Fridrih Nie

SAZNAJNOTEORIJSKI UVOD

O ISTINI I LAI

U IZVANMORALNOM SMISLU

U nekom zabaenom uglu vaseljene razasute meu

mnogobrojnim sjajnim sunanim sistemima postojala je jednom
zvezda na kojoj su dosetljive ivotinje izumele saznavanje. Bio je
to najoholiji i najlaljiviji minut svetske povesti, ali bio je to ipak
samo jedan minut. Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i
zvezda je utrnula: dosetljive ivotinje morale su da uginu. Takvu
je basnu neko mogao da izmisli, ne uspevi ipak da ilustruje koliko
je jadan, pun senki i prolazan, koliko je besciljan i proizvoljan
ljudski intelekt u okrilju prirode. Postojale su venosti u kojima ga
nije bilo; pa ako je opet s njim svreno nita se nee deseti. Jer,
za taj intelekt ne postoji neka dalekosenija misija koja bi
premaivala ljudski ivot. On je samo ljudski i jedino ga njegov
posednik i proizvoa uzima tako patetino kao da se stoeri
sveta okreu u njemu. Ali, ako bismo mogli da se sporazumevamo
s muicom, zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz
vazduh, zamiljajui da u sebi nosi pomino sredite ovoga sveta.
Nema nieg toliko beznaajnog i neznatnog u prirodi to se ne bi,
proeto malim dahom te snage saznavanja, odmah naduvalo
poput meine; i kao to svaki nosa eli da ima svog potovaoca,
tako i najponosniji ovek, filozof, misli da su sa svih strana na
njegovo delanje i miljenje durbinski uperene oi vaseljene.

Znaajno je da do tog stanja dovodi intelekt, i to on, koji je ipak

zapravo bio dat samo kao pomono sredstvo najnesrenijim,
najistananijim, najprolaznijim biima da bi se makar minut
obdrala, intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona imala sve razloge
da se spasavaju brzo poput Lesingovog sina. Ta oholost, vezana
za saznavanje i uvstvovanje, opsenjujui oblak koji pokriva
ljudske oi i ula, obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time to u
sebi nosi najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. Njen najoptiji
uinak je iluzija ali i najposebniji uinci nose u sebi neto od
istog karaktera.

Kao sredstvo odravanja individuuma, svoje glavne snage

intelekt razvija u preruavanju, jer je to sredstvo pomou kojeg se
odravaju slabiji, manje krepki pojedinci kojima nije dato da borbu
za opstanak vode rogovima ili otrim eljustima kao u grabljivih
zveri. Kod oveka je ta umenost preruavanja dovedena do
savrenstva: ovde su varljivost, pritvorstvo, la i obmana,
ogovaranje, naduvenost, ivot u lanom sjaju, maskiranost,
prikrivanje iza konvencija, pozorina igra pred drugima i pred
sobom, ukratko, neprestano obmanjivanje zbog jednog tatog
plamena, tako pravilo i zakon da gotovo nema nieg
neshvatljivijeg od uskrsnua meu ljudimaasnog i istog nagona
za istinom. Oni su duboko uronjeni u iluzije i snovne slike, njihovo
oko klizi samo po povrini stvari i vidi forme, njihov oseaj nigde
ne dovodi do istine, nego se jedino zadovoljava da primi drai i,
kao svirajui po dirkama, igra na leima stvari. Sem toga, ovek
se nou, itav ivot, preputa varljivosti snova, pri emu njegovo
moralno oseanje ne pokuava da to sprei: dok bi trebalo da
postoje ljudi koji su snanom voljom odstranili to hrkanje. ta
zapravo zna ovek o sebi? Da li je uopte sposoban da samo
jednom sebe potpuno sagleda, kao u nekom osvetljenom izlogu?
Ne preutkuje li mu priroda veinu od svega, ak i o njegovom
telu, da bi ga zadrala podalje od krivudavog spleta njegovih
creva, brzog strujanja krvi, upredenih drhtaja miia, i zatoila u
gordu opsenarsku svest? Ona je bacila klju: i jaoj kobnoj
znatielji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda
izvan sobe svesti i koja sada nasluuje da na nemilosrdnom,
gramzivom, nezasitom, ubilakom poiva ovek u ravnodunosti
svoga neznanja, privezan za san kao da je na leima tigra. Pri
takvom rasporedu, u celom svetu, otkuda bi bilo nagona za
istinom!

