Perls, F.S., Heferlajn, R. & Gudman, P.

GETALT TERAPIJA

Tom 2

NOVINA, UZBUENJE I RAST

Prvi deo

U v o d

P r e v e l a:

Vesna Vuka

1
 I STRUKTURA RASTA

1. Granica kontakta

Iskustvo se odvija na granici izmeu organizma i njegove sredine, prvenstveno

na povrini koe i u drugim organima senzornog i motornog reagovanja. Iskustvo je
funkcija ove granice i ono to je stvarno u psiholokom smislu jesu potpune
konfiguracije ovog funkcionisanja, neko znaenje koje je otkriveno i neka aktivnost
koja je okonana. Celine iskustva ne podrazumevaju sve, jer su one odreene
jedinstvene strukture, a sve drugo, u psiholokom smislu, ukljuujui i same
koncepte organizma i sredine, jeste apstrakcija ili mogua konstrukcija ili potencijal
koji se pojavljuje u iskustvu, ali samo kao nagovetaj nekog drugog iskustva. Mi
govorimo o organizmu koji kontaktira sredinu, ali to je kontakt koji ini
najjednostavniju i prvobitnu stvarnost. Ovo moete odmah doiveti ako, umesto da
samo gledate objekte ispred vas, postanete i svesni injenice da se ti objekti nalaze u
vaem ovalnom vidnom polju i ako osetite kako ovaj vidokrug, da tako kaemo,
dodiruje vae oi to zaista jeste vid vaih oiju. Obratite panju, zatim, kako se
predmeti u ovom vidokrugu pojavljuju u estetskim odnosima u pogledu prostora i
boja. Ovo moete doiveti i uz zvuke koji dolaze spolja; koren njihove stvarnosti
nalazi se na granici kontakta i na toj granici oni se doivljavaju kao jedinstvene
strukture. Tako je i u motorikom smislu, ako ste svesni da bacate loptu, daljina se
smanjuje i va motorni impuls izbija, da tako kaemo, na povrinu kako bi je sreo.
Svrha svih praktinih eksperimenata i teorijske diskusije u ovoj knjizi jeste
analiziranje funkcija kontakta i poveanje svesnosti stvarnosti.
Re kontakt u dodiru sa objektima koristimo kao osnovu za senzornu
svesnost i motorno ponaanje. Verovatno postoje primitivni organizmi kod kojih
svesnost i motorni odgovor predstavljaju isti in; a kod organizama vieg reda, koji
ostvaruju dobar kontakt, uvek se moe uoiti povezanost ula i pokreta (a takoe i
oseanja).

2. Interakcija organizma i sredine

U svakoj vrsti istraivanja, bilo da je ono bioloko, psiholoko ili socioloko,

polazimo od interkcije organizma i sredine. Besmisleno je da, na primer, govorimo
o nekoj ivotinji koja die, a da ne uzmemo u obzir vazduh i kiseonik kao deo
njenog definisanja ili da govorimo o ishrani, a da ne spomenemo hranu ili da
govorimo o vidu bez svetlosti ili o kretanju bez gravitacije i podupirueg tla ili o
govoru bez komunikanata. Ne postoji nijedna funkcija bilo kog ivog bica koja se
moe ostvariti u potpunosti bez objekta i sredine, bilo da se radi o vegetativnim
funkcijama kao to su ishrana i seksualnost ili perceptivnim funkcijama ili
motornim funkcijama ili oseanjima ili rasuivanju. Znaenje besa obuhvata
frustrirajuu prepreku, znaenje rasuivanja obuhvata praktine probleme.
Nazvaemo ovu interakciju organizma i sredine u bilo kojoj vrsti funkcionisanja

2
 polje organizam/sredina. I ne zaboravimo da, bez obzira koju teoriju zastupamo o
impulsima, nagonima itd., uvek uzmemo u obzir takvo interaktivno polje, a ne
izolovanu jedinku. Kad god se radi o organizmu koji se kree u prostranom polju i
ima sloenu unutranju strukturu, kao to je sluaj sa nekom ivotinjom, zvui
logino da se govori o njoj onakva kakva je, kao na primer, o njenoj koi i od ega
se ona sastoji ali ovo je samo iluzija zbog injenice da kretanje kroz prostor i
unutranje pojedinosti, privlae panju u odnosu na relativnu stabilnost i
jednostavnost pozadine.
ovekovo polje organizam/sredina, naravno, nije samo fiziko, ve i drutveno.
Stoga u svakom prouavanju oveka kao to su fiziologija, psihologija ili
psihoterapija, moramo govoriti o polju u kome, u najmanju ruku, postoji interakcija
izmeu socio-kulturnih, biolokih i fizikih faktora. Na pristup u ovoj knjizi je
unitaran u tom smislu da pokuavamo da detaljno razmotrimo svaki problem
onako kako se pojavljuje u socio-bioloko-fizikom polju. Sa ovog stanovita, na
primer, istorijski i kulturni faktori ne mogu se posmatrati kao da komplikuju ili
modifikuju uslove jednostavnije biofizike situacije, ve da su svojstveni nainu na
koji posmatramo problem.

3. ta je predmet prouavanja psihologije?

Ako se osvrnemo na prethodna dva odeljka, ono to je reeno u njima izgleda da

se podrazumeva i svakako se ne ini izuzetnim. U njima se tvrdi (1) da je, u naelu,
iskustvo kontakt, funkcija granice organizma i njegove sredine i (2) da je svaka
ljudska funkcija interakcija u polju organizam/sredina, koje moe biti socio-kulturno,
bioloko i fiziko. Sada emo se pozabaviti kombinacijom ove dve propozicije.
U okviru biolokih i drutvenih nauka, koje se bave interakcijom u polju
organizam/sredina, psihologija prouava delovanje granice kontakta u polju
organizam/sredina. Ovaj predmet prouavanja je jedinstven i lako je razumeti zato
je psiholozima oduvek bilo teko da ogranie svoj predmet prouavanja*. Kada
kaemo granica mislimo na granicu izmeu; ali granica kontakta na kojoj se
odvija iskustvo, ne razdvaja organizam i njegovu sredinu; ona pre ograniava
organizam, obuhvata ga i istovremeno dodiruje sredinu. Zapravo, kazaemo ovo na
nain koji e se uiniti neobinim, granica kontakta na primer, osetljiva koa nije
toliko deo organizma, poto je u osnovi organ posebnog odnosa organizma i
sredine. Kao to emo uskoro pokazati, ovaj poseban odnos jeste prvenstveno rast.
ovek je osetljiv ne na stanje organa (to bi moglo biti bol), ve na interakcije u

______

* Oponaajui Aristotela, savremeni psiholozi (naroito u 19. veku) bavili su se

istom fizikom objekata percepcije, a onda su preli na biologiju organa itd. Ono to im je
nedostajalo, bio je Aristotelov kratak i jasan uvid da su u inu, u oseaju, objekat i organ identini.

polju. Kontakt je svesnost polja ili motorni odgovor u polju. Iz ovog razloga
kontaktiranje, funkcija same granice organizma, ipak moe pretendovati da pokae

3
stvarnost, neto vie nego to to ini neki nagon ili pasivnost organizma. Treba da
shvatimo da kontaktiranje, svesnost i motorni odgovor u irem smislu podrazumevaju
elju i odbacivanje, prilaenje i izbegavanje, oseaje, oseanja, manipulaciju,
procenjivanje, komunikaciju, borbu itd. svaku vrstu ivog odnosa koji se odvija na
granici u interakciji izmeu organizma i sredine. Svi ovi kontakti su predmet
prouavanja psihologije. (Ono to se naziva svest izgleda da je posebna vrsta
svesnosti, funkcija kontakta koja se odvija kada postoje tekoce i odlaganja u
prilagoavanju.)

4. Kontakt i novina

Ako posmatramo neku ivotinju kako slobodno luta prostranstvima raznolikog

okruenja, moemo videti da broj i raspon funkcija kontakta mora biti veliki, zato to
u osnovi, organizam ivi u okruenju tako to odrava svoju razliitost i, to je jo
vanije, asimiluje sredinu u svoju razliitost; a granica je ta na kojoj se opasnosti
otklanjaju, prepreke savlauju, a ono to se moe asimilovati, odabira se i prisvaja.
Ono to se odabere i asimiluje uvek je neto novo; organizam se i odrava
asimilacijom novine, tako to se menja i raste. Na primer, hrana je po reima
Aristotela, neto to nije slino, a to moe postati slino; a procesom
asimilacije organizam se zauzvrat menja. Pre svega, kontakt je svesnost o i
ponaanje ka novini koja se moe asimilovati, kao i odbacivanje novine koja se ne
moe asimilovati. Ono to je sveprisutno, uvek je isto ili nevano, nije objekat
kontakta. (Stoga se zdravi organi ne kontaktiraju, zato to su konzervativni.)

5. Definicija psihologije i psihologije abnormalnog

Moramo dakle zakljuiti da je svaki kontakt kreativan i dinamian. On ne moe

biti rutinski, stereotipan ili naprosto konzervativan, zato to mora da se suoava sa
novinom, jer je samo novina hranljiva. (Ali kao i sami senzorni organi, unutranja
ne-kontaktna fiziologija organizma jeste konzervativna.) S druge strane, kontakt ne
moe pasivno prihvatiti niti se samo prilagoditi novini, zato to se novina mora
asimilovati. Svaki kontakt je kreativno prilagoavanje organizma i sredine. Svesni
odgovor u polju (kao to su orijentacija i manipulacija) jeste agens rasta u polju.
Rast je funkcija granice kontakta u polju organizam/sredina; sloene organske
celine opstaju u veoj celini polja, putem kreativnog prilagoavanja, promene i
rasta.
Dakle, mogli bi definisati psihologiju kao prouavanje kreativnog
prilagoavanja. Njena tema je neprekidna tranzicija izmeu novine i rutine, iji su
ishod asimilacija i rast.
U skladu s ovim, psihologija abnormalnog je prouavanje prekida, inhibicije ili
drugih nepravilnosti u toku kreativnog prilagoavanja. Razmotriemo, na primer,
anksioznost, preovlaujui inilac neuroze, koja je rezultat prekida uzbuenja
kreativnog rasta (sa prateim gubitkom daha); i analiziraemo razne neurotine
karaktere kao stereotipne obrasce koji ometaju fleksibilan proces kreativnog

4
 prihvatanja novine. Zatim, poto se stvarnost pojavljuje u kontaktu, u kreativnom
prilagoavanju organizma i sredine, ovaj proces je zakoen kod neurotiara, te je
njegov svet van kontakta, sa sve vie halucinacija, projekcija, zamraenja i inae
nestvaran.
Kreativnost i prilagoavanje su polarni; oni su neophodni jedan drugom.
Spontanost je osvajanje, zraenje zadovoljstvom i rast sa onim sto je zanimljivo i
hranljivo u sredini. (Na alost, u mnogim psihoterapijama prilagoavanje,
povinovanje principu realnosti, podrazumeva gutanje stereotipa.)

6. Figura kontakta u odnosu na pozadinu polja organizam/sredina

Vratimo se ideji sa kojom smo zapoeli, da su celine iskustva odreene

jedinstvene strukture. Kontakt, rad koji rezultira u asimilaciji i rastu, jeste
formiranje figure od interesa u odnosu na pozadinu ili kontekst polja
organizam/sredina. Figura (getalt) u svesti jeste jasna, ivopisna percepcija, slika
ili uvid; u motornom ponaanju to je graciozan, energian pokret sa ritmom, koji se
zavrava itd. U oba sluaja potreba i energija organizma i mogunosti sredine
ukljuceni su i sjedinjeni u figuri.
Formiranje figure/pozadine je dinamian proces u kome nagoni i resursi u polju
postepeno poveavaju zanimljivost, jasnou i snagu dominantne figure. Stoga je
besmisleno da se bavimo bilo kojim psiholokim ponaanjem izvan njegovog
socio-kulturnog, biolokog i fizikog konteksta. Istovremeno, figura ima specifinu
psiholoku prirodu; ona poseduje posebne uoljive osobine kao to su otrina,
jasnoa, jedinstvo, fascinantnost, gracioznost, snaga, nesputanost itd., u zavisnosti
ta prvo posmatramo, da li perceptualni, oseajni ili motorni kontekst. injenica da
getalt ima posebne uoljive psiholoke osobine jeste od kapitalnog znaaja za
psihoterapiju, zato to nam nudi samostalni kriterijum za dubinu i realnost
doivljaja. Teorije normalnog ponaanja ili prilagoavanja realnosti nisu
potrebne, osim u svrhu istraivanja. Kada je figura mutna, nejasna, bez gracioznosti
i energije (slab getalt), moemo biti sigurni da nedostaje kontakt, da je neto
blokirano u sredini, da neka vitalna organska potreba nije izraena; osoba nije
potpuno prisutna, odnosno u njenom celom polju nema takvih nagona i resursa
koji bi kompletirali figuru.

7. Terapija kao analiza getalta

Terapija se sastoji od analiziranja unutranje strukture aktuelnog iskustva, bez

obzira na nivo kontakta; ne analizira se toliko ta osoba doivljava, ega se sea,
ta radi, govori itd., ve kako se sea onoga ega se sea, kako govori ono to
govori, kojim izrazom lica, tonom glasa, kojim reima, kojim afektom, kako pravi
omake, na koji nain uvaava ili ne uvaava drugu osobu itd. Radom na jedinstvu
ili nejedinstvu ove strukture iskustva, sada i ovde, pojavljuje se mogunost za
obnovu dinamikih odnosa izmeu figure i pozadine, sve dok se kontakt ne pojaa,
svesnost ne izotri, a ponaanje ne energizuje. Najvanije od svega jeste da je

5
 ostvarenje svesnog getalta samo po sebi lekovito, zato to je figura kontakta, u
sutini, kreativna integracija iskustva, a ne samo njen pokazatelj.
Od nastanka psihoanalize odreena osobina getalta, aha iskustvo
prepoznavanja, zauzimala je naravno suvereno mesto. Ali uvek je ostajalo nejasno
zato bi sama svesnost, na primer, seanje, trebalo da izlei neurozu. Obratite
panju, meutim, da svesnost nije samo misao o problemu, ve je u sustini,
kreativna integracija problema. Takoe moemo videti da svesnost obino ne
pomae, zato to ona uopte nije svestan getalt, strukturisan sadraj, ve prazan
sadraj, verbalizacija ili priseanje, i kao takav ne privlai energiju sadanje
organske potrebe, niti sadanje sredinske podrke.

8. Destrukcija kao deo formiranja figure/pozadine

Proces kreativnog prilagoavanja novoj materiji i okolnostima uvek

podrazumeva fazu agresije i destrukcije, zato to prilaenjem, grabljenjem i
izmenom starih struktura, ono to nije slino postaje slino. Kada nastaje nova
konfiguracija, stara steena navika organizma u kontaktiranju i prethodno stanje
onoga emu se pristupilo i to je kontaktirano, unitavaju se u cilju ostvarenja
novog kontakta. Ovakva destrukcija postojeeg stanja moe da izazove strah,
prekid i anksioznost, koji se srazmerno poveavaju sa stepenom neije neurotine
nefleksibilnosti; ali proces je praen sigurnou da e se pojaviti neto novo kroz
eksperiment. Ovde, kao i drugde, jedino reenje ljudskog problema lei u
eksperimentalnom otkriu. Anksioznost se ne savlauje spartanskom vrstinom
mada je hrabrost divna i neophodna vrlina ve tako to se uznemiravajua
energija uliva u novu figuru.
Bez obnavljanja agresije i destrukcije, svako dostignuto zadovoljstvo ubrzo tone
u zaborav i vie se ne doivljava. Ono to se obino zove sigurnost jeste vezanost
za stanje bez oseanja, izbegavanje rizika od nepoznatog, koji je deo svakog
zaokupljujueg zadovoljstva, kao i pratea desenzitizacija i motorna inhibicija. To
je strah od agresije, unitavanja i gubitka ije su posledice, naravno, nesvesna
agresija i destrukcija, okrenute i prema unutra i prema spolja. Bolje znaenje
sigurnosti bilo bi poverenje u snanu podrku, koja potie iz prethodno
asimilovanog iskustva, koje je dovelo do rasta, bez nezavrenih situacija; ali u
ovakvom sluaju, sva panja tee od pozadine onoga to neko jeste, ka figuri onoga
to neko postaje. Sigurno stanje je ono bez zainteresovanosti, ono se ne primeuje;
a sigurna osoba, iako to nikad ne zna, uvek osea da rizikuje i da e biti adekvatna.

9. Uzbuenje je dokaz stvarnosti

Kontakt, formiranje figure/pozadine, jeste rastue uzbuenje, ispunjeno

oseanjima i zainteresovanou, i obrnuto, ono to nije interesantno i prisutno za

6
 nekoga, nije ni psiholoki stvarno. Razliite vrste oseanja, npr. zadovoljstvo ili
druge emocije, ukazuju na promenljivo organsko uee u stvarnoj situaciji i ovo
uee je deo te stvarnosti. Ne postoji indiferentna, neutralna realnost. Poput
epidemije rasprostranjeno je uverenje savremene nauke da je vei deo ili cak
celokupna realnost neutralna, to ukazuje na inhibiciju spontanog zadovoljstva,
razigranosti, besa, ogorenja i straha (ovakva inhibicija prouzrokovana socijalnim i
seksualnim uslovljavanjem stvara akademsku linost).
Emocije su jedinjenja ili objedinjujuce tendencije, odredjenih fiziolokih
pritisaka u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji u sredini i kao takve daju neophodno
konano (iako neadekvatno) saznanje o objektima koji odgovaraju potrebama, ba
kao to nam estetski oseaj daje konano (adekvatno) saznanje o naoj senzibilnosti
i njenim objektima. Uopte govorei, zainteresovanost i uzbuenje povezani sa
formiranjem figure/pozadine su neposredni dokaz postojanja polja
organizam/sredina. Kratko razmatranje pokazae da je ovo tako, jer kako bi inae
iva bia imala motivaciju i bila njome usmerena da budu uspena, a da se uspeh ne
postie dodirom sa stvarnou.

10. Kontakt je otkrivanje i stvaranje budueg reenja

Sadanji problem budi interesovanje i uzbuenje raste u pravcu budueg, ali jo

uvek nepoznatog reenja. Asimilacija novine deava se u sadanjem momentu koji
prerasta u budunost. Njen ishod nije nikad samo reorganizacija nezavrenih
situacija organizma, ve konfiguracija koja sadri novu materiju iz sredine i stoga
se razlikuje od onoga ega se neko moe setiti (ili pretpostaviti), kao umetniko
delo koje nastaje, na nepredvidljiv nain, uvek nov za umetnika, u toku njegovog
rada sa materijalom.
U psihoterapiji tragamo za pritiskom nezavrene situacije u sadanjosti i uz
pomo sadanjeg eksperimentisanja sa novim stavovima i novom materijom iz
svakidanjeg iskustva, teimo ka boljoj integraciji. Pacijent se ne prisea sebe,
samo tako to mea postojee karte, ve pronalazi i stvara sebe. (Frojd je
savreno razumeo znaaj novih uslova u sadanjoj situaciji, kada je govorio o
neizbenom transferu fiksacije iz detinjstva na linost terapeuta; ali terapeutsko
znaenje ovoga nije da se radi o istoj, staroj prii, ve zapravo da se ona sada
drugaije proivljava, kao sadanja avantura; analitiar nije ista vrsta roditelja. I
potpuno je jasno, na alost, da se odreene tenzije i blokade ne mogu otkloniti,
ukoliko se ne dogodi stvarna promena u sredini, koja bi pruila nove mogunosti.
Kada bi se institucije i obiaji promenili, mnogi uporni simptomi bi iznenada
isezli.)

11. Self i njegove identifikacije

Nazvaemo self sistemom kontakta u bilo kom momentu. Kao takav self je
fleksibilan zato to se menja sa dominantnim organskim potrebama i

7
 provocirajuim draima iz sredine; on je sistem odgovora koji slabi u snu, kada ima
manje potrebe za odgovorima. Self je granica kontakta na delu; njegova aktivnost
dovodi do formiranja figure i pozadine.
Moramo uporediti ovu koncepciju selfa sa pasivnom sveu ortodoksne
psihoanalize, ija je funkcija samo da posmatra i izvetava analiticara i da sarauje,
ali da se ne mea. A u skladu sa tim, revizionistike parafrojdijanske kole, na
primer, Rajhijanska ili Vaingtonska kola, svode self na sistem organizma ili
interpersonalnog drutva; tanije reeno, to nisu uopte inili psiholozi, ve biolozi,
sociolozi itd. Ali self je zapravo integrator, on je, po reima Kanta, sintetiko
jedinstvo. On je umetnik ivljenja. On je samo jedan mali inilac u totalnoj
interakciji organizma i sredine, ali igra kljunu ulogu u otkrivanju i stvaranju
znaenja kroz koje rastemo.
Opis psiholokog zdravlja i bolesti je jednostavan. To je pitanje identifikacija i
alijenacija selfa. Ako se ovek identifikuje sa svojim formativnim selfom, ne koi
sopstveno kreativno uzbuenje i posezanje za novim reenjem; i obrnuto, ako
ovek otuuje ono to mu organski ne pripada i stoga ne moe biti od vitalnog
interesa, ve pre naruava figuru/pozadinu, onda je on psihiki zdrav, jer koristi
svoju mo na najbolji mogui nain i uinie ono to najbolje ume u tekim
ivotnim okolnostima. Naprotiv, ako se ovek otuuje i usled lane identifikacije
pokuava da ugui sopstvenu spontanost, onda on svoj ivot ini nezanimljivim,
konfuznim i bolnim. Sistem identifikacija i alijenacija nazvaemo ego.
Sa ovog stanovita, na terapijski metod se sastoji u sledeem: da
osposobljavamo ego, razliite identifikacije i alijenacije, uz pomo eksperimenata
namerne svesnosti o sopstvenim razliitim funkcijama, sve dok se kod osobe
spontano ne oivi oseaj Ja sam taj koji misli, opaa, osea i radi ovo. Od tog
asa pacijent je u stanju da nastavi sam.

II RAZLIKE U OPTOJ PERSPEKTIVI I RAZLIKE U TERAPIJI

8
1. Getalt terapija i trendovi u psihoanalizi

Psihoterapija koju smo izloili u prethodnim poglavljima naglaava sledee:

koncentrisanje na strukturu aktuelne situacije; ouvanje integriteta stvarnosti
pronalaenjem sutinskih odnosa izmeu socio-kulturnih, biolokih i fizikih
faktora; eksperimentisanje; podravanje kreativne moi pacijenta u cilju
reintegracije otuenih aspekata.
Sada bi bilo korisno da ukaemo itaocu da je svaki ovde pomenuti element
poznat u istoriji psihoanalize; i uopte govorei, sinteza ovih elemenata predstavlja
savremeni trend. Bavei se transferom potisnutih oseanja na analitiara, Frojd je
proraivao aktuelnu situaciju; a oni koji govore o interpersonalnosti, na jo
obuhvatniji i sistematiniji nain bave se analiziranjem strukture aktuelnog
intervjua. Danas veina analitiara praktikuje analizu karaktera, koju je Rajh prvi
sistematino razvio i koja se uglavnom sastoji od deblokiranja putem analize
strukture posmatranog ponaanja. A to se tie strukture miljenja i predstave,
Frojd nas je tome temeljno nauio u Tumaenju snova, jer je svaka simbolina
interpretacija koncentrisana na strukturu sadraja. Dobar lekar ozbiljno shvata
psihosomatsko jedinstvo i jedinstvo drutva i pojedinca i to nisu samo prazne prie.
Osim toga, na razne naine, poev od primitivnih odigravanja scene i
Ferencijevog aktivnog metoda do skoranjih vegeto-terapije i psihodrame,
eksperimentalne metode su se koristile ne samo za katarziko oslobaanje od
napetosti, ve i za ponovno uenje. I konano, Jung, Rank, progresivni edukatori,
terapeuti igrom i drugi, uveliko su se oslanjali na kreativno izraavanje kao naina
za reintegraciju; a posebno je Rank isticao kreativni akt kao sutinu psiholokog
zdravlja.
Ono to bi mi dodali jeste jednostavno sledee: insistiranje na reintegraciji
psihologije normalnog i abnormalnog i samim tim na ponovnoj proceni onoga to
se smatra normalnim psiholokim funkcionisanjem. Izraziemo ovo neto
dramatinije: od samog poetka Frojd je ukazivao na neurotine elemente u
svakodnevnom ivotu, te su on i drugi u sve veoj meri otkrivali iracionalne osnove
mnogih institucija; sada smo opisali pun krug i usuujemo se da kaemo da
psihoterapijsko iskustvo i reintegracija neurotinih struktura esto daju bolju
informaciju o stvarnosti nego neuroza normalnosti.
Rekli smo da je, generalno govorei, psihoterapijski trend usredsreivanje na
strukturu aktuelne situacije. S druge strane, psihoterapija (i njen istorijat) utie na
drugaije vidjenje aktuelne situacije. I sa sve veom usmerenou terapije na
stvarno ovde i sada, sve vie postaju nezadovoljavajue naune, politike i line
predrasude o tome ta je to stvarnost, bilo da je ona perceptualna, drutvena ili
moralna. Razmislite jednostavno o tome kako jedan lekar iji je cilj da pacijenta
prilagodi stvarnosti, moe otkriti, kako se tretman odvija (i kao to se odvijao ve
pola veka), da stvarnost poinje da izgleda vrlo razliito od njegove sopstvene ili
opsteprihvaene predrasude; i tada on mora da preispita i koriguje svoje ciljeve i
metode.
U kom pravcu on mora da ih koriguje? Treba li da predloi neku novu normu
ljudske prirode, kojoj e pokuati da prilagodi svog pacijenta? Ovo je upravo ono
to su neki terapeuti radili. U ovoj knjizi pokuaemo neto umerenije:

9
posmatraemo razvoj aktuelnog iskustva kao samostalni kriterijum; to jest,
dinamiku strukturu iskustva neemo smatrati pokazateljem neeg nesvesno
nepoznatog ili simptoma, ve emo je posmatrati kao neto to je znaajno samo
po sebi. Ovo znai baviti se psihologijom bez prethodnog procenjivanja o
normalnom i abnormalnom i sa ovog stanovitva, psihoterapija nije metod
korekcije, ve rasta.

2. Getalt terapija i Getalt psihologija

S druge strane, razmotrimo na odnos prema psihologiji normalnog. Mi se

bavimo osnovnim uvidima Getalt psihologije: odnosom figure i pozadine;
znaajem tumaenja koherentnosti ili rascepa figure u totalnom kontekstu aktuelne
situacije; definitivnom strukturisanom celinom koja nije previe inkluzivna, a nije
ni samo atom; aktivnom, organizujuom silom smisaonih celina i prirodnom
tendencijom ka jednostavnosti forme; tendencijom nezavrenih situacija da se
okonaju. ta bi ovome jo mogli dodati?
Razmislite, na primer, o unitarnom pristupu, kako bi ozbiljno shvatili
nesvodljivo jedinstvo socio-kulturnog, biolokog i fizikog polja u svakom
konkretnom iskustvu. Naravno, glavna teza Getalt psihologije glasi: neophodno je
uvaavati celovitost fenomena koji se pojavljuju kao jedinstvene celine, a oni mogu
biti analitiki podeljeni na delove samo po cenu unitavanja onoga to je neko
imao nameru da prouava. Primenom ove teze preteno u laboratorijskoj situaciji u
kojoj se prouavaju percepcija i uenje, ime su se psiholozi normalnog bavili,
mogu se otkriti mnoge zadivljujuce istine i moe se pokazati neadekvatnost
psihologija asocijacija i refleksa itd. Meutim, ne postoji opasnost od potpunog
odbacivanja uobiajenih naunih pretpostavki, zato to sama laboratorijska situacija
postavlja ogranienja u pogledu toga koliko daleko e neko razmiljati i ta e
otkriti. Ova situacija je totalni kontekst koji odreuje znaenje onoga to se
pojavljuje, a ono to se pojavljuje u okviru ogranienja jeste formalni i statiki
kvalitet svojstven veem delu getalt teorije. Malo je toga reeno o dinamikom
odnosu figure i pozadine ili o urgentnoj sekvenci u kojoj se figura brzo transformie
u pozadinu, kako bi se sledea figura pojavila, sve dok se ne dostigne vrhunac
kontakta i zadovoljenje, ime se vitalna situacija zaista zavrava.
Ipak, kako je uopte bilo mogue vie rei o ovim stvarima? Zapravo,
kontrolisana laboratorijska situacija nije situacija od vitalnog znaaja. Jedini koji je
sutinski zainteresovan jeste eksperimentator, ali njegovo ponaanje nije predmet
prouavanja. Sa hvale vrednom revnou da budu objektivni, getaltisti su
izbegavali, ponekad sa kominom objavom puritanstva, sve ono to ima veze sa
strau i interesovanjem; oni su se bavili analizom reavanja ne ba goruih
ljudskih problema. esto je izgledalo da oni zapravo govore kako je sve relevantno
u polju celine, osim onih faktora koji su ljudima zanimljivi; oni su subjektivni i
irelevantni! Ipak, s druge strane, samo ono to je interesantno, stvara snanu
strukturu. (U pogledu eksperimenata sa ivotinjama, meutim, ovi faktori urgencije
i interesa, nisu irelevantni, naroito ako se uzme u obzir da majmuni i pilii nisu
ba posluni laboratorijski subjekti.)

10
 Krajnji ishod je, naravno, taj da je Getalt psihologija sama po sebi ostala
irelevantna i izolovana od savremenih pokreta u psihologiji, psihoanalizi i njenim
ograncima, jer ovi nisu mogli da izbegavaju urgentne zahteve terapije,
pedagogije, politike, kriminologije i dr.

3. Psihologija svesnog i nesvesnog

Ipak, to to su psihoanalitiari zaobilazili Getalt psihologiju imalo je krajnje

nepovoljne posledice, jer Getalt psihologija nudi adekvatnu teoriju svesnosti, a
psihoanaliza je od samog poetka bila ometena nepostojanjem adekvatnih teorija
svesnosti, uprkos injenici da je poveanje svesnosti oduvek bio glavni cilj
psihoterapije. Razliite psihoterapijske kole koncentrisale su se na razliite
metode poveanja svesnosti, bilo reima, mimikim miinim vebama, analizom
karaktera, eksperimentalnim drutvenim situacijama ili preko kraljevskog puta
snova.
Gotovo na samom poetku Frojd je otkrio znaajne istine onesvesnom i one
su dovele do briljantnih uvida o psihosomatskom jedinstvu, o ljudskim karakterima,
o meuljudskim odnosima u drutvu. Ali nekako, sve ovo se nije povezivalo u
zadovoljavajuu teoriju selfa, a razlog za to je, po naem uverenju, nerazumevanje
tzv. svesnog ivota. U psihoanalizi i u mnogim njenim ograncima (sa izuzetkom
Ranka) jo uvek se smatra da svesnost pasivno prima utiske ili dodatno asocira
utiske ili racionalizuje ili verbalizuje. Ona je ta na koju se utie, ona reflektuje,
pria, a zapravo ne radi nita.
U ovoj knjizi emo dakle, kao psihoterapeuti koji se pozivaju na Getalt
psihologiju, prouavati teoriju i metod kreativne svesnosti, formaciju
figure/pozadine, kao koherentno sredite znaajnih, ali nepovezanih uvida o
nesvesnom i neadekvatnog pojma svesnog.

4. Reintegracija psihologija svesnog i nesvesnog

Kada, meutim, insistiramo na unitarnim tezama, na kreativnosti

strukturisanih celina itd., ali ne u nezanimljivim laboratorijskim uslovima, ve u
urgentnim situacijama psihoterapije, pedagogije, linih i drutvenih odnosa, tada
iznenada otkrivamo da idemo vrlo daleko da smo povueni i da smo nagnani vrlo
daleko u pogledu odbacivanja mnogih opsteprihvaenih pretpostavki, podela i
kategorija, poto su one u osnovi neprihvatljive, zato to rasturaju u paramparad i
ponitavaju stvar koju je trebalo prouavati . Umesto da budu istine koje govore o
prirodi stvari, mi smatramo da su upravo one izraz neurotinog rascepa u pacijentu i
u drutvu. A skretanje panje na osnovne pretpostavke koje su neurotine, pobuuje
anksioznost (i kod autora i kod italaca).
U neurotinom rascepu, jedan deo linosti ostaje u nesvesnom ili se
hladnokrvno priznaje, ali je daleko od svake zainteresovanosti ili se oba dela
briljivo izoluju jedan od drugog i ine se nevanim jedan drugome, na takav nain
izbegavajui konflikt i odravajui status quo. Ali ako u urgentnoj sadanjoj

11
situaciji, bilo u lekarskoj ordinaciji ili u drutvu, ovek koncentrie svesnost na
nesvesni deo ili na irelevantne veze, tada se poveava anksioznost, to je rezultat
inhibiranja kreativnog ujedinjenja. Ovim metodom tretmana ostvaruje se sve blii i
blii kontakt sa sadanjom krizom, sve dok se osoba ne identifikuje, rizikujui skok
u nepoznato, sa nastupajuom kreativnom integracijom rascepa.

5. Plan ove knjige

Ova knjiga se koncentrie na pokuaj da se protumai niz ovih osnovnih

teorijskih neurotinih dihotomija, kako bi se dolo do teorije selfa i njegove
kreativne aktivnosti. Poeemo od problema primarne percepcije i stvarnosti preko
razmatranja ljudskog razvoja i govora do problema drutva, morala i linosti.
Istovremeno skreemo panju na sledee neurotine dihotomije od kojih su neke
univerzalne, neke su se razreile tokom istorije psihoterapije, ali su inae jo uvek
prisutne, a neke su (naravno) predrasude same psihoterapije.

Telo i um: ovaj rascep i dalje postoji, iako oni najbolji medju lekarima
prihvataju psihosomatsko jedinstvo. Pokazaemo da su navika i konano, nesvesna
opreznost u sluaju hronine opasnosti, naroito ako postoji pretnja organskom
funkcionisanju, uinili ovu obogaljujuu podelu neizbenom i gotovo endeminom,
rezultirajui u kulturi lienoj radosti i lepote (Poglavlje 3).

Self i spoljanji svet: ova podela je stvar uverenja koje je jednobrazno

rasprostranjeno u savremenoj zapadnoj nauci. Ona je povezana sa prethodnim
rascepom, ali moda vie naglaava opasnosti politike i interpersonalne prirode.
Na alost, upravo oni koji su u istoriji novije filozofije ukazivali na apsurdnost ove
podele, uglavnom su i sami bili zaraeni nekom vrstom mentalizma ili
materijalizma (Poglavlja 3 i 4).

Emotivno (subjektivno) i stvarno (objektivno): ovaj rascep je takoe stvar

opteg naunog uverenja i povezan je sa prethodnim. On je rezultat izbegavanja
kontakta, ukljuenosti, kao i namerne izolacije senzornih i motornih funkcija jednih
od drugih. (Savremena istorija statistike sociologije bavi se prouavanjem ovih
izbegavanja izdignutih do nivoa umetnosti). Pokuaemo da pokaemo da stvarnost
znai sutinsku ukljuenost ili angaovanje (Poglavlje 4).

Infantilno i zrelo: Ovaj rascep je profesionalna bolest same psihoterapije,

koja potie iz linosti terapeuta i iz drutvenog znaaja leenja: s jedne strane
postoji muna preokupacija dalekom prolou, a sa druge strane, pokuaj
prilagoavanja standardu stvarnosti odrasle osobe, koji nije vredan prilagoavanja.
Deje karakteristike su potcenjene, iako njihov nedostatak osiromauje odrasle
osobe; a druge osobine nazivaju se infantilnim, to predstavlja introjekcije neuroza
odraslih (Poglavlje 5)

12
 Bioloko i kulturno: ova dihotomija, koja je sutinski predmet prouavanja
antropologije koji bi trebalo eliminisati, poslednjih decenija se ukorenila upravo u
antropologiji; stoga (da ne pominjemo idiotski rasizam jedne strane) ljudska priroda
postaje potpuno relativna i nitavna, kao da je beskrajno promenljiva. Pokuaemo
da pokaemo da je ovo rezultat neurotine fascinacije artefaktima i simbolima i
njihovom politikom i kulturom, kao da su oni sami ivi. (Poglavlje 6).

Poezija i proza : ovaj rascep, u potpunosti povezan sa svim prethodnim,

jeste rezultat neurotine verbalizacije (i drugih posrednih iskustava) i, kao reakcije
na to, zasienosti od verbalizacije; i ovo navodi savremene semantiare i istraivae
jezika nauke i osnovnih jezika da potcene ljudski govor, kao da mi imamo
dovoljno drugih medija komunikacije. Mi ih nemamo, ali imamo neuspenu
komunikaciju. Osim toga, univerzalni pojmovi se smatraju mehanikim
apstrakcijama, a ne izrazima uvida. I u skladu sa tim, poezija (i likovna umetnost)
postaje sve vie izolovana i nejasna (Poglavlje 7).

Spontano i namerno: generalno se veruje da uzvienost i inspiracija

pripadaju posebnim osobama, koje se nalaze u neobinim emotivnim stanjima; ili
osim toga, ljudima na zabavama, koji su pod uticajem alkohola ili haia; umesto da
to bude kvalitet svakog iskustva. I u skladu sa tim, proraunato ponaanje usmerava
se na sticanje stvari koje ne moraju biti povezani sa neijom eljom, ve su one
zapravo samo roba za neto drugo (tako da zadovoljstvo samo po sebi istrajava kao
put ka zdravlju i uspehu). Biti ono to jesi znai ponaati se nesmotreno, kao da
elja ne moe imati smisla; a ponaati se razumno znai uzdravati se i
dosaivati se.

Lino i drutveno : ova uobiajena podela nastavlja da uruava ivot

zajednice. Ona je i uzrok i posledica vrste tehnologije i ekonomije koju imamo, sa
njihovom podelom na posao i hobi, ali ne na rad ili vokaciju; i na birokratiju
koja deluje iz pozadine i na posredniku frontalnu politiku. Terapeutima koji se
bave medjuljudskim odnosima trebalo bi da pripadne zasluga isceljenja ovog
rascepa, pa ipak i ova kola, anksiozno kontrolisuci bioloke i seksualne faktore u
polju, obino dolazi do formalnih i simbolinih, umesto stvarnih zadovoljenja
zajednice (Poglavlja 8 i 9).

Ljubav i agresija: Ovaj rascep je oduvek bio rezultat instinktualnog

osujeenja i samosavlaivanja, tako da se neprijateljstvo usmerava prema selfu, a
uvaava se reaktivna blagost liena strasti, onda kada je erotski kontakt jedino
mogue obnoviti oslobaanjem agresije i spremnou da se uniti stara situacija.
Ali poslednjih decenija ovo stanje se iskomplikovalo novim izrazitim uvaavanjem
koje se ukazuje seksualnoj ljubavi, dok se istovremeno razni agresivni nagoni
potcenjuju kao antisocijalni. Kvalitet seksualnog zadovoljstva bi se moda mogao
meriti injenicom da su ratovi na koje pristajemo sve destruktivniji, ali u sebi vie
ne nose ar ljutnje (Poglavlja 8 i 9).

13
 Nesvesno i svesno: Ako se ova znaajna podela, koju su usavrili
psihoanalitiari, shvati apsolutno, to bi moglo, u principu, celu psihoterapiju uiniti
nemoguom, zato to pacijent ne moe saznati o sebi ono to je nesaznatljivo za
njega. (On je svestan ili bi mogao da postane svestan poremeaja u strukturi
njegovog aktuelnog iskustva). Ovaj teorijski rascep je povezan sa potcenjivanjem
stvarnosti snova, halucinacija, igre i umetnosti, kao i precenjivanjem stvarnosti
svesnog govora, miljenja i introspekcije; i uopte, sa frojdijanskom apsolutnom
podelom izmeu primarnih (veoma ranih) procesa miljenja i sekundarnih
procesa. U skladu sa tim, id i ego nisu shvaeni kao naizmenine strukture
selfa koje se razlikuju u stepenu jedna kao krajnost relaksacije i oputene
asocijacije, druga kao krajnost svesne organizacije u cilju identifikacije iako se
ovakva slika moe uoiti u svakom trenutku psihoterapije (Poglavlja 10-14).

6. Kontekstualni metod argumenta

U prethodnom tekstu izloen je redosled glavnih neurotinih dihotomija koje

emo pokusati da razreimo. U pogledu ovih i drugih lanihdistinkcija,
koristiemo metod argumenta koji se na prvi pogled moe uiniti nepravednim, ali
je neizbean i sam po sebi je primena getalt pristupa. Nazvaemo ga
kontekstualni metod i skrenuemo panju na njega, tako da ga italac moe
prepoznati, kada ga budemo koristili.
Fundamentalne teorijske greke po pravilu su karakteroloke i rezultat
neurotine neadekvatnosti percepcije, oseanja ili akcije.(Ovo je oigledno, zato
to se za svako osnovno pitanje, odgovor moe nai, da tako kaemo, svuda i
bie uvek uoen, osim ako osoba nee ili ne moe da ga uoi). Fundamentalna
teorijska greka je u znatnoj meri data u iskustvu posmatraa; on, iako ima dobru
nameru, donosi pogrean sud; a samo nauno opovrgavanje navoenjem
suprotnog dokaza je besmisleno, zato to posmatra ne dozivljava taj dokaz u
njegovoj punoj snazi on ne vidi ono to neko drugi vidi ili zaboravlja ili mu
izgleda nevano ili nalazi isprike itd. Tada je jedini koristan metod argumenta
sagledavanje totalnog konteksta problema, ukljuujui uslove njegovog
doivljavanja, socijalni milje i line odbrane posmatraa. Drugim reima, samo
miljenje i posmatraevo insistiranje na njemu, treba podvrgnuti getalt-analizi.
Osnovna greka se ne porie zapravo, krupna greka je, kako ree Sv.Toma, bolja
nego slaba istina ona se moe izmeniti samo promenom uslova neposrednog
iskustva.
Dakle, na metod je sledei: pokazaemo da u uslovima iskustva posmatraa,
on mora imati misljenje, a zatim emo, igrom svesnosti u ogranienim uslovima,
dopustiti pojavu bolje procene (njegove i nae). Svesni smo da je ovo razvoj
argumenta ad hominem, samo mnogo ofanzivniji, jer mi ne samo da kaemo naem
protivniku da je nitkov i prema tome, da grei, ve mu takoe milosrdno pomaemo
da izmeni svoje vienje. Ipak verujemo da ovim nepravednim metodom argumenta,
esto inimo vie pravde protivniku nego to je to uobiajeno u naunoj polemici,
zato to od samog poetka znamo da je krupna greka ve sama po sebi kreativni
in i mora biti da reava neki vaan problem onome ko je ini.

14
7. Primena kontekstualnog metoda na teoriju psihoterapije

Meutim, ako tvrdimo i imamo nameru da pokaemo da psihoterapija menja

uobiajene predrasude, moramo takoe naznaiti na koji nain sami shvatamo
psihoterapiju, zato to je ona mogua samo u procesu nastajanja neega. Moraemo
stoga u narednim poglavljima, kako budemo razvijali nau kritiku mnogih optih
ideja, da istovremeno ukaemo na brojne posebne odlike terapeutske prakse, jer se
dostizanjem svakog novog stupnja opte perspektive, menjaju ciljevi i metode
prakse.
Postoji integralni odnos izmeu nae teorije, nae procedure i onoga to
otkrivamo. Ovo se, naravno, odnosi na svaku oblast istraivanja, ali se esto
prenebregava u polemikama psihoterapijskih kola, tako da se upuuju neozbiljne
optube da postoji loa namera ili ak ludost. Stav i karakter terapeuta (ukljuujui
i njegovu obuku) odreuju njegovu teorijsku orijentaciju, a njegov metod klinikog
postupka potie kako iz njegovog stava, tako i iz njegove teorije; i takoe, potvrda
njegove teorije, potie od metoda koji koristi, zato to metod (i oekivanja
terapeuta) delimino kreiraju rezultat, kao to je i sam terapeut bio usmeravan dok
je bio na obuci. Ovaj odnos se mora ponovo sagledati u drutvenom kontekstu
selekcije priliva pacijenata, koje svaka kola privlai da bude njen predmet
posmatranja, kao i u kontekstu raznih standarda leenja i linog stava u pogledu
drutvene procene prihvatljivog ponaanja i dostine sree. Sve ovo je dato u
samoj prirodi stvari i bilo bi bolje kad bi se to prihvatilo, nego da se tome prigovara
ili da se osuuje.
U ovoj knjizi mi iskreno prihvatamo vie razliitih teorija i tehnika, kao
znaajne perspektive; one su relevantne u totalnom polju i koliko god nekim
njihovim pristalicama izgledale nekompatibilne, one ipak moraju biti kompatibilne,
ako bi se prihvatanjem i slobodnim konfliktom, dopustila njihova sinteza jer mi
ne vidimo da su vrhunski ampioni ni glupi niti zlonamerni; a poto ivimo u istom
svetu, negde mora postojati kreativno jedinstvo. Poenta je u tome da je u toku
tretmana neophodno da se esto menja fokus, od karaktera ka miinoj tenziji, od
navika govora do emotivne prisnosti i snova, i unazad. Verujemo da je mogue
izbei besciljno kruenje, ako se ovek, upravo doputanjem svemu ovome da
doprinese raznolikosti konteksta, koncentrie na strukturu figure/pozadine i prui
selfu priliku da se nesmetano progresivno integrie.

8. Kreativno prilagoavanje: struktura umetnikog dela i deje igre

Kreativne umetnike i umetnika dela, kao i decu i njihovu igru, esto emo
koristiti kao primere progresivne integracije.
Napisi o umetnicima i deci u psihoanalitikoj literaturi su zauujue
nekonzistentni. S jedne strane, ove grupe su po pravilu izdvojene kao spontane, a
spontanost se smatra sutinom zdravlja; u uspenoj terapeutskoj seansi, isceljujui
uvid se upravo odlikuje spontanou. S druge strane, umetnici se smatraju krajnje

15
neurotinim, a deca - infantilnom. Takoe, psihologija umetnosti je oduvek imala
nejasnu vezu sa ostatkom psihoanalitike teorije, inei se zauujue relevantnom,
a ipak misterioznom; jer zato bi se san jednog umetnika razlikovao od bilo kog
drugog sna? I zato bi svesna proraunatost umetnika bila vanija od bilo kog
drugog prorauna?
Reenje ove misterije je prilino jednostavno. Znaajan deo psihologije
umetnosti ne nalazi se u snovima niti u kritikoj svesti, ve (tamo gde
psihoanalitiari ne trae) u koncentrisanoj senzaciji i u razigranoj manipulaciji
materijalnog medijuma. Doivljavajui jasnu senzaciju i poigravajui se sa
medijumom, to ini centralne inove, umetnik tada prihvata svoje snove i koristi
svoju kritiku promiljenost; i spontano ostvaruje objektivnu formu. Umetnik je
potpuno svestan onoga to radi kada je to obavljeno, on vam moe detaljno
izloiti svoje postupke; on nije nesvestan u svom radu, ali uglavnom ni namerno
proraunat. Njegova svesnost je u nekoj vrsti srednjeg modusa, niti aktivna niti
pasivna, ve prihvatanjem uslova i pristupanjem poslu, raste ka reenju. A upravo
tako je i sa decom: njihova jasna senzacija i slobodna, naoko besciljna igra je ono
to doputa energiji da spontano tee i da dovede do tako arobnih otkria.
U oba sluaja radi se o senzorno-motornoj integraciji, prihvatanju impulsa i
paljivom kontaktu sa novom materijom iz sredine, koji rezultiraju u znaajnom
delu. Ipak, kad se sve uzme u obzir, ovo su prilino retki sluajevi. I umetniki rad i
deja igra troe malo drutvenog bogatstva i nemaju tetne posledice. Moe li isti
srednji modus prihvatanja i rasta funkcionisati u ivotu odraslog u ozbiljnijem
poslu? Mi verujemo da moe.

9. Kreativno prilagoavanje: uopteno

Verujemo da slobodna interakcija sposobnosti, koncentrisanih na neku prisutnu

materiju, ne vodi u haos ili sumanutu fantaziju, ve u getalt koji reava stvarni
problem. Mislimo da se ovo uvek iznova moe pokazati ubedljivim primerima (i da
paljivom analizom, nita drugo i ne moe biti pokazano). Ipak, upravo ovu
jednostavnu mogunost savremeni ovek i veina savremenih psihoterapija odbija
da iskoristi. Umesto toga, javlja se neodobravanje, srameljiva potreba da se bude
promiljen i da se prikloni principu realnosti. Rezultat ovakve naviknute
promiljenosti jeste da smo sve manje u kontaktu sa naom sadanjom situacijom,
zato to je sadanjost uvek nova; a bojaljiva promiljenost nije spremna za novinu
ona se oslanja na neto drugo, neto poput prolosti. I tada, ako smo van kontakta
sa stvarnou, nai bezuspeni izlivi spontanosti e verovatno promaiti cilj (mada
to nije obavezno gore nego kada zbog opreznosti promaimo cilj); i ovo onda
postaje dokaz da je kreativna spontanost nemogua, zato to je nerealna.
Ali kada je osoba u kontaktu sa potrebom i okolnostima, odmah se uoava da
stvarnost nije nefleksibilna i nepromenljiva, ve da je spremna da bude ponovo
stvorena; i to osoba spontanije koristi svoju sposobnost orijentacije i manipulacije,
bez suzdravanja, to sve vie dokazuje da je ponovno stvaranje mogue. Svako
moe da se priseti svojih najboljih poteza na poslu ili u igri, u ljubavi ili
prijataljstvu i proveri da li je ovo tano.

16
10. Kreativno prilagoavanje: Organizmika samoregulacija

U pogledu funkcionisanja organskog tela, nedavno je dolo do znaajne

promene teorije o ovom pitanju. Mnogi terapeuti sada govore o organizmikoj
samoregulaciji, tj. o tome da u interesu zdravlja ili morala nisu nuni svesno
planiranje, podsticanje ili koenje nagona gladi, seksualnosti itd. Ako se dopuste,
oni e spontano regulisati sami sebe, a ako se poremete, teie da se isprave.
Meutim, sugestija da postoji sveobuhvatna samoregulacija svih funkcija due,
ukljuujui kulturu i uenje, agresiju i bavljanje zanimljivim stvarima, zajedno sa
slobodnom igrom halucinacija, izazvala je protivljenje. Ako bi se ove stvari
dopustile, mogunost da e u kontaktu sa stvarnou ak i njihovi tekui
poremaaji teiti da se isprave i da prerastu u neto vredno, doekana je sa
anksioznou i odbaena je kao neka vrsta nihilizma. (Ali, ponavljamo da je ova
sugestija izrazito konzervativna, zato to ona nije nita drugo nego stari Tao savet
ne uplii se.)
Umesto toga, svaki terapeut zna - kako? - ta je stvarnost kojoj se pacijent
treba prikloniti, ili ta je zdravlje ili ljudska priroda koje pacijent treba da
dostigne. Kako on to zna? Sasvim je verovatno da se pod principom realnosti
podrazumeva introjektovano postojee drutveno ureenje, koje se uvek iznova
javlja kao nepromenljiva zakonitost oveka i drutva. Mi kaemo, drutveno
ureenje, jer primetiete da u pogledu fizikih fenomena ovakva potreba za
povinovanjem uopte ne postoji, ali naunici koji se bave fizikim naukama
generalno nesmetano postavljaju hipoteze, eksperimentiu, gree ili pogaaju i to
rade potpuno osloboeni krivice ili straha od prirode, te samim tim prave
genijalne maine koje mogu da zauzdaju stihiju ili da je sumanuto uskovitlaju.

11. Kreativno prilagoavanje: Funkcija selfa

Mi govorimo o kreativnom prilagoavanju kao o sutinskoj funkciji selfa (ili

tanije, self jeste sistem kreativnog prilagoavanja). Ali ako su kreativne funkcije
samoregulacije, prihvatanje novine, unitavanje i reintegracija iskustva - i itav ovaj
rad poniteni, ne ostaje mnogo toga od ega bi se obrazovala teorija selfa. A to je i
dokazano. Poznato je da je najslabiji deo psihoanalitike literature upravo teorija
selfa ili ega. U ovoj knjizi kojom se ne ponitava, ve potvruje snano delovanje
kreativnog prilagoavanja, mi isprobavamo novu teoriju selfa i ega. italac ce
pravovremeno doi do ovoga. Nastaviemo da istiemo razliku koja postoji u
terapeutskoj praksi onda kada se self vidi kao pasivna svest plus nesvesni ego i
onda kada se self smatra kreativnim kontaktiranjem.

12. Neke razlike u optem terapeutskom stavu

17
 (a) Pacijent dolazi po pomo zato to ne moe pomoi sam sebi. Ako je
samosvesnost pacijenta pasivna, sama svest o tome da ono to se deava nije bitno
za njegov oseaj ugodnosti mada je sigurno bitna sama injenica da je on doao,
na sopstvenim nogama onda se uloga pacijenta sastoji u tome da se neto radi
njemu; jedino to se trai od njega je da se ne mea. Ali, u suprotnom, ako je
samosvesnost integrativna sila, onda je pacijent od poetka aktivan partner u radu,
uenik u psihoterapiji. I naglasak je pomeren od prilino ugodnog oseaja da je on
bolestan do oseaja da on neto ui, jer oigledno je da je psihoterapija humana
disciplina, razvoj Sokratove dijalektike. A termin leenje se koristi ne da bi se
razreila veina kompleksa ili da bi se osobodili odreeni refleksi, ve da bi se
dolo do one take u tehnici samosvesnosti, odakle bi pacijent mogao nastaviti bez
pomoi zato to i ovde, kao i svuda u medicini, natura sanat non medicus i jedino
se sam ovek (u svom okruenju) moe isceliti.
(b) Self sebe nalazi i stvara samo u sredini. Ako je pacijent aktivan
eksperimentalni partner u seansi, on e ovaj stav nositi sa sobom i bre e napredovati, jer je materija iz sredine znatno
interesantnija i urgentnija. Ovo nije opasnija, ve je zapravo bezopasnija situacija nego kad bi on stupio u spoljanji svet u
kome bi pasivno podlegao raspoloenjima, koja izviru iznutra.
(c) Ako je samosvesnost bespomona i samo refleks nesvesnog ega, onda je sam pokuaj pacijenta da sarauje
obstruktivan; i tako se u uobiajenoj analizi karaktera, otpori napadaju, odbrane slamaju itd. Ali u suprotnom, ako je
svesnost kreativna, onda se sami otpori i odbrane koji su zaista protivnapadi i agresivnost usmereni protiv selfa vide kao
aktivni izrazi vitalnosti, koji se, iako neurotini, uklapaju u totalnu sliku*. Umesto da budu likvidirani, oni se prihvataju
onakvim kakvi su i prema tome, susreu se otvoreno: terapeut u skladu sa svojom sopstvenom samosveu, odbija da mu
bude dosadno, da bude zastraen ili nagovoren itd; on susree bes koji objanjava nerazumevanjem i ponekad odbranom ili
ak pokazuje svoj bes, u skladu sa istinom date situacije; on susree obstrukciju sa nestrpljenjem u okviru veeg strpljenja.
Na ovaj nain

______________

* Rankova Gegenwille negativna volja

nesvesno se moe probiti u prvi plan, tako da se njegova struktura moe doiveti.
Ovo se razlikuje od napada na agresiju onda kada je pacijent ne osea i kada se,
iako sadri zrnce doivljene stvarnosti, objanjava kao negativni transfer. Da li
pacijentu treba zauvek oduzeti ansu da otvoreno veba svoj gnev i tvrdoglavost?
Meutim, ono to se deava kada se on usudi da isprobava svoju agresiju u
stvarnim okolnostima i kada na to dobije normalan odgovor, a da mu se krov nije
sruio na glavu, jeste da moe uvideti sta ini i setie se ko su mu pravi neprijatelji;
i integracija se nastavlja. Osim toga, mi ne traimo da pacijent ne cenzurie, ve da
se koncentrie na to kako cenzurie, kako se povlai, kako se utiava, koje miie
pokree, koje slike ili praznine mu se pojavljuju. Na taj nain gradi se most koji mu
omoguava da pone da osea sebe kako aktivno potiskuje i tada on moe sam
poeti da oslobaa potisnuto.
(d) Ogromna koliina energije i prethodna kreativna odluka investiraju se
u otpore i naine potiskivanja. Tada zaobilaenje ili napadanje otpora, znai da
e pacijent na kraju biti manji nego kad je doao, iako slobodniji u izvesnom
smislu. Ali shvatajui otpore eksperimentalno, doputajui im da deluju i

18
uoavajui prema emu u sebi ili u terapiji prua otpor, pacijent otvara pre
mogunost za njihovo razreenje, nego unitenje.
(e) Ako je samosvesnost pasivna, pacijentova patnja je beznaajna i moe
se ublaiti aspirinom, dok u meuvremenu, terapeutski hirurg nastavlja da radi
neto njegovoj pasivnosti. I zbilja, delimino je zasluga ove teorije to to se otpori
brzo razreavaju, kako bi se izbegao bol stvarnog konflikta, kako se pacijent ne bi
raspao. Ali patnja i konflikt nisu beznaajni, niti nepotrebni: oni ukazuju na
destrukciju koja se dogaa u celokupnoj formaciji figure/pozadine, kako bi se nova
figura mogla pojaviti. Ovo se ne deava u odsustvu starog problema, ve
reavanjem starog problema, obogaenog upravo svojim tekoama, i
inkorporiranjem nove materije ba kao to i veliki istraiva ne izbegava bolne
kontradiktorne dokaze svojoj teoriji, ve traga za njima, kako bi proirio i produbio
teoriju. Pacijent se zatiuje ne ublaavanjem tekoe, ve time to poinje da
doivljava tekou, upravo u onim oblastima gde takoe doivljava sposobnost i
kreativni elan. Ako bi umesto toga ovek pokuao da razrei otpor, simptom,
konflikt, perverziju, regresiju, umesto da proiri oblasti svesnosti, da rizikuje i
dopusti selfu da oivi svoju sopstvenu kreativnu sintezu to bi znailo, potrebno je
rei, da terapeut iz superiorne pozicije sudi o takvom i takvom ljudskom materijalu
da nije vredan da ponovo stekne iskustvo celovitog ivota.
(f) Konano, bez obzira na teoriju selfa , upravo kao to je na poetku pacijent
doao po sopstvenom nahoenju, tako i na kraju on mora otii po sopstvenom
nahoenju. Ovo je tano za bilo koju kolu. Ako je u toku tretmana, otkrivena
pacijentova prolost, on je na kraju mora prihvatiti kao svoju. Ako se prilagoava u
svom interpersonalnom ponaanju, on sam mora biti inilac u drutvenim
situacijama. Ako njegovo telo reaguje sa ivou, pacijent mora osetiti da je to on, a
ne njegovo telo koje to radi. Ali otkuda se iznenada pojavio ovaj novi osnaeni
self? Da li se pojavio budei se iz hipnotickog transa? Ili, zar nije oduvek bio tu,
dolazei na seansu, priajui i utiavajui se, radei vebe ili kruto leei? Poto de
facto on pokazuje toliko snage u procesu, zar nije razumno de jure usmeriti neto
panje na njegove adekvatne radnje kontakta, svesnost, manipulaciju, patnju, izbor
itd., kao i na telo, karakter, istoriju, ponaanje? Ovo su nuna terapeutska sredstva
za pronalaenje konteksta prisnijeg kontakta, ali samo je self taj koji moe da se
koncentrie na strukturu kontakta.

Pokuali smo da pokaemo da se na pristup razlikuje u pogledu opte

perspektive i terapeutskog stava. Ova knjiga je teorija i praksa getalt terapije,
nauka i tehnika formacije figure/pozadine u polju organizam/sredina. Smatramo da
e biti znaajna za kliniku praksu. tavie, verujemo da e biti korisna mnogim
ljudima koji mogu pomoi sami sebi i uzajamno jedni drugima, na svoj sopstveni
nain. Ali vie od svega, nadamo se da ova knjiga sadri neke korisne uvide za sve
nas, u pogledu kreativne promene nae sadanje urgentne krize.
Ono to je potrebno jeste da nau sadanju situaciju, u koju god sferu ivota da
ovek pogleda, shvatimo kao polje kreativnih mogunosti, inae bi ona, iskreno
govorei, bila nepodnoljiva. Desenzitizacijom i inhibiranjem sopstvenih udesnih
moi, izgleda da veina ljudi ubeuje sebe ili doputa da bude ubeena, da je
njihova situacija podnoljiva ili makar da je to u dovoljnoj meri. Sudei po vrsti

19
problema koje imaju, ini se da ljudi smatraju da je stvarnost podnoljiva, da je
ona neto emu se mogu prilagoditi i imati ak i malo sree. Ali taj standard sree
je previe nizak, ta mera sree je vredna prezira; ovek se postidi sopstvene
ljudskosti. Ali sreom, ono to ljudi smatraju stvarnou nije uopte stvarnost, ve
neprijatna iluzija (a kakva je korist dovraga od iluzije, ako barem ne prua utehu!)
Sve u svemu, stvar je u tome da se nalazimo u hroninom stanju urgencije i da
je veina naih moi ljubavi i razuma, besa i ogorenosti potisnuto ili zamagljeno.
Oni koji vide jasnije, oseaju intenzivnije i delaju hrabrije, uglavnom se uzalud
iscrpljuju i pate, zato to je nemogue za bilo koga da bude krajnje srean, ukoliko
nismo sreni u optijem smislu. Ipak, ako stupimo u kontakt sa ovom sumornom
stvarnou, u njoj takoe postoji i kreativna mogunost.

20
 Drugi deo

STVARNOST, LJUDSKA PRIRODA I DRUTVO

III UM, TELO I SPOLJANJI SVET

1. Situacija dobrog kontakta

21
 Sa stanovita psihoterapije kada se ostvari dobar kontakt npr. kada je figura
jasna, svetla i nesmetano se energizuje iz prazne pozadine tada ne postoji neki
poseban problem koji se tie odnosa uma i tela ili selfa i spoljanjeg sveta.
Postoje, naravno, neke odreene tekoe i zapaanja u vezi odreenog
funkcionisanja, na primer, postavlja se pitanje kako su crvenilo lica i stezanje vilice
i aka funkcionalno povezani sa oseanjem besa i kako su ovo oseanje i ovo
ponaanje funkcionalno povezani sa unitavanjem frustrirajue prepreke; ali u
ovakvim sluajevima totalni kontekst se lako prihvata i to je pitanje razjanjenja
odnosa izmeu delova; i kako se sledi detaljno razjanjenje, spone odnosa se
ponovo doivljavaju i lako se prihvataju.
Separacija koja implicira poseban psihosomatski problem ili problem
spoljanjeg sveta nije bila uobiajena u antiko doba. Aristotel govori o
vegetativnim funkcijama, senzacijama i motivaciji kao glavnim klasama aktivnosti
due i povezuje ih kao identine u inu sa prirodom hrane, objektima senzacija
itd*. U savremenoj psihologiji, Keler (Koehler) kae: Celina procesa je
determinisana sutinskim svojstvima cele situacije; smisaono ponaanje moe se
smatrati primerom organizacije; ovo se takoe moe primeniti na odreene
percepcije. Zbog toga je svest o procesu samo od sekundarnog znaaja**. Ili da
citiramo drugog getalt psihologa, Verthajmera (Wertheimer) koji kae: Zamislite
ples koji odie gracioznou i radou. O kakvoj se situaciji radi u ovakvom plesu?
Da li je on zbir fizikih pokreta udova i psihike svesti? Ne. Postoje mnogi procesi
koji su u svojoj dinamikoj formi identini, bez obzira na varijacije u materijalnom
karakteru njihovih elemenata***.
Priznanjem da ovi posebni problemi ne postoje, kod psihoterapeuta se odmah
javlja logino pitanje: kako to da se tako dugo vremena i kod toliko dobronamernih
i inteligentnih ljudi, deavalo da se jedan ovakav nepostojei problem doivljava
kao bitan problem? Zato to, kako smo ve rekli, osnovni rascepi ove vrste nikada
nisu jednostavne greke, koje se mogu ispraviti navoenjem novih injenica, ve su
one same po sebi date u injenici iskustva.

____________

* Drevni Platonov problem due u telu i svetu nije savremen problem, iako je sa
njim povezan na neurotian nain.. Isto bi se moglo rei i za teoloku
dilemu tela i duha itd.
** Mi sumnjamo da je svest samo od sekundarnog znaaja u analizi bilo koje ovakve celine, ali
navodimo ovaj citat zbog njegovog stava.
*** Citati su preuzeti iz Willis D. Ellis Source Book of Gestalt Psychology,
Kegan Paul, Trench, Trubner & Co., Ltd., London.

2. Frojd i ovi problemi

Frojdova psihoanalitika teorija nalazi se negde izmeu prethodne pogrene

koncepcije ovih problema. kao posebno tekih i njihovog razreenja koje su
ponudile razne savremene unitarne psiholoke kole.

22
 Frojd je pisao u duhu duge tradicije koju je nerado prihvatao, tako to ju je
ignorisao o rascepu izmeu uma i tela i selfa i stvarnosti. U okviru ove
tradicije pronaeni su razni naini za ujedinjenje ovog rascepa, kao to su
psihofiziki paralelizam i predodreena harmonija ili redukovanje svesti na
epifenomen, materije na iluziju ili formiranje obe od neutralne tvari ili (meu
laboratorijskim psiholozima) odbijanje da se introspekcija uopte uzme u obzir, bilo
kao metod ili kao objekat naunog prouavanja.
Svemu ovome Frojd je pridodao uvenu misao da je um, ba kao ledena santa,
samo svojim malim delom iznad povrine i svestan, dok je njegovih osam devetina
zaronjeno ispod povrine i nesvesno. Ovaj doprinos, u poetku, samo oteava stvar,
zato to sada ne treba da poveemo dve, ve tri stvari, svesno-mentalno, nesvesno-
mentalno i telo. Ako se um definie u terminima introspekcije, onda je
mentalno-nesvesno zbunjujuce; ali ako je, kako je Frojd sigurno osetio, nesvesno
po logici nezavisno od ili prethodi svesnom, onda nam preostaje trei element, koji
je usled svoje prirode, nemogue direktno posmatrati. Ipak je ovde, kao to je to
uvek sluaj, uvoenje dodatne kompleksnosti zbog praktine urgencije (urgencije
medicine u ovom sluaju) definitivno pojednostavilo problem, izdvajanjem
sutinskih funkcionalnih odnosa.
Zato je Frojd uopte insistirao da nesvesno nazove mentalnim, umesto da ga je
jednostavno smestio u fiziko, to bi bilo u skladu sa prethodnom psihijatrijskom
tradicijom? (I zaista, da bi zadovoljio neurologe, on je morao uvesti pojam
somatske podreenosti, stanje tela koje predisponira um da izgubi deo svog
sadraja u nesvesnom tako da sada umesto tri, imamo etiri elementa!). Efekti
nesvesnog i na um i na telo imaju svojstva koja se obino pripisuju mentalnom:
oni su simboline organizacije iskustva, koje imaju svrhu, znaenje i intenciju; oni
su sve osim svesni. tavise, kada se sadraj nesvesnog ponovo javi u svesnom,
svesno iskustvo se menja, kao kada se obrati panja na obino neprimetne, ali
oigledno mentalne sadraje, kao to su na primer, seanje i navika. Tako je Frojd
na kraju imao pet klasa: svesno-mentalno, predsvesno-mentalno (seanje itd.),
nesvesno-mentalno, somatski-podreeno i somatsko. Svesno su one namere koje bi
mogle biti predmet introspekcije; predsvesno ine one namere koje bi mogle postati
svesne, ako se na njih obrati panja, a skretanje panje je svesna mo; nesvesno su
one namere koje ne mogu postati svesne nijednim svesnim aktom selfa (ovo je
mesto na kome psihoterapeut stupa na scenu, naoruan posebnom moi da uini
dostupnim znanju ono to je u principu, nesaznatljivo); somatski-podreeno i
somatsko se ne smatraju namerama.

Kontrast psihoanalize i Getalt psihologije u pogledu ovih problema

Ipak u okviru ovih nelogino proirenih klasa, psihoanaliza je sve vie bila u
stanju da obezbedi jedinstveno funkcionisanje i dobar kontakt, a ovo omoguava
doivljavanje konteksta iji su delovi koherentni.

23
 Sa formalne take gledita, Frojdovo nazivanje nesvesnog mentalnim nije bilo
neophodno. U fizikoj i psiholokoj teoriji getaltista, vidimo da smisaone celine
postoje irom prirode, i u fizikom i u svesnom ponaanju, u telu i umu. Znaenje
celina se ogleda u tom smislu da one objanjavaju delove; njihova svrha se moe
videti u tendenciji delova da kompletiraju celine. Prilino odvojene od svesti, ove
intencionalne celine javljaju se, sa formalnom slinou u percepciji i ponaanju u
svakom dogaaju i ovo je sve to je potrebno da bi se govorilo o simbolima. (U
naelu, Frojd je nazvao nesvesno mentalnim kako bi se izborio protiv predrasude
savremene neurologije koja je bila asocijativna i mehanika.)

Ali stvarni psihosomatski problem i problem spoljanjeg sveta nisu bili

obuhvaeni ovim formalnim razmatranjem; oni imaju veze sa takvim datim
dokazima kao Ja hou da ispruim ruku, pruam je i ona je ispruena ili
Otvaram oi i prizor ili navire u mene ili ostaje napolju i tako dalje; ovo nisu
pitanja koja se bave vrstama celina, ve odnosima celina svesti prema drugim
celinama. Getalt teoretiari su izbegavali ova pitanja i zapravo su uprkos stalnom
pribegavanju znaajnim svesnim funkcijama uvida bili skloni da svest, i uopte
um, smatraju problematinim epifenomenom, koji je sekundaran ili beznaajan.
Kao da im je bilo jako neprijatno zbog sopstvenih napada na mehanistiku
predrasudu, te su morali neprestano da se brane od optubi da su idealisti ili
vitalisti.

Ono to problematine odnose ini posebnim jeste dato oseanje nepovezanosti

i ne biti svoj u doivljavanju tela i sveta. I upravo je ovo stvar na koju se
psihoterapija snano fokusirala. Ispitaemo genezu ovog oseanja i pokazaemo
kako to na kraju dovodi do pogrenih koncepcija.

3. Granica kontakta i svesnost

Svaki in kontaktiranja je celina svesnosti, motornog odgovora i oseanja

saradnja senzornog, miinog i vegetativnog sistema a kontaktiranje se odigrava
na povrinskoj granici u polju organizam/sredina.

Ovo smo rekli na udan nain, umesto da kaemo na granici izmeu

organizma i sredine, zato to, kao to je ranije reeno, definicija bioloke jedinke
obuhvata njenu sredinu: besmisleno je da definiemo nekoga ko die, bez vazduha,
nekoga ko hoda, bez gravitacije i tla, nekoga ko je razdraljiv bez prepreke i tako
redom za svaku bioloku funkciju. Definicija organizma je definicija polja
organizam/sredina; a granica kontakta je, da tako kaemo, poseban organ svesnosti
nove situacije u polju, za razliku od unutranjih organskih organa metabolizma ili
cirkulacije koji funkcioniu konzervativno, bez potrebe za svesnou, opreznou,
selekcijom ili izbegavanjem novine. U sluaju nepokretne biljke, polja koje ine
organizam/zemlja, vazduh itd., ovu unutra-njost granice kontakta prilino je
jednostavno zamisliti: osmotska membrana je organ interakcije organizma i

24
 sredine, gde su obe strane oigledno aktivne. Isti je sluaj i sa pokretnom, sloenom
ivotinjom, ali odreene perceptualne iluzije oteavaju razumevanje ovoga *.

(Ovde nailazimo na verbalne tekoe ukorenjene u naem jeziku. Razmislite o

konfuziji uobiajenog filozofskog govora u ovom kontekstu, kada se kae
unutranji i spoljanji. Unutranji znai u koi, spoljanji znai van
koe. Ipak, kada se govori o spoljanjem svetu, postoji tendencija da se telo
predstavi kao deo spoljanjeg sveta, a tada unutranje znai unutar uma,
unutar uma, ali ne i tela.)

Osim toga, kao to su Frojd, a naroito Vilijem Dejms (William James), istakli,
svest je rezultat odlaganja interakcije na granici. (Dejms je, naravno, mislio na
prekinuti refleksni luk, ali vratimo se na getalt teoriju.). Moemo odmah videti da
je svest funkcionalna. Jer ako je interakcija na granici kontakta relativno
jednostavna, postoji malo svesnosti, refleksije, motornog prilagoavanja i
promiljenosti; ali tamo gde je teka i sloena, svest se pojaava. Poveanje
sloenosti senzornih organa ukazuje na potrebu za veom selektivnou, poto ivo
bie postaje pokretljivije i sree se sa vie novina. Dakle, serije sa rastuom
kompleksnou bi se mogle shvatiti kao: fototropizam koji postaje svesno gledanje,
a ovo postaje namerno zapaanje; ili osmoza koja postaje hranjenje, a ovo postaje
namerno uzimanje hrane.

