, kazao je. (Razgovarali smo, naravno, francuskom). Kakav bi to ovjek ubijao
nasumice iz nekakve iracionalne mrnje, pitao me. Ja odgovorih odmah da bi to uinio Bosanac. A zatim mu u jednom dugakom monologu napriah sve ono to sam napisao i tebi prije dva mjeseca. Dodao sam jo da se veina onoga to vai za Bosnu odnosi na cijeli Balkan, no da je Bosna ipak najgora, da je tamo mrnja najjaa i najstrasnija. Za sve vrijeme mog solilokvija Poirot me gledao mirno i blago zaueno. Kad sam nakon valjda i pola sata prie o bosanskoj mrnji najzad zapjenjeno zavrio on mi rekne pomirljivo i tiho: Vi ste tuan ovjek, monsieur, veoma tuan. Ponovi to zatim jo jednom, klimne glavom i ode. Gledao sam mu lea dok je odlazio prema svom kupeu. Desetak minuta nakon njega i ja odem u svoj kupe. Bude mi drago to sam ono rekao. Ja sam u to zbilja vjerovao i skoro da sam elio da se desi jo jedno ubistvo i da potvrdi moju teoriju. Svo vrijeme do ruka leao sam na krevetu i razmiljao o bosanskoj mrnji. Kad sam krenuo na ruak voz je jo uvijek stajao u snijegu. Uao sam u vagon restoran i pogledom potraio svog Belgijanca. Nije ga bilo. Sjednem onda za prazan sto i ponem posmatrati svoje saputnike. Bilo je to aroliko drutvo. To se dalo primijetiti ve po jezicima. Dok sam ruao mogao sam uti engleski, njemaki, italijanski i maarski jezik. Runa stara dama to je na njemakom glasno i odreito razgovarala sa svojom slukinjom bila je, bar mi se po imenu inilo Ruskinja, a posluitelj u vagonu, kao i kondukter uostalom, bio je Francuz. A detektiv je Belgijanac, mislio sam, gdje li je? Ruao sam i ve sam se mislio vratiti u kupe kad u vagon ue moj brkati susjed. Odmah se uputi prema mom stolu. Sjedne i obrati mi se: vidim da ste zavrili, no ostanite jo malo, monsieur, trebam govoriti s vama. Ja klimnem glavom. On stane govoriti. Jutros sam se, mon ami, uplaio od jedne vae reenice. A Hercule Poirot se ne uplai lako, uvjeravam vas. Uplaio sam se kad ste kazali da sam pogreno rekonstruisao zloin. Uplaio sam se jer ste bili u pravu i jer sam se pobojao da znate cijelu istinu. No pogrijeio sam. Jedino to ste istinito kazali bilo je da sam ja napravio greku. Kad ste mi stali razlagati svoju fantastinu hipotezu u prvi mah mi je bilo drago, osjeao sam olakanje jer ipak ne znate istinu, no kako je vae izlaganje ilo dalje ja sam se sve vie rastuivao. Vi ste me rastuili, mon ami. A Hercule Poirota nije lako rastuiti. Sluao sam vas i govorio samom sebi da va ivot mora da je paklenski teak. Nije lako ivjeti sa takvim miljenjem o vlastitoj domovini kakvo vi imate. Da je takvo miljenje bar istinito zarad istine se ponekad vrijedi i napatiti. No vi grijeite, prijatelju. Ipak vae bi me pogreno miljenje moglo rastuiti, a da ga ipak ne smatram neim to se mene tie da vi ovaj sluaj ubistva u Orient Expressu niste poeli koristiti kao dokaz za svoju tezu. A ja, Hercule Poirot, to ne mogu dopustiti. Ne mogu si dopustiti da jedan mladi ovjek djelomino i zbog mene upropasti sebi ivot. Ne, ne mogu to sebi dopustiti, prijatelju. Stavili ste me u jednu od najveih dilema u ivotu, a ja sam, vjerujte mi, bio u mnogim dilemama. Od naeg jutronjeg razgovora pa sve do sad razmiljao sam, no na kraju zakljuio da trebate saznati istinu. Prijatelju, Hercule Poirot e vam kazati istinu, a kako negdje ree valjda i sam le bon Dieu, istina e vas osloboditi. Da ti sad ne prenosim cijelo njegovo dugako objanjenje rei u ti to ukratko. Amerikanca nije ubio niski mukarac tamne pute i feminiziranog glasa. Ubili su ga njegovi saputnici. (Svi ovi ljudi to sjede oko nas, svako od njih ga je ubo po jedanput, aptao je Poirot.) Ree mi da ih je on razotkrio, da im je obznanio da on zna sve, no da ih nije elio prijaviti. Jer Amerikanac je zasluio smrt. Zasluio je pakao. On je ustva282|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
ri bio otmiar trogodinje djevojice Daisy Amstrong (moda se sjea tog sluaja; ja ga se kao kroz maglu prisjeam) i on ju je ubio, no sud ga je oslobodio zbog nedostatka dokaza. A smrt male Daisy je direktno prouzroila smrt njene majke to je u vrijeme otmice bila i trudna: umrla je pri poroaju raajui nedonoe, zatim i samoubistvo Daisinog oca te jo jedan suicid: ubila se i dadilja male Daisy koju su lano optuili za sauesnitvo. Svi putnici u vagonu sem Poiroita, ak i kondukter, bili su zavjerenici. Roaci i prijatelji rtava odluili su kazniti njihovog ubicu. Poirot ih je otkrio, no on im je i - kako bi mi Bosanci rekli - halalio. Na poetku mi je Poirotova pria djelovala fantastino, no na kraju sam mu povjerovao. Jednostavno, sve se uklapalo. Nije mi imao razloga lagati, a ak i da je htio izmislio bi vjerovatniju priu. Na kraju cijele minuciozne rekonstrukcije rekao mi je jo i ovo. To je istina, prijatelju. Svugdje ima mrnje. Svugdje ljude, ak i djecu, ubijaju. To je tuna istina. Vidim, vi naputate svoju domovinu. To je u redu, no ne morate je prestati voljeti, ne morate iskljuivo njoj pripisivati mrnju. Mrnja pripada cijelom svijetu. I ja sam napustio svoju domovinu, monsieur, vjerovatno zauvijek, no volim je. Svima s ponosom govorim da sam Belgijanac. I kod nas, prijatelju, religija dijeli ljude, kod nas jo postoji i jezini jaz, i kod nas ima ljudi koji mrze. No meni nikad nije palo na pamet da svoju zemlju nazovem zemljom mrnje. Vi ste idealista i dobar ovjek, mladi prijatelju. Podsjeate me na jednog mog prijatelja koji je sebe smatrao gadom kosmikih razmjera, a bio je svetac, vjerujte mi, monsieur, svetac. No svu runou svijeta radije je pripisivao sebi nego drugima. Podsjeate me na njega, prijatelju, iz nekog hipertrofiranog potenja uniavate i vrijeate upravo ono to najvie volite. Zapamtite to, monsieur, svugdje ima mrnje. Vaa domovina nije zemlja mrnje. Ako je jedna zemlja - zemlja mrnje automatski je itav svijet - svijet mrnje. Zapamtite to. Svugdje ima mrnje. Zbog toga sam vam sve ovo ispriao. A od srca vam elim da vam to dobri Bog ne dokae na vaoj vlastitoj koi. Adieu. Ustao je i krenuo prema vratima. Doviknem mu: hvala. Samo je odmahnuo rukom. Bila je zima i ve se smrknulo. Kad sam se vratio u svoj kupe ponovo sam uo kloparanje: voz je krenuo. Leao sam i razmiljao o Poirotovoj prii. U dubini due znao sam da je u pravu, no moja svijest jo nije mogla svariti odbacivanje onog stava s kojim sam ivio godinama. Zaspao sam, a sutradan, jo prije doruka stigli smo u Trst. Nisam vie vidio Poirota. Taj isti dan tebi sam napisao ono pismo. Kao da sam se bojao da sutradan ve ne bi mogao. Poirotov lijek polako je potiskivao otrov s kojim sam se godinama hrvao. Sad sam u Parizu. Tu mislim i ostati. Ne mislim da je Bosna zemlja ljubavi ni raj na zemlji, no ne mislim vie ni da je zemlja mrnje. To je tek obina zemlja, ni bolja ni gora od ostalih, malo komplikovanija moda, to je sve. Zemlja kao i svaka druga, no ja je volim jer je moja. Ostau u Parizu da lijeim ljude, da pomaem ljudima, a naroito Bosancima. Jer i ovdje ima Bosanaca: radnika i studenata. elim da kad im treba ljekar dolaze meni, svom zemljaku. Nadam se da u uskoro poeti raditi. Tebi i naoj Bosni elim svaku sreu! Tvoj M. L.
Lazar je proitao pismo. Zatim ga spusti na sto i ode do plakara. Iz jedne ladice izvadi olovku i nekoliko listova papira. Sjedne za sto, uzme olovku, no nita ne napisa. Jedno je vrijeme sjedio zamiljen ne isputajui olovku iz ruke. Zatim ustane, stavi pismo u dep i krene prema vratima. Lazar je vjerovatno htio prevesti pismo na engleski i onda ga proitati poruniku s kojim se sporjekao, Leonu Fieldsu. Pismo mu je po svoj prilici trebalo posluiti kao argument u onom to je smatrao nezavrenom rasprom. No valjda je bio nestrpljiv te je poao u bazu da ga Leonu na licu mjesta usmeno prevede. U protekle dvije godine stekao je iskustvo i rutinu u simultanom prevoenju. Tek to je Lazar iziao iz haustora fijuknula je granata. Lazar se sagnuo i stao trati natrag, no nije imao vremena. Projektil je eksplodirao i jedan ga je geler pogodio u lea, u visini srca. Bio je na mjestu mrtav. Tako je zavrio ivot ovjek koji nije vjerovao da je Bosna zemlja mrnje.
Matja Pikalo
ZEMLJA ANELA
Profesor je doao rano izjutra. Leao sam na stomaku. Na nonom stoiu je stajala boica sa heparinom. Bolniar se spremao da mi ubrizga lek za razreivanje krvi. U rukama je drao injekciju. Stani! povikao je profesor i izbio mu je iz ruku, da je pala na pod i razbila se. Bolniar je protestovao protiv njegovog grubog gesta. Rekao je da e ga prijaviti doktorki i demonstrativno otiao. Upitno sam se zagledao u profesora. Hrapavim glasom je urio da mi objasni kako se plai da je u injekciji, umesto sredstva za razreivanje krvi, bilo ono za njeno zgunjavanje. To bi sasvim sigurno prouzrokovalo tvoju smrt. Mislim da hoe da te u ovoj bolnici ubiju! Preti ti smrt, dragi Marco, veruj mi. Smesta mora da brie odavde. Kako to znate? Znam, imam podatke, nastavio je apatom. Od svojih pouzdanih izvora, koje neu imenovati, saznao sam za sluaj da je doktorka koja te lei bolesnom detetu prepisala jednu celu tabletu. Meutim, majka mu je dala samo polovinu, a dete je, i pored toga, spavalo tri dana i tri noi! Na svu sreu je preivelo, emu se doktorka udila Njegovu pounu priu je prekinulo poznato coktanje. Tok, tok, tok Lupus in fabula, rekao je profesor i zakolutao oima, a onda se, leima okrenut doktorki, poeo da glasno izvinjava zato to se malopre ponaao kao slon meu porculanom. Bolniar mi se poalio da ste mu injekciju izbili iz ruku precizno odmerenim karate udarcem, prekorela ga je doktorka. Uopte me ne udi da kao notorni grubijan i sami dobijete kakav udarac Tvrdim da je pod tim mislila na modricu ispod njegovog oka. Ah, modrica e nestati sama od sebe, odmahnuo je rukom. Drugi put u u kupatilu morati da budem paljiviji! Hladno ga je upitala ta radi u bolnici tako rano. Zabrinut sam zbog kritinog stanja na Vaem odeljenju. ujem da je umro ve drugi rudar koji se leio kod Vas. Kada sam dolazio ispred bolnice su se odvezla mrtvaka kola Dobro ste obaveteni, profesore. A kako bi inae bilo drugaije u malom mestu. Vesti se brzo ire. ao mi je zbog njega
I meni je. Dobro, barem se vie ne pati Najtee mi je da gledam pacijente koji su depresivni i koji trpe. Zato bi patili i trpeli, ako to nije potrebno? Patnja je potrebna da bi ovek doao do nekih spoznaja do kojih inae normalnim putem ne bi mogao. Ponekad je bolest potrebna upravo zbog toga. Ali ipak nema na sve isto dejstvo, ne doive svi koji obole prosvetljenje. Takvima treba pomoi na drugi nain. Zato bi neko ko je bolestan na smrt trpeo ako mu to nije potrebno? Moda zato to tako eli Bog? Ja u to ne verujem. Ali znam da bi mnogi pacijenti voleli da se oslobode bolova na samrtnoj postelji. Pitajte bolniara. Takvima to treba omoguiti. A posebno ako tu elju sami izraze. Dakle, mislite da ovek ima pravo na to da odluuje o svojoj smrti? Ne samo o smrti ovek moe da odluuje i o svom ivotu. A ja mislim da o tome moe da odluuje samo Bog, jer Bog nam je dao ivot i samo Bog moe da nam ga oduzme. Ve vidim, profesore, i oprostite mi na tome, da je i Vama ispran mozak. Da bismo mogli da se odluimo za ivot ili da se odluimo za smrt, moramo da budemo slobodni. To je uslov. Znam ta govorim, sve to sam detaljno prostudirala. U Holandiji, koja je veoma liberalna po pitanju toga, raa se nova nauka eutanazija. Ili na grkom dobra smrt. Tako je. A ta je sa Hipokratovom zakletvom? Ah, to Odgovoriu Vam kao to sam i Marcu prema naoj zakletvi imam slian odnos kao i prema vaim zapovestima Medicina je, znate, nauka koja se neprestano razvija. Na savremene dileme ne moe odgovarati zakletvama iz prolosti. Ali takvo leenje, ako to tako nazovem, pouzdano vodi u smrt. ovek bi mogao da pomisli da su njegove rtve bila i dva nesrena rudara Vidite rudar koji je umro prole noi je imao teke unutranje i spoljanje rane. Trpeo je strane bolove koji su iz dana u dan bili sve nepodnoljiviji i iz sata u sat sve jai. Naravno, davali smo mu analgetik, ali na kraju nije bilo dovoljno ni to doza morfijuma se poveavala sve dok pacijent vie nije mogao da je podnese. Strefila ga je kap i to je bio kraj. Ba o tome i govorim vi, lekari, nemate propisanu tanu koliinu morfijuma za olakavanje bolova bolesnicima, zar ne? Zato nemate ni problema sa opravdanim leenjem bolesnika koji je u terminalnoj fazi, kada mu s ciljem da mu olakate bol date takvu dozu leka protiv bolova da zaista dosegnete oslobaanje od bola, a s time i njegovu smrt. Dobro ste to izuili, profesore, ne znam ta bi tu bilo sporno u tom sluaju je re o nenamernom nus-efektu. Ali vi, lekari, tano znate da je nuna posledica takvog olakaavanja bolova smrt, ili ne?! Cilj lekara nije prouzrokovati smrt, lekari lee, a ne ubijaju, u tome je razlika. Naravno, tako s lakoom moete da etiki opravdate taj in. Ali, ukoliko sudi286|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
mo na osnovu posledica, pred nama se otvara drugaija perspektiva, ne ini li vam se to? Onda razlikovanje izmeu eutanazije i pomoi u ubistvu vie-manje otpada. ta hoete time da kaete? Da smo mi lekari ubice? Nikako, neto tako bi bilo veoma teko dokazati, tite vas propisi koji ironino uopte nisu propisani, ve su veoma labavi i omoguavaju razliite interpretacije, a time i postupke. Hoete da kaete da su ona dva rudara ubijena? Sam nikad nisam izgovorio te strane rei. Imam li u vidu na razgovor morao bih taj in nazvati zdravstvena usluga. Va sarkazam i latentne indicije me uopte ne tangiraju. Nije me strah. Svejedno mi je ta e biti sa mnom. Ne plaim se, zato to sam u pravu. Naravno, smrt treba odravati, makar i besplatno. Bojim se samo da e jednom u budunosti morati da joj se plati. Bez toga bi propala itava farmaceutska industrija. Ili bolnice A sa njima zajedno i doktori. Rei u Vam neto bolje sudite o naim postupcima po njihovim ciljevima i namerama, koji su dobri, a ne po posledicama. I put u pakao je poploan dobrim namerama Crkva se gui u konzervativizmu, bila u pitanju zapovest o neupotrebljavanju kondoma ili o zabrani abortusa, a sada mi tu jo drite predavanja o smrti! Mislim da bismo u pogledu toga mogli da se ugledamo na protestantsku etiku. Za svoje postupke protestanti preuzimaju na sebe punu odgovornost, jer izmeu njih i Boga nema posrednika kao to je to u vaem sluaju. Time su i skloniji ideji da ovek moe sam da odluuje o svom kraju. Priznajem da je u drutvu poela da se javlja takva klima, da. Odgovori, zato je to tako su razliiti. Mislim da su tome delimino doprineli i studentska revolucija, opta liberalizacija... Zakaljao sam se. Razgovor profesora i doktorke je poeo da me pomalo umara. Au, da, setio me se profesor, a kako je na pacijent? eleo bih da ga odmah otpustite. Njegovo stanje je promenljivo, odgovorila je doktorka, i zato e ostati na daljim ispitivanjima. Pored opasnosti od izliva krvi u mozak postoji i opasnost od epileptinih napada. Krvavljenja mogu da izazovu modani udar, a napad guenje. To nikako ne elimo... Dozvolite mi samo jedno pitanje ime leite Marca? Izmeu ostalog sam mu prepisala i metilprednisolon. Lek koji upotrebljavamo i za leenje artritisa i teke astme? A kako to znate? Zato to sam ga za lakanje bolova obezbedio i sam. Ve neko vreme sam Pfizerov pokusni kuni. Dodue, verovatno ga uzimate i vi?! Ko Vam je to rekao? Pustimo imena Zanima me, zato njime leite Marca? Zato da bi mu se smanjio otok na mozgu. Ne elite, valjda, da postane debil? Mada on taj lek veoma loe podnosi Odluila sam se i za terapiju heparinom. Lekom za razreivanje krvi?
Tako je. Zato? Zato to pacijent ve dugo lei i postoji opasnost da se pojavi tromb. Lek se daje potkono, a moe i intravenozno. Pri emu treba paziti samo na to da se pacijentu umesto heparina ne ubrizga lek za zgunjavanje krvi, zar ne?! To bi prouzrokovalo njegovu momentalnu smrt. A kako to znate? Iz prakse? Ah, ne budite cinini Jednostavno, profesionalna deformacija takvi smo mi, istraivai. Smrt, na primer, prouzrokuje i injekcija kalijum hlorida najpre pacijenta uspava, a potom nastupi gubitak svesti i onda mu stane srce, zar ne? Sada ve preterujete sa svojim znanjem, profesore. Pored toga, u Vaem govoru se moe prepoznati paranoja. Oprez, gospoa doktorko, ne paranoja, ispravio ju je profesor. Ne bi kodila ni naem Marcu. Ispriao Vam je mnogo toga to ne bi smeo na primer o svojoj odluci vezanoj za samostalnost A vi ste to proirili dalje, zar ne? To je moja stvar, profesore. Time niste ugrozili samo moj ivot, ve i njegov. Ponavljam ono to govorim, to je moja stvar. Pored toga Vam je Marco ispriao mnogo ta to bi trebalo da ostane meu nama. Kako god ako dozvoljavate, lek koji ste mu prepisali u poneti sa sobom, rekao je i uzeo boicu sa heparinom. Na apotekar e ga analizirati u laboratoriji. Kako se usuujete? ogoreno je rekla doktorka. Obazrivost, nita drugo, sasvim smireno je odgovorio profesor, valjda ne elite da obavim jo i obdukciju mrtvog rudara? Sigurno bih otkrio mnogo toga zanimljivog Vi ste jedan obian salonski biolog Smesta da ste nestali s mog odeljenja! Neu Vas vie zadravati, hvala Vam na dragocenom vremenu koje ste mi posvetili. A sada moete da se posvetite svom pacijentu. Vidim, da ga je na razgovor ve prilino izmorio. Zavretak pregleda u saekati u kantini. Profesor je bio u pravu. Bio sam ve sit tog spajanja verske dogme i medicine. Doktorka je bila besna. inilo mi se i da je uplaena. Nakon vizite profesor se vratio nameravajui da me odvede u samostan, ali mu ona to nije dozvolila. Izgovarala se da ne moe da izda otpusnu listu, jer jugoslovenski birokratski postupci zahtevaju dosta vremena, i iako joj je profesor objanjavao da nas dvoje nemamo toliko na raspolaganju. Morao je da joj objasni da je to za dva dana, jer to nije znala. Smatrala je da ima sasvim dovoljno vremena za ozdravljenje, a do tada sam morao da ostanem u bolnici. Nek Vam bude, rekao je profesor, Ali jo samo danas. Sutra u doi po njega. Vidite, otpusna lista je spremna! Do tada u neprestano motriti na njega. Adio, dragi Marco. Nisam razumeo ta je mislio pod tim da e sve vreme motriti na mene. To sam shvatio tek kasnije. I te kako sam mu bio zahvalan za osetljivost njegovih ula. Atmosfera u bolnici je bila morbidna. Svetlost u sobi samrtna. Pacijente je uznemirila smrt rudara. Plaili su se smrti. Njihova lica su se nemo pitala ko je sle288|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
dei. Ne znam zato, ali, imao sam oseaj da se njihovi pogledi esto zaustavljaju na meni. U ustima sam ve oseao prst. kot se alio da mu smrt preti ba sad, kad je skoro ve uspeo da otplati kredit za kuu. Doktorka je bila suzdrana. Nova situacija ju je promenila. U njen ivot se uvukao mrak. Pregled je obavila profesionalno, bez nekih linih konotacija. Izbegavala je razgovor sa mnom. inilo se da je zabrinuta. ak su i njene klompe tuno odjekivale po sobi. Tvrdim da me je obuzeo nemir. Nisam znao kako da doktorki saoptim svoju odluku. Pored toga, vie nisam bio sasvim siguran da li je ta odluka ispravna. Iznova i iznova sam se pitao da li je to zaista ono to od mene eli dragi Bog, ili samo ostvarujem sopstvenu volju. Jo jednom sam preispitao sebe o korisnosti studiranja. Odgovori nisu bili laki. Upisao sam se na fakultet da bih stekao obrazovanje. Meutim, da li mi se isplatilo rtvovati duge godine studija, dok je obian ivot prolazio mimo mene? Veina mojih vrnjaka je odlazila na posao, neki su bili ve venani i imali su porodice. Zar nisam i sam eleo takav ivot? Priznajem u velikoj meri sam uporno studirao samo zbog mame. Nisam hteo i nisam mogao da je razoaram. Ali, odjednom se sve promenilo. Moj svet se bukvalno preokrenuo na glavu. Trpeo sam sve vee muke. Patio sam, iako ne bih smeo, jer sam bio Boji. Ako sam uopte bio, jer ko je sa Njim, taj ne pati. A ja jesam. Hteo sam da budem odvojen od Njega zbog doktorke. to je i znailo veno biti odvojen od Njega. Odluka je bila teka. Odvojiti se od Boga, to su bile paklene muke. Kao to su bile paklene muke spojiti se sa enom. Uveravao sam samog sebe da sam, uprkos svemu, iveo po Njegovoj volji. Nita drugo nisam eleo. Bio sam bolestan i nisam hteo da budem zdrav. Jer, moja bolest je priinjavala radost doktorki. Sav moj bol je bio njena radost. To me je usreivalo, iako sam u pogledu toga u poetku bio nesrean. Ispunjavao me je oseajem slobode, iako sam bio okovan sumnjama. inilo me je ivim, iako sam za samog sebe bio mrtav. Jer znao sam da ipak, i pored svega, ivim u ljubavi. Morao bih znati da me, uprkos svemu, Bog beskrajno voli. Zato je i dopustio da se unesreim. Onoga koga Bog voli, toga i tue. A ja sam mu to zamerio. Povredilo me je to Njegovi aneli koji borave tu, meu nama ne bi li nas sluili i uvali, nisu uvali mene. Nisam znao a ni eleo da mu to oprostim, jer ga nisam dovoljno voleo. Nisam ga voleo koliko je On voleo mene. To je bilo okrutno saznanje. eleo sam da napustim oboje i samog sebe i Boga. Samo tako bih mogao da budem deo nekoga drugog. Onog, koga volim vie od sebe, vie od Boga. A tako sam voleo jo samo Nju. Onda bih dosegao savrenstvo. Bio bih stvaran ja, i nikakav bol vie ne bi mogao da prodre u mene. Tome sam hteo da se itav predam. ak i ako bih napustio i svet. Samo ne bih li iveo u ljubavi, u jedinstvu. Zato bih onda iveo i u venosti, iako bih bio mrtav. Poelo je da mi biva loe. Simptomi su bili slini kao i prilikom prvog napada: zbunjenost, dezorijentacija, grevi u miiima, slabljenje vida i sluha Uvee sam kriom izaao iz bolnice. Vazduh je smrdeo na ugalj. Mesec je imao ledeni sjaj. Selo je bilo okovano u veni led i sneg. Koraci su me sami nosili ka vili. Morao sam da posetim doktorku. eleo sam da porazgovaram sa njom. Hteo sam da joj saoptim svoju odluku da u ipak ostati
u tom kraju, bogu za leima, i da bih voleo da budem sa njom. Kroz prozor kantine, mimo koje me je vodio put, ugledao sam nekoliko rudara; bili su to stalni gosti. Zaustavio sam se ispred vile. Jo uvek ju je uvao Sneko Beli. Dugo sam zvonio. U kui je vladala tiina. Tek kada sam bacio grudvu snega na prozor u kojem je gorelo svetlo, u njoj se neto trglo. Za vratima sam zauo doktorkin glas. Pitala je ko je napolju. Isprva nije htela da me pusti u kuu. Oekivala je Crnog. Podsetio sam je da me je pozvala da jo koji put svratim. Tek onda mi je otvorila. Ako ne oekujem posetu, ne otvaram, rekla je uz izvinjenje. Na sebi je imala ogrta za spavanje. Otili smo u dnevnu sobu. Televizor je bio ukljuen. Na programu je bio neki film. Ponudila me je cigaretom. Zapalili smo. Dala mi je kompliment rekavi da puenje ide uz mene i da me cigareta ini odraslijim. Rekla mi je da joj je to ve druga kutija cigareta. Obino ne puim toliko, jedna kutija mi traje po nekoliko dana. Bio sam zbunjen. Nisam znao kako da ponem i saoptim joj svoju odluku. Plaio sam se kako e je primiti. I ona je bila nervozna. Kuckala je prstima o sto. Gledala je u ekran, ali inilo se da gleda kroz njega. Polako je progovorila. Rekla mi je da pored profesionalnih ima i privatne probleme. Crni ima drugu, konobaricu iz kantine... Sada to mogu da kaem. Prokleta svinja! Stvarno ne znam ta vidi na njoj! Osim toga da moe da na brzinu ima seks. A onda umilja kakav je jeba... Devojka je nikakva. Glupa ko no. Samo ga zasipa pismima. A njega ba briga za to ta mu pie. Uopte ne otvara ta pisma. Ali ih zato ja Pie mu same gluposti ko je sve bio u kantini i kako joj je tamo strano dosadno ako njega nema, ta je sve radila kod kue i gde je sve bila, pa kako je sa mamom, kod koje ponovo ivi u dolini od kada se razila sa onim bitlsom, kako su ile po prodavnicama, ta je sve kupila i sve same takve banalnosti... Na kraju poljubi pismo, a usne prethodno nakarminie. Ili pismo naparfemie. Ljigavo, nema ta! Crnog briga za svo to njeno pisanije, znam da mu nita ne znai. Samo to, s druge strane, i dalje neprestano visi kod nje u kantini. Nedavno sam ga pitala gde je bio, i lagao me je da je bio kod kue. Svinja! Ide i lae me, a lepo znam kada me lae. im otvori usta znam da me lae. Pre toga sam rekla prijateljici da proe pored kantine i baci pogled da li je tamo. Naravno da je bio, prokleti laljivac! Onda sam mu rekla da sam ga uhvatila u lai, pa se neto izgovarao i izvinjavao. Obeao mi je da vie nee odlaziti kod nje i da je vie nee tucati. Da ne poveruje, ak me je na taj nain uteio, sada sam nekako mirna Dok mi se opet sve ne srui. A onda mu i dalje alje ta ljubavna pisma... Ugasila je cigaretu i posegla za kutijom po novu. Ponudila je i meni. Uzeo sam i zapalio nam. Nastavila je: To me skroz dotuklo. Mislim, nek se valja s drugima, briga me, to ionako sve vreme ini. Ali, nije samo to u pitanju S vremenom shvati da o nekim ljudima gaji predstave za koje se ispostavi da su pogrene. I onda ti se sve srui, to je veoma bolno. Naravno da smo za to krivi sami. Stvaramo iluzije, bez njih ne moemo da ivimo. Svi bismo voleli da budemo sreni. Plaimo se istine, jer ona boli. A najvie boli nain na koji je saznaje oko nje sve same lai, foliranja i dvolinosti.
Iako je novost koju mi je poverila bio vetar u moja jedra, to nisam mogao da joj pokaem. Sada nisam mogao da joj priam o svojoj odluci. Ne bi bilo pristojno. Bilo bi previe egoistino. Uinilo mi se da joj je potrebna uteha. Poeo sam da je milujem po glavi. Polako se prepustila. Odjednom sam postao svestan da je ljubim po kosi, obrazima, usnama To me je uzbudilo. Priznajem, na pameti mi je bio samo koitus. Isto i njoj. Ali, poto je imala menstruaciju do njega nije dolo. Tvrdim, umesto koitusa se dogodio felacio. Nakon felacia upravo smo bili zapalili cigarete zaulo se snano kucanje na vrata. Bio je to Crni. Zahtevao je da mu doktorka otvori. Preplaeno me je pogledala. Isprva nije znala ta da uini. Ugasila je cigaretu. Rukavom je obrisala usta. Na brzinu se sredila. Zakopala je bluzu i popravila frizuru. Onda se spustila niz stepenice i otvorila mu vrata. Crni ju je prekoreo zato se zakljuava i to je tako dugo nije bilo. Doktorka mu je neto objanjavala. Stajao sam za vratima i sluao kako dolazi stepenitem. Crni ju je upitao da li mu je donela tablete. Odgovor je bio potvrdan. Uli su u sobu. Doktorka je otila do stoia i izvukla iz njega fioku. Crni je odmah uzeo iz nje dve tablete i progutao ih na suvo. Tek onda me je primetio. Predstavila nas je jednog drugome. Bila je sarkastina. Rekla je da je krajnje vreme da se upoznamo jer ve sutra odlazim. Crni se pretvarao da se raduje naem poznanstvu. Tvrdim da me je pri tom ak i zagrlio. Poeo je da mi pria kako je puno sluao o meni da sam najpre bio sasvim lud za Bogom, ali kada sam pao s konja poele su da mi se sviaju ene, to uopte ne bi bilo loe da se nisam spetljao ba sa njegovom. Rekao je da sam obian konvertit i pri tom me blago oamario po obrazu. Doktorka mu je rekla da me ostavi na miru. Bolje da neto popijemo, predloila je i sipala nam pie. Na zdravlje! Crni je podigao au nepomino me gledajui. inilo se kao da razmilja o neemu. Iskoristio sam priliku i zahvalio se doktorki za sve to je uinila za mene u bolnici, i pozdravio se. Hteo sam da odem, ali Crni mi je prepreio put. Rekao mi je da ga se ne bojim, valjda smo prijatelji. Doktorka ga je upitala ta hoe od mene. Odgovorio joj je da bi eleo samo da me zamoli za malu pomo, kao to je nekada zamolio nju, ako se toga jo uvek sea. Kada je shvatila na ta misli pod tim, postala je preplaena. Zapalila je cigaretu. Povukla je nekoliko dimova, a onda je cigaretu uzeo Crni. Upitao me je da li igram igre na sreu. Odmahnuo sam glavom. Bio je oduevljen mojom izjavom, jer je to navodno znailo da e me u bacanju kocke, za ta me je odredio, pratiti poetnika srea. I, tvrdim, hteo je da igram protiv doktorke. U igri je bio njegov dug njoj. Ukoliko pobedim, dug bi bio otpisan. U suprotnom sluaju dug bi se udvostruio. Doktorka je protestovala da ne potuje pravila igre koju je zamislio. Jo jednom ga je zamolila da me ostavi na miru i da ne ini to, ali on se nije dao ubediti. Diskretno nam je pokazao da za pojasom ima pitolj. Onda je seo za sto na kojem je bila flaa rakije. Sipao nam je, iako smo pie odbili. Ali, morali smo da ga poSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|291
sluamo i da pijemo. U meuvremenu je izvukao iz depa dve kocke i izvagao ih u ruci. Onda mi je naredio da ih bacim. Doktorka ga je jo jednom zamolila da me ne iskoritava za svoje hazarderske igre. Uinio sam ono to mi je naredio. Alea iacta est. Kocka je baena. Bio je oduevljen mojim rezultatom. Pozvao me je, da bacim jo jednom. Rekao sam da ne mogu i da se ne usuujem. Sipao mi je jo jednu aicu ne bi li me ohrabrio. Morao sam da posluno popijem to jako pie. Potom sam opet bacio. Rezultat je opet bio dobar. Crni se s oduevljenjem udio mojoj poetnikoj srei. Zahtevao je da i dalje bacam. Pritisak, koji je izvodio nada mnom me je sve vie umarao. Izjavio sam, da ne mogu vie. Doktorka ga je upozorila da ne preteruje, jer ionako zna da je srea varljiva. Nije mu bilo do psihologiziranja. Mirno je izvukao pitolj i njime mi dao znak da bacim. Doktorka se uplaila. Rekla mu je da skloni oruje, ali on je nije posluao. Postalo je napeto. Ruka mi se tresla. Zaista sam bio umoran. Osetio sam kako mi se elo oroava kapljicama. Oblivao me je hladan mrtvaki znoj. Drhtavom rukom sam bacio kocke. Rezultat je bio oekivano lo. Srea me je napustila. Ili kao to bi rekao profesor: A fortuna desertum esse. Srea te je zaboravila. U sobi je nastala grobna tiina. ulo se samo tiktakanje zidnog sata. Crni je zurio u mene izbuljenim oima. Bio sam kriv za njegovu nesreu, govorile su. Novcem koji bih mu zaradio igrom, mogao bi da otplati dug doktorki i drugima, i jo bi mu i ostalo da ode u Nemaku, kao to je nameravao. A ja sam mu upropastio planove i prokockao novac. Povikao je da e me upucati kao psa. To bi i uinio da se za mene nije zauzela doktorka. Preklinjala ga je da me ne terorie, jer nisam ni za ta kriv. Sam je hteo da igram za njega, a pored toga je pijan i jo i pod dejstvom tableta. Planim glasom ga je preklinjala da skloni pitolj. urila je da mu objasni da je ona ta koja mi se prva obratila. Da nije bilo tako, meu nama se nita ne bi ni dogodilo. Priznala je da sam joj se svideo. Da nije mogla da mi se odupre. Crni ju je jedva sluao. Slobodnom rukom je zgrabio flau i pio iz nje. U drugoj ruci je i dalje drao pitolj. Da, Marco je bio poput anela ljubavi, nastavila je doktorka. S njegovim dolaskom moj ivot je obasjalo sunce. S njim sam mogla da priam o svemu moguem o knjievnosti i o muzici, o bogu, da, i o seksu i o jo mnogo emu drugom, o stvarima o kojima sa tobom, oprosti, nisam nikada mogla. Pored toga je znao i da me nasmeje Crni nije obraao panju na njenu priu. Rekao je da sam joj moda ivot uinio lepim, ali njemu sam ga pokvario. Spustila se u privatne stvari i priznala mu da joj je seks sa njim bio mnogo bolji nego sa mnom. Rekla mu je da ne znam da se suzdrim i da prebrzo svrim. I da, pored toga, on ima mnogo lepe telo od mene, miiastije. I da sam ja jedan obian bogalj. U seksu je vie uivala sa njim, ako mu to ita znai. I potvrdila mu da ga voli. Upitao ju je zato je onda abortirala njihovo dete.
Odgovorila je da mu je ionako na poetku veze rekla da e abortirati ako bude zatrudnela, jer jo uvek ne eli da ima dete i ne moe to sebi da priuti. Previe bi trpeli i ona i njen posao. Molila ga je za razumevanje i objasnila mu da to ne treba da shvati lino. U pitanju je bilo naelo, a ne dete, iako je to bio sin. Tvrdim da je Crni u tom trenutku povikao i udario je. Krenuo je da vriti da je kurva i da mu je unitila ivot. I da je bio slep za ono to se deavalo oko njega, i kako je za sve prekasno. Njegov ivot je upropaten i nema nikakvog smisla. Nema vie nade, iz tog kraja, iz te vukojebine, kao to se vulgarno izrazio, ikada se spasti. Krenuo sam unatrake ka vratima. Pri tom sam prevrnuo vaznu na stolu. Pala je na pod i razbila se. Crni je automatski uperio pitolj u mene. Doktorka ga je preklinjala da ne puca, vazna nije bila original. A onda je izgovorila rei koje su izraavale svu ljubav koju je gajila prema meni. Na kolenima ga je molila da ubije nju, a ne mene, to ga je sasvim zbunilo. Hteo sam da to pre zbriem iz te sobe. Ve sam se hvatao za kvaku na vratima. Ali, Crni mi je namerno prepreio put. Povikao je da mi nema mrdanja. Opet smo se gledali preko pitolja. inilo se da se cev tada konano zaustavila na meni. U tom trenutku je u sobu utrao profesor Ebner. Bio sam iznenaen, svi smo bili iznenaeni. Crni je poeo da preti kako e upucati i mene i doktorku, da e ubiti oboje i jo i sebe, ukoliko se profesor odmah ne pokupi iz sobe. Profesor mu je mirnim, ali odlunim glasom rekao da ne ubija. inilo se kao da te rei nisu dotakle Crnog i da razmilja o neemu. Profesor je iskoristio njegovu neodlunost. Paljivo me je uzeo za ruku i odveo iz sobe. A onda me je paljivo smestio u samostan. I tvrdim, iskreno, sledeeg jutra nas je sustigla strana vest: doktorka Planinek i rudar Crnojevi su bili mrtvi! Nakon to smo profesor i ja napustili vilu, Crni je naterao da poe sa njim u rudarski rov. Odvezao ju je na takozvanu Kotu eksplodiranih. Tamo je oboje razneo u vazduh. Eksplozija je navodno odjeknula po itavom kraju. Bio sam u oku. Pitao sam se da li sam ja kriv za njenu smrt. Ne znam, Marco... Ne znam..., odgovorio mi je profesor. Ali znam da to dvoje nisu presudili sami sebi, sudio bi im neko drugi. Imam dokaze. itelje samostana tragian dogaaj je potresao ne manje nego mene. Profesor ih je zamolio za razumevanje. To je bio tvoj inicijacijski obred, prelazak kroz jamu, razume, objasnio mi je poloaj u kojem sam se zatekao. Tako se materijalizovao regressus ad uterum. Povratak u matericu. Bio si u jami, koja verovatno predstavlja na svet, kao kod Platona. Hod ka razumu e osloboditi tvoju duu veza i podii je iz sveta, iz jame u koju si pao. Dua je zarobljenica strasti, ali oslobaa je misao! U bolnicu sam se vratio jo samo po line stvari. Pozdravio sam se sa pacijentima. Bolniara je doktorkina smrt veoma pogodila. Dok sam odlazio bio je sasvim utuen.
Otputovao sam sa profosorom za Sveta tri kralja. Oprostili smo se od ljudi u samostanu. Oprotaj je bio tuan. Pater Einspieler je rekao da e za nas odrati misu. Braa Istvan, Martin, Janez i Patrik su obeali da e nas uvek imati u mislima dok se budu molili. Kuvarica nam je spremila obrok. Sluga Matev nas je ve ekao sa upregnutim saonicama. Dan je bio mraan i siv. Sneg je bio vlaan. Poeo je da se kravi. Na istoku se meu oblacima ukazivao pojas svetlosti. Kroz izmaglicu je prosijavalo svetlo. Profesor je zastao na vrhu brega, odakle se pruao lep pogled. Polja i travnjaci su bili sasvim beli, drvee u vonjaku je bilo crno. Zaduvao je juni vetar. Profesor me je pozvao da priem. Rukom je pokazao na selo koje se na trenutak ili dva udesno ukazalo u uvali. A onda me je upitao: Vidi ovaj predeo? Klimnuo sam. To je zemlja anela! rekao je. Od severa do juga, od istoka do zapada nastanjena je njima. Kako to mislite? Kako da ti objasnim Otkrio sam da je rudnik uvao stranu tajnu, poeo je da mi pripoveda i zapalio cigaretu. Mogao bih da kaem da je to Pompeja totalitarne pretnje... Rov je bio zatvoren zbog leeva, a ne zato to u njemu nije bilo uglja. Leeve je sluajno otkrio raljar, koji je raljama traio ugalj. Direktor rudnika ga je ubedio da su u pitanju leevi rudara koji su tamo nastradali od eksplozije. Za njegov trud mu se zahvalio neobino velikom napojnicom i poslao ga kui. Ali, mene nije uspeo da prevari. Izgovorivi poslednju reenicu nekoliko puta je zavrteo glavom. Onda je nastavio: Jama uva lobanje i kosti nekih dve stotine ljudi, ratnih zarobljenika. Pretpostavljam da su u pitanju ustae i domobranci. Po zavretku rata vraali su se kroz selo. Ili su ka granici sa Austrijom. Meutim, do nje nisu stigli. Uhvatili su ih partizani. Svedoci tvrde da se meu zarobljenicima najbolje snaao Barbarin otac. Bio je komandant partizana. Druino! Ovo je vaa zadnja stanica. Odavde e veina vas otii u pakao, a samo retki na nebo, ako uopte iko bude otiao, poput nekog anela je Kamael poruio zarobljenicima. Niko od njih nije ostao iv. Ali komadant nije bio glup. Likvidaciju nije naruio partizanima ve drugima: mladim seoskim momcima i rudarima. Slagao ih je da su to nemaki vojnici. Zarobljenike su poterali u Barbarin rov i likvidirali ih. Na telima nema tragova prostrelnih rana, i zato pretpostavljam da su ih uguili plinom. Njihove leeve su bacili u jarkove i zakopali ih. Profesor je na trenutak prekinuo svoju zastraujuu priu i povukao dim iz cigare. Leeve su, dakle, morali da zakopaju rudari. Meu oaloenima su bila i dva rudara koja su doivela nesreu u rudniku. Pretpostavljam da je Planinek hteo da ih se otarasi, jer su bili jo jedini ivi svedoci gnusnog zloina. Ubistvo je naruio od svoje erke, doktorke u bolnici, mada za to nemam nikakvih dokaza. Ali uveren sam da joj je nakon to se spetljala s tobom naredio da ubije i tebe. Htela je da te se otarasi, imam dokaz! Kakav dokaz? upitao sam u neverici.
Brat Janez je otkrio da je u flaici sa lekom koji je bolniar trebalo da ti ubrizga bilo sredstvo za zgunjavanje krvi! To me je zapanjilo. U to nisam mogao i nisam hteo da poverujem. Nakon svega toga, ocu je postala prepreka na putu njegova sopstvena erka, nastavio je profesor. Jo pre toga ju je tukao i zatvarao je u vilu, stalno su se prepirali, vie puta joj je pretio da e je ubiti Po svojoj staroj navici, naruio je njenu likvidaciju. Zadatak je poverio rudaru Crnojeviu. Vaio je za notornog tabadiju. Jednom davno je nekoga prebio skoro na smrt. Da bi izbegao kaznu koja mu je pretila, otiao je po pomo kod doktorke. Postavila mu je dijagnozu, da je psihotian. Navodnu psihiku bolest leio je tabletama, iji efekat je bio taj da su ga uinile jo nasilnijim i luim. U zamenu za tu uslugu u bolnici je povremeno radio kao domar. I, naravno postao je doktorkin ljubavnik. Crni je sve vreme bio direktorov odani sluga, iako se izdavao za saveznika rudara. Stari ga je za tu odanost odgovarajue plaao i nagraivao. Ali, oigledno ne dovoljno da bi mogao da otplati njegove dugove. Prezadueni rudar je u oajanju ubio sebe i doktorku. Kau da se u jami otvorila stena koja joj je ponudila skrovite od njega. Mogue da je ta pukotina nastala kao posledica potresa. Crimen morte rex extinguitur. Smrt ponitava zloin. Profesor mi je otkrio da je tragediju u porodici najavio ve jedan dogaaj posle rata. Barbarini roditelji se nisu razveli, rekao je i pogledao me. Istina je da su njenu mamu odveli u ludnicu. Kada je saznala za pogrom, otkaila je. Nije mogla da podnese injenicu da je naredbu za likvidaciju zarobljenika izdao njen mu. Shvatila je da su za zlo krivi pojedinac i njegovi postupci, a ne drutveni sistem a istina je da sam sistem omoguava takve postupke. Ono to mi je ispriao profesor uinilo mi se sasvim morbidnim i gnusnim. Obuzela me je jeza. Postalo mi je loe. Stao sam u stranu. Podigao mi se eludac. To, s mukom sam ponovio za profesorom, kada sam povratio, to je, dakle, zemlja anela? Tako je, potvrdio mi je profesor. Njeni itelji e morati da se pomire sa tim da u njoj ne ive samo dobri, ve i zli aneli. Da meu njima nema samo nedunih, ve i onih koji su krivi. Da nisu samo rtve vojnih zloina, ve da su i njihovi poinioci. Morae da se suoe ne samo sa slobodom koju su izborili tokom rata, ve i sa zloinom posle rata. I jo neto e morati da shvate da nije tako vano ta sa njima ine drugi, ve pre svega ono ta ine sami sebi. Popeli smo se na saonice. Noge smo pokrili ebetom. Tokom vonje ka stanici profesor mi se poverio da ga je doktor Lalosz poslao ovamo, izmeu ostalog, i zato da bi otkrio da li u priama o posleratnim pogromima u ovoj zemlji ima istine. Mogu da kaem da je to tano i da su se pogromi deavali pod komandom Josipa Broza Tita. Kako to moete da kaete? Jer nema vojske, u kojoj bi se ubijanje dogodilo bez znanja vrhovnog vostva, odgovorio mi je i nastavio: Ali niko se jo nije usudio da o tim pogromima progovori javno. Jedan moj slovenaki prijatelj iz Trsta, nazovimo ga Pisac, nagovara svog druga, nazovimo ga Pesnik. Bio je partizan, aktivan uesnik u narodnooslobodilaSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|295
koj borbi. Ali, uprkos tome, nije bio komunista ve hrianski socijalista. Za pogrome je, dodue, saznao ve po zavretku rata, ali u tu vest nije mogao da poveruje. Moj prijatelj Pisac ga ve due vremena nagovara da obave razgovor. Taj zapis bi potom objavili, ali ne u Jugoslaviji, jer to ne bi ni bilo mogue, ve u Italiji. A pitanje je kada e do toga doi, ako uopte bude dolo. Do tada to zavisi od nas. Stigli smo u selo. Deca su vritei potrala za saonicama. Rudarski voz je ve ekao na stanici. Kako to mislite da to zavisi od nas? usudio sam se da upitam. Kakve veze to ima sa mnom? I sa mojom priom? Dobro pitanje, rekao je profesor. Naravno da vas mlade vie zanima sve drugo osim morbidnih posleratnih pria. Vama je samo do zabave i zadovoljstva. Re je i o tome da se itava stvar s pogromima raisti i oslobodi, jer ako se to ne dogodi, jo dugo e se vui, a sa njom e biti optereene i mnoge druge budue generacije, koje sa tom stvari zaista nee imati nita. Valjda treba da se smene ak etiri generacije, da bi se zloin oprao. Ukoliko se to ne dogodi, u narodu e i dalje dolaziti do raskola, kao tokom rata, a trebalo bi da mu je do sloge i opstanka. Jer, u suprotnom sluaju e narod unititi samog sebe, ukoliko ga ve drugi nisu mogli. A to ovaj narod sigurno ne eli niti to zasluuje. Doi, idemo. Imam rukopis, to je odlino, prepis je ostao. Barka nas eka. Pax tibi, Marce, evangelista meus. Mir s tobom, Marko, evanelistu moj. To su bile profesorove poslednje rei, pre nego to smo otputovali. Ponovo je poinjalo da snei. Sneg je polako prekrivao selo i dogaaje, kojima smo bili svedoci. Tvrdim i to, da se rudnik nije izvukao iz krize u koju je zapao. Izuzetno loa situacija je pogodila proizvodnju koja je opala za vie od polovine, a broj zaposlenih jo za toliko. Drava je ponudila rudnik na upravljanje rudarima, ali ni to nije pomoglo. Ironija je ta da su rudari na kraju postali upravnici svog, naalost iscrpljenog rudnika. Pojedinci meu njima su jo neko vreme kopali ugalj, dok ga nije sasvim ponestalo. Rudnik su morali da likvidiraju. Tako se nakon sto pedeset godina ugasio nekada najvei rudnik uglja u Sloveniji. Direktor Planinek je za nagradu postao direktor ugljenokopa Rudnici. Kanarek, ta zlata vredna ptica, nakon propasti rudnika se radije zaleteo u zidove svog kaveza i ubio se, nego to bi i dalje iveo. Tako je tuno zavrio i poslednji svedok rudarstva u tom kraju. S propau rudnika prestala je s radom i bolnica. Po svemu onome to se dogodilo u njoj, ionako bi je zatvorili. To je sve, to na pitanje sudije kofijskog suda, Silvia Potoccnika, mogu rei u svom izvetaju. O mom daljem boravku u semenitu i nastavku kolovanja neka odlui s obzirom na gore ispriano. Svoju sudbinu stavljam u Boje ruke.
Qibrije Demiri-Frangu
Estetika bola
Pjesma Tuga Ali Podrimje i tekst pesme Suze u raju E. Kleptona

