ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ

Зборник радова

ЈУГОСЛАВИЈА У ХЛАДНОМ РАТУ

– Прилози истраживањима –

Collection of Articles

YUGOSLAVIA IN COLD WAR

– Supplements to Research –

Београд, 2010.
 Институт за новију историју Србије
Библиотека „Зборници радова”
Бр. 6

За издавача
Др Момчило Митровић

Редакција
Др Александар Животић (главни и одговорни уредник)
Др Слободан Селинић (секретар)
Др Драган Богетић
Др Милан Терзић
Мр Владимир Љ. Цветковић

Рецензенти
Др Момчило Митровић
Др Радмила Радић

ISBN 978-86-7005-081-5

Издавање овог зборника је омогућило Министарство за науку и

технолошки развој Републике Србије
 САДРЖАЈ

ПОДАЦИ О АУТОРИМА ...................................................................5

УВОДНА РЕЧ .........................................................................................9

Др Драган Богетић
ЈУГОСЛАВИЈА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА ........................13

Др Александар Животић
ЈУГОСЛАВИЈА И БЛИСКИ ИСТОК У ХЛАДНОМ
РАТУ (1945–1970) .................................................................................37

Мр Јован Чавошки
ЈУГОСЛАВИЈА И ДАЛЕКИ ИСТОК – ТРЕЋИ СВЕТ
ИЗМЕЂУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КИНЕ..................................................63

Мр Владимир Љ. Цветковић
СПОЉНА ПОЛИТИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ЗЕМЉЕ
НАРОДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У СУСЕДСТВУ 1953–1958. ............77

Доц. др Мира Радојевић

ЖИВЕТИ И РАДИТИ У ЕМИГРАЦИЈИ.
САВЕЗ „ОСЛОБОЂЕЊЕ“ (1949–1990) ............................................97

Др Милан Терзић
ЈУГОСЛАВИЈА И БАЛКАНСКИ ПАКТ 1953/1954...................111

Катарина Ковачевић
ЈУГОСЛАВИЈА И МАЂАРСКА КРИЗА 1956. ГОДИНЕ ..........127

3
Др Слободан Селинић
ЈУГОСЛОВЕНСКО-ЧЕХОСЛОВАЧКИ
ОДНОСИ 1945–1955. .........................................................................149

Проф. др Љубодраг Димић

ЈОСИП БРОЗ ТИТО И „ЈУГОСЛОВЕНСКИ
ПОГЛЕД НА ЕВРОПУ“....................................................................183

4
 ПОДАЦИ О АУТОРИМА

Др Драган Богетић (Београд, 1953), научни саветник Инсти-

тута за савремену историју у Београду. Објавио велики број на-
учних радова и књига: Nastanak i razvoj politike i pokreta nesvrstanosti,
Beograd, 1981; Jugoslavija i Zapad. Jugoslovensko približavanje NATO-u
1952–1955, Beograd, 2000; Hronologija jugoslovensko-bugarskih odnosa
1878–2003, Beograd, 2003; Nova strategija spoljne politike Jugoslavije
1956–1961, Beograd 2005. Бави се истраживањем опште историје
хладног рата и југословенске послератне дипломатске исто-
рије, посебно проблематиком везаном за односе Југославије са
западним силама (нарочито са САД-ом и НАТО-ом), СССР-ом
и несврстаним земљама.
Др Љубодраг Димић (Београд, 1956) редовни професор
Филозофског факултета у Београду. Објавио је више десети-
на чланака и монографске публикације: Културна политика
у Краљевини Југославији, I–III, Београд, 1997; Агитпроп култура,
Београд, 1988; Историја српске државности, III, Нови Сад, 2001;
Срби и Југославија, Београд, 1998; Историографија под надзором,
Београд, 1996 (коауторство са проф. др Ђорђем Станковићем);
Римокатолички клерикализам у Краљевини Југославији 1918–1941,
Београд, 1992 (коауторство са Николом Жутићем) и друге. Са
проф. др Ђорђем Борозаном приредио је књигу Југословенска
држава и Албанци, Београд, 1998. Проучава положај Југославије
у хладном рату, историју друштва и културе Србије и Југосла-
вије у 20. веку, однос власти, идеологије и историчара, развој
историографије итд.
Др Александар Животић (Београд, 1981). Дипломирао
на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у
Београду 2005. године. Магистрирао са темом Југославија и Су-
ецка криза 1956–1957 на истој катедри 2007. године где је и до-
кторирао 2010. одбранивши дисертацију Југославија, Албанија и
велике силе 1945-1961. Од 2006. године запослен у Институту за
новију историју Србије. Објавио је једну монографију и 29 чла-
нака у домаћим и страним часописима и зборницима радова.
Учествовао на више научних скупова у земљи и иностранству.

5
Подаци о ауторима

Бави се истраживањем војне и дипломатске историје социјалис-

тичке Југославије.
Катарина Ковачевић (Београд, 1960), виши библиотекар,
Одељење за историју, Филозофски факултет, Београд. Објавила
је више радова о југословенско-мађарским односима после 1945.
године. Проучава југословенско-мађарске односе после Другог
светског рата и спољну политику Југославије у хладном рату.
Мира Радојевић (Нови Карловци, 1959) је доцент на Оде-
љењу за историју Филозофског факултета у Београду, на коме
је запослена од 1996. године. Постдипломске студије заврши-
ла је 1992. одбраном магистарског рада Удружена опозиција
1935–1939, а докторирала 2004. године дисертацијом Божидар В.
Марковић (1874–1946). Политичка биографија. Проучава историју
југословенске идеје, српско-хрватске односе, проблеме демок-
ратије и парламентаризма, деловање грађанских политичких
странака, улогу политичке и интелектуалне елите, послератну
југословенску емиграцију. Објавила је две монографије и неко-
лико десетина мањих научних радова.
Др Слободан Селинић (Бајина Башта, 1975,) истраживач
сарадник Института за новију историју Србије из Београда.
Магистрирао 2004. на Филозофском факултету у Београду где
је и докторирао 2009. Проучава друштвену историју социјалис-
тичке Југославије и Београда, југословенско-чехословачке од-
носе после Другог светског рата и положај Југославије у току
хладног рата.
Др Милан Терзић (Подгорица, 1960), Одељење за војну ис-
торију, Институт за стратегијска истраживања, Београд. Обја-
вио је монографије Титова вјештина владања (Маршал и марша-
лат 1943–1953), Подгорица, 2005. и Тито и Нобелова награда за
мир, Подгорица, 2006. Био је председник редакцијског одбора
зборника докумената Балкански пакт 1953/54, Београд, 2005. Ис-
тражује Други светски рат (положај Југославије, утицај међу-
народног фактора, унутрашњи сукоби, четнички покрет Дра-
гољуба Михаиловића, Југословенска краљевска влада, парти-
занска дипломатија, савезничке мисије, делатност Јосипа Броза
Тита итд.) и послератни период (питања културне политике,
изградња Титовог култа, Титов систем рада и одлучивања, по-
ложај Југославије у хладном рату).

6
 Подаци о ауторима

Мр Владимир Љ. Цветковић (Панчево, 1972) истраживач

сарадник у Институту за новију историју Србије у Београду.
Објавио је монографску публикацију: Ekonomski odnosi Jugoslavije
i Francuske 1918–1941, Beograd, 2+++006. Област интересовања:
историја Југославије у хладном рату, односи са суседним со-
цијалистичким државама у другој половини 20. века, југосло-
венско-француски односи у 20. веку, привредна историја Југо-
славије.
Мр Јован Чавошки (Београд, 1981), истраживач-сарадник,
Институт за новију историју Србије и докторант Пекиншког
универзитета. Магистрирао је 2007. са темом „Југославија и ки-
неско-индијски конфликт 1959–1962”. Монографију под истим
насловом објавио је 2009. у издању Института за новију исто-
рију Србије. Област интересовања је историја хладног рата, по-
себно његова азијска димензија и однос Југославије према овом
простору. Објавио је више чланака у домаћим и страним часо-
писима и зборницима радова.

7
 УВОДНА РЕЧ

Зборник радова Југославија у хладном рату настао је као ре-

зултат два круга истоименог циклуса предавања које су у Ко-
ларчевој задужбини одржали сарадници и пријатељи Инсти-
тута за новију историју Србије настављајући тиме традицију
института везану за одржавање континуиране научне триби-
не. Идеја о организовању циклуса предавања потекла је из по-
требе Катедре за историју Југославије Филозофског факултета
у Београду и Института за новију историју Србије да прева-
сходно представе најмлађу генерацију историчара која се данас
бави истраживањима хладног рата. Та настојања су наишла на
разумевање Коларчеве задужбине и колегинице Горане Вучи-
нић. Иако су током минуле деценије учињени велики напори
да домаћа историографија расветли место и улогу Југославије у
хладноратовским збивањима, ипак, до сада ни приближно није
утврђено како су се сукоби између две суперсиле и војнополи-
тичких блокова које су предводили преламали на југословен-
ском простору пресудно креирајући будућност југословенске
државе и како је, на другој страни, Југославија, као релативно
мала земља са ограниченим спољнополитичким капацитетима
утицала на токове и исходе битних хладноратовских догађаја
и процеса.
Зборник који предајемо на оцену и увид стручној јавнос-
ти и читалачкој публици чини девет обимнијих синтетичких
радова који се односе на различите аспекте спољне политике
југословенске државе током бурних година хладног рата. Рад
научног саветника Института за савремену историју Драгана
Богетића нуди теоријски оквир истраживања поменуте про-
блематике и по свом квалитету представља својеврсни методо-
лошки приручник за ту тему и сублимат дугогодишњих истра-
живања у тој области. Млађи истраживачи нашег института
– Александар Животић и Јован Чавошки су у својим радовима
представили однос Југославије према хладноратовским криза-
ма у областима Азије и Блиског истока као областима које су
током послератног периода на специфичан начин услед низа
хладноратовских турбуленција у том региону ушле у визуру
југословенске спољне политике, док је Владимир Цветковић

9
Уводна реч

концизно и експлицитно реконструисао токове нормализације

односа између Југославије и њених суседа – совјетских сателита
у годинама након почетка нормализације односа између Југо-
славије и Совјетског Савеза.
Важан феномен политичког деловања југословенске еми-
грације током Хладног рата, њен однос према Југославији, а
посебно њеној спољној политици представљен је у раду доц.
др Мире Радојевић. О кризи у Мађарској 1956. као догађају бит-
ном не само за односе унутар социјалистичког блока и великих
сила, већ и моменту који је пресудно утицао на југословенску
спољну политику писала је Катарина Ковачевић. Физиономија
Балканског пакта као војно-политичког савеза путем кога је ју-
гословенска спољна политика искорачила из окриља источног
блока, успоставила добре односе са Западом и извршила својевр-
сно премошћење ка спољној политици базираној на доктрини
ванблоковског ангажовања и несврставања представљена је у
раду Милана Терзића. Слободан Селинић је у свом раду успео
да у потпуности реконструише односе између Југославије и Че-
хословачке у годинама интензивног савезништва, потом сукоба
и нормализације међусобних односа до које је дошло на таласу
политичког помирења између Југославије и Совјетског Савеза и
његовом преливању на односе између Југославије и совјетских
сателита. Зборник је заокружен радом проф. др Љубодрага
Димића о новом курсу југословенске политике према Европи,
интегративним процесима на њеном тлу и све наглашенијем
трагању за новим обрасцем европског система колективне без-
бедности након совјетске интервенције у Чехословачкој 1968.
Намера аутора и приређивача зборника радова Југославија
у хладном рату је била да стручној јавности понуди јасан и по-
уздан преглед догађаја везаних за учешће Југославије у хлад-
норатовским збивањима, кризама и сукобима, моделима ко-
лективне безбедности, савезима и покретима. Својим начином
размишљања, сагледавања питања и проблема битних за ис-
торију Југославије, начином презентовања, закључцима и при-
ступом тематици, приређивачи и аутори су настојали да пред-
ставе сву сложеност југословенске хладноратовске позиције и
отворе низ нових питања на које историјска наука за сада није
у могућности да са потребном прецизношћу понуди поуздане
одговоре, али и да покуша да премости и попуни широке исто-
риографске и фактографске празнине у постојећој релевантној
литератури о Југославији и њеној улози у хладном рату и тиме

10
 Уводна реч

надомести недостатке постојеће стручне литературе и омогући

лакше сналажење у обиљу података, догађаја, процеса и про-
блема везаних за историју Југославије током бурних момената
хладног рата.
Редакција зборника изражава захвалност свим ауторима
текстова у Зборнику на сарадњи и разумевању, као и директору
Института за новију историју Србије, др Момчилу Митровићу,
који је уједно био и рецензент рукописа зборника, руководиоцу
институтског пројекта др Момчилу Исићу и рецензенткињи др
Радмили Радић на разумевању за потребу објављивања оваквог
зборника и подршци у том послу. Посебну захвалност дугујемо
Коларчевој задужбини и госпођи Горани Вучинић на подршци,
помоћи и разумевању приликом организовања научне трибине
чији резултат представља зборник радова Југославија у хладном
рату, као и Министарству за науку и технолошки развој Репуб-
лике Србије које је помогло објављивање Зборника.

Редакција

11
 УДК 930.9:327(497.1) “19“
Др Драган Богетић,
Институт за савремену историју

ЈУГОСЛАВИЈА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

АПСТРАКТ: У раду је обрађена спољна политика Југославије током

послератног раздобља и јачања хладноратовских тенденција у свету.
Лавирајући између супротстављених блокова, Југославија је нашла са-
везнике у земљама трећег света, које су као и она, покушале да сачувају
тешко стечене атрибуте националне независности кроз борбу за де-
мократизацију и трансформацију постојећег међународног система.
Кључне речи: Југославија, Исток, Запад, несврстани, Варшавски уго-
вор, НАТО пакт, Јосип Броз Тито, активна и мирољубива коегзис-
тенција.

Социјалистичка Југославија се убрајала у државе које су

се несумњиво могле похвалити изузетно бурном, богатом, а у
много чему и крајње неуобичајеном спољнополитичком исто-
ријом. Иако је та историја стално била подложна радикалним
обртима и тешко разумљивој динамици, она се, ипак, може
свести на три кључна раздобља: период тесног везивања за
Исток, период савезништва са Западом и на крају, период све
ширег отварања према светском Југу и деловања у оквиру пок-
рета несврстаних земаља. Прво раздобље је најкраће трајало и
било ограничено само на неколико првих послератних година,
док је последње раздобље било најдуже и представљало епилог
непрекидних спољнополитичких лутања Југославије и њеног
трагања за оптималном међународном стратегијом која ће јој
обезбедити максималан степен независности у односу на поли-
тику водећих сила Истока и Запада.
Југославија је дочекала крај рата као социјалистичка репуб-
лика на челу са Комунистичком партијом чврсто ослоњеном на
СССР. Тито и његови следбеници успоставили су систем који се
заснивао на личном искуству стеченом током вишегодишњег
деловања у илегалности и у самом рату, полазећи од решења,
која су већ била примењена у совјетском друштву и у совјетском
уставу из 1936. („Стаљинов устав“), али и од премиса целокуп-

13
Драган Богетић

не дотадашње марксистичко-лењинистичке теорије. Југосло-

венски комунисти су испољавали висок степен самопоуздања
и вере у сопствене могућности полазећи од тога да су победо-
носни исход социјалистичке револуције у земљи обезбедили
захваљујући сопственом деловању, а не доласку совјетских тен-
кова на територију Југославије. Југословенска комунистичка
партија је у односу на друге партије источноевропских држава
била далеко снажнија, монолитнија, успешнија и утицајнија у
својој земљи. Ипак, Југославија је у сваком погледу, била најо-
данији савезник Москве. Предњачила је у примени совјетског
модела у пракси и у том смислу се могла сматрати најсателит-
скијом државом у лагеру, па у неким питањима и „већим като-
ликом од папе“. С друге стране, СССР је уважавао Југославију.
Она је код Стаљина имала фаворизовану и привилеговану по-
зицију у односу на остале источноевропске државе. Југославија
се у тој констелацији наметнула као „прва до СССР“, земља која
је, после Совјетског Савеза, отишла најдаље у изградњи соција-
листичког система. Безгранична опчињеност југословенских
комуниста политиком СССР и енергична совјетска подршка
Југославији, могу се објаснити, пре свега, чињеницом да су две
земље у великој мери биле упућене једна на другу: међународ-
на позиција Југославије и стабилизовање унутрашњег режима
зависили су од међународне позиције и подршке Совјетског
Савеза, али је исто тако и јачање социјалистичког лагера, као
кључни стратешки интерес Совјетског Савеза, зависило од ја-
чања социјалистичке Југославије, која је у Москви третирана
као бедем совјетске међународне политике и главно упориште
супротстављању продирању Запада на Балкану.
Важну подршку СССР-а у борби за признање и јачање
међународне позиције „нове Југославије“ Тито је обезбедио још
крајем рата, септембра 1944, када је по први пут боравио у Моск-
ви као будући лидер Југославије. Савезништво и тесна сарадња
две државе и две комунистичке партије потврђени су и норми-
рани током другог Титовог путовања у Москву, априла 1945. го-
дине, потписивањем Уговора о пријатељству, узајамној помоћи
и послератној сарадњи Југославије и СССР. Пошто су слични
уговори између СССР-а и осталих источноевропских држава,
као и међу самим источноевропским државама, потписани
током 1945, 1946. и 1947. године, практично је формиран блок
социјалистичких држава под совјетском контролом. О важној
позицији коју је у том блоку имала Југославија говори свакако
чињеница да је управо Београд изабран за седиште новофор-

14
 Југославија између Истока и Запада

миране асоцијације источноевропских држава – Коминформ.

На првом састанку те асоцијације, одржаном септембра 1947,
управо је југословенским комунистима додељена главна улога
у критици одређених девијација у европском комунистичком
покрету и указана прилика да изнесу сопствена искуства као
позитиван пример социјалистичке трансформације. Посебан
вид признања југословенским комунистима представљало је и
то, што је Београд изабран не само за седиште Коминформа,
него и за седиште његовог часописа „За чврсти мир и народну
демократију“.
Тито је био задовољан што је Југославија била „прва до
СССР“ и зато се није противио томе да она истовремено буде
и један од совјетских сателита. Али, он је очигледно очекивао
да Југославија неће бити обичан, него привилегован сателит
(неки западни аутори су Тита видели као владара који је пре-
тендовао да постане „независни вицекраљ Југоисточне Европе“
под совјетском врховном влашћу). У својим настојањима да из-
бори за Југославију место гравитационог центра социјалистич-
ког лагера и комунистичког покрета на Балкану, Тито није ви-
део стратегију која би нарушавала односе државне и партијске
субординације Југославије и СССР. Делујући као „десна рука“
СССР, Југославија је, у том смислу, само доприносила јачању
улоге социјалистичког лагера на међународном плану и реа-
лизацији глобалних совјетских планова. Међутим, преузимање
овако значајне мисије од стране Тита, подразумевало је парт-
нерске односе између Југославије и СССР и неку врсту поделе
рада у том контексту. Јачање Титових амбиција и аспирација и
Стаљиново подозрење с тим у вези, нису озбиљније доводили
у питање југословенско-совјетске односе током првих после-
ратних година. Дозвољавајући Титу да преузме улогу „млађег
партнера“, Стаљин није оштро реаговао на одређене потезе ју-
гословенског руководства који су одступали од актуелног курса
спољне политике Совјетског Савеза. У том смислу није дошло
до озбиљнијих реакција Москве у вези територијалних реван-
дикација Југославије на рачун Аустрије и Италије, иако је то
компликовало односе СССР са западним силама. Сличан је био
случај и са југословенском подршком партизанском покрету у
Грчкој и са одступањем југословенског става по питању поде-
ле Палестине од става совјетске делегације приликом гласања
у Генералној скупштини УН. Ситни спорови у вези понашања
Црвене армије током завршних ратних операција у Југославији
и у вези понашања совјетских цивилних и војних стручњака

15
Драган Богетић

у Југославији, такође нису доводили у питање изузетно при-

сне југословенско-совјетске односе. Међутим, аспирације Југо-
славије да преузме лидерску позицију међу социјалистичким
земљама на Балкану довеле су до озбиљних компликација на
релацији Београд–Москва. Додуше, по питању балканске фе-
дерације у којој би Југославија имала одлучујућу улогу, Стаљин
није исказивао ни отворено позитиван, ни негативан став. Оно
што није могао опростити Титу, био је начин на који је лидер
југословенских комуниста приступио том питању. Титова не-
спремност да информише совјетско руководство и да се с тим
руководством консултује око кључних корака у правцу по-
везивања Југославије, Бугарске и Албаније, представљали су
манифестацију политике која се косила са хегемонистичким
аспирацијама Кремља и доводила у питање неприкосновену
Стаљинову позицију у социјалистичком лагеру. У том смислу
до наглог заоштравања у југословенско-совјетским односима
долази у другој половини 1947. и почетком 1948, у време када
руководства комунистичких партија Југославије, Бугарске и
Албаније предузимају одређене мере у правцу формирања за-
једничке федерације без консултовања са Стаљином.
Пошто управо у ово време долази до све чвршћег интегри-
сања западних држава у склопу програма установљених Мар-
шаловим планом и Трумановом доктрином, совјетски званич-
ници предузимају мере за обезбеђивање стриктне монолитно-
сти у комунистичком покрету и сопствене водеће улоге у том
склопу. Стога Стаљин позива представнике Југославије и Бугар-
ске у Москву и упозорава их на неприхватљивост праксе да се
без информисања СССР-а доносе важне одлуке. Прихватајући
Стаљинову аргументацију, Југославија и Бугарска са СССР-ом
потписују посебан протокол у коме се обавезују на узајамно кон-
султовање у вези свих важнијих одлука из сфере међународних
односа. Међутим, неспремност југословенског руководства да
прихвати гвоздену дисциплину коју је наметао Стаљин и под-
реди се у потпуности његовим директивама, дошла је до изра-
жаја одмах по повратку југословенске делегације из Москве. На
састанцима најужег руководства негативно је оцењено то што
СССР не уважава интересе Југославије, намеће јој своје ставове
и врши притисак. Због свега тога донета је одлука да се Југосла-
вија у јачању своје армије и стабилизацији економских прилика
мора ослонити на сопствене снаге. Иако се радило о изузетно
поверљивим састанцима партијског врха Југославије, Стаљин
је својим каналима дошао до информација о ставовима које су