4. Tendencija pojednostavljenja polja

Na kraju krajeva, cilj svega ovoga je uproavanje organizacije polja

organizam/sredina, okonavanje nezavrenih situacija u njemu. Sada emo
detaljnije razmotriti ovu zanimljivu granicu kontakta.
Kad se radi o granici interakcije, njena osetljivost, motorni odgovor i oseanja
su usmereni i prema sredini, koja ini jedan njen deo i prema organizmu, koji ini
drugi njen deo. Neuroloki ona poseduje receptore i proprioceptore. Ali u inu, u
kontaktu, percepcija i poetni pokret proeti oseanjem, ine jednu celinu. Na
primer, subjektivni oseaj ei, ne slui kao signal koji se registruje i koji se

_____________

* Ponoviemo da su iluzije jednostavno to da ono to se kree privlai panju u odnosu na

nepokretnu pozadinu i da ono to je sloenije privlai panju u odnosu na ono to je
relativno jednostavnije. Ali na granici, interakcija se odvija sa obe strane.

odnosi na opaanje vode; ve znai da se u istom inu, voda doivljava kao neto
jasno-poeljno-privlano, dok se njen nedostatak doivljava kao neto odsutno-
razdraujue-problematino.
Ako se koncentriete na blisku percepciju koja se odnosi na ukus, oigledno je
da su ukus hrane i vaa usta koja je kuaju, jedno isto i stoga ova percepcija nikada

25
nije neutralna u pogledu oseanja, ve uvek prijatna ili neprijatna, pri emu se
bezukusnost smatra vrstom neprijatnosti. Ili razmislite o genitalijama u toku
snoaja: svesnost, motorni odgovor i oseanje su dati kao jedno isto. Ali ako
razmiljamo o ulu vida, u sluaju udaljenog i nezanimljivog prizora, jedinstvo je
manje oigledno; pa ipak, im se koncentriemo na vidokrug u kome se stvari
doivljavaju kao moj vid, tada gledanje postaje paljivo moje-sopstveno-
gledanje (esto shvatajui da zurimo) i prizor poinje da zadobija estetsku vrednost.
Kretanje ka najjednostavnijoj strukturi polja jeste interakcija na granici kontakta
izmeu pritisaka organizma i pritisaka sredine, sve dok se ne uspostavi relativna
ravnotea. (Odlaganje svest je potekoa u zavravanju procesa.) Primetiete da
su u ovom procesu tzv. aferentni nervi daleko od toga da budu samo receptivni; oni
poseu napolje voda se doivljava kao neto jasno i ivotno, onda kada je neko
edan; ne samo da odgovaraju na dra, oni odgovaraju, da tako kaemo, ak pre
pojave drai.

5. Mogunosti na granici kontakta

Razmotriemo razliite mogunosti koje postoje na granici kontakta, poto se

interakcija razliito odvija:
(1) Kada se ravnotea lako uspostavlja, svesnost, motorno prilagoavanje i
promiljenost su oputeni: jedinka je spokojna i kao da spava.
(2) Kada je bilo teko uravnoteiti pritiske sa obe strane granice i kada su
samim tim, svesnost i prilagoavanje bili izraeniji, ali onda nastupa relaksacija:
tada se javlja divno iskustvo estetsko-erotske zaokupljenoti, kada se sa spontanom
svesnou i pokretima plee i napaja u okruenju, kao u samozaboravu, dok se,
zapravo, doivljavaju dublji delovi sebe, odazivajui se izraenijom znaenju
objekta. Lepota trenutka potie od oputanja promiljenosti i preputanja skladnoj
interakciji. To je trenutak ponovnog stvaranja, koji se uvek iznova zavrava
gubitkom interesa i odmorom.
(3) Situacija opasnosti: kada granica postane nepodnoljivo preoptereena zbog
pritisaka iz sredine, koji se moraju odbacivati sa izuzetnom selektivnou i
izbegavanjem; i
(4) Situacija frustracije, gladovanja ili bolesti: kad granica postane
nepodnoljivo napeta zbog proprioceptivnih pritisaka, koje sredina ne moe
uravnoteiti*.

________
* Ove dve suprotne situacije izazivaju neslaganje izmeu dve najoprenije parafrojdijanske kole:
onih koji zastupaju miljenje da je neuroza posledica nesigurnosti i onih koji je povezuju sa
strepnjom od instinkata.
U oba ova sluaja neumerenosti opasnosti i frustracije, postoje privremene
funkcije koje se na zdrav nain suoavaju sa opasnou, sa ciljem zatite osetljive
povrine. Ovakve reakcije mogu se uoiti irom ivotinjskog carstva i one se dele
na dve vrste - subnormalne i supernormalne. S jedne strane to su panini,
bezumni beg, ok, anestezija, nesvestica, umrtvljivanje, delimino prikrivanje,
amnezija: ovo su sve naini zatite granice, tako to se ona privremeno

26
desenzitizuje ili motoriki paralie, sve dok opasnost ne proe. S druge strane,
postoje naini da se amortizuje tenzija tako to se njena energija prazni u
poremeaju same granice, npr. halucinacijom i snom, ivom imaginacijom,
opsesivnim mislima, dugim premiljanjem, koji su praeni motornom
uznemirenou. Izgleda da su subaktivna sredstva adaptirana da tite granicu od
vika iz sredine, otklanjajuci tako opasnost; dok superaktivna sredstva koja se
odnose na proprioceptivne neumerenosti, prazne energiju osim ako se, kod
gladovanja ili bolesti, ne dostigne kritina taka opasnosti, kada moe doi do
gubitka svesti.

6. Funkcija svesti u sluaju opasnosti

Tako smo stigli do jo jedne funkcije svesti: pranjenje energije koja ne moe
dostii ravnoteu. Ali zapaziete da je ovo, kao i kod primarne funkcije, vrsta
odlaganja: prethodno odlaganje sastojalo se od poviene svesnosti,
eksperimentacije i namere da se rei problem; a ovde se radi o odlaganju sa ciljem
odmora i povlaenja, jer se problem ne moze reiti na drugaiji nain.
Ova funkcija iscrpljivanja, koja pripada svesti, je u sutini, Frojdova teorija
snova; sada emo rekapitulirati elemente ove teorije: prilikom spavanja (a)
istraivanje i manipulacija sredine privremeno su obustavljeni, tako da je
onemogueno bilo koje fiziko reenje; (b) odreeni proprioceptivni impulsi
nastavljaju da stvaraju tenziju san je ispunjenje elje; ovo je latentni san; (c) ali
vidljivi sadraji su uglavnom uzburkavanje same senzorne povrine, ostaci dnevnih
dogaaja. Veoma je vano shvatiti da famozna razlika koju Frojd pravi izmeu
manifestnog i latentnog sna, upravo znai da je svest sna izolovana i od sredine
i od organizma; self kojeg je sneva svestan uglavnom je samo povrinska
granica. Ovo je neophodno da bude tako, jer ako bi se dopustilo da neto vie nego
to je sama granica, formira celinu, to bi zahtevalo praktino prilagoavanje i stoga,
aktiviranje miia i osoba bi se probudila. Paradoksalno, san je potpuno svestan;
ovo je razlog njegovog ujednaenog filmskog kvaliteta. to je san dublji, sve je
manje nejasnog oseanja telesnosti, svojstvenog percepciji budnog stanja. Sneva
je neobino nesvestan proprioceptivnih sadraja ije znaenje sanja; ako oni ponu
da nadiru u njegov san, npr.ze postane veoma jaka, sneva e da se probudi; i na
kraju (d) funkcija sna je da osobu zadri u stanju spavanja.
Ista funkcija svesti kao pokuaja energetskog pranjenja, moe se jednostavno
posmatrati, kako je Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) istakao, u jasnim seksualnim
slikama koje se pojavljuju prilikom privremene seksualne frustracije. Zaista, u
ovom primeru moemo videti celu sliku jednostavnog funkcionisanja povrine
svesnosti: kod organske potrebe, nadraaj se iri i ide ka svom cilju; kod odlaganja
postoji namerno suzdravanje i povean tempo traganja za celishodnim nainom;
po zadovoljenju, slika smesta postaje bezizraajna; ali u frustraciji, ona se jo vie
izotrava, pokuavajui da isprazni energiju.
Dakle, na granici kontakta postoje dva procesa kojima se suoava sa opasnou:
iskljuivanje i halucinacija. Naglaavamo da su ovo zdrave privremene funkcije u
sloenom polju organizam/sredina.

27
7. Nauna adekvatnost predloene unitarne koncepcije

Sada smo konano u poziciji da objasnimo zadivljujui pojam uma u odnosu

na telo i spoljani svet, umesto prilino prima facie koncepcije, koju smo
razvijali o svesti, kao funkcije kontakta u sloenom polju organizam/sredina.
Ova prima facie koncepcija koja, u savremenom, ali ne naroito superiornom,
okviru, lii na Aristotelovu oseajnu i racionalnu duu, ne izaziva neke naroite
naune potekoe. Postoje odreeni funkcionalni odnosi izmeu ovog i drugih
entiteta, koji se mogu posmatrati i sa kojim se moe eksperimentisati. Postoje, na
primer, kriterijumi za dobar kontakt, kao to su fokusiranost, jasnoa i
zakljuenje figure/pozadine; gracioznost i snaga pokreta; spontanost i intenzitet
oseanja. Takoe i formalna slinost posmatranih struktura svesnosti, pokreta i
oseanja u celini; i nepostojanje kontradikcije izmeu vie znaenja ili svrha. A
moe se analitiki i eksperimentalno pokazati da odstupanja od norme dobrog
kontakta ukljuuju i uzrone i posledine odnose sa sredinskim i somatskim
poremeajima.
Ipak, sada moramo pokazati da predlog da je um jedinstven, izolovan entitet
sui generis, nije samo genetiki objanjiv, ve je u izvesnom smislu neizbena
iluzija, empirijski data u prosenom iskustvu.

9. Neurotina mogunost na granici kontakta

Prema tome, razmotriemo jo jednu mogunost na granici kontakta. Zamislite

da (5) umesto ponovnog uspostavljanja ravnotee ili iskljuivanja i halucinacije u
privremenoj situaciji vika opasnosti i frustracije*, postoji hronina neravnotea
niske tenzije, neprestana iritacija usled postojanja opasnosti i frustracije, koja je
proeta povremenim akutnim krizama i koja se nikada potpuno ne relaksira.

_________

* Dugotrajna opasnost bi dovela do unitenja strukture tj. svela bi je na strukturu

nieg reda. Medicinski primer ovog pojednostavljenja na nii nivo jeste
lobotomija i druge vrste hirurkih odstranjenja. Postavlja se pitanje da li i razni ok
tretmani deluju slino, tako to stvaraju ogranienu fatalnu opasnost.

Ovo je jedna sumorna hipoteza, ali je na alost ivotna injenica za veinu nas.
Imajte na umu da govorimo o duplom viku, niskostepene opasnosti i frustracije,
koji stvara hronino preoptereenje i receptora i proprioceptora. Krajnje je
neverovatno, mada nije nezamislivo, da bi i hronina opasnost i hronina frustracija
dugo postojale, odvojene jedna od druge. Razmislite jednostavno o tome kako
opasnost smanjuje ansu za zadovoljenje u polju, koje se u poetku inilo prilino
pogodnim; tada se frustracija uveava. Ali frustracija poveava neophodnost
istraivanja i umanjuje mogunost skrupulozne selekcije; ona raa iluzije i

28
preplavljuje svest, ime se opasnost poveava. (To jest, bilo da je glavni naglasak
na nesigurnosti ili strepnji od instinkata, svi terapeuti bi se sloili u tome da ovi
poremeaji uzajamno pogoravaju jedan drugog, sve do neurotinog ishoda.)
U hroninoj niskostepenoj opasnosti koju smo opisali, koje dispozicije granice
kontakta tee ka moguoj jednostavnosti polja? Obe funkcije u sluaju opasnosti,
namerno iskljuivanje i nenamerna hiperaktivnost, stupaju na scenu na sledei
nacin: reakcijom, koja se razlikuje od one u akutnoj opasnosti, odvraa se panja od
proprioceptivnih zahteva i slabi oseaj tela-kao-dela-selfa. Ovo se deava jer
proprioceptivni nadraaji predstavljaju pretnju koje se moe lake kontrolisati u
uzajamno pogoravajuim uslovima. S druge strane, u sluaju neposrednije pretnje
iz sredine, panja se izotrava, kako bi se suoilo sa opasnou, ak iako opasnost
ne postoji. Ali ono to je dobijeno ovakvim oprezom jeste strano i irelevantno za
bilo koji doivljaj svesnosti sebe, jer je propriocepcija umanjena. A u stanju opreza,
ula (receptori) ne poseu ekspanzivno napolje, ve se pre povlae pred oekivanim
udarom; tako da, ako se proces dugo nastavi, stanje namerne budnosti usled
opasnosti, postaje pre stanje miine spremnosti, nego ulnog prijema: ovek
napree pogled, ali time ne vidi nita bolje, zapravo, uskoro vidi loije. I uz sve ovo
javlja se uobiajena spremnost da se pobegne, ali se zapravo ne bei i miina
napetost se ne oslobaa.
Da rezimiramo, ovde imamo tipinu sliku neuroze: pod-svesnu propriocepciju i
konano percepciju, kao i hipertoninost promiljenosti i muskularnosti. (Ipak,
ponovo naglaavamo da ovo stanje nije nefunkcionalno u datoj hroninoj
niskostepenoj opasnosti, jer ono to se vidi i dozivljava jeste nezanimljivo jer je
strano i postoji pretnja od iskuenja da se pojavi elja; a opasnost se blii.)
U meuvremenu, meutim, bezbednosna funkcija svesti, koja pokuava da
otkloni unutranje tenzije aktivnou granice u izolaciji, pojaava se do svog
mogueg maksimuma to su snovi, nerealne elje, iluzije (projekcije, predrasude,
opsesivne misli itd.). Ali, zapamtite da bezbednosna uloga ove funkcije zavisi
upravo od njenog odravanja u izolaciji od ostatka sistema. Snevanje je spontano i
nenamerno, ali je zatita dnevnog sanjarenja da ne oivi u pokret, namerna.

10. Um

U situaciji hronine niskostepene opasnosti koju smo opisali, razum, iniciranje

pokreta i oseanje, nezaobilazno su predstavljeni kao um, kao jedinstven,
izolovan sistem. Prouiemo situaciju sa ovog stanovita:
(1) Propriocepcija je smanjena ili selektivno iskljuena (na primer, stezanjem
vilice, grudnog koa ili stomaka itd.). Prema tome, funkcionalni odnosi organa i
svesti se ne doivljavaju neposredno, ali nadraenost koja se pojavljuje mora se
uzeti u obzir (i tako nastaju apstraktne teorije, kao to je ova).

29
 (2) Jedinstvo eljenog-opaenog je podeljeno; senzacija se ne ispoljava niti
unapred, niti kao odgovor, a figura gubi ivotnost. Usled toga, funkcionalno
jedinstvo organizma i sredine ne doivljava se neposredno. Tada se spoljanji
svet opaa kao tu, neutralan i stoga obojen odbojnou, jer svaki stranac je
naprijatelj. (Ovo objanjava odreeno opsesivno i paranoidno sterilizirajue
ponaanje pozitivistike nauke.)
(3) Uobiajena promiljenost i neoputeno samosputavanje, daju peat svemu
onome to se nalazi u prvom planu svesnosti i stvaraju preteran doivljaj primene
volje i ovo se smatra preovlaujuim svojstvom selfa. Kada Ja hou da pomerim
ruku, tada doivljavam svoju voljnost, ali ne i svoju ruku; ali ruka se pokree, tako
da je voljnost neto sto postoji tu negde, ona je u umu.
(4) Bezopasna igra sna i pekulacije su dovedene do maksimuma i imaju
disproporcionalnu ulogu u samosvesnosti organizma. Zatim, odlaganje, proraunate
i obnavljajue funkcije granice, smatraju se glavnim i konanim aktivnostima uma.
Mi ne tvrdimo, dakle da su ove koncepcije, Telo, Um, Svet, Volja, Ideje,
uobiajene greke koje se mogu ispraviti suprotnim hipotezama i verifikacijom; niti
da su one semantiki pogreno nazvane. Pre bi se moglo rei da su one date u
neposrednom iskustvu odreene vrste i mogu izgubiti na znaaju, samo ukoliko se
uslovi tog iskustva izmene.
Naglasiemo logiki znaaj psihologije. Ako odreena neoputena promiljenost
stvara diskontinuitet i time menja vrstu figure koja se po navici javlja u percepciji,
logino je poi od ovih percepcija kao osnovnih opservacija. Pribegavanje novim
protokolima nee niti lako niti brzo izmeniti sliku, jer se opaanja odvijaju na
stari, naviknut nain. Stoga se socio-psiholoki karakter posmatraa mora, u
stvarima ove vrste, smatrati delom konteksta u kome se vri posmatranje. Rei ovo,
znai zalagati se za vrstu genetske greke, a to je jo gore, za naroito ofanzivnu
vrstu argumenta ad hominem: ipak, tako je, kako je.
(Iz svega ovoga moe se videti zato psihoterapija nije uenje jedne tane
teorije o oveku jer kako nauiti neto to je u suprotnosti sa neijim ulima? Ali
ona je proces eksperimentalnih ivotnih situacija koje su rizine ba kao to je i
istraivanje mranih predela i izgubljenih veza, ali su u isto vreme i sigurne, tako
da opreznost moe popustiti.)

11. Apstrakcija i verbalizacija kao inovi uma

Do sada smo govorili o rudimentarnoj svesti, koju sa nama dele divlje zveri
polja i uma. Osvetliemo malo ovu scenu i potraiemo uzvieniju ilustraciju, kao
to je proces apstrakcije i verbalizacije (pa ak i pisanje za strune urnale).
U psiholokom smislu, apstrahovati znai odreene aktivnosti uiniti relativno
statinim, kako bi se omoguile druge efikasnije, pokretake aktivnosti. Postoje
apstrakcije ula, telesnog stava, stanovita, imaginacije, verbalizma, ideja,
institucija i dr. Apstrakcije su relativno fiksirani delovi celokupne aktivnosti;
unutranjoj strukturi ovih delova se ne pristupa i ona postaje stvar navike ono to

30
je nepokretno ini pozadinu onome to je pokretno dok je celina zanimljivija i
vea, nego to bi inae bilo podesno; i naravno celina je ta koja vri selekciju,
imobilizaciju i organizaciju delova. Razmislite, na primer, o bukvalno hiljadu
fiksirnih formi koje ine proces kojim italac prikuplja (nadamo se) znaenja
(nadamo se) iz ovih reenica: apstrakcije deje verbalizacije i stavova
komunikacije, pohaanja kole, ortografije i domaeg zadatka; apstrakcije
tipografije i knjigovestva; apstrakcije anra i oekivanja publike; apstrakcije
arhitekture i poloaja itaonica; apstrakcije akademskog znanja i pretpostavki ove
posebne rasprave, koje se bezrezervno prihvataju. Sve ovo je potpuno zanemareno,
s obzirom na to koliko se bavimo ovom raspravom. ovek bi mogao da se time
pozabavi, ali to ne radi, osim ako se ne pojavi neki zastoj, nezgodna tipografska
greka ili preopirni pasus ili neumesna ala ili loe osvetljenje ili ukoenost vrata.
Sve su ovo opta mesta. (Apstrakcije su po definiciji efikasne i normalne; ipak,
ne moe se porei da, u stvari, bukvalno hiljade apstrakcija kvantitet je bitan
po pravilu nagovetavaju rigidnost obrazovanja i funkcionisanja, verbalizatorski
karakter koji zaista ne moe da se bavi celim serijama, osim u teoriji.)
Pretpostavimo sada da na gotovo poslednjem nivou verbalne apstrakcije, u
ranim slojevima, gde se simbolini govor nalazi blizu neverbalne imaginacije,
oseanja i plaa, pretpostavimo da je na tom elementarnom nivou postojalo, a da i
dalje traje, iskljuivanje svesnosti i paraliza pokreta. Tada e nastati veze kojima se
ne moe pristupiti. Na primer (odabrali smo primer iz rada Vaingtonske kole
psihijatrije), ako dete koje ui da govori ima ljutitu majku, ono otkriva da su
odreene rei i odreene teme, pa ak i obian amor, opasni; ono izobliava, krije
ili koi svoje izraavanje; na kraju dete poinje da muca, a zatim, zato to je to vrlo
neprijatno, potiskuje mucanje i ponovo ui da govori pomou drugih delova
govornog aparata, koje koristi u sluaju opasnosti. Generalno, postoji slaganje da
ovakva istorija navike govora znaajno ukazuje na podeljenu linost; ali mi ovde
elimo da skrenemo panju ne na sudbinu linosti, ve na sudbinu govora. Kako se
njegovo iskustvo obogauje u kontaktu sa drutvom, umetnou i naukom, na
govornik pravi sve opirnije i vie verbalne apstrakcije. Zar se ovde ne radi o tome
da e on, poto jo uvek iskljuuje svesnost i paralie ekspresiju niih preverbalnih
veza, imati poremeen kontakt sa stvarnim funkcionisanjem viih apstrakcija, ne
samo u odnosu na njihovo znaenje za njega, ve i u odnosu na ono to one stvarno
jesu? One zaista imaju znaenje, iako postoje, na kraju krajeva, u praznini. One su
mentalne.
Izloen je jedan opti problem; njegov znaaj za naeg oveka, na primer,
vrstina odreenog dokaza koji se istie u polju i koji on moe ili da vidi ili da
previdi, nije nikada svodljiv na neko ponaanje ili opservaciju koju on moe
primetiti. Drugi posmatrai mogu zapaziti stvari koje on ne moe, ali na alost, oni
su se, to i jeste sluaj, urotili protiv njega, kako bi omalovaili njegov privatan
nain govora, kao da on nije deo sistema prirode. On je kroz proces formalnog
uenja nauen da se slae sa konsenzusom, pa ipak ne moe prihvatiti da ostatak
znaenja nije uopte nita; on zna da je to neto. Prima facie, ove doslovno
neosnovane, ali ne i prazne apstrakcije doivljavaju se kao da postoje u umu
moda privatnom umu. Zajedno sa Voljom, ove neosnovane, ali ne i prazne
apstrakcije su dokaz uma par excellence.

31
 U zavisnosti od svog karaktera, na govornik na razne naine prilagoava
apstrakcije svojim drugim iskustvima i konsenzusu. (Zapamtite da je njegov Um,
po pravilu, veoma zaposlen, pranjenjem energije svoje napetosti kroz pekulacije.)
Uoavajuci raskorak izmeu sopstvenih apstrakcija i Spoljanjeg sveta, on moe
pribei razliitim sredstvima: ako ima prilino suvoparan i bezoseajan sindrom
pozitivistike bolesti, on smatra da su one gluposti i prezire sebe jo vie. Ako pati
od euforine poetske manije, on ovaj raskorak shvata kao manu Spoljanjeg sveta i
nudi svoje Ideje tom svetu, tako to ih rimuje. ovek koji je getalt-debelokoac,
koprca se u movari muljevite terminologije. I tako dalje.

12. Psihosomatska oboljenja

Neizbena pogrena koncepcija, u hroninoj niskostepenoj opasnosti, da

postoji takva stvar kao to je Um, postaje jo vie zastraujua, kada osoba oboli
od psihosomatske bolesti.
vrsto ukorenjen u svom voljenom ili prezrenom umu, na ovek nije svestan
da namerno kontrolie svoje telo. To je njegovo telo, sa kojim ima odreene
spoljanje kontakte, ali to nije on; on ne osea sebe. Pretpostavimo sada da postoje
mnoge stvari zbog kojih bi mogao da zaplae. Svaki put kad je na ivici suza, njemu
se ipak ne plae i, on ne plae; razlog za ovo je to to je on sebe dugo navikavao
da ne bude svestan toga kako na miinom nivou koi ovu funkciju i prekida
oseanje zato to je nekada davno pla izazivao oseaj stida, pa ak i batine.
Stoga, on sada pati od glavobolje, gubitka daha, ak i od sinusitisa. (Sada postoji
vie stvari zbog kojih bi trebalo plakati.) Oni miii, grlo i dijafragma su
imobilisani, kako bi spreili izraavanje i svesnost nadirueg plaa. Ali ovo
samostezanje i samoguenje, zauzvrat pobuuju nadraaje (bola, iritacije ili potrebe
da se pobegne), koji se moraju skriti, jer postoji mnogo vanijih stvari kojim e se
njegov um baviti, na primer, umetnost i nauka, a ne umetnost ivljenja i delfijska
samospoznaja.
Najzad, kada ovek postane vrlo bolestan, kada pone da pati od ozbiljne
glavobolje, astme i napada nesvestice, ovi udari dolaze iz potpuno nepoznatog
sveta, njegovog tela. On pati od glavobolje, od astme i tako dalje. On ne kae: Ja
inim da me moja glava boli i zadravam dah, mada sam nesvestan kako to radim
ili zato to radim.
Dobro. Njegovo telo ga boli, tako da on odlazi kod lekara. I pretpostavljajui da
je oboljenje u ovoj fazi samo funkcionalno, to jest, da jo uvek nema nekih
ozbiljnih anatomskih ili fiziolokih oteenja, njegov doktor odluuje da mu nita
ne fali i prepisuje mu aspirin. Zato to i doktor takoe veruje da je telo bezoseajan
fizioloki sistem. Institucije visokog obrazovanja zasnovane su na pretpostavci da
postoje telo i um. Procenjuje se da je vie od 60% poseta lekaru bez osnova; ali
oito je da neka osnova postoji.
Meutim, na sreu, stopa oboljenja je visoka upravo u onim oblastima na koje
treba obratiti panju i sada je na ovek ivo zainteresovan. Ostatak njegove
linosti postaje sve vie i vie pozadina za rastui interes za sopstveno telo. Telo i
um barem postaju poznanici i ovek govori moja glavobolja, moja astma itd..

32
Bolest je nezavrena situacija par exellence, koja se moe okonati samo smru ili
izleenjem.

13. Frojdova teorija stvarnosti

Da bismo zavrili ovo poglavlje, potrebno je dodati jo nekoliko primedbi o

nastanku koncepta Spoljani svet.
Ako se vratimo Frojdovoj psihoanalitikoj teoriji, videemo da pored tela i
raznih vrsta mentalnog, on govori o Stvarnosti i zatim o principu realnosti,
koji suprotstavlja principu zadovoljstva, kao principu mukotrpnog
samoprilagoavanja bezbednom funkcionisanju.
Smatramo da je mogue pokazati da je Frojd zamiljao stvarnost na dva
razliita naina (a da nije razumeo njihov meusobni odnos). S jedne strane, um i
telo su delovi sistema zadovoljstva, a stvarnost je prvenstveno drutveni spoljanji
svet drugih umova i tela, u kome se na bolan nain spreava neije zadovoljstvo,
putem liavanja ili kazne. S druge strane, Frojd je mislio na spoljanji svet koji je
dat u percepciji, ukljuujui neije sopstveno telo i koji je suprotstavljen
imaginarnim elementima halucinacije i sna.
O drutvenom spoljanjem svetu Frojd je razmiljao naroito u terminima tzv.
bespomonosti i varljive omnipotencije deteta. Beba lei izolovana, ima ideje o
svojoj omnipotenciji, a opet je u svemu zavisna, osim u pogledu zadovoljenja
sopstvenog tela.
Ako posmatramo ovu sliku u njenom totalnom drutvenom kontekstu,
videemo da je to projekcija situacije odrasle osobe: potisnuta oseanja odraslog
pripisuju se detetu. Jer kako to da je beba sutinski bespomona ili izolovana? Ona
je deo polja iji drugi deo ini majka. Deji oajni pla je adekvatna komunikacija;
majka mora odgovoriti na njega; odojetu je potrebno da bude maeno, njoj je
potrebno da mazi; a tako je i sa drugim funkcijama. Opsene omnipotencije (ukoliko
postoje i nisu projekcije odraslog) i izlivi besa usled beskrajnog naputanja jesu
korisni naini pranjenja povrinske tenzije u periodima odlaganja, kako bi se
nastavilo meusobno funkcionisanje, bez prolih nezavrenih situacija. U idealnim
uslovima, odvajanje deteta i majke, razdvajanje ovog polja u odvojene osobe, jeste
isto kao fiziki razvoj deteta i jaanje njegovih moi: detetu rastu zubi i ono ui da
vae (majino mleko prestaje da se lui i majka se okree drugim stvarima), ui da
hoda, pria itd.. Drugim reima, dete ne ui tuu, stranu stvarnost, ve otkriva-i-
pronalazi svoju sopstvenu rastuu stvarnost.
Problem je, naravno, u tome to ne postoje idealni uslovi. Ali tada moramo rei,
ne da je dete sutinski izolovano i bespomono, ve da je ono takvim stvoreno, da
je preputeno hroninoj opasnosti i tako na kraju, ono gradi predstavu o
spoljanjem drutvenom svetu. A kakva je situacija sa odraslom osobom? U naim
drutvima u kojima ne postoje bratske zajednice, ovek ivi u izolaciji i sve vie
tone u nju. Odrasli tretiraju jedni druge kao neprijatelje, a svoju decu naizmenino
doivljavaju ili kao robove ili kao tiranine. Tada, putem projekcije, dete je
neizbeno vieno kao izolovano, bespomono i omnipotentno. Najsigurnije stanje

33
se tada zapravo nalazi u razdvajanju, u prekidu kontinuiteta prvobitnog
jedinstvenog polja.
(Entuzijastike odlike spoljanjeg sveta, kako ga vidi nauka, otkrivaju istu
projekciju. Svet injenica je makar neutralan: zar ovo ne izraava uzdah
olakanja zbog izlaska iz porodinog doma i dolaska u kontakt sa razumnim
biima, pa makar ona bila samo stvari? Ali, naravno, to je takoe nevano; i ma
koliko se ovek trudio, on ne moe iz naturalizma iznedriti etiku, ve samo
stoiku apatiju. Prirodni resursi se eksploatiu: to jest, mi sa njima ne
uestvujemo u ekologiji, zapravo mi njih koristimo, to je pouzdan nain da se doe
do veoma neuspenog ponaanja. Mi osvajamo prirodu, mi smo gospodari
prirode. I uporno, suprotno tome, postoji zazor da je to Majka priroda.)

14. Frojdov opaajni spoljanji svet

Ako, meutim, preispitamo Frojdov drugi nain posmatranja spoljanjeg sveta,

kao neto to je dato u opaanju i to je suprotno od snova i to je u skladu sa
optim i naunim predrasudama iznenada emo otkriti da je njemu vrlo
nelagodno. Ovo nije mesto na kome bi detaljno diskutovali o njegovim tekoama
(vidi poglavlje 12). Ali ilustrovaemo problem, navoenjem nekih odlomaka.
Prouavajui svet snova, Frojd je otkrio da, odvojeno od motorne manipulacije i
sredine za koje se pretpostavlja da daju kategorije znaenja, bez obzira na sve, svet
snova ima smisla. To nije svet fiksiranih entiteta, ve plastine manipulacije, koja
je u skladu sa kreativnim procesima dopiranja od preverbalnog nivoa predstava do
govora, simbolizacije, unitavanja i izobliavanja datog, njegovog kondenzovanje
itd. Ovu plastinu manipulaciju Frojd naziva primarnim procesom i zakljuuje da
je to karakteristino mentalno funkcionisanje rane ivotne dobi.

Primarni proces tei pranjenju nadraaja, kako bi se, sa tako sakupljenom koliinom
nadraaja, uspostavio identitet opaanja. Sekundarni proces odbacuje ovu nameru i umesto
toga ima za cilj identitet miljenja.

Primarni procesi su od poetka prisutni u psihikom aparatu, dok se sekundarni procesi

postepeno oblikuju u toku ivota, inhibirajui i preklapajui primarne, preuzimajui punu
kontrolu nad njima, verovatno tek u cvatu ivota*

Pitanje za Frojda je sada da li je primarni proces, ovako shvaen, bio samo

subjektivan ili je na neki nain odslikavao stvarnost. S vremena na vreme, Frojd je
samouvereno tvrdio da on odraava stvarnost, npr:

Procesi koji su opisani kao nepravilni, zapravo nisu falsifikati naih

normalnih procesa, niti su pogreno miljenje, ve su naini rada
psihikog aparata osloboenog od inhibicije.

34
 A suprotno bi bilo ono to mi ovde govorimo, da je onaj svet koji se ini
stvarnim prema uobiajenom shvatanju, odraz hronine niskostepene opasnosti,
neurotina inhibicija; ono to je stvarno jeste samo infantilni svet ili svet snova!
Ni ovakvo razmiljanje nije ba zadovoljavajue i razumljivo je to ga se Frojd
klonio. Sa formalne take gledita, meutim, uzrok njegovih nevolja je
jednostavan. On je bio zatoenik ne svoje psihologije snova (za koju je i sam znao
da predstavlja trajnu vrednost), ve trivijalne psihologije normalne, budne svesti,
koju je delio sa svojim savremenicima. Jer u ispravnoj psihologiji normalnog
jasno je da je iskustvo uvek dato u plastinim strukturama, a snovi su poseban
sluaj. (Dirljivo je videti Frojdovu zbunjenost i odricanje, kada se suoavao sa
psihologijom umetnosti i izuma.)
Znaajniji pokazatelj njegovih potekoa je uoljiv kada se uporede dve teorije
stvarnosti: jer on je verovao da je drutveni spoljanji svet u kome dete raste,
nefleksibilan, te mu je bilo neophodno da poveruje kako se svet primarnih
procesa sa svojom spontanou, plastinou, polimorfnom seksualnou itd.
potiskuje u toku sazrevanja i stavlja van upotrebe.

________

* Sigmund Frojd, Tumaenje snova, prevod A.A. Brila, Macmillan Co., New York, 1933, str.553 i
555

IV STVARNOST, OPASNOST I PROCENA

Stvarnost, o kojoj smo govorili, pojavljuje se u trenucima dobrog kontakta, u

jedinstvu svesnosti, motornog odgovora i oseanja. Sada emo zapoeti detaljnu
analizu ovog jedinstva i povezati je sa naim metodom psihoterapije. U ovom
poglavlju dokazaemo da se stvarnost i vrednost pojavljuju kao rezultat

35
samoregulacije, bilo da je ona zdrava ili neurotina; govoriemo i o problemu kako
da se, u okviru neurotine samoregulacije, proiri podruje kontakta. Da bi to
uradili, definisaemo psihoterapiju kao samoregulaciju u eksperimentalnoj
bezbednoj opasnosti.

1. Dominacija i samoregulacija

Tendenciju jake napetosti da se istakne i da organizuje svesnost i ponaanje,

nazvaemo njenom dominacijom. Kada postoji tekoa i odlaganje u
uspostavljanju ravnotee u polju, dominacija i njen pokuaj da se zavri
organizacija su svesni (zapravo oni predstavljaju svest).
Svaka krajnje urgentna nezavrena situacija preuzima dominacju i mobilie sve
raspoloive snage, sve dok zadatak nije obavljen; tada postaje sporedna i gubi se
svest o njoj, a sledea hitna potreba iziskuje panju. Potreba ne postaje hitna
namerno, ve spontano. Promiljenost, selekcija i planiranje su ukljueni u
zavravanje nezavrenih situacija, ali svesnost ne otkriva problem, ona je pre
identina sa problemom. Spontana svest o dominantnoj potrebi i organizacija njenih
funkcija kontakta jeste psiholoka forma organizmike samoregulacije.
Svuda u organizmu se mnogi procesi organizacije, uzdravanja, selekcije i
drugog uvek odvijaju bez svesti, kao to je na primer, potrebno luenje odreenih
enzima za varenje hrane. Ova nesvesna unutranja organizacija moe biti krajnje
kvalitativno suptilna i kvantitativno precizna i uvek ima veze sa potpuno
konzervativnim problemima. Ali kada je ovim procesima da bi se okonali,
potrebna nova materija iz sredine a ovo je sluaj sa svakim organskim procesom
onda odreene figure u svesti postaju izraenije i prodiru u prvi plan; vreme je za
kontakt. U sluaju opasnosti, kada je napetost izazvana spolja, opreznost i
promiljenost su podjednako spontane.

2. Dominacija i procena

Spontane dominacije podrazumevaju procene o tome ta je vano u nekoj

prilici. To ne moraju biti adekvatne evaluacije, ali one su osnovni dokaz postojanja
hijerarhije potreba u sadanjoj situaciji. One nisu impulsivne i obavezno nejasne,
ve sistematine i prilino specifine, jer one izraavaju mudrost organizma o
njegovim sopstvenim potrebama i njima se vri selekcija onoga to se iz sredine
moe uzeti za zadovoljenje ovih potreba. Ove procene izraavaju neposrednu etiku,
ne nepogreivu, ali koja ipak zauzima privilegovano mesto.
Privilegija nastaje jednostavno iz sledeeg: ono to se spontano uini vanim
zapravo angauje veu koliinu energije ponaanja; aktivnost samoregulacije je
jasnija, snanija i mudrija. Svaki drugi nain delovanja za koji se pretpostavlja da bi
bio bolji, odvijao bi se umanjenom snagom, slabijom motivacijom i nejasnom
svesnou; takoe bi se odreena koliina energije uloila za odvraanje odreene
koliine panje, u cilju potinjavanja spontanog selfa, koji tei ispoljavanju u
samoregulaciji. Ovo se deava ak i kada je samoregulacija zakoena u

36
oiglednom interesu selfa: npr. kada zaustavimo dete, da ne bi izletelo ispred
automobila, to odslikava situaciju u kojoj je samoregulacija deteta pogrena
takoe, nain na koji upravljamo naim drustvima, ini se da je u velikoj meri
slina situacija. Inhibicija je tada potrebna, ali ne zaboravimo da onoliko koliko
pristajemo na situacije u kojima je samoregulacija retka, utoliko se moramo
pomiriti sa tim da ivimo sa umanjenom energijom i arom.
Pitanje koje nas se oigledno najvie tie, jeste u kom je stepenu u naem
drutvu i tehnologiji, a moda i u prirodi stvari, organizmika samoregulacija
mogua, dozvoljena, riskantna. Mnogo vie u nju verujemo, nego to je sada
namerno doputamo; ljudi bi mogli biti znatno radosniji i energiniji nego to su
trenutno, a tada bi takoe bili i mudriji. Veliki deo naih nevolja sami smo
prouzrokovali. Mnoga objektivna i subjektivna stanja mogu i moraju biti
izmenjena. Pa ak i kada objektivna situacija ne moe da se izmeni, kao kada
voljena osoba umre, pojavljuju se regulatorske reakcije samog organizma, kao to
su plakanje i tugovanje, koje pomau da se ponovo uspostavi ravnotea, kada bi ih
samo dopustili. Ali, odloiemo ovu diskusiju za kasnije (Poglavlje 8).

3. Neurotina samoregulacija

Neurotino iskustvo je takoe samoregulativno. Strukturu neurotinog kontakta

karakteriu, kako smo rekli, viak opreznosti, fiksirana panja i miina spremnost
za poseban odgovor. Tada su odreeni impulsi i njihovi objekti spreeni da
postanu figura (potiskivanje); self nije u stanju da se fleksibilno okrene od jedne
situacije ka drugoj (rigidnost i kompulzija); energija je vezana za (arhaino
shvacen) zadatak, koji se ne da zavriti.
Kada za povienu opreznost postoji razlog, kao u situaciji hronino prisutne
opasnosti, tada ne moemo govoriti o viku, ali bi mogli govoriti o neurotinom
drutvu, ije je ureenje van ljudske mere. Meutim, neurotiar je veoma osetljiv
na opasnost; on spontano postaje oprezan i onda kada bi se mogao slobodno
opustiti. Ovo emo izraziti preciznije. Neurotiar nije u stanju da se bezbedno
opusti u sadanjoj situaciji, koju procenjuje na arhaian nain, jer se on njoj
spontano prilagodjava svojom samoregulacijom i, otkriva da je u opasnosti i
postaje oprezan. Ali uz pomo, ta aktuelna situacija moe biti promenjena u
njegovu korist. Bolje je ako ovo izrazimo na ovaj komplikovan nain, umesto da
jednostavno kaemo: Neurotiar grei, zato to je neurotiar samoregulativan i on
dolazi kod terapeuta kako bi okonao istinsku nezavrenu situaciju.
Ako terapeut posmatra terapeutsku situaciju u ovom svetlu, kao deo pacijentove
tekue nezavrene situacije, koju on susree sa sopstvenom samoregulacijom, onda
je verovatno da e on biti od vee koristi, nego ako misli da pacijent grei, da je
bolestan, mrtav. Jer ono to je sigurno jeste da pacijent ne koristi terapeutovu,
ve svoju sopstvenu energiju, kojom e na kraju zavriti situaciju.
Ovo nas dovodi do tekog pitanja kojim bi eleli da se pozabavimo u ovom
poglavlju: Kakav je odnos izmeu pacijentove tekue samoregulacije i terapeutove
naune koncepcije zdrave organizmike samoregulacije? U vezi sa ovim pitanjem
trebalo bi da obratimo posebnu panju na sledee rei Kurta Levina (Kurt Lewin):

37
 Naroito je vano da se onaj ko namerava da prouava celovite fenomene, ogradi od tendencije
da celine naini to je mogue obuhvatnijim. Pravi zadatak je da se istrae strukturalna
svojstva date celine, da se dokau odnosi izmeu povezanih, ali manjih celina i da se odrede
granice sistema sa kojim se neko susree. Da sve zavisi od svega drugog nije nita istinitije
u psihologiji, nego to je u fizici.*

4. Zdrava samoregulacija u sluaju opasnosti

Na poetku emo razmotriti potpuno zdrav sluaj dominacije i organizmike samoregulacije**:

Desetar Dons odlazi u patrolu u pustinju. Zalutao je, ali konano, iscrpljen, stie nazad u kasarnu. Njegov prijatelj
Dimi je srean to ga vidi. Odmah mu saoptava vanu vest o Donsovom unapreenju, koja je stigla dok je on bio odsutan.
Dons zuri u njega staklastim pogledom, mrmljajuci: Voda, i spazivi prljavu lokvu, koju ovek inace ne bi ni primetio,
pada na kolena pored nje i pokuava da pije, ali gotovo odmah, guei se, ustaje i tetura se do bunara koji se nalazi u centru
kasarne. Kasnije, Dimi mu donosi oznake ina vodnika i Dons pita: ta da radim sa ovim? Ja nisam vodnik. Ali rekao
sam ti o tvom unapreenju, kada si stigao u kasarnu. Ne, nisi. Ne budi blesav. Jesam. Nisam te uo.
U stvari, on ga nije uo; u tom asu on nije bio niega svestan, osim vode. Ipak, dok je bio u pustinji, upravo sat vremena
pre nego to e se vratiti u kasarnu, napao ga je neprijateljski avion. Brzo je naao zaklon. Tada je uo zvuk aviona; voda nije
mogla da zaokupi njegovu panju u potpunosti.

_______

* Willis D. Ellis, Source Book of Gestalt Psychology, Kegan Paul, Trench,

Trubner & Co., Ltd., London
** Kaemo potpuno zdrav, zato to je vojni kontekst dogaaja sam po sebi sumnjiv: i svaki
aktuelan kontekst koji je neko odabrao, bie sumnjiv na izvestan nain.

Vidimo da je ovde postojala hijerarhija dominacije: neposredna pretnja je

dominirala nad ei, e je dominirala nad ambicijom. Sve neposredne snage su bile
mobilisale u pravcu dominantne nezavrene situacije, sve dok se ona nije zavrila i
sledei zadatak mogao da preuzme dominaciju.
Namerno smo izabrali primer neposredne opasnosti, zato to u ovakvom sluaju
osnovna hijerarhija izgleda vrlo jednostavno. Ono to je najvanije, nalazi se na prvom
mestu i mi se tome posveujemo bez zadrke. Poznato je da u sluaju opasnosti
otkrivamo ta je ovek.
Ovo predstavlja mudrost savremene kole egzistencijalista, koji insistiraju na
istraivanju ekstremnih situacija zbog istinitosti stvarnosti: u ekstremnim situacijama
mi znaimo ono to radimo. Ali, naravno, ovek uvek to znai, ako ispravno
analiziramo njegovu situaciju. Ono to je paradoksalno jeste da upravo zato to ovo
vreme u kome ivimo predstavlja hroninu niskostepenu opasnost, nai filozofi tvrde
da se samo u sluaju akutne opasnosti otkriva istina. Drugim reima, na nesreu svih
nas oigledno je da mi ne delamo sa vie urgencije i ivosti, koje inae ponekad
pokazujemo u sluajevima opasnosti.

5. Hijerarhija vrednosti odreena dominacijama samoregulacije

38
 Ve smo videli da procena koja se obavlja samoregulacijom zauzima privilegovano
mesto u etici, zato to ona sama koncentrie najintenzivniju svesnost i najenerginiju
silu; svaka druga vrsta procene morala bi delovati sa smanjenom energijom. Ovome
moemo dodati da, u stvari, kada stvarnost vri pritisak, odreene vrednosti potiskuju
druge vrednosti, uspostavljajui hijerarhiju onoga to zapravo organizuje ivost i
energinost u pravcu izvrenja.
Bolest, somatski nedostaci i vikovi kotiraju se visoko u hijerarhiji dominacije. Isto
je i sa opasnostima iz sredine. Ali, to se deava i sa potrebom za ljubavlju,
izbegavanjem izolacije i usamljenosti, kao i sa potrebom za samopotovanjem. Takoe
i sa samoodranjem i linim razvojem: nezavisnou. Panja se posveuje kritinoj
intelektualnoj konfuziji. Takoe i svemu onome to je blisko povezano sa nainom na
koji se organizuje i ustaljuje ovekov ivotni put: tako da ponekad heroizam i
dokazivanje istine dominiraju nad strahom od smrti. U znaajnom smislu, ove vrednosti
se ne biraju; one se jednostavno pojavljuju. Alternativa, ak i spaavanje neijeg ivota,
je praktino besmislena, ona ne organizuje ponaanje i nedostaje joj ara. Naravno da
to ne znai da su heroizam ili kreativno rtvovanje ili kreativno dostignue uglavnom
inovi volje ili namernog samoobuzdavanja; da je tako, ne bi odisali sa toliko snage i
velianstvenosti.
Svaki poredak ovakvih dominacija u aktuelnim situacijama je od kapitalnog
znaaja za etiku i politiku. To zaista nije nita manje nego induktivna teorija o ljudskoj
prirodi; teorija o ljudskoj prirodi je poredak zdrave samoregulacije. Spekulisaemo o
ovome u sledeem paragrafu. Razmatrajui jednostavan primer ednog desetara,
moemo uvesti pravilo, koje glasi negativno: Ono to spreava bilo koje ponaanje
nekog tipa, dominira nad specifinim ponaanjem tog tipa, rod dolazi pre vrste - npr.
izbegavanje iznenadne smrti dolazi pre utoljavanja ei ili odravanje dobrobiti celog
bia dolazi pre dobrobiti ega; ili, da damo politiki primer, suludo je da jedno drutvo
zabranjuje neko oseanje, a da onda neguje umetnost. Ili bi ovo pravilo moglo biti
izreeno kao afirmativni princip: osnovni zakon ivota je samoodranje i rast. Ili
osim ovoga, mogli bi smisliti pravilo prvo se brani ono to je ranjivije i vrednije
kao to se trunka u osetljivom oku, doivljava kao najotrija bol i zahteva panju; ovo
je "mudrost tela.

6. Psihoterapijske teorije kao hijerarhije vrednosti

Kako god bilo, svaka teorija iz oblasti medicine, psihoterapije ili obrazovanja
zasniva se na nekoj koncepciji organizmike samoregulacije i odgovarajuoj hijerarhiji
vrednosti. Koncepcija je delovanje onoga to naunik u stvari smatra da je glavni
dinamiki faktor u ivotu i drutvu.
U psihoanalitikoj teoriji, koja je nastala posle Darvina (Darwin), dinamiki faktor
se obino genetski razvija kao istorija. Na primer, za Frojda, koji je pomno prouavao
libido i njegov somatski razvoj, ljudsku prirodu ini poredak oralnog, analnog, falusnog
i genitalnog stadijuma. (Sudei po Frojdu ne stie se utisak da ene imaju potpunu

39
ljudsku prirodu ali budite uvereni da su one zato na neki nain boanstvene.) Druga
vana ponaanja su povezna sa ovakvim razvojem, kao to je sluaj sa sadistiko-
analnim, oralno-analno-kanibalistikim, falusno-narcistikim itd. A cilj terapije je da
ponovo uspostavi prirodni poredak pred-zadovoljstva, sublimacije i finalnog
zadovoljstva u drutvenu celinu sposobnu da opstane. Hari Stek Saliven (Harry Stack
Sulliven), da navedemo suprotni primer, smatra da je drutvena celina u sutini ljudska
odlika; interpersonalnost i komunakacija oslobaaju energiju. Tako je on u svojoj
teoriji infantilne faze nazvao prototaksika, parataksika i sintaksika, a Frojdov erotski
karakter definie u ovim terminima. Cilj terapije je da se prevazie usamljenost, da se
povrati samopotovanje i da se dostigne sintaksika komunikacija. Hornaj (Horney) i
From (Fromm) su u istom maniru (po ugledu na Adlera) bili impresionirani procesom
rasta deteta koji dovodi do njegove nezavisnosti; oni otkrivaju neurozu u regresivnim
odnosima snaga u pojedincu i drutvu, a njihov cilj je autonomija pojedinca. I mogli bi
ovako dalje nastaviti.
Svaka psihoterapijska kola ima neku koncepciju ljudske prirode, koja je u neurozi
potisnuta i unazaena i ima za cilj da je povrati ili da je dovede do zrelosti. Prema
toj koncepciji postoje odreeni nagoni i ponaanja koji treba da budu dominantni u
zdravoj samoregulaciji, a cilj i jeste da se kreira takva stvarnost u kojoj oni dominiraju.
Razlog zato detaljno navodimo razlike izmeu ovih kola nije da izaberemo neku
od njih, niti da ih, s druge strane, sve do jedne odbacimo; niti naravno, elimo da
diskreditujemo psihoterapiju kao sektaku. Zapravo, sve u svemu, ove razne teorije
nisu logiki nekompatibilne i esto dopunjuju i dokazuju jedna drugu. Osim toga, kako
smo ve pokazali, nije neobino da odgovorni naunici mogu doi do takvih razliitih
teorija, ako imamo na umu da iz raznih razloga povezanih sa linou i reputacijom
terapeuta razliitih kola, oni imaju razliite vrste pacijenata koji se pokazuju kao
empirijska verifikacija naunih teorija i osnova za dalje hipoteze u istom maniru. Ovo
emo ukratko ilustrovati. Kako je bilo prirodno u poetku, Frojd je radio sa nizom
hroninih pacijenata koji su imali spektakularne simptome: histerije, opsesije, fobije i
perverzije. Kao rezultat ovoga, a potom i kao uzrok ovome, on je kao metod koristio
interpretaciju simbola; i to ga je navelo da doe do odreene teorije o detinjstvu i
ljudskoj prirodi. A jungijanci su, s jedne strane, leili institucionalizovane psihotiare,
a s druge strane sredovene pacijente koji su doiveli nervni slom i u skladu sa tim,
razvili su artistike terapije i stvorili teoriju ispunjenu idejama razvijenih i primitivnih
kultura, sa manjim naglaskom na seksualnosti. Rajh je, meutim, uglavnom radio sa
mlaim ljudima, koji najee nisu bili u braku, te su njegovi pacijenti kao i njegovi
uvidi diktirarali vie fizioloski metod. Saliven je opet radio sa ambulantnim
pacijentima izofreniarima i nije imao puno mogunosti osim da koristi
konverzacijski metod i da pokua da izgradi pacijentovo pouzdanje. Moreno je, radei
sa delinkventima u internatima, razvio metod grupne terapije, situaciju koja bi u
principu trebalo da umanji fenomen transfera i izgradi odgovorniji oseaj drutvenosti.
U svakoj koli postoji povezanost izmeu uverenja, vrste pacijenata, metoda i
teorije. U naunom smislu ovo nije neobino. Bilo bi bolje da su teoretiati bili
oprezniji kada su iz svoje sopstvene prakse izvodili zakljuke o tome ta je ljudska
priroda i zapravo, da svi studenti medicine budu oprezniji kada izvode zakljuke o

40
ljudskoj prirodi, kao da je ljudski rod po svojoj prirodi pacijent; ali suprotno ovome,
bilo bi takoe poeljno da se neuki kritiari i logiari bolje obaveste o empirijskim
osnovama teorija koje omaloavaju.

7. Samoregulacija neurotinog pacijenta i terapeutova koncepcija

Meutim, svakome ko sa naklonou prouava razne psihoterapijske kole i

metode, kao to to mi inimo, ma kako povrno, javlja se i jedna nova misao: jednim
delom, osnovna ljudska priroda je data, kako se pretpostavlja, a drugim delom,
prilagoavajui se razliitim terapijama, ona stvara samu sebe; i ovo kreativno
prilagoavanje u povoljnim okolnostima, samo po sebi, jeste sutina osnovne ljudske
prirode. To je ona ista sutinska mo koja je prima facie vidljiva u svakom znaajnom
ljudskom iskustvu. Problem psihoterapije je da angauje pacijentovu mo kreativnog
prilagoavanja, bez prisiljavanja da ona postane stereotip terapeutove naune
koncepcije.
To nas dovodi do pitanja odnosa izmeu tekue samoregulacije neurotiara i
terapeutove koncepcije ljudske prirode koja treba da se ponovo otkrije. Jer e
pacijent zaista kreirati sebe uglavnom u skladu sa terapeutovom koncepcijom; ali on,
bez sumnje, ima i druge mogue pravce. Stoga moemo sagledati znaaj Levinovog
upozorenja koje smo naveli, da ne analiziramo strukturu aktuelne situacije u terminima
suvie obuhvatne celine.
Razmislite o tome za trenutak, na sledei nain: opta ljudska priroda (ta god da
je njena koncepcija) podrazumeva ne samo bioloke ve i kulturne faktore; a kulturni
faktori su, naroito u naem drutvu, vrlo razliiti koegzistencija razliitosti je moda
odreujue svojstvo nae kulture. Osim toga, postoje nesumnjivo jedinstvene,
ekscentrine dispozicije pojedinaca i porodica. A ono to je jo vanije,
samoostvarenje, kreativno prilagoavanje u razliitim okolnostima, oduvek je
postojalo, ne u potpunosti kao spoljno uslovljavanje koje treba razusloviti, ve
uglavnom i kao istinski rast. Ako se uzmu u obzir svi ovi faktori varijacije i
ekscentrinosti koji postoje kod pacijenta, oigledno da je poeljno imati terapiju koja
uspostavlja to je mogue niu normu, ali pokuava da, to je vie mogue, radi na
strukturi aktuelne situacije, ovde i sada.
Trebalo bi rei da terapeut esto pokuava da nametne pacijentu svoje standarde
zdravlja, a kada mu to ne uspe, uzvikuje: Samoregulii se, proklet bio! Govorim ti ta
je to samoregulacija!. Pacijent se trudi, ali mu ne uspeva, a tad ne moe izbei prekore
Ti si mrtav ili Ti to ne eli, koji se delimino izgovaraju kao terapijske tehnike, a
delimino su izraz iskrene iritacije. (Verovatno da je ova iritacija bolja nego tehnika.)
Uobiajena je sledea situacija: terapeut koristi naunu koncepciju kao opti plan
tretmana, prilagoavajui ga svakom pacijentu. Uz pomo te koncepcije on bira
zadatak terapije, zapaa koji otpori postoje i odreuje kada da ih prati, a kada da ih
pusti; i u skladu sa svojom koncepcijom, on se nada ili ne nada napretku. Svaki ovakav
plan je, naravno, apstrakcija konkretne situacije i terapeut po pravilu veruje u tu
apstrakciju. Na primer, ako terapeut smatra da je dinamiki faktor vegetativna energija

41
i koristi fizioloki metod, on se nada napretku kada vidi miino oputanje i protok
energije, a sumnja u njega kada pacijent ne moe ili nee da uradi vebu. Energija
mora, on veruje, ukazivati na napredak. Ipak, posmatrau koji pripada drugoj koli, ova
situacija bi mogla izgledati ovako: pacijent je zaista promenjen u kontekstu u kome on
lei i preputa svoje telo terapeutovoj manipulaciji ili manipuliui ga sam, po
terapeutovim instrukcijama; ali u kontekstu biti ono to jesi van ordinacije, on je
samo nauio kako da se na novi nain brani od pretnje iznutra ili to je jo gore,
nauio je da potpuno ogradi sebe i da se ponaa kao da je stalno u terapeutskoj
ordinaciji. Sam pacijent e, naravno, uskoro biti uveren u istu apstrakciju kao i njegov
terapeut, ma ta ona bila. Posedujui sposobnost da bude posmatra onoga to se
deava, on vidi da se deavaju uzbudljive stvari. Ovo daje potpuno novu dimenziju
njegovom ivotu i vredno je truda. A gledajui dugorono, stvari e se ve nekako
odvijati.
Ovo govorimo na satirian nain; ipak se svi nalazimo u istom amcu, moda
neizbeno. ak i tada, dobro je stvari nazvati pravim imenom.

8. Praenje otpora i interpretacija onoga to se pojavi

Vratiemo se ponovo na kontekst klasine kontroverzije koja postoji izmeu

arhaine interpretacije svega to se pojavi i kasnijeg praenja otpora (to je na
kraju preraslo u analizu karaktera). Meutim, oni su neodvojivo povezani.
Obino se poinje od onoga to se pojavi onoga to pacijent spontano donese sa
sobom, bilo da je to nona mora ili neiskrenost ili suvoparan govor ili stegnuta vilica
bilo ta to skree panju. ak i ovde se radi o tome (to je obino zgodno prevideti)
da sam dolazak pacijenta na terapiju znai deliminu odbranu od

sopstvenog kreativnog prilagoavanja, otpor sopstvenom rastu, kao i ivotni vapaj za

pomo*. U svakom sluaju, terapeut zapoinje sa onim to pacijent donosi. Ipak,
generalno se veruje da ako on dugo nastavi da prati ono to pacijent donosi, onda e mu
pacijent umai i vrtee se u krug. Stoga, im se zapazi krucijalni otpor (u skladu sa
usvojenom koncepcijom), ustremljuje se na njega. Ali, dok ovo ustremljenje traje,
sigurno je da se pacijent bavi izolovanjem take opasnosti i postavljanjem druge
odbrane. Tada se javlja problem napada na obe odbrane istovremeno, kako jedna ne bi
mogla zameniti drugu. A ovo se, zar ne, opet svodi na praenje onoga to se pojavi,
onoga to pacijent donese? Ali, naravno, ova nova situacija ima veliku prednost:
terapeut sada vie razume zato to je ukljuen u situaciju koju je sam delimino kreirao;
reakcije koje se javljaju ili potvruju njegova nagaanja ili ih menjaju u odreenom
pravcu; sam terapeut raste u stvarnoj situaciji, preputajui se onome to je doneto i
branei se od neurotinih elemenata u tome. A postoji nada da e se jednog dana,
progresivno oslabljivana struktura neurotinih elemenata, sruiti.

42
 ta je cilj prikazivanja ove udno komplikovane slike o tome ta se deava? elimo
da kaemo da su interpretiranje onoga to se pojavi i praenje otpora neodvojivo
spojeni u aktuelnoj situaciji; i da, ako postoji bilo kakav rast, ono to se progresivno
unitava razvojem situacije jeste materijal koji pacijent spontano unese i njegovi
neurotini otpori, kao i terapeutova koncepcija i njegove ne-neurotine odbrane od
mogunosti da bude uvuen, izmanipulasan itd. Tada, koncentracija na konkretnu
strukturu aktuelne situacije, nudi najbolje izglede za razreenje neurotinih elemenata.
A ovo svakako znai, manje kruto dranje za svoje naune koncepcije, nego to je
uobiajeno u ovoj profesiji.

9. Dvostruka priroda simptoma

Struktura situacije je njena unutranja koherencija forme i sadraja; i mi

pokuavamo da pokaemo da se koncentracijom na ovo, otkriva pravi odnos izmeu
pacijentove tekue samoregulacije i terapeutove koncepcije.
Jedan od Frojdovih najveih uvida bio je onaj o dvostrukoj prirodi neurotinog
simptoma: simptom je izraz vitalnosti kao i odbrana od vitalnosti (mi vie volimo da
kaemo samoporaavajui napad na sopstvenu vitalnost). Uobiajeno terapeutsko
stanovite je koristiti zdrave elemente u borbi protiv neuroze. Ovo zvui ba lepo: to
bi bili elja za saradnjom, uroena iskrenost, orgazam, elja da se bude zdrav i srean.
Ali ta ako je veina vitalnih i kreativnih elemenata upravo neurotino, ako je to
pacijentova karakteristina neurotina samoregulacija?

______

* I obrnuto: u naem drutvu koje odlikuje neurotina izolacija i potreba da se sve uradi sam, ne
traiti pomo znai otpor.

Ovo pitanje je veoma vano. Uobiajena predstava korienja zdravih elemenata

implicira da je neuroza samo negacija vitalnosti. Ali zar nije tano da samoregulativno
neurotino ponaanje ima pozitivne crte, da je esto inventivno i ponekad dostie visok
stepen postignua? Oigledno je da neurotini nagon nije samo negativan, zato to on
zaista vri snaan uticaj na uobliavanje pacijenta, a pozitivna posledica se ne moe
objasniti negativnim uzrokom.
Ako je osnovna koncepcija zdrave ljudske prirode (ma ta ona bila) tana, onda bi
svi pacijenti bili izleeni, tako to bi postali slini. Da li je ba ovako? Pre bi se moglo
rei da su samo u zdravlju i spontanosti, ljudi najrazliitiji, najnepredvidljiviji,
najekscentriniji. Poto su kategorije neurotinih ljudi sline, ovo govori o
umrtvljujuem efektu bolesti. Tako da se opet ovde moe videti da simptom ima

43
dvostruki aspekt: kao rigidnost koja ini oveka upravo primerom karaktera, kojih
ima puno vrsta. Ali, kao delo njegovog sopstvenog kreativnog selfa, simptom izraava
ovekovu jedinstvenost. A da li moda postoji neka nauna koncepcija koja a priori
pretenduje da obuhvati itav raspon ljudske jedinstvenosti?

10. Leenje simptoma i potiskivanje pacijenta

Na kraju, razmotriemo na problem u kontekstu pacijentove anksioznosti. Kako bi

ponovo otkrio ljudsku prirodu, terapeut se ustremljuje na karakter, ime se poveava
anksioznost i umanjuje samopotovanje pacijenta. Suoen sa standardom zdravlja koga
ne moe dostii, pacijent se osea krivim. Nekada je bio kriv zato to je masturbirao,
sada je kriv zato to ne uiva dovoljno kada masturbira (vie je uivao ranije kada se
oseao krivim). Sve vie doktor je u pravu, a pacijent grei.
Ipak, poznato nam je da u osnovi defanzivne karakteristike, tanije u defanzivnoj
karakteristici, postoji divno afirmativno, bezazleno oseanje: ogorenost u prkosu,
lojalno divljenje u zavisnosti, osama u usamljenosti, agresivnost u neprijateljstvu,
kreativnost u zbunjenosti. Ovaj deo nije uopte nevaan za trenutnu situaciju, jer ak i
sada i ovde postoji mnogo toga zbog ega se moe biti ogoren i neto emu se moe
biti lojalan ili emu se moe diviti, postoji uitelj koga treba unititi i asimilovati i,
tama u kojoj samo duh tvorca nosi zraak svetlosti. Naravno da nema terapije koja
moe iskoreniti ove uroene naine izraavanja. Ali mi smatramo da ova uroena
izraavanja i njihova neurotina upotreba sada formiraju celu figuru, zato to su oni
delo tekue samoregulacije pacijenta.
ta treba da bude rezultat napada na otpore? Anksiozan i kriv, direktno napadnut,
pacijent potiskuje itavu celinu. Pretpostavlja se da kad se sve sabere, ovo moe imati i
neke koristi, jer se vezana energija oslobaa. Ipak, pacijent je u znaajnoj meri izgubio
sopstveno oruje i orijentaciju u svetu; nova raspoloiva energija ne moe da deluje i
da se dokae u iskustvu. Blagonaklonom i inteligentnom pacijentovom prijatelju ishod
izgleda ovako: proces analize je bio ili nivelacija ili prilagoavanje ili uskogrudan i
fanatian, u zavisnosti od toga da li osnovna nauna koncepcija vie naglaava
interpersonalna ili presonalna reenja. Pacijent se zaista pribliio teorijskoj normi - tako
da je teorija ponovo dokazana!

11. Uslovi dobrog metoda

Rezimiraemo sve to smo rekli o odnosu izmeu pacijentove samoreguacije i

terapeutove koncepcije organizmike samoregulacije:
Pronali smo razlog da verujemo da je mo kreativnog prilagoavanja terapiji
prisutna u svakom metodu. Videli smo da je dobro da se normalnost to je mogue
manje postulira, apstrahujui situaciju ovde i sada. Postoji opasnost da e pacijent
pristupiti apstraktnoj normi samo u kontekstu tretmana. I pokuali smo da pokaemo da
su ono to se pojavi i otpori leenju prisutni u stvarnosti i da ukljuenost terapeuta

44
ne podrazumeva samo njegovu ulogu objekta pacijentovog transfera, ve i njegov
sopstveni rast u situaciji, u kojoj se njegove predrasude stavljaju na probu. Osim toga,
skrenuli smo panju na to da je neurotini simptom sutinska struktura vitalnih i
umrtvljujuih elemenata i da je pacijentov najbolji self investiran u to. I na kraju, da
postoji opasnost da razreenjem otpora, pacijent postane manji nego to je bio.
U svim ovim razmatranjima, nalazimo razlog da se koncentriemo na strukturu
aktuelne situacije kao zadatka kreativnog prilagoavanja; da pokuamo da ostvarimo
sveukupnu novu sintezu i da ovo uinimo osnovnom poentom seanse.
Ipak, s druge strane, bilo bi apsurdno, makar i na as, pomisliti da ne treba
savlaivati otpor i pojaavati anksioznost, da ne treba ukazivati na to da neurotini
odgovor nije funkcionalan, da ne treba oivljavati prolost, da se treba uzdravati od
svake interpretacije i da je potrebno odbaciti svoju nauku. Rezultati ovoga bi bili
povrni, vezana energija se ne bi mogla osloboditi itd; i iskreno govorei, ta je
stvarnost terapijskog intervjua u kome jedan od partnera, terapeut, inhibira svoju
najveu mo, ono ta zna i ime vri procenu?
Tada se javlja specifian problem strukture intervjua: kako da se iskoristi i razvije
konflikt, anksioznost, prolost, koncepcija i interpretacija, u cilju dostizanja vrhunca
kreativnog prilagoavanja?

12. Samosvesnost u eksperimentalnoj bezbednoj opasnosti

Vratiemo se sada desetaru Donsu i njegovoj hijerarhiji zdravih odgovora u sluaju

opasnosti, i predloiemo kao strukturu intervjua sledee: izazivanje opasnosti u
bezbednim uslovima, koncentracijom na aktuelnu situaciju. Ovo izgleda kao udna
formulacija, iako je ovo upravo ono to se deava u trenucima uspeha terapeuta bilo
koje kole. Zamislite sledeu situaciju:
1. Pacijent se, kao aktivni partner u eksperimentu, koncentrie na ono to zaista
osea, misli, radi, govori; on pokuava da ostvari blii kontakt sa tim kroz predstavu,
oseaj u telu, motorni odgovor, verbalni opis itd.
2. Potrebno je da situacija bude neto to je od ivotnog znaaja za pacijenta, tako
da on ne mora biti promiljen povodom toga, ve to samo po sebi privlai njegovu
panju. Terapeut moe izabrati kontekst iz onoga to zna o pacijentu i u skladu sa
sopstvenom naunom koncepcijom o tome gde se pojavljuje otpor.
3. Potrebno je da se radi o neemu ega je pacijent nejasno svestan i ega e kroz
vebu postajati sve svesniji.
4. Vebanjem, pacijent se ohrabruje da sledi svoje sklonosti, da ih zamisli i
slobodno pojaa, jer ovo je bezbedna igra. On zauzima neki stav i njegov izrazitiji oblik
primenjuje u aktuelnoj situaciji: stav prema sebi, prema terapeutu, prema svom
uobiajenom ponaanju (u porodici, u seksu, na poslu).
5. Naizmenino, on intenzivno inhibira neki stav i primenjuje inhibiciju u istom
kontekstu.

45
 6. Kako kontakt postaje prisniji, a sadraj postaje bogatiji, anksioznost raste. Ovde
pacijent doivljava opasnost, ali ta opasnost je bezbedna i moe se kontrolisati i to
znaju oba partnera.
7. Cilj ovoga je da u bezbednoj opasnosti, osnovna (potisnuta) namera radnja,
stav, sadanji objekat, seanje postane dominantna i preoblikuje figuru.
8. Pacijent prihvata novu figuru kao sopstvenu, oseajui da Ja sam taj koji osea,
misli i radi ovo.
Ovo svakako nije nepoznata terapijska situacija; ona ne podrazumeva prethodno
procenjivanje upotrebe bilo kog metoda, bilo da je on anamnezijski, interpersonalan ili
fizioloki, niti procenu bilo koje osnovne koncepcije. Ono to je novo jeste oekivanje
anksioznosti, ne kao neizbene usputne pojave, ve kao funkcionalne prednosti; a ovo
je mogue, jer se u sreditu odrava zainteresovanost pacijenta za aktivnost, od poetka
do kraja. Prepoznajui opasnost, on nee pobei niti se zalediti, ve e odravati svoju
hrabrost, postae oprezan i aktivno e razvijati ponaanje koje postaje dominantno. On
je taj koji kreira opasnost; ona nije neto to ga preplavljuje odnekuda. A tolerancija
anksioznosti je isto to i formiranje nove figure. Kada je neurotino stanje
odgovor na nepostojeu hroninu niskostepenu opasnost, koja izaziva osrednju napetost
i tupu, fiksiranu budnost, umesto ili oputanja ili galvanskog tonusa i otre fleksibilne
budnosti: tada je cilj koncentracija na postojeu visokostepenu opasnost sa kojom se
pacijent moe zaista nositi i kroz nju rasti. Uobiajeno je da se pacijentu kae: Usvojio
si ovo ponaanje kada si stvarno bio u opasnosti na primer, kada si bio dete; ali sada
si siguran, odrastao si. Ovo je tano sve dok daje rezultate. Ali pacijent se osea
bezbedno, zapravo, sve dok neurotino ponaanje nije ukljueno, kada oputeno pria
blagonaklonoj osobi itd. Ili suprotno, terapeut napada otpor i pacijent je preplavljen
anksioznou. Ali poenta je u tome da pacijent prepozna ponaanje koje koristi u
samoj opasnosti i da istovremeno oseti da je bezbedan, zato to je u stanju da se
izbori sa situacijom.. Na ovaj nain hronina niskostepena opasnost prerasta u
bezbednu visokostepenu opasnost, praenu anksioznou, koju ipak aktivni pacijent
moe kontrolisati. Tehniki problemi su (a) da se povea tenzija na pravi nain i (b) da
se situacija dri pod kontrolom, ali da se ne kontrolie; da se bezbednost doivi, jer je
pacijent u toj fazi sposoban da otkrije neophodno prilagoavanje, a ne da ga namerno
odbija.
Metod se sastoji u tome da se svaki aktivni deo iskoristi kao funkcionalan, a da se
odvoje ili apstrahuju nefunkcionalni delovi u aktuelnoj situaciji. Potrebno je pronai
kontekst i eksperiment koji e ih sve aktivirati kao odgovarajuu celinu. Funkcionalni
delovi su: pacijentova samoregulacija, terapeutovo znanje, osloboena anksioznost i
(ne beznaajni) hrabrost i kreativna formativna mo koja postoji u svakoj osobi.

13. Evaluacija

Na kraju se pitanje ispravne primene terapeutove koncepcije svodi na prirodu

procene.

46
 Postoje dve vrste procene, sutinska i komparativna. Sutinska procena je prisutna u
svakoj postojeoj aktivnosti; to je usmerenost procesa ka cilju, nezavrena situacija
koja se kree prema zavrnici, tenzija prema orgazmu itd. Standard procene pojavljuje
se u samoj aktivnosti i konano se sama aktivnost posmatra kao celina.
U komparativnoj proceni, standard je spoljanji u odnosu na aktivnost i aktivnost
se procenjuje u odnosu na neto drugo. Neurotiar (i normalna drutvena neuroza) je
naroito sklon ovoj vrsti procene: svaka aktivnost se meri u odnosu na ego-ideal,
potrebu za priznanjem, novac, presti. Iluzorno je verovati da, a to svaki kreativan
umetnik ili edukator zna, ovakva komparativna procena dovodi do dobrih postignua;
iluzija takoe postoji u sluajevima u kojima se smatra da poreenje predstavlja
korisni podsticaj, dok ono zapravo simbolizuje potrebu za ljubavlju, potrebu da se
bude bezgrean itd., a ovi nagoni bi bili korisniji (manje tetni) kada ne bi bili skriveni.
Terapeutova esta komparativna procena sopstvene koncepcije zdrave prirode nije
od koristi. Bilo bi uputnije da on svoju koncepciju i drugo znanje koristi deskriptivno,
kao smernice i sugestije, i da ih dri u podreenom poloaju u odnosu na sutinsku
procenu, koja se pojavljuje iz tekue samoregulacije.

