Voa

- Brao i drugovi, saslu ao sam sve govore pa vas molim da i vi mene ujete. Svi nam d
ogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj pr
lju i i kamenu nije moglo raati ni kad su bile ki ne godine, a kamoli na ovakvu su u ka
kvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle emo se ovako sastajati i naprazno razg
ovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a jo malo pa e nam i deca skapavati od gladi
zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi nain, bolji i pametniji. Ja mislim da j
e najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tra i
mo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne mo e iveti.
(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika ne
kog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tie ni vas ni mene.
Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to j
e dosta. Ono, dodu e, nekad sam dr ao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio,
ali malo-pomalo oslobodih se te stra ne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo
to u sad priati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji nai
n nisam ni mogao izmisliti.)
Slu aoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama po
d pojasom, kao da o ive e na ove mudre rei. Svaki je ve sebe zami ljao u kakvom arobnom,
rajskom predelu, gde se muan i trudan rad plaa obilnom etvom.
- Tako je, tako je... - za u ta e iznemogli glasovi sa sviju strana.
- Je li b-l-i-z-u? - u se razvuen

apat iz jednog ugla.

- Brao! - otpoe opet jedan govoriti malo jaim glasom. - Mi moramo odmah poslu ati ova
j predlog, jer ovako se vi e ne mo e. Radili smo i muili smo se, pa sve uzalud. Odvaj
ali smo i od usta svojih te sejali, ali naiu bujice pa snesu i seme i zemlju sa v
rleti, i ostane go kamen. Hoemo li mi veito ovde ostati i raditi od jutra do mraka
, pa opet biti i gladni i edni, i goli i bosi?... Moramo poi i potra iti bolju, plod
niju zemlju, gde e nam se muan trud nagraivati bogatim plodom.
- Da poemo, odmah da poemo, jer se ovde iveti ne mo e! - za u ta
mislei kuda.

apat, i masa poe nekud

- Stanite, brao, kuda ete? - i opet e onaj prvi govornik. - Moramo ii, ali se tako n
e mo e. Mi moramo znati kuda idemo, inae mo emo propasti gore mesto da se spasemo. Ja
predla em da izaberemo vou, koga svi moramo slu ati i koji e nas voditi pravim, najbo
ljim i najpreim putem.
- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - u se sa sviju strana.
Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i
o e uti. Zatim se poe e odvajati u grupice; svaka
e e se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori
a rukave i mee ruku na usta. Opet se sastanu svi, i

niko nikog niti slu a, niti m

u ka ne to za se, pa i grupice prsko e i
i dokazuje, vue jedan drugog z
opet svi govore.

- Brao! - istae se odjednom jedan jai glas i nadma i ostale promukle, tupe glasove. Mi ovako ne mo emo ni ta uiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne slu a. Biramo vou! Pa ko
ga bi to izmeu nas i mogli izabrati? Ko je izmeu nas putovao da zna putove? Mi se
svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovd
e na ovom zboru. Nego ka ite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo to jo od jutros
sedi u hladu kraj puta?
Nastade ti ina, svi se okreto e nepoznatome i uze e ga meriti od glave do pete.
ovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brad
e, sedi, uti kao i dotle i nekako zami ljeno lupka debelim tapom po zemlji.

- Jue sam ja video ovoga istog oveka sa jednim dekom. Uhvatili se za ruke i idu uli
com. Sino onaj deko oti ao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je
putnik izdaleka, im ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najprei i najbolj
i put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan ovek jer nepres
tano uti i misli. Drugi bi se brzoplet ve deset puta dosad ume ao meu nas ili poeo ma
s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo uti.
- Dabogme, uti ovek i misli ne to. To ne mo e biti druge nego da je vrlo pametan! - za
kljui e i ostali pa uze e opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu o
tkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobino jake pameti.
Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasi e da bi najbolje bilo da umole ovo
g putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da tra e bolj
i kraj i plodniju zemlju, da im bude vo, a oni da ga bezuslovno slu aju i pokoravaj
u mu se.
Izabra e iz svoje sredine desetoricu koji e otii strancu te mu izneti pobude zbora i
svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vou.
Otido e ona desetorica, pokloni e se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uz
e govoriti o neplodnom zemlji tu njihova kraja, o su nim godinama, o bednom stanju u
kome se nalaze, i zavr i ovako:
- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kue pa da poemo u svet tra iti bolji z
aviaj. I ba sad kada padosmo na tako srenu misao, kao da se i bog smilova na nas te
nam posla tebe, mudri i vrli strane, da nas povede i spase bede. Mi te u ime svih
stanovnika molimo da nam bude vo, pa kud god ti, mi za tobom. Ti zna putove, ti si
svakako i roen u srenijem i boljem zaviaju. Mi emo te slu ati i pokoravati se svakoj n
aredbi tvojoj. Hoe li, mudri strane, pristati da spase tolike du e od propasti, hoe li
am biti voa?
Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podi e glavu. Ostade do kraja u
istom polo aju kako ga i zateko e: oborio glavu namr ten, uti, lupka po zemlji i - mis
li. Kad se govor zavr i, on ne menjajui polo aj kratko i lagano procedi kroza zube:
- Hou!
- Mo emo li, dakle, poi s tobom i tra iti bolji kraj?
- Mo ete! - produ i mudri stranac ne di ui glave.
Sad nastade odu evljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne ree ni rei.
Saop ti e zboru srean uspeh dodajui kako tek sad vide kakva velika pamet le i u tom oveku
.
- Nije se ni makao s mesta, niti glave podi e, bar da vidi ko mu govori. Samo uti i
misli. Na sve na e govore i zahvalnosti svega je dve rei progovorio.
- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povika e veselo sa sviju strana, tvrdei kako g
a je sam bog kao anela s neba poslao da ih spase. Svaki beja e tvrdo uveren u uspeh
pored takvog voe, da ga ni ta na svetu ne bi moglo razuveriti.
I tako na zboru bi sad utvreno da se krenu jo
*