prevela sa albanskog: Nailje Mala Imami
Albanski pesnik Ali Podrimja i engleski kantautor rok-bluza Erik Klepton snano se susreu negde; susreu se tamo gde se itav univerzum sree, kod vrha bola i ljubavi. Taj bol i ta ljubav imaju snagu i posebno izraen estetski doivljaj. Sreemo jednu estetizovanu injenicu, koja se kao takva ita kao subjektivna autobiografija u kontekstu ideje univerzalnosti. Ove dve poezije itae se kao autoreferencijalni tekstovi graeni na figuri smrti, traginoj smrti koja se kod ovih autora pretvara u metaforu ivota. Kao autofikcijske, ove dve poezije funkcioniu u izgradnji unutranje dramatike, koja prua sveljudsku poruku. Kod Podrimje smrt ne personalizuje uzrok ideje personifikacije individualnog bola sa onim kolektivnim, dok se kod Kleptona on relativizuje kroz prenete sumnje u referencijalnom nizu ako bi ga sreo u raju. Ove dve pesme imaju potpuno emocionalizovane tekstove, tekstove stvorene od empirije bola, jedne tragedije. Njihovo stvaranje, koliko god predstavljalo snane autobiografske znake, ujedno ima i reflektivnu i konceptualnu snagu; prema tome autobiografsko itanje ovih poezija stvara umnoen estetski doivljaj. Autor u ovom sluaju postaje deo diskursa sa elementima balade. Pesme korespondiraju sa slinostima stvarne tuge i sa slinostima prostiranja fikcionalnog bola.
Eksploracija ovih stvaranja vodi nas do univerzalne ideje o ivotu i ujedno o smrti. Primarno istraivanje u ovom sluaju otkrilo bi da je umetniki objekat ova dva stvaraoca isti, smrt njihovih sinova (Ljuma i Konora), te upuuje u isti stvaralaki prostor univerzuma. Stvarna smrt u ovom sluaju razliita je u okolnostima, ali motiv je isti i kao takav on gradi prirodnu analogiju. Polazei od ljudske istine tokom paralelnog itanja, one se oseaju estetski ujednaene unutar umetnosti univerzuma sa transcendentnim iskazom. Znaenja, emocionalne situacije, racionalna rezistentnost prema gubitku podjednaki su. Njihov cogito ili pristup fikciji pritom je u traginom, to je poetak, lini znak autora, koji se razvija u simbol. Dalje istraivanje dveju stvarnosti ine odreena psihika stanja, kao refleksije tragine injenice, koje i stvaraju asocijacije iste psiholoke prirode, koje uvaju prag razuma, stvarajui emocionalnu lepotu kod primaoca, koji osea ravnoteu izmeu poznatog i nepoznatog. Bol je intenzivan, nezavisno od lirskog i sporog ispovedanja bez oplakivanja, to utie da imamo potpuni estetski doivljaj i komunikaciju. Taj semantiki odnos koji se stvara sa itaocem u selektovanju injenica ispostavlja se kao nerelevantan zbog toga to je njihov objekat biografski, prema tome taj bol se artkulie kao filozofija, budui da njihov pristup prema tom inu predstavlja intelektualni pristup, koji stavlja iznad ne samo smrt kao in nego i strah od nje. Ispovedanje je kod Podrimje unutar socioetnikog koda, polazi od imena lika Ljum do geografije i istorije i aktuelnosti na Kosovu, to stvara semantiki ambigvitet (o Iliriji moe da peva samo ako ima glas, kae Podrimja), dok kod Kleptona dobija znaenje relativizma u meri mistifikacije smrti kroz nepoznato, koju Klepton izraava svojim stihovima: Da li bi znao moje ime / Ja te ne bih video u raju / Da li bi bilo kao nekada / ako bih te ja sreo na nebu. Dalje istraivanje je Smrt, kao dominirajua inspiracija kod obojice, kroz koju autori prenose univerzalnu ideju opstanka i prevazilaze status smrti kao lini bol. Oba stvaraoca daju semantike naslove: Sreni Ljum i Suze u raju. Ponavljanje dva slova L u Lum, Lumi (Sreni Ljum) sadri u sebi istu suzu kao u pesmi Suze u raju. Pesmi Tuga, koja je sastavni deo poeme Sreni Ljum Alija Podrimje i pesma Suze u raju (Heaven Tears) kod Erika Kleptona potvruju pre svega snagu umetnosti u otkrivanju psihe oveka, u kulminirajuem trenutku gubitka, koja izaziva bol veih razmera, koji se zatim prostire u emocionalnu mreu i odeljke razmiljanja kao oblik ljudske manifestacije. Sreni Ljum delovao je i deluje kao bol kroz vreme, kao aktivan faktor nad subjektom, dok Suze u raju dejstvuju kao filozofski koncept, poto sadre vezu izmeu smrti i ivota. Univerzalno naelo i kod jednog i kod drugog je pozicioniranje ivota nad bolom, ostavljajui fenomen smrti kao in, kao stvarnu figuru transformisanu u simbol venosti. Sedimentovane rei stvaraju analogije dva bola, analogije koje se ovde pojavljuju kao zamisao ovog pisanja. Po ovim autorima, onaj ko umre, nastavlja da ivi kroz individualnost. Oba autora, kroz estetiku i tragediju, opevavaju odgovorno i unutar spontanosti emocije oaja. Poetski svet njihovog stvaranja funkcionie unutar ideje ovekovog suoavanja sa izazovima, ak i ako su tragini.
Glas, harmonija, ritam, intimnost i sporo i duboko ispovedanje, orkestrirana i emancipovana oseanja naturalizuju bol i smrt humanizujui ih, ak i kao iskustvo. Polazei od toga, Ljum i Conor uvek ostaju likovi elegije koji podstiu emocije, istraivanje ivota oko sebe i razmiljanje o nemogunosti bola. U tom sluaju mi smo prosto identifikovali lepotu i dodirnuli je, shvatajui kako moemo da je izgubimo. U tom sluaju mi smo dobili upozorenje kao informaciju, da svako moe biti rtva i moe biti heroj ivota, postajui za druge i uzor. Talac ostaje onaj koji se krije meu reima: koji e biti? Smrt deteta kao biografski element pretvoren u fikciju oivljava stvaralaki instinkt, ovde nadolazei strpljivo i bojaljivo, da se ne rui ono to je ostalo. Ova dva umetnika ostvarenja mogu se itati, odnosno sluati, kao knjige ivota, u kojima italac ujedno osea injenicu i fikciju, u ovom sluaju stopljenu, dajui tekstu oblik modela poruke nad ivotom. Lini diskurs sa jezikom koji pripada sofisticiranoj poetici u znaenju simbola sadran je kod Podrimje, a onaj koji pripada sugestiji kod Kleptona. Ne osetivi duevni slom autora, italac osea smanjenje tonaliteta ispovedanja i uzdizanje nad njim. Klepton, piui redove u prvom licu: ja u nai svoj put, kroz no i dan, / jer znam da prosto ne mogu da budem / ovde na nebu, deklarie se za ivot. On na ovaj nain potvruje da vie ne moe da stoji na nebu, u smislu da ne moe veno da ivi sa bolom. Autorova referenca u ovim delima ima znaenje jednog interteksta, koji se u nastavku ita kao utanje. Raj Alija Podrimje je na zemlji, ali je zarobljen i autor ga ne doivljava, dok je raj kod Kleptona na nebu, ali se on ne nalazi tamo. Prostor pesme Suze u raju (Tears in Heaven) je jedan semantiki prostor koji konotira ideografsko ispovedanje (u prvom licu), isto kao u Oaju kod Ljuma Ljumija; u odnosu na primaocastvaraoca nema granice, granica je nestala u ideji o smrti i ivotu ili ivotu i smrti. Misterija komunikacije autora sa smru, unutar gubitka nimalo prirodnog, unutar nemilosrdne verzije smrti koja do krajnosti suspenduje oseaj ivota drugog, koja nekad stvara rezistentnost kao neosetljivost, kao neutralnost ili i kao ljudsku racionalnost. U ova dva dela nalazimo psihologiju smrti, nesavladivu u svojoj tvrdoglavosti, prema tome kao tema smrt ima besmrtnost koja se prostire od Gilgamea, i zauvek. Njena psihologija straha i hrabrosti uvek vraa te stihove u posed svakome. Alternacija emocionalnih stanja od onih ljudskih i misionarskih predstavlja izrazitu refleksiju. Bol kod Podrimje prua ramena do nacionalnog bola, utapaju se jedan u drugi i od dva bola stvara se jedan beskrajan bol. Predstavlja reticence koje itaocu poklanjaju vreme za meditaciju, a moda i za udaljavanje od svoga alter ega, od bojaljivog ega. Kleptonove i Podrimjeve rei stvaraju istovetnu atmosferu i funkcioniu kao drama u sebi, dajui po jedan in jedna drugoj, s priblinim diskursom i jezikim izrazom, ali uvajui estetsku razliku. Sitnih opisa kao kod Podrimje nema kod Kleptona, ali tog autora roka-bluza dopunjava muzika, zvuci. Naravno, semantika nadslojevitost, a naroito puna ironizacija nelogine i neumesne smrti u tekstu pesme upotpunjuje sa reticencama, dok kod Podrimje ona poinje da se prua kao smrt koja rizikuje Ljumijev kolektivitet. Poetska lepota poveava se stalno kroz
zgraavanja od gubitka, da bi uzela dimenziju univerzalne ideje, u smislu da je ivot drugog ono to nadvladava smrt. Kleptonov stih je iznenaujui svojom hladnoom i jednostavnou, bez uoptavanja, ali predstavlja emocionalni svet sistematizovan u stepenima svoje strane spoznaje, gradei na taj nain shvatanje bola kao etiko pitanje i ljudsko iskuenje. Psihiko naprezanje stvara sliku traginoga. Autori izgledaju neosetljivi. Njihova re savladava, obuzimajui tiinu smrti i ravnodunost prema nemoi. Stoga dijalog sa smru ne stvara komplikaciju, sa nezamislivim oseanjem, koja te tera da misli da su ta ostvarenja od davnina, da izviru iz grke tragedije, izvora koji nikada ne prestaju da izviru. Autoreference imaju zajedniku biografsku informaciju autora, informaciju koja sadri supstancu psihologije bola, koja omoguava i psihoanalitiki pristup. Podrimja se izmeta iz smrti u nacionalni bol. On je u tom sluaju vei od Ljumove smrti i kao takav obavezuje autora da stvarajui apsurd nad nacionalnim bolom, to predstavlja kao spas od sinovljeve smrti. To je snaga nesvesnosti kod autora, koja u njemu stvara privremeni azil u bolu kolektiviteta, koji u tom sluaju nadvladava onaj individualni. To naputanje emocija jeste pobeivanje bola, beskrajno putovanje ka ravnotei, beanje od otuenja stvarne percepcije sveta i elje. Mistika rei pokriva bol i ostavlja ga toplog i nikako agresivnog. Percepcija izgleda plitka, upravo zato to je prirodna, bez osnaenja, to kod itaoca stvara stanje paralelno s onim kod stvaraoca. Klepton, poto pripada rok-bluz korpusu, stvara sugestivni naslov, dok je bol kod Podrimje simboliki. Smrt kao mit o nepoznatom, o beskraju, o vladavini nemosti, ne uspeva da ugui ova dva stvaraoca. To pokazuje svoju snagu ostavljajui veni oiljak u egu pesnika, ostavljajui za sobom odjek nemilog glasa u nitima razmiljanja i mree oseanja nad ivotom. Oseaj gubitka uva snagu ravnotee, uvajui bitak pesnikastvaraocaoveka. Samoa je onaj hodnik bola gde smrt najmilijih preputa autorima da grade slike najstarijeg ina ivota oaj. Estetika tih dveju poezija jeste u nainu onoga to se ne kae, to se osea u nedostatku ratnog pesimizma, bez obzira to su situacije mune. Moram da budem jak i da nastavim / Jer ja ne pripadam nebu / Da li emo da se hvatimo za ruke / ako bismo se videli na nebu / da li nam moe pomoi da istrajemo / vreme moe da nas srui / vreme moe da nas sagne / vreme moe da ti slomi srce / da li si se sagnu, molim te, pita Klepton, dok Podrimja kae: ta misli da li su nam nestale rei pesme / savladao nas je san puta / da li nas i ovaj dan ostavlja na mukama? Zapaa se da oba autora dijalog grade kroz upitne reenice. Potpuni odgovor nalazi se kod primaoca, zato to se razlikuje. Podrimja objanjava Ljumiju, dok govori s njim, kroz imaginarni dijalog objanjava i itaocu da ne pristaje na njegov nestanak, isto kao to ne pristaje na ruenje kune topole: ja ne plaem / kia pada mali moj / potrese se kuna topola. Poredei stihove tih dvaju ostvarenja primeuje se smisaono i emocionalno jedinstvo, koje stvara infinitni oseaj, nezavisno od toga to ostvarenja imaju semantiku nezavisnost.
Zadnja namera koju generiu ta ostvarenja jeste pobeda nad smru, jer je stilski i semantiki modus isti. ivot u zemlji odnosi se na to nebo, to je finalna semiologija ovih stihova. Tokom itanja shvatamo da nemamo zato da se bavimo drugaijim parametrima poezije, njihovom homogenou, zato to pripadaju estetici te ideje izazovu ivota. Tuga i Suze u raju doiveli su jednu deceniju ivota, potvrujui svoju lepotu kao potrebu oveka. Podrimja je roen 1942. godine (pie glavno delo bola 1982. godine), Klepton je roen 1945. godine (glavno delo bola pie 1992.) takorei u istim godinama ivot pokuava da ih slomi. U ovim umetnikim ostvarenjima dobijamo snagu vode, koja plavi i potapa figurama emocija. Doe nam da piemo posle itanja, sluanja pesnika Podrimje i engleskog gitariste, kompozitora, pisca teksta i soliste Kleptona. Te smrti stvorile su estetsku besmrtnost, upravo kako kae Podrimja: pobegao si / od elje / da bi iveo / ali ivi / jo te ne ostavljaju na miru.
Qibrije Demiri-Frangu
Pesme
Voda
prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami
volim joj tenost volim je jer tee podsea me na prihvatanje krivice na trenutke verujem joj kao ovlaenoj posteljici glupost me pogaa kao strmoglavi pad kad mislim na vodu i poinjem da razdirem svoje srce kao balon samo da osetim bol vode
Greka ula
ula gree kao deca veruj mi prave straila kojih nema i upisuju u memorijsku tablu mapu niega
Hladne ruke
s hladnim rukama skroz smetenim obuzima me samoa da bi me napustila u dvoritu seanja sumnjive adrese zastrauju izmiljene optube okruuju me kao zateenu povijenu u kavezu zaborava svemogui bol pomera moj um zalud viem na cinizam svet je pun imuniteta
koraci straha
strah me modi varljivim oima ve od prvog mog dana zato da se rodim krvava iz rupe koja nema oblika kasnije sve kojetarije iz knjiga ulaze mi u krv videla sam ljude u avoljim kouljama s cvetnim vencima i danas ropkinja sam zbog straha i duplja sam u srcu mom doivotan je strah samo u ja umreti
smrt ideala
ideal sam napustila poto me je skroz izjeo kroz crna slova unutar poderanih korica hukala sam zaborav u pepelu snova kao iglu sam ga bacila da sakrijem moju bit mistina tuga me izjeda enigma ko sam obavija me kao neznanje
Uzalud se srdim
srdim se na sebe nikad mi se ne sviaju drugi oni ne znaju da proeljaju dan uenjem ljute voku u jesen sve pretvaraju u prolee oni misle pa misle pozitivno i kao au lome dan ja sam cvet pelina srdim se emerno u privlanoj snazi lepih stvari ovek moe da ivi i drugaije naljutim se na tiinu koja zalud zavlada u re koja dobija miris naljutim se zalud neko uvek misli prolee
entuzijazam
guen od entuzijazma unitavam runou nad komodom stavljam ae na svoja mesta u njihovoj damiji za trenutak ukae mi se prevara vremena i ekanje nepoznatog trenutka ugueno ivim od entuzijazma odavno i postajem grob rutinske dosade entuzijazam nastavlja da se poigrava oseajima ene u meni
ream staklene ae koje svakog trenutka mogu da se slome kao ivot mogu da me obmanu svojim sjajem
postmodernost
uznemiravaju me otkucaji zidnoga sata posue sa ostacima hrane kao neproivljeni dani kaike me izluuju u njima vidim otvorena usta poluotvorena valave kao u srednjem veku uznemirava me pranje zuba buka pene od veernjih reklama gluvonemost utnje ljubavi oseajnost koja se guta i u ustajalom vazduhu o kako mi lutaju misli kradomice te traim o trenutku smiraja.
Ismet Prci
U Narodnom pozoritu
prevela sa engleskog: Irena lof
Svega nestane ko da je neko svjetlo ugasio i svjetlost, a s njom i minkerska dvorana nalik peini, i uminkani ljudi koji se u njoj tiskaju, amor tih uminkanih ljudi sve. Mrak je taj koji uutkuje gospodu. On je ko signal daljinskog upravljaa. Nisi ti budala. Zna da je to dio uglaene rutine, na ovom uglaenom mjestu. Kad se svjetla ugase to znai Vrijeme je: molimo vas ponaajte se pristojno i suzdrite se od razgovora. Ako i sam nisi uglaen, onda za tebe ovaj signal uopte nije signal nego naredba. On znai Ukini priu, seljaino glupa, i sluaj ta ti imamo rei; moda neto usput i naui, mada isto sumnjamo. Ti jesi seljak, al ti budala nisi. Ti ovca nisi. Tobom niko nee daljinski upravljat. Tu se ti podsmjehne, nako da te uju. U ovoj tami, u peini, to zazvui ko kratki rafal motorke, pri emu ovi uminkani naravno pojma nemaju ta je motorka, nikad je uli nisu. Osmjehne se. Ne pada ti na pamet da pusti da ti neke strane face u tvom glavnom gradu govore kako da ivi. A ne da, boga mi, ni da te ova domaa gospoda, ovi minkerski kurvini sinovi to se furaju da su ko fol kulturni, da oni tebe predstavljaju pred ovim strancima. Jok. Tu se ti opet podsmjehne, da te uju. Negdje u tami neko se zakalje u tvom pravcu, onako diskretno. Mukarac. Osvre se da vidi koji li je, ali ga ne razaznaje u mraku. Ovo je isto ko da si slijep. Zakilji, ali ne pomae. Iskolai oi i opet nita. Pusti ti njega ovaj put, zasad. I dalje je mrak. Vrijeme se razvlai, neugodno ti je. Svako malo zauje se utanje odjee. Neiji kratki nokti struu po dlakavoj koi, a ti konta brada ili muda? Uglaenost ima smisla samo tamo gdje te drugi mogu vidjet; u mraku svi se isto eu kad ih zasvrbi. Opet se nasmije. Moda im je nestalo struje, kae ti, na ta masa odgovori uzdasima i zgroenim tc-tckanjem. Svi se stide, jedni se stide tebe, a drugih je stid u tvoje ime. Onaj mukarac se opet zakalje, ovaj put manje diskretno ali jo uvijek anonimno. Ponovo ga trai pogledom. Oi su ti sad ko teniske loptice, ali dabe je u ovoj mrakai. Halo, kalja, proziva. Umjesto odgovora utanje u tami. De, kahni jo jednom, sloiu te ko metar drva! Neko drugi, opet neki mukarac, uutkuje te. A ti, uutkiva, de, Boga ti, jo jednom da te ujem! Ma samo jo jednom! Nakon ovog zadnjeg sve utihne. Ti se ceri u tami. Ponovo se nasmije, tek toliko da razbije tiinu, ali niko se ne trza, niko ne komentarie. Osmijeh ti se gasi. Promijenili su taktiku. Sad te ignoriu. Pokuavaju izbrisati i tvoj glas, jedino to je preostalo u ovom mraku.
Sine ti ideja. Ponovo se nasmije a onda odmah zatim, tankim glasiem, kae: E pa neki ljudi stvarno nemaju mjere! ena u redu ispred tebe se zasmije, zaboravivi se, ali je odmah zatim uutka neko pored nje. Osjeti prema njoj bliskost. Hvala Vam, kae ti svojim normalnim glasom. Moda ste ipak ljudsko bie. Tamo naprijed neto zazuji, zazuji i zakripi. Vidi duha u vidu horizontalne linije kako se podie. Mrak ispod te linije, rastui mrak, izraajniji je od onog iznad nje, onog koji se sve vie suava. Donji mrak ini ti se opasnijim, ko da je iv. Nema sumnje da u njemu neeg ima. ta li e iskoit? Zujanje prestaje. Uslijedi zastraujua tiina, nadmona tiina, tiina koja e te nadivjeti. Isto ko da kae: Ti nisi. Ali ja sam iv! eli viknut, al tiina ti ne doputa. Odjednom mrak eksplodira u sliku, popraenu, ini ti se, zvunim praskom. Ali ti taj prasak ne uje uima; neto drugo u tebi razabire ga u tiini. Ova slika ti odzvanja u glavi, i tako iz mraka i iz tiine iz tog prostora mogunosti pred tvojim oima nastaje neto konkretno: komad vidljivog i konanog svijeta. Kontejner za smee. Prepun kontejner slomljenih tokova, tamo na lijevoj strani. Na desnoj, betonski zid prekriven vandalskim brljotinama u raznim bojama, valjda na amerikom. Na sredini pozornice stoji aava metaIna bava iz koje kulja bijeli dim, s dvije gajbe, jedna crvena a druga smea, s bavom izmeu njih. U pozadini je nekakav peksinavi kau, leima tebi okrenut, s drvenom konstrukcijom koja se ukazuje ispod mjestimino izderane presvlake. Svuda, prekrivajui svaki mogui centimetar scene, vidi se strano smee strane novine, strane konzerve (ona najblia tebi na sebi ima sliku graka, ali iznad slike ne pie graak), strane i zlostavljane batenske stolice, strani otpadci. Samo bi one krpetine mogle proi ko bosanske, mada, da sad ode i provjeri, mogo bi se kladiti da na njima negdje pie Made in America. To je ono to te u ovom trenutku najvie nervira. Ovi imaju tolko para da im nikakav problem nije da odu i sakupe gomilu autentinog amerikog smea, uredno ga upakuju, utovare na avion, poalju na drugi kraj svijeta, raspakuju, i onda sve to fino razbacaju tu ispred tebe, ovdje na najotmjenijem mjestu koje tvoj glavni grad ima za ponudit. A ti sad treba biti kulturan i zapljeskati im, ustat i aplaudirat smeu. Pa samo jo da poaljemo kako dijete da odnese buket karanfila ovim to su ga vako fino razbacali. Pretura po depovima kaputa u potrazi za kakvim bosanskim smeem i u lijevom depu pronalazi no i autobusku kartu, a u desnom pola zvrka krompirue umotanog u masni papir sve to ti je ostalo od pet zvrkova s kojima te je jutros tvoja angrizava ena otpremila. Zastane da malo razmisli. Nisi ti to ba dobro razgodio. Sve si pare potroio. Ovo ti je zadnji komad hrane do sutranjeg povratka kui. Da li se isplati? Pogleda u onu konzervu sa slikom graka. Neto se u tebi pomjeri. Zamahne i frljakne svojih po zvrka pite preko est redova gospodskih glava, pravo na scenu. On padne pravo ispred bave, odbije se od nje, odskoi i, ko nekom arolijom, u zraku se raspadne na dva dijela, i to tano iznad one smee gajbe. Prvi
dio, po zvrka pite, obrui se u zraku zavri u onim krpetinama na desnoj strani. Drugi, smotuljak masnog papira, na trenutak ostane lebdjeti iznad gajbe, a zatim se lelujajui spusti na nju, otkotrlja se do ruba, tu oklijevajui zastane, i onda mekano sklizne na pod. Muk. Tanije, zvuk nekoliko stotina ljudi koji se ne usuuju kahnut. U tom trenutku ona se gomila dronjaka, to za ta si mislio da su nekakve krpetine u podnoju betonskog zida, ta gomila dronjaka na koje je palo tvog po zvrka pite, pone se micati. Polako, prljave krpetine metamorfiu se u ljudsko oblije. Ta se spodoba ponovo pomakne, okrene se i uspravi u sjedei poloaj. Crnac. Tebi prvi u ivotu. On protrlja oi, osvre se, razgleda oko sebe i, poravnavajui nabore svojih dronjaka, zadiui krajeve deka i zagledajui ispod njih, trai neto. Konano nae on ono to je traio tvoje ene krompiruu. Pomirie je, jo jednom se oko sebe osvrne, pogleda uvis ko prema Bogu na komian nain, ponovo je omirie, a zatim je prodere. Gromoglasni smijeh. Ti to posmatra otvorenih usta. Jedina si osoba u ovoj sali koja se ne smije. Crnac dovri tvoju pitu, oblie svih pet prstiju, i, smrdljivom, moljcima izjedenom krpetinom delikatno dotakne uglove svojih usana. I taman to se opet pone komotiti na svom dronjavom leaju, praen ostacima smijeha gospode iz publike, iza zida se pojavljuje divlji, prestravljeni ovjek, saplie se i gura kolica za kupovinu kakva si vio u amerikim filmovima, s glavom prekrivenom rijetkim pramenovima kose i brade, u poderanom mantilu koji je telefonskim kablom svezo oko struka. epa nabadajui na ukoenu nogu i dere se i izvikuje na amerikom, prstom pokazujui negdje iza scene, ko da ga ejtani gone. Na to se crnac toliko razljuti da pone kaljati, a taj si kaalj ve ranije uo, to je isti onaj teki, vlani kaalj kakvim je tvoj otac kaljo prije nego to ga je spustilo u crnu zemlju. Jedan drugom dovikuju na amerikom, tamo vamo. Crnac se iskalje u ameriko smee. Onaj luak izvue ameriku flau iz kolica i tu je oni ponu, tamo-vamo, dodavati jedan drugom, pijui iz nje. Nastavljaju priati na amerikom. Ameriki, ameriki, ameriki. Tamo-vamo. Isto ko da tebe uopte ni nema. Hej ba, de sad malo na naem, kae ti naglas. Ona ena ispred tebe se nasmije. Vidi joj ramena, obasjana svjetlou sa scene, podrhtavaju dok pokuava obuzdati smijeh. Drugi rondaju, mrze lakou s kojom ih vraa u stvarnost, krivo im je to se sad moraju iznova ufuravati u atmosferu. Oni bi radije ostali pod onim mostom, u smeu, samo nek je ameriko smee. Kako je io onaj vic s poetka rata? Mijenjam kuu u Bosni za trotoar u Americi. Traiti Jasnu. Glumci, stranci, ne odustaju. Ameriki, ameriki, ameriki. Sa Gradaca bijele kule, zapjeva ti iz petnih ila, glas ti puca. Zmaja od Bosne. Negodovanje iz gospodskih redova. Ameriki iz smea. Sokolovi zakliktali ovjek koji sjedi pored tebe naoale, neupadljivi demper pogleda te s gaenjem, a oi mu se stakle od straha.
ta je, ta me gleda? kae. Pogled ispred sebe! On okrene glavu, gornja usna mu malo podrhtava. Ti krene pjevati iz poetka, s jo vie ara. Hajmo sad svi zajedno! povie, hvatajui neupadljivi demper za rame. Nekoliko uminkanih gospoa iza tebe ustaju da idu. Negdje u pozadini otvore se neka vrata, a onda te sa strane osvijetli snop svjetlosti. U prolazu izmeu redova stoji mukarac koji te ljubazno zamoli da se utia il napusti predstavu. Ko e me to natjerat? kae ti. Platio sam kartu! Ustane. U tebi ima dva metra. Od tvog kaputa mogo bi se napravit porodini ator. Tvoje vornate, kvrgave ake su crvene i oteene, kadra su smrviti sve u prah. A i voljne takoer. Smrdi na rakiju, neko doviknu. Zvat u policiju, kae dra baterije. Policiju? prosike, i krene prema njemu. Pa na ijoj si ti strani, jarane? Redareva baterija krene oslikavati besmislene arabeske po tami; on poe uzmicati, spotakne se, i padne na dupe. Posegne preko nekoliko sada upranjenih sjedita i dograbi ga prije nego to uspije pobjei. epa ga za vrat. Njegove mlatarajue ruke udaraju te po licu, njegova koljena pokuavaju pronai tvoje prepone negdje u predjelu tvog koljena sitan neki lik, al uporan. Igra se s njim ko da je lutak, okree ga i prevre. Prstima jedva da dotie tepih. Svjetla se u sali upale. Na trenutak si zaslijepljen, ali kako ti se oi privikavaju na svjetlo, ti ih osjea njihove oi. Osjea ih na potiljku, zarivaju ti se u lobanju. Jo uvijek drei redara sad vidi da se radi o liku s bradicom, pedesetih godina okree se prema gospodi. Neki od njih jo uvijek su na svojim mjestima; drugi su se iskupili oko izlaza, spremni da klisnu zlu ne trebalo, prave ovce koje doputaju da im nekakvo smee odvue panju ne bi li zaboravili prolost. Sad ti je jasno zbog ega si kod kue ostavio svoju angrizavu enu i goljavu djecu zato si pokupio zadnje ostatke svoje bijedne borake penzije i s planine se spustio u dolinu, prvo pjeke, onda zapregom, pa zatim u kombiju, i konano autobusom, da vidi glavni grad gdje zaboravna gospoda donosi odluke o tvojoj planini, o tvojoj eni i djeci, tvojoj borakoj penziji, tvojim prevoznim sredstvima. Sad ti je jasno zbog ega si odluio sjebati ovo zadnje para to ti je ostalo i doi u Narodno pozorite da vidi minkerske strane glumce, Amerikance, u minkerskoj predstavi o lanoj sirotinji. Sad ti je sve jasno. TA JE? zaurla. Redar zauti, paralizovan strahom i tvojim stiskom. Hajde, zovite mi policiju! Ja sam taj koji je koloniziro svijet, koji je istrijebio Indijance, sjebo im zemlju! Ja sam spalio Japance, napalmom sprio divljake po dunglama! Ja sam taj koji je mirno sjedio i na televiziji gledo vas, glupe ovce, kako upate gelere iz svojih zidova, iz svoje djece, svojih kunih ljubimaca! Ja sam taj koji je sve to gledo na televiziji i kurcem mrdno nisam da to zaustavim! Hoete da budete Amerikanci i imate pravo slobode govora? A mene ete strpat u zatvor zato to govorim ono to mislim! Ja, koji sam se borio za vas, izgubio bubreg za vas, ja koji pravim hranu koju vi kupujete po svojim gospodskim pijacama! Mene ete u zatvor! I dok to govori, iako su ti oi pune suza, zna da nita od tog nije istina. U
vojsci si bio kuhar; u tri godine triput si opuco iz puke i to u zrak, jer si bio pjan. Bubreg su ti izvadili kad ti je bilo dvanaest, zbog tumora. Godinama nisi oro svoju njivu. Zna da to to govori nije istina i nije fer ali bi moglo biti. Oni ne znaju ko si ti. Dovoljno je samo da to izgovori na pravi nain, provokativno, glasno. Niko od njih pojma nema. Meni ete zvat policiju, a oni su ti koji su vas popljakali, koji vam s visine govore, koji vam prodaju svoje smee? to oni ne naue va jezik kad dou u vau zemlju da vam priaju prie? to vi morate uiti njihov? Neko zazvidi s pozornice onaj luak s kolicima, palac i kaiprst mu u ustima. Dovikne ti neto na amerikom na ta se nekoliko ovih domaih minkera nasmije. Onda se pone udarat po prsima i neto ti mae da prie; bradom upire u tebe, pokazuje prstom na tebe, pa na sebe, opet na tebe i onda opet na sebe. Eno ga stoji tamo u onom smeu, isprsio se i rairio ruke. Ti pusti redara i zaleti se prema pozornici. Dok si u pokretu, osjea se mono, ko da leti. U dva koraka ve si na sceni, na ta luak utne onu bavu iz koje ispadne kesa puna neega, a iz kese sukne hladni dim koji se pone irit svuda oko tebe, pokrivajui smee bjelinom. Lik zbaci mantil sa sebe a ispod njega se ukae uska crna majica koja naglaava njegove vrste, minkerske trbunjake. Lice mu je prljavo i brada mu izgleda poprilino uvjerljivo, ali kad se iskezi, vidi da su mu zubi kalcificirano bijeli, njegovani. Koji lanjak, pomisli i krene da ga ufati za vrat. U sljedeem trenutku on ti visi na leima, ruke je obmoto oko tvoga vrata, stie te, pete ti je zabio u bedra. Nema anse da ga zbaci. Vrti se ukrug, savija i gri ali daba je. Svjetlice ti se ukazuju u uglovima uma i pada na koljena, naruavajui bijeli oblak koji je polego po pozornici. Vidi minkere kako pljeu, i uje ih takoer, ali se slika i zvuk ne podudaraju. Rubovi tvog vidnog polja tonu u mrak, mrak koji svakom nanosekundom zauzima nove teritorije, sve dok tvoja svijest ne postane samo bijela taka u optem crnilu njena vrela bjelina ostane ariti jo jedan trenutak u sreditu svega. A zatim se sve, ko svjetlo, ugasi. Prva stvar koju vidi kad se probudi je neka mutna smea krpetina na podu na kojem potrbuke lei. Gdje sam? Vrue ti je. uje ljude kako priaju, ali je nerazgovijetno, ko zvuci iz podruma tvoga oca kad bi on sluo onu svoju religioznu radio-stanicu. Oi ti lutaju po prevojima i naborima smeih dronjaka pod tobom. Ugleda bijelu etiketu na neemu to izgleda ko majica. Zakilji da proita ta pie. MADE IN CHINA Srce ti zalupa i odjednom ti se sve vrati. Sporo, neprimjetno sporo, posee u dep svog kaputa i vadi no. Srce ti tako jako udara da ti se ini da te odie od scene. Malo pomjeri glavu, i uje kako ti neko prilazi. Podigne pogled; to je isti onaj lik koji te je ponizio. Izvinjava ti se, prua ti ruku, i iako ti prua desnu ti mu prua lijevu. On tebi onda prui lijevu, prihvati tvoju, a desnom te poduhvati za lakat pogolem si ti tip a kada te konano pridigne na koljena ti mu zabije no u prsa. Osjea kako mu minkerska majica popusti pred noem, a onda i koa; zatim no udari u kost koja ti prijei pristup onoj
mekanoj masi unutra, ali ti zakrene no i proburgija mu put izmeu dva rebra. Pobjedonosno ga gleda dok on kolai oi u kojima vie nema onog samopouzdanja, to vie nisu oi ovjeka koji se busa u prsa. Zatim se lik stropota na pod. Nekoliko tipova odjednom se pojavljuju iz mraka. Crnac je tu, oprezno ti prilazi, dok ostali u rukama dre alatke i daske. Viu, bijesno. Previe ih je. ta uinih? Ova te misao onesposobljuje bre od onog luaka. Dah ti izmie, koljena klecaju i vrti ti se u glavi, osjea da mora negdje sjest, spustit se na pod. Strpajte me u zatvor, pomisli. Pomisli na svoju goljavu djecu kako postaju jo goljavija, na svoju angrizavu enu kako i ona zajedno s njima postaje goljavija. Osjea no u ruci, drku od ruinog drveta. Pogleda prema luaku koji krvari u smeu, dim se ve polako razilazi oko njega. Ponu ti navirat lude ideje. Ti jo vre stisne drku noa jer ludio te plai. Osvre se i gleda u Amerikance oko tebe. ta li e sad uradit? A oni, svi se ko jedan spuste na koljeno, visoko u zraku dre stisnute ake, ekie, daske. Zauje se tump kada njihova koljena udare o pozornicu. BUU! zauje se iz njihovih usta. Odnekud poinje svirati cirkuska muzika. Amerikanci se smiju i pomau ti da ustane. Poredaju se u liniju u vrhu scene a tebe posade u sredinu. Publika u udu bulji. Oni su ini se zapanjeni vie i od tebe. Amerikanci ih ponu ohrabrivati da pljeu. uje se pljesak, isprva stidljiv, ali su ubrzo pretvori u tutanj. Ve u sljedeem trenutku svi se smiju i pljeu, i redar, i ovjek u neupadljivom demperu, i ena u redu ispred. Jo uvijek potpuno zbunjen, osvre se i iza sebe vidi onog luaka kako skoi na noge, ko gimnastiar. Tri, ozareno, prema prednjem dijelu scene, i stavlja ti ruku na rame. Kada ga publika ugleda njihov pljesak postaje zagluujui. Good job, razabire u buci, i nekako razumije ta ti je reko. And now kae on, a ti zna da je i na tebe red da se pokloni. I onda se sjeti kako ti je kia dobovala po licu i ramenima onog dana kada ti je otac umro u dvoritu, kada ti je reko da ga izvede napolje da ne umre u kui. Jo uvijek osjea kako ti obraz ari od dodira enine ruke onog dana kad se rat penjo na tvoju planinu i kada si je onakvu trudnu s djetetom u naruju moro poslat u Tuzlu, ne znajui hoe li ih ikada vie vidjet. Sjeti se kako su Damiru, onom mlaem, koji se rodio pred kraj rata, prvi put dali bananu i kako ju je, ne znajui ta je, zagrizo prije nego to ju je ogulio i kako ste se svi smijali. Pokloni se zajedno sa ostalima I dok se klanja, licem si u lice sa zjapeim ustima one konzerve graka. Pogled ti sklizne na tvoje cipele, zatim na cipele luaka pored tebe. Krv da li je? kapa ispod ruba njegove nogavice u sada veu poveu lokvu. Svi se zajedno uspravite. Amerikanci podignu ruke u zrak. Luaku malo klecaju koljena, i osjea kako mu ruka na tvom ramenu postaje sve tea, stisak grevitiji. Na natopljenoj majici vidi se pravi rez tamo gdje si ga ubo. Tekuina nadire iz rane. Drhtei, sputa pogled prema svojoj ruci i vidi da je no koji dri u njoj, tvoj no s drkom od ruinog drveta, zapravo lanjak.
Mihajlo Panti
HODANJE PO OBLACIMA
U mrkli mrak, u mraznu januarsku no, provlaei se pored nekih zgradurina, prepunih stanovnika prebeglih umom i autistine deice, izbio sam na parking. Bio je pust. Nisam najbolje poznavao taj kraj, ivim u ovom gradu izmeu sto i dvesta godina, zabrojao sam se koliko dugo, ali i dalje u njemu ima kvartova u koje nikada nisam kroio. U ovome sam, koliko sam mogao da se setim, bio davno, toliko davno da mi je sada izgledalo kako sam u njemu prvi put. Svejedno, stoti ili prvi, znao sam taj svet u duu, svet pun dosade, ludila, nesree, mrzovolje i zlurade, endemske prosenosti iz koje nema izlaza, nijedna vojska spasa tu ne bi mogla nita da uini. ivot se svuda, a naroito na takvim mestima, odvija u dugoj, dubokoj, komatoznoj letargiji, a i kakav bi to inae mogao biti ivot kad u tim zgradama, velikim kao mizerne kopije kula vavilonskih ljudi seru jedni drugima iznad glave. Parking je, velim, bio pust, neki umiljeni polupisac sigurno bi tu upotrebio predivne ukrasne prideve sablasno i avetinjski, a meni je, eto, poto nisam ni jedno ni drugo, niti imam nameru da to budem, bilo dovoljno da je takav kakav jeste, mraan i pust, velik kao deset praznih koarkakih igralita. Kada sam rekao sablasno i avetinjski pust, nisam mislio na onih nekoliko olupina koje su, kao razbacane neijom monom rukom, stajale po krajevima, zaboravljene tu zauvek ili ostavljene za
ne daj boe, mada nisam siguran da bi posluile bilo emu, ak i u sluaju neijeg sranog udara sa pretnjom smrtnog ishoda (ao nam je, sve smo uinili, ali ste stigli prekasno!) ili kakve kolektivne evakuacije. to i nije neka teta, svaki ishod e pre ili kasnije biti smrtan, a i evakuacije su ionako suvine, ceo svet je odavno u zbegu, i to milijarditsko sumanuto kretanje od take A do take B, C, D, pa sve unakrst i natrag ispada sasvim suvino. U januaru, u onim zanemelim, nekrtenim danima, u gluvim noima posle praznika, kad se oaj zaledi, vazduh mirie na apokalipsu. Evo je, samo to nije stigla. Tu je trebalo da ekam. Tanja mi je zakazala za deset, kada se grad umrtvi i kada se horda povue u svoje soliterske brloge, da drhti u plitkom snu, to od straha, to od hladnoe, sve do mlitavog, oblanog jutra. Januar. Besmislen, predug mesec, u kojem sivo svetlo otegnutim nedeljama jednolino sipi na svet. Januar u kostima i u srcu, januar u dui, u mutnom odsjaju na plonicima. Slueni, sleeni januar, u kojem kao da vreme stoji u mestu, bez izgleda da e se neto desiti, bilo ta... A i kad bi se desilo, ne bi izalo na dobro. Jer nikada, kad se sve sabere, ako se ima ta sabrati, ne izlazi na dobro. Sa Tanjom se ujem po potrebi. Viamo se isto tako, uvek na razliitim mestima i to na kratko, samo da preuzmem paket i da joj dam novac. Ve godinama o njoj ne znam nita, ni gde ivi, ni ta radi, mada smo nekada davno... hm, bilo je zaista toliko davno kao da i nije bilo, i emu sada sva ta besmislena seanja kojima je istekao rok upotrebe, konana ili beskonana prolost, sasvim svejedno, ona ne pripada nikome. Uglavnom, Tanja je, pre godinu ili dve, nije vano, izronila posle dugog vremena, pozvala me, pitala me kako sam. Nikako, rekoh. Gde si? Nigde, odgovorio sam, na staroj adresi, gde bih bio? ta radi? Nita, odavno nita, ne radi mi se. Gomila ovetalih pitanja, bez sadraja i smisla. I takva su bolja od onih navodno prisnih ili stvarno zainteresovanih, ako takva jo postoje. Imam posao za tebe. Nije mi ni do kakvog posla. U stvari, nije posao, samo posredovanje, pristojno se plaa. Doe, preuzme i isporui dalje. Ili se jednostavno toga oslobodi, objasniu ti. Daj da malo razmislim, daj mi danas. U redu, razmisli, javiu se za dva-tri dana. Razmislio sam. Javila se za dva-tri dana. ta si odluio, pitala je. Pa, moda bih mogao da probam. U redu, ekaj moj poziv. Prola je jo jedna ili, moda, dve sedmice, nita se u njima nije zbivalo, tonuo sam u samozaborav, u gluvilo bia kao u maternju posteljicu, i ve gotovo smetnuo s uma taj razgovor, kada sam u slualici ponovo uo njen glas, i tako je poelo. Uvek se javlja sa drugog broja i zakazuje mi susret stalno na drugom mestu. Jednom tu, drugi put tamo, uvek negde daleko u gradu, uvek nou, po svakom vremenu, u pustu zimu, kao sada, i u dugo toplo leto, kao klinac gledao sam tu seriju, ceo grad obamirao je pred televizorima pratei sudbine istih takvih beznadnih smetenjaka sa druge strane teniske lopte koju je svevinji dvorunim bekhendom zarotirao u svemiru. Tanja i ja ne razgovaramo mnogo, svega nekoliko rei, kako si, dobro, kako ide, i tako dalje, sve ontoloki najtea pitanja. Nikada ne znam kako sam i nikada nisam siguran kako ide, mada je lako pretpostaviti, kraj je proglaen, tee odjavna pica, ofucana, do crnila prljavoplava planet-lopta zavrava u mrei. Preuzmem ta imam, predam joj kovertu, pozdravimo se, vratim se u svoj stan na
etrnaestom spratu, blizu oblaka, i ekam poziv. Telefon zazvoni sat ili dva kasnije, ne podiem slualicu, znam ta treba da inim. Pustim ga da odzvoni pet puta, i kada prekine, stavim paket u plastinu kesu, dobro je zaveem da se sadraj ne prospe i zafrljaim je kroz otvoren prozor, povuen u unutranjost stana, da se ne vidi otkuda je doletelo, opor se u mom kraju tako oslobaa kunog smea. Ujutru otvorim potansko sandue u kojem me eka koverta sa novcem, do sledee isporuke. I jo jedna manja, sa mojim delom, dovoljno velikim da od njega mogu da ivim, skromno, bez rasipanja, to mi je sasvim dovoljno. Posle toliko godina sulude brzine odluio sam da ponem da milim, i da gluvarim do poslednjeg daha. Gluvarenje je umetnost najvieg ranga, kantovski dosledno osloboena bilo kakvog interesa, utakmice ili drutvenog priznanja. Treba dorasti do gluvarenja, do trenutka u kojem je svaki sekund jednak venosti. Stigao sam, najzad, do te take. Jednostavno, zgadilo mi se. Munina je nailazila polako, godinama, kao kakva unutranja milimikronska klima, svaki naredni dan bio je za miligram uasniji od prethodnog. Postepeno sam postajao svestan suludosti trke u kojoj sam i sm dobrovoljno uestvovao, te mizerne razmene sitnih, ivotinjski sebinih interesa, te jurnjave prema cilju koji zapravo nije ni postojao, te sveopte ravnodunosti ili, u najboljem sluaju, zlobne nadmoi nad slabijim, tog stalnog odmeravanja snaga i uticaja. U tom svetu, u kojem je, barem za mene, bivalo sve manje ljudi, vie niko, a tu uraunavam i sebe, nije imao snage da makar na tren zastane, osvrne se i kae makar ta dobro o drugom, ili da podeli osmeh s njim. Crna stihija sve nas je uzela pod svoje. ivot je postao hladna, bezoseajna rutina, u kojoj su svi jurili, prema tom usranom, stalno izmiuem cilju koji se mogao zvati uspeh, novac, mo, bilo kako... Mleko je prekipelo. Jednog jutra sam se probudio i zapitao se zato i ja moram da jurim. Odgovor da to inim zato to i svi drugi tako ine bio je bespogovorno taan i neodoljivo glup. Ipak, razumeo sam poneto, na primer, da pri to veoj brzini rastu izgledi da se to jae zakucam u neki zid, jebiga, ni to nije za bacanje, trenutna, bezbolna smrt. Dokonao sam, prilino otupelog mozga, da smo oboleli od neke potmule, zimogroljive bolesti koja se mogla zvati bilo kako, recimo kuga, prokaza, besnilo, ebola, pohlepa. Svako od nas hteo je za sebe sve, odmah i odjednom, pod uslovom da samo njemu pripada. I zato je trebalo trati, u svim moguim pravcima, bez predaha, bez prava na bilo ta drugo i razliito. I sm sam bio rasut na stotinu strana, stalno sam neto zapoinjao, mislei da e me odnekud presresti ljubav ili barem mir... Nita od svega toga. Bolest koja se mogla zvati besnilo, gramzivost, nedostatak ljubavi, lues, sebiluk ili nekako drukije, pretila je da nas usmrti, i ve je to inila, uveliko. Tada sam odluio da usporim, da se odreknem svih nametnutih obaveza, svih odgovornosti, to mi, pravo govorei, i nije bilo posebno teko. Nisam imao nikoga. Bio sam sm, i ostao sam to, nikada voljen, niti dostojan bilo ije ljubavi, veito zaglavljen u liftu ili sklupan u svojoj dobrovoljnoj samici na etrnaestom spratu. Javio sam da sutra neu doi na posao. Narednog dana su me oni zvali, ponovio sam to isto. I prekosutra, takoe... Petog dana prestali su da zovu. Stao sam, i
pogledao kroz prozor. Napolju je bilo vreme, ne znam koliko ga je jo ostalo, ali, bilo je to vreme. Stvarno vreme. Da, ba tako. Znao sam da vie nikada neu imati ovaj svet. A kada sam stao, nisam krenuo unatrag. Ne, krenuo sam u vis. Kao klinac umeo sam neto to nije umeo niko oko mene, ne znam odakle mi taj dar. Umeo sam da lebdim. Ne previsoko, od pet do petnaest centimetara iznad tla, zavisi od okolnosti. Otkrio sam to sluajno. Gledali smo neku koarkaku utakmicu u bloku, oko terena nije bilo tribina, i svet se tiskao do same aut-linije. Iz zadnjih redova video sam loptu, ali ne i igrae, na trenutke mi se inilo da lopta sama leti kroz prostor i menja pravac, i nije bilo nezanimljivo, a onda je ona nestala negde pri dnu, i poelevi da je vidim, propeo sam se na prste. Hop! Odvojio sam se od tla, porastavi u trenu za mali pedalj, i ostao tako, u vazduhu. Niko oko mene nije to primetio. U prvi mah i meni se uinilo da mi se uinilo, ali ne, doav kui, gde je u jedinoj sobi godinama nepokretan trunuo moj otac, nepotrebno odlaui svoje konano truljenje, i zagoravajui mi ivot do bola, jer su svi oevi govna osuena na truljenje, da malo sebi popravim raspoloenje ponovio sam onaj pokret sa koarkakog igralita, i upalilo je. Nikada nikom nisam otkrio tu tajnu. Mislim da je nje bio svestan samo moj davno upokojeni otac, jedino on je video ta to njegov sin zaista moe. Razrogaio je oi, i otud sa postelje zamumlao neto glasom nemone, izdiue ivotinje. Ha, konano sam mogao to to nije mogao on, to je bio nepogreiv znak da mi vie nije potreban. Ali, ja sam bio potreban njemu, uzeo mi je jo nekoliko godina ivota pre nego to se preselio na onaj svet, da, hvala svevinjem, konano na miru istrune, do poslednje koice. I kad god ne bih znao ta u sa sobom, lebdeo bih. Lebdeo sam i na njegovoj sahrani, bez ljudi, prijatelja i roaka, moj otac iza sebe nije ostavio nikog i nita izuzev mene, a i tu se nije ba pretrgao. Posle njegove smrti prestala je da dotie sirotinjska socijalna pomo od koje smo ivotarili i ipak sam morao da se spustim na tlo i ukljuim se u trku. Trao sam godinama, ne osvrui se na olupine kraj puta, upoznao sam i potom odbolovao Tanju, i s vremenom sam sasvim zaboravio na svoju deaku umetnost lebdenja. Kada sam se zaustavio, ponovo mi je pala na pamet. Probao sam i da! to se ne zaboravlja, kao plivanje, vonja bicikla ili utiranje slobodnih bacanja. Kad god poelim, mogu da lebdim. I inim to esto. Dobar oseaj. Probao sam da unapredim tu svoju vetinu, da se uzdignem to vie, ali ne, nisam ja nikakav lani leta, Koperfild ili jogin, ne, ja jednostavno mogu da lebdim toliko koliko mogu, najvie petnaestak centimetara udaljen od planete. Kad pogledam druge, zakovane za masnu zemlju, i toliko je sasvim dovoljno. Mada, ne bih se zakleo, neki me avo, neki mali demon, podstie na vie. I kad god mi priapne, hajde, probaj, uinim tako. Ne ide. Jedan eper iznad tla, i molim lepo. Niko ne moe preko sopstvenih moi, a svi ele upravo to, da budu vii nego to jesu. Pogledao sam na sat. Deset i petnaest. U zgradama kvarta na ijem sam se rubu nalazio bila su pogaena gotovo sva svetla. Svuda uokolo vladala je tama, ukoliko se ne rauna kiljava svetiljka, karikatura sunca na kraju sveta, tamo gde je uplje ispod neba. Crne ptiurine, stopljene sa tamom, nevidljive, kretale su u ledenom vazduhu, neki lani prorok spremao se da po hiljaditi put objavi strani sud. Tanja
nikada nije kasnila, petnaest minuta bilo mi je dovoljno da odmotam ceo svoj crno-beli film. I taman kada sam se spremao da krenem, tamo, na drugom kraju, kraj jedine sijalice koja je nekim udom to se zaista moglo uraunati u udo! ostala itava, zaustavio se crni, kao pogrebni karavan, i iz njega je izala enska figura. Pri slabom svetlu nisam mogao da je prepoznam. Osvrnula se, rekla neto vozau automobila koji je istog trena odmaglio, i, nazrevi me, krenula prema meni. Po hodu to svakako nije mogla biti Tanja, mada je korak bio slian njenom. I bila je via od Tanje. Kada mi je prila, uinilo mi se da je to Senka, Tanjina mlaa sestra. Dobro vee rekla je suvo. Senka? Ja sam. Ne bih te prepoznala, nismo se odavno videli. To odavno znailo je najmanje sto godina, bez preterivanja. Umesto nekadanje vitke devojke, ne naroito lepe, ali na poseban nain privlane, preda mnom je stajala sredovena, ve osedela ena. I kao da mi, nemom i zateenom, ita misli, rekla je: Osedeo si, Jovane. Otkuda ti? Tanja nije mogla da doe, poslala je mene. Razumem. A ja sam, vidi, tebe odmah prepoznao slagao sam. Pusti sad to. Ima li novac? Da. Uh, dobro je. Daj mi ga. Pruio sam joj sveanj umotan u hartiju, oekujui da mi ona preda uobiajeni mali paket. Nita od nove poiljke uzvratila je na moje neizgovoreno oekivanje. Moramo se primiriti na neko vreme, prate nas. Ko vas prati? Nije vano. Ovaj... mama je izala iz zatvora, vratila se da ivi sa nama. Kako? Pa zar ti Tanja nije rekla? Nije mi nita rekla. Pa moda je i bolje to nije. Zna, pre ne znam koliko, naa sedamdesetogodinja mama nala je sebi deka, trideset godina mlaeg od nje, hm, mlaeg i od mene. Kakva neobina ljubav, dranje za ruke, mislim da o tome ne bi bilo mogue snimiti film. Tanja i ja smo utale, ta bismo drugo, a onda nam je, jednog dana, mamica mlada starica saoptila da ide sa svojim nalonikom na letovanje u Bugarsku, na Crno more, u Carevo, to je tamo, blizu turske granice. I otila je, naravno. Javila se posle dve nedelje, ali ne iz hotela nego iz pogranine policije, pali su na carinskom pregledu. Dobra mama bila je maska, mali tipovani mamac da bi pre ili posle nje prola vea poiljka. Vapila je za advokatom. Nali smo Petoevia, najboljeg za takve sluajeve, pristao je da radi na kredit i sad, kad je sve zavreno, doao je trenutak isplate. U sudnici je uzorni Harold tvrdio da nema pojma o emu je re, i kako mu je sve nameteno. Pokuao je ak da prebaci krivicu na dojueranju izabranicu svoga srca, a mama Mod je, u mladosti svoje duboke starosti, samo utala i grcala,
ne zbog naivnosti nego zbog neispunjene ljubavi. Mladoenja je dobio tri godine, a mama est meseci. Pustili su je posle etiri, eno je kod kue, ne izlazi iz sobe, ni sa kim ne razgovara. Tanja je prestala s poslom, stalno je kraj mame, plai se da fatalna zavodnica neto ne uini sebi. Eto, toliko, zasad. Moram da krenem, kasno je, vratiu se tramvajem, da ne ispadnem sumnjiva. Tebi nije hladno? Nije. Navikao sam. Bilo bi sumanuto da joj kaem kako sve vreme lebdim. Ko zna ta bi pomislila, kada to nije mogla da vidi. Odoh polako. Ti nemoj za mnom. Saekaj neko vreme i posle okreni u drugom pravcu. Tamo iza one najvie zgrade je poetna autobuska stanica, poslednji ide oko jedanaest. Bog sveti zna da li e ti se Tanja vie javljati, nita ne govori o svojim daljim planovima. Zna, mislim da te je dosta teko zaboravila. udno je to. ta je udno? Pa to. Nisam ni na koji nain mogla da ti nekako pokaem, da je ne uvredim... Strano si mi se dopadao. Ona ne ume da voli, ona ume da poseduje, i kada ste se razili, mislim da joj nije bilo krivo zbog prestanka ljubavi, nego zbog gubitka poseda. A ja sam na mamu, lakoverna i nesigurna. I tako, sada smo opet zajedno, nas tri, svaka sama. Nisam znao ta da kaem. I da li uopte neto treba da kaem. Idem sad. U redu. Pozdravi Tanju. Podrazumeva se. Mada, emu? Okrenula se i otila. Zaista, emu, pomislio sam. Pratio sam je pogledom sve dok se nije stopila sa mrakom, poslednje to sam video bio je odsjaj krznenog okovratnika njenog kaputa. Senka, nekadanji devojurak, mlaa sestra u senci velike Tanje, one koja je umela da nekom zaposedne misli i da potom, uivajui, od njega naini olupinu, nalik krevima na ovom parkingu, u bloku u kojem sam nekada davno, vrlo davno, pre dvesta godina, na jednoj koarkakoj utakmici pogodio odluujui ut... Tja, barem neto. Lebdeo sam danima posle te pobede. Na tren, osetio sam neto kao radost, ipak me neko voleo. Ipak. Da, negde se pie ta radost koju nam drugi priine svojim reima. A ja sam, vidite, nedostajan voljenja, stalno voleo pogrenog, mogao se zvati otac, Tanja ili nekako drukije, nepomerivo i nepogreivo pogrenog i u tom voljenju sam postojan, do bola, kao venost, koja se blii kraju, ne marei to uvek dajem mnogo vie nego to dobijam, to se jedino i samo moe nazvati ljubavlju. Jedino i samo. Postajao sam tako jo nekoliko minuta, ne mislei ta me eka. Mislio-ne-mislio, ve e se neto desiti, i nee jo dugo trajati. Sve vano ve se ispodeavalo, nai e se ve neko da spusti zavesu preko ovog sveta, zauvek, repriza nije predviena. Mraz je stezao sve jae, mrak se zgunjavao, i na ploniku, ispod mojih stopala, polako se hvatao led. Nisam, ipak, oseao hladnou. Lebdeo sam, na uobiajenih desetak centimetara iznad tla. to nije ni malo, ni ravo. Ionako nikada neu hodati po oblacima.
Bekim Sejranovi
Kolekcija jesen/zima
Oslo, etvrtak, 29. rujan/septembar 2011.

Danas imam promociju romana u knjiari Tronsmo u Oslu. Roman je na norvekom izaao jo prije mjesec dana i imao sam nekoliko nastupa, ali ovaj je ipak poseban. Rije je o kultnoj knjiari, jedinoj u kojoj se jo uvijek ne prodaje Harry Potter ili Jedi, moli, voli, i u kojoj, osim dobrih knjiga, moe kupiti i odline (art)stripove. Da budem iskren, u knjiari Tronsmo kupio sam vie majica nego knjiga, ali njihove majice i nisu obine majice. esto ih kupim i po nekoliko i onda ih mijenjam (kad se napijem) ili ih poklanjam ljudima. Majicu na kojoj pie Gaza, na latinici i na arapskom, kupio sam jedno pet puta. I sad imam jednu takvu, tko zna kome u je dati. Ovu posljednju dao sam prijatelju Tomu iz Rijeke. A majicu koja izgleda kao nogometni dres, (naprijed je palestinski grb, a na leima umjesto imena igraa pie: Intifada 48) darovao sam jednoj djevojci koju sam volio u Tuzli, jednoj drugoj koju sam pokuao voljeti u Splitu i jednom gej konobaru u Zagrebu s kojim sam pojeo trip. Posljednju majicu koju sam kupio, (na njoj je naslikana utvrda i oko nje zvjezdice Europske unije stilizirane tako da izgledaju kao bodljikava ica), dao sam Faruku ehiu kad je bio u Oslu. Na promociji pedesetak ljudi i veinu ih poznajem. Tu je moja ker, njezina majka, majina sestra, tu je i posljednja biva ena, nekoliko prijatelja, prijateljica, jedna biva ljubavnica, nekoliko kolega prevoditelja. Kao i uvijek imam tremu koju pokuavam ublaiti alkoholom. Prodao sam nekoliko knjiga, potpisao se uredno i zatim smo nas nekoliko otili do kluba Bl. Tamo se opijam, alkohol me uasno brzo hvata u posljednje vrijeme. Pokuavam nabaviti spida, ali ba danas nema nitko nita. Vjerojatno je i bolje tako. Zatim se ljubim s nekom djevojkom, zamiljam da je to moja draga, koja me eka negdje tamo dolje, daleko, moda se i ona isto ovako ljubi s nekim drugim i zamilja da sam to ja. Ponekad je zamiljati kako nekog ljubi
iskrenije nego ga uistinu ljubiti. Poslije jednoj drugoj djevojci koja sjedi nasuprot mene, skidam cipelice i ljubim joj stopala, zatim je grizem za noni palac. To su mi sve priali drugog dana, jer ja se ne sjeam. Priali su mi i da me na kraju ta prva djevojka htjela otpratiti kui, ali da ja, nasreu i njenu i moju ipak nisam htio. Otiao sam kui nekako i spavao, valjda.
Oslo, petak, 30. septembar/rujan 2011.

Probudio me telefon. Zovu me iz kole gdje povremeno radim kao zamjena kad se netko razboli. To je kola norvekog za strance i, da budem iskren, nije tu bilo loe predavati. Osjeao sam da bar nekako pomaem ljudima, a i uenici me voljeli jer sam prolazio to isto to i oni samo dvadesetak godina ranije. Rekli su mi da ih uitelji Norveani tretiraju kao da su zaostali. Ako ne zna neki jezik ili neke obiaje, ne znai da si glup bila je sutina onoga to su mi govorili. I mislili su da ako sam ja uspio svladati taj jezik, moi e i oni. inilo mi se da im je drago da sam iz Bosne, jer su i oni veinom dolazili iz zemalja u kojima je bio rat i veinom su bili muslimani. Uenici su bili svih uzrasta, od osamnaest do osamdeset godina. Bilo ih je nepismenih, a bilo je i doktora znanosti. Bilo je djevojaka koje bi do kole dolazile zamotane u crne ferede da su im samo oi virile. Kad bi ih skinule, njihova ljepota i otrina pogleda zabadale su se u mene poput ioda. Bilo je i vrckavih djevojuraka u tiklicama i mini suknjicama, neke lukave i svjesne svoje privlanosti, a neke naivne i srameljive poput djevojica. esto bi me pitali da li sam i ja musliman, a ja sam u poetku odgovarao da jesam, ali malo. Oni nisu to shvaali, ili jesi ili nisi? Ako si malo, onda jesi. Uglavnom, tog jutra nisam bio u stanju predavati zbog uasnog mamurluka. Rekao sam da sam bolestan, to i nije bilo daleko od istine. Zatim sam zapalio doint, onanirao i uspio ponovo zaspati. Probudio sam se malo prije podne, digao sam roletne i kroz prozor me zapljusnuo val suneve svjetlosti. Istuirao sam se, dorukovao i izaao van na sunce. Dan je bio prekrasan. Uzjahao sam svoj zeleni bicikl, nabio sunane naoale na nos i spustio se prema centru. Zatim sam se popeo do stanice Majorstua, uzeo vlak broj jedan sve do zadnje stanice Frognerseteren, na vrhu brda iznad Osla. Tu je poinjala uma Nordmarka i odatle se irila po brdima na stotine kilometara prema sjeveru, istoku i zapadu. Juno je bio grad Oslo i obale Sjevernog mora. umu su presijecale brojne staze, potoci, rijeke i jezera. Zimi je tu bilo idealno za tranje na skijama, a ljeti za planinarenje ili vonju biciklom. S vrha Frognerseter polako sam se poeo sputati prema jezeru Sognsvann udaljenom oko dvadesetak kilometara prema istoku. Vozio sam se biciklom uzbrdo i nizbrdo, Sunce je sijalo postojano i njegova ukasta svjetlost davala je umi boju jeseni, utapala se u borovim i jelovim tamnozelenim iglicama i odbijala od brezino jarko uto lie. Nije bilo ni daka vjetra i jezera pored kojih sam prolazio caklila su se nepokretna poput svjee obrisanih ogledala. Pored jednog od jezera, mislim da se zove Skjennungen, zaustavio sam se, sunce je upravo zalazilo i pomislio sam kako se moram baciti u tu vodu. Ba sada. Ovakvih dana vie nee biti, bar ne ove godine. Nee ih biti nikad vie. Nakon ovakvih dana dolazi zima i mrak. Danas je dan koji se vie
nikad nee ponoviti. Skidam se gol, znojan sam i plaim se provjeriti kakva je voda, jer se bojim da e me hrabrost napustiti i da u odustati. Skaem u vodu na glavu, hladnoa me presijeca poput britve, izranjam, urlam, plivam, hukem, ronim, sve traje jedno deset sekundi i zatim izlazim van. Meutim, im sam izaao hvata me neka euforija, bit e adrenalin, i opet skaem u tu tamnu vodu i ponavljam ritual. Poslije sam stajao na stijeni, suio se na suncu koje je polagano padalo iza brda i uivao u prijatnom bockanju po koi. Te veeri smo moje drutvo i ja nabavili spida, otili u klub Villa i plesali do fajronta. Otiao sam kui i cijeli nedjelju proveo puei hai i gledajui porno filmove. Od spida nisam mogao spavati, a istovremeno sam bio preglup da itam ili gledam neki normalan film. Tek oko ponoi sam uspio neto pojesti, popiti jedan xanax i jedan lexaurin i zaspati.
Oslo, ponedjeljak, 3. oktobra/listopada 2011.

Danas radim kao sudski tuma u gradu Lillestrm, pola sata vlakom od Osla. Zapravo sam jo prekjuer trebao otputovati u Ljubljanu i vidjeti se sa svojom dragom, kupio sam avionsku kartu i sve smo dogovorili. Prekinuli smo bili u srpnju ove godine, ali smo odluili da si damo jo jednu priliku. Ali onda su me zvali sa suda i pitali mogu li raditi od ponedjeljka, dakle od danas, pa do etvrtka. Bio sam u stisci s lovom, to jest jest, a takve prilike se ne pruaju esto pa sam odustao od puta. U stisci s lovom je moda preblag izraz, bio sam skroz kokuz. I jo sam dugovao. Sjeo sam bio neki dan i pokuao staviti na papir kome sam duan i tko meni duguje. Duan sam: Mastercard DnbNor banka: 30.000 norvekih kruna; Mastercard Sparebanken Nord: 20.000; Jonu, (mom prevoditelju): 6.000; bivoj eni: 12.000; majci moje kerke za alimentaciju: ne znam ona vodi raun, ali jedno dvadesetak tisua; Banci za studenski zajam: 250.000 (njih se moe zavlaiti, i cilj mi je da umrem prije nego im vratim lovu). Duni su mi: Jutarnji list, Globus, Keno, Nedim. Sve skupa moda jedno etiripet hiljada. Tjei me jedino to su danas svi nekome duni. No, nemam novca ni da platim vlak do sudnice u Lillestrmu i da tamo zaradim neto. vercam se u vlaku, a natrag u grad vozi me kolegica, takoer sudski tuma. Sudi se jednom Bosancu za petnaestak provala. On je uglavnom sve priznao, jer su imali dosta dokaza pa su predviali da e suenje trajati samo dva dana umjesto zakazana etiri. Malo sam nezadovoljan, jer sam se ipak nadao da e me platiti za etiri dana, ali ta e. Bolje i dva nego nita. Pokuavam ne misliti kako sam sada mogao biti u Ljubljani. Ljubiti se.
Oslo, utorak, 4. oktobra/listopada 2011.

Danas sam se opet vercao vlakom do Lillestrma, a kolegici sam prodao jedan primjerak svog romana Ljepi kraj za dvjesto kruna. Kao to smo i predviali, suenje
je zavreno danas i kad sam se vratio u grad preplavio me osjeaj dobro obavljenog posla, zaraenog novca, osloboenja, euforije pred ljepom budunosti. Dvjesto kruna koje sam zaradio od prodaje knjige ulaem u kupovinu dva grama najloijeg, ulinog haia. Odlazim kui, spremam hranu, jedem, puim hai i spavam par sati. Jedan prijatelj me zvao da idemo na trening. Nagovara me ve tjednima da ponemo trenirati boks. Boks mi nije ba neto privlaan, radije bih trenirao veslanje u kajaku, ali on navaljuje da odemo do jednog oblinjeg kluba, prvi trening je besplatan, mogu probati pa poslije odluiti hou li nastaviti. Ne moram, kae mi, uistinu boksati, mogu samo udarati u vreu. Doli smo tamo i trening je ve bio poeo. im sam vidio te face, elave lubanje, tetovirane nadlaktice i ramena, bilo mi je jasno da nema ansi da s njima treniram. Bilo je to jasno i mom prijatelju. Naveer me zove drugi prijatelj da izaemo van. Razveo se prije nekoliko mjeseci i jo uvijek je poput svih kad se razvedu: eljan izlazaka, cura, provoda; elio je nadoknaditi proputeno. Nije jo shvatio da se nita ne moe nadoknaditi. Niti propustiti. Ali mlad je jo, skontat e, valjda. Poslije tih nekoliko mjeseci provoda oekuje ga najmanje pola godine depresije. Bar je tako meni bilo svaki put kad sam se razvodio ili prekidao neku dugogodinju vezu. Znam, ne mora biti svima isto, ali esto jest. Utorak je najbolji dan za izlaske, jer svi civili rade i moraju ujutro na posao. Utorkom izlaze kloari, pijanci, narkomani, razvedeni, besposliari, samotnjaci, umjetnici, neurotiari, oajnici... Nabavili smo spida koji je mirisao po deterdentu, ali nije bio lo. Otili smo u Bl. Minimal utorak, zvao se program, iako su putali vie house nego minimal. House s minimalnom dozom minimala, ponavljali smo, smijali se, plesali i vakali vake kao da smo na normi. Plesali smo tako do fajronta, a poslije smo ostali na afteru. Moj prijatelj je poznavao DJ-a i ostale koji su tu radili i prema ve uhodanom postupku oni su zakljuali klub, a nas desetak je ostalo unutra; motali smo dointe, pili pivo i priali besmislice. Odlazim kui, puim hai i gledam pornie sve do srijede naveer.
Oslo, etvrtak, 6. oktobra/listopada 2011.

Ujutro su me zvali da idem raditi u kolu, ali bio sam spreman za to pa sam sm iskljuio zvuk na mobitelu. Probudio sam se oko 10, istuirao, pospremio sobu, skuhao aj i sjeo za kompjuter. Otvorio sam yahoo mail, itao pisma, slao odgovore. Od prevoditelja sam dobio link od knjiare Tronsmo. Svakog tjedna objavljivali su top listu najprodavanijih djela. Moj roman je bio na drugom mjestu i to me je, naravno, obradovalo. Znao sam da nije rije o bogtepitaj koliko prodanih primjeraka, desetak, u najboljem sluaju, ali lijepo je zvualo. Znam i da je to uglavnom zbog promocije koju sam imao proli tjedan, ali opet nema veze. Smijeno je to to sam mogao biti i na prvom mjestu, ali zbog pohlepe za novcem, koja je opet bila uvjetovana vjenom besparicom, koja je opet bila uvjetovana nedostatkom motivacije za bilo kakav ozbiljan posao, koja je opet bila uvjetovana poudom za narkoticima.... itd nisam. Tog dana kad je bila promocija knjige, neki od poznanika htjeli su je kupiti u knjiari, no budui sam jo uvijek imao nekoliko primjeraka koje sam besplatno dobio od izdavaa rekao sam im da ih kupe od mene. Dat u im malo povoljniju cijenu,
a bolje im je da daju lovu meni nego izdavau. Ako kupe u knjiari ja dobijem samo 7 %, rekao sam im jadikujui. Oni su me gledali saaljivo i kupili knjige od mene kradom da ovi u knjiari to ne vide. A da su kupili u knjiari moda bi mi sada knjiga bila na prvom mjestu. Pouka: nema je. Trebao mi je novac i dobio sam ga, to je sve. Poslije odlazim u grad predati neke papire u Upravu za strance gdje sam takoer ponekad radio kao tuma. Zatim idem pokupiti bicikl koji sam jo u utorak kad sam iao na posao zakljuao ispred eljeznikog kolodvora. Dok sam koraao pomislio sam kako ga je moda netko ve ukrao. I stvarno, bicikla, mog Zelenka, nema. Hodam nekoliko puta gore-dolje uz eljeznu konstrukciju gdje se parkiraju bicikli, ali uzalud. Pronalazim mjesto za koje sam siguran da sam tu ostavio Zelenka, tu je sad parkiran jedan starinski, enski, roza bicikl, norveke marke DBS. Bicikl je zakljuan bravicom sa ifrom koja je izgledala isto kao i moja. Nije valjda... pomislim i pokuam s mojom ifrom 3004 i otvorim je. Netko je otvorio moju bravicu, uzeo Zelenka i ostavio mi Rozu. Uzjahao sam je i poeo okretati pedale. Oito je netko mnogo laki jahao Rozu, jer su se gume prilino spljotile. Bit e neki mravi danki. Odvezao sam se kui na biciklu i zatim uzeo vlak podzemne do Holmena. Trebao sam najprije pokupiti kerku iz kole, odnosno produenog boravka, a zatim njezinog polubrata iz vrtia. Onda smo ili u prodavnicu, kupili sastojke za tacos, sebi dvije pive i njima dva sladoleda. Napravio sam hranu, priao sam s kerkom koja mi je pomagala rezati povre, a mali se igrao Spidermana. Poslije ruka gledali smo crtani film Rio i zatim sam spremio malog na spavanje. Morao sam mu proitati pola knjige o gusaru, kapetanu Sabeltanu i ekati da zaspi. Poslije smo kerka i ja jo priali, gledali neki program za mlade koji inae ne smije gledati jer joj mama ne da. Oko deset i ona je morala na spavanje jer joj se mama i tata vraaju oko deset i petnaest. Njih zove mama i tata, a mene zove imenom. Meni to ne smeta. Otiao sam kui, puio hai, popio xanax, itao De Sada i zaspao kad su me tablete omamile. esto ustajem nou i jedem. To je zbog haia, pretpostavljam. Ili moda neki psiholoki poremeaj, ko e znat. Ne brinem se vie oko takvih stvari.
Oslo, petak, 7. oktobra/listopada 2011.

Danas sam se dogovorio ii brati gljive sa jednim poznanikom. On je zapravo moj bivi diler haia. Jednom sam ga, nakon due vremena, bio nazvao da trgujemo, a on mi je odgovorio da je prekinuo sa enom (nevjenanom) i da je prestao dilati, a i puiti hai. Njegovoj eni je smetalo to to on dila i duva, a njemu je smetalo to to je ona radila na seks-telefonu. Ponekad bi mi, kad sam dolazio kod njega trgovati pokazala neki od trikova kako stvara pojedine zvukove dok radi na seks-telefonu. Kada mi je rekao da je prestao sa svim, dodao je kako se ipak moemo druiti. Da, naravno, rekao sam neuvjerljivo. Ali ipak se vie nismo druili, izgubio se temelj na kojem smo zasnivali na odnos, rekli bi u savjetovalitu za brane parove. No, nakon nekog vremena ponovo mi se javio i rekao da ima gljiva zvanih fleinsopp, ili na latinskom psylocibe; laiki reeno rije je o gljivama koje imaju halucinogena svojstva, daju ti trip slian LSD-u i krajem listopada rastu po poljima gdje krave pasu i ostavljaju svoju balegu. Svi ljubitelji psihodelije ih beru, a moj bivi diler vrstan je
znalac gdje i kako ih pronai. Ali oko deset sati zovu me da prevodim telefonski na nekom policijskom sasluanju. Prihvaam, to u, ali ao mi to u ostati bez gljiva. Uhvatili su jednog Hrvata kako verca alkohol. 36.000 litara alkohola. U novinama je sljedeeg dana pisalo da je to najvea zaplijenjena koliina alkohola u norvekoj povijesti. Za one manje upuene moda bi trebalo pojasniti da je u Norvekoj alkohol dvostruko skuplji nego u zemljama EU i da samo dravne prodavaonice Vinmonopol imaju pravo prodavati alkohol. U obinim supermarketima moe kupiti samo pivo, radnim danom do osam naveer, subotom do est. Poslije subote u est naveer u itavoj zemlji ne moe legalno kupiti alkohol. Duani rade, ali je na friiderima s pivom lokot. Tako da ve negdje u petak mora planirati koliko ti piva ili vina treba za vikend. Toliko o individualnim ljudskim slobodama. Ali Norveka je zemlja u kojoj se najbolje ivi. Tako kae statistika. Mark Twain je rekao postoji la, postoji prokleta la i postoji statistika. No, s druge strane, ostale vrste opijata nije problem nabaviti u bilo koje doba dana ili noi. Mnogo puta smo u nedjelju ujutro zavrili na nekom afteru gdje je bilo svega osim piva. Jedna od mojih mnogobrojnih poslovnih ideja bila je dilati pivo po Oslu nedjeljom. Ideja uope nije bila loa i poslije sam upoznao neke Poljake koji su upravo to radili. Jedan od njih zvao se Gabriel i ubrzo je stekao status anela spasioca jutarnjih urki nedjeljom. Ali to pivo treba najprije prokrijumariti u Norveku, a to se moe jedino preko vedske, jer iz Danske moe doi samo brodom pa je carinsku kontrolu tee zaobii. Krijumarenje alkohola unosan je posao. Treba samo nai nekog naivnog oajnika bez novca i nagovoriti ga da preveze kamion preko slabo kontrolirane granice izmeu vedske i Norveke. To uglavnom uspijeva, ali nekad i ne. I tako svi rade ono to se od njih oekuje i sve ljaka. verceri vercaju, carinska policija ih lovi, a graani piju poljsko pivo, pue marokanski hai, jedu chop sui, shish-kebab i kenjaju kako e im stranci, posebice muslimani, unititi tekovine skandinavske demokracije. Ponetko od krijumara padne, policajci sebi piu prekovremene sate, onda kriminalci unajmljuju odvjetnike, drava prevoditelje i tako svi kotai dravnog aparata profitiraju na kriminalu. ak i upravitelji zatvora su zadovoljni popunjenim kapacitetom turista iz egzotinih zemalja. Dravni slubenici zarauju na kriminalcima i onda poslije od njih kupuju alkohol, drogu, hranu i seksualne usluge. Glavno da se pije i da se para vrti. Kad bi nestalo tih kriminalaca, od ega bi svi mi poteni graani ivjeli? to bi radila policija, koga bi odvjetnici zastupali, a kome bih ja prevodio? Kao rjeenje ekonomske krize u Europi moda ne bi bilo loe da zapadne zemlje uvezu jo kriminalaca. Tu bi balkanske zemlje mogle biti konkurentne. U nekoj od europskih metropola trebalo bi dignuti spomenik neznanom kriminalcu. Jadnika iz Hrvatske kojeg su uhitili eka najmanje pola godine robije. Nisam mu vidio lice, jer sam prevodio preko telefona, ali mogao sam ga zamisliti. Mrav, proelav i prestraen. Govori kako je u Hrvatskoj nakon ljetne sezone ostao bez posla i javio se na oglas u Plavom oglasniku u Zagrebu. Traili su vozaa kamiona u vedskoj. Plaa 300 eura tjedno. Zvualo mu primamljivo, ima djevojku i elio se oeniti s tim parama. Mislil sam delat dva meseca i onda se doma enit, govorio je skoro kroz suze. Poslije su mu dopustili da nazove zarunicu u Varadinu
i da joj kae da je zaglavio. Ja sam morao policajcima prevoditi njihov razgovor jer uhienik nije smio spominjati nita oko vlastita sluaja. Da ne bi, toboe, odao neku tajnu i tako ih onemoguio da uhvate veliku ribu, odnosno tipa koji je sve to organizirao. Kao da e se tako ita promijeniti, kao da na njegovo mjesto nee doi netko drugi, kao da e Norveani prestati kupovati jeftiniji alkohol. Zarunica je plakala, on ju je preklinjao da ne paniari i da javi starcima da je sve u redu, ali da ga neko vrijeme nee biti, ja sam prevodio umorno, a policajac je glumio ljubaznost. Poslije sam zvao Gabriela da od njega kupim vercano poljsko pivo. Rekao mi je da nema i da vjerojatno ni nee biti sljedeih nekoliko dana i da ga ne zovem vie. Zvuao je zabrinuto. Naveer sam pokupio Faruka ehia iz hotela u kojem je odsjeo i ili smo malo van, najprije kod nekih mojih prijatelja, a zatim u klub Bl. Nita posebno, malo smo pili, priali, plesali i ili kui. Sutra je knjievna veer, odnosno popodne, na kojem e gostovati nekoliko bosanskih autora, meu njima i Faruk, i jedna norveka pjesnikinja, Ingrid Storholmen, ije sam pjesme prevodio na na jezik prije nekoliko godina. To je organizirala Udruga mladih Bosanaca Steak iz Osla i zamolili me da budem moderator. Pristao sam jer su dobro plaali, a i zvualo je zabavno. Zato sam se istinski trudio ne napiti se naveer, jer kad sam mamuran ne podnosim nikoga, ponajmanje samog sebe.
Ljubljana, utorak, 13. decembar/prosinac 2011.

Prolo je vie od dva mjeseca od zadnjeg zapisivanja u dnevnik. Razlog tome je injenica da sam se bavio nekim drugim stvarima, o tome u malo poslije pokuati neto napisati, a nakon nekog vremena sam pomislio kako ne bi bilo loe napraviti pokus. elim vidjeti kakva je razlika kad o dogaajima pie iz neposredne vremenske perspektive, istog dana kada se neto desi i kada pie s vremenskom distancom od, recimo, dva mjeseca. Miljenja sam da je o vlastitim doivljajima bolje pisati nakon to proe neko vrijeme. Vremenska distanca, moje je miljenje, oslobaa priu od manje bitnih elemenata, pomae pri izboru to ostaviti, a to ne, pomogne ti priu smjestiti u iri kontekst. Kada se neto dogodi, ovjek u sutini nikad ne moe znati je li to dobro ili loe. I za koga. Ono to ti se danas desilo i za to misli da je loe, moe ti za nekoliko dana ili godina postati dobro. I obratno, naravno. Primjerice, kada je A. ostala trudna sa mnom i nije htjela abortirati, a nismo mogli ostati skupa jer sam ja bio zaljubljen u nekog drugog, mislio sam da je to najgore to mi se moe desiti. Kada mi se rodila kerka bio sam i dalje pomalo uplaen i zbunjen, ali istovremeno i sretan. Danas smatram da je to, roenje kerke, najbolja stvar koja mi se desila. Jedno vrijeme sam mislio da ovjek tek na samrti moe spoznati to je u njegovu ivljenju bilo dobro ili loe, ali sad vjerujem da ne moe ni tada. Znai li to da smo u nepreglednoj vremenskoj perspektivi nesposobni za poimanje sree ili nesree, zla ili dobra? Da li vrijeme relativizira sve? Sve ee mislim kako vrijeme ni ne postoji.
Ne znam, ali neki se postupci, nikad, bez obzira na relativizirajuu mo vremenske distance ne mogu opravdati, dok e drugi uvijek biti pozitivni. Odnosno, mi smo ti koji definiramo dobro i zlo. Mi smo dobro i zlo. Danas je na Facebooku mnogo ljudi na zid stavilo pjesmu Proljee, trinaestog u decembru od Azre. Volio sam tu pjesmu nekad davno. Volim je i sad, iako je nisam sluao bar deset godina. No, da nastavim pisati o dogaajima koji su slijedili nakon posljednjeg zapisa iz dnevnika, 7. oktobra 2011., dakle prije vie od dva mjeseca.
Oslo, subota, 8. oktobar/listopad 2011

U subotu, kao to sam ve spomenuo, bio je taj knjievno-kulturni dogaaj gdje sam predstavio nekoliko bosanskih pisaca i pjesnika, jednu norveku pjesnikinju; bio je i mali koncert na kojem je svirao jedan mladi Bosanac iz Norveke koji je upravo snimio album, a i izloba slika, takoer bosanakog umjetnika nastanjenog u Norvekoj. Sve je proteklo u najboljem redu, iako sam bio poprilino mamuran od prethodne noi. Pijuckao sam pivo pa je to pomagalo, no kad je program zavrio, bio sam prazan i iscrpljen. Organizatori su nas poslije trebali odvesti na zajedniku veeru, ali jedino na to sam ja mislio bio je hai. I spid. Tako da sam utekao kui, usput nabavio haia, ali nije bilo spida. Samo kokaina kojeg ne volim i koji je preskup. No imao sam pun dep novca, svratili su i neki prijatelji pa smo ipak kupili koks od jednog crnca na ulici. U roku od pola sata sjedilo je nas pet-est u mojoj sobici; pili smo, puili, duvali, vukli bijele crte, plesali, priali glasno, smijali se. Zatim me je nazvala Ingrid, norveka pjesnikinja koju sam tog dana predstavljao na knjievnom popodnevu i rekla kako bi nam se i ona rado pridruila. Bila je subota, ona je doputovala ak iz Trondheima i ne poznaje ba mnogo ljudi u Oslu, nije joj se dalo ii samoj u hotelsku sobu, rekla je i ja sam je shvaao. Nisam imao nita protiv da nam se pridrui osim to me je bilo sram svog tog alkohola i droge. Ranije tog dana Ingrid je rekla kako je prestala i piti i puiti i da je nakon toga postala mnogo produktivnija. Tako je dobila i prestinu nagradu za poeziju Sult (Glad). No, ve sam bio prilino razbijen pa mi je bilo svejedno i rekao sam joj da doe. I ona je dola, pila je sok od narane, priala s nama, zezala se i inilo se da se vie zabavljala nego mi na svim tim opijatima. Bila je plava, visoka, prodornog pogleda koji me je pomalo plaio. Izgledala je kao poetina verzija Brigite Nielsen. Rekla mi je kako obavezno moram traiti stipendiju za pisce od Norveke, da sam sada u najboljim godinama za stvaranje i da je itala moj roman i da joj se svia. Nekako mi je bilo teko kada mi je to govorila. I bilo me je sram kad sam pred njom povukao par bijelih crta. Nakon nekog vremena otila je spavati u hotel, a mi smo se pokupili u neki ilegalni klub gdje se odravao trance party. Progutao sam kapsulu MDMA i plesao do zore s raspomamljenom gomilom klinaca i starih istroenih partijanera. Sebe bih svrstao u ovu posljednju kategoriju.
Oslo, nedjelja, 9. oktobar/listopad 2011.

Tog dana su bosanski pisci trebali otputovati natrag u Bosnu pa sam otiao do hotela Anker, gdje su bili odsjeli da se pozdravimo. Faruk je odluio ne otputovati s njima nego
ostati kod mene pa onda sljedeeg dana za Berlin. Imao je svoje razloge za to, a i ja sam ga podrao u tome. Proveli smo itavu nedjelju kod mene pijuckajui gin to je ostao od prole veeri i priajui o knjievnosti, Bosni, Norvekoj, politici, ljubavi, enama, djeci, piscima, zajednikim prijateljima... Naveer nas je glad natjerala napolje, pojeli smo neku lou pizzu, popili par piva, doli kui, nagutali se apaurina i spavali.
Oslo, ponedjeljak, 10. oktobar/listopad 2011.

Sjeam se samo da smo tog dana Faruk i ja proetali malo po Oslu, vrijeme je bilo odvratno, hladna jesenja kia, vlaga koja se uvlai u kosti i misli. Popodne sam ga otpratio do eljeznike stanice i zaelio mu sretan put za Berlin. No, moje elje mu nisu pomogle i to sam ve tada osjetio, ali esto sam pesimista bez razloga pa mi se nije dalo govoriti mu o tome. Dosta je i njemu njegovih muka, a i meni mojih. Kada je otiao, ne znam to sam radio. Vjerojatno puio ha i gledao filmove. to drugo?
Ljubljana, 21. decembar/prosinac 2011.

Na dananji dan, prije godinu dana, moja dananja draga, Anja, i ja smo, kako se to ve kae, profurali. Prvi put smo se bili sreli krajem ljeta te iste godine u Sarajevu. Ali uplaili smo se i ona i ja. Predosjeao sam da za nas dvoje, ako se upletemo u klupko strasti, ljubavi i svega ono to uz to ide, nema nade. Znao sam, pouen iskustvom prebijenog psa lutalice, da emo se ljubiti i gristi, upati i milovati, spajati i razdvajati, voljeti i mrziti. I tako, sve to smo mogli je odgoditi poetak ljubavnog tobogana smrti za nekoliko mjeseci, do tog 21. decembra/prosinca prole godine. I opet je scena bila postavljena u Sarajevu i sve je bilo ba onako kako sam i plaio. Ona kae da je i ona znala da e biti upravo tako. Ali to e, da nije tako, bilo bi drugaije. Uglavnom, volimo jedno drugom rei da smo sva najgora sranja ve proli i da nam sada valjda preostaju ona dobra. Moram rei da mi se, za sada, zbilja ini da je tako. No, vidjet emo dokle. Sve ima svoj rok trajanja, i jedino to ima smisla je uivati kad ti je dobro, stisnuti zube kad ti je teko. Biti svjestan da e i jedno i drugo proi, kao to sve na ovom svijetu proe. I opet se vrati. U nekom drugom obliku. Anja me pokuala zamoliti da je ne spominjem u svojim pisanijama, ali nakon to smo popriali uvjerio sam je da je to nemogue. Jer ne mogu pisati o sebi, a da ne piem o njoj. A ja piem uglavnom o sebi. Svi piemo o sebi. Pitanje je samo kako to oblikovati. Ja zbilja ne mogu pisati u treem licu jednine, izmisliti nekog lika i dati mu ime Alija Bekri ili Josip Horvat i onda pisati o sebi objektivno. Objektivnost je la, ona jednostavno ne postoji. Svi elimo pisati o sebi, o svojim svjetovima, ili svojim vienjima tuih svjetova. Netko to moda i ne vidi ovako i to je u redu. Jer jedino u umjetnosti moe kako hoe. Razlika izmeu umjetnosti i zanata je da umjetnost trpi greku u formi. Uistinu, umjetnost zahtijeva razbijanje postojeih normi i stvaranje novih oblika Mutacije. Metastaze. Poput ivota. Za mene umjetnost ima smisla jedino ako se pomijea, ispreplete, stopi sa stvarnim ivotom. Inae je tek oponaanje, promaaj, vjebanje ivota, ki, loa gluma, band koji svira tue pjesme, stakleno oko koje pilji u prazno pretvarajui se da vidi, voditelj
dnevnika na televiziji, dizajniran za ugodno saopavanje loih vijesti i nepotrebnih informacija. Kao umjetnica i kao ovjek, u mom svijetu vie vrijedi prava kafanska pevaljka, ostarjela, krezava i napuhana od alkohola i grubih mukih ruku, s dugakom listom propalih ljubavi i unitenih ivota iza sebe (i koja pjeva upravo o tome, svom ivotu, ironino i sarkastino) nego uminkana, skockana, pjevaica utirkane pop glazbe ili turbo-folka (razlika je jedino anrovska, i vidljiva ekskluzivnoj malograantini) iji silikoni pod reflektorima stoje vrsto kano klisurine, ije su usnice jo uvijek natekle od posljednjeg punjenja, a elo paralizirano od botoxa, koja pjeva pjesmuljke ije je znaenje preplitko ak i za plianog medvjedia polubrata moje kerke. No, pravih kafanskih pevaljki vie nema. Ili su umrle od alkohola i tuge ili su postale ove druge. Ponekad se osjeam kao kafanska pevaljka. Upravo sam joj tako rekao, Anji. Ona me moe zamoliti da ne piem o njoj, ali me ne moe sprijeiti. Kao to ni ja ne mogu sprijeiti nekoga da pie o meni. itao sam jednu priu o sebi, (nisam je ja napisao) i bile je to dobra pria, moram priznati. Iako, da budem iskren, taj lik koji se zasnivao na meni i nije mi ba simpatian. I to sad? Mogu ivjeti s tim da nisam svima simpatian. Bar bi trebalo da mogu. Nekad i ne mogu. Uglavnom, danas sam se probudio u pet ujutro i kako nisam mogao spavati, odluio sam zavriti jednu priu. Poslije sam probudio Anju estitao joj godinjicu ene se uvijek pale na te godinjice i malo smo se mazili i ljubili, zatim dorukovali. Do podne moramo predati zahtjev za vizu za Indiju. Putujemo 5. januara i ostat emo oko mjesec dana. U Indiji smo bili ranije i ona i ja, otprilike prije desetak godina, ak na istim mjestima. Mislio sam o tom putovanju napisati cijeli roman, ali sam na kraju napisao jednu kratku priu od est stranica; mislim da je to dovoljno. Indija je... teko je rei... Meni je bila kao povratak nekom pradomu. Znam da sam u tih nekoliko mjeseci boravka uspio zagrebati tek samo tanki povrinski sloj, ali tamo, u Indiji, shvati svoju pravu veliinu, shvati ukoenost i licemjerje ostatka svijeta, vidi napokon to je pravo siromatvo, to je iskreni ljudski osmijeh, a to iskonska patnja. Kad sam se vratio u Norveku trebali su proi mjeseci da se ponovo civiliziram, iako sam se ja nadao da neu nikad. No, ipak, boravak u Indiji ostavi traga na ovjeku, ak i iako si civil, zauvijek. Osim ako nisi ba panj od ovjeka. Predali smo te papire za vizu i onda krenuli u grad na kafu. Novaca za put zapravo i nemamo. Ona e izmuljati, da ne kaem ukrasti, lovu za karte iz te neke firme gdje radi, pa emo vratiti na proljee, a ja sam iznajmio svoju sobicu u Oslu i ekam neke honorare koji nikako ne stiu. Bitno je da imamo za karte, a tamo troi koliko ima. Ako ima malo, troi malo. to vie jede, vie sere. Anja i ja imamo potpuno obrnute bioritmove. Ja sam ujutro pun energije i dobrog raspoloenja i onda kako dan prolazi, meni energija pada. Naveer sam sposoban samo za hai, itanje i gledanje filmova. A ona potpuno obratno. Posebna je pria s mojim naglim promjenama raspoloenja. Prije nekoliko godina su mi bili dijagnosticirali bipolarni poremeaj, ranije se to zvalo manijakalna depresija i dali tablete koje su mi trebale pomoi u svakodnevnom ivotu.
(Tako je to objasnio nadlijenik koji mi ih je prepisao, navodei sebe kao egzaktni dokaz, jer i on je naime bio na tim tabletama i vidi ga sad, da kucnemo u drvo. Toliko su mu pomogle da ih toplo preporua. I dila.) Ali ispostavilo se da sam na njih alergian. Nakon par tjedana dana poeo sam curiti na sve strane poput uplje bave. Postao sam potpuno emotivno neuraunljiv. Na poslu sam se bijesno derao na ljude, izbacivao ih van, a poslije bih doao kui, i ako bih gledao film ili itao knjigu, svako malo bih zaplakao nekad od tuge a nekad od radosti. Naveer sam se znojio toliko da sam posteljinu trebao mijenjati svaki dan, ali nisam, jer imao sam samo jednu. Znoj je bio slatkast i smrdljiv. Na kraju se po cijelom tijelu pojavio osip i uhvatila me groznica pa sam zavrio na hitnoj. Tamo su mi rekli su da 1 % posto ljudi ima sline nuspojave od tog lijeka koji sam uzimao. I da sam vjerojatno jedan od njih. Tako sam se vratio provjerenim ilegalnim tvarima na koje ne samo da nisam bio alergian, nego sam u njima i uivao. Osim kad bi me s vremena na vrijeme poklopila prava depresija. Tada nije pomagalo nita. Uglavnom, poslije indijske ambasade otili smo na kafu, moja draga i ja, bilo je ve prolo podne i bilo je vrijeme za moj prvi izljev bijesa. Ona je to predosjeala i ve me ranije zamolila da se bar danas ne posvaamo, jer nam je obletnica. Jebala te obletnica! odbrusio sam. Svaat u se kad mi se svaa! I tako smo se posvaali usred kafia, pa je ona otila, zatim se vratila, onda sam otiao ja, pa se vratio, da bi se opet rastali na Preernovom trgu, pa se ponovo nali na trnici i onda smo otili kui. Onda se meni odjednom raspoloenje popravilo i sve je bilo u redu. Vodili smo ljubav i bilo je waaaau. Zatim smo neto malo radili, pisali, slali mailove, pojeli juhu od juer i onda opet vodili ljubav kao nikad do tada. Kad smo svrili ona je zakolutala oima, uzdahnula i rekla: Wauuu, kakva obletnica... a ja sam se nasmijao i opet rekao: Jebala te obletnica!, pa smo se poeli smijati kao luaci-poetnici. Naveer sam spremio dvije velike skue i dva mala pimolja u penici zajedno s tikvicama. Popili smo bocu vina, zapalili doint i gledali neki film na TV 1000 u kojem je glumio Billy Bob Thorton i Morgan Freeman i ona plavua iz Melancholie, Kirstin... neto... Poslije smo spavali. Ja na pola lexaurina, ona na pola xanaxa. Skidamo se, s mnogo toga, ali ne moe naglo. Smanjujemo doze postepeno.
Ljubljana, etvrtak, 22. decembar/prosinac 2011.

U Jugoslaviji se dananji dan slavio kao Dan Armije. U Rudom 1941. osnovana Prva proleterska, ako se ne varam. Danas je takoer najdua no i kalendarski poinje zima. Ili je to moda bilo ve juer. Informacije u obliku povijesnih injenica danas vie i nisu bitne. Jer jedinim klikom na tastaturu moe doi do bilo koje informacije. Jo samo na kvizu ti je potrebno znanje napamet. A nas je u osnovnoj koli nastavnik povijesti, Pranji, tjerao uiti sve datume iz Drugog svjetskog rata napamet. Zato sam se sjetio Prve proleterske i Rudog. No, pitam se ponekad, moe li se vjerovati takozvanim povijesnim injenicama? Ili informacijama? I, ako moe, zato? Ne postoji li teoretska mogunost da su u svim knjigama iz kojih uimo u koSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|329
li informacije pogrene ? Postoje i neke druge knjige s drugaijim informacijama. Postoji i Biblija i Kuran, u povijesno-injeninom pogledu prilino uplje knjige. A milijarde ljudi vjeruju u to. Dakle, kontrolira li netko informacije, povijesne injenice, i ako da, tko to, i na kraju tko kontrolira njega, tog kontrolora? Pushwagner, norveki umjetnik u svom glavnom djelu Soft City to saima u jedan crte i natpis Who controls the Controler? Soft City jedno je od najbitnijih djela suvremene umjetnosti. Danas u ponovo pisati o dogaajima u Oslu od prije par mjeseci.
Oslo, utorak, 11. oktobar/listopad 14. oktobar/listopad 2011.