Suoen s drugim pojedincima, u meri u kojoj eli da se odri,

pojedinac se u prirodnom stanju stvari intelektom najvema koristi
samo za preruavanje. Ali, zbog toga to eli, istovremeno iz
nude i dosade, da opstoji drutveno i u mnotvu, oveku je
potrebno da zakljui mir i, u skladu s tim, trai da iz njegovog
sveta budu iskljueni bar najgrublji vidovi bellum omnium contra
omnes. Ovo zakljuivanje mira nosi neto sa sobom to nalikuje
na prvi korak primicanju nagonu za istinom. Sada je, naime,
utvreno ta ubudue treba da bude istina, to jest izumljena je
jednoobrazno vaea i obavezna oznaka stvari, te zakonomernost
jezikanudi i prve zakone istine: jer, ovde se prvi put pojavljuje
kontrast istine i lai. Laljivac se koristi vaeim oznakama,
reima, da bi nestvarno uinio da izgleda kao stvarno. Na primer,
on veli bogat sam dok bi za njegovo stanje tana oznaka bila
zapravo siromaan. On zloupotrebljava vrste konvencije
pomou proizvoljnih zamena ili ak obrtanja imena. Ako on to radi
na tetoinski i koristoljubivi nain, drutvo e mu uskratiti
poverenje i iskljuiti ga iz sebe. Ljude pri tome ne pogaa toliko
injenica da su prevareni koliko injenica da su prevarom
oteeni. Na ovom stupnju, u stvari, oni ne mrze varku, nego
rave, mrske posledice izvesne vrste varki. U istom takvom

2
ogranienom smislu ovek eli samo istinu: on udi za prijatnim,
ivotonosnim posledicama istine. Naprotiv, prema istom
besposledinom saznanju je ravnoduan,ak je neprijateljski
raspoloen prema moda tetnim i razornim istinama. A osim
toga: ta se tada zbiva sa onim konvencijama jezika? Da li su one
moda svedoanstva saznanja, ula istine? Poklapaju li se
oznake i stvari? Da li je jezik adekvatan izraz svih realiteta?

