Glava 48 AUTOR ITAOCIMA

Posle estogodinjeg bespotednog rada i skoro neprekidnog misaonog napora, jue sam najzad,
u formi koja je po mom miljenju svima dostupna, zavrio zapisivanje na papiru prve od tri serije
knjiga koje nameravam da napiem i u kojima sam odluio da izloim itav sistem ideja koje
treba da mi omogue dovravanje, najpre teorijsko, a zatim i praktino, unapred smiljenim
sredstvima, tri bitna zadatka koja sam sebi postavio: pre svega, da otklonim kod ljudi sve to im
u njihovim lanim predstavama izgleda kao stvarno postojee ili, drugim reima, "da
nemilosrdno poistim sve smee koje se nakupilo u ljudskom miljenju tokom vekova"; zatim,
da u narednim tomovima "pripremim novi konstruktivni materijal", a u treoj seriji knjiga - "da
izgradim novi svet".
Zavrivi prvu seriju knjiga i sledei na Zemlji davno utvrenu praksu da se nikada tako "veliki
naum" ne zavrava bez "epiloga", ili "posledice", ili "obraanja autora itaocima", i tako dalje, ja
takoe nameravam da napiem neto nalik na to.
U tom cilju sam jutros veoma paljivo proitao "predgovor" koji sam napisao pre est godina
pod naslovom "Buenje misli", kako bih iz njega uzeo odgovarajue ideje za takozvano "logiko
spajanje" poetka sa zakljukom koji nameravam da napiem.
itajui prvu glavu koju sam napisao pre samo est godina, iako mi se ini kao da sam je napisao
veoma, veoma davno - bez sumnje, to mi izgleda tako zato to sam tokom tih godina bio
prinuen da razmiljam intenzivno i, ak, moe se rei, da "preivim" sav materijal, potreban za
osam debelih tomova, a da se pri tome oslanjam na ono to je utvrdila ona oblast istinske nauke
koja se zove "zakon asocijacija ljudskog miljenja". Ta nauka je do nas dola iz drevnih vremena,
to je poznato tek malobrojnim savremenim ljudima, a to je da je "oseaj proticanja vremena
direktno proporcionalan koliini i kvalitetu protoka misli". Dakle, dok sam itao prvu glavu koju
sam, kao to rekoh, u svakom pogledu smiljao veoma temeljno i "preivljavao" je skoro
iskljuivo pod uticajem svog svesnog samopotiskivanja, a koju sam, osim toga, itao u vreme
kadaje funkcionisanje moje jedinstvene celine, funkcionisanje koje kod oveka raa takozvanu
"silu samoizraavanja na sopstvenu inicijativu", bilo u potpunoj disharmoniji, to jest dok sam jo
patio zbog posledica katastrofe u koju sam dospeo neto pre toga, kada se moj automobil
zakucao u drvo koje je, poput nadzornika i brojaa vekova u njihovom nemirnom letu, stajalo
kraj istorijskog puta izmeu Pariza i Fontenbloa; taj udarac je, s gledita zdravog razuma, mogao
da privede moj ivot kraju - tada sam, dok sam itao tu glavu, doao do sasvim vrste odluke.
Seajui se svog stanja prilikom itanja te prve glave, ne mogu a da ovde ne dodam -
zahvaljujui maloj slabosti, koja u meni uvek izaziva doivljaj unutranjeg zadovoljstva kad god
na licima naih uvaenih "predstavnika egzaktnih nauka" ugledam onaj osobeni, samo njima
svojstven osmeh - da je, bez obzira na to to je posle te katastrofe moje telo bilo toliko ranjeno i
"sve u njemu bilo toliko uniteno" da je ono vie meseci Predstavljalo sliku koja bi se mogla
opisati kao "komad ivog mesa u istoj postelji", bez obzira na fiziko stanje moga tela, moj
ispravno trenirani "duh", kako bi se moglo rei, ni najmanje nije bio uguen, kao to bi, na
osnovu njihovog miljenja, sledilo. Naprotiv, njegova snaga je ak narasla, zahvaljujui
intenzivnom uzbuenju koje se u njemu javilo upravo pre katastrofe zbog mog stalnog
razoaranja u ljude, posebno u one koji su se posvetili onome to se naziva "naukom", kao i zbog
ruenja iluzija to ih je u meni izazvao ideal, postepeno formiran u mome biu uglavnom
zahvaljujui zapovesti koja mi je usaena u detinjstvu, a koja kae da "najvii cilj i smisao
ljudskog ivota predstavlja elja za dobrobit svojih blinjih", to se moe postii jedino svesnim
samoodricanjem.
Dakle, poto sam paljivo proitao uvodnu glavu prve knjige, napisanu u upravo opisanom
stanju, i poto sam se, prema asocijaciji, setio i tekstova mnogih narednih glava koje su prema
mom uverenju neophodne kako bi se u svesti itaoca izazvali neobini utisci koji uvek, to bi se
reklo, "raaju bitne rezultate", moje Ja, ili tanije, ono "neto" to dominira u mom biu i to
sada predstavlja zbir rezultata koji proistiu iz podataka kristalizovanih tokom mog ivota,
podataka koji, izmeu ostalog, oveku koji je sebi postavio cilj da tokom svoje odgovorne
egzistencije "aktivno i nepristrasno misli", pruaju mogunost da prodre i shvati psihu ljudi
raznih tipova - reio sam da zakljuim prvu seriju svojih knjiga; i da se, podstaknut impulsom
"ljubavi prema svetu koji me okruuje", nastalom u meni u ovom trenutku, ograniim na to da
ovde navedem prvo od velikog broja predavanja koja sam odrao tokom postojanja ustanove
koju sam lino osnovao pod nazivom "Institut za ovekov harmonian razvoj".
Taj institut, uzgred, vie ne postoji i smatram neophodnim i moguim da ovde i sada, uglavnom
zato da bih smirio neke ljude u raznim delovima sveta, izriito izjavim da sam ga likvidirao
potpuno i zauvek.
Sa impulsom neopisive tuge i alosti, bio sam prinuen da donesem odluku o likvidaciji tog
instituta, kao i osam filijala, ve organizovanih i briljivo pripremljenih za otvaranje u raznim
zemljama - ukratko, bio sam prinuen da se odreknem svega to sam ve stvorio skoro
nadljudskim naporima - i to uglavnom zato to sam otprilike tri meseca posle havarije, kada je
funkcionisanje mog uobiajenog miljenja vie ili manje obnovljeno, iako je moje telo i dalje
bilo sasvim nemono, shvatio da e pokuaj da sauvam institut bez realnih ljudi oko sebe i bez
mogunosti da zbog odsustva moje pomoi budu obezbeena ogromna materijalna sredstva,
dovesti do katastrofe, zbog koje u se ja, u poodmaklim godina, kao i ostali koji potpuno zavise
od mene, nai u stanju polugladnog "ivotarenja".
Predavanje koje nameravam da dodam zakljuku prvog toma, odrao sam nekoliko puta tokom
postojanja instituta svojim "uenicima prvog ranga", kako su se oni tada zvali. Neki od njih su,
kako se potom pokazalo, na moju veliku alost, izrazili u svojoj sutini sklonost ka brzom
preobraaju svoje psihe u psihu nazvanu "haznamaskom" - sklonost koja je ubrzo postala
oigledna i jasno prepoznatljiva mnogim vie ili manje normalnim ljudima u njihovom
okruenju, kada su - u trenutku neizbene krize izazvane havarijom koja mi se dogodila - krize
svega to, eto, jo nisam dovrio, "strahujui za sopstvenu kou", to jest strahujui da mogu
izgubiti svoje lino blagostanje koje sam im, uzgred, ja stvorio - prekinuli zajedniki rad i
podvivi repove, posakrivali se po tenarama gde su, koristei zrnca koja su pala sa mog, da tako
kaemo, "stola ideja" otvorili ono to bih ja nazvao "hokuspokus lakrdijom" i s potajnim
oseanjem nade, moda ak i radosti zbog brzog i potpunog oslobaanja od moje neprekidne
kontrole, poeli da od raznih nesrenih ljudi fabrikuju "kandidate za psihijatrijske bolnice".
Odabrao sam ovo osobeno predavanje zato to sam na samom poetku irenja svojih ideja, koje
sam eleo da uvedem u ivot ljudi, sve te ideje objedinio da bi mi posluile kao uvod ili kao
nekakav "prag" za itavu seriju predavanja, ija sama sveukupnost u svima dostupnoj formi
moe da uini jasnom nunost i, ak, neizbenu obavezu uvoenja u praksu neospornih istina,
koje sam razjasnio i utvrdio tokom pola veka svog aktivnog danononog rada, kao i to da je za
dobrobit ljudi zaista mogua primena tih istina. Dalje, odabrao sam to predavanje zato to sam u
njega, prisustvujui jednom velikom skupu na kome sam poslednji put javno govorio, ukljuio
jednu dopunu koja potpuno odgovara mislima koje je sam gospodin Belzebub ukljuio u
takozvani "zavrni akord", dopunu koja jo jednom osvetljavanu najviu objektivnu istinu i, po
mom miljenju, prua itaocu mogunost da to uoi i usvoji, kao to i prilii biu koje pretenduje
na to da je stvoreno "prema liku i obliju Bojem".

Predavanje broj 1 Zakonomerna raznovrsnost izraavanja

ljudske linosti (poslednji put odrano u zgradi dramskog pozorita u
Njujorku, januara 1924. godine)
Istraivanja mnogih naunika, sprovedena tokom poslednjih godina, kao i podaci dobijeni na
osnovu potpuno originalnih istraivanja Instituta za harmonian razvoj oveka prema sistemu G.
I. Gurcijeva, pokazala su da se celovita linost svakog oveka - u skladu sa najviim zakonima i
uslovima proticanja ljudskog ivota, uspostavljenim od samog poetka i postepeno fiksiranim na
Zemlji - bez obzira da li je rezultat naslednosti ili nekih sluajnih uslova u kojima je ovek rastao
i razvijao se. od prvog dana svog odgovornog ivota, kako bi ona odgovarala smislu i svrsi
ljudskog ivota a ne ivota obine ivotinje, obavezno mora sastojati iz etiri odreene i razliite
linosti.
Prva od te etiri samostalne linosti nije nita drugo do sveukupnost automatskih funkcija,
svojstvenih oveku, kao i svim ivotinjama, a njenu osnovu ini, s jedne strane zbir rezultata
utisaka koje prima od celokupne stvarnosti koja je okruuje od momenta roenja, kao i svega to
je u nju namerno uneto spolja, i, s druge strane, ine je rezultati procesa koji je takoe svojstven
svakoj ivotinji, a koji se zove "fantazija". I tu sveukupnost automatskih funkcija ljudi iz
neznanja nazivaju "sveu" ili, jo bolje, "miljenjem".
Druga od te etiri linosti, koja u veini sluajeva funkcionie potpuno nezavisno od prve,
predstavlja zbir rezultata podataka, sauvanih i fiksiranih u prirodi svakog oveka, kao i svake
ivotinje, putem est organa - "prijemnika vibracija razliitog kvaliteta" - organa, koji
funkcioniu u skladu s tek primljenim utiscima, ija osetljivost zavisi od naslednosti i uslova u
kojima se data linost pripremala za odgovoran zreo ivot.
Trei samostalni deo itavog bia predstavlja osnovu funkcionisanja njegovog organizma, kao
utisaka motornoreflektornih izraza koji utiu jedni na druge za vreme tog funkcionisanja - izraza
iji kvalitet takoe zavisi od naslednosti i okolnosti koje preovladavaju tokom njegovog
pripremnog formiranja u detinjstvu.
A etvrta linost, koja takoe predstavlja poseban deo celovite linosti, nije nita drugo do
izraavanje sveukupnosti rezultata ve automatizovanog funkcionisanja tri navedene linosti,
posebno formirane i samostalno trenirane u njemu; drugim reima, to je onaj deo bia koji se
naziva "Ja".
U ovekovoj prirodi za oduhovljavanje i iskazivanje svakog od ta tri posebno formirana dela
njegove jedinstvene celine postoji nezavisna, kako je jo zovu, "centralna lokalizacija", to jest
"mozak"; i svaka od tih lokalizacija, sa svojim sopstvenim dovrenim sistemom, za sveukupnost
svojih izraavanja ima sopstvene osobenosti i predispozicije koje su svojstvene samo njoj. Prema
tome, da bi se omoguilo svestrano usavravanje oveka, odgovarajue pravilno obrazovanje je
apsolutno obavezno za svaki od ta tri dela - ali to nikako nije ono to se sada naziva
"obrazovanjem".