Ne sjeam se. Mislim da sam bio malo u depresiji od partijanja preko vikenda. Mogue je da sam neto radio, vjerojatno prevodio ili predavao u koli. Svake druge srijede poaljem tekst za novine Bosanska pota, pa sam moda i to radio. Ali siguran sam da sam bio u depresiji. Poslije drogiranja spidom treba ti nekoliko dana da doe sebi. Sam spid, odnosno amfetamin, i nije toliko tetan sam po sebi, problem je to ne spava po nekoliko dana. Nespavanje je tetno samo po sebi. Dakle, depresivan si do suicidalnosti, prilino tup i glup, nema volje ni za to. Onda negdje u srijedu doe malo k sebi. U etvrtak si ve dobar, a u petak ponovo na spidu. Jedini je problem ako moram prevoditi, a jo sam glup, tada moram uzeti spida da radim. Prevoditi na spidu je zabavno, jer si bri od ovih kojima prevodi. Problemi od spida mogu biti i seksualne prirode. Bude napaljen kao dukela, ali donji dio tijela je potpuno paraliziran. Ne moe ak ni piati. Najgore od svega to ene o tome pojma nemaju. Jednom sam zavrio u nekom stanu s jednom djevojkom nakon itave noi partijanja na spidu i alkoholu i poeli smo se ljubiti i ve sve kako ide i onda je ona rekla kako ima stvari, dakle menstruaciju, a ja kaem pa dobro i ja sam na spidu, ionako mi se ne moe dignuti. A ona kae kako nikad nije ula za to. I onda sam je morao uvjeriti. ekali smo da spid prestane djelovati, a to je potrajalo, i kad je prestao djelovati bio sam jo vie sjeban. Uglavnom, mislim da mi nije povjerovala. Sjeam se da smo tih dana kupili spida od nekog tipa, navodno pjesnika. Nali smo se s njim iznad groblja na Sant Hanshaugenu, tamo gdje je sahranjen Ibsen. Prije toga smo moj prijatelj i ja proli kroz groblje. Bilo je mrano i pomalo maglovito. Dovoljno da postane sujevjeran. Tog tipa, pjesnika, nali smo pored groblja, sjedio je na klupici, puio doint, pio pivo i priao bez prestanka. Ispriao je kako je prije par sati iao s tim spidom u jakni, ba tu pored groblja i naili su policajci na konjima i... dalje nisam ba pohvatao. On je neto kao okliznuo se i pao, oni su mu kao pomogli da se digne, konji su ga kao njukali... Stvarno je bilo teko shvatiti jer priao je brzo, nepovezano, smijao se, imitirao policajce, konje, sebe, zatim vadio vreicu s bijelim prahom gurao nam pod nos da pomiriemo, kleo se kako nikad nita nije bolje probao, nudio nas pivom, zapoinjao neku novu priu. Mi smo samo gledali kako da to prije uzmemo to od njega i da isparimo. Ja sam se osvrtao oko sebe, sjetio sam se kako smo i sami na putu ovamo vidjeli policajce na konjima. Iz konja se dizala para, a policajac i policajka su se klatili kao lutke i nadmeno gledali na ljude ispod sebe. Em si vlast, em si na konju. Nisam mogao a da ne primijetim policajku u utegnutim jahakim hlaa330|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
ma i visokim konatim izmama s malim biem u ruci. Zabacivala je lagano kukovima dok je jahala, pratei ritam konjskih pokreta. Pjesnik nas je pitao hoemo li izlaziti, htio nam se prikljuiti, ali im smo preuzeli robu okrenuli smo se i otili bez pardona. Zapravo smo uzeli taj spid za vikend, ali nismo mogli izdrati a da ga ne probamo. Bio je zbilja jak, prejak. Pekao je po nosnicama do samog mozga. Imao sam osjeaj kao da mi netko vadi onjake iz desni. Ve sam, ranije uzimao tako jak spid i nisam danima mogao zaspati, a poslije sam bio u tekoj depresiji cijeli tjedan. Sumnjali smo da je rije o metamfetaminu, ali nismo mogli znati. Traili smo po internetu kako razlikovati amfetamin od metamfetamina, ali nismo postali mnogo pametniji. Poslije sam uo od jednog tipa da se sav spid u Oslu mijea s malo metamfetamina. Kao, po njegovoj prii, najprije ga pomijeaju s bilo kojim prahom isto da ga ima vie, a zatim, poto ga tako oslabe, dodaju metamfetamin da ga pojaaju. Nemam pojma, samo znam da se s metom nije zajebavat. Uglavnom uzeli smo to i to smo poslije radili, ne sjeam se. Mislim da sam otiao kui, puio hai, gledao pornie do jutra, ali moda i nisam. U Ljubljani je ovih dana hladno i maglovito. Osjeam da je sunce negdje iznad oblaka, ali ne moe se probiti. Podsjea me pomalo na Brko iz djetinjstva. I ova zima, i magla i kue oko nas i miris zraka. Melankolija, moglo bi se rei. Onda sam se sjetio da su i Brko i Ljubljana na Savi, na rubovima Panonske nizije, na nekadanjim movarama. Moda zato taj osjeaj. Ali osjeam se tako bilo gdje, kad malo bolje razmislim. Jednom, ima tome nekoliko godina, iskopao sam neke pjesme koje sam pisao jako davno, prije dvadeset godina. Skoro sam se zaprepastio kad sam vidio da se nisam makao s mjesta. Iste teme, isti motivi, iste rijei, isti osjeaji, ista kuknjava, isto sranje, a bogami, i pakovanje. Moda sad serem malo krupnija govna, ali sve je ostalo isto. Poslije odlazim etati po brdu nedaleko od kue, tu je Preernov vrh i na njemu crkvica i neki muzej i gostiona i trim staze i zooloki vrt. esto tuda etamo, danas mi je prvi put da idem sam. Dok sam izlazio Anja je doviknula da pazim da se ne izgubim, neka ponesem mobitel. Kad bi se barem tako lako gubilo. Hodao sam po umi, zemlja je bila tvrda i smrznuta, drvee ogoljelo, kroz kronje se provlaila rijetka magla. Gore na vrhu Preernovom sunce je uspjelo probiti kroz pancir od magle bar za tren. Naveer smo se odvezli do Novog Mesta na kazalinu predstavu. Bertholt Brecht V odloinstvu. Napuili smo se ve u autu, Anja nije pogodila izlaz iz Ljubljane, pa smo se neko vrijeme vozili u suprotnom smjeru, prema Mariboru. U Novom Mestu smo najprije morali popiti neto. Ona uvijek komplicira, ne moe naruiti konkretno, lozu, travaricu, pivo, vino, nego grog. Dok je to ova skuhala prolo je dvadeset minuta, onda se Anji to nije svidjelo, pa je traila jo jednu aicu alkohola da dospe, pa mi je poela objanjavati kako taj grog nije dobar, jer se alkohol treba ukuhavati, tri razliite vrste alkohola, da budemo precizni, a ne da dodaje vodu. Rekao sam umorno da komplicira. Uspjeli smo odgledati itavu predstavu. Uglavnom cijela predstava je bila dizajnerska izloba. Poslije smo puili doint s nekom njenom prijateljicom i s njenim deSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|331
kom i ona je rekla kako Brecht uope nije imao namjeru da se ova predstava igra pred publikom, nego je bila namijenjena glumcima. Ne znam. Predstava koju nitko ne gleda je kao knjiga koju nitko ne ita. Nema smisla. Ili moda ima? Ne znam to da mislim. Vozili smo natrag u Ljubljanu i puili novi doint i Anja je opet pogrijeila, ovaj put ulaz u grad, i opet smo se vozili prema Mariboru. Kad smo doli kui naruili smo pizze i pivo. Zvala je tri puta. Najprije je zaboravila naruiti pivo. Pa je zatim promijenila miljenje, pa je ponovo zvala. Zatim sam ja popizdio jer me uope nije pitala koju u pizzu, nego je sama odluila to u jesti. Ne previe, samo sam joj rekao da me pita. Onda je ona pukla i derala se na mene da sam vidio da naruuje i da nisam idiot i da sam mogao rei koju pizzu hou. Htjela ponovo zvati pizzeriju, ali ja joj nisam dao. Zatim je rekla kako sad ni nee jesti pizzu. Rekao sam da neu ni ja. Zatim sam se smirio i pomislio kako se, jebote, neemo valjda svaati oko pizze. Pa sam joj to i rekao. Onda je ona jo jedno dva sata bila u kurcu zbog te pizze i opravdavala se. Govorila je kako sam tada stavljao rublje u mainu za pranje i znala je da u popizditi ako me pita koju u pizzu. Pojeli smo tu jebenu pizzu, zapravo dvije, i bile su odvratne. Ujutro me je bolio stomak. A itavu no sam sanjao spid. Ogromne koliine spida, kako mi ispadaju i kako ih pokuavam pojest ili umrkat, ali mi ne uspijeva. Sanjao sam i svoju bivu enu, nita seksualno, samo smo se bavili tim spidom. Sanjao sam i Donalda Trumpa kako ide uz neko asfaltirano brdo, netko je s njim, vidim ih s lea. ini mi se kako da mu je netko saopio da mu je kerka mrtva. Ali ker mu nije bila Paris, nego neka naa, inilo mi se Bosanka.
Ljubljana, petak, 23. decembar/prosinac 2011.

Piem dnevnik, sjeban sam i umoran. Ne da mi se pisati. Idem na potu. Tek da izaem iz kue.
Oslo, petak, 27. januar/sijeanj 2012.

Sjedim za pisaim stolom u svojoj sobi u Oslu. Kroz zamazana prozorska stakla vidi se kako se snijeg lagano sputa na zemlju. S vremena na vrijeme zapue snaan vjetar pa tjera pahulje as u jednom smjeru, as u drugom, pa ih onda zakovitla, ponekad ak vraa natrag u nebo. Mogu tako sjediti satima i promatrati pahulje bez ikakve suvisle misli u glavi. Moda jedino blagi osjeaj zadovoljstva to ovog jutra ne moram van. Snijeg je svojom bjelinom poklopio prostor odozgo, sivo nordijsko nebo stisnulo odozgo, na ulicama nema nikoga, uje s poneki auto kako protutnji ispod mog prozora. Nema dakle ni prostora ni vremena, samo pahulje u kaotinom plesu i moje misli koje ih prate. I ovaj je, nazovimo ga dnevnik, poput tih pahulja i mojih misli. elio sam na poetku barem donekle pratiti kronologiju dogaaja, ali oito je to nemogue. Ve odavno ozbiljno vjerujem kako vrijeme ne postoji, iako nisam ba siguran kako to mislim. Ne znam ni kako bih tako objasnio prostor, ali ako vrijeme ne postoji, ni
prostoru se dobro ne pie. Ono to zapravo pokuavam rei je da ne uspijevam pisati kronoloki, a dnevnik bi valjda trebao imati nekakvu vremensku crtu, pa makar i nepravilnu. Ovo to ja piem nema crte, ovo je tek opis pojedinih toaka razbacanih u vremenu i prostoru. Poput pahulja koje gledam kroz prozor. Da budem iskren, nikad nisam shvaao tu nezdravu i prije svega naivnu i malograansku ljudsku elju da se sve stvari organiziraju, posloe po abecedi, kronologiji ili emu ve sve. I za kraj ovog uvoda citirat u jednog ruskog teoretiara, neu rei kojeg, koji kae da je forma zapravo sadraj. Danas u otii kod kerke, nai emo se u pola tri doma kod nje, zatim emo oko etiri pokupiti njezinog polubrata iz vrtia, pa emo, skoro kao i svaki put kad doem, tui jastucima, onda spraviti ruak, taco, pa emo gledati crtie, a njih dvoje e se svaati koje, jer njoj je devet a njemu pet, a ja u onda rei da prvo gledamo malo njegove, pa emo njega spremiti u krevet, pa emo onda ona i ja malo priati, ona e me masirati tako to hoda po mojim leima, ja u joj dati dvadeset, pedeset ili sto kruna, koliko ve budem imao, pa emo moda opet neto gledati ili priati, pa e onda ona na spavanje, onda e doi njezini roditelji, malo emo priati uvijek e me pitati isto, kad sam stigao, koliko ovaj put ostajem, kako ide pisanje, a i ja uvijek odgovaram isto: proli tjedan, ovaj put ostajem malo dulje, pisanje ide dobro i onda emo se pozdraviti i ja u izai u mrak i uriti kui da se napuim haia ili moda van plesati na spidu. No, danas to neu, jer sam obeao da u ovaj vikend biti dobar, a osim toga pijem antibiotike. Da budem iskren, plaim se ovog vikenda, treba ga nekako prebroditi, a da se ne razbijem. Ne mogu vie ni spida, ni MDMA, ni alkohola, ni haia. Plai me to to mi se sve vie svia morfij. Pisat u jo o svemu, o oktobru/listopadu i novembru/studenom koje sam proveo u Ljubljani i Hvaru, o povratku u Norveku, pisat u i o periodu od Boia pa do danas kojeg sam proveo u Ljubljani i Bosni i o tome kako nisam uspio otii u Indiju, ali najprije u vam ispriati priu o jueranjem danu. Juer je bio dobar dan. Juer je bio:
Oslo, etvrtak, 26. januar/sijeanj 2012.

itavu no sanjao sam kako me neki Rusi ganjaju s noevima u rukama. Ne sjeam se naravno svih detalja, ali na kraju, prije nego u se probuditi sav u znoju, vidim kako su uhvatili nekog drugog, mislei valjda da sam to ja, ali nisam siguran, i onda su mu sjekirom odsjekli ruke i noge. Sjeam se zvuka udaraca metala od asfalt i urlika tog nesretnika. Kad sam se probudio smirujem sam sebe i govorim da je to samo zbog serije Wire koju sam gledao veer prije, bila je neka slina scena. A i prije nego u lei da spavam itao sam Viktora Pelevina apajev i Praznina. Moda je i zbog toga. A moda i malo kriziram jer smanjujem hai i benzedine. Moda je malo i zbog morfija kojeg sam uzeo u utorak jer me zahvatila teka depresija. Podignem roletnu, jo uvijek leei u krevetu. Vani je mrak, snijeg, uju se jutarnji autobusi kako prevoze ljude na posao. Pokuavam ponovo zaspati, ali ne uspijevam. Poslije odlazim do Olafia klinike gdje se besplatno moe pregledati ako sumnja da ima kakvu spolnu bolest. Na spolovilu imam dvije male bradavice kojih se nikako nisam uspio rijeiti zadnjih pola godine. Takoer, otkad sam se vratio iz Ljubljane
prilikom mokrenja osjeam peckanje. Vjerojatno clamidia. Ve sam je imao prije pola godine. I tada sam je vjerojatno dobio od svoje drage Anje. Ja sam tada uzeo antibiotike, ali ona nije htjela, pa sad opet ista stvar. Ili je moda zaraen njezin ljubavnik. Ili njegova djevojka. Uglavnom, nije ni bitno. U ekaonici jedva da moe nai mjesto da sjedne. Tu su i stari mladi, i enski i muki, i hetero i gejevi i lezbijke. Jedan gej par dri se za ruke, grle se, apuu i smijulje. Pomislim kako moda idu samo da potvrde da su zdravi ne bi li se mogli troiti bez kondoma. Znanost bi valjda uskoro mogla nai neko bolje rjeenje od kondoma, stvarno. Preko puta mene je jedan mlai par, dvadesetak i neto godina, Norveanka i Latinoamerkianac. On je ljut, bijesan, sikti ispod glasa na nju, gestikulira, hvatam poneku rije, ali ne mogu odgonetnuti to priaju iako me ivo zanima. Uvijek volim prislukivati razgovore u tramvaju, ekaonicama i slinim javnim mjestima. Onda zamiljam njihove prie, njihove ivote, sudbine, prolost i budunost. Valjda se tako lake nosim sa svojom loom savjeu. Ili je to moda obina radoznalost. Mislim da je Norveanka zarazila Latinosa, a on sad bjesni. Malo-malo, pa pucne prstima obiju ruku i neto promrmlja. Ona ima velike okrugle oi i vidi se da joj je ao. Ipak nekako ljepe podnosi to nego on. ene, ini mi se ponekad, lake podnose nedae nego mukarci. Mukarci sve okrenu na bijes protiv cijelog svijeta. I sm sam takav, naravno. Djeaci ne plau. atro. Najprije ispuni formular s pitanjima o tvom seksualnom ivotu, zatim to preda, onda te zovnu kod medicinske sestre ili brata. U mom sluaju je to bio brat, gej, visok simpatian deko. Nekako ti nije neugodno priati s njim o tim stvarima. Kae da e mi on izvaditi krv za provjeru HIV-a, sifilisa i hepatitisa b., a za bradavice i peckanje moram kod lijenice. Lijenica je ista ona od prije est mjeseci. Ali ne vjerujem da se ona sjea mene i mog bolesnog kurca. Uglavnom uzela je bris iz rupice na glaviu, stavila na staklenu ploicu, malo zagrijala i stavila pod mikroskop. Nakon manje od minuta, glasom koji kao da je to i oekivao rekla je: Da, upala. Vjerojatno clamidia. Dobit ete antibiotike. Zatim pregledava bradavice, bez rijei uzima sprej s ledenim plinom, mislim da je duik, i prica. Ovaj put mnogo dulje nego prije pola godine. I ne mogu rei da mi je ugodno. Pee kao sam vrag. Poslije mi je dala da se pomokrim u epruvetu. Dok sam to inio nekako mi je dolo ao mog kurca. Boljelo je dok sam piao, boljelo je i nateklo je tu gdje je ona pricala, tako da nisam znao ni kako ga uhvatiti a da me ne boli. Poslije sam poslao poruku Anji i rekao da se i ona mora izlijeiti. Nisam bio ni ljut ni tuan ni nita, niti sam za to imao nekog razloga. Sve mi je bilo logino i svejedno. I ja, i Anja i naa spolovila i na seksualni ivot i ljubav i smrt. Poslije sam iao prevoditi u bolnicu Lovisenberg. Tamo je bio jedan starac odnekud iz Bosanske Krajine, ulo mu se po govoru. Ve sam mu ranije bio prevodio, sjetio se i on mene i bilo mu je drago da me vidi. Bio je u bolnici ve dva mjeseca, pa ga trebaju pustiti kui. No, nije zdrav, pa se moraju dogovoriti oko posjeta patronane sestre. Ima etvoro djece i sva su razbacana po svijetu. On i ena sami u Norvekoj. Njemu bolesni plua, srce, bubrezi, odrezali su mu palac na desnom stopalu i napravili premosnicu na desnoj nozi zbog loe cirkulacije. Ima rane na stranjici od sjedenja. Ipak,
on se vedro smjeka poput zbunjenog djeaka kad ga uhvate u zijanu, kao da zna da e mu biti oproteno. Lijenica mu govori kako sad ne smije opet poet puit kad doe kui. On kae da nee. Ali kae i da je sreo mnogo njih koji imaju iste probleme kao i on, a nikad nisu puili. I kae meni kao da oni ne uju: Vavik isto... oni meni, a i ja njima... A ja, to u moram i to prevest. A lijenica opet kako ne smije vie puit. A on klima glavom. I ja klimam glavom. I smjekamo se. I lijenica i on i ja. Poslije izlazim pomalo sjetan, podsjetio me taj starac na mog djeda, a moda malo i na mene. Jedino nije na mog oca. Taj je tvrd orah. Pomislim da bih moda i njega nekad volio vidjeti ovako bespomonog i smekanog. Ali teko da u to doivjeti. Dok hodam prema autobusnoj stanici, zovem svog izdavaa Gunnara. Poslao sam mu poruku da bih se elio nai s njime i da malo porazgovaramo, jer mislim da bi mogao uiniti neto vie oko tog nesretnog romana. Izala su tek dva lanka i to nisu bile neke ozbiljne kritike, a i to sam ja peglao ljude, urednike i izdavae. Ako ne moe sredit jednu ozbiljniju recenziju, koji je smisao izdavakog posla. Uglavnom, on, kao i uvijek, nema vremena. Mislio sam da se samo dolje kod nas na Balkanu izdavai prave blesavi. I onda je jedino to ti preostaje da se i ti pravi blesav. Jer ako se posvaa, tek si onda gotov. Ovaj put Gunnar kae kako nema vremena, da je u frci. Ubio mu se prijatelj. Prolih nekoliko puta izgovarao se da mu je ena u bolnici. Otkazali joj bubrezi. Ne zna ovjek ni sam to da misli. Moda je i istina, pomislim. Moda gnjavim jadnog ovjeka s pizdarijama, ta sam i oekivao koji kurac, bestseler u Norvekoj? Hahaha. Smijem se naglas na autobusnoj stanici. Da, ba, ali na moju nesreu izdavau umire ena, ubijaju mu se prijatelji... na kraju valjda i pisci. Doao sam kui i bilo je dva sata popodne. U pola est sam trebao ii predavati norveki u koli za strance. etiri kolska sata. Poela me hvatati tjeskoba, strah, nemir, nezadovoljstvo ivotom, to neto emu nikako nisam mogao nai pravo ime, a od ega sam pokuavao bjeati opijanjem, drogiranjem, putovanjima, plesom, trei na skijama, zaljubljivanjem, gledajui pornie, itajui knjige... Piui. Znao sam da ako ostanem u sobi od dva do pet popodne da u se sigurno puknuti neim, a imao sam u ladici svega. Tako da sam ipak odluio pobjei u umu, u Nordmarku skijati. Predomiljao sam se dosta vremena, hou neu, da mi se ne da mi se, imam vremena nemam vremena, ali ipak sam otiao. Tranje na skijama je jedna od stvari koja mi pomae da ne poludim, da se ne drogiram. Ponekad ak, i ne ubijem. Nema to puno rei o tome. Tlo je bijelo, nebo je sivo, u zraku su pahulje, oko tebe borova i jelova stabla, ide jednolino, jednom pa drugom nogom, die, znoji se, ne razmilja. Mozak za tren prestaje mljeti, prestaje drobiti misli poput mlinskog kamena. Tiina. Poslije se vraam istim vlakom, trojkom, kui, presvlaim se na brzinu i urim u kolu. Veernja predavanja su za one koji ve imaju posao i koji jezik ve poprilino dobro znaju, ali trebaju ga jo usavriti. S njima je lako jer ele priati i eljni su znanja, esto se smijemo, zabavljam ja njih, a i oni mene, priamo dogodovtine jedni drugima. Mislim da je to jedna od najboljih vjebi za usavravanje jezika. Pustiti ih da priaju. Teko je biti zabavan na tuem jeziku, ispriati vic, anegdotu. Na stranom
jeziku, u stranoj zemlji pone biti dosadan samom sebi. Na kraju ti se vie i ne da razgovarati s nekim. U ovom razredu sam predavao prvi put i bilo ih je osamnaest. Jedan Albanac iz Albanije, jedan s Kosova, dvije djevojke iz Eritreje, dvije iz Tajlanda, tri iz Poljske, jedna Maarica, jedna Iraanka, jedan Iranac, jedna Brazilka, jedan Rumunj, jedna Albanka iz Makedonije, jedna Turkinja iz Bugarske, jedan Kurd iz Irana i jedna Bosanka. Iz Sarajeva. Albanac iz Albanije je kidnuo nakon dva sata. Kae da je u Norvekoj ve jedanaest godina. Moda je nekoliko njih proveo u zatvoru. Ne znam zato sam to pomislio. Predrasude. Bio je elavi i pun oiljaka po glavi. No mogao je biti i politiki disident. Nogometa. Moda i pisac. Na pauzi nakon prva dva sata sjedim u zbornici s ostalim nastavnicima. Tu je rektor. elavi gej sa sjevera Norveke. Ja sjedam do jedine nastavnice koju bih kresnuo. Prvi put je vidim. Ali eto, to mi je prvo palo na pamet kad sam je vidio. Ona govori kako joj je pun kufer aka koji sjede i ne trude se. Sjede tu samo bezveze. elavi rektor upitno: Ovi iz istone Europe? Da. kae ona. Samo sjede i ne ele uope sudjelovati. Gledam je, vaem piletinu i zamiljam kako bih je bievao po debeloj guzici. Zatim bih je pitao zato ne eli sudjelovati. Ali sudei po tome kako me gleda, sudjelovala bi ona. Ili bi se bar pretvarala. Da. kae elavi rektor. Zanatlije. Doli su tu pare uzet i ba ih briga. Imao sam osjeaj da svi bulje u mene. Osim elavog rektora i nje, bilo je jo nekoliko nastavnica i jedan nastavnik. Jedna od njih s jako naboranim licem i s ne tako loim tijelom pitala me je kako se zovem? Od kada radim ovdje? Nikad me ranije nije vidjela, kae. Nisam ni ja vas. to ete..., odgovorim cinino. Pita da li sam je moda zamjenjivao neki tjedan prije Boia. Pitam je kako se zove, ona kae. Nisam. Onda ona pria kako ju je zamjenjivao netko, i kada je dola, nakon tjedan dana, vidjela je da je taj netko neki Ali koji joj je ostavio poruku o tome to su radili taj tjedan, a pismo je bilo puno greaka. Pomislila sam, Boooe moj.... Nisam Ali kaem. Nisam ak ni Muhamed. I malo se nasmijeim. Ali nitko nije ubrao foru. Razlika u kulturama, pomislim. Poslije je ova koju bih kresnuo ila do maine za kopiranje, a ja sam je pratio, sluajno. Imala je ba masno dupe. Da budem iskren, najvie me je ivcirao elavi ef. Jer otuno je to kad ljudi koji su i sami esto diskriminirani diskriminiraju druge. Ali sad se vie ne diskriminira gejeve, sad su u modi stranci. A i stranci diskriminiraju jedni druge. Istonoeuropljani ne vole Arape i crnce, Arapi ne vole crnce. A crnci ne vole Cigane. Zato ja volim Cigane. Jednom sam na ulici, u subotu kasno u no, kupovao hai od nekog Nigerijca, ispred jednog kluba i onda nam je priao Cigan i prosio lovu. A Nigerijac ga je otjerao. Kao, oni su grozni i prljavi i ne ele da rade. Kao da prositi nije dovoljno teak posao. Tee nego dilati hai, ako mene pita.
Enes Halilovi PRELUDIJUM

Vidio sam dojilju koja budi dijete da ga nahrani. Rekoh, da je gladno ne bi spalo. A ona veli, Spi, ali gladno je, Jer meni su nadole grudi. Ni ti koji uzima ove stihove Nisi probuen svojom voljom. Niti ja piem radi sebe.
ONI KOJI UMIRU

Taj bludni, taj ludi Neron Iz hramova uzimao bogove od zlata, Pa ih pretapao. Trebalo mu zlato. Omer el-Faruk sjeao se doba kad je u zabludi bio, I smijao se ovome: Do podne je oboavao boga napravljenog od hurmi Popodne bi ga, gladan, pojeo. Zato u mojoj biblioteci Borhes kae: Neka je slava Onome koji ne umire.
4 : 20
Kazuje arl Bodler Da postoje samo tri bia dostojna potovanja: Svetenik, ratnik i pesnik (znati, ubiti i stvoriti). Kada se ratnik vrli, Odisej, nakon bojeva, vratio na Itaku, iv ga doeka njegov pas po imenu Arg. Star je bio, ve ugav, pa kada ugleda Odiseja lipsa od sree, a dvadeset godina je ekao i patio. No jo je vea alost za pesnikom: kada se nakon etiri godine rata vratio kui Crnjanski, pas Mura nije ga saekao. Mati mu ree da je pas cvileo pri pomenu njegovog imena, ali, od tuge, nije izdrao.
Ratnik je samo ratnik. Pesnik je ratnik i pesnik.
TEMELJNA FARBA
Jednog jutra, direktor ugleda na zidu kole Grafit koji zbori o klanju I odmah naredi domaru da prekrei zid. Ve sutradan, direktor ugleda isti natpis I opet pozva domara Koji opet umoi etku u kre. I tako jutrima, i tako godinama, Direktor poziva domara, domar krei. A no ostavlja crn natpis na bijelom zidu, A djeca nagaaju ko je pisac tih slova. Ali jednog jutra, direktor ree da uzalud je kreiti I domar odmori ruke. Sutradan, na zidu ugledae Neiju krv. Tako inae poinju ratovi.
RUEVINE
Herostrat, Obuar iz Efesa, Spalio je hram Samo da bi ostao upamen. Danas, meutim, ne bi imao takvu ansu. Kao da ga gledam, upa kose nad zgaritima I lije suze po kamenju hramova razidanih. I kune Vladare i vojskovoe Svetenike i kurve.
BUSTROFEDON
Nekad su pisci na Kritu klesali slova U kamenu nainom koji se zove bustrofedon. Klesali su jedan red slova s lijeve na desnu, Pa drugi s desne na lijevu stranu,
I tako, Naizmjenino. Na to ih je navelo okretanje vola pri oranju. I danas neki pisci piu kao da plue. Piu na jednu stranu, vuku do promjene vlasti, Pa okrenu na drugu. I tako, Naizmjenino.
BUSTROFEDON II
Ispeo se petao na kuu, stao pred vetrokaz koji kripi i pita petla limenog Zato ti jei? Zato nikad ne peva? A ovaj veli Zato to moram da se okreem tamo kud vetar duva.
LEGENDA O HEROINI
Takav je bio voa kineske revolucije Mao Cedung. Povede 86 hiljada vojnika Na veliki mar. I pregazie 12 provincija, 18 planinskih vijenaca i 24 rijeke. I dobie vie od trista bitaka. Voa je tokom velikog mara Nosio 2 ebeta, nekoliko knjiga i muemu, A 370 dana jahao je na jednoj kobili. Kad ga, na kraju, upitae kako je izdrala, Voa ree: Prije polaska smo joj sakrili drijebe, Jo bi ona mogla da ga trai.
LOMAA
Mi znamo danas ta je Ep o Gilgameu i znamo slavu ploa iz Uruka. Znamo, sila je to, knjievni temelj nepobitan. Moe biti, bitanga neka, u nekoj vladi, pritisne crveno dugme zapali itav svet. Zapali svet, pa nestanu knjige, struja, pote, narodi, kue i brodovi... sve nestane osim dojeneta dva, muko i ensko, i jedna knjiga u pepelu, tanuna zbirka lokalnog amatera. Nau se muko i ensko, decu izrode, pronau toak, pronau Indiju u Americi, osnuju FIFA, UN i MMF opet odmota se svet. Pronau i najstariju knjigu, tanunu zbirku lokalnog amatera. Jave se ugledni profesori, ishvale lou knjigu, pa ona bude njima ko ovo Gilgame nama. I svi se meu njima slau, ah, to je knjiga uvena, ah, to je knjiga znaajna. Kao da vidim lomau, na lomai mlad neki pesnik vie: Loa knjiga je to! A narod ga spaljuje za misao jeretiku. I on gori i vie: Ipak je loa!
AGAMEMNON
- Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka? 1. Na istom kopnu umiremo. 2. Argonauti su iz Crnog mora uplovili u Dunav, 3. A nai kazivai pjesama narodnih Nose kratke tapove, izrezbarene, Ba kao Homer to je nosio. 4. ujem danas da je razbojnik Feriz, s poetka dvadesetog vijeka, Usmrtio podanika svog (pred oima cijele bande) Jer je ovaj ridao na vijest Da mu se ena s komijom via. Neu da zbog njegovih suza Vi sumnjate u vae ene, rekao je Feriz
Koji nije znao da na ostrvu Temidu, blizu Troje, Ujede zmija vojnika Filokreta Pa mu nabubri rana i silno zasmrde Da je morao Agamemnon amcem na drugo ostrvo da ga iskrca I kad se vrati, ree vojnicima: Neu da od smrada jedne rane izginete nadomak Troje. - Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka?
NO COMMENT
Rastoen mi pogled na kanale razne i razne pa noas mislim na mog deda, Ahmeta iz Hotkova, koji se udio kad mu televizor upade u kuu. A udo je bio, tih i strpljiv mnogo puta je imao zapetljaj creva pa mu se smuie lekari i operacije. Rekao bi sinovima da ga zaveu za volujska kola, A kola da spuste niz brdo. Tako bi se istruskao i creva bi se razvezala, vratila na svoja mesta. Ustajao bi, potom, nasmejan, i rekao: Sad sam kao momak. Na njega noas mislim, mislim ta bi bilo da ovog asa, nakon mnogo godina, ustane iz groba i kae: Sad sam kao momak. ta li bi bilo tad? Nita. Ba nita. Doli bi snimatelji, snimak bi iao na no comment, a ve sutra tu vest bi potisli ratovi, poplave i prodavci magle.
ivorad Nedeljkovi MRTVA PRIRODA SA SEIVOM

Na pedesetak metara odavde, ne vie, Motorna testera radi, seivo prodire kroz trupce. U nekoj godini ovla zastane, takavi dogaaj Nepotreban i ile njegove to nalik su jo Naem krvotoku. Maine bi drugaije, eh, Oblikovale istoriju da dostupna je bila. I sada ljudi sklanjaju oblice, uurbani. Da je vremena, sasvim bih uokvirio sliku, Dodavi koji detalj: krv dok kaplje iz prsta Probodenog ljuskom. Da je vremena, Na pedesetak metara odavde, ljudi bi, ubrzani, Prodirali u tkivo prisnim reima, Veliajui ptice, ume, spajajui strah i mitove, I, kao seivom, zbunjivali bi jedni druge, sve dok Najavljeni sneg ne prekrije ih. I zaledi u asu kad Veze nestanu, a mitovi se razdree i ubrzaju Misao. Odmaknutu od perja, pahulja I due, slabe od nepotrebnosti.
NADMO METAFORE
1. Izuavalac ptica i zaljubljenik U njih i njihov stil kojim su izdvojene, Daje u knjizi Ptice boja stvorenja Opis gotovo nestvarnog susreta jastreba Koji bee sleteo na tue i nejakog crvendaa Koji je branio svoje: porodicu, prostor, sutinu. Ta hrabrost male ptice i revnost u odbrani, U odagnavanju gospodara ume i turobnog dela neba, Zbunila je i pomela ubicu: odleteo je jastreb, Povukao se u pometnji, da razbistri hladni um. aroban ovaj opis, i crvenda o kome nita ne znam, Ne ostavljaju me danima mirnog. Zgrabio sam plen i ne isputam ga, Ili je on mene presreo i umesto da erupa slojeve, On naslage iste pene, prozirnost neku nepoznatu,
Umee tamo gde s mukom se kroz sebe probijah Da dospeo bih do zraka, i grudvice ozarenja. Ali, u toj slici ne zamiljam crvendaa Nego evu, ptiicu koju isto tako nisam Video nikada, ni uo. O njoj znam ono to znaju pesnici, To da eva nije zemaljski stvor, Ona je jedina nebeska ptica ije pevanje do nas dopire. Na nevidljivog duha Koji bi hteo da utei zemlju Lii njena laka, neumorna pesma I nita ne kota. Iako nosi oskudni sivi kaput, eva je oblak vatre i daje krila plavoj dubini. Ona je otra strela koja juri srebrnom sferom I izazov je svim metaforama oblika i boja. A opet, mi ne znamo ta je ona, Kakve su radosti silne u njeno srce stale. Zemaljske pesme takav boanski zanos Ne poznaju, Taj zanos koji budi ono najistije u nama. 2. Da sam je uo, i ja bih kao eli uzdrhtao I hitnuo elju ka njoj: Kad bi me nauila polovini radosti Koju tvoj mozak mora da poznaje Tako lud sklad potekao bi Sa mojih usana Da bi svet sluao, dok sam ja samo Bie to slua. Ja sam i bie koje ita, dodao bih, I brani svoj posed od te tako zavodljive Prozirnosti neba; moja dua Radosti zemaljske upoznaje i prisvaja, Da bi s njima lake prhnula. Ja znam da svet, krilima i moima Jastreba opremljen, otkucaje Moga srca slua.
I znam da ga zbuniti ne mogu Oskudnim odelom, nedaom svojom, Ni tubalicom, niti srdbom. Ni nadom, ni verom. Ali stvaram i nadu, i veru Da mogu izai na kraj s napasnikom I oterati ga lako, bez tuge, U dirljivom prizoru iji e svaki detalj Upijati i pamtiti, sakriven u paperju, Posveeni izuavalac i zaljubljenik. I da u zajedno s njim u tom asu Opet osetiti silnu nadmo Koja me povremeno obuzme i snai, Iako dokaza nema.
SENKE PLAMENA
1. Kad ponekad izostanem s posla Da bih uvao svog malog sina, Uvek odustajem od navika: Ne puim, ne pijem, jedem zdravu hranu Ostatke njegovih obroka. Tada umesto novina itam bajke, Govorim razumljive i nene rei, Prethodno ih izmislim. Smejem se bez zazora. inim to, jer je Moj deak neotporan i ist, Zaareno jutarnje nebo. Kako su obojeni i blagi ti dani Kada sam sa njim. A na poslu, nadnet nad pesmama I tumaenjima pesama, Do podneva ispraznim kutiju cigareta I, pre nego to pojedem kakvo pecivo, Krvotoku dodam nekoliko aica ljutog pia. Trujem se traevima i plamenim sujetama.
Kad se vratim kui Nije mi do igre. A moj sin je nezatien i slab, Tek treu je zimu ogrejao dahom. 2. I svet je pre neiskazivo mnogo vremena Nezatien i neotporan bio, A, opet, pomislim, bio je savren, Izuzmemo li iz opisa klimatske mene I srdbu zveri. Ne bee tad ni cigareta, ni opijata. Bogovi ni zaeti jo ne behu. Ni pesme niko nije sastavljao, Ako se ne rauna izmiljanje rei I aputanje mladuncu Dok su se na zidu peine Igrale senke budueg plamena.
PREVOD LEPOTE
1. irom planete zaare se kronje s jeseni. Pre nego to zgasne na podatnom tlu, Lie nam podari preobilje lepote. Tako je ovde, nedaleko, u umama na Jelici I na Gou, tako, i jo udesnije, u Vermontu, Gde je davno, davno u plemenu Irokeza Opstajalo verovanje da se te strasne boje Slivaju i pohode crvenokoce jer je Nebeski lovac ustrelio Velikog medveda. Visoko negde, iznad svih dosega, neznano kad. Zato i sad ne prestaje da kaplje U zeleno gorje drave Vermont Ozvezdana medvea krv. arobno je ovo tumaenje beskrajnog Buktanja: eh, da je i oslikana koa Istrebljenih tumaa bila istog porekla. arobno je, uinat sitniavim
Poukama nauke koja nas uverava Da divljeg pigmenta zapretenog u liu Ima maltene posvuda: I u mrkvi, i u paprici, u vou. I lepo je, toliko, da oas zaalim to i ovde, nad ovim gorama, Nad Paleom i Rajcem, nad Lokvama, Nebeski lovac nije ranio medveda, Jelena ili barem vepra, to takvu sliku u silnoj gladi Nismo stvorili, mi sanjari. A opet, ponadam se da se to nikada Nee desiti, dokle god ima vremena, Taj prevod lepote u tajnu, Prelaz vidljivog u matu. Da u i sam trezvenije milostiviti Nepoznato, uvek kad nepoznato Poeli moje rei. Boju. Sve. 2. Indijanci su, opinjeni vlastitim Simbolima i opijeni vatrenom vodom I inuvama, polako nestajali, Jer je istinski lovac video samo Njihovu krv, ne marei za lie, Senke kronji, ptice u njima. Video je daljinu, daljinu, i na obzorju Svoje triavo pravo na svetove. Tako su i ovde odvajkada lovci Bojili nemono tlo ljudskom krvlju. I nije da nije bilo: Plamenom tenou bejasmo opijeni. Najjae onda kad je iz naih ila Liptala i prskala nebo, Da nam se nikada otuda ne vrati.
UPOTREBA
1. Ponekad kroz prozor naeg stana Gledam lepu, naruenu gradsku no. Izvodim najee taj ritual kad pada kia, Kad se kapljice prelivene svetlou Odbijaju od asfalta, barice kad se mrekaju. Smiruje me treperenje, proimanje sjaja i tame, Okaene u nama, damaranje te vode dospele Ko zna odakle, iz nezamislive Vremenske pilje. I kao da propadam sve nie i nie, Brojei spratove svog preobraaja, Liavajui se uzgred iskustva i seanja, elei ponovo da otkrijem vreme, samo vreme. A moj mali sin pita da li to gledam zvezde. 2. Ponekad me prene sirena poslednjeg voza Za Kraljevo; skladno potonue dva osvetljena, Zamaena vagona koja su davno U dalekoj dravi izbaena iz upotrebe. Uvek kad putujem tim vozom, pomiljam koliko ima Oholosti u tom preziranju, u odbacivanju neega to slui, i ini ivot snoljivim. Tako i ljudi budu izbaeni iz pravog ivota, Samo njima darovanog, im ne ispune standarde Koje neko vazda propisuje. I sam se katkad tako osetim, Kao odbaen, nepotreban. A opet, znam da bezbroj sam puta Sam sebe liio neega, sklonio. Sakrio od kapljica koje padaju oko mene, Rasprskavaju se i osvajaju prostor. Jer bejae mi teko da se ulijem I budem jedno, glatka povr, a ne ostrvo. Ne alim za proputenim. I ponovo bih isto utroio vreme, Ponovo isto,
I po cenu da ritual roenja Bude doivljen kao udo, novo uskrsnue. I po tu cenu. Gospode, skloni me, Gospode, Od prozora. Od vremena. Da ga iznova imam, ono bi bilo drugaije, Odavno povueno iz upotrebe. Tek tada ne bih umeo s njim.
ZEMLJA I NEBO
Nalik su olovkama Uzdignutim na radnom stolu Visoka, zailjena stabla U umici naslonjenoj Na fabriku ogradu i mir. Njihovi su vrhovi oteali Od gnezda gladnih ptica. Osim pokojeg leta, Kao da se i rumeno mastilo Izliva iz najduih grana, I sneg kao da je Otuda razliven: Tako su mona ta stabla. Od njih nastanu tela olovaka, Njihovom je toplinom Zatieno i samo srce. Usudio bi se da opie Ili da nacrta tu mo. Ali zna da mo imaju Samo zemlja i nebo. I ti, dok ih spaja.
ZBOG SVETA
Ponekad, i sve ee, Osetim da navalu Iz sveta oko mene ne mogu Da izdrim. Svet je u meni, Sav, nijedan njegov vidljivi deo Nije ostao izvan tela. Mesta je sve manje. Uini mi se da teglim To obilje zalud. I zastajkujem, nalik motoru Kad u najviem stepenu prenosa Uspon veliki savladava. Neto se otkine u njemu, On se rasprsne, ostanu delii. Nevana je strmina, brdo, Sve je do onoga ko dri upravlja. Sve je do njega. Zato mu se i obraam, Zbog sveta okolo mene.
Berislav Blagojevi
Ispovijest
Pred zakonom sam potpuno ist. Za to sam se pobrinuo. Zameo sam sve tragove, poput zvijeri u bijegu pred lovokradicama. Oduvijek sam bio dobar u skrivanju. Skrivao sam se od istinskih intelektualaca koji bi, nakon svega nekoliko reenica, zasigurno uoili moju strunu zakrljalost. Skrivao sam se od pogleda studenata, od njihovih oiju eljnih znanja, od oiju ispunjenih velikim oekivanjima, od veselo iskriavih oiju iji u sjaj zamraiti hladnoom svojih bezobzirnih postupaka. Skrivao sam se od medijske pompe, jer sam znao da samo u sjeni mogu opstati kao sjena koja upravlja i manevrie, udjeljuje milostinju i kanjava tiho povlaei konce vezane oko vratova podanika, mojih doivotnih dunika. Skrivao sam svoje intimne misli i iskrene politike stavove od javnosti, svjestan da samo tako mogu osigurati dugovjenu i lukrativnu karijeru i biti podoban svim strujama i reimima. Skrivajui se, vremenom sam ostao okruen tek poltronskim hvalospjevima servilnih mediokriteta. Skrivajui se, ostao sam izvan stvarnog svijeta, ne znajui ta se meu obinom svjetinom govorka i misli. Skrivajui se, otuio sam se od naroda koji sam toliko volio, udaljio sam se od istih onih koji su me ustoliili i dali mi mo da vedrim i oblaim u mnogostrukim akademskim sferama. Skrivajui se, otupio sam na sva osjetila ovjeanska i tokom godina, nesvjesno valjda, uobrazio sam da sam neka vrsta malog Boga. Sebi i drugima sam postao nedodirljiva avet bez emocija, izuzme li se neobjanjivi gnjev koji je izvirao iz mene u svim prilikama, gromko i nenajavljeno. Skrivajui se, pretvorio sam se u nekakvu utvaru, koja je u svemu vidjela konspiracije i podrivanje autoriteta, a u svakome prijetnju i suparnika. Tako sam najprije u sebi posijao strah od svih i od svega, da bih ga kasnije netedimice sijao naokolo. Skrivajui se, umislio sam kako se igra skrivaa moe nastaviti u beskonanost. O, kako sam pogrijeio, Gospode! Sada, evo, u bolesnikoj postelji, znam da je nemogue skriti se od samoga sebe i Tvorca koji me je sazdao i koji u meni, kao i u drugima, vjeno obitava. Ako sam i uspio umai ovozemaljskim zakonima, onom Konanom Sudu ne mogu, to je sigurno. Kasno sam shvatio da se moje obrve vie ne daju odmrtiti i da je za mene osmijeh davno zaboravljena vjetina zatezanja miia i krivljenja usana. Smijati se mogu samo sreni ljudi, a ja to svakako nisam bio. Zato sam se umjesto osmijehom obilato sluio podsmijehom i cinino-sarkastinim doskoicama kojima su se podreeni nesebino smijali. Sada znam, naravno, da je i taj njihov smijeh bio upalj, smijeh iz straha. Na koncu, valjda sam uvijek potajno znao da njihova podrka ne poiva na
uvaavanju i iskrenosti, ve na staljinovskom strahopotovanju i svijesti da su tu gdje jesu iskljuivo zahvaljujui meni, a nikako svojim zaslugama. Kada sam zasjeo na vrh fakulteta, na vrh tog akademskog Olimpa, bio sam odluan da uinim dobre stvari za drutvo, za nauku, pa i za sebe, priznajem, jer ovo nije as da se laemo. Ma koliko stavljao prst na elo, ne mogu da odredim kada sam tano postao samoivi karijerista koji je bio spreman na sve samo da mu ne izmaknu udobni tron. Priznajem, zaposlio sam ljude koji mahom ne zasluuju da nose visoka zvanja ispred imena. Na taj nain sam rijeio dva veoma bitna uslova dugovjenog opstanka na vrhu okruio sam se inferiornijim intelektima koji me ne mogu ugroziti i zaduio sam ih tako i toliko da sam obezbijedio glasaku maineriju koja e (a sve po slovu zakona) glasati za svaki moj prijedlog ili moju odluku. Ovaj jednostavni mehanizam mi je omoguio da izmjetam odsjeke, gasim i otvaram katedre, raspodjeljujem kabinete, upoljavam asistente i spoljne saradnike, dodjeljujem diplome, magisterije, doktorate. Ispravno velim dodjeljujem, jer to nisu poklonjene diplome kao to mnogi misle. Pokloni se ne plaaju! Svojim uslugama i odlukama sam uinio dobro mnogim uticajnim ljudima i monicima, njihovoj djeci, sestriima, kumovima, ljubavnicama. Tako sam sve ove godine uspijevao ostati kinica bez jasno definisanog razvoa. Priklanjao sam se gdje god da matica zarovi, as na istok, as na zapad, ponekad na sjever, a nerijetko i na jug. Miljah da e moj tok zanavijek biti bez uvira. O, kako sam pogrijeio, Gospode! Istim tim uslugama i odlukama sam, sada to znam, unesreio nemjerljivo vei broj ljudi. Dobrih ljudi, ljudi koji su od usta odvajali za svoju djecu koju su uile osrednje ulizice kojima sam ja povjerio taj odgovoran posao. Ta djeca su, dakle, ostala osakaena za znanja koja su oekivala i platila. Posmatrao sam ih na dodjelama diploma kako s radou mariraju po svoje bezvrijedne komade masnog papira i znao sam da e ta radost okopniti kada shvate svoju bezizlaznu poziciju na tritu rada. Prvih godina mi je bilo teko, imao sam elju da istupim i priznam sve, da kaem toj djeci da se okanu zabluda i zanosa kojim neumoljivo odiu svi svreni studenti. elio sam da im objasnim kako su sva mjesta ve unaprijed zauzeta, ili da kaparisana ekaju dokoliare sa jakim zaleem da konano kupe svoje diplome i upute se na posao. Nisam imao snage da to uinim, a u potonjim godinama mi nije bilo stalo. Rezigniranim pogledom bih pratio kolone mladosti kako sa diplomama u rukama odlaze na slavljeniko pie, a potom na dugo zatoenitvo meu spiskovima za nezaposlene. Svima je bilo jasno da su odreeni nastavni programi bili prevazieni i da su neki smjerovi i odsjeci na mom fakultetu bili potpuno nauno degradirani, drutveno nepotrebni i privredno beskorisni. Ipak, ja ne samo da nisam nita uinio da to promijenim, ve sam se borio da zadrim taj status quo koji me je uhljebio i uinio bitnim i nedodirljivim. Smiljeno i planirano sam, prema tome, od akademskih graana stvarao konobare, od dobrih i vrijednih studenata budue alkoholiare, od potencijalnih velikih umova stvarao sam raznosae pica, a nadarene sam srozavao na prazne ljuture koje su u vjenoj potrazi za izlaskom iz svakodnevne amotinje. Za sve to nagraen sam upisom u knjige zaslunih graana ove zemlje! A trebali su da mi sude za sva zla koja sam poinio, za korupciju, za nepotizam, za preglasavanja, za skretanje pogleda sa nepravdi i zlostavljanja, za progledavanje
kroz prste nedoraslim tatinim sinovima, za sve one pogane zakulisne igre. Unitio sam itave generacije! Ne jednog mladog ovjeka, ne dva, ve stotine. O, kako sam zgrijeio, Gospode! Jedno vrijeme svoje sam postupke pravdao neophodnou da se profiliem i nametnem u onim groznim vremenima. Potrebe egzistencijalne prirode su odve jake za moralna nadmudrivanja i etinost bilo koje vrste. Onda sam se pravdao stranim pritiscima kojima sam bio izloen sa svih strana. Odbijao sam da priznam kako sam zapravo ja kriv to sam se doveo u tu situaciju. Poput najveih iluzionista, levitirao sam izmeu raznih monika, primao udarce, pridizao se i inio usluge nautrb onih koji to nikako i niim nisu zasluili. Da sam, kojim sluajem, odstupio kada je bilo vrijeme za to, mnogo toga se ne bi ni desilo, mnoge nepravde bi ostale tek nedoreene namjere zlih mozgova, a ja ne bih imao potrebu da se skrivam od drugih, od sebe, od Tebe. Vlast i mo, koje sam tako dugo uivao, pomutile su mi razum i ja sam bio zaboravio na sudbine olinjalih imperatora koji su gotovo odreda sa ovog svijeta odlazili muki i neslavno. Obnevidio, nisam uoio da sam se vremenom pretvorio upravo u jednog od njih. Zbog tog sljepila se nisam ni pokajao kada sam trebao. I pravdanje mojih postupaka nije bilo upueno onome kome je trebalo, ve onima kojima nisam ni bio duan da se pravdam. Dodue, opravdanja sam oduvijek smatrao karakteristikom nejakih. Pa ipak... Ne mogu promijeniti to to sam uinio. Za takvo to nema ni naina ni vremena. Moda najgore i nije ono to je bilo, ve ono to e biti. Moja zaostavtina e nastaviti da ivi svoj ogavni ciklus sainjen od niskih strasti, potkupljivanja i potkusurivanja, lanih doktorata i unesreivanja novih i novih generacija. Drutvu sam u amanet ostavio besprijekorno razraeno i legalno sistematsko unitavanje njegovog najplodonosnijeg tkiva. Bez imalo ponosa i gordosti sada mogu da potvrdim kako su moji tienici uili od najboljeg. I siguran sam da e nastaviti tamo gdje sam stao. Oni ne znaju drugaije, ne znaju bolje. Povratka, dakle, nema, kao ni brisanja uinjenog. Ovaj perpetuum mobile e svoj rvanj i dalje hraniti najboljim mesom. Zato i ne vidim razlog zato bih pokuavao da raskrinkam sebe i mnoge, mnoge druge, koji su uprljali ruke u tim blatnjavim i zaraznim rabotama. Zaista ne vidim zato da sada okaljam svoje ime, zlatnim slovima ispisano na brojnim zahvalnicama, poveljama i medaljama. Neka drugi nastave da misle kako sam bio dobar ovjek. Ti i ja znamo da to nije istina. To je dovoljno. Zbog toga i ovu ispovijest piem samobriuim mastilom i ona e, kroz koji dan i moda ba u istom trenu kao i ja, ieznuti sa ovog svijeta.
ULAZAK KROZ IZLAZNA VRATA

Tvoja majka je radila i po esnaest sati u restoranu Bajani, udaljenom tek kilometar od najprometnije arterije centra Manile. istila je toalete, prala sue, pomagala u kuhinji. Nikada se nije alila. eljela je samo da bude u blizini Dakile, tvog oca i vlasnika restorana. Biti mlad i zaljubljen znai imati snage izdrati neizdrivo, pristati na sve zarad jednog pogleda, jednog dodira. Biti siromaan i voljeti bogatog znai vjerovati u snove, u uda. Bio je svjestan toga. Poriv mukarca u najboljim
godinama nagnao ga je da joj priblii nedokuivo, barem na jednu no. Voljela ga je, to znam, a i on je poeo da se odnosi drugaije prema njoj. Iako je to moglo da zapazi samo budno oko koje je svaki dan satima motrilo na deavanja u restoranu, postajalo je vidljivo da je prema njoj bio paljiviji i blai nego prema nama ostalima. I mi, druge djevojke, poele smo da vjerujemo da su uda mogua. A onda si ti, udo ivota u povoju, prekinuo udo ljubavi u nastajanju. Odluila je da mu kae. Prije nego trbuh postane luna u utapu i progovori. Prije nego to ti, dragi sine, progovori iz utrobe. Izbacio ju je napolje, kao bijesnu kuju, kao da je u sebi nosila zaraznu boletinu a ne njegovo dijete. Bez mnogo rijei, bez samilosti i, sigurna sam, bez imalo ljubavi i grie savjesti, izbacio ju je kroz stranja vrata restorana. Mi smo ta vrata zvali izlazna, jer smo kroz njih dolazili i odlazili skriveni od pogleda muterija. Kroz ta vrata su izlazili otpaci, ostaci od nepojedene hrane, koje je sirotinja zjapei iekivala i lakomo gutala tu, pred naim oima, ili prekuhavala i kasnije prodavala kao pagpag. Kroz ta vrata si i ti, ne znajui nita i nevino se nadimajui u majinom stomaku, uao u svijet. U svijet koji je tvoje djetinjstvo ispunio razoaranjima, tjeskobom i bijedom. Uao si, dakle, kroz izlazna vrata. Znala sam da je sve to bio lo predznak. Tako se i desilo oekivano. Tvoju majku su njeni roditelji prokleli zato to je nosila kopile i to je ukaljala porodino ime. Ostala je sama sa tobom koji si bio njen jedini razlog da nastavi da ivi. A upravo si ti isisavao isti taj ivot iz nje. Zbog tebe je molila za hranu, za kakvu milostinju, zbog tebe je ak dolazila na ista ona vrata gdje sam joj kriom davala okorke riine pogae. Bila je mrava i blijeda, dok si ti u njoj rastao. Radovala ti se. Rekla mi je. Mislim da treba to da zna. Bio je oktobar, kraj sezone kia. Stajala je u potpuno natopljenoj prljavoj haljinici ispred mog doma drei se za nabrekli trbuh. Rekla je da nije imala kuda da ode. U kui smo pripremile sve to smo znale i mislile da je potrebno za poroaj. Nismo imale nikakvog iskustva. I kao to si u njenoj utrobi onomad uao u nemilosrdnu zbilju na izlazna vrata i iz nje si izaao teko i naopako sa nogama naprijed. Njeno izmrcvareno krhko tijelo nije izdralo. Ukopala sam je iza kue u braonkastocrvenu raskvaenu zemlju. Dakila je i mene otjerao iz restorana, poto je saznao da sam odluila da te podiem kao svoje edo. Prognani i odbaeni, ostali smo sami. Ti i ja. Ja i ti. Majka i sin. Sami. Toliko beznadni i sami, da mi se ponekad inilo da nam je i sm Tvorac uskratio zatitu pod strehom od svojih trepavica. Nisam znala ta da inim, u kom pravcu da krenem. Isprva smo se potucali po ulicama Manile i prehranjivali se skromnom zaradom od prosjaenja. Ubrzo sam shvatila da to nije dovoljno. Previe je ubogih nesrenika sa ispruenim dlanovima i praznim, zakrljalim elucima. Premalo je onih koji imaju, a jo manje onih koji su spremni da se odvoje od mrvice onoga to posjeduju. Neki ljudi koje sam poznavala umirali su naokolo u mranim orsokacima prekriveni kartonskim kutijama kao debelim celuloznim platovima zaborava. Umirali su od gladi, od bolesti i iznemoglosti. Ali vie od svega, inilo mi se, umirali su usljed gubitka vjere i nade. Nisam mogla dopustiti da nas zadesi takva sudbina. Poela sam da prikupljam otpatke od hrane, da ih perem, nanovo prim i araniram u nove obroke. Prodavala sam pagpag na trotoaru, ispod cerade na kojoj je pisalo
Second Hand Food. Taj natpis je napisao neki turista. Bezimen, hladan, utih obrva. Sjevernjak zasigurno. U susjedstvu su me nazvali Kraljica pagpaga, jer sam nekako uspijevala da odaberem najbolje, najsvjeije i najsigurnije od odbaenih namirnica. Eh, kakvi su to bili dani! Pagpag nam je dao krov nad glavom, skroman, ali ipak krov, a tebi je omoguio kolovanje. Nema potrebe da ti dalje priam. Sjea se ti, znam. Osim toga, neto sam umorna. Svake nedjelje kada joj doem u posjetu, ona, moja druga mati, pria mi ovu istu priu. Nije mi teko da je sluam. ao mi je samo to joj bolest i starost ne doputaju da shvati koliko sam bio blagosloven to sam imao dvije majke koje su me voljele. I alim to ona ne zna, iako sam joj to ponavljao vie puta u protekle dvije godine, da je njen sin jednog majskog popodneva uao na izlazna vrata restorana i otkupio ga od Dakile, oronulog pijanice spremnog da raskrmi sve. On, naravno, nije znao ko sam. A ak i da jeste, mislim da mu ne bi bilo vano.
KO JE, DOAVOLA, J. TABISZ?

Niko nikada ranije nije uo za J. Tabisza iz Vroclava. Ni prijatelji iz fabrike metalnih konstrukcija u kojoj je radio, ni nastavnici kole koju je pohaao, ak ni njegovi roditelji nisu znali za njega. Tako to biva, valjda, u vremenu kad svi gledaju samo sebe, kao da kroz ivot idu drei ogledalo ispred nosa. Jednog je dana J. Tabisz sluajno naao vreu punu novca koja se nekim udom nala u grmlju pored kontejnera gdje inae odlae smee svakog etvrtka. Sve je prijavio policiji, dao izjavu, uredno im predao naeno i poao kui na redovni popodnevni poinak. Ali onda je poeo da mu zvoni telefon, a zvekir na ulaznim vratima je stalno varniio od udaraca gvoa o gvoe. Pogledao je kroz prozor i u dvoritu ugledao stotine fotoreportera, novinara, televizijskih ekipa. I preko noi svi su znali ko je J. Tabisz. Gledajui njegove fotografije na naslovnicama, ljudi su se iuavali, komentarisali, mrdali glavama i coktali u nevjerici, a neki su se krstili kao da su vidjeli neku nakazu, nekoga ko je novi ovjek-Slon. Preko noi, J. Tabisz je postao najpoznatije lice u zemlji, punei novinske stupce naslovima kao to su: ta on umilja i ko je on da vraa naeni novac? ili Kuda idemo kad pojedinci uzimaju sebi za pravo da se odreknu profita? Preko noi je postao izrod i udak, igosani ekscentrik i osobenjak. Preko noi je izgubio san. Vie nije mogao da spava. Ni danju, ni nou. A mislio je da e, uradivi upravo ono to je i uradio, osigurati sebi lagan i miran san. Sada, izmoren nedostatkom sna, poinje da razmilja kao svi drugi i sve je vie ubijeen da bi spavao (bolje) da je zadrao novac. Tui novac. Ali, uprkos ovim zamkama koje mu postavlja premoreni um, J. Tabisz zna je da je postupio ispravno i da bi sve drugo bilo nenormalno, naopako. Tako to biva, valjda, kada se sve posmatra u ogledalu: naopako i iskrivljeno!
HOTLINE
A ta bi ti htio da mi radi, upitala je dok je tupo posmatrala ljude i drvorede pored ceste. U jednoj ruci drala je veliku plastinu fasciklu, u drugoj telefon, a preko de354|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
snog ramena njihao se ranac iskrzanih ivica, urezujui svoj put prema naglaenoj kljunoj kosti. Ti si jedan zloesti deko. Naravno da nosim tange. U redu, evo skinuu ih za tebe, rekla je prislanjajui usne na aparat. ofer gradskog prevoza je pogledao njen okruglasti odraz na unutranjem retrovizoru. Tek u tom deformisanom ogledalu njena ljepota je dola do izraaja; obrazi joj se popunie mladalakim ivotnim mesom, ramena se zaoblie, a kukovi postae enstveniji, izazovniji. Nema sumnje, lijepa je i bez zrcalastih optikih varki, ali djeluje izmoreno i suvonjavo, gotovo izgladnjelo. Upravo to je pomislio srednjovjeni preljubnik koji je na rije tange naprasito prestao da tipka poruku ljubavnici, odmjeravajui djevojku rendgenskim pogledom. Ljubi me po vratu. Taaako. Sad vrkom jezika klizi lagaaano prema dole, nastavila je davati instrukcije zanosnim glasom, ali bez emocija. Njen pogled je sada nervozno lutao po stranicama koje je maloas izvadila iz ranca. Saputnici nisu mogli da vide zaglavlje papira na kome je debelim slovima pisalo Ispitna pitanja. A i koga bi to interesovalo pored predstave kojom ih djevojka neuredne frizure upravo asti. Bradavice su mi tako tvrde... Da li i ti ima neto tvrdo za mene, upitala je bez ustezanja. Starija utirkana gospoa na ovu aluziju poe da se krsti i snebiva kao da iz djevojke progovara neastivi glavom, bradom i rogovima. Ovoga nije bilo u moje vrijeme, priapnula je na uho neznanke usidrene na susjednom sjeditu. Djevojke su bile estite i edne, lijepo vaspitane, zakljuila je bakica, iako niko nije obraao panju na ono to govori. ak je i neki broker, krajnje udnim okolnostima zateen u gradskom prevozu, podigao pogled sa laptopa i hipnotiuih crvenih i zelenih strelica koje oznaavaju trendove i vrijednost akcija. Njegov izotreni njuh za prognoziranje budunosti nije mogao da namirie tugu i zabrinutost kojom je djevojka zraila, a koje su direktna posljedica dogaaja iz prolosti. Bilo bi zaista previe oekivati da neko ko je toliko zagledan u procentualne tragove kupoprodaje i raspoznaje samo pad i rast (nisko i visoko), prozre dubinu, tu zaudnu dimenziju koju posjeduje sve manje ljudi. Uostalom, kako bi bilo ko mogao znati da ova lascivna brbljivica telefonskim uzdasima plaa svoje kolovanje, da pomae mlaem bratu i bolesnom ocu, udovcu od prole jeseni? To! To! Uuuhh, kako si dobar! Najbolji, lagala je savreno uvjerljivo i sa takvom lakoom na kojoj bi joj pozavidjele i doajenke pozorita. Njeni usiljeni, pretjerani uzdasi uskomeali su autobus. Putnici u njenoj blizini poeli su da se vrpolje, nezainteresovani da prislukuju, iica da se oblizuje, a klinci sa zaelja da se kikou, dobacuju i pokazuju prstom ka njoj. Jedan iz te bubuljiave regimente izvadio je tanani, srebrnkastocrni aparat sa ugraviranom nedojedenom jabukom na poleini kojim je elio da snimi ou. Ako mu to poe za rukom, pomislio je, bie glavna faca u koli. Barem na jedan dan, koliko u prosjeku traju senzacije. Voza je tada naglo zaustavio autobus, okrenuo se prema djevojci, promrmljao neto o tome kako za sve postoji mjesto i vrijeme, da bi je konano i nimalo njeno istjerao iz duguljastog kripavog estotokaa. Njegova gesta je doekana sa odobravanjem, izuzmu li se razoarani pogledi napaljenih adolescenata. Za sve postoji pravo mjesto i vrijeme, odzvanjalo je u njenoj glavi dok je stajala na trotoaru, u potpuno pogreno vrijeme i na sasvim pogrenom mjestu. Nikome
nije palo na pamet da za sve, ak i za njen telefonski performans, postoji razlog. O razlozima i uzrocima niko vie ne razmilja. Kao, uostalom, ni o dobro znanoj injenici da stvari nisu uvijek onakve kakvim se ine. Niti je ona samo isprazna glupaa to uzdie u slualicu, niti je ona bakica u svoje vrijeme bila tako edna kako tvrdi, niti bi je ofer istjerao da su, kojim sluajem, bili sami na zadnjoj kasnoveernjoj ruti (o, naprotiv, jer to bi za njega predstavljalo i mjesto i vrijeme za malo neoekivane ali uvijek dobrodole naslade). Danas, u vrijeme iluzionarstva svemonog fotoopa i estetske hirurgije, gotovo nita nije onako kako nam se ini. Ali, ne postoji program koji e popraviti nastalu tetu, koji e joj poput Help opcije pomoi da objasni ocu zato nije poloila ispit. I ne postoji doktorski skalpel koji e odstraniti razoaranje sa njegovog lica, ma kakvu dobronamjernu la da mu servira. Vibracija telefona kida njene misli. Ona ponovo prestaje da bude brina erka, paljiva sestra sa majinskom misijom, nadarena i vrijedna studentica. Kao i svi, ona navlai na sebe novu kou (avatar za ispunjavanje neijih perverznih snova) i zapoinje igru koja ne bira ni mjesto, ni vrijeme: A ta bi ti htio da mi radi?
Kemal Mahmutefendi
Pjesme
Niiji ovjek
Luta svijetom, uz ograde, pored kua, pod nebom beskrajnim, sreta se sa ljudima, ima sjenku, unutranje organe, majka ga rodila i otac, ime mu nalijepljeno preko tog to hoda ta (ako ikako) jede, zauzima prostor, to mora da legne, postoji pod kapom nebeskom taj Niiji, taj Nikakav, taj Koji Jeste A Nije i ta sa njime takvim, ivim a nikakvim, postojeim a niim dokazati da ga ima?... Pa nisu li oni Niiji, koji ga ne vide; i nije li ovaj svijet niiji, vlasnitvo niijih ljudi?
Spremam se da umrem
Ovo prnje sree i nesree treba konano probrati i srediti. Majci obavezno brzojaviti - spreman sam! na Novo groblje u Beogradu. Sve one koji e se skupiti nad leinom rastjerati na vrijeme. Rukopise ostaviti na liu, stijenama i oblacima, i, to nemoj zaboraviti, na morskim talasima. Nastojati da ne napie ono najbolje to si mogao - neka se, kurve, domiljaju: ta li bi to moglo biti? Svima oprostiti - pa neka ih njihova savjest grize kao stidne ui izmeu nogu. Sklopiti oi, pa ih otvoriti, sklopiti otvoriti, sklopiti otvoriti, pa ih ostaviti otvorene: neka ih, nek gledaju u enske guzove i sise; nek, otvorene, vide sve one nagrade koje e posthumno doi. A koliko dugo e te pripreme trajati, to niko ne zna, kamoli ja.
ta mi je elja
Ne Insifri, ve Borako jezero. Svu svoju ivu muku smjestiti pod stijenu iz koje bukva raste. Mahovinom obrasla. Rijei svoje zalediti u tiini koja e te vratiti sebi. Izlaziti i ulaziti na vrata kroz koja prodire veernje i jutarnje sunce. Srodit se sa svojom sjenkom
kao mistici smru svojom. Jedne veeri umrijeti, a sa zorom punom rose ustati io, zadovoljan, konano dovren. Nije li oholo?!
Sihirbazova putovanja
abanu arenkapiu
Zalutah u umu: evo hljebova punih sakrivene gladi. Pustinja bezvodna: poljupci tvoji plave me poplavom koju, pijui, ne mogu popiti. Sue se rijei: govor mi nema izvora ni utoka. Sve sam ono to nikad niti mogu niti hou biti.
Poraanje
(Nije za ive) Poraala se Nesrea: raskreene noge, utroba otvorena, liptanje, trudovi, vrijeme je hora est! Pomagai, sa lampama, stetoskopima, sjajnim klijetima: treba prihvatiti milu dojenad. Evo ga... zdravo, ivo, sluzavo, kmei jedva ekajui avaj! svijet koji ga eljno oekuje. Hitre, vine ruke sreo naa! prihvataju, prevru, povijaju... Ali, evo jo jedno. Pa drugo, te tree, etvrto, stoto, hiljadito, milioni novih duica. Ali, nije vano koliko ih je: najvanije je nek oni ispadaju: zdrava, iva i nezaustavljiva bujica ne rekoh li na poetku Nesree!
Milorad Belani
O srpskom stanovitu: mi pa mi
(Povodom knjige M. Lompara Duh samoporicanja)
Kod nas je na kraju XX veka nacionalizam postao borbena ideologija koja pokuava da nasilnim sredstvima rei pitanje nereenog statusa vlastite nacije. Taj nacionalizam je doiveo seriju poraza, tako da se iz faze borbene ideologije on danas lagano transformie u diskurs razoaranih ili umivenih nacionalista. Ova vrsta renoviranja jedne zaostale ideoloke traume ne moe vie da bude teorijski interesantna, sem u sluaju kad se pojavi neki ugledni autor koji, na prvi pogled, uspeva da mitopoetici nacionalizma udanhe nove tonove izdisaja. Takav sluaj je sa Milom Lomparom i njegovom upravo objavljenom knjigom Duh samoporicanja. Ta knjiga pokuava da rekonstruie idealnu i, svakako, nestvarnu poziciju jednog pitomog, miroljubivog srpskog nacionalizma, koji lako zaboravlja svoje okrutne, nasilnike postupke. Ujedno, to je pozicija narcisoidnog samouzdizanja vlastite vrednosti, bez obzira ta bilo ko drugi o toj vrednosti misli, bez ikakve razmene iskustva, bez poreenja. Milo Lompar tom narcisoidnom aksiolokom izolacionizmu, ukratko, daje naziv: srpsko stanovite. Pri tom, on je spreman da naglasi (bar na nekim mestima Duha samoporicanja) miroljubivo obeleje te strategije samoizolacionizma. Ono to prethodi svakom prepoznavanju razliitih elemenata koji bi trebalo da tvore srpsko stanovite, ono to bi moglo omoguiti promenu kulturne
politike u nas, ono to deluje kao uslov svih uslova, jeste postepeno umanjivanje neosveenog i nepromiljenog, vekovnim istorijskim iskustvom zahtevanog, poverenja u silu. Jer, ono je ispraeno istim takvim nepoverenjem u kulturu (Duh samoporicanja, Novi Sad, 2011, str. 446). Ovaj hvale vredan stav se ne odnosi samo na prohujale vekove, ve i na vreme s kraja XX veka u kojem se srpski nacionalizam probudio i, u isti mah, kao borbena ideologija osakatio i nas i sebe, a da, pri tom, ipak nije pokazao nikakvo poverenje u kulturu, s izuzetkom samog duha palanke, ak unienog militantnom ideologijom, tog duha prema kojem srpsko stanovite nikada nije imalo bilo kakav kritiki otklon. Da li se Lompar zaista distancira od silovitog i hirovitog srpskog nacionalizma? U naem jeziku postoji izraz: vuk u jagnjeoj koi, koji sugerie ideju da neko moe deklarativno da se zalae za miroljubiv stav, a da stvarno bude opredeljen za neto sasvim drugo. Knjiga Duh samoporicanja nas dovodi u situaciju da u nju uitamo jednu takvu travestiju. Zato ona moe i da se iitava kao suptilan doprinos istoriji naih borbenih i u isti mah propalih, izjalovljenih ideologija. Kao takva, ova knjiga ne bi zasluivala neku posebnu panju da u njoj nije jedno golemo poglavlje posveeno kritici Radomira Konstantinovia i pre svega, razume se, kritici njegove Filosofije palanke. Nema sumnje, Konstantinovieva Filosofija palanke je nacionalistikom shvatanju kulture ili, ako hoete, srpskom stanovitu, uvek golemo smetala. Ona je, naime, nacionalizam liavala poverenja u onu kulturu koja je njemu jedino bila dostupna, a to je kultura-protiv-kulture duha palanke. Re je, dakle, o kvazi-kulturi jedne jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice. Sam Milo Lompar, oigledno, nema poverenja u kritiku duha palanke. Zato nema poverenja? Zato to mu integralizam palanakog duha prua dobru, ak infrastrukturnu osnovu za tezu o integralizmu i izolacionizmu samog duha srpstva ili srpskog stanovita. Eto, to je bio razlog zbog kojeg je kritika Filosofije palanke dobila u Duhu samoporicanja odeljak teak oko 80 strana. S druge strane, osnovna teza Lomparove knjige jeste teza o duhu samoporicanja. Re je, naravno, o duhu koji se kosi sa srpskim stanovitem i koji je, smatra Lompar, danas postao izuzetno agresivan, pa je, u tom smislu, postao i najtea prepreka za reafirmaciju i stabilizaciju poljuljanog srpskog stanovita. U tom kontekstu, po M. Lomparu, Konstantinovieva Filosofija palanke se profilie kao najvanija, takorei utemeljujua knjiga duha samoporicanja, pa je to dodatni razlog to on posveuje toliku panju ovoj knjizi. Filosofija palanke je pokuaj filozofskog opravdanja duha samoporicanja, pa ve zbog toga nju valja temeljno iskritikovati, uveren je Lompar. Time e se, ako Bog da, na ponajbolji nain utemeljiti srpsko stanovite... U analizi Lomparove bez sumnje veoma obimne knjige, u kojoj ima puno digresivne, pobone, kolateralne tete, usredsrediemo se na osporavanje ovih, rekli bismo, kljunih teza.
Paranoidna konstrukcija
Piscu Duha samoporicanja mora se, bez sumnje, priznati da je smislio originalan naslov knjige. Originalnost se, pre svega, ogleda u tome to nas je sam autor doveo u situaciju da nagaamo ta, u njegovoj upotrebi, re samoporicanje znai. Poto
ona nije leksiki kodifikovana (nema je u Reniku Matice srpske), onda je zabuna utoliko vea. Ostaje nam da se drimo onoga to je jeziki nesumnjivo. Samoporicanje je sazdano od prefiksa samo (koji cilja na sopstvo) i dobro poznate nam rei poricanje. Ako, na primer, kaemo: ja nisam Evropljanin, tu bismo, bez sumnje, imali poricanje. ta bi, onda, bilo samoporicanje? Da li tvrdnja tipa: ja nisam ja? Ili: ja, Beograanin, nisam Beograanin? Zatim: ja, Srbin, nisam Srbin? Odnosno: ja, Evropljanin, nisam Evropljanin? A moda ak i: ja, ovek, nisam ovek? Formalno posmatrano, znaenje samoporicanja bi moglo da se odnosi na najrazliitije oblike sopstva (ipseiteta, u jednini ili mnoini) koje sebe porie. Opta struktura samoporicanja bi, dakle, bila: ja nisam to to jesam ili mi nismo to to jesmo. Ovde se neu uputati u diskusiju ta sve i ko sve moe da bude jedno sopstvo. Samo bih napomenuo da ljudi imaju najrazliitija sopstva, odnosno raznorazne identitete, tako da i njihovo samoporicanje moe da poprimi najrazliitije oblike. tavie, afirmacija jednog identiteta moe da uzrokuje negaciju drugog. Zato s identitetima moramo uvek biti veoma oprezni. Meutim, u knjizi g. Lompara sintagma duh samoporicanja poprima jedno monotono, jednolino, holistiko znaenje, nasuprot kojeg autor postavlja jedno jo monotonije i jednolinije znaenje za koje neemo pogreiti ako ga imenujemo kao duh (ili: ideal) srpskog samopotvrivanja. Kad je re o samoporicanju, onda autor izdvaja dva vana aspekta njegovog znaenja koja se na kraju, ipak, slivaju u Jedno. Prvi aspekt podrazumeva da je duh samoporicanja duh koji sam sebe porie, jer porie potrebu duha za preispitivanjem javnog diskursa. Kako da to shvatimo? ini se da ta tvrdnja pomalo lii na sofizam. Naime, ako je duh samoporicanja zaista duh koji samog sebe porie, to je onda duh koji porie to da je on duh samoporicanja. Ve to, reklo bi se, zvui kontradiktorno. Jer, otuda sledi zakljuak da reeni duh, onda, i nije duh samoporicanja; pa ako duh samoporicanja nije duh samoporicanja, onda on, naprosto, ne porie sam sebe kao duha samoporicanja; prema tome, on jeste duh samoporicanja... itd. itd. ta je Milo Lompar, ustvari, hteo ovom tvrdnjom da kae? Da li on, moda, protee znaenje pojma samoporicanje tamo gde mu nije mesto? Ceo njegov iskaz glasi: onaj duh koji porie potrebu duha za preispitivanjem javnog diskursa porie samog sebe. Pogledajmo jedan primer. Recimo, palanaki duh porie potrebe ( jednog drugog) duha za preispitivanjem javnog diskursa... Da li iz toga sledi da on (palanaki duh) porie samoga sebe? Svakako, ne. Ovde moemo da dodamo jo jedan vaan primer: duh (sablast, avet) nacionalizma je taj koji na najarogantniji (a u loijim vremenima i najmilitantniji) nain porie potrebu za preispitivanjem vlastitog javnog diskursa. Da li to znai da on porie samoga sebe? Svakako, ne. Milo Lompar je poao od stanovita (videli smo da je on to stanovite nazvao srpskim) po kome je duh samo Jedan, te da, zato, samo jedan moe biti i duh samoporicanja. Dakle, taj Duh je mogue misliti samo ukoliko on stoji u (opsesivnoj) opoziciji spram samoga sebe, odnosno ukoliko na dramatian nain u sebi konfrontira (izvodi na front), s jedne strane, svoje samopotvrivanje i, s druge strane, svoje samoporicanje. Istorijsko iskustvo nam govori da svuda gde se duh shvata kao jedan i jednouman u isti mah imamo i takvo ili slino unutranje podvajanje ili su362|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
kob. Drugim reima, imamo paranoidnu konstrukciju jednog mi i jednog oni, naeg i njihovog, sloge i nesloge, vernika i izdajnika... Sreom, svet nije svodiv na paranoidne konstrukcije, ma koliko da su one, u istorijskim iskustvima, imale znaajnu regulativnu ulogu i ostavljale obilato svoj razorni trag. Vienje sveta samo i samo kroz dve konfrontirane sile i boje nudi jednu zaista dosadnu, napornu i vie nego monotonu sliku sveta. Svet je sazdan od mnotva kriza, preobraaja, napetosti i razreenja: da li sve to treba da izbriemo kako bismo ga mislili samo u duhu paranoidne konstrukcije: mi pa mi i oni pa oni? Da li pored srpskog duha (ili: stanovita) i duha poricanja i samoporicanja (srpstva) postoji jo neto tree, to je veoma vano, a to sa ovim prethodnim nema ba nikakve veze? Znamo: nacionalizam je opsesivna totalizacija. Ili: zaslepljujua, auto-hipnotika ideologija. Oni koji jedanput stupe u njegovu orbitu, teko e se iz nje zdravi izvui. Cena otrenjenja koja se obino plaa je praktini poraz. Jer, nacionalizam je opsesivna ideologija koja krivotvori stvarnost. Ustvari, on je totalno posredovanje Svega linijom umiljenih, iskonstruisanih deoba. U njemu, dakle, imamo uvek isto posredovanje koje promauje, tj. ne vidi stvarnost, pa je sasvim razumljivo to se ono, pre ili kasnije, fantazmatski uruava u samoj stvarnosti kojoj se suprotstavlja.
Kad neto nema alternativu

