Универзитет у Крагујевцу

Филолошко-уметнички факултет

Семинарски рад из Усмене књижевности

БИБЛИЈСКИ И АНТИЧКИ МОТИВИ О НАЂЕНОМ ДЕТЕТУ У НАРОДНОЈ
ПЕСМИ (НАХОД МОМИР, НАХОД СИМЕУН)

Ментор, Студент,
Славица Гароња-Радованац Марко Милошевић
Александра Матић 160020/2016.

Крагујевац, април 2017.

1
Садржај:

Увод----------------------------------------------------------------------------------3
Мит о Едипу------------------------------------------------------------------------4
Житије светог Павла Кесаријског,Наход Симеун,Опет Наход Симеун-
компаративна анализа------------------------------------------------------------5
Друге песме и приповетке са едиповским мотивом------------------------8
Едип-Павле-сличности и разлике----------------------------------------------9
,,Инцест”'' између брата и сестре у епским песмама
Наход Момир,Душан хоће сестру да узме,Удаја сестре Душанове---10
Закључак-----------------------------------------------------------------------------13
Литература---------------------------------------------------------------------------14

2
 УВОД

Десно поравнање!!!
Мотив родоскврнућа или инцеста везан је за Едипа (у античкој традицији) и за Павла
Кесаријског (у хришћанској традицији).
Грчки утицај на нашу књижевност био је огроман. Легенда о Едипу који је у незнању
оженио мајку имала је одјека у нашој старој и народној књижевности. Тај мотив је
присутан у Житију светог Павла Кесаријског, док су као процес епизације житијиног
текста настале епске песме Наход Симеун и Опет Наход Симеун, са истим мотивом.
Песма Наход Момир описује родоскврни грех између брата и сестре.
Овим мотивом бавили су се многи научници. О Едипу су писали Есхил (Лај,Едип,
Седморица против Тебе, Сфинга), Софокле(Цар Едип, Едип на Колону),Сенека (Краљ
Едип). Радња у Софоклеовом Цару Едипу преузета је из Едиповог мита. Нико тај предмет
није тако уметнички обрадио као Софокле који приказује последице трагичке радње:
преокрет и препознавање. Јунак ове драме, цар Едип, препознаје сам себе. Открива своје
порекло. Овом темом бавили су се и Италијани Аllesandro dei Pazzi и Giovanni Andrea
dell’Anguillura. Од Француза најзначајнији су: P.Corneille, чији је Едип био успешан све
док Voltaire није написао истоимену трагедију. Antoane Houdar пише Едипа у прози.
Енглези који су писали о овоме су: J. Dryden, N. Lee, као и Шпанац Don Francesko Martinez
de la Rosa. Немац А. Klingemann је написао Едипа и Јокасту, која је великим делом превод
Софоклеовог Цара Едипа. У XX веку Ј.Состеаu пише Едипа-краља чији је текст, преведен
на латински, музички обрадио. У југословенским књижевностима о Едипу су написане
драме Едипос, Јура Матие Шпор-a и Чисте руке од Јована Христића. Ова тема има више
од 60 уметничких обрада.
У српкој књижевности мотив о Едипу најбоље је приказан у Житију светог Павла
Кесаријског, као и у епским песмама Наход Симеун и Опет Наход Симеун. Нада
Милошевић-Ђорђевић у својој Заједничкој тематско-сижејној основи српскохрватских
неисторијских епских песама и прозне традиције, посвећује две главе родоскрвном греху
где говори о едиповском мотиву у нашој књижевности.
Житијем светог Павла Кесаријског бави се и Драгољуб Павловић, аутор књиге Из наше
књижевности феудалног доба који указује на крај житија и каже:

3
 ,,Овај крај легенде у коме се апострофирају слушаоци,показује да су свештеници и
калуђери уметали ову легенду о П. Кесаријском у своје беседе, и тим путем су сигурно ове
и сличне легенде улазиле у народну традицију.”
(Павловић 1954: 179)
Сматра се да је на тај начин, преко Житија светог Павла Кесаријског, мит о Едипу доспео
и у народне песме Наход Симеун и Опет Наход Симеун.
Песма Наход Момир се разликује од ових дела по томе што не описује родоскврни грех
између мајке и сина, већ између сестре и брата.
Мотив инцеста везује се за мотив о нађеном детету и та два мотива не могу да
функционишу одвојено, па ћемо их стога упоредо обрађивати.

