Judžin O'Nil

Dugo putovanje u noć

Prevod : Voja Čolanović

Naziv originala:

Eugene O'Neill

Long Day's Journey Into Night

Karloti, na dvanaestu godišnjicu našeg venčanja

Najdraža. Tebi darujem rukopis ovog komada o staroj tuzi, komada pisanog suzama i
krvlju. Neko bi rekao da je to čemerno neprikladan dar za dan kad se proslavlja sreća. Ali ti
ćeš razumeti. Ja ga shvatam kao znak pažnje prema tvojoj ljubavi i nežnosti koje su mi dale
veru u ljubav i tako pomogle da konačno pogledam u oči svojim pokojnicima i napišem
ovaj komad — da ga napišem sa dubokim saosećanjem, praštanjem i razumevanjem za sve
četvoro zlosrećnih Tajrona.

Ovih dvanaest godina, Voljena, predstavljale su putovanje u svetlost. U ljubav. Ti znaš

koliko ti dugujem. I koliko te volim.

DŽIN

Tao Haus

22. jula 1941.

LICA:

DŽEJMS TAJRON

MERI KAVAN TAJRON, njegova žena

DŽEJMS TAJRON MLAĐI, njihov stariji sin

EDMUND TAJRON, njihov mlađi sin

KETLIN, služavka

SCENE:

PRVI ČIN:

Dnevna soba u letnjikovcu Tajronovih oko osam ipo izjutra, jednog avgustovskog dana
1912. godine.

DRUGI ČIN:

Prva scena. Isto, oko dvanaest i tri četvrti. Druga scena. Isto, nekih pola časa docnije.

TREĆI ČIN:

Isto, oko šest i po te večeri.

ČETVRTI ČIN:

Isto, oko ponoći.

PRVIČIN

SCENA: Dnevna soba u letnjikovcu Džejmsa Tajrona. Jednog avgustovskog jutra 1912.
godine.

U pozadini su dvoja dvokrilna vrata sa zastorima. Desna vode u prednji salon, koji, hladno
i uštogljeno namešten, odaje sobu gde se retko boravi. Kroz druga vrata ulazi se u zadnji
mračni salon, bez prozora; on služi samo kao prolazna prostorija izmedu dnevne sobe i
trpezarije. Do zida, između tih vrata, nalazi se ormarić sa knjigama, a iznad njega Šekspirov
portret. U ormariću su Balzakovi, Zolini, Stendalovi romani, filozofska i sociološka dela
Šopenhauera, Ničea, Marksa, Engelsa, Kropotkina, Maksa Šternera, zatim Ibzenovi, Šoovi i
Strindbergovi pozorišni komadi, knjige stihova Svinberna, Rosetija, Vajlda, Ernesta
Dousona, Kiplinga i tako dalje.

U desnom zidu, u dubini scene, ugradena su vrata načinjena od mreže za zaštitu od

komaraca. Ona vode na verandu, koja obgrljuje polovinu čitave zgrade. Bliže gledalištu, tri
jednaka prozora otvaraju vidik, preko zatravljenog prostora ispred kuće, na pristanište i
obalsku aveniju. Do samog zida, uz prozore, nalaze se stočić od pletenog pruća i običan
hrastov pisaći sto.
 U levom zidu, ispod sličnog niza prozora kroz koji se pruža pogled na dvorište, postavljen
je divan od pletenog pruća pokriven jastučićima; njegovo uzglavlje je okrenuto pozadini
scene. Još dublje, vidi se glomazan zastakljeni ormar sa različitim izdanjima dela Dime,
Viktora Igoa, Čarlsa Livera, sa tri edicije Šekspira. Sa "Najboljim delima svetske
književnosti" u pedeset velikih svezaka, sa Hjumovom "Istorijom Engleske". Tjerovom
"Istorijom konzulata i carstva", Smoletovom "Istorijom Engleske", Gibonovim "Rimskim
carstvom", svakojakim sveskama starih pozorišnih komada, poezije, i nekoliko istorija
Irske. Ono što naročito iznenađuje kod svih tih izdanja jeste činjenica da se po svim tim
sveskama vidi da su čitane i pročitavane.

Ćilim nenametljivih boja i šara pokriva gotovo čitavu površinu parketnog poda. Na
okruglom stolu, u sredini prostorije, nalazi se lampa sa zelenim šeširom čiji je gajtan
utikačem uključen u jednu od četiri čašice na tavaničnom lusteru. Oko stola, pod krugom
svetlosti, razmeštene su četiri stolice; to su zapravo tri fotelje od pletenog pruća, i (s desne
prednje strane stola), jedna stolica za ljuljanje od uglačane hrastovine sa kožnim sedištem.

Otprilike — osam i po ujutru. Sunce dopire kroz prozore s desne strane.

U trenutku kad se zavesa diže, porodica je upravo završila doručak. MERI TAJRON i njen
muž, dolazeći iz trpezarije, pojavljuju se na vratima zadnjeg salona.

Meri ima pedeset četiri godine. Srednjeg je rasta. Iako punačka, njena figura još uvek
deluje mladalački i ljupko, i po njenom struku i kukovima, ne naročito utegnutim, teško bi
se reklo da je već u godinama. Lice joj je izrazito irskog tipa. Nekada je moralo biti
izvanredno lepo, a i sada je naočito. Nežno, bledo i koščato, ono donekle odudara od njene
krepke pojave. Nos joj je dug i prav, a usta široka, sa oblim, čulnim usnama. Ne
upotrebljava ni ruž, ni bilo koju drugu vrstu šminke. Visoko čelo joj je uokvireno gustom,
potpuno belom kosom. Naglašene bledoćom i srebrnim vlasima, njene tamnosmede oči
izgledaju crne. Neobično su krupne i lepe, sa crnim obrvama i dugim izvijenim
trepavicama.

Njena preterana nervoznost odmah pada u oči. Ruke joj nikako ne miruju; bile su nekada
lepe, s dugim zašiljenim prstima, ali reumatizam je zadebljao zglavke i iskrivio prste, tako
da sad deluju ružno i kljasto. Čoveku je neugodno i da ih pogleda, utoliko pre što se zna
daje na njihov izgled strašno polagala, i da je to što nije kadra da stiša nervozu, koja na njih
samo svraća pažnju, duboko ponižava.

Odevena je jednostavno, ali sa pouzdanim ukusom. Kosa joj je nameštena neobično

brižljivo. Glas joj je mek i prijatan; kad je vesela, kroza nj će probiti nešto od irske
raspevanosti.
 Njena najprivlačnija osobina jeste jednostavna, neizveštačena i skoro stalno prisutna draž
stidljivog devojčeta, vaspitanog u samostanu — u stvari, neka prirodena anđeoska
bezazlenost.

DŽEJMS TAJRON ima šezdeset pet godina, ali izgleda čitavu deceniju mladi. Visok
otprilike metar i sedamdeset, širokih ramena i razvijenog grudnog koša, on deluje i da je
viši i vitkiji zbog svog držanja, u kojem ima od onog vojničkog "Glavu gore, prsa napolje,
trbuh unutra, ramena nazad!" Uprkos tome što mu se lice počelo opuštati, još uvekje dosta
zgodan — sa krupnom, lepo izvajanom glavom, pravilnim profilom, i duboko usađenim
svetlosmeđim očima. Kosa mu je seda i proređena, a na temenu sasvim opala u obliku
redovničke tonzure.

Nekadašnji poziv ostavio je na njemu nedvosmislene tragove. Ne zato što bi bio slab prema
smišljenim patetičnim pozama pozorišnog stara. On je po prirodi i sklonostima jednostavan,
nepretenciozan čovek, još uvek prisno vezan za svoje skromne početke i irsko seljačko
poreklo. Ali glumac progovara iz svih njegovih već nesvesnih navika u govoru, kretnjama i
gestovima. Sve to ostavlja utisak dobro prostudirane tehnike. Glas muje upadljivo lep,
zvonak i gibak, i on se njime grdno ponosi.

Njegov kostim, očigledno, nije ni za kakvu romantičnu ulogu. To su pohabano

konfekcijsko odelo od grube sive tkanine, crne, davno nečišćene cipele, i košulja bez
okovratnika, sa belom maramicom punijeg tkanja ovlaš vezanom oko vrata. Nema ničeg
slikovito nehajnog na toj odeći i obući, one su, prosto, otrcane. On smatra da odelo treba
nositi sve dotle dok služi; sada je obučen za rad u bašti, i ne daje ni pet para na to šta drugi
misle o njegovom izgledu.

U čitavom svom životu, on ni jednog jedinog dana nije bio ozbiljno bolestan. Živci su mu
kao konopci. U njemu prevlađuje grubo isklesani težak, sklon pokatkad razneženoj seti, a
sasvim retko izlivima podsvesne osećajnosti.

U trenutku kad se pojavljuje na vratima zadnjeg salona, Tajron drži svoju ženu oko pasa.
Ulazeći u dnevnu sobu, on je, kao u šali, čvrsto priteže.

TAJRON: — Bogme, Meri, sad čovek ima šta i da uhvati. Otkako si dobila tih desetak
kila...

MERI (osmehuje se nežno): — Hoćeš, dragi, da kažeš da sam se pregojila. Trebalo bi

doista da smršam.

TAJRON: — Nipošto, gospo! Sad si na pravoj meri. O mršavljenju, dakle, nema ni govora.
Da nisi možda zbog toga tako malo jela za doručak?
MERI: — Malo? A meni se činilo da je bilo i previše.

TAJRON: — Bože sačuvaj. Bar nisi pojela onoliko koliko ja zamišljam da treba.

MERI (zadirkujući ga): — Ah, ti! Hteo bi valjda da se svi ugledamo na tebe i da za
doručkom potamanimo onoliko hrane koliko si ti kadar. Niko u svetu ne bi bio u stanju da
to učini, a da ne plati glavom zbog poremećaja u probavi. (Dolazi napred i zaustavlja se uz
desni bok stola.)

TAJRON (sledi je): — Neće biti da sam baš toliko proždrljiv. (Sa krepkim zadovoljstvom.)
Ali, bogu hvala, apetit me još uvek služi, a želudac mi je, iako imam šezdeset pet godina,
kao u dvadesetogodišnjeg momka.

MERI: — To je tačno. Niko ne bi mogao da ospori. (Ona se, smejući, spušta u fotelju od
pletenog pruća s desne zadnje strane stola. On je obilazi s leđa, i iz kutije na stolu odabira
cigaru, čiji vršak odseca kleštastim makazicama. Iz trpezarije dopiru Džejmijev i
Edmundov glas. Meri se okreće u tom pravcu.) Što li su se dečaci zadržali u trpezariji?
Ketlin sad sigurno čeka da raspremi sto.

TAJRON (kao u šali, mada u dubini duše uvređen): — Izgleda da se domunđavaju o

nečemu što ne treba da mi dođe do ušiju. Kladim se da opet nešto smišljaju protiv Matorog.
(Ona na to ništa ne kaže; glava joj

je još uvek okrenuta u pravcu odakle se čuju njihovi glasovi. Njene nervozne ruke
pojavljuju se na stolu. On pali cigaru i seda u stolicu za ljuljanje s desne strane stola, na
svoje uobičajeno mesto, i zadovoljno odbija dimove.) Ništa se ne može uporediti sa prvom
cigarom posle doručka. Naravno, pod uslovom da je dobra. A ova nova vrsta ima doista
prekrasnu aromu. Uz to je i neverovatno jeftina. Dobio sam je za badava. Megvajer me je
nagovorio da na nju pređem.

MERI (malo kiselo): — Nadam se da te istom prilikom nije nagovorio da kupiš još koji
komad zemlje. Njegova nekretnina nije baš tako jeftina.

TAJRON (odbrambeno): — S tim se ne bih složio. Naposletku, zar mi nije glavom on

savetovao da u Ulici kestenova kupim onaj plac što sam, uz lepu zaradu, začas preprodao?

MERI (sad se osmehuje podrugljivo, ali blagonaklono): — Znam. To upali jedanput u

hiljadu godina. Megvajer sigurno ni u snu nije pomišljao da bi... (Tapše ga po ruci.) Ali,
ostavimo to, Džejmse, tebe ubeđivati da nisi dovoljno vešt posrednik isto je što i govoriti u
vetar.
 TAJRON (uvredljivo): — Do nekog uspeha nije mi ni stalo. Ali, zemlja je zemlja, sigurnija
je od akcija i obveznica volstritskih prevaranata. (Umirujućim tonom) Najzad, što da se u
ranu zoru prepiremo oko poslovnih stvari? (Počivka. Glasovi mladića se ponovo čuju. Jedan
od njih dobija napad kašlja. Meri

zabrinuto osluškuje. Njeni prsti nervozno dobuju po stolu.)

MERI: — Edmund je taj koga bi trebalo da izgrdiš što slabo jede. Sem kafe skoro ništa nije
ni okusio. On mora da jede ako misli da se održi. Stalno mu to ponavljam, ali on kaže da
prosto nema apetita. Naravno, ništa gore ne utiče na apetit od tih letnjih nazeba.

TAJRON: — Tako je što je i sasvim prirodno. Prema tome, nemoj da se brineš...

MERI (istog časa): — O, i ne brinem se. Sigurna sam da će se kroz nekoliko dana sasvim
dobro osećati samo ako se malo bolje pripazi. (Kao da bi htela da o tome više ne razgovara,
ali ne može.) Ali ne sviđa mi se što se baš sad morao razboleti.

TAJRON: — A, eto. Dogodilo se (Upućuje joj kratak, zabrinut pogled.) Ali ne smeš
dozvoliti da te to onespokoji. Imaj na umu da i o sebi treba da povedeš više računa.

MERI (istog časa): — Nisam nespokojna. Nemam razloga. Zbog čega misliš da sam
nespokojna?

TAJRON: — Pa... ni zbog čega. Sem što si poslednjih nekoliko dana izgledala pomalo
razdražljiva.

MERI (osmehujući se usiljeno): — Zar? Koješta, dragi. Uobražavaš. (Iznenada namrštena.)

Džejmse, ne smeš me stalno posmatrati. Shvati zbilja, da mi to smeta.

TAJRON (poklapajući šakom jednu od njenih nervoznih ruku): — De, de, Meri. To sad ti
uobražavaš. Ako sam te gledao, činio sam to diveći se tvojim oblinama i tvom odličnom
izgledu. (Duboko osećanje najednom mu prožima glas.) Ne umem da ti objasnim, draga,
kakvom me silnom srećom ispunjava to što si opet onakva kakva si bila kad si nam se
vratila, ono isto staro, milo stvorenje. (On se naginje i ljubi je plahovito u obraz, a onda,
okrećući se od nje, dodaje sa zbunjenim izrazom na licu.) Samo tako nastavi, Meri.

MERI (glave okrenute u stranu): — Hoću, dragi. (Nesposobna da se skrasi, ona ustaje i
prilazi prozorima s desne strane.) Hvala bogu, magla se razišla. (Okreće se od prozora.) Od
jutros se slabo osećam. Zbog one grozne sirene za maglu što se čula čitave noći nisam
mogla da se ispavam.

TAJRON: — Tačno. Kao da se kit porađao u dvorištu. Ni ja nisam oka sklopio.

 MERI (blagonaklono zabavljena): — Doista? To tvoje bdenje ispoljio si na čudan način.
Hrkao si tako strašno da nisam bila načisto koje si ti, a koje sirena! (Prilazi mu smejući se, i
pljeska ga, kao u sali, po obrazu.) Deset sirena za maglu ne bi tebe prenulo iz sna. Imaš
živce kao konopce. Takav si otkako te znam.

TAJRON (povređene sujete, razdražljivo): — Koješta. Uvek preteruješ s mojim hrkanjem.

MERI: — Izvini. Da si samo jednom mogao da se čuješ — (Prasak smeha stiže iz

trpezarije. Ona okreće glavu u tom pravcu, osmehnuta.) Čemu li se smeju, da mi je znati?

TAJRON (neraspoloženo): — Meni. Kladim se da je na moj račun. Matori je, izgleda, uvek
na nišanu.

MERI (peckajući ga): — Da, da. Bruka jedna kako te svi mi maltretiramo, zar ne? S tobom
se tako grubo postupa! (Ona se smeje, a zatim dohija izraz smirenosti i olakšanja.) Nego,
kakva god da je šala posredi, pravo je olakšanje čuti Edmunda da se smeje. U poslednje
vreme bio je potišten.

TAJRON (prelazeći preko toga, netrpeljivo): — Ovo je sad neka Džejmijeva burgija,
kladim se. Taj se večito šegači na tuđ račun.

MERI: — Pobogu, dragi, što si se sad okomio na jadnog Džejmija? (Neubedljivo.) Od

njega će, naposletku, ipak nešto ispasti. Strpi se, pa ćeš videti.

TAJRON: — Onda bi bolje bilo da što pre počne. Uskoro će napuniti trideset četiri.

MERI (tobože ne čuje): — Ama, misle li ovi da ceo dan presede u trpezariji? (Odlazi
vratima zadnjeg salona i doziva.) Džejmi! Edmunde! Ovamo dolazite, da Ketlin raspremi
sto. (Edmund se odaziva, "Sad ćemo, mama." Ona se vraća stolu.)

TAJRON (gundajući): — Ti bi ga opravdala ma šta da uradi.

MERI (sedajući do njega, tapše ga po ruci): — Pssssst.

(Njihovi sinovi DŽEJMS MLAĐI i EDMUND ulaze zajedno iz zadnjeg salona. Obojica su
nasmejana; cerekaju se još uvek prigušeno zbog onoga sto je malopre izazvalo njihov smeh.
Dolazeći na scenu, primećuju oca, te im se usne još više razvlače.

Džejmi, koji je stariji, ima trideset četiri godine. Poput oca, i on je širokih ramena i
razvijenih grudi. Od oca je viši za jedan palac, i nešto lakši, ali izgleda niži i deblji jer mu
nedostaju Tajronovo ponašanje i otmeno držanje. Sem toga, nije ni vitalan kao roditelj. Na
njemu se primećuju znaci preranog starenja sa tragovima raspojasanog života. Lice mu je i
sada zgodno, ali nikad nije bilo tako lepo kao Tajronovo, mada Džejmi više liči na njega
nego na majku. Oči su mu lepe i smede, po boji negde na sredini izmedu očevih, svetlijih i
majčinih zagasitijih. Kosa mu je istanjena, i na temenu se već ukazuje mala ćela kao u
Tajrona. Nos je izrazito orlovski, što nije slučaj ni sa jednim drugim članom porodice. Uz
uobičajeni ciničan izraz, taj nos pozajmljuje njegovom licu pravu luciferovsku masku. Ali u
retkim prilikama kad se osmehuje bez podrugivanja, njegovu ličnost ozaruju ostaci
duhovitog, romantičnog, neodgovornog irskog šarma dokone i dobro raspoložene propalice,
sa izrazitom sklonošću ka setnom i poetskom — šarma privlačnog za žene, i omiljenog u
muškaraca.

Na njemu je staro odelo od grube tkanine, ne tako pohabano kao u Tajrona; on nosi
okovratnik i mašnu. Njegovu, inače svetlu kožu sunce je opalilo do crvenkastog tona, i
osulo pegama.

Edmund je deset godina mlađi od svog brata, a nekoliko palaca viši; suvonjav je i žilav.
Dok Džejmi uglavnom liči na oca, a sasvim malo na majku, Edmund podseća na oba
roditelja, no, ipak, više na majku. Njene krupne, tamne oči predstavljaju, u stvari,
najupadljiviju crtu njegovog izduženog irskog lica. A i usne mu se isto onako lako trzaju i
grče kao njene. Njoj pripada i njegovo visoko čelo, samo što je nešto naglašenije.
Edmundova naviše začešljana tamnokestenjasta kosa izbledela je od sunca, te je po
krajevima rida. Medutim, njegov nos i profil su Tajronovi. Edmundove ruke su, tako reći,
odlivak ruku njegove majke, sa isto onako izuzetno dugim prstima. U nešto manjoj meri, i
one su čak onako nervozne. Edmundova sličnost s majkom najsnažnije dolazi do izražaja
upravo u krajnje nervoznoj osetljivosti.

Na prvi pogled vidi se da je lošeg zdravlja. Mnogo je mršaviji nego što bi trebalo da je, oči
mu grozničavo svetlucaju, a obrazi su mu upali. Njegova koža, iako suncem opaljena do
tamnomrkog tena, izgleda spečena i nezdravo žućkasta. Nosi košulju, okovratnik i mašnu,
bez sakoa, a na nogama ima flanelske pantalone i smeđe platnene cipele s gumenim
đonovima.)

MERI (okreće se, uz osmeh, ka njima; razdraganim, pomalo usiljenim tonom): — Peckala
sam vašeg oca zbog hrkanja. (Tajronu.) Neka presude dečaci, Džejmse. Oni su te morali
čuti. Ne, ne ti, Džejmi. Mogla sam te čuti iz predvorja kako hrčeš gotovo isto tako strašno
kao i tvoj otac. Na njega si se umetnuo. Čim spustiš glavu na jastuk, odmah si u kraljevstvu
snova, i ni deset sirena za maglu ne bi te moglo razbuditi. (Naglo prekida, uhvativši na sebi
Džejmijev neprijatan, ispitivački pogled. Njen osmeh iščezava, i ona počinje da se zbunjeno
ponaša.) Šta si se upiljio, Džejmi? (Drhtavim rukama dotiče se kose.) Da nije spala kosa?
Sad je već s mukom nameštam. Vid mi sve više popušta, a nikako ne mogu da se setim kud
sam zaturila naočari.
 DŽEJMI (gleda u stranu, kao krivac): — Kosa ti je u najboljem redu, mama. Mislio sam
samo kako lepo izgledaš.

TAJRON (srdačno): — I ja sam joj to maločas rekao. Vidi kako se zaokruglila i osilila. Još
malo pa joj niko neće moći da stane na put.

EDMUND: — Tako je. Zbilja, mama, sjajno izgledaš. (Onaje ohrabrena, i smeska se na nj
s puno Ijubavi. On se šeretski cereka i namiguje.) Podržaću te u pogledu tatinog hrkanja.
Dakle, časti mi, nisam čuo da neko tako žestoko struže!

DŽEJMI: — I ja sam ga čuo. (Citira, na način kako to čine trećerazredni provincijski

glumci.) "Mavar! Poznajem mu trubu." (Njegova majka i brat se smeju.)

TAJRON (zajedljivo): — Ako je hrkanje jedini način da te podsetim na Šekspira, a

odvratim od klađenja na trkama, onda mislim da ću i dalje hrkati.

MERI: — Pobogu, Džejmse. Nemoj da si na kraj srca. (Džejmi sleže ramenima i seda u
fotelju s njene desne strane.)

EDMUND (razdražljivo): — A, zbilja, tata, što sad praskaš? Na pun stomak! Bolje
otpočini. (On se svaljuje u fotelju s leve strane stola, odmah do brata. Otacga namerno ne
primećuje.)

MERI (prekorno): — Otac tebi ne prigovara. Ne bi morao da baš uvek držiš Džejmiju
stranu. Pomisli da si samo deset godina stariji.

DŽEJMI (s dosadom): — Čemu sad tolika halabuka? Hajde da mi to skinemo s dnevnog

reda.

TAJRON (prezrivo): — Kako da ne! Da sve poskidamo s dnevnog reda, i da ničemu ne

pogledamo u oči! To je ugodna filozonja ako ti je jedina težnja u životu da...

MERI: — Smiri se, Džejmse. (Obgrljuje mu ramena. Ulagujući se.) Mora da si jutros ustao
na levu nogu. (Obraća se mladićima, menjajućipredmet razgovora.) Zbog čega ste se vas
dvojica maločas onako zvrkasto cerekali? Kakav li je to vic bio?

TAJRON (S mučnim naporom da stoički podnese i najgori podsmeh): — A, zbilja, momci!

Da čujemo o čemu je reč. Rekao sam vašoj majci da ste se, više nego sigurno, smejali na
moj račun. Nego, ne mari. Oguglao sam već.

DŽEJMI (suvo): — Što mene gledaš? To je Deran ispričao.

 EDMUND (smeška se): — Hteo sam, tata, da ti to još sinoć ispričam, ali sam valjda
smetnuo s uma. Juče za vreme šetnje svratio sam u krčmu...

MERI (zabrinuto): — Baš sada, Edmunde, ne bi trebalo da piješ.

EDMUND (ignorišući njene reči): — I na koga da naiđem? Na našljemanog Šonesija,

zakupnika one tvoje farme.

MERI (smeseći se): — Na ono strašilo od čoveka? Ali, priznajte da je zabavan.

TAJRON (mrsteći se): — Nije baš tako zabavan kad si mu gazda. Opasna je to vidra.
Provukao bi se, što kažu, kroz iglene uši. Na šta sad gunđa, Edmunde...

jer sam više nego siguran da mu opet nešto nije pravo. Hteo bi, valjda, da mu se snizi renta.
A tu zemlju, vidiš, izdao sam mu pod zakup skoro zabadava, koliko da je neko na njoj, a on
mi i tu crkavicu plaća tek kad mu pripretim da ću ga najuriti.

EDMUND: — Ne, uopšte nije kukao. Bio je, naprotiv, odlično raspoložen. Čak je platio i
piće, što se dosad, mislim, nijednom nije dogodilo. Zračio je od zadovoljstva zbog slavne
pobede koju je izvojevao u sukobu sa tvojim prijateljem, "Standard ojlovim" milionerom
Harkerom.

MERI (zabavljena, u neverici): — Neverovatno! Zbilja, Džejmse, moraćeš nešto da

preduzmeš...

TAJRON: — Uh, taj Šonesi! Gospod ga ubio ludog!

DŽEJMI (zlobno): — Kad idući put u klubu naiđeš na Harkera, i kad mu se po običaju
duboko pokloniš, napraviće se da te ne vidi. Pazi šta ti kažem.

EDMUND: — I ja bih rekao. Harker sad sigurno misli da nisi nikakav džentlmen kad si
mogao da pružiš uhlebije zakupniku koji ne zna kako treba da se ponaša pred jednim
američkim veličanstvom.

TAJRON: — Dosta tih socijalističkih fraza. Znaj da me nimalo ne zanima...

MERI (taktično): — Nastavi, Edmunde. I, šta je dalje bilo?

EDMUND (smeška se izazivački na oca): — Važi. Sećaš se, tata, da bara-ledara na

Harkerovom imanju leži uz samu farmu, a znaš i to da Šonesi drži svinje. Nego, ograda je,
izgleda, na jednom mestu provaljena, pa su svinje dolazile da se baškare u milionerovoj
ledari. Nadzornik je rekao Harkeru da je tu ogradu sigurno razvalio Šonesi ne bi li svojim
svinjama obezbedio besplatan brlog.
MERI (zaprepašćena, ali i zabavljena): — Neverovatno!

TAJRON (kiselo, mada ne i bez izvesnog divljenja): — Ubeđen sam da je prljavi lupež to
doista i uradio. To liči na njega.

EDMUND: — Te je tako Harker došao da lično ispreskače Šonesija. (Prigušeno se smeje.)

A to je bilo najgluplje što je mogao uraditi! Kad bi mi nedostajao još jedan dokaz da naši
vladajući plutokrati — pre svega, oni što su nasledili opljačkani novac — nisu nikakvi
duhovni gorostasi, taj bi bio više nego dovoljan.

TAJRON (S priznanjem, pre nego što je o tome i promislio): — Pa, dabome. Mali je on da
se nosi sa Šonesijem. (Zatim, režeći.) Slušaj, dobro bi uradio da se uzdržiš od tih poganih
anarhističkih primedaba. U mojoj kući ne želim da ih čujem. (Ali je odveć radoznao da čuje
šta je dalje bilo.) Pa, šta se onda desilo?

EDMUND: — Harker je imao isto toliko izgleda na pobedu koliko bih imao ja u meču
protiv Džeka Džonsona. Sa nekoliko čaša pod pupkom, Šonesi ga je čekao pred kapijom da
ga pozdravi. Veli da Harkeru nije dao prilike ni da zine. Odmah je stao da viče kako on nije
rob koga "Standard ojl" može tek tako da gazi. I da je on kralj Irske, koga su, doduše, lišili
prava, a da za njega fukara ostaje fukara, ma koliko novca pokrala od sirotinje,

MERI: — Gospode! (Ali ne može da se uzdrži od smeha.)

EDMUND: — A onda je optužio Harkera da je podgovorio nadzornika da sam razvali

ogradu i namami svinje u baru-ledaru, ne bi li ih tamo uništio. Jadne svinje, urlikao je
Šonesi, bukvalno su se posmrzavale. Mnoge su zaradile zapaljenje pluća i pocrkale, a
nekoliko drugih oborila je kolera, jer su se napile zatrovane vode. Obavestio je Harkera da
baš sad traži advokata preko koga će ga tužiti za pričinjenu štetu. A na kraju mu je rekao da
on, istina, mora da trpi otrovni bršljan, i krpelje, i parazite što mu upropašćuju krompir, i
zmije, i tvorove, ali da je on čestit čovek koji zna šta se može, a šta ne može, i da bi pre sam
sebi pljunuo u lice nego što bi pristao da ćutke pređe preko "Standard ojlovih" lopovluka.
Te neka Harker ljubazno pokupi svoje prljave noge sa ove farme pre nego što na njega ne
nahuška psa. Harker je poslušao! (On i Džejmi se smeju)

MERI (šokirana, no ipak se kikoće): — Gospode, kakav pogan jezik u tog čoveka!

TAJRON (zadivljeno, pre nego što je o tome stigao da razmisli): — Vidiš ti hulje! Svega
mi na svetu, njemu ne možeš lako doskočiti! (On se smeje. Zatim se naglo mrgodi.) Prljavi
lupež! Taj će me još uvaliti u ozbiljnu nepriliku. Rekao si mu, valjda, da ću napraviti lom
kad...
 EDMUND: — Rekao sam mu da ćeš se razvaliti od smeha kad čuješ kako su Irci dobili još
jednu značajnu bitku. I nisam se prevario. Ne pretvaraj se, tata.

TAJRON: — Pa, nisam se baš razvalio.

MERI (zadirkujući ga): — Bogme, jesi, Džejmse. Vidim da si očaran!

TAJRON: — Nije tačno, Meri. Šala je šala, ali...

EDMUND: — Rekao sam Šonesiju da je Harkera valjalo podsetiti da "Standard ojlov"

milioner treba da dočeka miris svinja u ledenoj vodi kao nešto što mu prirodno i odgovara.

TAJRON: — Lažeš da si mu to rekao! Bolje da se sa tim tvojim prokletim socijalističko-

anarhističkim osećanjima ne mešaš u moje poslove!

EDMUND: — Šonesi se zamalo nije zaplakao što se onog časa toga nije setio, ali je rekao
da će u pismu koje namerava da pošalje Harkeru, pored još nekoliko drugih uvreda koje su
mu izmakle, i to pomenuti. (On i Džejmi se smeju)

TAJRON: — Čemu se smejete? Nema tu ničeg smešnog... Krasan si mi ti sin. Ideš na ruku
toj hulji da me upetlja u parnicu!

MERI: — Dobro, de, Džejmse. Ne uzbuđuj se bez potrebe...

TAJRON (obraća se Džejmiju): — A ti si još gori od njega, jer ga podbadaš. Po svoj

prilici, nećeš prežaliti što i sam nisi bio na licu mesta da Šonesiju došapneš još koji
bezobrazluk. Ako ni za šta drugo, za to zbilja imaš dara.

MERI: — Ali, čoveče! Nema nikakvog razloga da napadaš Džejmija. (Džejmi se sprema
da ocu uputi zajedljivu primedbu, ali odustaje, i, mesto toga, sleže ramenima.)

EDMUND (koga živci odjednom izdaju): — Pobogu, tata! Ako misliš da o tome ponovo
pričaš, ja kidam. (Skače iz fotelje.) Uostalom, na spratu sam zaboravio knjigu. (Odlazi ka
prednjem salonu,

govoreći s gađenjem.) Siguran sam, tata, da bi ti se smučilo kad bi samo bio kadar da
samog sebe čuješ... (On nestaje. Tajron srdito gleda za njim.)

MERI: — Ne smeš mu zameriti, Džejmse. Imaj na umu da nije najboljeg zdravlja. (Čuje se
kako Edmund, penjući se stepenicama, kašlje. Ona dodaje nervozno.) Od letnjih nazeba
čovek lako postane praskav.

DŽEJMI (istinski zabrinut): — Nije to samo nazeb. Deran je ozbiljno bolestan. (Otac ga
pogledom oštro opominje, ali on taj pogled ne primećuje.)
MERI (okreće mu se, srdito): — Ne pričaj, molim te! To je samo nazeb! Sasvim očigledno!
Ti uvek nešto izmišljaš!

TAJRON (sa još jednim opominjućim pogledom upravljenim Džejmiju; kao običnim
glasom): — Džejmi je hteo da kaže da Edmund možda ima, u lakšem obliku, još nešto što
taj nazeb pogoršava.

DŽEJMI: — Tako je, mama. Jedino to sam imao na umu.

TAJRON: — Doktor Hardi smatra da je možda posredi neka vrsta malarične groznice koju
je eventualno zaradio u tropskim krajevima. U tom slučaju kinin bi ga brzo izlečio.

MERI (preko lica joj preleću prezir i mržnja): Doktor Hardi! Ne bih mu verovala da se
zakune na dvadeset Biblija! Znam ja dobro lekare. Svi su oni jednaki. Staviće se na glavu
samo da te pretvore u svog stalnog pacijenta. (Odjednom prestaje da govori jer je sasvim
slučajno na sebi ulovila njihove poglede. Drhtavim rukama maša se za kosu. Istiskuje
osmeh). Šta je? Šta gledate? Da nije kosa...?

TAJRON (grli joj ramena, i s veštačkom veselošću izazvanom osećanjem krivice, privija je
uza se): — Kosa ti je sasvim u redu. Što si zdravija i oblija, sve si sujetnija. Još malo, pa ćeš
pola dana trošiti pred ogledalom.

MERI (upola ohrabrena): — Trebalo bi, zbilja, da nabavim nove naočare. Oči me sve više
izdaju.

TAJRON (sa ulagivanjem svojstvenim Ircima): — Oči su ti lepe, i ti to dobro znaš. (Ljubi
je. Njeno lice sepali Ijupkom, stidljivom zbunjenosću. Neočekivano, kroz njene crte izranja
lik devojke kakvaje nekad bila, ali ne kao sablast, nego kao njen živi, sastavni deo.)

MERI: — Ne budi lud, Džejmse. Tu, pred Džejmijem?

TAJRON: — O, i on te prozire. I njemu je jasno da tom pričom o očima i kosi pecaš

komplimente. Sta kažeš, Džejmi?

DŽEJMI (i njegovo lice se razvedrilo, a u veoma nežnom osmehu koji namenjuje majci
čita se nekadašnja mladićka draž): — Slažem se. Nas, mama, ne možeš da farbaš.

MERI (smeje se, u njenom glasu javlja se živahni ritam irskog govora): — Samo se vi
rugajte! (Zatim devojački uozbiljena.) Ali nekad sam stvarno imala lepu kosu. Zar ne,
Džejmse?

TAJRON: — Najlepšu na svetu!

 MERI: — Bila je to kosa u jednoj retkoj nijansi crvenkastokestenjastog, a dosezala mi je
do ispod kolena. I ti bi, Džejmi, trebalo da je se sećaš. Dok se Edmund nije rodio, nisam
imala nijedne bele vlasi. Tek onda počela sam da sedim. (Devojački izraz gasi se na njenom
licu.)

TAJRON (ne časeći): — I baš zbog toga lepša ti je no ikad.

MERI (Još jednom zbunjena i zadovoljna): — Čuješ ti tvog oca, Džejmi! Posle trideset i
pet godina braka. Nije on tek tako veliki glumac. Zbilja, šta si se pomamio, Džejmse?
Svetiš li mi se, možda, što sam te dirala zbog hrkanja? Pa, lepo, povlačim sve što sam rekla.
Mora da je ipak bila samo sirena. (Ona se smeje, a i oni joj se pridružuju. Onda se na
njenom licujavlja bodar, poslovan izraz.) Ali nemam kad da se s vama zadržavam. Cak ni
po cenu novih komplimenata. Moram da se dogovorim s kuvaricom šta ćemo danas za
večeru, i šta da se kupi u varoši. (Ustaje iz fotelje i uzdiše s humorističnim preterivanjem)
Bridžit je strašna lenčuga. A uz to je i prepredena. Čim me vidi na vratima, odmah počinje s
obaveštenjima o svojoj rodbini, i ne da mi da progovorim, a kamoli da je izbrusim. Nego,
mogla bih već da krenem. (Zapućuje se vratima zadnjeg salona, a onda zastaje i okreće se.
Izgleda ponovo zabrinuta.) Nemoj, Džejmse, da slučajno teraš Edmunda da ti pomaže u
bašti. (Na njenom licu rađa se ponovo izraz čudne tvrdoglavosti.) Ne zato što mislim da je
slabašan, već će se znojiti, pa može još gore da nazebe. (Nestaje kroz zadnji salon. Tajron
se obraća Džejmiju, s prekorom.)

TAJRON: — Zvekane! Imaš li, uopšte, nešto u toj svojoj ćupi?! Zar ne znaš da pred njom
ne treba pominjati ništa što bi moglo da je još više uznemiri zbog Edmunda.

DŽEJMI (slezući ramenima): — Dobro, kad kažeš. Po mom mišljenju, nema nikakve svrhe
da se mama i dalje zavarava. Samo će teže podneti udarac kad jednom bude prisiljena da
pogleda istini u oči. U svakom slučaju, ona se svesno obmanjuje izmišljotinom o letnjem
nazebu. Ona zna da je posredi sasvim deseta stvar.

TAJRON: Zna? Ne zna to još niko.

DŽEJMI: — Ja, bogme, znam. U ponedeljak sam zajedno s Edmundom bio kod doktora
Hardija. Čuo sam onu pretpostavku o malariji. Doktor je, u stvari, izvrdavao pravi odgovor.
Ali sad to više ne misli. Znaš i sam. Razgovarao si s njim juče u gradu, zar ne?

TAJRON: — Nije mogao reći ništa definitivno. Javiće mi se telefonom danas, pred
Edmundovu posetu.

DŽEJMI (beživotno): — On mislida je tuberkuloza. Priznaj, tata.

TAJRON (S ustezanjem): — Rekao je da ni to nije isključeno.