Samo zahvaljujui svojoj zaboravnosti ovek moe ludo

poverovati da poseduje neku istinu u upravo oznaenom
stepenu. Ako on nee da se zadovolji sa istinom u obliku
tautologije, to jest s praznim ljuskama, on e veno uzimati iluzije
za istine. ta je re? Zvuni prikaz nervnog nadraaja. Ali
zakljuivati s nervnog nadraaja na neki spoljanji uzrok, to je ve
rezultat lane i neopravdane primene naela razloga. Kako bismo
smeli, ako bi jedino istina u genezi jezika bila odluujua, i jedino
stanovite izvesnosti u oznakama bilo odluujue, kako bismo
dakle smeli rei: kamen je tvrd, kao da nam je tvrdo poznato i
drukije a ne samo kao sasvim subjektivan nadraaj! Stvari delimo
prema rodu: drvo der BaumC oznaavamo kao muko, biljku
die PflanzeC kao ensko. Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo
samo nadaleko preleteli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj
zmiji: oznaka zahvata samo vijuganje i mogla bi, dakle, da se
pripie i crvu. Kakva proizvoljna razgranienja! Kakva proizvoljna
povlaivanja as ovog as onog svojstva neke stvari! Stavljeni
jedan kraj drugog, razliiti jezici pokazuju da se preko rei nikada
ne dospeva do istine ni do adekvatnog izraza, jer inae ne bi ni
bilo toliko jezika. Stvar po sebi (bila bi to upravo ista
besposledina istina), ak i za oblikovaoca jezika, potpuno je
nedokuiva i ne zasluuje napor koji iziskuje. On oznaava jedino
sprege stvari s ljudima i za njihovo izraavanje i ispomae se
najsmelijim metaforama. Nervni nadraaj najpre preneti u sliku!
Prva metafora. Slika se potom iznova uobliava u glas! Druga
metafora. I svaki put potpuni skok iz jedne, usred koje je, u sasvim
drugu i novu sferu. Moemo da zamislimo oveka koji je sasvim
gluv i koji nikada nije uo neki ton ili muziku: kao to se on,
primerice, udi Hladnijevim zvunim figurama u pesku dok otkriva
da su one prouzroene podrhtavanjem strune, priseui zatim da
zna ta ljudi nazivaju zvukom, tako je i sa nama svima kada je u
pitanju jezik. Verujemo da znamo neto o samim stvarima
govorimo li o drveu, bojama, snegu i dveu, a ipak ne
posedujemo nita sem metafora stvari, koje ak i ne odgovaraju
izvornim sutastvima. Kao to je sa zvukom u peanoj figuri, tako
se zagonetno X stvari po sebi jednom uzima kao nervni nadraaj,
zatim kao slika, konano kao glasovna artikulacija. U svakom
sluaju, dakle, to se logino ne dogaa prilikom nastanka jezika, i
sva graa u kojoj i sa kojom radi i gradi ovek istine, istraiva,
filozof ako ve ne potie sa ardaka ni na nebu ni na zemlji
svakako nam ne dolazi iz biti stvari.

3
 Pomislimo posebno jo na obrazovanje pojmova. Svaka re
postaje odmah pojam time to ona zapravo ne treba da slui za
neponovljivi, sasvim individualizovani pradoivljaj, kojem
zahvaljuje svoj nastanak, kao to je sluaj sa seanjem, nego je tu
istovremeno za mnogobrojne, vie ili manje sline doivljaje, to
jest, strogo uzeto, nikada istovetne, dakle mora da odgovara
samo razliitim sluajevima. Svaki pojam nastaje
poistoveivanjem neistovetnog. Tako je izvesno da neki list nikada
nije sasvim isti sa nekim drugim, izvesno je da je pojam list bio
obrazovan zahvaljujui slobodnom isputanju individualnih razlika,
zaboravu specifinih obeleja, i kao takav pobeuje predstavu kao
da u prirodi, mimo lia, postoji list poput praoblika prema kojem
je sve lie satkano, iscrtano, opseeno, obojeno, namrekano,
naslikano, ali neukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao
tano i verodostojno po prilici praoblika. Nekog oveka nazivamo
asnim; zato je on danas delao asno? pitamo. Obino
odgovaramo: zbog njegove asnosti. ast! to opet znai: list je
uzrok lia. Apsolutno nita ne znamo o sutinskoj odlici koju
nazivamo ast, ali zato znamo za mnogobrojne
individualizovane, stoga neistovetne postupke koje izjednaa-
vamo i sada ih oznaavamo kao asne postupke; konano, poev
od njih, formuliemo jednu qualitas occulta sa imenom: ist.
Previd individualnog i stvarnog isporuuje nam pojam, kao to
nam daje i oblik tamo gde priroda, naprotiv, ne zna ni za kakve
oblike i pojmove, dakle ni za vrste nego jedino za ono nama
nepristupano i neodredivo X. Jer i nae protivstavljanje
individuuma i vrste takoe je antropomorfno i ne potie iz biti
stvari, ak i ako se ne usudimo rei da joj ono ne odgovara: bila bi
to, naime, dogmatska tvrdnja i kao takva, ba kao i njena
suprotnost, nedokaziva.

ta je, dakle, istina? Pokretno mnotvo metafora, metonimija,

antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i
retorski bile uznesene, prenesene, ukraene, i koje nakon duge
upotrebe, uvrene, kanonizovane i obavezne, nalikuju na neki
narod: istine su iluzije za koje smo zaboravili ta su, metafore,
pohabane i sa izgubljenom ulnom snagom, novii iji je otisak
istrven i sada se mogu jedino promatrati ne vie kao novii nego
kao puki metal.