Tek tada ovekovo Ja moe postati njegovo sopstveno Ja.
U skladu sa ve pomenutim ozbiljnim eksperimentima i istraivanjima koja su sprovoena
tokom vie godina ili, ak, u skladu sa zdravim i nepristrasnim miljenjem bilo kog savremenog
oveka, priroda svakoga - posebno onih koji iz raznih razloga pretenduju na to da nisu obini,
proseni ljudi, ve pripadnici "inteligencije" u pravom smislu te rei - mora se sastojati iz sve te
etiri razliite i potpuno odreene linosti, a svaka od njih se mora razvijati na odgovarajui
nain, kako bi tokom odgovorne egzistencije manifestacije posebnih delova bile u meusobnoj
harmoniji.
Da bih jasnije ilustrovao raznovrsnost porekla i prirodu linosti koje se manifestuju u optoj
organizaciji oveka, kao i da bih naglasio razliku izmeu "Ja" koje treba da poseduje "ovek bez
navodnika", to jest, pravi ovek, i onog "pseudoJa", koje ljudi danas smatraju pravim, moe se
veoma dobro iskoristiti analogija koja svakako, iako ve istroena od strane "spiritualista",
"okultista", "teozofa" i drugih savremenih strunjaka za "lov u mutnom", njihovim trabunjanjem
o "astralnom telu", "mentalnom telu" i drugim takvim telima, koja toboe postoje kod oveka,
ipak moe da baci svetlost na pitanje koje mi sada razmatramo.
ovek kao celina, sa svim svojim razliitim lokalizacijama koje samostalno funkcioniu, to jest
sa svojim nezavisno formiranim i obrazovanim "linostima", moe da se uporedi sa koijom za
prevoz putnika, koja se sastoji iz kola, konja i fijakeriste.
Najpre treba naglasiti da razliku izmeu pravog oveka i pseudooveka, to jest izmeu oveka
koji ima sopstveno "Ja" i oveka koji ga nema, u ovoj analogiji oznaava putnik koji sedi u
kolima. U prvom sluaju, sluaju pravog oveka, putnik je vlasnik kola; u drugom sluaju, to je
naprosto neko od sluajnih prolaznika koji se, poput putnika u iznajmljenom kabrioletu,
neprestano smenjuju.
ovekovo telo, sa svim svojim motornoreflektornim manifestacijama, odgovara naprosto samim
kolima, sve funkcije i manifestacije ovekovih ula, odgovaraju konju, koji je upregnut u kola
i vue ih; fijakerista, na koijakom seditu, koji upravlja konjem, odgovara u oveku onome to
se obino naziva "sveu" ili "miljenjem"; najzad, putnik koji sedi u kolima i izdaje naloge
fijakeristi, jeste zapravo ono to se zove "Ja".
Osnovno zlo kod savremenih ljudi predstavlja to to, zahvaljujui ukorenjenim i iroko
rasprostranjenim anomalnim metodama obrazovanja mlade generacije, ona etvrta linost, koju
treba da ima svako ko je stupio u odgovoran uzrasJt, kod njih potpuno izostaje; skoro svi se
sastoje samo od tri navedena dela koji se, osim toga, formiraju proizvoljno. Drugim reima,
skoro svaki savremeni ovek u odgovornom uzrastu se sastoji, ni manje ni vie, nego iz
"iznajmljenog fijakera" koji ine slomljena kola, umoran konj, koga goni odrpan, poluslep i
polupijan fijakerista, ije je vreme za samousavravanje, koje mu je odredila Majka Priroda,
prolo u fantastinim snovima dok je po okovima ekao sluajne putnike. Prvi ko naie,
iznajmljuje ga i otputa kada to zaeli, i ne samo njega, ve i sve delove koji su mu potinjeni.
Ako sledimo tu analogiju izmeu tipinog savremenog oveka sa njegovim mislima, oseanjima
i telom, i najamnog fijakera sa konjem i fijakeristom, jasno moemo da vidimo da u svakom od
delova koji ine dva sistema, moraju da budu formirane i da postoje sopstvene, posebne potrebe,
navike, ukusi, i tako dalje, svojstveni samo njemu, zato to se u skladu sa razliitom prirodom
svog porekla i razliitim uslovima formiranja, kao i razliitim mogunostima koje su im date, u
svakom od tih delova neizbeno formiraju svoja sopstvena psiha, svoja sopstvena miljenja,
sopstveni subjektivni oslonci, sopstveni pogledi, i tako dalje.
Celokupan zbir ispoljavanja ljudske misli, sa svim naslednim osobinama funkcionisanja i
specifinim karakteristikama, odgovara svim aspektima sutine i ispoljavanja tipinog najamnog
fijakeriste.
Poput svih najamnih fijakerista uopte, on predstavlja odreen tip "koijaa". On nije sasvim
nepismen, zato to je, zahvaljujui postojeim zakonima o "optem obaveznom trogodinjem
obrazovanju", morao u detinjstvu da zavri takozvanu crkvenoparohijsku kolu.
Iako je, u stvari, seoski momak koji je ostao ista onakva neznalica kakvi su i njegovi seoski
drugovi, zahvaljujui svojoj profesiji on ipak opti s ljudima razliitog poloaja i obrazovanja i,
poto je odasvud poneto pokupio, on sada s prezirom gleda na sve to je seosko i to s
negodovanjem odbacuje kao "neznalako".
Ukratko, to je tip koji se moe opisati sledeim reima:
"Suvie je dobar za krave, ali paunovi ne ele s njim da imaju posla."
On sebe smatra kompetentnim ak i u pitanjima religije, politike i sociologije; njemu se svia da
osporava one koje smatra niima od sebe, on voli da poduava druge; s onima iznad sebe - on je
servilni laskavac i pred njima, to bi se reklo, stoji "mirno".
Jedna od njegovih najveih slabosti jeste da se vue s komijskim kuvaricama i sobaricama;
ipak, vie od svega na svetu, on voli dobro da pojede, da iskapi aicudve i da zatim, potpuno
zadovoljan, utone u snove.
Da bi zadovoljio te svoje slabosti, on redovno krade novac koji mu gazda daje da hrani konja.
Kao i svaki "koija", on radi samo "pod biem" i ako ponekad radi svoj posao bez prinude, ini
to jedino u nadi da e dobiti napojnicu.
elja za napojnicom postepeno ga je nauila da uoava slabosti kod ljudi s kojima ima posla i da
ih koristi; on je automatski nauio da bude lukav, da laska, da "takne u osetljive ice" i, uopte,
da lae.
U svakoj zgodnoj prilici, kad god ima slobodan trenutak, on zbrie u bircuz ili u bar, gde sedei
sa kriglom piva satima mata ili razgovara s ljudima istog tipa, ili naprosto ita novine.
On nastoji da izgleda impresivno, nosi bradu i, ako je mrav, nosi neto ispod odee, da bi
izgledao vaniji.
to se tie ulne lokalizacije kod oveka, sveukupnost njenog ispoljavanja i celokupan sistem
funkcionisanja potpuno odgovaraju konjima "najamnog fijakera" u naoj analogiji.
Izmeu ostalog, poreenje konja sa sistemom ljudskih ula pomoi e nam da posebno jasno
pokaemo pogrenost i jednostranost savremenog obrazovanja, nametnutog mladoj generaciji.
Konj, zbog nemara okoline dok je bio mlad i zbog svog stalnog usamljenitva, kao da je utonuo
u samoga sebe; drugim reima, njegov "unutranji ivot" ide unutra i za spoljno izraavanje mu
ne preostaje nita drugo, osim inercije.
Zbog anomalnih uslova okoline, konj nikada nije dobio nikakvu specijalnu pripremu, ve je
formiran iskljuivo pod uticajem batina i uasnih grdnji.
On je uvek umoran; a za hranu, umesto ovsa i sena, daju mu jedino slamu koja nimalo ne
odgovara njegovim stvarnim potrebama.
Poto mu se nikada ne ukazuju izrazi ljubavi i prijateljstva, konj je spreman da se prepusti
svakome ko mu ukae makar najmanju panju.
Usled toga, sklonosti konja, lienog na taj nain svakog interesovanja i elje, neizbeno moraju
da se koncentriu na jelo, pie i automatsku elju prema suprotnom polu, zato to on uvek stremi
tamo gde moe dobiti bilo ta od toga i, ukoliko, na primer, ugleda mesto gde je jednom ili dva
puta zadovoljio neku od tih potreba, jedva eka priliku da otri tamo. Treba dodati da, iako
fijakerista slabo shvata svoje obaveze, svejedno, makar malo moe da razmilja logiki; i,
razmiljajui o sutranjem danu, povremeno, makar iz straha da e izgubiti posao ili u elji da
bude nagraen - on pokazuje interesovanje da uini ovo ili ono za svog poslodavca bez prinude.
Ali konj, zbog nedostatka specijalne pripreme, prilagoene njegovoj prirodi, u potrebno vreme
uopte nije dobio bilo kakve podatke za izraavanje tenji neophodnih za odgovornu
egzistenciju; naravno, on ne moe da shvati, ak i ne eli da shvati - zato treba bilo ta da radi.
Zato on izvrava svoje obaveze potpuno ravnoduno, iz straha od moguih batina.
to se tie kola, koja u naoj analogiji zamenjuju telo i tretiraju se odvojeno od ostalih
samostalno formiranih delova ovekovog organizma, tu stvari stoje jo gore.
Ta kola su, kao i svaka druga, napravljena od raznih materijala i, prema tome, imaju veoma
sloenu grau.
Ona su napravljena, to je jasno svakom razumnom oveku, kako bi nosila sve vrste tereta, a ne
u cilju, u kome ih koriste savremeni ljudi, to jest samo za prevoz putnika.
Osnovni uzrok mnogih nesporazuma povezanih s tim ciljem, proistie iz injenice da su ih oni
koji su smislili sistem tih kola, predvideli za neutabane puteve i neki delovi njihove unutranje
strukture su stvarani upravo sa te pozicije.
Na primer, princip podmazivanja, koji je izuzetno vaan za fijaker napravljen od veoma razliitih
materijala, jeste takav da se prilikom drmusanja, neizbenog na takvim drumovima vri
podmazivanje svih metalnih delova; meutim, ta kola, nainjena za putovanja neravnim
putevima, obino se koriste u gradovima i ona idu glatkim, ravnim, poploanim ulicama,
U odsustvu bilo kakvih udaraca, poto idu takvim ulicama, mazivo se u njima ne rasporeuje
ravnomerno na sve delove i zato neke od njih pokriva ra, te oni vie ne mogu da izvravaju
funkcije za koje su bili predvieni.
Kola se, po pravilu, kreu lako ukoliko su njihovi pokretni delovi valjano podmazani. Sa suvie
malo maziva ti delovi se pregrevaju i. na kraju krajeva, usijavaju, te na taj nain, i drugi delovi
mogu biti oteeni; ukoliko je, meutim, u nekom delu suvie maziva, opte funkcionisanje kola
se pogorava; u svakom sluaju, konju je tee da ih vue.
Savremeni fijakerista, na koija, i ne sluti da kola treba da podmazuje; ukoliko ih ak i
podmazuje, ini to bez odgovarajueg znanja, onako kako je uo, slepo sledei uputstva
sluajnih ljudi.
Daklekada ta kola, vie ili manje prilagoena za putovanja ravnim putevima, iz nekog razloga
moraju da idu po rupagama, uvek im se neto dogodi: ili im odleti matica, ili se iskrivi zavrtanj,
ili neto propadne; zato se takve ekspedicije retko zavravaju bez vie ili manje ozbiljnih
popravki.
U svakom sluaju, sve je rizinije korienje tih kola za predviene ciljeve, a kada pone
popravka, kola morate da rasklopite na delove, da pregledate deo po deo i, kao to se radi u
takvim sluajevima, da svaki deo "nauljite", oistite, a zatim ponovo sklopite; esto biva
oigledno da odmah morate zameniti neki deo. Jo je dobro ako se ispostavi da taj deo nije skup,
ali se moe desiti da opravka kota skuplje od novih kola.
Dakle, sve to je bilo reeno o pojedinim delovima tog prevoznog sredstva, koji uzeti svi zajedno
predstavljaju "najamni fijaker", moe se u potpunosti primeniti i na optu organizaciju ovekove
prirode.