16
 Југославија између Истока и Запада

на њима заступали Тито и његови најближи сарадници. Јед-

на од првих казнених мера које је предузео било је повлачење
совјетских војних и цивилних стручњака из Југославије. Пошто
је Титова реакција на ту меру била незадовољавајућа, уследило
је оштро писмо из Москве препуно оптужби на рачун Тита и
његове политике. То писмо, као и касније усвојена Резолуција
Информбироа, практично су стављали Тита пред свршен чин.
Свестан да би цена помирења са Совјетским Савезом била, не
само потпуно губљење елементарних атрибута независности
Југославије, него и његова лична политичка, а највероватније и
физичка ликвидација, Тито је одбио сваку помисао попуштања
Стаљину. Та његова одлука представљала је увод у драматичан
сукоб Југославије са Совјетским Савезом и земљама Информ-
бироа, који је трајао све до Стаљинове смрти, али чије су после-
дице трајно утицале на физиономију југословенско-совјетских
односа током наредних деценија.
Тако, на прелазу између 40-тих и 50-тих година Југославија
радикално мења своју спољнополитичку оријентацију. Готово
преко ноћи, дојучерашњи присни пријатељи, узори и заштитни-
ци, наједном постају мрски непријатељи, а дотадашњи неприја-
тељи сада постају савезници и важни економски партнери. На-
гло приближавање Југославије Западу, представљало је феномен
какав никад није виђен у хладноратовски обојеној међународној
заједници: наиме, у Европи подељеној без остатка на блокове,
до тада није забележен случај да једна држава комунистичког
опредељења сарађује искључиво са државама потпуно супротне
(„западне“) идеолошко-политичке оријентације.
Јачање одбрамбене способности Југославије током њеног
сукоба са Совјетским Савезом било је незамисливо без војне и
политичке подршке западних сила. У склопу стратегије так-
тичког приближавања Западу југословенско руководство ве-
лики значај придавало је управо овом питању. Западне државе
су, после превладавања првобитне сумњичавости у вези пра-
вих намера југословенског руководства, показале спремност да
пруже војну подршку Југославији. У томе су виделе могућност
јачања југоисточног крила НАТО-а и реализације „стратегије
периферне одбране“. Тај концепт се сликовито може описати
као простор Европе који по свом стратешком одређењу и об-
лику подсећа на неку врсту боце. Широки део боце је Совјетс-
ки Савез, Западна Европа је грлић који се завршава Шпанијом.
Са обе стране су мора којима доминирају савезничке снаге. У

17
Драган Богетић

случају совјетскога продора кроз Европу савезници би имали

идеалну позицију да ударе на њега са оба бока. У том склопу
изузетну улогу имало је Источно Средоземље и Балкан, а са-
мим тим и Југославија.
Преговори Југославије са западним силама о војној по-
моћи вођени су у строгој тајности. Југословенско руководство
је испољавало висок степен забринутости због могуће реакције
нижих структура Партије и својих присталица у вези војног
повезивања са буржоаским државама против дојучерашњих
идеолошких истомишљеника. Исто тако, руководство је било
забринуто да овакав спољнополитички курс не изазове СССР и
подстакне га на војну интервенцију. Западне силе, са своје стра-
не, страховале су од реакције сопственог јавног мњења које би
у то време тешко могло разумети подршку своје владе једној
комунистичкој држави.
Да би се бар донекле ублажиле наведене негативне после-
дице будуће војне сарадње, уз сагласност обеју страна, догово-
рено је да САД, Велика Британија и Француска своју помоћ Ју-
гославији спроводе на трипартитној основи. Стога, већ октобра
1950. бива формиран посебни Трипартитни војни комитет за
помоћ Југославији, кога су чинили штапски официри америч-
ке, британске и француске армије. Ово тело је убрзо сачинило
радни папир на основу кога је требало да три владе размотре и
донесу одлуку о модалитетима војне помоћи Југославији у мир-
нодопским и ратним условима.
Ипак, иако је постојала обострана заинтересованост за раз-
вијање и унапређење војне сарадње, њену реализацију перма-
нентно су пратиле значајне несугласице које су доводиле у пи-
тање коначан исход.
Основни проблем се састојао у различитим полазиштима у
овом процесу којим су се руководиле две стране. Југословенско
руководство је правце сарадње покушало да каналише ка обез-
беђивању претпоставки за остваривање што ширег програма
војне помоћи и добијања гаранција западних држава да ће му
у случају евентуалне агресије Совјетског Савеза на Југославију,
притећи у помоћ. Сједињене Државе и њени савезници су, пак,
смисао војне сарадње видели искључиво у тесном везивању
Југославије за одбрамбену стратегију НАТО пакта и њено ак-
тивно укључивање у оперативне планове ове западноевропс-
ке групације. Стога су огроман значај придавали отпочињању
војно-стратешких разговора на којима би се постигао договор

18
 Југославија између Истока и Запада

са Југославијом о њеном укључивању у одбрамбене припреме

Запада. Наведене супротности између двеју страна мање су до-
лазиле до изражаја на почетку сарадње током 1949. и 1950. Оне
се, међутим, озбиљно испољавају баш током наредних година,
када иначе у Југославију почињу да пристижу значајне коли-
чине војног материјала и када она од САД добија импозантна
финансијска средства у овом контексту.
Настојећи да обезбеди даљу подршку западних сила кроз
нове испоруке војног материјала, а да при том избегне обавезу
укључивања у оперативне планове НАТО пакта, југословенс-
ко руководство је оптимално решење видело у стварању војног
савеза са две балканске државе – Грчком и Турском, које су у
то време имале значај важних карика западног одбрамбеног
система. То је био компромис, који би бар донекле показао ко-
оперативност Југославије са војно-стратешким опредељењима
земаља чију је помоћ у оружју очекивала.
Склапањем споразума са Грчком и Турском, Југославија је
ојачала своју преговарачку позицију у укупним политичким,
економским и војним односима са Западом. Стварање Балкан-
ског савеза путем посебних уговора закључених током 1953. и
1954, био је пут индиректног укључивања Југославије у запад-
ни одбрамбени систем, што је водило новој констелацији снага
у Јужној Европи уз доминацију НАТО пакта. Лоцирана на стра-
тешки критичној географској позицији, а војнички снажна, Ју-
гославија је могла одиграти улогу једног од стубова одбране
Запада и његове даље пенетрације у Европи.
Југословенска тесна сарадња са идеолошким противници-
ма, коју су многи у свету третирали као анахронизам и својевр-
стан политички апсурд, Југославији се вишеструко исплатила.
У склопу те сарадње Југославија је, током 50-тих и почетком 60-
тих година, од Запада (нарочито од САД) примила обимну бес-
повратну финансијску, економску и војну помоћ. Захваљујући
програму бесповратне помоћи Сједињених Држава, Југославија
је модернизовала и реорганизовала своју армију која је постала
моћан војни фактор у Европи; консолидовала стање у привре-
ди и регулисала алармантно стање настало због перманентног
недостатка пшенице и још неких пољопривредних производа у
земљи (током целокупног периода 50-тих Југославија је од САД
примала помоћ у годишњем просеку од преко милион тона
пшенице, што је представљало четвртину укупне југословенс-
ке производње овог артикла). Сви ови подаци врло упечатљиво

19
Драган Богетић

говоре о томе од коликог је економског и војног значаја било

за Југославију приближавање САД и западним силама, али и о
томе колики су значај ове силе придавале Југославији у време
хладног рата.
Међутим, оно што је ограничавало сарадњу Југославије
са Западом, био је стално присутан страх југословенског руко-
водства да би наглашено повезивање Југославије са буржоас-
ким државама, у ближој или даљој будућности, могло довести
до демонтирања актуелног политичког режима и ојачати ути-
цај Титових политичких противника. Стога је у Београду са
великом дозом олакшања примљена вест о спремности новог
совјетског руководства да приступи нормализацији односа са
Југославијом. До оваквог обрта у совјетској политици долази
у време које је наступило после Стаљинове смрти, када се ис-
пољава одређени степен демократизације совјетског друштва.
Ипак, поновно југословенско-совјетско приближавање није
било дугог века. Нескривена настојања Никите Хрушчова да
врати заблуделу Југославију у социјалистички лагер, довела су
до новог југословенско-совјетског сукоба, који је у много чему
подсећао на онај ранији са Стаљином из 1948. године.
Ипак, стална смена успона и падова у југословенско-совјетс-
ким односима није озбиљније блокирала, иначе, веома развијену
билатералну економску и војну сарадњу. Совјетски Савез је био
један од кључних трговинских партнера Југославије. С обзиром
на своје учешће у укупној робној размени Југославије са иност-
ранством, Совјетски Савез је заузимао високо треће место (одмах
после СР Немачке и Италије). Поред тога, оно што је од посебног
значаја у овом контексту је то, да је почетком 60-тих година па
све до распада југословенске државе, ова сила постала и главни
снабдевач Југославије војном опремом и наоружањем. Овакав
радикалан обрт у избору новог војно-стратешког партнера на
штету Сједињених Држава, није био резултат некаквих идео-
лошко-политичких калкулација југословенских комуниста, него
стављања у први план прагматичних комерцијалних економс-
ких интереса Југославије. Пошто су Сједињене Државе обустави-
ле свој програм војне помоћи Југославији крајем 50-тих година и
захтевале од југословенског руководства да убудуће војну опре-
му плаћа у доларима, Тито и његови сарадници су се окренули
Совјетском Савезу, држави са којом је упражњаван клириншки
систем плаћања. Уместо да скупе млазне авионе, тенкове и ра-
кетне системе плаћа конвертибилним валутама, Југославија их је

20
 Југославија између Истока и Запада

радије плаћала сопственим производима (првенствено танкери-

ма високе носивости и производима бродоградње и машинске
индустрије, који су иначе тешко налазили пласман на захтевном
конвертибилном тржишту).
Међутим, југословенска политика лавирања међу блокови-
ма, често је резултирала нежељеним ефектом – истовременом
конфронтацијом са обема сукобљеним странама. То је нарочи-
то дошло до изражаја управо на прелазу између 50-тих и 60-тих
година, када се Југославија суочила са реалном опасношћу да
буде изложена општој међународној изолацији. Одбачена и од
Истока, и од Запада, и од Европе и од Америке, Југославија је,
по ко зна који пут у својој послератној историји, изнова трагала
за новом стратегијом спољне политике и излазом из овакве сло-
жене и опасне ситуације.
Београдским званичницима било је јасно да у Европи, која
је „без остатка“ била подељена на блокове, није било могућно
самостално водити ванблоковску политику. Таква политика је
могла бити реална само уз подршку неког моћног међународ-
ног фактора, кога је очигледно требало тражити негде ван ев-
ропског простора.
По логици система елиминације, ти савезници су једино
могле бити новоослобођене афро-азијске државе. Појединачно,
те земље нису могле играти неку значајнију улогу у међународ-
ним односима, али окупљене у једну широку, међународну асо-
цијацију, оне су потенцијално могле, заједно са Југославијом, да
прерасту у значајан међународни фактор, способан да сасвим
успешно парира блоковима.
Имајући у виду оваква полазишта, Тито је, попут Колумба
(како су то често касније говорили његови сарадници), кренуо
на пут „преко мора“ да тражи „нову земљу“, односно нове са-
везнике за реализацију ново-прокламованог курса југословен-
ске спољне политике. После неколико узастопних вишемесеч-
них путовања Јосипа Броза у земље Азије и Африке, створени
су услови за иницирање и организовање прве конференције
лидера несврстаних земаља. Она је одржана у Београду, почет-
ком септембра 1961. Иако је тај самит неоспорно представљао
врло репрезентативан скуп уз учешће 25 земаља, он није омо-
гућио остварење главне идеје којом су се руководили Тито и
његови сарадници. Наиме, супротно преовладавајућем ставу у
домаћој и страној литератури, па и мишљењу шире јавности,
Београдска конференција није била оснивачка конференција

21
Драган Богетић

покрета несврстаности, у Београду није формиран тај пок-

рет. Најутицајнији афро-азијски државници, Нехру, Насер и
Сукарно, супротставили су се тој југословенској иницијативи.
Сматрали су да би новоформирани покрет могао да прерасте
у трећи блок што би његове чланице довело у отворену конф-
ронтацију и са Истоком и са Западом и озбиљно им искомпли-
ковало односе са великим силама, чију су обимну економску
и војну помоћ у то време уживале. Нехру и већина учесника
Београдске конференције су инсистирали на томе да овај скуп
остане искључиво једна протестна политичка манифестација
групе држава уперена против колонијализма и хладноратовс-
ких тенденција и ништа више од тога.
Међутим, Самит у Београду је неоспорно допринео вели-
ком престижу Југославије међу ванблоковским државама и на
светској сцени уопште. Захваљујући том самиту створени су
услови да Југославија касније у међународним односима игра
далеко значајнију улогу од оне која јој је реално припадала, с
обзиром на величину њене територије и њену стварну економ-
ску и војну моћ.
Пут од уобличавања Титове идеје о неопходности форми-
рања покрета несврстаности до њеног пуног реализовања у
пракси, био је поплочан многим препрекама. Да би остварио
ову своју идеју, Тито је у одређеним тренуцима морао улази-
ти у сукобе са најутицајнијим лидерима Азије и Африке. Гле-
дајући снимке сусрета Тита са бројним афро-азијским држав-
ницима и читајући дневну штампу, југословенска јавност је
стицала утисак о идиличним односима Јосипа Броза и његових
потенцијалних савезника из трећег света. Међутим, у пракси су
ствари често изгледале доста другачије.
Као што је напоменуто, још у време припреме и одржавања
Самита у Београду, Титовој идеји формирања покрета несврс-
таности, отворено се супротстављао Нехру, а у блажој форми
и сам Насер. Наиме, Нехру је био вођа једне регионалне силе,
која је обухватала огроман простор, а по броју становника била
друга у свету; државе која је уживала огроман углед не само у
Азији и Африци, него и међу кључним силама Запада и Исто-
ка. Стога се он није осећао угроженим од великих сила и није
осећао потребу за укључивањем у покрет афро-азијских држа-
ва ради сузбијања њиховог политичког деловања. Сматрао је да
новоослобођене државе, саме по себи, због своје економске за-
осталости, а политичке нестабилности, не могу остварити неки

22
 Југославија између Истока и Запада

већи степен организованог заједничког наступа у међународној

заједници. Окосницу Нехруове спољнополитичке концепције
чинила је стратегија одржавања стриктне еквидистанце према
блоковима. Укључивање Индије у некакав покрет ванблоков-
ских земаља неминовно би довело у питање овакву стратегију
и овакву политику. Египатски председник Насер руководио се
другачијим политичким постулатима, али се њихово исходиш-
те, када је реч о стварању покрета ванблоковских држава, сво-
дило на такорећи истоветан, негативан став. Наиме, у време,
непосредно уочи одржавања Београдске конференције, Насер
је био један од најгласнијих заговорника концепта „арапског
уједињења“ и „арапског национализма“. Насер је себе видео у
улози супериорног ујединитеља великог дела територија у Аф-
рици и Азији на којима живи арапски свет. Идеја о формирању
једног широког покрета ванблоковских држава није у потпу-
ности била компатибилна са Насеровим концептом „панарап-
ске солидарности“.
Када касније, стицајем одређених политичких околности,
индијски премијер и египатски председник мењају своје ставо-
ве и када се коначно почиње разматрати могућност формирања
покрета, долази до све оштријег спорења Тита са Сукарном око
питања: које државе би требало да чине чланство у том покрету.
Самит у Каиру, одржан октобра 1964, морао је разрешити диле-
му: да ли прихватити Титов концепт универзализма или Сукар-
нов концепт регионализма; да ли ићи на окупљање свих ванб-
локовских држава, без обзира на њихово географско одређење
или формирати регионални покрет искључиво од држава које
су припадале афро-азијском простору (у коме наравно Југосла-
вија као европска држава не би имала шта да тражи).
Концепт регионализма је дефинитивно доживео свој крах,
средином 60-тих година. До тога долази после државних уда-
ра у Индонезији и Алжиру и уклањања са власти Сукарна и
Бен Беле. Додуше, тај концепт није био одбачен искључиво
због неславне судбине својих главних протагониста. Оно што
је одбијало његове потенцијалне следбенике, била је чињеница
да би у таквом регионалном афро-азијском покрету главну реч
водила Кина. Новоослобођене државе, које су уз толико жртава
тек извојевале своју слободу, нису биле спремне да сада једног
господара замене другим. Далеко атрактивнијим им се чинила
Титова идеја деловања у широком покрету, лишеном хијерар-
хијских односа и нових центара моћи.

23
Драган Богетић

Тако су на крају 60-тих и почетком 70-тих година, коначно

завршена непрекидна спољнополитичка лутања Југославије и
њено непрекидно трагање за оптималном међународном стра-
тегијом. У том смислу, 1970. и 1971. су године којима почиње
раздобље када ће клатно југословенске несврстане политике
коначно заузети свој равнотежни положај и у коме ће се прак-
тично задржати све до распада југословенске државе, почет-
ком 90-тих година. Током те две деценије Југославија је заузела
избалансиран став према блоковима. Оваквом обрту у обли-
ковању југословенске спољне политике допринела су првенс-
твено два кључна важна међународна догађаја: војна интервен-
ција земаља Варшавског пакта у Чехословачкој, августа 1968. и
формирање покрета несврстаности на самиту ванблоковских
држава у Лусаки, септембра 1970.
До интервенције у Чехословачкој је дошло у моменту када
је у Кремљу преовладало гледиште да је то једини начин да се за-
устави актуелни политички курс, који је неминовно водио пос-
тепеном одвајању Чехословачке од социјалистичког лагера. На-
име, на прелазу између 1967. и 1968. године долази до крупних
персоналних промена унутар чехословачког руководства. На
Трећем пленуму КПЧ, одржаном у ово време, смењен је дотада-
шњи председник државе и партије, Антоњин Новотни. За новог
Првог секретара партије, 5. јануара 1968, изабран је Александар
Дубчек, протагониста демократизације и либерализације свих
сфера друштвеног живота Чехословачке. Иако је потврђивао своју
оданост идејама марксизма-лењинизма и лојалност СССР-у, Дуб-
чек је инсистирао на становишту да се у спровођењу будућих
реформи у његовој земљи мора полазити од „чехословачког ис-
куства“ и „чехословачких унутрашњих прилика“, а не искуства
других чланица социјалистичког лагера. Одбацујући обавез-
ност копирања совјетског модела социјализма, чехословачки
реформисти су за Москву постали опасни опоненти, које под
хитно треба уклонити из политичког живота.
Бурна политичка превирања у Чехословачкој и њихово на-
силно гушење у име „спашавања социјализма“, поново су ак-
туелизовала питање начела на којима би убудуће требали да
се заснивају односи међу социјалистичким државама и ексклу-
зивног права властодржаца из Кремља да одлучују о судбини
других социјалистичких држава и исправности њиховог пута у
социјализам. У датом контексту, Југославија је, као потенцијал-
ни инспиратор и подстрекивач осамостаљивања комунис-

24
 Југославија између Истока и Запада

тичких партија источноевропских земаља од диктата Москве,

изазивала буру незадовољства совјетских званичника и нагло
опадање њиховог интереса за даљом југословенско-совјетском
сарадњом. Све то, по обичају, било је праћено и више или мање
отвореним совјетским позивима „здравим снагама“ у Југосла-
вији да преузму вођство у земљи, па и опасношћу директне
агресије СССР-а и његових сателита на територију Југославије
ради директне подршке тим снагама.
Погоршање односа Југославије и СССР-а поводом војне
интервенције у Чехословачкој, у многоме је подсећало на по-
горшање односа ових двеју земаља поводом совјетске војне ин-
тервенције у Мађарској десетак година раније. Међутим, битна
разлика се испољавала у степену и оштрини југословенско-
совјетске конфронтације испољене поводом либералних преви-
рања у Мађарској и оних у Чехословачкој. Та разлика, пак, про-
узрокована је и различитом југословенском оценом поменутих
збивања и различитим ставом о неопходности совјетске интер-
венције у том контексту. Захтеви мађарских револуционара за
увођењем вишепартијског система и апел чланицама НАТО-а
за подршком, у Београду нису могли наићи на позитиван при-
јем. Тито и његови сарадници су то квалификовали као „конт-
рареволуционарна настојања“, а совјетску војну интервенцију
у Мађарској као „нужно зло“. Међутим, сличан поступак Мос-
кве у Чехословачкој, оцењен је као „насилан акт“, „окупација“
и „неприхватљиво мешање у унутрашње ствари једне суверене
државе“, супротно основним начелима Повеље УН и доктри-
ни марксизма-лењинизма. При томе се полазило од стално на-
глашаване спремности чехословачких реформиста да задрже
социјалистички курс изградње земље и њено чланство у Вар-
шавском пакту. Власти из Београда су у новом чехословачком
руководству, предвођеном првим секретаром КПЧ, Александ-
ром Дубчеком, премијером Олџихом Черником, председником
државе Лудвигом Свободом, потпредседником Ото Шиком,
председником скупштине Јозефом Смрковским и министром
иностраних послова Хајеком, видело бескомпромисне борце
против стаљинистичких метода управљања друштвом, али и
политичаре способне да изађу на крај са својим опонентима и
бројним изазовима које са собом неминовно носи настојање за
либерализацијом друштва.
Предисторија југословенско-совјетског сукоба може се
пратити кроз збивања, која су реално представљала предис-