47
V SAZREVANJE I SEANJE NA DETINJSTVO

1. Prolost i budunost u sadanjoj stvarnosti

Kada naglaavamo samosvesnost, eksperiment, oseanje opasnosti i kreativno

prilagoavanje, tada u manjoj meri istiemo oivljavanje seanja iz prolosti
(seanja iz detinjstva) ili anticipaciju i ambiciju u vezi budunosti (ivotne
planove). Ali seanje i anticipacija su sadanji inovi i vano je analizirati njihovo
mesto u strukturi aktuelnosti. Razumeete bolje kontekst ovog poglavlja, ukoliko
uradite eksperiment i kaete: Sada sam ovde i priseam se toga i toga i tada ete
uoiti da se to razlikuje od situacije u kojoj se samo preputate seanjima; isto e
biti i ako kaete: Sada sam ovde i planiram i oekujem to i to.
Seanja i planovi su sadanje imaginacije. Prijatna igra imaginacije nije uopte
disocijativna, ve integrativna. Pa zato se onda ini da su ljudi koji se seaju ili
planiraju odsutni i to ih ne osveava, ve ih ini praznim i iscrpljenim? Razlog lei
u tome to oni dogaaje ne doivljavaju kao sopstvene, kao da im pripadaju, jer ih
ne stvaraju ponovo, niti ih asimiluju; njihova pria se uvek ini beskrajnom i sve
vie postaje suvoparna i mehanika. (Uporedite ovo sa umetnikim radom, u kome
se seanje oivljava u sadanjoj obradi medijuma.) U meuvremenu, sadanjost je
nezadovoljavajua, prolost je izgubljena, a budunost jo nije tu. ta je ono to
trenutno osea ova brbljiva osoba? Umesto prijatne imaginacije, pojavljuju se
aljenje, prekor, samoprekor ili frustracija, krivica usled neadekvatnosti, pokuaji
izraavanja volje; a sve ovo vodi do sve manjeg samopotovanja. Oseaj sopstvene
vrednosti se ne moe dostii opravdavajuim objanjenjima, niti uporeivanjem sa
spoljanjim standardima; Ja nisam kriv za to. Ja sam dobar kao i svi ostali. Ne ide
mi dobro, ali u se uskoro pokazati. Oseaj vrednosti dolazi samo kroz neiju
adekvatnost u neposrednoj aktivnosti ili kroz oputanje posle zavravanja situacije
(tako da nema kajanja ako je sramna seksualna igra bila zadovoljavajua, ve
samo ako je bila loa). Objanjavanje ili uporeivanje, bilo da je uteno ili
samokanjavajue, uvek se doivljava kao la. Ali, uraditi neto i biti neko jeste
istinito; to samo sebe dokazuje, kroz zavravanje situacije. To je razlog zato
istiemo samosvesnost pacijenta u eksperimentu, koji on sam izvodi i oekujemo
da e kreirati kvalitetniju celinu.

2. Znaaj prolosti i budunosti u terapiji

Meutim, problem je u tome to je raspoloivi self, koji je tu, prilino slab po

svom sadraju, a osim toga je jo i viestruko podeljen. On jeste neto, ali ne i
dovoljno da bi pacijentu pruio oseaj sebe (Alexander); da bi se self osnaio,

48
potrebno je takoe dopreti do ishodine osnove, koje je self nesvestan. Postavlja
se pitanje, kakva je ova ishodina osnova u sadanjosti.
Pokuavajui da na to odgovori Frojd je, poslednjih godina svog ivota,
kategorino tvrdio da se nijedan metod ne moe nazvati psihoanalitikim, ukoliko
nije uspeo da oivi seanja iz detinjstva. Sa naeg stanovita, ovo znai da self
svojim velikim delom jo uvek odigrava stare nezavrene situacije. A ovo mora da
je tano, zato to mi ivimo asimilujui novinu u ono ta smo postali, na nain na
koji smo to postali.
Suprotno ovome, neke parafrojdijanske kole insistiraju na tome da infantilna
seanja nisu uopte neophodna, ve da je potrebno dostii zrelo stanovite. Ovo bi
znailo (to je naravno tano) da su mnoge sile rasta u osobi osujeene; ona ne
uspeva da postane ono to jeste.
Pokuaemo da pokaemo da distinkcija infantilno/zrelo oznaava pogrean
rascep i varljivu upotrebu jezika. A bez ove podele, povratak detinjstva i potreba za
sazrevanjem pojavljuju se u drugom svetlu. U ovom poglavlju baviemo se
uglavnom seanjima. (Problemi planiranja su jedna vrsta agresije poglavlje 8.)

3. Efekti prolosti kao fiksirane forme u sadanjosti

ini se da je Frojd verovao da prolost zaista psiholoki postoji drugaije, nego

samo u vidu njenih efekata u sadanjosti. U uvenoj ilustraciji iskopina starih
gradova, on implicira da se razne prolosti i sadanjost meusobno proimaju,
zauzimajui isti prostor i razvijajui dodatne odnose sa onim to im vremenski
sledi. Ovo predstavlja jednu monu spekulaciju*.
Meutim, u terapijske svrhe na raspolaganju su samo sadanja struktura
senzacija, introspekcije i ponaanja; a pitanje koje treba da postavimo jeste koju
ulogu igra seanje u ovoj strukturi. Formalno gledajui, seanje je vrsta fiksiranih
(nepromenljivih) formi u sadanjem tekuem procesu.
(Ve smo govorili o apstrakcijama kao vrsti takvih fiksnih formi, koje su
relativno nepokretne, da bi se neto drugo moglo efikasnije kretati. Apstrakcije se
udaljavaju od ulnih i materijalnih osobenosti iskustva; dok su seanja fiksirane
imaginacije naroito ulnih i materijalnih osobenosti, ali koje su apstrahovane od
motornog odgovora tako da prolost ostaje nepromenljiva; ona se doivljava kao
neto nepromenljivo**. Na primer, navike, tehnike i znanje su druge vrste
fiksiranih formi: one su asimilovane u konzervativniju organsku strukturu.)

_______

* Zaista, frojdijanska teorija snova, geometrije koje se razlikuju od Euklidove i fizika relativiteta,
predstavljaju sline pokuaje opovrgavanja Kantove koncepcije prostora i vremena. Njihov cilj je
ograniavanje Kantove transcendetalne estetike na ulno i introspektivno aktuelno iskustvo: ali
ovo je, bez sumnje, ono to je on nameravao.

49
** Naravno da mi ovde ne raspravljamo metafizika pitanja: ta je to prolost? To jest, da li ili ne
ono to je dato u iskustvu seanja, ima egzistenciju i koju vrstu egzistencije.

Mnoge ovakve fiksne forme su zdravi pokretai tekueg procesa, na primer,

korisna navika, umetnost, neko posebno seanje koje se sada uporeuje sa nekim
drugim, to e uroditi apstrakcijom. Neke fiksne forme su neurotine, kao to su
karakteri kompulzivno ponavljanje. Ali, bilo da su zdravi ili neurotini, prolost
i svaka druga fiksacija, opstaju usled svog sadanjeg delovanja: apstrakcija se
odrava kada se koristi u sadanjem govoru, tehnika kada se primenjuje, neurotina
karakteristika kada se protivi opasnom nagonu koji se uvek iznova vraa.
im oni prestanu da se koriste u sadanjosti, organizam se svojom
samoregulacijom oslobaa fiksiranih efekata prolosti; beskorisno znanje se
zaboravlja, karakter se razlae. Pravilo koje vai je: forma se ne odrava inercijom,
ve aktivnou, a zaboravlja se ne protokom vemena, ve odsustvom aktivnosti.

4. Kompulzija ponavljanja

Neurotina kompulzija ponavljanja znai da je nezavrena situacija iz prolosti

jo uvek nezavrena u sadanjosti. Svaki put kad se u organizmu akumulira
dovoljna koliina napetosti, koja neki zadatak ini dominantnim, pojavljuje se jo
jedan pokuaj razreenja. Sa ovog stanovita, neurotino ponavljanje se ne razlikuje
od bilo koje druge akumulirane napetosti koja se ponovlja, kao to su glad ili
seksualna udnja; i nije potrebno rei da ove druge ponovljene akumulacije
energizuju neurotino ponavljanje. Razlika je u tome to se u zdravlju, svaki put
kad se zdravo ponavljanje dogodi, zadatak zavrava, ravnotea uspostavlja i
ogranizam se odrava ili raste asimilacijom neeg novog. Okolnosti se uvek
menjaju i organizam ih doekuje neoptereen fiksiranim senzacijama nekih drugih
okolnosti (ve samo koristi fleksibilno orue korisnih apstrakcija i konzervativnih
navika); a ono to je zanimljivo jeste novina drugaijih okolnosti ne to da je ova
nicla slina onoj koju sam jeo prole nedelje (to bi izazvalo gaenje), ve da ova
nicla (neto to znam da mi se generalno svia) odaje svoj sopstveni, novi miris.
Ali neurotina napetost ne jenjava; ona je i dalje dominantna i mora se
okonati pre nego to se pristupi neem drugom; na taj nain organizam koji nije
ostvario rast kroz neku uspenu aktivnost i asimilaciju, zauzima isti stav kako bi
ponovo uinio isti napor. Na alost, fiksiran stav, koji je i ranije bio neuspean, po
pravilu postaje jo nepodesniji u izmenjenim okolnostima; a tako je zavravanje sve
manje mogue. Dolazi do oajnikog kruenja: samo se kroz asimilaciju i
zavravanje ovek neemu ui i priprema za novu situaciju; ali ono to se nije
zavrilo, ne moe da se sazna i van domaaja je, te stoga postaje jo vie
nezavreno.

50
 Prema tome, sadanja potreba za sadanjim zadovoljenjem izgleda kao
infantilna. Ono to je infantilno nisu instinkt ili elja, koji su sada nebitni za
odraslu osobu, nego je to fiksirani stav, sa svojim apstraktnim koncepcijama i
predstavama, koje su zastarele, nemogue i neefikasne. Naveemo jedan klasian
primer: elja za milovanjem poznaje samo predstavu majke kao svoj jezik i vodilju
ova slika je sve izrazitija, ukoliko je elja vie osujeena ali od majke nema ni
traga ni glasa i svaka druga osoba koja moe da miluje a priori razoarava ili se
ak uopte i ne uzima u obzir. Ni elja ni predstava nisu proli, zato to je situacija
nezavrena, ali je predstava nepodesna i zastarela. Konano, ako su izgledi
beznadeni, a bol suvie snana, osoba se trudi da inhibira i desenzitizuje ceo
kompleks.

5. Struktura zaboravljene scene i seanje na nju

Razmislite sada o seanju koje je oigledno zaboravljeno ali nije jednostavno

zaboravljeno (kao beskorisno znanje), niti ga je mogue povratiti, kao to se moe
uiniti sa pokretnim delom pozadine sadanjosti (kao korisno znanje) ve je
potisnuto.
Po strukturi, najbolje je da se ovo shvati kao loa navika, kao neefikasan pokuaj
da se neto poniti, u ijem sreditu se nalazi zaboravljeni neunitiv kompleks. Loa
navika je sadanje namerno sputavanje sputavanje koje je uvek miino, ulno i
oseajno jedinstvo (na primer, napinjanjem onih miia, osoba uporno gleda
napred i tako spreava slobodnu igru vida; potiskivanje elje onemoguava da se
odreene slike istaknu; a ono to se zapravo vidi, skree oseanje i ponaanje u
suprotnom smeru). Ono to je sputano, sredinji kompleks, sadri jedinstvenu
scenu, koja samim tim to je jedinstvena, ne moe ponovo biti vraena, niti biti
korisna u tom obliku da bi neto bilo korisno u sadanjosti, ne sme biti poniteno,
ve razoreno (rastrgnuto) i izbaeno iz sebe do sada. Oigledno je da se ovde radi o
vrlo trajnoj fiksiranosti; zaborav se neprestano obnavlja sadanjom snagom i titi se
od seanja irelevantnou svog sadraja.
Kako se to deava? Pretpostavimo da se nekada odigravala sadanja situacija u
kojoj je osoba bila svesna svoje snane elje, u izvesnoj sceni sa objektima. (Radi
jednostavnosti, zamisliemo jedan jedini dramatini trenutak, traumu). elja je
bila osujeena: zadovoljenje je sa sobom nosilo opasnost, a napetost usled
frustracije je bila nepodnoljiva. Osoba je tada namerno inhibirala svoju elju i
svesnost elje, kako bi izbegla patnju i zatitila se od opasnosti. Ceo kompleks
oseanja, izraavanja, pokreta i ulnih utisaka, koji je naroito dubok, jer je u
znaajnoj meri nezavren, sada se nalazi van upotrebe; a znatna koliina energije se
neprestano troi kako bi se spreilo njegovo pojavljivanje u sadanjoj situaciji.
(Zbog traumatine scene, znatna koliina energije je ostala neiskoriena i potrebno
joj se snano odupirati.)
Kako se sada oivljava seanje? Pretpostavimo da je sadanja namerna
inhibicija oslabila, npr. oputanjem onih miia i doputanjem pogledu da se

51
poigrava, zamiljanjem eljenog objekta, oseanjem nezadovoljstva zbog skretanja
panje itd. Iznenada se sveprisutni osnovno oseanje i pokret, izraavaju i sa njima
se pojavljuje slika stare scene.Ono to je oslobodilo oseanje nije stara slika, ve
relaksacija sadanje inhibicije. Stara scena je oivljena zato to se u njoj odigralo
poslednje iskustvo slobodnog izraavanja oseanja i pokreta u ulnom okruenju,
u pokuaju da se okona nezavrena siutacija. Stara scena je, da tako kaemo,
poslednji simbol situacije u kojoj je osoba nauila da izrazi svoje oseanje.
Jer ako se, u suprotnom, sluajno prvo pojavi slika, kao kada je neko zateen
licem prolaznika ili kao na kraju niza slobodnih asocijacija, tada se neoekivano
mogu pojaviti strana emocija, neobjanjiva privlanost, bezimena tuga. Meutim,
osobi se ini da to nema smisla, da je to neto prolazno i smesta ih zaustavlja
neprekidnom sadanjom inhibicijom.
Dakle, u klasinoj psihoanalizi, zaboravljena scena se mora interpretirati kako
bi se omoguilo oslobaanje, to jest, ona se mora staviti u odnos prema sadanjem
stavu i iskustvu. Ali, tumaenje e biti uspeno samo ako ide dovoljno daleko, da bi
promenilo strukturu sadanjeg stava i loe navike.

6. Trauma kao nezavreni posao

Verovatno da ne postoji ovakav pojedinani traumatini momenat kakav smo

opisali, ve pre niz vie-manje frustrirajuih i opasnih traumatinih momenata, u
kome se tenzija oseanja i opasne eksplozivnosti odgovora, postepeno uveava, kao
i njihova inhibicija, sve dok se, u interesu ekonomije, oseanje i odgovor ne
iskljue. Bilo koji od ovih dogaaja, kao to je dole navedena scena priseanja,
moe da stoji umesto onoga to je inhibirano. (Seam se kako me je tata jednom
prilikom istukao.) Obratite panju na to da ova traumatina scena ne izraava
naviknuti nain inhibicije, karakter ili samosavlaivanje, koji se u sadanjosti
neprekidno obnavljaju, ve upravo slobodno jo-uvek-neinhibirano-oseanje, vie
organsko i sveprisutno, npr. moju elju da budem blizak sa ocem ili moju mrnju
prema njemu ili oboje.
Trauma ne privlai ponavljanje, kako je Frojd mislio. Ponavljanje je uvek isti
pokuaj organizma da zadovolji svoju potrebu, ali je ovaj napor uvek iznova
inhibiran sadanjim namernim inom. Ako se potreba izrazi, koristi se zastarela
tehnika (povratak potisnutog). Ako se oseanje oslobodi, to moe, ali ne mora da
momentalno oivi staru scenu; ali bilo kako bilo, ono e smesta teiti trenutnom
zadovoljenju. Stoga je rana scena oekivana sporedna pojava, koja prati promenu
loe navike i oslobaanje oseanja, ali ona nije njihov ni dovoljan ni neophodan
uzrok.
Oigledno je da e potisnuta trauma imati tendenciju da se vrati, zato to je ona
u izvesnom smislu najvitalniji deo organizma, koji crpi snagu na vie organskom
nivou. Ako bi napravili striktnu analogiju, san je oigledno elja, bez obzira kako
stravian bio, jer sa buenjem svesnosti, koja je u privremenoj obustavi, osnovna

52
vie organska situacija potvruje sebe i procena nije nita drugo nego pokret
onoga to je nezavreno, ka okonavanju.

7. Terapeutsko korienje oivljene scene

Iako oivljena scena ne donosi olakanje, vrlo je znaajno za samosvesnost

kada ona prati navalu oseanja. Ba kao to simbolie vreme kada je inhibirano
uzbuenje bilo aktivno, tako i sada ona predstavlja prvu vebu obnovljenog
uzbuenja. Ona odmah nudi objanjenje ta to neobino, dugo zapostavljano
oseanje znai i na koju vrstu objekta se ono odnosi; ali naravno, u sadanjosti, to
oseanje uopte ne znai arhaian objekat. Ovo je trenutak kada je interpretacija
znaajna, kako bi se pacijentu protumailo njegovo novo oseanje o sebi. On mora
da naui da razlikuje sadanju potrebu izraenu kroz oseanje od onog objekta koji
je samo jedno odreeno seanje i kao takvo je izgubljeno i nepromenljivo. Ovakva
interpretacija nije misterija; ona jednostavno naglaava ono to je oigledno, ma
kako to moglo biti teko da se proguta.

8. Pogrena koncepcija infantilnog naspram zrelog

Uobiajeno miljenje je, meutim, da su potreba i oseanje infantilni, da su

stvar prolosti. Frojd, kao to smo ve videli (a detaljno emo diskutovati u 13.
poglavlju), ide toliko daleko da veruje da su, ne samo odreene potrebe, ve
celokupan nain miljenja, primarni proces, infantilni i po pravilu, potisnuti.
Veina teoretiara smatra da su odreene seksualne potrebe i interpersonalni
stavovi detinjasti i nezreli.
Nae miljenje je da se nijedna istrajna elja ne moe smatrati infantilnom ili
iluzornom. Pretpostavimo, na primer, da neko ima potrebu da se o njemu brine
samoportvovana negujua osoba i da je to detinjasto. Besmisleno je kazati da
ova elja predstavlja vezanost za majku. Pre se moe rei da elja potvrdjuje samu
sebe; ono to je nemogue jesu predstava i re majka, a zapravo se na nju nije ni
mislilo*. Naprotiv, elja je sada potpuno bezbedna i verovatno na neki nain
ispunjiva. (Moda Za promenu, pobrini se o samom sebi; prestani da pomae
svim ostalima.) Cilj terapije nije da oveka odvraa od odreenih elja. Naravno,
potrebno je dodati: ako je u sadanjosti potreba neostvariva i zapravo se ne
ispunjava, ceo proces napetosti i frustracije zapoee ponovo i ovek e ili ponovo
iskljuiti svesnost i podlei neurozi ili, to je sada verovatnije, upoznavae sebe i
patie, sve dok ne bude u mogunosti da ostvari promenu u sredini.
Sada se moemo vratiti naem pitanju o znaaju seanja na detinjstvo i
formulisati jasniji odgovor. Rekli smo da je seanje na staru scenu nepotrebno; u
najboljem sluaju, ono je vaan pokazatelj znaenja oseaja, pa ak i tada, ono je
nebitno. Da li to znai, kao to je, na primer, Hornaj (Horney) smatrala, da
otkrivanje dejeg ivota ne zauzima privilegovano mesto u psihoterapiji? Ne. Jer

53
______

* Jezik kojim se izraavaju emotivne potrebe je krajnje grub, osim u poeziji i drugim vrstama
umetnosti. Psihoanaliza je veoma obogatila jezik, ukazujui na analogije iz ranih godina koje
postoje u ivotu odrasle osobe. Na alost, nepotovanje detinjstva je takvo da ako se neki pojam
takoe odnosi na dete, onda je on degradirajui. Tako se pojam majinski smatra dobrom
osobinom, ali se sisanje smatra nedolinim.

mislimo da iako je sadraj oivljene scene prilino nevaan, deje oseanje i stav
kojima je scena oivljena, od najveeg su znaaja. Deja oseanja su vana ne
zbog prolosti koja se mora ponititi, ve zbog nekih divnih moi zrelog doba,
koje se moraju otkriti, a to su: spontanost, imaginacija, usmerenost svesnosti i
manipulacije. Ono to je potrebno, kako je ahtel (Schachtel) govorio, jeste da se
ponovo otkrije deji nain doivljavanja sveta, ne da bi se oslobodila prava
biografija, ve primarni proces miljenja.
Nita nije alosnije nego postojea nekritina upotreba rei infantilno i
zrelo. ak iako se infantilan stav ne smatra loim kod same dece, na njegova
svojstva u zrelosti, gleda se sveukupno sa negodovanjem, a da se pri tom ne pravi
razlika izmeu onoga to je prirodno prevazieno, onoga to inae nije vano i
onoga to bi trebalo da istraje, ali je gotovo kod svih odraslih izbrisano. Zrelost
je, upravo kod onih koji tvrde kako su zainteresovani za slobodnu linost,
shvaena u terminima nepotrebno strogog prilagoavanja svakidanjem drutvu
sumnjivih vrednosti i disciplinovanosti da se plaaju sopstveni dugovi i izvravaju
dunosti.

9. Razlikovanje dejih stavova i njihovih objekata

Videli smo da ako se dete smatra integralnim delom polja u kome odrasli ine
njegov drugi deo, onda se ono ne bi moglo nazivati izolovanim ili bespomonim.
Kako dete jaa u pogledu snage, komunikacije, znanja i tehnika, odreene funkcije
koje su bile deo prethodne celine, menjaju se u drugu vrstu celine: npr., to je dete
samostalnije, pojavljuje se pokretljiviji self, koji bi se mogao nazvati njegovim
sopstvenim selfom, tako da funkcija nege deteta, koju je neko drugi obavljao u
prethodnoj celini, sada moe postati, na razne naine, briga o samom sebi. Ali
pogledajmo povezanost oseanja i motivacije. Bilo bi pogubno ako bi se, ak i u
izmenjenoj celini, prethodni oseaj zavisnosti kao dela drutvene celine,
jednostavno iskljuio i to bilo predstavljeno kao deo zrelog stava, kada je to
zapravo prirodni nastavak infantilnog stava. Osim ovoga, tipino infantilno
ponaanje kao to je istraivanje tela i fasciniranost pregenitalnim zadovoljstvima,
prirodno postaje manje interesantno, poto je to ve istraeno i uspostavlja se
dominacija genitalne elje; ali bilo bi pogubno ako bi telesno zadovoljstvo i impuls

54
za istaivanjem tela bili iskljueni to bi svakako stvorilo nevetog ljubavnika.
Kada se takozvane infantilne osobine kaenja ili sisanja pojave posle potiskivanja,
oni odgovaraju zreloj potrebi, ali su njihov jezik i obim esto komino arhaini.
Ovo se deava uglavnom zbog nezavrenih situacija, prouzrokovanih projekcijama
odraslih koji su forsirali prerano odrastanje. Ili na primer, deca eksperimentiu sa
besmislenim slogovima, poigravajui se zvucima i vokalnim organima; a isto to
kasnije, rade i veliki pesnici, ne zato to je to infantilno, ve zato to se time
izraava pun kvalitet ljudskog govora. Kada je pacijentu toliko neprijatno da je u
stanju da monotonim tonom izgovara samo ispavne reenice, to se ba ne bi
moglo smatrati odlikom zrelosti.

10. Kako je Frojd razlikovao infantilno od zrelog;

Deja seksualnost; Zavisnost

Razlikujemo etiri glavna konteksta u kojima je Frojd govorio o sazrevanju:

(1) zone libida, (2) odnos sa roditeljima, (3) prilagoavanje stvarnosti, (4)
stav o roditeljskoj odgovornosti. U svakom od njih Frojd je nainio apsolutni
rascep, pri emu se oni meusobno funkcionalno potkrepljuju, pa ipak sve u
svemu, Frojd nije bio sklon da razliku izmeu infantilnog i zrelog ili ak
izmeu primarnog i sekundarnog procesa, iskoristi na tetu deteta.
(1) Prvenstvo genitalija nad pregenitalnim erotskim stadijumima. Ovo
delovanje organizmike samoregulacije ostvaruje se u najranijim godinama.
Veina terapeuta je, meutim, s neodobravanjem gledalo na nastavak ove deje
prakse. Seksualna predigra se ne obeshrabruje, ali se o njoj nerado pria. Umee
usmereno ka buenju seksualnog uzbuenja izaziva negodovanje, to je u
suprotnosti sa dokazima koji postoje u primitivnim i najvitalnijim razvijenim
kulturama; ipak, ako neko nije srean sa ovim, sa im bi onda trebalo da bude
srean? Erotska radoznalost izaziva gnuanje, iako je ona vrlo bliska pisanju i
itanju literature, kao i pozoritu svih vrsta. I uopte u meusobnom ophoenju,
ne postoji ni priblino toliko ljubljenja i milovanja meu prijateljima i
blagonaklono prouavanje stranaca, koliko svedoe dokazi koji postoje meu
drugim drueljubivim biima. Na isti nain se pre obeshrabruje, nego podrava,
vrsta primarne homoseksualnosti, zasnovane na narcisoidnom istraivanju, to
rezultira, kako je Ferenci (Ferenczi) istakao, u opsesivnoj heteroseksualnosti,
koja ini nemoguim istinski ivot zajednice, zato to svaki ovek gaji
ljubomornu odbojnost prema drugima.
(2) Prevazilaenje line zavisnosti od roditelja. Ovo delovanje organizmike
samoregulacije, moemo posmatrati kao izmenu i komplikovanje
organizmiko/drutvenog polja, uveavanjem broja lanova u njemu, kao i
pokretljivosti, izbora i sposobnosti svakog lana da ini apstrakcije vieg nivoa.
Dakle, dete koje ui da hoda, govori, zvae i pokazuje veu snagu, spontano
smanjuje svoju vezanost, kao to je sisanje i pravi ekskluzivne zahteve. Sada sa
drugim objektima, dete nastavlja da primenjuje svoje otvorene stavove poverenja
i pokornosti, razvija oseaj zavisnosti u zajednici, trai da dobije hranu i nenost
kao svoje neporecivo pravo, i trai da se u svetu osea kao kod kue, jer je to

55
 njegovo roenjem steeno naslee. Ako svet i zajednice koje smo u njemu
stvorili, nisu takvi da bi se mogli iskreno prihvatiti sa poverenjem i pouzdanou
u podrku, ovek e i sam otkriti, a da to ne mora lekar da mu kae, da je njegov
stav infantilan. Slino je i sa obrazovanjem: zvui vrlo lepo da ne prihvatimo
nita to nismo sami otkrili, pa ipak deo ovog procesa ini vera u dobronamerne
uitelje i klasine autoritete, ije stavove privremeno primamo unapred, zatim ih
testiramo, vaemo, prihvatamo ili odbacujemo. Kada vie ne postoje
individualni uitelji u ovom smislu, mi isti stav prenosimo na prirodni svet kao
celinu. To to terapeuti izraavaju ekskluzivno divljenje zbog ljudske
nezavisnosti jeste refleks (i u imitaciji i u reakciji) na stanje u naem
savremenom drutvu, koje se odlikuje usamljenou i prinudom. A ono to je
znaajno jeste shvatiti kako terapeut svojim terapeutskim postupkom umesto
da bude kao uitelj koji, prihvatajui autoritet koji mu je slobodno dodeljen,
poduava uenika da pomogne samom sebi predstavlja prvo loeg, a zatim
previe dobrog roditelja, na koga se prenosi neurotina privrenost: a onda je on
raskida i alje dete napolje da se samo, bez iije pomoi, stara o sebi.

11. Deje emocije i nerealnost: nestrpljenje, halucinacija, agresivnost

(3) Frojd je takoe govorio o sazrevanju kao o prilagoavanju stvarnosti i

inhibiciji principa zadovoljstva. Smatrao je da se ovo postie ekanjem prave
prilike, strpljivim prihvatanjem i pronalaenjem sublimacija*, drutveno
prihvatljivih naina oslobaanja od napetosti. Potpuno je jasno da je Frojd, koji
se skrivao iza paternalizma i esto izneveravao deje srce, na ovu vrstu
sazrevanja gledao sa podozrenjem; on je smatrao da ono doprinosi napretku
drutva i civilizacije, ali po cenu rasta i sree svakog pojedinca; i esto je
naglaavao da je ova vrsta odrastanja otila predaleko da bi bila bezbedna.
Posmatrano sa distance, u terminima koje je on koristio, prilagoavanje
stvarnosti jeste upravo neuroza: to je namerno uplitanje u organizmiku
samoregulaciju i pretvaranje spontanog pranjenja u simptome. Tako zamiljena
civilizacija je bolest. Ukoliko sve ovo jeste neophodno, naravno da biti razuman
ne znai veliati zrelost, ve da i terapeut i pacijent naue da uzviknu ovde
neto smrdi!, kao to je Bredli (Bradley) rekao: Ovo je najbolji od svih
moguih svetova i dunost svakog asnog oveka je da glasno kae kada neto
smrdi. Ovo bi takoe znailo vrlinu izraavanja agresije kroz opravdane albe.
Ali mi mislimo da je problem pogreno postavljen. Kao prvo, optepoznato je
koliko se Frojd plaio mogueg uvoenja radikalne promene u drutvenu
stvarnost, koja bi dovela do toga da se jo vie slede (neprekidne) elje dejeg
srca, na primer, dopustili bi se malo vei nered, neistoa, ljubav, odsustvo vlasti
i tako dalje**. Izgleda da se dvoumio izmeu drskosti svoje teorije i
nepodnoljive neprijatnosti sopstvenih oseanja. Ali, on je takoe pogreno
protumaio ponaanje same dece, posmatrajui ih van konteksta, sa stanovita
veoma promiljene odrasle osobe.
Razmislite, na primer, o ekanju prave prilike. Poklonici zrelosti slau se sa
tim da deca nisu u stanju da ekaju; ona su nestrpljiva. ta je dokaz ovome?

56
Kada je privremeno lieno onoga za ta zna da e dobiti, malo dete vriti i
udara. Ali, onda vidimo da kada dobije tu stvar - ili ubrzo zatim - ono je iznenada
zbunjujue veselo. Nema nikave naznake da je prethodna dramatina scena
znaila bilo ta vie, osim da je znaila ono to je znaila. ta je ona znaila?
Delimino, scena je bila proraunato ubeivanje; delimino je bila skriveni strah
od pravog liavanja, usled nepoznavanja okolnosti kojim bi se dokazalo da e se
stvar posle svega

_______

* Smatamo da je sublimacija neto to ne postoji; ono to se pod tim podrazumeva,

prodiskutovaemo u daljem tekstu (Poglavlje 12).
** ovek ima utisak da kada je Frojd sebe ubedio u neophodnost zabrane incesta, najteu
ranu koja je ikada zadata oveanstvu, mislio je da nita drugo nije mnogo vano.
dobiti. Oba sluaja su jednostavno neznanje i nestaju sa znanjem; oni ne potiu iz
infantilnog stava. Ali ono to je interesantno jeste ostatak: scena koja se
nastavlja radi same sebe, kao otputanje male napetosti. Da li je to loe? Umesto
da dokazuje da dete ne moe da eka, ovo upravo dokazuje da ono naime moe
ekati, skaui s nestrpljenjem: ono poseduje organsku tehniku uravnoteenja
napetosti; i posle svega, upravo zato njegovo zadovoljstvo je pravo, potpuno,
vedro. Onaj ko ne moe da eka jeste odrasla osoba on je izgubio tehniku; mi
ne pravimo scenu, tako da nae ogorenje i strah rastu i mi uivamo u ivotu
ozlojeeni i nesigurni. Kakva je teta od deje drame? Ona vrea odrasle
posmatrae zbog sopstvenog potiskivanja slinih ispada, ne zbog galame i izliva
besa, ve zbog nesvesnog odvraanja panje. Ono to se ovde naziva zrelou,
verovatno je neuroza. Ali ako razmiljamo o odraslim osobama koje se pominju
u grkoj epici ili tragedijama ili u Biblijskom Postanju i u Knjigama o carevima,
primetiemo da se one iako istaknute zbog svog intelekta ili smisla za
odgovornost zaista ponaaju na najdetinjiji mogui nain.
Razmislite, osim toga, o dejoj zadivljujuoj sposobnosti haluciniranja u igri.
Da se koriste granice kao da su brodovi, pesak kao da je hrana, kamenje kao da
su drugovi u igri. Zreo odrastao ovek suoen sa stvarnou kad posrne, bei
u seanje i planiranje, ali nikada u pravu halucinaciju, osim ako nije duboko
zabrazdio. Da li je to dobro? Pitanje je, ta je znaajna stvarnost? Sve dok se
doivljena aktivnost obavlja dovoljno dobro, dete e prihvatiti bilo koju potporu;
sutina stvarnog je svakako akcija. U poreenju sa tim, zrela osoba je
zarobljena, ne u stvarnosti, ve u svojoj neurotino fiksiranoj apstrakciji, naime u
znanju koje je izgubilo svoj podreeni poloaj u odnosu na upotrebu, akciju i
sreu. (Ne mislimo na izvorno znanje, koje je sloeni oblik igre.) Kada
fiksiranost za apstrakcije postane ozbiljna, imaginacija je zaguena, a time i sva
inicijativa, eksperiment, perspektiva i otvorenost prema neem novom; sva
otkria, kojima se iskuava stvarnost kao da je drugaija i prema tome, sva
poveana efikasnost na due staze. Ipak, svi odrasli su, sa izuzetkom velikih
umetnika i naunika, na izvestan nain nekako neurotini. Njihova zrelost se
ogleda u bojaljivoj opreznosti u pogledu stvarnosti; ona nije iskreno prihvatanje
stvarnosti za ono to ona jeste. I naravno, drei se vrsto stvarnosti, odrasla

57
 osoba istovremeno na nju projektuje najgore ludilo, pravei najlue mogue
racionalizacije.
Dete savreno dobro razlikuje san i javu. Zapravo, ono razlikuje etiri stvari:
javu, kao-da, kobajagi i hajde da se pravimo (ovo poslednje je
najslabije, jer dete nema dobar smisao za humor). Ono moe biti pravi Indijanac
koji koristi tap kao pitolj, a ipak e biti u stanju da izbegne pravi automobil. Ne
smatramo da su deja radoznalost i sposobnost uenja poremeeni njegovom
nesputanom fantazijom. Upravo suprotno, fantazija deluje kao sutinski
medijum izmeu principa zadovoljstva i principa realnosti: s jedne strane, to je
drama iskuavanja i postajanja eksperta, s druge strane, to je nain da se priblii
nepoznatoj i gorkoj javi (npr. igranje kole). Ukratko, kada terapeut trai od svog
pacijenta da odraste i suoi se sa stvarnou, on esto ne misli na konkretnu
stvarnost u kojoj je mogue kreativno prilagoavanje, ve na neku svakodnevnu
situaciju koju je lake savladati, ukoliko se izbegne direktno suoavanje.
Druga infantilna crta za koju se pretpostavlja da treba da ustupi mesto zrelosti,
jeste deja slobodna agresivnost. Posvetiemo Poglavlje 8 inhibiciji agresije, u
skladu sa naim obiajima sveta odraslih. Ovde je potrebno samo da istaknemo
da dete nekontrolisano udara onda kada je njegova snaga najmanja zakljuak
da dete ima nameru da neto poniti, verovatno je projekcija odraslog. Deji
snani udarci upueni su iskljuivo neprijateljima. Tako i pas u igri grize, a ipak
ne ujeda.
Na kraju, u pogledu prilagoavanja zrele osobe stvarnosti, zar ne treba da se
pitamo ovek se postidi to mora to i da pomene da li je stvarnost pre
skrojena po uzoru, i u interesu, zapadnog urbanog industrijskog drutva,
kapitalista i dravnih socijalista? Da li je tano da su druge kulture koje su
upadljivije u oblaenju, poudnije u fizikom zadovoljstvu, grublje u ophoenju,
neorganizovanije u dravnom upravljanju, bunije u svai i pustolovnije u
ponaanju, bile ili jesu sa svim ovim, nezrelije?

12. Deja neodgovornost

(4) Konano, Frojd je smatrao da sazrevanje znai postajanje odgovornog

roditelja (oca) umesto neodgovornog deteta. U Frojdovoj shemi ovo nastaje
nakon normalnog toka izbora objekata, od autoerotskog preko narcisoidno-
homoseksualnog (ego-ideal i druina) do heteroseksualnog. On je govorio o
zdravoj ranoj introjekciji oca (identifikaciji sa njim); i tada zrelost znai
prihvatanje ovog introjekta kao sopstvenog i preuzimanje uloge roditelja.
(Kasnije emo staviti prigovor na jezik koji koristi, ali je oigledno da on
izraava svoj sopstveni karakter.)
Kasniji parafrojdijanci su postali sumnjiavi prema roditeljskom ili drugom
autoritetu i u znatnoj meri su naglaavali kontrast izmeu neodgovornog deteta
i odgovornog odraslog, koji je odgovaran za svoje postupke i njihove
posledice. Izgleda da odgovornost u ovom smislu znai vrstu ugovornog odnosa
sa drugim odraslim osobama.

58
 Mogli bi ovaj rast ka odgovornosti ponovo protumaiti kao organizmiku
samoregulaciju u promenljivom polju. Neodgovornost deteta sledi iz njegove
zavisnosti; do one mere do koje je dete blisko povezano sa roditeljskim poljem,
ono nije odgovorno za svoje ponaanje. Ako mu se dopusti vie pokretljivosti,
razumljive verbalne komunikacije, linih odnosa i izbora, ono poinje da
postavlja sebi zahteve, ono hoe da preuzme veu odgovorost za svoja obeanja i
ono to izvrava, za svoje namere i posveenost njima i za svoje izbore i njihove
posledice. A ugovorni odnos nije shvaen u tolikoj meri kao dunost, ve kao
razvijanje smisla za simetriju, koji je veoma izraen kod mladih. Na stupnju kada
osoba postaje autoritet, uitelj, roditelj, polje se ponovo menja: zato to je
nezavisna osoba sada manje samostalna, poto se drugi spontano povezuju sa
njom ili zavise od nje, jednostavno zato to je ona sposobna, a oni joj zauzvrat
pruaju priliku za nova mogua dela. Retka je osoba koja dostigne ovaj stepen
zrelosti: da savetuje, da predvodi i da voli bez oseaja neprijatnosti, dominacije
itd., vec jednostavno da noblesse oblige, odustane od svojih nezavisnih
interesovanja, kao zaista manje vanih.
Dete nije odgovorno na ovaj nain. Meutim, postoji osnovno ishodite
odgovornosti u kojoj je bilo koje dete superiornije od veine odraslih. Ovo je
ozbiljnost, zapoinjanje zadatka ozbiljno, ak iako je taj zadatak igra. Dete
prekida igru kapriciozno, ali dok je u njoj, ono daje sve od sebe. Odrasla osoba,
delimino zato to je preokupirana odgovornou prema sebi, neozbiljnije ulae
sebe. Ponavljamo da ovek koji zadrava ovu sposobnost iz detinjstva, ima
poseban dar; prosena odrasla osoba nalazi sebe zarobljenu u odgovornosti
prema stvarima, koje je zapravo i ne zanimaju. U vremenu u kome ivimo ne
radi se o tome da je proseni ovek neodgovoran, da se ne obuzdava; pre bi se
moglo rei da je on previe odgovoran, dolazi na sastanke na vreme, ne podlee
bolesti i umoru, plaa raune jo pre nego to se uveri da je obezbedio hranu,
preusko razmilja o sopstvenom poslu, ne preuzima rizik. Zar ne bi bilo mudrije,
da mu tada postanu vaniji, umesto odgovornosti i njene negacije, deja
opozicija, ozbiljnost i kapric, oboje znaajni u pozitivnom smislu?
Ozbiljnost je aktivnost kojoj je neko posveen i ne moe je prekinuti, zato to
je self kao potpunija celina, ukljuen u zavravanje situacije koja obuhvata
stvarnost; igra je kapricioznija, zato to se u njoj halucinira i moe se prekinuti.
Ako nam neko kae: Ovo je neodgovorno ponaanje, onda se mi oseamo
krivim i teei da se popravimo, obuzdavamo sebe. Ali ako neko kae: Ti nisi
ozbiljan u ovome, mi moemo ili ne moramo odluiti da li hoemo da budemo
ozbiljni; moemo priznati da se igramo ili ak da je to obian kapric. Ako ovek
namerava da bude ozbiljan, onda se on posveuje stvarnosti objekta i svom
odnosu prema njemu, a ovo predstavlja pokret rasta. Neodgovorna osoba je ona
koja nije ozbiljna u onome to je neophodno. Diletant se kapriciozno poigrava sa
umetnou, on zadovoljava sebe, ali nije odgovoran za ishod; amater se ozbiljno
poigrava sa umetnou, on je odgovoran prema umetnosti (na primer, prema
medijumu i strukturi), ali ne osea potrebu da se ukljui; umetnik je ozbiljan
prema umetnosti, on joj se posveuje.

59
13. Zakljuak

Moemo zakljuiti da se rei upotrebljavaju pogreno kada se govori o

dejem stavu kao o neemu to je potrebno prevazii, a o zrelom stavu kao
o suprotnom cilju koji treba ostvariti.
Sa rastom, polje organizam/sredina se menja: ovo se deava usled promena u
vrsti oseanja, kao i zbog promena u znaenju, tj. relevantnim objektima
istrajnih oseanja. Mnoge deje crte i stavovi gube na vanosti; usled poveanja
snage, znanja, plodnosti i tehnike sposobnosti, nastaju nove crte odrasle osobe,
konstituiui novu celinu. Istovremeno, esto su samo relevantni objekti ono to
se menja; ne smemo prevideti kontinuitet oseanja, to je uobiajeno u
neurotinom drutvu koje projektuje pogreno miljenje o detinjstvu i koje
smatra da mnoge najlepe i najkorisnije moi u ivotu odraslih ljudi, koje se
manifestuju kod najkreativnijih osoba, nisu nita vie nego detinjaste.
Osobine koje odlikuju veinu odraslih naroito se u psihoterapiji smatraju
neurotinim: promiljenost iz navike, insistiranje na injenicama, neposveenost
i preterana odgovornost; dok se deje osobine, spontanost, imaginacija,
ozbiljnost, razigranost i otvoreno izraavanje oseanja, smatraju zdravim.

14. Otkljuavanje budunosti

Prolost je ono to je izgubljeno i mora biti pronaeno.

Na poetku ovog poglavlja, meutim, govorili smo o prolosti i budunosti,
o onima koji se seaju i onima koji planiraju, o ranoj sceni i ivotnom planu.
Zato smo ceo ovaj prostor posvetili samo prolosti? Neurotine tekoe onih
koji se seaju i pokuavaju da pukim reima proive nezavrene situacije iz
prolosti, zahtevaju povratak izgubljenih oseanja i stavova. Kod onih koji prave
planove i pokuavaju da pukim reima oive svoje osujeene moi, problem je
ne u tome ta je izgubljeno, ve u tome ta je prisutno, a ne bi trebalo, kao to su
introjekcije, lani ideali, prinudne identifikacije koje blokiraju put i koje se
moraju unititi, ako osoba eli da pronae sebe. O ovome emo radije diskutovati
u poglavlju o agresijama.
Verbalno priseanje ima tendenciju da bude suvoparno i beivotno, zato to
se prolost sastoji od nepromenljivih pojedinosti. Ona oivljava samo ukoliko se
povee sa sadanjim potrebama, koje imaju izgleda da se promene.
Verbalna anticipacija, s druge strane, ima tendenciju da bude aava i
isprazna, jer se budunost sastoji od pojedinosti koje bi se mogle promeniti na
svaki zamisliv nain, osim ako nije ograniena nekom sadanjom doivljenom
potrebom i postojeom moi. U neurotinoj anticipaciji, postoji fiksirana forma u
neodreenim budunostima, koja je stvorena nekim introjektovanim idealom ili
konceptom ega, ivotnim planom. ovek koji verbalno anticipira je patetino
dosadan, zato to to nije on koji govori; on je kao trbuhozborev lutak i ta god
neko rekao, nema znaaja.
U ovim okolnostima moemo dati privremenu definiciju sadanje stvarnosti.
Sadanjost je iskustvo onoga to je neko postao, koje prerasta u nekoliko

60
smisaonih mogunosti i koje se preoblikuje preko ovih mogunosti u neko
novo iskustvo.

VI LJUDSKA PRIRODA I ANTROPOLOGIJA NEUROZE

61
1. Predmet prouavanja antropologije

U prethodnom poglavlju diskutovali smo o znaaju ponovnog otkrivanja

izgubljenih i inhibiranih moi detinjstva kod zrele osobe. Proiriemo sada
nau perspektivu i priaemo malo o tome ta je izgubljeno u naoj kulturi
odraslih i sadanjoj upotrebi snaga, zato to se takoe i ovde, u promenljivom
polju novih snaga i novih objekata, mnoga oseanja i stavovi izbegavaju ili
inhibiraju, iako bi trebalo da budu neprekidni i na zdrav nain iskorieni.
U ovom poglavlju baviemo se antropologijom abnormalnog. Predmet
prouavanja antropologije je odnos izmeu ovekove anatomije, fiziologije i
sposobnosti i njegovih aktivnosti i kulture. U 17. i 18. veku, antropologija se stalno
time bavila (dostigavi svoj procvat verovatno u Kantovoj Antropologiji ): na primer,
ta je to smeh? kako se on kulturno manifestuje u korist oveka? Nedavno,
antropolozi su izgubili iz vida odnos, kojim bi trebalo posebno da se bave i u
njihovim radovima je prikazan prilino zapanjujui rascep u dve nepovezane oblasti:
fiziku antropologiju, koja se bavi evolucijom i ljudskim rasama; i kulturnu
antropologiju, koja je jedna vrsta istorijske sociologije. Na primer, vana
pretpostavka kulturne antropologije jeste da se tehniki pronalasci (npr. nova vrsta
pluga) brzo prenose na susedne oblasti, dok se moralne novine prenose polako i
oteano. Ali ova propozicija je ostala neutemeljena, kao da se radi o delu prirode ovih
kulturnih objekata, umesto da se pokae da je u pitanju deo prirode ili uslovljavanja
ivih bia koja su u to ukljuena, ljudi koji su nosioci kulture, onih ljudi koji su
zauzvrat oblikovani tom kulturom koju prenose. Nedavno, meutim, uglavnom pod
uticajem psihoanalize, klasian meusoban odnos bioloko/kulturno ponovo poinje
da se prouava, u terminima ranog vaspitanja deteta, seksualnih praksi i tako dalje. A
sa stanovita psihologije abnormalnog, ponudiemo neke bioloko/kulturne
spekulacije.

2. Znaaj ove teme za psihoterapiju

Mogli bismo sagledati znaaj antropolokog pitanja: ta je ovek?, ako

uzmemo u obzir da je medicinska psihologija nastala zahvaljujui komplikovanoj
dvostrukoj lojalnosti. Kao grana medicine ona ima za cilj samo bioloko zdravlje.
Ovo obuhvata ne samo zdravo funkcionisanje i odsustvo bola, ve oseanja i
zadovoljstvo; ne samo ulnost, ve izotrenu svesnost; ne samo odsustvo
paralisanosti, ve gracioznost i energinost. Ukoliko bi psihoterapija, bavei se
psihosomatskim jedinstvom, mogla da dostigne ovu vrstu zdravlja, onda bi njeno
postojanje bilo opravdano. A u medicini su kriterijumi zdravlja potpuno definisani i
nauno ustanovljeni; mi znamo kada neki organ dobro funkcionie. Ovakav aspekt
ljudske prirode je nedvosmislen.
Meutim, ne postoji takva stvar kao to je samo bioloko funkcionisanje (na
primer, ne postoji takav nagon koji je samo seksualan, bez ljubavi ili njenog
izbegavanja). Dakle, medicinska sredstva nisu dovoljna.

62
 Kada se, meutim, posmatra izvan okvira medicine, sam cilj terapije, norma
zdravlja i prirode, postaje stvar stanovita. Pacijent je bolestan ovek, a ovek se ne
moe potpuno spoznati, jer se on i njegove okolnosti stalno menjaju. Njegova priroda
je zapanjujue promenljiva. Ipak, istovremeno, ona nije toliko promenljiva da bi je
zanemarili, kao to izgleda ine neki demokratski sociolozi i faistiki politiari;
ljudska priroda je takoe zapanjujue otporna, tako da neoekivano dolazi do
neurotinih reakcija pojedinaca i pojavljuju se glupost, lenjost i krutost kod prosenih
ljudi.
tavie, u psihoterapiji su ove promene stanja veoma vane, jer upravo one bude
interesovanje kod pacijenta; one obuhvataju njegove strahove i krivice i nadu u ono
ta e stvoriti od sebe. Ove promene pobuuju njegovo uzbuenje one su jedine
stvari koje pobuuju uzbuenje one organizuju svesnost i ponaanje. Bez ovih
naroito ljudskih interesovanja, ne postoji bioloko zdravlje i nema naina da se
ono dostigne psihoterapijom.

3. Ljudska priroda i prosenost

Tako doktori nairoko priaju o modelima i teorijama o tome ta je

oivotvorujue za oveka. (U 4. poglavlju prodiskutovali smo nekoliko ovakvih
teorija.) Ovo je razlog zato je Frojd insistirao na tome da su najbolji terapeuti,
ne lekari, ve, u saradnji sa medicinom, obrazovani ljudi, uitelji, advokati,
socijalni radnici, zato to oni razumeju ljudsku prirodu, oni se meaju sa idejama
i ljudima i ne ele da im mladost proe u sticanju specijalizacije.
Zadatak bi, naravno, bio znatno laki kada bi postojale dobre socijalne
institucije i konvencije koje nude zadovoljstvo i podravaju rast, jer onda bi one
bile shvaene kao neka gruba norma o tome ta znai biti ispunjen ovek u
specifinoj kulturi; onda se ne bi postavljalo pitanje principa, ve kazuistikih
primena na svaki sluaj. Ali kada bi imali razumne institucije, onda ne bi bilo
nijednog neurotiara. Kako stvari stoje, nae institucije nisu ak ni samo
bioloki zdrave, a forme individualnih simptoma su reakcije na krute drutvene
greke. Dakle, daleko od toga da je u stanju da vidi uklapanje u drutvene
institucije kao neku grubu normu, jedan doktor polae vie nade u ostvarenje
samorazvojne integracije pacijenta, ukoliko pacijent naui da prilagodi
okruenje sebi, pre nego to pokua da naui da na pogrean nain prilagodi
sebe drutvu.
Umesto dinamikog jedinstva potrebe i drutvene konvencije, u kome ljudi
otkrivaju sebe i jedni druge, i pronalaze sebe i jedni druge, mi smo prinueni da
razmiljamo o tri suprotstavljene apstrakcije: samom ivom biu, opustoenom
individualnom selfu i drutvenom pritisku. Normalna osoba ili postaje nesvesna ovog
pobesnelog rata u sopstvenoj linosti, ne primeujui njegove manifestacije u svom
ponaanju i drei ih potpuno skrivenim ili je svega svesna i zakljuuje nesigurno
primirje, grabei bezbedne prilike. U oba sluaja puno energije se troi na pomirenje i
na taj nain se rtvuju znaajne ljudske snage. Kod neurotine osobe sukobi dostiu
taku iscrpljivanja, kontradikcija i sloma ali ne bi mogli zakljuiti da je neurotiar
na neki nain slabiji od normalne osobe, jer upravo su snaniji talenti drutveno

63
 pogubni. Postoji znaajna razlika izmeu normalne osobe i neurotiara, ali ona nije
takva da bi doktor, kad neurotiar doe kao pacijent i izloi mu svoj ozbiljan
praktini problem, mogao postaviti za svoj cilj normalno prilagoavanje, isto kao
to u sluaju zaustavljene tuberkoloze, doktor ne bi mogao pacijentu izdati jasnu
potvrdu o zdravlju, iako bi ga mogao otpustiti. Pre, on se mora nadati da e se
pokazati, kako pacijent pone da se reintegrie, da u njemu ima vie ljudskosti
nego to se oekivalo ili nego to je sluaj sa samim doktorom.
(Osim toga, ne smemo zaboraviti da je u sadanjem prilivu pacijenata koji dolaze
na psihoterapiju, razlika izmeu normalnog i neurotinog postala manje nego
irelevantna, to je obmanjujue u pozitivnom smislu. Zato to sve vie i vie
pacijenata nije bolesno uopte; oni se prilagoavaju na adekvatan nain; oni su
doli zato to su eleli neto vie od ivota i sebe, i veruju da im psihoterapija moe
pomoi. Moda ovo izneverava previe optimistiku dispoziciju sa njihove strane, ali
to je takoe dokaz da su oni bolji od proseka, pre nego obrnuto*.)

4. Neurotini mehanizmi kao zdrave funkcije

Neuroza je, takoe, deo ljudske prirode i ima svoju antropologiju.

Rascep linosti slom kao oblik ravnotee je verovatno nedavno steena
mo ljudske prirode, stara svega nekoliko hiljada godina. Meutim, to je jedna
od razvojnih promena u dugom procesu evolucije, koji je vredan kratkog prikaza
kako bi shvatili gde se nalazimo.
Ako razmatramo organizmiku samoregulaciju, proces kojim dominantne
potrebe, onako kako se pojavljuju, izbijaju u prvi plan svesnosti, mi smo
zadivljeni ne samo divnim sistemom specifinog prilagoavanja, signala,
koordinacije i suptilne procene, koji se odvijaju kako bi se odrala ravnotea, ve
takoe i sredstvima koja slue kao ublaivai i sigurnosni ventili, titei granicu
kontakta. Pomenuli smo iskljuivanje, haluciniranje i snevanje, obraanje panje
na kao-da i prihvatanje neega umesto; takoe postoje imobilizacija
(umrtvljivanje), izolacija, mehaniki pokuaji i pogreke (opsesivno
ponavljanje), panini beg i tako dalje. ovek je organizam velike snage i
efikasnosti, ali koji je takoe u stanju da podnese surovost i teka vremena.
Jedno ide s drugim: sposobnost vodi u avanturu, a avantura u nepriliku. ovek
mora da bude promenljiv. Sve ove bezbednosne funkcije, naravno, igraju glavnu
ulogu u mentalnim poremeajuima, ali su same po sebi zdrave.
______
* Ve smo pomenuli da je odabrani priliv pacijenata sutinski faktor u raznim psihoanalitikim teorijama, zato to su oni i predmet
posmatranja i potvrdni dokaz o odgovoru na metod. Oigledno da trend pacijenata u pravcu dovoljno dobrog ili ak boljeg od
dovoljno dobrog jeste znaajan faktor u trendu novijih teorija, koji ih usmerava u pravcu na kome se nalazi teorija u ovoj knjizi. Na
ovaj nain psihoterapija preuzima obrazovnu funkciju, ali to je zato to je zvanino obrazovanje kod kue, u koli, na univerzitetu i u
crkvi, sve vie nepodesno. Ono emu se nadamo, naravno, jeste da e obrazovanje preuzeti psihoterapijsku funkciju.

Zaista, ovek bi mogao rei, a da ne zvui paradoksalno, da u neurozi upravo ove

bezbednosne funkcije iskljuivanje, iskrivljenje, izolacija, ponavaljanje koje se
ine krajnje ludim, deluju potpuno zdravo. Vie uvaavane funkcije orijentacije i
manipulacije u svetu, posebno u drutvenom svetu, gube na snazi i nedelotvorne su.

64
 U fino prilagoenoj celini, bezbednosna sredstva postoje zbog problema i nastavljaju
sa radom, dok uobiajenije funkcije miruju, radi oporavka. Ili da ovo kaemo na
drugi nain, kada je orijentacija izgubljena, a manipulacija bezuspena, uzbuenje,
vitalnost organizma, izraava se posebno u autizmu i imobilizaciji. I ako opet
govorimo, a moramo, o drutvenoj ili epidemskoj neurozi, ono to je znaajno u
patolokom smislu nisu simptomatine drutvene ekscentrinosti (diktatori, ratovi,
nerazumljiva umetnost i slino), ve normalno znanje i tehnika, prosean nain
ivota.
Problem antropologije abnormalnog je da pokae da je prosean vid kulture ili
ak ljudskog stanja, neurotian i kako je to postao. Potrebno je da se pokae ta je
izgubljeno od ljudske prirode i da se praktino osmisle eksperimenti za njen
oporavak. (Terapijski deo antropologije i sociologije je politika; ali mi vidimo da se
politika moda na sreu uopte ne posveuje ovome.)
Prema tome, u razmatranju evolutivnih etapa koje vode ka savremenom oveku i
naoj civilizaciji, mi naglaavamo neto to je suprotno od ubiajenog: ne poveanu
snagu i dostignua koja su ostvarena na svakom koraku ljudskog razvoja, ve
opasnosti koje vrebaju i izloena osetljiva mesta, koji su zatim postali patoloki u
porazu. Da bi se stekle nove moi neophodne su sloenije integracije, ali one esto
bivaju unitene.

5. Uspravni poloaj, slobodne ruke i glava

(1) Uspravni poloaj je dostignut diferencijacijom udova i konano prstiju. Ovo je

imalo ogromne prednosti kako za orijentaciju, tako i za manipulaciju. Krupna,
uspravljena jedinka sada moe videti na daljinu. Utemeljena na irokim stopalima,
ona je u mogunosti da koristi ruke, kako bi doprla do hrane i kidala je, dok joj je
glava slobodna; takoe je u mogunosti da rukuje objektima i sopstvenim telom.
Ali s druge strane, glava se udaljila od bliske percepcije, te bliska ula,
miris i ukus, na izvestan nain odumiru. Usta i zubi koriste se ree za
manipulaciju; zbog toga se kod izrazito manipulativne jedinke pojavljuje
tendencija da doivljena svesnost i odgovor ne budu vie povezani (npr. moe
nastati raskorak izmeu gaenja i spontanog odbijanja). Vilica i njuka se
degeneriu i kasnije postaju jedno od glavnih taaka rigidnosti.
Ukratko, celo polje organizma i njegovog okruenja je neizmerno proireno, kako
u pogledu veliine, tako i u sitnim pojedinostima; ali blizina kontakta postaje
problematinija. A sa uspravljanjem poloaja, javlja se potreba za balansom i
opasnost od pada, to je vrlo bitno u kasnijoj psihologiji. Lea postaju manje
savitljiva, a glava izolovanija od ostatka tela, kao i od tla.
(2) Kada je glava slobodnija i manje angaovana, razvija se otriji, stereoskopski
vid, sposoban da pojmi perspektivu. Oi i prsti sarauju u povlaenju obrisa, tako da
bie ui da vidi vie oblika i da razlikuje objekte u svom polju. Odreivanjem obrisa,
iskustva se diferenciraju u objekte. Perspektiva, razlikovanje objekata, sposobnost
rukovanja: ovo u znaajnoj meri umnoava broj veza meu utiscima i mogunost
njihovog svesnog izbora. Veliki mozak se razvija i verovatno se otrina svesti

65
poveava. Sposobnost da se izdvoje objekti iz njihovih situacija, vodi poboljanju
seanja i predstavlja poetak apstrahovanja.
Ali, s druge strane, sada je verovatnije da e se pojaviti povremeni gubitak
neposrednosti, oseaja spremnosti da se bude u skladu sa sredinom. Slike objekata i
apstrakcije o njima meaju se: ovek zastaje, sa poveanom sveu, kako bi izvrio
namernu diskriminaciju, ali tada moe da se desi da zaboravi ili da bude odvraen od
cilja, i situacija ostaje nazavrena. Izvesna prolost koja moe ali ne mora biti
relevantna, u sve veoj meri boji sadanjost.
Konano, sopstveno telo takoe postaje objekat iako kasnije, jer je vieno kao
veoma blisko.

6. Orua, jezik, seksualna diferencijacija i drutvo

(3) Kada stvari i druga iva bia postanu izdvojeni i apstrahovani objekti, tada
mogu da stupe u korisne namerne fiksirane i naviknute odnose sa selfom. Razvijaju
se trajna orua, zajedno sa ad hoc objektima koji su bili spontani produeci udova; i
razvija se denotativan jezik, zajedno sa instinktivnim situacionim pokliima. Objekti
se kontroliu, oruima se deluje na njih, a sama orua takoe postaju objekti koji se
mogu usavriti i njihova upotreba nauiti, a to znanje prenositi. Jezik se takoe ui.
Spontana imitacija se svesno intenzivira, a drutvene veze jaaju.
Ali naravno da su drutvene veze ve bile uspostavjene; postojala je
komunikacija i manipulacija fizike i drutvene sredine. Ono to spaja ljude i to
povezuje delatnike i objekte, nije upotreba jezika i orua; oni su se ve nalazili u
doivljenom organizovanom kontaktu orua i jezik su odgovarajue diferencijacije
kontakta koji postoji. Ono to se javlja je sledea opasnost: slabljenjem prvobitnog
doivljenog jedinstva, apstrakcije vieg reda objekat, ovek, alatka, re poinju
se smatrati prvobitnim osnovama kontakta, koje kao da zahtevaju neku svesnu
mentalnu aktivnost vieg reda, kako bi se uspostavio kontakt. Stoga, meuljudski
odnosi postaju prvenstveno verbalni; ili se delatnik osea bespomonim bez
odgovarajue alatke. Diferencijacija koja je postojala uporedo sa osnovnom
organizacijom, sada postoji umesto nje. Tada kontakt slabi, govor gubi oseajnost, a
ponaanje gracioznost.
(4) Jezik i orue kombinuju se sa ranije uspostavljenim preverbalnim vezama
seksa, ishrane i imitacije i tako se proiruje drutveno polje. Ali ove nove
kompleksnosti mogu poremetiti briljivo izbalansirane aktivnosti koje su krucijalne
za dobrobit jedinke. Setite se, na primer, da smo iz daleke filogenetske prolosti
nasledili izvanredno komplikovan seksualni aparat, koji obuhvata ula i njihovo
nadraivanje, kao i motorne odgovore oticanja, prihvatanja i intromisije, sve fino
prilagoeno u cilju rastueg klimaksa. (Takozvana adolescentska sterilnost /Ashley
Montagu/, vreme izmeu prve menstruacije i plodnosti, izgleda da ukazuje na period
igre i prakse). Pored prednosti seksualne selekcije i ukrtanja, sve ove kompleksnosti
zahtevaju barem privremeno partnerstvo: nijedno bie nije potpuno u svojoj
sopstvenoj koi. A snana emotivna veza koja se uspostavlja u periodu laktacije,
sisanja i negovanja odojeta, uvruje oseaj drutvene pripadnosti. Takoe, u
razvijenijim vrstama, mlada jedinka svoje ponaanje uglavnom ui kroz imitacije.

66
 Zamislite onda koliko toga zavisi od delikatnog prilagoavanja! Razmislite o tome
da je funkcija orgazma (Rajh), povremeno esencijalno otputanje napetosti, povezana
sa delovanjem fino prilagoenog genitalnog aparata. Jasno je onda koliko je vaan
drutveni aspekt reprodukcije i kako sve to ini osetljivim dobrobit ivog bia.

7. Senzorna, motorna i vegetativna diferencijacija

(5) Druga kritina taka u razvoju, u vrlo dalekoj prolosti, bilo je odvajanje
motorno-miinih i senzorno-misaonih nervnih centara. Kod ivotinje kao to je pas,
ula i kretanje moraju u znatnoj meri biti povezani; ovo je jo davno istakao
Aristotel, koji je rekao da pas ume da rezonuje, ali pravi samo praktine silogizme.
Prednosti slabijih veza kod oveka su, naravno, ogromne: sposobnost paljivog
posmatranja, uzdravanja, razmiljanja, ukratko, sposobnost da bude promiljen i da
na miinom nivou obuzdava telo, ujedno doputajui ulima i mislima da se
poigravaju i istovremeno inei sitne pokrete oima, rukama, glasnim icama itd.
Ali u neurozi ova ista podela je kobna, jer je iskoriena da bi se spreila
spontanost; i konano praktino jedinstvo ula i pokreta je izgubljeno. Razmiljanje
se odvija umesto, a ne uporedo sa; neurotiar gubi svesnost da se odigravaju
neki sitni pokreti, koji su priprema za krupnije pokrete.
(6) Na ranom razvojnom stupnju, veze seksa, ishrane i imitacije su drutvene, ali
pre-personalne: to jest, za njih verovatno nije bio potreban oseaj posedovanja
partnera kao objekta ili osobe, ve samo kao neega to se kontaktira. Ali na stupnju
izrade orua, upotrebe jezika i obavljanja drugih apstraktnih radnji, socijalne funkcije
konstituiu drutvo u naem posebnom ljudskom smislu: vezu izmeu linosti.
Linosti se formiraju kroz drutvene kontakte koje ostvaruju i identifikuju se sa
drutvenim jedinstvom kao celinom, radi njihovog daljeg delovanja. Iz
nediferenciranog doivljenog selfa apstrahuju se pojam, predstava, ponaanje i
oseanje selfa, koji odraava druge linosti. Ovo je drutvo podele rada, u kome
ljudi namerno koriste jedni druge kao orua. U ovakvom drutvu stvaraju se tabui i
zakoni, koji zauzdavaju organizam u interesu nekog super-organizma ili jo bolje:
koji dre ljude kao linosti u meusobnom odnosu, kao da su bia u kontaktu. I
ovakvo drutvo je, naravno, nosilac kulture, drutvenog naslea koje opstaje
generacijama, to veina antropologa smatra odreujuim svojstvom oveanstva.
Prednost svega ovoga je oigledna, kao to su i mane. (Ovde bi mogli poeti da
govorimo ne o potencijalnim opasnostima, ve o stvarnim problemima opstanka.)
Kontrolisane tabuima, imitacije postaju neasimilovane introjekcije, drutvo sadrano
unutar selfa koje na kraju vri invaziju na organizam; ljudi postaju samo linosti
umesto da su i bia u kontaktu. Internalizovani autoritet otvara put za
institucionalizovanu eksploataciju oveka od strane drugog oveka i eksploataciju
mnogih od strane celine. Podela rada moe da se vri na takav nain da se radnicima
njihov rad ini besmislen i zapravo postaje kuluk. Nasleena kultura moe postati
beivotan teret koji ovek s mukom nosi, jer ga savest starijih generacija navodi na
to, iako mu moda nikad samom nee biti potreban.

67
 8. Verbalne tekoe ovog prikaza

Uputno je primetiti da se pojavljuju verbalne tekoe, prilikom diskutovanja o ovoj

temi: pojmovi ovek, linost, self, pojedinac,ljudsko bie, organizam se
ponekad mogu meusobno zameniti, a ponekad je neophodno napraviti razliku meu
njima. Na primer, pogreno je misliti o pojedincima kao primitivnim i
kombinovanim u drutvenim odnosima, jer nesumnjivo je da se postojanje
pojedinaca javlja kao rezultat veoma sloenog drutva. Osim toga, poto ima
smisla rei da organizmikom samoregulacijom ovek oponaa, biva saoseajan,
postaje nezavistan i moe se nauiti bavljenu umetnostima i naukama, onda izraz
animalan kontakt ne moe da znai samo animalan kontakt. Pored toga, osobe
su odraz meuljudske celine. A linost se najbolje shvata kao formiranje selfa
putem zajednikog drutvenog stava. Ipak, u znaajnom smislu, self je, kao sistem
uzbuenja, orijentacije, manipulacije i raznih identifikacija i alijenacija, uvek
originalan i kreativan.
Ove potekoe mogu se, naravno, delimino izbei preciznim definisanjem i
konzistentnom upotrebom a mi pokuavamo da budemo to je mogue
konzistentniji. Ipak, ovi problemi se delimino nalaze u samoj prirodi predmeta
prouavanja, jer ovek stvara sebe na razliite naine. Na primer, rani filozofski
antropolozi savremenog doba, u 17. i 18. veku, govorili su obino o pojednicima koji
uvruju drutvo; posle Rusoa, sociolozi 19.veka vratili su se drutvu kao neem
primarnom; a psihoanaliza ima veliku zaslugu u obnovi ovih posebnih koncepata i
njihovim postavljanjem u dinamiku interakciju. Ako neka teorija esto izgleda kao
zbunjujua i dvosmislena, to bi moglo znaiti da je i priroda takoe zbunjujua i
dvosmislena.

9. Simboli

Doveli smo sada nau istoriju do poslednjih nekoliko hiljada godina, do pronalaska
pisma i itanja. Adaptirajui se bogatoj akumulaciji kulture, saznanja i tehnike, ovek
se nauio vrlo visokim apstrakcijama. Apstrakcije orijenatacije, udaljene od
zanimljivih doivljenih percepcija, ine nauku i sisteme nauke. Apstrakcije
manipulacije, udaljene od miinog uea, ine sisteme proizvodnje i razmene i
vlast. ovek ivi u svetu simbola. On se simbolino orijentie kao simbol prema
drugim simbolima i on simbolino manipulie druge simbole. Tamo gde su postojale
metode, sada postoji i metodologija: sve moe da bude objekat hipoteze i
eksperimenta, sa odreenom distancom od ukljuivanja. Ovo moe obuhvatiti
drutvo, tabue, supersenzorno, religiozne halucinacije, nauku i samu metodologiju,
kao i samog oveka. Sve ovo zadobilo je velike razmere i mo, jer sposobnost da se
simbolino predstavi ono u emu je ovek nekada bio potpuno ukljuen, doputa
izvesnu kreativnu ravnodunost.
Opasnosti od ovoga su, na alost, ne potencijalne, ve ostvarene. Simboline strukture
npr., novac ili presti, ili kraljevski mir ili unapreenje uenja postaju ekskluzivan
cilj svih aktivnosti, u kojima nema sutinskog zadovoljstva, a moda ak nema ni
linog zadovoljstva; ipak, da bi neto bilo po meri oveka, to ne moe postojati

68
 odvojeno od biolokog ili barem linog interesa, jer ono to preostaje su samo
zbunjenost i nedostini standardi. Tako su, u ekonomskom smislu, pokrenuti snani
mehanizmi koji, po pravilu, ne proizvode dovoljno sredstava za ivot i zapravo
moglo bi se desiti da, kako su istakli Parsifal i Pol Gudman u Communitas-u, nastave
istim ubrzanim tempom, a da se ak nita ne proizvede, osim to bi tada i
proizvoai i potroai izumrli. Radnik je grubo ili veto postavljen na mesto u ovom
mehanikom simbolu izobilja, ali njegov rad nije izraz radnog zadovoljstva ili
vokacije. On ne razume ta pravi, niti kako, niti za koga. Beskrajna energija se troi u
manipulaciji znakova na hartiji; nagrade koje se dobijaju su u formi papira, a imovina
papira vodi ka prestiu. U politikom smislu, u simbolinim konstitucionalnim
strukturama, simbolini predstavnici izraavaju volju naroda koja je izraena
simbolinim glasovima; gotovo niko vie ne razume ta to znai pokazivati politiku
inicijativu ili doi do zajednikog dogovora. U emotivnom smislu, malo je onih
umetnika koji crpe simbole iz stvarnih stranih iskustava i ulnog uzbuenja;
komercijalni imitatori su ove simbole apstrahovali i pretvorili u stereotipe; a ljudi
vode ljubav ili otpoinju avanturu u skladu sa ovakvim normama glamura. Naunici u
oblasti medicine i socijalni radnici nude druge simbole emocija i sigurnosti, a ljudi
vode ljubav i uivaju u rekreaciji i tako dalje, prema recepturi. U oblasti inenjeringa,
kontrola prostora, vremena i moi je simbolino ostvarena tako to je olakan nain
da se doe do nezanimljivih mesta i da se dobije manje eljena roba. U samoj nauci,
svesnost se fokusira na svaki detalj, osim na psihosomatski strah i samoporaavanje
same aktivnosti, tako da, na primer, kada se pokrene pitanje proizvodnje nekog
smrtonosnog oruja, ono o emu se raspravalja jeste da li potreba zemlje da postane
superiorna nad neprijateljem, pretee nad dunou naunika da objavi svoje
rezultate; meutim, jednostavnije reakcije samilosti, bega, prkosa nisu uopte u igri.
U ovakvim uslovima nije iznenaujue da se ljudi poigravaju sa sadomazohizmom
diktatura i ratova, u kojima makar ljudi kontroliu druge ljude umesto da to ine
simboli, i u kojima postoji istinska patnja tela..

10. Neurotini rascep

Tako konano stiemo do nedavne tekovine oveanstva, neurotinog

rascepa linosti, kao naina da se dostigne ravnotea. Suoen sa hroninom
pretnjom sveoptem funkcionisanju, organizam pribegava svojim bezbednosnim
mehanizmima iskljuivanja, haluciniranja, pomeranja, izolacije, bega, regresije; i
ovek pokuava, veito zabrinut, da ostvari novo evolutivno dostignue.
U ranim razvojnim fazama, promene su bile takve da je zdrav organizam
mogao svaki put da se stopi sa novom integrisanom celinom. Ali sada je situacija
takva kao da se neurotiari vraaju unatrag i istiu ranjiva mesta prolog razvoja
rase: zadatak se ne sastoji u tome da se uspravljeni poloaj integrie u bioloki
ivot, ve da se ponaamo, s jedne strane, kao da glava samostalno stoji u
vazduhu, a sa druge strane, kao da uopte ne postoji uspravljeni poloaj i glava;
isto vai i za druge razvojne promene. Potencijalne opasnosti postale su stvarni
simptomi: nekontaktiranje, izolacija, strah od pada, impotencija, inferiornost,
verbalizam i bezoseajnost.

69
 Ostalo je da se vidi da li naa vrsta moe ili ne moe opstati sa ovim
neurotinim obrtom.

11. Zlatno doba, civilizacija i introjekcije

Uopteno smo definisali neurotina prilagoavanja kao neto to koristi novu

snagu umesto prethodne prirode, koja je potisnuta, a ne odvija se uporedo sa
njom, u novoj integraciji. Potisnuta, neiskoriena priroda tada ima tendenciju da
se vrati kao neto to se naziva Prizori zlatnog doba ili Raj; ili kao teorije o
srenom primitivnom oveku. Moemo videti da su se veliki pesnici, kao to su
Homer ili ekspir, posvetili upravo glorifikaciji vrlina prethodnih epoha , kao da
je njihova glavna dunost bila da spree ljude da zaborave ta je nekada znailo
biti ovek.
A zaista, u najboljem sluaju izgleda da su uslovi naprednog civilizovanog
ivota uinili da znaajne moi ljudske prirode budu ne samo neurotino
neiskoriene, ve i racionalno neupotrebljive. Graanska sigurnost i tehniko
izobilje, na primer, nisu ba pogodni za jedinku koja lovi i da bi oivela svoju
punu snagu, moda joj je potrebno uzbuenje lova. Nije iznenaujue ako
ovakva jedinka esto komplikuje potpuno nevanu potrebu npr., seksualnost
sa opasnou i lovom, kako bi pobudila uzbuenje.
Osim toga verovatno je da danas postoji nerazreiv konflikt izmeu prilino
poeljne drutvene harmonije i prilino poeljnog individualnog izraavanja.
Ako se nalazimo u tranzicionoj fazi prema vroj drutvenoj pripadnosti, onda
e pojednici imati mnogo drutvenih osobina koje izgledaju kao neasimilovane
introjekcije, neurotine i inferiorne u odnosu na suprotne individualne potrebe.
Nai herojski etiki standardi (koji potiu iz inspirativnih snova kreativnih
umetnika) sigurno imaju tendenciju da se osvrnu unazad na neto to je
animalnije, seksualnije, linije, hrabrije, asnije itd; nae ponaanje je ba
suprotno i nedostaje mu uzbuenja.
S druge strane, takoe je verovatno (ak iako su razliite verovatnoe
kontradiktorne) da su ovi nerazreivi konflikti oduvek postojali, a da nisu samo
svojstveni sadanjim ljudskim uslovima; i da su pratea patnja i pokret ka
nepoznatom reenju osnove ljudskog uzbuenja.