Zbog toga to su ljudi izgubili znanja ili mogunosti da na odgovarajui nain pripreme mladu
generaciju za odgovornu egzistenciju, trenirajui sve posebne delove koji ine njihovo bie, u
nae vreme je svaka linost zamreno i neverovatno smeno "neto" koje, ako se vratimo naoj
analogiji, predstavlja ovakvu sliku:
Najnoviji model kola, pravo ispod ekia, koja je lakirao pravi nemaki majstor iz grada
Bremena, u koja je upregnut konj kakvog u Zakavkazju zovu "dgolzidi". "Di" - je konj;
"dgolz" je ime jednog jermenskog strunjaka za umetnost kupovine i dranja koe sa isluenih
konja.
Na seditu tog pomodnog fijakera sedi neobrijan, neuredan, pospan fijakerista, odeven u iznoeni
kaput, koji je naao u kanti za smee, gde ga je kao nepotrebnog bacila kuvarica. Na njegovoj
glavi se cakli novi, tek kupljeni cilindar, tana kopija Rokfelerovog, na rever mu je zakaena
ogromna hrizantema.
Savremeni ovek neizbeno predstavlja takvu smenu sliku zato to od dana njegovog roenja
ona tri dela koja se u njemu formiraju - a oni, iako razliitog porekla i mada imaju osobine
razliitih kvaliteta, radi izvrenja jedinstvenog cilja tokom njegove odgovorne egzistencije, ine
"jedinstvenu celinu" - poinju, da tako kaemo, da "ive" i fiksiraju se u svojim specifinim
manifestacijama odvojeno jedan od drugoga, i nikada se ne obuavaju da prue traenu
automatsku uzajamnu podrku, da pomau ili razumeju jedni druge, ak ni priblino. Na taj
nain, kasnije, kada postanu neophodne njihove usaglaene manifestacije, do tih usklaenih
manifestacija ne dolazi.
Uzgred reeno, zahvaljujui takozvanom "sistemu obrazovanja mlade generacije", koji je u nae
vreme sasvim fiksiran u ivotu ljudi, a koji se sastoji iskljuivo u tome da se deci putem stalnog
ponavljanja, dok ne otupe, utuvljuju mnogobrojne skoro prazne rei i izrazi, kao i treniranju i
prepoznavanju znaenja tih rei i izraza naprosto prema njihovim glasovima, fijakerista jo i
moe nekako da objasni neke elje koje osea (mada, jedino ljudima svoga tipa) i ponekad je u
stanju da makar i priblino razume druge.
Taj na fijakeristakoija, brbljajui s drugim fijakeristima u iekivanju putnika i, to bi se
reklo, "flertujui" kraj kapija s poslugom, ponekad naui neke oblike takozvane "utivosti".
U skladu sa spoljnim uslovima ivota fijakerista uopte, on se postepeno automatizuje toliko da
moe da razlikuje jednu ulicu od druge i da, na primer, izrauna kako da, ukoliko je neka ulica
zbog popravke zatvorena, drugim putem doe do odredinog mesta.
Ali to se tie konja, iako kobna savremena izmiljotina pod nazivom "obrazovanje" ne uestvuje
u njegovom formiranju i usled toga njegove nasledne osobine nisu atrofirale, zbog mnogih
faktora, formiranih u anomalnim uslovima, uspostavljenim u procesu svakodnevnog ivota, on je
rastao od svih zaboravljen, poput siroeta s kojim se ravo postupalo, on ne dobija nita to
odgovara psihi fijakeriste i nee saznati nita to ovaj zna, zbog ega e oni ostati u odnosu
potpunog meusobnog nepoznavanja, na koji je fijakerista navikao; kontakt i meusobno
razumevanje njima ne polaze za rukom.
Moe se dogoditi, meutim, da konj u svom ogranienom ivotu naui neke oblike uzajamnog
odnosa sa fijakeristom i ak, neku vrstu "jezika"; ipak, nesreaje u tome to fijakerista ne zna i
ak i ne sluti da je to mogue.
Osim toga, injenica da u tim anomalnim uslovima izmeu konja i fijakeriste ne dolazi ni do
kakvog kontakta, koji bi omoguio da jedan drugoga automatski, makar malo razumeju, postoji
mnogo spoljnih uzroka koji od njih ne zavise, a koji ih liavaju mogunosti da zajedno slede
jedini cilj za koji su obojica predodreeni.
Isto kao to su povezani pojedini samostalni delovi "najamnog fijakera", to jest kola s konjem
preko rude, a konj sa fijakeristom preko dizgina, tako su i pojedini delovi opte organizacije
oveka povezani jedan s drugim: telo je sjedinjeno s ulima preko krvi, a ula s miljenjem ili
sveu preko takozvanog "hanbledzojna", to jest supstance koju u oveku stvaraju svi ivotni
napori koje on namerno ini.
alosni sistem obrazovanja koji sada postoji, vodi u to da fijakerista ne moe da izazove nikakav
efekat kod svog konja; u najboljem sluaju, pomou dizgina on moe u njegovoj svesti da
izazove tri ideje - desno, levo i stoj.
Ista stvar se dogaa i u optoj organizaciji obinog oveka, kada se usled bilo kojeg utiska
"gustina i tempo hanbledzojna" u njemu promene i njegovo miljenje izgubi svaku mogunost da
utie na njegovu sopstvenu ulnu organizaciju.
Dakle, da rezimiramo sve to je reeno, hteli ne hteli, mi moramo priznati da svaki ovek mora
teiti da ima svoje sopstveno "Ja"; inae, nikada nee predstavljati nita drugo do "iznajmljeni
fijaker" u koji moe da sedne bilo koji putnik i da zahteva da bude odvezen bilo kuda.
Nee biti na odmet ako ovde primetimo da Institut za harmonian razvoj oveka ima, kao jedan
od svojih osnovnih zadataka, cilj da, s jedne strane, pravilno obrazuje samostalnu linost kod
svojih uenika, pri emu, najpre posebno, a zatim u njihovom sistemu prema potrebama svog
subjektivnog ivota u budunosti; s druge strane, da proizvede i vaspita kod svakog uenika ono
to mora imati svako ko nosi naziv "ovek bez navodnika" - svoje sopstveno "Ja".
Radi tanijeg i, da tako kaemo, naunog odreivanja razlike izmeu pravog oveka, to jest
oveka kakav on treba da bude, i "oveka pod navodnicima", kakvi su sada skoro svi savremeni
ljudi, zgodno je citirati neto to je sam Gurdijev rekao u jednom svom predavanju:
Evo ta je on rekao:
- Definiciji oveka, s naeg stanovita, ne mogu da pomognu savremena znanja, bez obzira da li
se radi o anatomskim, fiziolokim ili psiholokim znanjima, jer svaka od karakteristika, koju ona
opisuju, svojstvena je ovom ili onom nivou nekog oveka i podjednako je primenljiva na sve;
prema tome, to znanje nam ne moe dati mogunost da tano odredimo razliku izmeu ljudi koju
elimo da utvrdimo.
Mera te razlike moe se formulisati samo sledeim terminima:
"ovek - to je bie koje moe da "postupa", i "postupa" svesno na svoju sopstvenu inicijativu."
Razume se, svaki ovek koji vie ili manje logiki misli i koji je u stanju da bude nepristrasan,
mora se sloiti s tim da nikada pre nije bilo niti je moglo biti tanije ili iscrpnije definicije.
Pretpostavimo da smo privremeno prihvatili tu definiciju; u tom sluaju neizbeno se postavlja
pitanje koje je proizvod savremenog obrazovanja i savremene civilizacije: moe li ovek uopte
bilo ta da ini sam, svesno i svojom sopstvenom voljom.
Ne... odgovaramo odmah na to pitanje.
A zato ne?
Naprosto zato to, kao to kategoriki tvrdi i na osnovu svojih eksperimenata pokazuje Institut za
harmonian razvoj oveka, u savremenom oveku sve bez izuzetka "radi samo od sebe" i ne
postoji nita to savremeni ovek radi sam.
U linom, porodinom i socijalnom ivotu, u politici, nauci, umetnosti, filosofiji i religiji,
ukratko reeno, u svemu to je ukljueno u proces svakodnevnog ivota savremenog oveka, sve
od samog poetka do kraja se radi samo od sebe i niko od tih "rtava savremene civilizacije"
nita ne moe da uradi.
Ta eksperimentalno dokazana, kategoriki potvrena tvrdnja Instituta za harmonian razvoj
oveka, to jest to da savremeni ovek nije stanju da bilo ta radi i da sve u njemu radi samo od
sebe, poklapa se s onim to o oveku govori "egzaktna pozitivna nauka".
Savremena "egzaktna pozitivna nauka" kae da je ovek veoma sloen organizam koji se razvio
putem evolucije iz prostijih organizama i da je sposoban da na spoljne uticaje reaguje na veoma
sloen nain.
Ta ovekova sposobnost da reaguje je toliko sloena i povratna dejstva mogu otii toliko daleko
od uzroka koji su ih izazvali i uslovili, da naivnom posmatrau ovekovi postupci ili, u krajnjoj
meri neki od njih, mogu izgledati sasvim spontani.
Prema idejama Gurdijeva, obian ovek u stvarnosti nije sposoban ni za najmanji samostalan
postupak ili re.
On je u potpunosti rezultat spoljnih uticaja.
ovek je transformatorska maina, vrsta prenosne pogonske stanice.
Na taj nain, s gledita sveukupnosti ideja Gurdijeva, kao i u skladu sa savremenom
"egzaktnom pozitivnom naukom", ovek se razlikuje od ivotinje jedino velikom sloenou
reakcija na spoljne utiske i strukturom svog sistema opaanja.
A to se tie onoga to je oveku svojstveno i to se zove "volja", Gurdijev potpuno odrie
mogunost njenog postojanja u prirodi obinog oveka.
Volja - to je odreena kombinacija dobijena delovanjem odreenih osobina, koje je u sebi svesno
izgradio ovek koji moe da "postupa".
U prirodi obinog oveka ono to se naziva "voljom" iskljuivo je rezultat elja.
Realna volja predstavlja znak veoma visokog nivoa bia u poreenju sa sutinom obinog
oveka. I samo oni koji poseduju takvu sutinu mogu da "postupaju".
Svi ostali ljudi su samo automati, maine ili mehanike igrake, koje su navile spoljne sile, i koji
rade jedino zato to "opruga", koja u njima postoji, deluje samo da bi odgovorila na sluajne
spoljne uslove - opruga koju oni sami ne mogu ni da produe, ni da skrate, niti da je na bilo koji
nain izmene na sopstvenu inicijativu.
Dakle, ako priznajemo da ovek ima ogromne mogunosti, mi mu odriemo bilo kakvu vrednost
kao samostalne jedinice, sve dok je on onakav kakav je sada.
Da bismo podvukli nedostatak bilo kakve volje kod obinog oveka, mogu se dodati navodi iz
drugih Gurdijevljevih predavanja, u kojima su manifestacije te znamenite volje koja se oveku
pripisuje, koloritno opisane.
Obraajui se prisutnima Gurdijev je rekao:
- Vi imate dovoljno novca, odline ivotne uslove i uivate opte potovanje i uvaavanje. Na
elu vaeg dobro uhodanog posla stoje ljudi kojima apsolutno verujete i koji su vam odani;
jednom reju, va ivot protie u ruinjaku.
Vi raspolaete svojim vremenom prema sopstvenom nahoenju, vi ste pokrovitelj umetnosti, uz
oljicu kafe reavate svetske probleme, zanima vas ak i razvoj skrivenih duhovnih snaga u
oveku. Vi ste upoznati sa problemima duha i oseate se kao riba u vodi u pitanjima filologije.
Poto imate veoma iroka saznanja u mnogim oblastima, imate reputaciju intelektualca koji se
razume u svaki problem. Vi ste - obrazac kulture.
Svi vai poznanici vas smatraju ovekom snanim i odlunim, i, ak, veina vae uspehe
pripisuje rezultatima koji su izraz vae sopstvene volje.
Ukratko, kako god gledali, vi zasluujete da vas podraavaju, vama se moe pozavideti.
Jednog jutra vi ustajete pod tekim utiskom nekakvog sna.
Izvesno oseanje potitenosti, koje brzo prolazi posle buenja, svejedno ostavlja svoj trag:
izvesnu tromost i neodlunost u pokretima.