25
Драган Богетић

торију чехословачко-совјетског сукоба. Победа реформски на-

стројених комуниста унутар руководства КПЧ и њихово про-
пагирање новог модела социјализма адекватног конкретним
чехословачким приликама, а не шаблонима наметнутим из
СССР-а, није могла проћи без адекватне реакције совјетских и
југословенских комуниста. Та реакција је, наравно, била пот-
пуно различита. Званична Москва је политику чехословачких
реформиста квалификовала као „ревизионизам“ и стварање
повољног контекста за „рестаурацију капитализма“. Југосло-
венски званичници, пак, су енергично подржавали курс новог
чехословачког руководства, сматрајући да се ту ради о великом
искораку у правцу демократизације друштва и његовим дефи-
нитивним ослобађењем од стаљинистичког наслеђа.
Самим тим што су се погледи Москве и Београда на зби-
вања у Чехословачкој оштро сукобљавали, неминовно је било
да ескалација чехословачко-совјетског сукоба доведе до ескала-
ције југословенско-совјетског сукоба. Те чињенице су били свес-
ни и југословенски званичници, али, исто тако, су били свесни
и тога да би у постојећој ситуацији, конформизам и узмицање
пред совјетским притиском на Чехословачку имало несагледи-
ве последице, како на унутрашње прилике, тако и на укупну
позицију Југославије у међународним односима.
Војна интервенција пет земаља чланица Варшавског пакта
у Чехословачкој је деловала врло поучно на југословенско ру-
ководство да одустане од дотадашње крајње неизбалансира-
не несврстане политике у корист Совјетског Савеза, а против
Сједињених Држава. Наиме, до тада је југословенска несврста-
ност, додуше, подразумевала неукључивање у блокове, али и
истовремену безрезервну подршку политици блока просовјет-
ских држава (практично сви ставови Југославије о кључним
међународним питањима су се или поклапали или били врло
слични са совјетским). Погоршање односа између Вашингтона
и Београда, посебно је дошло до изражаја у време ескалације
Вијетнамског рата. Идентичне квалификације Београда и Мос-
кве на рачун „америчког империјализма“ и „злочиначке по-
литике“ у Вијетнаму, доприносиле су истовремено приближа-
вању Југославије социјалистичком лагеру, али и њеном наглом
удаљавању од Сједињених Држава. У духу такве југословенске
политике, био је и радикалан заокрет у југословенском избо-
ру новог војно-стратешког партнера и конципирању система
преоружања директно везаног за војне набавке из СССР. За-

26
 Југославија између Истока и Запада

оштравању у југословенско-америчким односима, додатно је

допринело избијање арапско-израелског рата почетком јуна
1967. Током времена које је непосредно претходило том рату,
а нарочито током времена које је уследило после њега, југо-
словенско руководство је безрезервно подржавало политику
арапских земаља, а оштро осуђивало политику Израела. Нико
у Београду није био спреман да се суочи и са чињеницом да
су арапске земље у великој мери испровоцирале агресију Изра-
ела, негирајући право овој држави на опстанак и припремајући
се да је ликвидирају. Титу и његовим сарадницима нису мно-
го сметале упорно понављане претње арапских лидера да ће
блискоисточну кризу разрешити „бацањем Израела у море“
и оружаним обрачуном са Јеврејима. Оптужујући Сједињене
Америчке Државе као подстрекача и инспиратора израелс-
ке агресије, Тито је улазио у све отворенију конфронтацију са
овом силом од чије је економске и финансијске помоћи зависио
успех опоравка југословенске привреде конципиран управо
прокламованим курсом програма привредне реформе.
С друге стране, блискоисточна политика Југославије је до-
вела у питање и актуелни курс према блоку социјалистичких
држава. Наиме, у жељи да директно утиче на интензивирање
подршке угроженим арапским земљама од стране социјалис-
тичких земаља и Совјетског Савеза, Југославија се силом прили-
ка укључила у систем периодичног окупљања тих земаља.
Колика је то жртва била за званичнике из Београда можда
најбоље говори чињеница да је њихово вишегодишње упорно
одбијање да присуствују оваквим лагерским „саветовањима“
представљало један од главних извора сукобљавања са совјет-
ским руководством.
Због свега овога, у време интервенције у Чехословачкој,
једино је Југославија, и на Истоку, и на Западу третирана као
некаква својеврсна „сива зона“ у Европи, за коју се више није
тачно знало да ли припада „фамилији просовјетских, соција-
листичких, држава“ или не. Оваква политика довела је Југо-
славију у позицију да сада озбиљно страхује од потенцијалне
опасности од репризе чехословачких догађаја на београдским
улицама. Оваквом страху ишла је у прилог од Брежњева упра-
во прокламована „доктрина ограниченог суверенитета“, која
се сводила на ексклузивно право Совјетског Савеза да сам про-
цењује да ли је у некој држави угрожен социјализам и ако про-
цени да јесте, у циљу наводног спасавања социјализма – војно

27
Драган Богетић

интервенише у тој држави. Инсистирајући на легализовању

права на совјетско мешање у унутрашње послове других со-
цијалистичких држава, Брежњев је, у ствари, инсистирао на
томе да унутар лагера социјалистичких земаља не важе начела
Повеље УН и међународног права. Додуше, у том духу су се
совјетске власти понашале и раније, што је посебно дошло до
изражаја током бруталне совјетске интервенције у Мађарској,
новембра 1956. Али, никада до тада, оваква доктрина није отво-
рено јавно пропагирана.
Тако, по ко зна који пут у спољнополитичкој историји Ју-
гославије долази до неуобичајеног обрта: дојучерашњи савез-
ници готово преко ноћи постају мрски непријатељи, а ранији
непријатељи важни савезници и економски партнери. Да би
ова помало апсурдна законитост попримила додатно обележје
уједначености, утицао је и сам хронолошки след југословенс-
ко-совјетских сукоба. Ти сукоби су избијали један за другим у
правилним временским интервалима сваких десет година. До
првог сукоба Југославије и СССР-а је дошло 1948, после објављи-
вања Резолуције Информбироа. Други сукоб је избио 1958, због
одбијања Југославије да се тесније веже за социјалистички лагер
и због доношења новог Програма СКЈ, који је Москва оценила
као удаљавање од марксистичке доктрине и начела за која се
залаже блок источноевропских држава. И на крају, трећи сукоб
је избио, опет после десет година, августа 1968. године, после
оштре југословенске кампање поводом војне интервенције пет
чланица Варшавског пакта у Чехословачкој.
После војне интервенције у Чехословачкој, унутар југосло-
венског руководства преовладавало је мишљење да ће Југосла-
вија још дуго бити потенцијално изложена опасности од интер-
венције Совјетског Савеза и његових сателита. „Доктрина о ог-
раниченом суверенитету“ процењена је као дугорочна претња
и опасност по Југославију и као упозорење да званичници из
Кремља неће у скорој будућности одустати од својих настојања
да Југославију укључе у „социјалистички Комонвелт“ (како су
сада називали социјалистички лагер). Тим пре, што се Југосла-
вија двоструко нашла на путу реализације њихових спољнопо-
литичких интереса: као социјалистичка држава, која доводи у
питање совјетски концепт унутрашње и спољне политике, и као
балканска и медитеранска држава, чији геополитички положај
може имати кључну улогу у совјетској пенетрацији на Блиском
и Средњем истоку. У том контексту се тумачи и совјетско игно-

28
 Југославија између Истока и Запада

рисање принципа о уређењу односа између двеју држава, фор-

мулисаних у Београдској и Московској декларацији, и упорно
совјетско инсистирање да основу будућих односа чине начела
„марскизма-лењинизма и интернационализма“, којих се при-
државају остале социјалистичке земље.
Конфронтација са лагером социјалистичких држава, оне-
могућавала је Југославији да задржи прокламовани курс несвр-
стане политике и избалансирани однос према блоковима. По-
новна оријентација Југославије на једнострану тесну политичку
и економску сарадњу са Западом, попут оне у време сукоба са
Стаљином, озбиљно би искомпликовала и иначе проблематич-
ну унутрашњу ситуацију. У Београду је посебну забринутост
изазивала нејасна перспектива и могућност раскидања раније
уговорених југословенско-совјетских трговинских и кредитних
аранжмана. Поред тога, цео војно-одбрамбени систем на коме
је почивала организација, устројство и борбена готовост југо-
словенске армије, зависили су од набавке опреме и наоружања
из СССР-а. Заоштрени односи са СССР-ом утицали су и на на-
гло опадање интересовања за сарадњу са Југославијом, испоље-
ног од стране појединих несврстаних земаља, које су економски
и војно зависиле од подршке ове силе (то је био случај, чак, и са
југословенским кључним арапским партнерима Египтом и Си-
ријом). У таквој ситуацији озбиљно је доведен у питање кључни
спољнополитички императив Југославије – формирања покре-
та несврстаности.
Правило које је давало тон целокупном послератном раз-
добљу спољнополитичког развоја Југославије, да погоршање
односа са СССР-ом, неминовно значи истовремено побољ-
шање односа са САД, потврдило се и после војне интервенције
у Чехословачкој. По обичају, да би се југословенско-америчка
сарадња обновила, званичници из Београда су морали откло-
нити сумње Стејт дипартмента у вези своје искрености да воде
независну политику у односу на блок просовјетских држава.
Овај пут, Тито и његови сарадници су своју правоверност мо-
рали доказати у најкраћем могућем року, јер спољна опасност
је већ увелико куцала на врата. Панику међу југословенским
комунистима око опасности репризе чехословачких догађаја
на београдским улицама је додатно подстицало „млако“ реаго-
вање западних сила на агресију у Чехословачкој и њихово ин-
директно признавање ексклузивног права СССР-а да, по својој
вољи, уређује односе унутар социјалистичке групације држава.

29
Драган Богетић

У том смислу, постављало се питање, да ли Запад и Југославију

третира као чланицу просовјетске, социјалистичке фамилије и
да ли је у том контексту, спреман да се пасивно држи и у случају
да се сличан сценарио, који је управо потресао Праг, понови и
у Београду. Оваква размишљања чинила су се оправданим, с
обзиром да је то било време када је несумњиво постојао прећут-
ни договор двају блокова о подели зона утицаја у Европи, који
се, после провизорног разрешења Берлинске кризе, стриктно
поштовао. Једина „сива зона“ у тој констелацији била је и даље
Југославија, чије је руководство последњих година, у свим важ-
ним међународним питањима, слепо следило курс Москве.
Пошто су у Стејт дипартменту углавном процењивали
да југословенска страховања од интервенције СССР-а имају
реалну основу, у контактима дипломата из Југославије и САД
све значајније место је имало разматрање дилеме: Да ли војна
интервенција у Чехословачкој представља једну ограничену
акцију или увод у даљи продор СССР у Средоземље и Блис-
ки исток (а самим тим и Југославију, која је на том путу могла
представљати важно упориште Руса). Доктрина „ограниченог
суверенитета“ која је управо у ово време јавно обзнањена као
део званичне политике СССР-а, додатно је актуелизовала по-
менуту дилему.
Иако је влада САД, после првобитно уздржане реакције
поводом интервенције у Чехословачкој, све енергичније и све
отвореније изражавала своју одлучност да се супротстави реп-
ризи чехословачког сценарија у Југославији, током свих разго-
вора југословенских и америчких званичника на ту тему стал-
но се постављало питање: шта би конкретно требало чинити
садржину америчке подршке југословенској независности. И
у Београду, и у Вашингтону, је постојала сагласност око тога
да будућа билатерална сарадња не би смела у себи садржати
ништа што би евентуално испровоцирало Совјетски Савез и
навело га да у револту повуче неки екстремнији спољнополи-
тички потез према Југославији. У том смислу постепено се об-
ликује обострано прихватљива формула оптималних модали-
тета америчке подршке Југославији и југословенског наступа
у деликатној ситуацији. Она је, наравно, подразумевала слање
јасних сигнала из Вашингтона совјетским званичницима, да би
агресија на Југославију довела до оштре реакције Сједињених
Држава и озбиљне конфронтације двеју суперсила. Али, поред
ове компоненте, с југословенске стране је посебно инсистирано

30
 Југославија између Истока и Запада

на томе, да уколико САД желе стварно да подрже очување југо-

словенске независности, да то учине кроз један обострано при-
хватљив програм снажне економске и финансијске подршке
спровођењу курса привредне реформе Југославије и компен-
зације нараслих ванредних југословенских војних трошкова за
одбрану земље од евентуалног напада просовјетских сателита.
Наиме, Тито и његови сарадници су током октобра 1968, про-
цењивали да је моментална опасност од непосредног напада
земаља Варшавског пакта на Југославију углавном прошла, али
да та претња потенцијално остаје дугорочно актуелна, као и
сам интерес СССР-а за експанзијом у простору на коме Југо-
славија представља озбиљну препреку. Најбољи начин да Југо-
славија успешно парира притисцима Кремља представљала је
стабилна унутрашња економска и политичка ситуација.
Оваква југословенска међународна стратегија уживала
је потпуну подршку, како одлазеће, тако и нове америчке ад-
министрације, коју је предводио председник Ричард Никсон.
О заинтересованости САД за даљим унапређењем сарадње са
Југославијом, сведочило је и срдачно писмо, које је Никсон упу-
тио Титу два дана пре преузимање председничке функције у
САД. У том писму, по први пут у целокупној послератној југо-
словенско-америчкој кореспонденцији, један амерички пред-
седник је званично изразио жељу да посети Југославију и лично
упозна Тита. Сусрет двојице председника у Београду, додуше,
није се одиграо тако брзо како је то прижељкивала југословен-
ска страна, али је, свакако, пресудно утицао на реафирмацију
основних принципа који су чинили ранију платформу југо-
словенско-америчких односа, установљену током прве Титове
посете Вашингтону и сусрета са председником Кенедијем још
1963. године. Збивања у свету после Кенедијеве смрти потисну-
ла су привремено ове принципе у други план, па је очигледно
дошло време да се они поново афирмишу.
Други догађај који је омогућио успостављање равнотеже у
југословенској политици према Истоку и Западу, био је самит
несврстаних у Лусаки на коме је коначно остварена дугого-
дишња Титова идеја о неопходности формирања покрета не-
сврстаности. У Лусаки су, наиме, формирана прва стална тела,
први институционални механизми, који су омогућили конти-
нуирано и координисано заједничко деловање несврстаних
земаља. Формирањем покрета несврстаности Југославија се
коначно ослободила незахвалне улога играча на танкој линији

31
Драган Богетић

између Истока и Запада, где само један погрешан корак значи

тотални дебакл и губљење тла под ногама. Делујући у оквиру
јединственог фронта ванблоковских земаља она се могла осло-
нити на далеко солиднију подлогу и створити предуслове за
свој тријумфалан повратак у Европу заобилазним путем преко
Азије и Африке.
Пада у очи да на овом самиту и после њега, нису учествова-
ли најутицајнији афро-азијски лидери: Нехру, Насер и Сукар-
но (прва двојица нису више била међу живима, док је Сукарно
уклоњен с власти још 1966). Неоспорно је, да је овај моменат
био од пресудног значаја за каснији Титов предоминантан ути-
цај у покрету несврстаности.
После конференције у Лусаки наступа период који је често
називан „златно доба“ несврстаности. Такав назив се чини оп-
равданим, с обзиром да тада долази до наглог гранања инсти-
туционалних механизама сарадње његових чланица и њиховог
све учесталијег и све офанзивнијег заједничког наступа у сфери
међународних односа. Све то омогућило је Југославији да сада
уплови у мирније међународне воде и без неких већих спољно-
политичких турбуленција спроводи прокламовану међународ-
ну стратегију све до распада југословенске државе.
Због нараслог утицаја несврстаних у међународним од-
носима, долази до радикалне промене у америчком прилазу
политици несврстаности. У том смислу, XXV редовно заседање
Генералне скупштине УН је остало упамћено и по томе што
је то било прво заседање овог тела на коме је један амерички
председник (Ричард Никсон), признао несврстаност као важан
међународни фактор без кога се више не може приступити ста-
билизацији и демократизацији међународних односа.
Јачање улоге несврстаних земаља, а посебно улоге Југо-
славије, у сфери међународних односа, допринело је коначној
реализацији вишегодишње иницијативе Београда за посетом
актуелног америчког председника Југославији. Позив да посе-
ти Југославију Тито је упутио прво Кенедију, па Џонсону и на
крају Никсону, али ни један од тројице америчких председни-
ка није сматрао опортуним предузимање овог потеза с обзиром
на могућу негативну реакцију америчког и западног јавног
мњења, уобичајену у ситуацијама у којима се испољавала коо-
перативност према комунистичким вођама. Тек пошто је Тито
обезбедио своје лидерство у покрету несврстаности, по први
пут у историји Југославије, долази до посете једног америчког

32
 Југославија између Истока и Запада

председника тој земљи. (Тито је после Никсонове посете Југо-

славији често говорио: „Никсона је Лусака довела у Београд!“)
Никсонова посета, до које долази у време заоштравања вијет-
намске и блискоисточне кризе, представљала је несумњиво до-
гађај који је привукао пажњу светске јавности и постао предмет
најразличитијих спекулација о мотивима двеју страна за орга-
низовањем оваквог сусрета.
Током узвратне Титове посете Сједињеним Америчким
Државама, која је уследила већ наредне године, дакле, крајем
октобра и почетком новембра 1971, усвојен је документ који је
представљао дугорочну платформу будућих односа Југосла-
вије и САД. Пошто су у њему прецизно формулисана начела
будућих односа САД и Југославије, слично као и у докумен-
ту који су 1955. потписали Хрушчов и Тито у Београду после
вишегодишњег југословенско-совјетског сукоба, по узору на
„Београдску декларацију“, овај документ је касније најчешће
помињан као – „Вашингтонска декларација“.
Вашингтонска и Београдска декларација су представљале
платформе на којима су се заснивали односи Југославије са две-
ма супер-силама током наредне две деценије, односно, током
70-тих и 80-тих година. Додуше, и САД, и СССР, су и даље на
све начине покушавале да Југославију, колико је то било мо-
гућно, више подреде својим политичким циљевима. При томе,
свака од њих је примењивала сасвим различиту стратегију при-
тиска на Југославију, засновану на различитој понуди којом је
могла привући југословенско руководство.
С обзиром на све оштрију економску кризу у Југославији,
САД су користиле свој предоминантан утицај на међународ-
не финансијске институције (Међународни монетарни фонд
и Међународну банку за обнову и развој), без чијих кредита би
југословенска привреда у најкраћем року доживела тотални ко-
лапс. Од момента када је Југославија упала у фамозну „дужнич-
ку замку“, САД су могле издејствовати одређен степен либера-
лизације југословенске привреде, али и шире либерализације
политичког и друштвеног живота у земљи.
Званичници из Москве су, пак, прилику да ојачају свој ути-
цај у Југославији видели у све већем заоштравању међурепуб-
личких сукоба у Југославији и јачању центрифугалних сила
у том контексту. Брежњев и други совјетски руководиоци све
чешће су се отворено обраћали Титу да му помогну да разреши
ову ситуацију, наравно утапањем Југославије у социјалистич-

33
Драган Богетић

ки лагер и применом „доктрине ограниченог суверенитета“

на Југославију. Иако се Тито осећао немоћним да заустави ес-
калацију међунационалног сукоба, ни у једном моменту није
био спреман да прихвати ову „другарску“ понуду совјетских
званичника, јер би се њене крајње консеквенце свакако свеле
на губљење основних атрибута југословенске националне не-
зависности и довеле до утапања Југославије у социјалистички
лагер Стога је током целог овог раздобља, све до распада југо-
словенске државе, мада у благој форми, долазило до повреме-
них спорова у југословенско-совјетским односима.
Постојала су три главна извора несугласица која су стал-
но изнова доприносила хлађењу односа Београда и Москве.
Практично није било значајнијег састанка руководстава двеју
земаља на коме се са совјетске стране од београдских званич-
ника није тражило одобрење за стационирање совјетске ратне
флоте у јадранским лукама (првенствено у Бококоторском за-
ливу). Поред тога, са совјетске стране се упорно инсистирало
на укључивању Југославије у процес периодичних састанака
лидера социјалистичких земаља на којима се утврђивала за-
једничка међународна стратегија и обавезе чланица лагера.
Трећи захтев који је представљао предуслов за побољшање југо-
словенско-совјетских односа сводио се на нужност формирања
Друштава југословенско-совјетског пријатељства која су, у ства-
ри, требала представљати центре за окупљање и деловање ин-
формбироовских кругова у Југославији. Давање било које од
ових концесија Совјетском Савезу, представљало би озбиљан
преседан у односима, који би у већој или мањој мери угрозио
независност Југославије.
Своја настојања да врате Југославију у социјалистички ла-
гер, совјетски званичници су покушали да остваре и индирек-
тним путем – утапањем покрета несврстаности у Варшавски
пакт. Указујући на сличност и компатибилност циљева за које
се боре чланице покрета са циљевима за које се залажу земље
социјалистичког лагера, званичници из Москве су вршили при-
тисак на ванблоковске земље да се тесно повежу са социјалис-
тичким земљама и синхронизују са њима своје акције против
Запада. У том смислу, преко држава чланица покрета, које су
водиле просовјетску политику, првенствено преко Кубе, ланси-
рана је теорија о „природном савезништву“ покрета несврста-
ности са Варшавским пактом. Покушај да се оваква стратегија
наметне покрету несврстаности нарочито је дошао до изражаја

