TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Још Следећи блог» Направи блог Пријави ме

TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI
Belom bojom slikam belu senku na tragu ka sopstvenosti ćutanjem

1 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

štaviše, svojstvo same prirode Božje, ne samo posledica nemoći i ograničenosti ljudske
prirode. S druge strane, po suštini bezimeni i transcendenti Bog postaje prisutan i dostupan
stvarnim bićima svojim božanskim večnim silama i energijama. Svojim energijama on „ishodi“
iz sebe i „silazi“ u tvorevinu, postajući i ostajući stvarno prisutan u najskrivenijim dubinama
sveta i svetotajinski dostupan razumnim bićima. Božanska energija je svojstvo suštine Boga, a
i jednog i drugog je nosilac On kao ličnost. Tako, kada čovek opšti sa Bogom, bilo u vremenu
bilo u večnosti, on stvarno sa Bogom opšti, primajući njegovu večnu silu i energiju, po meri
svoje prijemčivosti za nju i za zajednicu sa njom.

Termini „priroda“ i „blagodat“ izražavaju dinamičan, živ i neophodan odnos između Boga i
čoveka, koji su različiti po svojoj prirodi, ali su u zajedničarstvu preko Božje energije ili
blagodati.

Nasuprot Evagrijevoj origenističkoj i platonističkoj antropologiji, po kojoj istinita priroda

„duha“ treba da bude određena u Bogu, a sve što ga odvaja od Boga je zlo, sv. Makarije
Veliki[4] postavlja biblijsku ideju čoveka prema kojoj je nepojmljivo i za „um“ i za „dušu“ da je
čovekova sudbina u odvojenosti od tela. I dok Evagrije identifikuje čoveka sa „intelektom“ i
shvata hrišćansku duhovnost kao dematerijalizaciju, Makarije razume pod pojmom čoveka
psihosomatsku celinu, opredeljenost za „oboženje“. Ovakvo Makarijevo učenje s vremenom se
učvrstilo kod većine pravoslavnih naroda istočnog sveta osim kod onih pravoslavnih kod kojih
je preovladao monofizitizam.

Kasnija osuda origenizma, 553. godine, predstavljala je odlučan korak u istočnom

pravoslavnom bogoslovlju, koje se tada opredelilo za biblijski pogled na stvaranje,
antropocentrični univerzum, čoveka kao koherentnu psihosomatsku celinu, istoriju kao linearnu
orijentaciju u pravcu krajnjeg eshatona, Boga kao lično i živo biće, nezavisno od svih
metafizičkih neophodnosti. Ovim je izrečena, čini mi se, ne samo suština pravoslavnog učenja,
nego i suština samog hrišćanstva.

Treba pomenuti još jednog značajnog crkvenog pisca i filozofa iz VII veka, sv. Maksima
Ispovednika i njegov stav prema Origenu. Dok je u Origenovom sistemu statičnost jedna od
suštinskih karakteristika istinitog bića, dok raznolikost i pokret dolaze od ogrehovljenja, za sv.
Maksima su „pokret“ ili „radnja“ osnovni kvaliteti prirode. Svako stvorenje ima svoj smisao i
svrhu koji održavaju večni i Božanski Logos, „koji je stvorio sve“. Logos je dat svemu
stvarnom, ne kao statički element, nego kao večiti cilj i svrha koji treba da budu postignuti. U
ovome se misao sv. Maksima oslanja na Aristotelovo učenje da svaka priroda ima svoju
„energiju“ ili egzistencijalnu manifestaciju. Po njegovom mišljenju, čoveku, među drugim
stvorenjima, pripada sasvim izuzetno mesto. Ne samo da ono u sebi nosi Logos, nego je on i
slika božanskog Logosa, a cilj njegove prirode je da postigne sličnost sa Bogom. U stvaranju
kao celini, čovekova uloga je da sjedini sve stvari u Bogu i da tako prevaziđe zle sile
odvajanja, deobe, raspadanja i smrti. Ljudska ljubav, prema Maksimu Ispovedniku, u koju je
neophodno uključen i element želje (eros) mora da bude preobražena, Božjom pomoći, i da
tako postane agapa (agape). Potpuna transcendentnost i nepristupačnost Božje suštine,
postaje, prema njemu – isto kao pre njega kod Grigorija Niskog, a i u kasnijoj vizantijskoj
teologiji – predmet hrišćanske vere, i od temeljne je važnosti za duhovni život. Ukoliko je
ljubav, a ne „suštinski gnosis“, najviši cilj duhovnog života, čovek, budući ujedinjen sa Bogom,
ostaje potpuno čovek u svojoj prirodi i delatnosti. Ali on takođe ima zajedničarstvo sa Božjom
aktivnošću, koja jedina može da garantuje čovekovo potpuno oslobođenje od „strasti“ i
preobražava njegov eros u agape.

Sveti Maksim Ispovednik

Kao što vidimo, za Maksima Ispovednika, kao i za pravoslavni pogled na svet „prirodno“
učestvovanje čoveka u Bogu nije statička delatnost. To je izazov i čovek je pozvan da raste u
božanskom životu. Mistički, eshatološki, pa prema tome i maksimalistički karakter ovog poziv
na svetost, predstavlja osnovnu razliku u odnosu na legalizam srednjovekovnog rimskog

2 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

3 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

4 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

5 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

6 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

7 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

8 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Sledeći gnostičku ideju o rascepljenosti stvarnosti na „dobru“ i „zlu“ polovinu, Jung ovakvu
podelu pripisuje i hrišćanstvu, pa smatra da se ona može savladati psihičkom sintezom
četvorstva.

Kao što pojedinac u toku procesa svoje individuacije uspešno napreduje tek sa sve širom i
uspešnom integracijom i onih delova nesvesne psihe koja se prvobitno ne prima ili se
odbacuje iz različitih, najčešće etičkih razloga (pojam Senke kod Junga kao inferiorne strane
ličnosti čoveka), tako se i hrišćanstvo u celini, u toku svoje „evolucije božanstva“, odnosno
razvoja svesti o božanstvu u psihi čoveka, približava svome savršenstvu tek integracijom, bilo
ženskog elementa u muško hrišćanstvo u Trojstvu, bilo integracijom principa Zla, ustvari
preobraženog zla.

Jeronimo Cosida - sveto trojstvo

Neki protestantski teolozi, među njima i poznati Ulrih Man, pokušavaju da ublaže očevidan
jaz koji postoji između hrišćanske dogme o Trojstvu i Jungove ideje četvorstva, tako što
četvorstvo pokušavaju da razumeju ekleziološki, kao vezu Trojičinog Boga sa crkvom.