Prilazite ogledalu da biste se oeljali i rasejano isputate etku; diete je i odmah isputate
ponovo. Ondaje podiete blago iznervirani i isputate je trei put; pokuavate da je uhvatite u
vazduhu, ali... nevet pokret ruke i etka udara u ogledalo; uzalud ste nastojali da je uhvatite...
suvie kasno! Tras! Vae starinsko ogledalo, kojim ste se toliko ponosili, razbilo se u komadie.
Do avola! avo da ga nosi! Oseate potrebu da na nekome iskalite svoj bes i, poto ne nalazite
svoje novine uz jutarnju kafu, jer je sluga zaboravio da ih donese, vi oseate kako se aa vaeg
strpljenja prelila i smatrate da ne moete vie ostati kod kue.
Vreme je da krenete. Poto je vreme divno i poto ne morate da idete daleko, odluujete da
krenete peke. Iza vas polako ide ide va automobil, poslednja re tehnike.
Jarka suneva svetlost deluje na vas umirujue. Vau panju privlai gomila okupljena na oku.
Prilazite blie i u centru te gomile vidite oveka koji bez svesti lei na trotoaru. Polismen, uz
pomo nekolicine "svedoka", unosi oveka u taksi, kako bi ga odvezli u bolnicu.
Zahvaljujui zaprepaujuoj slinosti izmeu lica taksiste i lica pijanog monaha koga ste oborili
prole godine kada ste se pripiti vraali s jedne bune veerinke, vi primeujete da se dogaaj na
oku u vaim asocijacijama neobjanjivo povezuje s tortom koju ste jeli na toj veerinki.
Ah, kakva je to bila torta!
Va sluga, koji je danas zaboravio novine, pokvario vam je raspoloenje. Zato da to sada ne
popravite?
Evo pomodnog kafea u koji ponekad svraate da posedite s prijateljima.
Ali zato ste se odjednom setili sluge? Zar niste skoro sasvim zaboravili jutronje nerviranje? Ali
sada... kako je lepo zasladiti se kolaima i kafom.
Gle! Za susednim stolom sede dve mlade ene. Kakve oaravajue plavue!
ujete kako jedna od njih apue drugarici: "Pogledaj, to je tip mukarca kakav se meni svia."
Moete li da negirate da su rei, koje ste sluajno uli i koje su, moda, zbog vas specijalno
kazane glasno, izazvale u vama "unutranju radost"?
Ako bi vas, recimo, u tom trenutku pitali da li je vredelo da zbog jutarnjeg nerviranja budete van
sebe, vi biste, naravno, odgovorili negativno i obeali biste sebi da vam se tako neto vie nee
desiti.
Da li je potrebno da opisujemo koliko se promenilo vae raspoloenje kada ste se upoznali s
plavuom koja vas je zainteresovala i koju ste zainteresovali vi i vae stanje tokom vremena
provedenog s njom?
Vraate se kui kao na krilima, ak i pogled na razbijeno ogledalo izaziva u vama samo osmeh.
Ali ta je s poslom zbog kojeg ste toga jutra izali iz kue? Tek sada ste se toga setili. teta...
nema veze, moete se javiti telefonom.
Prilazite telefonu i telefonistkinja vam daje pogrean broj.
Vi zovete ponovo, i opet isti broj. Nekakav ovek vas obavetava da ste mu dodijali, vi
odgovarate, da niste vi krivi, re po re, i vi na sopstveno zaprepaenje saznajete da ste grubijan
i idiot i dae on, ako se samojo jednom javite...
Tepih, o koji se okliznete, izaziva eksploziju vaeg gneva, uz to, treba uti ton vaeg glasa dok
prekorevate slugu koji vam donosi pismo!
To je pismo od oveka koga potujete i ije lepo miljenje visoko cenite.
Njegov sadraj je veoma laskav i dok ga itate, vaa ljutnja prolazi i ustupa mesto "prijatnoj
zbunjenosti" oveka koji slua panegirik o samome sebi. Zavravate itanje pisma u odlinom
raspoloenju.
Mogu da opisujem dalje ovu sliku vaeg dana - dana slobodnog oveka!
Moda mislite da preterujem?
Ne, to je fotografski taan snimak, uzet iz ivota.
Kada govorimo o ljudskoj volji i o razliitim aspektima njenih pretpostavljenih autonomnih
manifestacija koje za savremenu, takozvanu "radoznalu inteligenciju" - iako s naeg gledita,
naivnu inteligenciju - slue jedino kao materijal za mudrovanje i samozavaravanje, bie korisno
ako navedemo rei Gurdijeva iz jedne njegove besede zato to ideje koje je on izrekao o takvim
okolnostima mogu da bace svetlost na iluzornost volje, za koju se pretpostavlja da je svaki ovek
ima.
Evo ta je on rekao.
- ovek dolazi na svet kao ist list papira, oko kojeg okolina tek poinje da se nadmee da bi ga
zaprljala i ispunila obrazovanjem, moralom, informacijama, koje smo nazvali "znanjem" i svim
vrstama ideja duga, asti, savesti, i tako dalje, i tome slino.
Svi neprestano ponavljaju o neospornosti i nepogreivosti onih metoda koje sami koriste kako bi
nakalemili te izdanke na stablo koje se zove ljudska "linost".
List papira postepeno postaje zaprljan, i to je zaprljaniji, to jest to je ovek vie nakljukan
efemernim informacijama i pojmovima duga, asti, i tako dalje, koje mu nametljivo ponavljaju
ili usauju ljudi iz njegovog okruenja, utoliko ga svi smatraju "pametnijim" i dostojnijim.
Poto uvidi da ljudi na tu prljavtinu gledaju kao na vrlinu, on i sam neizbeno gleda na taj
zaprljani list papira na isti nain.
Dakle, imate model onoga to nazivamo "ovekom", za kojeg se esto koriste rei "talenat" i
"genije".
Ali raspoloenje naeg "genija" e biti pokvareno za itav dan ukoliko pored kreveta, kada se
probudi, ne nae svoje papue.
Obian ovek nije slobodan u svom ivotu, u svom izraavanju i svom raspoloenju.
On ne moe da bude onakav kakav bi trebalo da bude; i on nije onakav kakvim sebe smatra.
ovek - to zvui gordo! Samo ime "ovek" znai "kruna stvaranja"; ali... koliko ta titula
odgovara savremenom oveku?
Meutim, ovek, naravno, treba da bude kruna stvaranja, zato to je tako napravljen i to ima sve
mogunosti za sticanje podataka slinih onima koje poseduje Ostvariva svega"postojeeg u
Vasioni.
Da bi se mogao nazvati ovekom, on mora to i da bude.
A da bi bio ovek, on pre svega mora da s nesmanjenom upornou i nepresunim impulsom
elje, koja proistie iz svih posebnih samostalnih delova koji predstavljaju njegovo jedinstveno
bie, to jest sa eljom koja istovremeno potie iz miljenja, ula i organskog instinkta, da izgradi
svestrana znanja o sebi i da se istovremeno neprekidno bori sa sopstvenim subjektivnim
slabostima, kao i da titi rezultate do kojih dolazi jedino uz pomo svoje svesti, uoavajui pri
tome nedostatke sopstvene subjektivnosti i nalazei sredstva i mogunosti za borbu sa samim
sobom, kao i da tei njihovom iskorenjivanju, ne tedei sebe.
Otvoreno reeno, savremeni ovek, kako ga mi vidimo svojim nepristrasnim pogledom,
predstavlja samo satni mehanizam, iako veoma sloene konstrukcije.
ovek neizostavno mora duboko da razmisli o svom automatizmu i da ga potpuno shvati, kako
bi do kraja procenio znaaj tog automatizma i sve posledice i rezultate koje on pretpostavlja, radi
svog sopstvenog daljeg ivota i radi opravdanja smisla i cilja svog roenja i egzistencije.
Za oveka koji eli da proui ljudski automatizam uopte i da ga sebi objasni, najbolji objekt
izuavanja predstavlja on sam, sa svojim automatizmom; ali, da bi ga izuio u praksi i da bi
istinski shvatio itavim svojim biem, a ne "psihopatski", to jest samo jednim delom svoje
celine, potrebna su ispravno voena samoposmatranja.
to se tie mogunosti pravilnog sprovoenja samoposmatranja, bez rizika da na sebe navuete
bilo kakve kobne posledice, koje veoma esto proistiu iz ljudskih pokuaja da se neto uradi bez
potrebnog znanja, da biste izbegli suvine napore, neophodno je da budete upozoreni da na
ogled, potkrepljen velikim brojem tanih informacija, pokazuje kako to nije tako prosto kao to
na prvi pogled izgleda. Zbog toga, kao osnovu za ispravno voeno samoposmatranje uzimamo
izuavanje automatizma kod savremenog oveka.
Pre nego to se pristupi izuavanju tog automatizma i svih principa pravilnog samoposmatranja,
ovek jednom zauvek mora da odlui: da e biti bezuslovno iskren prema samom sebi, da ni pred
im nee zatvarati oi, da nee izbegavati rezultate, ma kuda ga oni odveli, da se nee uplaiti
zakljuaka i nee sebe unapred ograniavati; osim toga, da bi te principe mogao pravilno da
primi i usvoji bilo koji sledbenik ovog novog uenja, treba utvrditi odgovarajuu formu "jezika",
zato to postojeu formu smatramo apsolutno neprihvatljivom za to uenje.
to se tie prvog uslova, pre svega, svako treba da bude upozoren da e oveku, koji nema
naviku da misli i postupa u pravcu koji odgovara principima samoposmatranja, biti potrebna
velika hrabrost kako bi iskreno usvojio postignute zakljuke i kako ne bi klonuo duhom, ve im
se povinovao i nastavio da sledi te principe s jo veom upornou, koju to izuavanje
neizostavno zahteva.
Ti zakljuci mogu, da tako kaemo, da "preokrenu" sva ubeenja i miljenja, ukorenjena u
oveku, isto kao i itav poredak njegovog uobiajenog miljenja; i, u tom sluaju, on moe
ostati, moda ak i zauvek, bez svih "prijatnih vrednosti", dragih njegovom srcu, koje su dotle
inile njegov spokojan i miran ivot.
Zahvaljujui ispravno voenom samoposmatranju, ovek e ve prvih dana pojmiti i jasno
shvatiti svoju potpunu slabost i bespomonost pred licem bukvalno svega to ga okruuje.
On e se svim svojim biem uveriti da sve njime upravlja, da ga sve usmerava. On, pak, niim ne
upravlja i nita ne usmerava.
Njega privlai ili odbija ne samo sve ivo, koje u sebi nosi mogunost da kod njega izaziva ove
ili one asocijacije, ve ak i inertni i neivi predmeti.
Akose oslobodi lanog shvatanja samoga sebe i svog samozavaravanja - impulsa koji su postali
svojstveni savremenim ljudima - saznae da je itav njegov ivot samo slepa reakcija na to
privlaenje ili odbijanje.
On e jasno uvideti kako su takozvani "pogled na svet", njegovo miljenje, karakter, ukus, i tako
dalje, itancani ukratko, kako je formirana njegova linost i pod kakvim uticajima ona moe da
se menja.
to se tie drugog uslova, to jest uspostavljanja pravilnog jezika, to je neophodno zato to je na
opteprihvaeni jezik, koji ima, da tako kaemo, "pravo graanstva", i kojim mi govorimo,
piemo knjige i prenosimo naa znanja i ideje drugima, s nae take gledita postao potpuno
neupotrebljiv za vie ili manje tanu razmenu miljenja.
Rei koje ine na savremeni jezik, zbog proizvoljnog znaenja koje im ljudi daju, izraavaju
samo neodreena i relativna miljenja, te ih tako obini ljudi primenjuju "elastino".
U razvoju te anomalije u ljudskom ivotu, glavnu ulogu, kako mi mislimo, igra nepravilan sistem
obrazovanja mlade generacije.
On zauzima glavno mesto, jer, kao to sam ve rekao, prisiljavajui omladinu da kao papagaj
ponavlja to vei broj rei, uei je da te rei razlikuje prema zvuanju, kao da njihova realna
sutina nije vana, taj sistem obrazovanja dovodi do toga da ljudi postepeno gube sposobnost da
razmiljaju o onome o emu sami govore i to uju od drugih.