sutra zorom.

Sutradan se iskupi sve to ima e odva nosti da poe na daleki put. Vi e od dve stotine por
odica doe na ureeno mesto, a malo ih je jo i ostalo da uvaju staro ognji te.
Tu no je pogledati tu masu bednog stanovni tva koje ljuta nevolja nagoni da napusti
kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova ko tun
java, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom munih godina ostavljala t
raga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog oajanja. Ali se u ovom trenutku u
njihovim oima ogleda e prvi zraak nade, ali i tuge za zaviajem. Ponekom starcu se sl
ila suza niz sme urano lice, uzdi e, oajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije
bi ostao da prieka jo koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kr u negoli da tra i bolj
i zaviaj; mnoge od ena glasno nariu i opra taju se sa umrlima kojima grobove ostavlja
ju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi razne ili i viu:
- Dobro, hoete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da
d ericama?

ivimo po ovim u

A i oni bi sami isto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kuice ponesu, da s
e mo e kako, sa sobom.
Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i ene, a i deca to ih majke n
ose na leima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako ak i stoka. Stoke
malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mr avo, upavo kljuse s velikom glavo
m i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve
vree preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se dr i u sili pa zar e p
okad to. Neki, opet, natovarili magare, deurlija vue pse o lancima. Tu je, dakle, ra
zgovor, vika, psovka, kuknjava, pla, lave , pa ak i jedan magarac dva-triput njaknuo
, ali voa ni rei da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ni ta ne tie. Pravi
mudrac!
On jednako sedi oborene glave, uti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je
sve. Ali mu je ba zbog takva dr anja popularnost narasla tako da je svaki bio u sta
nju skoiti, to ka u, za njim i u vatru i u vodu. Meu mnogima mogao se uti otprilike ov
akav razgovor:
- More, sreni smo, te naiosmo na ovakva oveka, a da smo bez njega po li, ne dao bog,
zlo i naopako, propali bismo!
- To je pamet, moj brate! Samo uti, rei jo
sa strahopo tovanjem i ponosom u vou.

nije progovorio! - rei e jedan pa pogleda

- ta ima da govori? Ko govori, taj malo to misli! Mudar ovek, razume se, pa samo uti
i ne to misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopo tovanjem pogleda vou.
- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe
toliku du nost! - opet e prvi.
Doe vreme polasku. ekali su malo ne bi li se jo
nikog ne be e, nije se moglo dalje oklevati.

ko prisetio da poe s njima, ali kako

- Hoemo li krenuti? - pitaju vou.

On ustade bez rei.

Uz vou se odmah grupisa e najodva niji ljudi da mu se nau u nesrenu sluaju i da ga uvaju
da mu se ne bi desila kakva opasnost.
Voa svojski namr ten, oborene glave, koraknu nekoliko puta ma ui dostojanstveno
spred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:
- iveo!

tapom i

Voa koraknu jo nekoliko koraka i udari u plot od op tinske zgrade. Tu, naravno, stad
e on, stade masa. Voa se izmae malo i lupi dva-tri puta tapom po plotu.
- ta emo? - pitaju.
On uti.
- ta: ta emo? Obaljuj plot! To emo! Vidi
u e oni to su uz vou.

da ovek daje

tapom znak

ta treba raditi! - v

- Eno vrata, eno vrata - viu deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj st
rani.
- Pssst, mir, deco!
- Buditeboksnama,

to se ini! - krste se neke ene.

- Ni rei, on zna

ta treba. Obaljujmo plot!

Za tili asak pue plot kao da ga nije bilo.