Čini mi se da je Jungova ideja kvaterniteta, psihološki ne samo zanimljiva nego i korisna, pa

i neophodna samo za onog večnog putnika na putu individuacije i ka nedostižnom Sopstvu,
koji zaista ne može u jednom trenutku svoga pređenog puta dalje ni da makne ako nije
osvestio i bar pokušao da integriše pre svega svoj ženski princip, a onda, možda, i to ne bez
opasnosti po svoj integritet, i princip Zla. Naravno, opet samo putem preobražaja ovog
principa. Na svim ostalim planovima, istorijskom, u smislu pretpostavljene, ali i nedokazane
individuacije čovečanstva, i naročito religioznom, u smislu dopunjavanja hrišćanskog Trojstva
koje se u krajnjoj liniji ne može psihološki analizirati, Jungova ideja četvorstva niti je realna, niti
izvodljiva. Ona je još jedna od utopija velikih ljudi čovečanstva.

U poznatom i po posledicama dalekosežnom sporu između katoličke i pravoslavne crkve po

pitanjima Simvola Vere, u pogledu umetka Filioque (i od Sina ishodi Sveti Duh, a ne samo od
Oca, kao što zastupa pravoslavlje) – koji je prvi put unet u Nikejsko-Carigradski Simvol Vere
na Toledskom saboru 589. godine, a katolička crkva ga je konačno prihvatila posle podele
crkava 1054. godine – Jung je zastupao katoličku tezu. On je nju usvojio onako kako ju je i
protestantska crkva prihvatila, mogu sigurno da tvrdim, bez poznavanja pravoslavnog
bogoslovlja, za koje Jung, iz meni još nepoznatih razloga, ili nije imao nikakvo interesovanje ili
mu se učinilo da bi njegovo studiranje (pre svega grčke i ruske patrističke i teološke literature)
zahtevalo i znanja iz pravoslavlja koje nije posedovao, i vremena, koje nije više imao na
raspolaganju. Razlog usvajanja umetka Filioque, međutim, nije bio Jungov nepromišljen potez,
niti automatsko prihvatanje zvaničnog protestantskog stava. Katolička pretpostavka, koja je
kasnije postala dogma katoličke crkve, a koja ima korene u nekim stavovima sv. Amvrozija i
sv. Avgustina, po kojim duh Sveti izlazi i od Oca i od Sina, odgovarala je Jungovom
analitičkom stavu dinamičkog shvatanja ličnosti, jer tek posle prihvatanja Filioque Trojstvo ima
potrebu da bude dopunjeno četvorstvom, kojim se onda završava individuacija, odnosno
upotpunjavanje čovekove ličnosti.

Četvorstvo, o kome je toliko pisao Jung, prema jednoj smeloj zamisli Pavla Evdokimova,
primena je halkedonske dogme iz 451. godine, verovatno najznačajnije dogme vaseljenske
hrišćanske crkve o Bogočoveštvu Hrista, na misteriju osmog dana.

9 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Nikolaj Berđajev je u više mahova pisao o „osmom danu stvaranja“ kao čovekovom delu.
Tvarno biće, prema mišljenju Berđajeva, skroz je personalno i sastoji se od originalnih i
stvaralačkih individualnih bića. Mistika panteističko-emancionističkog tipa, i u katolicizmu i u
pravoslavlju, mora da odbaci stvaralaštvo, jer za takvu mistiku čovek u celini ulazi u
Božanstvo. Ovakva mistika, međutim, nije samo jednim delom mistika hrišćanskih filozofa
kakvi su bili Plotin i Majstor Ekhart, već je takva i mistika Indije. Iščeznuće i rastvaranje u Bogu
pretpostavlja, prema Berđajevu, bezličnog, a ne ličnog, i to trojičnog Boga. Jedan Bog je
bezličan, samo sa licima Božanske Trojice moguće je lično sjedinjenje. A ono pretpostavlja
kod čoveka lični, i to stvaralački napor. Tako smo se opet, zaobilaznim putem, približili Jungu i
njegovom pojmu individuacionog procesa, u kome je stvaralaštvo, potencijalno prisutno u
čoveku, nesumnjiva pretpostavka Jungova. Što uspešnije čovek krči put kroz individualno
prema kolektivno nesvesnom, preobražavajući usput seksualnu, agresivnu, kao i energiju zla u
energiju tavorske svetlosti, stvaralaštvo je već na delu. Ono može biti izraženo i u nekoj
umetničkoj ili filozofskoj formi, ali i sam tok individuacije vrsta je stvaralačkog čina.

Tako, najzad, smatram da se Jungov pojam individuacije može da uklopi u pravoslavnu

ideju o čovekovom razvoju koja se provlači kroz čitavu misaonu i mističku istoriju pravoslavlja
od vremena Maksima Ispovednika u VII veku pa do ruskog filozofa XX veka Nikolaja
Berđajeva. To je već ranije citirana ideja Maksima Ispovednika da „prirodno“ učestvovanje
čoveka u Bogu nije statička delatnost, već da je to izazov i da je čovek pozvan da raste u
božanskom životu.

Nikolaj Bređajev

Pri svemu tome, ne može se odricati da postoji jedna stalna teorijska i praktična
protivrečnost i napetost između, s jedne strane, upravo navedene jasne predstave Maksima
Ispovednika o neprestanom rastu čovekovom, što se može, iako ne potpuno, izjednačiti sa
Jungovim pojmom individuacije, pa i „osmim danom“ stvaranja Berđajeva, i, s druge strane,
jedne od glavnih karakteristika istočnog hrišćanstva, naročito u njegovom etičkom i socijalnom
stavu, da čoveka posmatra kao već iskupljenog i proslavljenog u Hristu. Ovoj karakteristici
približava se i skriveno uverenje mnogih vernih u pravoslavnom svetu o večnoj nepodudarnosti
i nepomirljivosti Atine i Jerusalima (u stvari, gnosis i pistis), omiljene teme drugog znamenitog
ruskog filozofa u našem veku, Lava Šestova. Zbog svega toga pravoslavni svet mora
objektivnije da posmatra zapadno hrišćanstvo koje je, prema rečima Majendorfa, gledalo na
sadašnje stanje ljudskog roda realističnije, mada i sa više pesimizma. Otud i potreba crkve da
mu postavi izvesne obrasce u mišljenju, a disciplinu u ponašanju (opasnosti preterivanja
vidljive su s obe strane: na Istoku da se crkva posmatra gotovo samo kao „mistički“ organizam,
a na Zapadu da se razvije kao moćna institucija).