Poto gube tu sposobnost, a istovremeno imaju potrebu da vie ili manje tano prenesu svoje
misli drugima, oni su, bez obzira na ogroman broj rei koje ve postoje u savremenim jezicima,
prinueni da ili pozajmljuju rei iz drugih jezika, ili da uvek smiljaju nove rei, zato to, na
kraju krajeva. kada savremeni ovek eli da izrazi neku ideju, za koju zna mnogo naizgled
odgovarajuih rei i odabere jednu, za koju mu se ini da mu prema misaonom shvatanju najvie
odgovara, on i dalje instinktivno osea nesigurnost u pravilnost svoga izbora i nesvesno pridaje
toj rei svoje sopstveno subjektivno znaenje.
Zbog te, ve automatske navike i postepenog nestajanja sposobnosti dugotrajne koncentracije
svog aktivnog miljenja, obian ovek, dok izgovara ili uje re, nevoljno naglaava i zadrava
se na ovom ili onom aspektu ideje prenete reju, neizostavno ograniavajui celovito znaenje
rei na samo jedan aspekt; to jest, ta re, bez obzira na to to sadri sve smislove date ideje,
izraava samo prvo znaenje koje je on uhvatio, u zavisnosti od automatskih asocijacija koje se u
njemu odvijaju. Zato uvek kada savremeni ovek tokom razgovora uje ili izgovori jednu te istu
re, on joj pridaje razliita znaenja, esto potpuno suprotna punom smislu koji ta re ima.
Svakom oveku koji je toga svestan i koji vie ili manje ima sposobnost zapaanja, razgovor
dvojice savremenih ljudi izgleda kao "tragikomino prazan zvuk", to postaje oigledno kada mu
se prikljue i drugi.
Svako od uesnika unosi sopstveno subjektivno znaenje u sve rei koje postaju teite onoga to
se moe nazvati "simfonijom rei bez sadraja", koje uhu nepristrasnog i obavetenog
posmatraa izgledaju naprosto kao ono to se u bajkama "Hiljadu i jedne noi" naziva
"kakofonijskom, fantastinom besmislicom".
Razgovarajui na taj nain, savremeni ljudi uobraavaju da razumeju jedni druge i ak su uvereni
da razmenjuju svoje misli.
S druge strane, oslanjajui se na gomilu neospornih injenica, potvrenih psihofizikohemijskim
eksperimentima, kategoriki tvrdimo da sve dok savremeni ljudi budu onakvi kakvi jesu, to jest
"obini ljudi", ma o emu izmeu sebe raspravljali, posebno ako je predmet rasprave apstraktan,
oni nikada nee razumeti istovetne ideje, izraene istim reima, i ak nee uistinu ni razumeti
jedni druge.
Eto zato u obinom savremenom oveku svaki unutranji doivljaj, ak i teak, koji bi mogao
da ga natera da se zamisli i izvede logike rezultate koji bi bili veoma korisni po okolinu, ostaje
neizraen i jedino se transformie u takozvani "podjarmljujui faktor".
Iz tog razloga se izolacija unutranjeg ivota svake individue poveava, i usled toga "uzajamna
obuka", toliko neophodna za kolektivnu egzistenciju ljudi, sve bre i bre nestaje.
Zbog gubitka sposobnosti miljenja i razmiljanja, uvek kada prosean savremeni ovek uje ili
upotrebi u govoru bilo koju re koja mu je poznata jedino po zvuku, on se ne zaustavlja kako bi
razmislio i ak se i ne pita ta tano znai ta re, jer on J'e ve jednom zauvek reio da on to zna i
da drugi to takoe znaju.
Moda e se zapitati ako prvi put uje sasvim nepoznatu re; ali u tom sluaju on e se
zadovoljiti time to je zamenjuje drugom reju koja mu zvui poznato i tada e smatrati da je sve
razumeo.
Da bismo naglasili ovo to je upravo reeno, moe se navesti kao primer re koju savremeni ljudi
veoma esto upotrebljavaju - re "svet".
Kada bi ljudi mogli da obuhvate sve u svojim mislima, uvek kada uju ili izgovore re "svet",
veina bi morala, naravno ukoliko bi bili iskreni, da priznaju kako im ta re ne daje nikakvu
tanu predstavu. Naprosto, hvatajui na sluh uobiajeno znaenje te rei, ije bi im znaenje
izgledalo jasno, oni kao da u sebi kau: "A... svet... Znam ta je to", i mirno prelaze na neto
drugo.
Ako neko specijalno skrene panju na tu re i zna da je servira tako da je okolina shvati, oni e
pre svega naprosto da se zbune, ali ubrzo, poto dou k sebi i sete se prvog znaenja koje im
padne na pamet, oni e ga predstaviti kao svoje, iako u stvari ranije nisu o tome razmiljali.
A, ukoliko taj ima vlast da veinu savremenih ljudi, ak i one koji su dobili takozvano "dobro
obrazovanje", natera da tano utvrde kako sami razumeju re "svet", oni e dugo obilaziti okolo
naokolo, tako da e se taj nehotice setiti ricinusovog ulja s njegovom delikatnou. Na primer,
neko od tih ljudi, koji je izmeu ostalog, proitao nekoliko knjiga iz astronomije, rekao bi da
"svet" predstavljaju - mnogobrojna sunca, okruena planetama i rasporeena na ogromnom
rastojanju jedna od drugih, obrazujui ono to nazivamo "Mleni put"; iza njega, na neizmernim
rastojanjima i izvan granica prostranstava dostupnih naim istraivanjima, po svoj prilici se
nalaze druga sazvea i drugi svetovi.
Neko drugi, koga zanima savremena fizika, govorio bi o "svetu" kao o stalnoj evoluciji materije,
od toma pa sve do ogromnih objekata, kao to su planete i sunca i moda bi pomenuo teoriju o
slinosti sveta atoma i elektrona sa svetom sunca i planeta, i tako dalje u tom duhu.
Trei, koji se iz ovog ili onog razloga zaneo filosofijom i ita sve to mu doe u ruke u vezi s
tim, rekao bi da je "svet" - samo proizvod nae predstave i mate i da je naa Zemlja, na primer,
sa svojim planinama i morima, biljnim i ivotinjskim carstvima - tek samo privid, iluzorni svet.
ovek, upoznat s poslednjim teorijama o svetu sa vie dimenzija, rekao bi da se "svet" obino
tretira kao beskrajna trodimenzionalna sfera, ali da u stvari trodimenzionalni svet ne moe da
postoji kao takav, ve kao popreni presek drugog etvorodimenzionalnog sveta, iz koga
proistie sve to se dogaa oko nas i gde se sve vraa.
ovek, iji je pogled na svet zasnovan na religioznim dogmama, tvrdio bi da je "svet" - sve to
postoji, vidljivo i nevidljivo, Bogom stvoreno i zavisno od Njegove Volje. U vidljivom svetu na
ivot je kratak, ali u nevidljivom svetu, gde ovek dobija nagradu ili kaznu za sva svoja dela
tokom svog boravka u vidljivom svetu, ivot je vean.
ovek obuzet "spiritualizmom", rekao bi da pored vidljivog sveta postoji drugi "svet",
"onostrani", i da je ve uspostavljena veza sa biima, nastanjenim u tom "onostranom svetu".
Fanatik teozofije bi nastavio i rekao da postoji sedam "svetova" koji se meusobno proimaju i
da se oni sastoje iz materije koja se sve vie i vie razreuje, i tako dalje.
Ukratko reeno, ni jedan na savremenik ne bi mogao da ponudi tanu, opteprihvaenu
definiciju o realnom znaenju rei "svet".
Potpun unutranji ivot nekog oveka samo je "automatski kontakt" izmeu dva ili tri
asocijativna niza, stvorena iz utisaka koji su prethodno primljeni i fiksirani u svakom od njegova
tri centra razliite prirode, ili "mozga", putem delovanja nekog sluajnog impulsa, nastalog u
njemu. Kada se te asocijacije jave ponovo, to jest kada se ponove odgovarajui utisci, moe se
videti da se pod uticajem nekog sluajnog unutranjeg ili spoljanjeg dejstva uticaji iste prirode
ponavljaju u drugom centru.
Sve osobenosti pogleda na svet obinog oveka i karakteristine odlike njegove individualnosti
se deavaju i zavise od redosleda impulsa koji nastaju u momentu dobijanja novih utisaka, kao i
od automatizma odreenog za poetak procesa ponavljanja tih utisaka.
Upravo to objanjava nesklad, koji obian ovek moe da uoi meu razliitim asocijacijama
koje nemaju nita zajedniko i koje se u njemu odvijaju istovremeno za vreme njegovog
pasivnog stanja.
Te utiske ovekova priroda opaa posredstvom tri sistema koji deluju kao prijemnici sedam
takozvanih "planetarnih centralnih vibracija", a koji kod njega postoje kao i kod svih ivotinja.
Struktura ta tri sistema percepcije kod oveka je ista u svakom delu nekog mehanizma.
Oni podseaju na iste gramofonske "ploe" i na tim ploama ili, moglo bi se rei, na brazdama
se belee svi primljeni utisci, od prvih dana ovekovog dolaska na svet, pa ak i pre, dok se
nalazio u majinoj utrobi.
Razliiti sistemi, koji ine jedinstven mehanizam, takoe poseduju odreen automatski
mehanizam, zahvaljujui kojem se novonastali utisci, uz one koji se belee zajedno sa slinim
prethodno primljenim, takoe belee hronolokim redosledom.
Na taj nain, svaki doivljeni utisak se belei na razliitim mestima na vie brazda i na tim
brazdama se uva nepromenjen.
Ti opaeni utisci, prilikom kontakta sa vibracijama jedne iste prirode imaju osobinu i kvalitet
"samobuenja"; zatim se ponavlja uticaj nalik na onaj koji je bio izazvan njihovim prvim
pojavljivanjem.
Upravo to ponavljanje prethodno primljenih utisaka raa takozvanu "asocijaciju" i delovi tog
ponavljanja zatim dospevaju u polje ovekovog stanja panje, koje se naziva "pamenjem".
Pamenje obinog oveka, u poreenju s pamenjem harmonino razvijenog oveka tokom
njegovog odgovornog ivota, je veoma loe prilagoeno za korienje zaliha prethodno
primljenih utisaka.
Pomou pamenja obian ovek moe da iskoristi redosled tek malog dela svoje zalihe utisaka,
dok pamenje, svojstveno realnom oveku, zadrava redosled svih utisaka bez izuzetka, bez
obzira na to kada su oni primljeni.
Na osnovu mnogobrojnih izvrenih eksperimenata s nesumnjivom tanou je utvreno da svaki
ovek u izvesnim stanjima, kao to je, na primer, odreen stadijum hipnoze, moe tano u minut
da se seti svega to mu se bilo kada dogodilo; on moe da se seti svih pojedinosti svog
okruenja, lica i glasova ljudi koji su bili pored njega prvih dana njegovog ivota, dokje, prema
optevaeem miljenju, jo bio nesvesno bie.
Dok se ovek nalazi u nekom od tih stanja, on pomou vetakih sredstava moe da pokrene one
tokie koji su bili skriveni u najudaljenijim zabitima njegovog mehanizma. Ali dogaa se, isto
tako, da se ti tokii pokrenu pod dejstvom bilo kojeg javnog ili skrivenog uticaja, izazvanog
njegovim doivljajima, usled ega pred ovekom iznenada iskrsavaju davno zaboravljene scene,
slike, lica, i tako dalje.
Ovde u prekinuti izlagaa, jer smatram da se moe dati sledea dopuna:
Dopuna
Takav je obian, prosean ovek - nesvesni rob, potpuno u slubi univerzalnih ciljeva, stranih
njegovoj sopstvenoj individualnosti.
On moe takav da proivi itav svoj ivot i takav zauvek da nestane.
Ipak, Velika Priroda mu je dala mogunost da ne ostane bie - naprosto slepi instrument koji je
potpuno u slubi tih univerzalnih objektivnih ciljeva, ve da, sluei joj i ostvarujui sve to mu
je predodreeno i to je usud svakog stvora koji die, istovremeno radi na sebi, na svojoj
sopstvenoj "egoistikoj" linosti.
Ta mogunost mu je takoe data radi sluenja zajednikom cilju, zato to su za ravnoteu
objektivnih zakona potrebni takvi relativno slobodni ljudi.
Iako je ta sloboda mogua, ipak, teko je rei moe li svaki neobian ovek da je ostvari.
Postoji mnogo uzroka koje to mogu spreiti i koji u veini sluajeva ne zavise od nas lino, niti
od velikih kosmikih zakona, ve jedino od razliitih sluajnih uslova naeg roenja i formiranja,
to jest, uglavnom od naslea i raznih okolnosti koje prate proces naeg "pripremnog uzrasta".