11. Zakljuak

Ma kakva bila, ljudska priroda predstavlja potencijal. Ona se moe

spoznati samo svojim ostvarenjem kroz dostignua i istoriju, i na nain kako se
danas sama stvara.
Moglo bi se postaviti prilino ozbiljno pitanje, po kom kriterijumu treba
shvatiti ljudsku prirodu, da li je to ono to je stvarno u spontanosti dece, u
herojskim delima, kulturi klasinih epoha, zajednici obinog naroda, oseanjima
ljubavnika, izotrenoj svesnosti i udesnoj vetini nekih ljudi kada se nau u
opasnosti? Neuroza je takoe odgovor ljudske prirode, danas je poprimila

70
 razmere epidemije, smatra se normalnom i moda ima odrivu drutvenu
budunost.
Mi ne moemo da odgovorimo na ovo pitanje. Ali se medicinski psiholozi
rukovode sledeim kriterijumima: (1) telesno zdravlje, mereno definisanim
standardima, (2) napredak pacijenta da bude u stanju da pomogne sam sebi i (3)
elastinost formiranja figure/pozadine.

VII VERBALIZACIJA I POEZIJA

U okviru evolutivnog razvoja oveanstva, govor zauzima posebno mesto, te

zasluuje posebno poglavlje. Kao to je sluaj i sa drugim aspektima razvoja,
neurotina zloupotreba jezika ogleda se u formi govora koja se koristi umesto,
a ne zajedno sa osnovnim snagama. Ovo ukazuje na izolaciju verbalne linosti.

1. Drutveno, interpersonalno i lino

Ono to obino ljudi primete jeste emotivni konflikt koji se javlja u vezi
etikih normi i odgovornosti: ovek unutar sebe osea sukob izmeu linih

71
elja i drutvenih uloga. Ovaj konflikt, praen inhibicijom ili oseanjem krivice,
shvaen je kao da se deava izmeu pojedinca i drutva. Posvetiemo
naredno poglavlje strukturi inkorporisanih tuih standarda: konformizmu i
antisocijalnom, kao i agresiji i samoosvajanju.
Meutim, kao to smo ve istakli, diferencijacija pojedinca u polju
organizam/sredina predstavlja pozniji stadijum razvoja. Drutveni odnosi, kao
to su zavisnost, komunikacija, imitacija, ljubav prema objektu postoje od samog
poetka u svakom ljudskom polju, znatno ranije nego to je ovek sagledao sebe
kao idiosinkratino bie ili se identifikovao sa drugima, konstituiui tako
drutvo. Linost predstavlja strukturu koja je stvorena iz ovih ranih
interpersonalnih odnosa; a obino su u njenom formiranju ve uestvovale
inkorporacije ogromnog broja stranog, neasimilovanog materijala, pa ak i
materijala koje je bilo nemogue asimilovati (a ovo, naravno, docniji konflikt
izmeu pojedinca i drutva ini utoliko nereivijim).
Gledano s jedne strane, korisno je definisati linost kao strukturu govornih
navika i to smatrati kreativnim inom koji se odvija u drugoj ili treoj godini
ivota; preteni deo miljenja ini subvokalni govor; osnovna uverenja u
znaajnoj meri predstavljaju navike sintakse i stila; i gotovo sve procene koje ne
potiu direktno iz organskih potreba, verovatno su niz retorikih stavova.
Definisanje na ovaj nain ne znai potcenjivanje ili opravdavanje linosti, zato
to je govor sam po sebi dalekosena spontana aktivnost. Dete koje formira svoju
linost uei da govori, ostvaruje spektakularno dostignue, a drevni filozofi su
smatrali da obrazovanje prvenstveno ini uenje ljudskog govora i pisma, kao to
su, na primer, gramatika, retorika i dijalektika ili klasian ili nauni metod.
Odnosno, mogli bi razmiljati o sekvenci koja se sastoji od (a) preverbalnih
drutvenih odnosa organizma, (b) formiranja verbalne linosti u polju
organizam/sredina, (c) prateih odnosa linosti sa drugima. Jasno je da ono to
ovu sekvencu ini fleksibilno otvorenom i kreativnom u celom toku predstavlja
ispravnu kultivaciju govora: to su navike koje doputaju da preverbalno
slobodno tee, da se ui od drugih i da se doe do promene.
Meutim, ba kao to je sluaj sa naom kulturom posmatranoj u celini,
iznikla je i jedna simbolina kultura liena kontakta ili oseanja, izolovana od
animalnog zadovoljstva i spontane drutvene inventivnosti, tako da se u uslovima
u kojima postoji poremeen razvoj prvobitnih meuljudskih odnosa, kao i ne
razreeni ve zatakani konflikti, pri emu se prevremenim primirjem
inkorporiu strani standardi, u svakom selfu raa verbalizovana linost, govor
koji je beivotan, nematovit, bezoseajan, monoton, sadrajno stereotipski,
retoriki nefleksibilan, sintaksiki mehanian i konano, besmislen. Ovo
predstavlja reakciju na ili identifikaciju sa prihvaenim stranim i neasimilovanim
govorom. A ako koncentriemo svesnost na ove puke govorne navike,
uoiemo izrazita izbegavanja, izmiljanja alibija i konano, akutnu anksioznost
mnogo ee nego to nailazimo na proteste i izvinjenja koja slede po
otkrivanju vanih moralnih greaka. Jer je skretanje panje na govor (ili na
odeu) zapravo lina uvreda.
Meutim, problem je u tome to, savremeni filozofi jezika, zgaeni nad
uobiajenom ispraznim simbolizacijom i verbalizacijom, utvruju stroge jezike

72
 norme koje su ak jo vie stereotipne i bezoseajne; a neki psihoterapeuti
odustaju u oajanju, pokuavajui da potpuno izbegnu govor, kao da su samo
unutranje utanje i neverbalno ponaanje, potencijalno zdravi. Ali ono to je
suprotno neurotinoj verbalizaciji jeste raznolik i kreativan govor; to nije ni
nauna semantika ni utanje; to je poezija.

2. Govor i poezija koji omoguavaju kontakt

Govor predstavlja dobar kontakt kada ini strukturu tri gramatika lica, Ja,
Ti i Ono i crpi energiju iz nje; odnosno, kada obuhvata govornika, osobu kojoj se
obraa i stvar o kojoj se pria; govor je dobar kontakt kada postoji potreba da
se komunicira neto. Ova tri lica, inei svojstva govornog toka, su (1) stil, a
naroito ritam, animacija i klimaks, koji izraavaju organsku potrebu govornika;
(2) retoriki stav koji je efikasan u meuljudskim situacijama (npr., udvaranje,
osuivanje, poduavanje, maltretiranje); (3) sadraj ili istina bezlinih objekata o
kojima se pria.
Osim toga, dolazi do interakcija sledeih snaga, naroito ako je kontakt
organizma i sredine postao prisniji:

1. Zvunost govora - fiziko izvoenje izgovaranja i sluanja

2. Miljenje - ispunjavanje sadrajem raznih organizacionih okvira
3. Subvokalni govor - nezavrene verbalne situacije koje se ponavljaju
4. Pre-personalna drutvena komunikacija (npr., usklici)
i nemuta svesnost (predstave, telesni oseaj, itd.)

U govoru dobrog kontakta, ovi nivoi se spajaju u sadanju aktuelnost.

Miljenje je usmereno prema efikasnoj orijentaciji i manipulaciji; sadanja
situacija se vidi kao polje adekvatnih mogunosti za reavanje nezavrene
situacije; drutveno bie izraava samo sebe; fiziko izvoenje inicira tok kao
pred-zadovoljstvo i stvarnost okruenja ini celovitom.
Imajui na umu ove psiholoke nivoe govora, miljenja, subvokalnog govora,
usklika i nemute svesnosti, sada emo razmotriti poeziju, kao vrstu lepe
umetnosti, koja se razlikuje od obinog govora u kontaktu, a potom emo ih
oboje uporediti sa neurotinom verbalizacijom.
Stihovi su poseban primer dobrog govora. U pesmi, kao i u drugim vrstama
dobrog govora, tri lica, sadraj, stav i karakter, ton i ritam, uzajamno izraavaju
jedni druge, inei na taj nain strukturalno jedinstvo pesme. Na primer, karakter
oznaava uglavnom renik i sintaksu, ali oni rastu i opadaju sa temom i ritmiki
odstupaju od oekivanog putem oseanja; osim ovoga, ritam prikuplja urgenciju
klimaksa, stav postaje direktniji, i propozicija se dokazuje; i tako dalje. Ali
aktivnost pesnikog govora je, kao to su filozofi rekli, cilj sam po sebi; to
jest, upravo ponaanjem koje se odlikuje otvorenim govorom, upravo bavljenjem
medijumom, pesnik reava svoj problem. Za razliku od obinog dobrog govora,
u nekoj drutvenoj situaciji, aktivnost nije instrumentalna, nema za cilj da ubedi

73
 sluaoca, da ga zabavi, da ga obavesti o neemu, kako bi ga izmanipulisao za
reenje problema.
U sutini, situacija pesnika je posebna, jer je problem koji je potrebno reiti
unutranji konflikt (kako je Frojd rekao, umetniko delo zamenjuje simptom):
pesnik se koncentrie na neki nezavreni subvokalni govor i pratee misli;
slobodno se poigravajui prisutnim reima, on konano zavrava nezavrenu
verbalnu scenu, on u stvari izraava aljenje, osudu, izjavu ljubavi, samoprekor,
koje je nekada davno trebalo izrei; i sada konano, crpei iz sutinske organske
potrebe, on pronalazi rei. Trebalo bi, prema tome, da tano uoimo ta su
pesnikovi Ja, Ti i Ono u sadanjoj stvarnosti. Njegovo Ti, njegova publika, nije
neka vidljiva osoba, niti opta populacija, ve idealna publika: to jest, to nije
nita drugo nego zauzimanje odgovarajueg stava i karaktera (birajui anr i
dikciju) koji doputaju da nezavren govor tee precizno i snano. Njegov
sadraj nije sadanja istina iskustva koju je potrebno preneti, ve on u iskustvu,
seanju i mati pronalazi simbol koji ga u stvari uzbuuje, bez njegove (ili nae)
potrebe da sazna skriveni sadraj. Njegovo Ja je njegov stil koji trenutno koristi,
to nije njegova biografija.
Istovremeno sa formiranjem otvorenih rei, pesnik moe odravati nemutu
svesnost slike, oseanja, seanja itd., kao i iskrene stavove u pogledu drutvene
komunikacije, jasnou i verbalnu odgovornost. I tako umesto da budu verbalni
stereotip, rei se plastino unitavaju i kombinuju u pravcu vitalnije figure.
Poezija je stoga ista suprotnost neurotinoj verbalizaciji, zato to je ona govor
koji ini organsku aktivnost reavanja problema, ona je forma koncentracije; dok
verbalizacija predstavlja govor kojim se pokuava rasuti energija kroz sam in
prianja i na taj nain se potiskuje organska potreba i ponavlja nezavrena
subvokalna scena, umesto da se koncentie na nju.
S druge strane, poezija se razlikuje od obinog govora u kontaktu npr.,
dobre konverzacione proze jednostavno kao da je posebna vrsta u okviru jedne
klase: stihovi reavaju problem koji moe biti reen samo verbalnom invencijom,
dok se veina govora odvija u situacijama gde su za reenje potrebne i druge
vrste ponaanja, odgovor sluaoca i tako dalje. Iz ovoga sledi da se u poeziji
gde se cela stvarnost mora doiveti govorom vitalnost govora posebno istie:
govor je ritminiji, precizniji, oseajniji, slikovitiji itd; i to je najvanije, pesma
ima poetak, sredinu i kraj; ona zavrava situaciju. Druge vrste govora u
kontaktu mogu biti grublje i indirektnije; mogu se osloniti na neverbalna sredstva
kao to je gestikulacija; i moe se desiti da se jedva pomene ono to je potrebno
da bude izraeno; a to ve postaje neverbalno ponaanje.

3. Verbalizacija i poezija

Ako se udaljimo od uloge govora kao instrumenta u drutvenoj situaciji ili

od njegovih pravila kao vitalne pesnike aktivnosti, moemo videti da on
jednostavno odslikava bilo koje i sva iskustva. Nije teko da ubedimo sebe da
oseamo ili da ak radimo neto, ukoliko govorimo ili mislimo da to oseamo
ili radimo. Verbalizacija dakle lako moe da poslui kao zamena za ivot; ona je

74
sigurno sredstvo kojim neka introjektovana stana linost, sa svojim uverenjima i
stavovima, moe iveti umesto nas. (Jedini problem je to verbalizovan obrok,
susret itd., ne hrani, ne prua seksualno zadovoljstvo itd.). Dakle, da se vratimo
prethodnoj diskusiji, veina oiglednih uspomena i planova nisu uopte seanja
ili anticipacije, koji su vidovi imaginacije, ve je to neto to nam sopstveni
koncept o nama govori; i esto ogorenost i osuda imaju malo veze sa
doivljenim besom ili razumom, ono to ujemo su glasovi nae majke i oca.
Nije bitno ono to verbalizator govori, ve kako govori. U pogledu tri
gramatika lica, Ja, Ti i Ono, on pokazuje rigidnost, fiksaciju i stereotip, koji
apstrahuju samo oskudan deo mogunosti stvarne situacije, dovoljan da se odri
drutvena uloga i izbegne anksioznost i neprijatna tiina, razotkrivanje ili
samopotvrivanje; i takoe dovoljan da se utroi energija govora, tako da ovek
ne moe uti nezavrene subvokalne scene, koje bi inae mogle postati glasne. U
stvari, umesto da bude sredstvo komunikacije ili izraavanja, verbalizacija
produbljuje nau izolaciju i u odnosu na sredinu i u odnosu na organizam.
Nedostatak kontakta sa Ja je esto na spektakularan nain vidljiv u podeli tela
na usta koja govore, krutim, pokretnim usnama, jezikom i nerezonantnim
vokalizmom, dok je ostatak tela iskljuen i distanciran; ponekad se oi i nekoliko
pokreta iz zglobova ili lakata pridruuju brbljivim ustima; a ponekad samo jedno
oko, dok je drugo staklasto, luta ili ne odobrava prialicu; ili je lice podeljeno na
dve polovine. Naviranje rei je nepovezano sa disanjem, a ton je monoton. U
poetskom govoru, s druge strane, ono to diktira ritam jesu puls disanja (stihovi),
koraci hoda i plesa (metrika stopa), silogizmi, antiteza ili drugi ravnomerni
naleti misli (strofe i paragrafi), i orgazmiko pojaavanje oseanja (klimaks), i
sve se potom utiava. Raznolikost tonaliteta i bogatstvo gornjih tonova su
potencijali zvonkosti u primitivnim pokliima, u skladu sa situacijom.
Verbalizator retko uje svoj pravi glas i kada ga slua, on je iznenaen; ali pesnik
koristi subvokalno mrmljanje i apate, on ih ini ujnima, kritikuje zvuk, ponovo
mu se vraa i briljivo ga preispituje. (Postoji jedan sredinji karakter, neto kao
vrsta interpretativnog glumca bez poetike, koji ne primeuje nita drugo osim
zvuka svog glasa, koji modulira ton i iskuava rei; verovatno da on time dolazi
do stvarnog oralnog zadovoljenja, stojeci tako na sredini pozornice, dok se
publika iskrada.)
Verbalizatorov retoriki stav, Ti, je irelevantan za aktuelnu drutvenu scenu,
ali ton koji se uje ukazuje na to da on fiksirano odigrava neku nezavrenu
subvokalnu situaciju. Bez obzira na priliku, glas se ali, prekoreva, osuuje ili
naprotiv, prepire se, izmilja alibi ili opravdava sebe. Ponavljanjem ove scene
moda uporedo igrajui obe uloge ostatak organizma je kruto imobilisan.
Pesnik, rekli smo, crpe iz subvokalne situacije: koncentriui se na nju, on
pronalazi pravu publiku, idealnu literarnu publiku; on plastino kombinuje jezik,
kako bi izrazio bitnu organsku potrebu i doao do uvida, do reenja. Subvokalni
tuinac je tako ponovo asimilovan u njegovu sopstvenu linost. esto se uje
miljenje da umetniko delo ne reava nikakav problem ili ako ga reava, da je
to samo privremeno, zato to umetnik ne poznaje latentni sadraj svog simbola; a
da je tako, poezija bi ponovo bila opsesivno troenje energije u ponavljanju
situacije, kao i verbalizacija. Ovo je i tano i pogreno: problem koji umetnik ne

75
 reava je onaj koji ga upravo ini umetnikom, slobodnim samo u vitalnoj
aktivnosti, ali nesposobnim da koristi rei takoe i na instrumentalan nain u
buduim slobodnim delima; i mnogi pesnici oseaju opsesivnost svoje umetnosti
u ovom pogledu po zavretku rada oni su iscrpljeni, a da jo uvek nisu nali
izgubljeni raj. (Uzgred da pomenemo da ne vidimo da nam i mnoge druge
aktivnosti pa ni psihoterapija vraaju taj izgubljeni raj.) No, to se tie
odreenih subvokalnih problema, oni se zaista reavaju, jedan po jedan; dokaz za
to su naredna umetnika dela koja se u osnovi razlikuju, u kojima dolazi do
produbljivanja umetnikog problema; i zaista, aktivnost ponekad ide tako daleko
da je pesnik na kraju primoran da se konfrontira sa ivotnim problemima koje ne
moe reiti samo putem umetnosti.
U pogledu sadraja govora, To, verbalizator je u dilemi: on mora da se dri
injenica stvarnosti da ne bi izgledao zaboravan ili smean, iako ga one zapravo
ne zanimaju, niti dozvoljava sebi da ih zapazi izbliza, preko ula i oseanja, zato
to bi te injenice, budui da je svaka stvarnost dinamina, poremetile njegovo
primirje, unitile njegove projekcije i racionalizacije i pobudile anksioznost;
stvarni ivot bi izvrio invaziju na supstitutivni ivot. Verbalizator gnjavi zato
to hoe da gnjavi, kako bi bio ostavljen na miru. Kompromis se nalazi u
stereotipnim priama, nejasnim apstrakcijama ili povrnim stvarima ili drugim
nainima da se kae istina ili da se uopte ne kae nita. (U meuvremenu,
naravno, sadraj je energizovan projekcijama njegovih nedoivljenih potreba.)
Pesnik upravo na suprotan nain bira sadraj: aktuelna istina se slobodno
iskrivljuje i predstavlja simbol osnovnog interesovanja; on nije u dilemi da li da
lae ili da bude iracionalan; i on slobodno razvija simbole aktivnom upotrebom
ula, rado zapaa prizore, mirise i zvuke, saosea u emotivnim situacijama,
projektujui sebe u njih, i zapravo ne otuuje sopstvena oseanja, tako to njih
projektuje.
Konano, verbalizatoru je neprijatna sama aktivnost govora. On koristi
besmislene fraze kako bi dobio potvrdu Zar ne misli tako?, Zna, Po
mom miljenju ili tiinu prekida nakaljavanjem; on je samosvestan sintakse; on
postavlja svoj govor u literarni okvir pre nego to se usudi da izrazi sopstvene
primedbe, kao Moda je preterano, ali meni se ini da Ali za pesnika, sama
aktivnost se upravo sastoji od bavljenja reima; forma npr., sonet nije samo
okvir, ve integralni deo radnje; on je odgovoran za funkciju sitakse, ali
slobodouman po pitanju forme; i kako se njegovo umee razvija, njegov renik
postaje sve vie njegov sopstveni idiosinkratiniji, ukoliko su njegovi
subvokalni problemi nejasni i teki da se obuhvate, a klasiniji, ukoliko se radi o
problemima koje prepoznaje i kod drugih.

4. Kritika slobodnih asocijacija kao terapijske tehnike

Sada emo prouiti poseban sluaj verbalizacije: eksperiment slobodnih

asocijacija koji se koristi u ortodoksnoj psihoanalizi. Ono na ta elimo da
skrenemo panju jeste razlika izmeu pacijentovog i terapeutovog ponaanja pri

76
korienju ove tehnike; i preko ove kritike doi emo ponovo do zakljuka o
prirodi dobrog govora, koji je slian onome koji smo ve izloili.
U slobodnim asocijacijama pacijentu se daje neki poetni sadraj A, obino
neki detalj njegovog sna; on sa tim povezuje drugu re B to god mu padne
na pamet a zatim jo jednu re C, i tako dalje. On slobodno asocira, to jest,
on ne pokuava da organizuje ovaj niz kako bi otkrio smisao ili celo znaenje, ili
kako bi reio problem. Takoe on ne sme da cenzurie (da ometa asociranje
tako to e kritikovati rei koje se pojavljuju). Ovakva situacija bi se mogla
nazvati ograniavajuim ili idealnim sluajem verbalizacije.
Prema ranijoj teoriji asocijacija, sekvenca rei bi trebalo da sledi zakonitost:
ako se A esto pojavljuje sa B, ili joj je slina, ili je u krajnjem sluaju slina
onome to se esto pojavljuje, onda postoji tendencija da se izazove B, te tako
B izaziva C i tako dalje. Ceo lanac bi mogao biti deo po deo analiziran i
objanjen na ovaj nain. Genijalnost psihoanalize se ne ogleda samo u tome
to je pokazala da slobodne asocijacije prate ovu zakonitost asocijacija deo po
deo, ve da postoji tendencija da se nizovi asocijacija organizuju u smisaone
celine ili grupacije, da se niu u odreenom pravcu, kao i da ove grupacije i
pravci imaju znaajni smisaoni odnos sa prvobitnim podsticajem, detaljem iz
sna, i sa osnovnim pacijentovim problemom. Pacijent, u stvari, nije mehaniki
stvarao ovakav tok, ve je, iako nesvesno, izraavao odreenu tendenciju,
vraajui se unazad prema odreenim emotivnim potrebama, u pokuaju da
ispuni nezavrenu figuru. Ovo je, naravno, bio glavni dokaz postojanja
nesvesnog; postavlja se pitanje da li je to korisno za psihoterapiju.
Primetiete da se terapeut koncentrie na tok i na kreiranje celih figura u
njemu (na njihovo pronalaenje i stvaranje): on se bavi grupacijama, vremenom i
asocijacijama koje izostaju i ukazuju na otpor, zapaa ton i izraze lica. Na ovaj
nain terapeut postaje svestan neega o pacijentu, naime pacijentovog
ponaanja u nesvesnom.
Ali cilj psihoterapije nije da terapeut postane svestan neega o pacijentu, ve
da pacijent postane svestan sebe. Prema tome, potrebno je zapoeti proces kojim
e terapeut objanjavati pacijentu ta on (T) sada zna o njemu (P). Nema sumnje
da na ovaj nain pacijent saznaje neto znatno zanimljivije o sebi; ali pitanje je
da li on time poveava ili ne svesnost o sebi. Zato to znanje-o sadri odreenu
apstraktnost, ono nije interesantno; i opet e se pojaviti u njegovom uobiajenom
kontekstu introjektovanja mudrosti autoriteta. Ako pacijent uspe da prepozna
sebe kao objekat znanja, onda bi ova vrsta znanja koje je neko znao, a nije znao
da je znao postala bliska i krajnje zanimljiva. Cilj terapije je da se pacijent
navede da ovo prepozna, ali ovo je upravo mesto odakle smo i zapoeli.
Problem je u tome to se aktivnost u koju je pacijent bio ukljuen sastojala od
verbalizovanje niza besmislenih rei. Ta aktivnost se uopte nije mogla spojiti sa
njegovim iskustvom naprotiv, ona je bila verna kopija uobiajenog iskustva:
pacijent poznaje sebi u toj ulozi. Pravilo Ne cenzurii oslobaa ga
odgovornosti prema reima to je takoe uobiajeno za mnoge ljude. Ali
znanje koje mu nije objanjeno potpuno je strano toj aktivnosti; ono pripada
sasvim drugaijoj uobiajenoj aktivnosti: naime prihvatiti neprijatnu istinu i
progutati je celu; i ponovo njegov otac govori uasne stvari o njemu. (Ali moda

77
je ovo sada neki finiji gospodin, tako da moe pomisliti, kako je tekel (Stekel)
rekao: Popraviu se, samo da bi udovoljio staroj ludi. Ovo je metod leenja,
ali takvim ga ne ini slobodno asociranje.)
Opasnost ove tehnike lei u tome da bi se moglo desiti da pacijent,
iskljuivanjem selfa koji je odgovoran, koji je zainteresovan i donosi odluke,
povee svoje novo znanje striktno sa svojom verbalizacijom, koja je ugodno
obojena euforijom tople atmosfere i naklonjene, pokroviteljske publike. Tada,
umesto isceljenja rascepa, ova tehnika bi ga mogla jo vie produbiti.

5. Slobodne asocijacije kao jeziki eksperiment

Meutim, razmotriemo koristan i lep aspekt slobodnih asocijacija: prihvatiti

ih za ono to jesu, kao jeziki modus.
Zapoeemo sa asocijacijama koje se ispredaju oko detalja sna. Pretpostavimo
da pacijent prihvata san kao sopstveni, sea ga se i moe rei da ga je on sanjao,
a ne da je san doao njemu. Ako je sada pacijent u mogunosti da povee nove
rei i misli sa inom, onda se njegov jezik u znatnoj meri obogauje. San govori
jezikom slika koje potiu iz detinjstva; prednost ovoga nije u tome da se osoba
seti infantilnog sadraja, ve da ponovo naui neto o oseanjima i stavu dejeg
govora, da ponovo doivi raspoloenje ejdetske vizije, kao i da povee verbalno
i neverbalno. Ali sa ovog stanovita, najbolju vebu moda ne bi inile slobodne
asocijacije koje izviru iz slike i primena beivotnog znanja na sliku, ve upravo
suprotno: njihova paljiva knjievna i slikarska predstava (nadrealizam).
Ipak neto bi mogli rei o samim slobodnim asocijacijama. Pohvalno je to to
sada pacijent, koji je bio previe precizan i nematovit u svom govoru, avrlja i
otkriva da mu se zbog toga nee sruiti svod na glavu. Ono to ini razigranu
matricu poezije jeste: doputanje da se govor sam razvija, od slike preko misli,
rime, usklika, do slike, pa do rime, kako god bilo, ali istovremeno da onaj ko
pria oseti sebe kako pria, da oseti da to nije automatski govor. Ali ovde bi
ponovo moda najbolja veba bila ona direktnija: koncentracija na in govora,
dok se slobodno asocira ili izgovaraju besmisleni slogovi ili neki delovi pesme.
Postoji jedno bitnije svojstvo slobodnih asocijacija, povezano sa njihovom
klasinom upotrebom u psihoanalizi. Razlog zato se od pacijenta trai da
slobodno asocira, umesto da ispria svoju priu i odgovara na pitanje, lei,
naravno, u tome da je njegov uobiajeni diskurs neurotino rigidan i predstavlja
lanu integraciju njegovog iskustva. Figura koje je svestan je konfuzna,
zamraena i nezanimljiva, jer pozadina sadri druge potisnute figure kojih je on
nesvestan, ali one ipak odvraaju njegovu panju, apsorbuju energiju i
spreavaju kreativni razvoj. Slobodne asocijacije remete ovaj zamrznuti odnos
figure i pozadine i doputaju drugim stvarima da prodru u prvi plan. Terapeut ih
belei, ali ta je korisno za pacijenta? Stvar nije u tome, videli smo, da se nove
figure mogu povezati sa njegovom uobiajenom figurom iskustva, jer je stav
slobodnog asociranja disociran od iskustva. Meutim, radi se o sledeem:
pacijent ui da neto, to nije spoznavao kao svoje, dolazi iz sopstvene tame, a
ipak ima znaenje; time je pacijent moda ohrabren da istrauje, da svoju

78
nesvesnost vidi kao terra incognita, a ne kao haos. Sa ovog stanovita pacijent,
naravno, mora da postane partner u interpretiranju. Ovim hoemo da kaemo da
maksima Spoznaj sebe samog izraava ljudsku etiku: ona nije neto to se ini
nekome ko je u nevolji, ve neto to ovek treba da ini sebi, zato to je ovek.
Suprotnost ovome ini terapeutova tajanstvenost interpretiranja, preutkujui ga
ili nudei ga u pravom momentu. Iz ovoga sledi da analitiar ne otkriva sva
svoja tumaenja, on pre tumai vrlo mali deo, dok pacijentu preputa orue
analitiara. Trebalo bi da postane oigledno da uasni nedostatak ljudske
radoznalosti predstavlja epidemiju i neurotini simptom. Sokrat je znao da je ovo
posledica straha od samospoznaje (Frojd je istakao poseban strah od seksualnog
znanja, koje se taji od dece). U ovim uslovima nije mudro sprovoditi leenja u
kontekstu koji potvruje rascep: terapeut, odrasla osoba, zna sve; a sam ovek
nikada ne moe saznati tajnu, osim ako mu se ona ne kae. Meutim,
posedovanjem orua prevazilazi se oseaj iskljuenosti.
Na kraju emo uporediti tri naina govora koja se koriste u eksperimentu
slobodnih asocijacija: slobodno asociranje pacijenta, terapeut neto saznaje i to
govori sebi i terapeut objanjava pacijentu ono to zna. Ovde imamo tri razliita
skupa rei koje se odnose na postojei sluaj. Pacijentu se njegove asocijacije
ine isto to i besmisleni slogovi: one su ista verbalizacija. Iz ovih rei,
meutim, terapeut postaje svestan pacijenta, a ova svesnost se formulie u
reenice koje on govori sam sebi, koje potvruju postojei sluaj i koje su istina.
Ipak u ovom kontekstu, iste reenice, prenete pacijentu, vie nisu istinite niti su
istinite za pacijenta, a sada vie ni za terapeuta: one nisu istinite zato to ne
funkcioniu, nemaju vrednost dokaza, one su tek puke apstrakcije. Za jednog
logiara se ovaj faktor, terapeutova zainteresovanost ili pacijentova
nezainteresovanost, prihvatanje ili odbacivanje pretpostavki o neijoj stvarnosti,
moe initi irelevantnim; on bi rekao da je to samo psiholoko pitanje, bitno u
terapeutskom, ali beznaajno u logikom smislu, da li ili ne pacijent shvata istinu
tumaenja ili na kom nivou je shvata. Meutim, radije emo ovo rei na sledei
nain: ovdanji postojei sluaj je iako potencijal, tek samo apstrakcija; a da li
postoji jedna stvarnost ili potpuno neka druga stvarnost o kojoj se moe saznati
istina, zavisi od rei koje se koriste u formulaciji, od zainteresovanosti i stava
sa kojim se ona spoznaje.
Za logiara koji se obuavao u oblasti fizike, ispravna upotreba rei, govor
koji ima najvie smisla kada se pria o stvarnosti, odlikuje se oskudnim
renikom simbola stvari, analitikom sintaksom koja izraava neki kompleks
putem povezivanja, kao i odsustvom strastvenog tona; i on bi reformisao jezik u
ovom pravcu (npr. u pravcu osnovnog engleskog). Meutim, za psihologa koji je
zainteresovan za bezoseajnost naeg doba, ispravan govor ima upravo suprotne
odlike: on je pun strastvenih tonova dejeg govora, njegove rei su kompleksne,
funkcionalne strukture, kao to su rei primitivnih naroda, a njegova sintaksa je
poezija.

6. Filozofija jezike reforme

79
 Ako se uzmu u obzir savremene epidemije simbolinih drutvenih institucija
umesto zajednica i verbalizacije umesto iskustva, moglo bi se rei da je bilo
brojnih pokuaja da se reformie jezik, retorikom analizom i logikom
analizom. Predoeni su osnovni retoriki motivi govornika, koji su empirijskim
kriticizmom, praznim stereotipima i apstrakcijama mereni i obezvreeni u
odnosu na standarde konkretnih stvari i ponaanja. U svrhu naeg izlaganja ove
filozofije dobrog jezika mogli bi ukratko nazvati empirijske, operacionalne i
instrumentalne.
Empirijski jezik dobru upotrebu rei svodi na znakove koji oznaavaju objekte
percepcije ili fenomene koji se mogu posmatrati ili objekte kojima je lako
manipulisati i jednostavna ponaanja. (Najvii nivo konkretnosti je generalno
pripisan neivim fizikim objektima, ali ovo je metafizika predrasuda; Ogist
Kont * je, na primer, smatrao da drutveni odnosi i institucije nude
najkonkretnije protokole.) Rei koje oznaavaju stvari su tada sintetizovane
jednostavnom logikom kombinovanja.
Operacionalni jezik glavni naglasak stavlja na manipulaciju stvari, pre nego na
same stvari. Ovo makar nudi senzorno-motorno jedinstvo kao osnovu.
Instrumentalni jezik zahteva da osnovna jedinstva ukljuuju takoe i namere,
prema tome, motive i retorike stavove govora.
Postoji dakle serija koja sve vie i vie ukljuuje faktore kontakta; ipak nijedan
ovakav analitiki jezik ne moe da dostigne govor koji omoguava kontakt, zato
to takav govor delimino kreira stvarnost, a kreativna upotreba rei plastino
unitava i preoblikuje rei: ne moe se napraviti spisak osnovnih rei samo iz
stvari, neverbalnog ponaanja ili namera. Kontakt obuhvata orijentaciju,

______

* Kont, Ogist (Auguste Comte, 1798-1857), francuski filozof i sociolog koji je razvio teoriju
progresa oveanstva. Jedan od osnivaa sociologije kao pozitivistike nauke. Enciklopedija
Larousse, Vuk Karadi, Beograd (prim.prev.).

manipulaciju i oseanje a oseanje se verbalno javlja posebno u ritmu, tonu,

izboru i iskrivljenju rei i sintakse. Norme i protokoli dobrog govora se ne mogu
svoditi na jednostavne konkretne stvari i nagone oni nisu dovoljno konkretni;
oni su dati u konkretnim i esto veoma sloenim celovitim strukturama. Rei
emo ovo otvoreno, lingvistika reforma isceljenje praznih simbola i
verbalizacije mogua je samo saznavanjem strukture poezije i ljudskog pisma i
konano pisanjem poezije i stvaranjem obinog govora poetskim.
Stvar zadobija filozofski znaaj daleko izvan lingvistike reforme. Postoji
neprekidna potraga, upravo meu empiristima i instrumentalistima, za
naturalistikom etikom, ije norme ne bi bile izvan tekueg procesa. Ali, ako
se kriterijumi ispravnog jezika biraju tako da oseajni i kreativni aspekti govora
ne pruaju smisao, ve su samo subjektivni, tada ovakva etika u principu
nije mogua, jer nijedna procena ne treba da bude logiki zasnovana. S druge
strane, kada bi se shvatilo kao to treba da bude oigledno da oseanja nisu
izolovani impulsi, ve strukturisani dokazi stvarnosti, odnosno interakcije u polju
organizam/sredina, za koje ne postoje drugi direktni dokazi osim oseanja; i

80
 dalje, kada bi se shvatilo da je sloeno kreativno dostignue ak jai dokaz
stvarnosti, tada bi se mogla stvoriti takva jezika pravila kojima bi svaki govor
koji omoguava kontakt, imao smisla i tada bi procena bila logiki zasnovana.

VIII ANTISOCIJALNO I AGRESIJA

1. Socijalno i antisocijalno

Nije bilo lako pokazati da su socijalni faktori od sutinskog znaaja za

formiranje linosti i da se bez njih organizam ne bi mogao uopte nazvati
linou. U nekoliko narednih poglavlja raspravljaemo o Drutvu u
uobiajenom smislu, o odnosima i institucijama ljudi. Na ovaj nain moemo
govoriti o konfliktu izmeu pojedinca i drutva i odreeno ponaanje nazvati
antisocijalnim. Naravno da bi na isti nain odreene obiaje i institucije
drutva mogli nazvati antipersonalnim.
Osnovna drutvena priroda organizma i formiranje linosti vaspitanje i
zavisnost, komunikacija, imitacija i uenje, izbor ljubavnog partnera i druenje,
snana oseanja simpatije i antipatije, uzajamna pomo i izvesna rivalstva sve
ovo je krajnje konzervativno, moe biti potisnuto, ali je neiskorenjivo. Besmisleno
je govoriti da organizam poseduje nagone koji su antisocijalni u smislu da su u
suprotnosti sa njegovom drutvenom prirodom, jer bi to predstavljalo konzerviranu
unutranju kontradikciju; ona ne moe biti konzervirana. No, pre bi mogli rei da
postoje tekoe u individualnom razvoju, odrastanju, potpunom ostvarenju ljudske
prirode.
Ljudsko drutvo je, meutim, u znatnoj meri artefakt, kao to su i same
verbalne linosti. Ono se u svakom pogledu neprestano menja; zapravo, iniciranje

81
 drutvenih promena, stvaranje institucionalizovanih artefakta, verovatno ini deo
osnovne konzervativne drutvene prirode, koja je potisnuta u svakom drutvu koje
posmatramo. U ovom smislu, neko individualno ponaanje je u znaajnoj meri
antisocijalno, ako je usmereno ka unitavanju neega u vezi obiaja, institucija ili
linosti koje postoje u odreenom vremenu i prostoru. U okviru terapije korisno je
pretpostaviti da je delinkventno ponaanje neke osobe, koje je kontradiktorno
njenoj drutvenoj prirodi, promenljivo i da e delinkventni aspekti nestati potonjom
integracijom. Meutim, u pogledu delinkventnog ponaanja koje je samo
antisocijalno, koje prkosi drutvenom artefaktu, uvek se postavlja pitanje zar nee
putem dalje integracije ono moda postati jo izrazitije i zar ovek nee umesto da
se trudi da se prilagodi drutvu, drutvo prilagoavati sebi.

2. Promene u antisocijalnom

Prilikom razmatranja antisocijalnog, prvo je potrebno da razdvojimo ono to

neurotiar smatra antisocijalnim, od onoga to je antisocijalno.
Bojimo se da je antisocijalan svaki nagon ili cilj koji imamo, ali koji odbijamo da
prihvatimo kao neto svoje, koji drimo u nesvesnom ili ga projektujemo na druge.
Oigledno da je razlog ovome to to smo ga inhibirali i sklonili iz svesnosti, to ga
ne moemo povezati sa prihvatljivom slikom o sebi, koja se sastoji od imitacija,
odnosno identifikacija sa onim autoritetima koji su inili nae prvobitno drutveno
okruenje. I naravno, ako ovaj nagon oslobodimo i prihvatimo ga kao deo sebe,
onda on izgleda u znatno manjoj meri antisocijalan; iznenada shvatamo da on nije
nita neobino i da je manje-vie prihvaen u naem drutvu odraslih ljudi a
destruktivan intenzitet koji smo mu pripisivali je slabiji, nego to smo strepeli.
Ispostavlja se da je impuls koga smo nejasno doivljavali kao neto uasno ili
ubistveno, samo jednostavna elja da neto izbegnemo ili odbacimo, a nikoga se ne
tie da li mi to radimo ili ne. Ali sam in potiskivanja je (a) stvorio ideju o
neprekidnoj pretnji, (b) te prikrio svoj ogranien cilj i naveo nas da ne razumemo
drutvenu stvarnost, (c) koju je obojio jezivom bojom zabranjenog i (d) stvorio
ideju o destruktivnosti, jer je potiskivanje in agresivnosti uperen protiv selfa, a ova
agresija se pripisuje nagonu. (Naveemo jedan klasian primer: Frojd je 1895.
god. smatrao da je masturbacija uzrok neurastenije; kasnije je otkrio da je ono to
uzrokuje neurasteniju zapravo bila masturbacija praena oseajem krivice, pokuaj
da se potisne masturbacija i inhibira orgastiko zadovoljstvo. Tako da je sam strah
od tete, pogreno medicinsko podsticanje seksualnog tabua, ono to je
prouzrokovalo tetu.) Od vremena kada je Frojd prvi put pisao o tome, sadraji
ida su postali pitomiji i manje zastraujui. Verovatno da se on sada ne bi oseao
pozvanim da koristi hvalisav moto:

Flectere si nequeo Superos, Acheronta movebo *

- to bi bila teta.
Meutim, neurotina procena je takoe ispravna. Teoretiari su otili predaleko
dokazujui kako su bazini nagoni dobri i socijalni; oni su se tako puno trudili

82
 da budu na strani anela. Ono to se dogodilo jeste da je u poslednjih pedeset
godina dolo do velike revolucije u drutvenim obiajima i proceni, tako da se
mnoge stvari koje su smatrane poronim, vie ne smatraju. Ne radi se o tome da se
odreeno ponaanje sada vidi kao prihvatljivo, zato to se veruje da je ono dobro,
drutveno opravdano ili bezazleno, ve se ono sada smatra dobrim itd. zato to je
sada postalo prihvaen deo slike oveanstva. ovek ne tei da bude dobar, dobro
je ono emu je ljudski teiti. Rei emo ovo na drugi nain, odreeni sadraji ida
su bili zastraujui ne samo zato to ih je potiskivanje uinilo takvim, iz etiri gore
pomenuta razloga, ve takoe i zbog toga to su (e) oni sadravali ostatak koji je
zaista bio destruktivan za tadanje drutvene norme, koji je bio pravo iskuenje ili
porok a stvarni drutveni pritisak, prenoen preko ranih autoriteta, je bilo ono to
je vodilo do neurotinog potiskivanja.
Meutim, tamo gde je neko potisnuto iskuenje bilo prilino univerzalno prisutno,
kada se otkrije da se radi o neemu obinom i nekako prihvatljivom,

______
* Ako ne mogu dirnuti vinje bogove, ganuu Aheront (Vergilije, Enejida, VII).
Aheront u grkoj mitologiji, jedna od reka u Donjem svetu, koje due umrlih treba da savladaju pre
ulaska u Hadovo carstvo (prim.prev.)

tada ono izbija na videlo neverovatnom brzinom; postajui javno i vie-manje

zadovoljeno, ono gubi svoje zastraujue aspekte; i u jednoj generaciji dolazi do
promene drutvene norme. Zaista je zadivljujue na koji nain drutvo
jednoglasno dolazi do nove slike o sebi u celini; oekivalo bi se da neki delovi moralnog
kodeksa budu uporno konzervativni (ali naravno, dolazi do saradnje svih vrsta
drutvenih faktora: promena u ekonomiji, urbanizam, meunarodna komunikacija,
vii ivotni standard itd.). ovek e shvatiti ozbiljnost neke promene samo ako ode
u neku vrlo konzervativnu zajednicu u provinciji ili ako prelista prirunik za
vaspitanje dece iz 1891.god. ili esej Hrianstvo i teatar. A ono to je od
kapitalnog znaaja je sledee: raniji stav nije obavezno okantan, preteran, niti
naroito neuk; bie pre da je on trezven, dobro razmotren sud o tome ta je
nekorisno ili destruktivno, to mi danas smatramo korisnim i zdravim. Na primer,
nekada je bilo savreno jasno da je strogo navikavanje deteta na vrenje nude
koristan nain za formiranje jakog karaktera; ovaj stav svakako nije odraz
neukosti, ve je verovatno taan. Ali oni su govorili zbog toga radi tako; a mi
kaemo, zbog toga nemoj da radi tako. Jedan razlog za promenu, na primer, jeste
da bi, na dananjem nivou ekonomije i tehnologije, raniji standardi povezanosti,
pregalatva i dunosti bili drutveno tetni.
Frojd je ozbiljno shvatao ovaj neprijateljski ostatak, koji je u stvari bio drutveno
destruktivan. On je uporno upozoravao na drutveni otpor koji je postojao prema
psihoanalizi. Ako nai savremeni strunjaci koji se bave mentalnom higijenom
otkriju da je ono to su oni dopustili da se oslobodi, sigurno dobro i da nije
antisocijalno, te stoga ne treba da se suoavaju sa otporom liberalnih i tolernatnih
ljudi, onda se radi jednostavno o tome da oni biju bitku koja je ve uglavnom
dobijena i zaokupljeni su, nesumnjivo s razlogom, zavravanjem posla. Ali

83
 agresivna psihoterapija je neizbeno drutveni rizik. Ovo treba da bude oigledno,
jer drutveni pritisci ne deformiu organizmiku samoregulaciju koja je dobra i
nije antisocijalna, kada je ispravno shvaena i opisana prihvatljivim reima;
drutvo zabranjuje ono to je za njega destruktivno. Tada ne postoji semantika
greka, ve pravi konflikt.

3. Neravnomerni napredak i reakcija drutva

Razmotriemo dve krajnje spektakularne promene obiaja do kojih je nedavno dolo

i u kojima je psihoanaliza imala vodeu ulogu: afirmativan stav u odnosu na
seksualno zadovoljstvo i permisivan stav u pogledu vaspitanja dece. Ove promene
su danas toliko rasprostranjene da bi trebalo da budu kumulativne; to jest, trebalo bi
da se generalno ostvaruje dovoljno stvarnog zadovoljstva i samoregulacije (u
odreenim sferama) koji bi ublaili opte ogorenje i projektovanje bauka; time bi
tabui bili sve manje nametani, to bi vodilo do jo veeg zadovoljstva i
samoregulacije, i tako dalje. Naroito kad su u pitanju deca, dozvola da se sisa
palac, vie samoregulatvnih standarda u vezi ishrane, dozvola masturbacije i
slabljenje pravila u navikavanju vrenja nude, priznavanje potrebe za fizikim
kontaktom i sisanjem, ukidanje telesnog kanjavanja, sve ovo treba da pokae
plodove zadovoljstva odgajanja nove generacije. Ali razmotriemo detaljnije ovu
situaciju.
Ovde imamo zanimljiv primer neravnomernog razvoja, napredak u nekim oblastima u
pravcu samoregulacije, dok se istovremeno odrava ili ak poveava neurotina
promiljenost u drugim oblastima. Moemo videti kako se drutvo prilagoava da
bi dostiglo novu ravnoteu u neravnomernom razvoju, kako spreava
revolucionarni dinamizam, koji je skriven u svakoj novoj slobodi jer nije
neoekivano da se u svakoj slobodi oslobodja energija, to vodi u jo eu borbu.
Drutvo ini napor da izoluje, izdvoji i uini nekodljivom pretnju iznutra.
Stoga, poveanje razmera potpuno neobuzdane seksualnosti bilo je propraeno
smanjenjem uzbuenja i dubine zadovoljstva. ta ovo znai? Verovalo se da je
seksualno liavanje neophodno za nagomilavanje napetosti; ali organizmika
samoregulacija trebalo bi da bude dovoljna da odredi vreme nagona i pranjenja
bez spoljnih intervencija. Kae se da pomodarstvo i preterano preputanje
zadovoljstvu pojeftinjuju seksualno zadovoljstvo; ovo je tano, ali kada bi bilo
vie zadovoljstva, vie kontakta i ljubavi, preputanje zadovoljstvu bi bilo manje
kompulzivno i automatsko; a pitanje koje mi postavljamao je zato postoji manje
zadovoljstva, itd? Bilo bi mudrije da se ova specifina de-senzitizacija posmatra
kao slina po vrsti drugim desenzitizacijama nepostojanja kontakta i ljubavi, koji
su sada poprimili razmere epidemije. One su posledica anksioznosti i oka. U
neravnomernom razvoju, osloboena seksualnost stoji naspram blokade onoga to
nije osoboeno; pobuena je anksioznost; inovi se odigravaju, ali znaenje i
oseanja su zakoeni. Poto nisu do kraja zavreni, inovi se ponavljaju.
Anksioznost i nedostatak zadovoljstva stvaraju oseaj krivice. I tako dalje.
Glavna blokada, koju emo ukratko razmotriti, jeste inhibicija agresije. Ovo je ionako
oigledno iz injenice da se komercijalna eksploatacija seksualnosti, u filmovima,

84
 romanima, stripovima itd. (kao to je demonstrirao Legman-Keith), koncentrie na
sadizam i ubistvo. (Stil ove vrste komercijalizovanog sna je uvek nepogreiv
pokazatelj stvarnih zbivanja, zato to nema drugog kriterijuma, ve da se udovolji
potranji i da se prodaje.)
Paradoksalno je da je glavni drutveni nain za izolaciju seksualnosti zapravo zdrav,
trezven nauni stav o seksualnom obrazovanju od strane edukatora i progresivnih
roditelja. Ovaj stav sterilie seksualnost i utie da ono to je po svojoj prirodi
hirovito, iracionalno i psiholoki eksplozivno (iako organski samoograniavajue),
postane zvanino, autoritativno i gotovo obavezno. Nema sumnje da je seksualnost
organski periodina, ali ovek ne moe da voli po recepturi. Upravo je protiv
ovakve izolacije Rank upozoravao kada je rekao da je mesto na kome se ue
ivotne istine ulica, gde se njihova misterija potuje, ali i bogohuli poto su samo
pravi vernici, bogohulnici. Sada smo nauili da je seksualnost divna i ekstatina, a
ne prljava; ali naravno da je ona bukvalno prljava, inter urinas et feces; a
poduavanje o njenoj ekstatinosti (umesto da se dopusti da nas situacija iznenadi),
kod veine ljudi koji blokiraju agresiju i koji se stoga ne mogu prepustiti niti
savladati otpor u drugima, moe samo da izazove razoarenje i da ih navede da se
upitaju: ta, zar je to sve? Daleko je bolje, dozvoljavajui sve, ne rei uopte
nita. Ali, takozvani zdrav stav koji preobraa injenicu ivota u higijensku praksu,
jeste vid kontrole i podele.
Naravno da su pioniri seksualnog obrazovanja bili ravolicionarni; oni su se posvetili
ponitavanju savremenih potiskivanja i razotkrivanju licemerja; stoga su se lukavo
doepali svih dobrih i aneoskih rei. Ali ove iste rei su sada novi tabu seks je
divan, zato pazi da bude ist one su drutvena odbrana, koja deluje iz pozadine.
Ovo je razlog zato se ini da liavanje i zabranjeno vode intenzivnijem
seksualnom uzbuenju; ne radi se o tome da su organizmu potrebna ova spoljna
pomagala, ve ona, u blokiranom organizmu, spreavaju podelu i otvaraju put ka
ogorenosti, besu i nesvesnoj agresiji protiv autoriteta i, na veoma dubokom nivou,
oajnikom rizikovanju selfa. Jer verovatno da u trenutku kad prkosi tabuu,
izazivajui time fatalnu opasnost, ovek doivljava bljesak spontane radosti.
Permisivni stav u vaspitanju dece je prigodna studija neravnomernog razvoja i
drutvene protivodbrane; samo komini genije kao to je bio Aristofan mogao bi
zaista da shvati znaaj ovoga. Razmislite jednostavno o tome da je, s jedne strane,
naa generacija nauila da oslobodi veliki deo dejeg bunog divljatva; a sa druge
strane pootrili smo disciplinski poredak u naem celokupnom fizikom i
drutvenom okruenju. U velikim gradovima postoji minimalno stambeno
zbrinjavanje ali su tu ista igralita na koja nijedan deak koji dri do sebe, ne bi
ni mrtav iao. Prirodno da se roditelji oseaju pritenjenim negde izmeu.
Zapanjujue precenjivanje dece u naoj kulturi, koje bi zbunilo i stare Grke i
renesansnu gospodu, nije nita nego reakcija na potiskivanje spontanosti odraslih
(ukljuujui spontani nagon da podave sopstvenu decu). Takoe, mi smo
preplavljeni sopstvenom inferiornou i identifikujemo se sa decom, pokuavajui
da zatitimo njihovu uroenu snagu. Zatim kako deca rastu, ona moraju sve vie i
vie da se svesno prilagoavaju civilizaciji nauke, tehnike i svemone vlasti. Tako
da period zavisnosti, po pravilu postaje sve dui i dui. Deci je doputena sva

85
 sloboda, osim one sutinske, da im se dozvoli da odrastu i pokau ekonomsku i
domainsku inicijativu. Ona nikako da zavre svoje kolovanje.
Kontradiktorna podela je oigledna: u progresivnim porodicama i kolama ohrabruju
se samoregulacija, ivahna radoznalost, uenje kroz praksu, demokratska sloboda.
A sve ovo se briljivo onemoguava kada je u pitanju prostorno planiranje,
zaraivanje za ivot, osnivanje porodice, upravljanje dravom. Vremenom se
odvija dugorono prilagoavanje, nema nekih snanih frustracija, koje bi mogle
pobuditi duboko ukorenjeno buntovnitvo, ve je samo prisutan uporan pritisak
preoblikovanja, kojim se stvaraju dobri, zdravi graani, koji rano doivljavaju
nervne slomove i koji se ale da ih je ivot mimoiao. A drugi ishod bi bio, kao
to emo videti, da se zapone dobar, pristojan, uredan i beskrajno destruktivan rat.
Sama istorija psihoanalize je prouavanje naina na koji se neto moe uiniti
bezopasnim putem pristojnosti. To je savrena ilustracija Maks Veberovog (Max
Weber) zakona birokratizacije prorokog. Ali ovaj zakon nije neizbean; on je
posledica neravnomernog razvoja i pratee anksioznosti, potrebe celine da se
prilagodi novoj sili, kao i da tu silu prilagodi sebi. ta psihoterapija mora da uradi
da bi spreila ovu birokratizovanu pristojnost? Jednostavno, da izvri pritisak na
sledei otpor koji se pojavi.
4. Antisocijalno se smatra agresivnim

Najistaknutije strastvene karakteristike nae epohe jesu nasilje i krotkost.

Postoje dravni neprijatelji i vode se dravni ratovi neverovatni po obimu,
intenzitetu i atmosferi terora; a istovremeno su prisutni neprimerena graanska
poslunost i gotovo potpuno potiskivanje linog izraavanja, ije su posledice
gubitak kontakta, neprijateljstvo upereno protiv selfa i somatski simptomi
potisnutog besa (irevi, propadanje zuba itd.). U Frojdovom vremenu i okruenju,
liavanje i ogorenje po pitanju zadovoljstva i ivotnog standarda u znatnoj meri su
uticali na klimu snanih oseanja. Danas se u Americi opti ivotni standard nalazi
na visokom nivou, a seksualnost nije toliko osujeena, koliko je nezadovoljavajua.
Na povrini, neuroza ima veze sa izolacijom i inferiornou; ali to je bezopasnije s
obzirom da se oni uglavnom doivljavaju; obiaji su u sve veoj meri obeleeni
atmosferom nadmetanja i udnjom za drutvenom pripadnou. U osnovi ovoga
nalazi se inhibirana mrnja prema drugima i prema sebi. Duboka neuroza, koja je
izgleda zamaskirana snovima kao to su komine knjige i inostrana politika, ogleda
se u retroflektovanoj i projektovanoj agresiji.
Grupa nagona i perverzija koji se nazivaju agresivnim nihilizam, razaranje,
ubijanje, ratobornost, inicijativa, lov, sadomazohizam, osvajanje i dominacija
danas se doivljavaju kao antisocijalni nagoni par excellence. Ali!, mogu se uti
primedbe, oigledno je da su oni antisocijalni i pogubni za drutveni poredak!
injenica da se drutveno odbacivanje raznih vrsta agresija uopte ne osoporava,
moe se shvatiti kao prima facie dokaz da sledei korak koje bi drutvo trebalo
nainiti u pravcu zadovoljavajuih normi, mora biti analiza i oslobaanje agresije *.

86
______

* Promena u antisocijalnom od Frojdovog doba takoe se ogleda u promeni psihoterapijskog

metoda od analize simptoma do analize karaktera i dalje. Ovo delimino ukazuje na poboljanje
tehnike, a delimino na prihvatanje razliitih vrsta sluajeva. Simptomi su prvobitno bili
neurastenini; oni su bili, kako je Frojd rekao (oko 1895.g.), direktan rezultat seksualne
frustracije; psihogeni simptomi su bili transparentni seksualni inovi. (Lekari ukazuju na nestanak
sluajeva ozbiljne histerije.) ini se da sada ovakvo direktno seksualno trovanje nije toliko
uobiajeno; na primer, ima mnogo vie masturbacije bez preplavljujue krivice. U neurozi
karaktera, seksualna blokada se ne povezuje sa pranjenjem, ve nekako sa inom, te uglavnom sa
kontaktom i oseanjem. Tako je izmenjen terapeutski stav: raniji ortodoksni metod je bio nekako
zavodljiv (to nije u redu), dok je analiza karaktera borbena.

5. Unitavanje i razaranje

Stav i postupci koji se nazivaju agresivnim ine grupaciju sutinski razliitih

funkcija kontakta, koje su obino dinamiki meusobno povezane u akciji, te tako
dobijaju zajedniki naziv. Pokuaemo makar da pokaemo da su unitavanje,
razaranje i bes od sutinskog znaaja za rast u polju organizam /sredina; ako se radi
o razumnim objektima, onda su oni uvek zdravi i u svakom sluaju se ne mogu
umanjiti, a da ne doe do gubitka znaajnih aspekata linosti, naroito,
samopouzdanja, oseanja i kreativnosti. Druge vrste agresija, kao to su
sadomazohizam, osvajanje, dominacija i samoubistvo, protumaiemo kao
neurotine derivate. Najee, meutim, totalna meavina nije ispravno analizirana
i previe je svedena en bloc. (Neiskorenjivi faktori su zauzvrat potisnuti.)
Na poetku emo napraviti razliku izmeu unitavanja i razaranja. Unitavanje
znai pretvaranje u nita; odbacivanje objekta i njegovo brisanje iz postojanja.
Getalt se zavrava bez objekta. Razaranje (destrukturisanje) je ruenje celine u
fragmente, kako bi se oni kao delovi asimilovali u novu celinu. Prvenstveno,
unitavanje je odbrambeni odgovor na bol, telesni napad ili opasnost. Izbegavanjem
i beanjem, ivo bie se povlai iz ugroavajueg polja; ubijanjem, hladnokrvno
se uklanja ugroavajui objekat iz polja. U ponaanju, ovo se ogleda u vrstom
stiskanju usana i okretanju glave, u razbijanju i utiranju. Odbrambeni odgovor je
hladnokrvan, jer nijedan apetit nije ukljuen (pretnja dolazi spolja). Postojanje
objekta je bolno, ali ni njegovo nepostojanje nije prijatno, jer se ne doivljava da
upotpunjuje polje; prijatnost koja se ponekad javlja ukazuje na ulazak u stanje u
kome se stegnutost oputa: uzdah olakanja, grake znoja itd.
Kada ni beg ni otklanjanje nisu mogui, organizam moe da pribegne
iskljuivanju svesnosti, povlaenju iz kontakta, skretanju pogleda, stezanju zuba.
Ovi mehanizmi postaju vrlo vani kada okolnosti zahtevaju suprotan odgovor
prema istom objektu (tanije, prema razliitim osobinama koje postoje u istom
objektu): naroito kada potreba ili elja iziskuje postojanje objekta koji je takoe

87
bolan i opasan. ovek je onda primoran da neto poseduje bez spontanog uivanja,
da grli bez kontakta. Ovo je esto neizbena sudbina dece, kao i odraslih. Analizom
je potrebno tano razjasniti koje svojstvo objekta je potrebno, a koje treba odbaciti,
kako bi se konflikt razotkrio i donela odluka ili prolo kroz patnju.
Naprotiv, razaranje je funkcija apetita. Svaki organizam u polju raste
unoenjem, varenjem i asimilacijom nove materije, a ovo zahteva razaranje
postojee forme u elemente, koji se mogu asimilovati, bilo da je to hrana,
predavanje, oev uticaj, razlika izmeu sopstvenih i partnerovih kunih navika.
Nova materija mora biti prihvaena samo u skladu sa svojom ulogom u novom
spontanom funkcionisanju. Ako se prethodna forma potpuno ne razori i ne svari,
tada se umesto asimilacije, javlja ili introjekcija ili se stvaraju oblasti bez kontakta.
Introjekt moe da ima dvojaku sudbinu: on je ili bolna, strana materija u telu, koja
se povraa nazad (kao vrsta unitenja); ili se self delimino identifikuje sa
introjektom, potiskuje bol, tei da uniti deo sebe ali poto je ono to je odbaeno
neiskorenjivo, tu nastaje trajni klin, neurotini rascep.
Destruktivan apetit je topao i prijatan. Prilazi se, posee se s iskeenim zubima
kako bi se ugrabilo i dok se vae, lui se pljuvaka. Ovakav stav se naravno
smatra surovim, naroito ako se radi o ubijanju u bukvalnom ili fugurativnom
smislu. Odbijanjem da poini razaranje, self ili moe introjektovati ili potpuno
inhibirati svoj apetit (odriui se tako odreenih aspekata iskustva). Introjektovanje
je odgovor posebno povezan sa porodinim nasleem i drutvenom prolou;
budui da je nasilno hranjen, a ne u skladu sa sopstvenom potrebom i vremenom,
self introjektuje roditelje i kulturu, a da ih ne moe ni unititi niti asimilovati.
Postoje viestruke delimine identifikacije; ovo unitava samopouzdanje i u
krajnjem sluaju, prolost unitava sadanjost. Ako se apetit inhibira putem oseaja
munine ili straha od grienja i vakanja, dolazi do gubitka emocija.
S druge strane, toplo, prijatno (i ljuto) razaranje postojeih formi u linim
odnosima, esto dovodi do uzajamne koristi i ljubavi, kao to se deava prilikom
zavoenja i defloracije stidljive device ili u slamanju predrasuda meu prijateljima.
Jer ako mislimo da bi zajednica dve osobe trebalo da bude krajnje korisna za oboje,
onda je destrukcija nekompatibilnih postojeih formi koje su doneli sa sobom,
pokret ka njihovim sutinskim selfovima koji bi se ostvarili u buduoj novoj
figuri; u ovom oslobaanju onog sutinskog, vezana energija se otputa i prenosi se
na oslobaajui inilac kao to je ljubav. Proces uzajamnog razaranja je verovatno
krunski svedok duboke kompatibilnosti. Naa nespremnost da rizikujemo je
oigledno strah da ako ovo izgubimo, onda neemo imati nita; vie volimo lou
hranu nego nikakvu; navikli smo se na oskudicu i gladovanje.

6. Inicijativa i bes

Agresija predstavlja korak prema objektu elje ili neprijateljstva. Prelazak

impulsa u pokret jeste inicijativa: prihvatanje impulsa kao sopstvenog i
prihvatanje motornog izvrenja kao sopstvenog. Oigledno je da inicijativa moe
biti uguena potiskivanjem celog apetita, kao to je gore opisano. Ali ono to je
verovatno karakteristinije za savremeno doba jeste disocijacija apetita od

88
 motornog odgovora, tako da se on manifestuje samo kao priljivo planiranje ili
vrsta snovienja. Stie se utisak da su ljudi odustajanjem od lova i borbe
potpuno prestali da se kreu; pokreti na atletskim igrama nisu povezani sa
organskim potrebama, kretanja industrije nisu pokreti oveka.
Deja izjava Kada porastem, radiu to i to ukazuje na njegovu inicijativu,
njegovu imitativnu pretpostavku ponaanja, kojim e ostvariti elju, jo uvek
nejasnu sve dok se ne odigra. Kada to odrasla osoba ponovi, neostvarena elja
istrajava, ali je inicijativa nestala. ta se dogodilo u meuvremenu? Stvar je u tome
da su u naoj ekonomiji, politici i obrazovanju takozvani ciljevi toliko strani, a
naini njihovog dostizanja previe komplikovani, da to nije dovoljno za uspeh. Sve
je priprema, a nita ostvarenje i zadovoljenje. Krajnji ishod je da se problemi ne
mogu reiti, niti asimilovati. Sistem obrazovanja rezultira u brojnim
neasimilovanim introjektima. Posle izvesnog vremena self gubi pouzdanje u svoje
sopstvene apetite. Pojavljuje se nedostatak vere, jer vera je znanje koje je iznad
svesnosti, da se, ako neko zakorai, pod nogama nalazi vrsto tlo: ne dvoumei se,
ovek se preputa aktivnosti, verujui da e pozadina obezbediti sredstva. Konano,
odustaje se od pokuaja da se neto asimiluje i javljaju se zbunjenost i munina.
U isto vreme kada se inicijativa gubi u zbunjenosti, u tenji ka pretekom cilju,
ona je direktno obeshrabrena i u dostizanju jednostavnog cilja, kao kad se dete
udari zato to je napredno. Strah dovodi do odustajanje od nagona. Sve u svemu,
nagoni se svode na nii nivo, inicijativa se gubi, a zavisnost raste: da se bude
nahranjen i zbrinut, a da se ne razume na koji nain, a ovo vodi ka neprekidnoj
nesigurnosti i inferiornosti.
Pretpostavimo, meutim, da je apetit jak i da je usmeren prema cilju, tada nailazi
na prepreku i biva osujeen: napetost raste, a bes kljua.
Bes sadri tri agresivne komponente, razaranje, unitavanje i inicijativu. Toplina
besa potie od samog apetita i inicijative.U poetku prepreka se vidi samo kao deo
postojee forme koja treba biti razorena i na nju se nasre sa prijatnom vrelinom.
Ali ako frustrirajua priroda prepreke postane oigledna, tekua napetost
angaovanog selfa postaje bolna, a toplom destruktivnom apetitu prikljuuje se
hladnokrvna potreba za unitavanjem. U ekstremnim sluajevima apetit (pokret ka
cilju) je potpuno transcendiran i dolazi do izliva svirepe jarosti. Ova jarost
(ubistvenost) razlikuje se od jednostavnog unitavanja (potrebe da stvar ne postoji u
polju) po otvorenoj angaovanosti selfa; osoba je ve posveena situaciji, a ne eli
samo da je otkloni; ubistvenost nije samo jednostavna odbrana, zato to je osoba
ve angaovana i ne moe samo da izbegava neto. Tako se razbesni ovek koga
neko udari.
Uopteno govorei, bes je saoseajna strast; on ujedinjuje ljude zato to je
pomean sa eljom (Poznato je da je mrnja ambivalentna sa ljubavlju. Kada je
prelazak elje u ist bes zasnovan na potiskivanju elje, onda se self potpuno
angauje u neprijateljskom napadu, a ako bi se potiskivanje iznenada otklonilo na
primer, saznanjem da je osoba jaa i sigurna elja se iznenada kristalie u ljubav.)
Pokazae se da je uobiajena formula Frustracija vodi ka neprijateljstvu
istinita, ali suvie jednostavna, zato to proputa da pomene topao apetit u besnoj
agresiji. Tada postaje teko da se razume zato bes, dispozicija besa, i dalje traje
kada je unitenje objekta efikasno postignuto smru ili distanciranjem (npr.,

89
roditelji su mrtvi, pa ipak, dete je i dalje ljuto na njih) ili osim ovoga, zato
unitenje neprijatelja u osveti i mrnji prua zadovoljstvo, kako to da njegovo
nepostojanje ne izaziva ravnodunost, ve je hranljivo: neprijatelj ne samo da je
uniten, ve je razoren i asimilovan. Razlog za ovo je to je u poetku frustrirajua
prepreka smatrana delom eljenog cilja; dete je ljuto na mrtve roditelje zato to su
oni i dalje deo nezavrene potrebe za njega nije dovoljno samo da razume da su
oni, kao prepreke, sklonjeni s puta. A rtva osvete ili mrnje postaje deo osobe koja
je progoni, ona je voljena, nesvesno.
S druge strane, ono to pobuuje tako intenzivnu krivicu u pogledu
problematinih objekata ljubavi jeste meavina unitenja i besa; jer mi ne moemo
sebi priutiti da unitimo, da ponitimo ono to nam je potrebno, ak iako nas to
frustrira. Stoga taj uporan bes, objedinjujui apetit i unitenje, vodi do potpune
inhibicije apetita i jeste uobiajen uzrok impotencije, inverzije itd.
U slepom besu, svesnost je nekako konfuzna. U jarosti, svesnost je obino vrlo
otra, kada obustavljanjem svih telesnih apetita, ona ipak crpe ivost slikovitosti
odloenog apetita, dok se self suprotstavlja objektu da bi ga unitio. Kod
potiskivanog, nataloenog besa, self se rasprskava pod pritiskom svojih frustriranih
impulsa i zaista je zbunjuju. U tmastom gnevu ili mrnji, self poinje da se razara
u interesu svog zloudnog cilja; on vie ne vidi stvarnost, ve samo svoju sopstvenu
ideju.

7. Fiksacija prethodnog i sadomazohizam

Unitavanje, razaranje, inicijativa i bes su funkcije dobrog kontakta,

neophodne za preivljavanje, zadovoljstvo i zatitu svakog organizma u
sloenom polju. Videli smo da se one odvijaju u razliitim kombinacijama i
postoji verovatnoa da e biti zadovoljavajue. Koristei agresiju, organizam se
iri, da tako kaemo, i dodiruje sredinu, bez opasnosti po sebe; inhibiranje
agresije ne znai njeno iskorenjivanje, ve njeno okretanje prema selfu (o emu
emo diskutovati u sledeem poglavlju). Bez agresije, ljubav stagnira i gubi
kontakt, zato to je rasturanje nain obnove. Osim toga, neprijateljska agresija je
esto racionalna upravo tamo gde se smatra neurotinom: npr., neprijateljstvo
moe biti usmereno ka terapeutu ne zato to on predstavlja oca, ve zato to je
on opet neko ko pacijentu namee interpretacije, koje se ne mogu asimilovati i
ko mu govori da grei.
Meutim, fiksacije funkcija kao to su mrnja, osvetoljubivost, ubistvo s
predumiljajem, ambicioznost, kompulzivna potraga za ljubavnikom, stalna
ratobornost - nisu tako milosrdne. Zbog ovih ustaljenih strasti rtvuju se druge
funkcije selfa; one su samodestruktivne. Mrzeti neto, podrazumeva vezivanje
energije za ono to je po svojoj definiciji bolno i frustrirajue i obino nedostaje
kontakt sa promenljivom aktuelnom situacijom. ovek je okrenut onome to
mrzi i dri ga blizu. U sluajevima osvete i ubistva sa predumiljajem, postoji
neprekidna gorua potreba da se uniti osoba ije postojanje vrea koncept o
sebi; ali ako bi se ovaj koncept analizirao, otkrilo bi se da je drama unutranja.
Tako da je veina opravdanih ljutnji usmereno protiv sopstvenog iskuenja.

90
 Hladnokrvni ubica pokuava da sistematino uniti svoju sredinu, to je ravno
samoubistvu: Ba me briga za njih znai Ba me briga za mene, a ovo je
identifikacija sa uasnom osudom Ba nas briga za tebe. Ratoboran ovek
napada nekoga kao to ini ovek sa apetitom, koji inicira prilaenje, onda
iznenada frustrira samog sebe sopstvenim oseanjem neadekvatnosti i
odbaenosti ili slino; njegov gnev raste u pravcu izvora frustracije; i on
projektuje prepreku u bilo koji mogui ili nemogui objekat; jasno je da
ovakav ovek eli da bude poraen.
Uopte govorei (razmotriemo ovo detaljnije u sledeem poglavlju), kada je
apetit potisnut i po navici nesvestan, self odigrava fiksirano neprijateljstvo
protiv sebe. Ukoliko se ova agresija dri unutra, onda se radi o lepo vaspitanom
mazohisti; ukoliko on pronae neku sliku o sebi u sredini, onda je re o
fiksiranom sadizmu. Zadovoljstvo u sadizmu se ogleda u poveanju apetita koji
se osobaa tako to se poputa selfu; udariti, probosti itd. je forma u kojoj sadista
eljno dodiruje objekat. I objekat se voli zato to je on kao sopstveni potinjeni
self.
U primarnom mazohizmu (Vilhelm Rajh) ono to se eli nije bol, ve
oslobaanje sputavanih instinkata. Bol je pred-bol, senzacija koja je po
navici uguena, koja zatim omoguava da se otkrije mnogo vie oseanja*. Sve
veim pojaavanjem instinktualnog uzbuenja bez odgovarajueg poveanja
svesnosti da je to sopstveno uzbuenje i takoe sopstvena namera da se ono
ogranii, enja mazohiste se produbljuje. (Uzgred, ini se da bi se ova situacija
mogla eksperimentalno izazvati fiziolokom terapijom kao to je Rajhova). U
mazohizmu, nagoni postaju ekspanzivniji i poveavaju napetost, a ograniavanje
je u skladu sa tim, pootreno; enju za pranjenjem mazohista neurotino
tumai kao elju da mu se uradi neto, da se prisili na neto, da bude slomljen,
izboden, kako bi se oslobodio unutranji pritisak. Mazohista voli brutalnog
ljubavnika koji omoguava osnovno pranjenje, ali se ipak identifikuje sa
sopstvenim samokanjavajuim selfom.

