Fernan Brodel

ISTORIJA I SOCIOLOGIJA

Istorija i trajanja
U svakom istoriografskom radu razlae se proteklo vreme i, u zavisnosti od u veoj ili
manjoj meri svesnih istoriarevih linih osobitih naklonosti ili iskljuivanja, izdvaja jedna od
hronolokih stvarnosti od kojih se ono sastoji. Tradicionalna istorija koja obraa panju na kratko
vreme, na pojedinca, na dogaaj, odavno nas je navikla na svoje veoma brzo, dramatino pri-
povedanje kratkog daha.
Nova privredna i drutvena istorija stavlja u svojim istraivanjima na prvo mesto
ciklino oscilovanje i oslanja se na njegovo trajanje: nju su opinili fatamorgana i isto tako
stvarnost ciklinih skokova i padanja cena. Tako danas postoji, pored tradicionalnog izlaganja
(ili reitativa), i reitativ o spletu prilika koji se bavi velikim vremenskim odsecima, to jest
desetogodinjim, dvadesetogodinjim ili pedesetogodinjim razdobljima.
Znatno dalje od ovog drugog reitativa imamo istoriju jo dueg daha, koja se bavi vekov-
ima: to je istorija dugog, ak veoma dugog trajanja. Ovaj izraz bio on dobar ili lo uobiajio
sam da upotrebljavam za oznaavanje istorije suprotne istoriji koju je Fransoa Simjan, sledei
primer Pola Lakomba, meu prvima poeo da naziva izrazom dogaajna istorija. Nisu vani ti
izrazi; u svakom sluaju, raspravljajui o predmetu kojim se ovde bavimo, kretaemo se od jedne
do druge, od jednog do drugog pola vremena, od trenutka do dugog trajanja.
To ne znai da su te rei potpuno pouzdane. Tako bih ja re dogaaj, na primer, hteo da
uklopim, da zatvorim u kratko trajanje: dogaaj je ekspolozivan, to je novost koja se ori, kao
to se govorilo u XVI veku. Dimom koji stvara on spreava jasno sagledavanje, obavija svest
savremenika, ali veoma kratko traje a plamen mu se jedva vidi.
Filozofi bi nam, bez sumnje, rekli da tako tumaiti re dogaaj znai liiti je velikog dela
njenog znaenja. Dogaaj moe, u krajnjem sluaju, da dobije niz znaenja, ili da bude pove-
zan s nizom drugih dogaaja. On ponekad svedoi o veoma dubokim kretanjima, i vetakim ili
prirodnim delovanjem uzroka i posledica, o kojima su jueranji istoriari tako rado govorili,
protee svoj uticaj na vreme koje veoma premae njegovo sopstveno trajanje. Beskrajno rastegljiv,
38
on se slobodno ili prinudno povezuje sa itavim nizom dogaaja i skrivenih stvarnosti, koji se,
kako izgleda, od tog trenutka vie ne mogu razdvajati jedni od drugih. (...)
Umesto rei dogaajno, upotrebljavajmo onda jasniji izraz kratko vreme; to je vreme
po meri pojedinaca, svakidanjeg ivota, naih iluzija, naih brzih sagledavanja dogaaja, vreme
kome su u prvom redu okrenuti hroniar, novinar. Meutim, treba da obratimo panju na to da
pored velikih, takozvanih istorijskih dogaaja, hronika ili novine pominju i ne naroito vana
zbivanja iz svakodnevnog ivota: neki poar, neku elezniku katastrofu, skok ili pad cene ita,
neki zloin, neku pozorinu predstavu, neku poplavu. Svakome e biti pojmljivo da tako postoji
kratko vreme svih vidova ivota, bilo da su tu u pitanju privreda, drutveni ivot, knjievnost,
drutvene ustanove, religija, politika, ak i geografija (neka oluja, na primer). (...)
Nedavni raskid s tradicionalnim oblicima istorije XIX veka nije predstavljao potpun
raskid s kratkim vremenom. On je, kao to je poznato, iao u prilog privrednoj i drutvenoj isto-
riji, a nepovoljno se odrazio na politiku istoriju. Izazvao je dubok poremeaj i doveo do preporo-
da koji se ne moe poricati, a neizbeno je morao dovesti i do prihvatanja jednog drugog metoda,
do pomeranja ie zanimanja sa pojavljivanjem na sceni kvantitativne istorije, koja, svakako, jo
nije rekla svoju poslednju re.
Ali, pre svega, izmenilo se vreme kojim se tradicionalno operisalo u nauci kojom se bavi-
mo. Jue je istoriaru koji se bavi politikom istorijom moglo izgledati da jedan dan ili jedna go-
dina predstavljaju valjana merila. Vreme je predstavljalo zbir dana. Meutim, kada istoriar nas-
toji da izvue krivulju kretanja cena, prirataja stanovnitva, kretanja nadnica i plata, menjanja
kamatne stope, da proui (on o tome vie mata nego to to ostvaruje) proizvodnju i precizno
analizira promet robe, onda su mu potrebna mnogo ira merila.
Javlja se nov nain izlaganja istorijskih zbivanja nazovimo ga reitativom o spletu pri-
lika, o ciklusu, pa ak i meuciklusu koji nam prua mogunost da se opredelimo izmeu
prouavanja jedne decenije, jedne etvrtine stolea i, u krajnjem sluaju, polovine veka, to je
klasini ciklus koji je Kondratijev definisao. Ako, na primer, izuzmemo kratkotrajna i povrna
odstupanja, moe se rei da su u Evropi cene rasle od 1791. do 1817. godine, a padale od 1817.
do 1852. godine: to dvojako i sporo kretanje cena navie i nanie predstavlja potpun meuciklus
u istoriji Evrope i, priblino, celog sveta. (...) Istoriar svakako raspolae jednim novim vre-
menom, koje je visoko uzdignuto, pa se stoga u njemu vidi okvir objanjavanja u koje istorija
moe da pokua da se uklopi, i koje se ralanjava na razdoblja polazei od nekih novih pokaza-
telja, kao i od tih krivulja i njihovih dizanja i sputanja. (...)
Iznad ciklusa i meuciklusa nailazimo na ono to ekonomisti nazivaju ne prouavajui
ga pri tom uvek tendencijom svojstvenom itavom stoleu. Ali ona jo i danas zanima samo
malobrojne ekonomiste, i njihova zapaanja o strukturalnim krizama ukazuju se, poto nisu
bila podvrgnuta istorijskim proveravanjima, kao skice ili hipoteze koje jedva seu do nedavne
prolosti, do 1929. godine, a u najboljem sluaju do sedamdesetih godina prolog veka.1 Ipak,
ona predstavljaju koristan uvod u istoriju dugog trajanja, ona su prvi klju za njeno razumevan-
je.
Drugi, mnogo korisniji klju jeste pojam strukture. Bilo da je ta re prikladna ili ne-
prikladna, ona zauzima glavno mesto u razmatranjima problema vezanih za dugo trajanje. Pod
reju struktura istraivai koji posmatraju skup svih drutvenih pojava podrazumevaju izvesnu
organizovanost raznih elemenata, izvesnu njihovu meusobnu povezanost i prilino postojane
odnose izmeu drutvenih stvarnosti i drutvenih masa. Za nas, istoriare, struktura je, bez sum-
nje, skup raznih elemenata, izvesna arhitektonika, ali i, u jo veoj meri, stvarnost koju vreme
veoma sporo nagriza i veoma dugo nosi sa sobom. Dugo opstajui, neke strukture postaju posto-
 39