Proo e.
Nisu makli ni sto koraka, a voa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se
i upa natrag i uze tapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.
- Pa ta je sad opet? - viu oni pozadi.
- Da se probija trnjak! - viknu e opet oni uz vou.
- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viu deca, pa i mnogi ljudi iz poz
adine.
- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vou. - A ko li zna kud vodi, slep
ci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i pree! Provaljujmo trnjak!
Navali e provaljivati.
- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga ine ostruga po licu.
- Nema, brajko, ni ta bez muke. Valja se i promuiti ako mislimo uspeti! - odgovaraj
u na to najodva niji.
Probi e posle mnogih napora trnjak i poo e dalje.
I li su neko kratko vreme i naio e na neke vrljike.
Obali e i njih pa poo e dalje.
Malo su pre li toga dana jer
a uz mr avu hranu, jer neko
samo hleba, da bar ovda-onda
etnje vreme te se bar gdegde

su jo nekoliko manjih, slinih prepona morali savlaivati,

je poneo suva hleba i ne to malo smoka uz hleb, poneko
zala e glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog jo l
nae koja voka.

Prvi dan tako preo e malo, a oseahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukaza e se, pa i
nesrenih sluajeva ne be e. Naravno da se pri tako velikom preduzeu ovo mora raunati u
sitnice: jednu enu o inu trn po levom oku, te je previla vla nu krpu; jedno dete udar
ila vrljika preko no ice pa hramlje i jaue; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao
i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junaki trpi bol i ide dalje odv

a no za voom oslanjajui se na tap. (Mnogi su, dodu e, govorili da ia la e kako je uganuo

gu, ve se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema tr
n u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junaki trpe, ene proklinju as kad su po l
e, a deca ko deca, naravno plau, jer ne pojme kako e se bogato nagraditi ta muka i
bol.
Na preveliku sreu i radost sviju voi se ni ta nije desilo. Ono, ako emo pravo, njega
najvi e i uvaju, ali tek, tek - ima ovek i sree.
Na prvom konaku se pomoli e i zahvali e bogu to su prvi dan sreno putovali i to im se v
oi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim e uzeti re jedan iz one grupe na
jodva nijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvre:
- Brao! - poe on. - Evo smo, hvala bogu, ve jedan dan prevalili sreno. Put nije lak,
ali moramo savladati junaki sve prepone, kad znamo da nas ovaj muni put vodi srei
na oj. Neka nam bog milostivi sauva vou od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspe n
o vodio!...
- Sutra u izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - proguna ljutito ona ena.
- A jaoj, noga! - prodera se ia, osloboen tom primedbom eninom.
Deca ve stalno kenjkaju i plau, i jedva ih majke uti avaju da bi se ule rei govornikov
e.
- Jest, izgubie drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubi ! Ni ta to nije
da jedna ena izgubi oi za ovako veliku stvar! To je sramota! Misli li na dobro i sr
eu svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ni ta. udna mi uda jedno o
ko! ta e ti oi, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas srei? Valjda emo zbog tvoga oka
i iine noge napustiti ovo plemenito preduzee?
- La e ia! La e ia, pretvara se samo da se vrati! - u e se glasovi sa sviju strana.
- Kome se, brao, ne ide - opet e govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni dru
ge ljude. ta se mene tie, ja u za ovim mudrim voom ii dok me traje.
- Svi emo, svi za njim dok nas traje.
Voa je utao.
Ljudi ga opet uze e zagledati i

aputati:

- Samo uti i misli!

- Mudar ovek!
- Gle, kakvo je njemu elo!
- I namr ten jednako.
- Ozbiljan!
- Kura an je, vidi se po njemu.
- Kura an, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skr i. Samo tek namr ten onako lupi
tapom i ne govori ni ta, a ti onda gledaj ta e .
*
Tako proe prvi dan, a sa istim uspehom proe jo nekoliko dana. Ni ta od vee va nosti, sam

e sitnije prepone: stropo taju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu,