Sada je pravi trenutak da navedemo i drugo znaenje koje M. Lompar pripisuje sintagmi duh samoporicanja. To je, naime, duh koji ustrojavajui kulturni obrazac zajednice neumitno ostvaruje i njeno najosnovnije samoporicanje. Dakle, duh samoporicanja je, zapravo, duh najosnovnijeg samoporicanja. Neka bude. Ipak, ovde ne moemo da se ne upitamo: nije li nacionalizam ta par excellence neprikosnovena, dogmatika, zadrta ideologija koja tei u najveoj meri da ustroji jedan i jednoumni kulturni obrazac? Nije li upravo on taj koji porie potrebu duha za preispitivanjem vlastitog obrasca? Ne moemo se u tome prevariti: nacionalizam je totalizujua ideologija koja ustrojavajui kulturni obrazac zajednice nuno ide protiv duhovne otvorenosti same te zajednice. Ali, Milo Lompar ne misli tako! Po njemu, stvari stoje sasvim obrnuto: otvaranje zajednice prema drugim zemljama iz okruenja i, generalno uzev, prema Evropi predstavlja jedan kulturni obrazac koji nastaje u okviru pozitivnog mita da Evropa nema alternativu (str. 23). U emu je ukorenjen taj mit? U aktuelnoj politikoj praksi, smatra M. Lompar. Naime, mikroskopskom analizom jednog predizbornog slogana koji je glasio: Evropa nema alternativu, Milo Lompar dolazi do dalekosenog zakljuka da je aktuelna politika orijentacija Srbije ka Evropi naprosto autoritarna i nasilnika, te da je, zapravo, samo olienje duha samoporicanja. Kojom metodom je g. Lomparu uspelo da, poev od jednog izbornog slogana, stigne do reenog, bez sumnje, pregolemog zakljuka? Polazna taka te metode glasi: jedino smrt u naem ivotu nema alternativu. Izraz nema alternativu se tu, oigledno, ne shvata kao izraz nego kao spoj dve (zasebne) rei, dakle, na doslovan nain. U tom sluaju, te dve rei zaista zagovoraju izvesnu fatalnost, strogi determiSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|363
nizam, pa ak i smrt. Iz ovoga Lompar moe da zakljui da mogunost razmiljanja u kojem nema alternative oznaava smrt samog miljenja, pa otud dolazi nasilje koje ima za cilj da obrazuje jednu platformu jednodimenzionalne svesti (27-28). Naravno, u pozadini ove fatalnosti autor Duha samoporicanja ne proputa priliku da uita autoritarni duh aktuelne srpske politike i, najzad, autoritarnost samog predsednika drave, poto je pomenuti slogan bio deo njegove izborne kampanje. Meutim, izraz nema alternative moe da se shvati i po pravilu se shvata na drugaiji nain nego to to M. Lompar ini. Recimo, ako bismo rekli: briga za zdravlje nema alternativu, onda to ne bi znailo da ne postoji i nebriga za zdravlje, ve da to nije nikakva alternativa, odnosno da je takva alternativa veoma loa stvar, u ta e svaki podlonik reene nebrige pre ili kasnije da se uveri. Isto vai i za brigu o evropskom putu Srbije. Naravno da u Srbiji odavno postoji i nebriga za taj put, jer postoji alternativa koja insistira na nacionalnom (u etnikom i politikom smislu) zatvaranju i samoizolaciji srpstva i Srbije. Ipak, takva alternativa se, do sada, uvek pokazivala kao loa i, zapravo, nikakva. Tvrdnja da Evropa nema alternativu ide protiv ovakve mogunosti koja ima katastrofinu perspektivu. Na ovom mestu se profilie jedna dilema: to to Evropu nije mogue ne prihvatiti, poto je nacionalistika alternativa mnogo gora stvar, ipak time nije dat odgovor na pitanje: kakvu Evropu elimo? Evropa je danas bez sumnje Stvar u krizi. Ona ulazi u fazu poricanja i promene nekih neeljenih uoblienja vlastitog identiteta. Pa ako prihvatimo da je sada Evropa sve vie spremna da kritiki porekne svoja (pre svega) neoliberalna zastranjivanja, onda to znai da se i sama Evropa moe kritikovati, ali ne sa stanovita srpskog nacionalizma, ve upravo sa evropskog stanovita, sa stanovite evropskih alternativa.
Dodeliti srpstvo
Ipak, M. Lompar smatra da je ukljuenje Srbije u Evropu u svakom sluaju veoma loa stvar, da je to najosnovniji oblik samoporicanja srpske duhovne ili kulturne zajednice i da, prema tome, ono moe da se kritikuje sa tzv. srpskog stanovita. Zato pisac Duha samoporicanja svaku politiku opciju koja je usmerena na otvaranje prema Evropi, pomou svoje neobine argumentacije, dovodi u ravan ideolokog fatalizma, ako ne i totalitarizma, budui da je ovo totalizovanje (kao zatvaranje) alternativnosti u horizontu jedne politike orijentacije oznaavalo, dakle, nastajanje jednoobraznog miljenja, suspenziju kritike svesti u drutvu i uvod u mere nasilja kojima su izloeni politiki neistomiljenici: nije sigurno da smo tome videli krajnju taku (13). Lompar u vie navrata, skoro ritualno, i sa gnuanjem, ponavlja slogan koji glasi Evropa nema alternativu i na taj nain on politiku otvaranja prema Evropi unapred i bespogovorno inkriminie nudei svoju pogrenu interpretaciju sintagme nema alternativu kao jedini razlog za to. Pri tom, on se ne libi da svoj negativni stav dodatno zaotri, tvrdei, ak, da samu politiku ukljuivanja u Evropsku zajednicu shvata kao pristanak na kolonijalni poloaj Srbije. Zato, M. Lompar moe bez ustezanja da tvrdi kako Filosofija palanke Radomira Konstantinovia poseduje izvesnu totalizaciju koja je znak zatajene kulturne poli364|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
tike kao duboko pounutranjenog naloga da istorijska modernizacija ponitava istorijsku evidenciju i svest o tlaenju. Robovati kulturnoj (zapadnoj) imperiji po ovoj zatajenoj logici Filosofije palanke ne znai robovati niti biti lien slobode. To pristajanje na ropstvo (ne-slobodu) u ime dominacije zapadne kulture klasian je izraz zatvorene otvorenosti na kojoj poiva Filosofija palanke (358). ta rei o ovoj generealizaciji? Ona se po Lomparu, videli smo, bazira na jednoj, ni manje ni vie nego, (u Filosofiji palanke) zatajenoj kulturnoj politici. Oito, ta kulturna politika morala je biti u toj meri zatajena da je u Filosofiji palanke niko sem M. Lompara nije do sada uoio. Ipak, tu je samo re o intelektualnoj zloupotrebi koja potopoto eli da politiku ukljuivanja u Evropsku zajednicu proglasi afinitetom za ropstvo i kolonijalizam. Evo, sada, neophodnog pitanja: da li su sve zemlje koje su se ukljuile u Evropsku zajednicu samim tim sebe stavile u kolonijalni poloaj i na taj nain samoporekle? Ako se to nije desilo ni sa jednom drugom evropskom zemljom, zato bi se desilo sa Srbijiom? ta bismo to izgubili ulaskom u Evropu? Moda bi se, pre, moglo rei da bi radikalno odbijanje Evrope bilo svojevrsno samoporicanje ove zajednice, poto je ona po mnogo emu ve Evropa i u Evropi. Jer, ako bismo Evropi vratili sve ono to smo od nje uzeli, poev od ekonomskih dobara, tehnike ili tehnologije, nauke i kulture, kulinarstva, mode, sporta itd., onda jedva da bi nam jo bilo ta preostalo... ak i ono to je za svakog nacionalistu najvanije nacionalni, u ovom sluaju srpski jezik i sam predstavlja preplet raznih evropskih i balkanskih uticaja i neodvojiv je od njih. Jer, ta nerazdvojivost ili taj preplet javlja se poev od samog indoevropskog porekla naeg jezika, zatim raznih regionalnih uticaja, pa do uticaja zapadnoevropskih jezika, ukljuujui tu i specijalne jezike, kao i sam Vujaklijin Renik stranih rei i izraza, bez ijeg poznavanja ni sam Duh samoporicanja M. Lompara, jednostavno, ne bi bio itljiv... Konano, i sama injenica da srpski jezik ima dva standardna pisma od kojih je jedan latinica ukazuje na njegovu otvorenosti za tekstualne produkte mnogih drugih evropskih jezika. To to srpski narod ima dva pisma, po P. Iviu, predstavlja njegovu prednost... Meutim, M. Lompar bez ustezanja konstantuje da osnovno, nepromenljivo i rukovodno naelo srpske kulturne politike treba da glasi: Svi Srbi govore srpskim jezikom (467). Ovde je umesno upitati: da li je to naelo deskriptivan ili normativan iskaz? Lompar kae da ono treba da glasi onako kako on kae da ono glasi. Tu, dakle, imamo normu koja se nudi u obliku opisa. Ali, ukoliko svi Srbi govore srpskim jezikom, onda je besmisleno to poturati kao nalog, normu. Kome? Pomenuto naelo bi, moda, imalo smisla kad svi Srbi ne bi govorili srpskim jezikom. Ali, ta bi to onda znailo? Pretpostavimo da je ovo rukovodno naelo jedna veoma obavezujua i stroga normativna konstrukcija. ta bi se desilo ako se svi Srbi ne bi drali tako propisane norme? Da li bi, time, oni prestali da budu Srbi? Da li bi neko ko je Srbin ne samo po poreklu nego i po ubeenju, a, pri tom, ne govori srpski nego neki drugi (balkanski ili evropski) jezik, samim tim, izgubio svojstvo Srbina? I ko e mu to svojstvo oduzeti? Hoe li to biti neka nacionalna ili transnacionalna Komisija za oduzimanje svojstva Srbin? Hoe li to biti sam g. Milo Lompar? Konano, hoe li oni koji nisu Srbi dobiti svojstvo Srba ako (po principu asimilacije) upranjavaju ovo rukovodno naelo srpske kulturne politike i, naprosto, govore srpskim jezikom?
Prvobitna ideoloka odluka

Skoro sve stranice u Duhu samoporicanja deluju kao suptilna meavina ideolokopolitiko-knjievnog ogovaranja i pamfletizma. Ipak, odeljak posveen Radomiru Konstantinoviu se, u tom pogledu, donekle izdvaja, jer je, iz nekog razloga, drugaije pisan. U njemu, naime, imamo pokuaj, dodue neuspeli, implicitnog tumaenja stavova koje se javljaju u Filosofiji palanke. Milo Lompar, usput, ukazuje na slinost tih stavova sa nekim stavovima filozofije egzistencije (Hajdeger, Sartr). Taj postupak, svakako, nije nelegitiman. Ali, s njime Lompar otvara breu takvih tumaenja Filosofije palanke koja vie nisu implicitna, ve su tumaenja sa stanovita. Naravno, ni to samo po sebi nije neligitiman postupak. Problem nastaje onda kada se Filosofija palanke tumai sa stanovita koje je njoj potpuno tue ili, ak, direktno suprotno. A to je sluaj sa ideolokim stanovitem s kojeg pisac Duha samoporicanja istovremeno tumai i kritikuje poziciju Filosofije palanke. U stvari, on, ve na samom poetku odeljka koji je posveen Konstantinoviu nazvao ga je Otvorena zatvorenost naznauje poziciju s koje e pristupiti tumaenju Filosofije palanke: Uvek se moemo upitati o pojmu koji iz samog sredita duha samoponitavanja objedinjuje raznorodne elemente od kojih je sazdana ideoloka konstrukcija sekularnog svetenstva (334). Milo Lompar veruje da se taj sredinji pojam moe nai u samoj Filosofili palanke i da je to, u stvari, njen pojam otvorenosti. Kako ta otvorenost koja se konfrontira sa duhom palanake zatvorenosti uspeva da, iz samog sredita duha samoporicanja, objedini raznorodne elemente od kojih je sazdana Lompareva ideoloka konstrukcija sekularnog svetenstva? Analizirajui razliite upotrebe pojma otvorenosti u Filosofiji palanke, Lompar dolazi do sledeeg zakljuka: ... oko tog pojma nastaje rojenje i komeanje razliitih svojstava, koja su upravljena ka nedovoljno odreenom aritu (341). Ta primedba ve na prvi pogled deluje apsurdno. Jer, kada bi pojam otvorenosti bio upravljen ka nekom dovoljno odreenom aritu, tu vie i ne bismo imali otvorenost! Konstantinovieva otvorenosti ne cilja ni na kakvo arite ili sredite, na nikakvo usreditenje (centrinost), pa zato i jeste pojam u kojem se roje i komeaju raznorazna svojstva, mogunosti, inovacije i drugosti. Zadatak Filosofije palanke nije bio da usrediti pojam otvorenosti u bilo kakvoj ideolokoj konstrukciji, ve da kroz otvoreni pristup tom pojmu profilie samu kritiku palanakog duha kao elementarnog i samoniklog oblika zatvorenosti jedne zajednice. Ideoloki i politiki konstrukti nacionalizma dolaze tek posle... Ukratko, Filosofija palanke nam ne nudi nikakav konstrukt (i arite, sredite) duha otvorenosti. Ona zastupa ideju dosledne otvorenosti i zbog toga je ne moemo kritikovati. To, ipak, ne smeta g. Lomparu da postavi nekoliko pitanja koja u sebi nose sasvim drugaiju pretpostavku: Ako zatvorenost duha palanke u momentu kada se prepozna u podruju tradicionalizma i srpskog nacizma iz egzistencijalnog stava pretvara u ideoloki stav, onda je sa stanovita samoanalize neminovno postaviti pitanje o tome ta bi bio u Filosofiji palanke kulturnopolitiki i ideoloki korelat otvorenosti koja je suprotna od sveta palanke? (344).
Odgovor na to pitanje je jednostavan: Filosofija palanke je ponajpre filozofska tvorevina, pa se ona, sasvim razumljivo, ne bavi kulturnopolitikim ili ideolokim aspektima vlastitih kritikih termina. A da, kojim sluajem, ona to ini, onda bi se i pretpostavka o civilizacijskoj otvorenosti u prilinoj meri suzila. Pa ipak, Lompar skoro sa aljenjem konstatuje da u Filosofiji palanke izostaje bilo kakva kulturnopolitika i ideoloka aplikacija duha otvorenosti i odmah postavlja pitanje: zato je to tako? Po njemu odgovor glasi: Zato to je iskljuuje prvobitna (prethodea) ideoloka odluka koja kao i da upravlja egzistencijalnom analizom u Filosofiji palanke. Otud izostaje svaka naznaka o levom totalitarizmu, kao i o liberalnoj nedovoljnosti za dostojanstvo modernog subjekta (344). Dakle imamo jednu prvobitnu/prethodeu ideoloku odluku koja kao i da upravlja (na ovom mestu umesno je upitati: da li upravlja ili ne upravlja i kakav je to modalitet: kao i da?) injenicom da u ravni egzistencijalne analitike koju nam nudi Filosofija palanke nema nikakve prvobitne/prethodee ideoloke odluke. Konstantinoviev spis nije sadravao u sebi nikakvu prethodnu ideoloku odluku, tj. on nije iao na ideoloko suavanje pojma otvorenosti, jer bi se, time, i sama njegova istorijska aktuelnost nuno suzila.
Nema mesta za Boga

U pojmu otvorenosti koji se koristi u Filosofiji palanke nema mesta za Boga, tvrdi Milo Lompar, i to je, izgleda, ono najgore: Konstantinovi je ideju otvorenosti shvatio mimo njene religijske utemeljenosti, u radikalnoj meri sekularizujui svaku religijsku pretpostavku duha otvorenosti (345-346). Dakle, reklo bi se da pored politikog postoji i religijski momenat koji obeleava tu navodno paradoksalnu zatvorenu otvorenost koja ne funkcionie samo u Filosofiji palanke nego, preko nje, i u ideolokopolitiko-kulturolokoj strukturi tzv. sekularnog svetenstva. Zaista, na prvi pogled je mogue poverovati da u Filosofiji palanke nema mesta za Boga, budui da u njoj nalazimo simpatije za nieansku tezu o smrti Boga. Milo Lompar u ovom poslednjem vidi propovedanje neupitne ovekove zatvorenosti za Boga. To dolazi otuda to je, po njemu, Filosofija palanke vezana za moderno ispranjavanje transcendencije: i kada kritikuje nacionalnim sadrajima ispunjeno mesto mrtvog Boga, odnosno: kada kritikuje postavljanje roda na mesto Boga, postavljanje koje podrzumeva obogovljeni rod i red, Filosofija palanke ne pretpostavlja nikakvog Boga ni mistikog, ni linog, ni ponornog pa njena kritika proistie iz ove radikalno sekularistike perspektive, iz neupitne ovekove zatvorenosti za Boga (345). ta rei o takvom stavu? Postoje filozofska shvatanja po kojima je otvorenost za Boga u isti mah zatvorenost za oveka. I postoje shvatanja po kojima je otvorenost za oveka u isti mah zatvorenost za Boga. Ni jedno od tih shvatanja nema odluujue znaenje za analizu palanakog duha i njegovog modela (integralne) zatvorenosti. Zato se Filosofija palanke i ne bavi odnosom religije i palanakog duha. I to je sasvim razumljivo, jer pop ira i pop Spira nisu palanani zato to su hriani, ve zato to su palanani oni su podloni podsmehu i, samim tim, nisu previe podobni da budu hriani. Najzad, hrianstvo je kosmopolitska, a ne palanaka religija. To, ipak, ne znai da ona ne moe da se (zlo)upotrebi i u palanake i nacionalistike svrhe. Na ovim proSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|367
storima poslednjih decenija takve upotrebe je bilo previe i retko se deavalo da se od nje ljudi iz Crkve distanciraju. Savremeno civilizovano drutvo iskljuuje ekstreme i ekstremizme. Zato je u njemu nuno sekularizovan svaki fundamentalistiki (metafiziki, religijski, ideoloki) credo. Demokratija ne trpi fundamentalizam, makar on bio i hrianski. Dakle, propoved jedne vere (kakva god da je) ne moe da totalizuje celokupnu dravno-politiku scenu i zato je sekularizacija (nasuprot fundamentalistike prisile, sabornosti i tome slino) garant otvorenosti jednog drutva, mogunosti da se u njemu jave i oni koji e bez ustezanja moi da kau: Bog je mrtav. Sama sekularizacija se, meutim, postavlja izvan svake pojedinane pozicije. Ona nije negacija bilo koje vere nego je civilizacijski naeno reenje, tj. osujeenje mogunosti da ova ili ona vera postane siledijski fundamentalizam, da nasilniki totalizuje itavu scenu drutveno-politikog ivota, da bude, kako bi rekao Konstantivnovi, jemstvo apsolutne jedinstvenosti. Srpsko stanovite za koje se zalae Milo Lompar u osnovi odbacuje ideju sekularizacije i trai fundamentalizam. Sama sekularizacija koja ima liberalno politiko znaenje proglaava se zatvorenom otvorenou i njoj se pripisuje neodreeni (ova neodreenost doe kao nekakva pretnja svakom buduem pristanku na sekularizaciju) broj sekularnih svetenika. Naravno, Lomparevo antisekularno stanovite i samo ima kritiki odnos prema ideji apsolutnog (totalizujueg, autoritarnog ili, ak, totalitarnog) jedinstva, ali samo onda kada je re o levom (a ne desnom, nacionalistikom) jedinstvu. U stvari, posle sloma jugoslovenskog komunizma, taj model integracije zajednice koji podrazumeva srpsko stanovite hteo bi da bude bezrezervni naslednik onog apsolutnog (ili: bezuslovnog) jedinstva koje je neko vreme uspeno funkcionisalo u SFRJ. Ipak, danas, srpski nacionalizam ili, eufemistiki reeno, srpsko stanovite ne samo to je veoma mono integralistiko naelo srpske kulturne politike, nego trai za sebe i to institucionalno utemeljenje koje bi se, onda, u drutvenoj celinu profilisalo kao apsolutno jedinstvo, odnosno kao desniarski totalitarni postav. Ovo fundamentalno-integralistiko srpsko stanovite danas bi, bez sumnje, bilo isti donkihotizam u isti mah smena i tuna pria o jednom arhainom snu koji postoji jo samo u individualnom pamenju i, prema tome, nema preveliki domaaj u drutvenom ivotu kada se ne bi skoro sve partije na aktuelnoj politikoj sceni Srbije udvarale nacionalistikim glasaima, u nadi da e tako da prigrabe za sebe vlast. Naravno, problem je i u tome to, u Duhu samoporicanja, ovo integralistiko stanovite odie mrnjom prema svemu drugom, ne-srpskom, ne-integralnom i ne-integrisanom. U stvari, ono vodi rat ili pokuava da dobije rat koji se ve u vie navrata izgubio, rat sa svime to se kosi s tim fantazmatskim, donkihotskim srpskim integralizmom. I ta je onda tu opasno? Opasna je mrnja, jer ona nedvosmisleno otvara polje nasilja i revanizma, za svaku temeljno iskljuivu ili radikalnu politiku opciju. Zar nije do sad ve bilo dosta, pa i previe, te integralistike ljubavi i ovinistike mrnje spram drugog i drugih u nama i izvan nas? Nije li mnogo umesnija Sioranova preporuka: da se, umesto mrnje i agresije, rae opredelimo za mentalno jedino zdravu indiferentnost?
Politiko slepilo
U Duhu samoporicanja Lompar ne proputa priliku da istorijski locira i identifikuje politiki motiv koji, navodno, obeleava Filosofiju palanke, odnosno njeno zagovaranje te zatvorene otvorenosti. Evo kako Lomapar to ini. U oktobru 1971. godine na Kongresu kulturne akcije Latinka Perovi, tada sekretar CK SK Srbije, govorila je o otvorenosti prema drugim jugoslovenskim republikama i svetu. Ostavimo po strani nategnuti pokuaj pisca Duha samoporicanja da u ovoj izjavi nae neto sporno. Ipak, ostaje veoma neobino to da Lompar u njoj vidi prvobitnu/prethodeu (politiku i ideoloku) odluku koja upravlja i samim analizama u Filosofiji palanke. Nezgodna strana tog uverenja lei u injenici da je Filosofija palanke prvi put objavljena 1969. godine. To ne spreava M. Lompara da izjavi: ... govor partijske i vladajue birokratije, zasien pozivanjem na otvorenost, nije tek puki oblik ispunjavanja javnih rituala u kojima dolazi do umiranja smisla, ve je unapred oblikovan barem omoguen ili pripremljen, moda ak nagoveten u njenim najuglednijim tekstovima: filosofija palanke (336). Ako zanemarimo slabu artikulaciju ove reenice, ipak ostaje jasno da njen autor Filosofiju palanke proglaava najuglednijim tekstom partijske i vladajue birokratije. Na osnovu ega? Bez sumnje, na osnovu bezglave pretpostavke da je to tako (i taka!), jer u odsustvu takve pretpostavke argumentacija M. Lompara bi, naprosto, kripala. Metodoloki posmatrano, autor Duha samoporicanja pretpostavlja (kao premisu) ono to hoe da dokae, tako da taj postupak predstavlja svojevrsno samoporicanje dokaza, koje se u tradiciji nazivalo petitio principii. Po Lomparu, Konstantinovi vri (to valja pomenuti vie puta) ideologizaciju pojma otvorenosti istog onog trenutka kada iz kritike izuzima levi totalitarizam: Ideoloko slepilo Filosofije palanke ogleda se u odsustvu svake kritike levog totalitarizma i njene hermeneutike primene na titoizam (388). Milo Lompar ne uvaava injenicu da izvorite levog totalizarizma treba traiti u ideji klasne borbe, a ne duha palanke. Te da se, iz tog razloga, Filosofija palanke nije mogla da bavi tom vrstom totalitarizma. Pri tom, pisac Duha samoporicanja nam ostaje duan odgovora na pitanje: ko se u to vreme u Srbiji bavio kritikom totalitarizma u njenoj hermeneutikoj primeni na titoizam? Pomenutom ideolokom slepilu odgovara i politiko slepilo. Naime, M. Lompar veruje da to slepilo moe da detektuje u politizaciji otvorenosti koju je R. Konstantinovi izvrio u kratkom izlaganju (iji naziv je: Izmeu vieglasja i apsolutnog jedinstva) na ve pomenutom Kongresu kulturne akcije (1971). Pogledajmo, za trenutak, kljune delove Konstantinovievog izlaganja: Ubeen sam da e ovaj Kongres dokazati, upravo razliitou pogleda i shvatanja, otvorenost kao jemstvo prirodnog procesa kulture i, ako je kultura ipak stvar artikulacije drutvenog bia, da e otvorenost razgovora biti, sama po sebi, jedan in, i to utoliko znaajniji to smo, uprkos znaajnim osposobljenjima naega ula i smisla za proces, ipak teko optereeni uverenjem: da je istina samo u apsolutnoj jedinstvenosti.
Eto, dakle, te politizacije otvorenosti koja sasvim dosledno optira za kulturnu vieglasnost, a protivi se apsolutnoj jedinstvenosti. Bez sumnje, apsolutna jedinstvenost je sinonim apsolutne zatvorenosti, pa ve zato svaka politizacija otvorenosti bi nuno morala da ima neto protiv tog apsolutnog jedinstva/zatvorenosti kojim je srpsko drutvo u to vreme bilo optereeno. Konstantinovi u nastavku svog izlaganja ukazuje na onoveremenu aktuelnost ove tendencije ka apsolutnom jedinstvu: Zaista i uprkos svemu to joj se sudbinski suprotstavlja, tenja za apsolutnim jedinstvom ne samo to produava svoj vek ve kao da se, u poslednje vreme, ak produbljuje. Moemo li i smemo li to porei? Ja mislim da je to nemoguno. Mislim da doivljavamo izvanredno dramatian trenutak u kome se, istovremeno sa vieglasjem to se iskazuje na svim ravnima, i upravo zbog njega, i naglaeno javlja ova tenja, i to tako da ona dostie, ponekad, oblik pune agresije. Da li je ova dijagnoza, politiki ujedinjena sa dramom trenutka, moe da se nazove pogrenom ili promaenom politizacijom otvorenosti? I zato bi osuda agresije duha zatvorenosti kodila jednoj politici otvorenosti? Moda zato a to je teza M. Lompara to Konstantinovi na selektivan nain upotrebljava sintagmu apsolutna zatvorenost? Pogledajmo ta, u tom pogledu, kae sam Konstantinovi: Neka je to, u ovom asu, nacionalizam ili neostaljinizam, ili neka je to volja birokratskog uma, ta samovolja ija opasnost ne prestaje da biva jedno od teih naih iskuenja: uvek je to, u sutini, ista tenja za apsolutnim jedinstvom, tenja koja se javlja kao unutranja negacija vieglasja u naelu i stvarnom ivotu. To je uvek tenja koja u svetu sukobljenih sila vidi izraz demonijatva, ako ne ve i samu apokalipsu. Dakle, potpuno je jasno da, ne samo u Filosofiji palanke nego i u pomenutom politikom izlaganju, Konstantinovi pod izrazom apsolutno jedinstvo osuuje svaki totalitarizam, u meri njegovog istorijsko-politikog nastupa i aktuelnosti. Nasuprot tome, ovde bi se moglo mirne due rei da, za razliku od Konstantinovia, Milo Lompar osuuje samo levi totalitarizam i to ne samo tamo gde ga je bilo nego i tamo gde ga nije bilo. Naime, u strukturi titoistikog totalitarizma, koji se moe nazvati nedoslednim ili mekim totalitarizmom, bilo je prostora i za kulturnu vieglasnost (ili, ako hoete: pluralizam) koja je napadana samo onda kada se neki njen glas meao i sukobljavao sa zvaninom ideologijom i politikom. Konstantinovi je, meutim, uoio i jednu drugu opasnost ije razmere je u to vreme retko ko uoavao. To je bila opasnost militantnih nacionalizama koji su bili spremni da se uzajamno podstiu i pothranjuju do onih oblika sukoba koju su, na kraju, i rasturili zajednicu koja se zvala Jugoslavija. Meutim, po M. Lomparu, u pomenutom tekstu Konstantinovi samo deklarativno i apstraktno shvata kulturu kao stvarni paralelogram sila. Jer on, istovremeno, praktino i materijalno nastoji da ukine jednu od sila koje treba da stvore taj kulturni paralelogram. Na delu je, dakle, paradoksalna zatvorena otvorenost. Ovde je oitovana ona njena strategija koja podrazumeva vezu sa represivnom i dravnom silom (383). Te tvrdnje su, bez sumnje, potpuno proizvoljne i, u isti mah, efekat jedne hermeneutike zlovolje koja oponenta tumai uvek na najgori, njemu
nesvojstven, falsifikovan nain. Sam Konstantinovi, u stvari, insistira na tome da se iz kulturnog vieglasja iskljue one sile koje bi htele da to vieglasje ponite i svedu na jednoglasnost, na apsolutno jedinstvo. Prevedeno na politiki jezik, to bi znailo da demokratija ne moe da tolerie ne-demokratsko i protiv-demokratsko jednoumlje onda kada se ono pojavljuje kao realna opasnost po samu demokratiju. Ako je neko spreman da kritikuje apsolutno jedinstvo kao apsolutnu zatvorenost koja vri redukciju kulturnog vieglasja, onda se on nuno opredeljuje za ogranien, suen koncept otvorenosti. Zato je to nuno? Zato to apsolutna otvorenost ne bi imala kritiki odnos prema apsolutnoj zatvorenosti, ve bi ovoj (zatvorenosti) doputala da nju (otvorenost) izigra. Lompar obilato koristi pojam zatvorene otvorenosti, smatrajui ga paradoksalnim. Meutim, suavanje i ogranienje kulturne i politike otvorenosti kojim se iskljuuje i leva i desna totalitarna opcija ne sadri u sebi nikakav paradoks zatvorene otvorenosti, ve je to temeljni uslov same otvorenosti kao takve. Problem je u tome to je kod nas danas leva totalitarna opcija potpuno iskljuena, i bez sumnje s pravom, ali je desna jo uvek budna i eljna povratka.
O nacionalnom identitetu
U bilo koji identitet moguno je ui jedino iz nedovoljnog identiteta i to bez obzira da li se eli da on bude statian ili dinamian. Identitet ostavlja ljude bez nade da e ikada biti potpuno zatvoren, zbrinut i bezbedan. Politika identiteta ili istovetnosti-sa-sobom koja tei potpunom zatvaranju ili zbrinjavanju, recimo, u kategoriji nacionalnog identiteta, upravo je ono to gura identitet na ivicu vlastite kontrasvrhovitosti ili, ak, kotraindikacije. Jer, identitetu nije potrebno vlastito zatvaranje u praznu tautologinost, ve upravo otvaranje u kojem bi se produkovale razlike, poto on sam sebi nikad nije dovoljan. Identitet je nuno odnos prema sebi, ali ne s ciljem da se taj odnos zatvori u jedno apsolutno ili isprazno A je A (odnosno: A = A), ve da se (u sebi i izvan sebe) otvori za drugo/razliito, za dinamiku ivljenja i nadivljavanja. Sam po sebi identitet nije jo nita: puki apstraktni konstrukt, prazno mesto sopstva. Zato je on prinuen da trai i nalazi razliku. On mora da trai drugo i drugog, da bi uopte i bio neto to jeste, to egzistira, to se protee u prostornovremenskim koordinatama, to u sebi nosi ivotni napon i tenju za nadivljavanjem. Bez ivotnog napona, identitet je naprosto mrtav. Otuda nacionalizam, pre ili kasnije, postaje jedna protivivotna ili destruktivna ideologija. Darivanje identiteta nekom sadraju, recimo palanakom ili nacionalnom duhu, u isti mah ima znaenje njegovog izneveravanja i to onog trenutka kada se taj identitet (obino iz nekih traumatinih razloga) shvati kao u sebi zatvorena, samocelishodna, intrinsina vrednost. Dakle, identitet ne moe da bude apsolutna nadreenost ili apsolutni posrednik svega to je raspoloivo u njegovom zabranu ili to je s njime u dodiru. On moe da bude samo sredstvo, ali ne i cilj. Jer, onda kada postaje cilj, on poinje da traumatizuje svoje sadraje, da ih oslepljuje. Ako se uspostavlja, ustanovljuje, institucionalizuje kao instrument (zajednikog) ivota, identitet se nuno orijentie ka moguem, novom i drugom, jer to je jedni nain da
on uvek iznova bude mlad. Budui da je uvek samo pokuaj identiteta, svaki, pa i nacionalni identitet mora uvek da bude otvoren za drugo u sebi i drugo od sebe ili, u protivnom, on zaista postaje duh samoporicanja ili, jo gore, duh samodestrukcije. Eto zato su, oduvek, svi oblici radikalnog ili militantnog nacionalizma propadali, odnosno, na ovaj ili onaj nain, za sobom ostavljali pusto. Eto, najzad, zato je otvaranje ka moguem, novom i drugom, a ne zatvaranje u vlastiti nacionalistiki ili bilo koji drugi totalizujui zabran, praktina nunost svakog dozivanja identiteta i njegove upotrebe. Kad je otvoren prema ivom, pulsirajuem, stvarnom, a esto i traumatinom ivotu, jedan identitet time nuno prekorauje samoga sebe u pravcu neidentinog koje nikad nije upisano, koje nije trag ili ponavljanje Istog, a to znai da nije zatvoreno u neki esencijalni ili supstancijalni sklop. Nacionalizam bi hteo da od istovetnosti sa sobom, od identiteta, a time, dakle, i od samog sopstva ili subjekta naini supstancu, odnosno da od egzistencije naini esenciju. U istovetnosti sa sobom jedne egzistencije on bi hteo da izbrie taj odnos-prema-sebi koji u istom ima znaenje drugog, neistovetnog i, najzad, otvorenog. Milo Lompar to doivljava kao mogui prigovor njegovom konstruktu srpskog stanovita (ili nacionalizma), pa se u odeljku posveenom Konstantinoviu upinje da poto-poto taj prigovor izigra. Meutim, svaki, pa i nacionalni identitet uvek je uhvaen u mree razlika koje se proteu po prostornim i vremenskim koordinatama. Nacionalizam shvata ovekov identitet kao, pre svega i iznad svega (a to pre i iznad svedoi, samo, da je tu re o metafizikom konstruktu), nacionalni identitet i time nipodatava sve drugo, svodei svoj normativni nalog na puku tautologiju: Srbstvo je Srbstvo... i taka. Otuda je razumljiva kletva uperena protiv duha samoporicanja: Na dnu svakog kulturnog, politikog, istorijskog razloga koji je privilegovan u naoj javnoj svesti prebiva duh samoporicanja: pojavljujui se neprestano, premda ne uvek sa istom snagom, on kao da u ovom asu doivljava svoj apogej. On je tu, duh samoporicanja, najmraniji pokret srpske kulture, on je tu to je sve to ova knjiga eli da pokae (36-37). Zvui patetino. Ipak, valja uoiti da Lompar ovde ne kae na dnu nekih razloga ve svih. I to ne samo to lii na paranoidnu konstrukciju, ve i jeste paranoidna konstrukcija koja svuda vidi reeni duh samoporicanja. Da li tog duha, tu avet samoporicanja Lompar vidi i u nacionalizmu koji je poslednjih dvadesetak i vie godina, bez sumnje, bio i ostao najprivilegovanija ideologija na naoj javnoj sceni? To je, ini se, poslednja stvar koja bi piscu Duha samoporicanja pala na pamet. Ali, to je prva stvar onih golemih trauma s kojima smo se suoili u poslednjim decenijama XX veka.
Svaki identitet je osuen na samoporicanje

Metoda kojom se slui Lompar u Duhu samoporicanja polazi od raznoraznih detalja i pojedinanosti kulturnog i politikog ivota da bi se, zatim, vratolomnim brzinama uzdizala ka neprikosnovenim generalizacijama. Ako se malo bolje pogleda, ta metoda, u stvari, uvek polazi od ve unapred odluene, fiksirane i zamrznute opozicije izmeu srpskog i svakog drugog (naroito evropskog) stanovita.
To je njena dogma. Jedan lan te opozicije uvek je, naravno, srpski nacionalizam ili neka njegova metonimija, dok je drugi sve ostalo, poev od jugoslovenstva, titoizma, sekularnog svetenstva itd. Ta opozicija ili deoba je unapred upisana u svaki detalj kulturnog ivota Ona, kao nekakav ideoloki a priori, vri jedno po pravilu pamfletsko nasilje nad istorijom, njenim injenicama i njenim akterima. Sama istorija podrazumeva mnotvo samopotvrivanja i samoporicanja koja su nesvodiva na uniformnu deobu za i protiv jednog ekskluzivnog sopstva. Ali, po Lomparu, sve te dileme svode se uvek na jednu jedinu, njemu dragu: za ili protiv srpstva. Treeg nema. A vrhunski oblik tog biti protiv srpstva danas znai biti za Evropu. Zato je svaki Srbin koji je za Evropu u stvari je olienje i otelovljenje duha samoporicanja, tako da i nije Srbin, pa ga bez ustezanja moemo nazvati sekularnim svetenikom, ta god da to znai! Nema sumnje postoji problem nacionalnog identiteta i naroito kod nedovrenih nacija, odnosno tamo gde nema simetrije ili podudarnosti izmeu etnikog i dravnog aspekta pojma nacije, i pre svega, naravno, tamo gde je taj raskorak bolan. Ali, problem nacionalnog identiteta mora da se shvati i kao deo problema koje ljudi imaju generalno uzev sa razno-raznim identitetima: linim, etnikim, profesionalnim, obiajnim, kulturnim itd. Kljuni problem nisu sami ti identiteti, ve upravo davanje meta-fizike prednosti jednom identitetu nad svim drugim. To je sluaj sa nacionalizmom koji svoju privilegovanost manifestuje tako to trai samoporicanje svih identiteta u ime jednog-jedinog i, u isti mah, stvaranje, od te privilegovanosti, jedne sveobavezujue ideologije ili neprikosnovenog izma. Ali, upravo zato to je totalizujua doktrina, nacionalizam je skoro nuno antihrianski orijentisan. On je uvek spreman da porekne svoju deklarativnu religioznost. Spreman je da svakoj barabi ili propalici, samo ako je na, da prednost nad svakim drugim etnikim pripadnikom. Zato nije udno to se nacionalizam, u sudnjoj instanci, kosi sa Hristovim uenjem, budui da njegovo uenje ne zna za etnike granice i plemenske iskljuivosti. Ako se neki hrianin izjanjava kao nacionalista, on to ini ne zato to je hrianin, ve zato to nije nikakav hrianin, zato to je spreman da logici patrijarhalno-palankog ivota podvrgne najbitnije hrianske vrednosti. U najveem broju civilizovanih drava (ukljuujui tu i Srbiju), religije su prihvatile sekularnu poziciju, a to znai da su odustale od (srednjovekovnog, patrijarhalnog, sabornog) nametanja reenja u svetovnim poslovima, i tako legitimisale injenicu da zauzimanje svetovne pozicije u drutvu nije nikakav greh, niti je upereno protiv religije ukoliko se ova praktikuje unutar sopstvenih granica. Problem manje-vie svakog nacionalizma je u tome to on svoju kvazi-religiju ne eli da podvrgne sekularnim, graanskim ogranienjima, ve bi hteo da sve pojedince, strukture i delatnosti u drutvu asimiluje, da ih prome jedinstvenim i zapravo jednoumnim duhom, da ih prinudi na permanentno zaklinjanje nacionalnom identitetu. Svaki izam je, naravno, pokuaj totalizacije. Takvi pokuaji su, esto, bezopasni. Meutim, kad je re o nacionalizmu, sufiks izam nalae da svemu to ovek jeste ili hoe da bude mora da se da nacionalni predznak. Vi ne moete biti nita, ako se niste prvo zakleli u vlastitu nacionalnost i sam nacionalni identitet. Pa ako to ne
uinite onda ste, avaj, skloni duhu samoporicanja... Vi ne moete da budete prosto i jednostavno Srbin, ve morate i da se svaki as zaklinjete da ste to to jeste, morate da budete svetenik ideologije (ili te kvazi-religije) srpstva koja onda, naravno, iskljuuje sve koji to nisu, koji su, u tom pogledu, skloni sekularnom stanovitu, koji su gurnuti u poziciju samoporicanja. Ovo samoprisilno ponavljajue zaklinjanje srpskom identitetu, duhu, stanovitu itd., u osnovi je proklinjanje svega drugog i same drugosti, tako da se zatvorenost sasvim razumljivo profilie kao privilegovano obeleje te ideologije. I onda nije nimalo udno to, po tom shvatanju, samoporicanje, budui da je poricanje vlastitog identiteta, predstavlja najmraniji pokret tog identiteta. Ali, upitajmo se jo jednom, ta znai re identitet? Po svom (latinskom) poreklu identitet znai istovetnost sa sobom. Pri tom, to nije nikakva okamenjena stvar; to je odnos prema sebi i kroz taj odnos identitet moe da se samopotvrdi ili samoporekne, odnosno moe da se ustali, konzervira ili promeni, usmeri ka neemu drugom. U stvari, ljudi nikad nisu potpuno istovetni sa sobom. Oni imaju razne identitete koji se prepliu, kombinuju, istiskuju, menjaju, jer nikada nisu ni prosta ni proirena reprodukcija Istog. Svesti sve te identitete na samo jedan, imperativno-privilegovan, znai svoditi ivot na paranoju. Zato i ovekov najznaajniji identitet (ako takvom ima), kako god da se definie, moe biti samo nalog, zahtev, norma ili, ak, idealni (metafiziki) konstrukt, ali ne moe da se potpuno zatvori u vlastiti zabran, poto bi time izgubio dodir sa stvarnom egzistencijom. Svaki identitet je osuen na samoporicanje, jer samo tim putem on moe da ivi svoju promenu, razvijanje, obogaivanje, nasuprot pukoj frazi i retorici integralizma, fundamentalizma i zatvorenosti.
Ivana Seletkovi
Jedan traktat o melankoliji & ehieva Knjiga o Uni

Kada sam dodirnuo svete predmete iz prolosti i postao napokon cjelovit, opet sam ostao uznemiren shvativi da uzrok moje traume nije jedino rat i njegov vremensko-prostorni diskontinuitet. Uzrok su i male antene razgranate po itavom tijelu, raspored mojih ivaca. Shvatio sam da piem knjigu o melankoliji, ona je tit sa svjetlosnim rijeima. Najtrajniji od svih mojih predmeta. 1 Faruk ehi
Kako pisati o Knjizi o Uni zanemarujui postojanje tuge ili ehovljeve istoimene zbirke pria2 koja se javila kao neki iznenada oivjeli sugovornik, povezujui i nadovezujui se na ovu priu ili svojevrsno razmiljanje o melankoliji!?
Ovaj citirani tekst je sadraj koji se nalazi u pretposljednjem poglavlju Knjige o Uni Faruka ehia. Pri tome je vano naglasiti da je rije o naslovu Tuga ehovljeve zbirke pria. Isti naslov inklinira istoimenom osjeaju koji kao takav nalazi svoje mjesto uz poimanje melankolije spomenute u poetnoj referenci. ini se da ehov nije sluajno odabrao ovaj naslov jer isti (naslov!) tako naglaava jedan osjeaj kojim je proeta svaka pria, a s obzirom na njegovu punou koja se prenosi na svaki lik inei osjeaj kolektivnim, pria tako samu sebe objanjava (ak i kroz ironiju koju pisac itekako koristi kako bi okarakterizirao stanje u drutvu*). Tuga je, prema tome, na ovaj nain gledana, naziv za osjeaj skupine ljudi, dok je melankolija vezana iskljuivo za takav osjeaj/osjeanje pojedinca - njegovu introspekciju. Mnogi pisci se bave tim pojmovima pokuavajui dosei barem djelomino tonu definiciju koja ih izaziva ili budi. Tako na primjer Robert Barton pie Anatomiju melankolije, dok Orhan Pamuk u jedno itavo poglavlje Tuga-melankolija-tristess (Istanbul grad, sjeanja) posveuje toj temi razlikujui pri tom tugu (spomenuti osjeaj skupine ljudi), od melankolije (osjeaja pojedinca). Definicija ili specifikacija ove vrste sada se ini sasvim prikladnom. * Kundera na jednom mjestu pie da: Ironija znai: nijedna tvrdnja u romanu ne moe biti uzeta izdvojeno, svaka je suoena slono i proturjeno s drugom tvrdnjom, situacijom, gestom, drugim idejama i dogaajima. Samo polagano itanje, vie puta ponovljeno, izvui e ironijske odnose unutar romana, bez ega roman ostaje neshvaen.Kako Kundera ovdje izriito pie o romanu, preuzeto shvaanje se mora preformulirati da bi se moglo dovesti u vezu s ironijom ehovljevih pria. Naslov Tuga stremi ka uopavanju a i sam sadraj uope objanjava poimene tuge, pa prema tome tako i vee itav niz pria u cjelinu. Cjelovitost je indirektno idejno poveziva s cjelovitou romana i zato se ironija tj. ironijski odnosi mogu interpretirati u istom kljuu kao to to ini i Kundera.
1 2
Naime, nije potrebno poimenino dijeliti odlomke ehievog romana, razgraniavati naracije ehovljeve zbirke pria Tuga kako bi se konstatiralo da oba autora razliitim pristupom/tekstom reflektiraju jedinstvenu kvintesenciju s osloncem na svakodnevicu obinog ovjeka. To je ovjek pored kojega moemo proi/prolaziti/prolazimo ne pitajui se to ga titi i je li nam slian, ne pitajui se da li njegova prolost i on, obian kakav jest, stoje poput figura ironijske slike drutva pievog imaginarno stvarnog oblikovanja, ili pak, moda na neki drugi nain taj isti pisac, potaknut nekom dimenzijom poimanja obinog i obinosti, deskripcijom trai slinosti sebe samoga u liku koji je tragikomino mimetino stvaran. Tuga kao ope raspoloenje tih pria predstavlja glavnu rolu u sustavu velikog mnotva osjeaja. Ona ne relativizira egzistencijalnu teinu ve je opisuje ili definira ne raunajui s pojedinanim faktorima/uzrocima iste tuge. Odreenje tuge u tom njenom opem sebstvu je kvantitativno. Onda kada prijee granice tog opeg kada postane kvalitativna odrednica, tuga postaje pojedinana, odnosno, postaje melankolija dugo i iscrpno nizanje tunog, sjeanja i dogaaja, postaje spoj svega toga u cjelinu jedinstvene sudbine, jednoga lika ili linosti3. Stoga, Knjiga o Uni na opem planu jest tuan roman o specifinoj, odvojivoj melankoliji jedinstvenog lika. Sasvim sigurno melankolija lika je izazovna jer se specifinim odreenjem poigrava isjecima moebitne stvarnosti. Moebitna stvarnost jest takva zbog tuge i melankolije. One vezuju prolost i sadanjost, te su u blagom nagibu prema budunosti. Kada kaemo sadanjost, ona je ve prolost, a prolosti su spojevi tih sadanjosti krhotine od kojih se stvara sadanja budunost u prolosti. to je i prolost i sadanjost i budunost bez nae percepcije istoga; od strane drugoga i odsustvu ega koji je definira, ona je samo predio moebitnog. Dalje,u definiranju koncepta te/takve melankolije moe pomoi Imre Kertzs. Isti autor u Engleskoj zastavi na jednom mjestu pie da je (...) s iznimkom anegdotalne komponente, svaka i svaija pria posve ista; naime, u pitanju sutine svaka je i svaija pria navlas ista, a istodobno je svaka pria zapravo i pria strave; u svojoj je biti svaka zaista stravina pria stvarno i bila po jedan stravian dogaaj, a ak je i povijest u pitanju sutine ve odavno u najboljem sluaju samo historija strave. (...) ehi piui o (ili piui u) jednoj melankoliji lika pie i o paradoksu rata, odnosno pie istodobno i o razaranju i o nerazorenom egzistiranju. Dok je rat stravian i umrtvljujui, (Kertzs prema tome dobro zakljuuje!), rijeka u neposrednoj blizini ivi demantirajui tu smrt. Rijeka Una i sama misao o njoj biva katarzian bijeg od strave tog rata, biva meuprostorna osnovica prolosti, sadanjosti i budunosti. Ja sam hroniar nestalog, potonulog, spaljenog vremena, pie ehi referirajui se na sva vremena u kojima Una ima ulogu katalizatora.
3
Ne moe se izbjei injenica da stvarna linost kroji romaneskno odijelo. Nije mogue izbjei piev ego (ono ne nastaje samo od sebe!). Lik jest u konanici najbitniji, on jest baza za ostvarenje bitka unutar ovoga knjievnog djela Knjige o Uni. Stoga, od sada neka bude odvojiv kako se ne bi stekao dojam o realitetu koji rui imaginarno (no, i dalje neka je jasno da se ta dva svijeta preklapaju!).
A dalje zakljuuje: Una sa svojim obalama je bila moje utoite neprobojna zelena tvrava. Tu sam se krio od ljudi ispod olistalih grana. Sam u tiini okruen zelenilom. uo bih samo rad svoga srca, lepet krila muice, i pljusak kada se riba izbaci iz vode i ponovo se u nju vrati. Nije da sam ispoljavao mrnju prema ljudima, ali sam se bolje osjeao meu biljkama i divljim ivotinjama. Kada uem u rijeni gusti, vie mi se nita loe ne moe dogoditi. Nakon toga ponovo ispisuje sjeanja, ratna zbivanja, pa se ponovo vraa rijeci ispisujui stranice i stranice opisa suivota s njom i ivota unutar te iste rijeke matovit i stvaran, jednako moebitan. Zapravo, itav roman je sastavljen od opisa rijeke, svih njenih lica i nalija, od opisa riba, i ribarstva, stoga se moe shvatiti i kao oda rijeci Uni. Kao primjer opisa mogu posluiti i naslovi dvaju poglavlja: Bogovi rijeke te Vodena katarza. Iz svega toga proizlazi zakljuak da ovaj lik djeluje poput (Apollinaireovih) pihija ptica koje imaju samo jedno krilo tako da je potrebno udruivanje kako bi poletjele. On ne moe biti/postojati bez rijeke. Una je i reinkarnacija jednog njegovog btka unutar dijelova vlastitih btk btka odnosno, stvarnih i imaginarnih elemenata od kojih se sastoji bitak rijeke. Ako ona jest btak (u svome opem odreenju, bez specifikacije pojedinanih elemenata) i jedan dio odreenja btka ega, onda je enja sasvim razumljiva. Bez jednog od btk btka, btak ega nije cjelovit, jednako kao to i rijeka bez svih elemenata od kojih se sastoji nije rijeka, nije btak po sebi. Za tim odsutnim dijelom, kada se odsutnost spozna, traga se i ezne za njim. Autor zato pie: Mjesecima nisam dodirnuo Unu, osim pogledom. Rijeka tee kao da se nita ne deava. Tri metra ispod povrine, u srcu zelenca je neprikosnovena tiina. Ribe se bave svojim udima, do njih ne dopiru zvuni tragovi artiljerijskog napada tano u podne. Prirodne sile su neosjetljive na ratna dejstva. Drvo se presamiti popola kad ga pogodi tenkovska granata, ono nema rijei kojima bi se alilo. (...) Htio sam se vratiti Majci prirodi, ali mi nije ilo od ruke. (...) Uivanje u prirodi je bilo od slabe pomoi kada se zapuca, ono je samo pojaavalo dinovsku melanholiju, taj nesrazmjer izmeu prskanja ivota i tiine u koju ovjek sklizne kada ga pogodi. Zbog toga su na umskom ratitu Biljevine crte lica grubjele, brada je postajala otrija i tamnija. Osjetio sam kako se u meni stidljivo iri duh. Prevelika je to rije koja je isprva bila samo zrno, malo i nesigurno. Onda se razgranalo. Moj duh se uio harmoniji sa tijelom,
slagao se sa rukama i nogama, odrasta u sveoptem komaru oko nas. iva sam tvar koja ima duu. Poznavao sam i ive tvari borce koji i nisu imali duu, ali to je ve druga pria. Mjesecima nisam dodirnuo Unu vrcima prstiju. Siao niz avliju i kleknuo na obalu iza majkine kue, i umoio ruke do zapea u vodu u kojoj su plivali sitni mrenovi gladni kao vojska. (...) Sukcesivno simbolino proticanje rijeke u narativnom nizu Knjige o Uni podsjea na fado4 portugalsku vrstu glazbe odreenu melankolijom. Fado podsjea na trajnost melankolije veliajui je ljepotom melodije/a. Ritam fada, ritam melankolije, ritam romana nazire se slinost. Da postoji ritam romana jasno je iz odreenja funkcije rijeke to dokazuje da je ehi istovremeno pisac i skladatelj u eleginoj ekstazi. Stoga, to nivelira umjetnosti, idejno je slian primjerice Thomasu Mannu.5. Tema koja se ponavlja, vraa u Knjizi o Uni jest sama Una, a melankolija odreuje ritam kretanja rijeke i raspoloenje centralnog lika. Ne zaboravimo: fado Amlie Rodrigues6 sadrava melankoliju, dapae, kompozicije ine melankolini niz a njihovo ope raspoloenje je odreeno tugom, traganjem, enjom. No, izvoditi tekstualno melankoliju i spajati je sa glazbom koja je prevodi na svoj jezik je druga vrsta umijea. ehiu je to polo za rukom. Odsustvo partiture nadomjeteno je Unom ija egzemplarna uloga glazbala i glazbe je posve zamisliva, naprosto zato jer njeno proticanje toliko osjetno naglaeno. Indiferentnost rijeke u odnosu na sve ostale elemente je transkriptivno uoblienje osjeaja/osjeanja melankolije sveprisutnosti7 onoga za ine se ezne, ega se nemogue osloboditi iako oigledno vrijeme prolazi i sve se mijenja, i napokon, rat jenjava, a ona je tu kao podsjetnik na ljudsku najveu slabost - nemogunost zadravanja trenutka i nunost postojanja sjeanja. Poveznica s fadom je i ljepota ehievog opisivanja. Naime, druga pjevaica fada i uope vaan zaljubljenik u tradicijsku glazbu, Dulce Pontes8 na svojstven nain je izvela pjesmu Lgrima (Suza). injenica sama po sebi nije toliko bitna, no, relevantnost pretpostavlja razliku izvedbe (spoj slinoOva portugalska rije prevodi se kao: sudbina. Narav (raspoloenje, glazbeni izriaj, uoblienje) skladbi podrazumijeva i pojam saudade koji se prevodi kao nostalgija ili melankolija. U glazbenom smislu fado je mjeavina afrikog, tradicionalnog portugalskog i arapskog utjecaja. 5 Od svih autora, moda je upravo Thomas Mann na najupeatljiviji nain dokazao kako glazba i knjievnost mogu biti u dosluhu ak i kada je rije o romanu (nesumnjiva je istina o oitoj strukturnoj slinosti i srodnosti poezije i glazbe, no, roman ne lei na tim postulatima, njegova forma na opoj razini je oito drugaija; ovdje je ponovo rije o jednostavnom uobiajenom definiranju). Kompozicija arobnog brijega glazbeno je utemeljena na temama koje se razvijaju kao u simfoniji, koje se vraaju, prepleu, prate roman u itavu njegovu tijeku. (Ovo je Kunderino parafraziranje samoga Manna.) 6 Poznatija kao Kraljica fada najpoznatija suvremena izvoaica te vrste glazbe u Portugalu. Umrla je 1999. godine. 7 to je oigledno iz svih danih joj uloga onih prepoznatih u elementima bitaka. 8 Zanimljiva je stoga jer spaja fado s ostalim glazbenim stilovima kao to je pop glazba.
4
sti i razlika, imaginarnog i stvarnog, svih elemenata do sada spomenutih). Upravo ta izvedba/razlika uinila je da pjesma koja po svojoj naravi jest melodramatina, dobije jo jednu novu ekspresivnu dimenziju melodramatinosti, da oivi i postane mimetino stvarna (sjetimo se, poput tako oznaenih ehovljevih likova - jer oponaaju stvarnost). enja ili elja u toj pjesmi, ueni objekt ija svrhovitost se ogleda u nemogunosti ostvarenja elje, tautoloko su doaravanje melankolije subjekta ega. Ova vrsta interpretacije nuno trai oslonac u Fragmentima ljubavnog diskursa Rolanda Barta (iako ueni objekt u Bartovom tekstu jest bie). Razlog je vrlo jednostavan. Zato jer su ovdje spomenuti ueni objekt i subjekt9, interpretacija tog odnosa identina je sljedeoj definiciji (Voljeti ljubav) figure Annulation/Ponitavanje: Jezina bujica kojom subjekt ponitava ljubljeni objekt samom silinom svoje ljubavi: zbog prave ljubavne perverzije, subjekt voli ljubav, a ne njezin objekt. Nadalje, paradoksalnost uenog objekta dobro je prikazana i u filmu Melancholia Larsa von Triera. Planet Melancholija, prijeti Zemlji i postepeno, iako jest prijetnja, postaje ueni objekt ijoj ljepoti se dive i gledaju je. To se dogaa stoga to uenom objektu subjekt uvijek pridaje veu vanost nego sebi, inae njegova funkcija bi bila zanemariva i ne bi izazivala opsesivni kontinuum.10 ivot jedne obitelji se usmjerava prema kretanju Melancholije i njena egzistencija na opem planu (iste obitelji) se objanjava kroz Zemljin suodnos s Melancholijom. Do izraaja dolaze svi likovi sa svojim karakternim crtama. Napokon, kada doe do katastrofalnog bliskog susreta i konanog Zemljinog unitenja, slijedi nita mrak i istovremeni kraj filma. Ta nitavnost moe objasniti paradoksalnost ljepote uenog objekta. On je i destruktivan jer unitava i konstruktivan jer izaziva - stvara divljenje, odnosno reakciju subjekta. Ovaploenje objekta se nalazi u nespremnosti subjekta da mu se odupre. Ako su ta enja, melankolija, objekt elje, prikazani tako stvarno da onaj tko slua/gleda/ita vjeruje u iskaz izvoaa/pisca/glumca, pjesma/pria/roman/film je dokazala svoju funkciju, te joj mi (sluatelji/itatelji/gledatelji) vjerujemo. Isto pravilo vrijedi i za Knjigu o Uni. Postoji uvjerljiva narativna glorifikacija uenog objekta Une i za to razlona deskripcija melankolije. Sve se ini jasnim pri prvom itanju. Ali, tamo gdje vjerujemo da razumijemo, vjerovatno nismo razumjeli11. Zato, treba itati, gledati, i uvijek iznova sluati da bi se osjetila tuga i svaka pojedinana melankolija. Melankolija je jezik neizrecivog. Da nije tako pria o njoj bi ve davno bila ispriana, a ljepota enje gubila bi znaaj.
A udnja podrazumijeva definiciju ljubavi, neovisno da li je udnja usmjerena ka objektu kao stvari ili pojavi ili drugom subjektu kao biu; udnja je u svakom sluaju usmjerena ka drugosti pa ju je prema tome mogue nazvati, jednostavno, objektom. 10 Kristalizacija po Stendhalovoj shvaanju bi bio ba taj odnos subjekta prema objektu, glorifikacija prije spoznaje stvarnosti. 11 Michel Onfray
9
Sav zanos je u melankoliji.12 Treba dopustiti da nas ueni objekt zavede kao to je ehia zavela Una. Ponimo itati. Uronimo u ljepotu jednog bitka, u traginost koja se razaznaje ali nije potpuna. (Nepotpuna traginost je svijest o vlastitoj prolaznosti ili smrtnost, doslovna je smrt.) Napokon, takva je melankolija uvijek se nastavlja. Ona traje, kao i rijeka, voda od koje smo sainjeni i ivimo u njoj prije nego li krenemo u ovaj svijet, u novo postojanje. ehi je rijeima dohvatio trenutke trajanja, simbiozu lika i Une u Knjizi o Uni. Ta izvedba je nezaboravna, lijepa, melankolina, drugaija, jedinstvena poput neke drugaije izvedbe fada u iju melankoliju vjerujemo jer je tako nestvarno stvarna. Zato itajmo.
12
Sjetimo se, ponukan istim zanosom Keats je napisao Odu melankoliji.
Iva Rosanda igo
Kazalina predstava kao primjer interferencije politike ideologije i estetskoga naela