jani elementi za ogroman broj narataja: one zakruju istoriju, ometaju joj tok, pa prema tome,
i upravljaju njime. Neke druge strukture bre se raspadaju, ali sve one istovremeno su oslonci
i prepreke. Kada su prepreke, one se ukazuju kao nekakva ogranienja (kao omotai, u onom
znaenju koje ta re ima u matematici) kojih ovek i njegovi pokuaji gotovo nikako ne mogu
da se oslobode. Setite se koliko je teko razbiti izvesne geografske okvire, razoriti izvesne bioloke
stvarnosti, prekoraiti izvesne granice produktivnosti, pa ak i odstraniti ove ili one duhovne
stege: i duhovni okviri su tamnice koje dugo opstaju.
Geografska ogranienja predstavljaju jo najdostupniji primer za ono o emu govorimo.
oveka vekovima sputavaju razna podneblja, biljni pokrivai, ivotinjske populacije, kulture i
jedna sporo uspostavljena ravnotea, koje on ne moe da odbaci a da se pri tome ne izloi oo-
pasnosti da sve dovede u pitanje. Pogledajte koliko mesto zauzima isterivanje stoke na planinu
preko leta u ivotu planinskog ivlja, neprekidno opstajanje izvesnih podruja u kojima more
daje osnovni peat svakodnevnom ivotu, podruja duboko usaenih u tle na nekim naroito
pogodnim mestima na magistralnim pravcima u primorju, pogledajte trajno opstajanje gradova
na istom mestu, neprestano odravanje puteva i saobraaja, iznenaujuu stalnost geografskog
okvira u kome traju civilizacije. (...)
Ali razmiljajmo polazei od jednog primera koji se brzo moe analizovati. Uzmimo, bli-
zu nas, u okviru Evrope, privredni sistem koji se uklapa u nekoliko dosta jasno ocrtanih linija
i nekoliko dosta jasnih optih pravila: on se odrao od XIV do XVIII veka recimo, da se ne
bismo prebacili, negde do 1750. godine. Stotinama godina privredna delatnost zavisila je od u
demografskom pogledu krhkih populacija, kao to e to pokazati veliko opadanje broja stanovni-
ka u razdoblju od 1350. do 1450. godine i, bez sumnje, u razdoblju od 1630. do 1730. godine.2
Vekovima su u saobraaju glavno mesto zauzimali more i brodovi, dok je bilo kakvo kopneno
prostranstvo predstavljalo prepreku, neto to ima manju vrednost. Svaki privredni napredak u
Evropi ne raunajui izuzetke koji samo potvruju to pravilo (na primer, u ampanji odravane
sajmove koji su ve poetkom tog razdoblja bili poeli da gube svoj nekadanji znaaj, ili lajpcike
sajmove kojima se to dogodilo u XVIII veku) ostvarivan je na uskom primorskom podruju.
Druga osobena obeleja tog sistema jesu: u njemu trgovci zauzimaju najvanije mesto, skupo-
ceni metali zlato, srebro, ak i bakar igraju izvanredno vanu ulogu, a neprestana sukobljavanja
meu njima bie ublaena, pa i tada ne sasvim, tek zahvaljujui presudnom razvijanju kredita,
krajem XVI veka; taj sistem esto nagrizaju sezonske nestaice poljoprivrednih proizvoda, a krhka
je i sama podloga privrednog ivota; i, naposletku, u njemu je veliku, na prvi pogled nesrazmerno
veliku ulogu igrala spoljna trgovina koja se odvijala u dva smera: sa zemljama Bliskog istoka od
XII do XVI veka, i s kolonijama u XVIII veku.
Ovako sam, u jednom svom radu, definisao ili, tanije reeno, opisao, posle nekoliko dru-
gih istraivaa, glavna obeleja trgovakog kapitalizma u Zapadnoj Evropi, koji je predstavljao
dugaku deonicu u razvoju privrednog ivota. Ali uprkos svim oiglednim promenama koje su
se u njima odigrale, ta etiri veka, ili tih pet vekova imali su izvesnu koherentnost sve do velikog
poremeaja koji se zbio u XVIII veku i industrijske revolucije koja jo traje. Njima su zajednika
neka obeleja koja su ostajala nepromenljiva, dok su oko njih, meu drugim kontinuitetima,
bezbrojni raskidi i poremeaji menjali lice sveta.
Tako se meu razliitim vremenima kojima se istorija bavi dugo trajanje ukazuje kao akter
koji zauzima mnogo prostora, koji se ne moe lako razumeti, a esto predstavlja i potpuno novu
linost. Uvesti ga u sredite nae discipline nee biti jednostavno, nee predstavljati uobiajeno
proirivanje prouavanja i radoznalosti. Tu nee biti u pitanju ni izbor koji bi jedino njemu ko-
ristio. Za istoriara, prihvatiti dugo trajanje znai pristati na menjanje stila, stava, na preokretanje
misli, na novo poimanje skupa drutvenih pojava. To znai i navii se na usporeno vreme, koje
40
ponekad jedva protie. Na tom stupnju, a ne na nekom drugom kasnije u se vratiti na ovo pi-
tanje istoriaru je doputeno da se otrgne od onog vremena istorije koje mnogo zahteva, da iz
njega izae, a zatim se u njega vrati, ali sa drugaijim gledanjem na stvari, proet drugim nespo-
kojstvima, pun drugih pitanja. U svakom sluaju, rei emo da se celokupna istorija moe prom-
isliti u odnosu na te iroke oblasti istorije koja se sporo zbiva, polazei od njih kao od neke infra-
strukture. Svi nivoi, svi bezbrojni nivoi istorije, sva bezbrojna cepkanja vremena istorije mogu se
razumeti polazei od te dubine, od te polunepominosti; sve se okree oko nje.
Ne tvrdim da sam u prethodnim redovima definisao istoriarev istraivaki postupak, ali
tvrdim da sam definisao jedno shvatanje istorije. (...) Za mene je istorije zbir svih moguih isto-
rija zbir jueranjih, dananjih i sutranjih istraivakih postupaka i stanovita.
Jedina pogreka koja bi se mogla uiniti sastojala bi se, po mom miljenju, u opredeljivan-
ju samo za jednu od tih istorija. U tome se sastojala, ili se, kako izgleda, sastoji pogreka is-
torizovanja. Znamo da nee biti lako ubediti u to sve istoriare, a jo manje drutvene nauke, koje
svim silama nastoje da nas vrate ovakvoj istoriji kakva je ona jue bila. Bie nam potrebno mnogo
vremena i truda da bismo postigli da se, pod starim imenom istorija, prihvate sve te promene
i novine. Pa ipak roena je nova istorijska nauka, koja nastavlja da postavlja sebi razna pitanja
i da se preobraava. Njeno raanje nagovestili su, jo 1900. godine, Revue de Synthse historique
(Pregled istorijske sinteze), i od 1929. godine pa nadalje publikacija Annales (Anali). Istoriar je
poeleo da obraa panju na sve nauke o oveku. Naa disciplina dobija zbog toga neobine gran-
ice i to u istoriarima budi neobine radoznalosti. Na kraju krajeva, ne zamiljajmo da izmeu
istoriara i istraivaa u oblasti drutvenih nauka danas postoje barijere i razlike koje su meu
njima jue postojale. Sve nauke o oveku, ubrajajui tu i istoriju, deluju jedna na drugu. One se
slue, ili mogu da se slue istim jezikom.
Bilo da prouavamo zbivanja iz 1558, ili iz leta gospodnjeg hiljadu devet stotina pedeset
osmog, onaj ko eli da sagleda svet treba da definie jednu hijerarhiju pojedinanih sila, struja i
kretanja, a zatim da ponovo sagleda tu optu konstelaciju. U toku tog prouavanja, bie potrebno
da istraiva u svakom trenutku pravi razliku izmeu dugotrajnih evolucija i kratkotrajnih razdo-
blja burnih zbivanja, s tim to e ova posmatrati polazei od njihovih neposrednih izvora, a one
prve u nekprekinutom toku poev od jednog udaljenog vremena. Onakav kakav je bio u 1558.
godini, godini lienoj bilo kakve drai a u Francuskoj je bio tako turoban svet nije postao
na njenom poetku. To isto moe se rei i za svet onakav kakav je bio u 1958. godini, a ona je
u Francuskoj bila teka. U svakoj sadanjosti zdruene su evolucije razliitog porekla i ritma;
dananje vreme izvire istovremeno iz onog to je postojalo jue, prekjue i nekada davno.