34
 Југославија између Истока и Запада

током Конференцији шефова држава или влада ванблоковских

земаља, одржаној септембра 1979. у Хавани. Западни медији су
у то време интензивно извештавали о својеврсном, како су то
они називали „бокс мечу“ између брадатог Кастра и орону-
лог Тита, који се завршио убедљивом победом овог другог. Та
победа је, додуше, остварена не само због несумњиво великог
ауторитета који је Тито уживао међу несврстанима, него и за-
хваљујући бројчаној премоћи ванблоковских држава које нису
биле спремне да прихвате совјетско туторство и које су имале
изразито негативан став према Кастровој политици. Пошто је
Јосип Броз следеће године умро – победа којој је и сам у великој
мери допринео током Самита у Хавани, била је уједно и његова
последња политичка победа.
Од тог момента, дакле од момента када је Тито сишао са
светске и југословенске политичке сцене, прво обазриво, а по-
том све отвореније и све чешће се постављало питање сврсис-
ходности југословенске несврстане политике, односно, зашто
се Југославија удаљила од Европе, а приближила и везала за њој
далеке и стране цивилизације. Таква политика се у домаћој јав-
ности често осуђује као својеврсно „бекство из Европе“.
Ако желимо објективно да одговоримо на ово питање,
морамо имати у виду чињеницу, да је Југославија управо за-
хваљујући таквој својој спољнополитичкој оријентацији, и у Ев-
ропи, и у свету, играла далеко значајнију улогу, него што је то
било реално с обзиром на величину њене територије и њену
стварну економску и војну моћ.
Поред тога, треба имати у виду и неке неумољиве економ-
ске параметре и податке. Наиме, у целом том периоду, удео Ев-
ропе и САД у укупној југословенској економској и финансијској
сарадњи са иностранством износио у просеку неких 78%, док се
удео земаља у развоју сводио на једва неких 20-так процената. У
овом контексту јавља се једна својеврсна противуречност која је
давала тон целокупној каснијој југословенској спољнополитич-
кој оријентацији – политички, Југославија се све више прибли-
жавала новоослобођеним земљама Азије, Африке и Латинске
Америке, али економски и финансијски, ипак, остала је и даље
тесно везана за Европу.
Међутим, да бисмо били објективни у овом контексту, мо-
рамо имати у виду и негативну страну југословенске политике
несврстаности Наиме, обликовањем овакве спољнополитичке
стратегије, судбина Југославије директно је везана за судбину

35
Драган Богетић

биполарног система у свету. У том смислу, рушењем Берлинс-

ког зида – срушени су и темељи на којима је почивала соција-
листичка Југославија.

SUMMARY
YUGOSLAVIA BETWEEN EAST AND WEST

The post-war development of Yugoslavia was in many respects a po-

litical anachronism, and even an absurdity of a kind in the bipolar interna-
tional community. Searching for the optimal international strategy for Yu-
goslavia which would secure it the maximum of national independence and
individual way to socialism, Tito and his adherants changed their allies and
chose different U-turns in their foreign policy. On several occasions, almost
overnight the allies of yesterday became the hated enemies, and former opo-
nents became important allies and economic partners.
The whole diplomatic history of Yugoslavia, regardless of all its com-
plexity and dynamics, can be reduced to three main phases: the period of
close connections with the Soviet Union and the block of East European
countries, the period of alliance with the West and, finally, opening toward
the Third World and non-alligned countries. The latter period lastd the long-
est and it was practically dominant in the Yugoslav foreign policy.
Being active within the non-alligned movement Yugoslavia was finally
freed from the danger inherent in adherance to one of the conflicting blocks.
Namely, in that way it was freed from the difficult role of the thghtrope-
walker on the thin line between East and West, where only one wrong step
inexorably led to extremely difficult consequences. By being active within a
broader association of states which led similar foreign policy, it could finally
rely on firmer basis and thus enable its triumphal comeback to Europe – al-
beit through the indirect route via Asia and Africa.
Thanks to its non-alligned policy Yugoslavia played a much more im-
portant role in the international relations than was commesurate with its
territory and its real economic and military power. However, such inter-
nationa position had also its seamy side. By tying its survival to the bipolar
system Yugoslavia condamned itself to collapse in the moment when that
system collapsed. In that way, apart from the Soviet Union, Yugoslavia was
the greatest victim of the fall of the Berlin wall and the colapse of socialism
in Europe.

36
 УДК 930.9:327(497.1) “1945/1970“
Др Александар Животић,
Институт за новију историју Србије

ЈУГОСЛАВИЈА И БЛИСКИ ИСТОК У ХЛАДНОМ РАТУ

(1945–1970)

АПСТРАКТ: У раду се на основу необјављене архивске грађе Дипло-

матског архива Министарства спољних послова, Архива Јосипа Бро-
за Тита, Војног архива и Архива Србије и Црне Горе, као и мемоарске
и стручне историографске литературе анализирају основне контуре
југословенске спољне политике на простору Блиског истока током
Хладног рата.
Кључне речи: Југославија, Блиски исток, Хладни рат, Јосип Броз
Тито, Гамал Абдел Насер, СССР, САД, Арапи, Израел.

У годинама непосредно по окончању Другог светског рата

Блиски исток је имао веома важну улогу у сложеним међуна-
родним односима које су карактерисале снажне хладноратов-
ске тензије. Низ локалних арапско-израелских сукоба ниског
интензитета, снажан покрет за јачање арапског јединства, ства-
рање јеврејске државе, као и међусобно условљен процес сна-
жења антиколонијалних покрета и повлачења колонијалних
сила са Блиског истока одредили су посебно место тог регио-
на у глобалним збивањима. Југославија као земља која је током
рата и непосредно по његовом окончању прошла кроз процес
драстичних револуционарних промена креирала је своју спољ-
ну политику наслањајући се на Совјетски Савез. Буран раскид
1948. године условио је југословенско окретања ка западним
земљама. Ипак, од 1953. године Југославија се постепено при-
ближавала идеји дистанцирања од блоковског организовања
као трајном спољнополитичком опредељењу. У том контексту,
као регион у коме су се укрштали интереси двеју суперсила,
старих колонијалних сила и младих националних држава које
су тежиле независности, Блиски исток је имао посебно значење
за југословенску спољну политику.
Југословенско присуство на простору Блиског истока дати-
рало је од почетка XX века и ослањало се на традиције Краљеви-

37
Александар Животић

не Србије. Наиме, Краљевина Србија је, услед потреба отварања

нових тржишта за српску извозну робу у условима Царинског
рата са Аустро-Угарском, отворила 1. фебруара 1908. године
Дипломатску агенцију у Каиру која је убрзо подигнута на ниво
Генералног конзулата. Пре 1908. године интересе Краљевине
Србије на простору Египта заступао је Конзулат Русије. Такође,
у Александрији је отворена Трговинска агенција Краљевине
Србије. По отпочињању Првог светског рата, због смањења
обима српског извоза на простор Египта и смањења дипломат-
ског особља услед недостатка финансијских средстава Генерал-
ни конзулат је сведен поново на ниво Дипломатске агенције.
По египатском стицању независности Дипломатска агенција је
4. октобра 1922. године поново подигнута на ниво Генералног
конзулата да би 30. марта 1926. године било отворено Посланс-
тво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У међуратном раз-
добљу Југославија и Египат су развијали, углавном, економску,
а у мањој мери и политичку и културну сарадњу. Током Другог
светског рата на Блиском истоку се до преласка у Лондон нала-
зила Влада Краљевине Југославије и мањи контигенти југосло-
венских војних снага. Од 1944. године у Каиру се налазила Војна
мисија НКОЈ-а која је до споразума Тито–Шубашић вршила и
послове политичког представљања НОВЈ, након чега су се ти
послови вратили у делокруг југословенског посланства у Каиру.
На простору Палестине од 1937. године је постојао Генерални
конзулат у Јерусалиму чији се делокруг рад, у главном, заснивао
на заступању југословенских економских интереса у Палестини
и заштити права југословенских грађана на том простору. Тек
током Другог светског рата, по доласку југословенских избегли-
ца у Палестину тај конзулат добија на значају.
Током раздобља између 1945. и 1956. године у ставу југосло-
венске државе према земљама и проблемима на Блиском исто-
ку уочавају се три периода које карактерише различит степен
југословенског политичког, економског и културног присуства
у том региону и заинтересованости за проблеме те регије што је
директно било условљено приоритетима југословенске спољ-
не политике у моментима непосредно по завршетку рата: ре-
шавање Тршћанског питања, дефинисање државних граница,
компликовање односа са земљама Запада и развијање односа са
источноевропским земљама и СССР-ом.
Први период је трајао од 1945. до 1948. године. Тај пери-
од, који се подудара са периодом интензивне совјетизације ју-

38
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

гословенске државе и друштва, карактерише готово потпуно

одсуство југословенског дипломатског и економског присуст-
ва на овом простору и заинтересованост за проблеме Блиског
истока искључиво у оквиру активности у међународним орга-
низацијама. Током тог периода могу се уочити и прве назна-
ке о размишљањима југословенског партијског руководства о
потреби интензивирања политичких и економских односа из-
међу Југославије и земаља Блиског истока, а посебно са Егип-
том. Због спорења око питања изручења ратних злочинаца и
одржавање интензивних веза са забрањеним комунистичким
групама протеран је југословенски посланик у Каиру Ешреф
Бадњевић, док је његов наследник на дужности Шахинпашић
захваљујући дипломатској вештини једва избегао сличну суд-
бину. Затварани су југословенски домови и хапшени активис-
ти емигрантских удружења што је утицало на укупан ниво ју-
гословенско-египатских дипломатских односа. Други период
је почео југословенским признањем новостворене израелске
државе 1948. године и трајао је до успостављања тешњих од-
носа са Египтом крајем 1954. године. У том периоду је дошло
до југословенско-совјетског сукоба, а затим и до зближавања са
Западом и формирања Балканског пакта са Грчком и Турском.
Током тог раздобља Југославија је развијала веома блиске по-
литичке и економске везе са Израелом. Истовремено, односи
са Египтом су све до 1952. године били веома затегнути због
деловања југословенске политичке емиграције на простору
Египта и прогона египатских комуниста што је југословенска
влада оштро критиковала. До извесног помака у међудржав-
ним односима дошло је 1950. године када је склопљен посебан
трговински уговор. Сем тога, у складу са својим могућностима
Југославија је од 1949. године редовно давала помоћ у храни за
палестинске избеглице.
На лоше односе Југославије са арапским светом посебно је
утицала чињеница да је један од оснивача Арапске лиге Јеруса-
лимски муфтија Хај Амин ал Хусеини налазио у Југославији на
списку ратних злочинаца због свог учешћа у формирању зло-
гласне 13. SS ханџар дивизије. Он се на листи ратних злочинаца
налазио сигурно до 1952. године кад је дао изјаву да нема ништа
против ФНРЈ и да није противник режима у њој, а када је тачно
до решења тог питања дошло на основу расположивих извора
не може се дати поуздан одговор. Известан помак на том плану
се десио 1948. године кад је реис ул улема Ибрахим ефендија
Фејић враћајући се са хаџилука у Меки и Медини са групом ју-

39
Александар Животић

гословенских муслимана посетио Египат, Сирију и Либан. Том

приликом он се сусрео са поглаварима Исламске верске заједни-
це са тог простора што је, према оценама, југословенских влас-
ти, позитивно утицало на развој међудржавних односа.
Тек са променом режима и државног и друштвеног система
у Египту 1952. године стање југословенско-египатских односа је
почело да се поправља али до 1954. године није било видљи-
вијих резултата. Са другим арапским земљама односи још нису
били успостављени или су се налазили у фази успостављања.
Трећи период је почео крајем 1954. године и трајао је до среди-
не 1956. године. Карактеристично за овај период је одржавање
и развијање добрих односа са Израелом и нагло побољшање
односа са Египтом после Насеровог преузимања власти од ге-
нерала Нагиба. Током овог периода дошло је до две посете ју-
гословенског председника Јосипа Броза Тита Египту и посете
египатског председника Гамала Абдела Насера Југославији.
Односи Југославије и Египта су се после свргавања краља
Фарука налазили у узлазној фази. Затегнути односи због еги-
патског толерисања и помагања антикомунистичке пропаган-
де југословенске емиграције на својој територији и прогона
чланства Египатске комунистичке партије са којим су југосло-
венски дипломатски службеници одржавали присне контак-
те постепено су се, мада још увек веома тешко, претварали у
добре, а потом и изузетно блиске. Како је дошло до наглог ју-
гословенско-египатског зближавања и ко је био креатор такве
спољнополитичке доктрине на основу доступних извора није
могуће дати ваљан одговор. Ипак, динамика те сарадње се
може реконструисати, а кроз анализу потоњих догађаја и доћи
до одговора на низ значајних питања.
Важну улогу у успостављању тешњих односа између Ју-
гославије и Египта је имао млади и агилни југословенски пос-
ланик у Каиру Марко Никезић који је успео да дође у ближи
контакт са младим египатским премијером потпуковником Га-
малом Абделом Насером. У низу дугих и садржајних разговора
Насер се интересовао за југословенска револуционарна искуст-
ва, економске и социјалне реформе, изградњу оружаних снага
нескривајући своје дивљење југословенској спољној политици и
Јосипу Брозу. У условима све израженијег британског притис-
ка по питањима евакуације британских трупа из зоне Суецког
канала, још увек зазирући од Совјетског Савеза он се трудио
да се на известан начин приближи Југославији гледајући у њој

40
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

узор у процесу креирања новог спољнополитичког правца. Са

друге стране, Никезић је процењујући ниво египатских спољ-
нополитичких проблема и југословенска настојања у правцу
активније политике несврставања крчио путеве југословенској
политици и економији на простору Египта, а индиректно и у
читавом арапском свету који је настојао да се ослободи коло-
нијалних сила.
До првог сусрета између Броза и Насера је дошло у фебру-
ару 1955. године приликом Брозовог повратка из Бурме и Ин-
дије. У моменту кад је Јосип Броз кренуо у посету Индији и Бур-
ми није била планирана и посета Египту. Ескорт Јосипа Броза је
само прошао Суецким каналом на путу за Далеки исток. Како
је и зашто дошло до промене првобитног плана на основу рас-
положивих извора је веома тешко утврдити. Може се претпос-
тавити да је Броз у сусрету са Нехруом схватио да се политика
индијског премијера ограничава на азијски простор и да је у том
моменту Блиски исток био ван видокруга индијских спољнопо-
литичких стремљења, па се Египат једноставно наметао као ре-
гионални партнер на путу изградње спољне политике чије су
се доктринарне поставке базирале на одбацивању силе и војне
моћи као пресудног фактора међународних односа. Сем тога,
редовни извештаји посланика Марка Никезића послати током
посете Јосипа Броза Индији и Бурми указивали су на то да пре-
мијер Насер има чврсту вољу за ширење међусобних веза. Тај
сусрет, иако краткотрајан, имао је пресудан значај у процесу
југословенско-египатског приближавања. Насер није скривао
своје дивљење југословенском председнику и југословенском
друштвеном и политичком систему. Лична блискост између
Броза и Насера дала је посебан печат међудржавним односима.
Југословенско-египатски односи су се посебно поправили
после посете Јосипа Броза Египту крајем 1955. и почетком 1956.
године. Сарадња се посебно одвијала кроз заједнички наступ
у међународним организацијама по питањима национално-
ослободилачких покрета колонија, равноправне сарадње међу
народима и техничке помоћи неразвијеним земљама. Египат је
подржао југословенску кандидатуру за избор у Савет безбед-
ности 1955. године. Југословенско посланство у Каиру је 30. јула
1955. године подигнуто на ниво амбасаде. До извесних несла-
гања је долазило по питањима југословенског односа према
Израелу, посебно у случају југословенског становишта о не-
опходности слободне пловидбе израелских бродова Суецким

41
Александар Животић

каналом, али то није, у већој мери, утицало на општи ниво југо-

словенско- египатских односа. Почетком 1953. године је дошло
и до ублажавања југословенског става према јерусалимском
муфтији пошто је високи функционер Арапске лиге Хури ис-
такао то питање као један од предуслова за развој југословен-
ско-арапских односа.
Развијање добрих политичких односа пратило је и развијање
економских односа. У структури југословенског извоза у Египат
најзначајније место је заузимао извоз прехрамбених производа.
У мањој мери извожени су и производи дрвне и хемијске индус-
трије. Због суше 1953. године изменила се структура југословен-
ског извоза, па је од тада преовлађивао извоз производа дрвне и
хемијске индустрије. Југославија је пружала и техничку помоћ
Египту, посебно на плану развоја хидроградње и рибарства. У
почетку, египатски извоз у Југославију је био веома малог обима
и имао је врло неповољну структуру. Југославија је из Египта
увозила, у главном, памук, и, у мањој мери, лан, омекшиваче и
морску со. Упркос југословенским настојањима да повећа обим
сопственог извоза на египатско тржиште, египатски извоз у Ју-
гославију је бележио константан раст док је југословенски извоз
у Египат био у рапидном опадању.
Од 1953. године Египат и Југославија су успоставили и међу-
собну војну сарадњу. У јесен 1953. године у Југославији је бора-
вила десеточлана египатска војна делегација коју је предводио
контраадмирал Езат док је у јануару 1954. године у Југославију
дошла египатска војна делегација на челу са пуковником Ос-
маном Шаридом. Том приликом је закључен уговор о југосло-
венској испоруци веће количине пушака, пушчане муниције,
хексогена и каписли за малокалибарску муницију Египту. По-
четком 1955. године склопљен је нов уговор о испоруци пуша-
ка, пушчане муниције, експлозива, барута, торпедних чамаца
и торпеда Египту. Непосредно по окончању тог аранжмана на-
стављени су преговори о испоруци веће количине југословен-
ских минобацача египатској армији. Јула 1954. године три бро-
да египатске морнарице су посетила Шибеник. Успостављена
је и сарадња у области војног школства. Од јесени 1955. године
неколико официра и подофицира египатске морнарице по-
хађало је школе и курсеве у Југословенској ратној морнарици.
Египат су посетиле и две југословенске војне делегације: у мар-
ту 1954. године у Египту је боравила делегација коју је пред-
водио начелник Генералштаба Југословенске народне армије

42
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

генерал-пуковник Пеко Дапчевић док је у септембру исте го-

дине у посети Египту била делегација коју је предводио гене-
рал-потпуковник Радован Вукановић. У априлу 1955. године у
Египту је, у виду експертске техничке помоћи боравила група
југословенских стручњака за производњу пешадијске муни-
ције. До размене војних изасланика је дошло 1954. године чиме
су међусобни војни односи подигнути на знатно виши ниво.
После промене режима у Египту побољшани су и односи
на плану културне сарадње. У Египту су гостовали југословен-
ски културно-уметнички ансамбли, изложба савременог југо-
словенског сликарства, као и београдска филхармонија на Алек-
сандријском бијеналу. Било је и неколико обостраних гостовања
спортских екипа. У јулу 1956. године једна делегација југословен-
ских новинара је посетила Египат док је у новембру 1956. године
Београд посетила делегација египатских универзитетских про-
фесора. Међудржавни споразум о културној сарадњи између Ју-
гославије и Египта потписан је у јесен 1956. године.
Египатске војне, привредне и културне делегације које су
посетиле Jугославију посетиле су и реис ул улему Фејића, врхов-
ног старешину југословенских муслимана. Динамика пријема
египатских делегација јасно указује на важност улоге коју је та
верска заједница имала у периоду успостављања југословенско-
египатске ближе сарадње. Међутим, појединости о разговорима
који су том приликом вођени нису познати. Неспорно, у перио-
ду након 1953. године Исламска верска заједница и њени вели-
кодостојници су имали значајну улогу у успостављању блиских
веза између Југославије и арапских земаља али на основу доступ-
не изворне грађе природу тих веза није могуће реконструисати.
Југославија је развијала веома добре односе и са осталим
арапским земљама. Веома добри односи су успостављени са
Сиријом, иако је првих послератних година било неколико ин-
цидената у међудржавним односима. Наиме неколико хиља-
да југословенских муслимана који су се током Другог светског
рата борили на страни Немачке, преко италијанских избеглич-
ких логора је доспело у Сирију где су неки од њих примљени у
сиријску армију. Многи су добили официрске чинове у сириј-
ској војсци. Југославија и Сирија су након 1952. године развијале
политичке, економске и војне односе. Неколико југословенских
грађевинских фирми је учествовало у изградњи сиријске луке
Латакија. Предузећа југословенске наменске индустрије су из-
везле веће количине пешадијског оружја и муниције на простор