Na pitanje kojoj je teologiji Jung ipak bio bliži, katoličkoj ili protestantskoj, rekao bih da je on
i pored ponavljane nedoslednosti, jer je u toku niza godina svog bavljenja hrišćanstvom davao
prednost čas jednom, čas drugom učenju, kroz svoje celokupno delo odavao misao modernog
gnostičkog jeretika. Samim tim Jungovo delo neprikosnoveno pripada protestantizmu. Karl

10 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Gustav Jung je za mene nezamisliv kao katolički, još manje kao pravoslavni psiholog, filozof ili
teolog. Nedostatak vere ili nedovoljnost vere, kod briljantnog mislioca i originalnim talentom
obdarenog Junga, bili su zamenjeni kompenzatorno, s jedne strane, hipertrofijom intelekta,
mada i autentičnom potrebom za saznanjem pretežno intelektualnim putem, kao ličnosti
odgovorne pred Bogom bez autoriteta i dogme crkve, dok je, s druge strane, njegova Anima
bila katolička. Jung je celog života ostao čežnjiv prema majčinskoj strani Mater Ecclesiae, u
isto vreme čežnjiv prema liturgijskoj, dakle obrednoj strani katoličke crkve, koju je emotivno
doživljavao i stoga joj upućivao daleko manje kritike nego crkvi iz koje je proizašao i koju je,
naročito u njenom nedovoljnom, pa i tamnom izdanju, vrlo dobro poznavao. Protestantizam, i u
njemu Karl Gustav Jung i njegovo učenje, za mene, pravoslavnog hrišćanina, velika je
duhovna avantura. Sigurno veličanstvena i puna privlačnosti, ali ipak avantura. Za izvestan
broj elitnih intelektualaca, ova avantura se završava neuspešno.

Mi ne znamo da li narodi, najpre hrišćanski narodi, ali i celo čovečanstvo, slede neki
individuacioni put, kako ga je, na primer, Hegel sebi predstavio. Jung je bio oprezan i nikad se
nije izjasnio za mogućnost jednog takvog puta celog čovečanstva. Utoliko oprezniji moramo
biti u prihvatanju ili neprihvatanju specifičnog individuacionog puta pojedinog naroda,
konkretno slovenskih naroda u kojima je pravoslavlje hrišćansko ispovedanje vere (najveći
deo Rusije i Jugoslavije, u potpunosti Rumunije i Bugarske). Za pojedine ljude, međutim,
sigurni smo da je put individuacije, iako ne u svemu sličan, često čak sasvim nesličan
Jungovoj individuaciji, zaista bio njihov put. Jung je bio svestan da se on ne obraća ni ljudima
koji su u najvećoj meri ostali anonimni deo mase, bez objektivnih i subjektivnih moći da i
otpočnu neki svoj individualni put, niti ljudima od vere dobro i zadovoljno zbrinutim u uslovima
ritualizovanog i teologiziranog hrišćanstva. Mada odličan poznavalac azijskih religija, i možda
intimno njima naklonjeniji, Jung je o hrišćanstvu imao visoko mišljenje, koje je jednom prilikom
izrazio na ovaj način: „Hrišćanstvo je visokorazvijena religija koja zahteva i visokorazvijenu
psihu da bi mogla da ispolji svoja blagoslovena dejstva“. Nije mogao bolje da se izrazi ni
Nikolaj Berđajev, kao pravoslavan filozof, kada u knjižici O savršenstvu hrišćanstva i
nesavršenosti hrišćana kaže: „Hrišćanstvo se suprotstavlja ljudskoj prirodi, ali ima potrebu da
je prosvetli i preobrazi, kao što se i ljudska priroda suprotstavlja hrišćanstvu pokušavajući da
ga izopači“.

Kome se onda Jung obraća, da ponovimo naše pitanje, i kome se on danas obraća, pošto
smo svedoci porasta interesovanja za Jungovo delo, osobito među mladima na Zapadu, a
delimično i kod nas? Jung se obraća onima koji više ne mogu samo da veruju, onima koji su
opet žedni vere, ali vere koja hoće da zna i razume, onima koji i u svetim tekstovima, kao i u
zbivanjima sopstvene duše, traže psihološka značenja i arhetipsku pozadinu. U jednom pismu
Jung kaže: „Moje životno delo predstavlja u prvom redu pokušaj da razumem ono u šta ostali
veruju“. Jung je svestan da onaj ko se odlučio da ide „demijanovskim“ putem, osvešćujući
Senku, prepoznajući Personu i dopuštajući Animusu i Animi u sebi da budu ravnopravni, može
da bez štete prođe svoj put samo kada je prethodno postao svestan svetlosti u sebi.
Inkarnacija dobrog mora da prethodi putu na kome bi čovek bio sposoban da zlu, koje je u
njemu i koje inherentno pripada životu, odoli. Suprotstavljanje zlu nije negiranje zla, niti
manihejsko priznavanje samostalnog principa zla Slično alhemičarima, za Junga nije samo
duh sakralan, već je i materija sakralizovana. život na zemlji je drama, ali veličanstvena drama
kojoj čovek mora reći da, ne negirajući, opet manihejski, materiju.

Materija je tu da bude preobražavana, kao i naše materijalno telo, a ne prezirana i

odbačena. Osim inkarnacije dobra i svetlosti, Jung je znao da za individuacioni put još više
znači ljubav. „Ništa nije moguće bez ljubavi“, veli Jung u razgovoru sa svojim poslednjim u
životu stečenim prijateljem Migelom Seranom, čileanskim pesnikom, „ništa, čak ni alhemijski
proces, jer je ljubav ta koja nekog upućuje da sve rizikuje“.

Ako pokušamo, bez potrebe za veštačkim približavanjem Jungovog učenja učenju

pravoslavne vizantijske misli Istoka, ali i bez potrebe nasilnog njihovog rastavljanja, da
definišemo pravoslavlje sa četiri osnovna hrišćanska pojma, kao što su: pojam ličnosti, pojam
slobode, pojam stvaranja i pojam istorije, neće nam biti teško da i ubuduće gradimo prirodne
mostove između Jungove analitičke psihologije i pravoslavlja, jer ova četiri načela
predstavljaju zajednički temelj i jedne i druge misli. Hrišćanski Istok i hrišćanski Zapad postaju
opet bliži jedan drugom, i to bez novih crkvenih koncila, zahvaljujući Karlu Gustavu Jungu,
pravom savremenom predstavniku teosofije, kosmosofije i antroposofije, a to će reći istinskog
hrišćanskog gnosisa.

Izvor:
Individuacija i(ili) oboženje,
Sabrana dela, I kolo,
Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri,
Beograd 2007.

11 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Објавио SFINGA у 12:15

17 коментара:

L2 18. април 2011. 23:35

Citiraću jedan deo teksta :
"Jung se obraća onima koji više ne mogu samo da veruju,onima koji su opet žedni
vere, ali vere koja hoće da zna i razume, onima koji i u svetim tekstovima, kao i u
zbivanjima sopstvene duše, traže psihološka značenja i arhetipsku pozadinu."