Upravo ti nekontrolisani uslovi mogu spreiti to oslobaanje.
Osnovna tekoa u nainu oslobaanja od stalnog ropstva jeste to to smo duni da s namerom
koja je rezultat nae sopstvene inicijative, sa upornou koja podrava nae sopstvene napore - to
jest, ne tuom voljom, ve naom sopstvenom uspemo da iz svoje prirode iskorenimo ne samo
fiksirane posledice odreenih svojstava onoga to je postojalo kod naih praotaca i to je
nazivano "organom kundabufera", ve i predispozicije za te posledice, koje opet mogu pustiti
svoje izdanke.
Da biste stekli makar priblinu predstavu o tom udnom organu i njegovim osobinama, kao i o
nainu ispoljavanja posledica tih svojstava, treba da se zadrimo na tom pitanju neto due i da o
njemu porazgovaramo podrobnije.
Velika Priroda je u svojoj dalekovidosti, iz mnogobrojnih vanih razloga - ija e teorijska
objanjenja biti data na sledeim predavanjima - bila prinuena da u organizam naih predaka
smesti jedan specijalni organ, ije su osobine onemoguavale da se vidi i oseti realnost.
Iako je kasnije Velika Priroda taj organ uklonila iz njihovih organizama, zbog kosmikog zakona
"asimilacije rezultata esto ponavljanih radnji" - prema kojem usled estog ponavljanjajedne te
iste radnje u svakoj kosmikoj koncentraciji pod odreenim uslovima dolazi do tendencije
reprodukovanja slinih rezultata predispozicija, formirana kod naih predaka, prenoena je iz
generacije u generaciju, tako da su kod njihovih potomaka, poto su u procesu svog
svakodnevnog ivota uspostavili mnoge uslove koji su bili povoljni za njeno zakonomerno
manifestovanje, posledice razliitih svojstava toga organa poele da se ispoljavaju kod njih i,
prenosei se iz generacije u generaciju, postepeno su se ukorenile i, na kraju krajeva, izazvale
iste one manifestacije, kao i kod njihovih predaka.
Da bismo makar priblino shvatili kako se te posledice manifestuju kod nas, hajde da
razmotrimo jednu nesumnjivu injenicu, kojaje potpuno razumljiva naem Umu.
Svi ljudi su smrtni i svako od nas moe u svakom trenutku da umre.
A sada postavimo pitanje: moe li ovek zaista da opie i, da tako kaemo, da "preivi" u svojoj
svesti proces sopstvene smrti?
Ne! Svoju sopstvenu smrt i doivljaj tog procesa ovek, ma koliko to eleo, nikada ne moe da
opie.
Obian savremeni ovek moe da zamisli smrt drugog oveka, ali i to nepotpuno.
On moe da opie, na primer, nekog mistera Smita, koji izlazi iz pozorita, pada pod automobil i
gine...
Ili, otkaenu tablu sa natpisom firme vetar baca na glavu mistera Donsa koji tu sluajno prolazi,
i ubija ga na licu mesta...
Ili, pak, mister Braun pojede pokvarenog jastoga i, poto mu nema spasa, on sutradan umire.
Svako moe lako da zamisli sve to. Ali moe li obian ovek da vidi sebe u situaciji kakvu je
zamislio za mistera Smita, mistera Donsa i mistera Brauna i da zaista oseti potpuno oajanje
pred licem takve situacije?
Razmislite, u kakvom stanju moe biti ovek koji je jasno zamislio i osetio neizbenost
sopstvene smrti!
Ako to ozbiljno zamisli i toliko duboko oseti da zaista spozna sopstvenu smrt, moe li za njega
postojati neto uasnije od toga?
U svakodnevnom ivotu, osim uasne injenice o neizbenosti nae sopstvene smrti, postoje
mnoge druge stvari, posebno u poslednje vreme, i ako samo zamislimo da se one u ivotu moraju
doiveti to e u nama izazvati oseanje neopisive i nepodnoljive patnje.
Pretpostavimo da neki savremeni ljudi, koji su ve potpuno lieni svake objektivne nade u
budunost, to jest oni koji nita nisu "posejali" tokom svog odgovornog ivota i zato nisu
"ponjeli" nikakve plodove, pretpostavimo da jednog dana shvate neizbenost skore smrti - zbog
takve pomisli je mogue obesiti se.
Usled specifinog delovanja posledica svojstava organa kundabufera na njihovu psihu, veina
savremenih ljudi - ona tricentrina bia u koja je Tvorac poloio svoje nade da e sluiti viim
ciljevima - osloboeni su tih istinskih uasa. I na taj nain oni mogu mirno da provedu svoj
ivot, izvravajui nesvesno ono za ta su bili predodreeni, ali pri tome mogu sluiti samo
neposrednim ciljevima, Prirodi, jer su sebe zbog svog nedostojnog, nenormalnog ivota. liili
svake mogunosti sluenja viim ciljevima.
Te posledice dovode do toga da ljudi ne samo to nisu svesni tog uasa, ve, kako bi umirili sebe,
izmiljaju svakakva fantastina objanjenja, koja izgledaju verodostojna jedino njihovoj naivnoj
logici, o onome to stvarno oseaju i o onome to uopte ne oseaju.
Pretpostavimo, recimo, da je pitanje nae nesposobnosti da stvarno osetimo razne istinske
strahove, posebno strah od sopstvene smrti, postalo "nasuno pitanje dana", kao to s vremena na
vreme biva s nekim pitanjima savremenog ivota; tada bi, po svoj prilici, svi obini smrtnici i
takozvani "naunici" ponudili tano reenje u koje ni na trenutak ne bi sumnjali i "s penom na
ustima" bi dokazivali da ljude od sopstvenih uasa moe spasti jedino njihova sopstvena "volja".
Ali, ako pretpostavimo da je tako, zato nas onda ta pretpostavljena volja ne spase od svih sitnih
strahova, koji nas spopadaju na svakom koraku?
Da bi se itavim svojim biem, a ne naprosto "u mislima", to je na nesreu naih potomaka
postalo dominantna osobina savremenih ljudi, osetilo i shvatilo ono to sam sada rekao, zamislite
sledee:
Uvee, posle predavanja idete kui, svlaite se, leete u postelju i upravo kada se spremate da se
pokrijete, ispod jastuka istrava mi i pretravi du itavog vaeg tela, nestaje u naborima
pokrivaa.
Priznajte iskreno da ve sama pomisao na to izaziva drhtavicu i itavom vaem telu.
Zar nije tako?
A sada, molim vas, hajde da napravimo izuzetak i da bez uea bilo kakvih subjektivnih
emocija, fiksiranih u vama, zamislimo da vam se tako neto dogodilo, i vi ete zaprepaeno
shvatiti da biste reagovali na isti nain.
taje tu strano?
To je obian domai mi, najbezazlenije od svih stvorenja.
I zato vas pitam, kako se to moe objasniti ako se pretpostavi da svaki ovek poseduje "volju"?
Kako se moemo pomiriti s injenicom da se ovek boji plaljivog malog miia, najplaljivijeg
stvorenja, kao i hiljada drugih gluposti koje se verovatno nikada nee dogoditi, ali ne osea strah
pred licem sopstvene neizbene smrti?
U svakom sluaju, tu uasnu protivrenost je nemogue objasniti delovanjem famozne "volje".
Kada se o toj protivrenosti trezveno razmisli, bez ikakvih predrasuda, to jest bez gotovog
miljenja takozvanih "autoriteta" - ijeg se mudrovanja ljudi pridravaju zbog svoje naivnosti i
"instinkta stada", a da i ne govorimo o rezultatima, nastalim u njihovom miljenju zbog
anomalnog obrazovanja - postaje potpuno oigledno da je sve te strahove, koji u ljudima ne
raaju elju da se obese, Priroda specijalno dopustila u meri u kojoj su oni neophodni za proces
naeg svakodnevnog ivota.
I razume se, bez njih - bez svih tih, u subjektivnom smislu "buvljih ujeda", koji za nas
predstavljaju "besprimerne strahove" - mi nemamo nikakve doivljaje uopte - radosti, nade,
razoaranja, i tako dalje, te ne moemo oseati sav taj nemir, stimulanse, tenje ili uopte bilo
kakve impulse koji nas primoravaju da radimo, da se borimo za neto i da teimo nekakvom
cilju.
Upravo ta sveukupnost, moglo bi se rei "dejih doivljaja", kod obinog oveka nastaje i protie
automatski i ti doivljaji, s jedne strane, ine i odravaju ivot, dok, s druge strane, ne ostavljaju
ni vremena ni mogunosti da se vidi i oseti realnost.
Kada bi obian savremeni ovek mogao nekako to da oseti ili da zapamti kako e u odreeno i
izvesno vreme, na primer, sutra, kroz nedelju ili mesec dana, ili ak kroz godinu ili dve pouzdano
umreti, ta bi onda ostalo od svega to je do tada inilo njegov ivot?
Sve bi za njega izgubilo smisao i znaaj. ta bi bilo vano: nagrade, dobijene onomad za dugu
slubu, kojima se toliko radovao, ili pogled pun obeanja to ga je uputila ena koju odavno i
beznadeno eli, ili novine uz jutarnju kafu, ili komijski pozdrav pun potovanja na stepenitu,
pozorite uvee, odmor i san... sve te prijatne stvari - koliko bi sve one vredele?
Naravno, one vie ne mogu imati znaaj, koji im je pridavao pre, ukoliko ovek zna da e ga
smrt stii za pet ili deset godina. Ukratko, obian ovek ne moe i ne treba da gleda sopstvenoj
smrti "u oi", zato to treba da rei pitanje koje pred njim stoji: "Zato treba da ivimo, radimo i
patimo?"
Upravo da to pitanje ne bi moglo da bude postavljeno, Velika Priroda je, uverivi se da u oveku
vie nema faktora za valjano izraavanje, svojstveno tricentrinim biima, providencijalno i
mudro zatitila ljude, uzimajui u obzir da u njihovoj prirodi dolazi do razliitih posledica onih
osobina koje im ne dolikuju i koje im usled neophodnih aktualizacija ne omoguuju da opaze i
osete realnost.
I Velika Priroda je bila prinuena da se prilagodi toj anomaliji u objektivnom smislu zato to je
to, zbog uslova svakodnevnog ivota, koje su ljudi sami uspostavili, zbog pogoranja kvaliteta
zraenja, neophodnog za vie optekosmike ciljeve, bilo neophodno u cilju uspostavljanja
ravnotee, regulacije nataliteta i duine ivota.
Dakle, jasno je da ljudima ivot nije dat radi njih samih, ve da bi sluili optekosmikim
ciljevima, a da Velika Priroda odrava taj ivot tako da on protie vie ili manje podnoljivo i
brine o tome da se on ne prekine prevremeno.
Zar i mi ljudi ne hranimo, brinemo i na isti nain, koliko god je mogue, inimo prikladnim ivot
naih ovaca i svinja.
Zar to inimo zato to cenimo njihove ivote radi samih njihovih ivota?
Ne! Mi sve to inimo da bismo ih jednog lepog dana ubili i uzeli njihovo meso koje nam je
potrebno i koje treba da bude to masnije.
Na isti nain Priroda preduzima sve mogue mere kako bismo mi iveli tako da ne vidimo taj
uas i da se ne bismo obesili, ve da bismo iveli dugo, a onda kada joj je to potrebno, ona nas
ubija.
U postojeim uslovima svakodnevnog ivota ljudi to je ve postalo neosporan zakon Prirode.
U naem ivotu postoji najvei mogui cilj i svi smo duni da sluimo tom velikom optem cilju
- u tome je sav smisao i svrha naeg ivota.
Svi ljudi bez izuzetka - robovi njenog "Velianstva", kao i svi koji, hteli ne hteli, moraju da joj se
potine i bezuslovno i beskompromisno izvravaju ono to je svakome od nas predvieno
nasleem i steenom sutinom.
Sada, posle svega to sam rekao, vraajui se osnovnoj temi dananjeg predavanja, elim da vas
podsetim na izraze koje sam nekoliko puta upotrebio za definisanje oveka - "pravi ovek" i
"ovek pod navodnicima", i da na kraju kaem sledee.