43
Александар Животић

Сирије. Непосредно након посете Египту југословенска војна

делегација коју је предводио генерал-потпуковник Радован Ву-
кановић посетила је Сирију и том приликом склопила нове пос-
ловне аранжмане за извоз југословенског оружја Сирији. Ипак,
веома добре односе са Сиријом је кварио сиријско-турски пог-
ранични сукоб који је претио прерастањем у шири регионални
конфликт јер је сиријски супарник Турска била у савезничким
односима са Југославијом као чланица Балканског пакта. Југо-
словенско постепено и дискретно дистанцирање од Балканског
пакта, све израженије инсистирање на политици несврставања
и развијања односа са арапским земљама позитивно су утицали
на општи ниво југословенско-сиријских односа.
Са Јорданом су дипломатски односи успостављени 1953.
године тек после смрти краља Абдулаха који је јавно позивао
југословенске политичке емигранте да се доселе у Јордан не
кријући непријатељство према новом режиму у Југославији. Од
тада су међусобни односи били веома добри. Међутим, упркос
настојањима две владе међусобна економска размена је остала
на веома ниском годишњем нивоу. Постојали су и релативно
развијени економски и политички односи са Либаном који због
карактера либанског друштва и приоритета либанске спољне
политике нису доживели озбиљнији замах. Са Ираком дипло-
матски односи нису постојали због југословенских добрих од-
носа са Израелом. Тек после промене режима у Ираку 1958. го-
дине створени су услови за успостављање југословенско-ирач-
ких односа.
Активна југословенска политика на Блиском истоку дожи-
вела је велику манифестацију током Суецке кризе 1956. годи-
не. Аспекти југословенског учешћа у решавању Суецког спора
били су вишеструки и вишеслојни. Сем политичког и дипло-
матског ангажмана који се очитовао у свакодневном праћењу
ситуације и одржавању контаката са странама у сукобу и дру-
гим заинтересованим странама, као и мировном иницијативом
у оквиру органа Уједињених нација Југославија се ангажовала
и на војном, економском и медијском плану. Југославија је упу-
тила своје пилоте у Суецку компанију и на тај начин помогла
египатској влади да привремено обезбеди несметану пловидбу
Суецким каналом. Југословенски медији су непоколебљивим
заступањем ставова египатске владе у великој мери доприне-
ли афирмацији такве политике у светским оквирима. Свакако
најзначајнији, најобимнији и најдуготрајнији је био југословен-

44
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

ски војни ангажман у оквиру мировних снага Уједињених на-

ција. Југословенски одред у саставу UNEF-a извршавао је задатке
на простору Синаја током читавог трајања ове мировне мисије,
све до 1967. године. Такав југословенски став се одразио и на од-
носе између Југославије и Велике Британије и Француске, али
и на односе између Југославије и двеју суперсила остављајући
истовремено последице и на стабилност Балканског пакта.
Током Суецке кризе југословенска влада је демонстрирала
на конкретном примеру своју нову спољнополитичку доктри-
ну која се темељила на начелима политичког дистанцирања од
западног и источног блока и формирања ширег покрета бло-
ковски неангажованих земаља. Деловањем у циљу решавања
крупног међународног конфликта каква је била Суецка криза
Југославија је превентивно деловала на плану очувања сопстве-
не националне безбедности. Истовремено, слањем једног кон-
тигента у састав међународних мировних снага под окриљем
Уједињених нација Југославија је себи обезбедила један од на-
чина међународног присуства у региону. Такође, током Суецке
кризе Југославија је исказала и основне контуре своје блиско-
источне политике која је током наредних деценија дошла до
пуног изражаја и која је била једна од основних поставки њене
спољне политике све до распада државе 1991. године.
Југославија и Израел су успоставили дипломатске односе
одмах по проглашењу израелске државе 1948. године пошто је
Југославија једна од првих земаља која је признала новостворе-
ну јеврејску државу, док је до размене посланика дошло током
1949. године. Претходно током дуге и исцрпљујуће расправе у
Уједињеним нацијама о решавању палестинског проблема Ју-
гославија се као чланица анкетне комисије, заједно са Ираном
и Индијом залагала за стварање федералне арапско-израелске
државе са Јерусалимом као главним градом. Тај предлог већи-
на у комисији није прихватила. Југославија је пружила посебну
помоћ Израелу приликом трансфера војних авиона из Чехос-
ловачке у Израел преко југословенске територије. Ти авиони
су чинили окосницу израелског ваздухопловства које се у том
моменту налазило у процесу формирања. На територији Изра-
ела је до 1956. године живело око 7000 југословенских Јевреја од
којих је током 1956. године њих 800 затражило да се врати у Југо-
славију. После успостављања дипломатских односа почеле су да
се развијају и политичке и економске везе између две државе.

45
Александар Животић

Крајем 1954. године је постављено је питање посете Јосипа

Броза Израелу. То питање је поново покренуо израелски пос-
ланик у Београду почетком 1956. године. Југословенски сек-
ретар за иностране послове Коча Поповић одговорио је да се
југословенска страна начелно не противи овој посети али да ће
се приликом одговора руководити тиме да ли ће та посета до-
принети максималном смиривању на том простору. Током 1955.
године дошло је до размене делегација земљорадничких задру-
га и социјалних установа и организација док су 1956. године
Израел посетили члан Централног комитета Савеза комуниста
Југославије Густав Влахов и један од спољнополитичких уред-
ника Политике. Влахов је водио низ разговора са израелским
министрима. Том приликом су до изражаја дошле разлике у
погледу сагледавања суштине блискоисточне кризе. Ипак, још
увек се није назирао озбиљнији сукоб. Истовремено, између Са-
веза комуниста Југославије и израелске комунистичке партије
су успостављени чвршћи односи. Југословенска партијска деле-
гација није присуствовала 13. конгресу Комунистичке партије
Израела због блискоисточне кризе у јесен 1956. године иако је
раније потврдила долазак своје делегације на тај скуп.
Исте године, на позив израелског парламента ову земљу
је посетила југословенска парламентарна делегација коју је,
између осталих, примио и израелски председник Бен Цви.
Током те посете до изражаја су дошла и извесна неслагања из-
међу домаћина и југословенске делегације. Наиме, генерално,
Израелци су исказивали своје симпатије за југословенску спољ-
ну политику али су критиковали став према арапско-израелс-
ком спору истичући југословенску наклоност према арапским
земљама. Израелци су истицали жељу за проширивањем и по-
бољшавањем нивоа односа са Југославијом. Због добрих односа
са Израелом југословенска влада је дошла у сукоб са арапским
земљама. Ирачка влада је одбила да успостави дипломатске од-
носе са Југославијом, Јордан је посебном нотом од Југославије
захтевао да преиспита свој став према Израелу док су владе ос-
талих арапских земаља тражиле објашњење југословенских од-
носа са Израелом. Посебни приговори су учињени због посете
југословенске парламентарне делегације Израелу. Југославија
је из разлога некварења добрих односа са арапским земљама
одбила средином 1955. године да прода оружје Израелу.
Југословенска дипломатија је сматрала да Израел исказује
повећан интерес за успостављањем бољих односа са Југославијом

46
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

на линији сопствених интереса и моменталних потреба (покушај за-

падних сила да увуку Израел у Балкански савез, настојања западних
сила да продају оружје Израелу преко Југославије). Као потпора таквог
става узиман је случај израелског негласања за избор Југославије
као несталног члана Савета безбедности 1955. године.
Југославија је са Израелом развијала и економске односе. До
1950. године није било извоза израелске робе на југословенско
тржиште док је југословенски извоз на израелско тржиште био
веома малог обима. Тек после 1953. године, услед развоја изра-
елске индустрије дошло је до повећања извоза израелске робе
у Југославију, посебно аутомобилских гума, резервних делова
за аутомобиле, индустријских дијаманата, вуненог и памучног
предива, анилинских боја и јужног воћа. Југославија је извозила
у Израел дрво, дрвене сандуке и живу стоку. Иако је југословен-
ски извоз у Израел био већег обима од обима увоза израелске
робе структура југословенске извозне понуде је била изразито
неповољна. Ипак, до 1956. године на том плану није било већих
промена. Југословенски ангажман током Суецке кризе је оставио
трајне последице на југословенске-израелске односе. Оштра осу-
да израелске политике, безрезервна помоћ Египту и профили-
сање југословенске позиције у односу на блискоисточну кризу су
представљали почетак удаљавања између Југославије и Израела
што је резултирало прекидом дипломатских односа у критич-
ним моментима Трећег арапско-израелског рата 1967. године.
Арапско-израелски сукоб се после ратова 1948. и 1956. го-
дине није стишао. Учестали погранични инциденти, египатс-
ка забрана пловидбе Суецким каналом за израелске бродове,
као и арапска блокада Акабског залива и нерешена погранич-
на питања чиниле су блискоисточни конфликт трајним и не-
решивим. Израелска влада је покушавала да широм акцијом
молећи и за југословенско посредовање утиче на египатску
владу да одустане од блокаде Акабског залива. Због египатс-
ке чврстине у заузетим ставовима та иницијатива није уродила
плодом. Стална тензија на арапско-израелским границама је
кулминирала у пролеће 1967. године. Председник Уједињене
Арапске Републике Насер је у мају 1967. године затражио пов-
лачење мировних снага Уједињених нација са простора Синаја
како би контролу над тим простором преузеле египатске тру-
пе. Тиме су створени услови за почетак новог рата. Израелска
страна се плашила евентуалног удруженог арапског напада на
Израел. У таквим условима израелски државни и војни врх се

47
Александар Животић

одлучио на превентивну војну акцију. Израелски напад је био

веома силовит. Почео је 5. јуна у 7:45 часова нападом израелс-
ких ваздухопловних снага на десет египатских аеродрома ис-
товремено. У прва три сата рата изведена су три авио напада на
19 аеродрома при чему је уништено око 300 египатских авиона
на аеродромским стајанкама. Ефекат изненађења је у потпу-
ности био постигнут. Већ трећег дана рата, 7. јуна, снажне из-
раелске оклопно-механизоване јединице су избиле на Суецки
канал. Истог дана израелска армија је заузела и стари део Је-
русалима и избила на реку Јордан. До успостављања примирја
посредством Уједињених нација 10 јуна израелске трупе су на
сиријском делу фронта овладале читавим простором Голанске
висоравни. Пораз уједињених арапских армија је био потпун.
Процењује се да су арапске армије изгубиле око 70% наору-
жања и војне опреме у вредности од око једне милијарде до-
лара, односно укупно око 1.000 тенкова док је Египат изгубио
336, Јордан 29, Сирија 60, а Ирак 25 борбених авиона. Укупни
људски губици су процењени на око 30.000.
Југословенска влада је веома брзо реаговала. Брзина реак-
ције је била условљена не само блиским односима са арапским
светом, већ и чињеници да се на Синају налазио југословенски
одред у саставу УНЕФ-а, као и већи број радника југословенских
грађевинских фирми, али и чињеницом да се ЈНА снабдевала
нафтом са Блиског истока што је у великој мери могло да угрози
одбрамбену способност земље у веома осетљивој спољнополи-
тичкој ситуацији. После неколико дана преговора са израелс-
ком владом југословенски одред у саставу УНЕФ-а је евакуисан
преко територије коју је контролисала израелска армија. Исто је
учињено и са југословенским радницима који су се затекли на
том простору. Одмах по отпочињању рата југословенски пред-
седник Јосип Броз Тито је 5. јуна дао званичну изјаву у којој је оз-
начио Израел као агресора истовремено апелујући на Уједиње-
не нације да зауставе агресију. Сутрадан, 6. јуна, на састанку код
председника СИВ-а одлучено је да се хитно евакуишу југосло-
венски грађани са простора непосредно захваћених ратом, да
се појача безбедност дипломатских представништава зараћених
страна у Југославији и издат налог локалним организацијама
Савеза комуниста да организују протестне манифестације. Сем
тога, одлучено је и да се упути хитна помоћ у храни и лекови-
ма арапским земљама. Одлучено је и да се максимално изађе у
сусрет захтеву који је дан раније упутио војни изасланик УАР-
а у Београду којим је тражена хитна испорука противтенковс-

48
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

ких мина, конзерви пасуља и говеђег меса и пољских кухиња.

Дат је налог Југоимпорту да утврди начине испоруке траженог
материјала УАР-у. Следећи састанак код председника СИВ-а је
одржан 7. јуна. Том састанку су присуствовали и представници
војног врха генерали Руди Петовар и Иван Кукоч. Донета је од-
лука да се УАР у најхитнијем року испоруче тражене количине
противтенковских мина и конзерви говеђег меса и пасуља док
је за тражене пољске кухиње констатовано да и ЈНА оскудева у
тим средствима, па је зато одлучено да се испоручи само мања
количина. Та средства су у року од 15 дана бродом испоруче-
не УАР-у. Узимајући у обзир хитност ситуације и платежне мо-
гућности УАР-а решено је да се не поставља питање плаћања
робе. На истом састанку генерал Петовар је констатовао да рат
на Блиском истоку угрожава снабдевање ЈНА горивом кога има
само за око 30 дана. Сем тога, тражио је и да влада хитно обез-
беди средства за набавку акумулатора, гума и резервних делова
за камионе и забрани извоз лекова неопходних за функциони-
сање војске. Југословенски војни врх је користио постојећу рат-
ну психозу и усплахиреност државног врха да обезбеди попуну
недостајућим средствима.
Сем тога, на зближавање Југославије и арапских земаља је
посебно утицала и југословенска одлука од 13. јуна 1967. годи-
не о прекиду дипломатских односа са Израелом. Како је до те
одлуке дошло веома је тешко јасно утврдити. Ипак, са сигур-
ношћу се може рећи да је на ту одлуку утицао већи број фак-
тора. Наиме, односи између Југославије и арапских земаља су
претходно достигли веома висок ниво, а свако даље одржавање
добрих односа са Израелом оставило би трајне негативне пос-
ледице на односе између Југославије и арапског света. Са друге
стране исто су учиниле и остале социјалистичке земље што је
такође утицало на одлуку југословенског државног врха. Та-
кође, и односи између Југославије и Израела су од 1956. годи-
не због југословенске блискости са арапским земљама били у
латентној кризи. Одмах по прекиду међусобних дипломатских
односа договорено је да Аустрија заступа југословенске интере-
се у Израелу, а Белгија израелске у Југославији.
Непосредно по престанку борбених дејстава упућена је
авионом хитна пошиљка од 7 тона лекова и санитетског мате-
ријала. Током лета 1967. године испоручено је 30.000 тона куку-
руза, 10.000 тона шећера, 1.000 тона рибљих конзерви, 200 тона
млека у праху, 500 тона сира, 500.000 пари обуће и већа коли-

49
Александар Животић

чина лекова и других прехрамбених производа. Истовремено,

исказана је и спремност за реализацију повољних кредитних
аранжмана. Сем тога, и Јосип Броз је на састанку представни-
ка социјалистичких земаља у Москви покушавао да обезбеди
ширу помоћ УАР-у од стране источноевропских земаља. Доз-
вољен је и прелет совјетских војних авиона који су превозили
совјетску војну помоћ армијама арапских земаља преко југосло-
венске територије. У разговорима са совјетским представници-
ма истицана је потреба хитне војне помоћи арапским земљама
како би у што је могуће краћем временском року обновиле своје
војне арсенале и повратиле офанзивну моћ својих армија.
У Каиро је одмах упућен и потпредседник Републике Коча
Поповић који се састао са председником Насером. Он је ин-
формисао Насера о југословенским ставовима тражећи хитне
податке о египатским потребама. Такође, Поповића су посебно
занимали ставови арапског света у погледу решења кризе. Ин-
формације су биле неопходне ради обликовања југословенских
ставова. Том приликом је поред разговора о даљој дипломатској
и економској помоћи разговарано и о модалитетима југословен-
ске војне помоћи УАР-у. О могућностима војне помоћи УАР-у
са египатским војним званичницима је током посете Јосипа Бро-
за Тита УАР-у између 10. и 15. августа 1967. године разговарао и
начелник Брозовог војног кабинета генерал Петар Бабић, иначе
човек од изузетног Брозовог поверења што врло јасно говори о
важности коју је југословенски државни врх придавао том про-
блему. Утврђена је и листа приоритета која је дипломатским
каналима достављена Државном секретаријату за народну од-
брану. Тражена је испорука веће количине транспортних сред-
става, средстава за везу, санитетског материјала, пешадијског
наоружања, као и противавионског и противоклопног наору-
жања. Југословенски генералштаб је одмах саставио листу сред-
става које је могао одмах да уступи. Том приликом је договорена
посета посебне војне делегације УАР-а Југославији која је треба-
ло да уговори детаљни оквир југословенске војне помоћи.
Војна делегација УАР-а коју су сачињавали начелник гене-
ралштаба генерал-потпуковник Абд Ел Монем Ријад, начелник
Управе везе генерал-мајор Камал Мунири мајор Хосни Мики
ађутант начелника генералштаба стигла је у Београд 3. септем-
бра. Посетили су искључиво протоколарно државног секретара
за народну одбрану и председника Савезног извршног већа док
су конкретни разговори вођени са делегацијом генералштаба

50
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

коју је предводио начелник генерал-пуковник Милош Шумоња.

Поред генерала Шумоње у југословенској делегацији су били и
генерал-потпуковници Иван Кукоч и Мирко Буловић, генерал-
мајори Илија Радаковић и Илија Мугоша, пуковници Рудолф
Шторх и Станко Миљавец и мајор Славко Поповић.
Званични разговори су почели 4. септембра. Разговарало
се о конкретизацији уговора о војној помоћи, склапању угово-
ра о југословенском кредиту УАР-у и куповини оружја и војне
опреме у Југославији. Сем тога разговарало се и о научно-тех-
ничкој сарадњи и кооперацији у производњи наоружања и вој-
не опреме, као и о перспективама даље међуармијске сарадње.
Војну делегацију УАР су посебно интересовала средства за везу,
транспортна средства, противоклопна оруђа и противавионска
артиљерија. Непосредно пред њихов долазак склопљен је уговор
о југословенској испоруци рондела за артиљеријску муницију.
Према листама приоритета које су египатски војни орга-
ни доставили југословенским колегама одмах су испоручена
средства која су се производила у фабрикама домаће наменске
индустрије или су се налазила у магацинима ратне резерве.
Многа од понуђених средстава су била већ повучена из опе-
ративне употребе и потицала су из програма западне војне
помоћи Југославији средином 50-тих година или се, пак, често
радило и о наоружању и војној опреми добијеним из Совјетског
Савеза непосредно по завршетку Другог светског рата. Током
разговора се јасно оцртавала тенденција југословенског војног
врха да се под плаштом помоћи пријатељској земљи ослободи
вишкова застарелог наоружања и војне опреме.
Свакако најзначајнији вид војне подршке УАР-у је била
продаја југословенског оружја и војне опреме под веома по-
вољним условима што је у начелу било договорено приликом
посете Јосипа Броза Тита Каиру августа 1967. године. Наиме,
југословенска влада је одобрила УАР-у кредит са ниском ка-
матном стопом и дужим роком отплате за куповину југосло-
венских производа. Кредит је био наплатив у клирингу. На тај
начин је кредитном политиком подржан извоз производа до-
маће наменске индустрије и посредно обезбеђен увоз потреб-
не робе из УАР-а. Остатак југословенског кредита је потрошен
на куповину робе у трећим земљама, али преко југословенских
спољнотрговинских фирми што је представљало додатну по-
вољност. Путем кредитног аранжмана су продате значајне ко-
личине домаћег наоружања и војне опреме (800 камиона, 300

51
Александар Животић

ручних бацача, 1.000 телефона, 148 противавионских топова,

100 радио станица) и мање количине старог совјетског оружја
(100 противавионских митраљеза).
Југословенска војна помоћ УАР-у и продаја оружја и вој-
не опреме под повољним финансијским условима нису имали
само војни и економски значај. Радило се о једном од значајних
аспеката југословенске спољне политике, посебно њеног сег-
мента који се тицао односа са несврстаним земљама. Југосло-
венска војна помоћ УАР-у је била саставни део широко распро-
страњене и организоване политичке акције на плану свеобух-
ватне помоћи арапским земљама у циљу санирања последица
катастрофалног политичког и војног пораза које су претрпеле
током Трећег арапско-израелског рата. Сем тога, радило се и
о уводу у нову фазу међусобних политичких и војних одно-
са. Нов курс југословенске политике у том региону доживео је
своју манифестацију већ првих дана по окончању арапско-из-
раелског сукоба 1967. године.
На иницијативу Југославије и групе несврстаних земаља,
одмах по завршетку борбених дејстава сазвано је специјално за-
седање Генералне скупштине Уједињених нација. На том засе-
дању није усвојен предлог резолуције несврстаних земаља о без-
условној осуди израелске агресије пошто није добио потребну
двотрећинску већину и пошто су многе несврстане земље апсти-
нирале од гласања услед притисака САД-а. Ипак, тај предлог
је добио 53 гласа зато што су за њега гласали и представници
Јапана и Француске. Иако та акција није дала очекиване резул-
тате веома је утицала на профилисање југословенске позиције
у блискоисточном проблему. Ценећи југословенску позицију у
арапском свету и утицај који је Јосип Броз имао код председни-
ка Насера, Брозу се 28. јула, а потом и 9. августа посебним лич-
ним порукама обратио амерички председник Линдон Џонсон
образлажући амерички став уз молбу за помоћ у посредовању
ради постизања решења кризе. Амерички став се базирао на на-
челима брзог решавања кризе уз уважавање израелских интере-
са и признавање постојања израелске државе од стране Арапа.
Непосредно по стишавању кризе Јосип Броз Тито је од 10.
до 15. августа 1967. године посетио Уједињену Aрапску Репуб-
лику, Сирију и Ирак. Циљ те посете је било упознавање са ста-
вовима арапских земаља и презентовање југословенске плат-
форме за решавање блискоисточног конфликта. Југословенска
платформа се темељила на решавању проблема у оквиру ор-