Da nisam skeptična prokomentarisala bi misao da "vernici hoće da znaju i razumeju

više" napretkom u religiji i civilizaciji.Kada bi prostim sabiranjem sagledali sve što je
čovek postigao do danas morali bi konstatovati određeni progres.Bar onaj tehnološki.U
duhovnom smislu se nismo makli od početka.Sva lepa dostignuća razuma poništavaju
rušilačke snage.Nije ni čudo da teoretičari smatraju da je rat prirodno stanje, a mir
predasi;da smo samo jedna od vrsta koja se u borbi za opstanak bori istim sredstvima
kao i ostala živa bića.Zahvaljujući umu,koji bi mogao kontrolisati nagone i sprečiti
njihovo razorno dejstvo, mi smo tehnike borbe za opstanak učinili još monstrouznijim.
Obično sam optimistična,ali me sve više smara život oko nas.Živimo u turbulentnom
vremenu pa nije čudno.
Одговори

SFINGA 19. април 2011. 11:30

Istina, živimo u veoma turbulentnom vremenu, gde su kontrasti toliko izraženi, da
čovek ne može da ostane ravnodušan. Sa druge strane, teškoće ovog vremena sa
kojima se čovek suočava, teraju ga u beg od sumanutosti koje izbijaju na svakom
koraku, u sklonište ravnodušnosti. Pa često imamo ravnodušan ili umrtvljen stav
prema stvarnosti, ili se varam, pretpostavljajući da smo svi po malo umorni od svega.
Polaritet sveta je sve veći, pogotovu u materijalizmu, pa otuda logičan teoretski pristup
da su ratovi prirodno stanje, rekla bih, varnica između prevelikih polariteta energija. A
ratovi nisu samo spolja, već i u nama iznutra. Pa čovek pokušava da se izbori sa
svime i u sebi i oko njega. A kako naći ravnotežu? U pokušajima razumevanja ovog
sveta? Čovek pokušava logički da razmrsi svoje suprostavljene ideje, misli, osećaje,
nagone, jačajući svoj mentalni deo bića, što ga veoma često čini još više gordim i time
egoističkim, što opet stvara još veću neravnotežu u njemu samom. Svi mi, koji
sagledavamo malo dublje sopstvenu egzistenciju i egzistenciju ovoga sveta,
pokušavamo pronaći neki putić koji će nam pružiti miran san, a još u većoj želji mirnu
javu, svesni smo, veoma, da nemiri spolja utiču na ispoljavanje naših nemira iznutra, a
isto tako nemiri unutar svakog čoveka, učestviju u ispoljavanju ovog opšteg nemirnog
stanja sveta u kome živimo.

“...svaka priroda ima svoju „energiju“ ili egzistencijalnu manifestaciju....čoveku, među

drugim stvorenjima, pripada sasvim izuzetno mesto. Ne samo da ono u sebi nosi
Logos, nego je on i slika božanskog Logosa, a cilj njegove prirode je da postigne
sličnost sa Bogom. U stvaranju kao celini, čovekova uloga je da sjedini sve stvari u
Bogu i da tako prevaziđe zle sile odvajanja, deobe, raspadanja i smrti. Ljudska ljubav,
prema Maksimu Ispovedniku, u koju je neophodno uključen i element želje (eros) mora
da bude preobražena, Božjom pomoći, i da tako postane agapa (agape). ....Ukoliko je
ljubav, a ne „suštinski gnosis“, najviši cilj duhovnog života, čovek, budući ujedinjen sa
Bogom, ostaje potpuno čovek u svojoj prirodi i delatnosti. Ali on takođe ima
zajedničarstvo sa Božjom aktivnošću, koja jedina može da garantuje čovekovo
potpuno oslobođenje od „strasti“ i preobražava njegov eros u agape...”.

Očigledno je da danas čovek ima veliku želju i potrebu da veruje, ali nema čvrst
oslonac u sebi koji bi ga odvojio od prevelike vezanosti za razum i logos, koji je po
shvatanjima savremenog čoveka odvojen od vere, kao kakvog mističnog iskustva.
Zbog toga se javlja i jača praznoverje i sa druge strane pobožnost koja je odvojena od
religioznosti, sve više vernika koji traže spas, utehu, a ne uspevaju da uspostave dublji
odnos prema sebi i time i prema drugima. Psihologija je od materijalističgog stava da
je psiha neodvojiva od tela i emocija osnov za razumevanje sopstvene sudbine,
prerasla preko Junga i njegovog simbolizma u arhetipovima, u transpersonalnu
psihologiju i egzistencijalizam gde bi suštinu čovek trebalo pronaći u smislu sopstvene
ezistencije. I tu se približava religioznom konceptu postojanja, kroz trenscendenciju,
kroz prevladavanje tamne strane svog bića, svoje Senke, u pozitivnu manifestaciju, u
ljubav, i preko i iz pomoć ljubavi. Danas, čini mi se jača i spiritualnost istoka, razne
škole meditativnih tehnika, sve veći broj gurua, učitelja, koje ljudima opet pružaju spas,
sklonište, a ne pribežište, u kome će čovek pronaći odnos prema sopstvenoj
odgovornosti. Prepuštanja bez odgovornosti vode u još jednu zamku.

12 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

nastavak sledi...
Одговори

SFINGA 19. април 2011. 11:30

A da li se prevladavanje postiže kroz prihvatanje svojih tamnih strana podsvesti, time
kroz suočavanje sa sopstvenim demonima kroz analitičku introspekciju, i kroz svesno
prevladavanje, čime nas uče sve ove pomenute psihološke škole, kao neodvojivi izraz
modernog doba, veruj mi ne zna ni sama. Da li treba preživeti strasti i stradanja, da bi
se promenili, ili je promena i bez toga moguća, ne znam. Citat: “...Tek pošto je postao
do bola svestan svoje grehovnosti, čovek može da krene na vrletni put duhovnog
savršenstva....”.

Ja sam, lično, i to probala, vukla me neka radoznalost, glad za saznanjima, muka,

nemiri, želja da ih se oslobodim... Čini mi se da sam ih teško prihvatala. Paradoks je
što ne želimo nemire, težimo svesno nekom umirujućem stanju naše duše, a baš ti
nemiri nas vode neki našim putem oslobađanja. I njima treba zahvaliti. Svemu tome
ipak nedostaje zrnce vere, ako ne i vera u punom smislu reči. Jer Nada, Vera i Ljubav
su tri ćerke majke Mudrosti, Sofije, bez koje ne možemo da se uzdignemo iz realnog
stanja podeljenosti, rascepkanosti i opšteg pada koje svako od nas itekako oseća.
Samo je pitanje da li je toga svestan.