Tijekom prouavanja prirode kazalinoga fenomena, osobito povijesti razvoja i djelovanja nacionalnih teatara, svaki se istraiva susree s problematikom vieslonosti ovoga mehanizma koji korespondira na svim i sa svim razinama drutveno-politike sredine u kojoj se organizira praksa scenskoga izvoenja. Specifinost je pak hrvatskoga glumita u injenici to se u pojedinim povijesnim razdobljima utjecaj politikoga uplitanja u funkcioniranje estetskoga ina oitovao dominantnim pa je kao takav nerijetko determinirano autonomiju ove umjetnosti. Sve to je zapravo odskakalo od uobiajenoga, nerijetko jednolinoga i diletantskoga normativizma dralo se opasnim i radikalnim pa se esto i odailjalo na same margine estetskoga ivota. Bila je to slika, osobito u godinama nakon Drugoga svjetskoga rata, karakteristina svim profesionalnim kazalinim kuama u zemlji. No, za razliku od primjerice zagrebake sredine (rije je o situaciji koju pratimo nakon 1952. godine, odnosno raskidom s Informbiroom) koja je organizacijom komornih scenskih prostora pokazivala ozbiljna nastojanja u naputanju ustaljena realistikoga scenskoga koda, situacija se u rijekom kulturnom ozraju tijekom dugogodinjega djelovanja njegova glumita nerijetko izjednaavala s provincijalizmom i neprofesionalnim rukovoenjem matine kazaline kue. Rezultiralo je to eksplicitnim negativnim konzekvencama u estetskom kontekstu te su se nerijetko upravo oni primjeri koje bi i valjalo istaknuti poradi inovativnosti u promiljanju scenskoga ina poistovjeivali s eksperimentalnim, avangardnim, hermetinim rjeenjima koji nisu odgovarali potrebama i zahtjevima jednoga, u prvome redu repertoarnoga teatra, uvelike kontaminiranoga od strane dominantnoga politikoga aparata. Razloge nam takovu stanju valja traiti u eksplicitnom utjecanju dominantne politike ideologije, osobito tijekom prvoga poslijeratnoga desetljea, u organizaciju kazalinoga mehanizma to se (namjesto estetskoga usmjeravanja i ugledanja u inozemna scenska stremljenja) oitovalo kroz mnotvo vrlo negativnih posljedica od izbora repertoara, dramaturkih postupaka, do glumakih odnosno redateljskih rjeenja. Nacionalno se glumite (kako rijeko, tako i hrvatsko uope) zapravo godinama organiziralo i usmjeravalo u izuzeu unaprijed osmiljenoga i zadanoga umjetnikoga plana i programa. Posljedica je to njegove specifine pozicije unutar drutveno-politikoga sistema uope pa nam se iz toga razloga Lukievo miljenje
kako je teatar, kao drutvena ustanova organiziran s ciljem podravanja dominantne ideologije, u kontekstu nae teme doimlje apsolutno prihvatljivim. Kazalite, dakle, kao zabavna i obrazovna ustanova, sudjeluje u transmisiji ideolokih vrijednosti. Kao ustanova obrazovanja, prema Bourdieuovu konceptu, jest osnovna ustanova nadzora alokacije statusa i privilegija u suvremenim drutvima. Kao zabavna ustanova, primjeuje Walter Benjamin (1973), i u modernom se drutvu drutvena vrijednost kazalita-kao-zabave oituje u njegovu drutvenom pozicioniranju unutar kapitalistikoga sustava vrijednosti (Luki 2010: 158). Teatar u principu interferira sa sloenou dravnoga ureenja iji je neizostavni dio pa ovisno o nainu shvaanja toga odnosa uvelike i zavisi percepcija, odnosno teorijska eksplikacija specifine prirode kazalinoga fenomena. U nastojanju pobliega odreenja spomenuta meudjelovanja u nastavku donosimo objanjenje onoga modela za kojega drimo kako uvelike pripomae u razumijevanju funkcioniranja odreenoga drutvena sistema pa shodno tome i olakava odreenje pozicije teatra koji je njegov neizostavni dio. U tom e nam kontekstu od osobitoga znaaja biti upravo Althusserovo promiljanje organizacije strukture drutva kojega ovom prilikom tek naznaujemo i to u onoj mjeri koja je, smatramo, prihvatljiva u naem pokuaju odreenja uloge kazalita s obzirom na relaciju ideoloki -represivni aparati drave. Iz toga nam razloga i valja spomenuti kako marksistika tradicija, nasuprot hegelovsku totalitetu, tzv. drutvenu cjelinu dijeli na: nivoe ili instance artikulirane specifinim odrednicama infrastrukture ili ekonomske baze (jedinstvo proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa) i superstrkuture koja se sastoji od dva nivoa ili instance: pravno-politiki (pravo i drava) i ideologija (religiozna, moralna, pravna, politika, itd.) (Althusser 1971: 4). Althusser na temelju ovoga prikaza strukture drutva utvruje njegovu vizualnu odrednicu u obliku zgrade koju nosi baza (infrastruktura), i na kojoj izrastaju dva nivoa nadgradnje, prostorna metafora ili preciznije: topika metafora (isto). Ova metafora u principu sugerira injenicu kako spomenuta dva nivoa ne mogu stajati neovisna o bazi, oni nisu odreujui, nego su odreeni bazom. No, u tradiciji su se prouavanja organizacije drutva i netom spomenutih njegovih temeljnih sastavnica razluila dva temeljna tipa miljenja: 1. postoji relativna autonomija nadgradnje u odnosu prema bazi, 2. postoji povratno djelovanje nadgradnje na bazu (isto). Ovim tvrdnjama Althusser u principu nailazi na zamjerke te ih u svojem tekstu Ideologija i ideoloki aparati drave dijelom nastoji revidirati. Naime, ideoloke aparate drave Althusser ne smatra iskljuivo represivnima, nego im pristupa kao odreenom broju injenica koje se prikazuju kroz raznolike i specijalizirane institucije. Ideoloki aparati drave (IAD) su, prema tome: kolski, obiteljski, politiki, pravosudni, sindikalni, informacijski, kulturni, te se ne smatraju, valja naglasiti, represivnim dravnim aparatima. Represivni je dravni aparat (RDA) u principu organizirana cjelina iji su lanovi okupljeni utjecajem politike (politike klasne borbe) koju vode predstavnici vladajuih klasa drei pritom vlast u svojim rukama. RDA silom osigurava politike uvjete proizvodnih odnosa te osigurava, prije svega, politike uvjete djelovanja ideolokih
aparata.1 Najvanija je razlika izmeu represivnoga i ideolokoga aparata drave ta to represivni djeluje pomou nasilja (moe ukljuivati i fiziko nasilje), a drugi uz pomo ideologije (nasilje je vrlo rijetko i pojavljuje se samo u krajnjem sluaju, i tada zapravo vrlo simbolino). Ideoloki aparati su mnogostruki, razliiti i relativno autonomni, pruena im je mogunost djelovati u ogranienim, ili pak ekstremnim uvjetima. Jednako tako, oni mogu pruiti i objektivnu priliku proturjenostima koje izraavaju (usp. Althusser 1971: 13). Smatrajui Althusserovu kritiku klasine marksistike misli suvislom i opravdanom, utvrdit emo kako je teatar, dakle, kao ideoloki dravni aparat tijekom povijesti nerijetko funkcionirao kao instanca pod izravnim utjecajem represivnih nastojanja. Ne znai to ujedno i njegovo poistovjeivanje s politikom koju su vodile i zastupale dominantne klase. Upravo suprotno, kao ideoloki aparat on jest relativno autonoman, no ovisno o organizaciji i temeljnim ciljevima infrastrukture zavisi i stupanj slobode njegova djelovanja. to je zapravo utjecaj represivnoga dravnoga aparata jai, to je mogunost njegove autonomije manja, i obrnuto. Drugim rijeima, relativna autonomija ne pretpostavlja apsolutnu slobodu pa ak i u onim situacijama u kojima bi takva sloboda jo uvijek bila daleko od anarhije. Potvrdu naim tvrdnjama nalazimo u onim kazalinim predstavama iji je scenski postupak nerijetko ogledan upravo s obzirom na zavidnu estetsku kvalitetu, a pod izlikom provokativnosti dran politiki opasnim ili pak u najmanju ruku neprihvatljivim. injenica kako su takve predstave tijekom povijesti ipak prikazivane dokazuje relativnu autonomiju teatra kao ideolokoga aparata drave, no ovisno o nainu ustrojstva i prirodi politikih ciljeva koje su oni to su imali vlast u rukama nastojali ostvariti, ovisio je i stupanj slobode. Jedan od primjera koji ponajbolje obrazlae netom iznijeto miljenju o statusu teatra u odreenom gospodarsko-socijalnom sistemu, nalazimo i u rijekoj kazalinoj povijesti. Rije je, naime, o angamanu redatelja Branka Brezovca ija su se inscenatorska naela smatrala neprikladnima prvenstveno iz razloga to su u onodobnom nacionalnom glumitu odisala svjeinom i inventivnou koje je, vidjet emo u nastavku, valjalo sankcionirati i u emu se naposljetku i uspjelo prvenstveno zahvaljujui djelovanju represivnih instanci. Openito govorei druga je polovica osamdesetih godina (tonije 1987.) ostala u povijesti rijekoga glumita obiljeena upravo zanimljivim djelovanjem Zlatka Svibena, koji je na mjestu ravnatelja Hrvatske drame HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci ostao svega godinu dana. Poradi optubi kako je uinio premalo te utjecao na stvaranje loih meuljudskih odnosa u teatru, svoje je mjesto morao ustupiti trijumviratu prinudnih upravitelja Grini, Merle, Medi te mu je i bilo urueno rjeenje o suspenziji s mjesta ravnatelja Hrvatske drame (usp. B. kori, AS, Sarajevo, rujan 1987). Trenutak je to uvelike politiki intoniran koji je samo jo jednom pokazao u kolikoj je mjeri teatar u nas zapravo funkcionirao bilo implicitno, bilo eksplicit1
Stoga je, Novi Prolog br. 4-5 1987. godine i objavio izjave pisaca i kazalinih radnika (S. najder, D. aban, B. Brezovec, T. Milovac, G. Vnuk, N. Gori, J. Knez, J. Pipan, . Potonjak, I. Zadro, B. Adi-Ursulov, T. Bokovi, I. Galo) koji su na razliite naine bili povezani s rijekim kazalitem u Svibenovo vrijeme.
no prvenstveno kao ideoloko (komunistiko) glasilo.2 Svibenovim je, meutim, dolaskom u Rijeku zapoelo jedno uistinu novo, avangardno razdoblje u historiji ovoga glumita. Godine su to obiljeene reijskim ostvarenjima J. Pipana, Lj. Georgijevskoga, V. Taufera odnosno B. Brezovca i bez obzira to njihove inscenacije katkada nisu naile na razumijevanje publike i to ih je ondanja kritika ocjenjivala provokativnima, napokon, znaile su one ugledanje spram suvremenih teatarskih stremljenja. Specifinosti tako Brezoveva redateljskoga postupka proizlaze iz visokoga stupnja osvijetenosti u promiljanju reijskoga fenomena, a emu valja zahvaliti konstantnoj usmjerenosti spram europskih teatarskih tijekova. Kritika je, dodue, njegov scenski rukopis uglavnom etiketirala kao subverzivan ili pak u najmanju ruku avangardan3 pa je provokativnost redateljskih postupaka obiljeila i rijeke predstave scenski kola Az splju a srce moje bditi (Istarska korablja)4 odnosno egzotinu feeriju Duhi. Spomenimo tek kako je ova potonja na gradskom nivou izazvala prilian skandal, budui da je Brezovec nakon nekoliko puta odgoene premijere pred publikom (kako je drala grupa konvencionalno usmjerenih kritiara) oskvrnuo djelo poznatoga komediografa D. Gervaisa te scenu odveo u, po njihovu sudu, niim izazvani avangardizam.5 Bili su to ipak eksplicitni primjeri prvih ozbiljnih nastojanja u modernizaciji scenskoga izriaja. Promiljanje scenskoga prostora, pa samim time i smjetanje glumca odnosno njegove igre u osiromaeni dekor kojemu je zadaa usmjeriti se prvenstveno na tijelo, izraz i gestu temeljna su naela njegove poetike koje je mogue komparirati s onim idejama to su ih, dodue, znatno ranije eksploatirali primjerice B. Brecht, ili pak A. Artuad. Od osobite nam je, stoga, vanosti u nastavku ukazati na specifinosti njegova promiljanja pozornice odnosno reije, a to je ujedno, drimo, ispravni put u pokuaju razumijevanja ideolokih reperkusija to ove izvedbe eksplicite i povlae. Brezovev, naime, scenski postupak, uope formalistiko reijsko usmjerenje pretendira zapravo promiljanju politiko-socioloke datosti momenta u kojem stvara.
Valja nam ovdje spomenuti kako se osnutkom festivala Eurokaz koncem osamdesetih godina prologa stoljea hrvatska kazalina scena otvara novim produkcijskim tendencijama to su obiljeile europski teatar sredine osamdesetih godina 20. stoljea. Poetke ovih novih strujanja mogue je, dodue, pratiti jo od 1968., odnosno nakon premijere predstave Deafman Glance u Nancyju, 1971. godine. Detaljnije o profilaciji tzv. inovativnoga teatra, europskim utjecajima, pa u tom kontekstu i o specifinosti Brezoveve redateljske poetike u: Blaevi 2007: 19-133. Nadalje, o Brezovevu redateljsku radu vidi primjerice i: Bauer 2004: 204-207, Blaevi 1999: 28-35, Blaevi 2000: 229-262, Blaevi 2001: 119136, Zlatar 1990: 134-136. 3 Izvedena je na Maloj sceni rijekoga teatra te je ujedno bila i prvi zajedniki projekt rijekog Kazalita i RO Festivala jugoslavenskog igranoga filma u Puli. 4 Dakle, ovo samo potvruje gore spomenutu tvrdnju o odbijanju svega onoga to, istina u repertoarnom teatru, odstupa od uobiajenih estetskih (ali i ideolokih) normi. Pritom se zaboravlja na injenicu kako europski teatar u to vrijeme doivljava znaajne promjene kako u reiji, glumi, scenografiji tako i u poimanju scene i kazalita uope. 5 Tekstove za Az splju a srce moje bdit (prijevod sa starohrvatskoga glagoljakoga prepjeva Pjesme nad pjesmama) odabrali su J. Bratuli i B. Brezovec. U predstavi su sudjelovali: E. Karadole, S. estak, Z. Kolak-Fabian, I. Savi-agljevi, B.Lovre, N. Vukeli, E. Mlakar, P. Linerdi i S. Buneta. (Izvor: Uoi kazaline premijere. Istarska korablja, u: Vjesnik 18. veljae 1987).
2
Na prvome mjestu tako izdvajamo osobiti pristup adaptacijama koji podrazumijeva jukstaponiranje dvaju ili vie (dramskih, literarnih) tekstova meu kojima gotovo da i nema referentnih toaka. U Istarskoj su korablji tako interpolirani tekstovi u najirem moguem povijesnom, nacionalnom, tematskom pa i ideolokom luku. Od srednjovjekovnoga enciklopedistikoga Lucidara, preko djela M. V. Ilirika, potom tekstova narodnjako-romantiarskoga zanosa 19. st., socijalnoga utopizma G. Martinuzzi, sve do suvremenih, esto polemikih samoispitivanja, u primjerice F. Tomizze odnosno M. Rakovca.6 Scenskim pak amalgamiranjem tekstova Palmin list i Duhi D. Gervaisa, Ivieva Kapetana Olivera odnosno Artaudova teksta, smjenjivanjem dakle kominoga i farsinoga s prizorima visokoga lirizma, u formi music-halla, nastaju i kontroverzni Duhi.7 Nesumnjivo, spomenute adaptacije u prvome redu otkrivaju Brezoveevo zanimanje za ispitivanjem uinaka meuproimanja spomenutih dramskih tekstova. Na pozornici je tako omoguena igra materijala koji se ne usude privui jedan drugoga pa stoga, kako i istie Blaevi, lebde u produenom oklijevanju izmeu zvuka i smisla (2007: 26). Na taj se nain na pozornici uspostavlja semantiki kontrast na razini strukture signanta. Tekstovi se zapravo pretvaraju u imaginativne slikovne tekstove koje prostorna semantika ikoniki realizira neperspektivno jezino miljenje verbalnoga ishodinog teksta (isto, 28). Ustrajui na transformaciji verbalnih znakova u one vizualne, on istodobno inzistira na postulatima tzv. nelogocentrinoga teatra. Gradei redateljski diskurs kombinacijom Brechtovih8 odnosno Artaudovih scenskih naela ove nam predstave pokazuju promiljanje pozornice, Artudovim rijeima reeno, kao fizikoga i stvarnoga mjesta koje eksplicite ukazuje na potrebu kreiranja vlastitoga, konkretnoga jezika. Njegov se scenski diskurs pribliava strukturi sna to svojom nehijerarhiziranou izmeu slike, pokreta i rijei i te kako podsjea na nadrealistiku estetiku, igru Artaudovih hijeroglifa koji prizivaju estetiku novoga teatra to poziva
Dodajmo kako knjievna kritika Gervaisov tekst Palmin list ne dri originalnim i ozbiljnim estetskim ostvarenjem. Zasigurno, jedan od najveih zagovornika Gervaisova teatra, N. Fabrio, nastojao je ovaj komad uvrstiti u repertoar Hrvatske drame HNK Ivana pl. Zajca jo 1967. odnosno 1968. godine. Inae, predstava je u Brezovevoj reiji izvedena povodom tridesete godinjice smrti D. Gervaisa. Scenograf T. Milovac, kostimograf Lj. Wagner, glazbu skladao M. Rudjak, scenski pokret uvjebala J. Knez, a lutke je zamislila M. temberger, asistent je pak reije u ovoj predstavi bila Z. Kolak-Fabijan. Glumaka podjela: glumci Hrvatske drame rijekoga Kazalita: S. estak, E. Karadole, O. Baljak, M. Geml, B. Lovre, i dr., a kao gosti nastupili su . Potonjak, I. Zadro, N. Gori i D. Ostoji. 7 U anketi koju su za Prolog proveli B. Matan i V. Krui, a u kojoj se uz K. Spaia, M. Meimorca, G. Para, T. Durbeia, dakle, hrvatske redatelje koji se dovode u kontekst Brechtova teorijskoga promiljanja teatra kao redatelj mlae generacije to se svojim specifinim scenskih rukopisom ipak vee uz netom spomenutu grupaciju, spominje i B. Brezovec. Detaljnije, kao i o odnosu Brecht-Artaud u: Scarpetta 1978: 79. 8 U nastavku svoje kritike Hrovat dodaje: Naalost, skromna, tek skicozno nabaena scenografija drugoga dijela, poneto se gubi na irokom prostoru velike scene, to umanjuje konano poentiranost predstave. I inae intenzitet ove po svom pretenom naboju estoke, ak povremeno pretjerano naturalistike predstave zamjetno opada kako se ona blii zavretku, to je svakako u raskoraku s polemikom i argumentiranom aktualnou pitanja koje postavlja upravo u tome svojem dijelu. Izvjesna statinost zavrnog dijela Istarske korablje posljedica je i prebrzog iscrpljenja teatarskoga znakovlja u njezinom prvom dijelu.(Hrovat, 1987).
6
na dokinutu semiotiku i izostavljeno tumaenje (Lehmann 2004: 109). Stvaranjem, naime, mitsko-ritualnoga, ak i nenametljivoga liturgijskoga rekvizitarija (kruh i vino, obredna rtva koja navjeuje historijsku golgotu Istre u Korablji) redatelj svoju dramu zaviaja gradi kako simbolikom tako i formom. U takovu kontekstu tekstovi djeluju poput partitura, oni naprosto tee spajanju u loginu cjelinu iznova organiziranu upravo reijskim postupcima. Na ostacima situacijskih idioma i krnjih likova iznenada se stvara nova situacija, najee suprotna prethodnoj. Tako primjerice topli ugoaj doma odjednom zamjenjuje histerina naznaka dehumaniziranoga drutva, pa se tijela, geste dranja, glasovi i pokreti izdvajaju iz prvobitnoga prostornovremenskoga kontinuuma te iznova povezuju, izoliraju i montiraju. Nastoji povui vrlo jasno distinkciju izmeu knjievnosti i kazalita, osporavajui pritom ono tradicionalno odreeno mjesto koje teatar zauzima u povijestima knjievnosti to scensku umjetnost percipiraju prvenstveno kao popratnu granu povijesti artikuliranoga govora. Brezovec je u principu u potpunosti svjestan Artaudovih stavova kako konkretni jezik namijenjen osjetilima i nezavisan od rijei, mora najprije zadovoljiti osjetila (2000: 35). Otuda, naime, i njegova potraga za kazalinim izriajem koji ne pretpostavlja fiziki i stvarni govor, nego onaj kojim se izraavaju misli to se izmiu artikuliranu jeziku (usp. isto). Na sceni nastoji anticipirati takve rijei koje imaju sposobnost stvoriti glazbu i to s obzirom na nain na koji se izgovaraju, nezavisno od njihova stvarnoga znaenja. Kazalini jezik u Brezovevoj viziji zapravo izmie govoru te se utjee znakovima, pokretima i vladanju. Inzistira na stvaranju segmentirane scene koja se otvara sinkronoj i naizmjeninoj igri obiljeenoj u prvom redu svijetlom i predmetima. Stoga i nije za uditi to u Istarskoj korablji ve prve dvije slike donose minijaturni rudiment lutkarskoga kazalita, masku i koreografski pokret. Rije je, naime, o dijelu predstave to se odigrava u kazalinom foyeru, a kojega je scenograf D. Sokoli konstruirao kao izraziti triptih sa spretno rijeenom perspektivnom dubinom sredinjega fragmenta (usp. Hrovat 1987).9 Postojanje zadanoga okvira narativnoga kontinuiteta koji povezuje
9
to je zapravo potpuno u skladu s Barthesovim zakljucima o brechtovskoj kritici koju razlae na etiri tipa reakcija (socioloku, ideoloku, semioloku odnosno onu moralnu). Zadrimo se trenutak tek na ovoj prvoj. Barthes, naime, tvrdi kako je na desnici Brechtov teatar u potpunosti diskreditiran. Jer, njegovo komunistiko kazalite, kako dre, podvrgava se tradicionalnoj operaciji politikoga ispranjenja: ovjek se razdvaja od djela, prvo se preputa politici (povlaei zatim njegovu proturjenu neovisnost i servilnost u odnosu na pariju), dok se potonje stavlja pod zastavu Vjenog Teatra: Brechtovo djelo, kau veliko je sebi usprkos, protiv vlastite volje (Barthes 1978: 25). S druge strane, nastavlja Barthes, na ljevici se Brecht humanistiki doekuje. No, i takva njegova percepcija ukazuje na negativnosti to ih propagira uglavnom antiintelektualistika predrasuda to, a s ciljem isticanja upravo spomenutoga humanizma, zanemaruje teorijsku stranu njegova promiljanja o teatru. Jednako tako, francuski komunisti istupaju i protiv Brechtova negodovanja spram pozitivnoga junaka, epskoga shvaanja kazalita kao i formalistikoga usmjerenja njegove dramaturgije. Nijedna, dakle, politika opcija Brechtu nije u potpunosti bila priklonjena. Njegov je teatar, zapravo izvanredno zakljuuje Barthes, kritika recepcije, kritika potroaa. Drugim rijeima to je kritika zaokupljenoga ovjeka te je njegovo stvaralatvo uope (kako teorijsko tako i ono praktino) usmjereno traenju odgovora na toliko esto postavljani upit: kako biti dobar u zlom drutvu? (usp. isto: 24-29). Brezovec pak ni u jednom trenutku ne tei jasnoj eksplikaciji vlastitoga suda o sociolokoj klimi svojega vremena. On, zapravo vrlo slino Brechtu, formalizira ime iskljuivo postavlja pitanja. Vrlo rijetko i nudi konkretan odgovor.
dogaaje na razliitim mjestima pozornice, tako se jednostavno odbacuje. Prostor se igre u principu definira tijekom izvedbe pa netom izneseno u konanici ukljuuje i moment filmskoga diskursa. Meutim, spomenuto jukstaponiranje tekstova, prekidanje radnje ubacivanjem jeftinoga lagerskoga programa u tipinom neoklasicistikom jadranskom hotelu (Krui 1987: 144) kao i dijelom trivijalna dramaturka obrada Duha - zahvati su kojima Brezovec, na tragu Brechtovih promiljanja, likvidira iluziju teatra to se temelji iskljuivo na pjesnitvu. Njegova pozornica, na kojoj, kako smo netom upozorili, niti dramski tekst vie ne moe funkcionirati kao podloga i okvir scenskoj dogaajnosti postaje zapravo podij u prvome redu pogodan za izlaganje. Stvara se tako neto nalik zemljovidnoj mrei u koju se poput novih formulacija ucrtava njezin prinos (usp. Benjamin 1978: 41). Otuda, dakle, i aktualizacija trivijalnoga momenta kojoj je jedini cilj zauzimanje demistifikatorskoga stava spram tradicije i kulture to ima rezultirati pa i obrnuti ideoloke pretpostavke postupanja. Jer, Gervaisovi su Duhi u principu puka drama, i bez obzira koliko im se u trenutku objavljivanja i prikazivanja jo u reiji Anelka timca iz 1954. godine, predbacivalo ugledanje na motiviku renesanse komedije i duh groteskne drutvene satire (Fabrio 2007: 111) oni su u prvome redu puki show i sve su njihove tendencije usmjerene gledatelju kako bi upravo ono prikazano transcendiralo u osobno i ritualno iskustvo (isto). Svojom reijom Brezovec i te kako dokazuje poznavanje ove injenice. Njegova je pozornica u potpunosti usmjerena gledatelju i to s vrlo jasnom porukom kako umjetnost mora biti kritika, a scena (kojoj je teite na ukidanju iluzije i opsjene) u prvome redu arbitrarna. Jednako tako, i vizualnu dimenziju Duha (arena slikovnica, ilustrirana svatara, obilje slika bez zajednikoga stilskoga nazivnika) iitavamo kao specifinu estetsku tehniku izazivanja radoznalosti, uenja, neuobiajenosti. Temeljna konstrukcija ovih inscenacija postaje mehanizam pomicanja i kondenzacije, figuracije sadraja rijei ili glasova, s ciljem stvaranja efektnoga vizualnoga dojma. Prvobitna kaotina, gotovo naglaena stilska i estetska inkoherencija uplitanjem vizualnih, asocijativnih i kontekstualnih faktora kao katalizatora pretvara ove inscenacije u homogene, konzistentne predstave. No, valja ipak upozoriti kako zaokupljenost tekstovima kao i uincima to ih njihova igra na pozornici izaziva, jo uvijek otkriva ovaj scenski rukopis uvelike determiniran kanonom redatelja-hermeneutiara. Brezovevi su postupci inovativni upravo u injenici to nastoje zaokrenuti aristotelovsko-hegelijanski trend koji je u razliitim varijantama vjekovima vladao teatrom, k sceni izrazito materijalistikoga karaktera. Njegov je kazalini jezik usmjeren kako osjetilima tako i onime to je pozornicom obuhvaeno i to se materijalno na njoj izraava. On u principu izmie govoru pa se igra glumaca percipira poput oblika, postaje fizika/tjelesna, to je u konanici i oito u Korablji, inae zamiljenoj kao recitalu. Dakle, upravo zaobilaenjem dijaloga Brezovec ovdje implicite otvara prostor za izgradnju vlastitoga jezika znakova, mimike, iznenadnih ponaanja i pokreta, objektivne intonacije ukratko svega onoga to egzistira izvan teksta i to je mogue oznaiti iskljuivo kazalinom komunikacijom. Ovim se zapravo predstavama definira specifian odnos meu glumcima. Jedan prema drugome odnose se oni poput gledatelja, a to rezultira osobitim fokuSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|387
siranjem na promatranu radnju. Tako primjerice u Istarskoj korablji, treoj je slici (prizor u brodogradilitu Uljanik to se igra na velikoj sceni ) svojstven upravo postupak namjernoga glumeva izlaenja iz predstavljanja kojim on poprima ulogu gledatelja. Recepciji se u principu sugerira s jedne strane sekvencijalno itanje, a s druge pak ukazuje na hijerarhiziranost odnosno dehijerarhiziranost znakova u strukturiranju scene. Na koncu, gledalac postaje onaj koji odluuje hoe li i na koji nain fokusirati pogled. Postupak je to koji usmjerava i glumevu i gledateljevu percepciju u istom smjeru inzistiranju na moi ljudskoga razuma da spozna i savlada i najiracionalnije instinkte i najzamrenije odnose, i najkrvavije proturjenosti (Suvin 1966: 11). Na tragu brechtovskih teatarskih rjeenja Brezovec nam otkriva zaokupljenost, ne toliko u traenju psiholoke autentinosti, koliko ideoloke istine. A ta je istina nedeterminirana te istovremeno osloboena nastojanja pripadnosti bilo kojoj politikoj opciji, a to je zapravo postupak kojim izbjegava opasnost stvaranja teatra s tezom. Posljedica je ovih postupaka uskraivanje fabule u korist razvoja stanja, ali s uvijek prisutnom upravo scenskom (ne dramskom) dinamikom. Njegov je kazalini jezik, analogno Brechtovim zahtjevima, usmjeren na radnju, a ne na realizam ili psiholoki izraz; on mora zahtijevati gestu te mora izravno pridonijeti nastajanju odreenoga modela angamana (Carlson 1997: 92). U Brezovca, naime, scenski postupak stupa ispred onoga to se prikazuje pa se u kontekstu recepcije otvara jedan sasvim osobiti prostor za razumijevanje smisla i znaenja. Jer, spomenuta nereferentnost tekstova prua osobito intelektualno polje kojega pokree ivi glumac, maska, te primjerice u kontekstu Duha i nadrealistika scenografija, glazba, rije, odnosno misao otvaraju prostor kreiranju upravo drutvenoga gestusa (usp. Pavis 2004: 114). Prekidanjima dogaanja sceni uglavnom uzrokovanih promjenama mjesta odvijanja scenske radnje, te inzistiranju na tjelesnoj (fizikoj) glumakoj igri Brezovec u pravi plan postavlja gestu. Uzmemo li u obzir ovdje injenicu kako je retardirajui znaaj prekidanja, odnosno epizodni znaaj uokvirivanja ono to gestiki teatar i ini epskim (usp. Benjamin 1978: 42) netom iznesene karakteristike Brezoveve pozornice moda ga ponajvie i pribliavaju odreenim spoznajama Brechtove scene. Stoga, taj drutveni gestus kojim uostalom i operira ima zadatak ukazati na zbivanja iza zbivanja na aktualnosti to odreuju sudbinu ovjekovu i sklop drutvenih odnosa meu ljudima. Namjernim prekidima radnje, nerijetko ubacivanjem drugorazrednih glazbenih umetaka,10 inzistira u principu na produljenju geste, a u emu i lei osnova njegovih traenja koja su se, valja naglasiti, oitovala prvenstveno u otkrivanju stanja. Dijalektika to zapravo predstavlja sredinji moment epskoga teatra svoje zanimanje usmjeruje zapravo gestikim elementima (a ne nizanju scena u vremenu) koji su u osnovi svakom slijedu vremena. To je stanje, kako tvrdi Benjamin, upravo dija10
Kako je isticao Brecht, naime, opi gestus pokazivanja koji uvijek prati odreenu osobu na koju se pokazuje, naglaavaju muzika obraanja publici u pjesmama. Na taj nain glumci ne prelaze u pjevanje, nego ga jasno ograniavaju od ostaloga, to je najkorisnije poduprijeti i posebnim teatarskim mjerama, primjerice izmjenom osvjetljenja ili upotrebom natpisa. Tako se muzika moe uspostaviti na mnogo naina i potpuno samostalno, zauzimajui na svoj nain stav prema temama, no moe i sluiti naprosto raznolikosti u zbivanju (Brecht 1966: 253).
lektika u mirovanju. Na taj se nain zadrava i producira svijest pa s elementima zbilje, rijeima spomenuta autora, postupa Brezovec u smislu pokusnoga poretka na ijem je poetku upravo stanje. I to je namjerni postupak igranja s gledanjem, budui da je stanje ne ono to gledatelj vidi, nego ono to nastoji otkriti, ono to je prethodilo procesu stvaranja predstave i kojega se nastoji nanovo aktualizirati. A takvo prikazivanje jest neobino i ne moe se shvatiti ako se ne shvati kao neuobiajeno (Brecht 1966: 65). Stoga, sklonost oneobiavanju to se oituje u provoenju scenske radnje, tretiranju prostora, glumake igre te ponajvie predloka za igru ima za cilj oboriti konvencionalno poimanje ideologije te joj upisati jedno novo, drugaije znaenje. Poseui za tekstovima nastalima na podruju Istre i Hrvatskoga primorja, aktivirajui situacije i mjesta svojstvena upravo tom geografskom prostoru redatelj, dakle, kree od nekih temeljnih pretpostavki to ih drimo polazitem u pokretanju problematizacije pripadnosti zaviaju. A postupak zaudnosti to je, smatramo, dominantan u obje predstave otkriva se svojom osnovnom tendencijom naglasiti osjeaj zaviajnosti kao i potrebu za pripadanjem tom istom geografskom prostoru. Razvijajui, dakle, temu zaviaja kao pitanja Brezovec nudi i od gledalaca zahtijeva da se o zaviaju govori nemilosrdno, bez sentimenta, izvan eskapistikoga zaborava i bez ideolokih mimikrija koje, njegujui infantilnu emocionalnost spram rodnoga kraja zaobilaze temeljna pitanja kulturno-povijesnog identiteta jedne mikroregije (Krui 1987: 143). Zapostavljanjem emocionalnosti u korist razuma ove predstave usmjeravaju stvaranje ideoloke svijesti kojom se nastoji transformirati kako pojedinac tako i realnost. Poput Brechta, koristei umjetnost kao oruje, nastoji stvoriti uvjete kako za socioloku tako i za politiku transformaciju. I dri kako teatar zahvaljujui svojoj sposobnosti prezentacije moe utjecati na promjene kompleksne socio-politike realnosti (usp. Panovski 1993: 90). Ovim rijekim predstavama Brezovec naprosto nastoji oboriti ideologiju na mjestu koje ima sposobnost usmjeriti tijek kretanja znaenja. Napokon, njegov redateljski diskurs aktivira scenski potencijal to sposobnou vlastitoga odnosa spram nesvjesnoga i ideologije pokazuje snagu reinterpretiranja i ponovnoga upisivanja kategorije povijesnosti. Zakljuujemo, stoga, kako upravo formom to pretendira odbaciti uobiajeni hijerarhijski organiziran scenski prostor gradi pozornicu usmjerenu propitivanju znaenja identiteta, ideologije, zaviaja, pripadnosti pa na koncu i socioloke uloge teatra uope. Reije Istarske korablje odnosno Duha nedvojbeno jesu polemika o zaviaju (usp. Krui 1987: 143), no one nam danas i te kako potvruju injenicu funkcije teatara kao ideolokoga dravnoga aparata, to rijeima Brechta (uz knjievnost i ostale umjetnosti), ima podnijeti teret radikalne transformacije cjelokupnoga ovjekova mentaliteta odnosno suvremenosti uope. No, kako bi podnio teinu takvih sociolokih zahvata teatar prvenstveno mora krenuti za promjenama u vlastitim konvencionalnim stajalitima. U tome i jest snaga Brezoveva reijskoga diskursa koji ima sposobnost ukazati na potrebu za inventivnou. Njegov je scenski rukopis grub i radikalan te posjeduje dovoljno otrine u prezentaciji ideoloke istine pa kao takav evocira nunost za stvaranjem kazalita to eksplicite postavlja zahtjev za konkretnim pokretanjima upravo u sociolokoj sferi.
Nastoji na pozornici aktivirati okrutnost i to takvu okrutnost to se, Artaudovim rijeima, ima manifestirati kao glad za ivotom, kao kozmika strogost i neumoljiva nunost. Anticipacijom problematike o ideolokoj istini aktualizira ivot u onim segmentima u kojima je zapravo nepredstavljiv. Ideologija ovdje funkcionira poput zla to se predstavlja permanentnim zakonom kojemu se ovjek podinjava u vanjskome svijetu (usp. Gaparovi 1974: 22). Brezovev je postupak radikalan upravo iz razloga to o ovoj problematici implicite progovara pa na taj nain i aktualizira svijest o pozornici koja moe demonstrirati kao vjerodostojan prikaz onih uvjeta i posljedica to nastaju tijekom transformacija koje zahvaaju kako drutveni tako i gospodarski sistem u odreenom historijskom trenutku. Zakljuujemo, stoga, kako socioloka pozicija teatra na koju smo u ovom kratkom pasusu nastojali ukazati, bez obzira na svoju zaglavljenost u odnosu determiniranosti (baza-superstruktura) ipak pokazuje mogunost za aktivacijom i te kako provokativnoga dijaloga. Otuda, konano, i njegova snaga kojoj se utjecao jo i Brecht, a koju je rijeka publika, u netom spomenutim izvedbama, napokon na svojoj pozornici konano imala prilike doivjeti.
Koritena literatura i izvori:

Arhiv HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci (fotografije, snimke i programske knjiice predstava) Althusser, Louis, Ideologija i ideoloki aparati drave// http://www.scribd. com/doc/37102435/Althusser-Ideologija-i-ideolo%C5%A1ki-aparatidr%C5%BEave. Althusser, Louis, Piccolo Teatro: Bertolazzi and Brecht Notes on a Materialist Theatre, u: For Marx, Pantheon, New York, 1969. Artaud, Antonin, Kazalite i njegov dvojnik, Hrvatski centar ITI-UNESCO, Zagreb, 2000. Auslander, Philip, Theory for Performance Studies, Routledge, London and New York, 2008. B.O., Istarska korablja, u: Novi list, 24. oujka 1987. Barthes, Roland, Zadaa brehtovske kritike, u: Prolog 35, X, 1978., str. 23-32. Bauer, Una, Preskakanje preko ograde uasa, u: Gordogan: kulturni magazin, 2(21) (2004), 2/3 (46/47), str. 204-207. Benjamin, Walter, to je epsko kazalite?, u: Prolog 35, X, 1978., str. 41-55. Benjamin, Walter, Studije za teoriju epskoga kazalita, u: Prolog 35, X, 1978., str. 55-56. Blaevi, Marin, Bre3Zov2Ec1, u: Frakcija: magazin za izvedbene umjetnosti, (1999), 10/11, str. 28-35. Blaevi, Marin, Razgovori o novom kazalitu 1, CDU Centar za dramsku umjetnost, Zagreb, 2007. Blaevi, Marin, Redatelj vs. glumac ili Matula vs. Brezovec, u: Frakcija: magazin za izvedbene umjetnosti, (2001), 20/21, str. 119-136, 125-143. Blaevi, Marin, Knjievnost (bez knjige) i kazalite (bez knjievnosti), u: Umjetnost rijei, 44 (2000), 4, str. 229-262.
Bloch, Ernst, Otuenje, potuenje, u: Prolog 35, X, 1978., str. 84-91. Brecht, Bertolt, Dijalektika u teatru, Nolit, Beograd, 1966. abrajec, Miroslav, Gervaisovi Duhi kao polazite, u: Novi list, 27. svibnja 1987. Doen, Alida, Inizio di stagione con polemica, u: La voce del popolo, 4. rujna 1987. Doen, Alida, Look schizofrenico per una ferie esotica, u: La voce del popolo, 13. svibnja 1987. Fabrio, Nedjeljko, Odora Talije (pretisak), Adami, Rijeka, 2007. Gaparovi, Darko, Artaudova ideja kazalita i drugi eseji, Centar za kulturu Narodnog sveuilita u Zagrebu, Zagreb, 1974. Hribar, Svjetlana, Nee Duhe, u: Novi list, 15. svibnja 1987. Hribar, Svjetlana, Prevladati meuljudsku podijeljenost, u: Novi list, 7. rujna 1987. Hrovat, B. Boris, estoka predstava, u: Novi list, 3. travnja 1987. Koi, N., Duhi uzbudili duhove, u: Veernji list, 20. svibnja 1987. Krui, Vlado, Zaviaj i njegova sjenka, u: Novi Prolog, br. 4-5, 1987., str. 142148. Lehmann, Hans-Thies, Postdramsko kazalite, CDU-TkH, Zagreb-Beograd, 2004. Luki, Darko, Kazalite u svom okruenju. Knjiga 1. Kazalini identiteti. Kazalite u drutvenom, gospodarskom i gledateljskom okruenju, Leykam international, d.o.o., Zagreb, 2010. Matan, Branko i Krui, Vlado, Anketa: hrvatski reiseri i Bertol Brecht, u: Prolog 35, X, 1978., str. 115-131. Mifka-Profozi, N., Raditi estoki teatar, u: Novi list, 2. lipnja 1987. Mili, G., Scenski kola o Istri, u: Novi list, 17. veljae 1987. Milohni, Aldo, (kritiki osvrt na izvedbu predstave Istarska korablja) RadioRijeka, 20. travnja 1987. Ostoji, Borislav, Gervais to nije zasluio, u: Novi list, 21. travnja 1987. Panovski, Naum, Directing Poiesis, American University Studies, New York, 1993. Pavis, Patrice, Pojmovnik teatra, Izdanja Antibarbarus, Zagreb, 2004. Repertoar hrvatskih kazalita: 1840-1860-1980, JAZU, Globus, Zagreb, 1990. Scarpetta, Guy, Brecht i Artaud, u: Prolog 35, X, 1978., str. 72-84. Stipani, Milivoj, Kazalite pred sudom, u: Vjesnik, 9. rujna 1987. Stipani, Milivoj, Tko ubija umjetnost, u: Novi Prolog, br. 4-5, 1987., str. 197. kori, Branko, Reija prinudne uprave, u: AS, Sarajevo, rujan 1987. kori, Branko, Tko reira u Rijeci, u: Veernji list, 6. rujna 1987. Zlatar, Andrea, Sve nije mogue, u: Novi Prolog, 5(22) (1990), 17-18, str. 134-136.
David Fideler
Istraujui svete prostore

Kritiki osvrt na djelo Rusmira Mahmutehajia Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije1
prevela sa engleskog: Kanita Halilovi
Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije istrauje simboliku i svetu geografiju tradicionalnog bosanskog grada Stoca. Autor u ovoj knjizi s ljubavlju pripovijeda o njegovoj ljepoti, pria nam traginu priu o njegovom unitenju, ali i o nadi i mogunostima pobuenim njegovom obnovom. Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije je lirsko djelo, u mnogo emu veoma lino, duboko ukorijenjeno u autorovom poznavanju islamskog misticizma, u njegovom direktnom znanju o Stocu (gdje je i njegov porodini dom), te istorijskim realnostima Bosne i Hercegovine. S naglaskom na ariju, odnosno sredite grada, Rusmir Mahmutehaji koristi jezik simbolike i perenijalne filozofije da baci svjetlo na Stolac kao sveti grad, ali i na ljudsku prirodu odnos ljudi prema drutvu, jednih prema drugima, prema svijetu prirode, te prema transcendentalnom. Ukratko, ova knjiga definitivno ima ta ponuditi svim itaocima koje zanimaju dublja znaenja svetog, te znaenje pojma istinski ljudsko. Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije na neki nain predstavlja i produeno istraivanje odnosa izmeu unutranjeg ja i vanjskog svijeta, pri emu oboje na kraju tvore veu jedinstvenu cjelinu. I kao to su ve shvatili mnogi tradicionalni filozofi, veliki vanjski kosmos i ljudsko unutranje ja zajedno su u potrazi za znanjem i razumijevanjem stvari. Mahmutehaji kae: A ni ovjekova usmjerenost nije mogua bez uzimanja u obzir cjeline postojanja i ukupnosti njegova jastva (xxii). Kako bismo spoznali sami sebe, moramo razumjeti svijet i iri poredak
1
Svi citati, osim ako nije drugaije naznaeno, uzeti su iz knjige Rusmira Mahmutehajia Maintaining the Sacred Center: The Bosnian City of Stolac, prevod Desmond Maurer (Bloomington, Indiana: World Wisdom Books, 2011). Originalno izdanje, Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije (The Stolac arija: In Light of the Perennial Philosophy) (Zagreb: Izdanja Antibarbarus, 2008).
stvari iz kojeg smo proizali. U tom smislu se kosmologija, antropologija, epistemologija i duhovnost ne mogu razdvajati. Ovi odnosi tradicionalno zaokupljaju panju najveih naunika, koji su takoe i filozofi. U posljednje vrijeme je meutim uloga nauke ograniena na mnogo uu potragu, na osnovu redukcionistikih premisa pozitivizma, a to je da je stvarno tek ono to se moe izmjeriti. Istovremeno su nauni pozitivizam i instrumentalni um koji sa sobom nose pretpostavku da je primarni cilj egzistencije ljudskih bia manipulacija svijetom i prirodom prihvaeni kao primarni valjani nain poimanja i vizije svijeta. To je dovelo do neke vrste redukcionizma, te izraene simplifikacije nae bogate, multidimenzionalne i pluralistike ljudske prirode. Ukratko govorei, ve nekoliko vijekova se ljudska dua i ono to je neophodno za duhovni ivot sve vie marginalizuju. Ono to nam preostaje jeste puko instrumentalno znanje i tehnike manipulacije prirodom (i drugim ljudima); a ono to sve vie gubimo jeste zadovoljavajua vizija ljudskog ispunjenja. Stoga smo ostavljeni u situaciji koju jedan od proroka tako zorno opisuje rijeima: Kad nema objave, narod se rasipa (Mudre izreke 29:18). Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije je dobrodoao doprinos projektu ponovnog otkrivanja znaenja, dubine i duhovnosti u strukturi dananjeg svijeta lienog ari. U svom djelu, dr. Mahmutehaji se okree najdubljim i najljepim aspektima islamske tradicije, koja nas ui da su sva ljudska bia stvorena od due jedne (Kuran 7:189) i koja svojim sljedbenicima nalae da ne pravimo razliku izmeu ijednog od poslanika Njegovih (Kuran 2:285). Ovo je jedna plemenita, inkluzivna vizija islama, prepuna boanske milosti koja je ovjeanstvu poslala najmanje 124.000 poslanika, tako da se moe rei da Nema naroda ni jezika koji ne primaju tu knjigu (61) to predstavlja plemenitu viziju koja obeava spasenje svim ljudima, svim Ljudima od Knjige, koji su svoja srca predali boanskom. Na ovaj nain Mahmutehaji prihvata tradiciju vijesnitva, koja predstavlja centralno mjesto u metodologiji ove knjige. On pie da ni cjelinu ni bilo koji dio stolake arije nije mogue shvatiti ako bude zanemareno vijesnitvo ili objava kao izvor znanja. Takvo je zanemarivanje kljuno za svu modernu filozofiju, koja u modernoj znanosti vidi jedini neprijeporni izvor znanja (xxiixxiii). S obzirom da je Mahmutehaji profesor primijenjene fizike, itaoci moraju pretpostaviti da on ne odbacuje u potpunosti modernu nauku, ve prepoznaje ogranienja nauke u definisanju potpunog modela ovjeka. Neophodne su dublje forme znanja, tako da samo jednost znanja i bia moe zadovoljiti ovjeka; samo onda kada on postane ono to voli, cilj njegova putovanja postaje dosegnut (27).
Tumaenje knjige prirode

Nadovezujui se na tradicionalnu ideju ovjeanstva kao mikrokozme otjelovljenja svih kvaliteta velikog kosmosa Mahmutehaji istrauje reciprocitet koji postoji izmeu naih unutranjih dua i vanjskog svijeta. U islamskoj tradiciji, ovi kvaliteti su najljepa imena boanski atributi. Kad je Bog stvorio ovjeka, napravio ga je na priliku svoju Adem, primordijalni arhetip ovjeka I poui Adema
imenima (Kuran 2:31). Drugim rijeima, svi ovi boanski kvaliteti stvaranja zapisani su u sklopu ovog arhetipa ovjeka. Sve na svijetu ili u nama je znak, pie Mahmutehaji, to daje osnovu za njegovo itavo djelo. Posredno evocirajui iz Kurana ajet Pokazivaemo im znakove Nae na horizontima i u duama njihovim (41:53), autor kae da su boanska imena rasprena u obzorjima, ali i sabrana u ljudskome jastvu prije ovjekovog postojanja (86). Zbog ovog reciprociteta izmeu unutranjeg i vanjskog, svaki aspekt tradicionalnog gradskog sredita u Stocu je istovremeno i svet i simbolian. S jedne strane se arija pojavljuje kao jedna sveta struktura ostvarena boanskom inspiracijom i ljudskom aktivnou, kao jedno vanjsko ogledalo boanskih vrijednosti koje posjeduje ljudska dua. S druge strane ona je funkcionisala kao jedan sveti prizor koji svoje stanovnike podsjea na njihovu boansku prirodu boanska svojstva, imena, ili atribute koji postoje unutar njih a sjeanje na nju vodi do ljudske ispunjenosti. U prolom vijeku se meutim unutranje ljudsko znanje o boanskom postepeno zamagljivalo, usljed redukcionistikih ideologija koje svijet ine sve mutnijim a realnost svetog sve daljom. Ovaj sve vei zaborav, tvrdi Mahmutehaji, doveo je do postepenog unitenja Stoca i njegovih svetih zdanja. Ovaj proces je polako poeo jo krajem XIX vijeka da bi svoj vrhunac dostigao 1993. godine stranim razaranjem gradskog trga, svih damija u Stocu, dvije hiljade domova, te protjerivanjem cjelokupnog muslimanskog stanovnitva za vrijeme rata protiv BiH. Ovo, tvrdi Mahmutehaji, predstavlja bolno ekstreman primjer sudbine koja je zadesila i mnoge druge sakralne gradove irom svijeta, ija je sutinska priroda zaboravljena pod naletom modernih ideologija, zbog ega su njihove vanjske manifestacije skliznule u zaborav, jer ih ljudi vie jednostavno ne razumiju. Ono to je meutim gore od svakog takvog gubitka jeste samo nepostojanje svijesti da izgubljeno moe biti i pronaeno (xix). Iz ove perspektive, knjiga Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije posveena je ponovnom otkrivanju, odnosno na neki nain skidanju vela sa svetih znaenja utkanih u arhitekturu i opti izgled Stoca. Ova knjiga se prije svega bavi arijom, sreditem gdje se sve sastaje. etiri strane svijeta stjeu se u ljudskome jastvu, pie Mahmutehaji, dok, u vanjskom svijetu, tome u tradicionalnom bosanskom gradu odgovara arija, sredinje javno podruje u kojem se odvija trgovina (3). Sama rije arija podrazumijeva etiri glavna pravca, a arija je i sveti i trgovaki centar grada centar i cilj mjesto na kojem se sastaju ljudi i njihova djela, odakle ih alju u svijet. Za Mahmutehajia, Stolac je nita manje nego slika ljudske due. Do arije, smjetene u prekrasnoj dolini okruenoj planinama, vodi devetnaest puteva. A u devetnaest predivnih poglavlja, Mahmutehaji pojanjava znaenje simbolike svetog u gradu. Ova poglavlja se bave temama kao to su Vrt, Mihrab, Vrata i prozori, Vala i brdo, kao i mnogim drugim koje se ne mogu sve adekvatno obraditi i prodiskutovati u jednom kratkom kritikom osvrtu.
Put prisjeanja
U jednom od najljepih poglavlja, pod nazivom Labirint, Mahmutehaji spominje labirintsku strukturu arije i duhovno putovanje koje ona podrazumijeva. Ovo putovanje usmjereno je naravno ka svetom sreditu, to odgovara najdubljem sreditu ljudskog bia. Svaki od devetnaest puteva koji vode u Stolac2 na kraju zavrava ispred mesdida u ariji, a unutar mesdida ispred srcolikog mihraba, koji simbolizira saosjeanje, duhovnu orijentaciju i sjeanje. U mihrabu se brie dualnost a razotkriva se dublja unutranja priroda svakog vjernika: Putovanje je traenje skrivenog zlata, a to nije nita drugo do svjetlost koja je u srijedi ljudske izvorne naravi (96). Tu je i analogni odnos izmeu vanjskog i unutranjeg: Sredite doline jeste arija; sredite arije je mesdid; a sredite mesdida mihrab. Sredite svijeta je ovjek; sredite ovjeka je srce; a sredite srca Um ili Duh. (31) ak i ako je sredite zaboravljeno, ono i dalje postoji, kao sunce iza oblaka: Sveto sredite nije nestalo. Ono je samo postalo skriveno u svjetskome labirintu i zamraenome jastvu (112). Sve na svijetu i u nama predstavlja znak, i svrha tih znakova je da nas probudi, sjeanjem (grki: anamnesis) na nau pravu i izvornu prirodu, nau savrenost, koja nije ograniena niti vezana vremenom. (U tom smislu, Mahmutehajieva pria zapravo odraava platonsko shvatanje putovanja due kao puta prisjeanja.) Ovo sjeanje vodi jednoj vrsti transformacije (grki metanoia), naroito u smislu percepcije. Ponovnim dolaskom u sredite postie se Jedinstvo odnosno Mir. Boanska imena odnosno osobine, rasute irom svijeta, sastaju se ponovo u ljudskoj dui. Znaajno je napomenuti da ovdje dolazi do transformacije u percepciji: raj je ponovo stvoren, gradu e biti vraena njegova izvorna narav vrta (94). Cilj je ovjekovo ozbiljenje u izvornoj mogunosti ili povratak u Vrt, u kojem su vanjsko i unutarnje bili jedno (113). I kao to autor kae u jednom predivnom pasusu: S ovjekovim gubljenjem Raja nisu nestali njegovi sadraji, ljepote njegovih voda i vrela te krajeva i drvea. Oni su samo raspreni, nejasni i teko dostupni() ovjekovo sabiranje ili vraanje svojoj izvornoj savrenosti znai sabiranje znakova u obzorjima i jastvu da bi u svemu vidio istinu stvorenosti. Ta istina stvorenosti povezuje sve to je raspreno. (88) U tehnikom smislu, Mahmutehaji itaocu predstavlja ostvarenu eshatologiju: iskustvo raja, ili Boijeg kraljevstva, nije ogranieno na zagrobni ivot, ve se moe ostvariti ovdje i sada, ako postoji odgovarajue znanje i sposobnost percepcije. Kao to je jednom zapisao filozof Plotin, neko legendarno Zlatno doba nije neto iz daleke prolosti, ve neto to je i sada prisutno, za one koji imaju oi da ga vide.3 Slian stav zauzima i Isus u gnostikom Jevanelju po Tomi, 131: Uenici
Devetnaest je numeriki ekvivalent arapske sintagme al-Wahid, Jedini, to predstavlja jedno od boanskih imena. Damija u ariji takoe je imala devetnaest stubova. 3 Vidi Plotinus, Enneads 5.1.4 (u prevodu MacKennae). Njegova igra rijei ukazuje nam da je Zlatno doba, kao Nous, sveprisutno.
2
ga upitae: Kada e doi Kraljevstvo?, a Isus odgovori: .... Kraljevstvo Oevo se prostire Zemljom, a ljudi ga ne vide. Wendell Berry je jednom napisao da Nema prostora koji nisu sveti. Postoje samo sveti prostori i oskrnavljeni prostori. U post skriptumu pod nazivom Moje razvaline, Mahmutehaji se srceparajue detaljno prisjea razaranja Stoca, analizirajui razne ideologije koje su u ranijim epohama dovodile do njegovog skrnavljenja, ukljuujui i razaranje muslimanskih grobalja 1949. i 1960. godine, gdje je bila pokopana i autorova rodbina. On pojanjava kako su niani izlomljeni da bi se dobio materijal za nove graevinske projekte, a prisjea se i drugih zvjerstava koja su zadesila ovaj grad, ukljuujui i pakao kroz koji je grad proao 1993. godine, kada je arija sravnjena sa zemljom a svi Muslimani prisiljeni da napuste grad. Ali, po Mahmutehajievim vlastitim rijeima, Nema gubitka u kojem ovjek ne moe pronai to bez ega je ostao, nema stradanja iz kojeg ovjek ne moe izvesti saznanje (93). Ova knjiga je isto tako mogla biti nazvana Obnova svetog sredita. Godine 2003. damija i arija su proglaene nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine, a 2004. godine zavrena je obnova damije. Uprkos ogromnim patnjama, sveto, i ono to je boanski lijepo, i dalje mogu sijati, samo ako imamo oi da to vidimo. Kao jedno poetsko, ueno i lirsko djelo, Stolaka arija: U vidiku perenijalne filozofije prua nam mogunost da zavirimo u raj, vidljiv uprkos patnji, te nadu i osnovu da moemo vidjeti i ponovo prisvojiti sveto u dananjem modernom svijetu.
Vojka Smiljani iki
MOJ IZBOR
Marina Trumi DNEVNIKE BILJEKE (27. 10. 1991. 1. 12. 1991)
Vojka Smiljani-iki
Marina Trumi
Najudnije , gotovo bojaljivo, i bukvalno i preneseno, prola je kroz BiH knjievnost Marina Trumi. Novinar, dramaturg, pesnik, putopisac, veoma ozbiljan prevodilac sa poljskog jezika koji je volela kao i tu lepu zemlju onom vrstom ljubavlju bez odstupnice: Jedino to znam zasigurno, jeste: nisam birala Poljsku, ona je izabrala mene. Zaduila nas je Marina Trumi velikim brojem knijga putopisa, pesama, svedoenja ali najvie od svih knjigom Ime puta, jedinstvenom u savremenoj knjievnosti. I ta knjiga je proeta Poljskom. Odvrem svoj varavski film bez reda, slike se niu, sustiu jedna drugu, isprepliu se, prema nekim svojim zakonima, slijedei svoju logiku, koja je drugaija od moje ili mi se samo tako ini. U svakom sluaju, nije mi dato da proniknem u tajnu kojoj sam ja samo sredstvo za biljeenje njenih znakova. Gledam dugo u fotografiju Placa zamkovog. Taj put sam ne tako davno svakodnevno prelazila, evo u ovoj radnji kupovala mlijeko, sir, kruh, kao zemlja crn kruh posebnog ukusa i mirisa, ovdje bih se uvijek zadrala pred izlogom sa srebrom, odavde posmatrala Vislu, mutnu, ne vidi se rijeka od magle, potom bih dugo ekala taksi, promrzla, ibana kiom i vjetrom i susnjeicom. U jedan od ovih kinih prolenih dana u redakciju je doao njen sin, toliko joj slian, pomalo nesiguran kao i Marina, sa tekstovima u rukama. Pronoao ih je meu Marininim papirima posle njene smrti i doneo u Sarajevske sveske.
Marina Trumi
DNEVNIKE BILJEKE (27. 10. 1991. 1. 12. 1991)