52
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

гана Уједињених нација уз хитно повлачење израелских тру-

па са заузетих територија уз омогућавање слободне пловидбе
Суецким каналом израелских бродова. Сем тога, Броз је упоз-
нао Насера са садржајем Џонсонових порука. Истовремено, ин-
систирао је на заступању арапских интереса, али је покушавао
да своје саговорнике увери у неопходност признања постојања
израелске државе. На арапској страни југословенски ставови
нису наишли на потпуно разумевање. Они су инсистирали на
доношењу посебне резолуције која би предвиђала хитно пов-
лачење израелских војних снага, док би се остала спорна пи-
тања решавала касније, путем директних преговора. Постиг-
нута је сагласност о потреби ширег ангажовања несврстаних
земаља које би изашле са својим новим предлогом резолуције.
По повратку у земљу Јосип Броз се 24. августа обратио америч-
ком председнику Џонсону. Обавестио га је о ставовима арап-
ских земаља подвлачећи да оне не сматрају понуђени оквир
америчко-совјетске резолуције довољним гарантом сопствене
безбедности и повлачења израелских трупа. Истовремено, оба-
вестио га је и о југословенској платформи за решење кризе која
би садржала пет тачака: повлачење свих трупа са подручја која
су окупирана после 4. јуна 1967. године, гаранције безбедности
и граница у предратном облику од стране Савета безбедности
или четири велике силе до дефинитивног решења проблема уз
евентуално стационирање мировних снага Уједињених нација
са обе стране границе, слободна пловидба Тиренским мореузом
за све бродове до коначне одлуке Међународног суда правде и
пловидба Суецким каналом као пре почетка рата. Председник
Џонсон је одговорио Јосипу Брозу 19. септембра одбијајући ју-
гословенски предлог као превазиђен уз инсистирање на при-
хватању нацрта америчко-совјетске резолуције. Такође, чврсто
је стајао на позицији да се решење не може постићи без арапског
признавања Израела и потписивања мировног уговора који би
окончао стање зараћености које је постојало од 1947. године.
Пошто контакти између председника Броза и Џонсона
нису довели до приближавања ставова између САД-а и арапског
света југословенско руководство се одлучило за предузимање
шире акције међу несврстаним земљама у циљу постизања ре-
шења конфликта на бази пет принципа прокламованих у раз-
говорима са лидерима арапских земаља. Поред несврстаних
земаља посебно место у тој дипломатској иницијативи је треба-
ло да добије Француска која је једина међу великим западним
силама осудила израелски напад на арапски свет. Јосип Броз

53
Александар Животић

је посебно ценио француски став по питању блискоисточног

спора, а посебно нови курс француске спољне политике који
се базирао на дистанцирању од америчке спољне политике.
У ту сврху је одлучено да у Париз, као специјални изасланик,
путује Коча Поповић. Посебни изасланици су били одређени
и за важније несврстане земље и несталне чланице Савета без-
бедности. У Алжир, Мали и Гвинеју је отпутовао председник
Савезне конференције Савеза социјалистичког радног народа
Југославије Јосип Ђерђа, у Етиопију, Танзанију, Уганду и Зам-
бију заменик државног секретара за спољне послове Мишо Па-
вићевић и у Чиле, Мексико, Аргентину и Бразил члан Савета
федерације Светозар Вукмановић – Темпо. Такође, предвиђено
је и слање више личних порука председника Броза шефовима
држава и влада свих несврстаним земљама и сталних и нестал-
них чланица Савета безбедности, као и ед-мемоара владе СФРЈ
другим земљама.
Акција југословенског председника је дала почетне резул-
тате. Сви његови специјални изасланици су примљени одмах уз
добијање одговарајућег значаја и третмана. Током свих конта-
ката констатована је заједничка заинтересованост да Југославија
покрене процес решавања блискоисточног спора без обзира на
различите циљеве и интересе. Постигнута је општа сагласност
око тога да велике силе, посебно САД и СССР могу пресудно да
утичу на решење спора и да је одлагање решења проблема ве-
ома опасно. Сви саговорници су посебно указивали на потребу
да се посебно води рачуна о реалном стању ствари (однос снага
између Арапа и Израела, потреба признања Израела од стране
Арапа, слобода пловидбе пловним путевима). У међународној
јавности југословенска иницијатива је оквалификована као ве-
ома позитивна.
У погледу елаборирања ставова југословенски предлог су
подржали У Тант, Де Гол, Хаиле Селасије и Индира Ганди и
изразили своју спремност за ангажовањем, али нису крили свој
песимизам у погледу могућности повлачења израелских војних
снага. Такође, сумњали су у спремност САД-а да се ангажују
у том правцу, па су сматрали да је потребно водити ширу ак-
цију и вршити притисак кроз мобилизацију већег броја земаља.
Сличне ставове су имали и представници Чилеа, Танзаније и
Индонезије. Истом приликом се Де Гол посебно критички од-
носио према политици две суперсиле истичући пресудну одго-
ворност четири велике силе за решавање конфликта. Америч-

54
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

ки председник Џонсон је посебно акцентирао југословенску

спремност за покретањем дискусије, али је и даље инсистирао
на ставовима изреченим у претходној преписци са Јосипом
Брозом. Југословенске дипломате су посебно стекле утисак да
је Џонсон веома незадовољан одбијањем совјетско-америчког
предлога. Југословенска иницијатива није наишла на безре-
зервну подршку групације социјалистичких земаља. У првим
реакцијама је чак постојала и нескривена тенденција да се југо-
словенска акција оквалификује као део претходно сачињеног
плана на саветовањима социјалистичких земаља у Будимпеш-
ти и Москви. Само су румунски представници изразили посеб-
но интересовање за југословенске предлоге и показали шире
разумевање и подршку за такву акцију.
Оно што је на известан начин уносило немир у југословен-
ску дипломатију је била чињеница да нико од светских лидера,
са изузетком Индире Ганди, није споменуо улогу несврстаних
земаља у процесу решавања кризе на Блиском истоку. Оцењи-
вано је да је дошло до колизије између употребе самога термина
и конкретне политичке акције, која је била у складу са тим на-
челима, за коју се сматрало да је наишла на конкретну подрш-
ку. На основу првих реакција низа светских лидера било је јас-
но да је југословенска иницијатива постигла одређени ефекат.
То су потврђивали и закључци југословенског представника у
Уједињеним нацијама Антона Вратуше, који је истицао значај
југословенске иницијативе, али и сублимирао проблеме који су
се чинили непремостивим у контактима између заинтересова-
них страна. Тиме је почетни југословенски став који се базирао
на безрезервној подршци арапском свету, допуњен детаљнијом
разрадом платформе која је одговарала веома компликованој
међународној ситуацији насталој после ванредног заседања Ге-
нералне скупштине Уједињених нација.
На основу стечених искустава током те иницијативе
Државни секретаријат за иностране послове је сачинио опши-
ран елаборат о могућим правцима даљег деловања југосло-
венске дипломатије. Оцењено је да је југословенски предлог
прихваћен као акција која покреће поново процес тражења
решења, а да конкретни аспекти тог плана нису разматрани,
па се сматрало да ће уследити даља разматрања. Предлагана
је даља размена мишљења у оквирима тихе дипломатије пош-
то се сматрало да би иницирање шире расправе у оквирима
органа Уједињених нација без претходног обезбеђивања шире

55
Александар Животић

подршке за понуђену платформу и усаглашавања ставова било

апсолутно контрапродуктивно. Сматрало се да у процесу тра-
жења решења југословенска дипломатија треба да се посебно
фокусира на анализу реакција на југословенски план како би
се јасније утврдиле позиције појединих земаља у наредном пе-
риоду и база за наредне конкретне акције и сужавање разлика
у циљу приближавања ради стварања платформе која би била
шире прихватљива.
Предлаган је и наставак дијалога са арапским светом у циљу
утврђивања граница до којих је арапски свет спреман да иде
ради постизања компромисног решења. Такође, инсистирало
се и на дијалогу у оквиру органа Уједињених нација и проши-
рење контаката на читав низ заинтересованих земаља што се,
пре свега, односило на нордијске, западноевропске, латиноаме-
ричке и афричке земље. Посебно се инсистирало на укључи-
вање Индије у тај процес као будућег председавајућег Савета
безбедности Уједињених нација и посредничкој улози између
арапских земаља и њима супротстављеног западног света.
Подвлачило се уверење да се треба уздржавати од било каквог
предлагања нове резолуције која би садржала план или плат-
форму за решење кризе. Основна идеја је, дакле, била наставак
преговора и размена мишљења у циљу изналажења решења за
које би се обезбедила шира подршка. Таква формулација је у
каснијим разматрањима постала основа за даље деловање југо-
словенске дипломатије. Ипак, оштра супротстављеност између
сукобљених страна, великих сила и мањих, махом несврстаних
земаља око праваца будућих деловања у циљу постизања ре-
шења чинила је спор озбиљнијим и компликованијим.
Ипак, такво југословенско настојање је наилазило на честа
неразумевање код представника арапских земаља. Тако се еги-
патски амбасадор у Југославији Абузеид у разговору са југосло-
венским дипломатама жалио на одсуство југословенског разу-
мевања за проблеме арапског света. Критиковао је југословен-
ску дипломатију због инсистирања на политичком реализму.
За њега је било неприхватљиво тражење искључиво политич-
ког решења. Такав тон у излагањима представника арапских зе-
маља уносио је немир у југословенско-арапске односе.
Вишемесечна дипломатска активност у органима Уједиње-
них нација и ван њих кулминирала је одлуком Савета безбед-
ности од 22. новембра 1967. године. Усвојена резолуција није
представљала решење кризе, али је нудила погодан оквир за

56
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

решење кризе. Предвиђала је ангажовање специјалног пред-

ставника генералног секретара који је требало да омогући кон-
кретне кораке и разговоре ради изналажења повољног и при-
хватљивог решења. Резолуција се заснивала на акумулацији
свих поднетих предлога и представљала је компромис између
различитих настојања директно заинтересованих страна. За-
једничко за све предлоге, па и југословенски је било то што су
питања слободне пловидбе Суецким каналом и палестинских
избеглица остављена за каснију фазу разговора. Ипак, оно што
се косило са југословенским предлозима је била чињеница да
усвојена резолуција није подразумевала безусловно повлачење
израелских војних снага са запоседнуте територије. У тој фази
разговора за југословенску страну је посебан ограничавајући
фактор представљала чињеница да Југославија није била члан
Савета безбедности што је умногоме ограничавало њен дипло-
матски маневарски простор. Ипак, југословенски представни-
ци у Уједињеним нацијама су свакодневно одржавали контакте
са представницима арапских земаља, Индије и земаља чланица
Савета безбедности. У југословенским дипломатским кругови-
ма је преовладавало мишљење да усвојена резолуција пружа
реалан оквир за постизање решења, али да је веома далеко од
коначног решења.
Иако арапске земље нису прихватиле резолуцију Савета
безбедности њихова позиција је, између осталог, и захваљујући
југословенском ангажовању ојачала. То је констатовао и египат-
ски председник Насер у разговору са југословенским држав-
ним секретаром за иностране послове, Марком Никезићем, у
Каиру 28. децембра 1967. године. Насер је изузетно ценио ју-
гословенску војну, економску и дипломатску помоћ арапском
свету током кризе. Посебно је истицао корисност Брозових са-
вета. Истом приликом Никезић је египатском министру спољ-
них послова, Ријаду, саветовао максималну флексибилност и
нудио нову заједничку дипломатску акцију. На тај начин веома
брзо је превладана криза у међусобним односима проузрокова-
на супротним гледањима на могуће правце решавања кризе.
Почетак 1968. године означио је нову етапу у процесу тра-
жења решења блискоисточног конфликта. Преговори су ушли
у нову и веома дуготрајну фазу. Специјални изасланик Ује-
дињених нација, амбасадор Јаринг, водио је споре преговоре са
заинтересованим странама који нису давали озбиљније резул-
тате. Такав вид преговарања је постепено остављао Југославију

57
Александар Животић

и њену дипломатију по страни догађања. У том периоду дело-

круг рада југословенске дипломатије по том питању се сводио
на сталне консултације са представницима арапских земаља.
Југословенску подршку арапским земљама, посебно Египту,
поновио је Јосип Броз у својим личним порукама председнику
Насеру 26. фебруара 1968. и 31. маја исте године. У њима се ин-
систирало на даљем трагању за постизањем компромисног ре-
шења. Упркос свом утицају и нескривеном Насеровом дивљењу
његовој политичкој величини, Јосип Броз Тито није успео да
омекша изузетно ригидне арапске ставове. Избијањем кризе у
социјалистичком свету у пролеће 1968. године и јачањем тен-
зија на Далеком истоку ескалирањем сукоба у Вијетнаму, блис-
коисточна криза је, због извесних ограничености југословен-
ских спољнополитичких капацитета постепено падала у други
план југословенског спољнополитичког ангажмана.
У годинама након раскида са Совјетским Савезом и њего-
вим сателитима Блиски исток је постепено добијао све значај-
није место у југословенској спољној политици. Наслоњена на
традиције присуства Краљевина Србије и Југославије на том
простору, оденута новим идеолошким рухом у измењеним
околностима међународних односа, Југославија је настојала да
успостави ближе контакте са блискоисточним земљама на путу
стварања ширег покрета блоковски несврстаних и неангажова-
них земаља. Карактер односа између самих блискоисточних зе-
маља као и њихови спољнополитички приоритети, одређивали
су карактер југословенске политике у том региону непрестано
условљавајући и трасирајући контуре међудржавних односа.
Југославија је током периода између 1948. и 1956. године
развијала политичке и економске односе са земљама Блиског
истока, како са арапским земљама тако и са Израелом. У фокусу
југословенског спољнополитичког ангажмана на том простору
нашло се настојање да се побољшају политички и економски
односи. Политички односи су развијани кроз директне контак-
те и заједнички наступ у међународним организацијама. По
питању арапско-израелских односа Југославија је настојала да
води помирљиву политику сарадње са обема странама у сукобу
што је код сукобљених страна врло често изазивало подозрење
и неразумевање. Добри политички односи су отварали путеве
југословенској привреди што је резултирало повећаним изво-
зом југословенске робе на ова тржишта. У склопу побољшања
политичких и економских односа успостављени су и међусобни

58
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

војни односи, а дошло је и до повећања извоза производа југо-

словенске наменске индустрије на тржишта арапских земаља. У
склопу општег развоја међусобних односа развијани су и одно-
си на плану културе али су односи у тој сфери остали на марги-
нама свеукупних политичких, економских и војних односа.
Блискоисточна криза 1967. године је оставила изузетно
снажне последице не само на односе на Блиском истоку већ и
на глобалне међународне односе. Оштрина сукоба између Из-
раела и арапских земаља изазвала је ангажовање не само земаља
из региона већ и обе суперсиле, великих сила и мањих, посебно
несврстаних земаља. Југославија као несврстана земља са тра-
дицијом веома блиских односа са арапским земљама узела је
видног учешћа у догађајима проузрокованим краткотрајним
Трећим арапско-израелским ратом у коме су армије арапских
земаља претрпеле катастрофалан пораз.
Од момента избијања кризе југословенски државни орга-
ни су брзо реаговали и узели учешће у низу акција чији је циљ
била помоћ арапским земљама и ублажавање последица ка-
тастрофалног пораза који су доживеле њихове армије. Југосло-
венска дипломатија се на почетку кризе посебно ангажовала у
евакуацији људства југословенског одреда на Синају у саставу
мировних снага Уједињених нација што је успешно обављено.
Упућена је значајна војна и економска помоћ арапским земља-
ма. На дипломатском плану Југославија је заступала интересе
арапских земаља уз инсистирање на постизању компромисног
решења што је у једном моменту због ригидности арапских ста-
вова довело до краткотрајног захлађења југословенско-арапс-
ких односа. Југословенски покушај дипломатске медијације се
заснивао на свакодневном контакту са великим силама уз поку-
шај ширег и свестранијег ангажовања несврстаних земаља како
би се побољшала позиција арапских земаља. Ипак, избијање
кризе у социјалистичком свету 1968. године и заоштравање
сукоба на Далеком истоку, посебно рата у Вијетнаму, уз прела-
зак процеса решавања блискоисточне кризе у спорију прегова-
рачку фазу, изазвали су смањено југословенско интересовање
за санирање последица блискоисточне кризе.

59
Александар Животић

SUMMARY
YUGOSLAVIA AND THE MIDDLE EAST IN THE COLD WAR
(1945-1970)

During the post-war years the Middle East had an important place
in Yugoslav foreign policy. Three phases can be discerned in the devel-
opment of Yugoslav policy in the region. During the first phase, which
lasted from the end of WWII until 1948, a comparative Yugoslav aloof-
ness toward that region can be observed. During that period the interest
in the region existed only within the framework of debates in the OUN,
whereas the economic cooperation was of rather modest proportions, and
largely conditioned by pre-war traditions. The second phase began with
the founding of the Jewish state in 1948. It was marked by very close politi-
cal, economic and military ties with Israel and rapprochement with Egypt
after problems in bilateral relations caused by Yugoslav contacts with the
persecuted Egyptian Communists had been solved.
The Egyptian military revolution of 1952 and the beginnings of the
reorientation of the Yugoslav foreign policy in the direction of creation
of a broader movement of non-block and non-aligned countries, condi-
tioned development of closer ties with Arab countries. During that period
stronger political, economic and military ties between Yugoslavia and the
Arab world developed. Speedy improvement of relations with Arab coun-
tries caused deterioration of contacts with Israel. Nevertheless, this didn’t
lead to total estrangement. The Suez crisis and Yugoslav engagement in its
course which took form of support for Egypt, shaped the Yugoslav policy
in the region, and brought Yugoslavia and Arab countries closer together,
estranging Yugoslavia from Israel. This was the beginning of Yugoslavia’s
Middle East policy which would be one of the dominant features of its
foreign policy until the break up of Yugoslavia.
The Middle East crisis of 1967 left indelible marks not only on rela-
tions in the Middle East, but also on international relations globally. The
ferocity of the clash between Israel and Arab countries spurred not only
the reaction of the countries in the region, but also of both super-pow-
ers, larger and smaller powers, particularly of non-aligned countries. As a
non-aligned nation with traditionally good relations with Arab countries,
Yugoslavia participated actively in the events caused by the brief Third
Israeli-Arab war in which the armies of the Arab countries were routed.
From the moment the crisis broke out, the Yugoslav state agencies
reacted swiftly and they took part in a number of actions aimed at help-
ing the Arab countries and alleviating the consequences of the rout their
armies had suffered. In the beginning of the crisis, the Yugoslav diplo-
macy was particularly active in the evacuation of the Yugoslav detach-
ment of the UN troops from Sinai, which was successfully accomplished.
Considerable military and economic aid was sent to the Arab countries. In

60
 Југославија и Блиски исток у хладном рату (1945–1970)

the diplomatic field Yugoslavia was representing the interests of the Arab
countries, insisting at the same time on a compromise – which led, at a
certain point, to a brief cooling down of the Yugoslav-Arab relations, due
to the rigid Arab attitude. The Yugoslav attempt at diplomatic mediation
was based on daily contacts with great powers, coupled with a broader and
more general activity of the non-aligned countries in order to strengthen
the position of the Arab nations. Nevertheless, the beginning of the crisis
in the socialist world in 1968, aggravation of the conflict in the Middle East
and particularly the war in Vietnam, coupled with the transition of the
Middle East crisis in a slower negotiating phase caused diminution of the
Yugoslav interest in the alleviating the fallout of the Middle East crisis.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Архивски фондови:
1. Војни архив, Архив ЈНА, фондови ГШ-1 (Кабинет Начелника
Генералштаба ЈНА), ГШ-10 (Друга управа Генералштаба ЈНА),
ОД-1 (Одред ЈНА на Синају)
2. Архив Југославије, фондови 50 (Председништво Владе ФНРЈ),
112 (ТАНЈУГ), 130 (Савезно извршно веће), 144 (Савезна коми-
сија за верска питања), 507/IX (Комисија за међународне везе
ЦКСКЈ)
3. Архив Јосипа Броза Тита, фондови Кабинета Маршала Југо-
славије и Кабинета Председника Републике
4. Дипломатски архив Министарства спољних послова Репуб-
лике Србије, фондови Политичке архиве и Политичке архиве
– строго поверљиво.

Историографска и мемоарска литература:

1. Babić, M, Arapsko-izraelski ratovi, Zagreb, 1988.
2. Bekić, D, Jugoslavija u Hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama, 1949–
1955, Zagreb, 1988.
3. Bogetić, D, Bogetić, O, Nastanak i razvoj pokreta nesvrstanosti, Beograd,
1981.
4. Bogetić, D, Koreni jugoslovenskog opredeljenja za nesvrstanost, Beograd,
1990.
5. Bogetić, D, Jugoslavija i Zapad, 1952–1955. Jugoslovensko približavanje
NATO-u, Beograd, 2000.
6. Bogetić, D, Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956–1961,
Beograd, 2006.