„Hrišćanstvo se suprotstavlja ljudskoj prirodi, ali ima potrebu da je prosvetli i preobrazi,

kao što se i ljudska priroda suprotstavlja hrišćanstvu pokušavajući da ga izopači“ -
Brđajev.
Ovde možemo reći da je hrišćanski put samo stremljenje, približavanje, da nema
pravih hrišćana niti hrišćanskih naroda, već samo čovekova težnja za boljim,
pravednijim i istinoljubivijim putem.

Stara jevrejska poslovica kaže: “Ako ne postanemo bolji, postaćemno gori.”

Prema tome moramo se truditi. Čovek se uzdiže pribliđavajući se Bogu, a Bog se

spušta približavajući se čoveku. Valjda će se sresti na pola puta, koji je opet za
svakoga individualna i lična stvar, čovekov lični odnos sa Bogom.
Одговори

SFINGA 19. април 2011. 13:06

Uvek imam potrebu da sebi još po nešto dodam, a i vama. Zapravo uvek proveravam,
a vera se ne može dostići bez stalne provere.

Čovek se uz pomoć svojega truda, molitve, vere, nade i ljubavi izdiže prema visinama
sopstvene duhovnosti, prema bogu, a bog se uz čovečiju pomoć i svoju milost spušta
prema čoveku darujući mu još više ljubavi i milosti, pomažući mi da se popne više, da
bi mogao da sagleda istinu koja je sama za sebe bog, istina, ljubav. U tom zajedništvu,
zajedničkom delovanju i življenju jedan drugom se približavaju. I ne samo spolja, već
jedan u drugom, međusobno. Ali bez čovečije vere i istrajnosti da može dostići svaki
put još jedan stepenik više u sopstvenoj samospoznaju, neće ni prizvati ni izmoliti boga
da mu se u vidu istine i slobode pojavi.

Mislim da je u tome suština. Bar onaj delić koji je meni blizak. A da li je živim kao što
mislim i izražavam, vreme će pokazati. A trebalo bi, koliko je u našim moćima.
Одговори

SFINGA 19. април 2011. 13:52

Citat LI2
"....U duhovnom smislu se nismo makli od početka.Sva lepa dostignuća razuma
poništavaju rušilačke snage.Nije ni čudo da teoretičari smatraju da je rat prirodno
stanje, a mir predasi;da smo samo jedna od vrsta koja se u borbi za opstanak bori
istim sredstvima kao i ostala živa bića.Zahvaljujući umu,koji bi mogao kontrolisati
nagone i sprečiti njihovo razorno dejstvo, mi smo tehnike borbe za opstanak učinili još
monstrouznijim....."

Čovek je od Boga dobio slobodu, da bira između dobra i zla. Kaže se da je Lucifer iz
gordosti prema Bogu postao otpadnik, pali anđeo, a onda je i povukao čoveka sa
sobom. Dakle, prvo sagrešenje nije bilo Adamovo i Evino, nego Luciferovo. On je
želeo da vlada, da se izjednači sa Bogom, zapravo da bude veći i moćniji od njega. U
pozadini je bila njegova zavsit i gordost. A Bog je i njemu dao slobodu, kao i čoveku da
sledi ono što sam mora spoznati i opredeliti se... Lucifer je poveo čoveka za sobom pa
se čovek negde na pola puta pokolebao i prestao da ide za Luciferom, pa tek je onda
Bog stvorio zemlju i svet....Njegoševa razmišljanja iz Luče Mikrokozme...

13 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Zato je danas želja za moćima toliko jaka. Moći su prijemčive i gospodare čovekom,
jačajući njegov ego, kao lažnu predstavu sigurnosti i oslonca, dovoljno napaćenog i
izmanipulisanog čoveka. Najgore je što čovek još uvek ima nizak nivo svesti i ne
shvata da i sebe manipuliše, raznim unutrašnjim mehaniznima ponašanja, raznim
projekcijama, racionalizacijama, mehanizmima odbrane od straha, nagona - sgresije i
sirove seksualnosti, nepoznatog... I tako lažno moćan u svom egoizmu, ne vidi da je
tako oslabljen, bez ljubavi, koju često samo predtsavlja iskrivljenim slikama koje želi da
vidi, biva lak plen demonskih sila mraka. Svojim moćima želeo ja da nadvlada i samu
prirodu, pa sve više smo svedoci koliko se priroda buni i uzvraća udarac koji joj je
čovek naneo.

Koje će sile prevladati izgleda da zavisi i od čoveka, isto toliko koliko zavisi i od svih
bića, koji učestvuju u božijoj, kosmičkoj igri života. Hrist nam je davno pokazao put, a
da li će čovek taj put uspeti u suštini svojoj da shvati i sledi, videćemo.

Draga LI2, tvoj pesimizam je možda i realan, kada je reč o opštoj slici sveta.
Apokalipsa je zapisana kao proviđenje. A da li će se i kad dogoditi, ne znamo. Možda
se Apokalipsa odnosi samo na ovu fizičku manifestaciju života na planeti zemlji. A ja
bih želela da verujem da je život večan, i da će samo u jednom vremenskom trenutku
promeniti oblik svoje egzistencije. Kao što i danas, pored života u ovom
trodimenzionalnom denzitetu, postoje i sa nama obitavaju bića sa drugih denziteta,
drugačijeg oblika života, i astralna, i eterična i misaona, bića koja nam se sve više
prikazuju, da bi osvestili činjenicu da nismo sami u ovom kosmosu... I da nismo
oduvek kao ljudska bića bili ovakvi niti ćemo zadržati ovakav oblik postojanja. Moramo
se pretvoriti u nešto drugo....

Energija je večna, ona samo menja svoje oblike postojanja i manifestacije...

Одговори

L2 25. април 2011. 09:52

Draga Sfinga,
Iznoseći pojedine stavove,koji su pesimistični, navela sam te da pomisliš da sam
pesimistična. Daću s tim u vezi jedno kratko objašnjenje.
Ne možemo bežati od nas samih, kao vrste, ali to ne mora podrazumevati pesimizam,
već prostu činjenicu sa kojom moramo računati kao sa jutrom kojim počinje dan. Od
prvih spomenika do danas sve se svodi na isto.Ispisani su, nacrti, muzikom izraženi svi
naši usponi i padovi.I šta smo mi?
Velik je raspon između lepote i ružnoće naših osećanja ili uma;od ljubavi do mržnje,
genijalnosti do gluposti.Sve je po meni smisleno ako je prirodom dato, pa makar bilo
surovo.Priroda mora biti u ravnoteži.Zato mesošderi imaju kandže da mogu da raspore
životinju koju su ulovili, a mi ne.Zbog prirodnih zakona mesožderi jedu samo biljojede,
mi sve.Da bi opstala priroda teži poravnanju koje mi nazivamo harmonijom a ona to
evidentno nije u lepom značenju te reči.Zašto onda ulepšavamo.OK. ako je to u
umetnosti.U realnom životu moramo sa tim računati i povinovati se takvim prirodnim
zakonima.Ali ne, prirodne zakone izvitoperujemo. I toga smo svesni. Bolje rečeno to
svesno radimo, ali ne uvek sa ciljem da ih učinimo boljim,što je takođe glupost, nego
da bi njom vladali. To je cilj čoveka, vladati svim oko sebe, ponajmanje sobom.