8. Savremeni rat je masovno samoubistvo bez krivice

Vratiemo se sada irem drutvenom kontekstu i rei emo neto vie o vrsti
nasilja koje karakterie nau epohu.
U Americi trenutno postoji kombinacija do sada nezabeleenog opteg
bogatstva i nezabeleene graanske poslunosti. U ekonomskom i sociolokom
smislu ovo povoljno utie jedno na drugo: to je vie graanskog reda, to je vea
produktivnost, to je blagostanje vee, postoji manje podstreka da se uniti
graanski poredak. Pod graanskim poretkom podrazumevamo ne odsustvo
kriminala, ve preovlaujuu bezbednost koja vlada u gradovima i selima. U
poreenju sa svim drugim dobima i prostorima, vie nije opasno putovati

_______

91
 * Hteli bismo da koncept pred-oseanja, malog elementa koji oslobaa bujicu oseanja,
zamenimo sa frojdijanskim konceptom pred-zadovoljstvo. Zato to je oigledno da pred-
bol funkcionie na isti nain: ako ovek prignjei noni prst, iz njega e provaliti kosmiki
gnev i tuga. Ili, pred-zadovoljstvo moe doneti duboko oseanje koje se ne bi moglo nazvati
zadovoljstvom: kao to ini uteni dodir ljubavnika kada, kao to je D.W. Grifit (Griffith)
rekao, sve suze sveta umivaju nae srce.

u bilo koje doba dana. Gotovo da nema tua, pobuna i naoruanih bandi. Ludaci
ne lutaju ulicama; ne preti neka poast. Bolest se brzo izoluje u bolnicama; smrt
se nikad ne vidi, poroaj retko. Meso se jede, ali gradski ovek nikada ne vidi
klanje ivotinja. Nikada ranije nije postojalo ovakvo stanje nenasilja, bezbednosti
i sterilnosti. to se tie naeg blagostanja, potrebno je samo da istaknemo da
nijedno ekonomsko pitanje o kome se diskutuje nema veze sa ivotom. Sindikati ne
zahtevaju hleb, ve bolje plate, povoljnije radno vreme i vie sigurnosti; kapitalisti
zahtevaju manje kontrole i bolje uslove za ponovno ulaganje. Pojedini sluaj
gladovanja predstavlja skandal u dnevnoj tampi. Manje od deset procenata
ekonomije posveuje se elementarnim ivotnim uslovima. Nikada ranije u istoriji
nije bilo ovoliko komfora, luksuza i zabave.
U psiholokom smislu cela pria je sumnjiva. Frustracija u pogledu fizikog
opstanka nije velika, ali zadovoljstvo je malo i prisutni su znaci akutne
anksioznosti. Opta zbunjenost i nesigurnost izolovanih pojedinaca u prevelikom
drutvu, unitava samopouzdanje i inicijativu, bez kojih ne moe biti aktivnog
uivanja. Sportovi i zabave u kojima ljudi uestvuju su pasivni i simbolini; izbori
koji postoje na tritu su pasivni i simbolini; ne postoji neto to ljudi prave i ine
sebi, a da to nije simbolino. Razmere seksualnosti su velike, ali je desenzitizacija
ekstremna. Nekada se verovalo da nauka, tehnologija i novi obiaji donose sa
sobom doba sree. Ova nada je sada izneverena. Svuda, ljudi su razoarani.
Tada, ak i na povrini, postoji razlog da se stvari zbriu, da se razori ne ovaj ili
onaj deo sistema (npr., via klasa), ve ceo sistem en bloc, zato to on ne obeava
nita novo, dokazano je da se sistem u postojeoj formi ne moe asimilovati. Ljudi
su ovoga ak i svesni, sa promenljivim stepenom jasnoe.
Ali razmatrajui stvar dublje, u terminima koje mi razvijamo, vidimo da su
ovakvi uslovi gotovo specifini za buenje primarnog mazohizma. Postoji
neprekidna stimulacija i samo delimino ublaavanje napetosti, nepodnoljivo
poveanje nesvesne napetosti nesvesne zato to ljudi ne znaju ta ele, niti kako
da to dobiju, a raspoloiva sredstva su prekomerna i nesavladiva. elja za
konanim zadovoljenjem, za orgazmom, protumaena je kao elja za potpunom
samodestrukcijom. Tada je neizbeno da ovo postane javni san sveopte katastrofe,
sa razornim eksplozijama, poarima i elektrinim okovima; i ljudi ujedinjuju svoje
napore da ovu apokalipsu dovedu do ostvarenja.
Meutim, istovremeno, sva otvorena izraavanja destruktivnosti, unitavanja,
besa, ratobornosti gue se u interesu javnog poretka. Oseanje besa se takoe
inhibira i ak potiskuje. Kada ih neko maltretira, ljudi se ponaaju razumno, oni su

92
tolerantni, ljubazni i saradljivi. Ali, prilika za ljutnju ima na pretek. Meutim, kada
je otvorenija inicijativa ograniena u konkurentskoj atmosferi koja vlada u
kancelarijama, birokratijama i fabrikama, onda se javljaju sitna trvenja,
povreivanja oseanja, prevare. Male ljutnje se neprekidno akumularaju i nikad se
ne prazne; velike ljutnje, koje su povezane sa velikim inicijativama, potiskuju se.
Prema tome, situacije ispunjene besom projektuju se nadaleko. Ljudi imaju
potrebu da pronau velike udaljene uzroke, koji su adekvatna objanjenja pritiska
besa koji se, naravno, ne moe objasniti malim frustracijama. Neophodno je imati
neto to je vredno mrnje, koja se nesvesno doivljava. Ukratko, ovek je ljut na
Neprijatelja.
Neprijatelj je, nepotrebno je rei, okrutan i male su anse da ima bilo ta ljudsko
u sebi; besmisleno je tretirati ga kao da je ovek. Jer moramo imati na umu, kao to
pokazuje sadraj celokupne popularne kinematografije i literature, da je ameriki
san o ljubavi, sadomazohistiki, dok voenje ljubavi kao ponaanje nije
sadomazohistiko, jer bi to bilo antisocijalno i nepristojno. To je neko drugi ko je
sadista; i svakako neko drugi ko je mazohista.
Danas u javnom ivotu, kako smo rekli, postoji grupacija agresija koje su
antisocijalne. Ali sreom, u ratu, one su dobre i socijalne. Tako ljudi, udei za
sveoptom eksplozijom i katastrofom, vode rat protiv neprijatelja koji ih zaista
dovode do besa i fasciniraju svojom okrutnou i neljudskom snagom.
Masovna demokratska armija je savreno pogodna za javne potrebe. Ona prua
linu sigurnost koja nedostaje u javnom ivotu; ona namee lini autoritet, a da ne
namee nikakav zahtev skrivenom selfu, jer, na kraju krajeva, ovek je samo
jedinka u masi. Ova demokratska armija odvodi oveka sa posla i iz doma, gde
ionako nije adekvatan i gde ne doivljava veliko zadovoljstvo; i ona neiji napor
ini znatno efikasnijim u pravcu sadistike prakse i mazohistikog poraza.
Ljudi posmatraju pribliavanje debakla. Oni sluaju racionalna upozorenja i
stvaraju sve mogue vrste razumnih politika. Ali energija neophodna za beg ili
otpor paralisana je ili opasnost postaje opinjavajua. Ljudi su eljni da zavre
nezavrene situacije. Oni su skloni masovnom samoubistvu, ishodu koji reava sve
probleme bez oseaja line krivice. Kontrapropaganda pacifista je vie nego
beskorisna, zato to ona ne reava nijedan problem, a uveava linu krivicu.

9. Kritika Frojdovog Tanatosa

U slinim okolnostima nastala je Frojdova teorija o instinktu smrti. Ipak,

okolnosti su bile manje ekstremne nego to su danas, jer je on tada jo uvek
mogao, zanesen teorijom libida, govoriti o konfliktu izmeu Tanatosa i Erosa,
videi Eros kao protivteu Tanatosa. Novi obiaji se tada jo nisu oprobali.
Izgleda da je Frojd svoju teoriju bazirao na tri dokaza. (a) Vrsta drutvenog
nasilja koji smo opisali: Prvi svetski rat koji je oigledno bio suprotnost bilo kom
principu ivota i kulture. (b) Neurotina kompulzija ponavljanja ili fiksiranja koju
je on pripisao privlanosti traume. Meutim, videli smo, da se kompulzija
ponavljanja moe na jednostavniji nain objasniti kao pokuaj organizma da
arhainim sredstvima zavri svoju sadanju nezavrenu situaciju, te da se svaki put

93
akumulira dovoljno organske napetosti kako bi se nainio teak napor. Ipak, u
znaajnom smislu, ovo ponavljanje i kruenje traume moglo bi se ispravno nazvati
eljom za smru; ali ono to se eli je upravo smrt opreznog, inhibirajueg selfa (sa
svojim oiglednim sadanjim potrebama i sredstvima), u interesu vitalnije osnovne
situacije. Ono to je po pravilu neurotino protumaeno kao elja za smru jeste
elja za potpunijim ivotom. (c) Meutim, Frojdov najvaniji dokaz je verovatno
oigledna neiskorenjivost primarnog mazohizma. Jer Frojd je otkrio da, daleko od
toga da jenjavaju, upravo kada pacijenti ponu bolje da funkcioniu, njihovi snovi
(i bez sumnje, Frojdovi sopstveni snovi) postaju katastrofiniji; teoretiar je tada
ovim dokazom bio naveden da izvede zakljuak o stanju savrenog funkcionisanja
i potpunog mazohizma: tj. umreti jeste instinktualna udnja. Ali teorijom
mazohizma koju razvijamo ovaj dokaz je bolje objasniti na sledei nain: to je
vee instinktualno pranjenje, bez odgovarajueg jaanja sposobnosti selfa da
kreira neto s novom energijom, to su tenzije u polju sve poremeenije i nasilnije. I
ba kao to Rajhov fizioloki metod eksperimentalno moe da pobudi ovo stanje,
isti je sluaj i sa Frojdovim anamnezijskim metodom slobodnih asocijacija: dolazi
do pranjenja bez integracije. Ali poto je Rajh bolje kontrolisao situaciju, to mu je
omoguilo da nae jednostavnije objanjenje.
Ipak kao bioloka spekulacija, Frojdova teorija nije nikako zanemarljiva i mora
se sama po sebi posmatrati spekulativno. Predstaviemo je u sledeoj ematskoj
formi: svaki organizam, kae teorija, tei da umanji napetost i da dostigne
ravnoteu; no, vraanjem na nii nivo strukture, on moe dostii jo stabilniju
ravnoteu; tako da konano, svaki organizam tei da pree u neivo stanje. Ovo
predstavlja njegov instinkt smrti i svedoi o univerzalnoj tendenciji ka entropiji.
Suprotno ovome su apetiti (eros) koji tee ka sve kompleksnijim evolutivnim
strukturama.
Ovo je jedna znaajna spekulacija. Teko ju je opovrgnuti, ako se prihvate
pretpostavke i mistinost nauke 19. veka. Razlog zato ju je odbacila veina
teoretiara, ukljuujui mnoge ortodoksne, je uglavnom, rekli bismo, u tome to je
uvredljiva, antisocijalna, a ne zato to se smatra pogrenom.
Ali ako se razmilja, kao to je Frojd inio, o lancu uzroka, koji se sastoji od
povezanih elementarnih veza koje vode ka poetku, onda je to pogreno tumaenje
istorije evolucije; njime se ini aktuelnim i konkretnim ono to je apstrakcija, naime
kao to su neki vidovi dokaza (npr., fosili u slojevima stena) preko kojih saznajemo
o istoriji. Frojd je govorio kao da su sukcesivne kompleksnosti bile dodate
pojedinoj operativnoj sili ivota, koju je mogue izolovati od svoje konkretne
situacije; kao da je jednoelijskom ivom biu dodata dua vieelijskog ivog bia
itd; ili obrnuto, kao da je u kimenjaku introjektovan anelid* itd. tako da
uspavljivanjem kao kimenjak, ivotinja doivljava da se uspavljuje kao anelid,
zatim kao platelmint** i konano postaje neiva. Ali, u sutini, svaka naredna faza
je nova celina, funkcionie kao celina, sa svojim sopstvenim nainom ivota; ono
to jedna konkretna celina eli da zaokrui, jeste njen nain ivota; ona nije
zainteresovana da stremi optoj ravnotei. Stanje molekula ili amebe nije
nezavrena situacija za sisara, zato to su postojei organski delovi koji tee svom
zaokruivanju, potpuno razliiti u posebnim sluajevima. Nita ne bi bilo reeno za
organizam reavanjem problema neke druge vrste delova.

94
 ______
* Anelidi (lat. Annelida) kolo ivotinja beskimenjaka koje obuhvataju prstenaste crve (npr. kine gliste).
** Platelminti (lat. Plathelminthes) potkolo crva sa pljosnatim telom (npr. pantljiare). Enciklopedija Larousse, Vuk Karadi,
Beograd (prim.prev.).

(Korisno je sagledati Frojdovu teoriju kao psiholoki simptom: ako ovek

odustane od mogunosti sadanjeg reenja, on mora da iskljui sadanje potrebe; a
time neke druge potrebe nieg reda strukture postaju figura. Sadanjim inom
odustajanja omoguava se postojanje nieg reda strukture.)
Izgleda da je Frojd pogreno razumeo prirodu uzroka. Uzrok ne postoji sam
po sebi, ve je princip objanjenja nekog sadanjeg problema. Stoga, to lanac
uzroka postaje dui delovanje u bilo kom pravcu, kao krajnji teleoloki cilj ili kao
primitivno genetsko poreklo - on se sve vie pretvara u nita, zato to mi traimo
uzroke da bi se orijentisali u specifinom pojedinom problemu, u cilju promene
situacije ili njenog prihvatanja. Dobar uzrok reava problem
(specifine orijentacije) i tada prestaje da nas zaokuplja. Mi postavljamo uzroke u
lanac, kao u udbenik, ne kada se bavimo aktuelnom materijom, ve kada
poduavamo nekoga o njoj.
Na kraju, Frojdova teorija sistematski izoluje organizam iz sadanjeg polja
organizam/sredina; a takoe izoluje apstrakciju vreme, kao jo jedan faktor.
Meutim, ovo polje postoji; njegova prisutnost, njegovo tekue vreme, sa
neprekidnom dogaanjem novina, od sutinskog je znaaja za njegovo definisanje,
kao i za definisanje organizma. Organizam koji raste i vrsta koja se menja,
moraju se posmatrati kao deo ovog uvek novog polja. Protok vremena, promene
tokom vremena, nije neto to je dodato primatu, iji je unutranji princip rasta
izolovan od vremenske dimenzije polja i koji se nekako prilagoava uvek novoj
situaciji. Ono to predstavlja rast i vrstu vremena koju organizam ima, jer svaki
nauni subjekat ima svoju sopstvenu vrstu vremena, jeste prilagoavanje uvek
novoj situaciji, kojom se menja i organizam i sredina. Ono to je esencijalno za
istoriju jesu novina i nepovratnost. ivo bie koje pokuava da upotpuni svoj ivot,
neizbeno tei sopstvenom rastu. Konano, ono ne uspeva i umire, ne zato to ivo
bie tei niem redu strukture, ve zato to polje kao celina ne moe vie da se
organizuje sa tim delom u toj formi. Mi bivamo uniteni, ba kao to, rastui, mi
unitavamo.
Agresivni nagoni se u sutini ne razlikuju od erotskih nagona; oni predstavljaju
razliit stadijum rasta, bilo da se radi o selekciji, razaranju i asimilaciji ili o
uivanju, apsorpciji i dostizanju ravnotee. Te prema tome, da se vratimo na nau
poetnu poziciju, kada su agresivni nagoni smatraju antisocijalnim, to znai da se
drutvo suprotstavlja ivotu i promeni (i ljubavi); tada e ono ili biti razoreno
ivotom ili e povui ivot u zajedniku propast, inei tako da ljudski ivot razori
i drutvo i sebe.

IX KONFLIKT I SAMOOSVAJANJE

95
 1. Konflikt i kreativna nezainteresovanost

Sada moramo neto rei o zavrnici agresije: pobedi (ili porazu), osvajanju i
dominaciji. Jer, u neurozi, potreba za pobedom je centralna; a s obzirom na ovu
potrebu, na raspolaganju je uvek spremna rtva, odnosno self. Neuroza se moe
smatrati samoosvajanjem.
Meutim, neurotina potreba za pobedom nije potreba za objektom za koji se
neko bori, koristei agresiju u otvorenom sukobu; to je potreba da se ostvari
pobeda, da se bude pobednik kao takav. Ovo znai da je osoba ve u znatnoj meri
gubila i bivala poniena, a da nije asimilovala gubitak, ve uvek iznova pokuava
da sauva obraz ostvarujui male trijumfe. Tako da se svaki meuljudski odnos i
zapravo, svako iskustvo pretvara u malu bitku, koja se vidi kao prilika za pobedu i
dokazivanje junatva.
Meutim, upravo ono to se izbegava jeste vaan sukob, borba za objekat koji
je bitan i rizikovanje sebe u inicijativi koja moe promeniti status quo. Mali,
simbolini sukobi i veliki, lani, te stoga beskrajni sukobi kao to su Umom
protiv tela, Ljubavlju protiv agresije, Zadovoljstvom protiv stvarnosti
predstavljaju naine da se izbegnu uzbudljivi sukobi, koji bi dali reenja. Umesto
toga ljudi se vezuju za sigurnost, koja je ovde shvaena kao fiksacija pozadine,
osnovne organske potrebe i navike iz prolosti; pozadina mora ostati u pozadini.
Ono to je suprotno potrebi za pobedom jeste kreativna nezainteresovanost.
Kasnije emo pokuati da opiemo ovaj jedinstven stav spontanog selfa (10.
poglavlje). Prihvatanjem sopstvenog interesa, objekta kao i korienjem agresije,
oveka koji je kreativno nepristrasan uzbuuje sukob i on raste kroz njega,
pobeujui ili gubei; on nije vezan za ono to moe biti izgubljeno, zato to zna da
se menja i ve se identifikuje sa onim to e postati. Ovakav stav prati emocija
koja je suprotna oseaju sigurnosti, a to je vera: zaokupljen sadanjom aktivnou,
ovek ne zatiuje pozadinu, ve crpi energiju iz nje, on veruje da e se ona
pokazati adekvatnom.

2. Kritika teorije otklanjanja unutranjeg konflikta: znaenje unutranjeg

Psihoanaliza je tradicionalno bila posveena otkrivanju unutranjih konflikata, kao i

njihovom otklanjanju. Grubo govorei, ovo je prigodna koncepcija (kao to su i
druge koncepcije: re-edukacija emocija); ali sada je vreme da se to detaljnije
proui.
Pretpostavlja se da unutranje ovde znai ili unutar koe organizma ili
unutar psihe ili u nesvesnom; primeri su sukobi izmeu seksualne napetosti i
bola ili izmeu instinkta i savesti ili izmeu introjektovanih oca i majke.
Suprotno ovome, ono to nije neurotino, verovatno bi bili svesni sukobi sa
sredinom ili drugim ljudima. Ali posmatrano na ovaj nain, razlika izmeu
unutranjih konflikata i drugih konflikata nije od znaaja, jer je jasno da
postoje ne-unutranji konflikti, koji se i te kako mogu smatrati neurotinim. Na
primer, u onoj meri u kojoj dete nije jo uvek ojaalo, kako bi nepodrano stajalo

96
 u polju dete/roditelj ono i dalje sisa, ui da govori, ekonomski je zavisno itd. u
ovom sluaju bespredmetno je govoriti o neurotinim poremeajima
(nesvesnom gladovanju, neprijateljstvu, liavanju kontakta) koji su unutar neije
koe ili psihe. Poremeaji su u polju; istina, oni potiu od unutranjih
konflikata roditelja, koji e kasnije postati introjektovani konflikti u detetu,
kako se ono bude osamostaljivalo; ali njihova sutina u poremeenom
doivljenom odnosu nije svodljiva na delove. Stoga se dete i roditelji moraju
tretirati zajedno. Pored ovoga, propadanje zajednice u politikim drutvima ne
moe se svoditi na neurozu pojedinaca, koji su zaista postali pojedinci usled
propadanja zajednice; niti se moe svoditi na loe institucije, jer njih odravaju
graani; ovde se radi o bolesti polja i samo bi neka vrsta grupne terapije mogla
biti od pomoi. Kao to smo ve esto pominjali, nije dobro isticati razliku
izmeu intrapersonalnog i interpersonalnog, jer se sve individualne linosti
i sva organizovana drutva razvijaju iz funkcija povezanosti, koje su od
sutinskog znaaja kako za osobu, tako i za drutvo (ljubav, uenje,
komunikacija, identifikacija itd.); a zapravo i suprotne funkcije podele su
esencijalne za oboje: odbacivanje, mrnja, alijenacija itd. Koncept granice
kontakta je fundamentalniji nego to su intra i inter ili unutranji i spoljanji. A
pored ovoga, postoje poremeaji koji bi se mogli nazvati neurotinim i koji se
deavaju u polju organizam/prirodna sredina, na primer, magijski rituali
primitivnih naroda koji nastaju gotovo u odsustvu linih neuroza, poev od
izgladnjivanja do straha od grmljavine; ili kao to je sluaj sa naom
savremenom boleu gospodarenja prirodom, umesto da sa njom ivimo u
simbiozi, jer potpuno odvojeno od linih i drutvenih neuroza (koje, moemo biti
sigurni, ovde deluju prekovremeno) dolazi do poremeaja u interakciji osnovnih
materijalnih dobara i nestaica, koji su prouzrokovani nesvesnim zloupotrebama.
Primitivni narodi kau: Zemlja gladuje, stoga i mi gladujemo, a mi kaemo
Mi gladujemo, stoga otmimo jo neto od zemlje: u pogledu simbioze, oba ova
stava predstavljaju rune snove.
Klasian izraz unutranji konflikt sadri meutim, vrlo znaajnu istinu, koja je
po pravilu naopako formulisana. Stvar je u tome da su unutranji konflikti oni
unutar koe, unutar psihe (suprostavljene tenzije, kontrola i usklaivanje
fiziolokog sistema, igra, snovi, umetnost itd.) uglavnom pouzdani i nisu
neurotini; moemo biti uvereni da su oni samoregulativni; oni sami sebe dokazuju
ve hiljadama godina i nisu se mnogo izmenili. Unutranji sukobi u ovom smislu
nisu podloni psihoterapiji; ako su nesvesni, oni mogu takvi i da ostanu. Suprotno
ovome, ono emu je potrebna psihoterapija jesu spoljanje drutvene snage koje se
meaju i tako namerno remete spontani unutranji sistem. Ove snage su kao nezvani
gosti i esto su pogreno shvaene. Veliki deo psihoterapije sastoji se u procesu
spreavanja ovih spoljanjih snaga da se meaju u unutranje poslove i time remete
organizmiku samoregulaciju. Istovremeno, to je i proces spreavanja udaljenijih
nepouzdanih ekonomskih i politikih sila, kao to su konkurencija, novac, presti,
mo, da se meaju u unutranji primarni lini sistem ljubavi, tuge, besa, zajednice,
roditeljstva, zavisnosti i nezavisnosti.
3. Znaenje konflikta

97
 Oigledno da u klasinoj formuli konflikti nisu predstavljeni kao suprotstavljene unutranje tenzije, kontrole i
usklaivanja, kao mudrost tela; oni oznaavaju tetne sukobe i stoga se unutranji konflikti moraju razreiti. Zato je ovo
neophodno?

tetnost konflikta izgleda da oznaava jedno ili sve od sledeeg: (1) Svi
konflikti su loi, jer uzalud troe energiju i izazivaju patnju. (2) Svi konflikti
pobuuju agresiju i destrukciju, koji sami po sebi nisu dobri. (3) Neki konflikti
su loi, jer je jedan od sukobljenih aspekata, nezdrav ili antisocijalan i pre nego
to mu se dopusti da izazove sukob, trebalo bi biti eliminisan ili sublimiran, npr.,
pregenitalna seksualnost ili razne vrste agresije. (4) Pogreno protumaeni
sukobi su loi i sadraji nesvesnog su uglavnom arhaini i pogreni (zamenjeni).
Meutim, stanovite koje ovde zastupamo (koje je u velikoj meri, ali ne
iskljuivo predlog za bolju upotrebu jezika) jeste da u osnovi nijedan konflikt ne
bi trebalo da bude razreen psihoterapijom. Naroito su unutranji konflikti
snano energizovani i interesantni i predstavljaju sredstva rasta; zadatak
psihoterapije je da ih osvesti, kako bi se mogli hraniti novim materijalom iz
sredine i dostii kritinu taku. Najnepoeljniji sukobi su svesne sitne borbe i
beskrajni klinevi zasnovani na semantikim grekama o kojima smo govorili na
poetku ovog poglavlja; mi ih tumaimo ne da bi izbegli sukob, ve upravo zato
da bi istakli znaajne sukobe, iji su oni znak.
Razmotrimo onda sam konflikt, koji je svestan i praen patnjom. Miljenje da
je konflikt, bilo da je drutveni, interpersonalani ili intrapsihiki, uzaludno
troenje energije, jeste opravdano, ali povrno. Njegova logika se zasniva na
pretpostavci da ono to mora biti obavljeno, treba da se obavi direktno; tada je
uzaludno da se jedan aspekt konflikta, koji mora da obavi posao, bavi odbijanjem
napada ili prevazilaenjem trvenja sa protivnikom; moda bi se oba takmiara
mogla skladno udruiti u radu. Ali ovo je povrno, zato to se pretpostavlja da se
unapred zna ta treba da se uradi, gde i kako energija treba da se utroi.
Pretpostavlja se da mi znamo - i jedan deo pacijenta zna - ba ono to je dobro i
emu treba teiti; u tom sluaju protivnik je obmanut ili preterano nerazuman.
Ali tamo gde je konflikt od znaajnog interesa, upravo ono to se proverava jeste
ta da se radi, ta zaista pripada osobi, a ne nekoj stereotipnoj normi. ak tavie,
pravi rad koji bi trebalo obaviti, moda i istinska vokacija, najpre se otkriva u
sukobu; to do sada nikome nije bilo poznato i verovatno da nije na adekvatan
nain izraeno u nastojanjima sukobljenih strana. Konflikt je saradnja koja se
odigrava van onoga to je bila namera, u potpunosti usmerena ka novoj figuri.
Naravno, ovo je tano u pogledu svake meusobne kreativne saradnje.
Najvea efikasnost se ne ostvaruje a priori usklaivanjem suprotstavljenih
interesa, niti ugroavanjem neijih individualnih interesa radi pretpostavljenog
cilja. to je izrazitija razlika izmeu interesa i to se iskazuje, vea je verovatnoa
(sve dok ostaju u kontaktu i eljno tee najboljem kreativinom ostvarenju) da e
se zajedniki doi do bolje ideje, nego to bi bila bilo ija individualna. Tako
takmienje u igrama ini da igrai prevaziu sebe. (Problem sa neurotinim
nadmetanjem nije u takmienju, ve u injenici da takmiar nije zainteresovan za
igru.) Takoe, u kreativnom inu jedne osobe, na primer u stvaranju umetnikog
dela ili neke teorije, dolazi do sukoba razliitih, nepomirljivih elemenata koji
iznenada prelaze u kreativno reenje. Pesnik ne odbacuje sliku koja se
tvrdoglavo, ali sluajno pojavljuje, i kvari njegove planove; on potuje uljeza i

98
 iznenada otkriva ta je njegov plan, on otkriva i kreira sebe samog. Isto tako i
naunik traga za suprotnim dokazom.
Postavlja se pitanje da li isto vai i za sluaj intrapsihikog emotivnog
konflikta. U uobiajenoj neblokiranoj situaciji nema problema: putem
organizmike samoregulacije fleksibilno se uspostavlja dominacija instinkta,
npr., jaka e nagoni da se drugi instinkti privremeno obustave, sve dok se e
ne utoli. I poredak ireg obima odvija se na isti nain: kroz sukob, grienje-
vakanje- pijenje uspostavlja se preko sisanja, a genitalije se uspostavljaju kao
konani cilj seksualnosti: genitalni orgazam postaje krajnja taka seksualnog
uzbuenja. U razvoju ovih poredaka postojale su sukobljene tenzije, ali konflikti
su se razreili - razbijanjem navike, destrukcijom, asimilacijom i novom
konfiguracijom. Sada zamislite jednu blokiranu situaciju: npr., pretpostavite da
genitalni primat nije snano uspostavljen, usled oralnih nezavrenih situacija,
genitalnih strahova, takozvanih regresija i tako redom. I zamislite da su sve
sukobljene strane izale na videlo, u otvoreni kontakt i otvoreni sukob, po pitanju
izbora objekta, drutvenog ponaanja, moralne krivice, s jedne strane i ostvarenja
zadovoljstva, s druge strane. Zar ne bi trebalo da ovaj konflikt, propraen
patnjom i tekoom, bude sredstvo kojim se postie samokreativno reenje?
Ovakav konflikt je ozbiljan, jer postoji mnogo toga to treba da bude razoreno;
ali da li je potrebno da destruktivnost bude inhibirana? Ako bi reenje - normalno
prvenstvo - bilo unapred zamiljeno i nametnuto od strane terapeuta (ba kao to
je ve dugo radio drutveni self pacijenta), izbegle bi se mnoge patnje i
opasnosti; ali reenje bi bilo kao tue, a time i manje energino. Odnosno, nije
mudro da se konflikt ublai, da se ugui ili raskrinka jedna od sukobljenih strana,
jer bi to imalo za posledicu spreavanje temeljne destrukcije i asimilacije, ime
bi pacijent bio osuen na slab i nesavren samoregulativni sistem.
Pre svega moramo zapamtiti da ako su sukobljene strane prirodni nagoni -
agresije, posebni talenti, seksualne prakse, koji u stvari pruaju zadovoljstvo itd.
- oni se onda ne mogu ublaiti, ve se samo njihova manifestacija moe svesno
uguiti, zloupotrebiti ili ismejati. Kada su sve sukobljene strane svesne i u
kontaktu, ovek je u stanju da donese sopstvenu teku odluku; on tada nije
pacijent. Postoji nada da e u ovakvom sluaju problematian nagon uspeti da
nae svoju meru u novoj konfiguraciji putem kreativnog prilagoavanja i
osnaene organizmike samoregulacije.

4. Patnja

Razmotriemo takoe i znaenje patnje. Kreativno reenje, rekli smo, nije

poznato sukobljenim stranama; ono prvenstveno nastaje iz konflikta. U toku
konflikta takmiari, njihove navike i interesi delimino se razaraju; oni su
poraeni i pate. Prema tome, u drutvenoj saradnji, partneri se svaaju i razaraju
jedni druge, oni mrze sukob. U inu stvaranja pesme, pesnika nervira slika koja
se uporno pojavljuje ili ideja koja naglo izmie; on se mui, ne odstupa od svog
plana, postaje zbunjen i obliva ga znoj. No, bivajui u sukobu, bol se ne moe
izbei, zato to njegovo guenje ne bi donelo zadovoljstvo, ve nezadovoljstvo,

99
 dosadu, neprijatnost i upornu sumnju. Osim toga, konflikt je sam po sebi bolno
uzbuujui. Kako se zapravo na kraju ublaava bol?
Tako to konano prestanemo da se upliemo, da navedemo veliku taoistiku
misao. Protivnici se oslobaaju svojih pretpostavki kako neto treba da ispadne
na kraju. I u tako stvorenu plodnu prazninu navire reenje. Drugim reima, oni
se angauju, istiu svoje interese i vetine i doputaju im da se sukobe, kako bi se
konflikt pootrio, kako bi se razorio i preoblikovao u dolazeu ideju; i konano
oni nisu zakaeni za interese kao svoje. U uzbuenju kreativnog procesa dolazi
se do kreativne nepristrasnosti meu zaraenim stranama; a tada e verovatno, sa
velikom smelou i radosnom neobuzdanou, svaki takmiar iskazati svu svoju
agresiju, kako i za, tako i protiv svoje sopstvene strane. Ali self se vie na razara,
ve on prvi otkriva ta je to.
Ponovo se postavlja pitanje da li se ova ista interpretacija upotrebe i naina
ublaavanja bola i patnje, moe primeniti na somatski i emotivni bol i patnju. Za
trenutak emo spekulisati na temu funkcije bola.
Bol je prvenstveno signal; on skree panju na neposredno prisutnu opasnost,
na primer na neku pretnju organu. Spontani odgovor na to je da pobegnemo, a
ako nam to ne uspe, tada pribegavamo unitavanju onoga to preti. ivot bia ne
poiva na bolu i patnji; ako se povreivanje nastavi i nita se svesno ne moe
uiniti, kako bi se pomoglo, ivo bie otupi na bol ili ak izgubi svest.
(Neurotina reakcija dodirivanja povreenog mesta da bi se oiveo bol jeste elja
za nadraajem u desenzitizovanom delu; i ovo je takoe verovatno koristan
signal, mada ga je teko protumaiti.)
ta je onda funkcija dugotrajne patnje, zajednike ljudskim biima? Mi
hazarderski istupamo sa pretpostavkom da je mogue baviti se neposrednim
sadanjim problemom tako to se neemo uplitati, da je potrebno da prepustimo
pretnji sve nae snage, tako to se neemo uplitati, da je potrebno da opustimo
beskorisnu opreznost, da dopustimo da sukob podivlja i da razori ono to se mora
razoriti. Razmotrite dve jednostavne ilustracije: ovek je bolestan, pokuava da
nastavi ono to radi, ali se mui; primoran da shvati kako treba da se lati potpuno
drugog posla, on obraa panju na svoju bolest, lei i eka; patnja poputa i
ovek uspeva da utone u san. Ili, voljena osoba umire; javlja se alostan sukob
izmeu intelektualnog prihvatanja, s jedne strane i elja i seanja, s druge strane;
prosean ovek pokuava da odvrati panju, ali superioran ovek se pokorava
signalu i tone u patnju, priziva prolost, vidi svoju sadanjost kao beznadeno
osujeenu; on ne moe zamisliti ta bi mogao da radi sada kada je sve izgubilo
smisao; i tuga, zbunjenost i patnja se nastavljaju, jer postoji mnogo toga to treba
biti razoreno i uniteno, kao i mnogo toga to treba da se asimiluje, te se izvesno
vreme on nee baviti nevanim poslovima, namerno guei konflikt. Najzad,
proces alosti se okonava i ovek iz njega izlazi promenjen i postaje kreativno
nezainteresovan; iznenada nova interesovanja postaju dominantna.
Emotivna patnja je nain da se sprei izolacija problema, kako bi se, proraujuci
konflikt, self mogao razvijati u polju postojeeg. to je osoba voljnija da prestane
da se odupire destruktivnom konfliktu i da se prepusti bolu i zbunjenosti, to e se
patnja pre okonati. (Ovakvo tumaenje prolaska kroz period alosti, kao naina da

100
se stari self promeni, objanjava zato se u alosti javljaju samodestruktivna
ponaanja, kao to su grebanje koe, busanje u grudi, upanje kose.)
Naravno da se lekarima ini da opasnost emotivnih sukoba i patnje lei u
njihovom rasplamsavanju, koje moe dovesti do unitenja pacijenta i njegovog
raspadanja u paramparad. Ovo moe biti stvarna opasnost. Ali s njom se treba
suoiti ne obavezno slabljenjem konflikta, ve jaanjem selfa i samosvesnosti.
Kada ovek shvati da je to njegov sopstveni konflikt i da se to on sam raspada u
paramparad, pojavljuje se novi dinamiki faktor u situaciji, a to je sam ovek.
Tada, ako se pristupi konfliktu i ako se pootri, ovek uskoro zauzima stav
kreativne nepristrasnosti i identifikuje se sa nastupajuim reenjem.

5. Samoosvajanje: prerano primirje

Dakle, ono to govorimo jeste da neuroza ne postoji u nekom aktivnom

konfliktu, unutranjem ili spoljanjem, da se ne sastoji od jedne elje
suprotstavljene drugoj ili od drutvenih standarda suprotstavljenih biolokim
potrebama ili od linih potreba (npr. ambicija) suprotstavljenih drutvenim
standardima i biolokim potrebama. Svi ovi konflikti su kompatibilni sa
integracijom selfa i zapravo su sredstva integracije selfa. Meutim, neuroza
predstavlja prerano izmirenje konflikta; ona je klin ili primirje ili otupelost, kako
bi se izbegao dalji sukob; a sekundarno se manifestuje kao potreba za pobedom u
malim borbama, kao da se eli ponititi osnovno ponienje. Ukratko to je samo-
osvajanje. Sada emo napraviti razliku izmeu dva stadijuma zadovoljstva: (1)
zadovoljstvo usled prekida konflikta i (2) zadovoljstvo osvajanja.
Pretpostavite da umesto da je u stanju da se identifikuje sa buduim reenjem,
self gubi nadu da e doi do nekog reenja i nema nikakvih izgleda osim da e se
patnja nastaviti, dovodei do razarajueg poraza. U naim porodicama i drutvu
ovo je est sluaj, jer je kreativno reenje esto nedostino. Odrasla osoba,
shvatajui situaciju, moe patiti, ali dete po pravilu, odustaje. Razmotrimo znaenje
pomirenja sa situacijom.
U trenucima krajnjeg konflikta i oaja, organizam odgovara iskljuenjem,
spektakularnim gubitkom svesti, a to je uobiajenije, otupelim oseanjem,
paralisanou ili nekim drugim metodama privremenog potiskivanja. Meutim,
kada proe neposredna kriza, ako okolnosti ne obeavaju reenje, izbegava se dalji
sukob, self prestaje da agresira i stabilizuje se podnoljivija situacija potiskivanja;
ovek je rezigniran. Ali, tada se javlja praznina u figuri, jer je opti kontekst
potrebe, mogunosti, tekoe itd, isti; ali samopotvrivanje, koje zauzima centralno
mesto u konfliktu, nedostaje. Prazan prostor se sada popunjava identifikacijom sa
nekom drugom osobom, naime onom osobom koja je sukob uinila nepodnoljivim
ili koja je izazvala neije odustajanje. Ovo je obino neko koga se plaimo ili koga
volimo od konflikta se odustalo usled straha, kao i nevoljnosti da se rizikuje
neodobravanje - i tada ta osoba postaje mi. Odnosno, umesto tenje ka novom
selfu, koji bi ovek postao kroz nepoznato reenje konflikta, on introjektuje ovaj
drugi self. Identifikacijom sa njim, ovek mu ustupa mo svoje sopstvene agresije,
sada iskljuenu iz razvoja sopstvenih potreba. Ova agresija se sada retroflektuje

101
protiv ovih potreba, skreui panju sa njih, napinjui miie protiv nadraaja,
nazivajui ove potrebe glupim ili poronim, kanjavajui ih i tako dalje. U skladu
sa normama introjektovane osobe, ovek se otuuje i agresira protiv sukobljenog
selfa. Ovo je lako uraditi, zato to se jedna od sukobljenih strana, onaj deo koji je
vie deiji i drutveni, moe udruiti sa introjektovanim autoritetom; korisni
agresivni i represivni stavovi su na raspolaganju i lako ih je nauiti. Nije teko
izbei iskuenja kada neko pristane da bude dobar; lako je neki nagon smatrati
poronim i sebi tuim, kada se osoba identifikuje sa onim koji ga takvim smatra.
Ono to je suprotno uzbuenju konflikta jeste tupost rezignacije. Ono to je
suprotnost plodnoj praznini, kada se dostigne stanje nezainteresovanosti (a ta
praznina je kreativnost selfa), jeste praznina rezignacije, koja je ostala iza selfa koji
je tu nekada bio. A ono to je suprotno identifikaciji sa buduim novim selfom jeste
introjekcija tue linosti. To je dakle, prerano primirje. Posledica ovoga je,
naravno, to da nezavren sukob i dalje ostaje nezavren, ali on se sada manifestuje
kao potreba za pobedom u malim bitkama, umesto voljnosti da preispitamo tekog
protivnika sa odreenim stepenom nezainteresovanosti; a ovo znai da smo vezani
za sigurnost, umesto da imamo veru.
Emotivni konflikt je teko reiti, zato to onu drugu osobu, na primer, roditelja
moemo da volimo, ali i da je se plaimo; ipak, na alost, kada odustanemo od
konflikta, od sopstvenih sloenih potreba selfa i mune zbunjenosti, i kada
introjektujemo roditelja, a agresiju usmerimo protiv sebe, onda je takoe i ova
ljubav izgubljena: zato to nema kontakta sa onim za ta smo vezani i nema
obnavljanja ljubavi kroz otvorenu agresiju.

6. Samoosvajanje: zadovoljstvo osvajanja

Razmotrimo sada mir koji je postignut. Potrebno je napraviti razliku izmeu

pozitivnog i negativnog mira. Kada se sukob izbesneo i kada je postignuto neko
kreativno reenje koje podrazumeva promenu i asimilaciju suprotstavljenih
aspekata, patnja poputa i doivljava se potpuno uzbuenje usled novo kreirane
celine. Ovo je pozitivno. Nema oseaja osvajanja i nema dominantnog objekta, jer
su zapravo rtve nestale, one su razorene i asimilovane. Paradoksalno je da u
pozitivnom miru postoji pobedniki zanos, ali bez oseaja osvajanja; dominantan je
oseaj oivljavanja novih mogunosti, jer je nastala nova konfiguracija. Tako da se
Pobeda prikazuje sa krilima, spremno gledajui napred.
Pozitivan mir takoe postoji i u tekom porazu, ako je neko doao do svojih
granica, iscrpeo svaku rezervu i nije se suzdravao od krajnjeg besa. Zato to se
razjarenou i procesom tugovanja unitava potreba za nemoguim. Novi self je
sumoran, ali je potpun; to jest, njegova pokretljivost je ograniena u novim
uslovima, ali on nije internalizovao osvajaa, niti se identifikovao sa njim. Tako je
Pegi*, na primer, divno opisao kako su ponizni molioci u grkim tragedijama bili
snaniji od arogantnih pobednika.
Meutim, mir koji donosi osvajanje, gde rtva jo uvek postoji i treba biti
nadvladana, jeste negacija mira: patnja sukoba je ublaena, ali, u svesnosti, figura
nije oivljena novim mogunostima, jer nita nije reeno; pobednik i rtva i njihovi

102
odnosi nastavljaju da budu aktuelni. Pobednik je oprezan, rtva ogorena. U
drutvenim sukobima vidimo da ovaj negativan mir nije stabilan; postoji jo mnogo
nezavrenih situacija. Kako to da se, u samoosvajanju, primirje pokazuje kao
stabilno, a osvajaki self moe decenijama da nastavi dominaciju nad svojim
otuenim delom? Zato to je vitalnost svakog prirodnog nagona jaka; on moe biti
otuen, ali ne i uniten. Oekivalo bi se da je suvie snaan, da bi dugo bio
potinjen strahom ili potrebom za ljubavlju. Zato sukob ponovo ne pone im
nastane povoljna promena situacije?
Radi se o tome da self sada dobija ogromno pozitivno zadovoljstvo, zbog svoje
identifikacije sa snanim autoritetom. Kao celina, self je poraen, jer se nije
dozvolilo da konflikt sazri i postane neka nova pozitivna stvar; ali self koji se
identifikuje sada kae: Ja sam pobednik. Ovo snano zadovoljstvo je arogancija.
ta su njeni elementi?
Prvo, pored olakanja usled ublaavanja patnje sukoba, sve vie se smanjuju
pritisci preteeg poraza, stida, ponienja; preuzimanjem druge uloge, arogancija je
ekspanzivna, drska, samouverena. Drugo, javlja se zadovoljstvo likovanja, koje je
vrsta tatine; u frojdijanskim terminima, superego ismeva ego. Tree, gordi self
prisvaja za sebe zamiljene vrline autoriteta, snagu, prava, mudrost, bezgrenost.
Poslednje i najvanije, i to nikako nije iluzija, arogantni self sada moe upravljati
svojom agresijom i neprekidno dokazivati da je on osvaja, jer je rtva nad kojom
moe dominirati, uvek na raspolaganju. Stabilnost rezigniranog karaktera ne potie
od odustajanja jednom za svagda, ve iz injenice da se agresija neprekidno
koristi. Na alost, glavna rtva agresija je sama osoba, uvek na raspolaganju da
bude poraena, smrvljena, zgnjeena, izujedana i tako dalje. Tako da oigledno
poveanje snage i agresije postaje obogaljujua slabost. (esto u poetku moe
doi do pravog zdravstvenog poboljanja, osoba se prilagodila; ali danak se plaa
kasnije.) Potiskivanje stranog nagona vezuje energiju. Ako

_____

* arl Pegi (Charles Peguy, 1873-1914), knjievnik i filozof ije se delo odlikuje epskim i
proroanskim stilom i koje svedoi o vaskrsavanju francuskog spiritualizma. Enciklopedija
Larousse, Vuk Karadi, Beograd (prim.prev.).

unutranja napetost postane previe jaka, pretnja iznutra se projektuje i osoba

pronalazi rtveno jagnje: to su neke druge osobe koje imaju ili kojima se moe
pripisati sopstveni ofanzivni i tu nagon. On se pripisuje rtvi, a arogancija i
gordost rastu.
Paljivo emo sagledati ono to je problematino u ovom procesu. Elementi kao
to su ekspanzivnost, ego-ideal i prisvajanje vrlina, kao takvi ne ine neprivlaan

103
detinji stav: pre ga ine sramotna gordost, uivanje u samoodobravanju i
drutvenom odobravanju i kad se kae: Vidi kakav sam dasa! To je vrsta
egzibicije, uvredljiva verovatno samo onima koji su razoarani i zavidni. Kada se
doda etvrti element, neobuzdana agresija, slika postaje mranija, uasna, ali ipak
nije runa. Tamo gde u selfu postoji apsolutna gordost i neobuzdana otvorena
agresija, tu se nalazi stvarni osvaja, ludilo koje kao bujica ili druga iracionalna
sila, unitava sve i uskoro i samo sebe; ovo je kombinacija samoljublja,
samouverenosti i moi, bez samoregulacije ili interpersonalne regulacije organske
potrebe ili drutvene svrhe. Ovakva mrano ludilo nije bez velianstvenosti; mi mu
se i udimo i pokuavamo da ga unitimo.
Ovo je, naravno, ta velika slika, o kojoj sanja slab samoosvaja; iluzija
njegovog koncepta o sebi se uvek iznova ponavlja; on se ne oslanja na sopstvenu
energiju. Pravi osvaja je zbunjeni tvorac koji sam sebi dodeljuje ulogu i on je
odigrava. Samoosvaja odustaje i neko drugi mu dodeljuje neku drugu ulogu.

7. Samokontrola i karakter

Ispod povrine potrebe za pobedom i vezivanja za sigurnost, nalazi se, dakle,

zauujua arogancija i tatina; tek ispod toga, dolazi se do rezignacije. Tatina
se ogleda u tome to osoba dokazuje da je u stanju da, u stvari, moe da stvori
neto dobro, da bude snana, zato to je njena rtva uvek na raspolaganju.
Tipina primedba je: Ja sam jak, ja sam nezavistan, mogu i sa tim i bez toga
(seksa). Svako ispoljavanje samokontrole, kako samo ime kae, jeste dokaz
neije superiornosti.
Ipak, javlja se problem, pogotovu u naim obiajima; drutvena osnova
samopotovanja je dvosmislena. Neophodno je da se dokae ne samo da je ovek
jak, ve i da je potentan, da se moe seksualno uzbuditi. Ovaj kontradiktorni
uslov moe biti ispunjen samo ako ljubavni in postane dovoljno
sadomazohistiki, kako bi se agresija mogla koristiti kao oslobaajue pred-
oseanje seksualnosti, a seksualnost kao nain da se bude kanjen, kako bi se
ublaila anksioznost.
Samoosvajanje se u drutvenom smislu potuje kao karakter. Karakterni ovek
ne podlee slabosti (ova slabost je u stvari spontani eros koji je tvorac svih
kreacija). On moe sprovoditi agresiju kako bi nametnuo svoje ideale (ideali su
norme kojima je neko podlegao). Ovo antiseksualno drutvo koje svoju etiku
zasniva na karakteru - moda je to nekako vie bio sluaj u prethodnim vekovima
nego danas - svako dostignue pripisuje potiskivanju i samokontroli. A odreeni
aspekti nae civilizacije su verovatno rezultati karaktera: naime rasplinuta prazna
maska, puki kvalitet, impozantna fasada; jer ovo prua uvek potrebne dokaze
dominiranja nad ovekom i prirodom, oni su dokaz potencije. Meutim, lepota,
toplina, snaga, zdrav razum, radost, tragedija: oni su nemogui za ljude od
karaktera.
ak i tada, ako se uzmu u obzir glavna zadovoljstva selfa, sloboda da se koristi
agresija i najvii drutveni presti, samoosvajanje se moe smatrati odrivom
deliminom integracijom: ono se ogleda samo u umanjenoj srei, bolestima,

104
 dominaciji i bedi drugih i traenju drutvene energije. Sve ovo se moe otrpeti. Ali,
iznenada potiskivanje poinje da otkazuje, zbog opteg irenja luksuza i iskuenja;
drutvena nesigurnost i beznaajnost slabi samopotovanje; karakter nije nagraen;
i otvorena agresija u javnoj inicijativi se osujeuje, tako da se agresija usmerava
samo na sebe; u ovakvoj sadanjoj situaciji samoosvajnje se pojavljuje u prvom
planu kao sredite neuroze.

8. Odnos teorije i metoda

Ono to teoretiar vidi kao sredite neuroze zavisi delimino od drutvenih

uslova koje smo opisali. Ali, delimino, naravno, zavisi i od terapijskog metoda
koji se koristi (a metod zauzvrat zavisi od takvih drutvenih faktora kao to su
priliv pacijenata, kriterijum zdravlja itd.)
Primenom metoda koji je objanjen u ovoj knjizi, kojim se ini pokuaj da se
pomogne selfu da se integrie i da se proire oblasti vitalnosti, glavni otpor je
otkriven u nevoljnosti selfa da raste. Self odrava stav protiv svog sopstvenog
neprekidnog razvoja.
U ranoj ortodoksnoj tehnici, gde je pacijent pasivno, bez razmiljanja i
neodgovorno izlagao sadraj svog ida, bilo je normalno da terapeut primeuje
sukob ida i drutvenih normi; zadatak integracije je bilo funkcionalnije
prilagoavanje. Kasnije je ovaj koncept postao nedovoljan; rezignacija i
deformacija karaktera pacijenta pojavljivali su se u sreditu. Ali, moraemo da
istaknemo izuzetnu i gotovo smenu kontradikciju koja postoji u uobiajenoj
terminologiji teorija analize karaktera.
Videli smo da identifikacijom sa autoritetom, self iskazuje agresiju protiv
sopstvenih otuenih nagona, npr. seksualnosti. Self je agresor; on osvaja i dominira.
Ipak, zauujue je da kada se u analizi karaktera pone govoriti o granici izmeu
selfa i tuina, iznenada se ne spominje oruje selfa, ve odbrane selfa, kao
odbrambeni oklop (Vilhelm Rajh). Kontroliui motorni sistem, namerno
odvraajui panju i guei nadraaj, self se vidi kao da brani sebe od pretnji
iznutra! Koji je razlog ove neobine, grube greke? Stvar je u tome da terapeut ne
shvata self ozbiljno. On moe priati o njemu kako god mu odgovara, zato to je
self praktino nita. Za njega postoje samo dve sile, autoritet i instinkti; i najpre
terapeut, a ne pacijenat, dodeljuje mo autoritetu, a onda bunei se, dodeljuje mo
instinktima.
Meutim, postoji jo jedna uzbudljiva stvar, a to je self pacijenta i ovo bi
terapeut morao ozbiljno uzeti u obzir, jer da ponovimo, samo je self taj koji je
spreman da pomogne. Drutvene norme se ne mogu promeniti psihoterapijom, a
instinkti se uopte ne mogu izmeniti.
9. ta se inhibira samoosvajanjem
Geneza samoosvajanja odvija se na sledei nain, obrnutim redom:

Potreba za pobedom
Vezanost za sigurnost
Tatina prisvojene linosti

105
 Introjekcija
Rezignacija
Povlaenje selfa

ta je prvenstveno inhibirano samoosvajanjem, koji je osnovni gubitak koji je

self naneo sebi? To je budue reenje konflikta. Uzbuenje koje prati rast je
ono to je potisnuto. Seksualni nadraaj, agresija i tuga mogu se do izvesne mere
osloboditi na ogranien nain; ali sve dok ovek ne oseti da u njima rizikuje
sebe, osnovna otupelost, dosada i rezignacija se nastavljaju; otvorena akcija je
besmislena. Smisao je isto to i uzbuenje dolazeeg reenja. Prerani prekid
konflikta usled oajanja, straha od gubitka ili izbegavanja patnje, inhibira
kreativnost selfa, njegovu mo da asimiluje konflikt i stvori novu celinu.
Suprotno ovome, terapija mora agresiju odvratiti od svoje fiksirane mete,
organizma; osvestiti introjekte kako bi se mogli razoriti, vratiti odvojene interese,
seksualni, drutveni i dr., ponovo u kontakt i konflikt; i osloniti se na integrativnu
mo selfa, njegov jedinstveni stil, koji je naroito izraen u vitalnosti neuroze.
Odmah se javljaju mnoga pitanja. Zar nije nastupajue reenje neto budue i
nepostojee? Kako neto to ne postoji moe u znaajnoj meri biti inhibirano i
naneti puno tete? Kako self sebe iznova kreira; od kog materijala? kojom
energijom? u koju formu? Zar oslanjanje na intergrativnu mo ne predstavlja stav
terapeutskog nemeanja? A ako se konflikt sve vie razbuktava, a self sve vie
dezintegrie, kako e se self uopte odrati i manje-vie rasti? ta je to Self?
Pokuaemo da odgovorimo na ova pitanja u narednim poglavljima. Ovde emo
samo pomenuti glavnu poentu.
Self je sistem kontakta u polju organizam/sredina; a ovi kontakti su strukturisana
iskustva aktuelne, sadanje situacije. To nije self organizma kao takvog, niti je on
pasivan primalac sredine. Kreativnost znai izmisliti novo reenje; izmisliti ga u
smislu pronalaenja i stvaranja; ali ovaj novi nain se ne bi mogao pojaviti u
organizmu ili njegovom nesvesnom, jer postoje samo konzervativni naini; niti bi
to moglo biti u novoj sredini kao takvoj, jer ak i da ovek naleti na nju, ne bi je
prepoznao kao svoju sopstvenu. Ipak, postojee polje, prelazei u sledei trenutak,
je puno potencijalnih novina, a kontakt predstavlja njihovu aktuelizaciju. Otkrie je
originalno; to je organizam koji raste, asimilujui novu materiju i crpei novi izvor
energije. Self ne zna unapred ta e pronai, jer je znanje forma onoga to se ve
dogodilo; naravno da terapeut to ne zna, zato to on ne moe pothranjivati neiji
tui rast on je jednostavno deo polja. Ali razvijajui se, self rizikuje rizikuje
patnju koju je dugo izbegavao i stoga mora razoriti mnoge predrasude, introjekte,
privrenosti fiksiranoj prolosti, sigurnost, planove i ambicije; self rizikuje i to je
uzbudljivo, samo ako moe prihvatiti da ivi u sadanjosti.

106
107
 Trei deo

TEORIJA SELFA

X SELF, EGO, ID I LINOST

108
1. Plan narednih poglavlja

U prethodnom tekstu diskutovali smo o nekim problemima osnovne percepcije

stvarnosti, ljudske bioloke prirode i sazrevanja, jezika i formiranja linosti i
drutva.U svemu tome, pokuali smo da prikaemo self kako izraava svoju
funkciju kreativnog prilagoavanja, esto u situacijama opasnosti i izazvane
rezignacije, gde je novo kreirana celina neurotina i uopte ne izgleda kao delo
kreativnog prilagoavanja. Zapravo, odluili smo da diskutujemo uglavnom o onim
problemima i situacijama npr. o ideji spoljanjeg sveta, o infantilnom ili
antisocijalnom ije nerazumevanje zamagljuje pravu prirodu selfa, kako je mi
vidimo.
Sada emo krenuti od poetka i razvijati na pojam selfa i njegove neurotine
inhibicije. Prvo, pozivajui se na tekst iz uvodnog poglavlja Struktura rasta (koji
preporuujemo da sada ponovo proitate), mi self vidimo kao funkciju
kontaktiranja aktuelne prolazne sadanjosti; pitamo se koje su njegove osobine i
aktivnosti; i govorimo o tri glavna sastavna sistema, egu, idu i linosti, koji u
posebnim okolnostima izgleda da predstavljaju self. Dalje, kritikom raznih
psiholokih teorija, pokuavamo da pokaemo zato se previalo nae miljenje i
zato su druge nepotpune i pogrene perspektive izgledale opravdane. Zatim,
koristei aktivnost selfa kao temporalnog procesa, govorimo o stadijumima
predkontakta, kontakta, finalnog kontakta i postkontakta; a ovo je objanjenje
prirode rasta kao kreativnog prilagoavanja. Konano, kada prvo pojasnimo i
pokuamo da uinimo koherentnom poznatu Frojdovu analizu potiskivanja i geneze
neuroze, objasniemo razne neurotine konfiguracije kao razliite inhibicije
procesa kontaktiranja sadanjosti.

2. Self je sistem sadanjih kontakta i inilac rasta

Videli smo da je u svakom biolokom ili sociopsiholokom istraivanju,

konkretan predmet prouavanja uvek polje organizam/sredina. Ne postoji nijedna
funkcija bilo kog ivog bia koja bi se mogla definisati drugaije nego kao funkcija
ovakvog polja*. Organska fiziologija, miljenje i emocije, objekti i osobe
predstavljaju apstrakcije koje imaju smisao samo ako ih poveemo sa interakcijama
polja.

109
 Polje kao celina ima tendenciju da se upotpuni, da dostigne to je mogue
jednostavniju ravnoteu za odreeni nivo polja. Ali poto se uslovi stalno menjaju,
dostignuta delimina ravnotea je uvek nova; njoj se mora dorasti. Organizam se
odrava samo rastom. Samoodranje i rast su polarni, jer je odranje mogue samo
ako se raste kroz asimilaciju i samo ono to neprekidno asimiluje novinu, u stanju
je da se odri, a da se ne degenerie. Tako da materiju i energiju rasta ine:
konzervativni pokuaj organizma da ostane onakav kakav je, nova sredina,
destrukcija prethodne delimine ravnotee i asimilacija neeg novog.
U optem smislu, kontaktiranje je rast organizma. Kontaktirati znai uzimati
hranu i jesti, voleti i voditi ljubav, agresirati, sukobljavati se, komunicirati, opaati,
uiti, pokretati se, posedovati tehnike i uopte obavljati sve funkcije koje se pre
svega odigravaju na granici u polju organizam/sredina.

______
* Ovo bi trebalo da bude oigledno, ali su apstrakcije toliko ukorenjene, pa bi bilo korisno da insistiramo na oiglednom i
istaknemo opte klase greaka.

(a) Stajanje, hodanje, leanje su interakcije sa gravitacijom i podlogom. Disanje je neodvojivo

od vazduha. Posedovanje unutranje ili spoljanje koe ili omotaa su interakcije sa
temperaturom, vremenskim prilikama, tenou , sa gasovitim i vrstim pritiscima i gustinom
osmotske membrane. Ishrana i rast su asimilacije selekcioniranih novih materijala koji se grizu,
vau, sisaju i vare. Meutim, u ovakvim sluajevima, postoji opta tendencija da se organizam
apstrahuje, kao kad se kae da ovek jede da bi bio zdrav, ali se on ne povezuje sa hranom; ili
ovek pokuava da se opusti, a da nije u odnosu sa zemljom; ili pokuava da die, bez izdisaja
i udisaja.
(b) Sva opaanja i miljenje su neto vie od pukog odgovora i idu ka polju, kao to potiu iz njega. Ono to je vidljivo (vidokrug)
je dodirnuto oima, ono ini vid; zvunost (zvune sfere) dodiruje ui u sluanju i dodirnuto je njima. Objekti ula vida i sluha
postoje usled zainteresovanosti, konfrontacije, diskriminacije, praktinog interesa. Uzroci promene i forme nepromenljivosti su
reenja orijentacije i manipulacije. No, u ovakvim sluajevima postoji tendencija da se apstrahuje sredina ili stvarnost i da se
tada vidi kao da predhodi organizmu podsticaj i injenice se vide kao da predhode odgovoru i potrebi.

(c) Komunikacija, imitacija, staranje o nekome, zavisnost itd. ine organsku drutvenu
prirodu odreenih ivih bia. Linost se razvija u interpersonalnim odnosima,
retorikim stavovima; a drutvo se, obrnuto, odrava intrapersonalnim potrebama.
Simbioza organizama i neivih sila je interakcija polja. Emocije, interesi i drugo su
funkcije kontakta, koje se mogu definisati samo kao odnosi potreba i objekata.
Identifikacija, kao i alijenacija su naini funkcionisanja u polju. Meutim, u ovim
sluajevima postoji opta tendencija da se posebno apstrahuju i organizam i
sredina, te da se naknadno prekombinuju.

Sloen sistem kontakta neophodan za prilagoavanje u komplikovanom polju,

nazivamo selfom. Moemo smatrati da se self nalazi na granici organizma, ali
sama granica nije izolovana od sredine; ona kontaktira sredinu; ona pripada obema
stranama, i sredini i organizmu. Kontakt je dodir kojim se dodiruje neto. Self ne
treba shvatiti kao fiksiranu instituciju; on zapravo postoji gde god i kad god postoji
interakcija granice. Parafraziraemo Aristotela: Kada prikljetimo palac, self se
nalazi u tom bolnom palcu.
(Dakle, pretpostavimo da smo se koncentrisali na lice nekog oveka, koje
doivljavamo kao masku i pitamo se koje je njegovo stvarno lice. Meutim, ovo

110
 pitanje je apsurdno, zato to je neije stvarno lice odgovor na neku sadanju
situaciju: ako postoji opasnost, neije stvarno lice izraava strah; ako postoji neto
interesantno, to je zainteresovano lice itd. Pravo lice koje je u osnovi lica koje
doivljavamo kao masku, bilo bi odgovor na situaciju koja se nalazi u nesvesnom; i
to je ta stvarnost dranja neega u nesvesnom, koja se izraava maskom: jer je
maska tada pravo lice*. Tako da je savet koji esto ujemo od terapeuta Budi ono
to jesi, nekako apsurdan; ono to se misli jeste budi u kontaktu sa sadanjou,
jer je self samo taj kontakt.
Self, sistem kontakta, uvek integrie perceptivno-proprioceptivne funkcije, motorno-
miine funkcije i organske potrebe. On je svestan i orijentie se, agresira i
manipulie i emocionalno doivljava prigodnost sredine i organizma. Ne postoji
dobra percepcija bez ukljuenoti muskularnosti i organske potrebe; opaena figura
nije svetla i otra ukoliko osoba nije zainteresovana za nju, nije fokusirana na nju i
paljivo je ne posmatra. Isto tako, ne postoji lepota i vetina pokreta bez interesa i
propriocepcije miia i percepcije sredine. A organska nadraenost se izraava,
postaje smisaona, upravo prenoenjem ritma i pokreta na ono to je opaeno, kao
to je sluaj sa muzikom. Ili drugim reima: ono to opaa jeste ulni organ, ono
to pokree jeste mii, ono to podnosi viak ili deficit jeste vegetativni organ; ali
ono to je svesno, to manipulie i osea jeste organizam-kao-celina u kontaktu sa
sredinom.
Ova integracija nije pasivna; ona je kreativno prilagoavaje. U situaciji kontakta self
je sila koja formira getalt u polju; ili jo bolje, self jeste proces figura/pozadina u
situaciji kontakta. Oseaj ovog formativnog procesa, dinamikog odnosa figure i
pozadine, jeste uzbuenje; uzbuenje je oseaj formiranja figure-pozadine u
situaciji kontakta, poto nezavrena situacija tei svom zavretku. Obrnuto, budui
da self ne postoji kao fiksirana institucija, ve naroito kao prilagoavanje
intenzivnijim i sloenijem problemima, onda kada su ove situacije u stanju
mirovanja ili dostignu ravnoteu, self se umanjuje. To se deava u snu ili u bilo
kojoj vrsti rasta, kako se pribliava asimilacija. Prilikom uzimanja hrane, glad,
imaginacija, pokret, selekcija i jedenje su puni selfa; gutanje, varenje i asimilacija
odigravaju se sa manje ili bez selfa. A tako je i u kontaktu koji se ostvaruje usled
blizine naelektrisanih povrina, kao i u ljubavi:

______

* Ono izraava: Ja sam neko ko ne eli da osea ili elim da sakrijem ono to
oseam.

elja, prilaenje, dodirivanje i potpuno oslobaanje energije su puni selfa, kasniji tok
odvija se sa umanjenim selfom. A tako je isto i u konfliktima: destrukcija i
unitavanje su puni selfa, identifikacija i alijenacija odigravaju se sa umanjenim
selfom. Ukratko, kada postoji najintenzivniji konflikt, kontakt i figura/pozadina,
tada je self najizraeniji; kada doe do konfluencije (meusobnog stapanja),
izolacije ili ravnotee, tada je self umanjen.

111
 Self postoji tamo gde postoje promenljive granice kontakta. Podruje kontakta moe
biti ogranieno, kao u neurozi, ali gde god postoji granica i gde se odvija kontakt,
tu, za sada, postoji kreativni self.

3. Self kao aktuelizacija potencijala

Sadanjost je put koji vodi iz prolosti ka budunosti i ovo su stadijumi delovanja

selfa u njegovom kontaktiranju stvarnosti. (Verovatno da metafiziki doivljaj
vremena prvenstveno oznaava oitavanje funkcionisanja selfa.) Ono to je vano
zapaziti jeste da stvarnost koja se kontaktira nije nepromenljivo objektivno stanje
stvari koje se prisvaja, ve potencijal koji u kontaktu postaje stvaran.
Prolost je ono to se ne menja i to je u sutini nepromenljivo*. Ako fokusiramo
svesnost na aktuelnu situaciju, prolost ove situacije je data kao stanje organizma i
sredine; ali iznenada, u samom trenutku koncentracije, nepromenljiva datost se
razlae u brojne mogunosti i vidi se kao potencijal. Kako se koncentracija nastavlja,
ove mogunosti se reformiu u novu figuru, koja se pomalja iz pozadine
potencijalnosti: self se doivljava kao identifikacija sa nekom od mogunosti i
alijenacija nekih drugih. Budunost, ono to dolazi, jeste usmeravanje ovog procesa
iz mnogih mogunosti, u pravcu jedne nove figure
(Moramo istai da ovde postoji kontaktno iskustvo nepromenljivog objektivnog
stanja, iskustvo objekta. To je doivljaj koncentrisanog posmatranja neke stvari,
ali se pri tom ovek uzdrava od intervencije ili njenog prilagoavanja na bilo koji
nain. Oigledno da je sposobnost zauzimanja ovakvog stava proetog
oivotvorujuim erosom, ono to odlikuje uvene prirodnjake, kao to je bio Darvin,
koji je imao obiaj da fasciniran, satima posmatra cvet.)
Veruje se da je inhibicija selfa, u neurozi, nesposobnost da se situacija shvati kao
promenljiva ili drugaija; neuroza predstavlja fiksaciju nepromenljive prolosti. Ovo
je tano, ali funkcija selfa obuhvata vie od prihvatanja mogunosti; ona je takoe
njihova identifikacija i alijenacija, kreativni dolazak do nove figure; ona je
diferencijacija izmeu zastarelih odgovora i jedinstvenog novog ponaanja koje je
potrebno.

______

* Tako da apstrakcije i nepromenljivi apstrakt stvarnost predstavljaju konstrukte

fiksiranog prolog iskustva. U sutini, veni stvarni uslovi se doivaljavaju ne kao
nepromenljivi, ve kao stalno obnavljanje istog.

Ponovo ovde moemo videti kako je uobiajen savet Budi ono to jesi,
zavodljiv, zato to se self moe doiveti samo kao potencijalnost; bilo ta odreenije mora
da se pojavi u aktuelnom ponaanju. Anksioznost koju pobuuje ovaj savet, jeste
strah od praznine i konfuzije od tako neodreene uloge; neurotiar tada osea da je
bezvredan u poreenju sa nekim uobraenim konceptom ega; a u osnovi ovoga
nalazi se strah od potisnutog ponaanja, koje moe iskrsnuti iz praznine.

112
4. Svojstva selfa

Self je spontan, nalazi se u srednjem modusu (kao temelj akcije i strasti) i zaokupljen je
datom situacijom (kao Ja, Ti i Ono). Razmotriemo ova svojstva, iako ona
obuhvataju jedno drugog.
Spontanost je oseaj tekueg delovanja polja organizam/sredina, oseaj da smo ne
samo njegov tvorac i artefakt, ve i da rastemo u njemu. Spontanost nije ni
usmeravajua ni samousmeravajua, niti ona znai biti noen dalje, a zapravo biti
sutinski iskljuen, ve je ona otkrivanje-i-pronalaenje du puta kojim se ide, ona
znai ukljuenost i prihvatanje.
Spontanost je i aktivna i pasivna, ona deluje i na nju se deluje; ili bolje reeno, ona je u
srednjem modusu, ona je kreativna nepristrasnost; ona je nezainteresovanost, ne u
smislu odsustva uzbuenja ili kreativnosti, jer je ona upravo to, ve u smislu
jedinstva koje postoji pre (i posle) aktivnosti i pasivnosti, obuhvatajui oboje*.
(Zauujue je da je ovo oseanje nepristrasnosti ili nezainteresovanosti, o kome
svedoe kreativne osobe, u analitikom smislu protumaeno upravo kao gubitak
selfa, a ne istinsko oseanje selfa, ali mi emo uskoro pokuati da pokaemo kako se
ovo deava.) Ekstremi spontanosti su s jedne strane, promiljenost, a sa druge,
relaksacija**.
Jedna od glavnih klasa funkcija kontakta, oseanja, najee je smatrana osnovnim
selfom ili duom; tako se mislilo, jer su oseanja uvek spontana i u srednjem
modu; ovek niti hoe niti moe biti nateran da neto osea. Miini

______

* Sve stvari koje pruaju mogunost kombinovanja moraju biti sposobne za uzajamni
kontakt: a ovo isto vai za bilo koje dve stvari od kojih je jedna aktivna, a druga trpi
akciju u pravom smislu te rei. (Aristotel, De Gene, et Corrupt, I, 6)
** Kada govorimo o srednjem modusu, ponovo se pojavljuje znaajna jezika potekoa.
U engleskom jeziku uglavnom postoje aktivni i pasivni glagoli; nai neprelazni
glagoli walking (hodati), talking (govoriti) izgubili su srednji modus i samo su
aktivnosti bez objekta. Ovo je bolest jezika. Grki jezik ima regularan srednji modus
sa, to je logino, nezainteresovanim znaenjem o kome mi ovde govorimo: npr,
dunamai, moi, ili boulomai, eleti. Isti je sluaj sa nekim francuskim povratnim
oblicima, s`amuser, zabavljati se, ili se promener, etati se. Ali moramo paljivo
napraviti razliku: ono to nije srednji modus jeste aktivnost na selfu ovo emo
kasnije nazvati retrofleksija, to je est neurotian mehanizam. Srednji modus pre
znai da, bilo da self neto ini ili mu se ini, on pripisuje proces sebi kao totalitetu,
on ga doivljava kao svoj sopstveni i ukljuen je u njega. Tako je moda u engleskom
jeziku sa izrazom posvetiti se

pokreti su esto preovlaujue aktivni, a percepcija je ponekad prvenstveno pasivna. No,

naravno i pokret i percepcija mogu biti spontani i u srednjem modusu kao u

113
 razigranom plesu ili u estetskom opaanju; i sama namera moe biti spontana, npr.,
izvanredna promiljenost nadahnutog herojskog dela; a isto tako je i sa relaksacijom,
kao to je uivanje na suncu ili u zagrljaju voljene osobe.
Pod biti zaokupljen situacijom podrazumevamo da ne postoji oseaj sebe ili drugih
stvari, koji se razlikuje od doivljavanja date situacije. Oseanje je neposredno,
konkretno, prisutno i integralno ukljuuje percepciju, muskularnost i nadraaj.
Uporediemo dva stava: kada nas naa percepcija i propriocepcija orijentie u polju,
ova orijentacija se moe apstraktno posmatrati, i tako doiveti, kao da ukazuje na
kretanje, a potom stizanje do cilja sa kojim emo biti zadovoljni, ili moe biti
konkretno doivljena kao da smo idui putem u izvesnom smislu stigli negde i sada
znamo gde smo. U kontaktu sa zadatkom, plan osvetljavaju fragmentarni odbljesci
zavrnog produkta, a s druge strane, krajnji produkt nije ono to se apstraktno
zamiljalo, ve ono to sebe pojanjava tokom planiranja i obrade materijala. Osim
ovoga, ne postoje puka sredstva i ciljevi; u pogledu svakog dela procesa postoji
dobrouoblieno, ali tekue zadovoljstvo; traenje puta je samo po sebi manipulacija i
predoseaj. Da nije tako, nita se ne bi moglo obaviti spontano, jer bi se ovek
spontano zaustavio i poeo da traga za neim to zaista budi oseanje. Naveemo
jedan dramski primer (po idu), ratnik koji je zaokupljen borbom na ivot ili smrt,
strastveno osea i uiva u borbi.
Konano, spontano zaokupljen sadanjim interesom i prihvatajui ga onako kako se
razvija, self nije svestan sebe u apstraktnom smislu, ve je svestan sebe kako
kontaktira neto. Njegovo Ja je u polarnom odnosu sa Ti i sa To. To je
oseaj materijala, nagona i pozadine; Ti je usmerenost interesovanja; Ja je
preduzimanje koraka i progresivna identifikacija i alijenacija.