 DŽEJMI (potresen; njegova ljubav prema bratu izbija napovršinu): — Jadni Deran!
(Okreće pogled ka ocu. Optužujući.) Možda do svega toga ne bi došlo da si ga poslao
pravom lekaru kad se prvi put razboleo.

TAJRON: — A šta fali Hardiju? On nas je ovde oduvek lečio.

DŽEJMI: — Šta mu fali? Šta mu ne fali, pitaj! Čak i u ovakvoj palanci važi za
trećerazrednog! On je samo jeftini stari šarlatan!

TAJRON: Tako, tako! Satri ga! Pod noge sa svima! Ima li nekog ko za tebe nije
podvaladžija?

DŽEJMI (prezrivo): — Hardi naplaćuje samo dolar od vizite. Zbog toga misliš da je valjan
lekar!

TAJRON (opečen): — E, pa dosta! Sad nisi pijan! Nemaš opravdanja... (Svaljuje se.
Pomalo odbrambeno.) Ako misliš da nisam u stanju da platim nekog od onih izvikanih
pomodnih lekara što prazne džepove bogatašima na letovanju...

DŽEJMI: — Da nisi u stanju da platiš? Pa ti si jedan od najkrupnijih zemljoposednika u

okolini.

TAJRON: — Što ne znači da sam bogat. Sve je to pod hipotekom...

DŽEJMI: — Da, zato što večito kupuješ, a na otplate zaboravljaš. Da je Edmund vašljivo
jutro zemlje za kojim si posegao, pre bi prevrnuo svet nego što bi odustao od kupovine.

TAJRON: — To nije istina! Kao što nije istina ni ono što si sa toliko podsmeha rekao o
doktoru Hardiju! On nije uparađen i nema ordinaciju u otmenoj četvrti, to je tačno. Niti se
vozi hiper-luksuznim kolima. A upravo te stvari, a ne za lekarsku veštinu, plaćaš onima što
ti traže pet dolara čim isplaziš jezik.

DŽEJMI (s podrugljivim sleganjem ramena): — Recimo da je tako. Budala sam što se s

tobom prepirem. Vuk dlaku menja...

TAJRON (sa sve većom ljutnjom): — Ali ćud nikada. Toj si me lekciji odlično naučio. Već
sam odavno prestao da se nadam da ćeš izmeniti ćud. I ti se usuđuješ da govoriš o tome šta
sam u stanju da platim? Pa, ti nikad nisi znao šta znači dolar niti ćeš to ikada znati! Ti u
životu nisi uštedeo jedan jedini dolar! Na završetku sezone ostaješ bez centa u džepu! Svake
subote daješ čitavu platu na kurve i viski!

DŽEJMI: — Ti to nazivaš platom? Isuse!

 TAJRON: — Kolika je — da je, veću ne zaslužuješ, a ni nju ne bi imao da nije bilo mene.
Da nisi moj sin, nijedan pozorišni menadžer ne bi ti poverio ulogu, takav te glas bije. U
stvari, prinuđen sam da se ponižavam i da moljakam za tebe, da tvrdim kako si jednom
zauvek prevrnuo list, mada znam da su sve to samo prazne reči!

DŽEJMI: — Ja nisam ni želeo da budem glumac. Ti si me naterao na pozornicu.

TAJRON: — Lažeš! Nisi ni prstom mrdnuo da stvoriš neku drugu egzistenciju. Prepustio
si meni da ti nadem posao, a ja sam uticajan jedino u pozorišnim krugovima. Ja te naterao!
Pa, dobro, koji te je to drugi posao privlačio sem dangubljenja po barovima? Ti bi mirne
duše pristao da celog života ležiš na meni i da me isisavaš kao parazit. Najzad, kolike sam
pare straćio na tvoje školovanje, a ti šta si uradio? Leteo si sramno iz svakog koledža u koji
bi se upisao!

DŽEJMI: — Ne prekopavaj, molim te, po toj buđavoj istoriji!

TAJRON: — Ali to što svakog leta padaš meni na vrat, to nije buđava istorija.

DŽEJMI: — Stan i hranu zaslužujem onim što radim u bašti i oko kuće. Ne plaćaš
posebnog čoveka.

TAJRON: — Tjjja! Pa i na to te treba naterivati! (Njegova ljutnja jenjava, pretvarajući se

postepeno u sumorno prebacivanje.) Ništa ne bih rekao da si bar jednom pokazao trunku
zahvalnosti. Ali meni je jedino hvala to što me ismevaš kao bezočnu tvrdicu, i što se rugaš
mom pozivu, a i svemu ostalom na svetu — izuzev sebi.

DŽEJMI (s gađenjem): — To nije tačno, tata. Samo što se ne čuje kad psujem samoga
sebe.

TAJRON (pilji u njega zbunjeno; onda mehanički recituje): — "Nezahvalnosti, korove

najgori!"

DŽEJMI: — Očekivao sam taj stih! Gospode, koliko hiljada puta...! (Prekida, jer mu je
dodijala svada, i sleže ramenima.) Dobro, tata. Ja sam propalica. Pristajem da budem što
god hoćeš, samo neka prestane svađa.

TAJRON (sad ozlojedeno apeluje): — Kad bi, mesto ludorija, u glavi imao kakvu
ambiciju! Ti si još mlad. Još uvek bi mogao da se proslaviš. Imao si izvrsnog dara! A i sad
imaš. Ti si moj sin...

DŽEJMI (s dosadom): — Ostavimo mene. Ta me tema ne zanima. A ni tebe, sigurno.

(Tajron odustaje. Džejmi nastavlja nemarno) Kako smo došli na to? Ah, da. Doktor Hardi.
Kad će ti javiti za Edmunda?
 TAJRON: — Negde oko ručka. (Počivka. Zatim odbrambeno.) Boljem lekaru Edmunda
nisam mogao poslati. Hardi ga je ovde oduvek lečio, od malih nogu, tako reći. On bolje
poznaje njegov telesni sklop nego bilo koji drugi lekar. Uopšte nije u pitanju neki moj
tvrdičluk, kao što zamišljaš. (Gorko.) A šta bi i najsposobniji američki specijalista mogao
da učini za Edmunda, kad je svesno narušio svoje zdravlje nerazumnim životom u koji se
upustio otkako su ga izbacili iz koledža? Čak i pre toga, dok je još bio u pripremnoj školi,
počeo je da te podražava obilazeći kafane i izigravajući lafa sa Brodveja, mada mu je za to
nedostajala tvoja građa. Ti si pravi grmalj, kao i ja — ili si to bar bio u njegovim godinama
— ali on je, kao i majka sav od živaca. Već ga tolike godine upozoravam da mu organizam
neće izdržati, ali on na jedno uvo prima, a na drugo pušta, a sad je već prekasno.

DŽEJMI (oštro): — Šta misliš pod tim prekasno? Govoriš kao da si ga...

TAJRON (praskavo jer se oseća krivim): — Ne budi lud! Mislio sam samo na ono što je
već svima jasno! Njegovo zdravlje je opasno podriveno, te se može desiti da boluje ko zna
koliko.

DŽEJMI (bulji u oca, ignorišući njegovo objašnjenje): — Irski seljak doista veruje da od
tuberkuloze

nema spasa. To je možda i tačno ako se živi u čatrlji na tresetištu, ali na ovoj strani Okeana,
gde se leči na savremen način...

TAJRON: — Pazi, boga ti, nisam znao! Je l' bi mogao da malo manje lupetaš? I da ne
kaljaš Irsku svojim poganim jezikom, rugajući se seljaku, tresetištu i čatrljama!
(Optužujući.) Sto manje pominješ Edmundovu bolest, imaćeš mirniju savest! Do tebe je još
i najveća krivica!

DŽEJMI (izazvan): — Laž! Ne dozvoljavam, tata!

TAJRON: — Sušta istina! Izvršio si na njega ne može biti gori uticaj. On je rastao diveći ti
se kao heroju! Lep si mu primer pružio! Nijednom nisam čuo da ga savetuješ o ičemu što
nije najgora prljavština! Kriv si i što je prerano sazreo, jer si ga pumpao tvojim svetskim
mudrostima još onda kad je bio i suviše zelen da shvati da si do te mere zatrovan
sopstvenim promašajem da u svakom muškarcu gledaš nitkova prodane duše, a u svakoj
ženi koja nije prostitutka — običnu glupaču!

DŽEJMI (opet s odbrambenim izrazom umorne ravnodušnosti): — U redu. Otvorio sam

Edmundu oči za mnogo štošta, to je istina. Ali tek kad sam video da će sasvim zaglibiti, a
da će me ismejati ako počnem s popovanjem, kao što to obično čine starija braća. Trudio
sam se jedino da postanemo pravi drugovi, i da pred njim ništa ne skrivam. Mislio sam da
će ga moje greške navesti na zaključak da... (Sleže ramenima, cinično.)... da čovek, ako već
ne može biti dobar, može biti bar uviđavan. (Njegov otac frkće prezrivo. Iznenada, Džejmi
popušta navali istinskog saosećanja.) Odvratno je, tata, što me zbog tako nečeg optužuješ.
Tebi je jasno šta Deran za mene znači, i koliko smo nas dvojica oduvek bili bliski, mnogo
bliži od obične braće! Za njega bih ne znam šta uradio.

TAJRON (impresioniran, smekšano): — Verujem, Džejmi, da si imao najbolju nameru.

Najzad, nisam ni rekao da si hteo da mu naudiš.

DŽEJMI: — Svejedno, odvratno! Voleo bih da vidim tog lafa koji bi bio u stanju da na
Edmunda utiče više nego što bi se to njemu samom dopalo. Ljude dovodi u zabludu njegova
tiha pojava, pa misle da s njim mogu da rade što im je volja. Ali on je đavolski tvrde glave
i, da znaš, radi samo ono što on naumi, a na sve drugo pljuje! Kakvog sam ja udela imao,
recimo, u svim onim ludorijama koje je počinio poslednjih godina ploveći kao matroz preko
sedam mora i okeana? Čitava ta stvar bila je, prema mom mišljenju, prevashodna glupost, i
to sam mu i rekao. Da li bi mene mogao zamisliti kako ležim na nekom južnoameričkom
žalu, ili kako po smrdljivim kockarnicama pijem sumnjive bućkuriše? Sigurno ne. Hvala
vam na tome! Ja ostajem veran Brodveju, garsonjeri i barovima u kojima se služi originalni
burbon-viski.

TAJRON: — Ti i tvoj Brodvej! On te je takvim i napravio! (Sa nešto ponosa.) Bez obzira
na sve, Edmund je umeo da stegne petlju i da se otisne od kuće, a odande nije mogao da
kukumavči čim ostane praznih džepova.

DŽEJMI (podstaknut na podsmeh i ljubomoru): — A ipak se redovno vraćao praznih

džepova, zar ne? I šta je imao od toga što se otiskivao u svet? Pogledaj samo na šta liči!
(Iznenada ga obuzima stid.) Isuse! Prava sam svinja. Ovo mi se, tata, doista omaklo.

TAJRON (odlučuje da preko tih reči pređe kao da ih nije ni čuo): — U redakciji se dosta
lepo snašao. Već sam pomišljao da će se na tom poslu skrasiti.

DŽEJMI (opet s ljubomornim podsmehom): — Palanačko piskaralo! Tebe očigledno

farbaju, tata, ali preda mnom su otvoreni. Kažu da je dosta nepouzdan reporter. Da nije tvoj
sin... (Ponovo postiđen.) Ne, ne! Bulaznim. Oni su njime uglavnom zadovoljni, mada mu ne
leži svako pisanje. Ali pet-šest parodija i pesama koje je objavio zvuče sasvim pristojno.
(Opet preko volje.) Ne verujem da bi tu postigao neku naročitu karijeru. (Žurno.) Ali, nema
sumnje da je odlično počeo.

TAJRON: — Da, počeo. Pa i ti si ranije govorio da te privlači novinarstvo, samo što nikad
nisi bio raspoložen da počneš od najnižeg zvanja. Očekivao si valjda...
DŽEJMI: — Pobogu, tata! Moraš li svaki put da se o mene očešeš?

TAJRON (bulji u njega, zatim odvraća pogled u stranu, pa posle počivke): — I kako da
bolest baš sad stigne Edmunda! U najgori čas po njega. (Dodaje, nesposoban da prikrije
nelagodnost, koje gotovo nije ni svestan.) Ili po tvoju majku. Samo joj je još ta beda
nedostajala, i to u trenutku kad je preko potrebno da miruje, i da ni o čemu ne brine. Ova
dva meseca, kako se vratila, oseća se vrlo dobro. (Glas mu postaje promukao, ipočinje
dapodrhtava.) Čini mi se da sam se rastapao od sreće. Ova kuća je ponovo postala moj dom.
Ali, ne znam, Džejmi, zašto ti sve ovo govorim. (Sin ga gleda, prvi put s razumevanjem i
osećanjem. Kao da su ih iznenada povezala duboka zajednička osećanja, čijom bi pomoći
njihova uzajamna netrpeljivost mogla pasti u zaborav.)

DŽEJMI (skoro nežno): — I ja sam, tata, to isto osećao.

TAJRON: — Da. Ovog puta se vidi koliko je čvrsta i sigurna u sebe. Potpuno druga žena.
Vlada živcima, ili je bar vladala dok se Edmund nije razboleo. Sad je, po svim znacima,
razjeda neka podmukla strava. Kad bismo od nje zatajili istinu, ali od toga nema ništa ako
bude morao u sanatorijum. Najgore je to što joj je otac umro od iste bolesti — tuberkuloze.
On je za nju bio polubog, i ona će se te nesreće vazda sećati! Da, biće to za nju težak
udarac. Ali ona će ga podneti! Sad je gospodar svoje volje! Moramo joj se naći, Džejmi,
kako god znamo i umemo!

DŽEJMI (dirnut): — Bezuslovno tata. (S oklevanjem.) Ako zažmuriš na to s nervima, ona

od jutros sasvim dobro izgleda.

TAJRON (sad sa iskrenim poverenjem): — Nikad bolje. Odlično je raspoložena, pa čak i

spremna na đavolije. (Iznenada se mršti na Džejmija s podozrenjem.) Zašto sasvim dobro
izgleda? Zbog čega da stvarno nije sasvim dobro? Šta si tim, do davola, hteo da kažeš?

DŽEJMI: — Ne skači mi odmah za oči! Bar o ovome treba da razgovaramo otvoreno i bez
svade.

TAJRON: — Oprosti, Džejmi. (Napregnuto.) Nego, kaži mi šta si...

DŽEJMI: — Nema tu šta da se kaže. Očigledno je da sam se prevario. Noćas... Gluposti,

progoni me prošlost. Ništa više. Podozrevam i protiv svoje volje, kao god i ti. (Gorko.) A
tek mami, kako li je? Ona primećuje da je motrimo...

TAJRON (tužno): — Znam. (Napregnuto.) Pa, dobro, šta je u stvari? Zar baš ne možeš da
mi kažeš?
 DŽEJMI: — Ništa, kad ti kažem. Sem moje blesave uobrazilje! Oko tri izjutra probudio
sam se i čuo mamu kako hoda po gostinskoj sobi. Posle je otišla u kupatilo. Pretvarao sam
se da spavam. Ona se zaustavila u predvorju da oslušne, kao da je htela da proveri da nisam
slučajno budan.

TAJRON (s usiljenim prezirom): — I to ti je čitava priča? Pa, ona mi je sama kazala da je

zbog sirene za maglu probdela celu prošlu noć. Otkako se Edmund razboleo, ona svake noći
ustaje i odlazi do njegove sobe da vidi kako mu je.

DŽEJMI (jedva dočekavši): — Tačno, zastala je pred njegovim vratima i prisluškivala.

(Opet s oklevanjem.) Preplašilo me je to što je bila u gostinskoj sobi. Odmah mi je sinulo
kroz glavu da se u tu sobu obično izdvajala na spavanje kad...

TAJRON: — Ovog puta ne! Pa zar ne shvataš? Kud je inače mogla da se skloni od mog
hrkanja? (Daje oduške navali prezira i ljutnje) Tako mi boga, ne razumem kako možeš da
iza svega vidiš samo najcrnje pobude!

DŽEJMI (pogoden): — Opet stara pesma! Maločas sam ti priznao da sam se prevario. Zar
misliš da se ne radujem isto toliko koliko i ti?

TAJRON (popustljivo): — Znam, Džejmi, da se raduješ. (Počivka. Preko lica mu se

navlači senka. Govori lagano, s praznovernim užasom.) Skoro bih pomislio da je posredi
prokletstvo kojem ona ne može umaći ako bi briga o Edmundu... Kad se posle porođaja s
njim razbolela i ostala dugo prikovana za postelju, ona je, u stvari, prvi put...

DŽEJMI: — U tome ona nije imala ni najmanjeg udela!

TAJRON: — Ja je ne krivim.

DŽEJMI: — Pa, koga onda kriviš? Možda Edmunda, što se rodio?

TAJRON: — Glup si kao noć! Nema tu ni do koga krivice.

DŽEJMI: — A do onog lekarskog kopileta. Mama kaže da je on bio jeftini šarlatan poput
Hardija! Nisi hteo da platiš prvoklasnog...

TAJRON: — Lažeš! (Besno.) Znači, ja sam kriv! Na to ciljaš, zlobna protuvo, je li?

DŽEJMI (opominje ga, jer čuje majku koja je u trpezariji): — Psssst! (Tajron žustro ustaje,
i odlazi prozorima s desne strane. Džejmi govori potpuno izmenjenim tonom.) Ako misliš
da danas podsecamo živicu pred kućom, dobro bi bilo da ne gubimo vreme. (Meri dolazi iz
zadnjeg salona. Brzim podozrivim pogledom obuhvati obojicu; po njenim manirima vidi se
da joj je nelagodno jer oseća da je posmatraju.)
 TAJ RON (okreće se od prozora, glumački srdačno): — Da, u ovakvo prekrasno jutro
prava je grehota

prepirati se među zidovima. Pogledaj s prozora, Meri. U pristaništu više nema magle.
Ubeđen sam da se zadugo neće spustiti.

MERI (prilazeći mu): — Verovatno, dragi. (Džejmiju, s usiljenim smeškom.) Jesi li to

stvarno ti, Džejmi, maločas predložio da radite na živici? Ili mi se samo pričinilo? Šta li će
se to krupno dogoditi? Mora da ti je džeparac preko potreban?

DŽEJMI (izmotava se): — A kad nije? (Namiguje i podrugljivim pogledom ukazuje na

oca.) Računam da ću u subotu biti isplaćen. Bar jedan oveći srebrnjak... da se pošteno
našljemam!

MERI (ne reaguje na njegovu šalu; ruke joj podrhtavaju): — Oko čega ste se to prepirali?

DŽEJMI (sleže ramenima): — Oko jedne te iste stvari.

MERI: — Čula sam kako pominješ nekog lekara. I kako te otac optužuje za zlobu.

DŽEJMI (ne časeći): — Ah, da. Rekao sam mu da moj ideal najboljeg lekara na svetu
nimalo ne liči na doktora Hardija.

MERI (zna da je slagao; nesigurno): — Slažem se. Ni ja ga tako ne zamišljam. (Menjajući

temu. S usiljenim osmehom.) Oh, ta Bridžit! Činilo mi se da se nikad neću iskobeljati.
Pričala mi je nadugačko i naširoko

o nekom daljnjem rođaku koji služi kao policajac u Sent Luisu. (Onda, razdraženo.) Ako
stvarno mislite da radite na živici, što već ne krećete? (Žurno dodaje.) Hoću da kažem,
koristite sunce dok se opet ne spusti magla. (Čudno, kao da naglas razgovara sama sa
sobom.) Jer znam da će se spustiti. (Odjednom, ona shvata da je obojica netremice gledaju.
Sva smetena, diže preda se ruke.) Ili, bolje rečeno, to zna reumatizam u mojim rukama. On,
Džejmse, tačnije od tebe predskazuje vreme. (Posmatra svoje šake, sa gadenjem kome se ne
može odupreti.) Brrrr, kakve su! Bi li iko poverovao da su nekad bile lepe? (Oni je, sve
užasnutije, gledaju.)

TAJRON (uzima je za ruke, i lagano ih spušta): — Ne govori koješta. To su, Meri,

najdivnije ruke na svetu. (Ona se osmehuje, lice joj se razvedrava. Ljubiga, zahvalno. On se
sad obraća sinu.) Hajdemo, Džejmi. Tvoja je majka u pravu što nas grdi. Posao se može
započeti jedino ako se počne. Na pripeci ćeš izgubiti nešto od tog alkoholičarskog trbuha.
(On otvara vrata s mrežom, izlazi na verandu i nestaje niz široko stepenište. Džejmi ustaje
iz fotelje i, skinuvši sako odlazi ka vratima. Pred njima se zaustavlja i okreće, ali izbegava
majčin pogled. Uostalom, ni ona negleda u njega.)

DŽEJMI (s nespretnom i nedovoljno spontanom nežnosću): — Mi smo, mama, na tebe

strašno gordi. I istinski smo srećni. (Izraz na njenom licu se stvrdnjava. Ona ga gleda
zastraseno i prkosno. On nastavlja, i dalje nespretno.) Ali još uvek treba da se paziš. Ne
smeš toliko brinuti zbog Edmunda. S njim će sve biti u redu.

MERI (s tvrdoglavim, gorko prezrivim pogledom): — Pa, to se samo po sebi razume. Nije
mi samo jasno

zašto me opominješ da se pazim.

DŽEJMI (poražen i ozlojeden, sleže ramenima): — Ništa, mama. Oprosti što sam to rekao.
(Izlazi na verandu. Ona čeka kao u grču sve dok se njegovu prilika vidi na stepenicama.
Onda se spušta u fotelju

u kojoj je on sedeo. Lice joj odaje prestrašen, potajni očaj, rukama nesvesno kreće po stolu,
besciljno

dohvatajući ili premeštajući različite predmete. Čuje Edmunda kako sa sprata silazi u
predvorje. Na

donjim stepenicama ovoga spopada težak kašalj. Ona skače na noge, i, kao da bi htela da
od toga kašlja

umakne, upućuje se brzim koracima ka prozorima s desne strane. Gleda napolje, prividno
spokojna, dok

on, s knjigom u ruci, dolazi iz prednjeg salona. Ona mu se okreće, s osmehom materinske
dobrodošlice na

usnama.)

MERI: — Tu si. Upravo sam htela gore, da te potražim.

EDMUND: — Čekao sam da odu. Ne želim da se mešam ni u kakve svađe. Grozno se

osećam.

MERI (bezmalo prekorno): — O, sigurna sam da si bar dvaput preuveličao. Pa, ti si pravo
dete. Voliš da nas zabrinjavaš da bismo oko tebe obletali. (Žurno) Samo te peckam, dragi.
Znam da ti nije prijatno. Ali danas se bolje osećaš, zar ne? (Zabrinuto hvatajući ga za
mišicu.) Svejedno, mnogo si omršaveo. Trebalo bi da se što više odmaraš. Sedi samo,
odmah ću udesiti da ti bude ugodno. (On se spušta u stolicu za ljuljanje, a ona mu podmeće
jastuk pod leđa). Eto, tako. Je li dobro?

EDMUND: — Kraljevski! Hvala, mama.

MERI (ljubi ga, nežno): — Ti bi da te neguje tvoja majka. Priznaj. Ne mari što si toliki, za
mene si, znaj, još uvek najmilije detešce.

EDMUND (hvata je za ruku, sasvim ozbiljno): — Ne brini za mene. Sebe treba da

pričuvaš. To je jedino važno.

MERI (izbegavajući njegov pogled): — A zar se ne čuvam? (Na silu se smeje.) Gospode,
pogledaj koliko sam se nagojila! Moraću da popuštam sve haljine. (Okreće se u stranu, i
odlazi prozorima zdesna. Uzima lak, zabavni ton.) Eno, već podrezuju živicu. Siromah
Džejmi! Ništa mu nije mrže nego da radi pred kućom, gde ga mogu videti prolaznici. Aha,
Četfildovi u svom novom "mercedesu" Kakva kola, šta kažeš! Naš polovni "pakard" prava
je krntija prema njima. Siromah Džejmi! Sagao se skoro niže od živice da ga odonud ne
opaze. Javili su se glavom tvom ocu, a on im je otpozdravio dubokim naklonom, kao da je,
izazvan aplauzima, izašao pred zavesu. U onom prljavom, starom odelu koje, mada ga
nagovaram, nikako da odbaci. (Glas joj se natapa gorčinom.) Trebalo bi, zaista, da se
postidi svog izgleda.

EDMUND: — Ima pravo što ne zarezuje tuđa mišljenja. A Džejmi je lud što drži do
Četfildovih. Ko li je to čuo za njih izvan ove palanke?

MERI (sa zadovoljstvom): — Niko, Edmunde. U pravu si. To su, što kažu, krupne žabe u
maloj lokvi. Zbilja, glupo od Džejmija. (Zastaje, gleda krozprozor, a onda s nekom
potmulom čežnjom usamljenih) Pa, ipak, Četfildovi i ljudi njihova kova znaju za šta žive.
Hoću da kažem, imaju pristojne i lepo nameštene kuće kojih ne moraju da se stide. Imaju i
prijatelje koji im dolaze, i koje oni posećuju. Nisu odsečeni od sveta. (Okreće se od
prozora.) Nemoj da misliš da mi je do njih stalo. Oduvek sam mrzela ovo mesto i sve što je
u njemu. Ti to i sam znaš. Nije mi ni padalo na pamet da se baš tu nastanimo, ali tvom ocu
se varoš dopala, te je navalio da podigne ovu kuću. I od tada sam tu, i protiv svoje volje,
svakog leta.

EDMUND: — Pa to je, ipak, bolje, nego letovati po njujorškim hotelima, zar ne? A ni ova
varoš nije baš tako strašna. Prilično mi se sviđa. Možda zato što nam je tu jedino naše
ognjište.

MERI: — Moje ognjište ova kuća nikad nije bila. S njom je naopako od samog početka.
Sve je tu građeno po najnižoj tarifi. Tvoj otac nije hteo da plati koliko treba pa da ispadne
pristojna kuća. Sreća naša što ovde nemamo prijatelja! Morala bih da crvenim kad bi mi
banuli na vrata. Ali on nikad nije ni želeo kućne prijatelje. On ne voli ni da ide u posete ni
da ih prima. Godi mu jedino da pije i ćaska s muškim svetom u klubu ili u kakvom baru.
Takvi ste i Džejmi i ti, ali vas čovek ne može osuditi. Pa, ovde niste ni imali prilike da se
upoznate s pristojnim svetom. Izgledali biste sigurno drugačije da ste se mogli družiti s
čestitim devojkama, ne s tim... I ne biste se obrukali do te mere da sad roditelji koji nešto
drže do sebe brane svojim kćerima da se s vama vidaju.

EDMUND (razdraženo): — A što to, mama, pominješ? Džejmiju i meni nije ni stalo do
njih. U njihovom društvu mi bismo se raspadali od dosade. A što se tiče Matorog, ne vredi
trošiti reči. Njega nećeš izmeniti.

MERI (koreći ga mehanički): — Ne nazivaj oca Matorim! Trebalo bi da ga malo više

uvažavaš. (Zatim, sumorno.) Znam da od reči nema vajde. Ali neki put se osećam tako
usamljena. (Usne joj podrhtavaju i glava joj je okrenuta u stranu.)

EDMUND: — U svakom slučaju, mama, ne smeš biti nepravedna. Možda je svemu tome u
početku on i bio kriv, ali sama znaš da kasnije, čak i da je želeo, nismo mogli primati
goste... (S osećanjem krivice, u traganju za podesnijim izrazom.) Mislim, njihovo prisustvo
ti je tada samo moglo smetati.

MERI (ona je ustuknula, usne joj jadno podrhtavaju): — Molim te, ćuti. Ne mogu da
podnesem da me na to podsećaš.

EDMUND: — Nemoj da me, mama, pogrešno razumeš. Ja se samo trudim da ti

pomognem. Jer gore po tebe ako zaboraviš. Treba, zapravo, da se svega sećaš. Onda ćeš
stalno biti na oprezu. Sama znaš šta se tada dogodilo. (S bolom.) Na časnu reč, mama,
odvratno mi je da te na sve to podsećam. Cinim to samo zato što si nas ispunila nebeskim
blaženstvom kad si nam se vratila onakva kakva si nekad bila. A i zato što bi bilo grozno...

MERI (prestrašeno): — Prestani, dragi. Znam da govoriš u najboljoj nameri, ali... (Glas joj
se naliva odbrambenom hladnoćom.) Ne razumem otkud ti najedanput takva misao? Sta ti
je to jutros dalo povoda?

EDMUND (izvrdavajući): — Ništa. Možda mi je došlo u glavu samo zato što sam slomljen
i potišten.

MERI: — Reci istinu. Otkud sad odjednom podozrevaš?

EDMUND: — To nije tačno!

MERI: — Podozrevaš. Osećam to sasvim jasno. I ne samo ti. Tvoj otac i Džejmi takođe.
Naročito Džejmi.

EDMUND: — Prestani da fantaziraš.

MERI (ruke joj drhte): — Misliš li da je prijatno živeti ovako, okružena stalnim
podozrenjem, i znati da te svi uhode, i da ti niko ne veruje?

EDMUND: — Govoriš koješta, mama. Mi ti verujemo.

MERI: — Kad bih samo mogla nekud da uteknem na jedan dan, ili čak i jedno popodne.
Kad bi postojala neka prijateljica s kojom bih mogla da se do mile volje ispričam, ni o čemu
ozbiljno, prosto da se smejem, da ogovaram i da za trenutak zaboravim na sve drugo. Kad
bi bilo nekog pored posluge, pored te glupe Ketlin!

EDMUND (ustajezabrinuto i obgrljujejoj ramena): — Prestani, mama. Sad se stvarno

uzbuđuješ ni zbog čega.

MERI: — Tvoj otac izlazi u grad. Sastaje se s prijateljima po barovima ili u klubu. Ti i
Džejmi takođe imate svoje društvo. I vi izlazite. A ja sam sama. Ja sam oduvek bila sama.

EDMUND (nastoji da je oraspoloži): — Neće biti! Dobro znaš da nije baš tako. Neko od
nas je uvek tu i pravi ti društvo, bilo kod kuće, bilo u automobilu, kad se izvoziš u šetnju.

MERI (gorko): — To zato što nemate poverenja u mene kad me ostavite samu. (Okreće se
ka njemu. Oštro.) Zahtevam da mi kažeš zbog čega se od jutros tako čudno ponašaš, i šta te
je pobudilo da me podsećaš...

EDMUND (okleva, a onda naglo, s osećanjem da je zgrešio): — Šta me je pobudilo?

Gluposti. Kad si prošle noći ušla u moju sobu, još sam bio budan, Nisi se vratila u tvoju i
tatinu sobu, već si otišla u gostinsku sobu i tamo provela ostatak noći.

MERI: — Jer je tvo) otac tako hrkao da sam se lepo izbezumila. Pobogu, zar sam sad prvi
put noćila u gostinskoj sobi? (Gorko.) Ah, da. Shvatam na šta ciljaš. To se desilo kad...

EDMUND (razjareno): — Ne ciljam ni na šta!

MERI: — Znači, pretvarao si se da spavaš da bi mogao da me uhodiš.

EDMUND: — Nije tačno! Pretvarao sam se samo zato što sam znao da ćeš se zabrinuti ako
primetiš da imam vatru, i da ne mogu da spavam.

MERI: — Ubeđena sam da se i Džejmi pravio da spava, a verujem da ni tvoj otac...

EDMUND: — Prestani, mama!

MERI: — Oh, Edmunde, srce mi se para kad čak i ti... (Popravlja kosu besciljnim i
smetenim pokretom drhtavih ruku. Njen glas iznenada odaje čudnu, potmulu
osvetoljubivost.) A zaslužili ste da vam se tako nešto desi!

EDMUND: — Mama! Šta to pričaš? To obično govoriš kad...

MERI: — Ne sumnjiči me! Preklinjem te, dragi! Ti me vređaš! Nisam spavala jer sam
mislila na tebe. Eto, to je pravi razlog! Otkako si se razboleo, strašno brinem. (Grli ga, i
preplašeno i zaštitnički nežno privija uza se.)

EDMUND (tešeći je): — Ali bez ikakve potrebe. Pa, to je, kao što znaš, samo malo jači
nazeb.

MERI: — I jeste nazeb, ništa drugo!

EDMUND: — A ti, čuj, mama. Hoću da mi nešto obećaš. Da ćeš, čak i onda ako se
slučajno utvrdi da je posredi štogod ozbiljnije, verovati da ću opet ubrzo biti zdrav, i da
zbog toga nećeš patiti. I da ćeš i dalje misliti na sebe...

MERI (preplašeno): — Te gluposti ne želim da slušam! Takvim crnim slutnjama apsolutno

nema mesta! Naravno, obećavam to što tražiš. Dajem ti svoju najčasniju reč! (A onda tužno
i s gorčinom.) Nego, možda ćeš se setiti da sam još jednom za nešto dala reč.

EDMUND: — Koješta!

MERI (njena gorčina se rastvara u krotku bespomoćnost): — Ne prebacujem ti, dragi. Šta
ti tu možeš? Pa, to niko od nas ne bi bio u stanju da zaboravi. (Tuđim glasom.) Utoliko gore
po sve nas. Ne možemo da zaboravimo.

EDMUND (hvata je za rame): — Mama! Prestani!

MERI (usiljeno se osmehuje): — Dobro, dragi. Nisam ni sanjala da će to tako sumorno

zazvučati. Ne zameri mi. De, da ti pipnem čelo. Gle: suvo i hladno. Sigurno više nemaš
vatre.

EDMUND: — Opet ti! Na sebe bi trebalo...

MERI: — Ali ja se, dragi, sasvim dobro osećam. (Upućuje mu brz, čudnovat, ispitivački,
skoro prepredenpogled.) Semštosam odjutros maloumorna i nervozna. Ali to je i prirodno
posle neprospavane noći. Treba zbilja da odem gore i prilegnem. Do ručka bih mogla
odremati. (On joj, nesvesno, šalje pogled pun podozrenja, a odmah zatim, postiden
odsamoga sebe, okreće oči u stranu. Ona nervozno nastavlja.) A šta ćeš ti da radiš? Ostaćeš
da čitaš? Savetovala bih ti da izideš na svež vazduh i sunce. Ali ponesi šešir, da ne
nastradaš. (Ona zastaje i sad mu gleda pravo u oči. On izbegava njen pogled. Nastaje
počivka puna varnica. Onda prezrivo.) Ili se, možda, plašiš da me ostaviš samu?

EDMUND (paćenički): — Nipošto! Molim te da tako šta više nisi kazala! I ja mislim da
treba da odspavaš. (Odlazi vratima sa mrežom. Na silu šaljivo.) Idem da pružim Džejmiju
moralnu podršku. Prijaće mi da se izvalim u hladovinu i da otud gledam kako radi. (On se
izveštačeno smeje, a ona mu se, takode s naporom, pridružuje. Onda on odlazi na verandu i
nestaje niz stepenice. Olakšanje je njena prva reakcija. Izgleda da se sa zadovoljstvom
opušta. Zavaljuje se u jednu fotelju od pletenog pruća iza stola, i, zatvorenih očiju, zabacuje
glavu. Ali se opet iznenada zateže. Otvara oči, i uspravlja se ufotelji, zahvaćena naletom
grozničave panike. Započinje očajničku borbu sa samom sobom. Njeni dugi prsti, koje je
reumatizam iskrivio i unakazio, dobuju po bočnim naslonima fotelje, protiv njene volje, pod
kamdžijom svog sopstvenog života.)

(ZAVESA)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

SCENA: Ista. Otprilike: četvrt do jedan. Kroz prozore na desnoj strani vise ne dopiru
sunčevi zraci. Napolju je još uvek lepo, samo što je žega sve nepodnošljivija, a vazduh
zasićen lakim isparenjima koja prigušuju sunčevu bleštavost.

Edmund sedi ufotelji s leve strane stola; čita knjigu ili, tačnije, pokušava da se usredsredi
na čitanje, ali bez uspeha. Reklo bi se da osluškuje šumove s gornjeg sprata. Njegovo
ponašanje odaje nervozu i zabrinutost. Sve u svemu, izgleda bolesniji nego u prethodnom
činu.

Služavka KETLIN dolazi iz zadnjeg salona. Na posluzavniku nosi bocu originalnog

burbon-viskija, nekoliko čaša za tu vrstupića, i bokal s vodom i ledom. To je kao tučak
nabijena mlada Irkinja, dvadesetih godina, rumenog dopadljivog lica, crne kose i plavih
očiju. Dobroćudna je, posve neobrazovana i trapava, a, uzto, simpatičnopriglupa. Ona
spuštaposlužavnik na sto. Edmund se pretvara da je toliko zaokupljen čitanjem da je i ne
primećuje. Ali ona se na to i ne osvrće.
 KETLIN (brbljivo familijarna): — Evo viskija. Još malo pa će vreme za ručak. Da zovem
ja vašeg oca i gospodina Džejmija, ili ćete vi sami?

EDMUND (ne dižući pogled s knjige): — Zovi ih ti.

KETLIN: — Čudo jedno kako taj vaš otac nijedanput ne bi pogledao na sat. Zbog njega
stalno zakašnjavamo i s ručkom i s večerom, a onda se Bridžit istresa na mene, kao da sam
ja kriva. Ali kakav je to lep čovek, ako je i star! Ni vi, ni gospo'n Džejmi nikad nećete biti
takvi (Prigušeno se cereka.) Kladim se da bi gospo'n Džejmi, da ima sat, na vreme digao
ruke od posla i došao na viski!

EDMUND (vidi da nema vajde od toga da je i dalje ignoriše; uz cerekanje): — To si

pogodila.

KETLIN: — A pogodiću i to zašto ste zapeli da ih baš ja zovem. Hteli biste da trgnete
jednu dok oni ne dođu.

EDMUND: — Nije mi bilo ni na kraj pameti...

KETLIN: — Pa da, gde bi vi to? Ne znate da brojite ni do pet.

EDMUND: — Vidiš da me sama navodiš...

KETLIN (najednom svetački vrla): — Ne bih ja ni luda, gospo'n-Edmunde, na tako nešto

navodila muškarca ili žensku. Jedan moj ujak je zbog pića i otegao papke u starom kraju.
(Popustljivo.) Ono, nećete se otrovati ako koji put i srknete kapljicu-dve. Kad vam je svega
preko glave, ili kad vas uhvati nazeb.