PS. ne može stati cela napisana reakcija pa ću nastaviti iza

Одговори

L2 25. април 2011. 09:54

Kako se snaći u takvoj životnoj sredini?To je problem svakog pojedinca.Postoji reč koja
je po meni sinonim uspešnog preživljavanja, a to je sposobnost.Nezaobilazna je
činjenica je da se život koji nas okružuje neprestano menja i adaptira kroz procese
varijacije i prirodne selekcije.Neke vrste su opstale, a neke izumrle.Naša vrsta spada u
prvu.Ipak svako od nas vodi svoju, pojedinačnu borbu opstanka.Neko je u toj borbi
sposobniji.Sposobnost nije samo izbor u pravom trenutku, na pravom mestu jer ne
zavisi sve od nas.Onoliko koliko zavisi neko dobro iskoristi i olakša sopstveni život,
osigura lepotu življenja.Mislim da svi prepoznajemo ljude kojima je, često kažem,
urođen instink preživljavanja.Neki ljudi se kao mačke dočekaju i pri velikim padovima,
a neke oduva lagani povetarac.Da li možemo naučiti ono što je nekima očito urođeno?
Pa to i radimo.Uče nas od malena, a posle mi učimo sledeće generacije. A greške se
ponavljaju.Jer uvek je bilo i biće sposobnijih, snalažljivijih, otpornijeg organizma, jačih.
Ipak ne odustajemo, jer kad se rodiš hteo ne hteo moraš da živiš.
Ono što meni sve više smeta, i što sam formulisala svojim umorom, je najezda
teoretskih saznanja koja običnog čoveka mogu poprilično zbuniti.Uzmeš novine i
pročtaš u rubrici zdravlje da su najefikasniji sojevi probiotskih bakterija bla bla ..na
latinskom uredno poredane pozitivne bakterije koje žive u nama i pomažu nam u
harmoničnom saživotu.I onda se ponude probiotski preparati. Na drugom mestu ti lepo

14 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

jednostavno preporuče jednu porciju jogurta na dan.

Eto to je suština mog stava. Mnogo smo iskomplikovali stvari.hiljade i hiljade studija,
jedan dan je paradajz odličan, drugi dan i nije tako, jaja čas pogoduju stvaranju
holesterola, čas ne.Lud juri zbunjenog.Sada nam uz svu muku pripala i ta muka
snalaženja u hiperprodukciji informacija.
I gde je tu opet čovek. Izgubljen.Ako je neko po sebi već izgubljen..haha, nema mu
spasa.
Одговори

L2 25. април 2011. 09:59

Ja verujem sebi. Nije to pouzdan način preživljavanja, ali je bar meni imanentan, što
znači primeren mojoj prirodi.Kao što neću obući nešto što mi ne prija, tako neču ni
pojesti nešto što mi organizam ne podnosi.Ili hoću ako zatreba zbog bolesti,
ozdravljenja.
Ono što čitam, moje mišljenje i stavovi na koje to pročitano ima ili nema upliv je samo
jedan zbir teoretskih znanja. Praktično živim drugačije.
Eto došli smo do kraja. Mislim da je Bog reč kojom objašnjavamo generalni poredak
svega oko nas, neka vrsta nadsvesti.Tim ne mislim na svest identičnu našoj, ali
svakako nešto što funkcioniše na način isti ili sličan svesti. Tim principom funkcioniše
svaka minijaturna čestica, dakle to JESTE suština opšteg funkcionisanja. Mene to
interesuje jer sam duhovno radoznala.Inače se ustanem ujutro bez svesti o tom,
popijem čašu vode jer mislim da je voda LEK i da treba da me već jutrom pročisti i tako
sve po redu.Stvorila sam navike koje odgovaraju mom organizmu i koje me čine
srećnom.
Одговори

L2 25. април 2011. 10:01

Na kraju moram da prokomentarišem i ovo.Nikada mi se nije desilo da napišem ovako
dugačku reakciju. Strašno.Tri puta sam je morala rezati. Nikada više milo moje...
pozdrav lepotice
Одговори

SFINGA 03. мај 2011. 01:13

Draga Liv,
očigledno je da i jedna i druga imamo potrebe za izražavanjem svojih ličnih viđenja
stvari. Otuda i opširnost koja je više svojstvena ženama nego muškarcima, bar mi se
tako čini. Žene su verbalnije jer su nosioci jezika, one rađaju, podižu dete i uče ga
prvim rečima, uče ga govoru. Dok je muškarac negde spoljnja zaštita, i lovac koji ih
hrani. To su arhetipski oblici naših unutrašnjih izražavanja. Zato ne brini zbog
opširnosti, ona je zbog nečega važna, kod svakoga na svojstven način. Mada,
prevazilaženjem nekih životnih faza, navika, i sopstvenih pogleda na život koji nam se
očitavaju i kroz naša unutrašnja stanja, čovek mora polako izbacivati suvišne reči.
Majstori su oni koji uz pomoć malo reči, mogu mnogo reći. A za to je potrebno imati ne
samo umeća, već i duha, i možda mnogo božije milosti....
Одговори

SFINGA 03. мај 2011. 01:35

"....Mislim da je Bog reč kojom objašnjavamo generalni poredak svega oko nas, neka
vrsta nadsvesti.Tim ne mislim na svest identičnu našoj, ali svakako nešto što
funkcioniše na način isti ili sličan svesti. Tim principom funkcioniše svaka minijaturna
čestica, dakle to JESTE suština opšteg funkcionisanja...."

Slažem se sa ovom tvojom idejom. I zbog te ravnoteže čovek mora da reaguje nekom
vrstom nadoknade onoga što mu nedostaje da bi ravnoteža bila omogućena. Ako te
neko udari znači da mu moraš uzvratiti, da ne bi postojao dužnički odnos te vrste. I
tako uglavnom čovek reaguje...