Doista pravo je blago ta zemlja koju nismo zasluili
27. X 1991. Maria Kuncewiczowa, opet. I njeni Fantomy. Sjedim dakle, u svom za nas ve toplom stanu u Smyczkowoj ulici, nazvanoj tako po gudalu, violinskom; da, to samo Poljacima moe pasti na pamet. U mom hodniku, izmeu 5. i 6. kata, stanuje jo gospoa Helena, lektorka ekog jezika iz Praga, jedna simpatina indijska porodica i izvjesni mladi Amerikanac sa Poljakinjom i velikom, njegovanom makom ije se krzno presijava u bijelim i sivim prugama. Da li je vaa maka ena ili mukarac pitam, poto je na tepihu pred mojim vratima ostala iza njega pozamana gomilica koju je vlasnik oistio, ali fleka se nije dala izbrisati. Mukarac! - odgovara ovaj ponosno, drei maora u naruju. - U svakom sluaju, previe mu dajete da jede kaem kiselo se osmjehujui; ipak, lijep je! Danas su u Varavi i u cijeloj Poljskoj od est ujutro poeli prvi slobodni, demokratski izbori poslije pola vijeka komunistike vlade. Vani je mraz i rijetke snjene pahuljice kao da stoje u zraku prozranom, ali ukruenom od zime. Nebo
sivo, sputeno kao mutni pokrov. U grudima leptiri se preobraaju u zeeve koji se, uas, mogu pretvoriti u vukove. Nespokojstvo, otkud. Na TV filmski raport iz svijeta. Dubrovnik. Bol otra. Sve mogu podnijeti, ali to ne. Ljepotu nije dozvoljeno dirati drukije nego pogledom. I uenjem. Materijalizovana ljepota je oivljena, uobliena kroz stvoriteljevo udo i ono bi trebalo da bude sveto. Za svakog je tako, osim za one koji su bez duha. A vojska svaka je to, ako zaboravima na to da su svi oni neiji sinovi, da su natjerani i zavedeni, izlueni, zloin je potpun, da li e se glavni, oni koji ovim ludilom upravljaju opet izvui. I da li je doista tako moralo biti. Je li to naa zajednika karma, prokletstvo, besmisao. Dva lica na istoj glavi. Janusovoj glavi. Na alost, to to se kod nas deava ne moe postati ak ni zavrena kola smrti. Nije rije o umiranju. O mrnji. O oaju. Bujaju najnii instinkti. Primitivizam se iri kao bolest, kao da svi imaju isti virus. Ne mogu to sebi drugaije objasniti. Otkuda odjednom tolika mrnja. I da li najednom, kako je dosad bila prekrivana, kojim inima. Postoje i neka racionalna objanjenja. Djeija bolest svakog predindustrijskog drutva koja se u mnogonacionalnim sredinama ispoljava u nastupima suludih nacionalizama. Uvijek i za sve je onaj drugi kriv, ba onaj koji nam je tako slian, ali dovoljno drugaiji da ga treba kazniti. Pravda je i istina samo na jednoj, i to naoj strani. Svi ostali, itav svijet se zavjerio protiv te jedne jedine pravednosti iz nerazumijevanja, koristoljublja, osvetoljubivosti ili prosto zato to nas ne vole, jer su nam oduvijek zavidili. esi su dostojni prezrenja, Maarska je oduvijek bila kupleraj Evrope, Poljaci su se odjednom promijenili. Gorbaov je izdajica svetog pravoslavlja, papa u komplotu sa masonima, svi su Nijemci faisti, kod njih se bude stare tenje, Slovenci hoe opet da budu austrijski slugani, bijednici koji se zadovoljavaju otpacima sa germanske trpeze, ostali nas ne razumiju, svi su zaslijepljeni neprijateljskom propagandom to dolazi s one druge strane. Koje? Pa one koja nije naa. Na. Va. Njihov. Ta smijena Evropa, preivjela i iscrpljena se ujedinjuje. Nautrb naeg zdravog bia. Hitler se zadovoljno smije u svom grobu. Ono to njemu nije uspjelo silom mi emo sami sebi uiniti. Gospodine Krlea, imali ste u mnogome pravo, ali zar niste znali, Hrvati su genocidan narod. I dok smo ovdje prisustvovali naprasnom umiranju zlatne poljske jeseni, vijesti iz domovine su sve gore. Da li tako umire i nae ljudsko dostojanstvo? vitezovi kninske krajine epska tradicija - Hajduk Novak Radojica, grupa a crni pojas janjac na ranju oduvijek sam mrzila vojsku dnevnu politiku Bila sam oduvijek svoj vlastiti disident. Jasniji pogled iz daljine. Nita mi nije oproteno, svaku proputenu lekciju i doslovno moram nauiti. Moj sin. Sve ono to sam kao majka propustila sada mi se vraa. Moja vjera u karmu pomae mi da me
ivot ne svlada, da se ne utopim u lanim samooptubama i stvarnom samosaaljenju. Svejedno to ja osjeam i to mislim odakle sam zapravo, moram proi upravo taj put i podijeliti sudbinu onih od kojih ne mogu pobjei. Stara gospoa Jelena-Helena osmjehuje mi se iz vremena u kojem ja jo nemam pristupa. Prostor zamiljam kao i vrijeme koje smo nekad dijelili zajedno. U svojim molitvama prizivam Janinu, Njena nevinost mogla bi sada pomoi Melhioru u Varavi ili Josipu u Sarajevu. Sinovima, mom i njenom. Poljsku otkrivam ili, bolje: ona mi se otvara ponovo, ali umor ini svoje, da li e se ikad vie ponoviti onaj isti, djevojaki ushit. No, ova razumnost donosi spokojstvo. Sada ve bez pretjerivanja, vidim jasnije, ali u bojama dosta turobnim. Ipak, dopada mi se ovo mjesto. Dobro se osjeam u svome Sokrates-hotelu. Kada bih samo mogla, mjesecima ne bih nigdje izala. Moji davni prijatelji nisu se promijenili. U Varavi se ponovo vraam sebi. Otvaram se kao Krakov u filmu Kitofa Kjelovskog Podwojne zycie Weronyki. Moja dvojnica, trojnica, Janina... Dua se u dui prepoznaje. Neizmijenjena dua dugo je ekala na ovaj susret. Janinu sam nala u Teatru idovskom... u liku... Da to je bila ona. Pjevala je kao nikad dotad. Bila je ljepa no ikad. Aneoska pojava u naoj truloj porodici. Kada sam ula ponovo Jolantin glas znala sam da sam se vratila kui. Zahvaljujui njoj spoznala sam svu stamenost prijateljstva. To je valjda najljepa iluzija koja nam se moe desiti. Stvarnost pravog prijateljstva dragulj je nae ljudske sudbine u ovoj krajini bola. Jednostavna srea postojanja. Svoje line i svoje narodne bolove sruila sam Jolanti u krilo. Ne govorimo o tome. Ozdravljam polako u toplini njenog doma. Moj prvi buket na dan uitelja. Da li sam roena za tu ulogu? Ne znam, ali ih volim, te moje studente. Moje mi se rijei i moje greke vraaju kroz njihova usta. Da li su komunisti uistinu bili tako strani. Da li smo svi mi u toj mjeri zaglupljeni da ne vidimo (rezultati izbora u Poljskoj visok procenat koji su dobili bivi komunisti ljevica demokratska). Strah u zvaninoj Kini od dogaaja u S. Savezu. Kastro Kuba. Da li bi pad komunizma bio katastrofalan za Kinu. Dajem slobodu govora za slobodu kretanja. Crtani film Mujo i Suljo u Africi ugledaju lava crtani Ane prijatelji iz Dubrovnika. Ne mogu zamisliti da oni pate. Zbog njih stidim se svog trenutnog spokojstva. Drhturava linija naeg ivota delikatna kao ptije srce. Desilo se ono ega su se svi bojali. Da li sa toliko grijehova na dui i sa jednim prljavim besmislenim ratom na dui. Osjeam li da smo nas dvoje ovdje bez zemlje. Ne, moja zemlja je u meni, pa ma gdje ja bila. Nikad nisam marila jeftin, ploni patriotizam. Ako sam duna narodu u kojem sam se rodila, a jesam, onda mislim da taj dug ivotom svojim, dotadanjim radom i pisanjem poteno ispunjavam. Htjela bih da sam Ciganka. Oni se nisu, oni jedini, ogrijeili ni o jedan narod. Pravi internacionalisti. Moji istorijski snovi Gorbaov, demonstracije, loa masonska, rat na moru. Jedino to je stvarno moje, to je moje pisanje, tako osjeam, uprkos tome to znam da slab sam gospodar u toj dravi, gotovo nikakav. Sve kao da se deava mimo mene, ali upravo ta neprisutnost, samo onaj dio nesvjesnog sadraja koji oslobaa tzv. stvarnosti, to sam ja, koja govori tebi. To je onaj dio mene iz kojeg ja govori.
Onaj dio univerzalne due koji sam samo i jedino ja. Pa kakav je, takav je. Ja sam koja bi da sazre i koju sazrijevanje oslobaa patnje. Ono to je nekad bilo samo bol postaje, ako ne povezanost, a ono svakako spokojstvo. Sve vie gledam sa dubokim razumijevanjem i saosjeanjem svijet i druge, kao dio onog to sam i sama, a tamo gdje me nema ne mogu pomoi. Pratam svojoj vlastitoj nesavrenosti mada znam da, izmeu ostalog, upravo to uzrokuje moje neizmjerno zaplitanje u stvari ovozemaljske. Svaki pokuaj zavrava se padom i jedva malim... Ne usuujem se rei, tek apem: pokuaj ponovo. Iako pisanje plod je tog dubokog pada, ali i svjedoenje o pokuaju. Mjera siunosti do izdizanja, to mogu, ljudski je postojati. Samo bogovima dat je beskraj nepostojanja. Od te nepostojee tvari sazdano je nae postojanje i otuda, zar u nama ta nadljudska elja da nas nema, da unitimo sebe i druge u sebi, jastvo u drugima. Slatkoa smrti. Njen opojni zadah leine iri se naom lijepom zemljom. Svi su opijeni, htjeli ne htjeli. Jedan drugom kanibali. Lako je biti pametan i uspjean u opoziciji. L. Valensa, ima prirodnu inteligenciju i eli Poljskoj dobro, to je neosporno, ali drugo je trajkovati u brodogradilitu i povesti za sobom radnike, ali upravljati dravom, ispuniti obeanja data narodu u aru pobjede to je neto drugo. Narod je nepredvidiv, brzo se razoara i gubi strpljenje, a moda, ko zna, nepogreivo predosjea to je za njega bolje. Iako, istorija nas je esto uvjerila u suprotno, ud je narodna udna rabota. A on se opet, opijanio ratom kao gorkim piem. Od prolosti uzimamo talog, dozvoljavajui da nam zamuti misao, prekrije duu, u sadanjosti vidimo jedino/ samo umiranje, za budunost nemamo vremena. Toliko mi je lijepo u ovom stanu da se prosto bojim to glasno izgovoriti. Volim upravo oaravajui ki ovog prostora namjetenog tuom rukom kojem sam ipak udahnula neto svoje due. Okruuju me drage sitnice to su odmah nale svoje mjesto na crnim policama. Najvie me oarava spavaa soba. Tako je ja sama nikada ne bih namjestila, a ipak se osjeam onako kako davno nisam, kao u djetinjstvu kad su me ostavljali da spavam u neijim prijateljskim stanovima... zavjese na prozorima i sve ostalo... Budim se u est. Pogledam uvijek na sat, hvala Bogu, imam jo vremena. Ustajem iza sedam. Doruak, kafa, Bi-Bi-Si u osam. Dubrovani, vratite se u svoj lijepi grad, mirni, bespomoni i goloruki, probijte se kroz vatru, kroz kiu metaka... Slika koju vidim biblijska je. Veliki amci i starinski jedrenjaci pretrpani ljudima vrlo polako uplovljavaju u luku. More je uto i smee. Lae su bijele, a ljudi na njima, izmeu mora i neba, preputeni iskljuivo Bogu i sebi, polove u susret sudbini umorne i izmuene gospode dubrovake dok njihovi potomci negdje trajkuju glau i u mislima bodre svoje roditelje. Da li e njihova mlada energija prodrijeti toliko daleko da okrijepi ove bolesne ljude i ene. Lae plove tako kao da se ne miu, kao da pravo ulaze, ne u luku, ve u slavu, u vjenost. Tu su meu zidinama, to sad, dok iz Varave dolazi mi slika Dubrovnika, slika kojom se puni moje tijelo, silazi krvotokom kroz moje ruke, kroz prste otie i razlijeva se bjelinom papira, gasnu u tuzi kasnog oktobra, rodili davno jednom Melhior-Sebastijan-Josip zaeti u... snovima svojih majki to su se ove djeve s kopna, a ne s mora, zaeljele grubih ribarskih
zagrljaja na alu. U tim snovima one jo zapravo nisu ni znale mnogo o porijeklu elje, njenim zakuastim putevima, ve im se ona tada predstavljala u liku pobjednice i spasiteljice od austrougarske strogosti gospoe Jelene-Helene, patrijarhalnog, hercegovakog enskog iskustva. Dani poput starih dukata. tuberoze tuberkuloza Pas eka na ovjeka Kraj vijeka, epoha na zalasku Pad jednog sistema djeluje poput prirodne nepogode, kao zemljotres, na primjer, ili pak sije zastraujue plodove kao nekad kuga i kolera to su tri jahaa apokalipse. Samozvani apostoli mrnje. A radila je kao nikad, bilo je dugo toplo ljeto. Barunasta jesen sa liem mekim i utim. Mrtvi konji i krave po crnim njivama, njihova vrela utroba stapala se sa zemljom. Izgladnjeli bijesni psi, izbezumljene make vukle su se po selima i oblinjim livadama i umarcima. Pernata stvorenja crkavala su od straha, dok su se neki zadrigli mukarci u tufnama ili maskirnim uniformama prepucavali meu sobom puni vlastite veliine. Zahvaljujui tebi uvjerila sam se da fascinacija neijim tijelom moe trajati cijeli ivot, to nije samo seks, ali nije ni ljubav, barem ne ona kakvu zamiljam i elim. Ljubav izmeu mukarca i ene to, za mene, znai dijeliti sve, to znai ivjeti zajedno i onda kad seks postaje samo uspomena. Gleda me svojim plavim oima darovanim mu od oca i u njegovom liku vidim onaj drugi stariji, ali ipak taj isti lik. udim se na isti nain kao to me zapanjila Marija Egipanka. Zagledana u njeno lice vidjela sam istodobno i njenog oca, muslimana, Egipanina i njenu majki Italijanku. cinober crvi ivot je itljiv i sve ga se manje bojim, iako i dalje tajanstven, to bi rekla Marija K. Svi ljudi u mojim romanima mogli bi biti sobom kad ne bi bili nikom... okrutno Konano sam stara... bez straha da neu doekati pozne godine. Kuncovieva Marija je udata za Poljaka, ljekara, imaju dvoje djece. Zato ba s-h. Htjela sam nauiti jedan slavenski jezik kojim govore muslimani. I doista, govori ga savreno. Muslimanka Marija koja tako dobro razumije Krleu, za razliku od njenih poljskih kolegica koje daju prednost Andriu. Marija Egipanka vraa mi se iz vremena moga djevojatva. Tada sam u Osloboenju zapazila tekst sa tim naslovom. Proitala sam ga valjda, ali nita nisam razumjela, mada sam naslov zapamtila. Toplo je napokon odahnula je Helena. Ali, to je moda samo zbog izbora odmahujem rukom. Gleda me pogledom punim razumijevanja. Mi iz socijalistikih zemalja imamo toliko toga zajednikog, pamtimo toliko istovjetnih ili slinih podvala. I zato je nae uzajamno razumijevanje duboko i potpuno.
Snovi Vraaju mi se moji iskonski snovi. Predskazujui. Prijete ili umiruju. Poljska u svom siromatvu i runoi. Godine su popile sav njegov bijes, ostala je samo zloa kao suha grana koja vie nikog ne plai. ---------------------------------------San I Deset dana prije 9. marta 1991. sanjam da sam na Trgu republike u Bgdu. urim se na jedan vaan sastanak. Ali prema meni, iz pravca Radija i Politike, dolazi grupa demonstranata. Mrki, u radnikim odijelima, zbijeni, sa transparentima poput monolita. Ne mogu proi. Ali, na jednom s moje lijeve strane, na parkingu spazim kola, taksi. Moda. Za volanom je ena. Ona kae da se ne brinem jer e me provesti sporednim putevima. Doista, dovodi me na mali renesansni trg, kao u Italiji. Preda mnom je zgrada, lii na zgradu parike opere. Na ulazu me eka Z. M., koji treba da me uvede unutra. Ulazim u salu, koja lii na opernu, ili masonsku lou. Mramornim stepenitem smo se popeli. U sali sam sama sa svih strana su loe, dole je gledalite, pravo pozornica. Sve zastrto tekim somotnim zavjesama. Miris ustajao, pozorini. Ulazim u unutranjost jedne kabine. Tamo je duh djela Na Drini uprija. Samo H. Nestajem ja koja sanjam, iezavam u svom snu. San II Petnaestak dana prije pua u S. Savezu sanjam da sam u nekoj impozantnoj bijeloj zgradi, kao da je to zdanje Vrhovnog sovjeta. Unutra sam u ogromnoj dvorani, ispunjenoj dnevnim svjetlom to dopire sa svih strana kroz visoka stakla, od stropa do poda. Puno je ljudi, neke su delegacije. Vidim ih u svjetlu, nestvarni su i prozrani, samo konture, naroito noge. Ne zapaam lica, okrenuti su jedni prema drugima. Ja stojim preko puta Gorbaova. Vrlo smo blizu jedno drugom. Hou da mu se dopadnem. On gleda netremice u mene, kao da je zaljubljen. Ja znam da imam medaljon na lancu oko vrata. On upire pogled u medaljon na mojim grudima, mislei da je to njegov lik. Kaem G. Stalno to nosim! Onda sputam pogled i na svoje zaprepatenje ugledam lik Staljina, vrlo reljefan. Gorbaov me hvata za ruku i mi bjeimo nekud. Trimo niz stepenice, pa na ulicu. Ja za njim. Bjeimo kroz neke male ulice i zaustavljamo se na vrh jednog stepenita koje lii na staro sarajevsko stepenite koje se sputa sa Bjelava i silazi u ulicu iza Hamam-bara. Ali dolje je moskovska stara ulica, moda je to Petrovka. Na dnu ulice eka velika crna limuzina. Gorbaov nema vremena da stri dole, ve se jednostavno, poput djeteta, kliznu niz ogradu koja dijeli stepenite na dva dijela, a slui zimi, kad je mraz da se ljudi uhvate za nju.
San III Negdje sam na moru. Kod Neuma, ili kod Dubrovnika. No je mrkla, a ja treba da stignem u neku kuu, koja je s moje desne strane. To je kua moja ili mojih prijatelja. Ja sam opet na vrhu negdje, kao u Trpnju, na stazi iza crkve... More crno i mrko prostranstvo bez pokreta. Iz pravca Dubrovnika dolaze podmornice. Ne vidim ih ali znam da su tu. Iz suprotnog pravca, u mimohodu vidim svjetlee brodove, male i brze, poput torpeda to e se zarivati u ivo tijelo mora ili tijelo Dubrovnika. Neto to lii na svjetlee ribe, vidim to to svijetli i juri na povrinu i u dubini ostaje neki trag svjetla kao kad se u zenitu sunana dana zagleda u dubinu vode. Prozrano i pokretljivo... ---------------------------------------Narodna i katolika desnica, kao i komunisti i njihovi bivi sateliti, seljaka partija PSL i Unija demokratska, pobjednici su jueranjih izbora u Poljskoj, 28. X 91. Gore da biti ne moe, gore od svih predvianja. A da li. Komunisti su pobijedili u gradovima u kojima je najvie ljudi ostalo bez posla. Djeije bolesti bolje bilo kakva sigurnost i ivotarenje nego neto... Crkva i komunisti kao utoite za umorne i siromane. Mitomani. Glasali su zapravo u inat Valensi. U Pragu je Havel izvidan. Dosta nam je Havela, hoemo slobodnu Slovaku. Lake je dizati trajkove, podbunjivati druge, podrivati vlast tuu, ili ak i topiti vlastito tijelo glau, zimom, batinama, teko je kad vlast za kojom si toliko udio napokon dobije, izai pred narod kojem nisi ispunio obeanja data u praznik, u plamenu borbe, teko je tu vlast sauvati, uiniti je boljom, humanijom, razumnijom, razum i mudrost, obino ljudsko sauestvovanje u bolima drugih postanu strani svakome ko i za kratko vlast okusi. Najgorljiviji borci za pravdu preobraavaju se ubrzo u prave diktatore, a oni koji su sve do trenutka dok nisu stupili na pijedestal vlasti osjeali i predobro ritam disanja svog naroda, najednom postaju slijepi i gluhi za sve, oni taj narod naprosto ne razumiju. Naravno, ta preobrazba uvijek je takve vrste da onaj koji je u njenom procesu ne primjeuje ama nita od onoga to je ve na prvi pogled vidljivo svakom glupanu. I onda se taj doskoranji miljenik sudbine s pravom pita: to se desilo, kako to da su ga svrgnuli upravo oni za ije dobro je upotrijebio svoj ivot. Ova pria je stara i predobro poznata, pa ipak ona nikog niemu nije nauila. Dekoracija se mijenjala stoljeima, sutina je ista. Nekada se to deavalo vojskovoama, cezarima, kraljevima, a danas bivim radnikim voama, bivim knjievnicima i intelektualcima. Svi su oni znai isti, na alost. Jer prezrenja je vrijedan ovjek koji se bori za vlast... Gledam na ekranu Valensu, Havela, koprcaju se u vlastitim kuinama, a nemaju mudrosti ni toliko da sakriju iznenaenje, ta se ovo deava? A narodi nai jadni za to vrijeme gue se u govnima za to vrijeme i ekaju da se desi neto, neko udo koje e ih spasiti. Deus ex machina. Ta sveslavenska potreba za udom. Umjesto uda, sile zla vladaju nama. (60 posto Poljaka nije izalo na izbore. Uimo se demokratiji ali nekako nam taj nauk ne ide od ruke.) Nije me sramota, jer se smatram jedino pojedincem koga u sumanutim vremenima niko nita pita, ali mi je ipak drago to u ovim mranim vremenima nisam u
domovini, neposredni svjedok uasa i besmisla. Hou da umrem od smrti ili privatnih razloga, a ne kao nepoznata jedinka u optem delirijumu. XXX Kada sam daleko zemlja mi se moja ini doista lijepa i ista, prozirna skoro, uvijek zamiljam neke prozrane vode i kamenje i stijene u njima, dubine pa ak i samo dno tih voda ine mi se itljiva; i gradovi poput dragulja, u njihovim uvalama. Doista, pravo je blago ta zemlja koju nismo zasluili. Ne moe ovjek biti samouvjeren i praviti se vaan zbog neeg to mu je bog dao. Moda to i jeste neka davna zasluga naih predaka i naih bivih ivota, pa ipak, to ne znai da smijemo tek tako protraiti ono to nam je darovano. Sluajno smo se rodili... a zar se sluajno nisam mogla roditi negdje drugdje. 1. novembar Varava - Svi sveti. Mrtvi, hvala vam to ste mrtvi pa mogu sutra spavati. zemlja se raspada, osjea se 2. XI 91. Jue su bili Svi sveti, dan koji je jedan od papa posvetio uspomeni na Majku ili Mariju i sve svece i muenike... To je dan kada se sjeamo onih kojih vie nema, koji su nas rodili, muili se i grijeili za sebe i nas i potom nam ustupili svoje mjesto... Varavska groblja. Povonzki... Poljsko groblje u Vilnu. Hrizanteme, kao da su japanske... Ovih dana svi citiraju Marka Aurelija. itam u Gazeti viboroj jednu njegovu misao molitvu, koju sam ranije pripisivala Kinezima, Molitva za pomirljiv duh. Boe, daj mi pomirljivi duh da bih se slagao s tim to ne mogu promijeniti, hrabrosti da promijenim ono to mogu promijeniti mudrosti da bih razlikovao jedno od drugog. U glavi magla, opet to je to s mojom glavom, otkako sam dola ove nagle promjene. Sve pobjegne to mislim. ovjek snuje, a Bog odreuje govorila je gospoa Helena, zdvojna. Kako sam za ovako tuan grad mogla tvrditi da je lijep, a svaki drugi grad u Poljskoj je ljepi od Varave. O Krakovu da i ne govorimo. Gdanjsk, Gdinja, Sopot... Ljepota sjevera, turobna izvana spokojna, puna znaenja kojima sam ja to oima gledala Varavu. Kraljevski trakt, dakako, parkovi, Stare mjesto. Inae, sivilo, zapuSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|407
teno, dotrajalo, crnom ugljenom prainom presvueno. Blokovi kua graenih bez mate i bez duha, zamislili su ih i projektovali oni koji mrze ljude. Katolici... ivot je ljudski patnja na zemlji pa da bi bila jo emernija. I. i G. pitaju me kako ja to vidim ono to oni ne vide. Ne znam, i mene je napustilo ono nekadanje uzbuenje. Izgubila sam nevinost pogleda kojim sam nekad pila Varavu. Pa ipak, u tekom asu, dola sam opet ovdje da predahnem, da se uspokojim, da Varavi predam svoje edo da ga slijedi kao nekad. I zato sam joj zahvalna. Prolazim opet, jedne mrzle veeri pored Nike, ispred Teatra velikog. Nebo kao ogromno vlano oko kome je studen zamrzla suze. Oko to nije stiglo da se isplae, na samim rubovima tog nebeskog pogleda razilaze se oblaci... Eto, to je za mene Varava. Kao bolest i kao zdravlje. Zato sve to piem, kome. Zato jednostavno ne zaboravim na sve i prepustim se ivotu koji bi trebalo da je proao svoj zenit. Ta svakako sam se pomirila s tim da meni nije suen novac ni slava, niti velikosvjetski bljesak, niti pak ekam zadocnjelo priznanje ili posmrtnu zadovoljtinu. Piem li onda, poput Kunceviove, zarad iskupljenja vlastite due, ili da udovoljim nevidljivom svjedoku svih mojih putova i stranputica. Marijin fantom svevidei, blagonakloni fantom njenog i mog ivota? Piem li to uprkos drugima i sebi, i to ba kada je rat i kada znam da ovo nee biti tampano nigdje i nikad? Piem li to umjesto da vodim ljubav ili ba da utaim glad tijela i uspokojim uznemirenu duu. Piem li zato to sam frustrirana i bojaljiva pa nemam hrabrosti da usmeno kaem drugima to to ja stvarno mislim ili kakvu to sliku sebe vidim u tuim zjenicama. Piem li zato iz daljine da bih blizinu nau zajedniku jasnije vidjela ili umjesto pisama koje moji prijatelji oekuju od mene. Ovo je pisano njima, njemu i pismo koje upuujem sebi samoj. Moda ga osim mene niko nee itati. Koliko imam prijatelja. Dva, tri. U Varavi dva, tri, onoliko koliko ih imam u Sarajevu ili bilo gdje drugdje. To je sve to ostane od nekih godina, dva tri prijatelja, a i oni sve manje imaju vremena za tebe, Tvoja stranstvovanja iz njihovih ivota uinila su ne toliko da te zaborave, ali jednostavno da se naue ivjeti bez tebe. Dakle, njima piem! To nije za mene samo duhovna ve i bioloka potreba, to pisanje. Utroba se moja uznemiri, ponem da diem ubrzanije, u glavi pritisak, pijesak u oima, crven mi udara u lice, kada me to spopadne, najbolje je latiti se olovke... O, Boe, kako sam glupa! Sluam, oajna, dananje vijesti iz zemlje. Hrvati se ale na to da ih je svijet, tj. Zapad ostavio na cjedilu. Srbi pak zaueni prebacuju tom istom Zapadu i cijelom svijetu, ukljuujui ovaj put i pravoslavnu Rusiju da ih ne razumiju. Ko je u pravu, i jedni i drugi valjda pomalo, Zapad je postigao cilj, sruen je napokon komunizam u slavenskim zemljama, glavna opasnost je prola, a sada vas, eto, praakajte se sami kako umijete u vlastitom blatu. Komunizam se kakav-takav jo dri u Aziji (Kina) i na Kubi, u Poljskoj skoro da su na prvim poslijeratnim slobodnim demokratskim izborima opet pobijedili komunisti, u ehoslovakoj moglo bi se desiti to samo, u Jugoslaviji bi takoe da nije rata. I opet smo Sloveni skrenuti, opet iza ostalih izgleda to kao neko prokletstvo. Na nam put u ovom trenutku izgleda kao traljavi, blatni put prema groblju. Guimo se u moru vlastite gluposti, prebacivanja, osvete, patnjama, krvi i suzama, a okolo nas prostire se more ravnodunosti. U sadanjem
trenutku, naalost, naa patnja nije skupocjena, ona je sve vie patetino svjedoanstvo naeg svjetovnog bezumlja, kako da nas shvate drugi kad vie ne razumijemo sami sebe, obnevidjeli od mrnje. I tako bez kraja, ovamo ponovna opasnost od jo jedne ernobilske katastrofe, onamo brat ubija brata. Kako onda podii taj teki sveprisutni kamen na kojem kao ukleti stojimo. Voljela bih naravno vie da sam u Parizu nego u mranoj Varavi, ali jo vie od Pariza voljela bih da sam u Kairu, naprimjer, tamo negdje gdje se ljudi raaju talentovani za uivanje. Mi, uzaludni vitezovi smrti. Doista, govor i utnja vie nisu tako opasni, ostalo je ogoljena naa vlastita vampirska priroda. Umjesto roenja novog dana za nas je nastupila duga pono i trajae sve dotle dok se svi vampiri ne nasiu dovoljno bratske krvi. Na poetku tek industrijske ere koja se za druge ve gasi... Kao neka ukleta zemlja koja slui kosmosu za pranjenje neastivih sila. Da li sam ja pisala istinu, ako se drugi u njoj ne prepoznaju. - Ili - G. - gdje je ta tvoja Varava - pitaju me. Ovaj period za mene e biti velika kola strpljenja. Da li i sama sada prepoznajem u ovoj realnosti tu sliku samo moje Varave. Ona, izgleda, ni za koga ne znai to to je nekad znaila za mene. Doivjeu, dakle, sudbinu tolikih drugih putopisaca to su poput slijepih zarobljenika u drugim zemljama, tuim gradovima i sudbinama vidjeli ponajvie ono ega nema. Ponovo ispoetka, kao da nemam nikakvog iskustva (uostalom emu slui takvo to) moram uiti sve o Varavi, sve o Poljskoj, sve o Poljacima. Ovo jeste jedna druga i stalno ista Poljska koju ponovo otkrivam. Glas Amerike i kako je kazao predsjednik Bu povodom madridske konferencije na Bliskom Istoku zazvualo mi je odnekud poznato... kako je govorio predsjednik Mao. Kada poinje i gdje zapravo zavrava prava demokracija, ako takvo to uopte postoji. Zapad je zabrinut za sudbinu Kine vie no za svoju sopstvenu, ili to treba vidjeti iskljuivo u uzajamnoj zavisnosti. U svakom sluaju, Zapad ne zna ono to zna Istok: komunizam je kao i svaki drugi sistem, ma koliko trajao, samo tren u dugoj (viehiljadugodinjoj) istoriji kineskoj. Ta krleijanska sveslavenska majoneza gusta i otrovna Slaveni su prljavi i lijeni svi nai grijesi Drugi postoje zato da bismo na njih prebacivali krivicu. Upravo oni uzrokom su svih naih nevolja. I stoga dole s njima. Smrti drugima. Umrimo zajedno s njima, Ta glupa, glupa Austrija, Njemaka, Poljska. Antisemitizam se iri postkomunistikim zemljama kao infekcija. To je neto poput gripa, odve dobro poznato, naizgled bezopasno, ali pravog lijeka nema zato
to se jo niko nije potrudio da otkrije uzrok bolesti. Moda je to samo neotpornost organizma, a koje je porijeklo te i takve neotpornosti. Hag. Vojska (federalna, srpska, crnogorska, ija zapravo) poput ranjene zvijeri pokazuje ravnodunoj Evropi to sve moe uiniti. Za koji dan odluuje se naa sudbina. Koliko na [Povijest nae bijede] to sami utiemo. to sam uinila, naprimjer, ja. Uim poljsku djecu da govore srpskohrvatski, hrvatskosrpski, hrvatski ili srpski, svejedno, neka ga zovu ako hoe kineski. Uiti druge da govore jezikom kojim si progovorio koji jedini razumije do dna bia. Iza rijei, jedini jezik na kojem uti tako rjeito, daje mu svoje mucave rijei, skida polagano veo sa tajne, otkriva neto to ni sam ne zna to je, uvodi ih u podsvijest naroda koji mi tako postaju blii ili dalji, svejedno, ti si ipak taj most i od tvoje vlastite izdrljivosti zavisi hoe li se lako i bezbjedno prebaciti na stranu iz koje dolazi. Zadatak mi se ponekad ini teak kao da zalud opsjedamo neosvojenu tvravu. Posao zaludan i nemogu, rezultati traljavi, ili, u najboljem sluaju, neizvjesni. Istrajavam ekajui da se upali iskra, da se desi neto izmeu mene i njih. Istina. Svi se kunu u istinu, a oito svako je slijep za istinu onog drugog. Ko je kome neprijatelj. Armija je oistila sela oko... Siska, Vukovara... od koga. Ko je kome neprijatelj. 30. XI 1991. - Boemi - Puini - Ciganerija - Teatar veliki. Dva ugodna sata - u prijateljskom okruenju preputeni muzici. Moemo li zaboraviti? itam bespomonost na njegovom licu. To je ono, ta bespomonost njegova otkljuava moja tajna vrata. Smijem li priznati sebi da, poslije toliko vremena, elim opet da osjetim njegov muki miris. Provodim jutro uivajui u ponovo otkrivenoj ljepoti ljubavnih sanjarenja. O Boe, zar i to jo postoji. U sudbini Marije K. prepoznajem vlastitu. Moda je to nijem svjedok koji nije opsjednut strogou i doputa mi da ljubav provjeravam, ali mi ne dozvoljava da ostarim. Samo to ovaj put znam da su to snovi koji se nikad ne ispunjavaju. Konano sam postala dovoljno zrela da pojmim vjenost trenutka. Sve ostalo to bi se moglo zbiti odve kratko traje, kao na primjer ivot. Strani sud Prastari kult smrti Beznadenost Naa svenarodna tragedija Sramota je pukla, znala sam da e se to jednom morati desiti. Ciganerija pa Holiday Inn veera sa G. Tartar biftek. Boole. G. vozi pa ne pije, samo (Srbi hoe veliku Srbiju, Hrvati veliku Hrvatsku, napredovae ak do Zemuna, Srbi do pred Zagreb. Hrvatska e biti samo ono to se vidi sa katedrale sv. Marka. Mesi prijeti, Miloevi se povlai.) kiselu vodu. Luksuzni hoteli su jedina mjesta u Varavi gdje se moe izai navee. Inae, u 12 sati sve je zatvoreno. (WC 500 zl, garderoba isto). Zapad rado osvaja ekonomski; Nijemci imaju rauna da tako osvajaju ak i Poljsku, Jugoslav. e morati priekati dok neko ne poeli da je osvoji. U Bgdu - ljudi
kupuju sve, cijene otile gore za 600 odsto! U Rusiji to isto, kako su mi poznate te slike. To je neto kao istinska stvarnost, sve drugo je privid. Cijeli ivot ekala sam upravo i samo to da pone rat. Pa zar nas nisu time plaili od djetinjstva. Koliko li sam se puta budila u strahu, poelo je. Koliko li ga puta sanjala. Hvala Bogu, samo san. I konano, desilo se. Izmeu onog koga se jedva sjeam i ovog prole su godine mog ivota. Od Radojke Sablji, siroeta sa Kozare. Da li se vratila sa Sremskog fronta. Supi u Africi Crtani Vrijeme napolju tako je neprijatno da ne bih nigdje i nikad izala. Ree hladnoa Moj the magical place Ne mogu zamisliti da mi je ivot proao izmeu dva rata. Mjesto mira: Sarajevo Je li to strah ulaska u peinu. Hou te Umrijee. Nikad me nee prevariti ni s jednom drugom enom. Sad mi je svejedno gdje sam ako ve jesam. Kako diu Poljaci, kao svi drugi a ipak drugaije. Spoljne sile Tisue izbjeglica Izbezumljena lica Mi smo rasisti. to bismo tek radili da imamo svoje crnce. Da li sam to ja izbjeglica? Od sebe. Dezerter ameriki film i situacija iz jedne knjige Perl Bak; Kineskinja koja je bila stvorena za mirno vrijeme sve drugo za nju je znailo smrt to se i desilo poto su je silovali... vojnici. Znala sam odmah: to sam ja. Pria iz Pakraca. Oni koji su zapoeli i koji vode ovaj rat trebalo bi suditi kao ratnim zloincima, za njih, ma sa koje strane da su se nalazili treba organizovati jedan novi Nirnberg. Propaganda je takva. Oni hoe da kau da neprijatelj sam... sam rui svoje gradove, pali sela, ubija i siluje sve to se mie, pa ak oni sami u sebe pucaju. Otuda toliko mrtvih, hvalabogu njihovih... Naviknuemo se na smrt. Poslijeratni (urna plemenite strine) kako su pojeli svoju strinu iz Amerike ne shvativi da je brano od kojeg su zamijesili i ispekli pogau zapravo njen pepeo, to su shvatili tek iz pisma . Da ne bih poludjela, morala sam neto izmiljati. Inat glupost Poto bi promijenio vjeru? Ne bih nipoto! A za inat? Bih odmah! Zar je izmeu dva rata proao moj ivot. ***
... automobil koji je ustrijeljen u Rijeci dubrovakoj. Ubijena su djeca. Za volanom je bio nepoznati mukarac i on je mrtav. Porodica koja je htjela da pobjegne iz obrua, nije joj bilo sueno. Ta slika me progoni, osjeam ih, vidim ih, ujem im pritajeno, a ubrzano disanje. Napetost, blijeda lica, male znojne ake koje se steu. Majka u panici, zelena, sa podonjacima, krije strah od najbliih. Samo jo malo, malo... koliko trenutaka prije su predosjetili, da li su uopte shvatili ta se zbiva prije nego su osjetili da su ranjeni, jesu li imali vremena da prihvate smrt, hip panike, ili jedno veliko nita. Nestali u ponoru bezimenih, a oni su ono to me potresa. Ostalo je apstraktno. to za mene znae izvjetaji sa bojita, ali to da je jedna nada koja je mogla biti ispunjena presjeena i da krv curi iz grkljana nade, to je slika koja e me pratiti do kraja. Za mrnju ponekad je potrebna iva uobrazilja, ne mislim, naravno, na mrnju agresivnu i prostaku ve na onu koja ima dovoljno vremena da se razvije, dovoljno plodnu okolinu da procvjeta njeno blijedo cvijee zla i to je najvanije dovoljno nadahnue da postane umjetnost. Tek u asu savrenosti i samozaborava takva mrnja postaje ranjiva. Kada se uvjeri da si im dovoljno ogadio javu, tada valja poeti pripremati odgovarajui otrov za njihove snove. Veoma je vano otkriti trenutak u kojem im snovi postaju najpodatniji tada poeti sipati odgovarajuu, strogo kontrolisanu koliinu otrova. Valja strogo voditi rauna o doziranju. To je umjetnost za koju je potreban talenat i spretna ruka. Naravno, ukoliko je ve mrak obavio svoje. Ali ne radi se tu samo o trovanju snova, to je, dakako, najdelikatnija umjetnost koju znam, ve i o svemu to te snove prati, to im prethodi, to ih hrani, o onom naroito osjetljivom a savrenom svretku koji njima upravlja. Radi se, dakle, izmeu ostalog, o nadi, o elji, o ljubavi, pa zatim o cijeloj skali raznih pozitivnih uvstava, o naklonosti prema drugima, o mehanizmu koji izaziva smijeak, isto koliko i o supstanci tzv. ljubavi. Stvar je u tome ne da se ta nezamjenjiva i svakog tovanja vrijedna arhitektonika uniti ve samo da se preusmjeri. Pojednostavljeno, cilj njen i smisao postojanja, o emu ljudi vole zaludno da filozofiraju, ne treba da bude usmjeren prema onome to zovemo ljubav nego da se savija okolo mrnje. Samo, nemojte pomisliti da je to tako jednostavno. Prije svega, ne smuju nas otkriti a zatim mora im se ono omiliti. Takva su to stvorenja, moraju se zavaravati da vole ak i ono to mrze, zapravo da je to samo jedno prelazno stanje neophodno da povrati ljubav. Dakle, u ime te izmiljene ljubavi oni mrze, ubijaju, kolju jedni druge, zatiru sjeme onog drugog, skrnave grobove, unitavaju gradove i same sebe, ak i svoje neroeno potomstvo. Apsurdno, zar ne? Ali tako je ree on podiui neznatno svoja koata ramena i inei okrugao pokret rukama ispred samog Sebastijanovog nosa, kretnja koja treba slikovito da prikae njegovo uzvieno nerazumijevanje postojanja tako prizemnih pobuda, ali istovremeno time on izraava i spremnost da takvo to prihvati i u skladu s tim djeluje. Vi nemate pojma kako je to teak i uzvien zadatak: pronai, stvoriti, izmisliti ljudima, dakako onima koje kani unititi, pravog, mislim njima srodnog neprijatelja. Ako vam to poe za rukom pola ste posla obavili. Potom se sve samo deava. Virus ih nagriza sa svih strana iznutra, a oni tada, ne shvatajui ta ih je snalo poinju gristi
sami sebe, uvjereni da su upravo oni ti izabranici sudbine. Druge treba unititi u ime svetog cilja. Zapamtite, nema tvreg bedema od slijepe ljudske vjere. Sebastijan je kolutao oima, mislei na Melhiora koji ga eka, kao i na sastanak sa djevojkom koja je ionako ljuta to u posljednje vrijeme ima sve manje vremena za nju. konspiracija univerzalna poniznost ... okrutnost kad stid postane neizdrljiva. Uiniti sve da zaboravi na stid, da proklinje svoje mjesto na zemlji, da san postane zaptiven kao dah samrtnika, lucidnim pogledom umirueg da osjeaju smrt, ali ne i sramotu, katastrofa, strahota, surov... moja mala tuga. ona je zla, kako moe s njom da se drui. On je bio zaljubljen u tu enu, Janinu prijateljicu, mnogo stariju od sebe volio je odanom, pseom ljubavlju koja se, kako su godine odmicale, ispoljavala kao pravo oboavanje. Neudobno mi je na tom postolju na koji si me postavio, preklinjala ga je ona. Ona je bila moja neastiva sila. Postoje narodi u ijim svetim knjigama pie prevari krajnja izopaenost transseksualnost otkrivanje Nepoznata zraenja iz nekog neuhvatljivog jezgra koje se nalazi u nama. Niko ne zna da li je ideja te supstance u krvi, u nekoj od modanih elije ili je to poruka davno ukodirana u genetski sistem, a njeno naglo objavljivanje zavisi od situacije, odnosno od svakog pojedinano uzbuenja izazvanog toplinom nareenih okolnosti. arogancija ignorancija Nikad ba nisam imala pretjerano razumijevanje za to primitivno busanje u prsa i verbalno pucanje u grudi Evrope. Sruili smo komunizam. A sad to, ko e dati pare. u snu sam govorila poljski vrijeme bez melanholije patologija svijet bez duha opsjednutost ratom Pla bez suza grozomora Da li iko u ovom vijeku moe biti spaen.
... nesrazmjeran uzrok i u nama strah homogenizira stanovnitvo. Oni se epure u svojim smijenim tufnastim uniformama, a kada bi samo znali koliko mi ih je ao, ubili bi me bez razmiljanja, nacionalistika retorika je zamaskirala pravi socijalno-psiholoki motiv samoubilaki lajavo grozomora arogancije puno sve kapric Na prvi zadatak je: zamagliti im cilj: Da to svakako ne bude onaj istaknut na parolama ili izvikivan u svenarodnoj skuptini ratni veterani morao da pojede vlastite testise panika slijepa vjera djelovala je, uprkos svakom zdravom razumu, po inerciji i postigla eljeni cilj. Vojska je narodna i oslobodilaka nita nas vie tako ne obezoruava kao stalno im prizivati u pamet da moraju biti zahvalni. Osjeanje iznuene zahvalnosti. A neto ne paralie tako sa nekakvom medaljom prikaenom na goloj koi crne trake ili obrijane glave opijanje u krmetinama pod slikom velikog sina i starom plemenskom zastavom ogrezlom sumnjica figura Pripadao je organizaciji i njenoj konspiraciji koja je nalagala apsolutnu nepogreivost. Nije vjerovao u vlastiti program, ljudi bez domovine, graani svijeta. Tzv. nacionalisti su komunistika olo. Treba ih tretirati kao izdajnike vlastitog naroda svoji smo povratak u krilo porodice sveti cilj krvava utroba apsurda Krlea - Andri rastrkali se bivi naslednici prestola od Begrada do Sankt Petersburga Sluanje (kranje - pitanje) vijesti iz svijeta (za vrijeme rata kao malo uti) i sada, u Varavi Pavaroti, ruske pjesme Bi-bi-si Pariz, Bgd, Zgb, Sar, pa Glas Amerike, pa opet Bi-bi-si. Selidba iz Sar preko Bgd kao u snu Pred Dukinom kuom ostavila sve svoje blago preko noi. Sran odbijanje. Nisam imala ivota da se sekiram, kao da nita nije dopiralo do mene. Jedan bauk krui Evropom... bauk nacionalizma. I jo jedan, ali jedno proistie iz drugog, bauk mrnje Srbi, Hrvati, Grci-Turci-Slaveni-Nijemci Poljaci-Jevreji
Ist i Zap Nijemci Jevreji-Arapi i tako unedogled. Samo Cigani su narod koji u istoriji (kao narod) nikad nikog organizovano napadali nisu. Opredjeljujem se za to, Ciganka sam. Andri Pismo iz 1920 radim sa studentima. Napad hrvatski na id porodica Glad u Rusiji, mrnja u domovini, sankcije Surovost Rusije Uvijek ih zamislim (u borbenim... dostojanstveni) gole kako im se visuljak klati xx Za razliku od ostalih, ja uim od iskustva (nekog) i to mi ne mogu oprostiti. Mrzim, neka ponavljanja, naroito ako su neprijatna. Hoe li pasti Vukovar da li e federalnoj armiji onda biti otvoren put za Sisak i dalje Dubrovnik izolovan Stotine mrtvih, ranjenih Hiljade, desetine hiljada ispunjene su zloguke prognoze Jelena je govorila: Ne u banku, ne u banku, a ja u banku. I evo, propada, u naoj porodici se ponavlja ista stvar. Pa jebem mu mater (sedam federativnih za hiljadu zlatnih). dirljivo iskreno Zrinkino odricanje neka nas bude manje u patnji detonacija u Sarajevu. 7. novembra 91. ujutro hitna Srbi u Zetri Kalini Ultimatum Dubrovniku Ti si Hrvatica sa dna kace Hrvatica jesam, ali u kaci nikad bila nisam (U zla vremena na povrinu izbiju zli ljudi, isplivaju kao govna u mutnoj vodi. Ljubav ne smije postati samoj sebi robinjom, u tome sem bolesti i runoe nema nieg drugog.) Irena Karuas Takvom se enom, od takve ene treba bjeati jer ona je, bez svoje krivice, opasna za mukarca. (Zapad ide, istok eka, istok je u mirovanju, a mirovanje je najvii oblik kretanja). Ova... nije ono to sam htjela rei, ona mi je strana. To nije ni moja, niti bilo ija Varava, niko se u njoj ne prepoznaje. Varava je neto sasvim drugo. Istina bi bila: to je. Zapravo ruan grad, ali ja ga volim. Ali, to bi prije bio osjeaj zahvalnosti, osjeam se u Varavi prijatno, kao kod kue kad gledam njene sive ulice
i kue, te tmurne boje to podsjeaju na siromatvo i raspadanje; onda eznem... ili dan za vonju tramvajem s kraja na kraj grada koji ustvari ima svega nekoliko ulica, Pulavska, Maralkovska, Novi svjat, Jerozolimske, o Ujazdovskoj neu da govorim, nekoliko trgova, sve ostalo prava je tuga i tako provincijalno, ali u nekom tunom slovenskom i socijalistikom smislu. Tzv. Kraljevski trakt raskoniji je, a Stari grad ima stegnutu i racionalnu ljepotu, bez naeg jarkog i strasnog kolorita. Pa i to nije ba tako. Kao to Varava nije ni ona bajkovita prestonica iz mojih uspomena, sjeverno. Prava Varava, u kojoj bi svako vidio svoju sliku do u milimetar koja bi se poklopila sa njenom stvarnom slikom, licem, takva ne postoji, to je grad koji ne postoji ni u stvarnosti ni u mati, neopisiv je i neposredan, ni lijep ni ruan, ni po emu izuzetan jer je tako sa svakim gradom sa svim to postoji, a ipak je Varava samo jedna takva i neponovljiva, kao to je nevjerovatan i neponovljiv ivot svakog od nas, kao to kama sutra nije nikakav ljubavni nauk, ili to je samo naizgled, ve je filozofija i nain ivota, poimanje sutine svijeta, tako je i svaki grad samo svoja vlastita kulisa, privid, sutina je u svakom pojedinanom ivotu koji obino ne misli o sebi ostavljajui potomcima da sabiraju i analiziraju, uoptavaju i izvlae uvijek pogrene zakljuke. Volim tu njenu konvencionalnost i dekadenciju i istodobno neku sjevernu i sveslavensku tugu koja se vie nasluuje u zraku i ukupnoj duhovnoj klimi njenoj. Ako vjerujemo da je istinska velika ljubav uvijek nedostina onda ovo to osjeam prema gradu koji je jednovremeno moja stvarnost toliko puta bio i nije ljubav ve milost, odanost i neizbjenost. Ona je moja naviknutost i neophodna mi je trenutano poput hrane, kao to mi hranom postaje, vaem je i probavljam, ona tee mojim venama i izbacujem je, ono to svarljivo nije... polja bez renesansne sonosti ali bujna, bogata, puna. Moskva Varava, hrani oguglalost na krv, smrt i suze ljudi poput uplaenih pacova u klopci tue i vlastite mitomanije i gluposti u klopci iracionalne mrnje i bijesa, a ima mrtvih i ivih, a ima nedunih grobova, u ime mrtvih koji su ispod tajne nedodirljivosti, smrti, krili takvo isto zlo. I tako sa oca na sina, dobro i uas, nikad ili rijetko sa majke na kerku. Da li je ona amoralna. Ne smeta mi nita to ne ugroava drugog direktno. Oduvijek je potovala samo svoja pravila i uzimala od optih, a takoe toliko ih potovala, davala im u mjeri koju je ona, premorena, svojoj unutarnjoj, duboko skrivenoj mrei, odmjeravale, a treba rei da ako ivot nikad nije shvatala suvie ozbiljno (za neupuene to bi moglo znaiti lakomislenost. Ali upravo zato/stoga/iz razloga to je docijenila sutinsku ozbiljnost nevidljivog i sa vidljivim se rado poigravala to joj je davalo neku lakou i veselost kojom je plijenila. nazonost Varavu je osjeala kao vlastito tijelo. Sve je ve bilo staro Nieg novog u njihovim patnjama Jesu li se to i njih dvoje pridruili anonimnoj masi onih koji su za krae ili due vrijeme ostali bez domovine. Znai li to da se odskora do u dogledno vrijeme nee
imati gdje vratiti. Titala su ih ova pitanja koja nisu smjeli da postave naglas ni sebi ni drugima. Doekuju me srdano, ali pogledi su im saaljivi. Da, moja zemlja je u ratu i to mi daje pravo da se ponaam drugaije, da dozvoljavam da mi pomognu. Da primamo bez stida od onih kojima je trenutno bolje. Pa ipak, primjeujem da nas se neki boje, i to s razlogom gledaju u nama kliconoe dobro mi poznate bolesti. Od Baltika pa sve do Crnog mora i do Jadrana, zato ta smijena sudbina da zapadne upravo nas. Prestala sam da sanjam. Da li emo vie ikad moi sanjati bez naroitog povoda, onako kako se smiju djeca. Neemo, jer nita vie nee biti kao prije. Nisam ljuta, moda uvrijeena to to ine od moje domovine prokleti bili. Prastara tuga. Dvojim se i trojim, nije ba sretna jer nigdje vie nije sasvim prispjelo. Nigdje nee vie nikad moi biti sasvim svoja. Izbledjele, beskrvne ljepotice poput vampira i zadrigli momci. Predebeo i star golub. Sama sebi (svoja) dovoljna, sva rasko dolazi iznutra, ne izvana. Sada ipak moram priznati, bio je to bijeg. Pritajena misao kojoj nisam dozvoljavala da se artikulie u mojoj svijesti ipak je upozoravala da je cijeli poduhvat neregularan, jer ako u se vratiti... puna kola stvari, da se ni ja vie nisam mogla snai. Sav Helenin nakit, koji je ona uz veliko odricanje sauvala od propasti u toku rata, gladna je bila, ali nita nije prodala ni onda kada je jedan prastari pijetao kotao cijelu njihovu penziju, samo to mogli su kupiti i onda zaiti s oprotenjem guzicu, pa ni onda nije joj palo na pamet da otui niti jedan stari srebrnjak, a kamoli to vrednije, a evo ja pokupila sam sve to u vreicu ak da i ne znam to su sve mane, dakle bez dunog potovanja, ali bio je to oajniki gest da pokupim porodino blago i ponesem ga u bijeli svijet. Pa jo kada sam to sve morala ostaviti u Monikinim kolima na praznom drumu kojim su ve prije toga prole tolika borna kola. Pokojnoj Heleni bi se digla kosa na glavi, kao to i Tomau to je kad je uo za moju jo jednu glupost (D. Karahasan). Je li ovo pametno? Naravno, da nije. Ali, kad si ti to pametno uradila, a sve je ispalo na dobro! Da li emo vie ikad imati snage da se pogledamo oima onog drugog. Stvarnost koju ne razumijem, strana iz djetinjstva, san koji je postao stvarnost. Dakle, stvarnost toga sna je uasna ruevina neeg to smo mislili da je stvarnost. Rue se gradovi kao kulise jednog svijeta u kojem je nekad ivjela kojekako, ali pak ivjela opako, emerno, uzavrelo, mrnja prokljuala preko take vrenja kolektivna paranoja, histerina glupost, optube, razumijevanje kakav mek, violentni idiotizam. Ja se bojim i svojih i tuih i inih i treih, etvrtih, jer strah je u meni, iskonski strah ovjeka na ovim prostorima. Radojka Sablji. To mi oivi moje djetinjstvo.
Imala je esnaest godina. Vojna treka dobra volja dobro i zlo, mrak i svjetlost kosmika volja tmina samoobmana, kai zlo strah, mrnja Stalno vam neto na razliitim jezicima puni glavu medij spasa ne postoji samog sebe nemate vremena da pogledate svoju tiinu i da u miru sagledate uzroke i posljedice iji su oni proizvod. Rasistiki referendum u BiH, povraa mi se, hitlerovska ikonografija, plavo-uti referendum. Neu da se izjanjavam, otkako znam za sebe stalno se nekom za neto izjanjavam. Imamo politiare kakve zasluujemo. U Sov. savezu prodaje se i doslovno Rusija i obratno na trnicama diljem Rusije, a naroito u Moskvi prodaje se sve to je jo od S. S. ostalo telefon sa ugra aparat. protiv prislukivanja, uniforme, oruje, pisae maine, papiri, tajne, ukrasi, dostojanstvo u bescjenje. Komunizam propada bez dostojanstva. Bu prebacuje Kini da nije demokratska. Slobode ima onoliko koliko je sam uzme, razumije se ne ugroavajui drugog smatram da, ako ovjek ivi u drutvu, svaka izvanjska sloboda vrlo je ograniena, ovjek se moe osjeati slobodnim jedino iznutra i zato je to osjeanje mogue ak i u zatvoru (Bu Kinezi) Mirovne snage Ujed. nacija e doi ako se prekine pucnjava i ako se obje zaraene strane dogovore na kojim teritorijama, tj. na kojim granicama e se oni rasporediti, ako, ako, ako... Sumnjam da e neto od toga biti pa da su se mogli dogovoriti ne bi ni trebali ni pomiritelji ni uvari. (Svijet se izdijelio granicama i smo o tome se radi da bi smo se zagradili /na razne naine/ od drugih, a bez drugih ne moemo.) Napravili smo sebi granice svakovrsne da bismo usmjerili vlastitu agresiju emu jurnjava niko nema vremena da stane i upita se, emu, gdje, dokle. Ponienje od roenja, ivot je ponienje. (Bergman) Demon Nespokoj Fascinantna drama pojedinca A kud e vam dua Demoni zaplesali svoje krvavo kolo. Vjetrovita Varava. Teak sam put prela (Svi me saaljevaju ili gledaju kao udnu zvjerku.) (Bolje da nestane sela, nego obiaja u selu?) Helena Jelena Oni su zlikovci i zbog njih bi trebalo organizovati jedno nirnberko suenje; kako samo Evropa moe da uvaava te zlikovce
- Radio Pariz International pregled franc tampe Dubrovnik lii na katastrofu ... ranjenici u Vukovaru Djeca Unicef nerazumijevanje tako duboko kako su samo debeli, usaljeni (Paraga, Tuman, Karadi, Miloevi) stari ili prerano ostarjeli, nadmeni, bili bi smijeni da nisu zloinci (Koljevi, Plavi). unutranja emigracija - moje stalno stanje najljui otrovi prte na sve strane, na brata, na komiju, na najblieg i najdaljeg, svi postaju jedan drugom mrski stranci ja koja sam idiotizam svake agresije oduvijek mrzila Prognanik izgnanik 15. X 1991. Bombardovano selo Ilinci Apokalipsa Dubrovaka golgota, patologija napadaa Luka Gru koje vie nema sunce naslage sunca u mom tijelu polako se tope na ovoj sjevernoj klimi, a ipak kau da Varava nije sjeverna prijestonica (imam li dovoljno sunca u sebi). (gubljenje osjeanja za realnost to je karakterstika za reime u raspadanju. Neki Beograani povjerovali da stvarno neko hoe da okrene Savu.) (Najpametnija bi bila informativna blokada). Svi smo mi braa i sestre - isto nas sunce grije - Jelena. Najvea je pogreka, da ne kaem katastrofalna, za veinu savremenih intelektualaca to su pristali na svijet bez boga, to su i na trenutak povjerovali da ovjek moe biti Bog. Ne, nije trebalo da se klanjamo jedni drugima, jer jednako smo moni i bespomoni, trebalo je da znamo da neko drugi dri u rukama kljueve svijeta i da e nam oni uvijek biti nedostini. Ne, ni u jednom asu ne treba smetnuti s uma da postojanje apsoluta i naa duhovna poniznost prema njemu ne moe biti uistinu poraavajua ne bar u naem ljudskom smislu jer, jednostavno, nije od ovog svijeta. ojkaa (osion, ilav, trusan) goljav jedu pahuljice, dabogda vam prisjelo samoljublje - proba Svedeni smo na narod bez mogunosti da budemo ljudi karmiki lanac ta me sve obavezuje na obazrivost i uvanje uspomene na Janinu) To malo stvorenje nadmauje sve, pokret je iznad istorije te dvije stvari se kose. Svaki grad pamtim prije svega po nekom ljudskom licu. (Najistinskija srea snala me/bila je u ovoj zaguljivoj hotelskoj sobici u Pekingu, sobici za dvoje, kao to mi se deavalo i na drugim mjestima divnog samovanja za koje sam uvijek birala to vei grad. Jer nigdje se ne samuje tako divno, toliko ispunjeno, da ti samoa prome cijelo bie i zadri ga u trenutku na vrhuncu gra sladostraa kao u velikom gradu. Opinjavala me je ta simetrinost kineske
civilizacije, gledala sam zatim u geografsku kartu Kine ili u mapu Pekinga. Ta stara hijerarhija puna drevnog smisla bila je jedina koju priznajem.) Prepala sam se da sam poela ljubiti svoje snove. Mali monstrumi moj odlazak je bio gest neslaganja i hrabrosti moda, u svakom sluaju to je bilo jedino to sam mogla uiniti. 28. XI. 1991. Dan zahvalnosti na veeri kod Tare Kot (obavezna urka - slatko nadjev) 29. XI 1991. Lampka vina u naoj ambasadi kao na saueu grickalice, zastava se vije. Amb. i V. u crnom (ona elegantna kao u svemu kao na saueu). Janusovo lice Tuman, Miloevi jedni brane Evropu od faizma drugi od komunista bijesni nacionalisti masakr avangarda zla u Jug. (svijet da je padanje u mrak sred. vijeka bilo bi lake jer bi se moglo znati odsustvo cilja i autoriteta) _____ Neprekidno problemi s novcem o emu posebno ja nerado govorim. 29. XI 1991. Sa B. i njenim sinom L., S. i ja u Teatru velikom - Grk Zorba - Nisam oduevljena, nedostaje strast i sporost (ili a. koin). 30. XI 1991. Danas u Poljskoj slave imendan, Andejki, Dan vraanja najee u vosak (specijalisti) ili se poredaju cipele, ako na poetku ispadne muko, onda djevojka e se udati, Andejkovski bal. 1. XII 1991. Meksiko, mitologijski cilj svih bandita. Thelma i Louise, re. Ridley Scott, Susan Sarandon (Thelma), Geena Davis (Louise) _____
Filip Larkin
Izbor i prevod Marko Veovi i Omer Hadiselimovi
Filip Larkin
Izabrane pjesme
na srpsko/hrvatsko/bosansko/crnogorski jezik preveli Marko Veovi i Omer Hadiselimovi
ULINE SVJETILJKE
Kad no, koja se unja ko puma, s neba krene I tiinom odjeknu ulice s vjetrom i puste, Svjetiljke izau i nagnu se s uglova, naherene, Bacaju crne sjenke, iskrivljene i guste. I tako one, bezlino, cijele noi gore, Sluaju kako, ko kapi hladne to kapaju S blistavog stalaktita, rue se ure spore Dok ne raskole sivi platani mrak, na kraju, Tada se gase. Mislim da uoih jedared Jutro je svjetiljka jedna osta jo jarko sjati, I, sa senilnim kezom, poput budale stare, S plavim se takmii, sa njim kua se s nadmetati; I, mada vie fajde od nje, blijede i nacerene Nema, suprotno suncu kua bacati sjene. <1939>
REGRUT
za Jamesa Ballarda Suttona On grofoviju svoga Ja naslijedi Od onih to se o njoj starahu ko farmeri; Imao je sve znanje koje stei vrijedi, Za dobro i loe prezir u neophodnoj mjeri. No jednog proljenog dana oskvrnuta mu bjee Zemlja, i grupa jahaa ga kako se naziva Osorno upita, i na drugom narjeju iznese Njin voa da je rat, za to je on krivac, I mora im pomoi. Pristanak dat je bio Da osnovu elje za samopotiranjem da svoja Prava roenjem steena ne izgubi; smion, Jer nita ne bi bilo lake od zamjene koja Ne bi mu dala vremena da razmotri dalje Svog vlastitog poraza i umorstva detalje. <1941>
OPSERVACIJA
Tek u knjigama bezuvjetno i konano se zgode, Sreemo i zakvaimo jedino u snovima Ruku to braniti nas od nervnog stresa ima, Budui dokaz protiv zaludne nae odgode; Poto plimni rub prolog, njegova nadolaska, Mjesto je gdje hodamo, a zrak je to to pije, Sjeti se dakle da smrt na oblik jedini je Kad najzad zakuju se napose lice i maska. Smijeh to domet trai, i suze iz busije, Dok protiv elja srca zavjera mitraljeska O vladi strahova omedaljenih zbori. Zatresi, vjetre, njino krivo drvo gdje bljeska Mnogo slikovitog, al nieg dobrog, i nije Nita nai na vatri siromaha da gori. <1941>
PENJUI SE UZ BRIJEG POD VJETROM TO ZAGLUUJE

Penjui se uz brijeg pod vjetrom to zagluuje, Krv se razleprala, gordo noena gore Ponad livada gdje konji bijeli stoje; Poput roga je jeala uz strme gore Dok nije viknula na vrhu pod stablima Blistavim: Pokoravanje, jedino dobro to je; Daj da budem glazbalo sa icama to bruje Da sviraju sve stvari, koliko vole, na njima. Kako prizvati takvu glazbu kada se ulica Smrai? Na kii i kamenim mjestima mogu Nai jedino drevnu tugu to pada, Jedino uurbana i izmuena lica, Hodanje ranjivih djevojakih nogu, Srce to u svom muku beskrajnom klei sada. <1944>
VJETAR VJENANJA
Vjetar je puhao sav dan mog vjenanja, I moja no vjenana bjee no jakog vjetra; tala vratima nije prestajala da lupa, Pa je on morao ii da ih zatvori, mene Ostavi dad da sluam, na svjetlu svijee glupa, I gledam svoje lice u svijenjaku uvrnutom, No ne videi nita. I ree, kad se vrati, Da su konji nemirni, i ja bjeh tuna to ljudima Ili ivotinjama e te noi nedostajati Srea koju ja imam. Sad kad je dan, Sve je pod suncem zamreno puhanjem vjetra. On je otiao da pogleda poplavu, a ja Nosim napuklu kantu do kokoaka, Sputam je i zurim.Sve je vjetar to juri kroz oblake i umu, mlati mojom Keceljom i objeenim rubljem sa ueta. Moe li se to podnijeti, ta vjetrom stvorena Radost koju moje kretnje prizivlju, poput niti to nosi perle? Hoe li mi dati da spavam Sad kad sa mnom postelju dijeli taj osvit vjeiti? Moe li ak i smrt da isui Ova nova razdragana jezera, da zakljui Nae kleanje poput stoke kraj sve-dareljivihvoda? <1946 >
SADA KAD MI JE DVADESET EST

Sadanjih se godina bojah: Dvadeset est, tu skoro; Ieznu okretnost moja, I sumnjom, to izvor korom Prekriva, svaki je dogaaj optereen, U suu se promee. Miljah: taj nagon od nekada Posustae svakako U dvadeset etvrtoj-petoj, i sada Dokazuje se ljakom Sagorjelog djetinjstva da sam u pravu bio. to je plam zahvatio Brzo sagorje u meni, kako I predviah, inae. Dar,izraavanje lako Te stvari se povlae, A vehdiji urod ih naslijedi, Jer sve to blijedi; I kad izvjesnost ode, taj Ostatak mogue da ivotari, dok gubi sjaj, Ko neto drugog reda. Graa palih munara je smee. I nita sada nee, U pepelu tog to godi a nije Vie, nai, sem pohlepu to seepuri, zadnji osmijeh Ugljenisani, ljuskarsku Mrnju sa kandama, ponos ocrnjeni Neko ih vrlo cijenih. I kad bi izvjesno meni Bilo da neu imati anse da opet neopaeni isti taj stav uhvatim, U vatru bih sa istroenim dobrima Da ivim od tog eg ima.
Al on mre teko, taj svijet; Il, budui mrtav da je, Operlan tim je to gnjije, Jer, zavaran, zadajem Najdublju od svih rana duhu svom, Mislei da, pri tom, Svaki tren, zazivam davno Rasuta stanja; od sree Ako najbolje proerdano Bude, i najgore e Moda na jedan dodir da se izgubi. Stiem i ljubim Kao mahnitamati, gnjilo Djetinjstvo rano, to sveg ita bi me liilo, I moe, zabranom, Sem udvajanja to sve obezvrijede: Nitavilo i Eden. <maj 1949>
NEUSPJEHU
Ne stie dramatino, sa zmajevima koji S mojim su ivotom u apama se uspropnuli, I ne baca me izmrcvarenog kraj kola sa svojim Paninim konjma, niti nalik si klauzuli Jasno sroenoj, s opomenom ta mogu izgubiti, Kakve trokove u gotovu podnijeti se mora, Raune podmiriti; nit duhu promajnom to hiti Preko travnjaka, kako se vidi za nekih zora. Ali, nalazim, sunana popodneva te ova Kraj moga lakta posade, gnjavatoru nalik. Zgrudvana od tiine su drveta kestenova. Svjestan sam da mi idu bre no prije dani, ute se i bajatijim. I kad jednom su zaostali, ine se ruinom. Ovdje se neko vrijeme ve stani. <1949>
OBMANE
Naravno da sam bila drogirana, i to toliko da se nisam osvijestila sve do sljedeeg jutra. S uasom sam ustanovila da sam upropatena i danima sam bila neutjena i plakala sam kao dijete da me ubiju i poalju nazad mojoj tetki. Mayhew, London Labour and the London Poor1 Jad mogu taj kuati ak i s daljina ovih: Gorak i jedak, s bodljama, to te prisili da ga Proguta. Sluajan sunev otisak, i tokovi, ustra kratka im srdba, napolju, na ulici Gdje svadbeni se London na drugu stranu Klanja, u svjetlu nepobitnome i prostranu I hvastavu, koje oiljku brani da zacijeli, I goni stid iz skrovita. Otvoren, nalik ladici Noeva, duh ti leae neurni dan cijeli. etvrt ubogih, godine, pokopae te. Samo I da mnogu, neu na tjeenje se usuditi. ta rei, sem da patnja prava je, ali tamo Gdje ud prevlada, pogreno da e itanje Postati? Jer jedva da vano bilo bi ti to na tom krevetu obmanuta si manje Nego on, to posrtae uz stube zadihane Da u poharan tavan zadovoljenja bane. <1950>
1
Knjiga Henryja Mayhewa nastala iz niza novinskih lanaka o ivotu londonske sirotinje objavljivanih etrdesetih godina 19. vijeka.
ZRELOST
Osjeaj stalnosti... imau, zacijelo, Dok ne postane neispravno mi tijelo Jedino, dok se ne smori; Vua nazad, poeu da utim tada, Bolesna i samovoljna prevlada eljena, neko zbori. To mora da je ivota stupanj najvei Trepem, ko na bol, jer to je bol, mislei Da pantomima to je Kompenzacionog ina i protu-ina, Poraza i protu-poraza, i sutina Najjaeg doba mojeg. <1951>
MOJOJ ENI
Izbor tebe paunsku onu lepezu zatvara to bje budunost, u kojoj ko zavodnica Rairi sve to moe ta razraena Narav. Neuporedive mogunosti! No bez granica Samo dok nita ne izbrah; izbor ovaj Zatvori sve staze, sem jedne, i nagna mi Sve ptice-rugalice da prhnu iz bunova. Sad nema budunosti. Ti i ja, sada, sami. Tako za tvoje lice sva lica razmijenih, Dadoh svje prtljag, regalije maioniara S maskom za malo tvojih svojstava. Sada Postaje moj promaaj i moja dosada, Drukiji nain trpljenja, rizik stvaran, Hipostaza tea od zraka meni. <1951>
SLJEDEI, MOLIM
Uvijek i suvie udni budueg, samo Loih navika ekanja mi se laamo. Neto se uvijek blii; do tada od nas svako, Dok motri s hridi kako Blii se siuna jasna armada obeana, Sva iskriava, govori svakog dana: Kako je samo spora! Vremena kolik gubitak, Jer odbija da hita! No ona jo nas puta drati stapke bijedne Razoaranja, jer, mada nema zapreke ni jedne Svakom velikom blienju, nagnuta s mjedi ukrasnom, Svako je ue jasno, Sa barjacima, i figurom sa zlatnim sisama Na pramcu, ne sidri se nikad dok ide k nama; Jo ne sadanjost a u prolost ve bjega, Mislimo svi, do zadnjega, Svaka e da pristane, da iskrca sve sama Dobra u ivote nam, sve to se duguje nama Zbog ekanja, tako pobona i duga. Ali Svi smo se mi varali: Trai nas laa tek jedna, i crno ojedrena, Koja vue za sobom ne zna je naa zjena Muk golem, besptiiji. U tragu se njenome Vode ne mnoe nit lome. <1951>
RAZLOG ZA PRISUSTVO
Mene glas trube, buan i zapovjedan, K staklu osvijetljenom na asak odnijee Da gledam plesae ispod dvadeset pet do jedan Crvena lica su jedno uz drugo kree Svak se paljivo, sveano uz ritam sree
Ili tako zamiljam bar, dim i znoj dok utim, udesni dodir cura. Zato bih ovdje bio? A onda, to biti ondje? Seks, to da, meutim, ta je seks? Misliti kako lavovski dio Sree parovi grabe, to je, rei bih smio, Netanost, to mene tie se. to je zov meni Ovo je podignuto, hrapavog jezika, zvono (Umjetnost, ako hoete) iji zvuk osobeni Uporno tvrdi da sam i ja osoben. Ono Zbori; ja ujem; mogu i drugi, ali ne ni Oni za mene, ni za njih ja; drugaije Nije sa sreom. Zbog toga stojim spolja, S vjerom u ovo; meu njima se bije Bitka, s vjerom u ono; i svak je zadovoljan, Ako se niko varao ili lagao nije. <1953>
VANOST ONOG DRUGDJE

Usamljenom u Irskoj, jer to dom nije mi bio, Tuost je imala smisla. Govora otklon rezak, to tako razliku podvlai, doek mi napravio: Kad to bi prepoznato, uspostavi se veza. Njine promajne ulice s brdima kao krajem, Pristanite to malo starinski, ko tala, kadi, Vika prodavca haringi to polako nestaje Rekoe da sam odvojen, ali ne nepreradiv. Kad ivi u Engleskoj, isprike takve nije: Ovdje su moji temelji i obiaji koje Odbacivati mnogo bilo bi ozbiljnije. Ovdje ne jami drugdje za postojanje moje. <1953>
NASTAVLJANJE IVOTA
Nastavljanje ivota to jest, opetovanje Stvorene navike da potreptine se svoje Nabave skoro svagda je gubitak, liavanje. To razlino je. Ovaj gubitak zanimanja, kose, odsustvo pothvata, Jest, da ta igra je poker, ah, Mogao bih da ih odbacim, privuem pun teatar! No to je ah. I kad ve proetao si cijelim mozgom svojim, To im vlada ko list tovarni jasno ti je. Bilo ta drugo se, za tebe, da postoji Smatrati ne smije. I, kakav je dobitak? Jedino taj da prepoznamo, S vremenom, napol blijed otisak to sva nam Ponaanja oznai, i pratimo do kraja. Samo, Da priznam, Kada smrt naa poinje tih veeri zelenih, ta zapravo to bjee, jedva da umiruje, Jer tek na jednog ovjeka jednom se primijeni, A on na umoru je. <1954>
POEZIJA ODLAZAKA
Ponekad, iz pete ruke, uje Na epitafe nalik: On je sve i svja napustio, Prosto zbrisao, ali Svagda ko da u tom glasu je Vjera da odobriti Proiujui, prirodan, smion Taj korak mora i ti. I oni imaju pravo, mnim, Svi mi mrzimo dom, I to to moramo ovdje biti: Mrska mi soba, s tom Posebno probranom starei, s tim Dobrim knjigama, dobrim krevetom, Moj ivot, red mu uzoriti, Te kada ujem: Eto, Drutva se manuo itavoga To uzbudit, zapalit znade Kao: Tad ona lii se halje, Ili: Evo ti, gade; Mogu zar i ja, kad on moe? To da ostanem pomogne mene Trezven i marljv i dalje. Al danas bih da krenem Da epurim se putem to orah Zasu ga, na provi uim, Bradat i dobar, kad ne bih bio Laan tako mi zvui Taj promiljeni unatrag korak Da njim cilj stvoren bude: Knjige; porcelan; ivot cio Savren do pokude. <1954>
POSJETA CRKVI
im se uvjerim da ovdje ne deava se nita, Stupim unutra, putajui vrata da lupe tmulo. Jo jedna crkva: prostirka, i kamen, i sjedita, I knjiice; za nedjelju ubrano, svud se rasulo Cvijee, sad smekasto; neto sitnia i trica Gore, na oltaru; orgulje, stvar mala i ista; I napeta, pljesniva, nametljiva tiina k tome, Previre bogzna otkad. Gologlav, skidam s nogavica tipaljke za biciklo u naklonu nespretnome, Krenem naprijed, po krstionici preletim akom. S mjesta gdje stojim, strop se gotovo nov inio Oien? obnovljen? Neko znao bi: ja ne. Nakon to do predikaonice popeh se, pomno sam tio Nekoliko zastraujue dugih verseta, pa kaem I tu je kraj mnogo glasnije no to sam htio. Nakratko zakikou se eha. Kraj vrata, kad se vratih, Upisah se u knjigu, irskih penija est prilaem, Mislei: mjesto gdje nije ni bilo vrijedno stati. A ipak zastao sam: inim to esto, u stvari, I svagda ostanem zbunjen uglavnom, kao sada, S pitanjem ta da pogledam, s pitanjem starim Kad crkve posve ispadnu iz upotrebe, tada U ta ih pretvoriti, hoemo li zadrati Poneku katedralu za stalnu izlobu, ormari Njin e pergament, tas, i ciborij pod kljuem kriti, A ostalo bez zakupnine kii i ovcama dati. Kao zlosretnih mjesta hoemo li ih se kloniti? Ili e tu dolaziti, po mraku, sumnjive ene to gone djecu da kamen dotaknu naroit; Beru bilje za rak; il neke noi ureene, U mrtvaca to hoda da blenu njine oi? U igrama, zagonetkama, nastavie da traje Ova il ona vrst moi, naoko cilja liene. No sujevjerje umrijeti, kao i vjera, mora, A i nevjerovanje kad ode, ostalo ta je: Trava, korovit plonik, trnje, nebo, potporanj, Oblik to prepoznatljiv manje je svakim tjednom, Svrha sve nejasnija. Pitam se ko e zadnji,
Ba zadnji, to mjesto, zbog tog to bjee, jednom Da trai neko to kucka i to biljei, radnik Koji zna ta galerije nad ikonostasom su bile. Neki ruino-pilac, na antiku pohotan, ili Ovisnik o Boiu to uzda se u daak svilen Iz odede-i-traka, i mirhu i orgulja cilik? Ili neobavijeteni neko, nalik na mene, to dosauje se, i znade da je duhovni talog Rasut, a ipak stremi, kroz ipraje prigrada, Tom kriu tla jer ovdje na okupu se dralo, Tako dugo i postojano, to se nalazi sada Razdvojeno vjenanje, roenje i smrt, ali I misli na njih zbog eg sazidati je dalo Ovu posebnu koljku? Jer mada ponjatija Nemam opremljeni taj hambar ustajali ta vrijedi, da stojim tu u tiini, to prija. To je ozbiljna kua na zemlji ozbiljnoju smjesi Vazduha njenog mnotvo naih se prinuda sree, Prepoznaje i sveano se odjenu ko udesi, I barem to zastarjelo nikada biti nee, Jer e se uvijek neko iznenaditi da je Gladan u sebi da bude ozbiljniji, i sve e To biti razlog prema zemljitu ovom da tei, Zgodnom, u neko, da na njem mudrost gaje, Makar i zato to mrtvih toliko okolo lei. <1954>
MR. BLEANEY
To je g. Bleaneyjeva soba. Stan mu bjee Tu dok je u Tijelima1 bio i dok ne doe hora Da ga odnesu. Trone, s cvjetiima zavjese Tanke padaju pet ina od daske prozora Kroz koji vidi djeli zemljita graevnoga, Sa busenjem i smeem. G. Bleaney zahvati Dobrano kao svoj komadi vrta moga. Krevet, stolica s naslonom, arulja: ezdeset vati, Bez kuke iza vrata i mjesta za knjige, dabome, Il torbe Uzeu je. I leim tako se desi
Gdje g. Bleaney leae, opuke u istome Suvenir-tanjiru gasim, i kuam da une si Jame zapuim vatom, brbljavi radio Starinski priguim: on je da kupi njega Potae. Znam mu navike as kad je silazio, Da vie umak no saft je volio, i zbog ega Tipovao je stalno na etiri mea, ali I njin godinji ritam: u Frintonu i k tome Kod ljudi to bi za ljetni odmor smjetaj mu dali, Boie u Stokeu, u domu sestrinome. No ako stajao je, motrei kako dere Oblake leden vjetar, leao na buavu Krevetu, zborei si da to je dom, naceren I u drhtanju, nije mogao stresti stravu Da to kako ivimo mjera je prirode nae, Da nema u svojoj dobi vie im da se hvali Do najmljenom kutijom jasno mu zar bijae Da to mu nita bolje ne jami, ne znam da li. <1955>
1
Tijela rije body znai tijelo ali i le, trup, karoserija.
NEZNANJE
udno je ne znati nita, nikad ne biti siguran ta je istinito il zbiljsko il prava stvar, Ve biti prisiljen na ograde, ili osjeam tako ja bar, Ili: pa, tako je, il bi se reklo: Valjda e znati neko. udno je ne znati kako teku stvari: njihovu Vjetinu da nau ta im je probitano, Njin smisao za oblik, da sjeme rasiju tano, I spremnost za promjene; Da, udno je, za mene, ak nositi takvo znanje jer nae meso Okruuje odlukama nas vlastitim A ipak itav ivot na netanosti tratiti,
Pa kad stane da mrije, Zato jasno ti nije. <1955>
GROBNICA ARUNDELOVIH 1
Jedno uz drugo, izbrisanih lica, Lee u kamenu tom erl i grofica. Nejasno odjeu svoju pokazali Kao zgloboviti oklop, bora kruta, I taj apsurda nagovetaj mutan Ispod nogu njihovih psi mali. Takva jednostavnost iz predbaroka Jedva privlai oko, dok na lijevoj Rukavicu ne sretne gvozdenu, U drugoj stisnutu prazninu, i evo Vidi, sa otrinom njenoga oka, Izvuena mu ruka dri njenu. Ne miljahu da e tako se oduit Leanje. Na kipu takva vjernost biva Tek za prijatelje sitnica vidljiva: Unajmljenoga kipara vjetina Zanemarena da pri dnu produit Mogu na latinskom imena se njina. Nisu mogli znati, u svom nepokretnom Putovanju nauznak, tako rano da e Zrak mijenjat stvari uz beuman lom, Stari zakupci bie otputeni; Sve nove i nove oi da gledae, A ne itati. Oni, ukoeni, Kroz ir i duljinu vremena, spojeno Pretrajae. Snijeilo je, van datuma. Svjetlo Vrvljae u travi svakog ljeta. Sjajan Nered ptijeg cvrka sipao se tlom Kostima nastrtom. A uz staze, eno, Sve novi i novi svijet dok osvaja, U identitetu njihovu se mije.
Bespomoni, sada, sred upljine Bezgrobnog doba, u ljebu od dima U objeenim sporim povjesmima, I nad kosinom svoje istorije, Stanovite nam tek jedno ne gine: Preobrazilo njih vrijeme sve do Neistine je. Vjernost kama ovog, O kom su jedva mislili, njin biva Konani grb, naem instinktu gotovo, Istini gotovo, da postane svjedok: Od nas e tek ljubav da ostane iva. <1956>
1
Grobnica iz druge polovine 14. vijeka, gdje su sahranjeni Richard Fitzalan, drugi erl od Arundela, i njegova ena, grofica Eleanor od Lancastera, nalazi se u Katedrali u Chichesteru, u junoj Engleskoj. Latinski natpis koji se u pjesmi pominje pjesnikova je invencija.
DUHOVSKE SVADBE1
Zakasnih sa odlaskom, u taj duhovski tjedan: Te subote, sa jakim Suncem, otputovao moj voz je oko jedan I dvadeset, i prazan tri etvrtine, svaki Prozor mu bjee sputen, a vrui svi jastuci, Osjeaj urbe nesta. Voz iza lea hodi Kuama, i preosmo preko ulice neke Sa bljeskom vjetrobrana, miris ribe u luci usmo, tu poe ravan i irok tok rijeke, Gdje susreu se nebo i Linkolnir u vodi. Kroz grdnu egu to spi, popodne to cijelo, U unutranjost duboko Sporo se, sa stajanjem, krivuljom k jugu grelo, Prolazeiroke farme sa kratkosjenom stokom, Kanali pune pjene industrijske to pluta, Staklenik jedinstveno bljesne: ivice tonu, Diu se: povremeno smijeni trave kd Teak vonj tofa na dugmad, u vagonu, Dok ne priblii se sljedei, s akrima auta Razmontiranih, novi i jednolini grad.
Kakva je buka svadbi, ta stvar isprva nije Bila mi uoljiva Na stanicama gdje smo stajali: sunce ubije Zanimanje za ono to se u hladu zbiva, Na peronima dugim prohladnim s vikom i cikom, Kad shvatih to potanski nosai da se ale, Produim sa itanjem. Nastavismo se vozit, Kraj napomaenih cura sa nacerenim likom, U parodiji mode, velovi i tikle stale Pa na odlazak motre, u neodlunoj pozi, Ko da gledaju nekog zbitija okonanje Domahujui zbogom Neem to ga nadivje. I nagnuh se, zapanjen, Po drugi put kroz prozor, znatieljnije mnogo, I drugim oima opet sagledao sam sve to: Majke glasne i tuste; oci, sa elom koje Izbradano je, s psom irokim ispod kaputa, Ujak proste dosjetke vie; pa trajnih eto, Najlonskih rukavica, dragulja lanih, boje: Limunska i sljezova, i maslinasto-uta to odvajaju cure, nestvarno, od ostalih. Da, ve se iz kafana I banket-sala uz depo, i zastavama malim Kienih stajalita autobuskih, kraj dan Svadbenih primicao. Diljem pruge sve vie Parova popenje se, ostali okolo stoje; Zadnji su konfeti se i savjeti bacali; Kad god voz krene, svako lice ko da to rie to gleda dok odlazi, a djecu mrtilo je Neto dosadno; oci ranije nisu znali Uspjeh toliko golem i skroz farsian k tome; Dijelile su ene Tajnu to slii sretnom pogrebu kakovome; Dok, vre stiui tanu, djevojka svaka blene U vjersko ranjavanje. Najzad slobodni, ovim Zbirom svega to smo vidjeli ispunjeni, K Londonu jurimo, par grudvice dok vrcaju; Polja su sad parcele za gradnju, jablanovi Preko glavnih su cesta bacali duge sjeni; Za pedeset minuta to, izgledae na kraju,
Trajahu tek da namjesti eir i moe rei Umrijeh za malo, Ukcralo se novih brakova tuce. Sjedei Jedno pored drugog je u krajolik gledalo Jedan Odeon proe, i s hladnom vodom toranj2, Neko uri na tekmu i niko mislio nije Da vie nee nikad te druge sresti, niti Da ivot svakog od njih taj as sadrat mora. Mislio sam na London to se u suncu grije Potanski kvartovi kao kvadrati ita zbiti: Zaputismo se tamo. I sjajnim miljama ina Dok jurili smo kraj Pullmana koji stoje3, pocrnjela se mahovina Zidova pribliila, to bjee gotovo kraj, Ta krhka sluajnost putovanja; i ono to je sadri Stajae spremno da se odapne svom silom koja Daje promjenu. Opet usporismo, i kada Konice prihvatie, javi se, uz sve bri Rast, osjeaj padanja, poput poslanog roja Strijela van vidika, to negdje ko dad pada. <1958>
Nadahnue za ovu pjesmu Larkinu je dolo za vrijeme putovanja vozom od Hulla do Londona 28. maja 1955. godine, na praznik Duhova. Uhvatio sam veoma spor voz koji je stajao na svakoj stanici, etvrt vijeka kasnije sjeao se Larkin toga dana, i ja nisam bio svjestan da je to voz u koji se ukrcavaju svi oni tek vjenani parovi na putu u London za medeni mjesec. To je za mene bilo otkrie... Mislim da je voz stao na etiri, pet ili est stanica izmeu Hulla i Londona i mogao se osjetiti emocionalni naboj koji raste. Svaki put kad bismo stali, na voz bi se ukrcale svjee emocije. I, konano, kad smo iz Peterborougha pohrlili prema Londonu, imao sam utisak kao da je cijela stvar uperena poput metka u samo srce stvari, znate. Sav taj svjei, otvoreni ivot. Nevjerovatno iskustvo. Nikad to nisam zaboravio. 2 Industrijski tornjevi za hlaenje otpadnih voda. 3 Kola za spavanje
1
LIJEENJE VJEROM
K mjestu gdje stoji ene se kreu sporo: Uspravan, srebrna kosa, bez rama naoari, Tamno ruho s kragnom bijelom. Revni redari Naprijed k njegovu glasu i rukama ih upuuju Pod iji topli proljetni dad ljubavi I brige dvadesetak sekundi svako stane. Pa, drago edo, ta boli, glas ameriki uju Duboki, i, molitvu pone, bez stanke skoro,
Boga k onom koljenu, ovom oku upravi. Glave im stiska naglo; potom su izagnane Ko misli to se gube, hodaju u tiini, Oviji zabasale neke, ne u svoj ivot nazad, Jo ne, no neke krute, stoje s grem i zbore Duboko suzno promukle, ko da u svima Dijete slaboumno i mutavo jo ima I opet na dobrotu budi se, i misle: najzad Glas neki zove, ruke da dignu ih i stvore Lakim dole su; i takva radost stie da njini Jezici brbljaju, oi jad stiu, mnogi velik I neujni odgovor tiska se i veseli ta boli! Brkate se, s haljama cvjetnim, tresu: Sad ve sve boli. U svakom osjet spije ivota koji ivljen u skladu s ljubavi je, Nekim to znai drugo to initi mogle su Volei druge, ali veina duboko uti ta, voljene da bjehu, mogle su da urade. To nita ne lijei. I bol poputa velik, Kao kad, topei se, plae krajolik kruti, iri se kroz njih ovo i glas gore to veli Drago edo, i sve to vrijeme pobit znade. <1960>
PLODOVLJE HLJEBNOG DRVETA

Deki sniju uroenike cure to hljebnog drveta nose Plodovlje, ta god bilo, Ko mito, da ih ue kako da seksualne poze, Svih esnaest, zauzmu na pijesku meku; To ih tjera da se (deki) u tenis-klub ulane, Koriste dezodoranse, idu na ples u Meku, Subotom vode u kafi kolarice od lane, Linim automobilom. Takve neispravljene vizije okonavaju rezom U crkvi ili pred ilom Matiarkom: pol kue sa hipotekom i brezom Srebrnom; kare; mama obudovjela; s novcima Kubura; bolest; godine. Tako bezuslovno se
U zrelost pada, kad starci sjede i vide u snima Gole uroenike cure to hljebnog drveta nose Plodovlje, ta god bilo. <1961>
KOLA HITNE POMOI

Zatvorena poput ispovjedaonioca, Kroz buna podneva gradska im je proi. Poglede to upiju ih ne uzvrate nikad. Svjetlo sivo sjajna, na metalnoj ploi Grb im je, zastaju kraj kakvog plonika: S vremenom posjeena svaka je ulica. Djeca po stubama prosuta, il s ceste, Il enski svijet to iz radnji ide Kraj vonja raznih veera, stravljeno Bijelo lice svakog asa vide Nad nosilima sa dekom crvenom Dok ga unose da unutra smjeste, I utiprazninu razrjeavajuu Koja iza svega to radimo lee, I cijelu je pojmi za tren jedan Tako trajnu, istu i istinsku. Bjee Vrata poto se zatvorie. Bijedan! Svojoj vlastitoj nevolji apuu, Jer to u zraku mrtvom se odnese Moda je gubitak, to zatvoren namah Oko neeg je, skoro blizu kraja, I ono to oko toga godinama Skupi se, jedinstven i sluajan Spoj porodica i moda, ovdje se Razvezivati pone. Od razmjene Ljubavne dalek da lae, i nije Dokuiv u toj sobi to, da proe, Razmie promet, donijet umije Blie sve to je ostalo da doe, I otupi da sve to smo u dalj djene. <1961>
OVDJE
Skretanje na istok, iz industrijskih sjenki bogatih I prometa svuno na sjever; skretanje kroz poljane Suvie slabe i u iku da se livade mogu zvati, Gdje-gdje s grubim imenom stajalita to brane Radnike u zoru; skretanje prema samoi neba I straila, plaa, zeeva, fazana i tom to mili Prisustvu rijeke koja iri se, zlatnoj gomili Oblaka, sjajnom mulju obiljeenom od galeb, Sve se okuplja velikim iznenaeno gradom: Tu su kubeta i statue, tornji, kranovi hrpimice, Kraj itom posutih ulica, voda gdje vrve teglenice, itelji iz prostih stalea: njih su dovezli kradom Tramvaji plosnih lica, miljama pravim poput strijele, I kroz okretna vrata u staklu k eljama svojim gre: Jeftin tekstil, crveno sue, lilihipi, modne cipele, Mikseri, tosteri, vemaine, i suilice za ve Gomila to sputa cijenu, gradska no prosta, to ije Tu gdje dolaze tek prodavci i rodbina njihova, Sred omeene pastorale, od ribe smrdljivije: Lae uz ulice, konzulati, muzeji robova, Radnje za tatuau, zabraene ene smrknute, Onkraj ivica, to kreditom su napol mu izgraene, Penina polja kojim ko ivica visoke sjene Lete, samotna sela, iji ivote odmaknute Samotnost ini jasnim. Tiina, poput vruine, Tu stoji. Lie tu deblja, neprimjetno za zjene, Korov skrit cvjeta, bre teku zanemarene Vode, napuen svjetlom, uvis vazduh se vine. I plaviasta neodreena dalj, iza turinaka, Okona naglo zemlju onkraj obale svega Oblija i indre. Ovdje bez ograda je svakad ivot, okrenut suncu, bez zbora, van dosega. <1961>
LUDOVANJA U MLADOSTI
Prije dvadesetak ljeta dole dvije Cure, tu gdje sam radio prsata Engleska ljepojka i s njom drugarica Sa oalama: moglo se priati S njom. Tih su dana varniila lica Cijelom tekmom streljakom, i dvojim Da e ikom ikad ko njeno bog dati. Ali drugaricu njezinu odvojim. Napisao sam, potom sedam ljeta, Preko etiri stotine pisama I dao prsten od gvineja deset, Na kraju natrag dobih ga, i sretah S njom se u mnogim stolnim gradovima, Bez znanja klera. Sreo sam, vjerujem, Ljepojku dvaput. Trudila se oba Puta (mislio sam) da ne nasmije se. Rastajui se, nakon oko pet Pokusa, bili saglasni smo da sam Bio odvie sebian, povuen, A i da ljubav lako mi dosadi. Da, korisno je ovo nauiti. Jo u novarki nosim slike dvije Te ljepotice prsate s krznenim Rukavicama. Moda, zle maije. <1962>
DOCKERY I SIN
Dockery mlai, zar ne, od Vas bijae?, Ree Dekan. Sin mu je sad ovdje . Prikladan Za pogreb posjetilac, ja klimam glavom. A da li Odravate vezu sa Il sjea li se kada, U crnim ogrtaima, bez doruka, k tom nakresani Stajasmo pred tim stolom, da bismo dali Ove sinone incidente u tumaenju naem? Probam vrata iz kojih nekad se stanih: Zakljuana. Travnjak se u irokome sjaju Prua. uje se znano zvono. Uzimam vlak,
Zanemaren. Kanal, oblaci i koledi nestaju Polako iz vida. Ali Dockery, blagi Boe, svak Ko je danas ustao, taj mora da 43. se Rodio kad dvadeset jedna bila je meni. Ako je mlai, da li s devetnaest, dvadeset Tog sina dobi? Bjee li to deko povueni Iz privatne kole, s visokom kragnom, koji je Stanovao s Cartwrightom kog ubie? E ba tim Dokazuje se kako mnogo... Kako malo Zijev, Mislim da sam zaspao i da me probudi dim I odsjaj visokih pei u Sheffieldu, gdje vlak Promijenio sam, groznu pitu pojeo i do kraja Perona proetao da vidim kako se spaja ina sa inom i razdvaja i odraava jak Nesmetan mjesec. Nemati sina, enu, svoje Kue il zemlje jo se inilo prirodno sasvim. I samo neka obamrlost izrazila je stres Otkria koliko ivota ve minulo je, Koliko drukije od drugih. Eto, devetnaest Samo, Dokery: taj mora da je napravio Spisak sveg to je elio i bio kadar da Ne, nije u tom razlika, nego kako je bio Uvjeren da mu treba dodatak. I to li je Mislio da dodati znai uveati? Za mene To razvodnjenje bjee. Te pretpostavke uroene Otkud? Ne od onog to dri za najistinskije Il najvie eli initi: te se iskrive, i zatvorena vrsto je svaka, ko vrata. Vie su stil to nai ivoti nose ga sa sobom: navika privremena, Odjednom one se stvrdnu u to to se domai I kako se domai; kasnije kad se okrene, To su pjeani oblaci, bliski, gusto se zbili, Utjelovljenje sina za Dockeryija, za mene Nita, nita uza sav onaj grubi patronat sinov. ivot je prvo dosada, strah zatim. Koristili Ili ne njega, odlazi, a ono je ostalo to neto skriveno od nas je izabralo, I starost, i zatim starosti kraj, jedino. <28. marta 1963>
STUDIJA NAVIKE ITANJA