Jo uvek ne znamo otkuda potie nagon za istinom: jer, do

sada smo sluali jedino o obavezi koju uspostavlja drutvo da bi
opstajalo istinski biti, to znai upotrebljavati isluene metafore.
Reeno, dakle, jezikom morala: sluali smo jedino o obavezi da se
lae prema utvrenoj konvenciji, da se lae prema drutvenim
pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. ovek, svakako, ak
zaboravlja da tako stvari stoje s njim; on lae, dakle, nesvesno na
pomenuti nain i prema stoletnim obiajima i upravo zahvaljujui
toj nesvesnosti, tom zaboravu, dospeva on do oseaja za istinu.
Na tom oseaju, koji ga obavezuje da neku stvar oznai kao
crvenu, drugu kao hladnu, treu kao nemu, razrasta se

4
moralna tenja prema istini: nasuprot laovu, kome niko ne veruje,
koga svi iskljuuju, ovek sebi doarava ta je u istini asno,
poverljivo i korisno. Kao umno bie, on svoje delovanje sada
predaje vladavini apstrakcija i vie se ne ali da je obuzet telesnim
utiscima, intuicijama. On pooptava sve te utiske u bezbojne,
hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga ivota i delanja. Sve
to razlikuje oveka od ivotinje zavisi od te sposobnosti da se
intuitivne metafore premetnu u shemu, dakle da se neka slika
rastvori u pojmu. U podruju tih shema mogue je neto to
nikada nije moglo da uspe meu prvim intuitivnim utiscima:
izgraditi piramidalni poredak prema kastama i stupnjevima, stvoriti
novi svet zakona, povlastica, podreivanja, razgranienja, svet
koji se od sada protivstavlja drukijem, intuitivnom svetu prvih
utisaka, svet koji bi bio vri, optiji, poznatiji, ljudskiji i otuda
regulativan i imperativan. Dok je svaka metafora iz intuicije
individualna i bez sebi sline, te stoga uvek zna da izmakne
svakom rubriciranju, veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu
pravilnost nekog rimskog kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu
strogost i hladnou koja je svojstvena matematici. Ko je proet
ovom hladnoom, jedva e poverovati da je i pojam, okotao i
osmougaon poput kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo
kao talog neke metafore, te da je iluzija umetnikog prenosa
nervnog nadraaja u slike, ako ne majka, ipak baba svakog
pojma. U toj pojmovnoj igri s kockama, istina znai korienje
svake kocke prema njenoj oznaci, tano brojanje taaka na njoj,
obrazovanje tanih rubrika i nikada se ne ogreiti o red kasti i niz i
rang klasa. Kao to su Rimljani i Etrurci podelili nebo po strogim
matematikim linijama i u tako razgranien prostor kao u
templum spremili boga, tako svaki narod ima iznad sebe slino,
matematiki izdeljeno pojmovno nebo i otada, odzivajui se
zahtevima istine, razume da svaki pojmovni bog moe da bude
traen samo u njegovoj sferi. Tu se treba doista diviti oveku kao
monom graditeljskom geniju, koji je uspeo da na pominim
osnovama i na nekoj vrsti tekue vode podigne beskrajno sloenu
katedralu pojma. Svakako, da bi na takvim osnovama nalo
oslonac, to zdanje mora da bude nainjeno kao od paukovih niti,
toliko utanano da se prenosi s vala na val, toliko vrsto da ga ne
bi mogao sruiti svaki daak vetra. Po svom graditeljskom geniju,
ovek daleko nadmauje pelu. Pela gradi od voska koji sakuplja
u prirodi, ovek pak od daleko lomnije grae pojmova, koju tek
mora da isfabrikuje iz sebe. Zbog toga je on ak vie nego za
divljenje, ali ne zbog njegovog nagona za istinom, za istim
saznavanjem. Ako neko sakrije jednu stvar iza grma, trai je i
nalazi upravo tamo, zbog tog traenja i nalaenja ipak ne
zasluuje neku posebnu hvalu. Meutim, tako stoji sa traenjem i
nalaenjem istine unutar podruja uma. Ako zadam definiciju
sisara i onda izjavim, poto sam promotrio jednu kamilu: to je
sisar, time sam dodue obelodanio jednu istinu, ali sa
ogranienom vrednou, hou da kaem da bi ta istina bila
potpuno antropomorfna i ne bi sadrala nijednu taku istinitu po
sebi, stvarnu i optevaeu, bez obzira na oveka. Tragalac za