Ali Hrišćanstvo nas uči drugačije: Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Koliko god nam
to delovalo neracionalno i nepripodno, ovo je protiv reakcije PRIRODE. Ako Berđajev
kaže da se „Hrišćanstvo suprotstavlja ljudskoj prirodi, ali ima potrebu da je prosvetli i
preobrazi, kao što se i ljudska priroda suprotstavlja hrišćanstvu pokušavajući da ga
izopači“, onda se nalazimo pred jednom drugačijom "interpretacijom" Boga, ne kao
prirodne sile, već kao nečeg iznad prirode. Čovek je biće i prirode i božansko kreativno
i stvaralačko biće. On stvara sopstvenu ličnost. I na tom putu pokušava da prevlada i
transformiše prirodu u viši oblik sospstvenog ispoljavanja. Približavanjem Hristovoj
Ljubavi. Bezuslovnoj ljubavi. Istina je da se možemo samo približiti, ali podtići i dostići
stanje bezuslovne ljubavi, ovde na Zemlji, je skoro nemoguće. Tako da parabola "ko

15 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

tebe kamenom, ti njega hlebom", je samo parabola, naša težnja za prevladavanjem

ega. Jer u povređenosti boli ego, jer je povređenost imaginarna, nastala samo jer nam
je naša stvorena slika sveta tog trenutka ugrožena.

Otuda nam je i stvorena slika SPOSOBNOSTI. A šta je sposobnost. Niži oblik

preživljavanja životinje u koju po prirodi stvari spada i čovek. Ali, poznato nam je da
životinje vode borbu oko ženki pred sezonu parenja, i borbu za sopstvenu teritoriju
koja je opet vezana za čuvanje sosptvenih ženki, znači sopstvene zajednice. I tu je u
pitanju samo opstanak jačeg i kvalitetnijeg alfa mužjaka ili alfa ženke.

A ljudi osvajaju teritorije zbog pljačke materijalnih dobara, zbog moći koje im zlato
daje. Zato što su izgubili sopstvenu moć unutar sebe. Zato što su izgubili sećanje na
božansko poreklo. Neka uzmemo u obzir i evoluističke teorije, onda se čovek ne može
tretirati samo kao vrsta koja se bori za opstanak, već vrsta koja se po nekim
božanskim principima razvija. U jednom periodu se razvija ta fizikalna osobina čoveka,
u drugom emotivna, u trećem intelektualna, mentalna u četvrtom duhovna. I kako onda
sposobnost po sebi treba protumačiti? Kao prirodnu kategoriju jačeg ili kao
nadmudrivanje koje u sebi krije lažnu predstavu jačine?
Одговори

SFINGA 03. мај 2011. 01:59

Danas čovek pod pojmom jačine podrazumeva moć. I želi da je jači i moćniji od Boga,
zbog čega preuzima kontrolu ne samo nad prirodom, već i nad ljudima. Pa čak i nad
sopstvenim životom. Ta vrsta kontrole, kao mehanizam unutar čoveka je okosnica
jačanja ega, a time i jačanja čovekovih potencijala gordosti, zavisti, egoizma u svim
skrivenim oblicima ispoljavanja. Sve dok čovek ima potrebe za moćima nad sobom,
sopstvenim životom i drugima, neće moći da spozna i ispolji pravu ljubav. A to je
bezuslovna ljubav. Sve dotle dok želi da bude voljen, ili voli da bi bio voljen, on je u
zavisničkom odnosu. Svako osujećenje takve ideje, vodi patnji, a četo i besu i agresiji,
koji u klasičnoj analitičkoj psihologiji ne predstavlja ništa drugo nego suprotnost
principa zadovoljstva koje je dečija potreba, a ne potreba zrelog čoveka. Zreo čovek
sebi gradi zadovoljstvo i drugima. Kad bi se usmeravali malo više na druge, tada bi svi
jedni drugima davali i ne bi bilo razočarenja neispunjenih očekivanja.

A pošto živimo u vremenu velikih turbulencija, gde je čovek čoveku vuk, onda nam
ništa drugo ne preostaje nego da razvijamo sposobnosti preživljavanja. A to nikakve
veze nema sa življenjem, sa životom kroz čovečnost. I kada bi i u ovakvim uslovima
pokušali tu energiju ozlojeđenosti, besa i agresije da utrošimo u nešto konstruktivno,
smislenije i za opšte dobro zajednice, pa makar ona bila i porodica, videli bi koliko bi
svi procvetali. Znači jedino božanskim principom kreacije drugačijeg života možemo se
osloboditi straha od ugroženosti bilo koje vrste.

Ne bih ovom prilikom pominjala stah od smrti, prilično nerazrešene kategorije, koje i po
Jungu, predstavlja samo obrnuti princip - strah od života. Ako uzmemo u obzir
hrišćansku veru u transformaciju života na zemlji, posle smrti, u neki drugi oblik
egzistencije, onda je teoretski problem straha od smrti rešen. A taj strah je uveliko
vezan za postojanje jakog ega, a time i vezanosti za telesni naš oblik, koji je usko
vezan za ego, pa nam time gubitak telesnog predstavlja veći problem u svesti, nego
gubitak ega. Ego je samo naš privremen oblik sopstvenog samopotvrđivanja i
samoobjašnjenja, koji mora postojati, jer drugačije ne bi mogli razvijati svest o sebi,
drugima i svetu u kome živimo. Što smo spremniji da prihvatimo sve oblike ispoljavanja
i sebe i drugih, to će nam pomoći da sopstveni ego transformišemo u suptilniju
tvorevinu i približimo se ljubavi, kao najsuptilnijem obliku našeg ispoljavanja.
Одговори

Viktorija Marin Supertramp 10. новембар 2013. 23:22

Hvala! Ne znam sta bih radila u slobodno vreme da nije tvojih objava!
Одговори

Viktorija Marin Supertramp 10. новембар 2013. 23:24

Sve je povezano; preko ega, do sopstva, preko sopstva do kolektivno nesvesnog, u
ljubav.
Jer ljubav treba da bude plod procisnjenog. Jer samo iz prociscenog moze se u veru.
Одговори

SFINGA 11. новембар 2013. 00:28

Draga Viktorija, hvala na posetama i komentarima.