Мит о Едипу

Мит о Едипу говори о детету које је проклето пре рођења. Наиме, тебански краљ Лај неко
време проводи код Танталовог сина Пелопа. Након отмице Пелоповог сина Хрисипа, Лај
бива проклет од стране Пелопа.
Наког тога, Лај се жени Менекејовом ћерком Јокастом. Oн сазнаје од пророчанства у
Делфима да ће добити сина који ће га убити,а потом се оженити мајком. Међћутим, он и
поред упозорења добија сина коме пробада пете и наређује слугама да га оставе у гори
Китерону. Дете проналази пастир из Коринта и односи га код коринтског краља Полиба и
његове жене Меропе који гa прихватају као рођеног сина и дају му име Едип - ,,дете са
отеченим ногама”.
Eдип је одрастао. У свађи са вршњацима сазнаје да није Полибов син, али не верује у то.
Полиб одбија да му прича о томе и Едип одлази у Делфе где га Аполон саветује да
избегава свој завичај, јер ће убити оца и оженити се мајком. Да до тога не би дошло (јер
мисли да су му Полиб и Меропа мајка), он креће за Тебу.
На путу, Едип среће Лаја који одбија да се помери. Долази до туче где Едип убија Лаја и
његове пратиоце, а један слуга успева да побегне (Овај податак је значајан за Софоклеову
трагедију Цар Едип јер слуга на крају открива истину).
У Тебу долази Сфинга која поставља једну загонетку и ко не би знао да одговори на
њу,Сфинга би га прогутала. Креонт, Јокастин брат, каже да ће дати краљичину руку ономе

4
ко успе да одговори на загонетку. Едип успева да је реши јер му је одговор дошао у сан и
Сфинга поражена умире. Долази до венчања Едипа и Јокасте.
Куга је завладала Тебом. Према једној верзији - изасланици одлазе у Делфе по савет где
сазнају да је Едип Лајев и Јокастин син. Након тог сазнања, Јокаста се обесила, а Едип се
оженио Еуриганејевом, ћерком Хиперфантовом. Она му рађа четворо деце: Антигону,
Исмену, Етиокла и Полинејка. Након тога, жена му умире.
Према другој верзији, Јокаста је мајка ове деце. Пророк Тиресија каже Едипу да је куга
дошла због њега и саопштава му његово порекло. Царица се убија, а он себи ископа очи.
Неки сматрају да је Едип и даље живео близу Тебе, а други да ју је оставио као просјак и
изгнаник коме ни синови нису хтели да помогну. То је основа Мита о Едипу.
Овај мит се појављивао у многим делима светске књижевности, али и код нас.

Житије светог Павла Кесаријског, Наход Симеун, Опет Наход Симеун -

компаративна анализа

Павле је дете Агаза и Агазе, брата и сестре. Они се венчавају да не би дошло до поделе
царства које им је отац Антон оставио. Из њиховог брака, рађа се Павле, дете које
стављају у ковчег заједно са писмом и бацају га у море. Овде је дата прича о дететовом
пореклу (сажето), али у песми Наход Симеун немамо податке о дететовом пореклу
(сагрешењу брата и сестре), док у другој верзији ове песме сазнајемо да су родитељи тог
детета цар и девојка (поотац и поћерка):
,,Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је,да је другом даје,
Већ је рани,да је за се узме;
Царе оће,а девојка неће;
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе,ал' је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.''”
(Караџић 1988:11)