Istorija i sociologija
Nadam se da e nekoliko prethodnih napomena postaviti ovo poglavlje na mesto koje mu
odgovara. U njemu prilino esto, tanije reeno gotovo uvek podrazumevamo pod sociologijom
onu globalnu nauku koju su poetkom ovog veka Emil Dirkem (Emile Durkheim) i Fransoa
Simjan hteli od nje da stvore; ona jo nije postala takva nauka, ali tome e neprestano teiti, bez
obzira to joj to ne moe u potpunosti poi za rukom. Pod istorijom podrazumevam istraivanje
vreno u skladu s pravilima koja vae u nauci, recimo, u krajnjem sluaju, nauku, ali sloenu nau-
ku: ne postoji jedna istorija, jedna istoriarska tehnika, nego postoje razne istoriarske tehnike,
razne istorije, skup radoznalosti, stanovita, mogunosti, kome e se sutra pridruiti neke druge
 41

radoznalosti, neka druga stanovita i neke druge mogunosti. Da li u biti jasniji sociologu koji
je sklon da, kao i filozofi, vidi u istoriji naunu disciplinu ija su pravila i metodi potpuno i jed-
nom zauvek definisani ako kaem da nain pristupanja prouavanju prolosti, spornih, kao i
onih o kojima se moe raspravljati, ima isto onoliko koliko i stavova prema sadanjosti, da se na
istoriju moe ak gledati kao na izvesno prouavanja sadanjosti?
A sada treba da skrenemo panju itaocu na to da ne oekuje da e u ovom lanku nai
odgovor, ili pokuaj da se odgovori na pitanja koja se obino postavljaju o odnosima izmeu isto-
rije i sociologije, ili nastavak polemike, neprestano produavanje i uvek drugaije, izmeu tih su-
setki koje ne mogu niti da jedna za drugu nimalo ne mare, niti da se uzajamno potpuno poznaju,
i koje, kada sebe u svojim prepirkama definiu, to jednostrano ine. Postoje tobonje polemike,
kao to postoje tobonji problemi. U svakom sluaju, dijalog izmeu sociologa i istoriara go-
tovo nikad nije pravi dijalog. Kada Fransoa Simjan polemie sa arlom Senjobosom, on veruje
da raspravlja o istoriji, dok, u stvari, raspravlja s izvesnom istorijom, onom koju su neki, zajedno
s Anrijem Berom, nazvali istorizujuom istorijom. Kada se, istih godina, suprotstavio Anriju
Ozeru (Henri Hauser), njegov protivnik bio je, dodue, najblistaviji istoriar svoje genercije, ali
je bio previe blistav, suvie vet zastupnik izvesnih shvatanja, opijen uspesima koje je postigao
jo kao vrlo mlad istoriar, a i previe se drao veoma starih pravila svog poziva. Da bi se suoio s
protivnikom istog formata, trebalo je da zapodene raspravu s Polom Lakombom. Ali, nije li up-
ravo postojala opasnost da e se sa njim sloiti? (...)