EDMUND: — Sad bar znam kako da se izgovorim. (Onda sa usiljeno običnim glasom.)
Dobro bi bilo da zovneš i moju majku.

KETLIN: — A što? Ona je uvek tu na vreme i bez dozivanja. Bog neka je blagoslovi, baš
ume sa poslugom.

EDMUND: — Otišla je da pridrema.

KETLIN: — Kad sam malopre dovršavala posao na spratu, bila je još budna. Ležala je u
gostinsko) sobi, razrogačenih očiju. Kazala je da je užasno boli glava.

EDMUND (još usiljenije ravnodušno): — U redu. Onda zovi samo oca.

KETLIN (odlazi vratima sa mrežom, gunda dobroćudno): — Pa je li čudo što noću

propadam od nogu. Ne izlazim ja, bogami, na pripeku. Da me ubije sunčanica. Zvaću ih s
verande. (Izlazi na bočni deo verande i vrata sa mrežom za njom se s treskom zatvaraju.
Nestalaje negde naprednjem delu verande. Trenutak kasnije čuje se kako viče.) Gospo'n-
Tajrone! Gospo'n-Džejmi! Dolazite na ručak. (Edmund, koji je dotle prestrašeno gledao
nekud ispred sebe, zaboravlja knjigu i nervozno ustaje.)

EDMUND: — Kakva prostakuša! (Grabi bocu i naliva piće, dodaje vodu sa ledom i pije.
Ali mu istovremeno do ušiju stiže bat koraka s onu stranu ulaznih vrata. Hitro ostavlja čašu
na posluzavnik i ponovo seda. Otvara knjigu. Džejmi dolazi izprednjeg salona, sa sakoom
prebačenim preko ruke. Bio je još ranije skinuo okovratnik i mašnu, te ih sada nosi u ruci.
Maramicom otire znoj sa čela. Edmund diže oči sa knjige kao neko koga su prekinuli u
čitanju. Džejmi kratkim pogledom premerava bocu i čase, i razvlači usta u ciničan osmeh.)

DŽEJMI: — Jednu si na brzinu ispraznio, a? Ne foliraj, Derane. Od mene nisi bolji

glumac.

EDMUND (smeška se): — Priznajem. Iskoristio sam priliku i istresao jednu.

DŽEJMI (spušta mu s naklonosću ruku na rame): —Tako te volim. Zašto bi me lagao. Mi

smo, na kraju, neki drugovi, zar ne?

EDMUND: — Nisam bio siguran da to ti dolaziš.

DŽEJMI: — Naterao sam Matorog da pogleda koliko je sati. Bio sam već na pola puta kad
je Ketlin stala da zapomaže. Naša divlja irska ševa! Trebalo je da bude spikerka na
železničkoj stanici.

EDMUND: — To me je nateralo da pijem. Što i ti ne trgneš jednu dok smo sami?

DŽEJMI: — Razmišljao sam o onom problemčiću. (Brzo prilazi prozoru s desne strane.)
Matorog sam ostavio u razgovoru sa starim kapetanom Tarnerom. Da, eno ga još uvek sa
njim. (Vraća se, naliva čašu i iskapljuje je.) A sad da mu zamažemo oko sokolovo. (On
pamti koliki je nivo pića u boci posle svake čaše. Sipa dve mere vode u bocu s viskijem, i
sve to mućka.) Tako. Sad je isto kao i pre. (Onda naliva čašu vode i stavlja je na sto pred
Edmunda.) A ovu vodu si ti pio.

EDMUND: — Kolosalno! Ne misliš da će prokljuviti?

DŽEJMI: — Možda i hoće, ali gde su mu dokazi? (Namešta okovratnik i mašnu.) Nadam
se da, zanesen svojim milozvučnim glasom, neće zaboraviti ručak. Gladan sam. (Seda za
sto preko puta Edmunda. Jarosno.) Eto zašto mrzim da s njim radim na prednjoj živici. Čim
naiđe prva budala, on počinje da davi svojim pričama.

EDMUND (sumorno): — Zavidim ti na apetitu. Što se mene tiče, mogao bih komotno da
više ne okusim ni zalogaja.
 DŽEJMI (zabrinuto ga meri): — Slušaj, Derane. Ti me dobro znaš. Nikad ti nisam držao
pridike, ali doktor Hardi ti je stvarno sa razlogom zabranio da cugaš.

EDMUND: — Pa i prestaću, ne brini. Čim mi popodne saopšti žalosnu vest. A neki gutljaj
dotle neće izmeniti stvar.

DŽEJMI (koleba se, a onda — lagano): — Dobro je je što si spreman na takve vesti. Lakše
ćeš podneti udarac. (Primećuje da ga Edmund nepomično gleda.) Hoću da kažem da je sa
tvojom bolešću van svake sumnje. Kao što su dva i dva četiri. I da nema nikakve koristi da
pred tim zatvaramo oči.

EDMUND (uznemireno): — Ja ih ne zatvaram. Jasno mi je kako se osećam, a ni te noćne

groznice ne slute na dobro. Izgleda da je tačno ono što je doktor Hardi poslednji put
pretpostavio. Prokleta malarija, sigurno se opet vraća.

DŽEJMI: — Možda. Ali i ne mora da bude.

EDMUND: — Zašto? Šta misliš, inače, da je?

DŽEJMI: — Neka me đavo nosi ako išta mislim! Ja nisam lekar. (Odjedared) Gde je
mama?

EDMUND: — Gore.

DŽEJMI (gledaga oštro): — Kad je otišla?

EDMUND: — Čekaj. Otprilike onda kad sam došao na živicu. Kazala je da će malo prileći
i odremati.

DŽEJMI: — Ništa mi nisi rekao...

EDMUND (odbrambeno): A šta da ti govorim? Zar je važno? Bila je sva kao isprebijana.
Prošle noći je loše spavala.

DŽEJMI: — Znam. (Počivka. Braća izbegavaju da se pogledaju u oči.)

EDMUND: — Ni ja nisam mogao da zaspim od one odvratne sirene (Ponovo počivka.)

DŽEJMI: — Na spratu je, znači, provela celo prepodne? Nisi je video?

EDMUND: — Nisam. Čitao sam tu u sobi. Pustio sam je da se ispava.

DŽEJMI: — Hoće li silaziti na ručak?

EDMUND: — Svakako.
 DŽEJMI (suvo): — Nije to baš tako svakako. Možda joj se neće jesti. Ili će zaželeti da joj
se od sad ručak i večera nose na sprat. To se dešavalo sećaš se, valjda?

EDMUND (prestrašen, ukoreva ga): — Zapuši, Džejmi! Zar baš uvek moraš da se baviš...?
(Ubedljivo) Tvoja sumnja je skroz neosnovana. Ketlin ju je malopre obišla. Mama joj nije
ni reč pomenula o tome da neće silaziti na ručak.

DŽEJMI: — Znači — nije spavala?

EDMUND: — Tog trenutka nije, ali je, kako kaže Ketlin, ležala.

DŽEJMI: — U gostinskoj sobi?

EDMUND: — Da! Pobogu, zar je to tako čudno?

DŽEJMI (nesposoban da se uzdrži): — Idiote! Što si je ostavio tako dugo samu? Mogao si
negde tuda da se muvaš.

EDMUND: — Nisam mogao. Optužila me je, i ne samo mene već i tebe i tatu da je stalno
uhodimo, i da u nju sumnjamo. Postidela me je. Jer mora da se grozno oseća. A dala mi je
svoju najčasniju reč...

DŽEJMI (gorko i bespomoćno): — Treba da znaš da to nema nikakvog značaja.

EDMUND: — Ovog puta ima!

DŽEJMI: — To smo i ranije mislili. (Naginje se preko stola, i prijateljski hvata Edmunda
za mišicu.) Slušaj, Derane. Znam da me smatraš za teškog cinika, ali zapamti da sam u
čitavu tu igru malo upućeniji nego ti. Živeo si u blaženom neznanju sve dok nisi pošao u
pripremnu školu. Tata i ja smo krili od tebe. Ali meni je bilo sve savršeno jasno čitavih
deset ili i više godina pre nego što smo morali da ti to otkrijemo. Sećam se svih pojedinosti,
i celo jutro sam lomio glavu oko toga šta li je radila sinoć, dok je računala da svi spavamo.
Nisam bio sposoban da išta drugo mislim. A sad još kažeš da te je nagovorila da je celo
prepodne ostaviš samu na spratu.

EDMUND: — Otkud nagovorila?! Ti si poblesavio!

DŽEJMI (stišavajućim tonom): — U redu, Derane. Nemoj da se kolješ. I meni se čini da

sam poblesavio. Bio sam van sebe od sreće jer sam stvarno počeo da verujem da ovog
puta... (Zastaje. Gleda kroz prednji salon ka predvorju. Spuštenim glasom, brzo.) Evo je,
silazi. Pogodio si. Uh, kakvo sam odvratno sumnjalo! (Iščekivanje puno nade, ali istraha,
uzbuduje obojicu. Džejmi mrmlja.) Do đavola! Što ne popih bar još jednu čašu!
 EDMUND: — Sad se i ja kajem. (On nervozno pročišćava grlo, a to izaziva pravi napad
kašlja. Džejmi ga posmatra zabrinuto i saosećajno. Meri dolazi iz prednjeg salona. Na prvi
pogled, na njoj se ne primećuju nikakve promene, sem štoje, reklo bi se, manje nervozna.
Izgleda otprilike onako kakvu smo je videli prvi putposle doručka, ali ubrzo se pokazuje da
sujoj oči užagrene, i da njenim glasom i manirima vlada neko izuzetno osećanje ogradenosti
od celog sveta. Kao da nije sasvim u onome što govori i čini.)

MERI (prilazi zabrinuto Edmundu i grliga): — Ne kašlji tako. Odraćeš grlo. Samo bi ti
trebalo da, pored tog nazeba, još i promukneš. (Ljubi ga. On prestaje da kašlje, i preleće
preko nje brzim zabrinutim pogledom, ali ako ga i spopadaju sumnje, njih smesta razvejava
njena nežnost te on veruje u ono sto tog trenutka voli da veruje. S druge strane, Džejmi
posle jednog ispitivačkog pogleda shvata da su njegove sumnje na mestu. Obara oči i
prikiva ih za pod, a lice mu osvaja gorak, odbrambeno ciničan izraz. Meri nastavlja da
govori, sedeći ovlaš na bočnom naslonu Edmundove fotelje, s jednom rukom oko njegovih
ramena; lice joj je stoga iznad i iza sinovog, te joj on ne može videti oči.) Ali, ne znam šta
mi je, stalno ti branim čas ovo, čas ono. Oprosti, dragi. To je jedino zato što bih htela da
sam ti uvek od pomoći.

EDMUND: — Znam, mama. Kako se ti osećaš? Jesi li se odmorila?

MERI: — Jesam, sad mi je mnogo bolje. Otkako si izišao, nisam se dizala. Otpočinak mi je
doista bio potreban posle tako besane noći. Sad sam sasvim smirena.

EDMUND: — Sjajno. (On tapše šaku koju je ona položila na njegovo rame. Džejmi ga
čudno, gotovo prezrivo, šiba pogledom, pitajući se da li njegov brat stvarno misli ono što
govori. Edmundu i taj pogled promiče, ali ga majka hvata.)

MERI (usiljeno šaljivim tonom): — Zaboga, Džejmi. Što si obesio nos? Šta se dogodilo?

DŽEJMI (ne gledajući je): — Ništa.

MERI: — O, smela sam s uma da si radio na prednjoj živici. Biće da ti je to pokvarilo

raspoloženje, hm?

DŽEJMI: — Recimo da jeste, mama.

MERI (pređašnjim tonom): — Ako se ne varam, to je stalni izvor tvog neraspoloženja.

Pravo si veliko dete! Šta kažeš ti, Edmunde?

EDMUND: — Lud je što zarezuje tuđe primedbe.

 MERI (nekako dvosmisleno): — Tačno. Treba se praviti da te se niko i ništa ne tiče.
(Susreće Džejmijev gorak pogled, i odmah menja temu.) Gde vam je otac? Čula sam Ketlin
kako ga doziva.

EDMUND: — Zapričao se sa kapetanom Tarnerom, kaže Džejmi. Zakasniće kao i obično.

(Džejmi ustaje i prilazi prozoru s desne strane, zadovoljan što je pronašao izgovor da im
okrene leda)

MERI: — Rekla sam Ketlin već sto puta da ima da ode direktno do njega, ma gde da je, i
da mu uruči poruku. A ne da se dernja kao da smo u nekom sirotinjskom pansionu.

DŽEJMI (gledajući krozprozor): — Eno je, prilazi mu. (Podsmešljivo.) Baš sad upada u
reč proslavljenom Vlasniku Milozvučnog Glasa. Trebalo bi da ima malo više uvaženja.

MERI (oštro, ne libeći se da na njega izlije svu svoju uvređenost): — Ti bi trebalo da imaš
više uvaženja! Dosta već jednom sa tim podsmesima na očev račun! Pa nisam to više čula!
Treba da si ponosan što si njegov sin! Ne kažem da je on bez ikakvih slabosti. Naposletku,
ko ih nema? Ali on je dirinčio celog života. Iz siromaštva i neznanja digao se do samih
vrhunaca glumačkog poziva. Svi ostali mu se dive. A ti imaš najmanje prava da mu se
podsmevaš — ti, koji, zahvaljujući njemu, nikada u životu nisi morao da ozbiljnije
potegneš! (Ožežen, Džejmi se u nju zariva optuzujućim neprijateljskim pogledom. Njene
oči zveraju kao u krivca, i ona dodaje pomirljivim tonom.) Ne zaboravi, Džejmi, da je tvoj
otac čovek u godinama. Doista bi trebalo da si malo obzirniji.

DŽEJMI: — Da ja budem obzirniji?

EDMUND (kome je sve to neprijatno): — Zaveži, Džejmi! (Džejmi ponovo zuri kroz
prozor.) Pobogu, mama, šta si se najednom okomila na Džejmija?

MERI (gorko): — Jer se uvek nekom podsmeva, i kod svih pronalazi najgore slabosti.
(Onda, kao bezrazložno i naglo menja ton u nešto hladno i bezlično.) Ali izgleda da ga je
život takvim načinio, i on je pred tim nemoćan. Svi smo mi nemoćni pred onim što je život
od nas načinio. A to te snalazi pre nego što si i stigao da shvatiš. Posle čega već i sam
postupaš protiv svoje volje, i izmedu tebe i onoga što bi voleo da jesi isprečuje se,
naposletku, nešto što zanavek potire tvoju pravu ličnost. (Neobičnost njenih misli ispunjava
Edmunda zebnjom. On pokušava da joj uhvati pogled, ali ona stalnogleda nekud u stranu.
Džejmijoj se na časak okreće, a odmah zatim ponovo bezi pogledom krozprozor.)

DŽEJMI (sumorno): — Gladan sam. Matori bi već mogao da se otkači. Vazda nas tako
zamlaćuje. Pusti da se jelo na stolu ohladi, a onda gunđa kako je neukusno.
 MERI (automatski i spolja uvredena, a u suštini ravnodušna): — Da, Džejmi. Sve mi se to
popelo na glavu. Navrh glave. Naravno, ti to ne shvataš. Ti nisi prinuden da vodiš
domaćinstvo sa sezonskom poslugom. Njoj je sve savršeno svejedno, jer zna da joj to nije
stalno mesto. Ono što nešto vredi već odavno služi kod ljudi koji žive u svom domu, a ne po
letnjikovcima. A tvoj otac smatra da je mnogo čak i ono što traži najbolja sezonska posluga.
Te, tako, svake godine moram da ratujem s glupim i lenjim neznalicama. Ali to sam već
hiljadu puta kazala. Ne samo pred tobom. I pred njim, samo što on na jedno uvo primi, a na
drugo pusti. On misli da je uludo bačena svaka para koja se da u kuću. Previše je živeo po
hotelima. Nikad u najboljim, naravno. Po drugorazrednim. On ne zna šta znači kuća. On se
u kući ne oseća kod kuće. A ipak čezne za svojim domom. Sta više, ponosi se i ovom
dotrajalom kolibom. Voli je. (Ona se smeje, beznadezno, ali ipak zabavljena.) Kad čovek o
tome malo bolje razmisli, ne može da se ne nasmeje. On je čovek mimo drugih.

EDMUND (ponovo zabrinut, pokušava da joj nade oči): — Zbog čega, mama, sad sve to
govoriš?

MERI (odjednom, sasvim normalnim tonom, tapsući ga po obrazu): — Bez ikakvog

naročitog povoda, dragi. Naravno, sve je to besmisleno. (Dok ona govori, Ketlin ulazi iz
zadnjeg salona.)

KETLIN (jezičavo): — Sto je postavljen, gospođo, išla sam po gospo'n-Tajrona, kao što ste
naredili, a on je rekao samo što nije krenuo, ali je svejedno ostao s onim čovekom, i baš mu
je pričao kako je nekad...

MERI (nezainteresovano): — U redu, Ketlin. Reci Bridžit da se strpi još nekoliko minuta
dok ne dođe gospodin Tajron. (Ketlin istiskuje kroz zube "Dobro, gospođo" i odlazi kroz
zadnji salon, gundajući nešto za svoj račun.)

DŽEJMI: — Pa, dobro, bogamu, zar baš ne možemo bez njega? Toliko puta nam je rekao
da ga ne moramo čekati.

MERI (osmehuje se odsutno i zabavljeno): — On to samo tako kaže. Znači da još ne

poznaješ oca, smrtno bi se uvredio.

EDMUND (skače hitro, kao da mu je milo sto se našao neki razlog da se izgubi): — Idem
da ga pokrenem. (Izlazi na bočni deo verande. Trenutak docnije čuje se kako odande
nestrpljivo doziva.) Hej, tata. Dolazi! Treba li da čekamo do uveče? (Meri se pridigla s
naslona fotelje. Njeni prsti na stolu ponovo se uzbunjuju. Iako ne gleda Džejmija, njegov
cinično ispitivački pogled prži joj lice i ruke.)

MERI (napregnuto): — Šta si se tako upiljio?

DŽEJMI: — Ti znaš. (Ponovo gleda kroz prozor.)

MERI: — Ne znam.

DŽEJMI: — Ne budi naivna, mama. Nisam slep.

MERI (gleda ga sad pravo u oči, s izrazom šupljeg i tvrdoglavog otpora): — Ne znam o
čemu govoriš.

DŽEJMI: — Ne znaš? Uzmi ogledalo i pogledaj oči!

EDMUND (dolazi s verande): — Stavio sam ga u pokret Biće tu za minut. (Premerava čas
jedno, čas drugo. Njegova majka izbegava pogled. Pretrnuo.) Sta se dogodilo? Mama, u
čemu je stvar?

MERI (uznemirena njegovom pojavom, daje oduška nervozi i uzbudenju kojim ju je

ispunilo osećanje krivice): — Tvoj brat bi trebalo da se stidi. Počeo je da pravi neke aluzije,
ni sama ne znam na šta.

EDMUND (obraća se Džejmiju): — Boga ti šašavog! Što bih te... (Preteći zakoračuje ka
bratu. Džejmi mu okreće leda, sleže ramenima i ponovo gleda kroz prozor.)

MERI (još većma uznemirena, hvata Edmunda za mišicu, uzrujano): — Prekini, čuješ li?
Kako se usuđuješ da preda mnom tako šta govoriš? (Iznenada, njen ton i maniri postaju
čudno tudi i hladni, kao i ranije.) Nema nikakve svrhe što sikćeš na brata. Sta on može
protiv onoga što je od njega načinila prošlost? Kao god što je i tvoj otac nesposoban da
ustane protiv sebe. A isti je slučaj i s tobom. I sa mnom.

EDMUND (prestrašeno, hvatajućisekao utopljenik za slamku): — On je lažov! To je laž,

mama, zar ne?

MERI (očiju okrenutih u stranu): — Šta je laž? Sad se i ti zagonetno izražavaš, kao
Džejmi. (Onda njene oči susreću njegov ubijen, optužujući pogled. Ona muca.) Edmunde,
nemoj! (Ona odvraća pogled, i njeno ponašanje istog časa prima onaj bezlični izraz.
Smireno.) Evo vam oca. Penje se. Odoh da javim Bridžit. (Odlazi kroz zadnji salon.
Edmund skršeno prilazi svojoj fotelji. Izgleda kao bolesnik. Obeznaden.)

DŽEJMI (s prozora, ne okrećući se): — Dakle?

EDMUND (još uvek odbijajući da bratu išta prizna, sa slabačkim prkosom) : — Šta dakle?
Lažov si! (Džejmi ponovo sleže ramenima. S prednje verande čuje se kako neko zatvara
vrata s mrežom. Edmund govori tupo.) Evo tate. Nadam se da će ga piće raznežiti. (Tajron
dolazi kroz prednji salon. Oblači sako.)
 TAJRON: — Izvinite, zadocnio sam. Kapetan Tarner zastade da popričamo, a kad on
počne da veze, ne možeš mu se lako iskobeljati.

DŽEJMI (ne okrećući se, suvo): — Hteo si da kažeš: kad počne da sluša. (Otac ga gleda s
antipatijom, a onda prilazi stolu i kratkim pogledom premerava bocu s viskijem. Džejmi to
oseća, mada se nije okrenuo.) Stanje redovno. Piće u boci na istom nivou.

TAJRON: — Nisam to gledao. (Dodaje jetko.) To još ništa ne mora da znači dok si ti u
kući. Prečesto me iznenaduješ svojim trikovima.

EDMUND (sumorno): — Šta reče? Da se pričestimo?

TAJRON (mršti se na nj): — Džejmi može posle napornog prepodneva, ali tebe ne mislim
da nudim. Doktor Hardi je...

EDMUND: — Do đavola i s tim doktorom Hardijem! Od jedne čaše neću umreti. Najzad,
tata, sasvim se dobro osećam.

TAJRON (zabrinutog pogleda, navlači grimasu lažne srdačnosti): — Onda naspi. Pred
ručak ide. Oduvek sam smatrao da je dobar viski, kad se u umerenim količinama uzima
pred jelo, bolji od svih tonikuma. (Edmund ustaje pošto mu otac pruža bocu. Naliva sebi
skoro punu čašu. Tajron se mrsti. Opominjujući.) Rekao sam — u umerenim količinama.
(Sipa viski u svoju čašu, i dodaje bocu Džejmiju. Gunda.) Da tebe pozivam na umerenost,
nema svrhe. (Prelazeći preko te aluzije, Džejmi naliva sebi bezmalo do ruba čaše. Otac ga
isprva gleda popreko, ali ubrzo potom polaže oružje; opet prima raniji srdačan izraz, i diže
čašu.) Za zdravlje i sreću! (Edmundu se otima gorak smeh.)

EDMUND: —Dobarvic!

TAJRON: — Nešto si rekao?

EDMUND: — Ništa. Živeli. (Sva trojica piju.)

TAJRON (postaje svestan atmosfere): — Šta se tu zapravo dešava? Tu je tako turobno da

se jedva diše. (Obraća se prekorno, Džejmiju.) Dobio si viski, zar ne? Šta će ti taj grobarski
izraz na licu?

DŽEJMI (sležući ramenima): — I tebe će veselost napustiti. Uskoro.

EDMUND: — Kušuj, Džejmi.

TAJRON (oseća se nelagodno, menja temu): — Mislio sam da je ručak već na stolu.
Izgladneo sam kao pseto. Gde vam je majka?
 MERI (vraća se kroz zadnji salon; javlja se): — Evo me. (Ulazi. Uzbudena je, i kao i
obično, oseća se nelagodno, jer joj se čini da je posmatraju. Dok govori, gleda svuda, samo
ne nijednom od njih u oči.) Stišavala sam Bridžit. Da vidiš samo kako besni što si i ovog
puta zakasnio. A nemam obraza da je krivim. Ako ti se ručak skorio u rerni, poručuje ti ona,
to si i zaslužio, a, sem toga, kaže da joj je savršeno svejedno da li će ti se jela svideti ili ne.
(Njeno uzbudenje sve više raste.) Ah, lepo sam se razbolela uobražavajući, protiv pameti,
da je ovo domaći kutak! Ti mi ne pomažeš! Prstom ne bi makao na uštrb svog komoditeta!
Ti i ne znaš kako se ponaša u svojoj kući! Ti zapravo svoju kuću, i ne želiš! Niti si je ikad
želeo, otkako smo se uzeli! Trebalo je da ostaneš neženja, da živiš po drugorazrednim
hotelima, i zabavljaš prijatelje po barovima! (Dodaje nekako čudno, kao da se upustila u
glasan razgovor sa samom sobom, a ne kao da se obraća Tajronu.) Onda se ništa pod bogom
ne bi ni desilo. (Oni je netremice posmatraju. Tajron kome je sad puklo pred očima, naglo
se preobražava u umornog, gorko sneveseljenog starca. Ispitavši pogledom oca, Edmund
shvata da je ovaj sve razumeo. Ipak, ne može, a da majku ne upozori na opasnost.)

EDMUND: — Mama! Dosta razgovora. Što već jednom ne krenemo na ručak?

MERI (ona polazi, i u tom trenutku na njenom licu ponovo se stvrdnjava već poznati izraz
neprirodnog povlačenja u sopstvenu ljušturu; ona se čak osmehuje, ironično zabavljena
sobom): — Pravo kažeš. Neuvidavno je što kopam po prošlosti kad znam da tvoj otac i
Džejmi gladuju. (Obuhvatajući rukom Edmundova ramena veoma nežno, ali istovremeno i
odsutno.) Nadam se, dragi, da si pri apetitu. Morao bi zbilja da malo više jedeš. (Pogled joj
se prikiva za času od viskija na stolu pored njega. Oštro.) Sta će tu ta čaša? Nisi valjda pio?
Oh, i zašto si tako lud? Zar ne znaš da je to najgore što može da bude? (Obraća se Tajronu.)
Ti si, Džejmse, kriv. Kako si samo smeo da mu dopustiš? Hoćeš da ga oteraš u grob? Već si
zaboravio šta se dogodilo s mojim ocem? I pio je dokle god ga nije oborilo. Govorio je da
su lekari budale, i delio tvoje mišljenje da od viskija nema boljeg tonikuma! (Užas joj
nastanjuje oči i ona počinje da muca.) Ali, naravno, to su dve sasvim različite stvari. Ni
sama ne znam šta mi bi da... Oprosti, Džejmse. I što sam ti svašta izgovorila. Gutljaj-dva
neće škoditi Edmundu. Staviše, možda će mu i pomoći, ako mu probudi apetit. (Tapše
Edmunda, kao u igri, po obrazu, a njeno ponasanje ponovo postaje čudno i odsutno. On
okrećeglavu u stranu. Reklo bi se da ona to nije primetila, aliga ipak, instinktivno, ostavila.)

DŽEJMI (grubo, prikrivajući, na taj način razdraženost): — Za ime boga, hajde da jedemo.
Celo prepodne radio sam u onom blatu pod živicom. Računam da sam pošteno zaslužio svoj
tanjir supe? (S leđa obilazi oca, ne gledajući majku, i hvata Edmunda za rame.) Idemo,
Derane, da klopnemo što je naše. (Edmund ustaje, pazeći da mu se pogled ne sretne s
majčinim. On i Džejmi prolaze pored nje, produžujući ka zadnjem salonu.)
 TAJRON (tupo): — Dobro, momci. Samo vi idite s majkom. Odmah ću za vama. (Ali oni
odlaze ne sačekavši je. Bespomoćno uvredena, ona gleda za njima dok ulaze u zadnji salon,
a onda se i sama tamo upućuje. Tužnim pogledom punim osude prati je Tajron. Ona je toga
svesna, i naglo se osvrće, ali nema hrabrosti da se suoči s njegovim nepomičnim
pogledom.)

MERI: — Šta me tako gledaš? (Drhtavim rukama popravlja frizuru.) Da mi nije pala kosa?
Prošla noć me je svu ižvakala. Zato sam i rešila da do podne prilegnem. Odremala sam, i to
me je divno okrepilo. Ali se dobro sećam da sam posle toga opet uredila frizuru. (Usiljeno
se smeje) Mada, kao i obično, nisam mogla da nađem naočari. (Oštro.) Molim te, prestani
da zuriš! Čovek bi pomislio da me optužuješ... (Onda, preklinjući.) Džejmse! Ti ne shvataš!

TAJRON (s tupom srdžbom): — Shvatam da sam bio najveći idiot što sam ti verovao!
(Odlazi od nje, i naliva sebi skoro punu čašu viskija.)

MERI (na licu joj se ponovo javlja tvrdoglavi prkos): — Ne znam šta time hoćeš da kažeš.
Jer sam stalno osećala baš suprotno. Da mi ne veruješ, da me uhodiš i sumnjičiš. (Onda, sa
optuzbom uglasu.) Sto sad opet piješ? Pred ručak uzimaš samo po jednu čašu. (Gorko.)
Znam šta me čeka. Večeras ćeš biti pijan. Najzad, to neće biti prvi put, zar ne? Možda
hiljaditi? (Ponovo, i naglo, preklinjući.) Ah, Džejmse, ti ne shvataš! Toliko brinem zbog
Edmunda! Plašim se da je...

TAJRON: — Tvoji izgovori me ne zanimaju.

MERI (zaprepašćeno): — Izgovori? Hoćeš da kažeš... ? Oh, valjda ne misliš da sam takva!
Molim te, izbij to sebi iz glave! (Odmah zatim tone u čudnu otudenost. Sasvim običnim
glasom.) Zar nećemo na ručak, dragi? Meni se, doduše, ne jede ali ti si očevidno izgladneo.
(On polako ide ka dovratku u kome ona stoji. Koracima pravog starca. Dok joj prilazi, njoj
se otima izgrudi očajnički krik.) Džejmse! Učinila sam sve što sam mogla! Apsolutno sve!
Veruj mi, molim te!

TAJRON (ganut protiv svoje volje i bespomoćno): — Sigurno, Meri, da si učinila.

(Posečen iznenadnim bolom.) Za miloga boga, što nisi smogla snage da se odupreš?

MERI (preko lica joj se ponovo navlači već poznati tvrdoglavi izraz poricanja): — Ne
znam o čemu govoriš. Nisam smogla snage da se oduprem — čemu?

TAJRON (beznadežno): — Ničemu. Sad je već kasno. (On nastavlja ka zadnjem salonu, a
ona mu se pridružuje. Nestaju zajedno)
(ZAVESA)

SCENA DRUGA

SCENA: Isto. Otprilike pola sata kasnije. Poslužavnika sa bocom viskija više nema na
stolu. Dok se zavesa diže, porodica se vraća sa ručka. Meri se prva pojavljuje iz zadnjeg
salona. Za njom ulazi njen muž. Ne idu pod ruku, kao onda kad su se vraćali sa doručka na
početku prvog čina. On izbegava da je se dotakne ili da je pogleda. Na njegovom licu čita
se optuzba, sad sa nagoveštajem jedne stare, umorne i bespomoćne rezignacije. Džejmi i
Edmund dolaze za ocem. Džemijevo lice odaje odbrambeni cinizam. Edmund bezuspesno
pokusava da ostvari isti takav izraz. Po njemu se jasno vidi da je ne samo fizički bolestan
nego i slomljena srca. Merije opet strahovito nervozna, kao da je to što je morala da za
vreme ručka sedi s njima za istim stolom prevazilazilo njene moći. No, naporedo s tim, na
njenom licu odslikava se još više ona čudna ravnodušnost, koja, reklo bi se, ne potiče od
njenih živaca i strepnji koje ih kidaju.

Ulazeći u dnevnu sobu, ona govori. To je bujica sa njenih usana koja jednolično romori kao
u uobičajenom porodičnom razgovoru. Izgleda da joj nimalo ne smeta što oni ne poklanjaju
njenim rečima ništa više pažnje no ona sama. Ne prestajući da govori, ona prilazi levoj
strani stola, i ostaje tu, licem prema gledalištu. Jednom rukom dotiče se haljine na grudima,
drugom dobuje po stolu. Tajron pripaljuje cigaru, i prilazi vratima s mrežom. Kroz njih
gleda napolje. Džejmi puni lulu iz tegle koja se nalazi na ormaru za knjige u dubini scene.
Onda je pali, odlazeći jednom od prozora s desne strane. Tu se zaustavlja i posmatra.
Edmund seda u fotelju kraj stola. Upola je okrenut od majke, te ne mora da je gleda.

MERI: — Ne smeš Bridžit ništa da kažeš. Pravi se da ne čuje. A kad bih se i usudila da joj
pripretim, znam da bi mi sama pripretila otkazom. Mada neki put daje sve od sebe. Ne valja
samo što je to "neki put" redovno onda kad zakasniš na obed. Ostaje ipak uteha: po njenim
jelima teško je oceniti da li od sebe daje sve ili ništa. (Ona se kratko smeje, kao zabavljena
nečim dalekim. Ravnodušno.) Ali, nije važno. Leto je, hvala bogu, već na izmaku. Sezona
će vam uskoro početi, pa ćemo opet u drugorazredne hotele i vozove. Mrzim i njih,
naravno, ali od njih bar ne očekujem da liče na domaće ognjište. Uz to, otpadaju svi kućni
poslovi i brige. Glupo je očekivati od Bridžit ili Ketlin da se ovde ponašaju kao u pravoj
kući. One dobro znaju da to nije nikakva kuća. Kao god što i mi to znamo. Da to nikad nije
bila niti da će biti.

TAJRON (gorko, ne okrećući glavu): — Imaš pravo. Sad je već prekasno. Ali nekad je
bila, pre nego što si...
 MERI (lice joj najednom dobija izraz besmislenog poricanja): — Pre nego što sam — šta?
(Nastaje potpuni tajac. Onda ona produžuje, opet očigledno odsutna.) Ne, ne. Ma šta
nameravao da kažeš, dragi, istina ne može biti. Ovo mesto nikad nije predstavljalo domaći
kutak. Ti si oduvek davao prednost klubu ili baru. A ja sam se tu od samog početka osećala
taman toliko usamljenom koliko i u prljavoj sobi kakvog konačišta. U pravoj kući čoveka
nikad ne spopadaju takva osećanja. Zaboravio si da iz sopstvenog iskustva znam šta je dom.
Jedan takav dom, očinski, napustila sam da bih se udala za tebe. (Najednom, asocijacijom
misli, ona se okreće Edmundu. U njenom ponašanju prevladava nežna zabrinutost, ali se i
dalje oseća da je Meri čudno odsutna.) Bacaš me u brigu, Edmunde. Za ručkom skoro ništa
nisi okusio. Tako se, da znaš, ne čuva. Što ja nemam apetita, ništa ne mari. I inače sam se
nagojila. Ali ti moraš da jedeš. (S materinskim ulagivanjem.) Obećaj, dragi, meni za ljubav.

EDMUND (tupo): — Dobro, mama.

MERI (tapše ga po obrazu; on se trudi da ne pokaže koliko mu je to malo prijatno): —

Dobar si ti dečko. (Opet nailazi počivka ispunjena mrtvom tišinom. Onda se iz predvorja
čuje telefon, i svi se prestravljeno trzaju.)

TAJRON (žurno): — Pustite, ja ću, Megvajer je rekao da će me zvati. (Izlazi kroz prednji
salon.)

MERI (ravnodušno): — Megvajer. Mora da mu je na spisku ostao još jedan komad zemlje
koji nikom, sem vašem ocu, ne bi palo na pamet da kupi. Sad to već nema značaja, no uvek
mi se čini da je vaš otac mnogo radije davao novac na proširivanje imanja nego na kuću.
(Prestaje da govori. Osluškuje. Iz predvorja dopire Tajronov glas.)

TAJRON: — Halo. (S usiljenom srdačnošću.) O, kako ste, doktore? (Džejmi se okreće od

prozora. Merini prsti ubrzanije dobujupo stolu. Tajronov glas, uprkos njegovom nastojanju
da to prikrije, odaje da su s one strane žice stigle rđave vesti.) Tako, dakle? (Sa hitnjom.)
Dobro, objasnićete sve to kad dođe popodne na pregled. Tako je, neizostavno će doći. U
četiri. Ja ću prethodno navratiti da porazgovaramo. Ionako imam posla u gradu. Do videnja,
doktore.

EDMUND (tupo): — Nije zvučalo baš kao dobra vest. (Džejmi ga sažaljivo meri, a onda
opet šalje pogled kroz prozor. Meri je užasnuta, i njene ruke počinju da podrhtavaju. Tajron
ulazi. Obraća se Edmundu, očigledno lažno spokojan.)

TAJRON: — Doktor Hardi. Želi da ga danas u četiri neizostavno posetiš.

EDMUND (tupo): — Šta je kazao? Sad mi je već sasvim svejedno.

MERI (uzbudena, ne može da se savlada): — Ne bih mu verovala da se zakune na dvadeset
Biblija. Nijednu njegovu reč, Edmunde, ne treba ozbiljno shvatiti.

TAJRON (oštro): — Meri!

MERI (sa još većim uzbuđenjem): — Znamo mi, Džejmse, zbog čega ti se on toliko
dopada! Jer malo naplaćuje! O njemu mi, molim te, ništa ne govori. Poznajem ja doktora
Hardija kao zlu paru. A i kako ne bih, posle svih ovih godina. Šupljoglava neznalica!
Takvima bi zakonom trebalo zabraniti praksu. On pojma nema šta... Ti umireš i ludiš, a on
seda pored tebe uzima te za ruku, i čita pridike o snazi volje! (Prisećanja joj preko lica
navlače izraz duboke patnje. Za trenutak, ona zaboravlja na opreznost. S gorkom mržnjom)
On te namerno ponižava! Nateruje te da moliš i preklinješ! Ponaša se prema tebi kao prema
zlikovcu! On ništa ne shvata! A u dlaku je isti kao onaj jeftini šarlatan što ti je prvi put dao
lek... kakav lek, to si saznala tek onda kad je već bilo suviše kasno! (Žučno.) Mrzim lekare.
Spremni su na sve, samo da te pretvore u stalnog pacijenta. Prodaće i rođenu dušu! Gore od
toga, prodaće i tvoju, a to ćeš shvatiti tek kad se obreš u paklu!

EDMUND: — Mama! Za ime boga, prestani.

TAJRON (potrešeno): — Doista, Meri, nije vreme...