16 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Jung je samo začeprkao oblast skrivenog, i kao i svaki naučnik onog doba pokušao da
prodre u skrivene tajne čovekovog unutraja. A čovek je tajna nad tajnama. Što je više
bliže sebi veća je tajna. Vera nikada nije mogla da u potpunosti pruži čoveku to
otkrovenje tajne. Samo je otškrinula vrata duhovnog, tek toliko da se ne pogubimo u
ovom svetu....
Srdačan pozdrav
Одговори

Анониман 19. јануар 2016. 16:19

Tačno, a kada smo već stigli do te konstatacije da je čovek, tj. duša njegova tajna,
prirodno se nadovezuje još jedna jednostavna konstatacija koja ovu prvu nadopunjava.
Sama sam se nedavno obrela licem u lice sa zapretenim delom svoje duše, na takav
način da taj susret jedino mogu sebi objasniti kao Gospodnju ruku koja mi je milostivo
podigla jedan veo, ne samo da bih razumela to što mi je otkriveno, mada i zato
naravno, već pre svega zato da bih bar naslutila dubinu tajne koju nosim u sebi, a
samim tim, što je možda po stepenu gradacije još bitnije, pokušala da pojmim
činjenicu, da ako je sam sebi čovek tajna, uprkos nastojanju, po sopstvenim
sposobnostima, da živi svesno i u službi istine, kolika li je tek onda tajna čovek drugom
čoveku??!! Zapravo šta nam drugo prostaje u susretu sa drugim, sa svešću o tajnosti
ljudske duše koja u sebi nosi svog Tvorca, koautora-jer smo i slobodni i Oca jer nas i
roditeljski isceljuje otkrivajući nas sebi samima, do li smernost, postojanu težnju da
razumemo, sozercavamo, oprostimo, priteknemo, trpimo, zajednički bdijemo, ištemo
oproštaj...jednom rečju-ljubimo, iz ljubavi delamo!!! Eto posla za čitav jedan ljudski vek
i opet će da pretekne...Zadaci su to za večnost, upravo tako kako ih je Gospod i
smestio.
Одговори

SFINGA 20. јануар 2016. 00:51

Hvala na divnom komentaru.
Gospod se od nas sakrio, jer da je otkriven, onda bi ga progutali, kao mala deca koja
vole sve što im je novo prvo da strpaju u usta. Progutali bi svaku novu stvar, ali pošto
ne mogu, onda im ostane taj ukus u ustima, pa makar ga ne bili svesni. Tako i nama,
kad nam nešto novo u život priđe, ostane ukus. Ono što možemo spoznati ograničeno
je našim čulima na taj novo spoznaje. Kad bi nam Gospod dao sve otvoreno na tanjiru,
sve lepote ovoga sveta, sve bi proždrali, mi alavi ljudi na ovozemaljska uživanja.
Ovako, ostavlja nam prostor da sebi postavimo pitanje, odakle to, zašto baš meni, a
time šato sam baš takva a ne drugačija, da li to želim ili ne, i na koncu, a ko sam to JA.
Iz te skrivenosti, večne tajne, izvire ogromna mogućnost i želja da spoznamo sebe i
Gospoda koji nam se prikazuje kroz druge ljude i uči nas.

Ah, da je to posao samo za ceo jedan život, malo je to... za mnogo života...
Одговори

Коментариши као:

Објави Обавести ме

Везе ка овој поруци

Напревите везу

Новији пост Почетна Старији пост

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

17 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

Edicija ZAVETINE VREDNE STRANICE BLOGOSFERE

Златни Расуденац Borislav Pekić

Живица захуји кад помислим: Не смем, не смем да уздишем! / ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCXII
Белатукадруз
H Y P E R B O R E A is art-blog by Radomir D. Mitrić
Северци Umbra krameri, Radomir D. Mitrić
Lane Gutović - Priča o kazahstanskom hodži
?
Ковчег безразложних успомена | Robert Desnos
Белешке.Записи.Дневници.Осврти.Пиљевина
СТРАХ ОД ЗИМЕ / Александар Лукић ФРАГМЕНТИ
Зашто никакав дијалог није могућ пре монолога
СВЕТИОНИК
ПОЗОРИШНИ КОМАД / Александар ЛУКИЋ KA FILOZOFIJI / izbor tekstova /
Unutrašnji dijalog o Ivani Španović
УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
† Proročanstvo o Kosovu i Metohiji † Poems and Essays
Да ли је Маркс знао како „ради“ Светска машина?
НОВЕ МИСЛИ О РЕНЕСАНСИ
POČELO JE - KIM DŽONG UN POLUDEO - NAREĐUJE IZA GRANICE
PREVENTIVNI UDAR NA AMERIKU PONOVNO ROĐENJE III

ТАРАБИЋЕВЦИ.Коментари ARKTOGEJA
Лист Време Европейские карлики в ярости, Борис Надь

ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ MIKROTHEOS

УВОД У „ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ“ / Бела Тукадруз
DOBRA POEZIJA ( poetska baština )
Опало лишће SRPSKA KNJIŽEVNA LAŽ - Oskar Davičo
О, лаж је силан фактор живота и поезије… / Исидора Секулић
IZVORNA KABALA
РЕНЕСАНСА GOST I DOMAĆIN
ХОРОСКОП / Бела Тукадруз
Posle devedeset godina
КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА Proklo Dijadoh: Hekati i Janusu
Краљ Хомоља / Бела Тукадруз
Odlomci i citati
Себични музеј Terrence Malick "Novi svet"
Фуснота бр. 80, или о генијима и писцима 20. века
Meša Selimović
Volim čiste račune

BIBLIJA - učenje izvorne kabale

TAJNE VEČNE KNJIGE - LEH LEHA 10

PARTNERSTVO NOVOG DOBA

KOJA JE ULOGA ŽENE I ZAŠTO MUŠKARCI NE VOLE DA
SLUŠAJU ŽENE

prvi blog
ZEMALJSKO UMIRANJE I ŽIVOT SVETOVA –

MUZIKA Casa del Poeta Tragico

Abbé Liszt : Vie Trifurquée

P.U.L.S.E | Internet magazin za umetnost i kulturu

The Salon

Projekat Rastko: Biblioteka Vladeta Jerotic

Miroljub Todorovic

Riznica Sprska

Danilo Kis Home Page

SVEVLAD - Konferencija o slovenskom nasledju

PRIJATELJI BLOGA

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија"

Мирослав Б. Душанић: Немуште силе

18 од 19 31/08/2017 12:53
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: JUNG I PRAVOSLAVLJE - Vladet... http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/04/jung-i-pravoslavlje-vladeta-jero...

PRIKAZ POSETA fake poet

Arsen Dedić - Djevojka iz moga kraja

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС
808,948 ПЕСМА ИЗЛАСКА

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС
Зашто никакав дијалог није могућ пре монолога

Priče, eseji, stavovi...

Harmonija melodične pobude

PTT screen
Hose Anhel Lejva: Keruša

Школа душе
КЊИГА ПОЕЗИЈЕ "БЕЗДОМНИЦЕ" КАО НАГРАДА

Земља мртвог слова

Читаоци

Читаоци (223) Следећа

Прати

Аутор слика теме: mayo5. Омогућава Blogger.

19 од 19 31/08/2017 12:53