5
Поочимство је у народној традицији било често и доживљавано је као стабилан породични
однос. Оно се не спомиње ни у Mиту о Едипу, ни у Житију светог Павла Кесаријског.
У првој песми дете плови по Дунаву у сандуку од олова, а у Опет Наход Симеун-у имамо
и део из житија, где дете бива бачено у море, али и део из прве варијанте ове песме, где је
оно закључано у сандуку од олова. Заједничко за сва три дела јесте писмо које родитељи
стављају уз дете.
Павла проналази монах Јермолај и он постаје владар Иродске земље. Находа Симеуна
проналази старац игуман, док се у другој верзији ове песме појављује Ссвети Сава.Сва три
старца се брину о јунацима.
Након смрти цара, Павле бива позван од мајке - јер је велики књижник и ратник (која не
зна до јој је то син,а ни он ништа не зна о томе) са којом се, и поред Јермолајевог
упозорења, жени.
,,Ја сам жена удовица и царство моје је велико. А ти немаш жену за царицу. Дођи, дакле, к
мени и ја ћу ти бити по вољи, а ти прими царство оца мога, целу Кесарију.”
(Jовановић 2000: 274)
У песми, Симеун трага за идентитетом након свађе са вршњацима који му кажу да није
игуманов син. На том путу стиже до Будима где долази до Будимске краљице, његове
мајке (нико од њих не зна да су они мајка и син). Краљ је умро. Краљица не може да одоли
Симеуновој лепоти. Опија јунака што појачава нехотичност сагрешења:
,,Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал’ не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад’ краљица рече Симеуну:
- -Скидај рухо,незнано катано!
Ваља тебе ноћити с краљицом...-”
(Караџић 1988:12)
Долази до инцеста између мајке и сина.
У другој варијанти ове песме Симеун креће на пут на Савину иницијативу:
,,Узми,сине,књиге и кошуље,
Пак ти иди од града до града,

6
 Те ти тражи родитеља свога.”
(Kaраџић 1988:13)

Тражећи родитеље, задесио се у ,,Јања граду” у тренутку када краљица тражи мужа јер је
краљ умро. Он хвата злаћену јабуку и жени се мајком. Почињава инцест са њом.
Сва три јунака сазнају истину из писма. Павле је сазнаје после венчања са мајком читајући
књигу коју му је дао Јермолај пред полазак, а коју је он дао слузи сматрајући да ту нема
ничег битног. Међутим, након венчања све схвата. До поновног инцеста (општења са
мајком) није дошло. Симеун се враћа код Будимске краљице јер је заборавио часно
јеванђеље и види је како плаче. Спознала је истину. Он схвата шта је урадио. У песми
Опет Наход Симеун краљица чита књигу у којој види да јој је Симеун син. Он је у лову.
Када се враћа, схвата ко је он заправо.
Мајке се посипају пепелом и остатак живота проводе у покајању. Одричу се овог света и
посте. Сматрало се да је мајчино покајање било неопходно да би се јунацима опростили
греси.
Сви јунаци плачу и кају се због тога што су урадили. Казна је иста за све њих. Јован
Златоусти, чувши за Павлов грех, одводи Павла на мало острво у мору где се налази једна
кула. Везује му руке и ноге за мраморни стуб и закључава га. Кључеве баца у море. Старац
игуман исто ради са Симеуном, само што је овде слика више епска - гује и акрепи и
кључеви се бацају у Дунав. Сава у другој песми сам зида кулу, а остатак кажњавања се
поклапа са житијем и претходном песмом. Греси ће им бити опроштени кад кључ изађе из
мора, Дунава.
Дешава се чудо. После 12 година на Благовести Пресветле Богородице Јован Златоусти
проналази кључеве у риби која, као симбол хришћанства, симболизује праштање грехова.
Старац игуман и Ссвети Сава на исти начин проналазе кључеве, само их старац проналази
после 10, а Сава после 30 година.
Важна је симболика воде. То је милост Божија која води јунака до спознаје другачијег,
хуманог, племенитог дела себе, а и кључеви излазе из воде и она показује да је чишћење
греха завршено.
Када су отворили кулу угледали су јунака обасјаног светлошћу, живог. Сва тројица
постају свеци јер су успели да окају своје грехове.