MERI (naglo savladana pometnjom koju je izazvalo osećanje krivice; muca): — O-oprosti,
dragi. U pravu si. Nema smisla da se čovek sad žesti. (Još jednom nastaje tajac. Kad ponovo
počne da govori, lice joj je sređeno i mirno, a iz njenog glasa i pokreta izranja ona
zagonetna otuđenost.) Idem malo na sprat, ako nemate ništa protiv. Moram da doteram
frizuru. (Dodaje uz osmeh.) To jest, ako pronađem naočari. Odmah ću sići.

TAJRON (dok ona prolazi kroz vrata, molećivo i prekorno): — Meri!

MERI (okreće se, i posmatra ga spokojno): — Čujem, dragi. Šta hoćeš?

TAJRON (bespomoćno): — Ništa.

MERI (s čudnim podrugljivim osmehom): — Ako već toliko podozrevaš, izvoli sa mnom
na sprat.

TAJRON: — Kad bi imalo svrhe! Ti bi to samo odložila. A ja ti nisam tamničar. Kao što ni
ovo nije tamnica.

MERI: — Naravno. Za tebe je ovo pravo ognjište. (Dodaje brzo, sa bezličnim kajanjem)
Oprosti, dragi. Nisam htela da zajedam. Ti nisi kriv. (Ona nestaje u zadnjem salonu. Njih
trojica ostaju u sobi ćutke. Ima se utisak da čekaju da zamru njeni koraci na stepenicama, pa
da tek onda progovore.)
DŽEJMI (cinički surov): — Opet će sebi krknuti u venu!

EDMUND (besno): — Ne baljezgaj!

TAJRON: — Mogao bi da uvučeš svoj pogani jezik! I da se manje služiš tim gadnim
žargonom brodvejskih danguba! Čudim se da nemaš trun saosećanja. Ili da nisi bar toliko
uljudan. (Gubi strplejnje.) Nogu u zadnjicu valjalo bi ti dati! Ali kad bih to i učinio, vrlo
dobro znaš ko bi plakao i preklinjao za tebe, ko bi te opravdavao i žalio sve dok ne bih
dozvolio da se vratiš.

DŽEJMI (bol mu grči lice): — Isuse, zar ne znam? Kažeš da se sa njom ne saosećam.
Saosećam kao malo ko na svetu. Meni je jasno s kakvim se strašnim protivnikom ona
uhvatila u koštac. Takvu neravnu borbu ti nikad nisi vodio! To što sam upotrebio reč sa
ulice još ne dokazuje da sam bezosećajan. Rekao sam bez uvijanja i naglas samo ono što svi
mi znamo, i sa čim ćemo opet morati da se mirimo. (Gorko.) Lekovi na kratko pomognu, ali
činjenica je da se to ne leči. Budale smo što smo se nadali... (Cinički.) Za takve nema
povratka!

EDMUND (prezrivo parodirajući bratov cinizam): — Za takve nema povratka! Unapred

osuđeni na pakao! Sve je to podvala!... Svi smo mi maloumnici i naivčine i, hvatajući se
ukoštac, zaboravljamo da nas očekuje jedino poraz. (Prezrivo.) Isuse, kad bih mislio kao ti...
!

DŽEJMI (najpre podboden, ali odmah zatim sleže ramenima; suvo): — Imao sam utisak da
i sam tako misliš. Poezija ti nije bogzna koliko vedra. Pa ni lektira kojoj se navodno diviš.
{On pokazuje ormarić s knjigama u pozadini.) Onaj tvoj miljenik sa čudnim imenom, na
primer.

EDMUND: — Niče. Ne znaš o čemu govoriš. Nisi ga čitao.

DŽEJMI: — Jesam. Ali ne više no što je bilo potrebno da uvidim kakva je to gomila
koještarija.

TAJRON: — Dosta prepirke, čujete li! Čovek bi se teško odlučio između filozofije kojoj su
te naučile brodvejske dangube i one koju je Edmund pocrpeo iz knjiga. Zaudaraju i jedna i
druga. Obojica ste ismejali veru u kojoj ste rođeni i podignuti — jedinu pravu veru
katoličke crkve — i time što ste se nje odrekli, uništili ste sami sebe! (Sinovi ga s prezirom
gledaju. Oni zaboravljaju da su u svađi, te u ovoj stvari protiv njega saveznički istupaju.)

EDMUND: — Koještarija, tata.

 DŽEJMI: — Mi se, bar, ne pretvaramo. (Zajedljivo.) A ni tebi se kolena, koliko vidim, nisu
izlizala od klečanja na misama.

TAJRON: — Priznajem da sam loš katolik, ako se sudi po tome da li se pridržavam

crkvenih propisa, i Bog neka mi oprosti. Ali ja verujem! (Srdito.) A ti si lažov! Ako i ne
idem u crkvu, svake večeri i svakog jutra otkako znam za sebe spuštam se na kolena i
molim Bogu!

EDMUND (zagrižljivo): — Pominješ li mamu?

TAJRON: — Pominjem. Činim to već godinama.

EDMUND: — Onda Niče doista, ima prava. (Citat iz "Tako je govorio Zaratustra") "Umro
je Bog: sažalivši se na čoveka, umro je Bog."

TAJRON (ignorišući tu primedbu): -— Da se i vaša majka molila, možda... Ona se nije

odrekla vere, već ju je zaboravila. Stoga joj je iskopnela duhovna snaga s kojom bi inače
odolela prokletstvu. (Onda, tupo rezigniran.) Ali čemu reči? Sa tim smo živeli ranije, pa
ćemo morati i odsad. Iz ove kože nema se kud. (Gorko.) Voleo bih samo da mi ovog puta
nije pothranila nadu. Ali, tako mi boga, više neću da se nadam!

EDMUND: — Kako je to gnusno, tata! (Prkosno.) A ja hoću da se nadam! Pa ona samo što
je počela. Još uvek može da se otrgne. Govoriću s njom.

DŽEJMI (sleže ramenima): — Sa njom sad nema razgovora. Slušaće te, ali te neće čuti.
Biće tu, ali neće biti prisutna. Valjda je toliko poznaješ.

TAJRON: — Da, tako otrov na nju uvek deluje. Svakog dana od sada izmicaće nam na
sličan način da pre osvit...

EDMUND (kukavno): — Umukni, tata. (Skače iz fotelje.) Odoh da se obučem. (Gorko,

usput.) Penjaću se što bučnije. Da ne misli da je uhodim. (Nestaje kroz prednji salon. Zatim
se čuje kako trupće uz stepenice.)

DŽEJMI (posle počivke): — Šta je doktor Hardi rekao za Derana?

TAJRON (tupo): — Ono što si mislio. Tuberkuloza.

DŽEJMI: — Ma, nije valjda!

TAJRON: — Kazao je da je to van svake sumnje.

DŽEJMI: — Moraće u sanatorijum.

 TAJRON: — Tako je. Šta više, Hardi smatra da je i za njega i za njegovu okolinu bolje da
što pre ode. On tvrdi da će Edmund, ako se bude pridržavao lekarskih naređenja, ozdraviti
za šest meseci ili, najdalje, za godinu dana. (Uzdiše melanholično i povredeno.) Ni sanjao
nisam da će moje dete... To od mojih ne dolazi. Naši su svi do jednog imali čelična pluća.

DŽEJMI: — Zar je to sad važno? Kud Hardi namerava da ga pošalje?

TAJRON: — Videćemo. Zato i idem do njega.

DŽEJMI: — Samo gledaj, pobogu, da to bude nešto pristojno, a ne kakva jeftina šupa!

TAJRON (pogođen): — Poslaću ga tamo gde Hardi smatra da je najbolje!

DŽEJMI: — Dobro, ali nemoj da pred Hardijem, po starom običaju, zakukaš kako ćeš zbog
poreza i hipoteke završiti u sirotištu.

TAJRON: — Nisam milioner da rasipam! Zašto da Hardiju ne kažem istinu?

DŽEJMI: — Jer će pomisliti da i sam želiš da ti predloži upravo kakvu jeftinu šupu. I jer će
znati da to nije istina — naročito ako dočuje da si bio kod Megvajera, i da si dopustio da ti
taj zlatousti prevarant naturi još jedan komad loše zemlje!

TAJRON (besno): — Ne zabadaj nos u moje stvari!

DŽEJMI: — To su Edmundove stvari. Bojim se samo da te tvoja primitivna irska shvatanja

o neizlečivosti tuberkuloze ne navedu na zaključak da je suva šteta potrošiti više no što je
potrebno.

TAJRON: — Lažovčino!

DŽEJMI: — U redu, dokaži da sam lažovčina. To i želim. Zbog toga sam sve to i rekao.

TAJRON (njegov bes se još nije stišao): — Duboko verujem da će se Edmund izlečiti.
Nego, da nisi blatio Irsku svojim prljavim jezikom! I baš ti nade da se podsmevaš, ti, kome
se s nosa čita odakle si!?

DŽEJMI: — Samo dotle dok se ne umijem. (A onda dok otac još nije stigao da reaguje na
tu uvredu na račun Stare Ledine, dodaje suvo, sležući ramenima.) Uostalom, to je sve što
sam imao da kažem. Na tebi je da odlučiš. (Iznenada.) Šta da radim popodne, dok si u
varoši? Na živici sam posvršavao sve što se može dok još ne podrežeš. Znam da nisi voljan
da ti preuzmem makaze.

TAJRON: — Sigurno da nisam. Ti bi samo pokvario, kao što sve drugo kvariš.
 DŽEJMI: — Onda je pametnije da pođem s Edmundom u grad. Loša vest, povrh onoga što
se desilo sa mamom, mogla bi ga dotući.

TAJRON (zaboravljajući na srdžbu): — Naravno, Džejmi. Pođi s njim. Ne daj mu da klone

ako ikako možeš. (Dodaje zajedljivo.) Ako možeš, a da ti to ne posluži kao povod da se
natreskaš!

DŽEJMI: — Ne znam samo kojim parama! Koliko mi je poznato, piće se još uvek plaća.
(Polazi ka vratima prednjeg salona.) Idem da se presvučem. (Zastaje u dovratku jer vidi
majku gde dolazi iz predvorja, pa se sklanja da je propusti u dnevnu sobu. Pogled joj je
užagreniji, a maniri još hladniji i bezličniji. U toku scene, ova promena sve više pada u oči.)

MERI (neodredeno): — Da nisi, Džejmi, negde video moje naočare? (Ona ga ne gleda. On
sklanja oči u stranu, ignorišući njeno pitanje, ali po njoj se ne bi ni reklo da očekuje
odgovor. Ona stiže u prvi plan, i obraća se mužu ne gledajući ga.) Ni ti ih, Džejmse, nisi
video? (Iza nje Džejmi nestaje kroz prednji salon.)

TAJRON (okreće se i gleda kroz vrata s mrežom): — Nisam, Meri.

MERI: — Šta je to sa Džejmijem? Mora da si mu opet nešto prebacivao. Nema smisla da

ga stalno bagatelišeš. On nije kriv. Da je odrastao u pravoj kući, uverena sam da bi bio
drugačiji. (Prilazi prozorima s desne strane. Vedro.) Slabo si se pokazao, dragi, kao
vremenski prognozer. Pogledaj tu maglu kako se Spušta. Jedva nazirem drugu obalu.

TAJRON (trudi se da zvučiprirodno): — Da, malo sam preuranio. Po svemu izgleda da će

magle biti još i ove noći.

MERI: — Neka bude. Večeras mi neće smetati.

TAJRON: — I ja, Meri, mislim da neće.

MERI (upućuje mu kratak pogled; posle počivke): — Ne vidim Džejmija da ide ka živici.
Kud je otišao?

TAJRON: — Poći će sa Edmundom do lekara. Otišao je na sprat da se presvuče. (Onda,

zadovoljan štoje i sam našao izgovor daje ostavi.) Bolje da i ja to uradim, inače ću zakasniti
u klub na sastanak. (On polazi ka vratima prednjeg salona, ali munjevitom, implusivnom
kretnjom ona ga stiže i hvata za mišicu.)

MERI (s preklinjućim tonom u glasu): — Ostani još, dragi. Ne volim da sam sama.
(Žurno.) Hoću da kažem, imaš dovoljno vremena. Uvek se hvališ kako si kadar da se
obučeš deset puta brže od naših dečaka. (Neodređeno.) Nešto mi je bilo na vrh jezika. Sta
sam to htela...? Ne znam. Zaboravila sam. Drago mi je što Džejmi ide u varoš. Nadam se da
mu nisi dao novaca.

TAJRON: — Nisam.

MERI: — On bi sve to straćio na viski, a sam znaš kakav je žučan i zloban kad se napije.
Ne zameram mu na onome što je rekao večeras, ali tebe on uvek izbezumljuje, naročito kad
si i sam pijan, kao što ćeš biti.

TAJRON (uvredeno): — Ja? Koješta. Ne sećam se da me je piće ikad oborilo.

MERI (peckajući ga, u suštini nezainteresovana): — O, znam ja da se ti nećeš dati. Kao i

obično. Neko sa strane možda ne bi ništa ni primetio, ali, dozvoli, posle trideset i pet godina
braka...

TAJRON: — Nisam izostao ni sa jedne predstave u životu. Šta će ti bolji dokaz? (Onda,
gorko.) Ako sam se koji put i napio, ti nemaš nikakva prava da mi prebacuješ. Za to sam
imao jačih razloga od bilo koga u svetu.

MERI: — Razloga? Kakvih razloga? Kad odeš u klub, uvek piješ više no što treba, zar ne?
A naročito kad sretneš Megvajera. On se već za to postara. Ne misli, dragi, da ti zameram.
Radi i dalje onako kako smatraš da je najbolje. Nemam ništa protiv.

TAJRON: — Znam da nemaš. (On kreće prema prednjem salonu, u želji da umakne.)
Moram da se presvučem.

MERI (ponovo ga sustiže, i grabi za mišicu; preklinjući): — Ne idi, dragi, molim te.
Sačekaj bar dok ne siđe jedan od dečaka. Još malo pa ćete me i tako ostaviti.

TAJRON (S gorkom tugom): — Ti si, Meri, ta koja ćeš od nas otići.

MERI: — Ja? Gluposti, Džejmse. Ne vidim da je to izvodljivo. Pre svega, nemam kud.
Koga da posetim? Gde su mi prijatelji?

TAJRON: — Sama si kriva... (Prekida rečenicu, i uzdiše bespomoćno. Ubedljivo.) Jednu

stvar bi, Meri, svakako popodne mogla da učiniš. Nešto što će ti dobro doći. Izvezi se
autom. Iziđi malo iz kuće. Uživaj na suncu i čistom vazduhu. (Povređeno.) Auto sam radi
tebe kupio. Sama znaš da ta prokleta kola ne marim. Milije mi je da pešačim ili da idem
tramvajem. (Sve uvređenije.) Čekala su te kad si se vratila iz sanatorijuma. Nadao sam se da
će te obradovati i razgaliti. Ranije si se svakog dana i vozila, ali u poslednje vreme jedva da
si u njih i kročila. Platio sam ih više nego što sam smeo, a i šofera držim na stanu i hrani.
Tog čoveka skupo plaćam, vozila se ti ili ne. (Gorko.) Eto, kako se rasipa! Vidim ja da ćete
me pod starost oterati u sirotinjski dom! Zbog čega sam onda izdao toliki novac? Mogao
sam ga isto tako baciti kroz prozor.

MERI (sa studenim spokojstvom): — Slažem se, Džejmse. Uludo bačen novac. Nije
trebalo da kupuješ polovan automobil. Namagarčili su te i ovaj put, kao što te stalno
magarče jer ti je pred očima samo jeftina polovna roba.

TAJRON: — Izvini. Naš auto je odličan! Svi kažu da je bolji od bilo kog novog.

MERI (ignorišući tu primedbu): — Uludo je bačen i novac koji daješ Smajtu. Taj čovek je
ispomagao u nekoj garaži, i nikad nije bio šofer. Tačno je, naravno, da ga plaćaš manje no
pravog šofera, ali on to sigurno više nego nadoknađuje mitom kojim ga podmazuju u garaži
gde nam opravljaju kola. Svaki čas se kvare. Bojim se da je to Smajtovo maslo.

TAJRON: — Ne verujem. Možda nije nalickan i livrejisan kao milionerski majmuni, ali je
pošten! Opaka si koliko i Džejmi, i ti u svakog podozrevaš!

MERI: — Ne vredaj se, dragi. Ni ja se nisam uvredila kad si mi poklonio taj automobil.
Znala sam da time nisi mislio da me uniziš. Znala sam da je to stvar tvoga stila. Bila sam
blagodarna i ganuta. Mogla sam zamisliti šta te je muke stalo da se odlučiš na tu kupovinu,
a to je dokazivalo koliko me, na svoj način, voliš, pogotovu kad si unapred sumnjao da će
mi to biti od bilo kakve koristi.

TAJRON: — Meri! (On je iznenada privija uza se. Slomljeno.) Draga Meri! Mene, i sebe, i
dece naše radi, hoćeš li već jednom da prestaneš?

MERI (pometena osećanjem krivice, na časak zamuckuje): — Dže-Džejmse! Preklinjem

te! (Istog trenutka, na njenom licu ponovo se javlja onaj čudni izraz tvrdoglavog otpora.) Da
prestanem sa ovim? Šta li to govoriš? (On dopušta da mu ruka bespomoćno klone niz bok.
Ona ga impulsivno grli.) Džejmse! Mi smo se voleli! I uvek ćemo se voleti! Negujmo samo
tu uspomenu, i ne trudimo se da proniknemo u ono što se ne da razumeti, ili da ispravljamo
ono što se ne da ispraviti. Ono što je život od nas načinio, ne možemo ni opravdati ni
objasniti.

TAJRON (kao da je prečuo; gorko): — Nećeš, zar, ni da pokušaš?

MERI (njene ruke se beznadežno spuštaju i ona se okreće od njega; bezlično): — Šta to?
Da po podne iziđem autom u šetnju? Pa mogu ako baš hoćeš, mada ću se osećati
usamljenijom nego ovde. Nema nikoga koga bih mogla pozvati da mi pravi društvo, a, sem
toga, nikad ne znam šta da kažem Smajtu kad me pita kuda da vozi. Kad bi postojala neka
prijateljica, pa da do nje svratim, da se malo ismejemo i zajednički izogovaramo, Ali,
naravno, nje nema. Niti je ikad bilo. (Njeno ponašanje odaje sve veću odsutnost.) U
samostanu sam imala mnogo prijateljica. Bile su to devojke čije su porodice živele u divnim
kućama. Išla sam im u posetu, a i one su navraćale k meni, u očev dom. Ali, prirodno, čim
sam se udala za glumca — ti znaš kako se na glumce u to vreme gledalo — mnoge od njih
su ohladnele. A odmah po venčanju izbio je i onaj skandal sa tvojom ljubavnicom, kad te je
tužila sudu. Onda su me sve moje stare prijateljice ili sažaljevale, ili su pokraj mene
prolazile kao pored starog groblja. One prve bile su mi naročito mrske.

TAJRON (sa osećanjem krivice, ali i uvredeno): — Ne rij, zaboga, po onome što je davno
zaboravljeno.

Ako si se već sad, u rano popodne, vratila u tako duboku prošlost, šta onda ostaje za
večeras?

MERI (sad pilji u njega prkosno): — Kasnije ću o tome razmišljati, sad moram u varoš.
Treba da uzmem neke stvari u apoteci.

TAJRON (S gorkim prezirom): — Neću ti smetati da nešto od toga sakriješ, i da nabaviš

recepata za nove količine! Nadam se da će ta zaliha biti malo pozamašnija, te da nećemo
doživeti još jednu noć poput one kad si ječala za tim lekom i kad si, upola luda istrčala iz
kuće u spavaćici da se baciš sa doka!

MERI (pretvara se da to nije čula): — Moraću da uzmem prašak za zube i toaletni sapun,
krem za noć... (Kukavno malaksava.) Džejmse! Ne pominji to! Zašto me ponižavaš?

TAJRON (postiden): — Oprosti, Meri! Zbilja nisam hteo.

MERI (opet odbrambeno, bezlično): — Veru-jem. Ali, nije ni važno. Ništa slično nije se
nikad ni desilo. To ti se moralo privideti u snu. (On bulji u nju beznadezno. Njen glas se
postepeno gubi, kao da nekud tone.) Do Edmundovog rođenja bila sam potpuno zdrava,
sećaš se, Džejmse. Imala sam čelične nerve. Odlično sam podnosila čak i putovanja, na koja
sam išla s tobom iz sezone u sezonu, provodeći čitave nedelje po bednim svratištima, po
vozovima bez spavaćih kola, i prljavim sobama zapuštenih hotela, živeći na lošoj hrani i
rađajući decu u hotelskim sobama. Ali porodaj s Edmundom, to je bila kap u prepunoj čaši.
O, kako me je slomio taj porodaj, a onaj praznoglavi šarlatan, jeftini hotelski lekar... Znao
je jedino da imam bolove. I nije mu bilo teško da ih prekrati.

TAJRON: — Meri! Zaboga! Ne misli na ono što je prošlo!

MERI (sa čudnim bezličnim spokojstvom): — Zašto? Kad ne mogu da ne mislim. Prošlost
je u sadašnjosti, zar ne? Ona je i u budućnosti. Svi mi pokušavamo da se iz toga lažima
izvučemo, ali nam život ne da... (Nastavlja) Krivim jedino sebe. Posle Judžinove smrti bila
sam se zarekla da više nikad neću rađati. Ja sam kriva što je on umro. Da ga nisam ostavila
kod moje majke, i da ti se nisam pridružila na turneji, kad si mi pisao da ti nedostajem i da
si usamljen, ne bi se sigurno dogodilo da Džejmi, sa neizlečemm boginjama, zalazi u sobu
gde je ležala beba. (Lice joj postaje oporo.) Uvek sam verovala da je Džejmi to namerno
činio. Bio je ljubomoran na malog brata. Mrzeo ga je. (Pošto Tajron počinje da negoduje.)
O, naravno, znam da je Džejmiju tada bilo samo sedam godina, ali on nije bio glup.
Upozoravali su ga da bi beba lako mogla nastradati. On je to dobro znao. To mu nikad ne
mogu oprostiti.

TAJRON (s gorkom tugom): — Opet o Judžinu? Što ne pustiš naše mrtvo detešce da na
miru počiva?

MERI (kao da ga nije čula): — Ja sam kriva. Nisam se smela odvajati od Judžina. A ni
dozvoliti da me ubediš kako treba da krenem s tobom samo zato što te volim. Iznad svega,
nisam smela da namesto Judžina rađam drugo dete, kao što si me nagovarao i nagovarao,
misleći da ću tako lakše preboleti njegovu smrt. Još tada sam iz iskustva znala da će deca
biti dobra samo ako imaju gde da se rode i da žene mogu biti dobre majke samo ako imaju
svoj dom. Strepela sam sve vreme dok sam nosila Edmunda. Predosećala sam nekakav
užas. Jer sam, ostavljajući na onaj način Judžina, dokazala da ne zaslužujem drugo dete, jer
sam znala da će me Bog kazniti ako ga donesem na svet. Nikako nisam smela da rađam
Edmunda.

TAJRON (baca uznemirene poglede kroz prednji salon): — Meri! Pazi šta govoriš. Ako te
čuje, pomisliće da ga nisi ni želela. Njemu je već dovoljno loše i bez...

MERI (žestoko); — To je laž! Ja sam ga želela! Više od bilo čega na svetu! Samo me ti
nisi razumeo! On nikad nije bio srećan. Niti će ikad biti. Ni zdrav. Došao je na svet
razdražljiv i preosetljiv, što je opet moja greška. I kad god bi se razboleo, setila bih se
Judžina i mog oca, i spopadalo bi me stotinu strahova i osećanja krivice. (Onda, shvativši
šta je rekla, naglo prelazi u tvrdoglavo poricanje.) O, glupo je doista pomišljati na najcrnje,
kad za to nema razloga. Naposletku, ko još nije nazebao i od nazeba ozdravio? (Tajron je
netremice posmatra i bespomoćno uzdiše. Okreće glavu ka prednjem salonu, i vidi
Edmunda kako silazi niz stepenice predvorja.)

TAJRON (oštro, spuštenim glasom): — Evo Edmunda... Za ime boga, uzdrži se bar dok je
tu! Valjda možeš toliko da učiniš za njega! (On čeka, sileći se na prijatan očinski izgled.
Ona čeka prestrašena i, ponovo zahvaćena dubokim nemirom, drhtavim rukama smeteno i
besciljno putuje preko grudi do grla, a zatim i do kose. Dok Edmund prilazi vratima dnevne
sobe, ona, lišena snage da se s njim suoči, brzo odlazi prozorima s leve strane, i, ledima
okrenuta prednjem salonu, gleda nekud napolje. Edmund ulazi. Sad je preobucen; na njemu
su konfekcijsko odelo od plavog serža, visoki kruti okovratnik, i mašna, a na nogama crne
cipele; glumački srdačno.) Gle, gle! Bogami, izgledaš tip-top. Idem i ja da se presvučem.
(On prolazi pored sina.)

EDMUND (suvo): — Samo trenutak, tata. Mrzim da pokrećem neprijatne teme, ali reč je o
novcu za tramvaj. Ja sam švorc.

TAJRON (automatski otpočinje uobičajeno naravoučenije): — I bićeš švorc sve dok ne

budeš shvatio vrednost... (Zaustavlja se s osećanjem krivice, i sažaljivo i zabrinuto osmatra
sinovo lice.) Ali ti si učio, momče. Radio si muški dok te ovo nije stiglo. Ponosim se tobom.
(Izvlači iz džepa od pantalona smotuljak novčanica i pažljivo među njima odabire jednu.
Edmund je uzima. Gleda je, i njegovo lice odslikava zapanjenost. Njegov otac i sad reaguje
kao obično — sarkastično.) Pa, hvala. (Citira.) "Kako je oštrije nego zmijin zub..."

EDMUND: — "Nezahvalno dete." Znam, tata. Ali ti mi nisi dao ni da se snađem. Lepo
sam zanemeo od čuda. Pa to nije dolar. To je desetica.

TAJRON (zbunjen sopstvenom velikodušnošću): — Stavi je u džep. Verovatno ćeš u

varoši naići na nekog prijatelja, a kavaljer se ne može biti bez ičega u novčaniku.

EDMUND: — Zato mi daješ, tata? Onda ti od srca hvala. (On je istinski zadovoljan i
blagodaran na trenutak, no odmah potom ispituje oca pogledom punim nelagodne sumnje.)
Ali, otkud sad odjednom...? (Cinično.) Mora da ti je doktor Hardi rekao da ću umreti? (Istog
časa, shvativši da je to oca gorko povredilo.) Oprosti, tata. Neukusno sam se našalio. To je
sve. (On plahovito obavija ruku oko očevih ramena, i srdačno ga priteže.) Veoma sam ti
zahvalan, tata. Na časnu reč.

TAJRON (ganut, uzvraća mu zagrljaj): — A, nije to bogzna šta, momče.

MERI (iznenada im se obraća u zbrkanoj panici straha i ljutnje): — To neću da čujem!

(Lupa nogom o pod.) Razumeš, Edmunde?! Takve bolesne besmislice! Šta kažeš: da ćeš
umreti! Eto ti tvoje lektire! Sve sama tuga i smrt! Otac ti ne bi smeo dozvoliti da te knjige
čilaš. A neke pesme koje si sam napisao još su i gore!

Čovek bi pomislio da ti je dodijao život! A ovamo mladić pred kojim su otvoreni svi
putevi! Ne, to je samo poza kojo) si se naučio iz knjiga! U stvari, ti i nisi bolestan!

TAJRON: — Meri! Umukni!

MERI (istog časa prelazi na hladan i miran ton): — Ali, Džejmse, glupo je da se Edmund
tako sneveseljuje, i da pravi uzbunu ni zbog čega. (Obraćajući se Edmundu, ali izbegavajući
njegov pogled. Peckajući blagonaklono.) Ne mari, dragi. Ja te providim. (Prilazi mu.) Voliš
da te mazimo i tešimo, i da oko tebe stalno oblećemo. Priznaj. Još uvek si obično detešce.
(Obgrljuje mu ramena i privija uza se. On ostaje krut i hladan. Glas joj počinje da
podrhtava.) Ali, preklinjem te, dragi, ne preteruj u tome. Ne govori ni o čemu jezovitom.
Znam da to što kažeš ne treba uzimati odviše ozbiljno, ali ja ne umem drugačije. Ti si me
tako... prestrašio. (Nesposobna da se i dalje uzdržava, ona sakriva lice na njegovo rame, i
jeca. Edmund je, i protiv volje, dirnut. Nespretno nežan, tapšejepo ramenu.)

EDMUND: — Nemoj, majko. (Njegove oči susreću očev pogled.)

TAJRON (promuklo, hvatajući se za davljeničku slamku): — Možda bi sad mogao da

zamoliš majku ono što si hteo... (Nespretno vadi sat.) Pazi, bogati, koliko je već! Vidim da
ću polomiti noge. (Žurno odlazi kroz prednji salon. Meri diže glavu. Kroz njene manire
ponovo izbija neka bezlična materinska briga. Reklo bi se da je zaboravila na suze, koje su
joj još u očima.)

MERI: — Kako ti je, dušo? (Opipava mu glavu.) Čelo ti je nešto toplije, ali to je zato što si
izlazio na sunce. Inače izgledaš mnogo bolje nego jutros. {Uzimaga za ruku.) Dodi ovamo i
sedi. Ne smeš da si stalno na nogama. Nauči se da štediš snagu. (Dovodi ga dofotelje i
nateruje da sedne, a sama se spušta na bočni naslon. Jednom rukom obgrljuje mu ramena.
Sa svog mesta, on joj ne vidi oči.)

EDMUND (sad će zaustiti da je zamoli za nešto što mu se unapred čini potpuno

beznadežnim): — Slušaj, mama...

MERI (istog časa ga prekida): — De, de, bez priče. Zavali se lepo, i miruj. (Ubedljivo.)
Čini mi se da bi najpametnije uradio da popodne ostaneš kod kuće pod mojom negom.
Previše bi te zamorilo da po ovakvoj pripeci ideš u varoš onim prljavim starim tramvajem.
Uverena sam da bi ti ovde, kraj mene, daleko više prijalo.

EDMUND (tupo): - Zaboravljaš da moram do Hardija. (Pokušava opet da joj se obrati.)

Slušaj, mama...

MERI (ne časeći): — Kako bi bilo da mu telefoniraš. Da mu javiš da se ne osećaš najbolje.

(Uzbudeno.) Ići njemu, znači straćiti i vreme i novac. Samo će te nešto slagati. Pretvaraće
se da je otkrio nešto ozbiljno, jer on od toga živi. (Smeje se kratko, i sa nešto preterane
ironije.) Matori idiot! Samo se uprepodobi i čita lekcije o snazi volje. To mu je sve što zna
iz medicine!

EDMUND (pokušava da joj ulovi pogled): — Mama! Čuj me, molim te! Hteo bih da te
nešto zamolim. Vidiš, ti si tek... počela. Još uvek možeš da prekineš. Ti imaš sasvim jaku
volju! Svi ćemo ti se naći pri ruci. Radiću što god ti hoćeš! Pristaješ li, mama?

MERI (zamuckuje, preklinjući): — Molim te... ne govori o... stvarima koje ne razumeš!
EDMUND (tupo): — Dobro, odustajem. Osećao sam da ne vredi.

MERI (sad besmisleno poriče): — Uostalom, ne znam na šta aludiraš. Znam samo da si
poslednji koji bi smeo... Onog časa kad sam se vratila iz sanatorijuma počeo si da
poboljevaš. Tamošnji lekar me je upozorio da kod kuće moram bezuslovno mirovati i da se
ne smem ničim uznemiravati, a ja sam činila upravo suprotno: sve to vreme drhtala sam nad
tobom. (Onda, smeteno.) Ali, to nije izgovor! Ja samo pokušavam da objasnim. Nije
izgovor! (Ona ga grli, preklinjući.) Obećaj, dragi, da nećeš verovati da sam te upotrebila
kao izgovor.

EDMUND: — A u šta drugo da verujem?

MERI (pažljivo skida ruku s njegovog ramena; njeno ponašanje postaje ponovo odsutno i
bezlično): — Da. Rekla bih da se toj sumnji ne možeš oteti.

EDMUND (postiden, ali još uvek gorko): — A šta drugo očekuješ?

MERI: — Ništa. Ja ti ne zameram. Otkud bi mi i mogao verovati kad sama sebi ne

verujem? Postala sam grdno lažljiva. Nikada nisam nikoga slagala. Sad moram, ponajviše
sebe. Ali kako da shvatiš kad ni ja to nisam u stanju. Nikad ništa nisam razumela, sem što
sam jednog davnog dana uvidela da svoju rodenu dušu više ne mogu nazvati svojom. (Neko
vreme ćuti, a onda snižava glas od čudnog tona kojim se došaptavaju tajne.) Ali jednog
dana, dragi, ja ću je ponovo naći. Biće to onda kad sasvim ozdraviš, i kad te vidim srećnog i
na svojim nogama, kad više ne budem morala da se osećam krivom. Onda kad mi blažena
devica Marija oprosti, i povrati veru koju sam u njenu ljubav i milost imala za samostanskih
dana i kad opet budem kadra da joj se molim — kad shvati da mi više niko na ovom svetu
ne veruje ni na trenutak, tad će mi ona poverovati, i s njenom pomoći biće sasvim lako.
Čuću sebe kako jaučem u ropcu, ali ću se u isti mah i smejati, jer ću biti tako sigurna u sebe.
(A onda, pošto Edmund beznadežno ćuti, tužno dodaje.) Naravno, ni ti to ne možeš
verovati. (Onda ustaje sa naslona na kome je sedela, i odlazi da se zagleda kroz prozore s
desne strane. Leđa okrenutih njemu, ležernim glasom.) Pa, vidiš, možda bi i mogao da
pođeš u grad. Zaboravila sam da ću krenuti autom. Moram do apoteke, Sumnjam da bi
želeo da mi do tamo praviš društvo. Bilo bi te stid.

EDMUND (slomljeno): — Mama! Kako možeš!

MERI: — Računam da ćeš tih deset dolara što ti je dao otac podeliti sa Džejmijem. Vas
dvojica uvek delite, zar ne? Kao dobri drugovi. Doduše, znam šta će on uraditi sa svojom
polovinom. Napiće se tamo gde može biti u društvu sa jednom vrstom žena koju razume ili
voli. {Okreće mu se i preklinje ga, sva prestrašena.) Edmunde! Obećaj da nećeš piti! Mogao
bi nastradati! Znaš da ti je doktor Hardi rekao...
EDMUND (gorko): -— A zar on nije običan matori idiot?

MERI (sa izrazom koji izaziva sažaljenje): — Edmunde! (Iz predvorja se čuje Džejmijev
glas "Derane, dolazi! Kupimo prnje!" Meri ponovo i naglo počinje da se ponaša bezlično.)
Hajde, Edmunde. Džejmi te čeka. (Ona odlazi vratima prednjeg salona) Eno, silazi ti i otac.
(Čuje se kako Tajron doziva "Edmunde, hajdemo!")

MERI (Ljubi ga nežno, ali odsutno): — Zbogom, mili. Ako dolaziš na večeru, potrudi se da
stigneš na vreme. To isto reci i ocu. Znaš kakva je Bridžit. (On se okreće i žurno odlazi.
Tajron dovikuje izpredvorja "Do viđenja, Meri!" a onda i Džejmi — "Do viđenja, mama!"
Ona im otpozdravlja.) Do viđenja. (Čuje se kako se prednja vrata s mrežom za njima s
treskom zatvaraju. Ona prilazi stolu i tu stoji; jednom rukom dobuje po njemu, drugom
popravlja kosu. Zvera po sobi prestrašenim, bespomoćnim pogledom, i šapuće sama sebi.)
Ovde je tako pusto. (Onda joj se na licu stvrdnjava izraz gorkog samoprezira.) Opet se
lažeš. Htela si da ih se otarasiš. Nije nimalo prijatno u društvu onih koji te preziru i koji te
se gade. U stvari, voliš što su otišli (Smeje se pomalo očajnički.) Pa, onda, Majko božja, što
mi je tako pusto?

(Z A V E S A)

TREĆI ČIN

SCENA: (Ista. Oko šest i po uveče. U dnevnoj sobi se zgušnjava suton, znatno ranije no
inače, zbog magle koja se spustila iz moreuza, koja liči na belu zavesu navučenu s onu
stranu prozora. Sa kule svetilje iza ulaza u pristanište javlja se, u pravilnim razmacima,
sirena za maglu ječanjem koje podseća na porođajne muke kitove ženke, a iz samog
pristaništa s vremena na vreme dopire signalna zvonjava sa usidrenih jahta.

Kao i u sceni pred ručak iz prethodnog čina, i sada se na stolu nalazi poslužavnik sa
viskijem, čašama i bokalom rashlađene vode.

Ukazuju se Meri i služavka Ketlin. Ova potonja stoji s leve strane stola. U ruci drži praznu
čašu za viski, i to tako nekako da izgleda kao da ju je potpuno zaboravila. Na njoj se
primećuje dejstvo alkohola. Na njenom glupom i dobroćudnom licu titra zadovoljan i
samodopadljiv osmeh.

Meri je bleda nego pre, i oči joj zrače neprirodnim sjajem. Onaj utisak čudne ograđenosti
od sveta još je upadljiviji u njenom ponašanju. Ona se povukla duboko u se, našavši
pribezište i razrešenje u snu, gde je sadašnja stvarnost samo običan privid koji se primi i
odbacuje bez osećanja. Čak i krajnje cinično, ili se potpuno ignoriše. S časa na čas, kroz
njeno držanje probija zagonetno vesela i drska mladost, kao da je duhom ponovo postala
jednostavna i spontana, naivna, srećna i brbljiva srednjoškolka iz samostanskih dana. Na
njoj je haljina koju je obukla pre nego što će se automobilom izvesti u grad. To je
jednostavna, mada prilično skupocena toaleta, koja bi joj izvanredno pristajala da je ne nosi
nemarno, bezmalo aljkavo. Frizura joj nije više brižljivo nameštena. Izgleda pomalo
razbarušeno, i s jedne strane nagnječena. U razgovoru s Ketlin, ona se služi tonom
poverljive familijarnosti, kao da joj jeslužavka stara, prisna prijateljica. U trenutku kada se
diže zavesa, ona stoji kraj vrata s mrežom i gleda napolje. Čuje se kako ječi sirena.)