5
takvim istinama istrauje, u stvari, samo preobraaj sveta u
ljudima. On tei za razumevanjem sveta kao ovekolike stvari i, u
najboljem sluaju, dospeva do oseanja izvesne asimilacije. Nalik
astrologu koji smatra da su zvezde u slubi oveka i u vezi s
njegovom sreom i tugom, takav istraiva posmatra ceo svet kao
da je vezan za ljude, kao beskrajno izlomljen odjek prvobitnog
zvuka, ovekovog, kao umnogostrueni odraz praslike, ovekove.
Njegov postupak svodi se na uzimanje oveka kao mere svih
stvari. Ali, pri tome on polazi od zablude kada veruje da su te
stvari neposredno pred njim kao isti objekti. Zaboravlja, dakle,
izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima ih kao same stvari.

Samo zaboravom tog primitivnog sveta metafora, samo

ovravanjem i ukruivanjem uarene i tene izvorne mase slika
koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje, samo
nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto istina
po sebi, ukratko samo time to se ovek zaboravlja kao subjekt, i
to kao umetniko-stvaralaki subjekt, ivi on s nekim spokojem,
sigurnou i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao da izie
van tamnikih zidova te vere, namah bi bilo svreno s njegovom
samosveu. Napora ga ve kota da prizna da insekt ili ptica
opaaju sasvim drugi svet nego ovek, i da je pitanje koje je od ta
dva opaanja sveta tanije potpuno besmisleno, poto odgovor
pretpostavlja merilo tanog opaanja, merilo kojeg zapravo nema.
Ali, uglavnom mi izgleda da bi tano opaanje znailo:
adekvatan izraz nekog objekta u subjektu, to je opet protivurena
nesuvislost, jer izmeu dve apsolutno razliite sfere, kao to su
subjekt i objekt, ne postoji nikakva kauzalnost, tanost, nikakav
izraz, ve u najboljem sluaju estetski odnos, hou rei jedan
nagovetavajui prenos, mucavi prevod u neki sasvim strani jezik
ali za tako ta bila bi, u svakom sluaju, potrebna jedna
posredujua sfera i snaga, matalaki i otkrivalaki slobodna. Re
pojava proeta je mnogim zavodljivostima, i stoga je to mogu
vie izbegavam: jer neistinito je da se sutina stvari pojavljuje u
empirijskom svetu.Slikar kome nedostaju ruke i koji bi pesmom
hteo da izrazi sliku koja mu je pred oima sve nepobitnije e
otkrivati, zahvaljujui toj zameni sfera, da empirijski svet ne otkriva
sutinu stvari. ak ni sprega nervnog nadraaja s proizvedenom
slikom nije po sebi nita nuno. Ali, kada je ta ista slika
reprodukovana milion puta i nasleivana kroz mnogo pokolenja,
najzad ako se pojavljuje u celom oveanstvu svaki put istim
povodom, ona dobija, konano, isto znaenje za oveka kao da je
jedina, nuna slika i kao da je ta sprega izvornog nervnog
nadraaja sa proizvedenom slikom strogo kauzalna. To je poput
sna koji se venim ponavljanjem osea i prosuuje posve kao
zbilja. No ovravanje i ukruivanje neke metafore ne daje
apsolutno nikakvo jamstvo za neminovnost i iskljuivo
povlaivanje te metafore.