5. Ego, id i linost kao aspekti selfa

Aktivnost o kojoj diskutujemo aktuelizacija potencijala i svojstva spontanost,

srednji modus itd. pripadaju selfu koji je ukljuen u neku optu sadanju situaciju;
no, naravno da ne postoji takav trenutak (mada za osobe snanih oseanja i
suptilne vetine, trenuci intenzivne kreativnosti nisu retki, pod uslovom da imaju i
sree). Self uglavnom kreira posebne strukture za posebne namene, tako to
iskljuuje ili fiksira neke od svojih moi, dok slobodno koristi druge; u tom smislu
spomenuli smo brojne neurotine strukture, prethodno aludirajui na strukturu koja
postoji u prirodnim opservacijama i tako dalje. Predmet prouavanja formalne
psihologije obuhvatao bi iscrpnu klasifikaciju, opis i analizu moguih struktura
selfa.(Ovo je predmet prouavanja Fenomenologije.)
Za nae potrebe, prodiskutovaemo u kratkim crtama tri ovakve strukture selfa, Ego,
Id i Linost, jer se, iz razliitih razloga kao to su vrste pacijenta i terapijske
metode, u teorijama psihologije abnormalnog ove odvojene parcijalne strukture
smatraju celokupnim delovanjem selfa.
Kao aspekti selfa, u jednostavnoj spontanoj aktivnosti, Ego, Id i Linost predstavljaju
glavne stadijume kreativnog prilagoavanja: id sainjavaju data pozadina koja se
razlae u svoje mogunosti, ukljuujui organsku nadraenost i prole nezavrene
situacije koje postaju svesne, kao i sredinu koja se nejasno opaa i poetna oseanja

114
 koja povezuju organizam i sredinu. Ego predstavlja progresivnu identifikaciju i
alijenaciju mogunosti, ograniavanje i razvoj tekueg kontakta, ukljuujui
motorno ponaanje, agresiranje, orijentaciju i manipulaciju. Linost je kreirana
figura onoga to self postaje i asimiluje u organizam, ujedinjujui je sa rezultatima
prethodnog rasta. Oigledno da je ovo upravo sam proces figura/pozadina i u
ovakvom jednostavnom sluaju, nije potrebno da se stadijumi posebno imenuju.

6. Ego

Uobiajeno zdravo iskustvo je, meutim, sledee: osoba je oputena, postoji mnogo
moguih interesa, svi su prihvatljivi i svi su prilino nejasni self je slab getalt.
Tada jedan interes preuzima dominaciju i sile se spontano mobiliu, odreene slike
postaju jasnije, a motorni odgovori se iniciraju. U ovom asu, najee, ono to je
potrebno jeste da se neto namerno iskljui, a da se neto drugo izabere (kao i da se
pojave spontane dominacije, pri emu se potencijalni suparniki interesi povlae).
Takoe je neophodno da se obrati panja, kao i da se bude oprezan, u vezi procene
sopstvenog vremena i resursa, kao i mobilizacije sredstava koja nisu sama po sebi
interesantna, i tako dalje. Odnosno, postavljaju se namerna ogranienja u totalnom
funkcionisanju selfa, a identifikacija i alijenacija se odvijaju u skladu sa ovim
ogranienjima. Ipak naravno, u toku perioda delovanja namerne koncentracije,
spontanost je prisutna u pozadini i u kreativnom inu svesnosti, kao i u rastuem
uzbuenju koje se pojavljuje u prvom planu. I konano, na vrhuncu uzbuenja,
svesnost slabi i zadovoljstvo je opet spontano.
Kakva je samosvesnost ega, sistema identifikacija, u ovom obinom iskustvu? On je
oprezan, nalazi se u aktivnom modusu, ulno je budan i motoriki agresivan i
svestan je sebe kao izolovanog iz situacije.
Zdrava promiljenost je svesno ograniavanje odreenih interesovanja, percepcija i
pokreta, kako bi se omoguila koncentracija na jednostavnije jedinstvo koje je tu.
Percepcija i propriocepcija su ograniene tako to se ne primeuju npr. panja se
moe motoriki odvratiti ili ako je organska nadraenost zakoena, objekat
percepcije gubi jasnou. Motorni impulsi se mogu proveriti suparnikim motornim
impulsima. Nadraenost se moe zakoiti tako to se izoluje, ne nudei joj objekat
koji bi je pobudio i pootrio, a muskularnoj inicijativi se onemoguava pokretanje.
(U meuvremenu, naravno, izabrani interes se razvija i uzbuenje se poveava.)
Ovi mehanizmi nam sada po pravilu daju oseaj da smo aktivni, da uestvujemo u
iskustvu, jer se self identifikovao sa jasno izabranim interesom i ini se da je u ovoj
poziciji spoljni inilac u polju. Prilaenje sredini se pre doivljava kao kreativna
agresija, nego kao srastanje sa njom, jer se ovde opet stvarnost ne susree u skladu
sa njenom spontanom jasnoom, ve se bira ili odbacuje u skladu sa interesom sa
kojim se identifikovalo. ovek ima oseaj da stvara situaciju. Sredstva se biraju
iskljuivo kao sredstva, u skladu sa prethodnim znanjem iz slinih situacija: osoba
tada ima oseaj da koristi i usavrava, a ne da otkriva-i-pronalazi. ula su pre
budna i tragaju, nego to pronalaze ili odgovaraju.
Postoji visok stepen apstrakcije perceptivno-motorno-afektivnog jedinstva i totalnog
polja. (Apstrakcije su, kao to smo rekli, fiksiranje odreenjih delova, kako bi se

115
 drugi delovi mogli kretati i dospeti u prvi plan.) Plan, sredstva i cilj su odvojeni
jedan od drugoga. Ove apstrakcije se povezuju u vre i jednostavnije jedinstvo.
Na kraju, znaajna apstrakcija koja se doivljava kao stvarna u situaciji promiljenosti
jeste sam ego: jer je organska potreba ograniena na cilj, percepcija se kontrolie, a
sredina se ne kontaktira kao da je pol neije egzistencije, ve se dri na distanci,
kao spoljanji svet, u odnosu na koji je osoba spoljni inilac. Ono to je blisko
doivljeno jeste jedinstvo cilja, orijentacije, sredstava, kontrole itd., a ovo je upravo
sam akter, ego. Sada je celokupno teoretisanje, a naroito introspekcija, namerno,
restriktivno i apstraktno; tako da u teoretisanju o selfu, posebno kroz introspekciju,
Ego je taj koji se pojavljuje kao sredinja struktura selfa. ovek je svestan sebe u
odreenoj izolaciji, ne uvek u kontaktu sa neim drugim. Korienje volje i tehnike
impresioniraju svojom oiglednom energijom. Osim ovoga, postoji sledei vaan
neurotian faktor: promiljenost se neprestano iznova pojavljuje u smirivanju
nezavrenih situacija, tako da se ova navika selfa utiskuje u seanje kao
preovladjujue oseanje selfa, dok spontani kontakti tee da zavre situaciju i budu
zaboravljeni. Kako god bilo, injenica je da se u ortodoksnim psihoanalitikim
teorijama svesnosti, ego, a ne self proglaava centralnim (o emu emo opirnije
diskutovati u sledeem poglavlju).
Odnosno, u idealnom svetu spontane identifikacije i alijenacije, gde ne postoji
namerna restrikcija, ego bi bio samo jedan stadijum funkcije selfa. A ako se
posmatra samo ponaanje, ego se jo uvek ne pojavljuje, ak iako postoji snana
namera. Ali u introspektivnoj teoriji, on se po pravilu pojavljuje kao veliki; a tamo
gde je subjekat neurotian, nita vie ne postoji u svesti osim promiljenog ega.

7. Id

Svesne primedbe neurotinog pacijenta ne znae, meutim, puno ortodoksnom

frojdijanski orijentisanom teoretiaru; ono to nedostaje svesnim naporima
pacijenta jeste energija.Umesto toga, teoretiar traga za suprotnim i otkriva da je Id
vaan energizujui deo mentalnog aparata; ali Id je uglavnom nesvestan;
introspekcija nam ne govori nita o njemu; on se moe posmatrati u ponaanju,
ukljuujui verbalno ponaanje, sa kojim je povezana samo rudimentarna svest.
Ovakvo miljenje o svojstvima Ida je, naravno, posledica terapijskog metoda:
oputeni pacijent, slobodne asocijacije i znaenja koja kreira terapeutova, a ne
pacijentova koncentracija (7, 4).
No, razmotrimo pre strukturu selfa u obinoj svesnoj oputenosti. U ovoj situaciji self,
kako bi se odmorio, suspenduje senzornu budnost i oputa miie iz srednjeg
tonusa. Tada se ini da je Id pasivan, rasplinut i iracionalan; njegov sadraj je
halucinatorski, a telo se pojavljuje kao veliko.
Oseaj pasivnosti potie od ina prihvatanja bez ukljuenosti. eljan odmora, self nee
da oivi i odigra impulse; motorna inicijativa je potpuno zakoena. Jedan za drugim
trenutni signali preuzimaju dominaciju i gase se, zato to nisu dalje kontaktirani. Za
mali centar introspektivne aktivnosti, ove mogunosti izgledaju kao utisci; oni su
dati i ostavljeni na nekoga.

116
 Slike koje se pojavljuju ine sa kao halucinacije, pravi objekti i celokupni dramatini
dogaaji kontaktiraju se sa minimalnim utrokom snaga, npr. hipnagogne slike ili
fantazije o masturbaciji. Njihova energija dolazi od nezavrenih situacija takve
vrste da se bude zadovoljen podsticanjem same granice kontakta (3, 7). Jer ako su
organske nezavrene situacije urgentne, onda je odmor nemogu: pokuaj da se on
isforsira vodi u nesanicu, nespokoj itd; ali ako su one slabe (u zavisnosti od
dnevnog zamora) mogu vie ili manje biti zadovoljene halucinacijom. Pasivna
seksualnost masturbacije kombinuje ove pasivne fantazije sa aktivnom
samoagresijom koja umiruje potrebu za motornim odgovorom.
Self izgleda rasplinut i on se u stvari dezintegrie i nestaje u puki potencijal, jer on
postoji i aktuelizuje se samo kontaktiranjem. Poto su i senzorna orijentacija i
motorna manipulacija inhibirane, nita nema smisla i sadraji se ine
misterioznim. Uprediemo ego, self i id: promiljeni ego poseduje vrsto apstraktno
jedinstvo i usmeren je ka cilju, iskljuujui svaki pokuaj odvraanje panje;
spontanost se odlikuje fleksibilnim konkretnim jedinstvom rasta, ukljuenosti i
prihvatanja distrakcija kao potencijalno privlanih; relaksacija se dezintegrie, a
ujedinjuje je jedino pomaljajui oseaj tela.
Telo postaje veliko zato to se razum i pokreti obustavljaju, a propriocepcije
uzurpiraju polje. One su namerno bile priguene; sada osloboene, kuljaju u
svesnost. Ako hitno ne obezbede sredite koncentracije, ovek pada u san.

8. Linost

Linost kao struktura selfa se u velikoj meri pronalazi-i-otkriva u samom analitikom

postupku, naroito ako je metod koji se koristi interpretacija i korekcija
interpersonalnih odnosa. Linost je sistem stavova koji se zauzimaju u
interpersonalnim odnosima; linost je pretpostavka onoga to neko jeste, koja slui
kao osnova za objanjenje neijeg ponaanja, ako se takvo objanjenje zahteva.
Kada je interpersonalno ponaanje neurotino, linost se sastoji od brojnih
pogrenih koncepcija, introjekcija, ego-ideala, maski itd. Ali kada se terapija zavri
(a isto vai za svaki terapijski metod), Linost predstavlja neku vrstu okvira koji
ine stavovi, onako kako ih neko razume i koji se mogu koristiti u svakoj vrsti
interpersonalnog ponaanja. Po prirodi stvari, ovo je konano dostignue
psihoanalitikog intervjua; a krajnji ishod svega ovoga je da ovako dostignutu
slobodnu strukturu teoretiari smatraju selfom; on je taj koji odgovara na pitanja
ili samopitanja. Ono to je karakteristino za teoretiare koji se bave
interpersonalnim odnosima, jeste da nemaju mnogo toga da kau o organskom
funkcionisanju, seksualnosti, nejasnim fantazijama ili uz to, o tehnikoj obradi
fizikog materijala, zato to sve ovo nije osnovni predmet tumaenja.
Kakva je samosvesnost Linosti, posto smo govorili o samosvesnosti Ega i Ida? Ona
je autonomna, odgovorna i samospoznajua, uvek iznova igrajui odreenu ulogu u
stvarnoj situaciji.
Autonomiju ne bi smeli meati sa spontanou. U autonomiji ovek slobodno bira i
uvek ima oseaj primarne neukljuenosti, iz koje sledi posveenost. Sloboda se
ogleda u injenici da je osnova aktivnosti ve dostignuta; ovek se posveuje u

117
 skladu sa onim to jeste, to jest, ta je postao. No, srednji modus spontanosti ne
uiva luksuz ove slobode, niti oseaja sigurnosti koji dolazi od saznanja ta je i gde
je neko, niti da li se moe ukljuiti ili ne; osoba je ukljuena i nastavlja dalje, ne
uprkos sebi, ve prevazilazei sebe. Autonomija je manje aktivna prema spolja,
nego to je to promiljenost i naravno manje je pasivna prema spolja nego
relaksacija - jer je to neija sopstvena situacija u koju se neko ukljuuje u skladu sa
svojom ulogom; ovek niti deluje na neto niti se na njega deluje; stoga se slobodna
linost smatra spontanom i u srednjem modusu. Ali u spontanom ponaanju, sve je
novo i progresivno se prisvaja; u autonomiji ponaanje je sopstveno, jer je u
principu ono ve dostignuto i asimilovano. Stvarna situacija zapravo nije nova,
ve je ona slika Linosti u ogledalu - tako da znamo da je to naa stvarnost i
oseamo se sigurni.
Linost je transparentna, ona se uvek iznova spoznaje, zato to je ona sistem onoga
to je priznato (u terapiji, to je struktura svih aha iskustava). Self uopte nije
transparentan u ovom smislu iako je svestan i moe se orijentisati zato to se
njegova svest o sebi javlja u terminima drugog u stvarnoj situaciji.
Isto tako, Linost je odgovorna i moe sebe smatrati odgovornom u smislu da
kreativni self nije odgovoran. Jer je odgovornost ispunjavanje ugovora; ugovor je
sainjen u skladu sa onim to neko jeste i odgovornost je dalja konzistentnost
ponaanja u ovim okvirima. Meutim, ista kreativnost se ne moe ugovoriti na
ovaj nain; njena konzistencija se pojavljuje u toku procesa. Prema tome, Linost
predstavlja odgovornu strukturu selfa. Naveemo neto to je vie primer nego
analogija: pesnik, shvatajui ta se trai u pogledu vrste situacije i stava
komunikacije, moe ugovoriti da napie sonet, i on odgovorno ispunjava ovu
metriku formu; ali on kreira slikovitost, emotivni ritam i znaenje, bivajui u sve
bliem i bliem kontaktu sa reima.

XI KRITIKA PSIHOANALITIKIH TEORIJA SELFA

1. Kritika teorije pasivnog selfa

Funkcija selfa je proces figura/pozadina u kontaktima na granici u polju

organizam/sredina. Ova koncepcija je prisutna i u svakodnevnom i u klinikom
iskustvu, a takoe je vrlo korisna za terapiju, tako da se namee pitanje zato je
ona odbaena ili potpuno prenebregnuta u postojeim teorijama. U ovom
poglavlju emo stoga diskutovati o nedostacima ovih teorija svesti (koje su
generalno unapreene Teorijom ega). Kasnije emo videti (u 13. poglavlju) da je
sam Frojd na adekvatniji nain tretirao funkciju selfa, osim to je, zbog pogrene
teorije potiskivanja, kreativnu mo pripisivao uglavnom nesvesnom.

118
 Problemi sa ortodoksnim teorijama poinju sa isticanjem razlike izmeu zdrave i
bolesne svesti; pri emu se zdrava svest smatrala pasivnom dinamiki pasivnom
u teorijskom smislu, te prema tome, pasivnom u terapiji u praktinom smislu ona
ne radi nita. Samo je bolesna svest ona koja je efikasna i na koju se obraa panja
u cilju njenog otklanjanja.
Razmotrite sledei pasus iz knjige Ane Frojd, Ego i mehanizmi odbrane:

Kada su odnosi izmeu dve susedne sile ega i ida miroljubivi, zadivljujue je kako ego
izvrava svoju ulogu posmatranja ida. Razliiti instinktni impulsi neprestano kre
sebi put od ida ka egu, gde obezbeuju pristup u motorni sistem, kojim postiu
zadovoljenje. U povoljnim uslovima, ego nema nita protiv ovog uljeza, ve mu
ustupa svoju sopstvenu energiju, a sebe ograniava na opaanjeEgo, ako pristane
na impuls, uopte ne ulazi u sliku.*

Prvo, u ovom pasusu, izreena je znaajna istina: impuls preuzima dominaciju

putem organizmike samoregulacije, bez svesnog napora; javlja se identifikacija sa
onim to je dato. (U naim terminima, ego je progresivni stadijum funkcije selfa.)
Ali, kakva udna upotreba rei da bi se reklo da impuls kri sebi put kao uljez i
da se ego ne protivi, kao da u povoljnim okolnostima ne postoji jedinstveni
proces selfa kao pozadine. I tako je ceo pasus nelogian: umesto da se pone sa
pred-diferenciranim kontaktom percepcije-pokreta-oseanja koji se dalje razvija,
kako prepreke i problemi postaju odreeniji, neophodno je da ego ustupi svoju
energiju drugome na raspolaganje itd.; ali, u stvari, ne postoji impuls koji ujedno
nije i percepcija i miini pokret.

______

* Anna Freud, The Ego and the Mechanisms of Defense, International Universities Press, Inc.,
New York, 1946.

Ne znamo kako da shvatimo odnos organizma i sredine koji se implicira

reima ego ograniava sebe na opaanje, da bude svestan, a inae ne ulazi u
sliku. Svesnost nije pasivna: ona je orijentacija, razumevanje i prilaenje,
biranje tehnike; i ona se nalazi svuda u funkcionalnoj meuigri sa manipulacijom
i rastuim uzbuenjem prisnijeg kontakta. Percepcije nisu samo percepcije; one
pojanjavaju, izotruju i privlae. Tokom celog procesa postoji otkrivanje i
pronalaenje, ne posmatranje; jer iako je potreba organizma konzervativna,
zadovoljenje potrebe moe potei samo iz novine u sredini: funkcija ida postaje
sve vie funkcija ega, sve do take finalnog kontakta i oputanja, upravo
suprotno onome to tvrdi g-ica Frojd. Upravo u povoljnim okolnostima, kada su
id i ego usklaeni, kreativni posao svesnosti je najizraeniji, a ne van slike. Jer,
pretpostavimo da ovo nije sluaj: zato bi onda, u funkcionalnom smislu,
svesnost uopte bila potrebna? Zato ne doe do zadovoljenja i poputanja
napetosti, dok ivo bie vegetira u snu bez snova? Meutim, to je zbog toga to
kontaktiranje nove sadanjosti zahteva jedinstveno funkcionisanje sila.

119
 Citiraemo drugi pasus kako bi pokazali na koji nain je ova teorijska greka o
pasivnom sistemu svesnosti, tetna za terapiju. Kontekst knjige Ane Frojd knjige
koja, uzgred budi reeno, predstavlja znaajni doprinos je sledei: svest je ono to
je najdostupnije za tretman; ona predstavlja fiksirane ego-odbrane, koje
konstituiu neurozu. Sa ovim tezama mi se, naravno, slaemo (mada bi radije
govorili o ego-agresijama, nego o ego-odbranama). A problem, kako ga ona vidi,
jeste na koji nain uhvatiti ego na delu. Ona smatra da to nije mogue u nekoj
zdravoj situaciji, jer je tada ego pasivan. Niti to moe biti kada je ego
uspenodefanzivan, jer su tada njegovi mehanizmi skriveni, a impuls potisnut.
Meutim, na primer:
Reakciona formacija neurotini mehanizam ega moe se najbolje prouavati kada su ove formacije u procesu dezintegracije
Instinktni impuls i reakciona formacija se na trenutak mogu videti u okviru ega, rame uz rame. Zahvaljujui drugoj funkciji ega
njegovoj tendenciji ka sintezi ovo stanje stvari koje je naroito povoljno za analitiku opservaciju, traje samo nekoliko
trenutaka.*

Obratite panju da je tendencija ka integraciji nazvana drugom funkcijom

dostupnog ega, to je pomenuto u zagradi na kraju poglavlja; ali ova tendencija je
ono to je, na primer, Kant smatrao sutinom empirijskog ega, sintetiko jedinstvo
apercepcije, a to je ono to i mi smatramo glavnim poslom selfa, formiranje
getalta. U ovom pasusu, meutim, ova sintetika tendencija se vidi kao nezgodna
prepreka posmatranju ega? Ega! Jasno je da ovde g-ica Frojd pod egom uopte
ne podrazumeva sistem svesnosti, ve neurotinu nesvesnu promiljenost;

_______

* Anna Freud, The Ego and Mechanisms of Defense, International Universities Press. Inc., New
York, 1946.

pa ipak, nije svesnost ono to je najdostupnije za tretman, ono to angauje

pacijentovu saradnju. Alternativa je ono to mi sve vreme sugeriemo, a to je da
se upravo analizira struktura sinteze: kako bi se pacijent mogao koncentrisati na
to kako su njegove figure nepotpune, iskrivljene, nepriline, slabe, nejasne i kako
bi im dopustio da se potpuno razviju, ne zaobilazei sintetiku tendenciju, ve je
jo vie mobiliui; u ovom procesu anksioznost raste i pojavljuju se konflikti,
no, istovremeno pacijent je sve vie u stanju da se nosi sa anksioznou, tako da
ona ponovo postaje uzbuenje kroz koje se moe prodisati. Prema tome, teorija
selfa razvija se direktno sa terapijom selfa. Meutim, po ortodoksnom shvatanju
situacija je suprotna: ne koncentriui se na pacijentovu integrativnu mo, ve
pokuavajui da je prevarom ukloni s puta to je vie mogue, analitiar saznaje
neto o tome kakav bi pa tada cijent bio da je potpuno dezorijentisan i paralisan.
I ta onda? Hoe li analitiar tada sastaviti pacijenta od njegovih potpuno
razliitih delova? Meutim, ovo mora biti uinjeno pacijentovom integrativnom

120
 snagom. Ali ne samo da je analitiar uopte ne koristi, i ne samo da je jo vie
oslabljuje, ve on i dalje ne zna nita o njoj.
Teorija koja ini da sistem svesnosti bude praktino neupotrebljiv, pa ak i
prepreka, daje lanu sliku zdrave situacije i ne pomae u neurotinoj situaciji.

2. Kritika teorije koja izoluje self fiksiranim granicama

Veina ortodoksnih teorija svesnosti imaju prethodni obrazac. Manje tipina je

Pol Federnova (Paul Federn) teorija ega i njegovih granica. (Naredni citati su uzeti
iz rada Mentalna higijena psihotinog ega.) Po ovoj teoriji ego nije pasivan, on
deluje i doivljava se kao postojee sintetiko jedinstvo.

Ego se sastoji od oseanja jedinstva, kontigviteta i kontinuiteta tela i uma pojedinca u

propriocepciji ovekove individualnosti Ego je funkcionalna jedinica katekse, koja se
menja sa svakom aktuelnom milju i percepcijom, ali ostajui isto oseanje sopstvene
egzistencije u jasnim granicama.*

Osim ovoga, dr Federn upozorava na greku pasivnog:

Postoji iskuenje da se poveruje da neko prezentuje ego psihologiju korienjem rei ego
umesto linost ili pojedinac Svaka tautologijska terminologija lako moe posluiti
samoobmani. Moramo imati na umu da je ego specifina psihosomatska jedinica katektirana
mentalnom energijom.**

_____

* Ovo je dobar opis onoga to smo u prethodnom tekstu (10, 8) nazvali Linost. Kao takav, self
ba ne doivljava sopstveno postojanje kao jedinstvo svog kontaktiranja.
** Paul Federn, Mental Hygiene of the Psychotic Ego, American Journal of Psychotherapy, July,
1949, str.356-371.

Dr Federn zatim pokazuje kako da se koristi ova energetska jedinica u terapiji.

Na primer, specifine operativne funkcije svesnosti, kao to su apstrakcija ili
konceptualno miljenje, mogu biti oslabljene (u izofreniji); a terapija se sastoji u
njihovom osnaivanju kroz vebanje ega.
Za sada je ovo u redu. Ali problem sa ovakvim shvatanjem je sledei: ako je
sistem kontakta u sutini (a ne povremeno i kao posebna struktura) propriocepcija
ovekove individualnosti u okviru jasnih granica, onda kako je mogue da ovek
stupi u kontakt sa stvarnou van tih granica? Problem se jasno namee u sledeim
reenicama dr Federna:

ta god bila puka misao, to je usled mentalnog procesa koji se nalazi unutar mentalne i fizike
granice; ta god da ima konotaciju biti stvaran, nalazi se van mentalne i fizike granice ega.

121
 U skladu sa savremenom filozofijom, ova vrsta formulacije ini se savreno
razumnom, ali ona je apsurdna. Jer kako ovek postaje svestan razlike izmeu
unutar i van, misli i stvarnog? Zar se to ne postie putem svesnosti? Prema
tome, na neki nain sistem svesnosti mora direktno kontaktirati spoljanje
stvarno; samooseaj mora ii van propriocepcije ovekove individualnosti. (Mi
tvrdimo, naravno, da je sutina kontakta biti u dodiru sa situacijom; funkcija
selfa je funkcija polja.) Ovo je davnanji problem: kako, budni, vi znate da ste
sanjali i da sada ne sanjate? A i odgovor je klasian: to nije uz pomo neke
posebne konotacije stvarnosti, kao da stvarnost ima odvojeni kvalitet, ve
integracijom vie svesnosti u aktuelnoj situaciji, vie konzistencije, vie oseaja
telesnosti, a posebno u ovom sluaju, vie namerne muskularnosti. (Vi moete da
se utinete da biste proverili da li ste budni; to ne znai da takoe ne moete da
sanjate da se tipate, ali ovo prvo je jai dokaz, a ako se svi raspoloivi dokazi
ove vrste slau, ionako nije vano da li ste budni ili sanjate.) Kad bi dr Federn
takoe govorio o motornom ponaanju kao delu ego-oseaja, kao i o percepciji i
propriocepciji, apsurdnost bi postala oigledna, zato to tada telo pojedinca ne
bi moglo biti ogranieno od drugih stvari u sredini.
Videemo kako se u dinamikom smislu dolazi do logine slike koju daje dr
Feder. Razmotrite sledee propozicije:

Mentalni i telesni ego se doivljavaju odvojeno, ali se u budnom stanju mentalni ego uvek
doivljava da je unutar telesnog ega.

Naravno da ne uvek. Situacija od znaajnog interesa pojavljuje se u svesnosti

mnogo vea nego to je doivljeno telo, telo se osea kao deo nje ili to uopte nije
telo koje doivljava, ve objekat-u-datoj-situaciji, odreen nekim telesnim
apetitom. U takvom trenutku, telo se doivljava kao malo i okrenuto spolja, prema
interesu. Ali ono na ta autor verovatno misli jeste momenat introspekcije; i tano
je da je u ovom inu um unutar tela naroito ako se telo opire da bude
pozadina i ako se pojave dosada, nervoza, oseaj neizdrljivosti.
Sada moemo shvatiti izjavu:

Ego kao subjekat prepoznajemo po zamenici Ja, a kao objekat zovemo ga self .

Ukoliko tehniku posmatranja ini introspekcija, upotreba ovakvog jezika je

razumna, jer je tada mentalni ego aktivan, a mentalni i telesni self je
pasivan; a poto se svesnost tela ne moe kontrolisati - osim ako se introspekcija ne
pretvori u ivu fantaziju objektni telesni oseaj je vei od introspektivnog
subjekta. Ali razmotrimo logiku ovakvog jezika u pogledu opte upotrebe: u
introspekciji, telesna svesnost nije aktivna; i ta onda, da li je ona Ja ili ne? Ako
je telesna svesnost Ja, onda self nije samo objekat, a Ja delimino nije subjekat.
Ako telesna svesnost nije Ja, onda postoji sistem svesnosti koji je van nadzora
ega (naime svesnost koja nije introspekcija), pa ta onda ostaje od jedinstva? Oba
zakljuka su tana i oba su nekompatibilna sa Federnovom teorijom. Sreom, pravo
osnovno jedinstvo moe se demonstirirati jednostavnim eksperimentom:
introspektujui, pokuajte da ukljuite kao objekte aktivnog Ja to vie delova
veeg pasivnog telesnog selfa; postepeno zatim, um i telo e se najednom sjediniti,

122
Ja i self e se stopiti, razlika izmeu subjekta i objekta e nestati, a svesni self e
dotai stvarnost kao neku percepciju ili zainteresovanost za neki spoljni problem,
bez intervencije pukog miljenja.
Odnosno, self, svestan u srednjem modusu, prekida odvojenost uma, tela i
spoljanjeg sveta. Zar ne treba da zakljuimo da za teoriju selfa i njenog odnosa sa
Ja, introspekcija predstavlja slab prvenstveni metod posmatranja, jer ona stvara
posebno stanje? Moramo poeti sa istraivanjem irokog raspona zanimljivih
situacija i ponaanja. Ako tada nastavimo sa introspekcijom, istinita situacija je
oigledna: da je introspektivni ego promiljen restriktivan stav psihosomatske
svesnosti, koji privremeno iskljuuje svesnost sredine, inei telesnu svesnost
pasivnim objektom.
Kada je promiljena restrikcija nesvesna (kada je ego funkcija alijenacije
naurotina), tada postoji oseaj fiksirane granice selfa i izolovanog aktivnog centra.
Ali ovakvo stanje je kreirano stavom. A tada, takoe, imamo puke misli, oiene
od stvarnosti. Ali u kontekstu svesne introspekcije, misli jesu stvarnost: one su
aktuelna situacija, kada se iskljui sredina; i tada ogranien self i njegov aktivni
centar ine dobar getalt.
Meutim, uopte govorei, svestan self nema fiksne granice; on postoji u svakom
sluaju kontaktiranja neke aktuelne situacije i ogranien je kontekstom
interesovanja, dominantnim interesom, kao i identifikacijom i alijenacijom koje
slede.

3. Poreenje prethodnih teorija

Diskusija o prethodnim teorijama iznosi na videlo suprotne dileme koje

postoje u savremenim psiholokim pravcima:
(a) Kao to ini Ana Frojd, istie se funkcionalno polje, meuigra organizma i
sredine (instinkt i zadovoljenje), ali se sintetika mo selfa proglaava pasivnom.
Ili (b) kao to ini Federn, istie se sintetika mo selfa, tako to se self
(misli) odvaja od sredine (stvarnosti).
Ali ove dileme su razreive ako imamo na umu da ono to je prvenstveno dato
jeste jedinstvena osnova perceptivnih, motornih i oseajnih funkcija i da je
funkcija selfa kreativno prilagoavanje u polju organizam/sredina.
Sada bi mogli dotai pitanje koje je postavljeno na poetku poglavlja: kako to
da je funkcija selfa u tolikoj meri pogreno shvaena i da je, kao to je poznato,
teorija ega najnerazvijeni deo psihoanalize? Spomenuemo etiri meusobno
povezana razloga:
(1) Filozofska misao koja zastupa podelu uma, tela i spoljanjeg sveta.
(2) Drutveni strah od kreativne spontanosti.
(3) Istorija podele dubinske i opte psihologije.
(4) Aktivne i pasivne psihoterapijske tehnike.
Kombinacija ovih razloga stvara uobiajene dileme koje postoje u teoriji ega.

4. Filozofske podele

123
 U klasinom smislu, psiholoki metod polazi od objekta iskustva, pa ide
preko aktivnosti do sposobnosti , sa tim da je ovo poslednje pravi predmet
prouavanja npr. ide se od prirode vidljivog, preko aktuelizacije vida do
sposobnosti da se vidi, to ini deo organske due. Ovo je logina sekvenca, od
posmatranja do zakljuka. Ali ako je doivljavanje neurotino, javlja se
zanimljiv problem: abnormalne sposobnosti dovode do poremeenih radnji, a
one daju defektan objekat i tada ako krenemo iz ovog pogreno opaenog sveta,
doneemo pogrene zakljuke o moima iskustva, a greke pospeuju jedna
drugu, u zaaranom krugu.
Videli smo u 3. poglavlju, da je reakcija na epidemiju hronine niskostepene
opasnosti, to to se svet opaa kao da su Um, Telo i Spoljanji svet odvojeni.
Objekti ovakvog spoljanjeg sveta su takvi da zahtevaju da se njima bavi
agresivna volja (umesto da postoji interakcija u procesu rasta), a u kognitivnom
smislu, oni su strani, fragmentirani itd., kao da mogu biti spoznati samo preko
podrobne apstraktne racionalizacije. Self za koga se smatra da doivljava
ovakve objekte, bio bi promiljeni ego koji smo opisali. Meutim, ovakav
zakljuak je potkrepljen injenicom da hronini hipertonus nesvesne
muskularnosti, previe budna percepcija i smanjena propriocepcija stvaraju
oseaj voljnosti i preteranu svest: sutinski self kao izolovan promiljeni ego.
Slino je i sa odnosom Uma i Tela: samoosvajaka agresija potiskuje apetite i
anksioznost; medicinska opservacija i teorija ire se u pravcu invazije spoljanjih
otrova i mikroba; a medicinska praksa se sastoji od sterilne higijene, hemijskih
lekova, vitamina i analgetika. Faktori depresije, napetosti i osetljivosti su
prenebregnuti.Tako da generalno, ponaanje koje se ne oslanja na jedinstvo polja
spreava pojavu dokaza protiv postojee teorije. Postoji malo vidljive
kreativnosti, nedostaje kontakt i ini se da energija potie iznutra, a da se
delovi getalta nalaze u umu.
Dakle, ako uzmemo u obzir ovu teoriju (i oseanje) izolovanog aktivnog ega,
razmotriemo problem na koji jedan lekar nailazi. Ako se u pogledu fiziolokog
funkcionisanja, sintetika mo ega shvati ozbiljno, to okonava organizmiku
samoregulaciju, zato to e se ego pre meati nego prihvatati i razvijati se; ali
uplitanje u samoregulaciju uzrokuje psihosomatsko oboljenje; stoga, teorijski i
praktino, kod relativno zdrave osobe, ego se tretira kao da je pasivan, kao da je
posmatra. A ovo se dokazuje injenicom da izolovan ego zaista nema energiju i
na njega se ne moe puno raunati. Slino ovome, ako se u pogledu stvarnosti
sintetika mo ega shvati ozbiljno, onda imamo svet psihotiara, svet projekcija,
racionalizacija i snova; prema tome, u relativnom zdravlju napravljena je
konana razlika izmeu pukih misli i stvarnog; ego je fiksiran u okviru
svojih granica.
Zanimljivo je zapaziti ta se deava kada jedan deo ove filozofske podele
nestane, ali drugi deo ostane. U teoriji i u terapiji, Vilhelm Rajh je uspeo da u
potpunosti ponovo uspostavi psihosomatsko jedinstvo; ali uprkos odreenim
ustupcima istim dokazima, on u osnovi i dalje gleda na ivo bie kao da
funkcionie unutar svoje koe npr. orgazam se poredi sa pulsiranjem u beici;
organizam se ne shvata kao apstrakcija iz postojeeg polja. ta se onda deava

124
 u njegovoj teoriji? Na granici, situacije kontakta se vide kao kontradiktorni
nagoni, a da bi se otkrilo njihovo jedinstvo, ne moe se gledati na kreativnu
sintezu selfa, ve se socio-bioloka povrina mora napustiti i istraivati u
biolokim dubinama; sva ljudska energija dolazi iznutra. Mogunost
kreativnog reenja povrinskih kontradikcija, npr., u kulturi ili politici, je sve
vie beznadena (ali naravno, ovo beznae je bilo jedan od uzroka teoretskog
povlaenja sa povrine). U terapiji, metod se na kraju koristi samo u pokuaju da
se probudi mudrost tela. Kreativna mo selfa pripisuje se potpuno nesvesnoj
organizmikoj samoregulaciji, suprotno svim dokazima drutevnih nauka,
umetnosti, istorije itd. Ali tada, sekundarno, preskakanjem granice kontakta,
potisnuto jedinstvo polja se apstraktno projektuje do neba i svuda naokolo, kao
bio-fizika mo, direktno energizujui (i direktno napadajui) organizam
spolja. Ova apstrakcija i projekcija teorija orgona - je praena uobiajenim
opsesivnim naunim pozitivizmom. (Ovim ne tvrdimo da je Rajhova biofizika
sila obavezno iluzija, jer veina projekcija u stvari, pogaa metu); ali ono to je
iluzija jeste miljenje da ovakva sila, ako postoji, moe biti direktno efikasna, a
da ne mora da proe kroz kanale obine ljudske asimilacije i rasta).
S druge strane, pretpostavimo da je podela drutvene sredine razreena, ali da
psihosomatsko jedinstvo nije shvaeno, ve su to samo prazne prie. Tada
dolazimo do perspektive interpersonalnih teoretiara (Vaingtonska kola, From,
Hornaj itd.). Oni svode self na ono to smo mi prethodno nazvali Linou, a
zatim to je zaprepaujue, ali neizbeno govore da je bioloka priroda
preteno neurotina i infantilna. Meutim, njihove konstrukcije su bez
vitalnosti i originalnosti; i upravo tamo gde smo se mogli nadati da e se oni kao
inventivni i revolucionarni drutveni inicijatori pokazati u najboljem svetlu,
nalazimo da je njihova socijalna filozofija izrazito neukusno predvorje ogledala
slobodnih, ali praznih Linosti.

5. Drutveni strah od kreativnosti

Toliko o rascepima u polju, u pozadini kontakta. Okrenimo se sada formiranju

getalta u polju, spontanosti selfa.
Kao to smo pokuali da pokaemo u 6. poglavlju, postoji zarazan strah od
spontanosti; to je infantilno par exellence, jer se ne uzima u obzir takozvana
stvarnost; to je neodgovorno. Razmotriemo drutveno ponaanje u vezi nekog
uobiajenog politikog pitanja i videemo ta ovi termini znae. Recimo da
postoji neko pitanje, neki problem: i da postoje suprotstavljene partije; termini
kojima se izraava problem preuzeti su iz politike, oekivanih dobiti i istorijata
ovih partija, i oni su shvaeni kao jedini mogui pristupi problemu. Partije se ne
konstituiu iz stvarnosti problema (osim u velikim revolucionarnim momentima),
ve se o problemu misli kao da je stvaran, samo ako je formulisan u
oekivanom okviru. Ali u stvari nijedna od suprotstavljenih politika se ne
preporuuje spontano kao stvarno reenje stvarnog problema; i ovek je
neprekidno suoen sa izborom onoga to je manje zlo. Prirodno je da ovakav
izbor ne izaziva entuzijazam ili inicijativu. Ovo je ono to se zove biti realan.

125
 Kreativni pristup problemu je upravo suprotan: to je pokuaj da se problem
sagleda na razliitim nivoima, tako to se otkriva ili pronalazi neki novi, trei
pristup koji je od sutinskog znaaja za dato pitanje i koji se spontano namee.
(Ovo bi tada znailo pravu politika i pravu partiju.) Kad god je izbor samo i
ekskluzivno manje zlo, bez predvianja istinskog zadovoljstva, verovatno da
se ne radi o pravom konfliktu, ve o njegovoj maski, to niko ne eli da predoi.
Nai drutveni problemi su obino postavljeni tako da prikriju prave konflikte i
da spree prava reenja jer bi ovo moglo da izazove velike rizike i promene.
Meutim, kada ovek spontano izraava svoju stvarnu muku ili jednostavan
zdrav razum i tei kreativnom prilagoavanju datog pitanja, onda se za njega
govori da bei od problema, da je nepraktian, utopista, nerealan. Ono to se
smatra stvarnou jeste prihvaeni nain postavljanja problema, a ne sam
problem. Ovakvo ponaanje se moe videti u porodicama, u politici, na
univerzitetima, u raznim profesijama. (Tako da posle svega moemo primetiti da
su prole epohe, ije smo drutvene forme prevazili, izgledale vrlo glupo u
izvesnim pogledima. Sada vidimo da nije postojao razlog da se spontanim
pristupom ili sa malo vie zdravog razuma, lako ne ree njihovi problemi, spree
katastrofalni ratovi itd., itd. Osim toga, kako ve istorija pokazuje, ma koji novi
pristup da je tada predloen, jednostavno nije bio realan.)
Najvei deo stvarnosti Principa realnosti sastoji se od ovakvih drutvenih
iluzija, a takvo stanje se odrava putem samoosvajanja. Ovo je oigledno ako
razmislimo da u prirodnim naukama i tehnologiji, gde su one najizraenije, svaka
vrsta pokuaja, elje, nade i projekta sprovodi se bez trunice krivice ili
anksioznosti; nema povinovanja pravom predmetu prouavanja, ve se on
posmatra fascinirano i sa njim se prenagljeno eksperimentie. Ali u drugim
stvarima (gde se obraz mora sauvati) nailazimo na sledei zatvoreni krug:
Princip realnosti ini da kreativna spontanost bude pasivna, opasna ili
psihotina; potisnuto uzbuenje okree se agresivnije protiv kreativnog selfa; a
stvarnost neke norme se tada doivljava kao zaista neto stvarno.
Najuasnija vrsta nesigurnosti nije strah od instinkta, niti od nanoenja tete,
ve strah da neto uradimo na svoj sopstveni, novi nain; ili da to ne uradimo,
ukoliko zaista nismo zainteresovani. Ali mi konsultujemo prirunike, autoritete,
napise novinskih kolumnista, struna miljenja. Kakvu sliku o selfu bi ovek
mogao da tada stekne? On ak ne asimiluje, a kamoli da je kreativan; on
introjektuje, pridodaje i preiva nesvareno.

6. Lepe umetnosti u analitikoj teoriji

Odlian primer iskljuivanja spontanosti iz analitike teorije moe se videti u

tretmanu lepih umetnosti i poezije, ba tamo gde bi se oekivalo da kreativna
spontanost bude u prvom planu.
Frojd je jo davno izjavio da psihoanaliza moe da prouava teme kojima se
bave umetnici, kao i blokade njihove kreativnosti (o emu on govori u svom
eseju o Leonardu), ali ne i kreativnu inspiraciju, koja je misteriozna, niti tehnike,
koje su domen istorije umetnosti i umetnike kritike. Od tada je ovaj princip

126
uglavnom bio potovan (mada ne uvek sa humanistikom gracioznou kojom
se Frojd odlikovao); a kada nije bilo tako, rezultat toga je bio da se na umetnost
gleda kao na posebno zarazan neurotini simptom*. Pa ipak, kako je to
izvanredna koncepcija! Zato to su tema i inhibicija prisutne u svakoj aktivnosti,
pa ma ta ona bila; ono to ini umetnika i pesnika jesu upravo kreativna mo i
tehnika; tako da je takozvana psihologija umetnosti psihologija svega drugog, ali
nipoto umetnosti.
Meutim, razmotriemo upravo ova dva zabranjena predmeta prouavanja, a
posebno tehniku. Za umetnika, naravno, tehnika, stil znai sve; on osea
kreativnost kao prirodno uzbuenje i svoju zainteresovanost za temu (koju uzima
spolja, to jest, iz nezavrene prole situacije i iz dnevnih dogaaja); ali tehnika
je njegov nain oblikovanja stvarnog kako bi bilo jo stvarnije; to zaokuplja prvi
plan njegove svesnosti, percepcije, manipulacije. Stil je on sam, to je ono to on
pokazuje i komunicira: stil, a ne banalno potisnute elje ili dnevne novosti.
(Formalna tehnika je prvenstveno ono to se komunicira i to je, naravno,
oigledno iz Rorah (Rorschach) ili drugih projektivnih testova. Ono to je
interesantno, sigurno nisu Sezanove jabuke mada one svakako nisu nevane
ve njegova umenost i ono to je on zapravo stvorio od jabuka.)
Dolazak do prave povrine, transformacija vidljive ili poetne teme u
materijalnom medijumu, jeste kreativnost. U ovom procesu uopte ne postoji
misterija, osim moda verbalna misterija koja nije neto to bi neko znao
unapred, ve neto to neko radi, onda spozanje i moe da pria o tome. Ali ovo
vai za svaku percepciju i manipulaciju koja se sree sa novinom i formira
getalt. Onoliko koliko smo u mogunosti da, kao u psiholokom eksperimentu,
izolujemo jedan zadatak i ponovimo sline delove, utoliko moemo da
predvidimo celinu koja e spontano biti zapaena ili izvedena; ali u svim bitnim
interesima u umetnosti i drugim oblastima ivota, problem i delovi su uvek
nekako novi; celina se moe objasniti, ali ne i predvideti. ak i da je to mogue,
celina nastaje kroz veoma obina (svakodnevna) iskustva.

______

* Izvanredan izuzetak bio je Rank, ije je delo Umetnost i umetnik iznad svake pohvale.
Misterija kreativnog, kako je vidi psihoanaliza, ne potie od traganja za
njom na oiglednom mestu, u obinom zdravom kontaktu. Ali gde moemo
oekivati da je naemo u klasinim psihoanalitikim konceptima? Ne u
superegu, jer on inhibira kreativno izraavanje; on razara. Ne u egu, jer on ne
stvara nita, ve ili
posmatra i izvrava ili gui i brani sebe. Ono to je kreativno ne moe biti ego,
jer umetnik ne moe sebe objasniti; on kae: Ne znam otkuda je to dolo, ali
ako vas zanima kako to radim, sad u vam rei i on tada zapoinje sa
dosadnim tehnikim objanjenjima, koja su predmet umetnike kritike i istorije
umetnosti, ali ne i psihologije. Prema tome, psihoanalitiar nagaa da bi
kreativno moralo biti u idu a tamo je ono dobro skriveno. Ipak, umetnik nije
nesvestan onoga to radi; on je potpuno svestan; on to ne verbalizuje niti

127
teoretie o tome, osim a posteriori; ali on stvara neto obraivanjem materijalnog
medijuma i reavanjem sirovog novog problema, koji se rafinira u toku procesa.
Razvijajui teoriju na osnovu samoosvajajueg ega, psihoanaliza ne moe da
izvue smisao o vrsti kontakta koji je uzbudljiv i koji menja stvarnost. A nesrea
nae generacije ogleda se u tome da je ovakva vrsta ega prava epidemija, tako da
se ini da je ono to umetnik radi neobino. Umesto da se teorija o egu razvija
na osnovu najsnanijih sluajeva kreativnosti, koji su (u ovom pogledu)
normalni, ona potie iz proseka, a ivopisni sluajevi smatraju se misterioznim
ili zarazno neurotinim.
Ipak, ispravna teorija bi se mogla takoe izvesti posmatranjem spontanosti
dece koja sa savrenom samouverenou, haluciniraju o stvarnosti, a ipak je
prepoznaju, i koja se igraju sa stvarnou i menjaju je, a da uopte nisu
psihotina. Ali deca su, naravno, infantilna.

7. Rascep izmeu dubinske i opte psihologije

Istorijski posmatrano, psihoanaliza je nastala na vrhuncu psihologije

asocijacija i poetnog zanosa da refleksni luk i uslovni refleks ine osnovu
asocijacija. Funkcionalna i dinamika Frojdova teorija toliko se razlikovala od
ovih koncepcija, kao da je pripadala nekom drugom svetu; i zapravo, primirje
koje je postignuto, znailo je podelu ovih svetova. Svet svesnog Frojd je ustupio
psiholozima asocijacija (i biolozima); za sebe je uzeo svet snova, u kome je
ispravno oznaio funkcionalne signale. Na granici dva sveta, gde snovi izranjaju
u javu, odvija se ono to je Frojd u svom briljantnom nastupu (prezira?) nazvao
sekundarnom elaboracijom; to sigurno nije bilo ono to je primarno i ispunjeno
energijom, ali je bio pokuaj da se nae smisao kroz pokoravanje zakonitostima
realnosti, naime asocijacijama. (Vratiemo se Frojdovim primarnim i
sekundarnim procesima u 13. poglavlju.) U meuvremenu, psiholozi su sve vie
dokazivali da su ovo zaista bile zakonitosti stvarnosti, konstruisanjem
eksperimentalnih situacija koje su sve manje bile od vitalnog znaaja, u kojima je
odgovor postajao zapravo refleks: lavirinti i okovi, reakcije koje nisu bile
sekundarne, ve tercijarne ili kvartarne, do take nervnog sloma. (Ako je
psihologija prouavanje kreativnog prilagoavanja, onda je psihologija refleksa
penoloka grana fizike.)
Frojd je povremeno ukazivao na to da zakonitosti snova mogu biti zakonitosti
realnosti - ali nije video nain na koji bi premostio jaz meu njima. Pa ipak, u
logikom smislu, ako se uzmu u obzir dva sveta, svet snova sa svojim
zakonitostima zadovoljstva i fantastinim iskrivljenjima i svet svesne stvarnosti
sa svojim nezadovoljstvom i dodatnim asocijacijama, teko bi se moglo izbei
ponovno postavljanje epistemolokog pitanja: sa kojom jedinstvenom svesnou
ovek razlikuje ova dva sveta i koje su zakonitosti ovog unitarnog sistema?
U optoj psihologiji dolo je do Getalt revolucije koja je uglavnom bila
povratak starih koncepcija. (Jer delovanje miljenja i ponaanja nije neznatan i
nejasan predmet prouavanja i stari narodi, iako nisu bili oduevljeni
eksperimentatori, nisu mogli odoleti eksperimentu.). Percepcija, apstrakcija i

128
reavanje problema poeli su da se shvataju kao postojee i nastajue celine, kao
zavravanje nezavrenih neophodnih zadataka. ovek bi sada oekivao da je
odmah dolo do zbliavanja getalt psihologije i psihoanalize, da je dolo do
sinteze kontakta i dubinske psihologije, pa prema tome, da je dolo do
funkcionalne teorije selfa, ida, ega i linosti. Ali, ovo se nije dogodilo.
Nedostatak hrabrosti da se to uradi mora se pripisati getaltistima, jer
psihonanalitiarima nije nedostajalo kurai. Prvo, da bi opovrgli psihologe
asocijacija, getalt psiholozi su se godinama posveivali tome da dokau da su
opaene celine objektivne i u sutini fizike, a ne subjektivne, niti rezultat
emocionalnih tendencija. I te kakva pobeda da se ostvari! Jer getaltisti su, kako
bi uvrstili svoju psihologiju, irom fizikog sveta oduevljeno tragali za
celovitim tendencijama, insistirali na kontekstu i meuodnosima svih delova; ali
postojao je jedan jedini sluaj gde se getalt princip nije primenjivao, a to su
ljudska oseanja! Emocija nije smatrana za pravi deo percepcije koju je pratila;
emocija nije ulazila u figuru!
Drugo, ambiciozni da ostvare ovu pobedu, getaltisti su briljivo sterilisali
(kontrolisali) eksperimentalne situacije, inei ih to je mogue manje
zanimljivim za bilo kog subjekta; pa ipak, oni su sa zadivljujuom genijalnou,
bili u stanju da demonstriraju getalt. Meutim, sam njihov uspeh trebalo je da ih
alarmira i da poslui kao suprotni dokaz, jer je bio protivan njihovom osnovnom
principu konteksta: kada stvarna potreba mobilie sve funkcije, onda je getalt
najuoljiviji. Ono sa im je trebalo da eksperimentiu bilo je upravo suprotno:
pokazivanje da formativna tendencija slabi, kada je zadatak samo puki
laboratorijski zadatak, apstrakt, kada je izolovan i nezanimljiv. (A ovo je oduvek
bila taktika koja se primenjivala u eksperimentima sa ivotinjama.) Tree,
getaltisti su se od samog poetka drali naunog metoda formalne laboratorije.
Meutim, razmislite o sledeem problemu: ta se deava kada sama stvar koja
prua sutinsko objanjenje, kreativna mo ivog uzbuenja, bude povuena iz
situacije ili intervenie u eksperimentu, poremeti kontrolu, desterilie situaciju,
moda odbije da uopte bude prouavana, i insistira na postojeem problemu, a
ne na njegovoj apstrakciji? U ovakvom sluaju, u interesu nauke, ovek mora da
se odrekne fetiizma prihvaenog naunog metoda. Eksperiment mora biti
stvaran i znaajan, u smislu da pravi line razlike, da predstavlja soficistirani
pokuaj ostvarenja zadovoljstva, te stoga, partnerstvo u kojem su i
eksperimentator i subjekat oboje ljudi. Ovakva prouavanja svakako nisu
nemogua. U politikom smislu, ovo se deava u kooperativnim zajednicama; u
socijalnom i medicinskom pogledu ovo se deava u takvim projektima kao to je
Zdravstveni centar Pekam; i ovo postoji u svakoj psihoterapijskoj seansi.
Bilo kako bilo, mi sada ve dve generacije imamo poremeenu situaciju sa
dve najdinaminije psiholoke kole, koje se paralelno razvijaju, ali uz malo
interakcije. I neizbeno je da upravo njihova dodirna taka, teorija selfa, trpi i da
bude najnerazvijenija.

8. Zakljuak

129
 Na kraju, sam metod koji se koristi u psihoterapiji uinio je da prave teorije
selfa i rasta budu nerazumljive i imao je tendenciju da potvrdi one teorije u
kojima je ego ili pasivan ili samo rezistentan, id je nesvesan, linost je puka
formalnost itd. Stvorena je takva situacija posmatranja i uvedeni kriterijumi
leenja u kojima je dokaz prima facie potvrda ovih teorija. irom ove knjige
navodili smo primere kako se ovo deava.
Ipak, bilo bi nepravedno da zakljuimo ovo neprijateljski naklonjeno
poglavlje, a da ne kaemo sledee:
Sa svim svojim manama, nijedna druga disciplina savremenog doba nije toliko
zastupala ideju o jedinstvu polja organizam/sredina, kao to je to inila
psihoanaliza.Ako pogledamo iru sliku, a ne samo detalje, moemo videti da je u
medicini, psihologiji, sociologiji, pravu, politici, biologiji, biofizici,
antropologiji, istoriji kulture, prostornom planiranju, pedagogiji i drugim
domenima, psihoanaliza pronala i otkrila jedinstvo. U svakom sluaju, naunici
iz odreenih oblasti su s pravom odbacivali simplifikacije i redukcije; ipak,
vidimo da u samom njihovom odgovoru na greke psihoanalize, oni poinju da
koriste psihoanalitike termine, dok su dokazi koje sada koriste za opovrgavanje
psihoanalize kao irelevantne, potpuno bili prenebregnuti pre pojave psihoanalize.

XII KREATIVNO PRILAGOAVANJE:

1. PREDKONTAKT I KONTAKT

1. Fiziologija i psihologija

Iako ne postoji nijedna funkcija organizma koja u sutini nije interakcija u

polju organizam/sredina, ipak uvek veina biolokih funkcija imaju tendenciju da
se okonaju unutar koe, da budu zatiene i nesvesne; ovo nisu funkcije
kontakta. Kontakti se odvijaju na granici (no, naravno, granica se menja i
moe ak, u bolnim stanjima, biti duboko unutar organizma) i u sutini,
kontaktiraju novinu. Organska prilagoavanja su konzervativna; ona su ugraena
u organizam u toku duge filogenetske istorije. Pretpostavlja se da je nekada
svaka unutranja funkcija takoe bila i funkcija kontakta, da je bila izloena
riziku i trpela delovanje sredine (npr. peristaltika-kretanje, osmoza-dodir, mitoza-
seksualnost itd.); ali sada, ak i u opasnosti, regulacija se odvija sa neznatnim
kontaktiranjem novine.
Ovaj sistem konzervativnog nasleenog prilagoavanja ini fiziologiju. Ona
je, naravno, integrisana i regulisana kao celina, a nije zbir elementarnih refleksa:

130
 ovu celovitost fiziologije stari narodi su nazivali duom, a psihologija
(nauka o dui) je takoe obuhvatala i raspravu o fiziologiji. Meutim, mi vie
volimo da predmetom psihologije smatramo poseban niz fiziolokih
prilagoavanja koji je takoe u vezi sa onim to nije fizioloko: naime, kontakte
na granici polja organizam/sredina. Ono to definie razliku izmeu fiziologije i
psihologije jeste samoreguliui, relativno samoobuhvatni konzervatizam due
i konfrontiranje i asimilacija novine, koju obavlja self. Iz ovoga se moe videti
da prisutnost u situaciji i kreativno prilagoavanje konstituiu funkciju selfa.
U odreenom smislu, self nije nita drugo nego funkcija fiziologije; ali u
drugom smislu, on nije deo organizma uopte, ve je funkcija polja, to je nain
na koji polje ukljuuje organizam. Razmotriemo ove interakcije fiziologije i
selfa.

2. Predkontakt: periodino i aperiodino

Fizioloka funkcija se zavrava interno, ali definitivno se takva situacija ne

moe nastaviti (organizam se ne moe odrati) bez asimilacije neega iz
sredine, bez rasta (ili oslobaanja neega u sredinu i umiranja). Stoga,
nezavrena fizioloka situacija periodino pobuuje granicu kontakta usled
nekog deficita ili prezasienosti i ova periodinost se moe odnositi na svaku
funkciju, bilo da je to metabolizam, potreba za orgazmom, potreba za
odvajanjem, potreba da se veba ili odmori itd; a sve ovo se deava u selfu, u
vidu nagona ili apetita, kao to su glad, potreba za pranjenjem, seksualnost,
umor itd.
Iz ovoga moemo videti zato disanje igra tako zanimljivu ulogu u psihologiji
i terapiji. (Psiha ili animus znai dah.) Disanje je fizioloka funkcija, a ipak
periodinost njegove potrebe za sredinom je vrlo esta i zapravo neprekidna,
tako da je ono stalno na ivici da postane svesno, tj.vrsta kontakta. I kod disanje
se moe videti par excellence da je ivo bie polje, sredina je unutra ili
sutinski proima svaki trenutak. I tako anksioznost, poremeaj disanja, prati
svako ometanje funkcije selfa; stoga prvi korak u terapiji ini kontaktiranje
disanja.
Konzervativne funkcije postaju kontakt takoe i onda kada se deava neto
novo zbog svesne disfunkcije. Ovo je sluaj sa aperiodinim bolovima.
Uporediemo periodine nagone i aperiodine bolove. Kod nagona i apetita,
figura kontakta se razvija na primer, e i mogunost dolaska do vode a telo
(neravnotea) je pozadina i sve vie bledi. (Isti je sluaj i sa nagonom za
pranjenjem, koji predstavlja zdrav nagon da se neto pusti.) U bolu, panja se
sve vie obraa na telo, koje postaje figura u prvom planu. Tako da klasina
terapeutska maksima glasi: Zdrav ovek doivljava svoje emocije, a neurotiar
doivljava svoje telo i time se naravno ne porie, ve se pre podrazumeva da u
terapiji ovek pokuava da proiri oblast svesnosti tela, jer zato to se neke
oblasti ne mogu doiveti, druge su prekomorno napete u toku uzbuenja i
doivljavaju se kao bolne.

131
 Druge novine deavaju se u konzervativnoj fiziologiji zbog nadraaja iz
sredine, percepcija, otrova itd. Oni su aperiodini. Oni se ili susreu sa nekim
nagonom ili apetitom ili se na njih odgovara, pri emu postaju sredite nastajue
figure kontakta, dok telo sve vie postaje pozadina; ili to mogu biti neke
irelevantne smetnje ili slino, i u tom sluaju one e prerasti u bolove, a telo e
se nai u prvom planu i javie se pokuaj unitavanja novine iz figure, kako bi
sve ponovo postalo nesvesno.
Konano, postoje takve novine u fiziologiji koje se naroito fatalne za
neurozu: poremeaji konzervativne organizmike samoregulacije. Pretpostavimo,
na primer, da nagon ili apetit nije zadovoljen iz sredine i da funkcije u sluaju
opasnosti (izliv besa, san, iskljuivanje itd.) ne mogu da se sprovedu ili su
iscrpljene, tada e doi do ponovnog prilagoavanja fiziologije, pokuaja da se
uspostavi novi nesvesni konzervatizam u novim uslovima. Isto e se desiti ako
postoje hronini bolni zahtevi iz sredine ili nesavladiva strana tela u organizmu.
Oigledno da se sva ova ad hoc fizioloka prilagoavanja ne mogu lako povezati
sa konzervativnim nasleenim sistemom; ona su disfunkcionalna, prouzrokuju
oboljenja i bolove. Ipak, jasno je da je ovo sekundarna fiziologija, jer novina ne
vodi ka svesnosti i kreativnom prilagoavanju; ve sama postaje nesvesna i
(loa) organska samoregulacija. Primer za ovo je nepravilno dranje tela. S
obzirom da vie nisu novine, ove strukture se ne pojavljuju u selfu, u kontaktu,
ali one su evidentne, kao to emo videti, upravo u poremeajima i fiksacijama
funkcionisanja selfa. Loe prilagoavanje izmeu nasleene i nove fiziologije
koje se deava u selfu, opet se ogleda u periodinim nagonima ili simptomima
proetim bolom.
Dakle, sa pojavom novine, fiziologija postaje kontaktna. Razlikujemo sledee
klase:
1. Periodini nagoni i apetiti, kontakt se razvija u pravcu sredine.
2. Aperiodini bolovi, kontakt se razvija u pravcu tela.
3. Stimulacije, koje se razvijaju ili kao apetiti (emocije) ili kao bolovi.
4. Ponovna prilagoavanja fiziologije zbog uslova u sredini, koja se pojavljuju
kao deficiti u strukturi kontakta ili periodino kao simptomi.
Ovi nadraaji ili predkontakti iniciraju uzbuenje procesa figura/pozadina.

3. Poetni stadijumi kontakta

Nadraaji na granici kontakta ustupaju svoju energiju za formiranje otrije i

jednostavnije figure objekta, pristupajui mu, uvaavajui ga, prevazilazei
prepreke, manipuliui i menjajui stvarnost, sve dok se nezavrena situacija ne
okona, a novina ne asimiluje. Ovaj proces kontaktiranja dodirivanje voljenog,
ineresantnog ili ukusnog objekta; ili iskljuivanje iz polja opasnog ili bolnog
objekta, putem izbegavanja ili ponitavanja uopteno gledajui jeste
kontinuirana sekvenca pozadine i figure, pranjenje pozadine koja ustupa svoju
energiju nastajuoj figuri, koja e potom postati pozadina za neku jasniju figuru;
ceo ovaj proces je svesno rastue uzbuenje. Zapamtite da energija koja je
potrebna za formiranje figure dolazi iz oba pola polja, i iz organizma i iz sredine.

132
(Na primer, pri uenju neega energija potie iz potrebe da se ui, iz drutvenog
miljea i iz nastave; a takoe i iz unutranje moi samog predmeta prouavanja;
obino se misli, a mi smatramo da je to je pogreno, da je zanimljivost
predmeta prouavanja potpuno katektirana od strane uenika i njegove drutvene
uloge.)
Proces kontakta je jedna celina, ali po potrebi ovu sekvencu pozadine i figure
moemo podeliti na sledei nain:

1. Predkontakt: telo je pozadina, apetit ili stimulans iz sredine je figura. Postoji

svesnost datosti ili Ida situacije, koja se razlae u svoje mogunosti.
2. Kontakt: (a) uzbuenje apetita postaje pozadina, a figura je neki objekat ili
niz mogunosti. Telo se umanjuje. (Ili naprotiv, u bolu, telo postaje figura.)
Pojavljuje se emocija.
(b) dolazi do biranja ili odbacivanja mogunosti, javlja se agresija u
prilaenju i u prevazilaenju prepreka, kao i promiljena orijentacija i
manipulacija. Ovo su identifikacije i alijenacije Ega.
3. Finalni kontakt: u odnosu na pozadinu nezanimljive sredine i tela, ono to je
figura je ivi cilj i dodir sa njim. Celokupna promiljenost je relaksirana i
javlja se spontana unitarna akcija percepcije, pokreta i oseanja. Svesnost je
sada najizraenija, ona je u figuri koja je Ti.
4. Postkontakt: dolazi do stapajue interakcije organizma/sredine koja nije
figura/pozadina: self se smanjuje.

U ovom poglavlju diskutovaemo o prva dva, a u narednom o preostala dva

stadijuma.
Izgleda da je apetit ili podstaknut neim iz sredine ili se spontano pojavljuje iz
organizma. Ali, naravno, sredina ne bi mogla da nadrai, neto ne bi moglo biti
podsticaj, ukoliko organizam nije spreman za odgovor; a osim toga, esto se
moe videti da neki nejasno svestan apetit navede oveka da prepozna neki
stimulans u odgovarajuem momentu. Odgovor posee napolje prema
stimulansu.
Meutim, apetit je obino nejasan, dok ne pronae neki objekat kojim e se
baviti; ono to poveava svesnost elje jeste delo kreativnog prilagoavnaja. Ali
u sluaju ekstremne potrebe, ekstremnog fiziolokog deficita ili zasienja,
spontani apetit moe da postane definitivan, jasan i otro istaknut do take
halucinacije. U sluaju poremeenog objekta, spontani apetit stvara objekat,
uglavnom iz fragmenata seanja. (Ovo se, naravno, deava u neurotinom
ponavljanju, kad je potreba tako preovlaujue uticajna, a sredstva prilaska
tako arhaina i irelevantna, da je uobiajeno kreativno prilagoavanje,
asimilacija prave novine, nemogue.) Halucinacija koja je dovedena do take
iskljuivanja sredine predstavlja funkciju u sluaju opasnosti, ali ona privlai
nau panju ka onome to se deava u uobiajenom sluaju.
Jer u povoljnijem sluaju, u kome postoje snaan, ali nejasan apetit i
mogunosti u sredini, self funkcionie na sledei nain: tendencija da se
halucinira, da se stvori objekat, oivljava ono to se zapravo zapaa: self se
spontano fokusira, sea se i anticipira. Ono to se konfrontira nije ono to je bilo

133
 malopre, ve objekat koga su stvorili percepcija i imaginacija, u odnosu na
pozadinu rastueg uzbuenja. Ovakva figura je ve kreirana stvarnost. U
meuvremenu, motorno ponaanje dodaje druge novine celini koja se ubrzano
menja: obraanjem panje i prilaenjem. Postoji agresivna inicijacija novih
mogunosti; ako postoje prepreke, bes i unitavanje menjaju stvarnost. I uopte,
neija tehnika ili stil, nauene mogunosti manipulacije, prikljuuju se i odreuju
ono to je opaeno kao objekat.
Odnosno, u poetku i tokom procesa, bivajui uzbuen novinom, self razlae
ono to je dato (u sredini, u telu i u svojm navikama) u mogunosti i iz njih
kreira stvarnost. Stvarnost je put koji vodi iz prolosti ka budunosti: to je ono
to postoji, to je ono ega je self svestan, to pronalazi i otkriva.

4. Izlina kreativnost

Deava se zaista esto da self uopte ne odgovara na organske nadraaje i

podsticaje iz sredine, ali, halucinirajui o cilju i usmeravajui svoju tehniku,
deluje kao da spontano sebi stvara problem, kako bi isforsirao rast. Ova vrsta
nepotrebnog ina je krajnje zanimljiva. Prima facie to se ini neurotinim, jer
veoma naglaava kreativnost, a vrlo malo prilagoavanje; ovo lii na beg iz
stvarnosti, pustu halucinaciju. Kako god bilo, to je verovatno normalna funkcija:
jer ako se uzme u obzir da ljudska bia ive u tako komplikovanom i suptilnom
polju, onda je logino da je za spektakularan uspeh potrebna sposobnost da se
povremeno ostvari potpuno nepotreban projekat, da se samom sebi napravi
problem, kao i da se obustave korisnost i igra. Naravno, iako je mudrost
uglavnom plod reavanja oiglednih potreba, ono to je najkarakteristinije jeste
da se u poetku sva ljudska mudrost i glupost uvek ine izlinim. Osim toga, u
neurotinoj neopravdanoj radnji, u begu iz stvarnosti, moramo razlikovati dva
aspekta: prvi je bezbedno izraavanje nesvesnih nezavrenih situacija - to su
planovi o kojima se opirno pria, poduhvati koji zahtevaju mnogo angaovanja,
supstitutivne aktivnosti itd.; ali takoe dolazi i do izraavanja nezadovoljstva
usled ogranienosti selfa, elje za promenom, ali bez znanja kako i otuda
dolazi do nesmotrene avanture, koja je u stvari esto savreno razumna i
integrativna, ali je samo neurotiar doivljava kao nesmotrenu. A osim toga,
kako je Jejts (Yeats) umeo da kae, ne postoji dostojanstvo i poezija koji u sebi
nemaju makar trunku nesmotrenosti.
Razmotriemo ponovo ogromni utroak ljudskih snaga u kreiranju poeljnijih
povrnih stvarnosti, iz percepcija i predstava u umetnosti ili iz sutine i
tumaenja spekulativnih nauka. S jedne strane ovaj napor je potpuno nepotreban;
to je rad same granice kontakta. (Svrsishodan aspekt u umetnosti je, naravno,
katarziko oslobaanje, lepota koja slui kao predoseanje oslobaanja potisnute
nezavrene situacije; a spekulativna nauka je korisna zbog pragmatine primene.)
Ipak, naivni sud o lepom i istini uobiajeni sud u antici, koji je Kant analizirao
jednom za svagda ima veze sa samom povrinom; to nije prilagoavanje
organizma sredini, niti zadovoljavajue okonavanje organskog nagona u sredini,
ve je to prilagoavanje celog polja selfu, povrini kontakta: kao to je Kant to

134
 dobro rekao, postoji oseaj svrhe, bez svrhe. A sam in je nita drugo nego self,
jer je zadovoljstvo nezainteresovano i spontano; organizam je u privremenoj
obustavi. Da li moda postoji funkcija za to? U problematinom i konfliktnom
polju, gde gotovo nita ne moe postojati bez svesnosti, opreza i napora, lepota
iznenada postaje simbol Raja, gde je sve spontano gde su zveri bez onjaka, a
rue bez trnja; da, ili gde postoje zveri sa onjacima i heroji koji mogu pobediti
ili izgubiti velianstveno; i gde je, kako je Kant rekao, srea nagrada za dobre
namere. Tada je ova izlina kreativnost svesnosti zaista preporaajua za bie
kome je potreban preporod; ona pomae da popustimo nau uobiajenu
obazrivost, kako bi mogli da diemo.

5. Kreativnost / Prilagoavanje

Kreativnost selfa i prilagoavanje polja organizam/sredina, meutim,

moemo uglavnom smatrati polarnim; jedno ne moe postojati bez drugog.
Uzimajui u obzir novinu i beskrajnu raznolikost sredine, prilagoavanje ne bi
bilo mogue samo konzervativnom nasleenom samoregulacijom; kontakt mora
da bude kreativna transformacija. S druge strane, kreativnost koja nije
kontinuirano razaranje i asimilacija sredine date u percepciji i koja se opire
manipulaciji, nije korisna za organizam, te ostaje povrna i bez energije; ona ne
postaje duboko uzbuujua i uskoro vene. Ona je nekorisna za organizam, jer se
nezavrene fizioloke situacije ne mogu okonati bez novog materijala iz sredine
koji je potrebno asimilovati.
Ovo poslednje je oigledno, na primer, u sluaju metabolikog deficita, gladi
i ishrane, a tako je i sa drugim apetitima; ali to se ponekad previa kad su u
pitanju (sekundarno fizioloke) nezavrene neurotine situacije. Ortodoksno
insistiranje na transferu u leenju je ispravno, jer je odnos prema terapeutu
prava drutvena situacija. A promena pacijentovog stava, kada skree agresiju od
sebe prema svojim introjektima, kako bi ih asimilovao ili izbacio, jeste promena
stvarnosti. Ipak, moramo otii dalje i rei sledee: da ni relaksirana opreznost,
niti uenje kako da se ispravno protumai sopstveni sluaj, pa ak ni
doivljavanje sopstvenog tela i emocija: na kraju ne reavaju nikakav problem.
Oni reenje samo ine moguim; oni transformiu nesvesnu sekundarnu
fiziologiju u problem kreativnog kontakta; ali tada se reenje mora proiveti.
Ako se drutvena sredina i dalje opire po pitanju kreativnog prilagoavanja, ako
je pacijent ne moe sebi prilagoditi, onda on mora ponovo sebe prilagoditi
sredini i odravati svoju neurozu.
Kreativnost bez otvorenog prilagoavanja ostaje povrna, dakle, prvo zato
to se ne koristi uzbuenje nezavrene situacije, a sama zainteresovanost za
kontakt jenjava. Drugo, self poinje da se ukljuuje i angauje manipulacijom
otpora; znanje i tehnika steeni u prolosti sve vie ulaze u igru i preispituju se; i
uskoro se pokazuje da su irelevantne tekoe (iracionalnost stvarnosti)
sredstvo kojima se istraujemo i otkrivamo ta zaista nameravamo. Frustracija,
bes, delimino zadovoljstvo pothranjuju uzbuenje ono je delimino hranjeno
iz organizma, delimino iz sredine koja moe pruati otpor, biti unitena ili se

135
nametnuti. Da opet napravimo poreenje sa lepim umetnostima: Kroeovo
(Croce)* miljenje da je kreativni momenat intuicija celine, a da je sve ostalo
samo izvrenje, jeste tano, pa ipak sutinski netano. Intuicija zaista
nagovetava finalni proizvod; on je od poetka projektovan kao halucinacija; no,
umetnik ne razume san, on ne zna ta namerava; obrada materijala je ono to
praktino otkriva nameru i navodi ga da je ostvari.

6. Emocije

Da bi ilustrovali tranziciju od nadraenosti i stimulansa predkontakta ka

kreativnoj formaciji figure kontakta, razmotriemo emocije.
Emocija je integrativna svesnost odnosa izmeu organizma i sredine. (Ona je
istaknuta figura razliitih kombinacija propriocepcije i percepcije.) Kao takva,
ona je funkcija polja. Ovo se moe eksperimentalno pokazati u psihoterapiji:
koncentracijom i miinim vebama mogue je mobilisati odreenu kombinaciju
telesnog ponaanja i ovo pobuuje vrstu uznemirujue nadraenosti i oseaj
frustriranog besa npr. stezanjem i oputanjem vilice, stiskanjem pesnica,
ubrzanim disanjem i tako dalje. Ako bi se sada ovim propriocepcijama dodala
svesnost sredine, bilo da je to fantazija ili percepcija neke stvari ili osobe koji
izazivaju ljutnju, iznenada bi se javila emocija u svojoj punoj snazi i jasnoi.
Obrnuto, u emotivnoj situaciji, emocija se ne doivljava sve dok osoba ne
prihvati telesno ponaanje to znai da osoba poinje da osea bes, kada stegne
pesnice.