na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve
te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.
- Pomrli bi da su i u kui sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te o
hrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, al
i stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i alost je manja to su deca man
ja.
- To je manja alost, a ne dao bog da roditelji doekaju da gube decu kad prispeju z
a udaju i enidbu! Kad je tako sueno, bolje to pre, jer manje i alosti! - te io je opet
onaj govornik.
Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnul
i na voruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dron
jci s odela, ali ipak se ide sreno dalje. Sve bi to lak e podnosili, ali ih je glad
esto muila. Ali napred se mora.
Jednog dana se desi ne to va nije.
Voa ide napred, uz njega najodva niji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Op te
je mi ljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o
njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji dr e da su propali u putu, ali ute i mi l
jenje ne kazuju da se svet ne pla i), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grd
no velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije sme
lo ni koraiti napred. I odva ni zastado e i pogleda e vou. On oborene glave, namr ten i za
mi ljen uti i odva no koraa napred lupkajui tapom pred sobom to levo, to desno, po svom
poznatom obiaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo jo dostojanstvenijim. Nikoga
on ne pogleda, ni ta ne ree, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha.
Sve bli e ambisu. ak i oni najhrabriji od najhrabrijih do li u licu bledi kao krpa, a
niko ne sme ni rei da primeti pametnom, o trom i odva nom voi. Jo dva koraka, pa je voa
do ambisa. U smrtnom strahu, razrogaenih oiju stuknu e svi, a najodva niji taman da z
adr e vou, pa makar se ogre ili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put
i strmeknu u jarugu.
Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki poe e be ati.
- Stanite, kuda ste nagli, brao! Zar se tako dr i zadata re? Mi moramo napred za ovi
m mudrim ovekom, jer on zna ta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za
njim! Ovo je najvea, ali mo da i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da jo tu iza j
aruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer
bez rtava nema niega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te
ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodva niji, a za ovima jurnu e svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, jeanje po strmoj obali one grdne rupage. Bi se za

kleo ovek da niko iv, akamoli zdrav i itav izii ne mo e iz tog ambisa. Ali tvrd je ovej
ivot. Voa je imao retku sreu pa se pri padu zadr ao, kao i uvek, na nekom d bunu te se
nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i izie na obalu.
Dok se dole razlega e kuknjava i lelek, ili se uja e potmulo stenjanje, on sea e nepomian
. uti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasreni poe e ga i psovati, ali se on ni na
to ne osvrta e.
Koji su se srenije skotrljali i zaustavili se gde na d bun ili drvo, poe e s mukom izl
aziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalil
a po licu. Kako ko, tek niko itav sem voe. Gledaju u vou mrko, popreko i stenju od
bola, a on ni glave da digne. uti i misli, kao svaki mudrac!
*

Pro lo je jo vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Ne
ki su napu tali takav put i vraali se natrag.
Od velikog broja putnika zaostade jo dvaestak. Svakom se oajanje i sumnja ogleda n
a mr avu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ni ta ne govori. ute kao i voa, i
idu. ak i onaj vatreni govornik ma e oajno glavom. Te ak je to put bio.
Iz dana u dan se i od ovih poe broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica jo
nija, a celim putem se mesto razgovora uje kukanje i jeanje.

oaj

Sad vi e behu nakaze nego ljudi. Idu na takama, obesili ruke o marame to su vezane o
ko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi ba i hteli prinosit
i nove rtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne be e mesta za nove rane i uboj.
Izgubili su ve i veru i nadanje i oni najodva niji i najvr i, ali idu ipak dalje, to je
st mue se na neki nain s te kim naporima uz kukanje od bola. Pa i ta bi kad se natrag
ne mo e? Zar tolike rtve, pa sad napustiti put?!
Smrailo se. Gegaju se tako na takama, dok tek pogleda e, a voe nema pred njima. Jo
jedan korak, pa svi opet u jarugu.

po

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razle e se kuknjava, a z

atim samo krkljanje, jeanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao ak i dinog vou,
pa umue.
*
Kad je svanulo, a voa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabra e za vou. Na nj
emu se ne opa aju nikakve promene.
Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim jo dvojica. Obazre e se oko sebe onako
nagreni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je jo njih trojica. Smrtni
strah i oajanje ispuni njihovu du u. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nig
de. Jo pre dva dana su pre li preko puta i ostavili ga. Voa je tako vodio.
Pomisli e na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom udo
tvornom putu, pa ih obuze tuga jaa od bola u osakaenim udovima. Gledahu roenim oima
svoju roenu propast.
Onaj govornik prie voi i poe govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, oa
janja i gorine:
- Kuda emo?
Voa uti.
- Kuda nas vodi i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodi
cama i poosmo za tobom ostaviv i kue i grobove na ih predaka ne bismo li se spasli pro
pasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica pove
dosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je jo ostalo.
- Pa zar niste svi na broju? - procedi voa ne di ui glave.
- Kako to pita ? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrenom
putu! Pogledaj kakvi smo i mi to ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo
ovakve nakaze.
- Ne mogu da pogledam!...
- Za to?!

- Slep sam!
Nastade tajac.
- Jesi li u putu vid izgubio?
- Ja sam se i rodio slep.
Ona trojica obori e oajno glave.
Jesenji vetar strahovito hui planinom i nosi uvelo li e. Po brdima se povila magla,
a kroz hladan, vla an vazduh u te gavranova krila i razle e se zloslutno graktanje. Sun
ce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure urno nekud dalje, dalje.
Ona se trojica zgleda e u smrtnom strahu.
- Kuda emo sad? - procedi jedan grobnim glasom.
- Ne znamo!
(Kraj)