MERI (zabavljeno, kao kakva devojčica): — Čuj tu sirenu! Odvratna je, je l’ da, Ketlin?

KETLIN (govori prisnije no inače, ali ne u nameri da ispadne nepristojna,jer svoju

gospodaricu u suštini iskreno voli): — Jeste, gospođo. Prava zloslutnica.

MERI (nastavlja kao da je nije ni čula; kroz skoro čitav sledeći dijalog stiče se i pojačava
utisak da joj je Ketlin tu samo izgovor za jedan glasan monolog): — Večeras mi ne smeta.
Ali prošle noći zbog nje umalo što nisam pomerila umom. Ležala sam budna i ždrala se, a
onda je već bilo prevršilo svaku meru.

KETLIN: — Prokleta da je. A ja sam opet pobrljavila od straha kad smo se vraćali iz
grada. Mislila sam da će nas onaj nakazni majmun Smajt prevrnuti u jarak kraj puta, ili nas
smljeskati uz kakvo drvo. Prst pred nosom nisam mogla videti. Baš vam hvala, gospođo, što
ste me primili do vas, na zadnje sedište. Da sam ostala spreda, do onog majmuna... Taj ne
ume da drži svoje bezobrazne ruke uza se. Čim mu se ukaže prilika, odmah me štipa za
nogu ili, s oproštenjem, vi već znate za šta, gospođo.

MERI (kao da govori u snu): - Magla meni ne smeta, Ketlin. Ja je zapravo volim.

KETLIN: — Kažu da je dobra za ten.

MERI: — Skriva te od sveta, a svet od tebe. Osećaš da je sve drugačije, i da ništa nije
onakvo kakvim se činilo da je. Ne može te više niko ni pronaći ni dodirnuti.

KETLIN: — Ne bih ja ništa kazala da je Smajt otmen i zgodan čovek kao što ima šofera.
Pa da je bilo onako u šali, jer ja sam čestita cura. Ali za sparušenog kepeca kao što je taj
Smajt... ! Rekla sam mu lepo, nemoj ni da sanjaš da kod mene prolaze majmuni kao što si
ti. Otvoreno sam mu skrenula pažnju da će jednoga dana dobiti takvu zaušnicu da će se
čitavu nedelju češati. To mu ne gine!
 MERI: — Sirenu, nju mrzim. Nikad te ne ostavlja na miru. Stalno te podseća, opominje,
doziva. (Čudno se osmehuje.) Ali, večeras to neće moći. Ona je sad samo ružan zvuk. Ne
podseća me baš ni na šta. (Smeje se kao devojčica koja misli da je nekog nasamarila)
Izuzev, možda, na hrkanje gospodina Tajrona. Uvek mi je pričinjavalo zadovoljstvo da ga
zbog toga peckam. On hrče otkako ga pamtim, a naročito kad malo više povuče, ali pravo je
dete, nikad ne priznaje. (Smeje se. Prilazi stolu.) Najzad, možda i ja neki put hrčem, a ne
volim da priznam. Znači, nemam prava da mu se podsmevam, zar ne? (Seda u stolicu za
ljuljanje s desne strane stola.)

KETLIN: — Pa, dabome. Ko je zdrav, taj hrče. Kažu da se po tome poznaju zdravi ljudi.
(Onda zabrinuto.) Koliko je sati, gospođo? Moram u kujnu. Kad je vlaga, Bridžiti škripe
zglobovi, i onda je gora od nečastivog. Odgrišće mi glavu. (Ona ostavlja čašu na sto, i
sprema se da pođe prema zadnjem salonu.)

MERI (šalje joj kratak, zabrinutpogled): — Čekaj, kud si krenula, Ketlin. Ne volim da sam
sama. Zasad još ne.

KETLIN: — Ne biste bili dugo sami. Stari gospodin i dečaci još malo, pa će biti tu.

MERI: — Ne verujem da će stići na večeru. Imaju odličan izgovor da ostanu u baru, a tamo
se osećaju kao kod kuće. (Ketlin bulji u nju, nedotupavno zbunjena. Meri nastavlja sa
osmehom na usnama.) Ne sekiraj se zbog Bridžit. Kazaću joj ja već da sam te zadržala, a ti
joj, kad kreneš, ponesi čašu viskija. Onda neće vikati.

KETLIN (cereka se; opet je spokojna): — I neće, gospođo. To je jedina stvar koja je u
stanju da je razgali. Voli ona da gucne.

MERI: — Nalij još, Ketlin. Ako voliš.

KETLIN: — Baš se nešto mislim, gospođo. I od ovog mi se već vrti u glavi. (Poseže za
bocom) A valjda mi još jedna neće škoditi. (Naliva piće.) Pa, 'ajd, u vaše zdravlje, gospođo.
(Pije, zaboravljajući potpuno da viski razblaži rashlađenom vodom.)

MERI (kao kroz san): — Ja sam, Ketlin, zbilja nekad i bila zdrava. Nekad, davno.

KETLIN (opet zabrinuta): — Gospodin će sigurno primetiti koliko se popilo. Za te stvari,

oko mu je kao u sokola.

MERI (zabavljeno): — Znam šta ćemo. Prevarićemo ga Džejmijevim trikom. Odmeri dve-
tri čaše vode, i uspi ih u bocu.

KETLIN (to i radi uz luckast kikot): — Svega mi na svetu, tu je sad tačno pola vode.
Poznaće kad proba.
MERI (ravnodušno): — Neće. Kad se vrati, biće već toliko pijan da neće ništa primetiti.
On smatra da ima vrlo jak razlog da svoju tugu utopi u piću.

KETLIN (filozofski): — Šta ćete, to je slabost dobrog čoveka. Ja, na primer, trezvenjake
ne mogu da smislim. Vazda su nekako tunjavi. (Onda, glupo zbunjena.) Jak razlog, rekli
ste? Sigurno mislite na gospo'n-Edmunda? Videla sam ja, gospođo, da se stari gospodin
zbog nečega pokunjio.

MERI (mišići na njenom licu zatezu se u odbrambenom grču; ali, na jedan neobičan način,
ta reakcija deluje mehanički, kao da i ne potiče iz pravih osećanja): — Ne budi luda,
Ketlina. Zbog čega bi se pokunjio? Zbog jednog bezopasnog gripa? Koješta. Uostalom,
gospodin Tajron se uzbuđuje samo kad je u pitanju novac, ili imanje, ili kad ga zahvati strah
da će skončati u bedi. Hoću da kažem, ozbiljnije se uzbuduje. Jer to su, zapravo, jedine
stvari koje je u stanju da razume. (Blagonaklono, ali nekako odsutno zabavljena, ona se tiho
smeje.) Moj muž je, Ketlin, veoma čudan čovek.

KETLIN (neodredeno uvredena): — Svejedno je on, gospođo, krasan, plemenit i ljubazan

džentlmen. Ako je i slab prema ovom ili onom, pa to nije strašno.

MERI: — Doista, nije. Nežno ga volim već trideset šest godina. Zar to nije dovoljan dokaz
da znam da je po duši mio, i da nije kriv za svoje mane?

KETLIN (kao malo ohrabrena): — To je tačno, gospođo. Drž'te se vi samo njega, jer i
budala vidi da on obožava i zemlju po kojoj hodate. (Bori se protiv dejstva alkohola, i
nastoji da razgovara kao trezna.) Kad je već reč o glumi, gospođo, kako to da i vi niste otišli
na pozornicu?

MERI (kivno): -- Ja? Otkud ti tako glupa misao? Ja sam odrasla u pristojnoj kući, a
vaspitanje sam dobila u najboljem ženskom samostanu na Srednjem zapadu. Pre nego što
sam upoznala gospodina Tajrona, jedva da sam i pojma imala o tome šta je pozorište. Bila
sam veoma pobožna devojka. Staviše, san mi je bio da postanem redovnica. A da odem u
glumice, ni na pamet mi nije padalo.

KETLIN (odsečno): — Ja vas, bogme, gospođo, ne mogu da zamislim kao časnu sestru.
Gospod nek vam se smiluje, vi još nijedanput niste zalutali u crkvu.

MERI (prelazi preko toga): — U pozorištu se nikad nisam prijatno osećala. Mada sam
gospodina Tajrona morala da pratim na svim njegovim turnejama, nisam imala gotovo
nikakve veze sa članovima njegove trupe, pa ni s drugim pozorišnim ljudima. Ne mogu ceći
da su mi učinili išta nažao. Uvek su bili ljubazni, kao i ja prema njima. Ali, među njima se
nikad nisam osećala u svom elementu. Njihov život, korenito različit od moga, uvek se
isprečavao izmedu mene i... (Ona ustaje. Iznenada i oštro.) Ali ne govorimo o onome što je
proteklo, i čemu nema leka. (Prilazi vratima od verande, i gleda napolje.) Kako je gusta
magla. Ni drum se ne vidi. Čitavo čovečanstvo onud da prođe, ja pojma ne bih imala.
Volela bih da tako uvek bude. Već se smrkava. Hvala bogu, još malo pa će i noć. (Okreće
se neodredeno.) Hvala ti, Ketlin, što si mi popodne pravila društvo. Bilo bi mi pusto da sam
sama morala u grad.

KETLIN: — Pa, prirodno! Nisam valjda luda da slušam Bridžit kako laže o svojoj rodbini,
ako mogu da se provozam u onako finom autu. Provela sam se, gospodo, kao na letovanju.
(Malo zastaje, a, zatim, nedotupavno.) Samo mi se jedno nije dopalo.

MERI (neodredeno): — Šta to, Ketlin?

KETLIN: — Onaj čovek u apoteci kad sam mu predala recept za vaš lek. (Razjareno.)
Bezobraznik.

MERI (tvrdoglavo odbijajući da razume ono štojoj ne godi): — Ma, šta ti to pričaš? Kakva
sad apoteka? Kakav recept? (Onda, žurno, dok glupo zbunjena Ketlin u nju bulji.) Ah, da,
zaboravila sam. Lek za moje reumatične ruke. Šta ti je taj čovek rekao? (Onda, ravnodušno)
Uostalom, nije važno. Glavno da je izdao lek.

KETLIN: — Da vidite, za mene je bilo važno! Nisam ja navikla da se sa mnom postupa

kao sa lopovom. Dobro me je zagledao i uvredljivo zapitao: "Odakle ti to?" a ja sam mu
kazala: "To se vas savršeno ne tiče, ali ako vas baš zanima, to je za gospođu Tajron, kod
koje ja radim, i koja, eno, sedi u kolima pred vašom radnjom." To ga je lepo preseklo.
Iskrivio se malo da vas vidi i kazao: "A, tako?" i odmah otišao da zameša lek.

MERI (neodređeno): — Da, poznaje me on. (Ona seda u fotelju s desne strane stola.
Dodaje spokojnim, nezainteresovanim glasom.) Moram da uzimam taj lek jer nijedan drugi
nije u stanju da mi ublaži bolove... sve bolove... mislim u rukama. (Ona diže ruke i razgleda
ih s melanholičnim saosećanjem. Sad ne podrhtavaju.) Sirote ruke! Ko bi rekao da sam se
njima nekada ponosila. Kao i kosom i očima. A imala sam i lep stas. (Promena u tonu
njenog glasa pokazuje da se ona povlači u nešto nalik na san.) Bile su to prave muzičarske
ruke. Nekad sam volela klavir. U samostanu sam neumorno radila za tim instrumentom...
ako se radom može nazvati nešto što činimo iz ljubavi. I majka Elizabeta, i nastavnica
muzike, obe su tvrdile da imam više dara od bilo koje njihove učenice. Moj otac je plaćao
specijalne časove. On me je razmazio. Bio je spreman da učini sve što mi se prohte. Hteo je
da me, po završetku samostanskog školovanja, pošalje u Evropu na studije. Verovatno bih i
otišla... da se nisam zaljubila u gospodina Tajrona. Ili bih možda postala redovnica.
Zanosila sam se dvema ambicijama. Lepša od njih bila je — da postanem redovnica.
Koncertna pijanistkinja, to je predstavljalo moj drugi san. (Zastaje, i u počivci netremice
razgleda ruke. Ketlina trepće ne bi li se lako rasanila i savladala osećanje pijanstva.) Već
godinama nisam sela za klavir. Čak i kad bih htela, sa ovakvim obogaljenim prstima ne bih
mogla da sviram. Neko vreme posle udaje pokušavala sam da nastavim sa sviranjem.
Nažalost, bez ikakvih izgleda. Prenoćišta, jeftini hoteli, prljavi vozovi, odvojena od dece,
večito bez kuće i kućišta... (Sa gađenjem kojeg se ne može osloboditi, ponovo gleda u svoje
ruke.) Gledaj, Ketlin, kako su ružne! Tako krute i kljaste. Skoro bi čovek rekao da sam
nastradala u kakvoj nesreći! (Smeje se čudno i škrto.) Pa, i jesam, ako se malo bolje
promisli. (Odjednom sklanja ruke iza leda.) Neću da ih gledam. Podsećaju me još više no
sirena na... (Onda, sa prkosnom samouverenošću.) Pa čak ni one me više ne mogu da ganu.
(Vraća ruke ponovo preda se, i hotimično ih razgleda. Mirno.) Daleko su. Vidim ih, ali me
više ne bole.

KETLIN (glupo zbunjena): — Uzeli ste od onog leka? Zato ste vi sad tako i smešni,
gospodo. Da ne znam šta je u stvari, mislila bih da ste malo skrenuli.

MERI (kao kroz san): — Od njega uminu bolovi. Povlačiš se sve dok im ne umakneš. I
ostaje samo prošlost, u kojoj si bila srećna. (Ona zastaje. Onda, kao da su te reči evocirale
sreću, menja se čitavo njeno ponašanje, kao i izraz njenog lica. Iz nje sad zrači bezazleno
devojče vaspitano u samostanu, i ona se snebivljivo osmehuje) Kažeš, Ketlin, da je
gospodin Tajron zgodan čovek. Trebalo je da ga vidiš u vreme kad sam ga ja upoznala. Bio
je jedan od najlepših ljudi u zemlji. Devojke iz samostanske škole koje su imale sreću da ga
vide na pozornici ili na fotografijama zaljubljivale su se u njega do ušiju. Publika ga je
prosto obožavala. Posle predstave, žene bi ga sačekivale pred pozorištem samo da ga vide
kad otud izlazi.. Možeš zamisliti moje uzbuđenje kad mi je otac pisao da su se on i Džejms
Tajron sprijateljili, i da ću moći da ga upoznam kad dođem kući za uskršnji raspust.
Pokazivala sam to pismo svim devojkama, i kako su mi zavidele! Otac me je, najpre, vodio
da ga vidim kako glumi. Bio je to komad o francuskoj revoluciji, a naslovna uloga pripadala
je nekom plemiću. Nisam mogla da skinem očiju s njega. Plakala sam kad su ga bacili u
tamnicu... a onda sam se strahovito razbesnela na samu sebe jer sam se poplašila da će mi
oči i nos pocrveneti. Otac mi je onda predložio da ga, čim se komad završi, potražimo u
garderobi. To smo i uradili. (Ona se na časak uzbuđeno i stidljivo smeje) Bila sam vezana
kao vreća. Samo sam mucala i crvenela. Ali njemu to, izgleda, ništa nije smetalo. Znam da
sam mu se svidela istog trenutka kad smo se upoznali. (Koketno) Možda mi, naposletku, oči
i nos nisu ni bili crveni. Kakva sam ja onda bila devojka, Ketlina! A on tek? Bio je lepši od
ičeg što mi se moglo privideti u najvrtoglavijem snu, pod onom šminkom, i u divno
pristalom plemićkom kostimu. Bio je drugačiji od svih ostalih muškaraca, kao došljak sa
kakve druge planete. A pri tom jednostavan, ljubazan i skroman, nimalo umišljen ili tašt.
Zaljubila sam se istog časa.

A i on, priznao mi je kasnije. Više nisam ni pomišljala da odem u redovnice, ili da

postanem koncertna pijanistkinja. Želela sam jedino da mu budem žena. (Zastaje, u počivci
gleda preda se neprirodno sjajnim, sanjalačkim očima, i na njenom licu javlja se ushićen,
nežan, devojački osmeh.) Trideset šest godina prošlo je od tada, a vidim svaku pojedinost,
baš kao da se zbilo večeras! Uvek smo se voleli. I za tih trideset šest godina nije napravio ni
najmanji skandal. Mislim, sa kakvom drugom ženom. Nijednom otkako je mene sreo. To
me je, Ketlina, zbilja usrećavalo. Zbog toga sam i bila spremna da mu progledam kroz prste
mnoge druge stvari.

KETLIN (boreći se protiv dremeža, sentimentalno): — On je fini gospodin, a vi ste srećna

žena. (Onda, vrpoljeći se.) Da odnesem malo viskija Bridžit, gospođo? Sad će sigurno i
vreme večeri, pa treba da joj pomognem u kuhinji. Ako je nečim ne umirim, potegnuće me
satarom.

MERI (s neodredenim besom što je vraćena u stvarnost): — Da, da. Idi. Više mi nisi
potrebna.

KETLIN (sa olakšanjem): — Hvala vam, gospođo. (Naliva čašu skoro do vrha, i sa njom u
ruci polazi ka vratima zadnjeg salona.) Nećete dugo biti sami. Stari gospodin i dečaci...

MERI (nestrpljivo): — Ne, ne. Oni neće doći. Reci Bridžiti da nikoga ne čekam. Sto za
večeru možeš da postaviš tačno u pola sedam, Nisam gladna, ali ću odsedeti svoje za
stolom. Da se i to skine s dnevnog reda.

KETLIN: — Treba da jedete, gospođo. I to mi je neki lek ako vam ubija apetit.

MERI (ponovo klizi u svoje snove; reaguje mehanički): — Kakav lek? Ne znam šta time
hoćeš da kažeš. (Otpušta je.) Bolje nosi to piće Bridžit.

KETLIN: — Nosim, gospođo. (Ona iščezava kroz zadnji salon. Meri čeka da se za njom
zalupe vrata od ostave. Onda se ponovo i ugodno prepušta sanjarenju, piljeći uporno u neku
tačku. Njene ruke mlitavo počivaju na bočnim naslonima fotelje, a šake sa dugim,
iskrivljenim i čvornovatim prstima nepomično vise. U sobi je sve tamnije. Nastaje počivka
ispunjena savršenom tišinom. Onda iz spoljnog sveta stiže melanholična jeka sirene za
maglu, a za njom, prigušen maglom, i čitav hor zvona sa broda ukotvljenog u luci. Po
Merinom licu ne vidi se da je išta čula, ali njene ruke se trzaju, a prsti, pokrenuti tim
zvucima, za trenutak automatski dobuju. Ona se mršti i nesvesno trese glavom kao da joj je
muva presla preko misli. Iznenada gubi sve ono devojačko u izrazu i manirima, i postaje
ostarela, cinično sneveseljena i unesrećena žena.)

MERI (gorko): — Sentimentalna budalo. Šta je to tako čudesno u prvom susretu izmedu
luckaste romantične srednjoškolke i idola pozorišne publike? Bila si mnogo srećniia dok
nisi ni znala da on postoji, dok si se u samostanu molila blaženoj Devici. (Sa čežnjom.) Kad
bih samo mogla naći izgubljenu veru, pa da opet budem kadra da se molim! (Zastaje za
trenutak. Onda počinje da čita molitvu "Zdravo, Marija" ravnim, praznim glasom.) "Zdravo,
Marija, milosti puna! Gospod s Tobom; blažena Ti si medu ženama." (S podsmehom.)
Misliš da će blažena Devica nasesti praznim rečima jedne lažljive morfinistkinje? Nju ne
možeš prevariti! (Skače na noge. Ruke joj idu same naviše, da tobož poprave kosu.) Moram
na sprat. Nisam uzela dovoljno. Kad se ponovo počne, uvek se greši u doziranju. (Odlazi
prema prednjem salonu. Onda zastaje u dovratku jer spolja čuje glasove. Trza se kao
krivac.) Mora da su oni... (Žurno se vraća na staro mesto i seda. Na licu joj se obrazuje
maska tvrdoglavog otpora. Prekorno.) Već se vraćaju? Ništa mi nisu potrebni. Bolje bi bilo
da su me ostavili na miru. (Naprečac, njeno ponašanje se iz osnove menja. Ona se patetično
raznežava kao neko koje dugo patio zbog osame.) Oh, divno je što su došli! Bilo mi je tako
nepodnošljivo pusto! (Čuje se kako se spoljašnja vrata zatvaraju, i kako Tajron uznemireno
doziva iz predvorja.)

TAJRON: — Jesi li tu, Meri? (Svetlost u predvorju se pali, i kroz prednji salon obasjava
Meri.)

MERI (diže se iz fotelje, lice joj se ozaruje; uzbudeno, željno): — Tu sam, dragi. U
dnevnoj sobi. Čekala sam vas. (Tajron ulazi kroz prednji salon. Edmund ga sledi. Tajronje
dosta popio, ali to se da zaključiti jedino po tome sto mu oči staklasto sjajne, i što mu
sejezik nešto malo mrsi. I Edmund je popio više od uobičajenih nekoliko čaša, bez vidnijeg
dejstva, sem što mu se upali obrazi osuli rumenilom, a oči nešto uzagrile. Oni se
zaustavljaju kraj vrata, i pogledom je mere. Ono što vide ispunjuje njihova najgora
očekivanja. Ali u tom trenutku Meri nije svesna prekora u njihovim očima. Ona ljubi muža,
a zatim i Edmunda. Počinje da se ponaša neuzdržano na jedan neprirodan način. Oni na te
nežnosti pristaju s izvesnim uzmicanjem. Ona govori uzbudeno.) Tako sam srećna što ste
došli. Već se nisam ni nadala. Strepela sam da možda nećete doći. Ovo veče je tako
sumorno i maglovito. U gradskim barovima, gde uvek ima sveta s kojim se može čavrljati,
mora da je mnogo vedrije. Ne, ne recite da nije. Znam dobro kako vam je. Pa vam i ne
prebacujem. Štaviše, zahvalna sam vam što ste se vratili. Čamila sam ovde, potištena, celo
popodne: uđite i sedite. (Ona seda s leve zadnje strane stola, Edmund s leve, a Tajron u
stolicu za ljuljanje s desne strane.) Večeru ćemo još malo pričekati. U stvari, došli ste nešto
pre vremena. Mora da će se desiti neko čudo. Evo viskija, dragi. Da ti naspem? (Ona to i
čini, ne čekajući njegov pristanak.) A tebi, Edmunde? Ne mislim da te nagovaram, ali neki
gutljaj pred večeru, kao aperitiv, neće ti nauditi. (Naliva i njemu. Oni ni sa čim ne pokazuju
da će piti. Ona nastavlja da govori kao da ne primećuje da oni ćute.) Gde je Džejmi? Ali,
naravno, on se neće vratiti dok u džepu ima i jedan cent za piće. (Ona se naginje i hvata
muža za ruku. Tužno.) Čini mi se, dragi, da smo mi i Džejmija još davno izgubili. (Njeno
lice postaje oporo.) Ali ne smemo mu dozvoliti da za sobom povuče i

Edmunda. Kao što verovatno smera. Ljubomoran je na Edmunda jer smo ga od uvek
mazili. Baš kao što je nekad bio ljubomoran na Judžina. Taj se neće smiriti dok od
Edmunda ne napravi beznadežno promašenog čoveka kakav je sam.

EDMUND (kukavno): — Prestani, mama.

TAJRON (tupo): — Dosta, Meri. Ukoliko sad manje govoriš... (Obraća se Edmundu,
pomalo nakresano.) Mada ima istine u onome na šta te je majka upozorila. Pripazi se ti
malo tog tvog brata, jer će ti zatrovati život svojom ciničnom žaokom!

EDMUND (kao i ranije): — Dosta već o tome, tata!

MERI (nastavlja kao da ništa nije rečeno): — Teško je verovati, kad sada pogledaš
Džejmija, da sam ga ikad ljuškala u naručju. Sećaš se. Džejmse, kakva je on bio zdrava i
dobroćudna beba! Uprkos provincijskim prenoćištima, prljavim vozovima, jeftinim
hotelima i lošoj hrani, on nikad nije poboljevao. Niti je ikad bio zlovoljan. Ako se nije
smeškao, on se smejao. Gotovo se i ne sećam da je ikad zaplakao. I Judžin je bio takav,
dobroćudan i napredan, te dve godine, koliko je živeo pre nego što sam svojim nehajem
dopustila da umre.

TAJRON: — Tako mi boga, lud sam što sam dolazio kući!

EDMUND: - Ćuti, tata!

MERI (S nekom dalekom nežnošću, osmehuje se na Edmunda): — Edmund je bio kenjkav.

Stalno se trzao i plašio svake sitnice. (Tapše ga po ruci. Peckajući.) Svi su govorili, dragi,
da bi se rasplakao čim nešto šušne.

EDMUND (nije kadar da savlada gorčinu): — Možda sam naslućivao da nema razloga za
smeh.

TAJRON {sa prekorom i saosećanjem): — De, de, momče. Nisi lud da pridaješ značaja...

MERI {kao da to nije čula; opet tuzno): — Ko bi pomislio da će nas Džejmi osramotiti.
Sećaš se, Džejmse, da smo prvih godina po njegovom odlasku u internat otuda dobijali
najlepše izveštaje. Svi su ga voleli. Nastavnici su nam govorili da je veoma inteligentan, i
da sa lakoćom savlađuje gradivo. Čak i kad se propio, i kad su morali da ga izbace, pisali su
nam da ih čitava ta stvar duboko žalosti jer je posredi i omiljen, i odličan učenik.
Predskazivali su mu blistavu budućnost pod uslovom da se trgne i ozbiljnije shvati život.
(Ona zastaje. Onda dodaje sa nekom čudnom i žalosnom bezličnošću.) Kakva šteta. Jadni
Džejmi! Teško je shvatiti... (Ona se naglo menja. Lice joj postaje oporo, i mužu upućuje
dug pogled pun optužbe i neprijateljstva) Ne, uopšte nije teško. Ti si ga i oterao u pijance.
Čim je progledao, mogao te je videti kako piješ. Večito boca na komodi u svakoj jeftinoj
hotelskoj sobi! A kad bi se kao dete zaplakao i probudio, ili kad bi ga zaboleo stomak, imao
si uvek spreman lek — kašičicu viskija.

TAJRON (žacnut): — Dakle, ja sam kriv što se ta preispoljna lenština pretvorila u pijanu
protuvu? Jesam li dolazio kući da to slušam? Trebalo je da se setim! Kad ti je otrov u
venama, kivna si na svakog sem na sebe!

EDMUND: — Tata! Savetovao si mi da ne pridajem značaja. (Onda, prekorno.) U svakom

slučaju, istina je to što ona kaže. I sa mnom si to isto radio. Sećam se kašičice ljutog pića
koja bi me dočekivala svaki put kad bih se probudio zbog strašnih snova.

MERI (tonom hladnog podsećanja): — Da, ti si kao dete imao teške snove. Rodio si se
prestrašen, jer sam ja sama strahovala da te donesem na svet. (Ona zastaje. Onda nastavlja
istim tonom.) Nemoj misliti, Edmunde, da svu krivicu svaljujem na tvog oca. On bolje nije
umeo. U svojoj desetoj godini prestao je da se školuje. Njegovi su bili najnepismenija irska
sirotinja. Oni su, sigurno, duboko verovali da viski efikasnije od bilo čega drugog leči
bolesnu i prestrašenu decu. (Tajron se upravo sprema da žučno ustane u odbranu svoje
porodice, ali Edmund interveniše.)

EDMUND (oštro): — Tata! (Menjajući temu razgovora.) Hoćemo li da popijemo ovo ili
ne?

TAJRON (savladujući se, tupo): — Imaš prava. Lud sam što se na to osvrćem. (Diže uvis
čašu, ali bez učešća.) Nek ti je na zdravlje, momče. (Edmund pije, ali Tajron i dalje drži
čašu, u ruci, i gleda u piće. Edmund odjednom primećuje koliko je viski razvodnjen. Mršti
se, i gleda čas bocu, čas majku, i taman bi da nešto zausti, ali se zaustavlja)

MERI (izmenjenim tonom, sa kajanjem): — Oprosti, Džejmse, ako sam te uvredila. Nisam
imala nameru. Sve je to tako daleko za nama. Ali me zabolelo kad si zažalio što si se vratio
kući, jer me je tvoj dolazak toliko smirio i obradovao. Bila sam ti zapravo zahvalna. Veoma
je sumorno i tužno kad čovek sam u magli sačekuje noć.

TAJRON (dirnut): — Milo mi je što sam došao, Meri, kad se ponašaš kao žena koja jesi.
 MERI: — Bilo mi je tako pusto da sam zadržala Ketlin da mi pravi društvo. (U njenom
ponašanju zapaža se opet promena koja otkriva snebivljivu devojku iz samostanske škole.)
Znaš li, dragi, šta sam joj pričala? O onoj noći kad me je otac doveo u tvoju garderobu, i
kad sam se u tebe zaljubila. Sećaš li se?

TAJRON (duboko ganut, promuklim glasom): — A zar si mogla i da pomisliš da ću to ikad

zaboraviti? (Tužan i zbunjen, Edmund okreće glavu u stranu.)

MERI (nežno): — Naravno da nisam. Znam ja, Džejmse, da me ti još uvek voliš. Uprkos
svemu.

TAJRON (mišići na njegovom licu se pokreću, i on žmirkanjem potiskuje suze; spokojno,

ali čvrsto): - Tako je! Bog mi je svedok! Uvek i do kraja, Meri!

MERI: — I ja tebe volim, dragi, uprkos svemu. (Nastaje počivka u kojoj se Edmund
zbunjeno vrpolji. Čudna hladnoća opet ovladava njenim manirima, kao da govori bezlično o
ljudima viđenim sa velikog rastojanja.) Ali, mada ne bih mogla da te ne volim, moram
priznati, Džejmse, da se za tebe ne bih udala da sam znala koliko piješ. Sećam se prve noći
kad su te tvoji barski prijatelji dovukli do vrata naše hotelske sobe, zakucali, a onda umakli
pre nego što sam stigla da otvorim. Bilo je to još za medenog meseca, sećaš se?

TAJRON (sa žestinom na koju ga je nateralo osećanje krivice): — Ne sećam se! To nije
bilo u medenom mesecu! A nikad u životu niko nije morao da me vodi na spavanje, niti sam
ijednom izostao sa predstave!

MERI (kao da on nije ništa ni kazao): — Satima sam čekala u onoj ružnoj hotelskoj sobi.
Stalno sam iznalazila neka opravdanja. Govorila sam sebi da si možda zauzet nekim
pozorišnim poslom. Nisam znala gotovo ništa o pozorištu. A onda me je spopao samrtni
strah. Kroz glavu su mi prolazile najjezivije slike nesrećnih slučajeva. Srušila sam se na
kolena i molila da ti se ništa ne dogodi... a onda su te oni doveli, i ostavili pred vratima.
(Kratak tužan uzdah otima joj se iz grudi.) Nisam tad ni slutila koliko će se to još puta
ponoviti, i koliko ću još puta biti prinuđena da čekam po ružnim hotelskim sobama. Ali sad
sam već oguglala.

EDMUND (ne može da se uzdrži; sa pogledom optuzbe i mržnje upućenim ocu): — Isuse!
Nije ni čudo što... ! (Savladuje se. Osorno.) Kad će večera, mama? Mora da je već vreme.

TAJRON (obuzet stidom, koji pokušava da prikrije, nespretno vadi džepni sat): — Po svoj
prilici. Da pogledamo. (Bulji u sat, mada ga, u stvari, ne vidi. Preklinjući.) Meri, zar ne
možeš da zaboraviš... ?
 MERI (sa hladnim sažaljenjem): — Ne mogu, dragi. Ali praštam. Ja ti uvek praštam. Ne
ponašaj se kao krivac. Izvini što sam se naglas sećala. Neću da sam tužna, a ni tebe ne želim
da rastužujem. Hoću da se sećam samo srećnih trenutaka. (U njeno ponašanje ponovo se
useljava snebivljivo, ali veselo devojče iz samostanske škole.) Sećaš li se, dragi, našeg
venčanja? Sigurna sam da si sasvim zaboravio kako je izgledala moja venčanica. Muškarci
to ne primećuju. Oni smatraju da su to nevažne stvari. Ali da znaš da je za mene to bilo i te
kako važno! Kako sam samo trčala i brinula! Bila sam koliko uzbuđena, toliko i srećna!
Otac mi je rekao da kupim što god hoću i da se ne obazirem na cenu. Najbolje što postoji,
rekao je. Sve mi se čini da me je strašno razmazio. Moja majka ne. Ona je bila veoma
pobožna i stroga. Mislim da je bila pomalo ljubomorna. Nije se slagala s mojom udajom,
naročito ne s udajom za glumca. Nadala se, i/.gleda, da ću otići u redovnice. Često je grdila
mog oc:a. Gunđala je: "Kad ja kupujem, ne kažeš nek košta šta košta! Strašno si razmazio
tu devojku, i unapred sažaljevam njenog muža ako ga ikad i bude imala. Ona će sigurno
očekivati da joj skine mesec sa svoda nebeskog. Nikad to neće biti valjana žena." (Smeje se
dobroćudno) Sirota mati! (Osmehuje se na Tajrona sa čudnom nekom koketerijom, kojoj tu
nema mesta.) Ali se prevarila, zar ne, Džejmse? Nisam bila baš tako loša žena, šta misliš?

TAJRON (promuklo, sa usiljenim osmehom): — Ja se ne žalim, Meri.

MERI (senka neodredene krivice jedri preko njenog lica): — Ako ništa drugo, bar sam te
iskreno volela, i učinila sve što sam mogla... u granicama okolnosti. (Ona senka nestaje, i
ustupa mesto njenom stidljivom, devojačkom izrazu) Oko te venčanice lepo smo šiznule i ja
i krojačica! (Smeje se) Bila sam ćoškasta. Stalno sam nešto prigovarala. Ona je najzad
kazala da više neće ni taći tu haljinu, sem ako ne želim da mi je upropasti, te sam je oterala
iz sobe da u ogledala proverim kako izgledam. Bila sam veoma zadovoljna i sujetna.
Pomislila sam "ako su ti nos, usta i uši malo poveći, tvoje oči, kosa, telo i ruke sve to
nadoknađuju. Lepa si koliko i bilo koja glumica koju je on mogao sresti, a, uz to, nije ti
potrebna šminka". (Ona zastaje, nabirajući čelo u naporu prisećanja) Baš me zanima gde li
je sad ta venčanica. Držala sam je uvijenu u svilenu hartiju u mom kovčegu. Nadala sam se
da ću imati ćerku, pa kad bude stasala za udaju... Lepšu haljinu ne bi mogla kupiti, a, uz to,
znala sam, Džejmse, da joj ti nikad ne bi rekao nek košta šta košta. Ti bi navalio da kupi
nešto jeftino. Bila je to haljina od mekog svetlucavog satena, obrubljena prekrasnom
starinskom čipkom, sa majušnim naborima na vratu i rukavima, i sa faltama drapiranim u
obliku podmetača na ledima. Steznik, s koštanim umecima, bio je toliko tesan da sam
izgubila dah kad su mi ga ušnirali, te mi je struk došao kao u zolje. Otac je čak pristao da
starinskom čipkom opšijem i bele satenske papuče, a nevestinski veo — čipkom s
narandžinim cvetom. Ah, kako sam volela tu haljinu! Bila je prelepa! Zanima me samo gde
li je sad. Kad bi me spopala osama, obično bih je iznela i stala da razgledam, ali bih se nad
njom svaki put rasplakala, te sam tako, najzad, još davno... (Ponovo nabira čelo.) Kud li
sam je mogla skloniti? Verovatno u neki od starih kovčega na tavanu. Jednog dana moraću
da je potražim. (Ona zastaje, gledajući preda se, Tajron uzdiše, tresući beznadežno glavom,
i pokušava da upotrazi za saosećanjem, uhvati pogled svoga sina, ali Edmund gleda upod.)

TAJRON (sili se na nemaran ton): — Zar nije vreme za večeru, draga? (Sa slabim
pokušajem da bude duhovit.) Uvek me grdiš što zakašnjavam, ali ovog puta ja sam tu na
vreme, a večera kasni. (Po njoj se ne bi reklo daga čuje. On dodaje, još uvek ljubazno.) Pa
lepo, ako mi se već ne da prilika da jedem, mogu da pijem. Zaboravio sam da imam pred
sobom čašu. (On ispija viski. Edmund ga posmatra. Tajron upućuje iskosa pogled pun oštre
sumnje. Grubo.) Ko je, do đavola, dirao ovaj viski? Pa ovo je sama voda? Džejmija nema,
te nije mogao da se posluži svojim starim trikom. Pa, svakoj budali je jasno... Meri, govori!
(Sa srdžbom i gađenjem) Nisi valjda, i pila povrh...

EDMUND: — Umukni, tata! (Majci, ne gledajući je.) Častila si Ketlin i Bridžit, zar ne,
mama?

MERI (ravnodušno i nemarno): — Naravno. Dirinče, a za šta. Na kraju, ja sam domaćica, i

moje je da ih pridobijem za kuću. A, sem toga, htela sam da počastim Ketlin, jer mi je
pravila društvo u automobilu, i išla po lek.

EDMUND: — Pobogu, mama! Kako smeš da se na nju osloniš? Zar hoćeš da svi saznaju?

MERI (izraz na njenom licu tvrdoglavo se stvrdnjava): — Da saznaju šta? Da patim od

reumatizma u rukama, i da uzimam lekove radi ublaženja bolova? Treba li toga da se
stidim? (Okreće se Edmundu sa okrutnim, optužujućim opiranjem, i sa gotovo
osvetoljubivim neprijateljstvom.) Pre porođaja s tobom nisam ni znala šta je reumatizam!
Pitaj oca! (Edmund odvraća pogled, bežeći u sebe.)

TAJRON: — Ne zameraj joj, momče. Prazne reči. Kad već dotle dotera da poseže za
starim sumanutim izgovorom kao što je taj za ruke, budi uveren da je daleko od nas.

MERI (okreće mu se sa čudno likujućim, podrugljivim osmehom): — Milo mi je, Džejmse,

da to shvataš! Sad ćete možda prestati da me podsećate. Ti i Edmund! (Naglo, hladnim i
poslovnim tonom.) Što ne upališ svetlost, Džejmse? Već se smrklo. Znam da ti nije ništa
mrže, ali Edmund ti je računski dokazao da jedna sijalica ne troši mnogo struje. Nema
smisla da iz straha od sirotinjskog doma postaneš tako škrt.