______

* Kroe, Benedeto (1866-1952), filozof i istoriar. Smatrao je da umetniki in predstavlja

jedinstvo intuicije i ekspresije. Enciklopedija Larousse,Vuk Karadi, Bgd. (prim.prev.).

(Tako da je Dejms-Langova (James-Lange) teorija emocija kojom se tvrdi

da je emocija stanje tela, da tek beanjem osoba postaje uplaena delimino
tana; ono to joj se mora dodati jeste da je stanje tela takoe relevantna
orijentacija i potencijalna manipulacija sredine; to jest, nije samo tranje, ve je
tranje od, beanje od neega, ono to je zastraujue.)
Ako razmiljamo o funkcionisanju organizma u sredini, videemo da je
potreba za ovakvom integrativnom kombinacijom, oigledna. ivo bie mora
poznavati neposredne i stvarne odnose u polju; i mora tim znanjem biti navedeno
na neto. Emocije su takva vrsta motivacionog znanja, poto omoguavaju
jedinki
da sredinu doivi kao sopstvenu, da raste, da se zatiti itd. Na primer, enja je
pojaavanje apetita suoenog sa nekim udaljenim objektom, kako bi se savladala
daljina ili neke druge prepreke; alost je napetost koja se javlja usled gubitka ili
nesposobnost da se prihvati odsustvo objekta iz polja, kako bi se mogli povui i
oporaviti; bes je razaranje prepreke zbog apetita; inat je napad na neizbeno
snanijeg neprijatelja, kako bi se izbegla potpuna kapitulacija; saoseanje je

136
izbegavanje ili ponitavanje sopstvenog gubitka tako to se pomae drugoj osobi;
i tako dalje.
U sekvenci pozadine i figure, emocije preuzimaju motivacionu snagu nagona
i apetita; ali motivacija, koja je definisana svojom objektivnom odrednicom, time
postaje jaa. Meutim, zauzvrat, emocije, osim u sluaju veoma jednostavnog
prilagoavanja, ustupaju svoje motivacione snage jo jaim i odreenijim
oseanjima, ostvarenim vrlinama i porocima (npr. odvanosti, zlovoljnosti,
odlunosti itd.), koji navode na komplikovanije orijentacije i manipulacije,
naroito kada su namerni. U ovoj tranziciji, ponovo moemo videti da uestvuje i
vie organizma (vrline i poroci su navike) i vie sredine.
Rei emo neto vie o emocijama. Jasno je da emocije nisu konfuzni niti
rudimentarni impulsi, ve jasno diferencirane funkcionalne strukture. Ako osoba
osea grubu emociju, onda to znai da je njeno iskustvo kao celina, grubo. Ali,
naravno da su rei koje se odnose na emocije grube i malobrojne; da bi se
izrazila emocija koja je doivljena u senzitivnom iskustvu, to zahteva oseaj za
nijanse, rezervisanost i znatno objektivniju odrednicu. Dela likovne i muzike
umetnosti su ist jezik emocija, elaborirani u iskaze uverenja.
Emocije su sredstva spoznaje. Daleko od toga da su prepreka mislima, one su
jedinstveni nosioci stanja polja organizam/sredina i ne postoji zamena za njih;
one su nain kojim postajemo svesni adekvatnosti naih interesovanja: naina
kako doivljavamo svet. Kao spoznaje one mogu biti pogrene, ali se daju
ispraviti, ne njihovim odbacivanjem, ve pokuajem da saznamo da li se mogu
razviti u odreenija oseanja, koja slede namernu orijentaciju npr. da od
oduevljenja usled nekog otkria doemo do uverenja, ili od poude do ljubavi.
Na kraju, u psihoterapiji, u emocionalnom treningu, vidimo da je koristan
samo kombinovan unitaran metod: moramo biti koncentrisani i na svet
objekata - meuljudske odnose, fantaziju, seanje itd. i na oslobaanje
telesne mobilnosti i apetita, a takoe i na strukturu tree stvari, a to je emocija
selfa.

7. Uzbuenje i anksioznost

Uzbuenje se nastavlja i uveava u toku sekvence kreativnog prilagoavanja i

najjae je u finalnom kontaktu. Ovo je tako ak iako prepreke i izgubljeni sukobi
spreavaju zavrnicu; ali u ovom sluaju uzbuenje drastino remeti sam
organizujui self. Bes se pretvara u ispad, pojavljuju se alost, iscrpljenost i
moda halucinacija (sanjarenje o pobedi, osveti i zadovoljenju). Postoje funkcije
u sluaju opasnosti koje oslobaaju napetost i oveku omoguavaju da sledei
put pone iznova, jer su, naravno, psiholoka potreba i nadraenost jo uvek
nezavreni. Ovaj proces potpune frustracije i neograniene eksplozivnosti, nije
nezdrav, ali nije ni, bespotrebno je rei uprkos miljenju mnogih roditelja
koristan da bi se neto nauilo, jer je self poremeen i nita nije ostalo da bi se
asimilovalo.

137
 Ali pretpostavimo sada da je uzbuenje prekinuto. Okrenimo se dubljem
disanju, koje je faktor u svakom uzbuenju: uzbuenje se prekida, dah se
zadrava. Ovo je anksioznost.
Najjasniji sluaj zdrave anksioznosti je strah, guenje oseanja i pokreta, u
kome se osoba potpuno angauje kako bi se suoila sa iznenadnom opasnou.
Vrlo je verovatno da e ovakva situacija biti traumatina, to moemo videti ako
je uporedimo sa obinom bojazni. Kod bojazni, predviena je pojava opasnog
objekta; ovek je promiljen i defanzivan u odnosu na njega; prema tome, kada
je neophodno da se povue, jer je opasnost prevelika, prilaz sredini je jo uvek
otvoren; a kasnije sa porastom znanja i snage, bie mogue ponovo se suoiti sa
opasnou, izbei je ili unititi. Kad je u pitanju strah, pretei bol i kazna
iznenada se pomaljaju i postaju preovlaujue veliki, odgovor se svodi na
odsecanje sredine, to jest, jedinka se pretvara da je mrtva ili se povlai unutar
svoje koe. Anksioznost, uzbuenje koje je iznenadna zarobljeno na miinom
nivou, nastavlja da je potresa jo dugo nakon toga, sve dok se normalno disanje
ponovo ne uspostavi.
Antiseksualno drutvo je stvoreno tako da se deci dogaaju ovakve
traumatine situacije i to sa maksimalnom uestalou i efikasnou. Seksualnost
(koju deca, naravno, ele da iskau) obavijena je velom tajne, te se deca
angauju tamo gde postoji najvea verovatnoa da doive iznenadjenje; a kada se
to desi, kazna nema veze ni sa im to je u njihovom iskustvu uzroka i posledica,
te bi stoga mogla biti fatalna. Ovakvo drutvo je briljivo postavljena zamka.
Disanje, naravno, moe biti prekinuto i izazvati anksioznost na druge naine
osim straha; uopte, strah i ovi drugi naini su povezani. Frojd je istakao coitus
interruptus, prekid vrhunca kontakta, kao poseban uzrok primarne anksioznosti
(aktuelne neuroze), sa neurasteninim simptomima. Prekid putem kanjavanja
agresivnog uzbuenja u stadijumu konflikta ili izliva besa, ini se da je verovatan
uzrok rezignacije i samoosvajanja, to je izbegavanje prethodne borbe kao da
nije bila vredna truda. Uzbuenje moe da se prekine jo i ranije, u stadijumu
opaanja objekta u sredini, pa bi ovo vodilo do projekcija. Diskutovaemo o
razliitim vrstama prekida u 15. poglavlju.
Na kom god stadijumu kontakta da su se dogodili prekid, strah i anksioznost,
posledica bi bila da ovek postaje obazriv po pitanju prvobitnog apetita i da ga
kontrolie tako to skree panju, zainteresovanost odvraa drugim stvarima,
zadrava dah, stiska zube, gri stomane miie, uvlai karlicu, stee rektum itd.
Nagon ili apetit e se svakako pojaviti, ali sada, poto je ogranien na miinom
nivou, to je bolno jer nagoni i apetiti imaju tendenciju da budu ekspanzivni,
otvoreni. Odnosno, sada je dolo do promene sekvence u kojoj je telo sluilo kao
umanjena pozadina za self u razvoju; sada telo postaje figura; a self je, u svojoj
strukturi motorno aktivnog i promiljenog ega, pozadina. Ovaj proces je i dalje
potpuno svestan; bavljenje telom umesto sredinom je pokuaj kreativnog
prilagoavanja.
Ali ako se ova namerno guenje nastavi, verovatno je da e doi do
potiskivanja, nesvesne opreznosti. Priroda potiskivanja e biti tema 14. poglavlja.

138
8. Identifikacija i alijenacija
I: Konflikt

Sada moemo u inu kontaktiranja, definisati funkciju ega, identifikaciju i

alijenaciju i odreivanje granica ili konteksta. Prihvatanje impulsa kao
sopstvenog znai, u sekvenci, da je on deo pozadine u kojoj e se sledea figura
razviti. (Frojd je mislio na ovo kada je rekao ego je deo ida.) Ovakvo
identifikovanje je esto namerno; a ego e dobro funkcionisati u svojim
orijentacijama i manipulacijama ako se identifikuje sa pozadinama koje e
zapravo razviti dobru figuru, pod uslovom da pozadine poseduju energiju i
mogunosti. (Tako da Frojd kae: Ego koji je deo ida je snaan, a ego odseen
od ida je slab.)
Razmotriemo ponovo ovaj proces. U njemu su pozadina i figura polarni.
Figura se moe doiveti samo u odnosu na svoju pozadinu, a bez svoje figure,
pozadina je samo deo vee, nejasne figure. Ali, u kreativnosti, odnos izmeu
pozadine i figure je dinamian i promenljiv. Rastue uzbuenje tee iz pozadine
u pravcu sve vee i jasnije definisane figure. (Ponoviemo da ovo ne znai samo
katektiranje figure, jer jedan deo energije potie iz sredinske pozadine, to je
neizbeno, poto ono to okonava nezavrenu situaciju moe biti samo nova
energija.) Energija potrebna za formiranje figure osobaa se kada haotini delovi
sredine susreu instinktualno uzbuenje, definiu ga i transformiu, te sami
bivaju razoreni i transformisani. Rastue uzbuenje je progresivno, ostavljajui
za sobom pozadinu. Na stadijumu emocija, telo kao pozadina se smanjuje i
pojavljuju se mogunosti sredine; potom se sredina ograniava i namerno
prisvaja kao sopstvena; na kraju, promiljenost se relaksira, aktivan oseaj ega se
gubi i momentalno se pojavaljuje samo figura i oseaj spontanosti, dok je
pozadina prazna.
Meutim, mi govorimo o prihvatanju neega samo kada postoji tendencija da
se to odbaci. Kada je identifikovanje sa impulsom, objektom ili sredstvima
spontano i oigledno kao u fascinaciji ili korienju ekspertske vetine i kada
nita drugo ne dolazi u obzir, tada ne postoji taka u kojoj bi se razlikovao self,
id i ego. Ono to ego prihvata je svestan konflikt i upotreba agresije.
Konflikt je poremeaj homogenosti pozadine i njime se spreava pojava
sledee jasne i snane figure. Konfliktno uzbuenje ini da neke alternativne
figure postanu dominantne. Pokuaj da se jedna figura ujedini kada je pozadina
prenatrpana, kako bi se nastavilo dalje i dolo do lakog reenja (to jest, da se
izabere jedan od takmiara, a iskljue ostali, ili da se izabere lak kompromis i da
se od ovog izbora naini pozadina tekue aktivnosti) dakle, ovakav pokuaj
mora rezultirati u slabom getaltu, kome nedostaje energija. No, naprotiv, ako je
ono to je odabrano sam konflikt, onda e figura biti uzbudljiva i energina, ali
e biti puna destrukcije i patnje.
Svaki konflikt je u osnovi konflikt u pozadinama akcije, kao to je konflikt
potreba, elja, fascinacija, slika o sebi, zamiljenih ciljeva; a funkcija selfa je da
ih proivi, da trpi gubitak i promenu, te da menja ono to je dato. Kada su
pozadine usklaene, retko da postoji stvarni konflikt u izboru figuralnih objekata,
prigodnih sredstava ili pravila; pre se deava da se odmah otkrije ili pronae

139
neto to je bolje od bilo koje alternative. Sluaj Buridanovog magarca koji je
imajui jedan apetit nasmrt izgladneo dvoumei se izmeu dva slina objekta,
nije tako est. (Kada ne postoji prava razlika izmeu objekata nekoliko slinih
kolaia na tanjiru apetit smesta formira getalt biranja predstavnika klase,
sama slinost postaje pozitivan kvalitet.) Snaan konflikt u prvom planu je znak
da je pravi konflikt u pozadini alijeniran i skriven, kao u opsesivnoj sumnji. (Ono
to je skriveno moe biti elja da se uopte nita ne dobije ili da doe do rascepa
na dva dela.)
Sa ovog stanovita, razmotriemo ponovo znaenje pretpostvke Izazivanje
konflikta oslabljuje self, kao i terapijski metod suoavanja sa ovakvom
opasnou. Izvor opasnosti je u tome da je navodno veliki deo selfa ve
investiran u neku slabu figuru, u lak izbor koji je prethodno napravljen. Ako se
prihvati novi nadraaj iz alijenirane pozadine, konflikt e razoriti ovaj slab self
self e izgubiti organizaciju koju ima; stoga, kau, treba oslabiti novu
nadraenost. Ali zapravo self je samo navodno investiran u slabu figuru, jer self
nije figura koju stvara, ve stvaranje figure: odnosno, self je dinamiki odnos
figure i pozadine. Prema tome, terapijski metod, koji moe samo da osnai self,
sastoji se u insistiranju na tome da se slaba figura prvog plana (npr. ovekov
koncept o sebi) stavi u odnos prema svojoj pozadini, da se pozadina potpunije
dovede u svesnost. Pretpostavite, na primer, da je u prvom planu verbalna
racionalizacija koje se osoba dri. Terapeutsko pitanje mora biti, ne da li je ta
propozicija tana ili pogrena (ime se stvara konflikt objekata), ve koji je
motiv za ovakvu upotrebu rei? Da li je nekoga uopte briga da li je to tano ili
nije? Ili da li je to manipulacija? Koga? Da li je to napad? Protiv koga? Da li je to
poputanje? Ili skrivanje, ega, od koga?
Neophodnost ovakvog metoda je oigledna ako vidimo da su mnoge
racionalizacije, naroito inteligentnih ljudi, zapravo tane propozicije, ali su ipak
racionalizacije. Napad na bilo koju propoziciju, vodi u beskrajnu prepirku; a
pacijenti verovatno nisu tako opte obaveteni kao terapeuti.
Ali ako se figura povee sa svojim motivom, pojavljuje se iznenada novi
nadraaj, i iz organizma i iz prolosti, kao i iz novih stvari koje se primeuju u
sredini. Gubi se interesovanje za slabe figure i one postaju konfuzne, self gubi
sigurnost i pati. Ipak, ova patnja ne oznaava slabljenje selfa, ve bolno
tranziciono uzbuenje kreativnosti. Ovo je suprotno od anksioznosti. Ova patnja
je bolna i iziskuje duboko disanje kao kod poroaja. Anksioznost je neprijatna,
statika, bez daha. Konfliktu pozadina pristupa se destrukcijom i patnjom; lani
konflikt objekata, sredstava ili ideja zamrzava se u dilemi praenoj anksioznou.
Svrha lanog konflikta je da prekine uzbuenje; anksioznost kao emocija je strah
od sopstvene smelosti.

9. Identifikacija i alijenacija
II: Sigurnost

Nesigurnost koja je pojavljuje u vezi kreativnosti ima dva izvora: bol rastueg
uzbuenja (prvobitno, strah od instinkta), i strah da se odbaci ili da se bude

140
odbaen, strah od razaranja i promena; ova dva se uzajamno poveavaju i u
krajnjoj liniji su isti. Naprotiv, oseaj sigurnosti se stie vezanou za status
quo, za stanje prilagoenosti koje je dostignuto u prolosti. Novo uzbuenje preti
da ovu sigurnost protrese iz temelja.
Ono to moramo shvatiti jeste da ne postoji takva stvar kao istinska sigurnost,
jer bi tada self bio fiksiranost. Kada ne postoji iracionalni strah, ne postavlja se
pitanje da li je osoba sigurna ili ne, ve se problemu pristupa konfrontiranjem.
Oseaj sigurnosti je znak slabosti; osoba koja je osea, stalno iekuje da se
dokae suprotno.
Energija dranja za status quo samrtnim stiskom potie od nezavrenih
situacija, koje i dalje tee da se okonaju, emu se suprotstavlja agresija
usmerena prema sebi putem stranih identifikacija introjektovanih nakon
prethodnih poraza: ovaj klin prua neto kao oseaj vrstine, stabilnosti, snage,
samokontrole i sigurnosti. U meuvremenu, u stvari, self ima malo snage na
raspolaganju.
Sigurna osoba koristi svoje moi u bezbednoj borbi u kojoj nema iznenaenja,
koja se odvija sa neasimilovanim identifikacijama. Borba se nastavlja i pobuuje
oseanje, jer je situacija nezavrena i uvek se iznova javlja; ali to je bezbedno
oseanje, zato to se nita novo nee pojaviti, a osoba je ve pretrpela poraz.
Ovakva borba je takoe pouzdana; ona ne moe biti prekinuta, jer organizam
nastavlja da stvara potrebu, ali agresija se ne okree ka sredini gde se reenje
moe nai. Takoe ako se radi o dobroj drutvenoj identifikaciji esto je
mogue pronai dosta prividno slinih stvarnih problema, koji se mogu reiti po
istim obrascu kao prethodni poraz; oigledno je da ovek moe sasvim lako da se
nosi sa stvarnou, a da ne naui nita, da ne pretrpi nita novo i da ne naini
nijednu promenu: sve to je potrebno jeste da se izbegava svaka stvarna situacija
koja je zanimljiva ili riskantna, da se skrene panja od svega onoga to bi na
posao uinio drugaijim nego to je bio jue; a ovo se moe uspeno ostvariti
ako ono to je novo, nazovemo nerealnim. Tako uz divno ekonomisanje,
upravo prihvaeni poraz slui da se oseamo moni i adekvatni. U popularnom
jeziku ovo se zove dobro se prilagoditi. Jedine stvari koje nedostaju su
uzbuenje, rast i oseaj da smo ivi.
Meutim, tamo gde self ima snagu koju moe da koristi, on ba tu nema oseaj
sigurnosti. On moda ima oseaj spremnosti: prihvatanje uzbuenja, odreeni
blesavi optimizam po pitanju promenljivosti stvarnosti i naviknuto seanje da
organizam regulie sebe, a da se na kraju nee iscrpsti i eksplodirati. (Ova
spremnost je moda ono to teolozi nazivaju verom.) Odgovor na pitanje Moe
li da to uradi? moe samo da bude To je zanimljivo. Oseaj adekvatnosti i
moi raste kako se odreeni problem susree i stvara sopstvenu strukturu, u tome
se otkrivaju nove mogunosti i iznenaujue je kako stvari dolaze na svoje
mesto.

141
X III KREATIVNO PRILAGOAVANJE:
2. FINALNI KONTAKT I POSTKONTAKT

1. Jedinstvo figure i pozadine

Finalni kontakt je cilj kontaktiranja (ali ne i njen funkcionalan zavretak, koji

ine asimilacija i rast). U finalnom kontaktu self je neposredno i potpuno
zaokupljen figurom koju je otkrio-i-pronaao; u tom asu praktino ne postoji
pozadina. Figura otelotvoruje sve interese selfa, a self nije nita drugo nego
trenutna zainteresovanost, te stoga self jeste figura. Sada su moi selfa ostvarene,
tako da self postaje neto (ali ovim on prestaje da bude self).
Jasno je da se ova taka moe dostii samo pod sledeim uslovima: (1) Self je
izvrio selekciju stvarnosti u pravcu sopstvene stvarnosti odnosno, on se
identifikovao sa onim to aktivira ili mobilie pozadinu, a alijenirao ostatak. (2)
Self se posvetio stvarnosti sredine i menjao je, tako da nijedan relevantan interes
nije ostao nepromenjen u sredini. (3) I self je prihvatio i okonao dominantnu
nezavrenu situaciju organizma, tako da nijedan apetit nije ostao u telesnoj
svesnosti (4) A u toku ovog procesa, self nije bio samo aktivni pronalaza
reenja, niti samo njegov pasivni artefakt (jer ovo ukazuje na neto spoljanje),
ve je on sve vie i vie preuzimao sredinji modus, rastui u reenje.
Razmotriemo prirodu svesnosti ija pozadina nije sredina ili telo, jer je svesnost
figura u odnosu na pozadinu. Ovakva svesnost je mogua samo ako se sastoji od
celine-i-delova, pri emu se svaki deo neposredno doivljava kao da ukljuuje sve
druge delove i celinu, a celina je upravo sazdana od ovih delova. Moglo bi se rei
da cela figura predstavlja pozadinu za delove, ali ona je za njih vie od pozadine;

142
 ona je istovremeno figura ovih delova, a oni su pozadina. Formulisaemo ovo na
drugi nain: u iskustvu nema mesta za neke druge mogunosti, zato to je ono
potrebno i stvarno; ono to je stvarno jeste potrebno; ovi delovi u ovom asu ne
mogu znaiti nita drugo. Naveemo neke primere: u trenutku uvida ne pojavljuju
se neke nove hipoteze, jer ovek vidi kako delovi funkcioniu zajedno (ovek je
shvatio sutinu); pa prema tome, kako se problem sve vie blii trenutku uvida,
sve poinje da dolazi na svoje mesto; a nakon uvida, primena na druge sluajeve
postaje neposredna i ini se iz navike - problem je kontaktiran jednom za svagda.
Slino tome, kada osoba voli, ne postoji alternativa; ovek se ne moe povui,
pogledati negde drugde itd. i on osea da e zavoleti bilo koje nove osobine koja se
mogu pojaviti kod voljene osobe ili e one biti potpuno nebitne i beznaajne. Ili ako
pogledamo sumorniju stranu, u trenutku krajnjeg oajanja, svi resursi su iscrpljeni;
u ovom sluaju figura nije nita drugo nego prazna pozadina u kojoj ne postoji nita
to bi to ublailo i ovo se doivljava kao da je potrebno, jer je nemogue vrsta
potrebe.
U ovakvoj celini-delova, figura obezbeuje sopstvenu granicu. Prema tome,
nema ego funkcija: nijedna granica nije izabrana, nema identifikacija i alijenacija, i
nema dalje promiljenosti. Iskustvo je potpuno unutranje, ovek uopte ne utie na
to. Relaksacija promiljenosti i nestajanje granica su razlog za dodatnu jasnou i
energinost npr., bljesak uvida ili ok prepoznavanja jer se energija koja je
utroena na sopstveno povlaenje ili na agresivno povezivanje sa sredinom, sada
iznenada prikljuuje konanom spontanom iskustvu. Spontanost se najlake opaa
u ponaanjima kod kojih postoji namerni muskularni pokret npr., spontani pokret
karlice pre orgazma i spazam ili spontano gutanje hrane koja je dobro natopljena
pljuvakom i okuana.
U svakom kontaktiranju, postoji osnovno jedinstvo percepcije, motornih i
oseajnih funkcija: lepota, energinost i vinost pokreta ne postoje bez orijentacije
i interesovanja; otar vid ne postoji bez fokusiranja; oseaj privlanosti ne postoji
bez posezanja itd. Meutim, mogue je da su samo u finalnom kontaktu, sa svojom
spontanou i zaokupljenou, ove funkcije potpuno u prvom planu, one su figura;
pojavljuje se svesnost jedinstva. Odnosno, self (koji nije nita drugo, nego kontakt)
poinje da osea sebe. Ono to osea jeste interakcija izmeu organizma i sredine.

2. Interesovanje i njegov objekat

Zaokupljenost u finalnom kontaktu pokuaemo da analiziramo kao jedno

oseanje (iako se moramo izviniti zbog siromatva jezika). Prilikom analize sekvence
kontakta, pomenuli smo sekvencu motivacija: tu su prvo nagoni, apetiti i odgovori na
drai, koji pripremaju organizam da krene ka sredini (npr. glad, neugodnost); drugo,
emocija ili oseanje odnosa izmeu apetita, bola itd. i neke situacije u sredini (npr.,
pouda, bes), to pobuuje agresivni nastup; tree, ustaljenija aktivacija vrlina ili
poroka (npr. odlunost, zlovoljnost) to oveka vodi kroz komplikovane orijentacije,
manipulacije i konflikte. Jasno je da u procesu kreativnog prilagoavanja moraju
postojati takvi nagoni ili motivacije koji povezuju organizmiki oseaj sebe kao Ja

143
 (prihvaena pozadina) i novinu u sredini, koja se osea kao To, objekat kojim
emo se baviti.
U toku spontane apsorpcije* u finalnom kontaktu, meutim, ne pojavljuje se
potreba za ovakvom motivacijom, jer druge mogunosti ne postoje; ovek ne moe
drugaije birati. Oseanje apsorpcije je samozaboravno; priklanjanje objektu je
potpuno; i poto ovaj objekat ispunjava celo polje sve drugo se doivljava kao da je
u interesu objekta objekat postaje Ti, on je to emu se obraamo. Ja se potpuno
gubi u svom oseanju predusretljivosti: govorimo o tome da smo se pretvorili u oi i
ui, kao na primer, kada sluamo dobru muziku zaboravljamo na sebe i pretvaramo
se u ui; a svako mogue To jednostavno postaje interesovanje za Ti.
Koristiemo re interesovanje za ovu vrstu oseanja

_______
* Poenta ovde nije u spontanosti, jer su sva oseanja spontana, inovi selfa (vidi 10,4); poenta je dakle u tome da se u motivaciji
pojavljuje oseaj sebe koji se razvija. Tako je osoba u fascinaciji spontano privuena uprkos sebi, ali u apsorbciji ona je
potpuno u objektu.

lienog selfa. U poreenju sa apetitima i emocijama, interesi imaju izvesni statiki ili
konani kvalitet, jer oni nisu motivacije. Gledano s lepe strane, saoseanje*, ljubav,
radost, spokoj, estetsko uivanje, uvid itd. su pre stanja nego pokreti oseanja.
(Trijumf ili Pobeda su zanimljivi primeri, jer bi Ti u ovim sluajevima verovatno
mogao da bude samo Ego-ideal.) Ako stvar posmatramo sa mranije strane, tada
moemo videti koliko su oaj, alost itd., uasavajui, jer ako ne postoje ni Ego ni Ti,
ovek ima oseaj da pada u bezdan.
Uopte govorei, u celoj ovoj knjizi, mi pretpostavljamo da je svaka stvarnost
zanimljiva; ona je stvarna kao objekat apetita, emocije ili interesovanja. Tako se i u
antici i u srednjem veku smatralo da se rei bivanje i dobro mogu meusobno
zameniti (ipak, vidi donji odeljak br. 3) Ovo se naravno razlikuje od savremenog
pozitivizma, po kome je stvarnost neutralna, ali takoe i od analitike koncepcije
katekse, po kojoj je uzbuenje povezano sa objektom koncepcija koje je zvuala
logino kad se radilo o neobinim energetskim nabojima u fetiima, referentnim
objektima itd. Po naem miljenju nezanimljiv objekat i uzbuenje bez objekta su
apstrakcije zanimljive figure kontakta, koja je na kraju, a mogue da je i od samog
poetka, primarna spontana svesnost stvarnosti. Izgleda da apstrakcije prvenstveno
postoje u iskustvu, ako ovek sudi po pozadini nesvesne promiljenosti i nejasnog
bola, o emu emo diskutovati u sledeem poglavlju.

3. Primer seksualnog dodira i slino

Ljubav tei blizini, odnosno, to je moguem prisnijem kontaktu, pri emu se druga
osoba ne razara, ve opstaje. Ljubavni kontakt odvija se gledanjem, govorom,
prisustvom itd. No, arhetipski trenutak kontakta je seksualni zagrljaj. Ovde stvarna
prostorna bliskost na spektakularan nain ilustruju smanjenje i nezanimljivost

144
pozadine. Pozadina je neznatna, jer nema mesta za nju; iva figura se pomalja
pokuavajui da se potpuno oslobodi pozadine i svi njeni delovi su uzbuujui.
Figura nije objekat subjekta, jer svesnost prodire u dodir. Udaljena ula
oseaju se kao sam dodir (dodirivati i biti dodirnut), jer neije lice ispunjava vidno
polje i sitni zvuci ispunjavaju sluh. To nije trenutak za apstrakciju ili predstavu nekih
drugih trenutaka i mesta; na postoji alternativa. Govor je, da tako kaemo,
preverbalan; ono to je vano u njemu jeste ton i primitivna konkretnost rei. A
bliska ula, ukus, miris i dodir sainjavaju preteni deo figure. Uzbuenje i bliskost
kontakta se doivljavaju kao jedna i ista stvar; vee uzbuenje je jednostavno blii
dodir. I pokret je konano spontan.

________
* Saoseanje, za koje su zainteresovani lekari, ini se da je upravo motivaciono i trenutno prisutno. Ali to nije motiv.
Saoseanje je blagonaklono prepoznavanje-defekta-kao-potencijalno-perfektnog, a njegovo postojanje je zamena za potencijal
objekta. Samo interesovanje je konano i nepromenljivo. (Kako smatra Dekels (Jekels) u analitikom smislu, ovo se tumai kao
odbijanje oveka da se pomiri sa sopstvenim gubitkom, npr. kastracijom.) U praktinom smislu, saoseanje nije neki interes koji
pripada Ja, ve integracija Ti koji je u pokretu.

Nestajanje tela kao pozadine je jo znaajnije. U pravcu vrhunca, figura se

sastoji od dva tela; oseaja dodirivanja i biti dodirivan; ali ova tela sada su samo
sistem kontaktnih situacija na granici; oseaj osnovnih fiziolokih organa smanjuje
se. Organski bolovi postaju nesvesni. Paradoksalno je to to neije sopstveno telo
postaje deo Tebe, te konano cela figura, kao da je granica odvojena i postavljena
preko puta.
Ovaj arhetipski kontakt takoe pokazuje kreativnost selfa. Na vrhuncu svesnosti,
iskustvo je novo, jedinstveno i originalno. Ali kada se, u orgazmu, granica rui, a
self smanjuje, ovek ima oseaj konzervativnog instinktualnog zadovoljenja svog
sopstvenog poznatog tela.
Vidimo takoe da je kontakt spontano prolazan. Self radi na svom zaokruenju,
ali ne na svom ovekoveenju. Kada se proces formiranja figure zavri i iskustvo
postane zaokrueno, a pozadina nestane, postaje odmah oigledno da je kontaktna
situacija kao celina samo jedan trenutak interakcije u polju organizam/sredina.
Iste karakteristike finalnog kontakta su uoljive prilikom ishrane, kontakta koji
se sastoji od destrukcije i inkorporacije. Ono to je kuano i savakano, ivotno je i
jedinstveno; ali to se spontano guta, figura nestaje i asimilacija je nesvesna.
Osim toga, u toku intenzivnog doivljavanja umetnikog dela, osea se da ono
nije samo neizbeno po svom delovanju, ve da je na neki neobian nain, takoe,
jedino mogue delo ili barem najvieg kvaliteta i to iskustvo je od neprocenjive
vrednosti; to jest, pozadina u odnosu na koju vrimo komparativne procene nestaje.
(Birali smo primere kontakta i finalnog kontakta uglavnom iz domena apetita.
Ipak, velikom delom, mada ne ba na isti nain, ovo moe da se odnosi i na takvo
kontaktiranje kao to je unitavanje. Kod unitavanja figuru ini odsustvo
iskljuenog objekta iz pozadine; na svom vrhuncu, prema tome, ovek ostaje bez
objekta uzbuenja, a ono to ima je samo duboko naporno disanje i hladno oseanje
selfa, koji vie ne konfrontira zanimljivu situaciju osim ako se ne pojavi oseaj
trijumfa: uz glorifikaciju ego-ideala. Naravno, hladnokrvno unitavanje ne dovodi

145
 do rasta. Ipak, makar u psiholokom smislu, unitavanje je pozitivno ponaanje i
oseanje, i ovek se stoga ne moe sloiti sa drevnom i srednjovekovnom tvrdnjom,
koju smo pomenuli ranije, da je stvarnost dobra (poeljna), a da je zlo negacija
stvarnosti; jer odsustvo onog to je iskljueno ini stvarnost u psiholokom smislu;
to otklanja strah. Mi vie volimo da kaemo stvarnost je uzbudljiva ili
zanimljiva.)

4. Postkontakt

Posledica kontakta je (osim unitavanja) ostvareni rast. Ovaj proces je nesvestan

i njeni detalji pripadaju fiziologiji ukoliko su oni uopte shvaeni.
U zavisnosti od vrste novine kojoj se prustupilo i koja je transformisana, rast ima
razliita imena: porast u veliini, obnova, raanje, podmlaivanje, rekreacija,
asimilacija, uenje, pamenje, navika, imitacija, identifikacija. Sve su to rezultati
kreativnog prilagoavanja. Osnovni pojam na kome se temelje je odreena
unifikacija ili stvaranje identiteta u interakciji izmeu organizma i sredine; i ovo je
delo selfa. Hrana, kod koje ono to nije slino postaje slino, je bukvalno
asimilovana, uinjena kao. Smatra se da je uenje asimilovano, kada je svareno, a
ne celo progutano; tada ga moemo koristiti kao svoju muskularnost. Filozofsko
shvatanje percepcije je drugaije: vid postaje isto to i boja koja se vidi. Navike su
pokupljene iz naeg ponaanja u drutvu, oponaali smo druge ili se
identifikovali sa njima, i formirali nae linosti po njihovom modelu. No, ne
smemo biti obmanuti oevidnim jezikim izvrtanjem, jer uvek s jedne strane postoji
neto to je razoreno, odbaeno, promenjeno, a sa druge, neto to izlazi-van-da-
bi i to je stvoreno-putem. Ukoliko se kontakt odvija preko inkoroporacije, a
nebitni deo se praktino odbacuje, govorimo o asimilaciji; ipak, naravno, hemijski
elementi se odravaju, viak se izbacuje, ali i dalje postoji itd. Ukoliko se kontakt
odvija putem blizine ili dodira, dok je nebitan (odbaeni) deo jo uvek potencijalno
zanimljiv, kao kod opaanja i ljubavi, govorimo o postajanju neko drugi ili o
identifikovanju-sa. Posledica orgazma je razmnoavanje i podmlaivanje putem
sistematinog oslobaanja napetosti. (Rajh smatra da ovde takoe postoji i izvesno
biofiziko hranjenje.)
Razmatranjem posledica kontakta, asimilacije i identifikacije najbolje moemo
shvatiti znaaj srednjeg modusa spontanosti. Jer da je self samo aktivan, on ne bi
mogao takoe postati taj drugi, on bi samo projektovao; kad bi bio samo pasivan,
on ne bi rastao, ve bi trpeo introjekciju.

5. Prelaz od psiholokog ka fiziolokom

146
 U psiholokom smislu, prelaz od svesnog kontakta ka nesvesnoj asimilaciji
odlikuje se dubokim patosom. Figura kontakta je preplavila svet, ona je inila
celokupno postojee uzbuenje; ali kad je sve okonano, uoava se da je dolo do
male promene u polju. To je Faustovski patos, kada neko kae: Trenutku ako
kaem kad: lep si! Bi l hteo ostati?*, ali kad bi se ovo ostvarilo to bi bilo isto to i
zaustaviti orgazam, gutanje ili uenje. Meutim, self spontano nastavlja dalje i gasi
se.
(Na ovoj taki, kako nam je Rank ukazao, osnovni neurotini mehanizam
umetnika stupa na scenu. Jer umetnik insistira na svom ovekoveenju, na svojoj
besmrtnosti, pa prema tome on projektuje deo sebe u materijal koji trpi proces
izrade. Ali ovakvim ponaanjem umetnik se liava mogunosti konanog
zavravanja i nikada nije zadovoljan. On mora da ponovi: ne isto delo, nego proces
stvaranja umetnikog dela. Ovaj prekid i pratea anksioznost, a ne krivica usled
smelosti, jesu izvor onoga to je Rank nazvao krivica stvaranja.)

______

* Johan Volfgang Gete Faust, str. 106, u prepevu Milana Savia, Prosveta, Beograd (prim.prev.)

Inhibicija doivljavanja klimaksa je figura mazohizma par excellence: to je

zadravanje maksimalnog uzbuenja koje izaziva bol i elja da se prisilom oslobodi
tog bola, kaemo prisilom, jer se self plai da umre, kao da je self neto drugo od
ovog prolaznog kontakta. Tada se veliina ljubavi osea isto kao i poziv na smrt.
Ljubav-smrt se velia, kao da je to najbolja vrsta ljubavi. Ali u stvari ljubav-
umiranje nastavlja da ivi na organskom nivou; uzbuenje bledi; ljubavnici
pokuavaju da povrate lep trenutak i po pravilu ne uspevaju, jer je sada lep trenutak
koji se mogu, potpuno drugaiji.
Meutim, iako je poveanje fiziolokog rasta malo, ono je apsolutno sigurno;
moemo uvek na to raunati. Kreativno prilagoavanje ne moe prevariti oveka.
(Tako da je zadovoljstvo, oseanje kontakta, uvek, u bilo kojoj formi i pod bilo
kojim uslovima, prima facie dokaz vitalnosti i rasta. U etici to nije jedini kriterijum
ne postoji jedini kriterijum ali njegova pojava je uvek pozitivni dokaz za
ponaanje, a njegovo odsustvo uvek budi pitanje.) U pogledu percepcije,
pouzdanost kreativne identifikacije je opte priznata: sama senzacija je neoboriv
dokaz, iako interpretacija moe biti pogrena. Ipak, isto vai i u pogledu uenja,
ljubavi i drugih drutvenih identifikacija. Meutim, to se ne ceni; naprotiv, na
ljubav koju smo doiveli u prolosti esto kasnije pomiljamo sa odvratnou, ine
nam se apsurdnim miljenja koja smo nekada imali, muziku na koju smo reagovali

147
 kao adolescenti, odbacujemo kao sentimentalnu, gnuamo se lojalnosti lokal-
patriotizmu. Kao to je Moris Koen (Morris Cohen) govorio: Ako je zaljubljivanje
slepo, odljubljivanje je vrtoglavo. Ali ovakve reakcije predstavljaju nemogunost
da prihvatimo sadanju stvarnost nae dostignute prolosti, kao da smo u
sadanjosti sebi dati tek takvim, a ne onakvim kakvim smo postali i kakvi emo
dalje biti. Jasno je da se u ovakvim sluajevima kontakt nikada ne okonava,
situacija se ne zavrava; neka inhibirajua sila je introjektovana kao deo iskustva i
sada je deo koncepta ega u odnosu na koji se procenjujemo. I sada kada je nae
prolo dotignue, onakvo kakvo jeste, obavezno drugaije od naeg sadanjeg cilja,
umesto da smo u stanju da ga koristimo kao deo naeg trenutnog orua ili da ga
odbacimo kao nebitno, mi troimo energiju branei se od njega, stidei ga se ili
napadajui ga (jer to je jo uvek nezavren posao).

6. Formiranje linosti: lojalnost

Posledica kreativnog drutvenog kontakta je formiranje linosti: grupnih

identifikacija i odrivih retorikih i moralnih stavova. Ovo izgleda kao da je self
postao deo Ti, u koji je urastao. (Kada je kreativnost prekinuta, a inhibirajua sila
introjektovana, osoba kao da oponaa ljude oko sebe, kao da imitira govor i stavove
koji su zapravo tui i neprilini; a ovo se zaista i deava.)
Identifikacija sa grupom koja zadovoljava potrebe i prua oseaj moi i koja je

izvor snage za dalju akciju, jeste navika lojalnosti koju je Santajana* nazvao
prihvatanjem izvorita naeg bia. Razmotrite, na primer, lojalnost prema jeziku.
Svaki jezik na adekvatan nain izraava elementarne drutvene potrebe, ako se
uopte naui u povoljnim okolnostima. Ako je to neki veliki jezik, kao to je
engleski, linost jedne osobe se formira pod snanim uticajem duha engleskog
jezika i literature; jedan pisac osea svoju lojalnost zbog zadovoljstva pisanja
engleskih reenica. Italijanski seljak koji se doselio, lojalan svom detinjstvu, esto
odbija da ui engleski, iako njegovo neznanje ometa njegov sadanji ivot: stvar je
u tome da je on bio prebrzo i iz korena otrgnut i postoje mnoge stare situacije koje
nisu zavrene. S druge strane, izbeglica iz Hitlerove Nemake ui engleski za
nekoliko nedelja i potpuno zaboravlja nemaki jezik; on ima potrebu da izbrie
prolost i brzo stvori novi ivot kojim e ispuniti prazninu.
U terapiji, takozvane regresije su svesne lojalnosti i besmisleno je poricati ili
nipodatavati ono to pacijent zaista osea kao svoje; zadatak je da se otkriju
nesvesne nezavrene situacije koje oduzimaju energiju sadanjim mogunostima.
Klasian primer je nemogunost menjanja homoseksualaca koji su doiveli

148
znaajno seksualno zadovoljstvo, naroito poto su na kreativan nain prevazili
mnoge drutvene prepreke kako bi to ostvarili. Jasno je da metod ne treba da se
sastoji od napada na homoseksualno prilagoavanje, jer je ono rezultat integrativne
moi selfa, ono je dokazani doivljeni kontakt i identifikacija. Metod se mora
sastojati od osvetljavanja onoga to linost nesvesno alijenira, u ovom sluaju,
interesovanje za drugi pol, za polovinu ljudskih bia na svetu. To jest, besmisleno
je rei: Zato se ponaa kao jedanaestogodinjak?, ali je razumno pitati: ta je
to odvratno, nemoralno, opasno u ponaanju jednog dvanaestogodinjaka? Kako
god da se ponaa, to je do sada asimilovano.

7. Formiranje linosti: moralnost

Kao posledice kontakta, moralne procene, sudovi o ispravnom ponaanju,

povezuju dve vrste asimilacija: (a) S jedne strane, to su samo tehnike vetine koje
je neko nauio, nagaanja onoga to vodi ka uspehu. Kao takve one su fleksibilne,
podlone modifikaciji u promenljivim okolnostima. Svaki trenutni problem
konfrontira se u skladu sa njegovom teinom. Kristalizovana opreznost je deo
pozadine iz koje ovek pristupa problemu. (b) S druge strane, to su lojalnosti prema
grupi, koje smo opisali: ovek se ponaa na odreeni nain,

_______

* Dord Santajana (George Santayana, 1863-1952), ameriki filozof realistiko-naturalistike orijentacije. Glavna dela:
Oseanje lepog, Carstvo bia. Enciklopedija Larousse, Vuk Karadi, Beograd (prim.prev.)

jer je to drutveno oekivano, ukljuujui sopstvena oekivanja formirane linosti.

U odreenoj sadanjoj situaciji naa tehnika se modifikuje naim trajnim
opredeljenjem da ostanemo lanovi grupe, da koristimo tehniku grupe. Obino je
tehnika grupe nefleksibilnija nego individualna tehnika i postoji verovatnoa da e
se pojaviti konflikt izmeu ovih polazita akcije. Ako do ovakvog konflikta dolazi
suvie esto, ovek mora da odlui da li je grupa iracionalna da li je vezana za
prolost - i tada on ili menja grupnu tehniku ili prestaje da bude lojalan.
Otkazivanjem jedne lojalnosti, potrebno je pronai novu, jer neka vrsta drutvene
pripadnosti uvek ini deo naih potreba. Upravo u konfliktu, ovek pronalazi nove
saveznike.
Do sada nije bilo teorijskih potekoa. Ali, na alost, u diskusiji o moralu, ova
dva sukobljena stanovita, razum i lojalnost, brkaju se sa dve potpuno razliite vrste

149
 procene, od kojih nijedna nije asimilacija. (c) Jednu od njih ine nova otkria-i-
pronalasci koji se pojavljuju u toku svake kreacije. ovek shvata da stari nain, bilo
da je razuman ili uobiajen, uopte ne slui kreativnoj funkciji, ve neto mora da
se uradi. Ovakva procena je zanimljiva i nadahnjujua; ona ide dalje od onoga to
ovek eli u skladu sa sopstvenom ostvarenom linou. To je figura koja se
pojavljuje i po njenom pojavljivanju ovek rizikuje da bude apsurdan ili usamljen.
Kao posledica, nova figura e biti tehnika i bie ili samoostvarenje lojalnosti novoj
grupi ili e povesti napred i pridobiti grupu. Meutim, u trenutku zainteresovanosti,
izbor je smeon, revolucionaran, proroanski. A ono to delimino unosi zabunu u
pogledu moralnih pitanja koja jednostavno mogu da se tiu prilagoavanja
pojedinanih i drutvenih tehnika, jeste buenje nostalgije za proroanskim i
apsolutnim, naroito kod ljudi koji inhibiraju sopstvenu kreativnost. Moralni izbor
koji je steen jo davno i koji predstavlja osnovu uobiajenog ponaanja, razmatra
se kao da ga je ba sada izmislio Jezekilj*.
Meutim, (d) glavni uzrok konfuzije je uobiajena moralnost samoosvajanja:
ponaanje se procenjuje kao dobro zbog nekog introjektovanog autoriteta ili se
osuuje kao loe zato to ovek u sebi napada impuls za slinim ponaanjem. Jo
od Niea, ovakva moralnost se ispravno tumai kao ogorenost; njeni efekti su
uglavnom nihilistiki i negativni. Ne bi se ba reklo da oveka koji je bio dobar i
koji nije pola svog veka proveo po zatvorima, sugraani slave i dodeljuju mu
odlikovanja zbog njegovih vrlina, mudrosti i vetine ivljenja, koji su doveli do
divnih postignua; zato to su u kreativnom smislu strani, introjektovani standardi
beskorisni. No, postoji neki osvetoljubivi ar, prisila i kazna u osudi loeg.
Zaista, slaba samoosvajajua linost veliki deo svoje stvarnosti proivljava tako to
projektuje rtveno jagnje, a to joj omoguava da neto svoje agresije usmeri spolja i
oseti neto.
U stvaranju neega, postoji zainteresovana procena dobrog i zla, onog to moe
unaprediti budue dostignue i onog to mora biti uniteno u polju; ali

______

* Jezekilj jedan od etvorice velikih jevrejskih proroka. Predskazao razorenje Jerusalima (prim.prev)

posledica ovoga je da je ono to je odbaeno, zlo, vieno kao arhaino, jer u

novom poduhvatu odbaene stvari ponovo postaju verovatne mogunosti. Meutim,
u samoosvajanju, ono to odoleva jeste ono to je loe, to je iskljueno, jer vitalni
nagoni za tim uvek iznova iskrsavaju i agresija prema tome mora se stalno gajiti.

8. Formiranje linosti: retoriki stavovi

150
 Druga vrsta uenja kojom se formira linost jeste retoriki stav, neiji nain
manipulacije meuljudskih odnosa, to se moe posmatrati koncentracijom na neiji
glas, sintaksu i manire (vidi 7. poglavlje). Ovi stavovi mogu biti prigovaranje,
maltretiranje, bespomonost, prepredenost ili iskrenost, davanje i uzimanje, potenje
itd. Sve su ovo tehnike manipulacije koje se brzo stiu u detinjstvu, kada postoji
ograniena i specifina publika kojoj se obraamo i uskoro otkrivamo koji su naini
uspeni, a koji ne. Drutveni protokol i etikecija su slini ovome. A kada se ovi
stavovi smatraju asimilacijama (kao to je sluaj sa lojalnostima i moralom),
jedino pitanje je da li su oni korisni za sadanji problem ili moraju biti modifikovani
ili odbaeni. Ako ljudi snano potcenjuju odreene stavove, npr., lukavost, to je zato
to su oni skloni da, uprkos sebi, budu njima izmanipulisani; za druge ljude ovi
stavovi su jednostavno neefikasni i dosadni (mada, naravno, biti dosadan je takoe
mona tehnika kanjavanja i odvraanja panje).
Kada je retorika tehnika neefikasna kada, na primer, terapeut odbije da na njega
utie pacijentov dosadni glas ili krokodilske suze - onda ona jednostavno moe biti
odbaena; tako da esto moemo videti decu kako se smeju svojim prevarama i
pokuavaju neto druge. U ovakvim sluajevima tehnika predstavlja dobru
asimilaciju. U drugim sluajevima, meutim, svesnost neije tehnike budi snana
oseanja ili anksioznost. Snana oseanja se javljaju kada tehnika nije zapravo
uopte tehnika, ve direktan, ali nesavren izraz (sublimacija) vane nezavrene
potrebe; ovek bira da maltretira, jer ima potrebu da pobedi, a sada je ponovo
osujeen i besan; ovek bira da bude bespomoan, zato to jeste bespomoan i sada
je ponovo odbaen; ili ovek je dosadan, jer eli da ga ostave na miru.
Meutim, anksioznost se pojavljuje kada ovek uje glas koji uopte nije njegov
sopstveni glas, ve pripada drugom govorniku koji je introjektovan: to su majka ili
otac koji prigovaraju, viu ili su pravedni. Ovo opet predstavlja, kao u lanoj
lojalnosti i ogorenoj moralnosti, situaciju samoosvajanja; i ovek postaje anksiozan,
jer ponovo, u sadanjem momentu gui svoj sopstveni identitet, apetit i glas.

9. Zakljuak

U idealnim okolnostima self ne sadri puno linosti. On je, kako bi rekli taoisti,
kao voda koja zadobija oblik posude u koju je sipana. Posle dobrog kontakta
sigurno dolazi do poveanja rasta i uenja, ali oni su mali. Self je pronaao i stvorio
svoju stvarnost, ali priznanjem onog to je asimilovano, on je opet vidi kao deo
irokog polja. U aru kreativnog kontakta, ovek kae: To je ovo, a ne ono i sada:
To je samo ovo, budimo otvoreni za to. Odnosno, pulsiranje kontakta i njegovih
posledica je nastavak onog filozofskog oseanja da je ovek dotakao sutinsko dobro,
ali da posle svega, kao to je biskup Batler (Butler) rekao: Svaka stvar je ono to
jeste, a ne neto drugo, ukljuujui i samog sebe. Da li ovakav proces ima smisla
ili da li je vredan truda ili ta on znai, nije psiholoko pitanje.

151
 Tamo gde self sadri mnogo linosti, videli smo, to je zato to on nosi sa sobom
mnogo nezavrenih situacija, nefleksibilnih stavova koji se uvek iznova pojavljuju,
pogubnih lojalnosti; ili se self potpuno povukao i doivljava se u stavovima o sebi,
koji su introjektovani.
Na kraju, vratimo se odnosu psiholokog i fiziolokog. Asimilacija, svareno
uenje, tehnike, identifikacije sa grupom konstituiu ispravne navike, u smislu da je
navika druga priroda. Izgleda da one postaju deo nesvesne fizioloke
samoregulacije. Ovo se ne dovodi u pitanje kada se radi o asimilovanom hranjenju. U
pogledu oiglednih motornih navika, organska priroda uenja je gotovo oigledna.
Uenje da se hoda, na primer, smatralo bi se prvom prirodom, a ne uopte navikom;
ipak plivanje, klizanje, vonja biciklom ini se gotovo organskom i ne mogu biti
zaboravljeni. Hvatanje lopte, opet, izgleda da nije nita manje od toga. Govor je
organski; govoriti maternji jezik nije nita manje od toga, a itanje i pisanje, takoe.
Prema tome, logino je da se fizioloko definie kao konzervativna, ne-svesna
samoregulacija, bilo da je nasleena ili steena. Psiholoko je ono to je promenljivo,
prolazan kontakt sa novinom. Fizioloka prva priroda, ukljuujui ne-svesno
neurotino uplitanje u prvu prirodu, jeste periodino kontaktiranje, potreba za
novinom. Fizioloka druga priroda se aperiodino kontaktira - npr. dostupno
seanje se oivljava kao rezultat spoljne stimulacije.
Ono to raste jeste organizam, a ne self. Spekulativno emo opisati rast na sledei
nain: (1) Posle kontakta uspostavlja se energetski tok, koji energiji organizma
prikljuuje nove elemente asimilovane iz sredine. (2) Granica kontakta koja je
sruena, sada se reformie, ukljuujui novu energiju i organ druge prirode. (3)
Ono to je asimilovano sada je deo fizioloke samoregulacije. (4) Granica kontakta
sada je izvan asimilovanog uenja, navike, uslovnog refleksa itd.- npr. neto to je
slino onome to je naueno, ne tie se oveka i ne stvara mu problem.

152
 XIV GUBITAK EGO FUNKCIJA:
1. POTISKIVANJE;
KRITIKA FROJDOVE TEORIJE POTISKIVANJA

1. Figura/pozadina u neurozi

Neurotino ponaanje je takoe steena navika, rezultat kreativnog

prilagoavanja; i kao to je sluaj sa drugim asimilovanim navikama, ono se
dalje ne kontaktira, jer vie ne predstavlja novi problem. ta razlikuje ovu vrstu
navike od nekih drugih i kakva je priroda neurotine nesvesnosti (potiskivanja)
koja se razlikuje od obinog zaboravljanja i seanja koja se mogu prizvati?
U procesu kreativnog prilagoavanja opisali smo sledeu sekvencu pozadine i
figure: (1) Predkontakt: u kome je telo pozadina, a neki njegov nagon ili neki
podsticaj iz sredine ini figuru; ovo je datost ili id iskustva. (2) Kontakt:
prihvatanjem onoga to je dato i crpljenjem snage iz toga, self nastavlja dalje,
kako bi pristupio, procenio, manipulisao itd. niz objektivnih mogunosti; on je
aktivan i promiljen i u pogledu tela i sredine; ovo ini ego funkcije. (3) Finalni
kontakt: spontani, nezainteresovan, srednji modus interesa za formiranu figuru.
(4) Postkontakt: self se smanjuje.
Takoe smo videli (12,7) da u svakoj od ovih faza proces moe biti prekinut,
usled opasnosti ili neizbene frustracije, a uzbuenje ugueno, to dovodi do
anksioznosti. Vano je na kom stupnju je dolo do prekida zbog odreene
steene neurotine navike, a o ovom aspektu emo diskutovati u sledeem
poglavlju. A sada emo razmotriti kako svaki prekid i anksioznost takoe dovode
do pokuaja da se inhibira prvobitni nagon ili odgovor na stimulans, jer je ovo
najpodlonije kontroli. Tako se uspostavlja obrnuta sekvenca koju bi trebalo da
prouimo.
(1) Pozadinu ini namerni pokuaj kontrole. Figuru ine nadraenost ili
odgovor na stimulans koji su inhibirani; to je bolno telesno oseanje. Ono je

153
bolno jer nadraenost tei otvorenom pranjenju, a kontrola je kontrakcija
ekspanzije (stiskanje zuba, stezanje pesnica itd.)
Ovakva figura/pozadina ne vodi nikuda. ovek smanjuje kontrolu i pokuava
ponovo. Ali pretpostavimo sada da su opasnost i frustracija hronini i ovek ne
moe da popusti kontrolu; u meuvremenu se pojavljaju neke druge stvari
kojima bi se trebalo baviti. Dakle,
(2) pojavljuje se nova situacija, dok je stara jo uvek nezavrena. Nova
situacija moe biti ili neki novi stimulans ili neto drugo to skree panju, to je
potrebno da bi se umanjio bol, razoarenje itd. U susretu sa novom situacijom,
stara nezavrena situacija je po pravilu zaguena: ovek guta svoj bes, elii
sebe, odagnava potrebu iz misli. Ipak, u novoj situaciji, bolni zagueni nadraaj
nastavlja da postoji kao deo pozadine. Self poinje da se bavi novom figurom, ali
on ne moe da koristi one snage koje su angaovane na potiskivanju zaguenog
nadraaja. Tako je pozadina kontaktiranja nove figure poremeena postojanjem
bolnog potiskivanja, koje koi odreene ego funkcije.
Vie od ovoga, sekvenca se ne moe razviti. Razlog za to je to se telo ne
moe ponititi. Zaguen nagon pripada fiziolokoj samoregulaciji i
konzervativno istrajava, postaje akutan kad god se akumulira dovoljno napetosti
ili kad se pojavi stimulans, te on uvek ostaje kao neto to daje peat svemu
onome to se pojavi u prvom planu interesovanja. Nadraenost ne moe da se
potisne, ve samo da se dri van panje. Sva dalja deavanja se okreu u drugom
pravcu, konfrontiranju novog problema, osim to je proces sada otean
poremeenom pozadinom nezavrene situacije. Ova uporna poremeenost
spreava finalni kontakt kod novog prilagoavanja, jer se celokupno
interesovanje ne usmerava ka figuri. Ovim se onemoguava da se novom
problemu pristupi u skladu sa njegovom prirodom, jer svako novo reenje mora
takoe irelevantno reavati nezavrenu situaciju. Perceptualne i miine moi
su vezane u odravanju namernog potiskivanja.
Nadraenost ne moe biti zaboravljena; ali namerna kontrola moe biti
zaboravljena i ostati nesvesna. Ovo se deava jednostavno zato to se situacija
posle izvesnog vremena naui, budui da je motorni obrazac; ako je inhibicija
hronina, nain na koji se utie na nju nije vie nov i kontaktiran; on je vrsta
beskorisnog znanja koji e da zaokupi panju oigledno bez funkcije. Sve dok se
nita ne menja u osnovnoj inhibiciji, self zaboravlja da je promiljen, poto se
okree novom problemu. Motorne i perceptualne snage ukljuene u inhibiciju
prestaju da budu ego funkcije i postaju samo napeto telesno stanje. Na ovom
prvom koraku, dakle, ne postoji nita znaajno u vezi tranzicije od svesnog
uguivanja do potiskivanja; to je obino uenje i zaboravljanje naina na koji je
neto naueno; ne postoji potreba da se postulira zaboravljanje onog
neprijatnog.
(tavie, u svakom znaajnom sluaju potiskivanja, ovek brzo poinje da se
bavi potpuno drugim stvarima i stoga brzo zaboravlja.)
Meutim, pratiemo dalje ovaj proces, jer je za sada sredstvo inhibicije
dostupno seanje. Videli smo da je svaka nekontaktirana navika druga priroda,
ona je deo tela, a ne selfa. Tako nae dranje tela, bilo pravilno ili ne, izgleda
prirodno i pokuaj da se promeni uzrokuje neugodnost; to je napad na telo. Ali

154
 nesvesna inhibicija se odlikuje time da svaki pokuaj da se poloaj tela relaksira,
odmah vodi u anksioznost, jer se situacija uzbuenja oivljava i mora smesta biti
uguena. Pretpostavimo, na primer, da je inhibiranu nadraenost iznenadio neki
neobini stimulans ili obrnuto, da je kontrola privremeno oslabljena terapijskom
vebom: tada se ini da nam je vid, koji je po navici bio zamagljen, ugroen
slepilom, zvoni nam u uima, miiu preti fatalni gr, srce nam ubrzano lupa itd.
Self je nesvestan da su ovo efekti proste kontrakcije i da sve to je potrebno jeste
podneti blagu nelagodnost, locirati kontrakciju i namerno je opustiti - self
umilja da je samo telo u opasnosti i odgovara strahom, guenjem i sekundarno
svesnom promiljenou kako bi zatitio telo. On izbegava iskuenje, prua otpor
terapiji; nesvesno zatvarajui usta za neto to je ukusno, ali to je nekada bilo
opasno, self sada reaguje povraanjem, kao da je stvar otrovna. Osim toga, poto
je uzbuenje koje se raa svakako bolno, dolazi do ekstremne interpretacije. Stav
i interpretacija odbrane ranijih ego funkcija, kao da su one vitalni organi, a ne
steene navike, predstavlja reakcionu formaciju. (U toku celog ovog procesa
uoljiv je agresivan pokuaj da se uniti bazinija fiziologija.)
Mi stoga izlaemo sledeu teoriju potiskivanja: Potiskivanje je zaboravljanje
namernog inhibiranja koje je postalo stvar navike. Zaboravljena navika postaje
nepristupana usled daljih agresivnih reakcionih formacija, okrenutih protiv
selfa. Ono to nije i ne moe biti zaboravljeno jeste sam nagon ili apetit; ali on
istrajava kao pozadina bola, zato to nije osloboen i to je opstruiran. (Ovo je
konverzija afekta.) U onoj meri u kojoj nagon odrava svoj prvobitan kvalitet i
moe proiveti objekte u prvom planu, utoliko postoje sublimacije, direktna,
ali nesavrena zadovoljenja.

2. Neuroza kao gubitak ego funkcija

Neuroza je gubitak ego funkcija u vezi sekundarne fiziologije koju ine

nedostupne navike. Suprotno, terapija neuroze, je namerno kontaktiranje ovih
navika putem vebi, tako profilisanih da pobude anksioznost, koja e meutim
biti podnoljiva. Neke od njih su istaknute u prvom delu ove knjige.
Kao poremeaj funkcije selfa, neuroza se nalazi na pola puta izmeu
poremeaja spontanog selfa, to predstavlja patnju i poremeaja funkcija ida, to
predstavlja psihozu. Uporediemo ove tri klase.
ovek koji se spontano preputa moe da ne dostigne finalni kontakt: figura
je poremeena frustracijom, besom, iscrpljenou. U ovom sluaju on e pre da
se osea jadno nego sreno. Povreda koju njegovo telo trpi jeste gladovanje.
Njegove dispozicije su slabe i on se okree protiv sveta; ali on se jo uvek ne
okree protiv sebe, niti u znatnoj meri osea sebe, osim to pati, sve dok ne
postane oajan. Terapija koja je potrebna ovom oveku jeste uenje praktinijih
tehnika, a neophodna je takoe i promena u drutvenim odnosima, kako bi
njegovi napori urodili plodom, a ekajui to, potrebno je malo filozofije. Ovo je
ono to ini kulturu Linosti. (Ovaj opis se moe odnositi na mnogu decu koju je,
meutim, teko navesti da se ponaaju filozofski.)

155
 Druga krajnost je psihoza, unitavanje jednog dela datosti iskustva, npr.
perceptivne ili proprioceptivne nadraenosti. Onoliko koliko uopte postoji
integracija, toliko self ispunjava iskustvo: on je ili apsolutno obezvreen ili
neizmerno grandizan, objekat totalne zavere itd. Primarna fiziologija poinje da
trpi.
Na pola puta nalazi se neuroza koja je izbegavanje spontanog uzbuenja i
ograniavanje nadraenosti. Ona predstavlja odravanje senzornih i motornih
stavova onda kada ih situacija ne zahteva i zapravo kada uopte ne postoji
situacija kontakta, kao kada se nepravilan poloaj tela odrava u toku sna. Ove
navike se meaju sa fiziolokom samoregulacijom i uzrokuju bol, iscrpljenost,
preosetljivost i bolest. Nema potpunog pranjenja, nema konanog zadovoljstva;
poremeen neispunjenom potrebom i nesvesnim odravanjem nefleksibilnog
stava o sebi, neurotiar ne moe postati zaokupljen nekim otvorenim
interesovanjima, niti ih on moe uspeno sprovesti, ali se njegova sopstvena
linost pomalja u svesnosti: on je postien, naizmenino ogoren i kriv, sujetan i
inferioran, drzak i samosvestan, itd.
Kroz asimilaciju iskustva u uslovima hronine opasnosti, neurotini self je
izgubio deo svojih ego funkcija; terapijski proces trebalo bi da promeni uslove i
obezbedi drugu osnovu iskustva, sve dok self ne otkrije-i-pronae figuru, Ja
namerno izbegavam ovo uzbuenje i koristim ovu agresiju. Ovo se moe
ponavljati sve dok se ne uspostavi spontano kreativno prilagoavanje. (Ali, da
opet ponovimo, ukoliko ivotni uslovi ukljuuju hroninu opasnost i frustraciju,
hronina kontrola e se nakon svega pokazati funkcionalnom; oslobaanje u toku
terapije ne obezbeuje nita nego abreakciju besa i tuge ili to je jo gore,
povraanje situacija koje osoba ne moe svariti.)

3. Kritika Frojdove teorije: 1. Potisnute elje

Nae tumaenje, pogotovu potiskivanja, razlikuje se od Frojdovog, tako da

emo morati razjasniti ovu razliku, to jest, objasniti njegovo gledite i izneti
dokaze za nae sopstveno. Potiskivanje je proces koji je on najintenzivnije
prouavao i bilo bi mogue napraviti ceo sistem frojdijanske psihoanalize koja
koristi potiskivanje kao primitivan termin.
Frojd je mislio da se elja, nadraenost, potiskuje, dok mi smatramo da se
ona ne moe potisnuti, iako svaka odreena misao ili ponaanje povezani sa
eljom, mogu biti zaboravljeni. Ovo ga je zatim dovelo do neobino
komplikovanog i po optem priznanju, tekog pokuaja da objasni na koji nain
konzervativan organizam inhibira sebe. Ceo sistem nesvesnog miljenja i Id
koji se nikada ne mogu doiveti, predstavljaju deo njegovog pokuaja da prui
objanjenje - mada kao i svaki ad hoc entitet to otvara gomilu novih problema.
Osim ovoga, Frojd je smatrao da s jedne strane ego odbacuje potisnute sadraje,
dok ih sa druge strane, nesvesno privlai i on je takoe zahtevao nesvesnu
cenzuru; mi smatramo da miljenje o privlaenju i cenzuri sadraja nije tano i
da se potiskivanje moe dovoljno objasniti namernim suzbijanjem i jednostavnim

156
zaboravljanjem i spontanom aktivnou figure/pozadine selfa, koji konfrontira
nove probleme u starim okolnostima.
Oigledno je da inhibirani nadraaji nisu potisnuti, ve se naprotiv, izraavaju
na takav nain da se mora rei da oni ele da budu izraeni, da se razviju. U
uslovima relaksacije, kao to su slobodne asocijacije ili dremanje ili u uslovima
spontane koncentracije, kao kod bavljenja umetnou ili u ivahnoj konverzaciji,
iznenada sve vrste udnih slika, ideja, bezuspeni impulsi i gestikulacije,
uznemiravajui bolovi i probadanja, dolaze u svesnost i zahtevaju panju: to su
potisnuti nadraaji koje ele da se razviju; a ako se nezainteresovanoj, ali
direktnoj koncentraciji daju jezik i miina sredstva, oni se smesta pokazuju u
punom znaenju. Ovakve tendencije su, naravno, osnova svake analitike seanse;
kako je mogue da ih Frojd nije video kao znaajne dokaze da se id ne moe
potisnuti?
Razmotrite tipian Frojdov tekst:

Meu impulsima elja koje potiu iz infantilnog ivota, koje su neunitive i ne mogu se
inhibirati, postoje impulsi ije je ispunjenje kontradiktorno sa ciljnim predstavama naeg
sekundarnog miljenja. Ispunjenje ovih elja ne bi vie stvaralo oseanje zadovoljstva, ve
bola: i upravo ova konverzija afekta ini sutinu onoga to smatramo potiskivanjem.*

Odnosno, poto se smatraju infantilnim, impulsi su nesposobni za

inhibiciju, kako mi tvrdimo; kasnije oni se suprotstavljaju drugim ciljevima, te
su stoga bolni i potiskuju se. Ali zadovoljstvo i bol nisu predstave, oni su
oseanja oslobaanja ili napetosti. Kakvu je organsku transformaciju predoio
Frojd, kod koje kontradikcija stvara promene u afektu? Naprotiv, mi tvrdimo,
da je elja bolna jednostavno zbog napora da se inhibira neispranjena napetost
i miina stegnutost: ova transformacija je stvar obinog iskustva.
Ipak ako je tano ono to mi tvrdimo, onda celokupno svesno iskustvo
nastavlja da bude obojeno nepotisnutim bolom. Oigledno da Frojdu ovo nije
izgledalo tako. Ipak je tako. Mi ne doputamo da tako izgleda kada nameravamo
da se bavimo svojim poslom sa stoikom rezignacijom i pokuavamo da
maksimalno iskoristimo impulse koje prihvatamo. Bol postoji, ali je zaguen:
koncentriite se na neko svoje oseanje i ono e smesta sve obojiti. Poznato je da
je Frojd pesimista po pitanju ostvarenja sree u ivotu oveka; ipak on ni izbliza
nije toliko sumoran koliko bi trebalo da bude kad su u pitanju stvarne ljudske
okolnosti.
Neslaganje koje se ovde javlja opet je verbalne prirode i zavisi, kao i sve
vane semantike razlike, od razlike standarda onoga to je poeljno: ta emo
nazivati bolom, a ta zadovoljstvom? Za Frojda, nejasna percepcija, oprezan
pokret, ili kontrolisano oseanje svakodnevnog ivota odrasle osobe nisu
bolni, ve neutralni. Ipak u poreenju sa standardom spontanog ponaanja, oni
bi se barem morali nazvati neprijatnou: oni nisu neutralni, jer ih potvruje
uznemirenost, umor, nezadovoljstvo, rezignacija, oseanje neispunjenosti itd.
Takoe obratite panju da se prethodnim pasusom implicira da ne postoji
fizioloka samoregulacija, jer su infantilni impulse nasumini, nesposobni za
inhibiciju, a svrhovitost pripada sekundarnom miljenju. Ovo nas dovodi do
drugog razloga zato je Frojd mislio da se nadraaji potiskuju. On je uporno

157
smatrao da su odreeni nadraaji infantilni, da su posebno povezani sa
infantilnim situacijama, pa prema tome, sa infantilnim mislima i scenama; i
zapravo da ako je uopte mogue povratiti ovakve situacije i misli, onda se to
odvija vrlo teko; one se ne nalaze u pozadini svesnosti. Ali kao to smo ranije
pokuali da pokaemo (5. poglavlje), svi nadraaji su znatno optiji u praksi;
ono to ih definie i odreuje jeste promena objekata i situacija. Oigledna
sutinska veza sa specifinim zaboravljnim mislima, uoljiva kada se
potiskivanje misli otkloni, postoji, kako smo tvrdili, zbog injenice da u
odreenoj situaciji ovek namerno ograniava i gui nadraaj - a ovaj stav uskoro
postaje navika i zaboravlja se; prema tome, prvi slobodan razvoj nadraaja u
pravcu oslobaanja

______

* Sigmund Frojd, Tumaenje snova, prevod A.A. Brila, str. 555

inhibicije, stimulie staro seanje kao svoju raspoloivu tehniku. Ono to u

sutini oslobaa impuls nije seanje, ve razvoj impulsa stimulie seanje. Ili
obrnuto, spontani ivot je esto infantilniji nego to se to doputa; gubitak
infantilnog nije organska promena, ve namerno potiskivanje.

4. Kritika Frojda: II Snovi

Sada emo se pozabaviti Frojdovom teorijom privlaenja odreenih

sadraja od strane nesvesnog, te emo razmotriti poznati primer beanja kraja
sna; jer tano je da ovo ne izgleda samo kao da je neto smetnuto s uma, ve se
pre ini kao da je privueno nekim nevidljivim magnetom. Ipak pre svega
moramo primetiti da u praksi, da bi zadrao san, ovek ne obraa panju na
njega, ve mu pristupa nezainteresovano, putajui ga da se, ako hoe, pojavi, a
ovo bi bilo besmisleno, da je san zaista negde odvuen.
San ne nestaje namernim potiskivanjem; uglavnom spontano sintetizovanje
selfa unitava san to je mogue vie u inu formiranja najjednostavnije
figure/pozadine u budnom stanju: ovo je razlog zato san nestaje tako lako
(unitavanje je spontano) i zato se, sa stanovita naporne introspekcije, ini da
san bei jer je osnova obinog pokuaja buenja nekompatibilna sa osnovom
doivljavanja sna. Najjednostavniji mogui kontakt u obinom iskustvu
budnosti spontano iskljuuje san. Dakle, da bi se omoguilo da se san ili bilo koji
nagon izrazi, pribegava se izmeni uobiajene formacije figure/pozadine -
promeni okolnosti u kojima je kontakt mogu. Ovo se ostvaruje zauzimanjem
stava nezainteresovanosti. Metod se ne sastoji u pokuaju da se neto namerno
zapamti, niti u pokuaju da se aktivira ono to je nesvesno, ve u promeni
pozadine stvarnosti selfa, tako da se san takoe pojavljuje kao stvaran. Mi
odagnavamo nae snove i oni bee od nas, zato to sami greimo po pitanju
prirode stvari; mi ne moemo zadrati san, zato to odbijamo da ga prihvatimo
kao stvarnog.