Iako su pravi ovek, koji je ve stekao svoje sopstveno "Ja", i ovek pod navodnicima, koji svoje
"Ja" nema, u jednakoj meri robovi istog "Velianstva", razlika meu njima, kao to sam ve
govorio, jeste u tome to je pozicija prvog prema ropstvu svesna i on ima mogunost da ak i
kada slui "univerzalnom ostvarenju", primeni deo svojih manifestacija u skladu sa Provienjem
Velike Prirode, kako bi doao do "vene Sutine", dok drugi, na saznavi za svoje ropstvo, tokom
itave svoje egzistencije slui naprosto kao stvar koja, kada prestane da bude potrebna, zauvek
nestaje.
Da bih ono to sam upravo rekao uinio to iscrpnijim i konkretnijim, uporediu ivot
oveanstva s velikom rekom koja potie iz razliitih izvora i tee povrinom nae planete, a
ivot pojedinanog oveka sa jednom od kapi, koje ine tu reku ivota.
Reka najpre tee kao jedinstvena celina relativno ravnom dolinom, a zatim se na mestu koje je
Priroda podvrgla "nezakonitoj kataklizmi" deli na dva zasebna korita ili, kako se ponekad kae,
nastaje "vododelnica".
Sva voda jednog dela reke posle podele tee jo ravnijom dolinom posred "velianstvenog i
ivopisnog" pejzaa, u kojem se istie lepotom i najzad se uliva u beskrajni okean.
Drugi deo reke nastavlja da savlauje prepreke, stvorene upravo pomenutom "nezakonitom
kataklizmom", najzad dospeva u pukotine, nastale usled te kataklizme i ponire u najvee dubine
Zemlje.
Iako posle "vododelnice" ta dva dela teku samostalno i vie se ne meaju, u odreenim
momentima oni se jedan drugome toliko pribliavaju da se svi rezultati, nastali procesom
njihovog proticanja, sjedinjuju, a ponekad, ak, za vreme velikih atmosferskih pojava, kao to su
vetrovi, bure, i tako dalje, mlazevi vode i ak pojedine kapi, dospevaju iz jednog dela u drugi.
Zasebno uzet, ivot svakog oveka, do stupanja u odgovoran uzrast, odgovara kapi vode u
prvobitnom toku reke, a mesto gde nastaje "vododelnica", odgovara vremenu kada on postaje
odraslajedinka.
Pre te podele svaki deo vode, radi ispunjenja misije kojaje data itavoj reci, u skladu sa zakonom
predstavlja celinu i u najmanjim pojedinostima je isti za svaku pojedinanu kap, ali samo zato
to se svaka kap nalazi u zajednikom toku itave reke.
Za samu kap, sva njena sopstvena kretanja, svi pravci u kojima se ona kree i sva stanja,
izazvana promenom njenog poloaja, putem razliitih sluajnih uslova okoline, ubrzavanjem ili
usporavanjem tempa njenog kretanja, uvek je i potpuno stvar sluaja.
Za kapi ne postoji predodreenost njihove sopstvene sudbine - predodreenost postoji samo za
itavu reku.
Na poetku toka reke ili ivota kapi, sada ovde, a kroz magnovenje tamo, ve minut kasnije one
mogu i da ne postoje vie kao takve, pljusnuvi iz reke ili isparivi iz nje.
I ponekad je zbog nedostojnog ivota nekog oveka, Velika Priroda prinuena da kod njega
izazove odreeno izroavanje. U cilju opte aktualizacije svega postojeeg bilo je predvieno da
se celokupan ljudski ivot na Zemlji podeli na dva dela; i Velika Priroda je predvidela i
postepeno fiksirala u pojedinostima svoje opte aktualizacije odreeni zakonomerni proces,
putem kojeg u kapi vode prvobitnog toka reke ivota, za vreme takozvane "unutranje
subjektivne borbe sa sopstvenim negativnim principom", moe da nastane ili da ne nastane
"neto", zahvaljujui emu se raaju odreene osobine koje mu omoguuju da na mestu
vododelnice ue u prvi ili u drugi deo vodenog toka.
To "neto", koje u prirodi svake kapi slui za auktualizaciju osobina koje odgovaraju prvom ili
drugom vodenom toku, predstavlja u prirodi svakog oveka, koji je dostigao odgovorni uzrast,
upravo ono "Ja", kome je posveeno dananje predavanje.
ovek koji poseduje svoje sopstveno "Ja", stupa u jedan od vodenih tokova reke ivota, dok
ovek, lien "Ja", stupa u drugi.
Dalju sudbina svake kapi reke ivota odreuje "vododelnica" u skladu sa onim vodenim tokom u
koji ona dospeva.
Do toga dolazi zato to se, kao to sam ve rekao, prvi od ta dva dela vodenog toka, na kraju
krajeva, uliva u okean, to jest u onu sferu Prirode, u kojoj se neprekidno odvija "Razmena
materija" sa razliitim kosmikim koncentracijama putem procesa takozvanog
"pohdalisdanhija", iji jedan aspekt, uzgred, savremeni ljudi nazivaju "ciklonima". Na taj nain,
svaka kap vode dobija mogunost daljeg razvoja i kretanja ka sledeem, viem nivou.
to se tie drugog vodenog toka, on se na kraju krajeva sliva u pukotine u utrobi Zemlje, gde
uestvuje u "involucionom stvaranju" koje se neprekidno odvija unutar planete, te se pretvara u
paru i rasporeuje u odgovarajue sfere kako bi sluio za nastanak novih objekata.
Posle "vododelnice", veliki i mali posledini procesi koji obezbeuju ispunjenje predodreene
namene svakog vodenog toka, do najmanje pojedinosti svog spoljanjeg kretanja, takoe
proistiu iz tih istih kosmikih zakona; ipak, rezultati koji iz njih slede, da tako kaemo,
"subjektivizovani" su prema dvama vodenim tokovima; i mada funkcioniu nezavisno, oni
neprekidno jedan drugome pomau i podravaju jedan drugoga.
"Subjektivizovani" rezultati drugog reda, koji proizilaze iz fundamentalnih kosmikih zakona,
ponekad funkcioniu rame uz rame, ponekad se sudaraju ili presecaju, ali se nikada ne sjedinjuju.
A delovanje tih "subjektivizovanih" rezultata drugog reda, u odreenim uslovima okruenja,
takoe moe ponekad da se odnosi na pojedine kapi.
Za nas, savremene ljude, osnovno zlo se sastoji u tome to zbog razliitih uslova svakodnevnog
ivota, koje smo sami ustanovili, posebno zbog anomalnog "obrazovanja", dospevamo u
odgovoran uzrast stiui prirodu koja odgovara jedino onom delu reke ivota kojem je sueno da
se sunovrati u utrobu zemlje, i dospevi tamo idemo noeni maticom; ne mislei na posledice,
prepustivi se toku, mi sve preputamo sudbini.
Dok god smo pasivni, mi ne samo da neizbeno moramo da sluimo jedino kao sredstva
"involucionog" stvaranja Prirode, ve radi spasenja ivota moramo ropski da se pokoravamo
svim vrstama slepog sluaja.
Poto je veina ovde prisutnih slualaca, to bi se reklo, ve "stupila" u odgovoran uzrast i
iskreno moe priznati da do sada nije imala sopstveno "Ja", i poto u skladu sa sadrajem svega
to sam ovde rekao, ne vidi za sebe nikakvu prijatnu perspektivu, rei u vam sasvim otvoreno i
bez ikakvih zadnjih namera, kako ne biste, posebno oni meu vama koji su to shvatili, poeli da
"jadikujete" i pali u uobiajeni "pesimizam" koji preovladava svuda u anomalnom ivotu
savremenih ljudi, da prema mojim ubeenjima, formiranim tokom dugih godina istraivanja i
potkrepljenih mnogobrojnim eksperimentima izvrenim neuobiajenim metodama, kao i njihovih
rezultata, na kojima se zasniva Institut za harmonian razvoj oveka - ak ni za vas jo nije
suvie kasno.
Radi se o tome da su mi ta istraivanja pouzdano i jasno pokazala da je u svojoj beskrajnoj brizi
Majka Priroda predvidela mogunost da sva bia steknu zrno svoje sutine, to jest sopstveno
"Ja", ak i poto stupe u odgovoran uzrast.
Dalekovidost nae Majke Prirode, u naem sluaju, sastoji se u tome to nam ona pod odreenim
unutranjim i spoljanjim uslovima prua mogunost da preemo iz jednog toka u drugi.
Izraz "prvo oslobaanje oveka", koji je do nas doao iz davnina, odnosi se upravo na takvu
mogunost prelaska iz jednog toka, kome je namenjeno da nestane u paklenim dubinama, u drugi
tok, koji se uliva u beskrajna prostranstva bezgraninog okeana.
Ali nije lako prei iz jednog toka u drugi, nije dovoljno naprosto to poeleti. Za to je pre svega
neophodno svesno kristalizovati u sebi podatke koji e u vaoj prirodi roditi stalni i nepresuni
impuls elje za takav prelazak; osim toga, treba proi kroz dugu odgovarajuu pripremu.
Za takav prelazak potrebno je da se, pre svega, odreknete svega to ste smatrali "bogatstvima" u
ovom toku ivota, a to u stvarnosti ine samo automatske i ropski steene navike.
Drugim reima, treba da umrete za sve, da postanete ravnoduni prema svemu to ini va
svakodnevni ivot.
Upravo o takvoj smrti govore sve religije.
U tome se sastoji znaenje rei koje su do nas dole iz daleke prolosti: "Bez smrti nema
preporoda ili, drugim reima, "ako ne umrete, neete moi da vaskrsnete iz mrtvih".
To se ne odnosi na smrt tela, jer za takvu smrt nije potrebno vaskrsavanje.
Jedino dua, tavie, besmrtna dua, moe bez vaskrslog tela.
Nema potrebe da vaskrsavamo da bismo izali na Poslednji Boji Sud, kako nas ue Crkveni
Oci.
Ne! I sam Isus Hristos i svi proroci, poslati Odozgo, govorili su o smrti koja se moe desiti ovde,
u ovom ivotu, to jest o smrti onog "tiranina" koji nas dri u ropstvu i u oslobaanju od njega se
upravo sastoji prvo oslobaanje oveka.
Sumirajui sve to je reeno - ideje predavanja koje ste uli i ono to sam danas dodao - o dvema
kategorijama savremenih ljudi koji nemaju nita zajedniko sa stanovita svog unutranjeg
sadraja, kao i o injenici dostojnoj aljenja, da se usled progresivno pogoravanih uslova
svakodnevnog ivota, posebno usled nepravilnog sistema obrazovanja mlade generacije, razne
posledice svojstava organa kundabufera javljaju mnogo intenzivnije u prirodi ljudi odnedavno,
smatram neophodnim da naglasim i, ak, da podvuem, da svi nesporazumi, do kojih dolazi u
procesu naih meusobnih odnosa, sve svae i sporovi, svoenja rauna i nepromiljene odluke -
odluke, posle kojih nas dugo mui "gria savesti" - pa ak i tako veliki dogaaji, kao to su ratovi
i druge nesree - naprosto predstavljaju rezultat svojstava prirode obinih ljudi koji nikada nisu
specijalno radili na sebi, svojstava koje bih nazvao "izokrenutim vienjem stvarnosti".
Svaki ovek koji moe iole ozbiljno da misli, mora da se sloi s tim da, ako uzme u obzir samo
jednu prostu injenicu koja se esto ponavlja u procesu naeg unutranjeg ivota, a to je da nai
doivljaji, koji izgledaju toliko uasni dok ih trpimo, posle izvesnog vremena bivaju u naem
logikom miljenju neto to "ne vredi ni piljiva boba", jer ih zatim smenjuju drugi doivljaji i
mi ih se seamo tek kada smo u sasvim drugaijem raspoloenju.
Rezultati misli i oseanja prosenog oveka esto dovode dotle da on, to se kae, "od komarca
pravi magarca, a od magarca komarca".
Manifestacije te tetne osobine u ljudskoj prirodi postaju posebno intenzivne za vreme dogaaja
kakvi su ratovi, graanski ratovi, i tako dalje. U takva vremena postaje posebno izrazito stanje
koje priznaju ak i ljudi pod iji uticaj, osim retkih izuzetaka, dospevaju svi i koje se naziva
"masovnom psihozom".
Osnovna karakteristika tog stanja se sastoji u tome da kada obini ljudi sa svojim slabim
miljenjem, koje u takva vremena jo vie slabi, prihvate na poverenje sve to im govore razni
ludaci, oni u punom smislu rei postaju rtve zlobnih izmiljotina i izraavaju se potpuno
automatski.