Izvesno je da je svaki ovek, koji se srodio s takvim

razmatranjima, osetio duboko nepoverenje prema idealizmu te

6
vrste svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno
uveri u venu konsekvenciju, sveprisutnost i izvesnost prirodnih
zakona. I zakljuio je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i
dubinu mikroskopskog sveta, sve je ovde tako sigurno, izgraeno,
beskrajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka e veno imati sa
uspehom da kopa u ovim bunarima, i sve to se bude nalo
zglaavae se i nee meusobno protivureiti. Koliko malo to
nalikuje nekom proizvodu uobrazilje, jer ako bi tako bilo negde bi
ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti. Protiv
toga valja rei: ako bismo, svaki za sebe, imali raznovrsnu ulnu
senzaciju, mi sami mogli bismo svet da opaamo tek kao ptica,
tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko meu nama video jedan
isti nadraaj kao crven, drugi kao plav, a trei ga uo ak kao
zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode, nego bi je
jedino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, ta je
uopte za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi,
nego jedino po svojim uincima, to jest po svojim relacijama s
drugim prirodnim zakonima, koji su nam opet poznati samo kao
zbirovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo
jedna na drugu, a po njihovoj sutini ostaju nam posve
nerazumljive; jedino nam je stvarno poznato ono to sami u njih
unosimo, vreme, prostor, znai brojani i odnosi uzastopnosti. Ali,
sve to je udesno i emu se upravo udimo u prirodnim
zakonima, ono to zahteva nae objanjenje i moglo bi da
podstakne nepoverenje prema idealizmu, poiva upravo i jedino u
samoj matematikoj strogosti i neprikosnovenosti predstava o
vremenu i prostoru. Te predstave, pak, proizvodimo u nama i iz
nas s nunou kojom pauk plete svoju mreu; ako smo prisiljeni
da sve stvari poimamo samo u tim oblicima, ona vie nije udno
to u svim stvarima poimamo zapravo samo te oblike, jer svi oni
moraju u sebi da nose zakone broja, a broj je upravo ono
najneobinije u stvarima. Sva zakonomernost koja nam toliko
imponuje u putanji zvezda i hemijskom procesu, u stvari se
podudara sa onim svojstvima koja sami unosimo u stvari, te tako
zapravo sami sebi imponujemo. Iz toga, svakako, ishodi da ono
umetniko obrazovanje metafora s kojim u nama zapoinje svaki
oseaj pretpostavlja ve te oblike, ispunjava se dakle u njima.
Samo poev od uvrivanja tih praoblika objanjiva je mogunost
prema kojoj se moe opet iz samih metafora konstituisati neko
pojmovno zdanje. Ono je, naime, podraavanje vremenskih,
prostornih i brojanih odnosa na tlu metafora.