158
 Nekompatibilnost sna i obinog buenja je poznata. Buenjem, osoba poinje
da osea da je aktivna, spremna da se pokrene. Ali san pripada klasi elja koje
mogu biti zadovoljene samo u njihovoj nepokretnoj halucinaciji; poetak
miinog pokreta navodi san da bei (ovo se tumai kao cenzurisanje elje pre
nego to ostvari motorno pranjenje). to je jo vanije, kao u halucinaciji, san
je iskljuen iz onoga to se smatra stvarnim svetom. Halucinacije nisu
prihvaene kao nae funkcije. (Ipak deca, naravno, svoju halucinatorsku igru
smatraju delom stvarnog sveta; a odrasli posveuju puno vremena i panje
umetnikim delima, halucinacijama drugih ljudi. Samo se sopstveni snovi
potcenjuju. Ili razmotrimo uobiajeni stav prema voljnom dnevnom sanjarenju:
ono se vidi kao spas, kao beg od stvarnosti i obaveza; ali ono nije toliko spas
koliko je zloupotreba: elja u dnevnom sanjarenju, na kraju, ostaje nejasna i
neiskoriena; ne doputa joj se da postane konkretna u aktivnoj igri, niti se
koristi kao tumaenje neijih namera, kao imitacija stvarnog interesa i vokacije.)
Jo jedno svojstvo obinog buenja koje iskljuuje snove jeste da je ono
verbalno i apstraktno po buenju mi odmah verbalizujemo nae apstraktne
ciljeve: Gde se nalazim?, ta nameravam da radim ovog jutra?, Koliko je
sati?, ta sam sanjao?; putem ovih apstrakcija mi organizujemo svoje
iskustvo. A san je konkretan, neverbalan, senzoran ejdetski. Uopteno
govorei, san je nemogue iskustvo ne toliko zbog svog sadraja, ve zbog svoje
forme*.
Svi ovi faktori deluju posebno snano tako da san brzo bei i nepovratan je,
umesto da samo bledi i gubi dominaciju jer je nevaan onda kada je self
neurotian i ve postoji napetost u uobiajenim odnosima figure i pozadine, zbog
nesvesne navike inhibiranja. Ovaj pritisak ini sistem reakcionih formacija, koji
brani uobiajen koncept ega i tela. Poto je pozadina po navici ne prazna, ve
poremeena, da bi uopte neka figura bila dostignuta, potrebno je da se pozadina
koliko je mogue zadri praznom i obinom; znatna energija unitavanja uloena
je u ovaj rad. Duevno zdravlje selfa i bezbednost organizma izgleda da su
neposredno ugroeni kada doe do konfrontacije sa spontanou snevanja. Sa
ovog stanovita moemo posmatrati potrebu da budemo budni i da delamo, da se
orijentiemo u vremenu i prostoru i po pitanju svrhe, da budemo pripravni, kao
mnoge spontane reakcione formacije koje se suoavaju sa opasnou
ugroavajueg stava sna. Sa tako puno oruja upereno protiv njega, misli sna se
smesta unitavaju, elja sna se snano potiskuje.
Sve u svemu, san bei i biva odgurnut zbog spontanog formiranja
figure/pozadine koja je mogua u datim okolnostima, kao i zbog namerne odluke
ta emo smatrati stvarnou. Oto Rank kae da su Irokezi zastupali suprotno
miljenje: san je bio stvaran, te je stoga cilj bio da se budno stanje interpretira u
terminima sna, a ne san u terminima budnog stanja. ini se da je za Frojda
detinjstvo u psiholokom smislu bilo najstvarnije, jer je konano on san
interpretrao ne u terminima budnog stanja (ostaci dana), ve u terminima
situacija iz detinjstva. Ovo emo dalje razmotriti.

5. Kritika Frojda: III Stvarnost

159
 Da bi bili jasni u vezi Frojdove teorije potiskivanja, moraemo ponovo da
prouimo njegovu raspravu o stvarnosti (vidi 3,13).
Frojd je razlikovao primarni proces i sekundarni proces miljenja. U
nekoliko narednih odlomaka videe se osnovna slinost izmeu onoga ta on
kae i nae propozicije, a takoe i znaajne razlike:

Primarni proces tei pranjenju nadraaja, kako bi se, sa tako sakupljenom koliinom
nadraaja, uspostavio identitet opaanja. Sekundarni proces odbacuje ovu nameru i umesto
toga ima za cilj identitet miljenja.**

_______

* Slinu odlinu analizu zaboravljanja snova ponudio je ahtel (Schachtel) u svom eseju O
seanju, u Studiji interpersonalnih odnosa, Hermitage Press, New York, 1949, str. 3-49.
** Sigmund Frojd, Tumaenje snova, u prevodu A.A. Brila, Macmillan Co., New York, 1933,
str. 553

Trebalo bi da kaemo da primarni proces jedinstvo perceptualnih, motornih i oseajnih funkcija koje je pogreno nazvano
miljenjem kreira stvarnost; sekundarni proces koji apstrahuje iz ovog jednistva jeste miljenje koje odraava tu
stvarnost.

Konverzija afekta (sutina potiskivanja) odvija se u toku razvoja. Potrebno je samo setiti se
pojave gaenja, prvobitno odsutne u infantilnom ivotu. Ono je vezana za aktivnost
sekundarnog sistema. Seanja, na osnovu kojih nesvesna elja izaziva oslobaanje afekta,
nikada nisu bila pristupana predsvesnom i iz tog razloga oslobaanje se ne moe
inhibirati.

Primarni procesi su od poetka prisutni u psihikom aparatu, dok se sekundarni procesi

postepeno oblikuju u toku ivota, inhibirajui i preklapajui primarne, preuzimajui punu
kontrolu nad njima, verovatno tek u cvatu ivota

Nepravilni procesi zamene snova itd. su primarni procesi psihikog aparata; oni se deavaju
kad god su predstave naputene od predsvesne katekse, preputene same sebi i mogu biti
ispunjene neinhibiranom energijom koja tee od nesvesnog i tei pranjenju
Procesi koji su opisani kao nepravilni, zapravo nisu falsifikati naih
normalnih procesa, niti su pogreno miljenje, ve su naini rada
psihikog aparata osloboenog od inhibicije. *

Primarni proces (stvaranje identiteta opaajne stvarnosti) je spontano

kontaktiranje; ali on se, prema Frojdu, izjednaava samo sa procesima snova.
Umetnost, uenje, seanje i odrastanje su radikalno odvojeni od primarnog procesa,
kao da celokupno uenje i namerna kontrola koja ga prati, nikada ne mogu da budu
jednostavno upotrebljeni, a potom osloboeni, poto self ponovo spontano deluje.
Tada, naravno, odrastanje po pravilu obuhvata konverziju afekta, jer uenje,
prema ovom konceptu, nije nita drugo nego inhibiranje.
ta je navelo Frojda da misli o sekundarnom procesu kako preklapa primarni na
ovaj nain, a ne o njihovom zdravom jedinstvu u sistemu dostupnih seanja? Mogli
bi govoriti o teorijskim, praktinim i linim razlozima.

160
 U teorijskom smislu, Frojd je imao pogrean koncept stvarnosti koji je
poticao od njegovog prihvatanja pogrene psihologije svesnog. Jer ako je svaka
orijentacija u stvarnosti data u izolovanim ulima i opaajima i ako je svaka
manipulacija stvarnosti data izolovanim motornim navikama, tada naravno, da bi
se stvarnost uopte shvatila, mora postojati apstraktni misaoni proces kojim bi se
povezivali delovi i rekonstruisala celina. U ovoj konstrukciji, svi delovi
izolovani opaaji, propriocepti, navike i apstraktni ciljevi su utemeljeni u
inhibiranju jedinstva spontanosti. Ali oigledno je da su jedine spontane celine
kontakta koje je Frojd mogao zapaziti bili procesi snova, a oni zapravo nude
slabu

______

* Sigmund Frojd, Tumaenje snova, u prevodu A.A. Brila, Macmillan Co., New York, 1935,
str.553-556

orijentaciju i nikakvu manipulaciju. Meutim, naravno da postoji neodreeni broj

spontanih celina koje nisu halucinatorske; ovde se radi o pitanju ispravnog
teoretisanja o tome ta se deava u iskustvu, kojim su se bavili getalt psiholozi i
pragmatiari.
U praktinom smislu, u terapiji, Frojd se upravo oslanjao na disocijacije
pacijenata; on im je zabranjivao da trae smisao ili primenu; tako da je bio
zainteresovan samo za snove kao spontane celine. (On je uporno smatrao kao
da mu je bilo neprijatno da je transfer, koji je bio spontana praktina celina,
samo ostatak detinjstva.) Osim ovoga, nije samo Frojdova psihologija svesnog
bila pogrena, ve takoe i negova psihologija fiziologije, jer je on nasumine
impulse smatrao izolovanim nadraajima mehanikog organizma. Po naem
miljenju, telo je puno nasleene mudrosti ono je od samog poetka grubo
prilagoeno sredini; ono poseduje sirovi materijal za stvaranje novih celina i u
svojim emocijama ono sadri vrstu znanja o sredini, kao i motivacije za akciju;
telo se izraava dobro konstruisanom serijama ciljeva i kompleksima elja. Ne
uzimajui nita od ovoga u obzir, Frojd se ograniio na isto verbalnu, a ne na
psihosomatsku terapiju. Tako je rezultat njegove prakse bio da on nije mogao
povezati dinamiko spontano miljenje koje je zapaao, ni sa sredinom ni sa
telom; stoga ga je smelo smestio u nezavisno carstvo, nesvesno.
Ipak, Frojd uopte nije bio zadovoljan ovim, te on pokuava da kae: Procesi
snova nisu uopte nepravilni; oni su put do stvarnosti; a ono to gubi stvarnost
upravo u cvatu ivota, jeste Ja. I zato to je on hteo ovo da kae, ceo sistem
frojdijanske psihoanalize je zaokupljen infantilnim. Ovo je ispravno, jer je u
detinjstvu postojao znaajan neinhibirani proces, koji je nudio stvarnost, koja nije
istovremeno bila samo san. Ono to je bilo netano jeste miljenje da se kasnije
razvio nov, zdrav entitet, sekundarni proces, jer je to dovelo do razvoja neuroza.
Pojam sekundarni proces je izraz gubitka svesnosti selfa da ovaj proces vri
inhibiciju, te prema tome, moe i da je oslobodi. Ogranienje je projektovano kao
prilino surova stvarnost. A reakcionom formacijom spontani proces se prkosno

161
ocrnjuje i postaje samo san i neurotino iskrivljenje, a sve druge spontane
formacije figura potpuno se previaju. A snovi i simptomi se ponovo napadaju,
interpretiraju i redukuju, umesto da se smatraju delovima vitalne stvarnosti i
zaista esencijalnim u svakom kreativnom delovanju. (Ovo je Jungova kritika.) I na
kraju, detinjstvo se i potcenjuje i precenjuje; precenjuje se kada se smatra
nepovratno izgubljenim; a potcenjuje se u terapiji, gde se ceo zadatak analize svodi
na povratak ovog nepovratnog.

6. Primeri potiskivanja: Nesanica i dosada

Rezimiraemo sada nau raspravu i daemo jedan primer potiskivanja.

Rekli smo da kod potiskivanja nadraaj nastavlja da postoji u pozadini i svaku
novu formaciju boji bolom. Zaboravlja se da je inhibicija bila namerna. U ovakvim
uslovima self se okree drugim kreativnim prilagoavanjma i dalje ulaui napor da
zaboravljena inhibicija ostane zaboravljena. Akutna nesanica ilustruje ovaj metod
funkcionisanja na najjednostavniji nain: jer pokuavanjem da se zaspi, dalja
kreativna prilagoavanja su minimizirana, a bol nezavrene potrebe se snano
doivljava kao posebno nezadovoljstvo, nespokoj i napetost. Meutim, znaenje
potrebe je zaboravljeno, jer mu nije doputeno da se razvije i orijentie.
U nesanici, self eli da se opusti i dezintegrie, ali ga nezavrena potreba dri na
okupu. Sam napor da se zaspi tada postaje sredstvo kojim se potreba gui. Prvo,
ovek sklapa oi, zamilja dosadne prizore itd. Ove namerne imitacije spavanja su
naravno nebitne za pravu potrebu, koja nije da se spava, ve da se rei nezavren
problem; ali one se mogu protumaiti kao retrofleksija; ovek eli da izmori onog
drugog koji ima neku potrebu i da ga poalje na spavanje. Tada osoba zapoinje
proces disociranih fantazija i misli, koje se sve zaista odnose na potisnut problem,
ali on ne eli da shvati vezu i zato se fantazije ne povezuju u jednu elju, ve
muno slede jedna drugu. Ponekad se deava da zapravo jedan ovakav niz fantazija
ima isto afektivno znaenje kao i potisnuta potreba i u tom sluaju misli oslobaaju
deo nadraaja i ovek tone u lak san zaposednut snovima; ali uskoro se budi
ukoliko napetost postane snana. Trei stadijum je kada se ovek fiksira i
koncentrie na neki besmislen razlog svoje nesanice, psa koji zavija, bunu zabavu
na spratu nie; i on usmerava svoju agresiju kako bi ovo unitio. elja da se uniti
objekat je vrlo bliska istinskoj osnovnoj situaciji pokuaja da se uniti problem, i
tako se spontano ostvaruje snani afekt pri ovome se crpi upravo ona energija
koju ovek nesvesno snano ispoljava. Tako se moe desiti da ako se nagonu za
unitavanjem dopusti da postane dominantan, doe do nasilne akcije psa gaamo
cipelom, lupamo po podu tada dolazi do deliminog oporavka ego funkcije. Ovo
moe imati alternativne konsekvence: ovek e sada jo vie kontrolisati
potiskivanje i uinie ga dovoljno vrstim kako bi zaspao (u ortodoksnim
terminima, potiskivanje e pre uspeti nego ne); ili obrnuto, sada kada je iscpljeno
neto energije usmerene prema unutra, suprotstavljanjem lanom problemu, ovek
moe iznenada prihvatiti nezavrenu potrebu kao svoju sopstvenu. On odustaje od
pokuaja da zaspi, ustaje iz kreveta, priznaje da ga zabava u komiluku vie privlai
nego odbija, ili shvata da to nije zavijanje psa, ve neki drugi glas koga se plai ili

162
eli da uje. Ispravna orijentacija vodi do dalje relevantne aktivnosti: ovek se
oblai i pridruuje se drutvu u komiluku, pie pismo ili radi to god da je
potrebno.
Ironino je da kada ovek ne pokuava da zaspi, kada nije vreme za spavanje,
potiskivanje problema i upornost nadraaja pojavljuju se kao nepanja, dosada,
umor (a ponekad i kao spavanje!). Dominantna potreba ne moe da se probije u
prvi plan, a figure u prvom planu su poremeene i poto ne mogu da privuku
dovoljno energije i nisu atraktivne, panja opada; nijedna figura ne postaje jasna.
Zato to postoji elja da se bude negde drugde i da se radi neto drugo (ali ona se ne
moe prepoznati, jer joj nije doputeno da se razvije) jedino to ovek osea jeste
da eli da ne bude ovde i da ne radi ovo. Ovo se zove dosada. Ali osoba koja se
dosauje prisiljava sebe da obrati panju ona se iscrpljuje pokuavajui da odri
napeti odnos sa nejasnom figurom i poremeenom pozadinom; uskoro je savladana
umorom i oni kapci padaju. Ako je potisnut nadraaj takav da moe u znatnoj meri
biti zadovoljen u fantaziji, ovek moe budan sanjariti ili zaspati i snevati. Ali
esto, na alost, im se neko prepusti elji da spava i legne, upravo tada, pojavljuje
se nesanica.

7. Sublimacija

Za razliku od distrakcija koje ne mogu postati atraktivne i privui panju

postoje one koje uspeno organizuju zanimljive aktivnosti. To su interesovanja
koja potiu od nadraaja koji se ne moe jednostavno izraziti jer mu je znaenje
potisnuto, ali koja indirektno zadovoljavaju potrebu. Ovo su takozvane
sublimacije interesovanja koja zadovoljavaju potrebu na naine koji su
drutveno prihvatljivi i tavie potovani.
Prema frojdijanskoj teoriji konverzije afekta i prema tome, potiskivanja
nadraaja, proces sublimacije trebalo bi da bude neto nedokuivo misteriozno, jer
ako je organska elja sutinski promenjena, ta je to to je zadovoljeno
supstitutivnom aktivnou? Po teoriji koju mi izlaemo, problem ne postoji. Tanije
govorei, uopte ne postoji takav poseban proces kao to je sublimacija. Ono to
se zove sublimacija jeste direktno, ali nesavreno zadovoljenje iste potrebe.
Zadovoljenje je nesavreno jer gubitak ego funkcija u nesvesnoj inhibiciji
spreava efikasno kreativno prilagoavanje; zato to je sam nadraaj obojen bolom,
tekoom, mazohizmom; a njima je obojen zadovoljavajui interes; zato to
postavljena ogranienja utiu na interesovanje da uvek bude nekako apstraktno i
odvojeno od potrebe; i zato to nesposobnost da se bude spontan spreava potpuno
pranjenje. Prema tome, sublimacija se kompulzivno ponavlja, organizam ne
dostie potpunu ravnoteu, potreba se pojavljuje suvie esto. Masturbacija dobrim
delom ilustruje ova svojstva sublimacije.
Kako god, evidentno je da sublimacija nije zamena za direktno zadovoljenje.
Razmislite, na primer o dobro poznatom tumaenju da umetnost romanopisca
predstavlja deliminu sublimaciju potisnutog infantilnog virenja i pokazivanja.
(Kako je to smatrao Bergler.) Naravno da pisac zaista viri i pokazuje se. Pitanje je
ta se ovde potiskuje? On zadovoljava svoju radoznalost u vezi seksualnih i drugih
radnji i likova, koji su esto njegovi poznanici i vrlo esto lanovi njegove

163
porodice; on prikazuje svoja sopstvena oseanja i zabranjeno znanje. Dokaz da
nita od ovoga nije potisnuto vidi se u stvari u njegovom oseanju krivice u vezi
toga to radi. Ali neko e se pobuniti i rei da nije to ono to je potisnuto i
sublimirano, ve prisustvovanje primalnoj sceni i pokazivanje dejih genitalija, te
krivica potie iz tog doba. Nama se ini da je ovo pogreno tumaenje neega to se
tada dogodilo: deja zainteresovanost za primalnu scenu sastoji se od eljne
radoznalosti u vezi onoga to rade najznaajnije osobe u njegovom ivotu, a ono to
je dete elelo jeste da iskae svoju sopstvenu prirodu i elje, i da uestvuje. Ovo su
upravo one potrebe koje osoba sada zadovoljava ali zadovoljstvo nije savreno,
jer ona samo pria jednu priu, ali ne osea i ne dela.
Jer upravo romanopisac uspeva u tome da ne potisne svoje nagone, ve
ostvaruje njihovo direktno zadovoljenje. Ako se za trenutak osvrnemo na drutvenu
efikasnost mnogih sublimacija, pokazae se da one zaista pruaju direktno
zadovoljstvo; jer ono to je spontano i neinhibirano jeste snano i efikasno, i
konano, potovano. Daemo drugi, neobiniji primer. Jedan od vanih aspekata
Gandijeve moi da pokrene milione svojom uvenom detinjom linou, bio je
njegov neobian stav prema hrani: da li je Gandi prihvatao ili odbijao da jede,
dobijalo je politiki znaaj. Hoemo li sada ovo protumaiti kao infantilnu
mrzovolju? A zatim, kako je ovo bilo tako efektno? Ali ba suprotno, ovo je bilo
izvanredno direktno oivljavanje deijeg istinitog oseanja da je od sutinskog
znaaja to da li neko jede u uslovima ljubavi ili mrnje. Gandi je verovatno postio
ne da bi prevashodno uputio proraunatu pretnju, ve zato to mu se u odreenim
uslovima hrana gadila. U svetu odraslih, a ne u okruenju dejeg vrtia, gde je to
podjednako relevantno, ali sveopte potcenjeno, ova spontana fizioloka procena i
konsekventni in, takli su svaije srce. To je bilo efektno ne zato to je bilo
simbolino ili neka vrsta zamene, ve zato to je to bio spontani odgovor na
stvarnost.
Psihoanalitika teorija sublimacije, meutim, nastala je iz toga to je Frojd
ponovo previe blisko povezivao nagone sa njihovim prolim situacijama i
miljenjem.

7. Reakciona formacija

Reakciona formacija je izbegavanje anksioznosti koja se moe pojaviti

slomom potiskivanja (putem jaanja inhibiranog nadraaja ili relaksacije
inhibicije), daljim pokuajima da se uniti nadraaj ili njegovo iskuenje, kao i
pojaavanjem inhibicije. Potiskivanjem se izbegava uzbuenje; reakciona
formacija izbegava anksioznost uguenog uzbuenja koja je izgleda jo
opasnija nego to je bilo prvobitno uzbuenje. Primeri unitavanja provocirajuih
stimulansa ili nadraaja su izbegavanje, gaenje, prkos, snobizam, moralno
osuivanje; primeri pojaavanja inhibicije su pravednitvo, tvrdoglavost,
namerna glupost, gordost.
Ako ostavimo za sobom frojdijansku teoriju konverzije afekta i potiskivanja
nadraaja, nema potrebe da dalje priamo o ambivalencijama, suprotnim
oseanjima prema istom objektu u istoj situaciji, kao da su suprotnosti postojale na

164
istom nivou i kao da su obe bile otvorena oseanja. (Ovakve suprotnosti, ako
postoje, mogle bi se objasniti kao nepotpune konverzije afekta: stvar koja je na
deji nain pruila zadovoljstvo, ipak ne prua samo bol.) Ali mnogo je verovatnije
da su suprotnosti dinamiki povezane: jedna suprotnost je reakciona formacija
drugoj; ono to postoji je dinamika hijerarhija nagona, inhibicija nagona,
odbrana inhibicije, to jest, dalja agresija protiv nagona i identifikacija sa
introjektom koji agresira protiv nagona. Na primer, razmotrite uivanje u hrani i
gaenje. Uivanje u hrani (iskuenje) je odbojno jer je apetit inhibiran vrstim
zatvaranjem usta; gaenje je odgovor na nasilno stavljanje hrane u vrsto stisnuta
usta ali osoba nije svesna injenice da moe da otvori usta, hrana ne bi vie bila
na silu gurana, te ne bi bilo ni potrebe da se ona povrati. Na stadijumu potiskivanja,
namerne inhibicije, hrana se jednostavno alijenira od sebe, osoba se ne identifikuje
sa apetitom za hranom; ali na stadijumu reakcione formacije, osoba uopte nije u
kontaktu sa hranom izbor nema nikakve veze sa hranom, ve sa zaboravljenim
interpersonalnim odnosima. Tako da apetit koji se ponavlja i gaenje ne stvaraju
pravi konflikt; ne postoji prava ambivalencija: suprotnosti su Svia mi se ova
hrana i Neu da jedem ono to mi se ne svia; one naravno nisu nekompatibilne,
ali je njihovo prilagoavanje nemogue zbog potiskivanja.
Sa terapeutskog stanovita, uobiajene reakcione formacije su takoe omraene
u naem drutvu, koje zauzvrat pokuava da ih uniti. Razlog ovome je stanje
neravnomernog drutvenog razvitka koje smo ranije opisali (8,3); ovo je
samoosvajajue drutvo koje takoe potuje otvorenost i seksualnost. Reakcione
formacije su oigledno razorne i negativne; i niko ne eli da ih prizna.
Pravednitvo, opsesivna pedanterija, tedljivost, tvrdoglava gordost, moralna
cenzura ismevaju se i ne odobravaju; oni izgledaju nitavni umesto da su
grandiozni.Upravo tako se inat i zavist - agresivnost bespomonih i eros osujeenih
- ne odobravaju. Samo u krizi i opasnostima doputeno im je da prodru u prvi plan.
Umesto toga, svi ovi stavovi se zamenjuju unitavanjem unitavanja i tako
dobijamo ispraznu pristojnost, dobru volju, usamljenost, bezoseajnost, toleranciju
itd. Krajnji ishod ovoga se vidi u terapiji, gde je u poetku odnos pacijenta i
terapeuta vrlo osetljiv; i potrebno je da se na bolan nain mobiliu ove reaktivne
crte i sitni trijumfi.Terapeut bi vie voleo pacijenta koji je dobar neurotiar sa
strogim moralnim naelima.

165
 XV GUBITAK EGO FUNKCIJA
2. TIPINE STRUKTURE I GRANICE

1. Strategija terapije neurotinih karaktera

U ovom poslednjem poglavlju pokuaemo da objasnimo najvanije

neurotine mehanizme i karaktere kao naine kontaktiranja stvarne tekue
situacije, ta god da se deava u toku terapijske seanse. Neurotina ponaanja su
kreativna prilagoavanja polja u kome postoje potiskivanja.Ova kreativnost e
spontano delovati u svakoj tekuoj sadanjosti; terapeut ne mora da ide ispod
obinog ponaanja ili da ga na prevaru ukloni, kako bi otkrio mehanizam.
Njegov zadatak je jednostavno da postavi problem koji pacijent ne reava na
adekvatan nain i gde je nezadovoljan svojim neuspehom; tada e potreba
pacijenta, uz odreenu pomo, razoriti i unititi prepreke i kreirati primerenije
navike, kao to se deava kod svake vrste uenja.
Definisali smo neuroze kao gubitak ego funkcija. U ego stadijumu kreativnog
prilagoavanja self se identifikuje sa nekim delovima polja kao svojim sopstvenim,
a alijenira druge delove kao da mu ne pripadaju. On se doivljava kao aktivni
proces, promiljenost u vezi odreenih elja, interesa i moi koji imaju definisanu,
ali promenljivu granicu. Bivajui progresivno ukljuen, self kao da pita: ta mi je
potrebno? Hou li da se pozabavim time? ta me podstie? ta oseam prema
tome? Hou li to da probam? Gde sam ja u odnosu na to? Koliko sam snaan?
ta imam na raspolaganju? Da li da navalim ili da se povuem? Koje tehnike koje
sam nauio mogu sada koristiti? Self spontano vri ove namerne funkcije i one se
obavljaju uz punu snagu selfa, uz svesnost, uzbuenje i kreaciju nove figure. I na
kraju, u toku bliskog i finalnog kontakta, promiljenost, oseaj Ja, spontano
nestaje u interesu i tada su granice nevane, jer ovek ne kontaktira granicu, ve
ono to dodiruje, ono to spoznaje, ono u emu uiva, ono to stvara.
Meutim, u toku ovog procesa, neurotiar gubi svoje granice, gubi oseaj gde se
nalazi, ta i kako neto radi i vie nije u stanju da se nosi sa tim; ili on osea svoje
granice kao da su nefleksibilno fiksirane, on ne nastavlja dalje i vie nije u stanju da
se nosi sa tim. U terapijskom smislu, ovaj problem selfa je prepreka za reavanje
drugih problema i postaje objekat namerne panje. Pitanja koja se sada javljaju su:
U kom momentu Ja prestajem da reavam ovaj jednostavan problem? Na koji
nain ja sebe spreavam? ta znai anksioznost koju oseam?

166
 2. Mehanizmi i karakteri kao stadijumi prekida kreativnosti

Anksioznost je prekid kreativnog prilagoavanja. Sada emo izloiti ideju da se

razliiti mehanizmi i karakteri neurotinog ponaanja mogu posmatrati kao
stadijumi kreativnog prilagoavanja u kojima se uzbuenje prekida. Odnosno,
elimo da elaboriramo jednu tipologiju na osnovu doivljavanja aktuelne situacije.
Diskutovaemo o prednostima ovakvog pristupa i svojstvima tipologije koji mogu
biti korisni za terapiju (jer, naravno, ono to se tretira jeste jedinstvena osoba, a ne
tip bolesti.)
Svaka tipologija zavisi od teorije ljudske prirode, terapijskog metoda,
kriterijima zdravlja, odabrane grupe pacijenata (vidi prethodno, 4,6). Shema koju
ovde nudimo nije izuzetak. Potrebno je da terapeut ima sopstvenu koncepciju
radi orijentacije, da bi znao gde da gleda. Pozadina ove umetnosti je steena
navika, kao u svakoj drugoj umetnosti. No, postoji isti problem kao u svakoj
drugoj umetnosti: kako koristiti ovu apstrakciju (pa prema tome i fiksaciju), a da
se pri tome ne izgubi sadanja aktuelnost, a posebno tok aktuelnosti i kako - to
je poseban problem koji terapija deli sa pedagogijom i politikom - ne nametati
standard, ve pomoi drugome da razvije sopstvene potencijale?
(a) Ako je terapeut u mogunosti da pronae svoje koncepte u procesu
kontaktiranja, tada e barem pacijent koji je pred njim biti stvaran, a ne prola
istorija ili propozicije bioloke ili socijalne teorije. S druge strane, naravno, ovi
koncepti moraju na prepoznatljiv nain biti povezani sa terapeutovim poznavanjem
ljudskog razvoja i njegovom somatskom i socijalnom teorijom, kako bi postali
sredstvo kojim e se mobilisati proces uenja i doivljavanja terapeutske umetnosti.
(b) Moramo se setiti da je aktuelna situacija uvek primer celokupne stvarnosti
koja je uvek postojala ili koja e postojati. Ona se sastoji od organizma, njegove
sredine i trenutne potrebe. Prema tome, moemo postaviti uobiajena pitanja koja
se tiu strukture ponaanja: kako se ono uklapa sa organizmom? Kako se uklapa sa
sredinom? Kako se njime zadovoljava potreba?
(c) Osim ovoga, ako nae koncepte odreujemo iz momenata sadanjeg procesa
(naime njegovih prekida), moemo oekivati da e se, sa svesnou, ovi prekidi
razviti u druge prekide; tok procesa nee biti izgubljen. Pacijent e saznati da nema
jedan tip mehanizma, ve zapravo niz tipova i da se zaista svi tipovi
pojavljuju u loginim serijama. Radi se o tome da primenom bilo koje tipologije, a
ne njenim otkrivanjem u stvarnosti, doivljavamo apsurdnost da nijedan tip ne
odgovara nijednoj odreenoj osobi, ili obrnuto, da su neke ili ak sve osobine koje
osoba poseduje, nekompatibilne. A ta bi se moglo oekivati? To je priroda
kreativnog i sve dok pacijent ima ma kakvu vitalnost, on je kreativan - da ostvari
svoju sopstvenu jedinstvenost pomirenjem oiglednih nekompatibilnosti i
menjanjem njihovog znaenja*. Tada umesto napadanja ili redukovanja
kontradiktornih crta ime se dopire do pravogosnovnog karaktera

_____

167
* Potkrepiemo ovu oiglednu istinu primerom iz druge drutvene discipline. Knjievni kritiar
poinje da radi sa sistemom anrova , ta je to tragedija, ta je to farsa itd. Ali on otkriva da su ovi
nekompatibilni tipovi ne samo kombinovani u Henriju IV, Hamletu, Romeu i Juliji, ve da se samo
znaenje tragedije ili komedije transformie u svakoj jedinstvenoj celini. Dakle, ako ovo vai za
jednostvane muzike i likovne medije, koliko se tek onda odnosi na sluaj u kome pacijent za
svoju kreativnost ima na raspolaganju itav niz ljudskih iskustava?

na koji terapeut cilja (analiza karaktera) ili pokuajem da se otkriju veze koje
nedostaju onome to mora biti pravi nagon (anamneza), ono to je potrebno jeste
da samo pomognemo pacijentu da razvije svoj kreativni identitet organizovanim
prelaskom od karaktera do karaktera, korak po korak. Dijagnoza i terapija ine
isti proces.
(d) Jer organizovani prelazak nije nita drugo nego ponovna mobilizacija
fiksacija u celine iskustva. Ono to je najvanije da se zapamti jeste da su svaki
mehanizam i karakteristika znaajno sredstvo za ivot, kada bi im se samo
dopustilo da obave svoj posao. Tada je pacijentovo ponaanje, u terapiji ili drugde,
kreativno prilagoavanje koje nastavlja da reava problem hronine frustracije i
straha. Zadatak terapeuta je da pacijentu postavi problem u okolnostima u kojima
njegove uobiajene (nezavrene) situacije nisu vie najadekvatnija mogua reenja.
Ako je potrebno da pacijent koristi svoje oi, a on to ne ini jer je nezanimljivo i
nebezbedno da ih koristi, sada e on alijenirati svoje slepilo i identifikovae se sa
svojim vidom; ako mu je potrebno da posegne napolje, on e sada postati svestan
svoje muskularne agresije uperene protiv posezanja i relaksirae je itd.; ali poenta
nije u tome da su slepilo i paralisanost neurotini, ve da se njima vie nita ne
postie: njihovo znaenje se promenilo, oni nisu vie tehnika, ve prepreka.
Da rezimiramo, nudimo sledee skice karaktera kao neku vrstu mosta izmeu
terapije aktuelne situacije i terapeutovih koncepata. Ovi karakteri i njihovi
mehanizmi nisu tipovi osoba, ali shvaene kao celine oni su opisi neurotinog
ega u procesu. Tako da u svakom sluaju mi pokuavamo (1) da zaponemo od
trenutka stvarnog prekida, (2) da ukaemo na normalno funkcionisanje prekida, (3)
da pokaemo kako se, u odnosu na pozadinu potiskivanja, prekid odraava na
organizam i sredinu i kako dovodi do pozitivnog zadovoljstva, (4) da ga poveemo
sa kulturnom i somatskom istorijom. Konano, (5) diskutovaemo o mobilizaciji
sekvence karaktera.

3. Momenti prekida

Pitanje koje se postavlja u vezi gubitka ego funkcija je, kako smo videli, U kom
trenutku Ja prestajem da reavam ovaj jednostavan problem? Kako ja sebe
spreavam?
Vratimo se ponovo naoj shematizovanoj sekvenci figura/pozadina u uzbuenju
i obrnutoj sekvenci u inhibiciji (14,1). U neurotinoj inhibiciji, sekvenca je
promenila pravac i telo je postalo krajnji objekat agresije: u pozadini je
potiskivanje, hronina inhibicija koja je zaboravljena i uva se u zaboravu*.

168
 ______
* Potiskivanje, sublimacija i reakciona formacija pomenuti u prethodnim poglavljima su sami po sebi, naravno, normalne
funkcije prilagoavanja. U normalnim okolnostima, potiskivanje je jednostavno fizioloka funkcija, zaboravljanje beskorisnih
informacija. Sublimaciju smo shvatili samo kao normalnu funkciju, nesavreni kontakt koji je mogu u prosenoj situaciji.
Zanimljiv

U odnosu na ovu pozadinu, dolazi do sadanjeg prekida (gubitka ego funkcija).

Razlike u tipovima sastoje se od toga da li se prekid dogaa:

(1) Pre novog primarnog nadraaja. Konfluencija.

(2) U toku nadraaja. Introjekcija.
(3) Prilikom suoavanja sa sredinom. Projekcija.
(4) U toku konflikta i razaranja. Retrofleksija.
(5) U finalnom kontaktu. Egotizam.

4. Konfluencija

Konfluencija je stanje bez kontakta (bez granice selfa), iako se druge vane
interakcije odvijaju, na primer, fizioloko funkcionisanje, stimulacija iz sredine itd.
Videli smo da se posledica kontakta, asimilacija, normalno odvija sa smanjenim selfom
i da su sve navike i uenje konfluentni. Razlika izmeu zdrave i neurotine konfluencije
je u tome da je zdrava konfluencija potencijalno kontaktna (npr, dostupno seanje), a
neurotina ne moe biti kontaktirana zbog potiskivanja. Ipak, oigledno je da su
nesagledive oblasti relativno stalne konfluencije neophodne kao osnovna nesvesna
pozadina svesnih pozadina iskustva. Mi smo u konfluenciji sa svim onim od ega smo
fundamentalno, neproblematino ili nepopravljivo, zavisni: gde ne postoji potreba ili
mogunost za promenu. Dete je u konfluenciji sa svojom porodicom, odrasla osoba sa
svojom zajednicom, ovek sa univerzumom. Ako se ovek navede da postane svestan
ovih temelja konane sigurnosti, gubi se smisao, a anksioznost koju osea je
metafizika.
U neurotinom smislu, sadanji stav uopte ne priznajui novi zadatak - je dranje
za nesvesnost, kao da se radi o vezanosti za zadovoljstvo zbog nekog dostignutog
ponaanja i kao da e ga neki novi nadraaj oduzeti; ali naravno, poto je to drugo
ponaanje ostvareno i poto je postalo navika, ne postoji svesno zadovoljstvo u vezi sa
njim, ve samo oseaj sigurnosti. Pacijent se nada da se nita novo nee dogoditi, ali
ono to je staro nije zanimljivo i razliito. Arhetipski primeri su nesvesno sisanje ili
tenja za toplinom i telesnim kontaktom koju osoba nije doivela, ali ije je odsustvo
uinilo da se ona zamrzne.
Stav koji se zauzima prema sredini sastoji se od spreavanja da se dostignuto
ponaanje oduzme (odbijanje od sisanja). Vilica je spremna za zavisniki ugriz

169
 ______

je sluaj sa reakcionom formacijom. U normalnim okolnostima, reakciona formacija je automatizovan odgovor na opasnost od
pretnje telu: to je vrsta odgovora kao to su umrtvljivanje, onesveivanje, ok, panino bekstvo itd. ini se da sve ovo implicira
neposrednu, te stoga , nekritinu i totalnu interakciju izmeu fiziolokog signala i ego funkcije opreza, a da ne postoji posrednitvo
uobiajenom sekvencom kontaktiranja. Normalno, odgovor na opasnost je srazmeran pretnji iako esto mala povreda moe da
izazove ok. Kada pretnja ima veze sa anksioznou koja rezultira iz oslobaanja hronine i zaboravljene inhibicije, mi govorimo o
reakcionoj formaciji.

kojim se sisa zubima, dete moe da pree na drugu hranu, ali nee; ili osoba ima
medvei zagrljaj u snoaju; ili odrava samrtni stisak u interpersonalnim odnosima.
Ovakva muskularna paralisanost spreava svaku senzaciju.
Tako da ovek doivljava frustraciju i strah. ta ini zadovoljstvo? U okviru
muskularne paralisanosti i desenzitizacije, zadovoljstvo je mogue samo u sluajnoj
spontanosti, nezavisnoj od nadzora ega (histerija). Takozvana regresija preteno slui
kao tekui stav u kome sluajni impulsi mogu da pronau svoj nain kako da se izraze
reima i ponaanjem; ovo ukljuuje zamenu oseanja i reinterpretaciju znaenja
zadovoljstva kako bi se uinili prigodnim. Regresivno ponaanje nije samo po sebi
neurotino; ono se jednostavno javlja pre ili izvan konfluencije. Ali nepovezano
zadovoljstvo koje se tada javlja, ne rauna se. A problem je naravno u tome to se u
otvorenom ponaanju javljaju sline tekoe neto zahteva da bude kontaktirano i
onda ovek poinje opet da se kai.
U kulturolokom smislu, konfluentni odgovori e biti na najrudimentarnijem
detinjastom i nepovezanom nivou. Cilj je da se neka druga osoba navede da sve uradi.

5. Introjekcija

Prekid moe da se dogodi u toku nadraaja, i self tada introjektuje, zamenjuje svoj
sopstveni potencijalni nagon ili apetit sa neijim tuim. Normalno, ovo je na stav
prema itavom irokom spektru stvari i osoba kojih smo svesni, ali koji nisu puno vani:
jezika pravila, oblaenje, prostorno planiranje, institucije. Neurotina situacija je ona u
kojoj je pravilo nasilno i nekompatibilno sa ivim nadraajem, i gde se, da bi se izbegla
povreda nepripadanja (da ne govorimo o daljim sukobima), sama elja inhibira a
mrsko okruenje se kako unitava tako i prihvata, poto se guta celo i iskljuuje se.
Meutim, da ljudska bia nisu u stanju da imitiraju i prihvate optu uniformnost bez
mnogo uivljavanja, velike ljudske kulturne tekovine i gradovi koji nam izgleda
pripadaju, bili bi nezamislivi. Sva prirodna (nenasilna) pravila nekada su bila izuzetna
kreativna dostignua; ali mi ih uglavnom koristimo tako to ih zapravo ne asimilujemo
niti nas ona slamaju. Na primer, deava se da tek posle niza godina pesnik asimiluje
engleski jezik; ipak, to ne znai da ga drugi ljudi govore na neurotian nain. (Problem
je u tome da se uobiajena upotreba smatra sutinskom.)
U neurotinom smislu, intojektor se miri sa sopstvenim osujeenim apetitima tako
to izvre njihov afekat pre nego to ih moe prepoznati. Ova zamena se postie
jednostavno njihovim inhibiranjem. Ono to osoba eli, doivljava se kao nezrelo,

170
odvratno itd. Ili obrnuto, ako se radi o impulsu da se odbaci ono to je inhibirano
(suprotstavljanje prisilnom hranjenju), ovek se ubeuje da je ono to ne eli, dobro za
njega, da je to upravo ono to on eli, itd. I on to odgriza, ali niti ga vae niti mu osea
ukus.
Stav koji se zauzima prema sredini je odustajanje (karlica se snano uvlai), i on
zatim postaje detinji i prihvatajui. Jer neophodno je imati neku linost, neku tehniku,
neke elje. Ako nije u stanju da se identifikuje i alijenira ono to on nije u pogledu
sopstvenih potreba, ovek se suoava sa prazninom. Drutvena sredina obuhvata celu
stvarnost koja je u njoj, a ovek se konstituie tako to se identifikuje sa njenim
standardima, dok alijenira sopstvene potencijalne standarde. Meutim, kultura koja se
stie ovim stavovima je uvek povrna, iako moe biti dalekosena. ovek e prihvatiti
svaku autoritativnu poziciju, ak iako je to suprotno od onoga to on misli da veruje; ak
e se pojaviti sekundarno zadovoljstvo zbog unitavanja sopstvenih prethodnih
autoriteta; on mazohistiki ezne da bude odbijen. Njegova sopstvena ispravna miljenja
su dirljivo detinjasta, ali zbog pozajmljenih svojstava koja nose, ona se ine izvetaena
i smena.
Otvoreno zadovoljstvo introjektovanja je mazohizam inhibirana munina, vilica
ukoena u osmehu, uvuena karlica, zadran dah. Mazohistiko ponaanje je mogunost
kreativnog prilagoavanja sredine u okviru nanoenja bola samom sebi uz pristanak
sopstvene lane identifikacije. Intenziviranjem identifikacije i daljim okretanjem protiv
sebe, ovek se preputa sadistikim ujedima, kritici, itd.

6. Projekcija

Kada se nadraaj prihvati i sredina konfrontira, pojavljuje se emocija povezivanje

apetita ili drugog nagona sa nejasno shvaenim objektom. Ako doe do prekida u ovom
stadijumu, rezultat je projekcija: ovek osea emociju, ali ona je neodreena,
nepovezana sa aktivnim oseajem selfa koji se pojavljuje u daljem tekuem ponaanju.
Budui da emocija ne izvire u oveku, on je pripisuje drugoj moguoj stvarnosti, sredini
on je osea u vazduhu ili usmerenu protiv njega od strane drugih. Na primer,
pacijentu je neprijatno zbog onoga to terapeut misli o njemu. Ipak normalno je da
projekcija bude neophodna. Projekcija u nevidljivo je poetak izline kreativnosti
(12,4), koja se onda nastavlja kako bi se odredila objektivna korelacija sa nejasnom
emocijom ili intuicijom; u uobiajenom kreativnom prilagoavanju, projekcija je faktor
halucinacije neophodan u poetku. Intuicija ili predznanje upozoravaju nas ili pozivaju
svojim znaenjem koje jo nije vidljivo. Neurotiar koji projektuje, meutim, ne
nastavlja da se identifikuje sa nejasnim oseanjem kao da je njegovo; umesto toga, on ga
definie tako to ga pripisuje nekom drugom, to ima za posledicu smene ili tragine
greke.
Tipian primer neurotine projekcije je da A ima neke namere prema B (erotske
ili neprijateljske), ali A inhibira svoje prilaenje; stoga on osea da B gaji neke

171
namere prema njemu. On izbegava frustraciju emocije tako to je otuuje kao da nije
njegova.
U odnosu na sredinu, meutim, on pokazuje (i zauzima) nepogreivi provokativni
stav. Ono to duboko eli jeste prilaenje i kontakt, a budui da ne moe da preuzme
korake, on pokuava da izazove da to drugi uini. Tako, iako se ne pokree, on ne
miruje, ve komunicira ekajui u zasedi, u tiini, durei se, premiljajui. Ipak ako
drugi protumai signale i prie, javlja se snana anksioznost.
Koje stvarno zadovoljstvo ovek ostvaruje? To je odigravanje zastraujue
dramatine scene kao u snu. On je iznova vae. Premiljanje je puno preterivanja. Ovo
je mogua aktivnost selfa u rigidnom okviru odsecanja sredine, pri emu se inhibiraju
motorne moi i pasivno eka uivajui u slobodnim emocijama. To je gotovo figura
relaksacije koja stvara hipnagogne slike, samo to umesto relaksacije, postoji okvir
rigidnih miia, tako da to slike postaju oseajnije i privlanije, sve su vie obojene
bolom i pretnjom.
U kulturolokom smislu, oblasti u kojima dolazi do projekcija odlikuju se glupou,
pogrekama, sumnjiavou jer na taki gde fantazije i oseanja mogu da dobiju
informacije o sredini i naue neto, uzbuenje se gui; a anksioznost i pretnja verovatno
e se pripisati upravo onome to je najobjektivnije, injeninom stanju. ovek se
uglavnom bavi apstraktnom moralnou i grehom. Ako zastupa pozitivnije miljenje,
onda ono obiluje dalekosenim planovima i buduim projektima.

7. Retrofleksija

Pretpostavimo sada da su tekua energija, orijentacije i manipulacije potpuno

angaovane u situaciji u sredini, bilo da je to ljubav, bes, saaljenje, alost, itd; ali ovek
to ne moe podneti i mora prekinuti, on se plai da povredi (razori) ili da bude
povreen; on e obavezno biti frustriran: tada se angaovana energija okree prema
jedinom sigurnom objektu na raspoloaganju u polju, njegovoj sopstvenoj linosti i telu.
Ovo je retrofleksija. Normalno, retrofleksija je proces neijeg reformisanja, na primer,
korigovanje nepraktinog pristupa ili ponovno razmatranje mogunosti emocija, inei
ponovno prilagoavanje polazitem dalje aktivnosti. Tako da se mi kajemo, alimo; mi
se seamo, premiljamo itd. Ponovnim stvaranjem neodrivih objekata u fantaziji, elja
se moe ponovo probuditi i zadovoljiti masturbacijom. A u optijem smislu, svaki in
namerne samokontrole u toku problematinog angaovanja jeste retrofleksija.
U neurotinom smislu, onaj koji retroflektuje izbegava frustraciju pokuavajui da ne
bude ukljuen uopte, to jest, on pokuava da poniti prolost, svoje greke, kaljanje
sebe, svoje rei. ao mu je to je povredio sredinu (izluivanje). Ovo ponitavanje je
opsesivno i ponavlja se po prirodi stvari; jer reformacija, kao bilo ta drugo, moe biti
asimilovana samo ako pone da ukljuuje novi materijal iz sredine; ponitavanjem
prolosti, prelazi se preko istog materijala uvek iznova.
Opipljiva sredina osobe koja retroflektuje sastoji se od nje same i ona na sebe
iskaljuje mobilisanu energiju. Ako je ono to je pobudilo anksioznost strah od razaranja,

172
osoba sada sistematski mui svoje telo i prouzrokuje psihosomatska oboljenja. Ako je
ukljuena u neki poduhvat, ona radi nesvesna njegovog neuspeha. Ovim procesom
osoba esto uspeva da na lukav nain ostvari neki sekundarni ishod kojim se postie
prvobitna inhibirana namera: npr., da ne bi povredio svoju porodicu i prijatelje, ovek se
okree sebi i uzrokuje bolest i neuspeh koji ukljuuju njegovu porodicu i prijatelje. Ali
on time ne doivljava zadovoljstvo, ve samo dalje kajanje.
Direktno zadovoljstvo osobe koja retroflektuje ogleda se u njenom oseaju da ima
aktivnu kontrolu i da je zaokupljena zanimljivim stvarima jer ona je opsesivno
zaokupljena neim i osea taj uticaj na sopstvenoj koi. Njene ideje i planovi su esto
dobro razmotreni, dobro razraeni i doivljavaju se sa izuzetnom ozbiljnou ali oni
se obustavljaju usled nedostatka akcije jer je ovek sve vie zbunjen i konano
razuveren nesigurnou i oklevanjem. Orijentacija oseaj gde se nalazi u situaciji
ini se izvanrednom; dok ne postane jasno da je prevideo jednostavnu praktinu
mogunost. Na ovaj nain dolazi do snanog nadiranja uspomena i zamagljivanja
stvarnosti.
Direktno zadovoljstvo moe se posmatrati u sluaju erotskog nagona, kao kod
masturbacije; masturbacija je vrsta silovanja jer je verovatno da telo vie nee da
reaguje, kao bilo koje opipljivo telo u sredini; ali zadovoljstvo pripada agresivnoj ruci,
seksualno zadovoljstvo je nebitno. (Moemo lako razlikovati ovu sadistiko-analnu fazu
od ranijeg introjektivnog sadizma zasnovanog na doivljenom mazohizmu.)

8. Egotizam

Na kraju, kada je osnova za finalni kontakt adekvatno pripremljena, dolazi do

prekida poputanja kontrole ili prismotre, preputanja onom ponaanju koje bi dovelo
do rasta, npr., obavljanju radnje koju ovek moe da obavi i koju situacija zahteva ili
okonavanju onoga to pravi i naputanju toga. Ovo predstavlja usporavanje spontanosti
daljom namernom introspekcijom i obazrivou, kako bi ovek bio siguran da su
mogunosti u pozadini zaista iscrpljene da ne postoji pretnja od opasnosti ili
iznenaenja pre nego to se posveti. (U potrazi za boljim terminom, mi ovaj stav
nazivamo egotizam, jer ne postoji konano interesovanje za ono to se kontaktira, ve
za sopstvene granice i identitet.) Normalno, egotizam je neophodan u svakom sloenom
procesu koji zahteva elaboraciju i dugotrajno sazrevanje; u suprotnom dolazi do
preranog posveivanja neemu i potrebe da se osujeti ponitavanje. Normalan egotizam
se moe videti kod snebivanja, skepse, rezervisanosti, sporosti, ali ne u neposveenosti.
U neurotinom smislu, egotizam je vrsta konfluencije sa opreznom svesnou i
pokuajem unitavanja onoga to se na da kontrolisati i to moe iznenaditi. Mehanizam
za izbegavanje frustracije je fiksacija, apstrakcija kontrolisanog ponaanja iz tekueg
procesa. Tipian primer je pokuaj da se odri erekcija i sprei spontani razvoj orgazma.
ovek na ovaj nain dokazuje svoju potenciju, dokazuje da moe i zadovoljstvo koje
dobija je tatina. Ali ono od ega se brani je konfuzija, oseanje naputenosti.

173
 ovek se titi od iznenaenja iz sredine (strah od konkurencije), teei da izoluje sebe
kao jedinu stvarnost: ovo ini tako to preuzima sredinu i ini je svojom. Njegov
problem se ne odnosi na kontaktiranje neke osobe koja je Ti, za koju je zainteresovan,
ve na uveavanje znanja i broja poznanika, tako to unosi sve vie sredine u svoj
prostor i pod svoju mo, kako bi sam postao neporeciv. Ovakva sredina prestaje da
bude sredina, ona ne hrani i ovek ne raste niti se menja. Tako na kraju, poto spreava
da iskustvo postane novo, oveku postaje dosadno i usamljen je.
Njegov metod ostvarenja direktnog zadovoljstva jeste podela: iskljuivanjem stava
koji je dostignut i bezbedan, on moe da regulie koliinu spontanosti. Svako
ispoljavanje ovakve namerne kontrole hrani njegovu tatinu (i prezir prema svetu). S
obzirom na odreenu koliinu lukavosti i dovoljno samosvesnosti da ne uini
nemoguim zahteve sopstvene fiziologije, egotista se lako transformie u dobro
prilagoenu, skromnu i predusretljivu slobodnu linost. Ova metamorfoza je neuroza
psihoanaliziranog: pacijent savreno razume svoj karakter i nalazi da su njegovi
problemi zaokupljujui vie nego bilo ta drugo - i postojae bezbroj ovakvih
problema koji e ga zaokupljati, jer bez spontanosti i rizika od nepoznatog, on nee nita
bolje asimilovati analizu od bilo ega drugog.

9. Rezime

Ove momente prekida i njihove karaktere moemo rezimirati u sledeoj shemi

(O je agresija prema organizmu, S prema sredini, a Z je direktno zadovoljstvo
koje je mogue u fiksaciji.)

Konfluencija: nema kontakta s nadraajem ili stimulansom

O: kaenje, vrst zagriaj
S: paralisanost i desenzitizovano neprijateljstvo
Z: histerija, regresija

Introjekcija: neprihvatanje nadraaja

O: konverzija afekta
S: rezignacija (unitavanje identifikacijom)
Z: mazohizam

Projekcija: odsustvo konfrontacije i prilaenja

O: otuivanje emocije
S: pasivna provokacija

174
 Z: fantazija (prevakavanje)

Retrofleksija: izbegavanje konflikta i razaranja

O: opsesivno ponitavanje
S: samodestrukcija, bolest kao sekundarna dobit
Z: aktivni sadizam, prezauzetost

Egotizam: odlaganje spontanosti

O: fiksacija (apstrakcija)
S: iskljuenost, izolovanost selfa
Z: podela, samoljublje

Potiskivanje
Reakciona formacija
Sublimacija

(Gornja shema mogla bi da se umnoava beskonanom kombinacijom klasa jedne s

drugom, kao konfluencija introjekata, projekcija retrofleksija itd. Od ovih
kombinacija mogli bi pomenuti grupu stavova prema introjektima superego: (1)
konfluencija sa neijim introjektima je oseaj krivice, (2) projekcija introjekata je
grenost, (3) retrofleksija introjekata je buntovnitvo, (4) egotizam introjekata je ego-
koncept; (5) spontano izraavanje introjekata je ego-ideal.)

10. Prethodna shema nije tipologija neurotinih osoba

Da ponovimo, prethodna shema nije klasifikacija neurotinih osoba, ve metod

kojim se odreuje struktura pojedinanog neurotinog ponaanja.
Ovo je vidljivo ve na prvi pogled, jer je svaki neurotian mehanizam fiksacija i
svaki mehanizam sadri konfluenciju, neto nesvesno. Isto tako svako ponaanje se
preputa nekoj lanoj identifikaciji, otuuje emociju, okree agresiju prema selfu i
samoljubivo je! Ono to elimo pokazati ovom shemom jeste poredak u kome se, u
odnosu na pozadinu ugroavajueg potiskivanja, fiksacija iri celim procesom kontakta,
a nesvesnost joj dolazi u susret iz drugog pravca.
Oigledno je da mora postojati sekvenca fiksacije u aktuelnom iskustvu, ako vidimo
da je u odreenim momentima ovek potpuno u dobrom kontaktu, da koristi svoju mo i
prilagoava se situaciji, pa ipak neto kasnije postaje paralisan. U stvari, sekvenca se

175
moe direktno posmatrati. ovek ulazi u prostoriju, smeka se ili se mrti, kae neto
itd: za sada on je vitalan, nije izgubio ego funkcije, ve su one potpuno ukljuene. Onda
postaje anksiozan bez obzira ta je to to je tako uzbuujue, to moe biti druga osoba,
seanje, veba, bilo ta. Umesto da tada nastavi da se dalje orijentie (ono to je
esencijalno jeste produavanje, nastavljanje toka), on se smesta izoluje i fiksira
situaciju: on fiksira jednu dostignutu orijentaciju. Ovde se ego odvaja od selfa. Ali
ova samosvesnost ga smesta ini nespretnim; prevre pepeljaru. On postaje miino
rigidan (okree se sebi) i tada pomilja da mora biti da ga drugi vide kao savrenu
budalu. On prihvata ovaj standarad kao da je njegov, poinje da se stidi i sledeeg asa
mu se muti u glavi i paralie se. Ovo tumaimo kao da je iskustvo kreirano irenjem
fiksacije.
Ali naravno, ovo se moe protumaiti na suprotan nain, kao irenje konfluencije. U
asu anksioznosti ovek je van kontakta sa tekuem situacijom iz bilo kog raloga; on
bi eleo da je negde drugde, da odbije neprijataljski impuls prema drugima itd. Ali
njegov standard je da bude potpuno prisutan i paljiv. Otkuda im uopte pravo da sude o
njemu? Tako da on namerno besno prevre pepeljaru. Sledeeg momenta on potpuno
iskljuuje sredinu i dovoljan je samom sebi.
Ako smatramo da je iskustvo irenje nesvesnosti, onda bi se radilo o histeriji; ako ga
vidimo kao irenje fiksacije, onda bi to bila kompulzija. Histerinu osobu odlikuje
previe spontanosti i premalo kontrole; ona kae: Ne mogu kontrolisati impulse koji
naviru: telo se pojavljuje u prvom planu, preplavljuju je emocije, njene ideje i otkria
su kapriciozni, sve je seksualizovano itd. Kompulzivna osoba previe kontrolie; ne
postoji fantazija, toplo oseanje ili senzacija, akcija je snana, ali elja je slaba itd. Ipak
ova dva ekstrema svode se uvek na istu stvar. To je zato to postoji premalo selfa,
previe povrne elje i premalo spontanosti, da bi histerina osoba organizovala
oigledno eljeno iskustvo: oseanja nisu dovoljno dominantna da bi organizovala
funkcije orijentacije i manipulacije i tako ona postaju besmislena i ine se
neznatnim. Ili obrnuto, usled funkcija kontrole, orijentacija i manipulacija su previe
fiksirane i nefleksibilne da bi se kompulzivna osoba mogla na adekvatan nain nositi sa
svojom uzbuujuom situacijom; prema tome, ona ne moe kontrolisati svoje impulse i
okree se protiv njih i tada se ini da su njena oseanja neznatna. Rascep selfa i ega je
uzajamno poguban.
Ovo mora da je tano jer je neuroza stanje i hroninog straha i hronine frustracije.
Zato to je frustracija hronina, eljom se ne ui da se aktiviraju vane praktine
funkcije, jer ovek koji je okovan razoarenjem i tugom nee se ozbiljno ukljuiti u
sredinu. Ipak, osujeena elja se ponovo pojavljuje i nastavlja da stvara fantazije i
konano impulsivne inove koji su praktino neefikasni; i tako je ovek ponovo
neuspean, povreen i podloan hroninom strahu. S druge stane, ovek koji je hronino
uplaen kontrolie sebe i direktno frustrira sebe. Ipak, nagon nije uniten, ve je samo
izolovan od ega; on se ponovo pojavljuje kao histerian impuls. Frustracija,
impulsivnost, strah i samokontrola meusobno se pogoravaju.
U svakom pojedinom iskustvu, celokupne moi selfa su mobilisane kako bi se
situacija okonala onako kako je mogue, bilo u konanom kontaktu ili fiksaciji.
Akumulacija ovih iskustava u toku ivota rezultiraju u jasno omeenim linostima,
karakterima i tipovima. Ali ipak u svakom pojedinom iskustvu, koje se smatra

176
jedinstvenim inom selfa, celokupne moi su mobilisane. A budui da je u terapiji self
taj koji mora razoriti i integrisati fiksaciju, trebalo bi razmotriti tipologiju ne kao
metod razlikovanja ljudi, ve kao strukturu pojedinanog neurotinog iskustva.

11. Primer obrnute sekvence fiksacija

Izmisliemo jedan primer* da bismo ilustrovali terapijsku sekvencu:

(1) Fiksacija: Pacijent je potentan; on moe da uradi vebu na svoje sopstveno

zadovoljstvo. Problem je u tome da kada doe do zavrnice, kada treba da uzme neto iz
toga za sebe ili da time neto da terapeutu, on nije u stanju da to pusti. Postaje
anksiozan. Kada mu se skrene panja na injenicu da prekida u ovoj fazi, on postaje
svestan svoje uobraenosti i egzibicionizma.

_____

* Ovaj primer je izmiljen. U ovoj knjizi izbegavali smo upotrebu pravih istorija sluaja. Jer, iako oni imaju atmosferu i
konkretnost literarnog dela, nisu ubedljivi. Oni su samo primeri za tumaenje i obaveten italac odmah ima potpuno razliita
tumaenja i smeta mu to je autor izostavio relevantne dokaze. Prema tome, prema naem miljenju poeljnije je da direktno damo
intelektualni okvir, a izostavimo referencu stvarnosti.

(2) Retrofleksija: Pacijent prekoreva sebe zbog linih neuspeha. On navodi primere da
pokae kako su ga ometali ljubav prema samom sebi i hvalisanje. Ne moe nikog
drugog kriviti, osim sebe. Postavlja se pitanje: Umesto da sebe prekorevate, kog
drugog biste hteli da prekorevate? Da; on eli treapeutu da kae re-dve o tome.
(3) Projekcija: Seanse su bile bezuspene, jer terapeut zapravo nije hteo da napreduje.
On iskoriava pacijenta; da je tarifa via, ovek bi pomislio da hoe da izvue pare od
njega. Kako stvari stoje, situacija je neprijatna; niko ne eli
da tavori ovde i da neko zuri u njega. Verovatno je ortodoksni metod bolji, kada je
terapeut van vidokruga. Postavlja se pitanje: ta oseate kada neko zuri u vas?
(4) Introjekcija: Pacijentu je neprijatno. Razlog zato se hvalie jeste to eli da mu
se terapeut divi; on ga smatra jednom vrstom ideala u stvari, on ima fantaziju o njemu
(to je suprotno snu koji smo diskutavali). Pitanje: Da li sam vam zaista privlaan?
Ne; ali prirodno je da ovek treba da voli ili da barem bude naklonjen osobi koja
pokuava da mu pomogne. Ovo je reeno sa neto ljutnje.
(5) Konfluencija: Pacijent je ljut, jer su eksperimenti (videti prvi deo knjige)
dosadni, besmisleni i ponekad bolni; a njemu je dosadilo da ih radi; terapija mu postaje
odvratnaI tada zauti; nezainteresovan je za bilo koji dalji napor. Neko drugi mora da
ga uini.

177
 Terapeut odbija da sarauje i ostaje miran. Pacijent iznenada osea kako ga boli
stegnuta vilica i prisea se, sedei mirno, kako mu se glas probijao izmeu zuba. On
stiska zube.
Pretpostavimo sada da je energija vezana u ovoj konfluentnoj karakteristici, postala
dostupna. Dok je utao, pacijent se naizmenino oseao krivim, jer nije saraivao i bio
je ogoren jer terapeut nije nita uradio da bi mu pomogao (kao i njegova ena). Sada
moda vidi da je bespotrebno pokazivao svoju sopstvenu zavisnost; i on se smeje slici
koja se time pojavila. Ipak, energija koja je osloboena iz konfluencije ponovo e se
kontaktirati i fiksirati u skladu sa drugim karakterima. Prema tome:
Introjekcija: ovek treba da bude nezavistan i da radi ono to eli. Zato ne bi
potraio drugu enu? Pitanje: Da li postoji neko odreen za koga ste zainteresovani?
Projekcija: Pre terapije nikada ranije nije imao ovakve misli. Osea se kao da da su
mu gotovo stavljene u um. Zaista?
Retrofleksija: To je greka u njegovom vaspitanju. On prepoznaje cenzorsko lice
majki iz srednjeg stalea, ba kao to je bila i njegova majka. Preputa se davnim
uspomenama. Pitanje: ta je sa njom sada?
Egotizam: Sve mu je savreno jasno. Ono to ljudi ne znaju, ne moe ih povrediti.
Samo treba da igra po pravilima igre. Ko igra tu igru?
Kontaktiranje situacije: On ponovo pokuava da eksperimentie i da vidi da li e
neto time dobiti.

12. Oseaj granica

Funkcionisanje ega, kao to smo videli, moe se opisati kao postavljanje granica
selfa u pogledu interesa, moi, itd.; identifikacija i alijenacija su dve strane granice; i u
svakom ivom kontaktiranju granica je definisana, ali uvek promenljiva. ta to znai
imati oseaj granice sada u terapeutskoj situaciji namernog kontaktiranja karaktera?
Ukljuen u zanimljivu akivnost, self kontaktira svoje izgubljene ego funkcije kao
blokade, otpore, neoekivane neuspehe. Osoba se identifikuje sa interesantnim
angaovanjem, koje je sa jedne strane granice, ali ono to se alijenira nije kao u
normalnom funkcionisanju nezanimljivo i nebitno, ve upravo strano, ugroavajue,
neobjanjivo, nemoralno, tupo; ne granica, ve ogranienje. Oseaj nije ravnodunost,
ve neprijatnost. Granica se ne menja putem volje ili iz potrebe, kao kad neko pokuava
da vidi, da se seti, da se pokrene, ve ostaje fiksirana.
Posmatrano topoloki, kao fiksirane granice u promenljivom polju
organizam/sredina, neurotini karakteri koje smo opisali su sledei:
Konfluencija: identinost organizma i sredine.
Introjekcija: neto iz sredine nalazi se u organizmu.

178
 Projekcija: neto iz organizma nalazi se u sredini.
Retrofleksija: deo organizma nainilo je sredinom drugi deo organizma.
Egotizam: izolacija i od ida i od sredine ili: organizam je u velikoj meri izolovan od
sredine.
Nain na koji se ove situacije doivljavaju kada postoji neurotina potreba da se one
odri fiksiranim je potpuno suprotan od naina na koje se one doivljavaju kada je
kreativni self koncentrisan na njih:
U konfluenciji neurotiar nije niega svestan i nema ta da kae. Koncentriui self
se osea zarobljenim u ugroavajuem mraku.
U introjekciji neurotiar opravdava kao da je normalno ono to koncentriui self
osea kao strano telo koje eli da povrati.
U projekciji neurotiar je ubeen u neto, kao da za to poseduje ulne dokaze, tamo
gde koncentriui self osea rupu u iskustvu.
U retrofleksiji neurotiar je zauzet svojim angaovanjem, tamo gde se koncentriui
self osea izostavljenim, iskljuenim iz sredine.
U egotizmu, neurotiar je svestan i ima ta da kae o svemu, ali se koncentriui self
osea praznim, bez potrebe ili interesovanja.
Iz ovog se moe videti da tretmani podruja konfluencije i podruja egotistike
fiksacije predstvaljuju suprotne potekoe. Konfluentno pomraenje je previe
obuhvatno; self je rutina; nijedan novi predlog nije prihvaen kao relevantan upravo
kao to je u histerinom ponaanju mogue da sve momentalno postane relevantno (na
zadovoljstvo pacijenta, ne postoji manjak simptoma koje bi terapeut mogao da
interpretira).
U istoriji psihoanalize krajnja suprotnost ovog stanja je shvaena kao zdravlje selfa,
naime kao stadijum celokupnog ega koji svuda osea granicu mogueg kontakta.
Sutinski self je definisan kao sistem svojih ego granica; nije se videlo da je ovo tekui
stadijum selfa. Izazovi ovakve teorijske koncepcije su neodoljivi, jer u terapiji svesnost
granica razlae neurotinu strukturu, a lekar neto definie u skladu sa onim ta
funkcionie u terapiji; dalje, svaki odreeni problem koji se pojavi u terapiji moe se
konano sagledati i reiti u egotizmu, njegovom podelom i upotrebom svih ego
funkcija u okviru bezbednog okvira, a da se oseanja uopte ne ukljue. Ovo je stanje
prenaglaene svesnosti, koja se nikada nee odlikovati briljantnim kreativnim
trenucima, ali je potpuno adekvatno za terapijsku seansu. Za self, sve je potencijalno
relevantno i novo granica svuda postoji i nema ogranienja za akciju ali nita nije
zanimljivo. ovek je u psiholokom smislu ispranjen. Ovo je, kao to smo ve rekli,
analiza neuroze; verovatno je da e svaki terapijski metod koji se predugo koristi,
imati takav rezultat koji se u antiko doba veliao kao stoika apatija, a meu
savremenicima se shvata kao slobodna linost ali ovakva sloboda pojednica, liena
bioloke i drutvene prirode ili u uslovima savrene higijenske i pravne kontrole
bioloke i drutvene prirode, ovakva sloboda je, kao to je Kafka rekao, samotna i
besmislena rabota.

179
 13. Terapija granica

Za terapiju koncentracije, problem kontaktiranja izgubljenih ego funkcija ne

razlikuje se od bilo kog drugog problema kreativne orijentacije i manipulacije, jer se
svesnost ili nezadovoljavajui nivo svesnosti jednostavno doivljavaju kao jo jedna
prepreka u polju organizam/sredina. Neophodno je imati potrebu, prii, razoriti kako bi
se identifikovalo, kontaktiralo i asimilovalo. To nije stvar vraanja neega iz prolosti
niti njegovog spaavanja iz oklopa, ve ostvarenja kreativnog prilagoavanja u datoj
sadanjoj situaciji. Da bi se zavrio getalt u sadanjoj situaciji, neophodno je da se
razori i asimiluje nesvesnost kao prepreka. Terapijske vebe sastoje se od jasnog
ocrtavanja i precizne verbalne deskripcije doivljene blokade ili praznine i
eksperimentisanja time, kako bi se mobilisale fiksirane granice.
Sa ovog stanovita ne postoji misterija u psihoanalitikom udu, da je jednostavna
svesnost nekako katarzika, jer napor koncentrisane svesnosti i mobilizacija blokade
zahtevaju razaranje, patnju, oseanje i uzbuenje. (Terapeut je ujedno vrlo znaajan deo
sadanje situacije, ali nije neophodno govoriti o transferu, vezanosti potisnute
edipalne energije, jer aktuelnost sadri i konfluenciju zavisnosti i pobunu protiv nje.)
Vratiemo se sada pitanju pacijenta sa kojim smo zapoeli: Na kojoj taki ja
prestajem da reavam problem? Kako ja sebe spreavam? A sada emo naglasiti ne
trenutak prekida, ve njegov poetak i kako se to odvija. Uporediemo neterapeutsku i
terapeutsku situaciju. Obino, self, pokuavajui da kontaktira neku zanimljivu sadanju
stvarnost, postaje svestan granica svojih izgubljenih ego funkcija neto od sredine ili
tela nedostaje, nema dovoljno snage ili izraajnosti. Ipak on vri pritisak i pokuava da
ujedini figuru, ak iako se neurotina struktura pojavljuje u pozadini kao nezavrena
situacija, kao neto nesaznatljivo, neto zbunjujue i pretee telu. Rastue uzbuenje se
gui, pojavljuje se anksioznost. Ipak, self istrajava sa prvobitnim zadatkom i ublaava
anksioznost daljim iskljuivanjem pozadine putem reakcione formacije, nastavljajui sa
sve manje snage. U terapiji, naprotiv, upravo taka prekida sada ini zanimljiv problem,
objekat koncentracije: pitanja koja se javljaju su: ta pravi smetnje? Kako to izgleda?
Kako ja to oseam na miinom nivou? Gde je to u sredini? itd. Rastua anksioznost se
ublaava nastavljanjem uzbuenja u ovom novom problemu; ono to se doivljava je
potpuno razliita emocija tuge, besa, gaenja, straha, enje.

14. Kriterijum

Neurozu ne ini prisustvo unutranjih prepreka: to su samo prepreke. Ukoliko je

situacija ivotna, kada se pojave prepreke kreativnosti, uzbuenje se ne smanjuje, getalt
ne prestaje da se formira, ali ovek spontano osea nove agresivne emocije i mobilie
nove ego funkcije opreza, promiljenosti, obraanja panje, koje su relevantne za
prepreke. ovek ne gubi oseaj sebe, oseaj sopstvenog sintetikog jedinstva, ve ono
nastavlja da se izotrava, da se dalje identifikuje i da alijenira ono to to nije. U neurozi,

180
suprotno, na ovoj taki uzbuenje je kolebljivo, agresija se ne osea, ovek gubi oseaj
sebe, postaje zbunjen, podeljen, neosetljiv.
Ova stvarna razlika u nastavljanju kreativnosti je glavni kriterijum za vitalnost i
neurozu. To je nezavistan kriterijum koji se moe posmatrati i koji takoe moe biti
podloan introspekciji. Nisu potrebne norme zdravlja za uporeenje. Self nudi
mogunost provere.
Neurotiar poinje da gubi kontakt sa stvarnou; on to zna, ali ne poseduje tehnike
kojim bi nastavio kontakt; on produava tim putem koji ga udaljava od stvarnosti i gubi
se. Ono to mora da naui jeste da jasno prizna kada vie nije u kontaktu, kako to nije,
gde je i ta je stvarnost sada, tako da bi mogao da nastavi da je kontaktira; unutranji
problem sada postaje stvarnost ili verovatno odnos unutranjeg problema prema
prethodnom iskustvu. Kada naui tehniku svesnosti, da prati, da ostane u kontaktu sa
promenljivom situacijom, tako da se interes, uzbuenje i rast mogu nastaviti, ovek nije
vie neurotian, bez obzira da li su njegovi problemi unutranji ili spoljanji. Jer
kreativno znaenje situacije nije ono to neko unapred misli, ve ono nastaje
dovoenjem nezavrenih situacija u figuru, ma ta one bile, kao i otkrivanjem-i-
pronalaenjem njihovog znaaja za oiglednu sadanju beivotnu situaciju. Kada je u
uslovima opasnosti self u stanju da ostane u kontaktu i da nastavi dalje, terapija se
zavrava.
U opasnosti, neurotiar gubi sebe. Da bi mogao malo da ivi, sa smanjenim selfom,
on se identifikuje sa reaktivnim oseanjima, fiksiranim interesom, fikcijom,
racionalizacijom; ali to u stvari ne deluje, ne menja situaciju, niti oslobaa novu energiju
i interesovanje. ovek gubi deo stvarnog ivota. Meutim, pacijent poinje da
prepoznaje da je njegovo sopstveno funkcionisanje deo stvarnosti. Ako je otuio neku
od svojih moi, on poinje da se identifikuje sa sopstvenim alijenacijama i to je sada
namerni in; on moe da kae: Ja sam taj koji radi ovo i spreava ovo. Meutim,
krajnji stadijum iskustva nije stvar terapije: ovek sam treba da se identifikuje sa
interesom koji mu je zanimljiv i da je u stanju da alijenira ono to mu je nezanimljivo.
Kroz svoje pokuaje i konflikte self poinje da biva na nain na koji nije ranije
postojao. U iskustvu kontakta Ja, alijenirajui svoje sigurne strukture, rizikuje ovaj
skok i identifikuje se sa rastuim selfom, nudei mu svoje usluge i znanje, i u asu
postignua, ne uplie se.

181
182