Kad to to nos mi se u knjigu zabada, Sem kole, lijeilo veinu je stvari, Vrijedilo je da upropastim zjene Spoznajom da jo mogu biti hladan I opaliti desnim kroeom starim Gadne klipane dvaput vee od mene. Kasnije, s ozama poput pepeljara, Zloa po velikom bjee mi meraku: Razderati svata ja i moj sako I onjaci znali smo u mraku. Koliko ena u seksu namarah! Ko puslice sam ih lomio, ba tako. Ne itaj sada mnogo: kico taj to curu ostavlja na cjedilu prije No to stigne junak, tip koji je Straljiv i bavi se trgovanjem Odvie poznati izgledaju. Daj, Naroljaj se: knjige teko su sranje. <1964>
ANNUS MIRABILIS
Hiljadu devet stotina ezdeset I tree spolno openje zapoe (Prilino kasno to za mene bjee) Prije Bitlsa, njine prve ploe, S eterli zabrana jo ne skide se. A prije toga postojala jeste Jedna vrsta pogaanja samo, Ono kad oko burme se svaamo, I poelo je nakon esnaeste Sa potom na sve proirenim sramom. Onda odjednom svaa skoro stala: Osjeati je svatko isto znao, I svaiji je ivot postajao Jedna briljantna u banku provala, Neizgubivo posve si igrao.
Pa bolji no devet stotina ezdeset I tree ivot nikad ne zapoe (Prilino kasno to za mene bjee) Prije Bitlsa, njine prve ploe, S eterli zabrana jo ne skide se. <1967>
VISOKI PROZORI
Kad vidim mladi par, pomislim Da ju on jebe, ona uzima Pilule ili spiralu nosi, I znam: to je raj to se svima Starim snio sav ivot geste I okovi gurnuti u stranu, Ko zastarjeli kombajn, i mlad se K srei naveze svak, na toboganu, Vjenom. Pitam se da l iko, prije etrdeset ljeta, pogleda me S milju, Bie to ivot; nije Vie Bog tu, ni znoj sred tame Zbog pakla, i sveg tog, il onoga to misli o popu. On e s jatom Svojim spuznuti niz dug tobogan: Slobodne vraje ptice. Nato, Mjesto rijei, misli na visoke Prozore, staklo im sunce udvaja; Iza, zrak dubok, plav, pokazat oku Nema ta, nigdje je, i bez kraja. <12. februara 1967>
NEKA OVO BUDE STIH

Sjebae te, tvoji tata i mama. Moda nehotice, no to im ide. Pune te negdanjim svojim manama, I jo njih, ko za te, dodaju pride. I njih su blese starinskih kaputa I eira sjebale u doba dato: Svaka, pol vremena meko-kruta, A pol jedna drugoj za vratom. ovjek ovjeku tek bijedu umije Predati, sve dublju kao sprud Podvodni: moe li, bjei to prije, Da ima djece ne budi lud. <april 1971>
ZGRADA
Vii no najljepi hotel, na milje vidi se Sjajni greben, no gledaj, oko njega se mnoga Tijesno rebrasta ulica as die a as pada, Kao duboki uzdah iz stoljea prologa. Portiri otrcani su; to pred ulazom staje Stalno taksiji nisu; u auli, kraj smrada Koji uliva stravu, i puzavice vise. Depne knjige, toliko i toliko po olji s ajem, Ko salon na aerodromu, al oni to okreu Krotki, u stolicama elinim, poderani urnal, nisu doli iz dalji. Prije lokalom. Ti do pola puni cekeri i odjea za vani I lica uznemirena, rezignirana, mada Neka vrst bolniarke dolazi svako malo Da nekog odvede: drugi olje na tacne meu Kalju il pod sjedita zavire, nakon pada Rukavice il karte. Na udno neutralnom terenu Uhvaeni su ti ljudi, dom i imena njina Privremeno su ukinuti nenadno; neki mladi, Neki stari, ali veina neodreenih godina, to najavljuju kraj izbora, i posljednju od nada;
I svi su tu da priznaju da naopako krenu Neto, mora da se o greci ozbiljnoj radi. Jer gle koliko spratova treba, koliko je do sada Narasla, koliko novca na pokuaje dano Da se ispravi. Vrijeme pogledajte, u danu Radnome pola dvanaest, a oni iz njega su Svi istrgnuti; gledajte dok na razinu danu Uspinju se, i kako jedne ka drugim ove Oi idu, u slutnji; nekog su u ovom asu Provezli u odjei s odjela poderanoj Od pranja. Njega sad vide. Mirni su. Spoznaja nove Stvari koju dijele stia ih, jer iza vrata Onih su sobe, i sobe iza njih, i jo ima Soba, i svaka sljedea vie je udaljena I iz te se jo tee vraa; i ko zna meu njima Koju e vidjeti, i kad? No, ekaj, k dvoritu tome Pogledaj. Spolja dovoljno staro: cigla crvena, Izolirane cijevi, i kraj njeg neko krene Na parkiralite, slobodan. Iza kapije, promet, Crkva pod kljuem; kratke ulice gdje spojene Kue su, igraju kolice djeca, i s frizurama Cure donose odjeu sa hemijskog ienja Svijete, tvoje ljubavi i anse svim rukama Ovdje su van dohvata. I tako je nestvaran Taj dirljiv san u koji uljuljkani smo, ali Iz njega svako za se budi se. Uobraenja I samozatitno neznanje u njemu se zgruali Da ivot nastavljaju, i urue se tek kad i Prizovu se u ove hodnike (doziva snova Bolniarka -). Die se svak i ide. A ovi Vratie se do ruka, ili do pet asova. Oni, to ne znajui, doli su da se spoje Sa nevidljivim stadima iji bijeli redovi Zasebno lee gore mukarci, ene; mladi, Stari; surove strane jedinog novia to je Prihvaen na tom mjestu. Svi znaju: umrijee, Ne jo, ne moda ovdje, na kraju svakako, I tamo gdje je ko ovdje. To je to ovo znai, Ta jasno odsjeena hrid; borba da prekorai
Misao o umiranju, a katedralu ako Njena mo ne nadmai, opovrgnuti nee Nita mrak to dolazi, mada gomile vee svako Trse se s razmetnim, lomnim i milostivim cvijeem.
STARE BUDALE
ta misle da se dogodilo, te stare budale, Da takvi postae? Misle li: izgleda, moe biti, Odraslijim kad otvorena usta vise i bale, I stalno pia se, a jutros ko nazva sjetiti Ne moe se? Il da mogu sve vratit, ako samo Hoe, u doba kad plesali svu no su, ili na svoje Svadbe, il nekog rujna stavljali puku o ramo? Il zamiljaju da promjene nije bilo nikoje, Da su ko sakati il pjani vazda se ponaali, Il da danima sjede motre kako se svjetlo mie U lakom stalnom snatrenju. Ako se ne kreu, ali I ne mogu, udno je: to ne krie? U smrti rasap je: brzo parad to su Ti bila, Ponu se jedno od drugog brzo daljiti, a da Niko ne vidi, zasvagda. To tek je zaborav, zbilja, To imali smo i prije, al on je imao tada Kraj, i sve vrijeme stapao se sa nastojanjem jedinim Da milionlatini cvijet bivanja ovdanjega Nagna se na cvatnju. Ne moe sljedei put da se hini Da ieg drugog e biti. Znaci su, prije svega: Da ne zna kako, ne uje ko, nestade mo izbora. Izgled njin zbori da su za to: pepelnu kosu ima, abaste ake, lice ko suha ljiva se zbora Kako to da se u obzir ne uzima? Moda star biti znai imati sobe u glavi Osvijetljene, u njima ljude koji se kreu, Zna ih, al ne ime im; svak se kao gubitak javi, Velik i nadoknaen, iz znanih vrata to se okreu, I sputa lampu, smijei se sa stepenica, znanu Knjigu izvlai iz polica; il katkada tek ako Bude odaja samih, stolice uz vatru rasplamsanu, Rascvali grm kraj prozora, ili sunevo mlako Prijateljstvo na zidu u vee to je bilo
Pusto sred ljeta kad stane kia. Tu oni iju: Ne sad i ovdje, ve tamo gdje sve jednom se zbilo, Zato je u njih sviju Izgled zblanute odsutnosti, kuaju biti tamo Mada su ovdje. Jer sobe dlje se, ostavljajui Nenadlenu hladnou, udisanjem se samo Vazduh troi i dere, i svako od njih ui Kraj Alpa zgasnua: stare budale nikad ne vide Koliko blizu su. Mora zbog toga i da me: Alpi to na vidiku su gdje god nam noga ide Za njih su blag nagib. Rei unatrag ta ih vue Zar nikad ne mogu i kako svrava to? Ne mrakom? Ne kada neznanci dou? Nikad, u cijelome Gnusnome djetinjstvu okrenutome naopako? To otkriemo, dabome.
AUBADE
Radim vazdan, nou se na pol nalijem piem. Budan u etiri, zurim beumnom tamom. S vremenom, svjetliji rubovi zavjese bie. Dotad, vidim to to stvarno svagda je tamo: Smrt neumornu, cio jedan dan bliu sada, Koja onemogui sve misli osim kada I gdje u i kako u da umrem i ja. Jalovo ispitivanje: ali strah ovaj Od mrenja, i smrti, s nova Nahrupi da me zgrabi i grozom vija. Duh se prazni od bljeska. Ne s grinjom dobro to je Neuinjeno, uskraena ljubav, silno traenje Vremena ni jadno, jer nad pogrene svoje Poetke moe toliko dugo da se penje Jedini ivot, a moda nikad se i ne vine; Nego zbog totalne, i zanavijek, praznine, Sigurnog gaenja u koje e da se prispije, I gdje emo se izgubiti zastalno. Niti Ovdje, nit igdje biti, I to uskoro; nita groznije, ni istinskije. To je poseban nain da se bude uplaen, Opsjenom neodgonjiv. Nekad kuahu religije,
Taj golemi, muziki brokat, moljcima izrovaen, Stvoren da se pravimo da nikad se ne mrije, Ta stvar varljiva kae: razuman stvor ta ima Plait se neeg to nee da uti, i ne poima Da ba tog plaimo se vida ni zvuka ne bude, Dodira ni okusa ni mirisa, nieg im bi mislio, Nieg da voli i uza ta bi bio Vezan, anestetik iz kojeg se ne bude. I tako stoji to na ivici vida, manja, Zamagljena mrlja, i neprestana studen to svaku pobudu uspori do kolebanja. Veina stvari moda se nikad ne zbude: Ova hoe, i svijest o njoj izleti bijesno Kao u pei usijan strah kad se obresmo Bez ljudi ili pia. Hrabrost nimalo ne koristi. Ona je neplaenje drugih. Biti neustraen Time od groba nisi spaen. I kad cvili i kad mu se opire kraj je isti. Svjetlost polako jaa da soba oblik dobije, Ukazuje se jasno ko garderoba, stvar znana, Uvijek smo je znali, od nje nam pobjei nije, Al ni prihvatiti. Ii morae jedna strana. Dok telefoni se gre, pripravni sred ureda Zakljuanih da zvone, i budi se svijet jedan Nehatan zamren iznajmljen. U svanue Nebo je, bez sunca, kao glina bijelo. Radit se mora, zacijelo. Potari, kao ljekari, ii od kue do kue. <1977>
Marko Veovi i Omer Hadiselimovi
Filip Larkin
Po mnogima najznaajniji engleski pjesnik druge polovine 20. stoljea, Philip Larkin je istovremeno i najengleskiji od modernih engleskih pjesnika. Gotovo itav svoj ivot proveo je u Engleskoj, a najvei dio svog radnog vijeka, ak i kao ve slavan pjesnik, bio je bibliotekar Univerziteta u Hullu, gradiu dovoljno skrajnutom, kako je znao rei, da su nametljivi putnici iz Amerike obino ili drugdje i gnjavili nekog drugog. Strane zemlje, jezici i kulture Larkina, po vlastitom priznanju, nisu zanimale, a u njegovim djelima gotovo da i ne moemo nai reference na svjetsku knjievnost, drevne mitove, te linosti i dogaaje iz politike, istorije i religije. Larkinova insularnost i provincijalnost nisu, meutim, bili prepreka nastanku jednog snanog iako obimom nevelikog poetskog djela. Njegovo pjesniko stvaralatvo traje izmeu tridesetih i sedamdesetih godina vijeka i sadrano je u pet zbirki, od kojih su najbolje Manje obmanuta (The Less Deceived, 1955), Duhovske svadbe (The Whitsun Weddings, 1964) i Visoki prozori (High Windows, 1974). Iz Engleske srednjih decenija 20. vijeka, pogotove one posljeratnih godina, Larkin crpi nadahnue za svoje stihove koji govore o obinom, svakodnevnom ivotu, kakav je i pjesnik sam ivio, ali takoe i o optim temama koje iz tog a i svakog drugog ivota proistiutemama odrastanja, mladosti, ljubavi, starenja i smrti. Njegove pjesme ive i rascvjetavaju se upravo na tom srazu egzistencijalne banalnosti i velikih literarnih tema. Isto tako, u njima se esto produktivno sukobljavaju razliiti registri, tradicionalni i moderni, i Larkin ih upotrebljava sa punom svijeu o onome to taj sukob stvara. Na primjer, poetak pjesme Visoki prozori govori o seksu bukvalnim, elementarnim jezikom, a kraj stianim, viim stilom o smislu svega, odnosno njegovom odsustvu. Larkinova poezija govori o osami, izdvojenosti, otuenosti, gubitku, kao i zaludnosti svakog nastojanja i nade. Za mene je liavanje, rekao je jednom prilikom, ono to su zelenkade bile za Wordswortha. Za nekog ko je vidio kraj u svakom poetku (a ni taj poetak kod Larkina ne prua mnogo nade), prirodne su definicije poput ove iz pjesme Dockery i sin: ivot je prvo dosada, a potom strah. Strah od smrti je tema rane pjesme Tramerei, kao i pjesama Aubade i Zgrada, nastalih nekoliko decenija kasnije, gdje je ta tema gotovo programatski razvijena. No osjeaj prolaznosti i ispraznosti ivota, neuspjeha i poraza kod Larkina se esto razbija, makar i privremeno, humorom izraenim izravnim, svakodnevnim i ponekad vulgarnim jezikom (tu je Larkin ikonoklastini pionir u poeziji na engleskom), koji nas vraa s ruba ponora u svakodnevicu, ma koliko obinu i jednolinu. U tom kontekstu, glavni cilj pisanja poezije, a i smisao ivota, za ovog pjesnika jeste umjetniko
uobliavanje i ouvanje onog to misli i osjea: Napisati pjesmu znai sainiti verbalno sredstvo koje e zauvijek sauvati odreeno iskustvo tako to e ga nanovo proizvoditi u svakom ko e pjesmu itati. Pred kraj ivota Larkin je pjesniki presuio, ali je ve dosegao veliku reputaciju tako da mu je godinu dana pred smrt ponuena titula engleskog poete laureata. Povuen i samozatajan kakav je bio, on je titulu odbio. etvrt vijeka poslije njegove smrti, Larkinova pristupana, duhovita, nesentimentalna i uznemirujua poezija ivi kod italaca kao poezija rijetko kog modernog pjesnika.
ONI KOJI DOLAZE

Luka uljak Jasmin Agi
Luka uljak Kad sam sam, kaem

uite, uite imam bocu bijelog vina mislim da imam i neto piva u friideru kupio sam pokvaren analogni fotoaparat teko da u dobiti lovu nazad a da, danas sam uradio neke fotografije as posla zadovoljan i sretan vie se opirem eksploataciji, svakoj pisala mi je Jasna gladna je ja sam stvarno mislio da je gladna a ona je mislila da doem kod nje a ustvari je gladna Jasnu bih mogao sluati vjekovima sputenih zavjesa uz dobru muziku Nekad mi se ini da je Vonnegut morao sluati Haustorov Bolero dok je pisao. Ostao sam kui itati. Zakljuih kako imam dobre prijatelje.
Jamie Moloney
Meni i onim drugima

Putovanje na kojem uvijek moete da stanete na prvom proirenju da se popiate ili da izvadite neoprane jabuke i zapalite posljednju cigaru iz kutije. Zatim se moete vratiti ponovno u auto i pratiti putokaz. Pomislite na cestu koja je vas ekala, kukuruzita i pustinje kroz koje ete proi. Pomislite na sve izvore i vodu koja koritom proe, mostove, vjeala koja ne ekaju na vas, biblioteke i parkove. Sjetite se posljednjeg seksa i broja sobe iz hotela u kojem ste posljednji put odsjeli, razgovora o starim filmovima, gitara beatnika, buenja uz muziku. O emu ste govorili u posljednjem pismu i gdje ste ga uope spremili?! Zamislite gradove pred vama i poelite Australiju i Mexico, ponekad stanite na crvenom i uvijek propustite pjeake, ali ne zaboravite utiti. Odmori se. eka te putovanje. Spavaj spokojno i sanjaj kako te budim tek da bi sa prozora pjesme skupa brojali zvijezde. I sjeti se koraci su jedini putokazi.
***
odlazak je sredstvo da se pokuam razumjeti kroz druge jer sve to radim prosjeno je piem a to je tek razinu ispod pokuavam razumjeti i razumjeti zato piem
Snimanje radio-drame
sjedili smo onako vojniki poredani uini mi se da redatelj nije siguran u to to radi
tu sam da nauim itati poeziju pomislih u studiju su bile i neke police nasumino nabacane knjige na nj sa zvunika ula se kia auta su kinicom pljuskale plonike tramvaji su bili preglasni jebe ga vrijede bar tehniari do mene je sjedio brat glumac kojem ime nisam znao itali smo njegove pjesme ja nisam dobio znaajnu ulogu nije mi ni trebala niti ju zasluujem pisanjem radio-drame iskovat ete zanat, ree to je onaj to povremeno neto palamudi na televiziji, uglavnom protiv vjere i vjeronauke jebe ga ovo je i pria mogla biti ili da se okuam u radio-drami?
La Femme qui chante

Neto prije nego to sam dospjela u zatvor sauvala sam svoju tupu suhu olovku u kutiji od ebanovine. Tu sam spremila i knjigu Grarda de Nervala, a u nju stavila pismo, za sada jedino, mom sinu kojem ime ne znam ali znam da na desnoj peti ima tetovirane tri tokice. Mnogo godina je prolo od tada. Sjeam se da sam kutiju spremila i nakon toga sa radija ula kako je preminuo Aaron Douglas. esto razmiljam o njemu, ali teko prizivam u sjeanje njegove slike. Sada elom naslonjena na zid prebirem koju pjesmu do sada nisam nikako u zatvoru pjevala, sve ove godine, od dith Piaf, Mauricea Chevalier ili Nine Simone, kako bi i dijete u meni osjetilo radost muzike, radost ivljenja ali sam preslaba i ne mogu pjevati niti jednu, ak ni ove koje esto pjevam. Ne mogu, nikako. P.S. pjesmi iznad Ne tako davno itao sam ovu pjesmu u Amsterdamu pa mi Marijke i Pips rekoe kako je Maurice Chevalier bio faist ustvari, a ja kao dijete iz radnike familije odluih ga izbaciti iz pjesme iznad.
Koulja
Okai me preko lea vrati me ostat u tu koljena nepokretnih dok ponovo ne otvori ormar
***
I granati ijeg se zvuka sjeam bojim danas veeras vie nego violine i nadanja plakao sam jer sam bio tamo ispred tekog sunca rasuo mrak uutio stanite i uhvatite se za ruke nad insektima gdje je tijelo nekad bilo moje K. Z.
Ruke
Volio bih nestati u tebi kao kap vode na koi pobjei sa kolodvora i svakog boljeg mjesta propustit u tvoj sprovod jer ni uzusi ni pravila ne postoje a ljuske to drim zajedno sa njima uskoro u zapaliti
A pod prozorom luka

Odlazili smo na zadimljena i prljava ali pitoma mjesta ispila bi svoju rakiju poljubila bi me u vrat Nekad bi obukla haljinu ja odijelo nisam imao nije mi ni trebalo mentirosos y ladrones noima bi sluali Waitsa Zbog svih prozora istih ulica i male luke sad te se ovdje u Londonu sjeam kupit u knjigu i neto vode za toliko jo imam zaspati i ne buditi se dok se svi prozori ne zatvore
***
Jack s prozora mirie svu hranu San Francisca a ja jo jedan minuli sat i suhi dan na putu
Na plantai
Obeavam ti da u se vratiti do Mar de Plate spustit emo zastave rei kako je dobro voljeti pomoi ribarima i zanemariti nau nevjetost svaku veer odlaziti
do hacijende na plantai kave sluati ples vjetra i lia i dijeliti zrelu naranu
O jednom totalitarizmu
kada folklor postane umjetnost kolo rado izvoen performans mudrost starijih znanost neupitna tada la postaje i istina i nunost
Vjetine koje nemam

ponekad odem do bunara pogledam prepadnem se i sjednem te se onako abljim kracima, kako kau, pokuam oivjeti ponovo se kletem da onamo neu vie odlaziti, ali u jedno sam siguran volim te uzeti pod ruku a u drugoj priuvati nam kiobran radujem se tvojim sjeanjima i napeto iekujem dosadu s tobom u danima kao ovaj. 24. 10. 11.
Zvat u te Ava Gardner

dodirni me koljenom ja pljunut u sebi u lice jer se tvoje stidim pogledati ponovo sam stigao na predstavu nisam ostao iznenaen kao ni tvojim odsustvom ista ti je kosa htio bi sjesti iza tebe dok ekamo ulazak na predstavu pogledao sam je pomislio kako se zove
Daj mi sjeanje
kupio bih sjeanje ono prolo i ono budue ugrabio pisma, razglednice, fotografije nove i potrgane fotografije Anna Zatarecka, Praha 3, Dalimilova 14 kupio bih tvoje mirise djeije igre daj mi sjeanje trku, osmijehe strahove daj mi sjeanje
Jasmin Agi
RAZIGRANI VJETAR
Od kada je otiao budim se prije nego svane dan oblivena znojem i zgrenih ruku, a onda nepokretna leim na tvrdoj drvenoj postelji obloenoj slamom i ekam da ljudski glas rasijee uznemirujuu tiinu noi. Svuda oko sebe osjeam prazninu, najmanji pokret ruke ili bedra otkriva mi istinu koju samo u snovima zaboravljam; u ovoj postelji pravljenoj za dvoje leim sama. ekajui tako da prvo jutarnje sunce rastjera posljednje ostatke noi strah se uvlai u moje tijelo i osjeam da moja bespomonost prelazi granice normalnog i savladivog. Poelim da se nisam probudila, da mi se oni kapci nisu podigli i da mi svijest o vlastitom postojanju nikada nije dotakla sljepoonice. Kako sam bila sretna as prije u snu dok nisam znala za sebe, za ovaj ivot sainjen od ekanja i strepnje. I ba kada pomislim da neu smoi snage da razgrnem ebe od lamine dlake ujem tihi bat koraka iz susjedne prostorije i znam da je vrijeme da ustanem. Ne prilii da stara Dabar ustaje prije mene; vrijeme njenih bdijenja davno je prolo, a starake bore, sijeda kosa i velike plave vene njenih otealih nogu priskrbile su joj status koji svaka od nas mora potovati. ta je moja enja naspram njenog bola, a istrajnost u radu naspram njene dugovjenosti. Hitam prema kuhinji brzinom koja nije svojstvena biima sa ovog svijeta, hitam
kao otar i neugodan pustinjski vjetar da upalim ognjite, moram tamo biti prije nje, jer poznajui njenu tvrdoglavost znam da pone li s jutarnjim poslovima nee htjeti stati bez obzira koliko moleiva moja preklinjanja bila. Samo e odmahnuti rukom i nastaviti raditi, a moja nagovaranja prekinut e blagim majinskim rijeima stare odgajateljice: Odmori se keri, pred tobom je ivot koji e, htjela ili ne, provesti u radu. Skupljam u sebe osjeaje dobro pazei da me ne oda jedva ujan jecaj ili trag slane suze na mome licu. U ovoj velikoj kui pogledi nikada ne miruju, iza vezenih adora koji nas razdjeljuju, imam utisak, uvijek nepokretno i neprimjetno ami uho eljno tajni. Nisam nikada oputena, pazim na svaki pokret koji nainim; uklanjam se starijim enama sa puta prije nego uspiju bilo ta prozboriti, izbjegavam polutajna okupljanja mladih djevojaka, servilnou preduhitravam svaki zahtjev starijih mukaraca. ivot mi se pretvorio u nastojanje, neprekidnu potrebu da budem neprimjetna i nevidljiva. Najvie uim od stare Dabar. Isprva sam tu enu na koju niko ne obraa panju posmatrala sa udaljenosti naih razlika. Ona je cijeli ivot bila slukinja i ena mukarca nedostojnog da sjedi u plemenskom vijeu, ja sam, opet, roena u atoru ratnog poglavice Divljeg Vuka. Moj otac zavrijedio je ime kao nedorastao mladi kada je na rubu velike ume noem ubio bijesnog i izgladnjelog vuka. Jo i danas se s velikim strahopotovanjem selo prisjea predveerja kada je moj otac, namazan krvlju divlje ivotinje, pred plemenski totem, kao dokaz svoga junatva i hrabrosti, donio veliku sivu vuiju leinu. Moju majku dobio je kao dar od starog plemenskog vraa. No kada je prvi put otila u njegov ator nije nikada zaboravila. Natiskivao je njeno mukom rukom nedirnuto tijelo arom davljenika, grizao je njene male oble dojke kao da mu o tome ovisi ivot. Tu no, priala je majka poslije, strah koji je suspregao gledajui zvijer u oi oslobodio je u toploti njene postelje. Oboma je bilo prvi put. Otac je poslije te noi, manirom velikog gospodara, dolazio u njenu postelju kad je htio, nenajavljen, lijeiti svoje hirove i taiti omamljujuu e tjelesne poude. Od majke sam naslijedila krotkost i poslunost i nikom znanu mo da predosjetim u ljudima promjene due i srca; od oca, izgleda, samo nekontroliranu elju za ljubavlju. Dabar je kao slukinja u ator mojih roditelja dola nedugo nakon mog roenja. Dojila me, uila da hodam, oslukivala kada e se sa mojih djetinjih usana odlijepiti prva rije. Vjerujem da je prva rije koju sam izgovorila bilo njeno ime, Dabar. Zamiljam da ga nisam bila u stanju izgovoriti cijelog i da sam u praskozorju svoga ivota prvu rije izgovorila rastavljenu na slogove Da, bar. Ime ene koju volim vie od oca i majke. Iz godina najranijeg djetinjstva najvie se sjeam njene prisutnosti i odsutnosti mojih roditelja. Otac je strelovito napredovao u plemenskoj hijerarhiji, jer se nijedan ratnik naeg klana nije mogao nositi sa njegovom divljom naravi, njegovom beutnou i krvolonou. Njega u mome ivotu nije bilo. On je poznavao samo ivot plemenskih borbi i lova. Majku je posjeivao samo nou, pijan od uzbuenja, i tada bi se iz njenog prostranog i udobno ureenog dijela atora zrakom razlijegali potmuli krici ene koja svom snagom nastoji prikriti uzdahe tjelesne boli koje se stidjela.
Najpostojanije sjeanje na majku see u vrijeme kada jo nisam bila dorasla da reenice sklapam u smislene nizove i kada su rijei iz mojih usta izlijetale kao slijepi mievi iz planinske spilje bez logikog reda i smisla u nezaustavljivoj bujici zvunih sluajnosti. Majka je bila lijepa ena to dobro znam. Crna joj kosa, ravna poput rijenog vodopada, pada preko cijelih lea. Dok bi sjedila kosa bi joj vrhovima dodirivala zemlju. Iz najranijeg djetinjstva pamtim sliku koja mi je ostala duboko urezana u sjeanje. Majka bi prije nego bi odlazila sa ostalim seoskim enama raditi u polju sigurnim i elegantnim pokretima vezala kosu u punu na vrhu glave. Divila sam se njenom umijeu, njenoj sposobnosti da dugu i bujnu kosu spretnim pokretima aka smota u gotovo nevidljiv ukras na glavi. To beskorisno znanje, priznajem, jedino je emu me majka nauila. Mnogo godina nakon to se odigrao prizor iz mog sjeanja u kome majka okrenuta leima meni i Dabru, nijemo, skuplja kosu na tjemenu svoje glave, shvatila sam zato je prema meni uvijek bila rezervirana i zato je jedina njenost koju sam osjetila sa njene strane bio dug i melankolian pogled kojim bi me gledala dok bi me Dabar kupala i oblaila. Bila sam njena nijema radost i najvei sram. Godinama je otac lijegao uz moju majku, ali ona je samo jednom ostala nosea. Majka je bila prelijepa trudnica, priala mi je esto Dabar. Trudnoa je od mrave i koate mlade squo nainila zrelu i putenu enu. Otac, radostan to mu je mlada ena napokon zatrudnjela, naredio je staricama svoga rodovskog klana da se prema mojoj majci odnose kao prema indijanskoj kraljici iz seoskih legendi. Godila joj je panja, prisjeala se nerijetko Dabar, ali nikada nije dozvolila da je iznenadna srea promjeni. Uprkos mnogobrojnim oevim protestima trudila se obavljati svoje dunosti ba kao i prije. No kada se porodila bila je neobino mrana i hladna. U velikom atoru nainjenom od medvjeih koa cijeli dan i cijelu no gorjele su dvije vatre. Uz majku koja se cijelu no poraala uz neljudske krike bila je samo stara babica Prerijska Sova. Otac je golih prsa, namazan ritualnim bojama i ivotinjskom krvlju, zajedno sa nekolicinom najodanijih prijatelja ekao dolazak djeteta na maloj ledini nedaleko od sela. U samu zoru glasovi u atoru od medvjeih koa su utihnuli. Stara babica izala je iz atora i odlunim korakom starice zaputila se prema ledini na kojoj su mukarci ekali radosnu vijest. Jak vjetar koji je puhao cijelu no raspleo je sijedu kosu po njenom licu. Priavi mome ocu okrenula je glavu u smjeru iz kojeg je puhao vjetar. Dok je sluao kako mu starica saoptava da je dobio kerku kose su im isprepletene vihorile na jutarnjem vjetru. Veselo oevo lice steglo se u grimasu iznenaenja i razoarenja. Prije nego je starica stigla proaptati molitvu bogovima i duhovima predaka otac je divlje urliknuo i bijesan odjurio u crvenu preriju. Prerijska Sova, najstarija babica sela, mojoj je majci na povratku u ator izrekla umirujuu la. Mu ti je presretan i obradovan to je dobio ker, sa osmijehom na licu proaptala je mojoj iznemogloj majci na uho Prerijska Sova. Umirena njenim rijeima majka je napokon zaspala. Nikada prije i nikada poslije nije spavala tako spokojno. Toliko godina sam se udila majinoj poniavajuoj pokornosti ocu matajui kako u je jednog dana osloboditi ropstva u kome je ivjela. Oca se nikada nisam bojala. Vjerujem da je s godinama poeo cijeniti moju hrabrost. Nikada od njega nisam doivjela nikakvu neugodnost. Prema meni se odnosio sa blagom strogou.
S godinama izgubio je interes za majkom. Naroito nakon to je shvatio da ona, koliko god se on trudio, vie nee ostati bremenita. Isprva je to saznanje od sebe i majke htio odagnati batinama koje je ona utke trpila, mislei valjda kako ih je zasluila. Majka je cijeli ivot osjeala krivnju to mome ocu ne moe roditi sina kojega je toliko elio. Rano djevojatvo pamtim kao vrijeme tiine. Majka je sve poslove obavljala utke, nastojei postati u mome i oevom ivotu to neprimjetnija. Njega se bojala, mene se stidjela. Bila sam i jo uvijek sam dokaz njenog najveeg ivotnog neuspjeha. Mukarce sam izbjegavala, ak i onda kada sam shvatila da poesto njihovi pogledi ostaju prilijepljeni za moju pojavu. Nisam mogla ne primijetiti kako su, inae mirni, mladii u mome prisustvu postajali razgovorljivi, ili kako nadobudni mladi ratnici u mome drutvu hine pitomost koju su prezirali. Zabavljala me panja kojom su me obasipali. Dabar me poduila kako da se odnosim prema njima. Laskavce sam pozorno sluala, a nakon to bi zavrili sa hvalospjevima mome stasu i mojoj inteligenciji, beutno sam im u lice sasipala salve pogrda od kojih su se crvenjeli do korijena kose. Naroito sam uivala ismijavati prepotentne ratnike koji su mi nudili brak nabrajajui, ozbiljnih lica, prednosti ivota sa njima. Te hvalisave kukavice zatim bi se alili mome ocu, koji bi zbog mog ponaanja pjenio od bijesa. Na prijetnju da e me udati za jednog od svojih prijatelja smjelo sam odgovorila. Toliko smjelo da se otac zabezeknuto odmakao od mene. Uinila bih to bez i najmanjeg predomiljanja. Iz kue u koju me prisilno odvedu odmah ujutro iznijet e me mrtvu, ozbiljno sam poruila ocu. Otac nije strahovao za ivot neeljenog i nevoljenog djeteta, bojao se iga sramote koji bi nakon toga nosio do kraja svoga ivota. Srce mi je postalo tvrdokorno i okrutno. Glas o mojoj prgavoj naravi brzo se pronio selom i mukarci me prestadoe gnjaviti. I ba kada sam poela upoznavati mir ivota bez mukaraca upoznala sam njega. Zaljubila sam se u Vuka a da toga nisam bila ni svjesna. Osvojio me svojom veselou, alama koje je uporno priao iako se ne sjeam da se moje lice ikada razvuklo u osmijeh. Vie od njegovih ala zabavljao me njegov glasan i grlen smijeh kojim se smijao vlastitim dosjetkama. Poela sam uivati u njegovim dolascima. Priao je prie za koje sam znala da su izmiljotine, ali sam uivala sluati ih. Vuk ima dara za prianje pria, a naroito su bile interesantne one u kojima je opisivao svoje propale ratnike pothvate. U svojim bezazlenim laima Vuk je uvijek bio simpatini gubitnik. Nisam mu htjela priznati, ali moje srce je uivalo u njegovoj prisutnosti. Prije nego bi se pojavio osjetilo bi da dolazi, prije nego progovori znalo je to e rei, prije nego ustane znalo je da je dolo vrijeme za rastanak. Moje nerazumno srce nije tugovalo, jer je dobro znalo da e se Vuk uvijek vraati. Njegove sam ljubavne ponude olako odbijala uivajui promatrati njegovo lice kako se mui od neuzvraene ljubavi. Povlaio se posramljen, tiho, a vraao veseo i razdragan uvjeren da u tog dana biti milosnija prema njegovim eljama. Sad alim gorko to se nisam smilovala njegovim ljubavnim molbama. alim to sam nepromiljeno odbila sreu. Danas kada nevesela posluno obavljam kune poslove kajem se to nisam Vuku priznala svoju ljubav. Ali, kako sam mogla znati da e lude starjeine sela
iskopati ratnu sjekiru i da e svi mladii odjahati u rat. Kako sam mogla znati da e se Vuk, razoaran mojom hinjenom nezainteresiranou, prikljuiti hordi Razjarenog Bizona. Kako sam mogla znati da e povrijeen otii bez pozdrava. ivot bez njegovih pria postao je pust. Sve to mi je ostalo, sve to imam pusta je nada da e se jednog dana vratiti i da e biti onaj stari. Ne mogu ga nikako zamisliti kao ratnika. Grozim se pomisli da e se pretvoriti u moga oca, da e postati ovjek koji e se sramiti svoje njenosti. Dok leim u mraku atora, na slamnatom leaju, u noi bezbrojnih dubokih uzdaha, zapitam se da li ikada, dok ga niko ne gleda, neujno, proape moje ime. Razigrani vjetar.
PORTRET SLIKARA
Marko Koan Boris Gorupi
Silvester Plotajs Sicoe
Marko Koan
Divlji u srcu
Prolog: ivot je lijep

Slike Silvestera Plotajsa Sicoea potiu iz iskriave poetske vizije zakulisja intimnih psiholokih doivljaja obinog, jednostavnog svakodnevnog ivota koji je vie nego ikada prije obiljeen zbrkanim nizom nametljivih elektronski generisanih slika, koje nam znatno oteavaju razlikovanje stvarnog od imaginarnog. Uskovitlani svijet slika s televizijskih i kompjuterskih ekrana, kojima smo konstantno bombardovani, usisava nas u jedan neprekidni tok vizuelnog poimanja svijeta u kojem vie ni ne postavljamo pitanje uzroka i posljedica. Ovo glamurozno bljetavilo ubrzanih slika vie zapravo uopte ne uznemirava naa ula, bar ne na nain koji je svojevremeno golicao matu naih roditelja u zlatno doba filma i kinematografije prije nekoliko desetljea. Za veinu ljudi ova vremena predstavljaju tek nostalginu uspomenu i mali je broj onih koji su kadri izbjei oiglednu sinergiju potroake laSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|471
Stane Jeri
godnosti. Jedan od njih je i Silvester Plotajs Sicoe, koji nas uvjerljivo obasipa nevjerovatno obimnim korpusom naslikanih vizija iz kojih isijava mona adrenalinska doza nostalgije za romantinim svijetom prolih vremena. Slikajui aktivne scene koje obiluju meusobnim suoavanjem slika i kretnji, Sicoe bezrezervno puni svoja platna oboavanim likovima masovne mitomanije te ih, bez ikakve zadrke i nelagode, bez intelektualnog pretvaranja ili akademske uzvienosti, tumai u skladu s projekcijama vlastitih intimnih elja. Ovim neobinim ali jednostavnim priama on prilazi na jedan poseban, nevin nain, otvorenog srca, to odmah razoruava posmatrae i oslobaa ih mukotrpne i za mnoge savremene gledaoce zamorne likovne meditacije. I dok u tom zbrkanom mnotvu slika koje nas okruuju nismo u stanju razaznati sutinu, Sicoe zna kako da nas blago zaustavi, potape po ramenu i dobronamjerno nam ukae na ovo ili ono. Duhovitom kameleonskom spretnou on u svaku sliku ugrauje dijelove svog vlastitog identiteta, ali tako nenametljivo da se s njim odmah moemo lako sprijateljiti. Ovakvim pristupom on se svojom originalnou izdvaja od ostalih slovenakih slikara, jer veinu poznatih umjetnika, uprkos dubini njihove line egzistencijalne posveenosti umjetnikom stvaranju, karakterie naglaena hladnoa intelektualne distance i racionalna samodisciplina, gdje strast jednostavno nestaje. Kada Sicoe slika ikone svojih privatnih fantazmagorija, on bez prestanka iri krila svojih lepravih pria: izravnih ali dvosmislenih, otvorenih ali zagonetnih. Sicoe se predstavlja kao antiegzistencijalist. U poreenju sa Sartrovim fatalnim i traginim shvatanjem ljudskog bia, on se napaja iz frivolnosti uivanja u svakom sunevom zraku koji njeno obasjava ovaj ili onaj komad ivota. Njemu ovdje nije bitno ko je stvaran a ko se samo igra, jer se svi vrtimo u istom kovitlacu izgubljenog i pronaenog vremena koje se moe spoznati samo vrsto zatvorenih oiju i uz tri udarca petom Dorotinih crvenih lakovanih cipelica.
Srce je usamljeni lovac

U mnotvu stilova iz 80-ih godina prolog vijeka, nakon kratkog ali vanog perioda tzv. New Image, poeli su pucati okovi do tada dominantnog analitikog modernistikog stila, i osjeajnost je postajala sve izraenija u preovladavajuoj senzibilnosti razmiljanja u likovnoj umjetnosti. Ovaj period su teoretiari oznaavali jednim labavim i dosta nevjeto smiljenim nazivom postmodernizam. Krajem tog desetljea u Sloveniji se pojavila grupa umjetnika najmlae generacije sa ljubljanske Akademije likovnih umjetnosti. Zdenka Badovinac, tadanji kustos Moderne galerije (Muzej savremene umjetnosti), 1989. godine ih je predstavila na izlobi pod nazivom Iskustvo predmeta. Ovi slikari, sakupljeni u neformalnu grupu, u svojim radovima, uglavnom velikog formata, na izvjestan su nain probudili slikarstvo pokreta svojstveno pravcu Art Informel. U naizgled potpuno apstraktnu, naglaeno materijalnu povrinu slike, oni su utiskivali strukturni rudiment i ishodite za mentalne koncepte, koji su se u narednim godinama svog snanog prisustva u slovenakoj likovnoj umjetnosti udaljili od tradicionalnog, ali su se istovremeno udaljili u red visokog modernizma reduktivnim postupcima koji naglaavaju
principe vizualizacije i otvaraju nove puteve umjetnikog diskursa koji vrlo esto vie nemaju nikakve veze sa slikarstvom. Meu najmlaima iz ove generacije bili su, izmeu ostalih, Brane Sever, Marko Tuek, Duan Fier, Jelka Flis, Zdenka ido i Silvester Plotajs Sicoe. Godine 1988., samo par mjeseci prije ove kljune izlobe, Sicoe je diplomirao u dobi od 23 godine u klasi profesora Emerika Bernarda, iji se uticaj definitivno moe vidjeti u njegovim ranim radovima. Sicoe je sistematino koristio ove akademske uticaje istraujui slikarsku povrinu i tijelo slike, iako ne potpuno nedogmatski s obzirom na to da su ga prije svega zanimale predstavljake mogunosti i ekspresije. Slike koje je predstavio u sklopu projekta Iskustvo predmeta donekle se razlikuju od radova njegovih kolega koji su se trudili da ostvare postmodernistiku dekonstrukciju statusa modernistike slike-predmeta, povrine i prostora, iako su u formalnom smislu nastojali ouvati modernistiku plonost, princip rubnog crtanja (edge drawing) i tehniku nekontrolisanog kapanja boje iz zraka (dripping). Na primjer, slika bez naziva iz 1987. godine je u svojoj osnovi klasina figuralna kompozicija s konstruisanim enterijerom i kasnije preslikanom figurom, kao i iznenaujuim, jedva primjetnim detaljima naslikanih cvjetova iz pop-artistike imaginacije Andija Warhola. Zaeci Sicoeovih slika zapravo lee negdje drugdje, i zapravo se ne dotiu gorepomenutih aktuelnih formalnih problema. Oni s jedne strane potiu od sasvim primarne fascinacije ritualom slikanja, koji ga je opinio jo u tinejderskim godinama ili jo prije, u djetinjstvu, koje je bilo obiljeeno stalnim crtanjem i komuniciranjem sa svijetom kroz magiju likovne umjetnosti, a s druge strane, Sicoe je uvijek svojeglavo odbijao nereferencijalnost slikarskog sadraja jer je on umjetniku kreativnost posmatrao kao medij za ostvarivanje kreativne imaginacije u aktivnom dodiru s izazovima fizikih i veinom duhovnih ambijenata u kojima se kretao. ak i u svojim prvim godinama na Akademiji, a i nakon toga, on je prije svega pokuavao da zbaci ludaku koulju stilskih normi Akademije, koja je ustanovila topologiju likovnog prostora u skladu s uenjem modernistikih profesora Stupice, Pregelja, Jemeca, Bernika, Gnamua, a na kraju i Bernarda, koje se kretalo ili u pravcu egzistencijalnog tamnog modernizma ili uzviene apstrakcije. Koncept samoprojekcije kao tradicionalnog modela traganja za vlastitim putem, kojeg sugerie akademski program, a gdje slikarsko platno predstavlja scenu za visoko estetiziranu egzistencijalnu autobiografiju, njemu je bio dosadan, jer po njegovom miljenju taj koncept od slikara pravi roba umjesto gospodara vlastitih ideja. Sicoe je usvojio strukturni model plone modernistike gradnje slike kao temeljni princip slikarskog toposa, ali ga je bez ikakvih predrasuda podredio dvama jo temeljnijim sredstvima izraavanja: oputenom, neposrednom kolorizmu i ekspresiji pokreta, pri emu je piktoralna imaginacija uvijek sredstvo za izraavanje znaajnog, a u radovima s poetka 90-ih godina prolog vijeka gotovo literarna odnosno alegorijska narativna imaginacija. Apstraktne kompozicije sa latentno prisutnim ali neopipljivim figuralnim konceptom preovladavaju u radovima izloenim na Plotajsovoj prvoj veoj samostalnoj izlobi u ljubljanskoj galeriji Equrna 1989. godine. On strukture slika gradi izrezivanjem i premjetanjem obojenih ploha, kontrastima oblika i svijetlih i tamnih kontura umetnutih u gustu teksturu preovladavajue modre, crvene i ukaste boje. Ovim
sredstvima on kombinuje izraziti konstrukcijski princip gradnje slikovnog prostora sa snanom izraajnou. Nenametljivo i u skladu s aktuelnim postmodernistikim manirom on povezuje dva temeljna principa, koji u skladu sa standardnom modernistikom paradigmom mogu funkcionisati samo odvojeno, bez uzajamne interakcije. Sada nam se ini paradoksalnim, a to je dobro ilustrovano u Sicoevim djelima (npr. slika pod nazivom avolji embrion iz 1987. godine), da oba imaginarna ekstrema imaju smisla samo ukoliko se meusobno nadopunjuju. U ovoj ranoj fazi svoje uzbudljive slikarske avanture on je ve kanonizirao vlastiti temeljni koncept koji se dalje razvija u dva na prvi pogled suprotna i meusobno isprepletena pravca: ravan manje-vie apstraktne mree pozadine slike, koja kontrolie njen kompozicijski skelet, i znaenje sri slike koja je direktni nosilac poruke a kasnije i nosilac pria sa tipino nedokuivim i veoma linim alegorijskim rudimentima. Sicoe se tako, mimo razvoja koji je status umjetnika u odnosu na svoja djela doivio u zadnjih stotinu godina, vraa ka dispoziciji izvornog ekspresionizma kojeg je artikulisao njegov vodei zagovornik i filozof R. G. Collingwood, koji kae da je umjetnik subjektivni medij koji najneposrednije i najdublje doivljava uvstvena iskuenja i stoga ih najlake i najuvjerljivije pretae u jezik vizuelne umjetnosti. Nekoliko godina nakon toga Sicoe ojaava svoju vezu sa ekspresionistikim pionirima modernistikog slikarstva, naroito s njemakim umjetnicima iz grupe Most (Die Brcke), kada figura potpuno ovladava slikarskim platnom, iznova se nameui sa svim klasinim oruima antinaturalistikog repertoara: s predmetima postavljenim u neloginu perspektivu, uz potpuno subjektivno koritenje boje i nedosljednost proporcija. U prvom planu stoji intuicija i neposredna vizualizacija emocija, koje je poetkom XX vijeka uveni teoretiar Benedetto Croce objedinio formulom intuicija = ekspresija, a slikar Emil Nolde je otiao i korak dalje u svom opisu kreativnog procesa kada je rekao da je instinkt deset puta moniji od znanja. Shodno tome, kreativnost nije samo podsvjesni i intuitivni proces, ve neopipljiviji i instinktivniji proces. Slikaru ne treba veliko znanje: najbolje je da ga vodi instinkt i da slika prirodno kao to die ili hoda, kae Nolde. Stojei ispred Sicoevih slika osjeamo njegovu stalnu i oitu neustraivost, kreativnu gorljivost i ljubav prema slikarstvu (u jednom intervjuu je izjavio da slikarstvo ne moe nestati jer nema niega to bi ga moglo zamijeniti). Ovo su osnovne komponente njegove angaovane umjetnike misije, jer mu prua ogromno zadovoljstvo bez ikakve patnje, to ponekad moe biti osnovna pretpostavka takozvanog tamnog modernizma. Lakoa u pristupu se pokazuje i u njegovom autorskom tekstu Studija autoportreta objavljenom u asopisu Likovne rijei, gdje izmeu ostalog kae: Svaki put kad slikam djelujem na nekoliko nivoa istovremeno: dubinsko pravljenje slike, njen motiv utkan u osnovnu strukturu, intuitivno traganje u smjeru obojenih polja, raspored svjetlosti. Pokuavam kombinovati iskustvo improvizacije u pozadini sa figurom upletenom u miris boje slike. Sve mora biti zrano, provjetreno, tako da pogled slobodno putuje preko tijela slike. Vremenom se oblikuje ideja vodilja koja se ne nalazi jednostavno u prvom planu, ne, samo skup informacija uspostavlja njenu koegzistenciju. Na svoj originalan, a meu slovenakim umjetnicima posve jedinstven nain, Sicoe istrauje granice unutar kojih apstraktna mrea slikovnog polja moe zadra474|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
ti figuru u svojoj formalnoj i mentalnoj ravni, u isto vrijeme obrnuto preispitujui kako upotrijebiti apstraktnu teksturu bez rtvovanja prepoznatljivosti figure koja je nosilac slike odnosno same prie (vidi na primjer izvedbu slika sa motivom ovije lobanje iz 1990/1991.). Njega pri tom ne zanima cjelovito, do zadnjeg detalja promiljeno postupanje s odabranim motivom, ve upravo suprotan postupak, kada on usput, u sklopu kreativnog procesa, neposredno skida sliku s vrha kista i nanoenjem boje zapravo stvara esencijalnu, premda moda ne i jedinu, realnost i osjeaj dovrene slike.
ivot je pria, ljubavna pria

Iako je Sicoea uvijek uzbuivala figuralnost, ipak je trebalo protei odreeno vrijeme prije nego to se oslobodio ontolokog poroka objektivne slike orijentisane ka nijemoj opipljivosti povrine (iz tog perioda sauvani su izvrsni apstraktni radovi koji jo imaju odjeka u dijelu sinhrone kritike) i oputeno se prepustio priroenoj radosti pripovijedanja preko slikarstva. Nakon to je zavrio specijalistike studije na ljubljanskoj Akademiji, 1990. godine je nastavio postdiplomske studije na akademiji Minerva u holandskom gradu Groningenu. Pored nedogmatskih gledita profesora Martina Tissinga, Sicoe je napokon shvatio kakvu vrstu kreativne slobode moe ostvariti jednostavnim, direktnim i neoptereenim uzimanjem motiva za svoje slike iz takorei bilo kojeg izvora: od sluajnih ivotnih situacija pomijeanih sa matom, od svakodnevnih predmeta sa cvjetne ili zelene pijace, od sluajnog toka misli i sjeanja i slobodnih asocijacija inspirisanih nekom fotografijom, medijskim prizorom iz novina ili asopisa, a bez predrasude ili optereenja da mora da pronalazi neke vlastite svjetove pozajmljivanjem citata i ideja iz radova drugih umjetnika. Uzimanjem od svakoga i odasvuda to predstavlja postmoderni stav par excellence on je konano uspio da se otrgne svim formalnim stilskim ogranienjima koja su ga mogla sputavati. A to opet nije bio eskapizam u smislu skrivanja u imaginarnim svjetovima usljed nemogunosti da se dosegne nedokuivo, ve stalno prisvajanje, blizina, kroenje situacija i ljudi, benevolentna bliska koegzistencija izabranog duhovnog bratstva, iji su temperament i aktivnost ublaeni iskrenom naivnou koja se napaja iz kosmikog altruizma, predavanja, beskompromisnog davanja itavim tijelom i duom, uz senzitivno povlaivanje i razumijevanje hipertrofirane stvarnosti svijeta, koji vrtoglavo posee za najbrim, povrnim konzumiranjem svih vrsta dobara, ak i onih koja se smatraju kulturnim i duhovnim. Ovim prisvajanjem i primjenjivanjem svojih vlastitih pravila on je stvorio jedan prividni virtuelni svijet u kojem je, mijeajui se sa stvarnou, poetkom devedesetih godina prolog vijeka ivio svaki dan iznova pokraj svog platna. Sicoe ovaj svijet uzdie u neku vrstu prostodunog privida meusobne naklonjenosti, preko kojeg u velikoj mjeri zaobilazi potroaki mentalitet kao jedini pragmatini cilj preovladavajue drutvene strukture uruenog sistema vrijednosti. Svijet Sicoevih protagonista postavljen je kao indijansko pleme sa nepisanim oiglednim zakonima rituala, sa slikarom kao stvaraocem, demijurgom, amanom, usmjerenom ka alegorijskom svijetu iznova naenih snova i harmonije
jedne davno izgubljene civilizacije, date kroz perspektivu sasvim opipljive sadanjosti. Kada Sicoe dobroudno trai srodne due meu umjetnicima iz svih perioda, njega manje zanima formalni ekspresionizam slikarskog jezika od temperamenta umjetnikove osobnosti, predstavljene kroz umjetnika djela kao i kroz stvarne i mitske biografske detalje. Kroz nekonformizam vlastitog karaktera i optimistiko punokrvno a za ozbiljnu publiku esto nezrelo djetinjasto i naivno razumijevanje ivota, on traga za blizinom umjetnikih osobnosti uz posebni, najveim dijelom provokativni stav i odnos prema svijetu i drutvu, koji u pozi jednog gotovo zaboravljenog romantinog prokletog umjetnika ne mari za ostatke izvan dometa kreativnosti i umjetnosti ili estetske elegancije i ikonografskog kosmopolitizma. U Holandiji je to naravno bio Vincent van Gogh sa svojom divljom neukroenom slikarskom strukturom, ali takoe, a to je za Sicoea jo vanije, sa nametnutom ulogom iscrpljenog, neshvaenog genija kojeg su biografi i filmski stvaraoci nakon smrti jednog priznatog marginalca uzdigli u boansku paradigmu. Van Goghova slava u velikoj mjeri poiva na anegdotskoj interpretaciji jednog u sutini nesretnog ivota, to samo po sebi i iroj publici jasno objanjava njegove boje, njihove guste nanose, kao i Van Goghov odabir motiva. Sicoe slijedi taj fenomen medijskog prisustva umjetnosti i njenih razvikanih protagonista, fascinira ga mitski status pojedinih umjetnika i mehanizama, kao i okolnosti koje ga stvaraju. Kada on u svoj repertoar motiva ukljuuje portrete velikih, oboavanih i omraenih heroja umjetnosti XX vijeka, Duchampa, Beuysa, Warhola, Hockneya i Basquiata, koji su svaki na svoj poseban i izazovan nain sruili konvencionalne predstave o misiji lijepih umjetnosti, time zapravo najjasnije izraava paradoksalnu dvosmislenost svoje neobine kreativne uloge. Kao pasionirani propovjednik ekskluzivne drutvene uloge umjetnosti on ulazi u primarnu samosvijest kao udesnu spoznaju i percepciju umjetnike egzistencije koja ini jedno sa samim ivotom, s beskonanom vjerom u toplinu ovjekovog pogleda i misli, a takoe i preko misli koja potie iz intimnog ili opteg zeitgeistovskog fluida razliitih vremena i prostora, preko izraza najvie zlorabljenih simulakri fiktivne i kvazielitistike stvarnosti umjetnikog u smislu pretjeranog, lanog medijskog kia. Njegov junak zato takoe moe biti i italijanski Van Gogh Ligabue; zato je srodnu duu naao u engleskom slikaru takozvanog novog neurotinog realizma Martinu Maloneyu; zato s potovanjem skida eir pred neobinim i za mnoge ideoloki kontraverznim potezom amerikog slikara Philipa Gustona, koji je, kao zadnji veliki predstavnik amerikog apstraktnog ekspresionizma krajem ezdesetih godina prolog vijeka, u duhu novih impulsa hipi generacije, naglo i radikalno promijenio svoj stil u stripovski prostu ali lino i drutveno angaovanu primitivnu figuralnu umjetnost. U irokom dijapazonu svih umjetnika koje smo upravo spomenuli, ukazuje se i Sicoeva nomadska asocijativna mrea naglih skokova i preskoka, bez jasno itljive logike, psihologiziranja ili usmjerene karakterizacije. Dijegezu mijea s egzegezom, a akteri su predstavljeni ili s jasno prepoznatljivim atributima ili sa zakamufliranim simbolima, sada subjektivno preoblikovanim u fetie. Iako prvenstveno slikar, on bez obzira na medij osjea vizuelno polje slika kao jedinstvenu cjelinu, fantazmagoriju dosega ljudskog osjeajnog poimanja kako itavog
kosmosa tako i najmanje vlati trave u njemu. On prisvaja itavo stoljee modernistike umjetnosti kao svoj duhovni dom, za koji u zadnjoj sedmici milenijuma, kako se slikovito izrazio u intervjuu s Jotom Rotarom 1993. godine, kae: Iako sam svjestan da je to zadnja sedmica, to ne doivljavam kao neki pritisak ili neku lou energiju koja bi uticala na mene ili moj rad. Moda na neki nain osjeam jaim tokove sa kojima sam u stalnom dodiru, recimo s Van Goghom, s njemakim ekspresionistima, jer je to vrijeme bilo nekako zgusnutije. Ja zaista osjeam taj kontakt: tako me vrijeme na neki nain oslobaa, jer ne mogu vidjeti bilo kakvu granicu izmeu medija, kao to su, naprimjer, televizija, film, pozorite, slikarstvo, kiparstvo, ples... sve to se udruuje u jednu zajedniku kreativnu energiju, mediji se prepliu i dalje teku zajedno. Figura ovjeka, koja se nakon 1990. godine za stalno naselila u sreditu vidnog polja, svoj duktus ne duguje samo njemakim ekspresionistima ve u velikoj mjeri i moda najveem slikaru figura XX vijeka Francisu Baconu, kome se Sicoe divi i pomno ga prouava. Ovo se najbolje vidi na slikama Talking Heads iz 1993. godine i ena koja lei iz 1994. godine, gdje on zadrava skeletni koncept neke vrste krletke, kojim Bacon tipino oznaava sredite svoje kompozicije. U serijalu s likom Van Gogha iz 1992. godine Sicoe vjerovatno slijedi Baconovu interpretaciju prije nego Van Goghov original svog vlastitog lika, pod nazivom Slikar na putu ka poslu iz 1888. godine. Sicoe ima jo neto zajedniko s Baconom oba su prokleti umjetnici i tvrdoglavi putnici kroz nepregledni lavirint stoljea obiljeenog vizuelnom umjetnou, koje je ostalo ne tako davno za nama. to se tie sadraja podijuma, stola ili postelje, koji scenu predstavlja kao rtveni obred, on ga je ve bio usvojio u svojim studentskim danima, a nakon toga dalje razraivao kroz analizu slikarskog opusa Marija Pregelja (naroito takozvane Pompejanske druine) i kroz razgovore s profesorom Joom Brumenom. Ovaj motiv on je ugradio u apstraktno tkivo slika nastalih prije 1990. godine, da bi ga kasnije zadrao kao tipini motiv pijedestala na kojem otkriva svoje najintimnije line poruke. To je najbolje opisao sam Sicoe: Poeo sam da obraam panju na povrine. Raamo se na stolu, volimo se i umiremo na povrinama odignutim od tla. rtveni oltar, obredni kamen na kojem se ostavljaju darovi. Klasini slikarski motivi se postavljaju na stolove ili krevete. Mrtvac svoj ivot okonava na stolu. Doao sam do zakljuka da je ono to se deava neka vrsta rtvovanja, darivanja nekome. Radi se o transformaciji iz materijalnog u nematerijalno. ovjek osjea taj tok. Mijenjanje forme zahtijeva uzvienu srednju povrinu izmeu neba i zemlje. Tu se takoe radi i o razapetosti ovjekovog duha izmeu dvije energije, zemaljske i kosmike. Moji motivi su sinteza toga. Ali ini mi se da se ovaj motiv ve preobraa u neto drugo. Jo ga ne mogu imenovati, ali ga ve osjeam. Kad proe i zadnja sedmica ovog milenijuma, taj moj motiv e se preobraziti istovremeno sa preobrazbom drutva. To je povezano s preplitanjem medija, to sve skupa postaje jedan sveobuhvatni ritual, ritual postojanja. U jednom od svojih kasnijih intervjua Sicoe razotkriva jo jednu znaajnu referencu koja je u velikoj mjeri uticala na njegov rad u ovom periodu i trasirala dalja ishodita. Listajui neke knjige naiao je na monografiju o fotografskom opusu poznatog francuskog slikara pravca Art Informel, njemakog porijekla, Wolsa (Wolfganga Schulzea). I on pripada pleSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|477
jadi prokletih koji su se, neprihvaeni od strane drutva, sapleli preko fatalno isprepletenih niti kratke ali intenzivne ivotne prie, to naravno nije sluajnost. Sicoe je bio obuzet Wolsovom sugestivnom, blagim nadrealizmom proetom mrtvom prirodom, uvijek fotografisanom odozgo, a jo vie izuzetnim portretima i aktima, takoe uslikanima pri neobino izdignutom fokusu kamere. On je fotografije koristio kao neposredne predloke za niz slika nastalih 1992. i 1993. godine, preoblikujui njihovu glatku strukturu na suptilno osvijetljenim licima sa zatvorenim oima, kao i na ornamentiranim povrinama sa zavjesama i stolnjacima u pozadini, u slikovite i ekspresivne formulacije. Tako crno-bijeli motivi autonomno ive u potpuno razliitoj psiholokoj ulozi: atmosfera je sada odreena zasienim bojama, a grubo oznaene linije obrisa potopljene su u koloristinu rascvjetanu pozadinu, ime pokuava neutralizirati previe oitu ilustrativnost koju (kao i Bacon) uvijek nastoji izbjei. Pri odabiru motiva, Sicoe iznova koristi slike iz medija i vizualizira ih kao filmske kadrove. Tu su prije svega od velikog znaaja sve vie ornamentirana polja boja, bez bilo kakvog analitikog karaktera. Ona odravaju fokus na aktivnom preplitanju figure na dvodimenzionalno strukturiranom zaslonu slike. Ovo se moe vidjeti ak i u perspektivi prostora, predstavljenoj na slici sa dosta deklarativnim i skoro programskim naslovom Im a Dreamer iz 1995. godine. Sicoe je s druge strane ve pokuavao da manjak sadraja s apstraktnim vezivom pozadine u ranim godinama nakon akademije ublai rijeima i komentarima u naslovima, koji odmah postaju integralan i prepoznatljiv, mada nepotreban, dio slike. Ispisanim naslovima on uspostavlja jo jedan nivo komunikacije s publikom, bez suoavanja s dilemom iluzionistikih efekata. Kubisti su bili prvi koji su ubacivali rijei u svoje kompozicije kao klju za prepoznavanje identiteta, jer su se plaili da e naslikani predmeti biti teko razumljivi. Sicoeva namjera je meutim suprotna: dvosmisleni poetski naslovi namjerno zamagljuju znaenje i oteavaju razumijevanje intrigantnog sadraja. I jo jedna stvar: rijei i reenice, koje su naravno samo naslovi, i to obino pod navodnim znacima, obraaju se gledaocu s jednom autonomnom nezavisnom porukom, tijesno povezanom sa poezijom. Sicoe je bez ikakve sumnje i pjesnik, kao to je i slikar, pripovjeda koji slika i slikar ija spontana poezija klizi kroz prste kao nanosi boje koji sjaje s platna. U toku prave vulkanske produkcije naslikanih i pisanih slika, koje dan za danom stupaju u ivot iz male sobice ateljea u Trubarjevoj ulici u Ljubljani, Sicoe se zapravo nikada ne zaustavlja da uhvati malo daha i prekine ovaj beskonani tok strastvenog kreativnog uzgona, jer njemu ne treba time-out, ne treba mu vrijeme za razmiljanje koje bi moglo upropastiti magiju spontanosti. To je jedna podsvjesno programirana neposrednost, koja postaje jasan estetski program u kojem parafraza dominira nad analizom, alegorija nad stvarnou, poezija nad drutvenim kontekstom. Ovdje granica izmeu stvarnosti i fikcije nema nikakav znaaj. Sicoe je sanjar: on preuzima ulogu modernog amana, iscjelitelja drutva. Slike ispunjavaju platna ustro, bez oklijevanja, u jedinstvenom zamahu etkice i misli. U smislu warholovskog ruenja tradicionalistikog pogleda na uzvienu ulogu umjetnosti i njene posveene autentinosti, slike bukvalno padaju na platna kao odjeci izvornog nadrealizma i njegovog ecriture automatique ili se pak poput joyceovskog
toka misli vjeaju na resaste niti koje pulsiraju iz neopipljive fantazmatske slutnje blijeteih slika koje Sicoe redovno kupi iz novina i asopisa s oblinjeg kioska.
Vogue. Dokazi ljubavi, elje i fantazije.

Kada je 1993. godine pozvan da svoj najnoviji rad predstavi na omanjem zidu Dokumentacionog centra ljubljanske Moderne galerije, Sicoe je oklijevao uprkos ugledu koji ova ustanova uiva. Slikarskoj prii, koja se u tom trenutku u ateljeu frenetino raspetljavala kao zaleeni kadrovi filma, bio je potreban znatno vei prostor za smisleno suoavanje s publikom. Na kraju je, samo za tu priliku, odluio da naslika triptih pod nazivom I like Madonna and she likes me, i tako po povratku iz Holandije dao svoju prvu veu javnu likovnu izjavu u stilu pozorinog performansa bez klasinog kritikog uvoda. Dodatak vlastite poezije (Sedamnaest i po sedmica s Madonom) predstavljao je nadgradnju njegovog gotovo skandaloznog pojavljivanja u travestitskoj odjei na pjesnikoj veeri u Art klubu godinu dana prije toga, ilustrujui njegov kredo koji je mnoge iznenadio i okirao, i to u doba kada prisutnost, status i medijski imid jo uvijek nisu imali nikakvu vrijednost u naem kulturnom ivotu. Neposredna, tako rei primitivna formulacija figure, koju je preovladavajui ukus domae strukovne i laike kulturne zajednice teko prihvatao, zastupala je potpuno razliite estetske vrijednosti u odnosu na prihvaene modele. Figura na povrinu izbacuje neoekivane jukstapozicije koje predstavljaju jo radikalnije oslobaanje umjetnikog djela od akademske discipline i silovitu izraajnu mo koja jednim zamahom apsorbuje idejno polje erotike, egzotike, podsvjesnih i fetiistikih opsesija. Iako Sicoe ponovo slijedi Wolsa u kadriranju i postavljanju enskog lica na prva dva platna triptiha, a Bacona u prikazu akta na postelji u treem dijelu ovog neobinog, blasfeminog krilnog oltara, daleko vaniji je njegov izbor centralnog lika slike, koji u narednim godinama uvodi itavu plejadu motiva sa portretima medijski eksponiranih linosti iz svijeta filma, muzike, sporta, umjetnosti, ali i pojedine kultne fotografske slike iz elektronskih i tampanih medija. Medijska superzvijezda Madona opinila ga je svojim subverzivnim stavom prema popularnoj kulturi, kojom ona tako vjeto manipulie, pri tom zadravajui status nedodirljive boginje. Za Sicoea, ovaj slikovni prikaz odgovara popularnoj predstavi o prokletom umjetniku, transponovanoj u moderno doba i okolnosti. On i sebi dodjeljuje drugaiju ulogu, kao umjetniku koji potencijalno ivi u svijetu snova medijskih vizija, u odnosu na obinog potroaa bljetavog trendovskog glamura, pa kae: To je odnos. Dok slikam Madonu, na neki nain model nestaje u stvarnosti i svoj ivot poinje iznova na platnu. () Mislim da je to neka vrsta iluzije. U odreenim trenucima, kad model sjedi pred tobom, postoji samo osjeaj da ga vidi. Oboje je iluzija. Mediji su dokazali da je elektronska slika ista ona iluzija kao kada gleda nekoga ko zapravo sjedi ispred tebe. Tu se radi samo o pojaavanju iluzije. U projektu s Madonom, ja enu pribliavam sebi, ne prisvajam je. Na izvjestan nain ja uspostavljam jedan ljudski odnos, nekakav ljudski odnos, ne potrebu ve prijateljstvo, spontanost, neoptereenu ljubav. S Madonom je to neka vrsta demitologizacije mita. Ona na tim slikama postaje ljudska, jednostavna, iskonska ena, jednaka
nama. Sicoe se ne trudi da svojim herojima da jasan socijalni identitet, jer to nisu portreti u uobiajenom smislu te rijei. On tei neem fundamentalnijem: ekspresivnoj rezonanciji tijela koje je nosilac originalnog, drugaijeg, posebnog fantazmatskog naboja, tijela kao osnovnog izraza ljudskog bia, posude za sva ula koja se mogu inkarnirati u bie od krvi i mesa, razotkrivenog kao tijelo-ego: organski, fiziki bazini ego, koji svojom sirovou izaziva idealistinu viziju figure kao uzviene ili transcendentalne forme koja u umjetnosti zapadne civilizacije dominira jo od antikog doba. Iako su je jo prvi modernisti proglasili falsifikatom, jer samo ekspresivno tijelo bez posredovanja kulturne percepcije moe biti autentino i stvarno, Sicoe slika nagonski, iz sebe, istovremeno reagujui na ikonografiju aktuelnog stanja u drutvu, zasienog slikama koje nam serviraju mas-mediji. U grozniavom stvaralakom zanosu, on kombinuje razliite nivoe kulture, vii nivo istorijske avangarde i cjelokupne istorije umjetnosti s niim nivoom koji potie iz popularne kulture s korijenima u jednolinoj industriji centrifugalnog kia. Trivijalnost ove predodbe, u asocijaciji na film, moda stoji negdje na sredini izmeu kia Pedra Almodovara i naduvane fantazmagorije Davida Lyncha. Motive crpim iz filma, jer mi filmovi daju slobodu tumaenja. Ponekad motive nalazim na fotografijama iz revija i asopisa koje kupujem na putu za atelje. Sve to vidim preoblikujem i ispunim iz ugla svoje line psihike pozicije, to me kao stvaraoca i ljudsko bie postavlja u jedinstven odnos s vanjskim svijetom. Ideju gnjeim, obraujem imaginacijom, sve dok ne dobijem sutinu. Usmjeren sam na jednostavnost u izrazu i obliku uvezanom u kretanje boja na slici. Motivi u isto vrijeme pripadaju i intimnoj i javnoj sferi, kao fantomi iz paralelnog svijeta kojeg gradim i izlaem. Ljudi koji se pojavljuju na mojim slikarskim filmovima su zvijezde iz filmskog svijeta, ali i cipele, jabuke, lubenice ili muzike dive. Svi oni su podjednako intenzivno prisutni i povezani s mojim imaginarnim svijetom. Splet imaginacije, snova, medija, vizija, akustikih obmana, a sve naslikano u elji da se postigne cjelovita vizuelna slika koja gledaoca treba da baci u vremensku rupu izmeu pozornosti i jedne druge dublje sveobuhvatne pozornosti. Moje slike su fantomi mojih fantazama i strasti. Nemam nikakvih pravila kako treba stvarati, nita nije zabranjeno: gradim, ruim i opet gradim. Moje slike su smjetene u iri svjetski kulturni i informativni kontekst: kao na slici Otrovna nevjesta prislukuje svijet. Slikam ono to doivljavam i to u doivjeti u budunosti. Sicoeva djela su zapravo fantazmatski bljeskovi, koji na svakom kvadratnom centimetru intenzivno naslikanog platna odraavaju stapanje slikarskog izraza i neodreene mjeavine adolescentskog prostodunog introvertnog sanjarenja i agresivnog egzibicionizma. Stoga su njegove slike vrlo line, skoro do take egomanije, nikad meutim ne zastranjujui u hladni narcisizam. Slikar, koliko god je on uvijek u svojim slikama, nije voajer ve uvijek u sreditu dogaaja radikalno izloen. On neprekidno preuzima mnogobrojne uloge, stavlja si maske i imaginarne identitete, samo zato da bi dokumentirao svaki put iznova kako ti alter egoi reaguju na izazove zasienog ambijenta koji nas okruuje. Iako ove prie i protagonisti dolaze iz egzotinog svijeta virtuelne medijske stvarnosti koja se nalazi svuda oko nas, svjesno ili podsvjesno vladajui naim mislima i zloupotrebljavajui nae zatomljene opsesije, meu savremenim slovenakim likovnim stvaraocima teko mo480|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
emo nai slikara koji je tako radikalno originalan, uprkos tome to se u sreditu njegove magine slikarske kutije pune beskonanih citata naizgled nalaze Hollywood i Amerika. Ta Amerika za Sicoea nisu Sjedinjene Amerike Drave ve jedno stanje svijesti. Njegov odnos s Amerikom nije angaovan, jer se on u vezi s njom zapravo ne opredjeljuje, i ne istrauje fenomen amerike neautentine autentinosti, on nije apologeta ozloglaene amerike neoptereene otvorenosti i nikad iscrpljenih obzorja (umjetnike) artikulacije. A jo manje pati od pomodnih frustracija evropskih intelektualaca dananjom Buovom Amerikom. Njegova opsjednutost Amerikom traginih i neprilagoenih buntovnika bez razloga, kao to su bili James Dean i Marilyn Monroe, na neki nain je duboko anti-intelektualna, jer ne odraava i ne razlikuje njenu geografiju, politiku ili ljude. Njega zapravo uopte ne zanima amerika kultura, bilo visoka bilo niska. Ona ga privlai zbog svoje razliitosti, nudei identifikaciju koja se razlikuje od njegovog iskustva. Ili bar on to tako vidi. Sicoe nikad nije bio u Americi. Kae da uopte nije zainteresovan da tamo ode. On Ameriku vidi kao domovinu daleko od doma, kao fantaziju kroz koju uvijek moe utei od pritiska zatvorene sredine u kojoj je odrastao i u kojoj ivi. Stoga je to vie kao neka ideja ili osjeaj nego stvarna zemlja, u svakom sluaju neto to mu je intimno blisko. ak i ako je to Amerika koja predstavlja homogenizaciju ukusa, kulturne svijesti i simbola modernizacije. Iako on prihvata i prevodi sve to mu se nudi potpuno svjesno, bez preispitivanja samog sebe, on je nesporni globalist u svojoj pozitivnoj utopijskoj viziji svijeta kao zajednikog doma ovjeanstva; a sve to u vremenu u kojem rije globalizacija nije imala neko konkretno znaenje, bar ne u dananjem negativnom kontekstu. Ovdje se ne radi o elji za bijegom u jednu drugu, imaginarnu idealiziranu stvarnost. Antirealistina, emblematina narativnost onemoguava neposrednu identifikaciju i ne nudi ni realni ni duhovni azil. Ono to nudi jeste samo intimna elja, latentna opsesija, koja se generira kao vjena elja, bez mogunosti ispunjenja. Realizira se preko umjetnosti, to objanjava Sicoevu bespogovornu predanost neprestanoj slikarskoj akciji. Umjetnost omoguava ostvarivanje svjetova, koji su u stvarnom svijetu neostvarljivi i apsurdni kao brak sa Sharon Stone. Oni istovremeno predstavljaju vezu sa romantinim trenucima sree ostvarenim kroz sanjarenje u svakodnevnom ivotu: moda na nekoj osamljenoj klupi, sa njom. U tom pogledu on je na istom fonu kao i Byron sa svojom romantinom zemljom sunca, vina i nagomilanom istorijom zapadne civilizacije koja se potpuno gubi u dragocjenom trenutku meusobne naklonjenosti. Preuzimanje uloga, kameleonsko prikrivanje sa svakom novom koom je strategija kojom se Sicoe pribliava sublimaciji elja. Ova priprosta, primitivna formulacija figuralnog konteksta njegov rad ini direktnijim i radikalnijim u odnosu na rad bilo kojeg drugog (slovenakog) umjetnika, jer danas mnogi od njih kopiraju modnu fotografiju, preuzimaju motive sa televizije, ili se na druge naine pokuavaju takmiiti s produkcijskim metodama industrije zabave. Ovo, naravno, nije nita novo. Ali preovlaujui teoretski diskurs likovne umjetnosti kao kulturne prakse jo uvijek u velikoj mjeri zavisi od staromodne ideje da se umjetniko definie kroz kritiku opoziciju masovnoj popularnoj kulturi. Jaz izmeu realne umjetnike senzibilnosti, naroito tako prostrte kao to je Sicoeva, i teoretskog aparata (akademske)
umjetnike kritike koja bi trebala podravati tu senzibilnost, ukazuje na to da je za razumijevanje odnosa izmeu likovne umjetnosti i vizuelne kulture neophodan konceptualni preskok, ako se eli drati korak s onim to se danas zaista dogaa.
Kua srca
Slike nastale po isteku zadnje sedmice drugog milenijuma, u odnosu na radove iz devedesetih, definitivno predstavljaju znaajan i iznenadan odmak od tipine divlje slikarske akcije pokreta New Savages. Palimpsestno gomilanje boje zamijenjeno je bolje promiljenom organizacijom ujednaenih obojenih ploha koje su manje agresivno i bolje ureeno postavljene naspram ornamentiranih tekstura. Trivijalna ikonografija postojeeg drutvenog stanja punog prizora iz medija jo izrazitije istupa u prvi plan. Ovaj put u veoj mjeri dopunjena intimnim, lino narativnim fragmentima iz porodinog ivota (roenje djece, njihovo odrastanje) i predstavljena kao neiscrpni izvor line opsesije, kao paradoks na drugoj strani donekle bizarne, dendijevske line predstave koja je beskompromisna, bez distance i, bar na prvi pogled, bez samoironije. Radi se o postupku prefinjene persiflae, koju na slian nain, iako u potpuno drugaijoj atmosferi, koriste i lanovi kolektiva Irwin. Zato novije slike nisu izgubile nita od svog simpatinog arma, ve upravo suprotno: tipina dvosmislena koegzistencija raznih, ponekad formalno i sutinski suprotnih nivoa razumijevanja postaje transparentnija i itljivija. Konstantno prisutni princip, gdje se u istom kadru biljei situacija i u enterijeru i u eksterijeru, otkriva osnovnu metaforu Sicoevog umjetnikog senzibiliteta i stvaralake vizure. Sa esto koritenim motivom kie on direktno koketira sa poznatom sekvencom sna iz Hladnikovog filma Ples na kii (Ples v deju). Ova ideja je razapeta izmeu gledanja u intimu sjeanja (mamini kaktusi iz domaeg zimskog vrta, gustonovski sat koji precizno kao strijela pravi rezove u linom vremenu), koje se na listovima papira likovnog dnevnika ali i neposredno na platnu vizualizira u samoi ateljea u obliku srca centralnog simbola koji na krhkim noicama hoda po svijetu i samosvjesnog neprekidnog dijaloga sa slikama agresivnog medijskog prostora. U tom svijetu neobjanjivu, nagonsku panju, koja kasnije prerasta u opsean kompendijum slika, dobija sasvim sluajna i opskurna vijest o nevjerovatno velikom otkriu etiri stotine hiljada glinenih figura maaka u staroegipatskim grobnicama. U formalnom smislu ove nove slike jo bolje izraavaju asembla2 ideja koje se ire preko svih nivoa slike, ukljuujui i okvire, a preko dekorativne mree uzoraka, te kao neka beskonana struktura zrae u svoju bliu okolinu preko granica same slike. U njegovim najnovijim radovima ova struktura je potkrijepljena i ritmikim nizanjem pojedinanih elemenata u produenom vertikalnom ili horizontalnom formatu slike, te pomou tehnicistiki orijentisanog uzorka pozadine uraene molerskim valjkom. U Sicoevom prepoznatljivom stilu sada smo suoeni sa tolikom koliinom duhovite vjetine, uz toliko obilne i opipljive fizinosti slikarske materije, te istim uitkom i oslobaajuom bezbrinou, da jednostavno ne nalazimo odgovarajue primjere za poreenje u klasinom maniru istoriara umjetnosti. Na svoj vlastiti nain,
a moda i nehotice, on melje dogme tradicionalistikih, a u tom okviru i modernistikih, paradigmi, i s uivanjem ih nadomjeuje narativnom apoteozom stvarnog svijeta, u kojem nema mjesta za prenapuhane uzviene metafore ve za neiscrpno vrenje dvosmislenih asocijacija i neopipljivih i nedostinih osjeanja, gorljive elje eznutljivih opsesija, opscene fetie, tinejderske reminiscencije i idolatriju. Kao slovenaki Philip Guston, Sicoe se opire posveenim postupcima metafizikog uvijanja stvarnosti u sterilne velove samodovoljne likovnosti i okree se priama koje moe naslikati tako nadahnuto, na prvu, pikasovski svjee.
Epilog: Do zadnjeg daha...