Na pojmovnom zdanju izvorno radi, kao to smo videli, jezik, a

kasnije nauka. Kao to pela istovremeno gradi sae i to sae

7
ispunjava medom, tako i nauka bez zastoja radi na tom velikom
kolumbarijumu pojmova, grobnici intuicija, i dograuje sve novije i
vie spratove, podupire, isti, obnavlja staro sae, osobito se
trudei da svoju graevinu nakrca do udovinosti i u njoj uredno
razmesti ceo empirijski, to jest antropomorfni svet. Ako ve delatni
ovek vezuje svoj ivot za um i njegove pojmove, da ne bi bio
otplavljen i sebe izgubio, onda i istraiva svoju kolibu die uz
samu kulu nauke, da bi mu ona pomogla u njegovim
istraivanjima i pruila mu zatitu iza svojih bedema. A zatita mu
je potrebna, jer postoje strane moi koje se neprestano na njega
okomljuju i koje naunoj istini protivstavljaju istine sasvim
drukije prirode i s najraznovrsnijim zatitnim znacima.

Nagon da se obrazuju metafore, taj fundamentalni nagon

ovekov koji se nijednog trenutka ne moe zanemariti, jer bi se
time zanemario sam ovek, gradei za sebe kao utvrenje od
svojih isparljivihproizvoda, pojmova, jedan pravilni, strogi i novi
svet, na taj nain uistinu nije ukroen i jedva da je sputan. On
traga za novim podrujem svoga delovanja i drugim renim
koritom i nalazi ih u mitu, naroito u umetnosti. Uspostavljajui
nove prenose, metafore, metonimije, on neprekidno splie rubrike
i sae pojmova, neprekidno iskazuje svoju udnju da sa puno ari
i veno iznova oblikuje prisutni svet budnog oveka, svet arolik,
nepravilan, kauzalno povezan, kao da je svet sna. Po sebi je
budnom oveku samo pomou vrste i pravilne pojmovne pree
jasno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida
tu pojmovnu preu. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako
svake noi isto sanjamo time bili obuzeti podjednako kao to smo
obuzeti stvarima koje svakodnevno gledamo: ako bi neki zanatlija
bio siguran da svake noi, tokom celih dvanaest sati, sanja da je
kralj, verujem veli Paskal da bi on bio isto toliko srean poput
nekog kralja koji bi svake noi, tokom celih dvanaest sati, sanjao
da je zanatlija.. Budni dan nekog mitom ponesenog naroda, na
primer starih Grka, neprekidnim delovanjem uda, takvim koje je
primereno mitu, sliniji je, u stvari, snu nego danu mislioca
razoaranog u nauku. Kada jednom svako drvo moe da govori
kao nimfa ili neki bog preruen u bika moe da otima device, kada
se lino boginja Atena moe videti kako u drutvu s Pizistratom u
divnom dvopregu prolazi atenskim trgovima a u to je asni
Atenjanin verovao , onda je u svakom trenutku, kao u snu, sve
moguno, i sva priroda oblee oko oveka kao da je ona samo
maskerata bogova koji se u svakakvim oblijima aljivo poigravaju
varajui ljude.

Ali i u samom oveku je nesavladiva sklonost da doputa da

bude varan i kao zaaran je sreom kada mu rapsod pripoveda
kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac
igra kralja kraljevskije nego to je to u samoj zbilji. Taj majstor
preruavanja, intelekt je slobodan i rastereen od svoga ropskoga
rada toliko dugo koliko moe da obmanjuje bez tete, i tada
svetkuje svoje Saturnalije. Nikada on nije obesniji, bogatiji, drskiji,