7
Натко Надило каже да је Житије светог Павла Кесаријског фолклорног порекла јер има
фолклорне елементе (родоскврнуће, дете у чамцу, бацање кључева у воду).
Опет, слика у песмама је епска, за разлику од Житија светог Павла Кесаријског. Епска је
слика Симеуновог детињства, одрастања, јунаштва, обљубљивања краљице, начина
женидбе и тамнице.
Песма Наход Симеун је песма Тешана Подруговића, а Опет Наход Симеун је песма Уроша
Велића. Оне се разликују по начину обраде главне теме. Обе песме Вук Караџић је сврстао
у ,,песме јуначке”'' које се налазе у другој Вуковој збирци. Радослав Меденица истиче да је
Вук ове песме ставио на чело најстаријих у другој збирци.

Друге песме и приповетке са едиповским мотивом

Постоји још доста песама са истим мотивом. Нпр.песма из рукописа Ивана Трнског,
Мажуранићев Наход Симион, као и песма из шесте Вукове књиге. У свим овим песмама
венчање са мајком није резултат јунакове несрећне жеље или нагона. До венчања долази
стицајем околности. Страшну истину не сазнаје сам. Краљица у већини варијаната сазнаје
истину прва, а у неким песмама поочим након родоскврвнућа саопштава јунаку шта га је
задесило и он одређује казну после које треба да му буде опроштен грех. Заједничко за све
песме је бацање кључева у воду и њихов излазак после којег јунаку греси бивају
опроштени. Највише се разликују по начину женидбе и тамновања. Постоји песма из
збирке Босанске виле. На крају долази до сукоба Симеуна и калуђера Васе, где Васа бива
поражен. (в. Милошевић-Ђорђевић 1971: 219-221).
Све ове песме нису црпеле грађу само из Житија светог Павла Кесаријског, већ и из
Легенде о светом Григорију накамену или пак из Легенде о светом Андреју. Преузевши
грађу из легенде епска песма ју је лако прерадила.
У својој Заједничкој тематско-сижејној основи српскохрватсских неисторијских епских
песама и прозне традиције, Нада Милошевић-Ђорђевић каже:
,,Не нарочито бројне, српскохрватске народне приповетке о родоскврвнућу држе се
композиционих оквира приповедака о судбини. Оне почињу прорицањем које се у овом
случају своди на прорицање женидбе главног јунака мајком, или још чешће на осуђивање
јунака на двоструки неизбежни грех:оцеубиство и брак с мајком.”

8
(Милошевић-Ђорђевић 1971: 223).
Прорицање се остварује. У њима нема покајничког чина. Оне служе само да забаве
читаоце. Са фабулом о Находу Симеуну поклапа се само Шаулићева варијанта где долази
до венчања мајке и сина и њиховог растанка.
Још неке приповетке са овим мотивом су: приповетка из Босне, ,,Суђено проклетство”,
приповеткакоју је у Лици записала Маја Бошковић Стули. Све оне говоре о убиству оца и
венчању са мајком.
Поменуте приповетке (сем Шаулићеве) имају пророчанске елементе едиповске легенде
(пророчанство, одбацивање детета да се пророчанство не би остварило, убијање оца,
женидба мајком, разоткривање, опроштај). Овде се успоставља паралела између античке и
хришћанске традиције.
Постоје дела која се убрајају у она са Едиповом темом, али за основни мотив немају
инцест, већ ненамерно убиство оба родитеља. Кајaњем, грех се може опростити.
Најзначајнија легенда са овом темом је Легенда о светом Јулијану, а поред ње значајне су
и Ваљевчева приповетка где краљевић убија родитеље, као и варијанта из Босанске виле
где родитеље убија свети Илија. (в. Милошевић-Ђорђевић 1971: 226-227).
Уз ова прозна дела, значајне су и песме са истим мотивом. У првом делу тих песама
описано је убиство, док у другом делу јунак окајава грехове који му бивају опроштени.
Све ово показује да је у нашим делима утицај античке књижевности огроман.