Dok se ljudi nalaze pod uticajem te kobne osobine, koja je ve postala stalna odlika savremenih
ljudi, oni gube sveto "neto" koje se naziva "saveu", a koje su stekli zahvaljujui podacima
kojima ih je Velika Priroda obdarila kao bogolika stvorenja, razlikujui ih od obinih ivotinja.
Pametnim ljudima se nimalo ne dopada postojanje te osobine kod naih savremenika, zato to,
prema istorijskim podacima i otkriima mnogih istinskih naunika prolih epoha, Velikoj Prirodi
vie nisu potrebni fenomeni poput masovne psihoze za odravanje sopstvene ravnotee.
Naprotiv, povremeno izraavanje te osobine kod ljudi, prisiljava je da se uvek iznova
prilagoava, na primer, da poveava natalitet, da menjatakozvani "tempo opte psihe", i tako
dalje.
Posle svega to sam sada rekao, smatram neophodnim da podvuem kako su svi istorijski podaci
- koji su postali dostupni nekim savremenim ljudima, kao i meni, i koji se odnose na ono to se
stvarno dogodilo u ivotima ljudi u prolim vremenima, a nikako one podatke koje su izmislili
savremeni, takozvani "kolarci", uglavnom Nemci, ijim se "priama" pune mozgovi itave
mlade generacije svuda na Zemlji - jasno pokazuju da se ljudi u prolosti nisu delili na dva
ivotna toka, ve su se svi kretali zajednikim koritom.
Ukupan ivot oveanstva se podelio na dva toka tek posle perioda "tikliamike civilizacije" koji
je neposredno prethodio vavilonskoj.
Od toga doba, postepeno je uspostavljen sadanji nain ivota oveanstva koji, kao to mora
znati svaki razuman ovek, moe proticati vie ili manje podnoljivo jedino ako se ljudi dele na
gospodare i robove.
Iako je poloaj gospodara ili robova odavno nedostojan ljudi kao dece naeg opteg Oca, ipak,
postoje uslovi koji su ve potpuno fiksirani u procesu kolektivnog ivota ljudi, ije poreklo lei u
dubokoj prolosti, i mi se moramo pomiriti s tim i postii kompromis, koji prema nepristrasnom
razmiljanju odgovara naem linom blagostanju i koji, istovremeno, ne protivrei zapovestima
koje nama, ljudima, daje "Praizvor svega postojeeg".
Takav kompromis je mogu, po mom miljenju, ukoliko neki ljudi svesno postave kao osnovni
cilj svoje egzistencije dobijanje svih neophodnih podataka kako bi postali gospodari sebi slinih
iz svog okruenja.
Polazei od toga i postupajui u skladu s mudrom idejom prolih vremena, koja tvrdi da ovek
ako eli da bude "pravedan i dobar ovekoljubac, mora pre svega da bude sebeljubac", svako od
nas je, koristei zdravu logiku, koju nam je dala Velika Priroda, morao kao svoj osnovni cilj da
postavi da bude gospodar.
Ali ne gospodar u onom smislu te rei, koji joj pridaju savremeni ljudi, to jeste oni koji imaju
mnogo robova i novca, ve onaj ovek, koji zahvaljujui svojim objektivnim vrlim delima prema
svom okruenju - to jest delima koja su jedino izraz diktata njegovog istog Uma, bez i
najmanjeg uea onih impulsa, koji u njemu, kao i u svim ljudima, raaju posledice svojstava
kobnog organa kundabufera - dobija ono "neto", to podstie sve iz njegovog okruenja da mu
se priklone i da s potovanjem ispune sve njegove zapovesti.
Ja sada smatram svoju prvu knjigu zavrenom i to zavrenom upravo u obliku koji ak i mene
zadovoljava.
U svakom sluaju, ja sebi dajem re da od sutranjeg dana ovom svom delu neu poklanjati ni
trenutak svoga vremena.
A sada, pre nego to ponem da radim na sledeoj knjizi, kako bih joj pridao svima dostupnu
formu, nameravam da se odmaram itavih mesec dana, da uopte nita ne piem, radi
stimulisanja svog organizma, umornog do krajnjih granica, i da polako ispijem svih petnaest
preostalih boca "boanskog nektara", koji je sada na Zemlji poznat kao "Stari Kalvados".
Taj Stari Kalvados, uzgred - dvadeset sedam boca tog napitka - imao sam sree da pre nekoliko
godina sluajno pronaem zakopane pod smesom krenjaka, peska i dobro usitnjene slame, kada
sam kopao jamu za uvanje argarepe tokom zime u jednom od podruma svog sadanjeg doma.
Boce tog boanskog napitka su, po svoj prilici, radi spasenja svoje due zakopali monasi koji su
iveli na tom mestu, daleko od svetovnih sablazni.
Sada mi se ini da su boce tu zakopane sa izvesnim tajnim ciljem i,da su, zahvaljujui svojoj
takozvanoj "intuitivnoj pronicljivosti" - za koju su podaci, kako se moe pretpostaviti, formirani
zahvaljujui njihovom pobonom ivotu - predvideli da ta boanska tenost treba da dospe u
ruke oveka koji ju je dostojan, kako bi shvatio smisao stvari koje e ga podstai da afirmie
znaaj ideala na kojima je bilo zasnovano to monako bratstvo i doprineo njihovom boljem
prenoenju buduim generacijama.
Za vreme svog odmora, u svakom pogledu sasvim zasluenog, elim da ispijem tu izvrsnu
tenost koja mi je ovih poslednjih godina omoguila da bez patnje podnosim sebi sline spodobe
(persone) kojima sam poslednjih godina bio okruen, da sluam nove anegdote, a, ponekad,
usled nedostatka novih stare - to, naravno, govori o talentu pripovedaa.
Tek je podne, a poto sam dao re da nita vie neu napisati u ovoj prvoj knjizi i da u sve
zapoeti tek sutra, jo imam vremena da ne krei re i jasne svesti dodam da sam pre godinu ili
dve vrsto reio da objavim samo prvu knjigu svojih dela. to se tie druge i tree knjige mojih
dela, nameravam da ih ne objavljujem ve da organizujem da ona na odreeni nain budu
deljena, kako bih uz njihovu pomo ispunio jedan od osnovnih zadataka, za koji sam se zarekao
da u ga reiti, a to je da po svaku cenu svojim savremenicima dokaem apsurdnost svih njima
svojstvenih ideja u vezi sa pretpostavki o postojanju "onog sveta", s njegovim famoznim i
divnim "rajem", i odvratnim "paklom"; i da u isto vreme ustanovim teorijski, a u budunosti i
praktini - to ak i "totalne rtve" savremenog obrazovanja moraju uzdrhtavi da shvate - da
pakao i raj, naravno, postoje, ali ne na "onom svetu", ve ovde, pored nas, na Zemlji.
Posle objavljivanja prve knjige nameravam da irim ideje sadrane u drugoj, da organizujem
razne velike centre uz istovremena, svima dostupna javna itanja.
Zbog realnih, nesumnjivo dostinih istina, objanjenih u ovoj knjizi, eleo bih da je uinim
dostupnom iskljuivo onima koje e, poto sasluaju sadraj moje druge knjige, u skladu s
mojim uputstvima odabrati specijalno obueni ljudi.

NAPOMENA IZDAVAA
Napomene uz delo Sve i svja ili Belzebubovi razgovori sa unukom
Originalni naslov knjige je Belzebubovi razgovori sa unukom ili objektivnonepristrasna kritika
ljudskog ivota
Sve i svja je naslov celokupnog dela koje nikada nije napisano a trebalo je da po zamisli autora
obuhvati tri serije knjiga:
SVE I SVJA
Plan celokupnog dela u tri toma
Prva serija (tri knjige)
Belzebubovi razgovori saunukom ili objektivno nepristrasna kritika ljudskog ivota
Druga serija (tri knjige) Susreti sa izuzetnim ljudima
Trea serija (etiri knjige) ivotje stvaran samo kada 'jajesam'
Sve ovo je napisano u skladu sa potpuno novim principima logikog razmiljanja i najstroije je
usmereno ka reavanju sledea tri osnovna problema:
Prva serija ima za cilj da bez milosti i kompromisa uniti u mislima i oseanjima itaoca
vekovima ukorenjena miljenja i stavove o svemu to postoji na svetu.
Druga serija ima za cilj da itaoca upozna sa neophodnim materijalom za novo stvaranje i da
dokae njegovu ispravnost i kvalitst.
Trea serija ima za cilj da u mislima i oseanjima itaoca - umesto umi ljenog sveta koji
trenutno percipira - stvori predstavu sveta koja odgovara onome kakav on u stvarnosti jeste.
Navedeni plan je u originalnom izdanju tampan na poetku prvog dela 'Belzebubovih
razgovora', pre 'Prijateljskog saveta', odnosno uvodnog dela koji je u ruskom izdanju, na osnovu
koga je raen ovaj prevod, tampan pod nazivom 'Od autora'.
Ovaj plan stoji tako kako je napisan, iako se nikada nije pojavio navedeni broj knjiga iz druge i
tree serije.
Vana ispravka. Radi se o fundamentalnom kosmikom zakonu Heptaparaparinoh koji je vezan
za broj sedam. Dakle, nije Geptaparaparinoh, kako je uglavnom napisano u prvoj i drugoj knjizi
Belzebubovih razgovora... nego Heptaparaparinoh, kako je ispravno napisano u treoj knjizi.
SADRAJ
Glava 40 BELZEBUB PRIA O TOME KAKO SU LjUDI SAZNALI I ODMAH ZATIM ZABORAVILI
FUNDAMENTALNI KOSMIKI ZAKON HEPTAPARAPARINOHA....................................................................1
Glava 41 DERVI IZ BUHARE HADI ASVAZ TRUV..............................................................................20
Glava 42 BELZEBUB U AMERICI..............................................................................................................37
Glava 43 BELZEBUB PRIA O PROCESU MEUSOBNOG UNITAVANjA KOJI SE POVREMENO
JAVLjA KOD LjUDI, ILI BELZEBUBOVO MILjENjE O RATU...........................................................................81
Glava 44 PREMA BELZEBUBOVOM MILjENjU LjUDSKO SHVATANjE PRAVDE U
OBJEKTIVNOM SMISLU PREDSTAVLjA SAMO PROKLETU FATAMORGANU............................................102
Glava 45 PREMA BELZEBUBOVOM MILjENjU, TO TO LjUDI IZ PRIRODE IZVLAE
ELEKTRICITET I KORIENjEM GA UNITAVAJU, PREDSTAVLjA JEDAN OD OSNOVNIH UZROKA
SKRAIVANjA LjUDSKOG IVOTA.....................................................................................................................110
Glava 46 BELZEBUB OBJANjAVA SVOM UNUKU ZNAENjE FORME I REDOSLEDA KOJE JE
ODABRAO ZA PREZENTIRANjE INFORMACIJA O LjUDIMA.........................................................................115
Glava 47 NEIZBENI REZULTAT NEPRISTRASNOG MILjENjA.......................................................119
Glava 48 AUTOR ITAOCIMA.................................................................................................................123
Predavanje broj 1 Zakonomerna raznovrsnost izraavanja ljudske linosti (poslednji put odrano u zgradi
dramskog pozorita u Njujorku, januara 1924. godine)..........................................................................................125
NAPOMENA IZDAVAA.......................................................................................................................141

Biblioteka S ONE STRANE...

Georgije Gurdijev
SVE I SVJA
ILI BELZEBUBOVI RAZGOVORI
SA UNUKOM
Knjiga trea
Izdava BRIMO - Beograd
Za izdavaa MOMILO BRIEVI
Urednik VLADIMIR MEDENICA
Dizajn LjILjANA MARTINOVI
Korektura RAS
Kompjuterska obrada BRIMO - Beograd
tampa ZUHRA - Beograd
Tira 500
18VI 15VM 8683521168
S1R - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.161.13
GURDIJEV, Georgije
Sve i svja ili Belzebubovi razgovori sa unukom. Knj. 3 / Georgije Gurdijev ; prevela Mirjana
Grbi. - Beograd : BRIMO, 2002 (Beograd : Zuhra). 309 str. ; 21 cm. - (Biblioteka S one
strane...)
Prevod dela: Vezesgu UeGgeui1a 50 5uoip upiko / Oeog@u Oigseu. - Tira 500. Napomena
izdavaa: str. 305306.
GZVT 8683521168
SOV153GO 974382