I
(...) Dubinska tenja dananje istorije ne sastoji se, ako se ne varam, u odabiranju jed-
nog puta i jednog stanovita u mnotvu razliitih puteva i stanovita, nego u prihvatanju, u
zdruivanju tih uzastopnih definicija u koje su neki uzalud hteli da je zatvore, jer mi ne odbacu-
jemo nijednu istoriju.
Poetkom ovog veka rado se ponavljalo, dosta godina poto je to Miel prvi put rekao,
da je istorija vaskrsavanje prolosti. Da lepe li teme za razmiljanje, da lepog li programa! Za-
datak istorije sastoji se u tome da obnavlja seanje na prolost, na itavu prolost, napisao je Pol
Mantu 1908. godine. Stvarno? A ta se, u stvari, uzimalo iz te prolosti? Na mladi istoriar od-
govorio je bez dvoumljenja u lanku koji je objavio 1903. godine: U podruje istorije spada ono
to je pojedinano, ono to se dogodi samo jednom. To je klasian odgovor, slika istorije koju
filozofi i sociolozi rado nude, odbacujui pri tom svaku drugu sliku. Na brodu koji nas je, 1936.
godine, nosio prema Brazilu, u prijateljskim diskusijama koje smo u toku tog putovanja vodili,
Emil Breje (Emile Brehier) nije hteo ni za dlaku da odstupio od tog shvatanja. Ono to se ponav-
ljalo u prohujalom ivotu spadalo je, po njegovom miljenju, u oblast sociologije, u robu naih
suseda sociologa. Prema tome, nama, istoriarima, nije pripadala itava prolost. Ali nemojmo se
raspravljati. Ja sam se, kao i svaki istoriar, bavio pojedinanim pojavama, tim cvetovima kratkog
veka koji tako brzo uvenu i koje ovek ne moe dva puta drati u ruci. tavie, mislim da u jed-
nom drutvu, ivom ili iezlom, uvek postoji bezbroj jedinstvenih pojava, a pre svega, ako se to
drutvo sagleda itavo, moe se tvrditi da nikada nee ponovo stvoriti ono to je u celosti: ono se
ukazuje kao privremena, ali izvorna, jedinstvena ravnotea.
Prema tome, smatram da je Filip Arijes u pravu to svoju istoriju usmerava na prepozna-
vanje razlika koje su postojale meu raznim dobima i drutvenim stvarnostima. Ali istorija nije
sazdana samo od razlika, onog to je jedinstveno, novo onog to se nee videti dva puta. A,
uostalom, novo nije nikada potpuno novo, nego postoji uporedo s onim to se ponavlja ili to se
redovno javlja. Govorei o bitki kod Pavije (24. februara 1525.), ili to je bio jo bolji primer
o bitki kod Rokroaa (19. maja 1643. godine), Pol Lakomb je rekao da su izvesni sporedni obrti
42
u njima bili posledica sistema raznih elemenata naoruanja, taktike, navika i ratnih obiaja
koji uoavamo i u velikom broju drugih, u to vreme voenih bitaka. Bitka kod Pavije na iz-
vestan nain oznaava poetak modernog naina ratovanja, jedan dogaaj, ali on se uklapa u
grupu srodnih dogaaja. Doista, kako ovek da veruje toj istoriji koja se sastoji iskljuivo od
jedinstvenih dogaaja? Fransoa Simjan je, navodei miljenje Pola Lakomba, izrazio isti stav i
potpuno prihvatio tvrenje tog istoriara: Ne postoji pojava u kojoj se ne moe uoiti element
individualnog i element drutvenog, element sluajnosti i element pravilnosti. Prema tome, jo
na poetku ovog veka izraeno je negodovanje protiv istorije suene na jedinstvene, pa stoga i
uvene dogaaje, na onu linearnu, mogunu, dogaajnu kako e je Pol Lakomb naposletku
nazvati istoriju, ili je barem izraena sumnja u njenu valjanost.
Prevazii dogaaj znailo je prevazii ono kratko vreme u koje je on utkan, vreme hronike
ili vreme zabeleeno u tampi ona brza svakodnevna odslikavanja dogaaja u svesti njihovih
savremenika, u ijim tragovima oseamo onaj tako duboki emotivni naboj koji u sebi nose mi-
nuli dogaaji i ivoti ljudi koji su nekada iveli. Podjednako bi korisno bilo upitati se da li, s one
strane dogaaja, ne postoji u ovom sluaju istorija koje ljudi nisu svesni ili koje su, bolje reeno,
oni u veoj ili manjoj meri svesni, istorija koja u velikoj meri izmie svesnom opaanju njenih
uesnika, upravljaa ili rtava: oni stvaraju istoriju ali ih ona odnosi sa sobom.
To nastojanje da se otkrije istorija koja se ne sastoji samo od dogaaja neodoljivo se
nametnulo poto je istorija stupila u dodir sa drugim naukama o oveku, dodir neizbean (to
dokazuju polemike) i u Francuskoj ostvaren najre posle 1900. godine, zahvaljujui izvanrednom
asopiisu Revue de synthese historique koji je ureivao Anri Ber i koji nas tako uzbuuje kada ga
danas itamo, a zatim posle 1929. godine, zahvaljujui veoma snanoj i delotvornoj kampanji
koju su Lisjen Fevr i Mark Blok vodili u svom asopisu Annales.
Istorija je od tada nastojala da uoi kako jedinstvene pojave tako i pojave koje su se po-
navljale, kako stvarnosti kojih su ljudi bili svesni tako i stvarnosti kojih nisu bili svesni. Od tada
je istoriar eleo da bude i u tome je uspevao ekonomist, sociolog, antropolog, demograf, psi-
holog, lingvist... Te nove duhovne veze bile su istovremeno prijateljske i emocionalne. Prijatelji
Lisjena Fevra i Marka Bloka, koji su i sami bili osnivai i stubovi asopisa Annales, ustanovili su
neprekidan simpozijum o pitanjima iz oblasti nauka o oveku od Albera Demanona (Albert
Demangeon) i ila Siona (Jules Sion), geografa, do Morisa Albvaksa (Maurice Halbwachs), soci-
ologa, od arla Blondela (Charles Blondel) i Anrija Valona (Henri Wallon), psihologa, do Fran-
soaa Simjana, filozofa, sociologa i ekonomiste. Zahvaljujui njima, istorija je u sebe uklopila na
dobar ili lo, ali odluan nain sve nauke o ljudskom; htela je da, oslanjajui se na svoje korifeje,
postane to je neostvarljivo globalna nauka o oveku. Pokuavajui da to ostvari, podlegla je
mladalakom ekspanzionizmu, ali s istim pravom i na isti nain kao gotovo i sve ondanje nauke,
koje su zapravo predstavljale male nacije koje su, svaka za sebe, matale o tome da sve oko sebe
progutaju, sve ispreturaju, svima zagospodare.
Od tada je istorija, kreui se i dalje u istom smeru, nastavila da se hrani saznanjima do
kojih su dolazile druge nauke o oveku. To kretanje nije se prekinulo, nego se, kao to je to i tre-
balo oekivati, preobrazilo. Veliki razmak odvaja Istoriarski poziv, zavetanje Marka Bloka, i po-
sleratne sveske asopisa Annales, koje je, u stvari, ureivao samo Lisjen Fevr. Poto su veoma malo
obraali panju na metod i usmerenost istraivanja, istoriari su to jedva zapazili. Ipak, posle
1945. godine ponovo se postavilo pitanje: kakva je uloga istorije i korist koju ona donosi? Da li je
ona, da li treba da bude samo prouavanje prolosti? Ako je, kada su u pitanju prohujale godine,
ona istrajno i strasno nastojala da sve nauke o oveku povee u jednu jedinstvenu disciplinu, zar
iz toga ne bi proistekle neke po nju neizbene posledice? U okviru podruja kojim se bavila, ona
je bila spoj svih nauka o oveku. Ali gde se zaustavlja prolost?
 43

Sve je istorija, kau neki naunici, da bi se potom zbog toga osmehnuli. Klod LeviStros
napisao je jo sasvim nedavno: Jer sve je istorija, istorija je ono to je jue reeno, istorija je
ono to je reeno pre jedan minut. Sa svoje strane, dodao bih da je istorija ono to je reeno,
ili miljeno, ili uinjeno, ili samo doivljeno. Ali ako sveprisutna istorija stavlja na dnevni red
sveukupnost drutvenih pojava, ona to uvek ini polazei od samog tog proticanja vremena koje
neprestano nosi ivot sa sobom, ali ga otima od njega samog, gasi njegov plamen i ponovo ga pali.
Istorija je dijalektiko prouavanje trajanja; preko njega i zahvaljujui njemu ona je prouavanje
drutvenog, sveukupnosti drutvenih pojava, pa, prema tome i prolosti, pa stoga i sadanjosti,
jer su one nerazluivo povezane. Lisjen Fevr je to rekao i ponavljao u toku poslednjih deset go-
dina svog ivota: Istorija je nauka o prolosti i nauka o sadanjosti.
italac e shvatiti to pisac ovog poglavlja, batinik asopisa Annales iz vremena kada su
ga ureivali Mark Blok i Lisjen Fevr, osea da se nalazi u dosta osobenom poloaju da bi se borio,
sa sabljom u ruci, sa sociologom koji bi mu prebacio da ili misli drugaije nego on, ili da suvie
misli kao on. Istoriju vidim kao dimenziju nauke o drutvu, ona zajedno sa ovom drugom ini
nedeljivu celinu. Vreme, trajanje i istorija u stvari se nameu, ili bi trebalo da se nameu svim
naukama o oveku. Struje koje postoje u nauci o drutvu ne suprotstavljaju se jedna drugoj nego
se pribliavaju stremei istom cilju.