Едип и Павле - сличности и разлике Commented [T1]: црта

Мит о Едипу је од грчке, преко хришћанске до народне песме претрпео измене. Инцест је
другачије тумачен у политеистичком, другачије у хришћанском веровању, као и у
феудалном друштву и народној традицији. Он може бити схваћен као алузија на
аутоеротичност, што даље указује на нарцисоидност који је подједнако осуђиван у свим
традицијама. Агаз и Агаза се венчају да не би дошло до поделе царства што указује на
нарцисоидност. Родитељи Ннахода Симеуна су поочим и поћерка, где поочим храни ћерку
за себе, што је опет везано за самољубље.
То значи да је инцест симбол самољубља, већег и гнуснијег греха од инцеста самог.

9
Оно што је важно за ову тему јесте то да Павле и Симеун постају свеци, а божанско
праштање је из хришћанства уведено у Мит о Едипу. Едипу је грех у једној варијанти
опроштен и он се у гају Еуменида претвара у хероја. Као Симеуна и Павла и Едипа
синови бацају у тамницу што указује на то да се греси могу окајати кроз заточеништво и
огромну патњу. Опет се успоставља однос античко-хришћанско.
Сва тројица трагају за идентитетом и враћају се у мајчину утробу. С обзиром на то да је
грех неизоставна људска особина, није ни чудо што сви они окајавају своје грехове.
У песми Опет Наход Симеун јунак мора да се докаже да би добио краљичину руку тако
што ће ухватити злаћену јабуку (карактеристично за наше народне песме). И Едип је
морао да се докаже тако што ће надмудрити Сфингу и добити краљицу у чему је и успео.
Оно што не постоји у Миту о Едипу јесте риба - која је симболХриста, Commented [T2]: црта

крштења,бесмртности,ускрснућа и која није карактеристична за античку традицију.

Ниједан од њих тројице није намерно доживео инцест са мајком. Мајка је извор из којег
истиче јунак, враћа се њему и тако спознаје оно ниско у себи.

,,Инцест”'' између брата и сестре у епским песмама Наход Момир, Душан хоће
сестру да узме, Удаја сестре Душанове

У песме са едиповским мотивом спада и Наход Момир који припада другој групи песама о
родоскврном греху. Ту се сврставају она дела које говоре о инцесту између брата и сестре.
Овај мотив имају и песме Удаја сестре Душанове и Душан хоће сестру да узме.
Братско-сестрински инцест је табуирана тема у српском патријархалном феудалном
друштву и он се не одиграва ни у једној песми већ се радња гради на могућности његовог
дешавања.
Цар Душан, главни лик у двема песмама, нуди сестри понуду за брак како не би дошло до
поделе царства. У првој до разрешења се долази једноставно када Душан каже да је тај
предлог дао у пијанству и сестру даје слузи, провизур-Мијајлу:
,,На част тебе твоја руса глава,
И на част ти сестра Кандосија
Ти је узми за љубу вијерну.''”

10
 (Караџић 1988: 24-25)
У другој разрешење је нешто сложеније.Ту сестра поставља Душану неизвршиве задатке
како би избегла инцест. Међутим, Душан их увек изврши и она се на крају окреће
црквеним званичницима који треба да пресуде. Прави се контраст између благослова
родоскврног греха и девојчиних клетви. Ђакон Јован на крају осуђује цара за шта бива
кажњен смрћу, после које се заједно са ,,триста ђеце луде''” посвећује као мученик. На
месту где је обешен, преко ноћи црква се саградила сама. Цар кажњава и остале црквене
великодостојнике:
,,Па довати триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара
У ћелију те их затворио,
Затворио,па их запалио.''”
(Караџић 1988: 24)
Њима се после смрти обистињује девојчина клетва и цар тада одустаје од инцеста.
У песми Наход Момир ,Момира проналази цар Душан у повратку из лова и усваја га (није
дат податак о томе ко су му родитељи). Момир одраста, а Душанови везири, међу којима
где се истицао Тодор, Момиров кум, љубоморан јеи јер му цар поклања доста пажње, кују
заверу против њега где га оптужују за инцест са сестром, након чега га цар обеси:
,,Обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
Већ видила сестра Гроздијанка.''”
(Караџић 1988: 31)
Видевши брата обешеног, Гроздана то исто чини. Царица Роксанда, Душанова жена,
угледавши децу обешену, наређује цару да обеси везире, што он и чини.
Након неког времена, дрво на коме су се деца обесила и које је било суво, почиње да буја,
а дрвеће на коме су обешени везири почиње да се суши. Цар баца мртве везире , а децу
сахрањује и после извесног времена из њихових гробова израсту бор и винова лоза:
,,На Момиру зелен бор никао,
На Гроздани винова лозица,
Савила се лоза око бора,