61
Александар Животић

7. Carl Brown, L. (ed.), Diplomacy in the Middle East. The International

Relations of Regional and Outside Powers, London – New York, 2004.
8. Dobson, A. P, Marsh, S, US Foreign Policy Since 1945, London, 2000.
9. El Sadat, A, U potrazi za identitetom. Autobigrafija, Zagreb, 1979.
10. Гедис, Џ, Хладни рат. Ми сад знамо, Београд, 2003.
11. Gaddis, J. L, The Cold War, London, 2005.
12. Ginat, R, The Soviet Union and Egypt 1945–1955, London, 1993.
13. Jovanović, J, Jugoslavija i Savet bezbednosti, 1945–1985, Beograd,
1990.
14. Kunz, D, Economic Diplomacy of the Suez Crisis, North Carolina 1991.
15. Kyle, K, Suez. Britain’s End of Empire in the Middle East, London 2003.
16. Лакер, В, Историја Европе, 1945–1990, Београд 1990.
17. Laković, I, Zapadna vojna pomoć Jugoslaviji 1951–1958, Podgorica 2006.
18. Lis, L. M, Održavanje Tita na površini. Sjedinjene Države, Jugoslavija i
Hladni rat, Beograd 2003.
19. Mićunović, V, Moskovske godine (1956–1958), Zagreb, 1977.
20. Petković, R, Nesvrstanost. Nezavisan, vanblokovski i globalni faktor u
međunarodnim odnosima, Zagreb 1981.
21. Petković, R, Nesvrstana Jugoslavija i savremeni svet. Spoljna politika
Jugoslavije 1945–1985, Zagreb 1985.
22. Petrović, V, Jugoslavija stupa na Bliski istok, Beograd, 2007.
23. Rubinstein, A, Yugoslavia and Nonaligned World, Princeton, 1970.
24. Радић, Р. (уредник), 1968 – 40 година после, Београд, 2008.
25. Selinić, S. (urednik), Spoljna politika Jugoslavije (1950–1961), Beograd,
2008.
26. Tadić, B, Istorijski razvoj politike nesvrstavanja, 1946–1966, Beograd,
1968.
27. Taubman, W, Khrushchev. The Man and his Era, London – New
York, 2003.
28. Vatikiotis, P. J, Arab Regional Politics in the Middle East, New York,
1984.
29. Westad, O, A, The Global Cold War. Third World Interventions and the
Making of Our Times, London, 2005.
30. Животић, А, Југославија и Суецка криза (1956–1957), Београд, 2008.

62
 УДК 930.9:327(497.1)
Мр Јован Чавошки,
докторант, Пекиншки универзитет
истраживач-сарадник, Институт за новију историју Србије

ЈУГОСЛАВИЈА И ДАЛЕКИ ИСТОК – ТРЕЋИ СВЕТ

ИЗМЕЂУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КИНЕ

АПСТРАКТ: Током 50-их и 60-их година XX века на широком про-

стору земаља Азије, Африке и Латинске Америке водила се огорчена
концепцијска борба између водећих принципа несврстаности, који је
чврсто заступала Југославија и још неке земље, и радикалнијег при-
нципа афро-азијанизма иза кога је стајала НР Кина и њени савезници.
Ово надметање је, у много чему, обликовало судбину Трећег света и
допринело стварању Покрета несврстаних у том периоду.
Кључне речи: несврстаност, афро-азијанизам, Југославија, НР Кина,
Трећи свет.

Прва Афро-азијска конференција одржана у Бандунгу ап-

рила 1955. г. и тројни састанак Тито-Нехру-Насер на Брионима
у јулу наредне године, представљају упоришне тачке настан-
ка и еволуције два покрета који ће, полазећи са истих основа,
дефинисати различите циљеве и обим свог деловања у свету.
Бандуншка конференција, по први пут у историји, покуша-
ла је да око антиколонијалних и слободарских циљева окупи
многољудне народе Азије и Африке, повеже их на извесним
институционалним основама и понуди алтернативни пут по-
литичког и економског развоја од оног модела који су нудили
доминантни идеолошки блокови. Са своје стране, састанак на
Брионима, промовишући принципе коегзистенције и презен-
тујући ставове о најважнијим светским питањима, отварао је
могућности чвршћег лидерског повезивања света у развоју и
његовог активнијег учешћа у светској политици.
Значај Бандуншке конференције огледао се, пре свега, у
томе да су се, по први пут у историји, азијске и афричке земље
нашле на једном месту и покушале да дефинишу заједничку
платформу у односу на кључне регионалне и светске пробле-
ме. Осуда колонијализма, блоковске политике, иако не толи-

63
Јован Чавошки

ко снажна због присуства разних блоковских чланица, као и

промовисање економске и културне сарадње, представљали су
добар покушај да се конкретизују позиције новоослобођених
афро-азијских земаља у оквирима светске политике. Међутим,
идејни концепт афро-азијанизма временом је постајао дирек-
тни израз спољнополитичке делатности НР Кине у Трећем
свету, а не широки покрет новоослобођених народа који су
тражили свој друштвено-политички идентитет у оквирима
хладноратовских подела. Управо критеријум географске пози-
ционираности држава, заступљен у оснивачким принципима
Бандуншке конференције, а не привржености принципима
коегзистенције и неприлажења блоковима, јесте представљао
главни хендикеп овог покрета. Напоредо, једни поред других,
седеле су делегације које су биле чланови једног од блокова,
као и оне које су настојале да се што више дистанцирају од та-
квих групација. Због тога је највећи допринос Бандуншке кон-
ференције био у томе да је показао да се народи и државе са
различитих простора могу окупити у оквиру једне манифеста-
ције и дискутовати о основним развојним проблемима које су
делили. Ипак, суштинска питања светске политике остајала су
ван домашаја оваквих скупова. Бандунг је успео да каналише
фрустрације новоослобођених народа и да им пружи наду да
се и њихов глас може чути, док им је принципијелна позиција
неангажованости, како ју је видела Југославија, нудила могућ-
ност активног учешћа и деловања у светској политици.
Још од Бандуншке конференције амбиције кинеског руко-
водства увелико су премашиле државне и регионалне оквире
и упутиле су се на широка пространства афро-азијског света.
Управо ту лежао је, вероватно, најзначајнији фактор где су се
сударале југословенска и кинеска, а у великој мери и индијска
и кинеска, концепција организовања постколонијалног света
и проналажења његовог одрживог идентитета у условима до-
минације двеју суперсила. Оно што нам управо указују тек де-
класификована документа из кинеских архива јесте да су идео-
лошке несугласице чиниле оквир супарништва Београда и Пе-
кинга, али да је преламање њихових политичких интереса на
афро-азијском простору представљало једну од највећих брига
за кинеске политичаре.
Изузетно успешне посете Јосипа Броза Тита Индији и Бур-
ми (1954-55), као и индијског и бурманског премијера Нехруа и
У Нуа Југославији, као и ништа мање запажена Титова посета

64
 Југославија и Далеки исток – Трећи свет између Југославије и Кине

Египту децембра 1955. год., указивале су да је једна од најјачих

спона које су приближавале ванблоковски оријентисане земље
биле личне везе које су међусобно неговали њихови лидери. У
том циљу, Тито је намеравао да одигра кључну улогу посред-
ника између значајних земаља у развоју, али не путем велике
конференције попут оне у Бандунгу, за шта тада није било
никаквих услова, већ кроз састанак на врху који би обухватио
најзначајније личности тог света. Нехру, лидер најмногољуд-
није ванблоковске земље и први гласник идеје несврстаности, и
Насер, енергични првак арапског национализма, представља-
ли су идеалан циљ за Титову личну дипломатију окупљања
држава посвећених идеји коегзистенције и промовисању мира
и неангажованости у међународним односима.
Брионски састанак три лидера то је и показао, ударајући
прве темеље каснијем покрету несврстаних. Тито, Нехру и На-
сер састали су се на Брионима 18. и 19. јула 1956. год., одржавши
први састанак на врху лидера који ће, током наредне деценије,
пресудно утицати на формирање покрета несврстаних. У овом
случају, као и много пута касније, Јосип Броз је одиграо важну
улогу у даљем приближавању ставова Нехруа и Насера, које је
почело уочи и током Бандуншке конференције, али је и про-
мовисао даљу сарадњу са ова два државника у вези са кључним
проблемима света у развоју и његове улоге у биполарном свет-
ском поретку. Заједничка изјава три државника била је најбољи
израз оваквих стремљења, до су принципијелно образложени
ставови по многим истакнутим светским питањима, указивали
да се само доследним залагањем може доћи до њиховог разре-
шења и смањења напетости у међународним односима. Не-
хруова жеља да се у Југославији, на Бледу, одржи састанак свих
индијских амбасадора у Европи, иако напуштена због домаћих
обавеза, била је јасан показатељ све важније улоге коју је Југо-
славија играла у индијској спољној политици. Свакако, Брион-
ски састанак привукао је био и пажњу совјетских и кинеских
дипломата у Југославији који су, иако нису били потпуно упоз-
нати са садржином Брионског састанка, обавештавали Москву
и Пекинг о значају овог сусрета.
Уколико је Бандуншка конференција означила почетак
активнијег ангажовања новоослобођених нација на међународ-
ној арени, онда је Прва конференција неангажованих (несврс-
таних) септембра 1961. г. у Београду била очигледан доказ да је
створена извесна критична маса међу народима Азије, Африке

65
Јован Чавошки

и Латинске Америке (укључујући ту и Југославију као промо-

тора ове концепције), да се на широј основи институционално
повежу најразличитији делови широког спектра светске поли-
тике, којима је једини заједнички именитељ било отворено не-
пристајање уз доминантне блоковске структуре и активно про-
мовисање принципа активне мирољубиве коегзистенције као
истакнутог идејног оквира. На тај начин, ове земље, углавном
веома економски заостале и политички нестабилне, тражиле
су начин да преживе све наметнуте изазове и пронађу пут соп-
ственог одрживог развоја. Као што смо раније нагласили, овак-
во схватање улоге земаља Трећег света долазило је у директну
колизију са кинеским убеђењима да је линија биполарне кон-
фронтације била јасно повучена кроз територије неразвијеног
„светског Југа“, али таква конфронтација није схватана као од-
меравање снага суперсила и надметање њихових идеолошких
схватања, већ је то био радикални модел класне конфронта-
ције у коме се нису сукобљавали совјетски и амерички концепт
политике моћи, већ „богати и сиромашни“, „обојени и бели“,
„експлоататори и угњетени“. Ако томе додамо концепт борбе
против ревизионизма и других „девијација“ у међународном
комунистичком покрету, и Југославија и СССР, по кинеским
схватањима, временом су се нашли на другој страни барикада,
као заступници извесних идеја „богатијег Севера“.
У оваквом радикалном концепту, играјући на несумњиве
противречности које и данас постоје између развијених и не-
развијених земаља, кинеска спољна политика се наметнула као
једини заступник и тумач идеје афро-азијанизма. Управо је ту и
лежао највећи изазов за југословенске и индијске, па и совјетске
планове међу новоослобођеним државама. Уколико је концепт
неангажованости и коегзистенције требало да апелује на разум
тих народа и упути их на рационалну и прагматичну политику
преживљавања у суровом окружењу глобалних подела, дотле је
кинеска парола афро-азијанизма нудила лако и пријемчиво ре-
шење за векове понижења и деценије накупљених политичких
и економских проблема – одлучни обрачун са свим „лакејима“
светског империјализма, путем масовне мобилизације и прева-
зилажења технолошке заосталости снагом слободне воље угње-
тених народа.
За кинеску спољну политику коегзистенција је представља-
ла неодржив феномен, само варка којом је требало успавати
тек ослобођену сирову снагу народа Азије, Африке и Латинске

66
 Југославија и Далеки исток – Трећи свет између Југославије и Кине

Америке (коегзистенција је могла постојати само међу соција-

листичким и новоослобођеним земљама, са империјализмом
коегзистенције није могло бити). Ако је Лењин сматрао да би
разбијање империјалистичког система требало да крене са ње-
гове периферије, онда је Мао такву идеју одвео корак даље. За
многе, па чак и за неке учеснике Конференције несврстаних,
маоизам је постајао синоним за комунизам у Трећем свету. У
том светлу, требало би и пратити праву дипломатску битку за
организовање конференције неангажованих или друге афро-
азијске конференције. На том фону Југославија је морала да
води две подједнако огорчене дипломатске битке, како ову са
кинеским радикализмом, тако и ону са индијском резервисано-
шћу и скептицизмом.
Уколико су се НР Кина и Југославија после 1958. године
разишле по идеолошкој линији, онда су се све реперкусије јед-
ног таквог сукоба манифестовале у оквирима земаља афро-
азијског простора, за чију наклоност су се обе стране бориле.
Управо је припадност истом идеолошком систему представља-
ла и највећи изазов у кинеско-југословенским односима, јер се
прича о супротстављању ревизионизму могла слабије пласира-
ти у Азији и Африци, него истицање праведних циљева борбе
против империјализма и колонијализма. Како је то правилно
запазио индијски политиколог Gopal Chaudhuri: „Титова со-
цијалистичка Југославија је полако тупила оштрицу класичног
концепта марксизма, прихватајући принципе несврстаности.
Ентузијазам који је Југославија показала у предузимању вели-
ког корака ка несврстаности, сигурно је крњио престиж и по-
зицију коју је комунистичка Кина имала у свету, а нарочито
унутар азијско-афричке заједнице.“ Оваква идеолошка димен-
зија односа међу социјалистичким земљама у Трећем свету,
испољиће се у још акутнијој форми током совјетско-кинеске
трке за добијање престижа и остваривање конкретног утицаја
међу народима Азије, Африке и Латинске Америке. Међутим,
највећа опасност за кинеску политику међу земљама у развоју
испољавала се управо у претераном заговарању идеолошког
радикализма, јер су њене ограничене економске и политичке
могућности могле оставити поменуте народе на светској ветро-
метини, без икакве излазне стратегије.
У тренутку када се Јосип Броз, уз подршку још неких ли-
дера ванблоковских земаља, отиснуо да прикупи подршку за
неки будући међународни скуп неангажованих, отпочела је

67
Јован Чавошки

кинеска акција за организовање Друге бандуншке конферен-

ције. Предстојала је права трка у покушајима да се понуди ал-
тернатива за организовање земаља Азије, Африке и Латинске
Америке, а свака од страна могла је добити или изгубити доста
круцијалних политичких поена. Идеја сазивања Друге бандун-
шке конференције није била нова и потицала је још од одржа-
вања првог састанка, међутим, противљење многих земаља,
а нарочито отворене индијске резерве, допринеле су да и нај-
упорнији заговорници полако одустану од овакве иницијативе
и окрену се мањим скуповима, који би се бавили конкретним
проблемима афро-азијских земаља. Већ почетком 1961. године,
Кина је направила први конкретан наступ којим је отворено
позвала на сазивање Другог Бандунга. Тај позив уследио је то-
ком посете министра спољних послова маршала Чен Јиа Индо-
незији крајем марта и почетком априла 1961. године. Најзначај-
нији моменат ове посете изнет је у заједничкој изјави, где су обе
стране наговестиле потребу да се под хитно сазове нова афро-
азијска конференција.
И пре него што је кинески министар спољних послова наго-
вестио своју жељу да се одржи нова Бандуншка конференција,
индонежанске дипломате су већ месецима упорно сондирале
терен у многим престоницама за један овакав подухват. За Ју-
гославију, сазивање афро-азијске конференције није долазило у
обзир, јер је још једном требало да превлада географска подела
по којој Београд, упркос свом залагању за опште принципе коег-
зистенције и снажним дипломатским везама са многим земљама
ова два континента, не би могао да учествује у раду поменутог
скупа. Зато су, пар недеља пре доласка Чен Јиа у Џакарту, от-
почеле интензивне консултације на линији Југославија-Индоне-
зија-УАР о сазивању једне конференције неангажованих, која би
окупила земље по неким много јаснијим и чвршћим критерију-
мима од географског, док су југословенске дипломате залегле
свом снагом да превлада концепт неангажованости.
Међутим, ако је за Југославију постојало круцијално пи-
тање или афро-азијска конференција или конференција неан-
гажованих, јер је од тога зависила њена будућа улога међу ван-
блоковским земљама, за Индонезију тај проблем није био су-
више контроверзан, а за индонежанског председника Сукарна
су одржавање и једне и друге конференције били подједнако
прихватљиви. Ипак, раније намере да се конференција неанга-
жованих одржи у априлу или мају нису биле реалне, тако да су

68
 Југославија и Далеки исток – Трећи свет између Југославије и Кине

Тито и Насер полако преузимали иницијативу у организовању

оваквог састанка (свакако, Сукарно се није истискивао из чита-
вог посла), али је највећи изазов постало прикључивање Индије
том апелу, као равноправног организатора једне овакве кон-
ференције. Састанак нове афро-азијске конференције никако
није одговарао индијским интересима, јер би њено и учешће
и не учешће подједнако могли штетно утицати на политичке
позиције Делхија међу суседним државама. Исто тако, скепса је
исказана и према конференцији неангажованих, иако је Нехру
имао више поверења за иницијативе Југославије и УАР, него
за настојања Индонезије, а нарочито не за планове НР Кине.
Свако окупљање ванблоковских земаља, а нарочито разних
екстремних политичара из Азије и Африке, из индијске пер-
спективе, никако није могло користити дугорочним циљевима
стабилизовања њених веза са обе суперсиле. Врло вероватно
да је индијска одбојност према било каквом састанку ванбло-
ковских земаља проистицала из њене свести да је, у плановима
суперсила, она постала кључна област преко које су се прела-
мали њихови глобални интереси. Индија је, и за Вашингтон и
за Москву, постајала репрезентативни економски и политички
модел за многе народе у Трећем свету, али, пре свега, кључна
алтернатива радикалном кинеском концепту у Азији. За Не-
хруа, у овоме се и састојала права суштина неангажованости.
Међутим, иако је Нехру показао своју суздржаност око ор-
ганизовања конференције неангажованих, како је поручио ам-
басадор Кведер, заједничка иницијатива Тита и Насера да се
сазове такав скуп извршила је неопходни притисак на индијску
владу да се и она одлучи да стане иза једног оваквог предлога.
Тако је Нехру крајем априла пресекао и одлучио да се придру-
жи заједничком наступу Југославије, УАР и Индонезије, иако
су одређене резерве и даље постојале. Упркос томе што се Ин-
дија званично прикључила организовању конференције, њен
једини циљ је постало спречавање да конференција постане
језгро нечега што се може окарактерисати као „трећи блок“
или да овај скуп буде „киднапован“ од стране разних екстре-
мистичких група које би заговарале сукоб са блоковима или би
били гласноговорници кинеских ставова. Због тога је Југосла-
вија одлучила да у припремном делу конференције несврста-
них акценат стави на сарадњу са УАР и Индонезијом, пошто је
сам успех сазивања овог репрезентативног скупа зависио, пре
свега, од интензивне сарадње ове три земље.

69
Јован Чавошки

Ипак, југословенска настојања да коначно придобију Ин-

дију за свој концепт неангажованости допринела су да се Ин-
донезија полако нађе на маргинама читавог процеса и тако
буде гурнута у загрљај Пекинга. Тито је, у неку руку, жртвовао
Сукарна да би увео у читаву причу Нехруа. Међутим, с друге
стране, међународна кретања, без обзира на извесне успоне и
падове југословенско-индијских односа, неминовно су водила
обе земље ка што већем политичком зближавању. Свакако да
је кинеска политика, као што смо већ видели, играла улогу јед-
ног од главних мотора блиске спољнополитичке координације
Београда и Делхија, док је сама конференција морала да изрази
притужбе света у развоју, али да, по сваку цену, избегне замке
левог радикализма који је кружио земљама Азије и Африке.
Припремни састанак у Каиру одржан је од 5. до 12. јуна 1961.
године, а његов највећи допринос није био само у решавању
техничких и организационих проблема сазивања једне конфе-
ренције неангажованих, већ, пре свега, у томе што су тада били
јасно дефинисани критеријуми по којима се једна земља могла
сматрати несврстаном, а сам концепт несврстаности добио је
своје прелиминарне програмске оквире. Међутим, већ тада је
дошло до нових окршаја између индијског приступа питањима
несврстаности и нешто радикалнијих гледишта делегата из аф-
ричких земаља, пре свега Гвинеје и Гане, и, свакако, Кубе. Тиме
се конференција нашла подељена између две крајности које су
заступале све ове земље, а било каква поларизација ставова није
се могла позитивније одразити на успех овог скупа. Каирски
састанак је неочекивано разоткрио сву сурову реалност да је
Индија, изгубивши контакт са афро-азијским светом, показала
готово тотално непознавање афро-азијских проблема и изнена-
ђујућу неспособност да се тим проблемима прилагоди. Међу-
тим, Југославија, уз све сопствене резерве према индијским ста-
вовима, није желела да изгуби подршку Индије у читавом овом
подухвату, пошто се и сама могла лако суочити са земљама које
су нагињале ка кинеској или лагерској пропаганди, тако да је
уместо Делхија и сама могла брзо постати мета напада оваквих
група. Узимајући у обзир да је утицај Кине међу афро-азијским
државама био све снажнији, разлози за забринутост у Делхију и
Београду били су више него реални. Управо због тога, југосло-
венски напори пред саму конференцију допринели су томе да
Индија и њен премијер коначно преломе у корист свог присус-
тва на Београдској конференцији.