II
Ve sam napisao pomalo se suprotstavljajui gleditima ora Gurvia da su soci-
ologija i istorija jedna te ista pustolovina duha, ne lice i nalije iste tkanine, nego sama ta tkanina
pri ijem se posmatranju sagledava svekolika duina vlakana od kojih je ona nainjena. Ovo
tvrenje, ostaje, razume se, sporno i ne moe se protegnuti na sve elemente koji obrazuju tu ce-
linu. Meutim, ono je izraz moje elje za objedinjavanjem, ak autoritativnim, raznih nauka o
oveku zato da bi se one podredile ne toliko zajednikom tritu, koliko zajednikoj problema-
tici, koja bi ih oslobodila velikog broja tobonjih problema i izlinih znanja, i pripremila, posle
neophodnih rastereivanja i preciziranja, njihovo budue i novo meusobno udaljavanje, koje e
tada biti u stanju da bude plodno i stvaralako, jer se nauke o oveku moraju podstai da se dalje
razvijaju sa novih polazita.
Gotovo se nikako ne moe porei da se istorija i sociologija esto zdruuju, poistoveuju,
stapaju u nerazluivu celinu. Do toga dolazi iz jednostavnih razloga: na jednoj strani imamo
ekspanzionizam, to uveavanje obima istorije, a na drugoj strani tu istovetnu prirodu: istorija
i sociologija su jedine globalne nauke, one su sposobne da svoju radoznalost protegnu na bilo
koji vid drutvenog. U ovoj meri u kojoj istorija predstavlja spoj svih nauka o oveku u ogrom-
nom podruju prolosti, istorija je sinteza, orkestar. Ako joj prouavanje trajanja u svim njegovim
oblicima otvara, kao to to mislim, kapije dananjih zbivanja, onda ona sedi na svim stolicama
za trpezom na gozbi na koju je nauka pozvana. Ona se na njoj nalazi redovno pored sociologije
koja je i sama sinteza po svome pozvanju i koju dijalektika trajanja primorava da se htelane
htela okrene prema prolosti.
ak iako se, u skladu sa onom starom formulacijom, na sociologiju gleda kao na nauku
o pojavama koje sve zajedno tvore kolektivni ivot ljudi, ak i ako se ona najradije vidi zaoku-
pljena otkrivanjem novih struktura koje se stvaraju u uzavrelom i sloenom dananjem ivotu
zar svekoliko drutveno nee uskoro ui u oblast koja nju zanima i o kojoj ona sudi? Meutim,
kolektivno se mora razluiti od individualnog ili prepoznati u individualnom: tu dihotomije
uvek treba iznova uspostavljati. Sociologija treba da prouava javljanje novina, ali ono je zamis-
livo samo u odnosu na ono to je staro i to ne eli uvek da sagori u vatri sadanjeg u kojoj sve
gori, kako nova tako i stara drva, a ova druga bre nego ona prva.
44
Prema tome, na radilitima i u radovima istorije sociolog se ne moe oseati kao ovek koji
se obreo u potpuno nepoznatoj zemlji: on tamo prepoznaje svoju grau, svoje instrumente, svoj
renik, svoje probleme, pa ak i svoja kolebanja. Istovetnost, oigledno nije potpuna i esto je
skrivena: tu se osea i uticaj vrste dobijenog obrazovanja, egrtovanja u nauci, kretanja u struci,
raznih batina, ustrojstva istraivaevog poziva, razliitih tehnika prikupljanja obavetenja koje
namee raznovrsnost izvora grae (ali ovo tvrenje tano je ak i u okviru istorije: prouavanje
srednjeg veka i prouavanje XIX veka, na primer, zahtevaju razliit pristup grai). Meu nau-
kama o drutvu istorija je, ako se tako moe rei, jedna od najmanje strukturisanih i najgipkijih,
pa, prema tome, i najotvorenijih disciplina. Drutvene nauke su u istoriji moda ee prisutne
negoli u samoj sociologiji, koja, meutim, po svome pozvanju treba sve da ih sadri. Postoji
privredna istorija ije bogatstvo postiuje, u to sam vrsto uveren, veoma tanunu i malokrvnu
privrednu sociologiju. Postoji izvanredna geografska istorija i snana istorijska geografija koje se
ne mogu uporeivati sa poentilistikom sociolokom ekologijom. Postoji istorijska demografija
(ona je istorija, a ako to nije, onda i ne postoji) u poreenju s kojom socijalna morfologija ima
malu teinu. Isto tako, postoji socijalna istorija, slabo razvijena nauna disciplina, koju gotovo
nimalo ne bi unapredio dodir s neplodnim prouavanjima koja vri tipoloka sociologija (da
ne kaemo, to bi bilo pleonazam, socijalna sociologija). A vrlo je verovatno da e kvantitativ-
na istorija, ostvarujui programe koje su izloili Ernest Labrus i njegovi uenici (na Kongresu
istoriara odranom 1955. godine u Rimu), uskoro, u oblasti prouavanja drutvenih klasa, stei
odluujuu prednost nad apstraktnom sociologijom, koja je, po mom miljenju, suvie zaoku-
pljena nainom na koji su Marks ili njegovi suparnici poimali drutvene klase. (...)
A ne bi li razlike, onda kada postoje, mogle biti otklonjene zahvaljujui ravnanju man-
je blistavog partnera u tom dijalogu prema onom blistavijem? Tako, na primer, istoriar ne
obraa dovoljno panju na drutvene znake, na simbole, na uobiajene i skrivene drutvene
uloge. Meutim, mali napor bi bio dovoljan kao to veliki broj primera to potvruje da bi
istoriar video kako se ti problemi ukazuju pred njegovim sopstvenim naoarima. Tu su u pitanju
nepodudaranja, nepanje, a ne imperativi i iskljuivanja koje namee sama disciplina kojom se
istraiva bavi. (...)
Istorija i sociologija slue se istom terminologijom, ili njihove terminologije postaju iste
zato to se i njihove problematike sve vie meusobno pribliavaju, jer im peat daju dve po-
godne rei, koje su trenutno kljune rei: to su rei model i struktura.
Model se pojavio u dinaminoj istoriji, kao nekakvo zanatsko orue, ali orue koje
slui za ostvarivanje nekih veih ciljeva: o strukturama se previe govori, ak i u asopisu Anali,
rekao je Lisjen Fevr u jednom od svojih poslednjih tekstova. Doista, nauka o drutvu mora,
kakotako, da konstruie model, opte i posebno objanjenje, da empirijsku stvarnost koja zbu-
njuje zameni nekom slikom koja bi bila jasnija i lake bi se mogla koristiti u naune svrhe. Ona
mora da odabira, da tota odbacuje, da rekonstruie, dozira, prihvata protivrenosti i gotovo
ih prieljkuje. Da li drutveno ima ili nema slojevitu, lisnatu (da se posluimo reju koju je dr
Rumger (Roumeguere) upotrebio u jednom svom izlaganju) strukturu? Da li stvarnost posta-
je drugaija na svakom novom stupnju ili u svakoj novoj ravni? Ako se menja, onda je ispreki-
dana po vertikali. Da li je strukturisana po celoj svojoj vertikalnoj osi, ili samo na jednom
njenom delu? Izvan debelih omotaa strukture nalaze se, kako izgleda, slobodna, neorganizovana
podruja stvarnosti. Strukturisano i nestrukturisano predstavljaju kostur i meso drutvenog. Ali
da li je i evolucija koja povlai drutvo sa sobom i sama strukturisana, ako se to tako moe rei,
po shemi strukture nazvane dinamikom strukturom, ili ako hoete da ovo pitanje tako
formuliemo da li postoji neka pravilnost, postoje li faze koje se nuno ponavljaju u svim poja-
vama istorijske evolucije? Izgleda da kretanje istorije ne deluje nasumce...
 45

Doista, pomenuti problemi se zdruuju i uklapaju jedni u druge, ili bi trebalo da tako
bude. Zbog prividnog paradoksa, reklo bi se da istoriar tu vie pojednostavljuje stvari nego so-
ciolog. Doista, iako on, u krajnjem sluaju, tvrdi da i sadanja zbivanja spadaju u podruje to ga
prouava, on ih prouava ravo i ree nego one nekadanje drutvene pojave, koje su se izbis-
trile i pojednostavile iz hiljadu razloga koje je nepotrebno naglaavati. Sadanjost, pak, poziva da
se obraa panja na ono to je mnogostruko, sloeno i zamreno, viedimenzionalno. Da li taj
poziv istoriar moda loije uje ili opaa nego sociolog, koji je posmatra burnog toka sadanjeg
zbivanja?