8
pokretljiviji, nepromiljeniji: u stvaralakoj radosti izbrizgava
isprepletene metafore i pomera meae apstrakcija, tako da,
primerice, strujanje oznaava kao pokretni put koji oveka nosi
tamo kuda on ionako ide. Sada je on daleko od sebe odbacio
beleg sluganjstva: inae s tunom revnou sav predan tome da
nekom pojedincu pokae sredstva i put do uenog opstanka,
plenei i kradui poput sluge za svoga gospodara, sada je on
postao gospodar i sme da sa svoga lica izbrie izraz nematine.
Sve to on od sada ini nosi u sebi, u poreenju s njegovom
ranijom aktivnou, preruavanje, ba kao to je njegova
prethodna aktivnost nosila u sebi pognutost. On kopira ljudski
ivot, ali ga uzima za dobru stvar i izgleda mu da je s pravom
njime zadovoljan. Te udovine grede i daske pojmova za koje se
grevito uhvatio nevoljnik da bi se tokom ivota spasao, za
osloboeni intelekt samo su skela i igraka njegovih najsmelijih
umetnikih poduhvata. I kada je on razbije, smrvi, ponovo je
ironino sastavlja sparujui najrazliitije i razdvajajui najbliskije, i
tako pokazuje da mu nije potrebna nikakva nuna pomo u
nematini, te da on od sada nije voen pojmovima nego
intuicijom. Iz tih intuicija ne vodi nikakav pravilan put u zemlju
utvarnih shema, apstrakcija: za njih nije nainjena re, ovek nemi
kada ih vidi ili govori pomou zabranjenih metafora i neuvenih
pojmovnih sklopova da bi stvaralaki, barem razaranjem i
ruenjem starih pojmovnih zidina, uzvratio na pritisak mone
savremene intuicije.

Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog stajali

umni i intuitivni ovek, jedan u strahu pred intuicijom, drugi s
porugom prema apstrakciji; potonji je isto toliko neuman koliko je
drugi neosetljiv na umetnost. Oba ude da ovladaju ivotom: ovaj,
znajui da glavne potrebe presretne zahvaljujui predostronosti,
dalekovidnosti, zakonomernosti, i onaj, poput odve veselog
junaka, ne videi bilo kakvu potrebu i uzimajui kao realan samo
ivot preruen u privid i lepotu. Tamo gde jednom, otprilike kao u
staroj Grkoj, intuitivni ovek rukuje svojim orujem snanije i
pobedonosnije nego njegov protivnik, mogue je u najpovoljnijem
sluaju oblikovati jednu kulturu, utemeljiti vladavinu umetnosti nad
ivotom: to preruavanje, odbijanje nematine, taj sjaj metaforikih
intuicija i uopte neposrednost varke prati sva ispoljavanja takvog
ivota. Ni kua ni hod, ni odea ni glineni krag, ne izdaju da ih je
nuda iznala: izgledaju tako kao da je u njima trebalo da se
iskae uzviena srea i olimpska vedrina, gotovo igra s
najozbiljnijim. Dok se ovek voen pojmovima i apstrakcijama
samo brani od te nesree, bez mogunosti da bilo kakvu sreu
iznudi iz tih apstrakcija, dok ezne da se najvie to je moguno
oslobodi bolova, dotle intuitivni ovek, smeten usred jedne
kulture,anje ve zahvaljujui svojim intuicijama sem odbrane
od zla, prosvetljenje proeto stalnim strujanjem, ozarenje,
iskupljenje. No, svakako, kada boluje, on boluje silovitije: tavie,
on boluje ee, jer ne ume da ui iz iskustva, i svaki put iznova
upada u isti jarak u koji se ve sunovraivao. I u boli je bezuman

9
koliko i u srei, glasno jadikuje i bez utehe je. U okolnostima iste
zle kobi, koliko se drukije ponaa stoiar, poduen iskustvom i
pojmovima zagospodarivi sobom! On koji inae trai samo
iskrenost, istinu, slobodu od iluzija i zatitu od varljivih
iznenaenja, postie sada u nesrei, poput onoga u srei, remek-
delo preruavanja; njegovo lice je nepomino, naoko bez tragova
ivota, gotovo maska s dostojanstveno uravnoteenim crtama: on
ne jadikuje i zauzdava svoj glas i kada se neki pravi olujni oblak
stuti na njega, on se sakriva pod ogrta i sporim korakom izmie
odatle.

(leto 1873. godine)

Preveo Jovica Ain

Iz Knjige o filozofu Fridriha Niea
Rad, Beograd, 1994.
Biblioteka Re i misao, 449

(Iskljuivo za upotrebu studenata FMK.)

10