11
 К'о сестрина око брата рука.''”
(Караџић 1988:32)
Можемо закључити да је родоскврвни грех између брата и сестре сматран већим од оног
између мајке и сина јер за Момира нема покајања и казна бива одмах спроведена.
У овој песми примећујемо паганско концентрисање на промену вегетативног тока биљака.
Дрвеће на ком су обесили везире се осушило и то значи да они не заслужују ритуалну
сахрану којом би умирили душе. Насупрот томе, дрво на коме су обешена деца почиње да
буја. Реч је о одговору више силе на жртву.
Казна за Симеунов грех није била смрт јер се то коси са хришћанским правилима, а
остатке нехришћанских мотива који су уочљиви у Находу Момиру, као христијанизоване,
проналазимо у Симеуновом просвећењу.

ЗАКЉУЧАК

12
Мит о Едипу, Житије светог Павла Кесаријског, песме о Находу Симеуну су приче о
проклетству, греху, покајању, праштању једнако поиманим и у политеизму и у
хришћанству, и у феудалном друштву и у народној традицији.
Инцест је подједанако осуђиван и у античкој и у хришћанској традицији. У античкој, Мит
о Едипу је главно и најпознатије дело са овим мотивом, а код нас су то Павле Кесаријски
и Наход Симеун, где је тај мотив претрпео мале измене. Међутим, мотив инцеста и
нађеног детета се ипак из античке, проширио на хришћанску традицију, али се и у Антици
осећа присуство хришћанских елемената. Пример за то је опроштај главном јунаку.
У песме и приповетке са едиповским мотивом спадају и оне које говоре о ненамерном
убиству оба родитеља, а не само оца као што је случај у Миту о Едипу.
Ова дела имају огромну вредност и никада не губе на значају. Тема је изузетно
занимљива... Мотив о родоскврвном греху из којег произилази мотив о нађеном детету
може заинтересовати сваког читаоца. Ова тема је присутнама не само у епским песмама и
житијима, већ и у великом броју приповедака.

ЛИТЕРАТУРA:

13
Аристотел 2002: Аристотел, О песничкој уметности, Београд: Дерета

Караџић 1988: В. Караџић, Српске народне пјесме II, Београд: Просвета

Јовановић 2000: Т. Јовановић, Стара српска књижевност, Крагујевац: Нова светлост

Милошевић-Ђорђевић 1971: Н. Милошевић-Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна

основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Београд:
Филолошки факултет Београдског Универзитета

Освалт 2003:С. Освалт, Грчка и римска митологија, Београд: Дерета

Павловић 1954: Д.Павловић, Из наше књижевности феудалног доба, Сарајево: Свјетлост

Ранковић, Бранко, Родоскврни грех у Житију Павла Кесаријског и народним песмама

Наход Симеун и Наход Момир,http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/eseji-Branko- Field Code Changed

Rankovic.pdf, 27.март 2017.

Реброња, Надија, Мит о Едипу у Житију светог Павла Кесаријског и народној песми
Наход Симеун,
https://www.academia.edu/1013270/Mit_o_Edipu_u_%C5%BDitiju_Pavla_Kesarijskog_i_narod
noj_pesmi_Nahod_Simeun_,13.март 2017.

Софокле 1978: Софокле, Цар Едип-Антигона, Београд: Рад

14