TAJRON (reaguje mehanički) — Nikad nisam ni tvrdio da jedna sijalica mnogo troši! Ali,
Kompanija za električno osvetljenje mlati pare zahvaljujući tome što sijalice gore na više
mesta, jedna tu, druga tamo. (On ustaje i pali stonu lampu. Grubo.) Ali, lud sam što s vama
ozbiljno govorim. (Edmundu.) Doneću još jednu bocu, momče, pa da pijemo pravi viski.
(Odlazi kroz zadnji salon)

MERI (zabavljena, ali bezlično): — Prikrašće se spoljnim podrumskim vratima, da ga ne bi

videla posluga. Njega je, u stvari, sramota što drži viski pod katancem. Tvoj otac je čudan
čovek, Edmunde. Trebalo je da protekne dosta godina da ga shvatim. Moraš i sam nastojati
da ga shvatiš, i da mu oprostiš, i da ga ne prezireš zbog takvog cicijašenja. Njegov otac je
napustio ženu i šestoro dece jedva godinu dana po dolasku u Ameriku. Rekao im je da
predoseća bliski svršetak, i da ga muči nostalgija za Irskom, te da želi da se vrati i da tamo
umre. Mora da je i on bio neki Čudan čovok. Tvoj otac je od svoje desete godine morao da
radi u bravarskoj radionici.

EDMUND (tužno negoduje): — Pobogu, mama. Tu priču o bravarskoj radionici čuo sam iz
tatinih usta već deset hiljada puta.

MERI: — Da, dragi, morao si da slušaš, ali ne verujem da si ikad pokušao da shvatiš.

EDMUND (ignorišući njene reči, kukavno): — Slušaj, mama! Još nisi tako duboko
zabrazdila da se više ničega ne sećaš. Nisi me pitala šta su mi našli na popodnevnom
pregledu. To te se, zar, nimalo ne tiče?

MERI (potreseno): — Ne govori tako, dragi! Znaš da me vređa!

EDMUND: — Mama, stvar je ozbiljna. Doktor Hardi više nimalo ne sumnja.

MERI (s grimasom prezrive i odbrambene tvrdoglavosti): — Lažljivi šarlatan! Upozorila

sam te da će taj nešto izmisliti...!

EDMUND (s kukavnom upornošću): — Da ne bi bilo zabune, pozvao je i specijalistu.

MERI (prelazeći preko toga): — Molim te, ne pominji mi Hardija. Trebalo je samo da
čuješ šta je sanatorijumski lekar, koji se stvarno u nešto razume, rekao o načinu na koji me
je taj tip dotle lečio! Rekao je da je trebalo da ga pošalju s onu stranu brave! I da je pravo
čudo što nisam sišla s uma! Na to sam mu kazala da mi se to jednom i dogodilo, onda kad
sam istrčala u spavaćici da se bacim sa doka. Toga se, valjda, sećaš, zar ne? A, ovamo, hteo
bi da pridam neki značaj onome što doktor Hardi kaže. Ne, to nećeš čuti!

EDMUND (gorko): — Sećam se svega vrlo dobro. Upravo posle toga su tata i Džejmi
odlučili da mi čitavu stvar otkriju. Džemiju je palo u deo da me obavesti. Rekao sam mu da
laže kao pseto! Pokušao sam da mu razbijem nos. Mada mi je bilo jasno da nije lagao. (Glas
mu podrhtava, a oči počinju da se pune suzama) Gospode, to mi je pomračilo veru u sam
život!
MERI (sažaljivo): — O nemoj, dete! Grozno me vređaš!

EDMUND (tupo): — Oprosti mama. Sama si počela. (Onda, sa gorkom i tvroglavom

upornošću) Slušaj, mama, reći ću ti, želela ti to ili ne. Moram u sanatorijum.

MERI (smeteno, kao da joj takva misao nikad nije dosla u glavu): — Odlaziš? (Žestoko)
Ali ne! Ne dozvoljavam! Kako doktor Hardi sme tako šta da predloži pre nego što se sa
mnom posavetovao? I kako se tvoj otac usuduje da mu to dopusti? Kakva on ima prava? Ti
si moje detešce! Neka se on stara o Džejmiju! (Sve uzbudenije i ogorčenije) Znam ja zašto
mu je stalo da te pošalje u sanatorijum. Da te odvoji od mene! Oduvek je on to pokušavao.
Bio je ljubomoran na svu moju dečicu! Stalno je iznalazio načine da me od njih nasilno
odvoji! Zato je Judžin i umro. Ali na tebe je bio najviše ljubomoran. Znao je da te volim
iznad svih jer...

EDMUND (besno): — O, ne pričaj koješta, mama! Molim te! Ne panjkaj ga više. I šta sad
imaš protiv mog odlaska? Odlazio sam bog te pita koliko puta od kuće, i nijednom se ne
sećam da si ostajala slomljena srca!

MERI (gorko): — Izgleda da ipak nisi odviše dovitljiv. (Tužno.) Mogao si pretpostaviti,
dragi, da mi je posle toga kad sam shvatila da i ti znaš sve... o meni... moralo biti milo kad
god bi otišao nekud gde me nisi imao pred očima.

EDMUND (skrhano): — Mama. Nemoj! (On je nasumce hvata za ruku, ali je istog časa
ispušta. Ponovo savladan gorčinom.) Toliko tirada o tome kako me voliš... a ne želiš čak ni
da čuješ koliko sam bolestan...

MERI (naglo preobražena u majku koja, vlada pomalo hladno, razuverava): — De, de.
Dosta o tome! Nimalo me ne zanima jer znam da je sve to izmislila ona neznalica Hardi.
(On se povlači. Ona nastavlja usiljenim, peckajućim tonom, mada se sve više oseća da pod
njim kipi prekor.) Umetnuo si se na oca, dragi. Voliš da praviš od komarca magarca, jer to
je prilika da ispadneš dramatičan i tragičan. (Sa omalovažavajućim smehom.) Da sam te i
najmanje podržala, ti bi odmah posle toga rekao da se spremaš da umreš...

EDMUND: — Pa, od toga se i umire. Tvoj otac, na primer...

MERI (oštro): — Kakve to veze ima? Poređenje je skroz neumesno. On je imao

tuberkulozu. (Ljutito.) Ne volim te kad si tako zloslutan i mračan! Zabranjujem ti da preda
mnom pominješ smrt moga oca, jesi li razumeo?

EDMUND (S okrutnim izrazom na licu, namrgođeno): — Jesam, mama. Doista mi je krivo

što sam to rekao! (Ustaje iz fotelje, i upućuje joj dug, optužujući pogled. Gorko.) Nije lako
znati šta smeš, a šta ne smeš da kažeš — kad ti je majka morfinistkinja! (Ona se
preneražena trza. Reklo bi se da je sav život istekao iz njenog lica; ono sad liči na posmrtnu
masku. Istovremeno, Edmunda spopada želja da povuče ono što je rekao. On kukavno
muca.) Oprosti, mama. Bio sam van sebe jer si mi nanela bol. (Nastaje počivka u kojoj se
čuju sirena za maglu i zvona sa brodova.)

MERI (odlazi lagano, kao kakav automat, ka prozorima s desne strane; gleda napolje; nesto
šuplje i daleko daje boju njenom glasu): — Čuj samo tu odvratnu sirenu. I zvona. Da mi je
znati zbog čega u magli sve zvuči tužno i izgubljeno.

EDMUND (skrhano): — Tu... više ne mogu da ostanem. A i ne jede mi se. (On žurno
odlazi kroz prednji salon. Ona i dalje zuri kroz prozor sve dok se ne čuje tresak spoljašnjih
vrata koja su se za njim zatvorila. Onda se ona vraća, i seda ufotelju, još uvek praznog
pogleda.)

MERI (neodredeno): — Moram na sprat. Nisam dovoljno uzela. {Zaostaje, onda čežnjivo.)
Neki put se i nehotice nadam da ću uzeti više no što treba. Da to namerno učinim, nikad ne
bih mogla. Jer mi blažena Devica sigurno ne bi oprostila. (Ona čuje Tajrona kako se vraća, i
okreće se u njegovom pravcu dok on ulazi, kroz zadnji salon, sa bocom viskija koju tek što
jeotvorio. On puši.)

TAJRON (gnevno): — Katanac je sav izgreban. Ona pijana protuva je pokušala da ga

otvori komadom žice, kao i pre. (Sa zadovoljstvom, kao da je posredi mala pobeda u
neprekidnoj bici nadmudrivanja sa starijim sinom.) Ali ovoga puta pošteno sam ga
namagarčio. Natakao sam specijalan katanac, sa kojim ne bi mogao izići na kraj ni
profesionalni obijač. (Stavlja bocu na poslužavnik, i istog časa shvata da nema Edmunda.)
Gde je Edmund?

MERI (s neodredenim, odsutnim izrazom): — Izišao je. Možda će opet u grad, da potraži
Džejmija. Izgleda da mu je ostalo još nešto para, pa ga sad svrbi džep. Rekao je da neće
večerati. Ovih dana kao da je sasvim bez apetita. (Onda, tvrdoglavo.) Ali, to je samo letnji
nazeb. (Tajron je netremice gleda, bespomoćno trese glavom, naliva sebi skoro punu čašu
viskija, i ispija je. Odjednom, njoj je svega previse, te počinje neuzdržano da jeca.) Oh,
Džejmse, strašno se bojim! (Ona ustaje, baca mu se oko vrata, zagnjuruje lice u njegovo
rame. Jecajući.) Znam da će umreti!

TAJRON: — Ne govori gluposti! Nije tačno! Obećali su mi da će ga za šest meseci izlečiti.

MERI: — Ni sam u to ne veruješ! Poznajem te kad glumiš! A biću opet ja kriva. Nije
trebalo da ga rađam. Bolje bi za njega bilo. Tad ne bih mogla da mu nanesem bol. Nikad ne
bi saznao da mu je majka morfinistkinja... Niti bi je mrzeo!
 TAJRON (njegov glas podrhtava): — Psssst, Meri, za ime boga! On te voli. Njemu je jasno
da te je to prokletstvo snašlo bez tvog znanja, i bez tvoje volje. On se ponosi time što si mu
majka! (Naglo, na škripu vrata od ostave.) Sad ćuti! Dolazi Ketlin. Ne želiš valjda da te vidi
uplakanu. (Ona se lagano odvaja od njega, i prilazi prozorima s desne strane, brisući na
brzinu oči. Trenutak kasnije, Ketlin se pojavljuje na vratima zadnjeg salona. Nesigurna je
na nogama, i osmehuje se pijano.)

KETLIN (trza se kao krivac čim je videla da je tu Tajron; dostojanstveno): — Večera je na

stolu, gospodine. (Nepotrebno povišava glas.) Večera je na stolu gospođo. (Zaboravlja na
držanje, i obraća se Tajronu sa dobroćudnom familijarnošću) A, vi ste, znači, došli? E, baš
fino. Bridžit će prestati da reži! Rekla sam joj da je gospođa kazala da nećete stići na
večeru. (Onda, čitajući u njegovim očima optužbu.) Što me gledate? Ako sam i gucnula,
nisam ukrala. Bila sam ponuđena. (Okreće se s uvređenim dostojanstvom, i nestaje kroz
zadnji salon.)

TAJRON (uzdiše; onda sakuplja svu svoju glumačku srdačnost): — Hajdemo, draga, na
večeru. Izgladneo sam kao pseto.

MERI (prilazi mu; njeno lice ponovo dobija tvrd izraz, a njen glas je oslabeo, kao da dolazi
iz daljine): — Bojim se Džejmse, da ćeš morati da me izviniš. Verovatno ne bih mogla da
okusim ni zalogaja. Ruke me strahovito bole. Mislim da je najpametnije da legnem i da
otpočinem. Laku noć, dragi. (Ona ga mehanički ljubi i odlazi ka prednjem salonu.)

TAJRON (surovo): — Na sprat, da uzmeš još onog prokletog otrova, je li? Pa ti ćeš se
izbezumiti pre nego što svane!

MERI (zastaje na časak, ali odmah kreće dalje; bez razumevanja): — Ne znam, Džejmse, o
čemu govoriš. Tako prostački zajedaš jedino kad si trešten pijan. Nisi ništa bolji od
Džejmija i Edmunda. (Ona odlazi kroz prednji salon. On ostaje časak u mestu, kao da ne
zna šta da počne. Sad je samo tužan, zbunjen, slomljeni starac. Umorno se odvlači kroz
zadnji salon ka trpezariji.)

(ZAVESA)

ČETVRTI ČIN

SCENA: Ista. Otprilike je ponoć. Lampa u predvorju je ugašena, tako da kroz prednji salon
ne dopire nikakva svetlost. U dnevnoj sobi gori samo stona lampa. Magla s onu stranu
prozora čini se gušćom no ikad. U trenutku kad se diže zavesa čuje se zvuk sirene za maglu,
a odmah zatim i zvonjava iz pristaništa.

Tajron sedi za stolom. Sa cvikerima na nosu, on otvara pasijans. Skinuo je kaput, i sad je
na njemu stari smeđi sobni mantil. U boci viskija na poslužavniku ostala je samo četvrtina
sadržine. Na stolu se nalazi nova, nenačeta boca, kojuje doneo iz podruma; na domaku ruke
sad ima dovoljno zalihe. On je pijan, što se primećuje po načinu na koji, poput kakve
iskolačene sovuljage, bulji u svaku pojedinačnu kartu da bi se uverio da li je to baš ona, a ne
neka druga, i na koji ih zatim, kao da ne zna šta hoće, ređa po stolu. Oči su mu zamagljene i
zejtinjave, a donja usna otromboljeno visi. Ali uprkos velikim količinama viskija koje je
popio, nije uspeo da umakne stvarnosti i, kao i pred kraj prethodnog čina, ostavlja utisak
tužnog, poraženog starca, ophrvanog beznadežnom rezignacijom.

Dok se zavesa diže, on završava jednu partiju, i skuplja karte. Neprestano ih meša, i
nekoliko njih ispada mu iz ruku napod. Stajega dosta muke da ih pronađe i digne, a onda
ponovo počinje da ih meša. Uto čuje kako neko dolazi na spoljašnja vrata. Preko cvikera
gleda kroz prednji salon.

TAJRON (promuklim glasom): — Ko je? Jesi to ti, Edmunde? (Čuje se kako Edmundov
glas škrto odgovara "Da". Onda Edmund, po svoj prilici, nabasava na nešto u pomrčini, i iz
predvorja stize njegova psovka. Trenutak kasnije, u toj prostoriji se pali lampa. Tajron se
mršti i viče.) Ugasi svetlost pre nego što kreneš ovamo. (Ali Edmund to ne čini. On ulazi u
dnevnu sobu kroz prednji salon. I on je sad pijan, ali, kao i otac mu, dobro se drži, i jedina
fizička malenkost koja odaje njegovo stanje jesu njegove svetlucave oči i izvesna
agresivnost u ponašanju. Tajron najpre govori tonom koji izražava zadovoljstvo što mu se
sin vratio kući.) Baš dobro, momče, što si došao. Već mi je dodijalo samom. (Onda s
prekorom.) A ti, tako? Klisnuo od kuće i ostavio me da tu sedim celu noć, mada znaš...
(Veoma razdraženo.) Rekao sam ti da ugasiš onu svetlost! Ne priređujemo bal. Nema
nikakvog razloga da u ovo doba noći rasvetljavamo čitavu kuću, i bacamo pare u vatru!

EDMUND (srdito): — Čitavu kuću!? Sa jednom sijalicom! Pa, majka mu stara, po svim
kućama svetlost u predvorju gori dok se ne pođe na spavanje. (Trlja koleno.) Još sam
mogao da smrskam koleno o onaj prokleti čiviluk.

TAJRON: — Od ove lampe vidi se i u predvorju. Da si trezan, ne bi se spotakao.

EDMUND: — Da sam ja trezan? Ovo mi se svida!

TAJRON: — Naposletku, šta se mene tiče šta drugi čine. Ako im je volja da rasipaju bez
mere i pameti samo zato da bi se pred drugim pokazali, pa neka ih, nek izvole!
 EDMUND: — Jedna sijalica! Za ime božje, šta si se toliko stisnuo! Brojkama sam ti
dokazao da jedna sijalica za čitavu noć ne potroši onoliko koliko staje čaša viskija!

TAJRON: — Veži ti te brojke mačku o rep! Za mene su najbolji dokaz — računi za struju!

EDMUND (seda preko puta oca; prezrivo): — Pa, da. Činjenice nisu važne. Jedina istina je
ono u šta ti veruješ! (Podrugljivo.) Šekspir je, na primer, bio irski katolik.

TAJRON (tvrdoglavo): — Svakako. Dokaz su sami njegovi komadi.

EDMUND: — E, da vidiš, nije bio. Te dokaze u njegovim komadima jedino si ti u stanju

da otkriješ! (Podsmešljivo.) Vojvoda od Velingtona, i taj je bio dobar irski katolik!

TAJRON: — Izvini. Da je dobar, to nikad nisam tvrdio. Bio je renegat, ali, u svakom
slučaju, katolik.

EDMUND: — Ni to nije tačno. Ti bi po svaku cenu hteo da veruješ da je, od svih generala,
Napoleona mogao da tuče jedino irski katolik.

TAJRON: — S tobom ne želim da se raspravljam. Rekao sam da ugasiš svetlost u

predvorju.

EDMUND: — Čuo sam, nisam gluv. Ali, što se mene tiče, ostaće i dalje upaljeno.

TAJRON: — Nemoj da si bezobrazan! Hoćeš li da poslušaš ili ne?

EDMUND: — Neću! Ako si već tako nisko pao, ugasi ga sam!

TAJRON (ljutito i preteći): — Slušaj, ti! Dosad sam ti mnogo što šta progledao kroz prste
jer sam zbog tvojih povremenih ludorija pomišljao da ti u glavi nije sve u redu. Opravdavao
sam te, i nijednom na tebe nisam digao ruku. Ali i meni neki put prekipi. Poslušaćeš, i
ugasićeš onu svetlost, ili ću te, iako si toliki klipan, tako izdevetati da ti više neće pasti na
pamet... ! (Iznenada shvata da je Edmund bolestan, te ga istog časa obuzimaju osećanje
krivice i stid.) Oprosti, momče. Zaboravio sam... A, što me izvodiš iz strpljenja?

EDMUND (I sam postiđen): — Nije važno, tata. Oprosti i ti meni. Nisam smeo da se tako
drsko ponašam. Izgleda da sam malo više povukao. Ugasiću tu prokletu svetlost. (Diže se iz
fotelje.)

TAJRON: — Ne, nećeš. Sedi tu gde si. Neka gori. (On naglo ustaje, pomalo na način kako
to čine pijanci, i —jednu za drugom — pali sijalice u lusteru. S detinjastim, gorko
dramatičnim samosažaljenjem.) Sve ćemo ih upaliti! Neka gore! Neka idu do đavola!
Sirotinjski dom mi ne gine, pre ili posle, svejedno! (On pali i poslednju od tri sijalice.)
 EDMUND (posmatrao je sve to sa probuđenim smislom za humor; sad se cereka;
blagonaklono peckajućim tonom): — To je velika zavesa. (Smeje se) Divan si, tata.

TAJRON (seda zbunjeno; patetično gunda): - Pravo imaš, smej se matoroj budali! Starom,
isluženom provincijskom glumcu! Ali zavesa će se na kraju predstave spustiti u
sirotinjskom domu, a to već nije komedija! (Onda, dok se Edmund još cereka, menja
predmet razgovora.) Dobro, de, nećemo se svadati. Ima nečeg u tvojoj glavici. Mada se iz
petnih žila upinješ da dokažeš suprotno. Vidim ja da ćeš ti još i naučiti da ceniš dolar.
Drugačiji si od onog tvog brata-skitnice. Taj se, zasigurno, nikad neće opametiti. A, zbilja,
gde je on?

EDMUND: — Otkud ja da znam?

TAJRON: — Pa zar se nisi vratio u varoš da ga potražiš?

EDMUND: — Ne, nisam. Napravio sam šetnju do žala. Od popodne ga nisam video.

TAJRON: — Ako si bio lud pa s njim podelio one pare...

EDMUND: — A šta bih drugo. On me finansira kad god ima u džepu.

TAJRON: — Onda je sad, verovatno, u javnoj kući.

EDMUND: — Pa, šta ako i jeste? Što da ne?

TAJRON (prezrivo): — Doista, što da ne. Tamo mu je i pravo mesto. Dosad još nije
pokazao da je ikad maštao o nečemu uzvišenijem od bludnica i viskija.

EDMUND: — Ali, zaboga, tata! Ako opet počnes o tome, ja kidam (On ustaje)

TAJRON (umiruje ga): — Dobro, de, prestaću. Nemoj misliti da meni ti razgovori naročito
gode. Hoćeš da popijemo po jednu?

EDMUND: — E, to je već umesna reč!

TAJRON {dodaje mu bocu; mehanički): — Grešim što te nudim. Dosta si pio.

EDMUND (nalivajući sebi skoro punu čašu; po malo pijano): — Dosta nije isto što i
gozba. (Vraća bocu.)

TAJRON: — Bogme je i previše, za tvoje stanje!

EDMUND: — Ko te pita za moje stanje! (On diže čašu.) Živeo.

 TAJRON: — Nek ti je na zdravlje. (Piju.) Ako si pešačio čak do žala, morao si se nakvasiti
i ozepsti.

EDMUND: — Da vidiš, nisam. I pri odlasku, i pri povratku svraćao sam u krčmu.

TAJRON: — U ovakvoj noći, ja se ne bih upuštao u duge šetnje.

EDMUND: — Svidela mi se magla. Bila mi je zbilja potrebna. (Po načinu kako govori i
kako izgleda, reklo bi se da ga pijanstvo sve više obuzima.)

TAJRON: — Trebalo bi da si razumniji, a ne da se izlažeš opasnosti...

EDMUND: — Do đavola s razumom! Svi smo mi sumanuti. Šta imamo od razuma?

(Recituje, podrugljivo, stihove iz "Dousona".)

"Ne traju dugo treptaji smeha i plača,

ljubavi, mržnje i htenja:

jer im, kao i nama, masna ilovača

konačno oblik menja.

Ne traju dugo vinske svetkovine:

napustiv jedan mutan san,

naš put na trenut izranja,

da opet mine u dugi takav san."

(Gledajući preda se.) U maglu sam i hteo da odem. Nekoliko koračaja stazom odavde, i već
ove kuće nema. Kao da nikad nije ni postojala. A tako je i sa svim ostalim na aveniji. Moj
vidokrug se sveo na nekoliko stopa. A uz put ni žive duše. Čitav vidljivi ili zvučni svet
delovao je nekako nestvarno. Prerušeno. Za tim sam zapravo i žudeo: da ostanem nasamo sa
sobom u jednom svetu gde je istina sasvim trošna, i kud bi se, u bekstvu pred sobom,
mogao da skloni i sam život. A iza luke, tamo gde drum ide pored obale, pomislio sam da
više i ne gazim po zemlji. Magla i more kao da su bili jedno. Činilo mi se da koračam
morskim dnom. Kao neko ko se bog te pita kad udavio. Kao utvara koju je izlučila sama
magla, koja je, sa svoje strane, utvara mora. O, kako me je uspokojavalo to osećanje da
nisam ništa do utvara jedne utvare. (Primećuje kako ga otac posmatra zabrinuto, ali ujedno i
s razdrazenim neslaganjem. Cereka se podsmešljivo.) Gledaš me kao da sam poremetio
umom. Ja, međutim, govorim razumno. Ko je taj ko bi iz čista mira hteo da vidi život
onakav kakav jeste? Jer život je trolična Gorgona. Pogledaš li joj u oči, skamenio si se. Ili je
Pan. Vidiš ga, i umireš... mislim, kao živa duša... a postojiš i dalje kao utvara.

TAJRON (pod utiskom, mada i revoltiran): — Ima pesničkog u tebi, nesumnjivo, ali sve je
to i suviše bolesno! (Usiljeno se osmehuje) Do đavola s tim tvojim pesimizmom! Zar mi je
malo moga neraspoloženja? (On uzdiše.) Bolje bi bilo da ti je Šekspir na pameti, a ne ti
trećerazredni. Kod njega ćeš naći sve što nosiš u sebi, kao i sve što zaslužuje da se kaže.
(On recituje svojim lepim glasom.)

"Mi smo grada od koje se prave snovi,

i naš mali život snom je zaokružen."

EDMUND (ironično): — Dobro! To je lepo! Ali tu misao nisam nosio u sebi. Mi smo
građa od koje se pravi gnojivo, i zato pijmo i zaboravimo. To sam od prilike hteo da kažem.

TAJRON (zgadeno): — Pfuj! Takva mišljenja bi mogao da zadržiš za sebe. Lud sam što
sam ti dao da piješ.

EDMUND: — Da vidiš, nije bez dejstva. Ali i tebe je uhvatilo. (On se smeška, sa
blagonaklonom sprdnjom.) Iako nijednom nisi izostao sa predstave!

(Agresivno.) A zar je tako strašno napiti se? Pa to smo zapravo i želeli, zar ne? Ne vredi,
tata, da se lažemo. Bar ne noćas. Nama je jasno šta bismo hteli da zaboravimo. (Žurno.) Ali
ostavimo to. Sad već nema svrhe.

TAJRON (tupo): — Tako je. Preostaje nam jedino da se pomirimo. I ovaj put.

EDMUND: — Ili da pijemo dok ne zaboravimo. (On recituje, i to sasvim lepo, gorko i
ironično strastveno — Sajmonsov prevod Bodlerove pesme u prozi.)

"Budite uvek pijani. U tome je sve, to je jedino važno. Ako hoćete da vam lakši bude
nepodnošljivi teret Vremena, koji vam pritiskuje pleća i gura vas zemlji, opijajte se,
neprestano.

Ali čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, čime god hoćete. Tek, opijajte se!

Ako se koji put, mamurni ili sasvim rastrežnjeni, probudite na stepenicama palate, na
zelenoj travi jarka, ili u turobnoj osami svoje sobe, zapitajte vetar, ili val, zvezde, pticu ili
časovnik, ili sve što beži, uzdiše ili izmiče, sve što peva ili govori — zapitajte koji je čas. I
vetar, val, zvezde, ptica, časovnik, odgovoriće vam: čas je opijanja! Da ne ostanete bedni
robovi Vremena, pijte, opijajte se neprestano! Vinom, poezijom, ili vrlinom — čime god
hoćete!" (On se izazivački osmehuje na oca.)
 TAJRON (sa mračnim humorom): — Da sam na tvom mestu, vrlinu ne bih ni pominjao.
(Onda zgadeno.) Fuj! Bolesne bljuvotine! Ono zrnce istine što se tu može naći, kod
Šekspira je mnogo otmenije rečeno. (Onda, sa priznanjem.) Mada si lepo odrecitovao,
momče. Ko je to pisao?

EDMUND: — Bodler.

TAJRON: — Za toga nisam čuo.

EDMUND (smeška se izazivački): — Napisao je on i jednu pesmu o Džejmiju i Brodveju.

TAJRON: — Ah, ta protuva! Ćef bi mi bio da ne uhvati poslednji tramvaj, i da ostane u

gradu!

EDMUND (nastavlja, ignorišući očevuprimedbu): — Mada je bio Francuz, i mada nikad

nije voleo Brodvej, umrevši pre nego što se Džejmi rodio, ipak je dobro poznavao i njega, i
stari Njujork. (On recituje Sajmonsov prevod Bodlerovog "Epiloga")

"Laka srca stigoh na planinu znanu,

odakle mi pogled čitav grad obuze,

bolnicu, podzemlje, burdelj i apsanu,

svet u kom rugobe cvatu k'o meduze.

Satano, ključaru patnje neutešne,

znaš da nisam tu da zalud lijem suze,

već, ko bludnik stari metrese vremešne,

da se izopijam grdnim, maznim telom,

jer me mlađim čine čini mu pregrešne.

Svejedno da li spavaš u osvitu belom

naježen i mrk još, il' mi puniš zene

gord u poznom času pod zlaćanim velom.

Volim te, o grade Srama! Javne žene

i pljačkaši često zadovoljstva nude

u koja gomile nisu posvećene."

 TAJRON (rastrežnjeno i s gađenjem): — Zadah bolesnog! Gde li to samo brusiš svoj
književni ukus? Smrad, očaj i pesimizam! Još jedan bezbožnik, izgleda. Ako poričeš Boga,
poričeš i nadu. U tome je tvoja nesreća. Kad bi skrušeno klekao...

EDMUND (kao da nije ni čuo, sardonično): — Podseća na Džejmija, zar ne? Kad se,
ošinut samim sobom i viskijem, zavuče s kakvom debelom droljom — jer on voli debele —
u sobu brodvejskog hotela da joj tamo recituje Dousonovu "Sinaru". (On recituje
podrugljivo ali sa dubokim osećanjem)

"Svu noć je to toplo srce kraj mog bilo,

strasno il' sneno, svu noć, u naručju mom;

u poljupcu kupljenih usta bezbroj se tajni krilo;

Al' me razape strast jedna stara,

kad san mi ode sa ranim sivilom:

na svoj način, veran sam ti ostao, Sinara!"

(Podsmešljivo.) A sirota debela kraljica burleske pojma nema šta sve ti stihovi znače, već
podozreva dl je posredi smišljena uvreda na njen račun! A Džejmi nikad nije voleo nikakvu
Sinaru, niti je ikad u životu bio veran ma kojoj ženi, čak ni "na svoj način"! Pa, ipak, on
tamo i dalje leži, zavaravajući se mišlju da je iznad svega toga, i podaje se zadovoljstvima u
koja "gomile nisu posvećene"! (On se smeje.) Pošašavio je... potpuno pošašavio!

TAJRON (neodredeno, promuklim glasom): — Stvarno je lud. Dobro bi bilo da se spustiš

na kolena i pomoliš. Poričući Boga, poričeš zdravu pamet.

EDMUND (ignorišući očeve reči): — Ali ko sam ja da se u svemu tome osećam

superiornim? I ja sam pravio iste gluposti A to nije ništa luđe od onoga što je učinio sam
Douson, kad je te stihove, pod dejstvom pelinkovače, napisao priglupoj kelnerici, a ova
pomislila da ima posla sa zviznutim pijancem, pa mu dala korpu, i udala se za nekog
kelnera! (Smeje se. Onda trezno, sa istinskim saosećanjem.) Siromah Douson. Piće i
tuberkuloza su ga udesili. (Trza se, i na trenutak izgleda jadno i prestrašeno. Onda, sa
odbrambenom ironijom.) Možda bi bilo taktičnije da promenim temu.

TAJRON (promuklo): — Na finim piscima vaspitavaš ukus... Ta tvoja prokleta knjižnica!

(Pokazuje ormarić u pozadini.) Volter, Ruso, Šopenhauer, Niče, Ibzen! Bezbožnici,
lakrdijaši i ludaci! A tvoji pesnici!? Svakojaki Dousoni i Bodleri, pa taj Svinbern, Vajld,
Vitman i Po! Sve sam degenerik i podvodač! Fuj! I to pored tri lepe edicije Šekspirovih dela
(pokazuje glavom veliki ormar) koje ti stoje na raspolaganju.
EDMUND (izazivački): — Kažu da je i on bio pijanica.

TAJRON: — Lažu! Ne sumnjam da je voleo dobru kapljicu — to je, uostalom, slabost

dobrog čoveka — ali je znao za meru, te mu bolesne prljavštine nikad nisu trovale mozak i,
ne upoređuj ga, molim te, s onom bandom na tvojim policama. (On ponovo pokazuje na
ormarić s knjigama.) S onom prostačinom Zolom! I s tvojim Danteom, Gabrijelom,
Rosetijem, tim ozloglašenim morfinistom! (On se trza, kao krivac.)

EDMUND (odbrambeno suvo): — Ne čini li ti se da je mudrije da promenimo temu?

(Počivka.) Ne možeš me optužiti da ne poznajem Šekspira. Zar nisam dobio pet dolara kad
si se ono sa mnom kladio da neću biti u stanju da naučim neku njegovu naslovnu ulogu za
nedelju dana, kao što si to ti umeo nekad, u putujućoj trupi? Naučio sam Magbeta, i
recitovao sam ga, uz tvoj šlagvort, bez jedne jedine greške.

TAJRON (s odobravanjem): — To je istina. Ne mogu ništa da kažem. (On se osmehuje,

zadirkujući ga, i uzdiše.) Sećam se, ipak, da je bilo pravo mučenje slušati kako uništavaš
one stihove. Bolje bi bilo da sam ti opkladu unapred isplatio, a da si me oslobodio slušanja.
(Prigušeno se smeje, a Edmund se smeška. Onda se trza, jer odozgo stižu nejasni šumovi.
Sa užasom.) Čuješ? Ona još nije legla. Ja sam mislio da je već u postelji.

EDMUND: — Nije važno! Da trgnemo još po jednu, šta kažeš? (On se naginje ka stolu i
dohvata bocu, naliva sebi čašu, i vraća bocu na staro mesto. Onda, sa isforsiranom
nemarnošću, dok njegov otac sipa sebipiće.) Kad je mama otišla da spava?

TAJRON: — Čim si izišao. Nije htela da večera. A zbog čega si ti, zapravo, klisnuo?

EDMUND: — Ni zbog čega. (Naglo diže čašu.) Hajde, živeo!

TAJRON (mehanički): — Pa, nek ti je na zdravlje, momče! (Piju. Tajron opet osluškuje
šumove sa sprata. Užasnut.) Nešto se odviše ushodala. Ne misli, valjda, da siđe.

EDMUND (tupo): — Nadajmo se, bar. Uostalom, tad će već biti samo sablast koja luta po
prošlosti. (On zastaje. Onda kukavno.) Po vremenu kad me nije ni bilo na svetu...

TAJRON: — A zar je prema meni pravednija? To je prošlost koja je prethodila čak i našem
upoznavanju. Moglo bi se pomisliti da su jedini srećni dani koje je doživela samo oni u
očinskom domu ili samostanu, dani provedeni u molitvama ili za klavirom. (Kroz njegovu
gorčinu probija ljubomorna uvređenost.) kao što sam ti već govorio, ono čega se ona tobože
seća treba uvek primati s izvesnom rezervom. Njen basnoslovni dom bio je baš kao i svi
drugi. A ni otac joj nije bio tako gospodstven i velikodušan Irac kao što ona voli da ga slika.
Bio je simpatičan, društven i zabavan čovek, i nas dvojica smo se lepo slagali. Uz to je i u
poslu, kao bakalski grosista, pokazivao nesumnjive sposobnosti. Ali ni on nije bio bez
poroka. Ona mi, na primer, prebacuje što pijem, a zaboravlja da je to bila i njegova mana.
Istina, do četrdesete godine života on nije ni liznuo alkohol, ali se zato kasnije za sve to
naplatio. Stao je da se svakodnevno opija šampanjcem, a od toga nema gore stvari.
Naravno, on je afektirao — pije čovek samo šampanjac — ali ta vrsta pića ubrzo ga je
oterala u grob. To i tuberkuloza... (On se naglo zaustavlja, i kao krivac gleda sina.)

EDMUND (sardonično): — Izgleda da nismo najveštiji u obilaženju oko neprijatnih tema,

zar ne?

TAJRON (tužno uzdiše): — Da vidiš, nismo. (Onda, sa patetičnim pokušajem da ispadne

dobro raspoložen) Šta kažeš, momče, da odigramo koju partiju kasina?

EDMUND: — Pristajem.

TAJRON (neprestano mešajući karte): — Ne možemo da zatarabimo i odemo u krevet dok

Džejmi ne stigne poslednjim tramvajem... što se verovatno neće desiti... a na sprat, inače, ne
mislim dok ona ne zaspi.

EDMUND: — Ni ja ne idem pre.

TAJRON (meša karte neprestano, zaboravljajući da ih deli): — Kao što sam ti govorio,
njena sećanja ne treba uzimati zdravo za gotovo. To s klavirom, recimo, i njen san o karijeri
koncertne pijanistkinje. Tu bubu su joj usadile u glavu redovnice, laskajući joj kao
ljubimici. Volele su je jer je bila veoma pobožna. Međutim, te žene su skroz naivne u
pogledu svetskih stvari. One ne znaju da kao koncertni umetnik završava jedva jedan od
milion onih koji u početku nešto obećavaju. Tvoja majka je, verovatno, sasvim dobro
svirala za jednu srednjoškolku, ali to nije bilo nikakvo jemstvo da bi mogla...

EDMUND (oštro): — Što ne deliš, ako misliš da igramo?

TAJRON: - Kako? A, da. Odmah. (Deli karte, ali ume da odredi rastojanje.) Pa, onda, ona
ideja o odlasku redovnice. Više nego nerazumno. Tvoja majka je bila takva lepotica kakvu
ti nećeš nikad videti. A to je i sama znala. No i pored toga što se svaki čas snebivala i
crvenela, bila je ona, bog je blagoslovio, donekle i špica i koketa. Nikako stvorena za
odricanje od ovozemaljskog. Pucala je od zdravlja, unutrašnje vatre, i žudnje da voli i bude
voljena.

EDMUND: — Šta je tebi, tata! Uzmi te karte!

TAJRON (uzima svoje karte, tupo): — Dobro. Da vidimo šta nam je dopalo. (Obojica
gledaju u karte bez razumevanja. Onda se trzaju. Tajron šapuće.) Čuješ.

EDMUND: — Silazi.
TAJRON (užurbano): — Igraj dalje. Pravićemo se da ne primećujemo, onda će valjda otići.

EDMUND (piljeći kroz prednji salon, sa olakšanjem): — Ne vidim je. Mora da je počela
da silazi, pa se predomislila i vratila.

TAJRON: — Hvala bogu.

EDMUND: — I ja kažem. Bilo bi grozno videti je onakvu kakva sad mora da izgleda.
(Gorko i kukavno) Od svega mi najteže pada nerazumevanje kojim se oziđuje od sveta. Ili,
tačnije, taj oblak magle u koji se skriva i u kome se razlaže. Što je najstrašnije, ona to
smišljeno čini. Nešto je sigurno nagoni da to smišljeno radi — da nam izmiče, da nas se
oslobađa, da zaboravlja na nas kao na živa stvorenja! Reklo bi se da nas mrzi uprkos tome
što nas voli!

TAJRON (blago seprotivi): — Ne preteruj, momče. Nije po sredi nikakva pobuda. Nego
otrov. On tako deluje.