III
Iz ovog letiminog pregleda odnosa izmeu istorije i sociologije proizlazi utisak da su one
sline, pa ak i u prilino velikoj meri istovetne. U celini gledano, i jedna i druga imaju iste gra-
nice, isti obim. Malo je vano da li je u jednom sluaju bolje obraen sektor istorije, a u drugom
sluaju sektor sociologije: kada bi ovim pitanjima istraivai posvetili malo panje ili truda, ove
dve oblasti bile bi bolje usaglaene i bez tekoa bi postizale iste uspehe.
Ta slinost bi se mogla osporavati samo pa i tada je pitanje da li bi se to moglo uiniti
kada sociolog ne bi prihvatao da istoriar bespravno ulazi u razmatranje dananjih zbivanja. Ali
da li bi u tom sluaju bilo moguno svesti sve ono u emu se istoriar i sociolog jedan drugom
suprotstavljaju na problematinu suprotnost izmeu jueranjice i dananjice? Jedan od ta dva
suseda uvlae se pozivajui se, ako hoete, na ponavljanje u prolost, koja, na kraju krajeva,
nije upravo njegovo podruje; drugi pak prodire u sadanjost pozivajui se na trajanje koje stvara
strukture ili ih razara, a isto tako stvara i neke trajne tvorevine. Ponavljanje i poreenje, na jed-
noj strani, a trajanje i dinamizam, na drugoj strani, oslonci su za svakog istraivaa koji prouava
stvarnost, orua koja svako moe da koristi. Da li je tako jasna granica izmeu proivljene stvar-
nosti i stvarnosti koju ljudi upravo proivljavaju, ili e je proiveti? Prvi sociolozi dobro su znali
da sadanjica slui kao oslonac samo za jedan deo njihove konstrukcije. Moramo, rekao je Fran-
soa Simjan, da, dok izlaemo prolost oveanstva, tragamo za injenicama i onim to je bivalo
proivljeno.
Jo manje verujem u to da istoriju i sociologiju razdvaja suprotstavljenost njihovih stilova.
Da li istorija vie poklanja panju kontinuitetu, a sociologija diskontinuitetu? Neki su zastupali
to gledite, ali kako je to pitanje loe postavljeno! Da bi smo u tom pogledu bili naisto, trebalo
bi da stavimo sama dela jedna naspram drugih, da vidimo da li te suprotnosti izviru iz samog
poziva istoriara i poziva sociologa, ili su posledica nekih spoljanjih okolnosti. Pored toga, ne
zaboravimo da razmiljanje o istoriji tek danas na jasan nain dotie pitanje diskontinuiteta.
Zato to je taj veliki problem postavio na dnevni red prerano, uoi izbijanja Drugog svetskog
rata, Mark Blok je, zacelo, raspalio jednu od najizlinijih rasprava koje su ikada voene meu
istoriarima. (...)
Kratko reeno, po mom miljenju ne postoji jedan stil pisanja istorije, u ijim okvirima
ona mora da ostane, a isto vai i za sociologiju. Dirkem je autoritativno, pravolinijski jednostavan,
a isto tako i Albvaks, koji pojave razvrstava jednom zauvek. Raznolikiji je Marsel Mos, ali njegova
dela gotovo uopte ne itamo i to iz opravdanog razloga: iz usta njegovih uenika ujemo njeg-
ovu misao, koja se na taj nain, ostajui i dalje iva, uliva u maticu dananjih istraivanja.
Kada uzmemo u obzir sve navedene momente, moemo rei da razlike koje nastojimo da
uoimo u dodirivanju istorije i sociologije nisu razlike koje se ukazuju kada se polazi od tih lakih
formulacija ili razlikovanja. Raspravu (ili, bolje reeno, nau anketu, jer nam nije potrebno da
raspirujemo polemiku) treba da prenesemo u samo sredite istorije, pre svega u razne ravni sazna-
vanja i istoriarskog rada, a potom na liniju trajanja, raznih razdoblja i vremenosti u istoriji.
46
IV
Istorija se odvija na razliitim nivoima, rado bih rekao na tri nivoa, ali to ne treba doslov-
no uzeti, jer se stvari tim iskazom veoma pojednostavljuju. Trebalo bi uzimati u obzir deset, sto-
tinu nivoa, deset, stotinu raznolikih trajanja. Na povrini zbivanja uoavamo dogaajnu istoriju,
koja se uklapa u kratko vreme: to je mikroistorija. Na pola puta prema potpuno drugaijoj isto-
riji, istorija spletova prilika odvija se sporijim ritmom. Ona je do sada bila prouavana naroito u
ravni materijalnog ivota, privrednih ciklusa i meuciklusa. (Remekdelo u podruju te istorije
jeste knjiga Ernesta Labrusa o krizi u stvari o meuciklusu /17741791/ koja je izazvala
Francusku revoluciju.) Ispod tog reitiva o spletu prilika otkrivamo strukturalnu istoriju ili is-
toriju dugog trajanja, koja obuhvata itave vekove; ona se nalazi na granici izmeu nestalnog i
postojanog i, zbog toga to se njene vrednosti dugo ne menjaju, ukazuje se kao nepromenljiva
u odnosu na ostale istorije, koje ivlje protiu i okonavaju se, i, kada se sve uzme u obzir, oko
nje okreu.
Ukratko, moemo govoriti o tri niza nivoa istorije, kojima se sociologija, naalost, jo ni-
malo nije pozabavila. Meutim, na tim raznim nivoima dijalog s istorijom ne moe imati isti ri-
tam ili, u najmanju ruku, biti podjednako iv. Na svakom od ta tri nivoa moguna je sociologija
istorije i istorijskog znanja, ali ona tek treba da bude stvorena. Mi, istoriari, moemo samo da
je zamiljamo.
Sociologija dogaajnog sastojala bi se u prouavanju onih brzih, uvek na odgovarajue
mesto postavljenih mehanizama koji iz dana u dan registruju tobonju istoriju sveta koji upravo
nastaje, onu istoriju koja delimino izlazi iz okvira prihvatljivih tumaenja, istoriju u kojoj se
dogaaji zakainju jedni za druge i jedni drugima upravljaju, u kojoj se veliki ljudi redovno
vide kao autoritativni dirigenti. Ta sociologija dogaajnog predstavljala bi i nastavljanje onog
starog dijaloga (s onom to se ponavlja i onom to je novo); isto tako, ona bi znaila i suoavanje
tradicionalne istorije, s jedne, i mikrosociologije i sociometrije, s druge strane: da li su ove dve
poslednje discipline sadrajnije, kao to ja mislim, od te povrinske istorije, i ako jesu, ta je tome
uzrok? Kako da se odredi mesto te velike sfere istorije u kompleksu koji tvori drutvo koje se rve
s vremenom?... Sve ovo, ako se ne varam, premauje okvire starih polemika. Dnevna vest (ako
ne i dogaaj, ta sociodrama) jeste ono to se ponavlja, to je redovno, ega ima u izobilju, i nita
ne svedoi nepobitno da je prouavanje na tom nivou u naunom pogledu jalovo ili bezvredno.
Trebalo bi to izblie razmotriti.
Ako naa socioloka uobrazilja gotovo ne ostaje dokona kada je u pitanju dogaaj, zauz-
vrat, sve treba da se konstruie, umalo ne rekoh da se izmisli kada je u pitanju splet prilika, taj
akter koji je sociologiji nepoznat, ili gotovo nepoznat. Da li je on dovoljno snaan, ili pak, nije
dovoljno snaan da zamrsi stvari u dubini drutvenih zbivanja, da potpomae uspostavljanje
zajednikih veza ili ga ometa, da neke od njih uvrsti a druge uini zategnutim, ili ih raskine?
Fransoa Simjan je samo u glavnim crtama naznaio, polazei od plime i oseke materijalnog ivota,
socioloko prouavanje vremena u kome nastaju spletovi prilika. Da li bi napredak materijalnog
ivota (faza A) i pogodnosti koje on bar u izvesnim sektorima prua ili naruku produavanju
datih drutvenih procesa i odravanju stvorenih struktura? S osekom koja nastupa u svakoj fazi
B, materijalni ivot (i ne samo on, razume se) ponovo se strukturie, nastoji da uspostavi neke
druge ravnotee, izmilja ih, mobilie sve snage domiljatosti, ili im barem ostavlja punu slobodu
delovanja... Ali, kada su u pitanju ta podruja, istoriari i ekonomisti jo nisu u svojim radovima
prikupili dovoljno podataka, niti skicirali dovoljan broj valjanih okvira da bi se Simjanova skica
mogla preuzeti ili produiti. Uostalom, na spletove prilika usredsreena istorija bie potpuna
samo ako se na prouavanje spleta privrednih prilika nadovee prouavanje spleta drutvenih pri-
lika i drugih situacija koje postoje u istom vremenu oseke ili procvata. Socioloko prouavanje
 47