Silvester Plotajs Sicoe i njegovo slikarstvo od samog poetka ine jedan neobini, ak otri, rez u institucionalizovanom tkivu slovenakog slikarskog razmiljanja, akademski uokvirenog Greenbergovom idejom o univerzalnoj, transhistorijskoj formi, koja sa svojom sjajnom aurom nikada ne prestaje biti inteligibilna u smislu kontinuiteta umjetnosti. S distance od dva desetljea, u kojem periodu su svi bili prisiljeni da prepoznaju izraze novog postmodernistikog osjeanja da je pad visoke modernistike umjetnosti znaio i zavretak stoljetnog herojskog likovnog istraivanja, moemo rei da sve to jasno pokazuje da je meu slovenakim stvaraocima zapravo bilo samo nekoliko njih kojima je bilo priznato da imaju cjelovito razumijevanje aktuelnih trendova razvoja modernog urbanog drutva. Oni su se organski smjestili u polju napuhanih simulakri medijske metarealnosti i prisvojili njene postulate. Istraujui razlike izmeu modernizma i postmodernizma prepoznavanjem naina na koje oni reaguju na razliku izmeu takozvane visoke i niske (und) kulture, moda samo slikarski svijet Silvestera Plotajsa Sicoea moe biti prepoznat kao takav, odmah do umjetnikih kolektiva Irwina i NSK-a, koji su virtuozno koristili dvosmislene mehanizme putem kojih je klasini pop art ve ezdesetih godina prolog vijeka reagovao na drutveni kontekst vanjskih manifestativnih izraza svakodnevnog ivota. Sicoev svijet nam pokazuje od fitnesa napeto i utrenirano tijelo pop zvijezde ili holivudske pin-up starlete kao nepogreivi moderni ekvivalent tradicionalne slikarske odaliske. Ova dvosmislena koegzistencija ponekad suprotstavljenih nivoa razumijevanja je, formalno i sutinski, takoe u skladu sa temeljnom dispozicijom postmodernog slikarskog pristupa. Kako Sicoeve slike odaju poast deideologizaciji teorije umjetnosti, kreui se na ivici vulgarne ekspresije i brutalnog primitivizma, one se svojom plonom, ornamentalno razastrtom pozadinom istovremeno oslanjaju na osnovne konvencije modernistike strukture slikovnog prostora. Sicoe vjeto koristi metaforike i metonimike mogunosti simbola, znaka i boje, i uspijeva ih utkati u lingvistiki i socijalni temelj slike. Ova slika je svjesno definisana u okrilju vanjske impresije koja se namjerno uspostavlja naizgled naivnim diletantizmom. Njegovo slikarsko djelo se otkriva kao jedan fleksibilni organizam sa dva koncepta: s jedne strane Sicoea oito zanima slikovna supstanca hedonistike slikarske akcije, a s druge strane oputena poetina mentalna forma izraena preko lino doivljene apoteoze eksponenata aktuelne popularne kulture. Komunikaciju s
publikom slike ostvaruju ovdje i sad, ne piui nikakvu istoriju. One predstavljaju tek slikarev lini dnevnik. Vjerovatno dre korak s amerikom sportskom pop ikonom, bivim koarkaem Dennisom Rodmanom, poznatom po svojoj ivotnoj mudrosti koja je inspirisala itav niz Sicoevih slika na osnovu njegove filozofije da umjesto da traimo vrijeme i energiju uspostavljanjem definicija sranja koje ne razumijemo, trebamo izai van i ivjeti, a da emo kasnije imati dovoljno vremena da brinemo o posljedicama. Prema Rodmanu e se istorija pisati, objanjavati i uvati na slikama, video trakama i u naem sjeanju, bez obzira na to koliko se svaki dan trudimo da je uhvatimo: ona je zapravo neuhvatljiva, samo mi sami moemo biti istorija. Vrijeme e nam na kraju ionako ispraiti tur.
Boris Gorupi i Silvester Plotajs Sicoe
Buntovnik? Ako tako eli

Boris Gorupi: Ima neobian nadimak: da li ti ga je neko dao ili si ga sam smislio? Takoe me zanima da li on znai neto konkretno? Silvester Plotajs Sicoe: Ne, ne znai nita, imam ga jo od svojih tinejderskih dana. Dao sam ga sam sebi, kada sam negdje sa desetak godina odluio da u biti slikar. B. G.: Dobro, ne znai nita konkretno, ali vjerovatno nije bez ikakvog smisla? S. P. S.: ta da ti kaem... sigurno ti je poznat taj osjeaj kad si u jednom trenutku jedna osoba a nakon nekog vremena postane neko potpuno drugi? B. G.: Recimo da da. S. P. S: Tako je to: kad sam Sicoe, preobratim se u slikara, postanem neto to se ne dogaa svakodnevno, i naravno da se radi o umjetnosti. Teko je to objasniti, ali radi se vie o nekom osjeaju. B. G.: Da pojednostavimo stvari: Silvester negdje odluta, a Sicoe opaa boje i oblike? S. P. S: Tako nekako. B. G.: Kada sam razmiljao o prosjenom ljubitelju tvog slikarstva, zamislio sam ga kako nosi majicu sa e Gevarinim likom, pije koka-kolu i eli postati, ako ve nije, uspjean japi. Slae li se? S. P. S: Moram rei da si me iznenadio s tim pitanjem, ali vjerovatno je tvoj opis blizu istine. Ljudi koji kupuju moje slike dosta su razliiti, recimo da su srednjih godina, sa solidnim obrazovanjem, pokuavaju razumjeti sadanjost. Ne vole traumatinu, ozbiljnu slovenaku umjetnost. B. G.: Odakle crpi ideje za svoje slikarstvo? S. P. S.: Postavio si mi dosta naivno pitanje. Ovo je slikarstvo i sve je naslikano, zapravo uglavnom ematizirano, ali ono bitno je prepoznatljivo. Ideje crpim odasvuda, ta god dotakne moju podsvijest. Ideje na koncu crpim i iz svoje poezije, koju piem uporedo sa slikanjem.
B. G.: Ima pravo, tu je Man Ray, zatim Duchamp, ak imamo i cvijee. Trebao sam ti postaviti pitanje vie u smislu: kako bi posmatra trebao povezati te razliitosti, odnosno kako treba itati, tumaiti ove slike? S. P. S: Djela nastaju dosta spontano. Pored likovnih referenci koje spominjete, tu je i itav niz dogaaja koji spontano dospijevaju na platno, ak se moe rei da ih prosto kupim na ulici. Moda, film, fotografija, popularna muzika, te istorija likovne umjetnosti sve one se mogu susresti u jednom trenutku i oblikovati novu predstavu. Zato onda ne i na ovim slikama? B. G.: Moemo li ovo nazvati postmodernistikim kolaom? S. P. S.: Moete ga nazvati kako god hoete. Slika je kao lijepak. Komedija od ljudskog tkiva i srca. B. G.: Kako gleda na portret? S. P. S.: Mogao bih rei da realizam nije najvaniji; moji likovi su esto potpuno ematizovani. Ono to me interesuje je prije svega interpretacija, a to znai moje cjelokupno shvatanje neke osobe. Pribliavam se osobnosti, pripitomim je, i komuniciram kroz slike. B. G.: Tvoje shvatanje razlike izmeu elitne i popularne kulture? S. P. S.: U toku mog studija na akademiji modernizam je smatran za neto elitno, a s druge strane pop-art uopte nije uziman za ozbiljno. To je danas tee shvatiti, ali osamdesetih je situacija bila upravo takva. Meni je pop-art predstavljao nain slobodnog izraavanja pa sam se stoga odmakao od opteprihvaenog modela poznog modernizma. Osjeao sam odbojnost prema hermetikom, samodovoljnom, sublimnom modernizmu. Bliski su mi bili slikari kao to su Jasper Johns, De Kooning, Pregelj, D. Hockney, F. Bacon, koji su preispitivali modernizam i otvarali nove puteve. B. G.: Buntovnik? S. P. S.: Ako tako eli. B. G.: Je li tvoje slikarstvo evropsko ili slovenako? S. P. S.: Nemam pojma ta bi trebalo da bude slovenako slikarstvo. Mediteransko. Mene zanima kompleksno, sretno vitalno slikarstvo, koje slavi ovjeka. Stvaram iz potpune sree, zadovoljstva. B. G.: Moe li ukratko opisati svoj likovni razvoj? S. P. S.: U mojim ranim godinama postojao je direktniji ekspresionizam, kao to ga znamo iz njemakog slikarstva dvadesetog vijeka. Sada vie panje posveujem bojama, ali takoe i ravnim plohama, ukljuujem ornamente, srca, a mogao bih govoriti i o prisutnosti narodne umjetnosti. B. G.: Slovenake?
S. P. S.: Da. Ali tu je i afrika, australijska (aboridinska), indijanska... gdje slike imaju maginu, ritualnu mo i znaenje. B. G.: Je li ti iko ikada rekao da su tvoje slike kiaste? S. P. S.: Pa i nije. B. G.: ta je sutina tvog slikarstva, kako pokuava da se obraa gledaocima? S. P. S.: Vjerujem u komunikaciju; i to oblikujem formom, sadrajem, a naroito vieslojnou svojih radova. Sa nekim ljudima se dobro slaem, ali naravno da se moje slike ne mogu sviati svima. Ima meutim dovoljno onih koje one zanimaju i za njih ja radim. Ne slikam samo i iskljuivo za sebe. Vjerujem u ritual slikanja kao jedno cjelovito ispitivanje pulsa ovjeanstva, civilizacije. To je kao kad u ovaj uurbani, ultrapulsirajui svijet postavite slike nepomine toteme, koji zaustavljaju svijet. Zaustaviti ovjeka i usmjeriti ga, osvijestiti tako da osjeti samog sebe. B. G.: Da li si se ikada bavio dizajnom? S. P. S.: Nisam. B. G.: Pitam to zbog stolice koju ima u svom ateljeu. Zato si je naslikao? S. P. S.: Tu stolicu je dizajnirao Janez Suhadolc, a galerija ARS me pozvala da je naslikam, kao to ponekad ima obiaj sa pozivanjem slikara. Ja sam je nazvao Stolica za Davida Hockneya. Naslikana je uz motive sa mojih slika. B. G.: Zato ba Hockney, na njega se esto poziva? S. P. S.: Blizak mi je, jer slika figure. U njegovim djelima nalazimo lino pripovijedanje, odnos prema svijetu koji je raznovrstan, optimistian, temperamentan a takvih umjetnika nema mnogo. B. G.: A Duchamp? Pominje ga kao partizana. Jesu li to za tebe dobri momci? S. P. S.: Da, na Duchampa gledam kao na revolucionara, recimo gerilca. B. G.: Ne razumijem najbolje, nai novi istoriari imaju dosta toga da kau o partizanima, a prije svega ih odvajaju od revolucionara, odnosno komunista. Oprosti, jednostavno ne mogu odoliti, vodim ove rasprave uprkos injenici da one zapravo pokazuju svoju neproduktivnost u razumijevanju nacionalne istorije. S. P. S.: Za mene je najvanija oslobodilaka varijanta, a ne politika. Ovo to imamo danas je neka vrsta revizije istorije. B. G.: I to ne ba najsretnija. S. P. S.:Slaem se. B. G.: Sad razumijem Duchampa kao revolucionara i partizana u isto vrijeme. Misli li da ti vri velike promjene u slovenakom likovnom prostoru? Da li sebe smatra vanim umjetnikom?
S. P. S.: Naravno da se smatram dobrim slikarom, i mislim da se to ne odnosi samo na slovenaki prostor. Kad moja djela budu predstavljena u inostranstvu, njihov kvalitet se moe pokazati i u irem smislu. Vjerujem u to. B. G.: Jesi li pokuao ostvariti ozbiljniju saradnju s evropskim galerijama? Ili si moda propustio tu priliku kada su strani kustosi pokazali interes za mlade umjetnike. S. P. S.: Mislim da moju generaciju jo nisu otkrili. ak ni ovdje, kod kue. Kad strani kritiari dou u Sloveniju, nude im mlade autore, nau generaciju su kao ve obradili, s im se ne slaem. Zato stranci dobijaju filtrirane informacije. U tom smislu smo nekako kao preskoeni, ali ne bih rekao da je za nas prekasno. Nadam se da e neke privatne galerije barem malo promijeniti ovu situaciju. B. G.: Takoe se pitam da li je jedan tridesetogodinjak ve dosegao punu zrelost. Tu se vie radi o traganju za novim trendovima koje ta generacija najprepoznatljivije predstavlja. S. P. S.: Ako hoe da preko slikarstva izrazi globalni pogled na stvari, potrebno ti je iskustvo, to kao mladi nema. B. G.: Voli li stripove? S. P. S.: U doba kad sam ja odrastao svi smo itali Stripoteku, i stripovi su bili generalno popularni. Najvie sam volio panskog autora Murilja, koji je bio prilino neobian. Alan Ford je naravno bio klasika, ali moda sam najvie volio Flea Gordona jer me uvijek zanimala nauna fantastika. Za razliku od toga, realistine ili socijalne prie me nikad nisu posebno privlaile. B. G.: Tvoje slikarstvo zaista nema naglaen socijalni sadraj; ali ni pop-art, odnosno njegov glavni dio, na koji se ti posebno naslanja, nije bio socijalno ni analitiki orijentisan. Osim toga, zar nije socijalni sadraj generalno nestao iz novijeg slovenakog slikarstva? S. P. S.: Hm, zavisi; neto bi se sigurno ve nalo. B. G.: To je tako ako takav sadraj traimo u konceptualizmu, koji nam recimo predstavlja neke prazne kue, osjeaj otuenosti, pomanjkanje vrijednosti. Ali ja sam prije svega mislio na pravu angaovanost, koja pokuava da promijeni drutvo. S. P. S.: Po meni je to teko izraziti u slikarstvu, lake je recimo s fotografijom. Mislim da to nije ni domen slikarstva. Na prostor je optereen socio-realistikim projektima, odnosno zapovijestima biveg socijalistikog drutva. B. G.: Istorija slikarstva ukoliko se ne bavi naglaenim realizmom zapravo ne sadri mnoga socijalna pitanja uprkos njihovog prisustva, kao kod Pikasa. Kako vidi slikarstvo u ulozi oplemenjivanja civilizacije? S. P. S.: Mislim da to ima smisla. Moje slike su jednostavne i jasne, i zato su namijenjene praktino svakom. Zato je vano da onaj koji gleda moja djela bude
irok, da nije posebno usmjeren, i da poneto zna o istoriji slikarstva, to je zapravo dio opteg obrazovanja. Neko ko prati film moe imati direktniji pristup mom slikarstvu. B. G.: Koji filmovi i reiseri te zanimaju? S. P. S.: Volim Fellinijeve filmove, tu su zatim Buuel, Tarkovski... B. G.: Dakle, nadrealizam? S. P. S.: Da, ali i David Lynch, kao i minimalizam nekih japanskih filmova. Takoe moram spomenuti i Cvitkovia. Volim i Bustera Keatona, brau Marx, ukratko, prilino neobine stvari koje imaju neku ironiju, grotesku. Brau Coen. Rane radove Pedra Almodovara. B. G.: A kako stvari stoje s muzikom? S. P. S.: Nikad zapravo nisam sluao neto posebno, odnosno posebno profilirano. Poslije su me poeli zanimati autori koji su svojoj muzici davali svojevrsni lini peat, kao to su David Bowie, Grace Jones; to mi je bilo vanije kao neki odreeni muziki stil. B. G.: A sada jedno socioloko pitanje: Smatra li da je na prostor likovno provincijalan? S. P. S.: U poreenju s nekim, uglavnom zapadnim zemljama, kod nas se odmah moe zapaziti nedostatak tako obimne istorije likovne umjetnosti. To se vidi u naem nainu oblaenja, oblikovanju prostora i odnosu prema slikarstvu. Takoe mi nedostaje koegzistencija i koritenje razliitih likovnih jezika, stilova. Kod nas u Sloveniji se teoretiari i institucije odlue za jedan smjer i onda jedino njega forsiraju. Ali uvijek prekasno! (Sublimno, modernizam...) B. G.: Ili javna plastika, koja je na primjer u ljubljanskom baroknom periodu mnogo doprinijela karakteru gradskog centra. Danas, kada imamo neuporedivo vie finansijskih sredstava i autora, za takve investicije nema interesa. S. P. S.: Slaem se. Oni koji oblikuju javne prostore ne shvataju ukupni znaaj svog rada. Mogue je da me to i ne mui neto naroito, jer i ja tragam za prijedlozima u takvim prostorima, kao i u tampi, takorei u svakodnevnom ivotu, koji je mnogo vie banaliziran nego to bi trebalo. Takoe mi nedostaje oprema javnih prostora s kvalitetnim slikama. B. G.: Dakle ti si prilino selektivan pri izboru? S. P. S.: Na svaki nain. Informacije mora filtrirati i izabrati samo ono to ti je potrebno. Preko tog izbora pokazuje svoje lino iskustvo.
Silvester Plotajs Sicoe
PESME
preveo sa slovenakog: Milan orevi
2. 5. 2002. *** u tiini ivi drvo smokve u maglenom jutru smokvi stane srce daleko od mora daleko putuju njena slatka dua kao veni stranac kriom je pratim da sebi solju natrljam telo i obuem se u listove smokve 7. 6. 2002. runa pesma suncokreti na polju maka oprani kiom ruka nespretno sedi usred crvenog mora i gleda u daljinu doi u mene pesmo naseli se u kratkom pogledu prostri sebi sto usred srca obuj moje jedine cipele pojeemo glavicu maka i videti crveno
14. 11. 2002. krik strasti sanjao sam te kraj mora gledamo u nepokretnost iz dubine dolazi narandasti krik vanili kakea mirie kako mirie kad goli napravimo otisak na crvenoj uljanoj slici vatrena priguena strast nas goni do mora da se u njemu ohladimo darovala si mi snove uzeo sam ti miris i dao krik strasti 12. 12. 2002. *** probudim se usred polja kaktusa sebi zapalim cigaru i opipavam osuenu zemlju moje veliko srce me zagrli i krvavo poljubi zajedno puimo cigaru posmatramo zelene kaktuse nepomini do uivanja kaktusi su otri crvene arape meko leu uz snove i oekivanja
21. 3. 2003. moj grad doao je vetar koji sve odnese na kraju sam i tako bos u crvenim arapama i sirene u vazduhu na ulici u svom gradu sve se promenilo jo su se seanja posakrivala po barovima i sru svoju kafu kroz asfalt oseam otkucaj srca mog srebrnog grada 25. 6. 2003. arobnjak uem na travnjak bos i zailjen legnem izmeu cvetova oslunem mrave kao nekada uma jo uvek ari usred polja kao cirkus die i tiho zove detinjstvo imam negde u kosi u njemu se utapam dok nemo gledam unazad vidim sebe dete bosonogih snova arobnjaka
9. 9. 2003. slatka pesma oien od misli u tebi se utapam kio to trai zemlju u meni sa jednom nogom uvek u umi sa drugom u moru slanih peeva svuem arenu kou i prepustim se tvom strasnom jeziku ko si ti kome smrt svetluca u osmehu slatka 23. 1. 2005. magenta1 doao sam iz drvea doao sam iz gavrana doao sam iz vulkana znam ko sam takica u narandastom meteu crta na sivom asfaltu magenta mi sija iz oiju do poslednjeg daha grlim ivot da ne uzdahnem a da nisam rekao volim jo jednom
1Magenta je re za crvenu boju, ivu crvenu nijansu.
9. 4. 2005. *** ujem pevanje u sebi peva kao to peva travnjak koga vetar ee pada kia u meni i sve reke slivaju se u jednu doi u do tamo jo u videti pesmu napisanu na zidu nekada sam ve bio tu shvatiu je 19. 9. 2005. san zagrlio sam te u poljupcu dao sam ti se obgrljen u kapi mora u mornarskoj majici osea polje lala na mojim grudima narandastu krv koja pulsira da te ispuni da mi natoi nenu malvaziju i zagrljeni murimo na snove o srenom kraju 29. 11. 2006. divlja i mlada srce kao paleta natopljena sa hiljadu
slojeva uljane strasti lice kao kamen usred ume gde lie nikada ne pouti veno prolee veno roenje koje e poslednje da oboji srce pozovi me pesmo da ti obojim srce i naminkam usne poljubi me dok gledam ka horizontu venog vraanja zagrli dlanovima lice koje te veno pratilo kroz hiljadu slojeva nepokretne magle sa svetlou u oima sa pljuvakom punom strasti koja e biti naa poslednja misao jo emo se voleti na ruiastoj postelji biemo jo divlji i mladi 20. 9. 2007. srce otkinuti sebi srce staviti ga na sto gledati srcem ko si ti koji go stoji pored stola samo sanjam da sam na travnjaku i udaram i gledam svoj poetak
volim sebe zato ljubim svoje srce i otkucavam sa njim dok se volim 10. 10. 2007. vatra u nepoznatoj zemlji nepoznat sam sebi visim kao imi tik iznad tla miriem zemlju gledam mrave ujem vodu kia me dodiruje jo uvek mi se ini da ne postojim svet snova da jesam sanjam da je svet udah i izdah belo crno postojim da sanjam vatru 12. 2. 2008. irafa afrika u njenim oima kad ti njen vreo jezik proba kou vie sam divlji od nje ili je pak njeno divlje srce neno prikriveno pogledom ljupkosti na dugim nogama mreasto nepokretno eka posmatra ivotinja u meni budi se
dok te mazim snu divlja irafo 2. 12. 2008. ritam zeijeg srca usred ljubiaste ume okruen zelenim zeevima obuen u zeiju kou sa crvenim zeijim oima piem ozbiljnu pesmu niko me ne dodiruje samo nebo i drvee pulsiraju u ritmu zeijeg srca 1. 1. 2009. belo sneg sipi kroz brezovu umu kao bela pesma kroz bele snove na belom stolu goli miriemo krv koja uvek otie i prska po snenobelim dojkama da ne padnem od strasti opijen u belo me ustima grli u sebi
Srce je oem nevidno, 220 x 90 cm
Mislec, 160 x 100 cm
Breza za Kazimirja M, 180 x 40 cm
Mavrino mesto, 70 x 100 cm
Angel, 37 x 42 cm
AFRICA 2010, olje, 180 x 120 cm
AFRISKA IKONA, 2011, olje, 94 x 40 cm
BEUYSLAND, 2011, olje, 220 x 90 cm
CAJTGAJST, 2011, olje, 50 x 200 cm
DOTAKNI SE ME NENO, 2011, olje, 208 x 144 cm
DREVO, 2011, olje, 200 x 140 cm
ESENCA VAN GOGHA, 2011, olje, 180 x 250 cm
I DONT LIKE DALI, 2011, olje, 210 x 90 cm
JE SUIS PEINTRE-ANGEL, 2011, olje, 235 x 165 cm
NEW-BORN, olje, 2011, 230 x 160 cm
LUBENICA V GLAVI, 2011, olje, 42 x 37cm
VULKAN V SRCU, 2011, olje, 200 x 140 cm
POLNO, 2011, olje, 120 x 30 cm
WORK IN PROGRESS, 2011, olje, 210 x 90 cm
STOL ZA FIGURALIKE, olje, 2011, 180 x 120 cm
VSTOP, 2011, olje, 50 x 200 cm
ZEMLJA JE POP ZVEZDA. 2011. olje. 110 x 30 cm
Biljeke o autorima
Kolja Mievi (Banja Luka) je studije knjievnosti zavrio u Beogradu, ivi i radi kao samostalni umetnik, izmeu Pariza i Banje Luke. Objavio vei broj knjiga prevoda s francuskog i drugih evropskih jezika, od trubadura do savremenih pesnika. Na francuski je preveo Danteovu Boanstvenu komediju, Riznicu Bruneta Latinija, devet varijacija Gavrana Edgara A. Poa, kao i antologiju pesnitva XIX stolea Les saluts slaves, u kojoj su zastupljeni pesnici svih bivih jugoslovenskih republika. Pored osam pesnikih zbirki na srpskom i isto toliko na francuskom jeziku, 1991. je objavio prevod Mocartove poslednje godine Teodora de Vizeve i ora de Sen-Foa, kao i knjigu muzikolokih pesama Mocart susree Skarlatija (najpre na francuskom a zatim u vlastitom prevodu na srpski). Objavio je i knjigu o kantatama Johana Sebastijana Baha Svete, laku no, a pripremio je za tampu i veliku Lirsku istoriju evropske muzike avolova kua. Alma Lazarevska je diplomirala na Katedri za komparativnu knjievnost i teatrologiju sarajevskog Filozofskog fakulteta. Objavila knjige: Sarajevski pasijans, U znaku Rue, Smrt u Muzeju moderne umjetnosti, Biljke su neto drugo. Milica Nikoli (1925) je beogradski esejista, antologiar i prevodilac sa ruskog. Objavila je knjige: Ruske poetske teme (1972), Igra protivreja ili Krotka Dostojevskog (1975), Deset pesama: Vuo, Mati, Dedinac, Risti,
Davio (1978), Daviov Gospodar zaborava (1986), Mare mediterraneum Ivana V. Lalia (1996), Tuma ptiijeg leta ili izvoenje romana O Dekartovoj smrti Radomira Konstantinovia (1998), Ruska arheoloka pria (2002), Obiavanje stvarnog: Tima, B. osi, Kuzmanovi (2004). Priredila je Antologiju moderne ruske poezije (zajedno sa Nanom Bogdanovi,1961), Antologiju ruske fantastike XIX i XX veka (1966), i izabrana dela Osipa Mandeljtama (1962), Velimira Hlebnjikova (1964), Josifa Brodskog (1971), Marine Cvetajeve (1973, 1990), Oskara Davia (1979), Aleksandra Time (1987) i Aleksandra Ristovia (1995). Poslednjih godina pie o savremenim srpskim pesnicima i prozaistima. Oskar Davio (1909 Beograd, 1989) je srpski knjievnik, koji je bio najmlai pesnik u krugu nadrealista. Prema reima istoriara knjievnosti Jovana Deretia, Davio je svojim talentom, stvaralatvom i irinom uticaja nadmaio sve ostale knjievnike nadrealiste. Nadeda ainovi je profesorica filozofije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, jedna od osnivaica Centra za enske studije u Zagrebu te od 2009. predsjednica Hrvatskoga centra PEN-a. Objavila slijedee knjige: Subjekt kritike teorije, Zagreb 1980; Pisanje i miljenje, Zagreb 1981; Estetika njemake romantike Zagreb 1887; Estetika Zagreb 1988; Ogled o pismenosti, Zagreb 1994; U enskom kljuu, Zagreb 2001; Doba slika u teoriji meSARAJEVSKE SVESKE N 37/38|521
diologije, Zagreb 2001, Parvulla aesthetica, Zagreb 2004, Vodi kroz svjetsku knjievnost za inteligentnu enu, Zagreb 2007, Zato itati filozofe, Zagreb 2009; uredila zbornik ene i filozofija (Zagreb 2006). Tatjana Juki je redovita profesorica na Odsjeku za anglistiku zagrebakog Filozofskog fakulteta. lanica Centra za enske studije. Diplomirala komparativnu knjievnost i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Doktorirala na istom fakultetu radom o predrafaelitizmu. Autorica knjiga Zazor, nadzor, svianje. Dodiri knjievnog i vizualnog u britanskom 19. stoljeu (Zagreb, 2002.) i Revolucija i melankolija. Granice pamenja hrvatske knjievnosti (Zagreb, 2011.), te niza lanaka na hrvatskom i engleskom. Istraivaki interes usmjeren joj je na knjievnost 19. i 20. stoljea, odnos knjievnosti i vizualnoga (posebno filma), psihoanalizu, filozofiju i kritiku teoriju. Trenutno vodi znanstveno-istraivaki projekt o granicama knjievnog pamenja. Enver Kazaz (1962) je pjesnik, knjievni kritiar i historiar knjievnosti. Predaje na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Bio je glavni urednik je u izdavakoj kui Zoro i glavni urednik asopisa Lica, te lan redakcije asopisa Knjievna revija, a saraivao je sa mnogim asopisima u BiH i inostranstvu. Priredio je za asopis Lichtungen iz Graca izbor iz knjievnosti Sarajeva. Objavio je pjesniku zbirku Trai se, monografiju Musa azim ati knjievno naslijee i duh moderne, zbirku eseja i knjievnih studija Morfologija palimpsesta, Antologiju bosanskohercegovake pripovijetke XX vijeka (koautorstvo sa Ivanom Lovrenoviem i Nikolom Kovaem), knjievnohistorijsku studiju Bonjaki roman XX vijeka, zbirku eseja Neprijatelj ili susjed u kui, te antologiju savremene bosanskohercegovake proze pod naslovom 522|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
Rat i prie iz cijelog svijeta, (koautorstvo sa Ivanom Lovrenoviem). U tampi su mu dvije zbirke eseja. Uestvovao je na brojnim domaim i meunarodnim naunim skupovima, a tekstovi su mu prevoeni na engleski, njemaki, poljski, francuski i bugarski. Zvonko Kova (1951) redoviti je profesor i predstojnik Katedre za poredbenu povijest junoslavenskih jezika i knjievnosti na Filozofskom fakultetu Sveuilita u Zagrebu. Na novom studiju june slavistike, kao i na zagrebakom doktorskom studiju, uz predavanja iz poredbeno-junoslavistike problematike redovito odrava nastavu iz novije slovenske te suvremene bosanske i junoslavenske meukulturne knjievnosti. Predavao kao lektor ili gost-profesor na vie inozemnih sveuilita, a koristio je i istraivake stipendije A. von Humboldt, Basileus i dr. U svojim istraivanjima, osim pojedinanim piscima iz junoslavenskih knjievnosti, posebno se bavio pitanjima interpretacije knjievnosti i esejistike, metodologijom povijesti knjievnosti, meuknjievnom kritikom i sl. Bio je voditelj nekoliko znanstvenoistraivakih projekata i uspjean mentor nekolicini doktoranata. Autor je petnaestak knjiga te vie desetaka znanstvenih i struno-kritikih lanaka. Tonko Maroevi (Split, 1941.) je hrvatski pjesnik, esejist, prevoditelj (najvie s talijanskog), istraiva suvremene hrvatske umjetnosti, autor niza monografija o hrvatskim slikarima, likovni i knjievni kritiar. Podrijetlom je Starograjanin. Diplomirao je komparativnu knjievnost i povijest umjetnosti te doktorirao temom Likovna umjetnost u hrvatskoj knjievnosti od moderne do danas. Znanstveni je savjetnik na Institutu za povijest umjetnosti i profesor katedre povijesti umjetnosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.
Redoviti je lan HAZU-a. lanom je raznih komisija i ocjenjivakih sudova (za dodjelu nagrade Galerije Foruma[1] i dr.) Mihajlo Panti (1957, Beograd) je prozni pisac, kritiar, univerzitetski profesor, urednik u izdavakim kuama i asopisima. U rodnom gradu zavrio je celokupno kolovanje, ukljuujui i doktorat na Filolokom fakultetu, gde i sada predaje. U knjievnosti je debitovao poetkom 80-ih godina prolog stoljea, da bi do danas objavio vie od etrdeset knjiga studija, eseja, knjievnih kritika i antologija, te devet knjiga pria, od kojih su neke, poput Vondera u Berlinu, Novobeogradskih pria, Sedmog dana koave ili zbirke Ako je to ljubav (Andrieva nagrada, 2004), postale vrlo itane. Prie Mihajla Pantia prevedene su na dvadesetak jezika, uvrtene u mnoge antologije i preglede, i objavljene u vie posebnih inostranih izdanja. Iako krcate literarnim aluzijama, Pantieve prie uvek svedoe neposredno, gradsko iskustvo i zapravo ih sve objedinjuje pokuaj da se u malim ritualima obezliene svakodnevice, meu anonimnim ljudima opsednutim veitim pitanjima sudbine, nesnaenosti, ljubavi i smrti, otkrije neki vii smisao, koji e iskupiti njihove neobeavajue ivote. Od novijih autorovih dela treba spomenuti kapitalnu Antologiju srpske pripovetke (1-3), potom kolekciju sabranih pria pod naslovom Sve prie Mihajla Pantia (1-4), te pripovedake zbirke Ovoga puta o bolu i Prie na putu. Marjan Strojan (1949) je studirao komparativnu knjievnost i filozofiju na Univerzitetu u Ljubljani. Radio je kao novinar u slovenakom dijelu BBC-ja i na Radiju Slovenija. Na slovenaki jezik je preveo neka djela osera, Roberta Frosta, Dojsa i Miltona. Od 2009. je predsjednik slovenakoj dijela u Internacionalnom PEN Centru. Poasni je profesor na Univerzitetima u Iowi i Hong Kongu. 2000.
godine je dobio nagradu Veronika za zbirku poezije Parniki v deju . Dragan Veliki (Beograd, 1953). Odrastao je u Puli gde je zavrio gimnaziju. Diplomirao je optu knjievnost sa teorijom knjievnosti na beogradskom Filolokom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavake delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas i Reporter. U periodu od 1999. do 2002. godine boravio je u Budimpeti, Beu, Minhenu, Bremenu i Berlinu. Od juna 2005. do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. ivi u Beogradu kao slobodni knjievnik. Romani: Via Pula (1988 Nagrada Milo Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 stipendija Fonda Borislav Peki), Danteov trg (1997) Sluaj Bremen (2001), Dosije Domaevski (2003), Ruski prozor (2007 NINova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada Mea Selimovi za najbolju knjigu godine). Knjige pria: Pogrean pokret (1983), Staklena bata (1985) i Beograd i druge prie (2009). Knjige eseja: YU-tlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Psea pota (2006) i O piscima i gradovima (2010). Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010). Knjige Dragana Velikia prevedene su na petnaest evropskih jezika. Zastupljen je u domaim i inostranim antologijama. Dobitnik je Srednjoevropske nagrade za 2008. godinu koju dodeljuje Institut za Podunavlje i Srednju Evropu iz Bea. Sreten Ugrii je pisac, filozof, konceptualni umetnik, bibliotekar, astronom. Autor deset knjiga (romani, prie, eseji, teorijski tekstovi). Upravnik Narodne biblioteke Srbije od 2001. do. 2012. godine. Prvi disident postinieve ere u Srbiji. Ne pristaje. Uznemirava. Njegova subverzija je, kau, lek. Kau i da je svaki lek, meutim, pomalo i otrov. Kad pie, slui se svim sredstvima. Na primer, telepatijom. Na
primer, golicanjem. Pie o enama, o Bogu, o najviem dobru, o odrastanju. Pie o jeziku, o uverenjima i sumnjama, o nebu, o opratanju. Pie o nemoguem, jer sve najvanije i utemeljujue za nas ivi u nemoguem. Pieo fikciji i nefikciji, i o njihovom proimanju, interakciji, antinomijama. Pie o emu mora. Pie na sve ili nita. Hoe da otkrije o emu govore najlepe i najdalekosenije i najogoljenije reenice jezika na kome pie, a koji ima sedam imena. A kad se povue da ita, to nikog ne ostavlja ravnodunim.Tvrdi da je itanjekao zaljubljivanje: izdaja svega u to smo do tad verovali. Takvo je i pisanje. Takvo je i miljenje. Kad miljenje, pisanje, itanje i zaljubljivanje ne bi bili ba takvi, ne bi ih ni bilo. ivi u inostranstvu. ivot je inostranstvo. Umetnost je otadbina. Ljiljana Dirjan (Skoplje, 1953.) je diplomirala na Filolokom fakultetu, na grupi jugoslovenska knjievnost i makedonski jezik. Bila na studijskom boravku u Parizu, kao stipendista francuske vlade i jermenske fondacije Gubelkijan. Knjige poezije: Prirodna pojava (Misla, Skopje, 1980., nagrada za najbolju prvu knjigu poezije Studenstski zbor), iva mera (Naa Kniga, Skopje, 1985., Nacionalna pesnika nagrada Braa Miladinoviza najbolju knjigu poezije na Strukim veerima poezije), Pelin pole (Misla, Skopje, 1989), Shamp d abisinthe (na francuskom jeziku, Est-Quest Internationales, Paris, 1996, prevod Harita Wybrands), Teka svila (Matica Makedonska, Skopje, Melburn, 1997), Cocoons (na engleskom jeziku, Tenesi, SAD, 1999, prevod Piter H. Liotta), Tiger Im Diagram (na nemakom jeziku, bibliofilsko izdanje Corvinus Presse, Berlin, 2000, prevod Sabine Fahl), Schwere Seide (na nemakom jeziku, Corvinus Presse, Berlin, 2000, prevod Sabine Fahl), Privatni svetovi (Nezavisni pisateli na Makedonija, Skopje, 2007, makedonska nominacija 524|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
za nagradu bugarske fondacije Balkanika, Sofija), Svetot moj brat (Izbor poezije, NID Mikena, Bitola, 2008., edicija 130 toma na makedonskata knievnost, tom 73.), Privatni svjetovi (na crnogorskom jeziku, OKF, 2009, prevod Nenad Vujadinovi i Marina Markovska), Heavy silk (izabrane pesme, na engleskom, francuskom, nemakom jeziku, biblioteka Pleadi, Struke veeri poezije, 2010) So nevidliv sokol na ramoto (Izbor poezije na bugarskom jeziku, prevod Petar Karaangov, Blgarski pisatel, Sofija, 2011) Sneg za dvajca (proza i pesnika proza, Nezavisni pisateli na Makedonija, 2011), The world, my brother (izbor poezije na engleskom jeziku u prevodu Ljubice Arsovske i Patrishe Stefanovske, 2011.), Knjiga kolumni i putopisa: Sagje vrz snegot (Nezavisni pisateli na Makedonija, 2007). lanica i jedna od osnivaa Nezavisnih pisaca Makedonije. Dubravka Ugrei (1949) jedna je od najuspjenijih hrvatskih knjievnica. Uz plodnu knjievnu karijeru, niz je godina djelovala pri Institutu za teoriju knjievnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao teoretiarka i prevoditeljica najpoznatija je po Novoj ruskoj prozi (1980), te Pojmovniku ruske avangarde (1984) u suradnji s Aleksandrom Flakerom. Hrvatsku naputa 1993., a danas ivi u Amsterdamu i povremeno predaje na amerikim i europskim sveuilitima. Djela su joj prevedena na vie od dvadeset jezika i dobitnica je nekoliko europskih knjievnih nagrada. ira je publika pamti po hit-romanima tefica Cvek u raljama ivota i Forsiranje romana reke. Objavljuje zapaene romane (Muzej bezuvjetne predaje, Ministarstvo boli) i zbirke ogleda (Ameriki fikcionar, Kultura lai, Zabranjeno itanje, Nikog nema doma). Avni Halimi (Preevo, 1965) je studirao na Univerzitetu u Pritini, na odseku za albanski jezik i knjievnost. Kao student radio je u
Studentskom listu kao novinar i urednik kulturne rubrike. Objavio je: Noni uvar, (1989, poezija), Jesen u teatru, (1994, poezija), ekajui prolee, (2002, roman), Balsam ekanja, (2004, poezija), Album seanja, (2006, poezija), Ovo je moj rat (dve drame, 2011). Drame Ovo je moj rat i Lavirinti seanja 2007. godine objavljene na bugarskom i makedonskom jeziku a 2011. godine na engleskom jeziku. Albanskom pozoritu u Skoplju, 2002. godine, u reiji poznatog reditelja Suljejmana Ruitija, izvedena mu je drama Ovo je moj rat, kojom je, iste godine, predstavljena Albanija drama na Meunarodnom festivalu u Parizu. Drama Lavirinti seanja, 2007. godine, u reiji Kutrima Bekteija, izvedena je u Albanskom pozoritu u Skoplju. Ista je drama na Meunarodnom festivalu Vojdan Cernodrinski, u Prilepu, nagraen za najbolji tekst festivala. Avni Haljimi pie pripovetke, eseje i bavi se publicistikom. Beq Cufaj (Deani, 1970) zavrio je studije knjievnosti na Pritinskom univerzitetu. Do sada je objavio etiri knjige poeziju, prie, eseje i roman. ivi u Nemakoj i na Kosovu. Pie za albanske i nemake novine. Njegove knjige i tekstovi objavljeni su na raznim evropskim jezicima. Mirt Komel, (Gorika, 1980.) je diplomirao na Fakultetu za drutvene nauke u Ljubljani 2005. godine, gdje se nakon toga i zaposlio kao asistent i istraiva. Zavrio je 2010. doktorski studij filozofije na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, a 2006. godine objavio svoj literarni prvenac, Mes(t)ne drame, u kojem se kroz tri drame bavi nedavnom istorijom tri evropska grada, Venecije, Bea i Pariza. Dramsku poemu Luciferjev padec, u kojoj lik Lucifera interpretira poput traginog junaka, objavljuje 2008. godine, a godinu kasnije Sarajevski dnevnik, filozofsko-literarni dnevnik, kojega je pisao u toku svog studijskog posjeta
u Sarajevu. Kahirske kaheksije : Kairo godinu prije revolucije, filozofsko-literarni putopis njegovog studija arapskog jezika u Kairu objavio je 2011. godine. Objavljuje drame, poeziju i prozu u priznatim slovenskim literarnim revijama (Apokalipsa, Primorska sreanja, OtojeO) i drugim stranim revijama Miklav Komelj (1973) je svoju prvu pesniku zbirku Lu delfina / Svetlo delfina (1991) objavio kao osamnaestogodinjak, pri emu je iznenadio svojom zrelom poezijom. ak ni klasian oblik soneta nije mogao prikriti Komeljevu inspiraciju, mladalaki ivot i ljubav, kojoj je Komelj u poeziji pristupio na veoma zreo nain. Njegova druga pesnika zbirka Jantar asa / Jantar vremena (1995) nastavlja tradiciju soneta, dok trea zbirka Rosa (2002) predstavlja promjenu u Komeljovoj poeziji, s obzirom da su njene pjesme u slobodnom stihu, a sadrinski se pjesnik pomjera ka sferama spoznaje svog bola, sudbine i smrti. Komeljeva poslednja pesnika zbirka Hipodrom je objavljena 2006. godine, a iste godine i njegova slikovnica za djecu Zverinice / Zvjerice. Komelj redovno objavljuje svoje pjesme u knjievnim asopisima (Nova revija, Literatura, Apokalipsa...), prevodi poeziju i dramu (Neruda, Pazolini, Nerval, Pesoa), i objavljuje naune lanke i eseje s podruja istorije umjetnosti, teorije, savremene umjetnosti i filma. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je doktorirao s vieslojnom i interdisciplinarnom disertacijom Pomeni narave v toskanskem slikarstvu prve polovice 14. stol. (Znaenja prirode u toskanskom slikarstvu prve polovine 14. vijeka), za koju je dobio nagradu Zlati znak ZRC. Aleksandar Prokopiev (1953, Skopje) je diplomirao i magistrirao na Filolokom fakultetu u Beogradu, na Katedri za Optu i svetsku knjievnost. Doktorirao na Filolokom fakultetu u Skopju. Radi kao istraiva na
Institutu za makedonsku knjievnost, gde predaje na poslediplomskim kulturolokim studijama. Objavljuje prozu, haiku poeziju, eseje i knjievne preglede. Do sada su izale sledee njegove knjige: Mladi majstor igre (kratka proza, 1983), Plovidba ka Jugu (kratka proza, 1986), Slovo o Zmiji (prie, 1992), Da li je Kalimah bio postmodernista (eseji, 1994), Putovanja bajke (eseji, 1996), Ars Amatoria (proza, 1998), Anti-uputstva za linu upotrebu (hibridni anr, 1995, 2000), Postmoderni Vavilon (eseji, 2000), ovek sa etiri asovnika (prie, 2003), Borhes i kompjuteri (eseji, 2005), Voajer (kratki roman, 2007), oveuljak (2011). Prevoen je na engleski, francuski, poljski, eki, japanski, italijanski kao i na sve jezike balkanskog regiona. Na makedonski je do sada preveo knjige Davida Albaharija, Danila Kia, Vladislava Bajca, Dubravke Ugrei, Miljenka Jergovia, Slavoljuba Stankovia, Aleka Popova i dr. Aktuelni je dobitnik nagrade Balkanika za najbolju knjigu objavljenu na Balkanu u toku 2011 godine, za knjigu oveuljak (u meunarodnom iriju bila je Elizabeta eleva). Draen Katunari (1954, Zagreb) je pjesnik, prozaik, esejist. Glavni urednik asopisa Europski glasnik. Dosad je objavio dvadesetak knjiga. Preveden na strane jezike, Ecclesia invisibilis (2001, Bukuret); Isolomania (2004, Ajaccio); Cherries (2004, New York); Kthimi i Barbrogjenive (2007, Tetovo); Ciel/Terre (2008, Amiens, 2009); Le baume du tigre (2009, Bruxelles); Die Bettlerin (2009, Graz), La mendiante (2012, Bruxelles). Dobitnik je Brankove nagrade, Nagrade Tin Ujevi, Nagrade Matice hrvatske, Nagrade Europski krug, Nagrade Menada (Makedonija), Nagrade Steiermrkische Sparkasse za roman, (Austrija). Francusko Ministarstvo kulture dodijelilo mu je red Viteza umjetnosti i knjievnosti. 526|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
Muharem Bazdulj (Travnik, 1977) je pisac, prevodilac i novinar. Dosad je objavio desetak knjiga, meu kojima su zbirke prie Druga knjiga i arolija, romani Tranzit, kometa, pomraenje i Sjetva soli te knjiga izabranih kolumni Filigranski plonici. Pie za sarajevsko Osloboenje, beogradsko Vreme i druge medije jugoslovenskog istorijskog prostora i ire. Knjige su mu prevedene na engleski, njemaki i poljski, a pojedine prie i eseji na jo desetak jezika. Sa engleskog je prevodio poeziju V. B. Jejtsa i prozu Pola Ostera. ivi u Sarajevu. Matja Pikalo (1963) je svestrani umetnik. Diplomirao je etnologiju i sociologiju kulture (1988). Postdiplomske studije je nastavio u Parizu (1990). Objavio je vie knjiga pesama, a poslednja je prevedena na maarski jezik Fnyutazs (Potovanje svetlobe, 2008). Za poeziju je dobio meunarodnu (drugu) nagradu Pablo Neruda u Trstu (1998) kao i priznanje na meunarodnom konkursu Arte senza confini za pesmu Misli dobro i mudro (2004), po kojoj je snimljen i istoimeni kratki film (2010). Za predstavljanje svoje poezije je osnovao muziku grupu Autodaf (1994), sa kojom je snimio tri CD-a i muziku za dva kratka filma. Pie i prozu. Napisao je tri romana, tri knjige o fudbalu, etiri knjige kratkih pria za decu i omladinu, etiri slikovnice, scenario za kratki film, jednu dramu za odrasle i tri za decu kao i libreto za mjuzikl. Zaknjigu kratkih priaLua (Bara) dobio je nagradu Veernica (2002). Za isto delo je dobio i poasno priznanje IBBY Honour List 2004 u Kejptaunu. Za slikovnicu DSlamina je na meunarodnom konkursu za najbolju priu za decu i omladinu dobio drugu nagradu grada Schwanenstadt (2008). Qibrije Demiri-Frangu (Ferizaj, Kosovo, 1957) je zavrila albansku knjievnost na Filozofskom fakultetu u Pritini, gdje je i doktorirala. Na istom fakultetu predaje na
katedri za djeiju knjievnost i romantizam. Autorica je strune knjige o problemima djeije knjievnosti. Autorica je mnogobrojnih eseja i knjievnih kritika. Objavila je desetak knjiga za odrasle te djeiju poeziju, sa bogatim temama i motivima. U albanskoj knjievnosti cijenjena je od kritike kao najbolji pisac za djecu. Knjiga Kur bie shi ne det prevedena je na vedski. Ismet Prci roen je u Tuzli 1976., u kojoj je i proveo mladost. U SAD je emigrirao 1996., magistrirao na Kalifornijskom sveuilitu (University of California) te se poeo baviti pisanjem. Rezultat toga je njegov romaneskni prvijenac Shards (u slobodnom prijevodu Krhotine), koji je u Americi dobio odline kritike. U romanu Prci tematizira rat u Bosni i Hercegovini, postmodernistiki fragmentarno, pa se tako i jedan od likova zove Ismet Prci. Bosansko-ameriki pisac danas sa suprugom ivi u gradu Portlandu . Bekim Sejranovi (Brko, 1972) je zavrio pomorsku kolu i studirao kroatistiku. Od 1993. ivi u Oslu gdje je na Povijesno-filozofskom fakultetu magistrirao junoslavenske knjievnosti. S norvekog je preveo djela Ingvara Ambjornsena i Frode Gryttena, a priredio je i preveo antologiju norveke kratke prie Veliki pusti krajolik. Takoer je autor studije Modernizam u romanu Isuena kaljua Janka Polia Kamova i knjige kratkih pria Fasung. Nagraen je 2009. nagradom Mea Selimovi za roman Nigdje, niotkuda na 9. meunarodnim knjievnim susretima Cum grano salis u Tuzli. Objavio roman Ljepi kraj. Djela su mu prevedena na norveki, makedonski, slovenski i talijanski. ivi i radi na relaciji Oslo Hvar Brko. Enes Halilovi (1977, Novi Pazar) je pripoveda, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik. Osnovao je novinsku
agenciju Sanapress, knjievni asopis Sent i web asopis za knjievni intervju Eckermann. Objavio zbirke poezije Srednje slovo (1995), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), zbirke pria Potomci odbijenih prosaca(2004) iKapilarne pojave(2006), drameIn vivo(2004) iKemet(2010).Prevoen je na engleski, nemaki, panski, katalonski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, maarski, slovenaki, letonski, albanski, makedonski i katalonski jezik, a 2012. godine u Niu mu je dodeljena nagradaBranko Miljkovi. ivorad Nedeljkovi (1959, Kraljevo) od 2002. radi kao urednik u izdavakoj delatnosti Narodne biblioteke Stefan Prvovenani u Kraljevu. Odrastao i dugo iveo u Podunavcima (izmeu Kraljeva i Vrnjake Banje), a sada je stanovnik aka. Objavio je zbirke pesama: Pogrena prognoza (1991), Majka (1994), Tutin i jo pedeset pesama (1998), Jezik uveliko (2000), Tani stihovi (2001), Suti poslovi (izabrane i nove pesme, 2002), Negde blizu (2003), Drugi neko (2005), Ovaj svet (2009) i knjigu izabranih pesama Neumereni rad godina (2011). Zmajevu nagradu Matice srpske i Nagradu Branko Miljkovi dobio je za zbirku Tani stihovi, Nagradu ura Jaki za zbirku Negde blizu, nagrade Mea Selimovi i Jefimijin vez za Ovaj svet, a Disovu nagradu za ukupno stvaralatvo 2011. godine. Povodom Zmajeve nagrade prireen je zbornik tekstova Poezija ivorada Nedeljkovia (2002). Pesme su mu prevoene na engleski, poljski, panski, nemaki i ruski jezik. Berislav Blagojevi (1979, Slavonski Brod) je magistar geografskih nauka. Objavljene knjige: Lamentacija po Sofroniju (2005), Trebao sam biti rije (2005) i Ja, revolucionar (2010). Poeziju i prozu je objavljivao u asopisima Koraci, Sarajevske sveske, Nova Zora, Knjievnik, Rije, Unus Mundus, u
Balkanskom knjievnom glasniku, online asopisima Blesok i Male novine i drugim. Kao autor je zastupljen u nekoliko zbornika: zbornik kratkih pria Ja sam pria (Banja Luka), Zbornik SPKD Prosvjeta (amac), zbornik poezije knjievnog kluba Miroslav Anti (Inija), zbornik kratkih pria Sea of Words (Barcelona), zbornik Najkrae prie 2009 (Alma, Beograd) i dr. Godine 2010. jedna pria je uvrtena i u antologiju kratke prie (asopis Akt, Valjevo). Dobitnik je prve nagrade knjievnog konkursa Susjedi u organizaciji Gete instituta i Francuskog instituta u BiH i prve nagrade za najbolju kratku priu u 2011. godini na konkursu asopisa Avlija iz Crne Gore. Trenutno ivi i radi u Banja Luci. Kemal Mahmutefendi (1942, Sarajevo) se kolovao u Sarajevu, Konjicu i Beogradu. Objavio je etrdeset knjiga aforizama, pria, drama, putopisa, eseja, romana i, prvenstveno, poezije. Prevoen je na desetak evropskih jezika a etiri knjige je objavio dvojezino (njemaki i bosanski jezik). Sa svojim djelima uvrten j u obaveznu kolsku lektiru. ivi u Zenici kao slobodni umjetnik, bez ikakvih redovnih primanja. Milorad Belani (Zagreb, 1943) se kolovao u Beogradu, gde je 1970. godine na Filozofskom fakultetu diplomirao filozofiju. Bio je urednik asopisa Theoria, organa Filozofskog drutva Srbije. U vie navrata je na Skuptinama drutva biran za lana izvrnog odbora. Kao predsednik Filozofskog drutva Srbije, aktivno se zalagao za uvoenje viepartijskog sistema i za demokratizaciju Srbije. Doskora je bio urednik u III programu Radio Beograda. Objavio je knjige: Isto i sasvim drugo (Filozofski eseji), Beograd, 1983; Nulta taka ideologije, Bgd., 1989; Strategije tumaenja (Rikerovo shvatanje hermeneutike), Novi Sad, 1991; Postmodernistika zebnja, Novi Sad, 1994; Fragmenti o smislu, 528|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38
Bgd., 1994; Evropa na Balkanu, Bgd., 1998; Odgoena demokratija, Bgd., 2004; Genealogija palanke, Bgd., 2004; Nasilje, Bgd., 2004; Razlozi za dekonstrukciju, Beograd, 2005; O demokratiji koja e doi, Beograd, 2006; Zakon pisanja, Beograd, 2007; Polemologike, Beograd, 2008; Smrt slike, Beograd, 2009; Rasrediteni logos, Beograd, 2010). Ivana Seletkovi (Slavonski brod) je zavrila magisterij komparativne knjievnosti, upisala doktorski studij sociologije. Pie, objavljuje (i objavila je) radove u vie asopisa: Zarez, Sarajevske sveske, Zenike sveske, Odjek, (sic!). Iva Rosanda igo (1978., Rijeka) je od 2008. godine zaposlena kao asistent na Odsjeku za kroatistiku Filozofskoga fakulteta Sveuilita u Rijeci, na kolegijima iz teorije i povijesti knjievnosti. Doktorska disertacija pod naslovom Utjecaj redateljskih poetika na formiranje rijekoga nacionalnoga glumita (1946 1980), u procesu postupka ocjene i obrane na Filozofskom fakultetu Sveuilita u Zagrebu. lan je Hrvatskog drutva kazalinih kritiara i teatrologa. Sudjelovala na vie meunarodnih simpozija, te objavila vie znanstvenih i strunih radova iz podruja knjievne teorije i teatrologije. David Fideler je doktor filozofije i osniva i urednik asopisa Alexandria: Cosmology, Philosophy, Myth, and Culture (Aleksandrija: kosmologija, filozofija, mit i kultura). Meu ostalima objavio je i sljedee knjige The Pythagorean Sourcebook and Library (Grand Rapids, Michigan: Phanes Press, 1987), Loves Alchemy: Poems from the Sufi Tradition (Novato, California: New World Library, 2006), te, skupa sa Almirom Alibai, knjigu koja e uskoro biti objavljena pod naslovom Sarajevo, a Spirit of Harmony: Religious Pluralism, Tolerance, and Dialogue.
Vojka Smiljani-iki je izvrna urednica Sarajevskih sveski. Pjesnikinja, prevodilac. Urednik je Antologije savremene alirske poezije. Prevodila je djela M. Yourcenar, M. Diba, J. J. Rabearivela, S. Heaneya, M. Longlaya, K. Raine, E. de Luca, P. Holappa, M. Lacherafa, J. Senaca, M. Haddada, R. Boudjedra, Y. Septija.Objavljene knjige: Pesme, Tkai vetrova, Pepelnica, Druga Zemlja, Prevoenje mora. Marina Trumi (1939 2011) je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, a tokom ivota objavila je vie knjiga meu kojima su Proza, Izmeu mene i tebe, Daleko proljee, Lirski dnevnik Marije Vinjevske, enja i daljine, te zibrke poezije Izmeu Varave i Sarajeva, Cipele za Mona Lizu. Dobitnica je i nagrade Saveza novinara BiH, te poljskog odlikovanja Zasluna za kulturu Poljske. Marko Veovi je pjesnik, romanopisac, esejist, knjievni kritiar i prevodilac. Predaje na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Jedan je od urednika Antologije najnovijeg bosanskohercegovakog pjesnitva. Najznaajnije knjige su mu zbirke pjesama Nedjelja, Osmatranica i Poljska konjica, roman Rodonaelnik, te knjiga polemikih tekstova etvrti genije. Prevodio je poeziju Emili Dikinson i arla Bodlera. Omer Hadiselimovi je bivi profesor engleskog jezika na sarajevskom univerzitetu (1972 1994) sada je nezavisni naunik koji ivi u SAD; trenutno poduava na Lake Forest College i Loyola University Chicago. Hadiselimovi je autor desetina radova, prikaza i prevoda iz oblasti amerikih studija, engleske literature i putopisa. Luka uljak (1989) studira knjievnost, uglavnom zabuava. Izbaen je iz Katolikog kolskog centra u Travniku, gimnaziju zavr-
io u Prozoru. Svirao u eksperimentalnom sastavu Filip Veliki. Boravio semestar na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, Filozofskom fakultetu u A Coruni, u panjolskoj, te na IIRE (International Institute for Research and Education) u Amsterdamu. Objavljivao u Knjievnom pregledu i Zarezu. ivi na relaciji Sarajevo Zagreb. Jasmin Agi (1982, Zenica) je u rodnom gradu zavrio osnovnu i srednju kolu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pie knjievnu kritiku. ivi i radi u Sarajevu Silvester Plotajs Sicoe (1965, Ljubljana) je 1988. godine diplomirao na ljubljanskoj Akademiji likovnih umjetnosti, gdje je nastavio i svoj postdiplomski studij slikarstva kod profesora Gustava Gnamua i grafike umjetnosti kod profesora Lojze Logar, a 1990. godine je zavrio dodatne studijske kurseve u klasi profesora Martina Tissinga na Akademiji Minerva u Holandiji. ivi i radi u Ljubljani kao slobodan umjetnik. Marko Koan (1961, Ljubljana) je publicista, esejista i kolumnista. Studirao je istoriju umjetnosti na Univerzitetu u Ljubljani. Od 1987. godine je kao kustos saraivao sa mnogim galerijama i muzejima u Sloveniji i inostranstvu. lan je slovenakog udruenja likovnih kritiara AICA. Od 2008.je direktor Likovne galerije Slovenj Gradec. Boris Gorupi je profesor istorije umjetnosti i diplomirani sociolog kulture. Od 2005. godine je predsjednik slovenakog Udruenja kritiara umjetnosti. lan je meunarodnog udruenja kritiara umjetnosti i slovenakog drutva za estetiku. Objavio je mnogo komentara i studija o novoj umjetnosti. Od 2007. godine je urednik Foruma, magazin slovenakih likovnih kritiara.
Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski edited by: zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs Vojka Smiljani iki | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Bora osi Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere Boris A. Novak te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Sibila Petlevski Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki Hemon | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo Aleksandar litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos Elizabeta eleva biljenice | Les cahiers Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske Predrag Matvejevi de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske Bashkim zvezkiShehu | | Sarajevos litteraere magasin sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs Jelena Lengold Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Dragan Veliki Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | Goran Stefanovski | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere Alma magasin Lazarevska | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Mirko Kova Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Slavenka Drakuli Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos NO NO biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | 2008 2008 | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook | | Hefte aus Sarajevo | Kirjeit Sarajevosta | Sarajevske sveske | Fletoret te Sarajevs | Lettere da Sarajevo | Sarajevske biljenice | Les cahiers de Sarajevo | | Sarajevos Litterra Tidskrift | Sarajevski zvezki | | Sarajevos litteraere magasin | Sarajevos Litteraere Tidsskrift | Sarajevo Notebook |
BESTOF SARAJEVO NOTEBOOKS

18
OF SARAJEVO NOTEBOOKS
BEST
18
Executive Summary
This issue of Sarajevo Notebooks explores the classics of others, or, as the theme of the issue suggests the Neighbourhood of Words. Within it, several authors discuss the issues around reading, translation and perception of south-Slavic classics outside their national canons. How are Andri, Ki, Selimovi, Krlea, Preern and many others interpreted and labelled in nottheir-own literatures? In his text One with the classics, bound to them Tonko Maroevi writes, as the title suggests, that the classics of others are impossible to avoid, both as a reader and a writer, as well as someone who studies literature professionally. Mihajlo Panti is even more radical on the same point: in order for a writer to be considered a classic others must accept them and consider them as their own. Marjan Strojan discusses the issue of translation, reading and critical perception of Croatian writers in Slovenia and vice versa. Through her personal history of literature Nadeda ainovi discusses the literary canon in general as a topos of male-centric power. Enver Kazaz reads the poetry of Marko Veovi, and Tatjana Juki reads Danilo Kis prose precisely from the perspective of manifold national identities of these authors and their place in the canons of others. In the First Person Singular a translator and poet Kolja Mievi brings an interesting, insightful overview of lives and writings of early, and largely unknown, lyric poetesses. Marceline Desbordes-Valmore, Christine de Pisan, Juana de la Cruz this Mexican nun and a poet being the focus of Mievis observations. In this issue of Sarajevo Notebooks we bring you a poem by Juana de La Cruz The First Dream, translated by Kolja Mievi, which, for centuries now, has been the object of thorough analyses, comparisons and painstaking translations. In her readers Diary Milica Nikoli introduces the Sarajevo Notebooks readers to the following books: Synesthesia in Poetry by orije Vukovi, The role of the signifier totalitarianism in constitution of the east art field by Miklav Komelj and My Life by Marcel Reich-Ranicki. After publishing a recently discovered, important letter of Oskar Davio to Miroslav Krlea in our last issue, this issue of Notebooks brings you another recently discovered Davios tekst, A Serbian literary lie. In this issue of Notebooks we publish two short stories by Sreten Ugrii, a former director of the National library of Serbia, The Unexpected and At Home Abroad. A Macedonian poet Ljiljana Dirjan writes a series of short lyrical texts collectively entitled A Snow for Two, and Dubravka Ugreis text Female literary canon, although published outside the thematic section, makes a significant contribution to the discussion about the classics of others.
A Kosovan playwright and a poet Avni Halimi brings us his short story The Absurd Penalties, and Kosovan-German writer and essayist Beq Cufaj writes a lyric essay about the past, the present and the future of independent Kosovo Where do we come from, who are we, where are we going? Notebooks continue to publish fragments of Miklav Komeljs study The role of the signifier totalitarianism in constitution of the east art field. In this issue we publish several fairy-tale flavoured stories by a Macedonian writer Aleksandar Prokopiev, entitled A Man with a Single Wing. We bring you the prose of Ismet Prci, Bekim Sejranovi, Muharem Bazdulj, Berislav Blagojevi, Mihajlo Panti, Matja Pikalo... And the poetry of Draen Katunari, Qibrije Demiri-Frangu, Kemal Mahmutefendi, Enes Halilovi, ivorad Nedeljkovi. Ivana Seletkovi writes a critical review of melancholy in Faruk ehis novel The Book of the Una, and Iva Rosanda igo discusses a theatre play as an example of interference of ideology and aesthetic principles. Milorad Belani reviews and dissects basic themes and great misconceptions in Milo Lompars book The Ghost of Self-denial. This issue of My Selection is edited by Vojka Smiljani-iki, the editor-in-chief of Sarajevo Notebooks. For her selection, she chose parts of the Warsaw diary by a recently deceased poet and translator Marina Trumi. In Passport, Marko Veovi and Omer Hadiselimovi bring you an informative introduction to and a translation of some twenty poems by a great British poet Phillip Larkin, as yet largely unknown in these parts of the world. The Notebooks publish another short story of a young author Jasmin Agi, and the poetry of a young poet Luka uljak. This issue of A Portrait of a Painter introduces a celebrated and critically acclaimed Slovenian painter and conceptual artist, as well as a poet, Silvester Plotajs Sicoe. Marko Koan writes about his work, poetics and his development, and Boris Gorupi talks to the artist about painting, society and rebellion.
Mediacentar Sarajevo Direktor: Boro Konti Kolodvorska 3, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina Telefon: (+387 33) 715 861 Telefax: (+387 33) 715 860 E-mail: sarajevske.sveske@media.ba www.sveske.ba www.infobiro.ba Korektura: Kenan Efendi Dizajn naslovne strane Ognjenka Finci Amra Zulfikarpai Grafiko oblikovanje: Adnan Mahmutovi tampa: Kovertelux, Sarajevo Tira: 1000 asopis izlazi etiri puta godinje. ISSN 1512-8539 Na osnovu miljenja Federalnog ministarstva obrazovanja, nauke, kulture i sporta, broj 02-15-5451/02 od 28.08.2002. godine, asopis Sarajevske sveske osloboen je plaanja poreza na promet proizvoda. Sarajevo, 2012.

Sarajevske Sveske Broj 37 38 2012

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sarajevske Sveske Broj 37 38 2012

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Redakcija Ljubica Arsi Basri Capriqi Mitja ander Ale Debeljak Ljiljana Dirjan Daa Drndi Zdravko Grebo

Alma Lazarevska Milica Nikoli

SUSJEDSTVO RIJEI KLASICI DRUGIH

Vojka Smiljani-iki Marina Trumi

ONI KOJI DOLAZE

8|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

PORTRET SLIKARA Slikarstvo Silvestera Plotajsa Sicoea

BILJEKE O AUTORIMA EXECUTIVE SUMMARY

............................................................................................. 521 ............................................................................................. 533

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|9

14|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

Sor Huana de la Kruz u manastirskoj eliji (Migel Kabrera, 1750)

Sor Huana de la Kruz

18|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|19

20|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

22|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|23

24|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

26|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

28|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

30|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

32|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

34|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

36|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|37

38|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|39

40|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|41

42|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|43

44|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

Blaen neka je dan

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|47

52|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

Dnevnik itanja 2011, jo jednom, ipak

orije Vukovi: Sinestezija u poeziji

Miklav Komelj: Uloga oznake totalitarizam u konstituisanju polja istone umetnosti

U prevodu Ane Ristovi.

Marsel Rajh-Ranicki: Moj ivot

Berlin Rajh-Ranickijeve mladosti

Ljudmila Ulicka: Ljudi naeg cara

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|69

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|81

ta nam je donela Srpska knjievna la?

84|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SUSJEDSTVO RIJEI KLASICI DRUGIH

Mrtvi bijeli mukarci?*

6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

92|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

Plus dun: narativni kolektivi Danila Kia

Usp. Derrida 1993: 18. Vidi Deleuze 1993.

Vidi Derrida 1993: 22. Vidi 1983: 1022, istaknula S. F.

94|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

Vidi Ki 1987: 35, 39, 71, 74, 139, 172.

96|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|97

Vidi sliku u prilogu.

98|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

100|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

SARAJEVSKE SVESKE N 37/38|101

102|SARAJEVSKE SVESKE N 37/38

U prevodu Ane Ristovi.

Usp. Derrida 1993: 18. Vidi Deleuze 1993.

Vidi Derrida 1993: 22. Vidi 1983: 1022, istaknula S. F.

Vidi Ki 1987: 35, 39, 71, 74, 139, 172.

Vidi sliku u prilogu.

Robert Hodel, Diskurs (srpske) moderne, Beograd, 2009, str. 125.

Boris GROYS, op. cit, Ljubljana, 2002, str. 16-17.

Boris GROYS, op. cit., str. 177.

Boris GROYS, op. cit., str. 177.