EDMUND (gorko): — Ali ona ga radi tog dejstv;i i uzima. Bar, ovog puta, siguran sam da
ga je zato uzela. (Iznenada.) Je li na mene red? Drži. (Baci kartu.)

TAJRON (igra mehanički, s blagim prekorom): - Ma koliko da se pretvara, znam da ju je

tvoja bolest

duboko pogodila. Nemoj, momče, da si prema njoj bezdušan. Seti se da nije kriva. Kad taj
prokleti otrov ovlada, niko mu se...

EDMUND (lice mu postaje oporo; gleda oca s izrazom gorke optužbe): — Njom nikad nije
smeo da ovlada! Znam i sam vrlo dobro da ona nije kriva! A znam i ko je! Ti! I tvoj prokleti
tvrdičluk! Da si angažovao kakvog pristojnog lekara kad je obolela posle porođaja sa
mnom, ona ni do danas ne bi znala šta je morfijum! Mesto toga, ti si je prepustio na milost i
nemilost hotelskom šarlatanu, koga je bilo strah da prizna svoju nestručnost, i koji se,
savršeno ravnodušan prema posledicama, odlučio za najlakše rešenje! A uzeo si ga samo
zato što je pristao na nizak honorar! I tu si, kao u mnogo čemu drugom, jeftino prošao!

TAJRON (žacnut, ljutito): — Ćuti! Kako se usuđuješ da govoriš o stvarima o kojima

pojma nemaš! (Nastoji da se savlada.) Trebalo bi, momče, da čuješ i mene kao stranu.
Otkud sam ja, na primer, mogao znati kakav je on lekar? Bio je na glasu...

EDMUND: — Možda kod pijanica u hotelskom baru!

TAJRON: — Nije istina! Lično sam molio hotelijera da mi preporuči najboljeg...

 EDMUND: — Da! Ali, istovremeno si kukao kako ćeš pasti na prosjački štap, i time mu
stavio do znanja

da želiš jeftinog lekara! Znam ja tvoj sistem! Ako ne ranije, danas popodne imao sam
dovoljno prilike da ga proučim!

TAJRON (S osećanjem krivice, odbrambeno): — A šta se to danas popodne desilo?

EDMUND: — Nije važno. Sad je reč o mami! Možeš se pravdati koliko god hoćeš, ali sam
dobro znaš da je zbog tvoga tvrdičluka...

TAJRON: — Opet lažeš! Slušaj, da si smesta zapušio, ili ću...

EDMUND (ne obraćajući na to pažnju): — Kad si otkrio da uživa morfijum, što je nisi
poslao na lečenje? Za vremena, dok je još uvek bilo izgleda? Ne, za tebe bi to značilo nov
izdatak! Kladim se da si je tada ubeđivao kako se sve to da savladati sa malo jake volje! To
ti i sad intimno misliš, uprkos onome što su ti rekli lekari koji o tome zbilja nešto znaju!

TAJRON: — I to je laž! Sad mi je, naravno, mnogo štošta jasnije! Ali otkud sam onda
mogao da znam? Kakve sam predstave imao o morfijumu? Trebalo je da prođu godine pa
da shvatim u čemu je stvar. ŽiveoI sam u uverenju da je to njena stara bolest. Zašto je nisam
poslao na lečenje, pitaš? (Gorko) A zar nisam? Bezbrojnim hiljadama platio sam njeno
lečenje. Uludo bačen novac. Šta je, doista, od toga imala? Uvek bi počinjala iznova.

EDMUND: — Jer joj nisi pružio ništa što bi joj pomoglo da istraje! Nikakav dom, sem ove
letnje šupe, i to u mestu koje ona mrzi, pa se nisi prevario čak ni tu supu da upristojiš, mada
stalno dokupljuješ zemlju, i nasedaš svakojakim sumnjivim posrednicima i hohštaplerima.
Vukao si je sa sobom svake sezone. Noćivala je po ubogim svratištima, ostajala bez žive
duše s kojom bi mogla da razmeni dve reči, čekala te iz noći u noć, u prljavoj hotelskoj
sobi, i dočekivala pijanog kad bi već i u barovima objavili fajront! Isuse nebeski, nije
nikakvo čudo što je odbijala da se leči, kad se toga setim, mrži si mi od samog đavola!

TAJRON (uvredeno): — Edmunde! (Onda razjareno.) Zar se tako razgovara sa ocem,

bezobrazni balavče?! I to posle svega što sam za tebe učinio.

EDMUND: — Doći će na red da i to razmotrimo!

TAJRON (sa izrazom krivice na licu, ne obraća pažnju na to upozorenje): — Hoćeš li već
jednom prestati? To i nisu tvoje reči. To su bezumne optužbe kojima me tvoja majka zasipa
jedino onda kad je u vlasti otrova! Nikad je nisam vukao sa sobom na turneje protiv njene
volje. Razume se, želeo sam da je uza me. Voleo sam je. A i ona je pristajala da mi bude
saputnica jer me je volela, i jer je htela da je sa mnom. Eto, to je istina, bez obzira na to šta
će ona reći kad joj se pomuti svest. A nije morala da bude sama. Uvek je bilo nekog iz trupe
s kim je mogla da razgovara, da je stvarno htela. Imala je i decu, a ja sam, pored svih
troškova, insistirao da na putovanja vodi i dadilju.

EDMUND (gorko): — Da, to ti je bio jedini plemeniti gest, ali i njega si učinio iz
ljubomore, jer ti nije godilo da nam tvoja žena poklanja suviše pažnje, a i zato što smo ti mi,
deca, smetali! Pa i to je bio poguban potez! Jer da je morala da se sama stara oko mene i da
se uglavnom time bavi i zabavi, možda bi i bila u stanju...

TAJRON (podboden na osvetoljubiva osećanja): — E, moj sinko. Ako si već toliko sklon
da o svemu

sudiš samo na osnovu onoga što ona kaže kad nije sasvim pri sebi, onda ti mogu reći da
ona, da se nisi

rodio, nikad i ne bi... (Zaustavlja se, postiđen)

EDMUND (iznenada ga izdaje snaga; kukavno): — Tačno. Znam, tata, da ona na to baš
tako gleda.

TAJRON (negoduje, pokajnički): — Nije istina! Ona te voli pravom materinskom

ljubavlju! Izvalio sam, to samo zato što si me davolski razjario svojim prekopavanjem po
prošlosti. I što si rekao da sam ti mrzak...

EDMUND (sneveseljeno): — Rekao sam ne misleći. (Iznenada mu se usta razvlače u

osmeh. Lakrdijaškim tonom, i pomalo pijano) Ja sam kao i mama. Šta mogu kad si mi,
uprkos svemu, drag.

TAJRON (odvraća mu takode polupijanim osmehom): — Isto bih mogao da kažem i ja za

tebe. Nisi se bogzna kako proslavio kao sin. Ali, što vele, "Naša si rđa". (Obojica se kikoću
u istinskoj, mada pijanačkoj, uzajamnoj naklonosti. Tajron menja temu) Šta je s igrom? Na
koga je red?

EDMUND: — Mislim, na tebe. (Tajron baca kartu, Edmundje diže i igra ponovo pada u
zaborav.)

TAJRON: — Ne treba, momče, da si malodušan zbog one današnje neprijatne vesti. Oba
lekara su mi rekla da ćeš, ako se samo budeš pridržavao određenih propisa, ozdraviti za šest
meseci, a najdalje za godinu dana.

EDMUND (ponovo uozbiljena lica): — Hajde, ne šegači se. Pa ti ni sam u to ne veruješ.

 TAJRON (previše silovito): — Bogami, verujem! Zbog čega ne bih verovao kad i Hardi i
onaj specijalista...

EDMUND: — Ti računaš da ću umreti.

TAJRON: — Nije istina. Ti si poludeo!

EDMUND (S još više gorčine): — Te, kao veliš što da se bez potrebe rasipa. Stoga me i
šalješ na državnu farmu...

TAJRON (smeteno, jer se oseća krivim): — Kakva državna farma? Znam samo da je to
hiltaunski sanatorijum, a oba lekara kažu da će tamo biti najbolje za tebe.

EDMUND (pozleđeno): — Ili za tvoju kesu? Jer gotovo nećeš morati ni da je drešiš. Ne
laži, tata! Ti savršeno dobro znaš da je hiltaunski sanatorijum državna ustanova! Džejmi je
slutio da ćeš pred Hardijem zakukati o novčanoj propasti, pa je od njega iskamčio celu
istinu.

TAJRON (besno): — Pijana protuva! Glavačke ću ga izbaciti na ulicu! Taj je počeo da te

huška protiv mene čim ti se mozak toliko razvio da si mogao da shvatio šta ti govori!

EDMUND: — To o državnoj farmi ipak je istina... Zar ne?

TAJRON: — Ali je malo istine u načinu na koji čitavu tu stvar posmatraš! Šta ako njime
upravlja država? To još nije nikakav protivdokaz. Država raspolaže sredstvima kojima je u
mogućnosti da izgradi lečilišta daleko bolja od svakog privatnog sanatorijuma. I što da se
time ne koristim? Najzad, to je moje pravo... a i tvoje. Mi tu živimo. Ja sam tu posednik.
Učestvujem i sam u održavanju tog lečilišta. Udarili su mi takav razbojnički porez da
prosto...

EDMUND (s gorkom ironijom): — Tačno. Na imanje koje vredi četvrt miliona.

TAJRON: — Gluposti! Sve je to pod hipotekom!

EDMUND: — Hardi i specijalista znaju na čemu ležiš. Zanima me samo šta li su pomislili
kad su te čuli kako cmizdriš o neminovnom sirotištu, i kad si im nagovestio da bi me valjalo
poslati nekud gde se ne plaća!

TAJRON: — Nije istina! Rekao sam im jedino da nisam u stanju da plaćam sanatorijume u
kojima se leče milioneri, jer mi zemlja ne daje skoro nikakve prihode. Eto, to sam im rekao!

EDMUND: — A onda si svratio u klub, i pustio da ti Megvajer naturi još jedan komad
rđave zemlje! (Pošto Tajron počinje da poriče) Samo ne laži! Sreli smo Megvajera u
hotelskom baru upravo kad ste se rastali. Džejmi mu je dobacio nešto u vezi s tvojim
ponovnim nasedanjem, a on je namignuo i prsnuo u smeh!

TAJRON (lažući neuverljivo): — Ne, masno je slagao ako je zbilja rekao...

EDMUND: — Samo ćuti! (Sa svakom rečenicom sve naglašenije.) Otkako sam se otisnuo
na more i postao svoj čovek, otkako sam shvatio šta znači konjosati za male pare, biti bez
centa u džepu, gladovati, i noćivati na klupama u parku jer se nema kud drugde, pokušao
sam da prema tebi budem pravedniji, jer sam znao šta si sve imao da nosiš na plećima kao
dečak. Pokušao sam da te opravdam. Isuse, u ovoj prokletoj porodici čovek mora ili da
iznalazi opravdanja ili da poludi! Pokušao sam da opravdam i samoga sebe, zbog svih onih
svinjarija koje sam dosad počinio. Pokušao sam, kao i mama, da se pomirim s tim da si
nepopravljiv u stvarima koje se tiču novca. Ali, tako mi boga, ova tvoja poslednja egzibicija
doista prevršuje meru! Od nje mi se lepo diže želudac! Ne zato što si se prema meni
svinjski poneo. Do davola s tim! I ja sam prema tebi, na svoj način, ko zna koliko puta
slično postupio. Ali da možeš da se pred čitavim gradom pokažeš kao smrdljiva okorela
tvrdica i to kad je u pitanju sin oboleo od tuberkuloze, to nikako ne mogu da svarim! Zar ne
shvataš da će Hardi pričati o tome, i da će uskoro brujati čitav taj odvratni grad? Zar ti nije
ostalo, tata, bar malo ponosa ili stida? (U nastupu jarosti) Ali ne misli da će to tek tako
proći! Ne idem ja ni na kakvu državnu farmu ako time treba da u tvoju kesu uteram
nekoliko vašljivih dolara predodređenih za kupovinu rđave zemlje! Ti, smrdljiva okorela
tvrdice... (Guši se, promuklo, glasom koji mu podrhtava od besa, a onda ga čitavog potresa
napad kašlja.)

TAJRON (pod navalom optužbi, ponovo se svalio u naslonjaču, satrven više osećanjem
krivice nego ljutnjom; muca): — Smiri se! Ne govori mi tako šta! Pijan si! Ja ti ne
zameram. De, dosta si kašljao, momče. Uzbuđuješ se bez potrebe. Ko je rekao da baš moraš
u tu... hiltaunsku ustanovu? Na volju ti da ideš kud sam hoćeš. Svejedno koliko će da staje.
Želim jedino da ozdraviš. Ne nazivaj me smrdljivom tvrdicom samo zato što neću da me
lekari smatraju za milionera koga mogu tek tako da ispumpavaju. (Edmund je prestao da
kašlje. Izgleda bolestan i iznemogao. Otac ga posmatra prestrašeno.) Slabo mi izgledaš,
momče. De, popij malo.

EDMUND (uzima bocu i naliva čašu do same ivice; iznemoglo): — Hvala. (U velikim
gutljajima ispija viski.)

TAJRON (sipa sebi skoro punu čašu, ispraznio je bocu, pa pije; glava mu pada, i on
satrveno gleda u karte na stolu; neodredeno): — Na koga je red? (Nastavlja tupo, bez
ljutnje) Smrdljiva matora tvrdica. Ko zna, možda si i u pravu. Možda sam osuđen na to da
budem, mada sam celog veka istresao džepove na šank, plaćajući svim gostima, ili pak
pozajmljivao mufljuzima za koje sam unapred znao da mi neće vratiti... (Obesivši krajeve
usana u samoprezriv podsmeh.) Ali, naravno, to je bilo po barovima, dok bih bio pod
gasom. Kod kuće, trezan, na to već drugačije gledam. Kod kuće sam zapravo i shvatio šta
znači dolar, i naučio da strahujem od sirotinjskog doma. I izgubio veru u srećnu zvezdu.
Večito sam drhtao da kola ne pođu nizbrdo, i da mi jednog dana ne oduzmu sve što imam.
Ipak, što više zemlje poseduješ, čini ti se da si čvršći. Banke propadaju, a i tvoj novac s
njima, ali zemlju, čini ti se, možeš zadržati pod nogama. (Iznenada, neka podsmešljiva
nadmoć dolazi do izražaja u njegovom tonu.) Kažeš da shvataš šta sam imao da nosim na
plećima kao dečak. Đavolsku mater, shvataš! A otkuda bi i mogao? Tebi ništa nije
nedostajalo. Imao si dadilje, išao u škole, u koledž, u kojem se, doduše, nisi zadržao. Tačno
je da si jednom pokušao da zarađuješ hleb sa svojih deset prstiju, i da si neko vreme
stranstvovao bez krova nad glavom i bez pare u džepu, i zbog toga te poštujem. Ali za tebe
je to bila samo romantična pustolovina. Igra, tako reći.

EDMUND (neraspoložen, sarkastično): — Da, misliš i onda kad sam kod "Popa Džimija"
pokušao samoubistvo, i kad je malo falilo da u tome uspem.

TAJRON: — Nisi bio pri čistoj svesti. Eto, šta je. Moj sin nikad ne bi... Bio si pijan.

EDMUND: — Nevolja je u tome što sam bio trezniji no ikad u životu. Dugo sam
razmišljao.

TAJRON (sa osornošću pijanih): — Opet to tvoje bezbožničko mračnjaštvo! Zapamti već
da me to ne zanima. Hteo sam da ti razjasnim... (Prezrivo.) Sta ti znaš šta vredi dolar? Kad
mi je bilo deset godina, moj otac je ostavio majku i vratio se u Irsku da umre. To mu se
uskoro i desilo, a i zaslužio je, i nadam se da se sad peče u paklu. Najeo se mišomora,
misleći da je brašno, šećer ili tako nešto. Govorilo se da je to namerno uradio, ali u tim
pričama nema ni truni istine. Još niko od mojih...

EDMUND: — Kladim se da posredi nije slučajnost.

TAJRON: — Opet bolesno mračnjaštvo! To ti je brat uvrteo u glavu. Za njega je istinito

samo ono što je predmet njegovih najcrnjih podozrenja. Ali, čuj dalje. Moja majka je ostala,
tuđinka u tuđini, sa četvoro sitne dece — s jednom mojom starijom i s dve mlađe sestre, i sa
mnom. Dva moja brata bila su otišla u druge krajeve, i od njih nije bilo nikakve vajde, jer su
i sami morali da se bore za go život. U našoj sirotinji nije bilo romantike. Dvaput su nas
isterivali iz bedne čatrlje koju smo nazivali kućom; oba puta ono malo majčinog nameštaja
izbacivali su na ulicu, i moja majka i sestre su plakale. Plakao sam i ja, mada sam se
uzdržavao koliko god sam mogao, jer sam bio jedina muška glava u kući. A imao sam deset
godina! Tada se završilo i moje školovanje. Radio sam po dvanaest sati dnevno u jednoj
bravarskoj radionici, praveći turpije. Bila je to prava štala, sa krovom koji je prokišnjavao.
Leti si skapavao od vrućine, a zimi nije bilo furune da se ogreješ, te su se prsti bukvalno
kočili od studi. Svetlost je stizala kroz dva prljava prozorčeta, i u oblačne ili maglovite dane
morao sam da savijam grbaču i kapam oči nad turpijama! I ti mi nešto pričaš o radu! A šta
misliš, šta sam za to dobijao? Pedeset centi nedeljno! Ne izmišljam! Pedeset centi nedeljno!
Sirota moja majka, preko dana je odlazila u jenkijevske kuće da pere i riba, a moja starija
sestra — da šije, dok su dve mlade ostajale da čuvaju kuću. Nikad nismo bili ni pristojno
odeveni, ni siti. Živo se scćam jednog Blagodarenja, ili je to možda bio Božić, kad je neki
Jenki dao majci, po svršenom poslu, dolar više, na dar: vraćajući se kući, ona je taj dolar
potrošila do poslednjeg centa na hranu. Nikad neću zaboraviti kako nas je grlila i ljubila i,
umornog lica, oblivenog suzama radosti, govorila: "Slava Bogu, deco, prvi put u životu
moći ćemo svi da se najedemo!" (On otire suze iz očiju.) Divna, odvažna, mila žena. Tako
odvažne i divne žene retko se rađaju.

EDMUND (dirnut): — Siguran sam da je bila takva kao što kažeš.

TAJRON: — Plašila se jedino da će ostariti, pasti u postelju i skončati u kakvom sirotištu.

(Neko vreme ćuti. Onda dodaje s neveselim humorom.) Tad sam se i naučio da tvrdičim.
Dolar je bio ogroman. A kad jednom nešto naučiš, posle se teško odvikavaš. Uvek nastojiš
da što jeftinije prodeš. Ako sam mislio da je s tog stanovišta i sanatorijum na državnoj farmi
zgodna prilika, moraš mi oprostiti. Lekari su mi ga preporučili. To mi, Edmunde, moraš
verovati. A kunem ti se da te tamo nisam nameravao slati bez tvog pristanka. (Plahovito.)
Slobodno sam izaberi lečilište! Svejedno koliko košta! Ma koje lečilište za koje sam u
stanju da platim. Ma koje, kažem samo u granicama onoga što je razumno. (Pri toj ogradi,
osmeh grči Edmundove usne, ali u njemu sad, medutim, nema prezira. Njegov otac
nastavlja, tobože spontanim, nemarnim tonom.) Specijalista je preporučio i neki
sanatorijum, koji, kaže, uživa glas jednog od najboljih lečilišta u zemlji. Izdržava ga grupa
milionera-industrijalaca, i namenjen u uglavnom njihovim radnicima, ali i tebe bi primili jer
si ovdašnji. Taj sanatorijum počiva na teškim parama, te nisu primorani da pljačkaju
bolesnike. Svega sedam dolara nedeljno, ali prtivvrednost koju za njih dobijaš iznosi deset
puta više. (Žurno.) Nemoj da misliš da te nagovaram. Prosto ti kazujem ono što sam čuo.

EDMUND (prikrivajući osmeh, nemarno): — Da, da. Znam. Stvar mi izgleda prihvatljiva.
Nije skupo. E, pa, voleo bih da idem u taj sanatorijum. Znači, to smo skinuli s dnevnog
reda. (Naprečac ga hvata očaj. Tupo.) Uostalom, sad mi je već sasvim svejedno. Dosta o
tome. (Menjajući temu.) Kako stojimo s kartama? Na koga je red?

TAJRON (mehanički): — Ne znam. Ne mene, valjda. A, ne, na tebe! (Edmund baca kartu.
Njegov otac je uzima. Onda, kad već izgleda da je odabrao jednu od karata koje drži u ruci,
i da će je baciti, ponovo zaboravlja na igru.) Da, možda sam životnu lekciju primio i suviše
ozbiljno, te je dolar u mojim očima narastao do smešnih razmera. A došlo je vreme kad mi
je ta zabluda uništila veliku umetničku karijeru. (Tužno.) To što ti sad govorim, momče,
nikom živom nisam priznao. Ali večeras sam tako malodušan i skršen da nema mesta
iažnom ponosu i pretvaranju. Ona prokleta drama, koju sam kupio za badava, koja mi je
donela nezapamćen uspeh — mislim, novčani uspeh — upropastila me je izgledima na lako
obogaćenje. Odbijao sam da glumim ma šta drugo, a kad sam se rastreznio i video da
robujem tom prokletom komadu, i kad sam pokušao da se oprobam i u drugim ulogama,
bilo je već prekasno. Važio sam već kao određeni pozorišni heroj, i za druge stvari niko nije
hteo da me angažuje. Uostalom, imali su pravo. Moj nekadašnji, veliki talenat rasplinuo se
nepovratno, jer sam godinama, bez ikakvog napora ponavljao jedno te isto, jer se nisam
laćao novih uloga, jer nisam zapinjao. Trideset i pet do četrdeset hiljada dolara čistog
prihoda u sezoni, i to bez po muke! Bilo je to preveliko iskušenje. Pa ipak, pre nego što sam
taj prokleti komad kupio, u Americi su me smatraii za jednog od tri ili četiri mlada glumca s
najlepšim umetničkim perspektivama. Radio sam kao crnac. Napustio sam čestiti bravarski
zanat da bih postao običan statista, toliko me je pozorište bilo zanelo. Razdirale su me
najbezumnije ambicije. Pročitao sam sve što je za pozorište ikad bilo napisano. Proučavao
sam Sekspira kao što bi ti proučavao Bibliju. Skolovao sam samog sebe. Sastrugao sam sa
svog govora nemogući irski dijalekt. Voleo sam Šekspira. Bio sam spreman da u bilo kom
njegovom komadu igram bez ikakve nagrade, iz čistog zadovoljstva što mi se omogućuje da
živim u njegovoj velikoj poeziji. A igrao sam ga dobro. Uvek me je nadahnjivao. Da sam
nastavio, mogao sam postati veliki tumač Šekspirovih uloga. To je više nego sigurno!
Hiljadu osamsto sedamdeset četvrte, kad je Edvin But, došao u Čikaško pozorište, gde sam
tada bio prvak drame, jedne večeri igrao sam Kasija, a on Bruta, druge večeri — ja Bruta a
on Kasija, zatim — ja Otela, a on Jaga, i tako redom. Prve večeri, kad sam se pojavio u
ulozi Otela, on je rekao našem menadžeru: "Ovaj mladi čovek je bolji Otelo nego što sam ja
ikada bio!" (Ponosno.) I to je rekao But, najveći glumac svih vremena! Rekao je istinu! A
imao sam tada samo dvadeset i sedam godina! Sećajući se svega toga, sad vidim da je ta
noć bila najviša tačka mog glumačkog uspona. Život je ležao preda mnom! Još neko vreme
potom, radio sam veoma ambiciozno. Oženio sam se tvojom majkom. Pitaj je kako sam
onda izgledao. Na plamen mojih težnji njena ljubav je dosula novo ulje. Ali nekoliko
godina kasnije nesreća je htela da nabasam na komad koji donosi pare. Ta okolnost me
isprva nije privlačila. U pitanju je bila velika romantična uloga, za koju sam znao da ću je
ostvariti bolje od ikoga drugog. Ali taj komad je od samog početka bio i ogroman nnansijski
uspeh — a tad sam ja ležao pred životom — sa trideset pet do četrdeset hiljada dolara.
Čistog prihoda na kraju svake sezone! Predstavljalo je to onda čitavo bogatstvo! Pa i danas,
bogami. (Gorko.) Šta li sam to, do đavola, hteo da kupim što je vredelo... Nego, nije važno.
Kasno je za kajanje. (Neusredsređenim pogledom preleće preko karata koje drži u ruci.) Ja
bacam, je li tako?

EDMUND (dirnut, gleda oca s mnogo razumevanja; lagano): — Drago mi je, tata, što si mi
to ispričao. Sad te mnogo bolje poznajem.

TAJRON (S razmekšanim, iskrivljenim smeškom): — Možda nije trebalo da ti to pričam.

Možda ćeš me još više prezreti. A to nije najbolji način da naučiš šta znači dolar. (Onda,
kao da je ta fraza automatski izazvala određenu i uobičajenu asocijaciju, on s mrštenjem
osmatra luster.) Smeta mi svetlost ovih suvišnih sijalica. Šta veliš, da ih pogasim? Ništa
nam nisu potrebne, a nema razloga da uterujemo novac u džepove Električne kompanije.

EDMUND (uzdržavajući se s najvećom mukom da ne prsne u smeh; s prijatnim izrazom

lica i glasom): — Slažem se, tata. Samo ih gasi.

TAJRON (ustaje, ne bez napora, i ne sasvim siguran na nogama, pa nepreciznim pokretima

ruku poseže za lusterom; misli mu teku svojim tokom): — Ne, ne znam koga sam to đavola
hteo da kupim. (Isključuje jednu sijalicu.) Dajem ti svečanu reč, Edmunde, da bih se rado
odrekao i poslednjeg akra zemlje, i poslednjeg penija u banci... (Isključuje drugu sijalicu.)...
Pristao bih da starost provedem u sirotištu, a ne u svom domu, da sam u životu postao veliki
umetnik kakav sam mogao biti. (Gasi i treću sijalicu, tako da sad gori još samo stona lampa.
Ponovo se tromo svaljuje u stolicu za ljuljanje. Edmund ovoga puta nije kadar da odoli
navali ironičnog smeha. Tajron se trza uvreden.) Kog se đavola smeješ?

EDMUND: — Ne smejem se tebi, tata. Životu se smejem. Odviše je lud.

TAJRON (reži): — Opet tvoje morbidne budalaštine! Sa životom je sve u redu. Pre će biti
da mi... (Citira.) "Krivica, mili Brute moj, nije u našim zvezdama, već u nama što smo
potčinjeni." (Zastaje, onda tužno.) A onu pohvalu što je Edvin But izrekao na račun mog
Otela, menadžer je morao istog časa da zapiše. Naterao sam ga da to učini. Godinama sam
nosio tu belešku u novčaniku. Običavao sam da je svaki čas vadim i pročitavam, dok mi se
najzad nije smučilo, te više nisam hteo ni da je pogledam. Baš me zanima gde li bi mogla da
bude. Tu negde, u kući. Sećam se da sam je nekud pažljivo odložio...

EDMUND (izobličen nekom podsmešljivom tugom): — Možda je u nekom starom

kovčegu, na tavanu. Zajedno s maminom venčanicom. (I, pošto ga otac netremice posmatra
dodaje brzo.) Zaboga, hajde da igramo. Šta čekaš? (Uzima kartu koju je igrao njegov otac, a
sam baca svoju. Za trenutak, njih dvojica igraju kao brzopotezni šahisti. Onda se Tajron
zaustavlja, i osluškuje šumove koji se čuju odozgo.)

TAJRON: — Još uvek je na nogama. Bog zna kad će leći.

 EDMUND (preklinje ga nestrpljivo): — Za ime božje, tata, ne misli na to! (Naginje se ka
stolu i naliva sebi piće. Tajron počinje da negoduje, ali se odmah miri. Edmund pije, a onda
ostavlja čašu. Izraz na njegovom licu se menja. Kad govori, izgleda kao da hotimično
dopušta da kroz njegovo ponašanje izviri pijan čovek, i kao da u malo ćaknutomponašanju
traži neku vrstu utočišta.) Da, ona se kreće iznad i izvan nas, kao utvara koja se vraća u
prošlost, a mi ovde sedimo, pretvarajući se da smo sve pozaboravljali, a ipak čuljimo uši na
najmanji šum, i čujemo kako magla kaplje sa streha poput neujednačenog damara
odvijenog, suludog časovnika... ili poput gorkih suza neke devojčure što rida nalakćena za
podrumskim stolom ispolivanim ustajalim pivom! (Smeje se ćaknuto.) Ovo na kraju nije
tako rdavo, a? Izvorno. Nije Bodler. (Tad, s govorljivošću pijanih.) Maločas si mi ispričao
neke svoje važne uspomene. Hoćeš da čuješ moje? Sve su vezane za more. Evo jedne. Iz
dana kad sam na jedrenjaku plovio za Buenos Aires. Bio je pun mesec u pasatnim
vetrovima. Staro korito je guralo sa četrnaest čvorova. Ležao sam na prikosniku, licem
okrenut krmi. Poda mnom se uspenušana voda rasipala u najfiniji prah, a visoke nada
mnom, na svim katarkama, napinjala su se jedra posrebrena mesečinom. Opijen lepotom i
njenim raspevanim ritmom, u magnovenju sam se potpuno izgubio. Zaboravio sam zapravo
i da postojim. Doživeo sam razrešenje: rastvorio se u moru, izjednačio s belim jedrima i
okrilaćenom penom, sa lepotom i ritmom, sa mesečinom i brodom, i nedokučivim nebom sa
koga su podrhtavale nejasno modre zvezde! Pripao sam, bez prošlosti ili budućnosti,
spokojstvu, nedeljivoj celini, divljem ushićenju, nečemu što je veće od mog rođenog života,
od života čovekovog, od samog života! Pripao Bogu, ako se tako može reći. A onda, drugi
put, na brodu američke plovidbe, za vreme rane jutarnje smene u osmatračkom košu. Tog
puta bilo je mrtvo more, i brod se lagano i sanjivo ijuškao. Putnici su spavali, a niko od
posade nije bio na palubi. Nigde živog čoveka. Crn dim kuljao je iz dimnjaka iza i ispod
mene. Sanjario sam, zaboravljajući na dužnost, osećao sam se usamljenim, uzvišenim i
izdvojenim, posmatrao sam kako se osvit, u bojama sna prikrada preko zajedno usnulih
neba i mora. Onda je nastupio čas pomamnog oslobođenja. Spokojstvo, svršetak svih
traganja, poslednja luka, radost što se stiglo s onu stranu ubogih, jadnih i nezajažljivih
ljudskih strepnji, nadanja i snova! I još nekoliko puta u životu, kad bih se plivanjem sasvim
udaljio od obale, ili dok bih ležao na žalu, osetio bih to isto. Postao bih sunce, vreli pesak,
zelena morska trava što se, usidrena o stenu, leluja na valu. Ličilo je to na svetačku viziju
blaženstva. Na veo stvari onakvih kakve nam se čine, sklonjen u stranu nevidljivom rukom.
U deliću trenutka vidiš tajnu i, videći je, i sam postaješ tajna. U deliću trenutka otkriva ti se
smisao! Onda ruka ispušta veo, i on ponovo pada, a ti si opet sam i izgubljen u magli, i dalje
posrćeš nekud bez cilja i svrhe! (Usne mu krivi osmeh.) Grdna je greška što sam se rodio
kao čovek. Mnogo više bih postigao kao galeb ili riba. U stvari, uvek ću ostati stranac i
beskućnik, kome u suštini niko ne treba, niti je ikome potreban, koji ni u čemu nije bez
ostatka, i koji je stalno pomalo zaljubljen u smrt.

TAJRON (bulji u njega, pod utiskom): — Da, sasvim je sigurno da u tebi ima pesničke
žice. (Onda, neraspoloženo negoduje.) Ali skroz je bolesna ideja da nisi nikome potreban i
da si zaljubljen u smrt.

EDMUND (sarkastično): — Pesničke žice. Plašim se da sam više nalik na one koji večito
od drugih traže cigaretu. A takvi nemaju nikakve žice. Imaju samo naviku. Nisam bio kadar
da ti dočaram čak ni najmaglovitiju predstavu o onome što sam hteo da ti kažem. Samo sam
mucao. A to je najviše što ću i ubuduće moći. Mislim, ako ostanem u životu. U svakom
slučaju, biće to bar verodostojan realizam. Mucanje je urođeno nama, ljudima magle.
(Počivka. Onda obojica skaču uznemireno, jer se spolja čuje neko kršenje, kao da se neko
spotakao i pao na stepenicama pred kućom. Edmund se osmehuje.) Aha, to zvuči kao
odsutni brat. Mora da se opasno nakitio.

TAJRON (mršti se): — Ona protuva! Uskočio je u poslednja kola, prokleta da su. (Staje na
noge.) Vodi ga na spavanje. Ja odoh na verandu. Kad je pijan jezik mu je kao u zmije.
Znam da bi samo izišao iz takta. (On izlazi kroz vrata na bočnu verandu. U tom trenutku
čuje se lak tresak prednjih vrata, koja je Džejmi u predvorju zatvorio za sobom. Edmund s
interesovanjem gleda kako Džejmi krivudavim korakom stiže kroz prednji salon. Džejmi
ulazi. Veoma je pijan i sasvim nesiguran na nogama. Pogled mu je staklast, lice podnadulo,
govor nejasan, usta otromboljena kao i u njegovog oca, a na usnama mu titra glup, pijani
osmeh.)

DŽEJMI (posrćući i žmirkajući u dovratku; glasno): — Hola-la! Hola-la!

EDMUND (oštro): — Hajde, ne galami!

DŽEJMI (žmirkajući prema bratu): — O, zdravo, Derane. (Savršeno ozbiljno.) Pijan sam
kao zemlja.

EDMUND (suvo): — Baš ti hvala što si mi otkrio tu veliku tajnu.

DŽEJMI (ceri se blesavo): — Nepotrebno Obaveštenje Broj Jedan, zar ne? (Saginje se i
dlanom čisti kolena na pantalonama.) Imao sam krupnu saobraćajnu nezgodu. One
stepenice pred kućom naletele na mene. Onako mučki, iz magle. Trebalo bi tamo postaviti
neki svetionik. A i ovde je pomrčina. (Mršteći se.) Šta je ovo, do đavola? Mrtvačnica? Daj
malo svetlosti, da vidimo s kim imamo posla. (Povodeći se, ide ka stolu, i usput recituje
Kiplinga.)

"Gaz, gaz, gaz na, reci Kabul,

gaz na reci Kabul skriva mrak.

Užeta drž' se samo, stići ćeš sigurno tamo,

na drugu stranu gaza kog skriva mrak."

(Nekako napipa prekidač, i uspeva da upali sve tri sijalice.) Ovo već na nešto liči. Do
davola sa starim Gasparom. Gde je matori ćifta?

EDMUND: — Na verandi.

DŽEJMI: — Pa, šta on misli? Da živi u kalkutskoj Crnoj Jami? (Pogled mu se prikiva za
nenačetu bocu viskija.) Gle gle! Da nisam dobio delirijum tremens? (Nespretno poseže za
bocom i naglo je dohvata) Gospode, prava boca! Šta je to noćas s matorim? Mora da mu se
zakrečio mozak kad ovako šta ostavlja na stolu. Ne za perčin, za prednji čuperak drži
priliku. U tome je ključ mog uspeha. (Puni sebi čašu i nesposoban da kontroliše pokrete
ruke, proliva i po stolu.)

EDMUND: — Već zaudaraš. A ova čaša će te sigurno dokusuriti.

DŽEJMI: — Mudrost iz usta odojčeta. Ne filozofiraj, Derane. Još si mokar iza ušiju
(Spušta se u fotelju, držeći čašu s viskijem, pažljivo od sebe, i u visini glave.)

EDMUND: — Pa, dobro. Crkni, kad hoćeš.

DŽEJMI: — Nevolja je u tome što ne mogu. Popio sam toliko da bi brod mogao da se
potopi, ali sam još na nogama. E pa, budi mi zdrav. (Pije.)

EDMUND: — Dodaj ovamo tu bocu. I ja ću.

DŽEJMI (iznenada zabrinut kao stariji brat, hvata bocu): — Ne, nećeš. Ne, dok sam ja tu.
Seti se šta je lekar naredio. Možda je drugima savršeno svejedno ako umreš, ali meni nije.
Volim te što si drzak, Derane. Sve drugo se raspalo. Ostao si mi još samo ti. (Privlači bocu
još bliže sebi.) Prema tome, nema ti pića dok sam kadar da te sprečim. (Ispod razneženosti
izazvane viskijem oseća se duboka iskrenost.)

EDMUND (razdraženo): — Pričam ti priču.

DŽEJMI (to ga vređa, lice mu dobija opor izraz): — Znači, ne veruješ da mi je do toga
stalo? Prosto pijan, pa lupeta. (Gura bocu preko stola) U redu. Evo ti, pa se truj.

EDMUND (videći da ga je uvredio, nežno): — Verujem da ti je stalo, Džejmi, i stvarno ću

se uzdržavati. Ali još danas ne moram. Danas se dogodilo toliko gadnih stvari. (Naliva
piće.) Živeo. (Ispija.)
 DŽEJMI (naglo se rastrežnjuje; sa sažaljivim pogledom): — Znam, Derane. Imao si težak
dan. (Zatim, podsmešljivo i cinično.) Kladim se da stari Gaspar nije ni pokušao da te
odvrati od pića. Možda će ti dati i sanduk viskija da poneseš sa sobom u to državno
oporavilište za bolesnu sirotinju. Što pre odapneš, to će manje biti izdataka. (S prezrenjem i
mržnjom.) I takvo čudovište dužan si da nazivaš ocem! Isuse, kad bi ga neko opisao u
knjizi, niko ne bi verovao!

EDMUND (odbrambeno): — O, tata je čovek na svom mestu, ako uložiš malo truda da ga
razumeš. I ako sačuvaš smisao za humor.