bie uspeno ako se usredsredi na take u kojima se presecaju spletovi prilika koji istovremeno
postoje...
U ravni istorije dugog trajanja, istorija i sociologija se ne samo zdruuje, ne samo uza-
jamno potpomau, nego se, to je mnog vie od toga, potpuno poistoveuje. Dugo trajanje je
ona beskonana, na bilo kakve promene otporna istorija struktura i njihovih grupa. Za istoriara
neka struktura nije samo skup, spoj delova rasporeenih na odreen nain, nego i neto to dugo
opstaje, esto i due od sto godina (vreme je struktura): taj akter prolazi, ne menjajui se, kroz
veoma duga razdoblja; ako na tom dugom putovanju orone, usput se oporavi, povrati svoje ranije
zdravlje, i, naposletku, crte na njegovom licu menjaju se samo sporo. (...)
Ali istoriar koji je ostao veran uenju Lisjena Fevra i Marsela Mosa uvek e eleti da
sagleda celinu, sveukupnost drutvenih pojava, a to ga podstie da uporeuje razne spratove is-
torije, trajanja, raznolika vremena, strukture, spletove prilika i dogaaje. U toj celini ponovo se,
po njegovom miljenju, uspostavlja prilino krhka ravnotea koja se ne moe odrati bez nepres-
tanih prilagoavanja, sudara i pomeranja njenih sastavnih delova. Gledano u celini, drutveno
koje se rve sa svojim preobraavanjem ukazuje se, u svakom sinhronijskom preseku svoje istorije,
u vidu koji je uvek drugaiji, iako se u njemu ponovo javljaju bezbrojne pojedinosti i stvarnosti iz
prethodnog razdoblja. Ko bi osporio da stvari tako stoje? Zato pojam globalne strukture drutva
uznemirava istoriara i smeta mu, ak i ako izmeu globalne strukture i globalne stvarnosti i dalje
postoji, kao to je i prirodno, znatan razmak. Istoriar bi eleo da se u raspravi sa sociologom
nikako ne dovede u pitanje neizvesnost kretanja cele te mase, njene raznolike mogunosti pome-
ranja, razne slobode, izvesna osobena, funkcionalna objanjenja, koja su plod trenutka.U tom
stadijumu totaliteta ne usuujem se da kaem totalizacije jednom rei, u trenutku kada
izgovara svoju poslednju re, istoriar bi se tako vratio na antisocioloke pozicije svojih uitelja.
Svako drutvo je takoe jedinstveno, bez obzira na to to mnogi delovi od kojih je ono sazdano
potiu iz ranijih vremena; ono se, bez sumnje, moe objasniti izvan svog vremena, ali isto tako
i u okviru svog sopstvenog vremena; ono je, svakako, upravo u duhu onoga to su Anri Ozer i
Lisjen Fevr govorili, edo svog vremena razume se, vremena u kome postoji; ono je plod tog
vremena, a ne samo trajanja koja su mu zajednika s nekim drugim drutvenim iskustvima.

V
Da li sam podlegao nekim plitkim iluzijama? Pokazao sam kako istoriarski poziv izlazi
iz svojih starih okvira, dovodei ili gotovo dovodei u pitanje samu oblast nauke o drutvu,
usmeravajui svoju radoznalost u svim pravcima. Poetkom ovog veka usmerio ju je prema psi-
hologiji: to je doba u kome Verner Zombart tvrdi da je kapitalizam najpre duh. (Mnogo kasnije,
i dalje u tom istom osvajakom duhu, Lisjen Fevr govorie o duhovnom instrumentarijumu.) Po-
tom ju je, posle 1920. godine, usmerio prema prouavanju prilika okrenutoj politikoj ekonomi-
ji koju je Fransoa Simjan otkrio francuskim istoriarima, a jo odavno ju je usmerio prema geo-
grafiji... italac e primetiti koliko je malo u ovom veku marksizam opsedao istoriju. Ali njegova
infiltriranja u istoriju, iskuenja kojima ju je izlagao i njegovi uticaji zacelo su bili mnogostruki i
snani; u toj prvoj polovini XX veka nedostajalo je samo jedno remekdelo marksistike istorije
koje bi posluilo kao uzor i stoer: jo oekujemo da se ono pojavi. Taj ogromni uticaj delovao
je, meutim, na mnogobrojne preobraaje nae naune discipline koji su primorali istoriara da
se odrekne svojih starih navika, da stekne neke nove navike, da izae iz sebe samog, da ne robuje
svojim ranim iskustvima, pa ak ni linim uspesima.
Ipak, postoji skriveno i strogo ogranienje tih seljenja i preobraaja. U stvari, istoriar
nikada ne izlazi iz okvira vremena istorije: vreme prianja za njegovu misao onako kao to zemlja
prianja za vrtlarev aov. On, razume se, udi za tim da iz njega pobegne. U vezi s ovim pitanjem,
48
Gaston Rupnel je svakako i pod uticajem strepnje koja ga je bila obuzela 1940. godine na-
pisao rei koje bole svakog iskrenog istoriara. Isti smisao ima i opaska Pola Lakomba, koji je
takoe bio istoriar velikog formata: Objektivno gledano, vreme samo po sebi nije nita, ono
je samo jedna naa ideja... Ali, da li su tu u pitanju prava bekstva iz vremena? Dok sam u
zarobljenitvu provodio dosta sumorne dane, lino sam se veoma trudio da u mislima pobegnem
od hronike tih tekih godina (19401945). Odbacivati dogaaje i vreme u kome su se oni zbivali
znailo je drati se po strani od njih, skloniti se, da bi se oni posmatrali s izvesnog odstojanja, da
bi se pouzdanije procenjivali i da se u njih ne bi previe verovalo. Sa kratkog vremena prei na
manje kratko vreme, a zatim na veoma dugo vreme (ako to vreme postoji, ono moe biti samo
vreme mudraca), a potom, dospevi do te granice, zaustaviti se, sve iznova razmotriti i rekonstrui-
sati, videti kako se sve oko vas okree ta operacija ima ime da privue istoriara. (...)
Sociolozi, razume se, ne prihvataju taj previe jednostavni pojam. Njima je mnogo blii
pojam dijalektike trajanja, onakve kakvu je Gaston Balar (Gaston Bachelard) prikazuje u svojoj
knjizi s istim naslovom. Drutveno vreme je samo posebna dimenzija izvesne drutvene stvar-
nosti koju posmatram. Utkano u tu stvarnost onako kao to moe biti utkano u nekog pojedinca,
ono je, pored ostalih znakova, znak kojim je ona oznaena, jedno od svojstava koja je obeleavaju
kao posebno bie. Sociologa ne sputava to podatno vreme koje on po svom nahoenju moe
da komada, zajazuje, ponovo pokree. Vreme istorije bilo bi manje podesno za dvojako ivo de-
lovanje sinhronije i dijahronije: ono gotovo ne doputa da se ivot zamisli kao neki mehanizam
koji se moe zaustaviti zato da bi se bez urbe dala jedna njegova statina slika.
Ova nesaglasnost dublja je nego to to izgleda na prvi pogled: vreme sa kojim sociolozi
imaju posla ne moe biti vreme sa kojim imamo posla mi, istoriari; tome se protivi dubinska
struktura nae naune discipline. Vreme kojim se mi bavimo jeste mera, kao i vreme kojim eko-
nomisti operiu. Kada nam sociolog kae da se struktura neprestano raspada da bi se potom opet
obrazovala, mi rado prihvatamo to objanjenje, iju tanost, uostalom potvruje posmatranje
onoga to se zbiva u istoriji. Ali drei se onoga to obino zahtevamo, hteli bismo tano da
znamo koliko su trajali ti procesi, bilo da su bili pozitivni ili negativni. Trajanje privrednih ciklu-
sa, plime i oseke materijalnog ivota, moe se izmeriti. Neku strukturnu drutvenu krizu treba
takoe otkrivati u vremenu, kroz njegovo proticanje, treba joj, kao takvoj, a jo vie u odnosu na
menjanje struktura koje postoje u istom vremenu, tano odrediti poloaj. Istoriara u najveoj
meri zanimaju ukrtanje tih evolucija, delovanje jednih na druge i take na kojima se one us-
meravaju u razliitim pravcima, a sve su to stvari koje se mogu uoiti samo u odnosu na jednoo-
brazno vreme kojim se istoriari bave, optu meru za sve te pojave, a ne u odnosu na raznoliko
drutveno vreme, koje predstavlja posebnu meru za svaku od tih pojava. (...)
Sociolozi su, na kraju krajeva, a da toga nisu ni svesni, kivni, ne na istoriju, nego na vreme
istorije, tu stvarnost koja ostaje slina kakvoj plahovitoj reci koja se izliva uprkos tome to se ljudi
trude da joj urede korito, da udese da se ona rava na rukavce. Sociolozi gotovo uvek izmiu toj
prinudi kojoj istoriar nikada ne izmie: oni bee u prouavanje ili trenutka a tu je uvek u pi-
tanju sadanji trenutak, koji tako rei visi iznad vremena ili pojava koje se ponavljaju i ne pri-
padaju nijednom vremenu; prema tome oni se od te prinude spasavaju pribegavajui suprotnom
postupku, koji ih zatvara u okvire dogaajnog u najstroem smislu te rei, ili u okvire najdueg
trajanja. Da li je to bekstvo doputeno? U tome je sutina spora izmeu istoriara i sociologa, pa
ak i istoriara koji zastupaju razliita miljenja.