DŽEJMI (cinično): — Pravio je pred tobom staru srceparajuću melodramu, je li tako? Tebe
će uvek moći da okrene. Mene, bogami, ne. Bar ne ubuduće. (Onda, lagano.) Mada ga, na
izvestan način, zbog jedne stvari sažaljevam. Ali čak i to je zaslužio. Kriv je. (Dodaje
žurno.) Naposletku, neka sve ide do đavola. (Dočepava se boce, sipa sebi drugu čašu. Opet
izgleda veoma pijan.) Ona čaša od malopre već mi je stigla u glavu. A ova će mi, valjda, i
ugasiti svetiljku. Jesi rekao Gasparu da sam od doktora Hardija saznao da je taj sanatorijum
obična dobrotvorna šupa?

EDMUND (preko volje): — Jesam. Rekao sam mu da tamo ne pristajem da idem. Sad je
čitava stvar sređena. Kazao je da mogu da idem kuda god želim. (Dodaje, smeškajući se, i
bez ljutnje.) U granicama razumnog, naravno.

DŽEJMI (pijano podražavajući oca): — Naravno, momče. Šta god hoćeš samo u
granicama razumnog. (S podsmehom.) To znači — u neku drugu jeftinu šupu. Stari Gaspar,
tvrdica iz komada "Zvonar", to je uloga koju bi mogao da igra bez šminke i kostima.

EDMUND (razdraženo): — Molim te, prestani. To o Gasparu čuo sam već milion puta.

DŽEJMI (sleže ramenima, promuklo): — U redu, kad ti je svejedno, pusti ga nek i dalje
tera po starom. To će te stajati glave... to jest, nadam se da neće.

EDMUND (menja predmet razgovora): — Šta si večeras radio u gradu? Da nisi bio kod
tetkice Berns?

DŽEJMI (sve pijaniji, klateći glavom): — Prirodno. Gde bih inače našao pristojno žensko
društvo? A i ljubav? Ne zaboravi ljubav. Sta je muškarac bez pravc ženske ljubavi? Jalova
prazna školjka.

EDMUND (cereka se nakresano, prepuštajući se hotimično dejstvu pića): — Lud si.

DŽEJMI (sa nasladom citira Vajldovu "Javnu kuću"):

"Tad rekoh glasom presahlim:

To mrtvi plešu s umrlim,

prah zemni vitla sa prahom.

Al' moja draga strune ču,

i othrli u kuću tu:

ljubav u bludni pređe dom.

Najednom škripnu lažan zvuk,

plesače svlada valsa huk..."

(Prekida promuklo.) Nije bilo baš u dlaku kao kod Vajlda. Kraj sebe nisam primetio svoju
dragu. Mora da je bila utvara. (Pravi počivku.) Pogodi koju sam tetkičinu lepoticu izabrao
da me blagoslovi svojom ženskom ljubavlju. Nasmejaćeš se, Derane. Izabrao sam debelu
Violetu.

EDMUND (smeje se pijanim smehom): — Ma, časti ti? Alal ti izbor! Šta je tebi, čoveče?
Pa, to je tona mesa! Hteo si, valjda, da napraviš smejuriju?

DŽEJMI: — Nikakvu smejuriju. Skroz ozbiljno. U vreme kad sam rupio u tetkičinu
jazbinu, bio sam nekako sneveseljen i nad sobom i nad svim ostalim protuvama u svetu.
Mogao sam zaplakati na bilo kojim raskošnijim ženskim grudima. Znaš i sam šta se dešava
kad prevreli ječam počne da ti dodiruje najtanje strune. A čim sam banuo na vrata, tetkica je
stala da mi poverava svoje nevolje. Kukala je na slab promet, i kazala da će debelu Violetu
morati da najuri. Mušterije ne trzaju na Violu. Držala ju je jedino zato što je umela da svira
na klaviru. U poslednje vreme Viola je počela da loče, i njena svirka ne liči ni na šta, te
tetkicu lagano, svodi na prosjački štap. I mada je Viola dobroćudna glupača, a tetkica je
iskreno žali jer ne vidi od čega će ona ubuduće moći da živi, posao je posao, te ni tetkica ne
misli da drži kuću radi užirenih drolja. Eto, zbog toga sam se sažalio na debelu Violetu, pa
sam na nju spiskao ona tvoja dva dolara. Otpratio sam je na sprat bez ikakvih zadnjih misli.
Volim debele, to je tačno, ali ona je baš previše debela. Hteo sam, prosto, da prijateljski
proćaskamo o beskrajnom čemeru našeg života.

EDMUND (pijano se kikoće): — Jadna Viola! Kladim se da si je zasuo Kiplingovim,

Svinbernovim i Dousonovim stihovima. I da si joj odrecitovao: "Na svoj način, veran sam ti
ostao, Sinara."

DŽEJMI (njegove olabavljene usne razvlače se u širok osmeh): — Svakako. A stari

maestro Prevreli Ječam nežno me je pratio na najtanjim strunama. Neko vreme pažljivo je
slušala. A onda se najednom smrtno uvredila. Uvrtela je sebi u glavu da sam je gore poveo
iz vica. Da znaš samo kako me je ispreskakala. Rekla je da je, u svakom slučaju, bolja od
pijana probisveta koji recituje stihove. Posle j| udarila u plač, te sam morao da joj kažem
kako je volim jer je debela. Ona je htela da u to poveruje, pa sam ostao da joj ponudim
dokaze. To ju je razveselilo, te me je na polasku poljubila i rekla da se opasno u mene
zacopala, a onda smo oboje malo otplakali u hodniku, i sve je bilo lepo, samo što je tetkica
Berns mislila da sam šenuo.

EDMUND (citira podsmešljivo):

"Javne žene

i pljačkaši često zadovoljstva nude

u koja gomile nisu posvećene."

DŽEJMI (pijano klati glavom): — Tačno! Uz to sam se odlično proveo. Pogrešio si,
Derane, što nisi pošao sa mnom. Tetkica Berns se raspitivala za tebe, i bilo joj je istinski
žao kad sam joj rekao da si oboleo. (Zastaje na časak. S plačnim humorom, a sa tonom
palanačkog glumca.) Ova noć, mladiću, otvorila mi je oči za veliku karijeru koja me
očekuje! Vratiću umetnost glume dresiranim fokama, koje su njen najsavršeniji izraz!
Primenjujući svoju bogomdanu obdarenost na pravom mestu, dostići ću vrhunac uspeha!
Postaću ljubavnik debele žene u cirkusu "Barnam i Bejli"! (Edmund se smeje. Džejmijevo
raspoloženje se preliva u arogantnu ozlojedenost.) Pih! Možeš li da me zamisliš kako
ljubavišem s debelom devojkom u provincijaskom kupleraju? Mene, koji sam umeo da
zaplenim pažnju najlepšeg sveta na Brodveju?! (Citira iz Kiplingove "Sestina of the Tramp-
Royal")

"Govoreć' uopšte, sve sam ih oprob'o,

dobre pute što te preko sveta vode."

(Pijano melanholičan.) Nije baš najprikladnije. Dobri putevi su koještarija. Loši su već
nešto. Njima začas stigneš u Nedođin. Ja se već tamo nalazim. Tamo se, uostalom, na kraju
svi iskrcavaju, makar da to većina naivčina vrlo nerado priznaje.

EDMUND (podrugljivo): — Bolje ćuti! Samo što nisi zaplakao.

DŽEJMI (trza se i na trenutak meri brata krajnje neprijateljski; promuklo): — Nemoj da si

bezobrazan. (Onda iznebuha.) Imaš pravo. Do davola s mrzovoljom! Debela Violeta je
čestito dete. Volim što sam s njom ostao. Hrišćanski postupak. Zalečio sam joj tugu.
Odlično samo se proveo. Pogrešio si što nisi pošao sa mnom, Derane. Da zaboraviš na svoju
nevolju. Ima li ikakvog smisla ići kući i rastuživati se nad stvarima kojima nema pomoći!
Sad je već sve svršeno... nema nade! (On prestaje dagovori, klateći pijano glavom,
ižmureći. Onda iznenada diže pogled i, sa oporim izrazom lica, podsmešljivo citira.)

"Kad bi me neko obesio

na vrh brega, o majko moja!

Znam ko bi za mnom suze lio..."

EDMUND (žestoko): — Jezik za zube!

DŽEJMI (surovim, ironičnim tonom, punim mrznje): — Gde je luda? Na legalu? (Edmund
se grčevito zateže, kao da je dobio udarac. Nastaje tajac ispunjen varnicama. Edmundovo
lice izgleda satrveno i razočarano. Zatim u izlivu gneva, on kao pod oprugom skače
izfotelje)

EDMUND: — Prljavo kopile! (On pesnicom udara brata u lice, ali mu se ona odbija od
bratove jagodične kosti. U sekundi, Džejmi reaguje borbeno, i upola se pridiže iz fotelje da
se tuče, ali mu, izgleda, do pijane svesti iznenada dopire u pravom značenju ono što je
maločas rekao, te se mlitavo ruši ufotelju.)

DŽEJMI (kukavno): — Hvala, Derane. To sam očigledno zaslužio. Ni sam ne znam šta me
je nagnalo da tako... pijano baljezgam... Ti me znaš, Derane.

EDMUND (njegova ljutnja kopni): — Znam da to nikad ne bi rekao da nije... Ali, bogami,
Džejmi, ma kako da si pijan, ne možeš se opravdati! (Zastaje. Onda jadno.) Žao mi je što
sam te udario. Nas dvojica se još nikad nismo tako ozbiljno dohvatili. (Svaljuje se u fotelju)

DŽEJMI (promuklim glasom): — Ne mari. Milo mi je što si to uradio. Moj pogani jezik.
Valjalo bi ga iščupati. (Krije lice u šake. Tupo) To je verovatno zato što sam duboko
potišten. Jer mama me je ovoga puta obmanula. Verovao sam, doista, da je uspela da se
istrgne. Ona misli da ja uvek priželjkujem najgore ali ovoga puta nadao sam se najboljem.
(Glas mu treperi) Čini mi se, da joj ipak ne mogu oprostiti. Koliko je to samo za mene
značilo. Već sam bio počeo da verujem da ću i sam, ako ona istraje, smoći snage da se
oduprem svom poroku. (Počinje da jeca, i jezovito je to što njegov plač zvuči sasvim trezno,
ni izdaleka nalik na sentimentalne suze pijanica)

EDMUND (I sam pokušava da treptanjem zadrži suze): — Misliš li da ne znam kako ti je?
Prestani, Džejmi!

DŽEJMI (pokušavajući da se uzdrzi od jecanja): — O mami sam znao davno pre tebe.
Nikad neću zaboraviti dan kad sam se s tim prvi put suočio. Zatekao sam je kako sebi zariva
špric u venu. Isuse, dotle sam mislio da samo kurve uživaju u drogama. (Počivka) A onda je
došla i ta tvoja tuberkuloza. Đavolski me je dotukla. Bili smo više no braća. Ti si mi jedini
drug koga sam ikad imao. Volim te što si drzak. Za tebe bih sve učinio.

EDMUND (naginje se k njemu, i tapše ga po mišici): — Znam, Džejmi.

DŽEJMI (više ne plače, šake su mu spale s lica; sa čudnom gorčinom): — Pa ipak, kladio
bih se da si čuo mamu i starog Gaspara kako trućaju o tome da se ja tobože nadam
najgorem. Te, verovatno, i sam sad misliš kako pravim kombinacije oko tatine i tvoje smrti,
jer bismo, u tom slučaju, mama i ja bili jedini naslednici, a, uz to, uvek bih se mogao
nadati...

EDMUND (ozlojeđeno): — Kušuj, budalo! Ko li ti je samo tu glupost usadio u tikvu?

(Posmatra brata

optužujućim pogledom.) Da, to bih voleo da znam. Odakle ti ta misao?

DŽEJMI (smeteno, opet pijanog izgleda): — Uh, što si glup! Pa, šta sam rekao! Uvek
podozrevaš da gajim najcrnje nade. Toliko si me sad izneverio da ne mogu... (Onda, pijano
uvreden) Čekaj, šta ti to hoćeš? Da me optužiš? Ne izigravaj filozofa, molim te! Život me je
naučio ponečemu što će za tebe ostati večita tajna! Ne uobražavaj da me možeš nadmudriti
samo zbog toga što si pročitao gomilu visokoparnog dubreta! Ti si, u stvari, samo poodraslo
derle! Mamino detešce, tatin mezimac! Uz to, porodična uzdanica! U poslednje vreme,
mnogo si se nešto promenio. A zbog čega? Zbog nekoliko pesmica štampanih u palanačkim
novinama! Pa ja sam, čoveče, pisao mnogo uspelije stvari za koleški književni časopis!
Dobro bi bilo, zbilja, da malo potkrešeš krila! I da se ne zanosiš odviše svojom veličinom!
Tebi, naravno, godi kad te malovaroški zevzeci lažu o blistavoj budućnosti koja je navodno
pred tobom... (Njegov ton naglo prelazi u zgadenu skrušenost. Edmund okreće glavu u
stranu, trudeći se da prede preko te tirade.) Izvini, Derane. Povlačim sve. Ti znaš da sam ja
to tek onako izvalio. U stvari, niko nije ponosniji od mene što si napravio dobar start.
(Pijano kategoričan.) A što da se i ne ponosim? Do đavola, to je čist egoizam. Jer ti mi
duguješ. Oko tvog vaspitanja imao sam više posla nego bilo ko drugi. Uputio sam te u sve
što treba znati o ženama, da ne bi ispao žutokljun, ili da ne napraviš kakvu nepoželjnu
glupost. A ko te je zagrejao za poeziju? Za Svinberna, na primer? Ja! A pošto sam nekad i
sam sanjario o spisateljskom pozivu, presadio sam u tebe želju da jednog dana počneš da
pišeš! Đavo da ga nosi, ti si mi više no brat. Ja sam te načinio! Ti si moj Frankenštajn!
(Njegov glas se većpopeo do tona pijane arogancije. Edmund se sad, zabavljen, smeska.)

EDMUND: — U redu, tvoj sam Frankenštajn. Daj da nešto popijemo. (Smeje se.) Tikvo
luda!
 DŽEJMI (promuklo): — Ja ću piti, ali ti ne. Moram da te čuvam. (Naginje se sa ćaknutim
osmehom punim iskrene naklonosti i hvata brata za ruku.) Ne boj se sanatorijuma.
Izdržaćeš ti to kao od šale. Šest meseci, i bićeš opet zdrav. Možda uopšte i nemaš
tuberkulozu. Lekari su opasne varalice. Pre dosta godina kazali su mi da prekinem s pićem
ili ću uskoro umreti, a ja sam, evo, još uvek tu. Svi su oni pohlepni na novac, i gledaju da ti
na bilo koji način isprazne džepove. Kladim se da je to lečilište na farmi vraški korumpirana
ustanova, i da lekari dobijaju odreden postotak za svakog bolesnika koga tamo uteraju.

EDMUND (zgaden, ali sa interesovanjem): — Nemoguć si! Ti ćeš sigurno i na Sudnji dan
tvrditi da se mnogo ne sekiraš jer se sve da udesiti.

DŽEJMI: — I biću u pravu. Tutni Nebeskom Sudiji krišom u šaku nešto sitnine i bićeš
spasen, ali ako si švorc, možeš odmah u pakao. (On se cereka na tu bogohulnu primedbu, a i
Edmund popušta smehu, Džejmi nastavlja) Prema tome pripremi kesu. To je ključ za sva
rešenja. (Podsmešljivo.) Tajna mog uspeha! Pogledaj šta je od mene učinila! (On ispušta
Edmundovu ruku da bi sebi nasuo skoro punu čašu viskija, i to piće iskapljuje u velikim
gutljajima; bulji u brata s neodredenom naklonošću, ponovo ga uzima za ruku i počinje da
govori promuklo, ali sa čudnom i ubedljivom iskrenošću.) Slušaj, Derane. Ti ćeš otići.
Možda više nećemo imati prilike za razgovor. Ili možda neću biti dovoljno pijan da ti
kažem istinu. Zato ću ti je reći sada. Već odavno sam se nakanjivao da ti kažem tebe radi.
(Zastaje boreći se sam sa sobom. Edmund netremice gleda, pod utiskom. Nelagodno se
oseća. Džejmi najzad počinje.) Ne pijano lupetanje, ovo će biti što kažu: "In vino veritas".
Dobro bi bilo da ozbiljno shvatiš. Hteo bih da te upozorim na sebe. Mama i tata su u pravu.
Davao sam ti odvratan primer. A, što je najgore, to sam namerno činio.

EDMUND (nelagodno): — Ćuti! Ne želim da čujem...

DŽEJMI: — Ne vrdaj, Derane! Imaš sve da čuješ! Činio sam to namerno, ne bih li od tebe
napravio propalicu ili je to činio jedan deo mene. Pretežni deo. Onaj što je već odavno
umro. I što mrzi život. Pokatkad sam verovao da te o svojim greškama obaveštavam da bi iz
njih mogao da izvučeš pouku. Ali to je čista obmana. Jer sam istovremeno nastojao da te
moje greške opčine. Trudio sam se da ti opijanja predstavim kao stvar veoma romantičnu, a
kurve — kao neodoljiva nadzemaljska stvorenja, a ne kao uboge, ograničene i bolešljive
nule, što u stvari jesu. Pravio sam sprdačinu od rada, navodeći te na misao da se njime bave
jedino naivne budale. Nikad nisam želeo da uspeš, jer bih tada u poređenju s tobom
izgledao još gori. Želeo sam da promašiš. Bio sam oduvek na tebe ljubomoran. Na mamino
detešce, tatinog mezimca! (Sa sve većim neprijateljstvom gleda Edmunda.) A mama je
počela da uzima drogu tek pošto si se ti rodio. Znam da to nije tvoja krivica, ali uprkos
tome, proklet da si: ne mogu da te ne mrzim iz dna duše!...
EDMUND (gotovo prestrašeno): — Džejmi! Umukni! Jesi li poludeo?

DŽEJMI: — Ali, ne brzaj sa zaključcima, Derane. Volim te više no što te mrzim. Dokaz je
i ovo što ti govorim. Rizikujem da me omrzneš, a ti si sve što mi je ostalo. Ipak, ovo
poslednje nisam nameravao da ti kažem. Nisam mislio da tako daleko oteram. Ni sam ne
znam šta me je nagnalo. Hteo sam, u stvari, da kažem da bih voleo da uspeš kao niko u
svetu. Mada je pametnije da budeš na oprezu, jer ću učiniti sve da ne uspeš. Protiv toga
ništa ne mogu. Mrzim samoga sebe. Moram da se svetim. Svakome. A pogotovo tebi.
Vajldova "Tamnica u Redingu" potpuno izvrće činjenice. Čovek je umro te je morao
usmrtiti i predmet svoje ljubavi. Biće da je to posredi. Moj mrtvi deo se nada da nećeš
ozdraviti. On se, možda, čak i raduje što je mama ponovo podlegla poroku! Potrebno mu je
društvo, neće mu se da je jedini leš u kući! (Smeje se oporo i paćenički.)

EDMUND: — Isuse! Ti si, Džejmi, zbilja poremetio umom!

DŽEJMI: — Razmisli, i videćeš da sam u pravu. Razmisli o tome kad budeš sam u
sanatorijumu. Pa stavi krst preko mene, smatraj da sam nestao iz tvog života, reci ljudima
"imao sam brata, ali je umro". A kad se vratiš, dobro me se čuvaj... Dočekaću te
uobičajenim "O, gde si, stari druže", i srdačno ti stegnuti ruku, a u prvoj zgodnoj prilici
zariću ti nož u leđa.

EDMUND: — Zaveži! Pljuni me ako te budem i dalje slušao...

DŽEJMI (kao da nije čuo): — Ali ne zaboravi me. Sećaj se da sam te, tebe radi, opomenuo.
Znaj da nema veće ljubavi od one kad čovek spasava brata od samoga sebe. (Veoma pijano,
klimajući glavom.) To je sve. Sad se već bolje osećam. Ispovedio sam se. Znam da ćeš me
razrešiti. Je li tako, Derane! Ti razumeš. Ti si davolski fin momak. Drukčiji ne bi ni mogao
biti. Ja sam te načinio. Pa, onda idi i ozdravi. Ne smeš da mi umreš. Ti si jedino što mi je
ostalo. Bog te blagoslovio. Okej! (Pada u pijani dremež, ali ne i u potpun san. Edmund, sav
ubijen, zariva lice u šake. Tajron tiho ulazi kroz vrata s mrežom sa verande, kućna haljina
mu je vlažna od magle, a okovratnik podignut da mu zaštiti vrat. Ima nečeg neumoljivog i
zgadenog na njegovom licu, ali ono istovremeno odslikava i saosećanje. Edmund ne
primećuje njegov dolazak.)

TAJRON (tihim glasom): — Hvala bogu da je zaspao. (Edmund se trza i diže pogled.)
Mislio sam da nikad neće presušiti. Toliko je govorio. (Spušta okovratnik kućne haljine.)
Dobro bi bilo da ga pustimo tu gde je, da odspava. (Edmund i dalje ćuti. Tajron ga neko
vreme posmatra, a onda nastavlja.) Čuo sam završni deo njegove priče. Upravo na to sam te
i upozoravao. Nadam se da će to upozorenje vredeti više sada kad si ga čuo i iz njegovih
usta. (Edmund ničim ne pokazuje da je čuo. Tajron dodaje sažaljivo.) Ali, ne uzimaj to,
momče, suviše k srcu. Kad je pijan, on voli da se slika u najcrnjim bojama. U stvari, on ti je
duboko odan. To je još jedinoj što kod njega vredi. (S gorkom tugom gleda na Džejmija.)
Divan prizor! Moj prvenac, za koga sam mislio da će mi osvetliti ime, i koji je toliko
obećavao.

EDMUND (kukavno): — Ćuti, tata! Molim te!

TAJRON (naliva sebi piće): — Šljam! Ruina! Pijana klada! Upropašćen za večita
vremena! (On pije Džejmi se vrpolji, osećajući očevo prisustvo, i pokušava da nadvlada
tupu obamrlost. Najzad otvara oči, i trepćući meri Tajrona. Ovaj odbrambeno uzmiče jedan
korak, sa licem koje se najednom stvrdnulo.)

DŽEJMI (iznenada upire prstom u njega, i recituje dramski emfatično):

"Evo Klarensa — nevernog, nestalnog,

krivokletnika Klarensa — što me je

probo mačem na Tjuksberskom polju;

zgrab'te ga Furije, pa na muke s njim."

{Onda uvredeno) Šta si zinuo? (Zajedljivo citira iz Rosetija.)

"Vidi mi lice. Ime mi je Moglo Je Biti;

Zovu me i Svršeno, Prekasno il' Zbogom."

TAJRON: — Znam to i suviše dobro, a Bog mi je svedok da ne želim da ga vidim.

EDMUND: — Tata! Prestani!

DŽEJMI (podrugljivo): — Ustupiću ti, tata, jednu sjajnu ideju. Kako bi bilo da ove sezone
obnoviš "Zvona". Mogao bi da u tom komadu neprerušen igraš veliku ulogu — starog
tvrdicu Gaspara! (Tajron odlazi u stranu, nastojeći da se obuzda.)

EDMUND: — Kušuj, Džejmi.

DŽEJMI (s podsmehom): — Tvrdim da Edvin But još nije dao nijednom takvu kreaciju
kakvu je u stanju da da dobro dresirana foka. Foke su razborite i poštene. One ne blefiraju s
glumačkom umetnošću. One otvoreno priznaju da iza onoga što izvode stoji jedino dnevni
obrok ribe.

TAJRON (povreden, obraća mu se besno): — Protuvo!

 EDMUND: — Tata! Ne galami toliko, da mama ne siđe. Džejmi, spavaj! Dosta si se
nalajao! (Tajron odlazi u stranu.)

DŽEJMI (naprslim glasom): — Dobro, Derane. Nisam sposoban za svađu. Živ sam zaspao.
(On zatvara oči, i glava mu svaki čas pada. Tajron prilazi stolu i seda, ali fotelju postavlja
tako da ne mora da gleda Džejmija. Odjednom, i njega počinje da hvata dremež.)

TAJRON (smrknuto): — Dosad je već mogla da ode na spavanje. Pa da i ja već jednom

legnem. (Kunjajući.) Umoran sam kao pseto. Više nisam kadar da na nogama dočekujem
zoru, kao nekada. Ostarilo se. Odživelo (Razvaljuje vilice zevajući.) Sklapaju mi se oči.
Moraću malo da pridremam. Mogao bi i ti, Edmunde. Bar dok ona... (Glas mu se oteže,
donja vilica pada, i on počinje da šištavo diše na usta. Edmund sedi sav ukrućen. Do
njegovih ušiju nešto dopire, i on se nervozno krivi ufotelji zagledajući u predvorje kroz
prednji salon. Onda skače, unezveren i rastrojen. U jednom trenutku izgleda kao da će uteći
u zadnji salon. Ali opet seda i isčekuje, očiju okrenutih u stranu. Rukama grčevito steže
bočne naslone fotelje. Iznenada, neko je okretom prekidača u prednjem salonu odjednom
upalio svih pet sijalica na lusteru, a trenutak kasnije neko počinje da svira na klaviru uvodni
deo jednog manje komplikovanog Šopenovog valcera. Ta muzika je, medutim, odviše
jadna, mnogi tonovi, izmamljeni ukrućenim prstima, pogresno su odsvirani, a mnogi
nedostaju; reklo bi se da to kakva snebivljiva učenica prvi put vežba na klaviru. Tajron se
naglo budi i potpuno rastrežnjuje, a Džejmi zabacuje glavu i otvara oči. Na trenutak, oni
naježeno osluškuju. Svirka prestaje isto tako naprečac kao što je i počela, i Meri se
pojavljuje u vratima. Preko spavaćice ima svetloplavu sobnu haljinu, a na bosim nogama —
lepe papuče s kićankom. Lice joj je bleđe no ikad. Oči joj izgledaju ogromne. Svetlucaju
kao uglačano crno drago kamenje. Ono što je neprijatno, to je čudna mladolikost tog lica.
Sa njega kao da su iščezli svi tragovi životnog iskustva. Ono je mramorna maska devojačke
bezazlenosti, sa stidljivim osmehom skamenjenim u uglu usana. Kosa joj je upletena u dve
kike, koje joj padaju preko grudi. Preko jedne njene ruke nemarno je prebačena i vuče se po
podu, kao da je na nju potpuno zaboravila, starinska satenska venčanica obrubljena čipkom.
Ona okleva u dovratku, gleda po sobi, i zbunjeno nabira čelo, kao neko ko je došao u sobu
da nešto potraži, ali je uz put zaboravio šta. Oni je netremice gledaju. Ona ih je svesna
koliko i svega drugog u sobi, nameštaja i prozora. Poznate stvari ona automatski prima kao
nešto što tu, prirodno, i spada, ali i kao nešto što ona, zbog svoje preobuzetosti drugim
slikama i mislima, nije u stanju da primeti.)

DŽEJMI (narušava mrtvu tišinu, braneći se gorko i zajedljivo): — Scena ludila. Ulazi
Ofelija! (I brat i otac polaze ka njemu razjareni. Edmund je brži. On nadlanicom udara
Džejmija preko usta.)
 TAJRON (glas mu podrhtava od prigušenog gneva): — To njemu treba, Edmunde. Prljavi
podlac! Kako se ponaša prema rođenoj majci!

DŽEJMI (mrmlja kao krivac; nije uvreden): — Dobro je, Derane. Zaslužio sam. Ali kazao
sam ti koliko sam se nadao... (Zariva glavu u šake i počinje da jeca.)

TAJRON: — Sutra ćeš dobiti nogu u stražnjicu, tako mi bog pomogao. (Ali, Džejmijev
plač ga razmekšava, i on prilazi sinu, i, preklinjući, drmusa ga za ramena) Džejmi, za ime
božje, prestani! (Sad Meri počinje da govori, i oni ostaju nemi, piljeći u nju.
Malopređašnjem incidentu ona nije poklonila ni najmanje pažnje, odnoseći se prema njemu
kao prema sastavnom delu poznate sobne atmosfere, ili pozadini koja ne zadire u njene
preokupacije. Ona govori naglas sa sobom, ne sa njima.)

MERI: — Strašno rđavo sviram. Sasvim sam se odvikla. Sestra Tereza će me žestoko
izgrditi. Kazaće da nisam poštena prema ocu koji daje toliki novac za specijalne časove. I u
pravu je, jer zbilja nije pošteno, kad je on tako dobar i plemenit, i kad se sa mnom ponosi.
Od sad ću vežbati svakog dana. Ali s mojim rukama desilo se nešto grozno. Prsti su mi se
ukrutili... (Diže šake i razgleda ih prestrašeno i zbunjeno.) Zglobovi otekli. O, kako su
ružne. Moraću do ambulante, da ih pokažem sestri Marti. (S prijatnim osmehom, punim
blagonaklonog poverenja) Jeste da je stara i pomalo oronula, ali ja je, svejedno, volim, a u
njenom apotekarskom ormarčiću mogu se naći lekovi za sve bolesti. Daće mi nešto da
rastrljam po rukama, i reći će mi da se pomolim blaženoj Devici, i ruke će mi biti prekonoć
isceljene. (Ona zaboravlja na ruke, i dolazi u sobu. Za njom se po podu vuče venčanica.
Opet nabrana čela, ona gleda po sobi.) Čekaj, po šta sam ja to ovamo došla? Postala sam
užasno rasejana. Samo sanjam i zaboravljam.

TAJRON (prigušenim glasom): — Šta joj je to preko ruke, Edmunde?

EDMUND (tupo): — Izgleda, venčanica.

TAJRON: — Gospode! (Diže se od stola, i idejoj u susret. S bolom i strepnjom.) Meri! Zar
nam je malo... (Savladujući se, u blagom pokušaju da je urazumi.) Daj mi je ovamo, draga.
Samo ćeš je izgaziti i pocepati, a i zaprljaće se kad je tako vučeš. Posle će ti biti žao. (Ona
dozvoljava da joj uzme venčanicu, i gleda ga iz daljine u koju se povukla. Ona ga ne
prepoznaje, i prema njemu se odnosi bez ljubavi, ali i bez mržnje.)

MERI (sa stidljivom učtivošću dobro vaspitane devojčice prema starijem gospodinu koji ju
je ljubazno oslobodio tereta): — Hvala vam. Vrlo ste ljubazni. (Gleda venčanicu sa
smetenim interesovanjem.) To je venčanica. Je l' te da je divna? (Senka prelazi preko
njenog lica, i nju zahvata neodređeni nemir.) Sad se sećam. Našla sam je na tavanu,
skrivenu u jednom kovčegu. Samo ne znam šta sam s njom htela. Postaću redovnica, to jest
ukoliko pronadem... (Obazire se oko sebe po sobi, čelo joj opet nabrano.) Šta ja to tražim?
Znam samo da je to nešto što sam izgubila. (Uzmiče pred Tajronom, svesna njega jedino
kao prepreke na putu kojim je išla.)

TAJRON (beznadežno je doziva): — Meri! (Ali taj doziv nije u stanju da prokrči put kroz
njene preokupacije. Ni po čemu se ne vidi da ga je čula. On bespomoćno odustaje, bežeći u
sebe. Sad više nema ni ranijeg odbrambenog pijanstva, koje ga je ostavilo satrvenog i
treznog. Ruši se u fotelji, sa venčanicom koju drži u rukama sa podsvesnom nespretnom i
zaštitničkom nežnošću.)

DŽEJMI (šake mu se ruše s lica, pogled mu je na stolu, i on se iznenada rastreznio; tupo):

— Ne vredi, tata. (On recituje iz Svinbernovog "Oproštaja", sasvim dobro, jednostavno, ali
s gorkom tugom.)

"Hajdemo odavde; ona neće znati.

Hajdemo put mora, k'o vetar krilati

s penom i peskom. Tu šta da se čini?

Ništa. Jer to će isto snova da se vrati,

i jer svet će ceo suza u gorčini.

A isto šta je, mada si hteo da shvati,

ona neće znati."

MERI (gledajući oko sebe): — Nešto mi strašno nedostaje. Valjda nije zauvek izgubljeno.
(Sad hoda iza Džejmijeve fotelje)

DŽEJMI (okreće se da joj pogleda lice, i njemu se otima iz grudi): — Mama! (Po njoj se ne
vidi da gaje čula. On beznadežno odvraća pogled u stranu.) Davo da ga nosi, ne vredi.
Uzalud. (Recituje iz "Oproštaja", sad sa još više gorčine.)

"Hajd'mo, moje pesme; ona neće čuti.

Odvažno hajd'mo, ma kud da vode puti;

al' ćutke jer za grlo prošao je čas,

k'o i sve drevno, i svi dragi minuti.

Volimo više nju, no ona što voli nas.

Mada je rajskom pesmom htesmo zaglunuti,

ona neće čuti."

MERI (osvrćući se oko sebe): — Nešto mi je strašno potrebno. Dok sam to imala uza se,
sećam se, nikad mi nije bilo pusto, i nisam se bojala. Nadam se da ga nisam zauvek
izgubila, presvisla bih kad bi u to ozbiljno poverovala. Jer tad više ne bi bilo nade.
(Somnambulski se kreće iza Džejmijeve fotelje, a onda stiže u levi prednji deo pozornice,
prolazeći iza Edmunda.)

EDMUND (plahovito se okreće i hvataje za ruku; u njegovom preklinjanju ima nečeg od

ponašanja zbunjeno povredenog dečkića): — Mama! Nije letnji nazeb. Tuberkulozu sam
dobio!

MERI (u magnovenju izgleda kao da je uspeo da se do nje probije; ona podrhtava, i na lice
joj stiže užasnut izraz, te rastrojeno viče, kao da sama sebi izdaje zapovest): — Neeee! (Ali
je istog trenutka opet daleko. Mrmlja nežno, ali bezlično.) Da me niste takli. Ili pokušali da
uhvatite. Ne priliči, jer se spremam u redovnice. (On dozvoljava da njegova šaka
bespomoćno spadne s njene ruke. Ona odlazi levo, ka prednjem kraju sofe pod prozorima, i
seda, licem napred, s rukama prekrštenim u krilu, u čednoj pozi kakve učenice.)

DŽEJMI (upućuje Edmundu neobičan pogled u kome se mešaju saosećanja i potmula

ljubomora): — E, jesi glup, vidiš da ne vredi. (On opet recituje iz Svinbernove poeme.)

"Hajdemo odavde; ona videt neće.

Zadnji put zapevaj; i tad od pesme će

setiti se svega što se davno zbilo,

tražiće nas licem, a i uzdahnuće;

no nas neće biti, kao da nas nikad tu nije ni bilo,

Drugi me žaljahu k'o zgaženo cveće,

al' ona videt neće."

TAJRON (pokušavajući da se oslobodi svoje beznadežne zgranutosti): — Ludi smo što

tome pridajemo značaja. Kad je posredi samo prokleti otrov. Ali sad je prvi put vidim toliko
ogrezlu. (Zlovoljno.) Dodaj bocu, Džejmi. I prestani s tim morbidnim stihovima. U mojoj
kući neću da ih čujem! (Džejmi mu dodaje bocu, gurajući je preko stola. On naliva sebi
viski, i pri toj operaciji ne remeti venčanicu, koju pažljivo drži preko druge ruke i krila, pa
opet vraća bocu na staro mesto. Džejmi sipa sebi, i dodaje Edmundu, koji takode naliva u
svoju čašu. Tajron diže čašu, i njegovi sinovi mehanički to isto čine, ali pre nego što će stići
da ispiju, Meri počinje da govori, te oni lagano spuštaju čaše na sto, da ih tu potpuno i
zaborave)

MERI (gledajući, kao u snu, preda se; njeno lice izgleda izvanredno mladalački i
bezazleno; bojažljiv, ali i poverljiv osmeh poigrava na njenim usnama dok se glasno obraća
sama sebi): — Razgovarala sam s majkom Elizabetom. Ona je tako draga i dobra. Prava
svetica. Volim je nežno. Možda je to greh, ali volim je više no svoju majku. Jer te razume
pre nego što si izustila i jednu reč. Njene mile plave oči gledaju ti u dno srca. Od nje ne
možeš ništa sakriti. Čak i kad bi bila toliko zla da poželiš da je obmaneš, ne bi mogla.
(Malo buntovnički zabacuje glavu. S devojačkom razdraženošću.) Svejedno, ovog puta, čini
mi se, nije imala dovoljno razumevanja. Rekla sam joj da želim da postanem redovnica.
Objasnila sam joj da sam se u duši potpuno opredelila za taj poziv, i da sam molila blaženu
Devicu da me u tome još više učvrsti, a i prihvati. Rekla sam majci Elizabeti da sam
doživela istinsko priviđenje za vreme molitve u svetilištu Naše Gospe od Lurda, na malom
jezerskom ostrvu. Rekla sam joj da znam pouzdano, kao što znam da sam tamo klečala, da
mi se blažena Devica nasmešila i da me je blagoslovila. Ali majka Elizabeta mi je kazala da
još nisam dovoljno čvrsta, pa čak i da bi trebalo da dokažem da to nije bio samo plod moje
uobrazilje. Ako sam toliko čvrsta, rekla je ona, onda bih se po završetku škole mogla
iskušati na taj način što bih otišla kući i živela kao i ostale devojke, odlazila na zabave i
igranke i pristajala na svaku drugu razonodu; pa da joj za godinu-dve, ako ne popustim u
čvrstim ponovo dođem, te da celu stvar iznova razmotrimo. (Zabacuje glavu ljutito.) Nisam
mogla ni da sanjam da će mi časna majka tako nešto predložiti! Bila sam stvarno
zaprepašćena. Rekla sam, naravno da ću postupiti po njenom savetu mada sam znala da
samo traćim vreme. Kad sam je ostavila, obuzela me je neka čudna pometnja, pa sam otišla
do svetilišta, pomolila se blaženoj Devici i povratila spokojstvo, jer sam znala da mi je čula
molitvu, i da će me voleti i od zla štititi dok god u nju verujem. (Ona zastaje, i njeno lice
postepeno osvaja nemir. Ona prelazi rukom preko čela, kao da skida paučinu sa mozga.
Neodredeno.) To je bilo zimi, poslednje školske godine. A na proleće mi se nešto dogodilo.
Da... sećam se. Zaljubila sam se u Džejmsa Tajrona, i jedno vreme bila sam veoma srećna.
(Ona gleda preda se, obuzeta slikama tužnog sna, Tajron se vrpolji u naslonjači. Edmund i
Džejmi ostaju nepomični.)

(ZAVESA)

KRAJ