VI
Ne verujem da je moguno veto izbei istoriju. Sociolog treba da vodi rauna o njoj.
Filozofija (iz koje on dolazi i u kojoj ostaje) samo ga previe dobro priprema da ne osea tu
 49

konkretnu nunost istorije. Tehnike sprovoenja anketa o dananjim dogaajima mogu da dove-
du do kraja tu ravnodunost prema istoriji. Svi ti anketari koji vre ankete onde gde se dogaaji
odigravaju, pomalo uurbani, a uz to jo i pourivani od svojih poslodavaca, dobro e uiniti ako
budu zazirali od brzog, povrnog posmatranja. Nae biblioteke, kutije sa fasciklama naih vlada i
naih preduzea prepune su rezultata sociolokih istraivanja raznih dogaaja. Ni na pamet mi ne
pada da se pobunim protiv te mode, ili da izjavim da je ona nekorisna. Ali kakvu vrednost, gle-
dano s naunog stanovita, ona moe imati ako ne omoguava da se ustanovi smer, brzina ili spo-
rost, uzlazna ili silazna linija evolucije koja sa sobom nosi svaku drutvenu pojavu, ako se ona ne
nadovezuje na tok istorije, na njenu prodornu dijalektiku koja deluje od prolosti do sadanjosti,
pa ak i do budunosti?
eleo bih da od vremena koje posveuju ovladavanju svojim pozivom mladi sociolozi
odvoje onoliko vremena koliko je potrebno da bi se, ak i u najskorijem arhivu, prouilo neko
najjednostavnije pitanje iz istorije, da se barem jednom, ostavljajui zakratko po strani udbenike
koji istraivaeve napore ine neplodnim, ogledaju u pozivu koji je jednostavan, ali se moe poj-
miti samo kada se upranjava kao, bez sumnje, i svi drugi pozivi. Nauka o drutvu moi e, po
mom miljenju, da opstane samo ukoliko mi, istoriari, i sociolozi budemo izmirili nae razliite
pozive, i istovremeno ih upranjavali. Lako je podbunjivati ih jednog protiv drugog, ali ta prepir-
ka odvija se po notama nekih veoma starih melodija. Potrebna nam je nova muzika.

Fernan Brodel, Spisi o istoriji,

Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1992, str. 155188.
(Naslov originala: Fernan Braudel,
Ecrits sur lhistoire, Flammarion, Paris, 1969.
Preveli sa francuskog: Branko Jeli,
Ivanka Pavlovi, Ksenija Jovanovi)
50
Fusnote
1
Preciznog izlaganja voog pitanja poduhvatio se Rene Kleman (Ren Clmens) u svom delu Prolgomnes dune thorie
de la structure conomique, Paris, Domat-Montchrestien, 1952; vidi i Johann Akerman, Cykle et structure, Revue
conomique, 1952, n 1.
2
To vai za Francusku. U paniji je broj stanovnika poeo da opada ve krajem XVI veka.
etvrto poglavlje Uvoda napisanog za delo Traite de Sociologie, zbornik koji je uredio or Gurvi (Georges Gurvitch),
Paris, P. U. F., 2 knjige, 516. i 466. str, in8; prvo izdanje 19581960, tree izdanje 19671968.
Meutim, ta uvena prepirka zapodenuta je i povodom knjige Pola Lakomba De lhistoire consideree comme science (Paris,
1894). Doista, lanak Fransoa Simjana Methode historique et science sociale (Revue de synthese historique, 1903, pp.
122 i p. 129157) nosi podnaslov Etude critique dapres les ouvrages recents de M. Lacombe et de M. Seignobos, ali
Simjan u njemu u stvari ne dovodi u pitanje knjigu Pola Lakomba.
Vidi gore naved. lanak, bel. 1, str. 99.
Naved. lanak, str. 18.
Pogledajte koliko e lanak ana Mevrea (Jean Meuvret) Histoire et sociologie (Revue historique, 1938) izgledati mu-
dar i tako kao da je napisan u neko drugo doba.
Antropologie structurale, Paris, 1958, p. 17.
Annales E. S. C., 1957, p. 73.
Predgovor delu Seville et lAtlatique, t. I, Paris, 1959, p. XI: A zatim strukture? Znam da je ova re u modi; ona se ak,
ponekad i u Analima, za moj ukus malo previe napadno upotrebljava.
U razgovoru voenom o strukturama u koli za visoke studije (VI sekcija), otkucani izvod.
Naved. lanak, str. 2.
La crise de leconomie francaise a la veille de la Revolution, Paris, 1944.
italac e zapaziti da odavde pa sve do poetka odeljka VI dajemo, u neizmenjenom vidu, jedan odeljak iz lanka o du-
gom trajanju (vidi gore, poglavlje IV), objavljenog iste godine u publikaciji Anali. Izostavljanjem ovog odeljka bilo
iz jednog, bilo iz drugog lanka naruilo bi se jedinstvo jednog rasuivanja.
Histoire et Destin, Paris, Bernard Granet, 1943, passim.
Revue de sunthese historique, 1900, p. 32.
Paris, P. U. F., 2 ed., 1950.