70
 Југославија и Далеки исток – Трећи свет између Југославије и Кине

Међутим, НР Кина, па ни Индонезија, упркос свим догово-

рима постигнутим пре и после Каирског састанка, нису одус-
тајале од своје идеје о сазивању Другог Бандунга. У одређеним
моментима, овај паралелни процес је чак био интензивиран
како су избијале отворене несугласице међу водећим земљама
учесницама. Свакако да је за Кину конференција неангажова-
них била непотребно расипање снага, нарочито узимајући у
обзир њено неучешће, али и чињеницу да је као место одржа-
вања овог састанка изабрана престоница њеног старог реви-
зионистичког супарника. Иако су преко својих дипломатских
контаката, нарочито у Индонезији, Кинези сигурно знали да се
води интензивна преписка са многим ванблоковским земљама,
кинеска спољна политика је дуго остала нема на ова дешавања,
док са страним дипломатама у Пекингу није ни разговарано
на ту тему, чак ни неким унутрашњим каналима. Међутим,
изузетак су представљале индонежанске дипломате којима су
били упућени и неки конкретни предлози да се и Кина позо-
ве да учествује на предстојећој конференцији. Већ на овом ста-
дијуму види се да се у својој политици у Трећем свету Кина све
више почела ослањати на Индонезију, користећи њен утицај
и везе међу многим неангажованим земљама. Тако се стварала
нова осовина Пекинг-Џакарта са којом су Југославија и Индија
имале великих проблема на азијско-афричком простору.
Схватајући да је организовањем Каирског састанка једна
конференција несврстаних постајала све већа неминовност,
кинески званичници су одлучили да поздраве сазивање једног
оваквог скупа. Међутим, није се одустајало од планова да се са-
зове нова Бандуншка конференција, па је преко индонежанске
амбасаде у Пекингу наглашено да једна оваква конференција
неће омести одржавање нове Бандуншке конференције која,
ипак, може више допринети ствари мира и борбе против импе-
ријализма и колонијализма. Ствар је постала нешто озбиљнија
када је нешто касније кинески МИП саопштио војном аташеу
УАР да конференција неангажованих, у суштини, представља
цепање јединственог фронта мирољубивих снага и ослободи-
лачких покрета. Ако је кинеска спољна политика била опрезна
на почетку Каирског састанка, не знајући какав ће бити ствар-
ни ток разговора, онда је жестоки концепцијски сукоб Индије
са афричким земљама и Кубом отворио широку брешу коју
је кинеска дипломатија покушала да вешто искористи. Зато
и таква жестока оцена будуће конференције и њене тзв. уло-
ге сејања раздора између социјалистичких и афро-азијских зе-

71
Јован Чавошки

маља. Реаговања кинеских дипломата у различитим земљама

јасно су указивала да су индијска непомирљивост на Каирском
састанку, као и њена жеља да још мало тргује са осталим учес-
ницима да би још више истакла свој међународни профил, ши-
ром отварале врата активном упливу кинеског утицаја. Иако је
Сукарно лично подржао сазивање конференције несврстаних,
у самој Индонезији гласна опозиција је сумњала у оправданост
одржавања једног оваквог скупа. Присталице Другог Бандунга
добијале су све већи замајац у међународној арени.
После своје посете Пекингу, Сукарно је посетио и Југосла-
вију где је требало да заједно са Титом уговори све појединости
око организовања предстојећег скупа несврстаних. Током ових
разговора, иако је заобишао тему потенцијалног Другог Бан-
дунга, индонежански председник је саопштио свом југословен-
ском колеги да се Кина оштро противила сазивању конферен-
ције несврстаних. Преко дипломатских канала у различитим
азијским земљама југословенске дипломате су већ увелико ра-
зоткриле да Индонезија, уз активну подршку Кине, води жес-
току кампању да се уз конференцију несврстаних организује
и афро-азијска конференција. Ипак, због општих околности,
Индонезија није одустала од идеје афро-азијске конференције,
али ју је само привремено била одложила, свакако само из тех-
ничких и тактичких разлога.
Иако је НР Кина још раније изразила своје незадовољство
одржавањем Београдске конференције, без широке подршке
афро-азијских земаља, па чак и саме Индонезије која је искрено
желела да види успех овог скупа, кинеска спољна политика мо-
рала је да одступи и формално упути речи подршке пред по-
четак Конференције несврстаних земаља. Тако је кинески пре-
мијер Џоу Енлај већ 31. августа послао званичну честитку у којој
је поздравио све окупљене у Београду. Како се могло сазнати
из различитих дипломатских извора, кинески званичници су
прво наступали против тога да Југославија буде домаћин кон-
ференције, али су убрзо били принуђени да ревидирају свој
став, јер су страховали да би могли да се нађу искључени из
многих процеса који су се одвијали међу афро-азијским земља-
ма. Југословенски успех је био толики да је кинеска страна,
први пут после три године узајамних оптужби, прва понудила
пуну нормализацију билатералних односа. Нажалост, оваква
иницијатива је била кратког даха.

72
 Југославија и Далеки исток – Трећи свет између Југославије и Кине

Без обзира на то што је југословенски наступ на Београдској

конференцији несврстаних земаља био у одређеној контрадик-
цији са ставовима великог броја учесника, те да је говор Јосипа
Броза навукао бес Запада на његову земљу, јер се сматрало да
је, као комуниста, повлађивао совјетским ставовима, ипак није
било дошло до већих померања у кинеском приступу у одно-
су на Југославију. Чак напротив, повећање југословенског уг-
леда међу многим учесницима, нарочито афричким земљама,
није се могло повољније одразити на ширење кинеског утицаја
међу земљама Азије и Африке. Због тога је отпочела жестока
пропагандна кампања против Југославије и њеног председни-
ка. Узроке оваквог кинеског заокрета многи су видели, како
у пропасти покушаја да се Југославија изолује и дискредитује
на конференцији, тако и у порасту њеног угледа међу афро-
азијским учесницима овог састанка. Због тога су се званичници
афро-азијских земаља сложили у мишљењу да је једини циљ
овакве акције био да се што пре сазове нова афро-азијска кон-
ференција, што је и постао основни задатак кинеске диплома-
тије у блиској будућности. Афро-азијанизам је морао да узвра-
ти ударац несврстанима, чиме је требало поцепати јединство
тек основаног покрета.
Поред раније навођених разлога за кинеску акцију, као што
су превазилажење изолације, афирмација или супротстављање
Индији, најважнији разлог за овакву делатност у Трећем свету
везивао се за ситуацију насталу после Београдске конференције
и нада Кинеза да ће неутралисати њен значај. Зато су се Југосла-
вија и Индија изнова нашле на линији кинеских критика, иако
Нехру нигде није био експлицитно помињан, али су нападнути
ставови били управо они које је неуморно штитила Индија то-
ком читаве Београдске конференције. Југославија је, исто тако,
била отворено нападнута да упорно настоји да „забије клин“ из-
међу Кине и Индије и Кине и Совјетског Савеза. С друге стране,
Сукарно се још током свог боравка у Београду обратио Нехруу
са захтевом да и Индија подржи састанак нове афро-азијске кон-
ференције, али је индијски премијер остао резервисан по овом
питању. Један индонежански дипломата је изјавио да многе про-
блеме београдски скуп није могао решити, али да је то сигурно
могао учинити Други Бандунг, истовремено нагласивши да је
Конференција несврстаних била само скуп теоретичара, а Бан-
дунг би био много практичнији. Из овога се могло наслутити да
би Други Бандунг требало да постане велика арена на којој би
Индонезија, активно подржана од Кине, могла да профилише

73
Јован Чавошки

свој доминантан положај на азијско-афричком простору и на-

ступи као арбитар у многим споровима који су тамо избијали.
Сукарно је осећао да се нашао у сенци Тита и Нехруа, а његове
амбиције је потхрањивао Пекинг да индиректно оствари и соп-
ствене пројекције међу земљама у развоју.
Гледано из овакве перспективе Други Бандунг никако није
долазио у обзир ни за Југославију, ни за Индију. Уколико је за
Југославију био пресудан географски критеријум, јер није била
део афро-азијског света, онда су принципијелна питања односа
са највећим регионалним силама – Кином и Индонезијом, али
и латентни конфликт са Пакистаном, били пресудни да Индија
одлучно одбије идеје овакве врсте. Уз то, ремећење равнотеже
међу суперсилама, по Нехруу, није се могло повољно одрази-
ти на индијске регионалне амбиције. На иницијативу Тита и
Насера, они су се у новембру срели у Каиру са Нехруом. После
Београдске конференције Нехру је био послат да пренесе њене
закључке Хрушчову и Кенедију, па је одлучено да се њих троји-
ца састану у египатској престоници, размотре резултате ових
посета и дају оцену новонастале међународне ситуације. Иако
су и даље постојале извесне несугласице око питања јачања
веза међу неангажованима на билатералном и мултилатерал-
ном нивоу, сва три лидера су постигла сагласност да се њихове
земље потруде да, осим промоције идеје светског мира и ста-
билности, наставе да дају конкретан допринос економском раз-
воју земаља Трећег света и учвршћивању сарадње међу њима.
Нехру се отворено оградио од било каквих покушаја да се у
скорије време организује нова конференција. Међутим, жесто-
ки пораз Индије у рату са Кином 1962. г., затим борба за одржа-
вање Друге конференције несврстаних или Другог Бандунга
која је уследила, поново ће обележити најзначајнија дешавања
дубоко у 1964. и 1965. годину. Међутим, то је једна нова, још
већа прича.
Створити снажне везе путем успостављања низа значајних
билатералних односа на политичком и економском плану, а
све у циљу промоције суштинских принципа коегзистенције,
бити поуздани посредник између народа, држава, континена-
та, друштвено-политичких система, представљало је најстабил-
нији пут стварања једног новог покрета, какав афро-азијски
никада није могао постати. Наћи заједничке карактеристике
у спољнополитичком деловању, чврсто заступати идеју актив-
не коегзистенције и непридруживања блоковима као најзна-

74
 Југославија и Далеки исток – Трећи свет између Југославије и Кине

чајнији заједнички именитељ, инсистирати на утицају који су

земље у развоју могле имати на деликатну равнотежу Хладног
рата, био је најлогичнији пут дефинисања степена њиховог
активног учешћа у светској политици. Стабилни билатерал-
ни односи, засновани на универзалним принципима, били су
суштински гарант успеха једне знатно шире организације на
међународном нивоу какав је био покрет неангажованих или-
ти несврстаних. Афро-азијанизам, пошавши супротним путем
од неангажованости, окупљајући земље које су међусобно биле
у антагонистичким односима, а не успевши да створи мини-
мално стабилне универзалне основе које би постале надоме-
штај узајамних конфликтних ситуација, никада није успео да
заживи као светски покрет, већ је своју судбину временом не-
миновно везао за променљиву спољнополитичку срећу једне
велике силе – НР Кине. На тај начин, целокупан Трећи свет на-
шао се растрзан између радикалних и револуционарних кон-
цепција афро-азијанизма, који је непосредно представљала ки-
неско идеолошко искуство, али и Индонезија, и нешто прагма-
тичнијих и флексибилнијих принципа које су заступале земље
као што су Југославија, Индија, и, у некој мери, Египат. Тиме
је принципијелна борба за „душу“ Трећег света представљала
једно од великих, али и неоправдано заборављених, поглавља
хладноратовске историје.

75
Јован Чавошки

SUMMARY
YUGOSLAVIA AND THE FAR EAST – THE THIRD WORLD
BETWEEN YUGOSLAVIA AND CHINA

If there was a movement that seemed to offer some kind of political

alternative to the Non-Aligned Movement in its early days, it was the so-
called Afro-Asiatic Movement unofficially headed by PR of China. Both
organizations aspired in various ways and on various levels to represent
in the international relations the whole non-block world. In that way the
whole Third World found itself crucified between radical and revolution-
ary concepts of Afro-Asianism which directly mirrored the Chinese expe-
rience, and the somewhat more pragmatic and more flexible principles ad-
vocated by countries like Yugoslavia, India and to some extent Egypt. This
paper used the example of the first conference of the Non-Aligned Move-
ment (1961) to show all characteristics and ferocity of political competition
between these two dominant principles, which would also be typical for
the relations in connection with the organization of the second conference
of the non-aligned countries and the rival second Afro-Asiatic conference
in 1964-1965.

ЛИТЕРАТУРА
1. Bogetić, D, Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956-1961,
Beograd, 2006.
2. Čavoški, J, Jugoslavija i kinesko-indijski konflikt 1959-1962,
Beograd, 2009.
3. Jansen, G. H, Afro-Asia and the Nonalignment, London, 1966.
4. Kimche, D, The Afro-Asian Movement: Ideology and Foreign
Policy of the Third World, Jerusalem, 1973.
5.Rubinstein, A, Yugoslavia and Nonaligned World, Princeton,
1970.

76
 УДК 94(4):327(497.1) “1953/1958“
Мр Владимир Љ. Цветковић
истраживач-сарадник
Институт за новију историју Србије
Београд

СПОЉНА ПОЛИТИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ЗЕМЉЕ

НАРОДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У СУСЕДСТВУ 1953–1958.

АПСТРАКТ: Рад представља покушај да се у прегледној форми ана-

лизирају односи Југославије са Мађарском, Румунијом, Бугарском и
Албанијом као и југословенска политика према тим земљама у но-
вонасталим околностима после смрти Стаљина и током процеса
нормализације међудржавних а потом и партијских односа, све до
поновног захлађења односа 1958. године.
Кључне речи: Југославија, спољна политика, Мађарска, Румунија,
Бугарска, Албанија, СССР, народна демократија

Завршница Другог светског рата у Источној и Југоисточној

Европи донела је велике промене, како на политичкој карти тог
дела Европе тако и на пољу глобалне равнотеже снага између
великих сила. Због водеће улоге Совјетског Савеза у процесу
потискивања немачких снага са Истока, дошло је до запоседања
једног броја држава од којих су неке до тада биле савезнице Не-
мачке и њиховог постепеног укључивања у совјетску „сферу
утицаја“ која је била унапред договорена са западним савезни-
цима. Од 1944. до 1948. године у овим земљама, као и у земља-
ма у којима је постојао аутохтони антифашистички покрет
попут Југославије (и донекле Албаније), дошло је под утицајем
и уз помоћ СССР-а до преображаја политичког и друштвеног
система и њихове еволуције у једнопартијске државе „народ-
нодемократског“ типа које су политички, војно и економски
биле најтешње повезане са СССР-ом. Овакав развој догађаја у
послератној Европи веома брзо је довео до неповерења између
Совјетског Савеза са једне и западних савезника са друге стране
који је резултирао поделом Европе на „Исток“ и „Запад“ и ус-
постављањем специфичног стања сталног сукобљавања двају
супротстављених блокова које је познатије под називом „хлад-

77
Владимир Љ. Цветковић

ни рат“. У периоду од 1944. до 1945. године Југославија је била јас-

но опредељена за сарадњу са Совјетским Савезом будући и сама
једна од „народних демократија“ које су заједно са СССР-ом чи-
ниле „нераскидиви“ ланац земаља које су „градиле социјализам“
по совјетском моделу.

Југословенска карика ван совјетског ланца (1948–1953)

Током периода од 1944. до 1948. године Југославија је са
свим, па и са оним суседним земљама „народне демократије“
попут Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније успоставила
веома блиске, готово најтешње могуће односе, иако су неке од
њих до јуче биле у непријатељству са њом и чак учествовале
у окупацији делова њене територије. Тих година, Југославија
је на разне начине помагала све суседне народнодемократске
земље, било слањем помоћи у храни или опраштањем ратних
репарација као у случају Бугарске. Највише помоћи добијала је
Албанија која је чак из југословенског буџета добијала новац за
попуну свог буџета као и помоћ у снабдевању армије храном,
опремом и кадровима за обуку. Најинтензивнија политичка са-
радња била је успостављена са Бугарском са којом су у два на-
врата, крајем 1944. и почетком 1945 и потом 1947. године, вође-
ни преговори о успостављању федерације. Међутим, наизглед
идилични односи Југославије са СССР-ом и другим земљама
народне демократије нису били сасвим ослобођени неразуме-
вања и проблема, нарочито они на релацији Београд–Москва,
што је убрзо довело до отвореног сукоба између Јосипа Броза и
Стаљина који је за собом повукао и нагло погоршање односа са
СССР-ом и другим источноевропским земљама.
Сукоб Тита и Стаљина избио је у јавност јуна 1948. годи-
не после доношења и објављивања резолуције Информбироа
која је оштро осудила КПЈ и начин на који води земљу. Њего-
ви узроци, међутим, постојали су и знатно раније а могли су
се свести на чињеницу да је Југославија у односу на све друге
земље народне демократије са којима је чинила совјетски лагер,
била у посебном положају. Тај посебан положај је произилазио
из чињенице да је она једина (са изузетком Албаније, донек-
ле) која је иза себе имала аутохтону револуцију а Тито једини
од свих лидера тих земаља који је и без совјетске помоћи чвр-
сто држао власт у земљи у својим рукама. Из тог разлога, он
није био принуђен да се у свему потчини Стаљиновом утицају
што је временом и довело до сукоба. У вези са тим је и рано ис-

78
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

пољена тенденција да се не копира апсолутно све што постоји у

Совјетском Савезу већ да се процес изградње социјализма при-
лагоди условима у Југославији што се косило са Стаљиновим
интересима. Иако је сукоб у почетку био идеолошке природе,
због апсолутне повезаности партије и државе у једнопартијс-
ком систему он се брзо пренео и на област међудржавних одно-
са који су потом поремећени из темеља.
Међудржавни односи Југославије са СССР-ом као и са ос-
талим земљама народне демократије па и онима у суседству
нагло су почели да се кваре после V конгреса КПЈ на коме није
прихваћена резолуција Информбироа а што је најбрже било
видљиво на пољу дипломатских односа. Све земље народне
демократије веома брзо су повукле из Београда своје амбаса-
доре и посланике и контакте свеле на најмању могућу меру.
Истовремено, југословенском амбасадору у Софији ускраће-
но је гостопримство а службеници југословенских представ-
ништава у Будимпешти, Софији, Букурешту и Тирани били су
изложени најгрубљим притисцима, полицијској пратњи, про-
теривањима, инсценирању инцидената и изолацији од стране
тамошњих министарстава спољних послова и дипломатског
кора. До краја 1950. године из СССР-а и других источноевропс-
ких земаља протерано је, према југословенским подацима, чак
145 дипломатских и других службеника југословенских амба-
сада. У најтежој ситуацији налазила се југословенска амбасада
у Тирани која је, због неподношљивих услова живота и рада,
затворена 1950. године. Овакве мере према југословенским
дипломатама праћене су и раскидањем свих међудржавних
споразума које је Југославија потписала са суседним народним
демократијама што је достигло свој врхунац крајем септембра
и почетком октобра 1949. године када су све ове земље за само
неколико дана отказале уговоре о пријатељству и сарадњи са
Југославијом.
На заједничкој граници коју је Југославија имала са Мађар-
ском, Румунијом, Бугарском и Албанијом завладало је стање
које се граничило са ратним. Све ове земље су на граници пре-
ма Југославији вршиле фортификацијске радове, ограђивале
бодљикавом жицом најосетљивије делове, гомилале војне снаге
и често изазивале инциденте у којима су југословенски грани-
чари убијани или рањавани. Са друге стране границе често
су убацивани диверзанти а честе су биле и повреде ваздуш-
ног простора Југославије. Граница према суседним народним

79
Владимир Љ. Цветковић

демократијама била је готово херметички затворена поготово

после прекида железничког, ваздушног па чак и поштанског
саобраћаја између суседа.
Репресалије због сукоба Тито–Стаљин нису заобишле ни
припаднике српске и других југословенских мањина у сусед-
ним земљама који су масовно одбијали да се изјасне у корист
резолуције која је осуђивала Београд. Притисак локалних влас-
ти у Мађарској, Румунији, Бугарској и Албанији да то ипак
учине био је снажан и огледао се како у нарушавању колектив-
них мањинских права тако и у приморавању појединаца на то
путем претњи отказом, одузимањем имовине или затварањем.
У Румунији и Мађарској виђенији мањинци били су и жртве
монтираних судских процеса на којима су осуђивани на дуго-
годишње затворске казне што је за многе значило смртну пре-
суду. Најтежи вид притиска на српску мањину био је присутан
у Мађарској и Румунији где је било присилних депортација
мањинаца из пограничног појаса. Врхунац је представљала ма-
совна депортација око 10.000 Срба из румунског дела Баната
јуна 1951. године који су, оставши без имовине, пресељени у
бараганску пустињу на истоку Румуније где су живели у крајње
нељудским условима услед чега је велики број њих умирао. Под
великим притиском налазили су се и југословенски држављани
који су живели у Албанији, Бугарској, Румунији и Мађарској и
то са циљем да се одрекну југословенског држављанства и при-
ме држављанство земље у којој су живели. Уколико би одбили,
често су отпуштани са посла или бесправно приморавани да
служе војни рок.
Важна компонента у сукобу СССР-а и земаља под његовом
доминацијом са Југославијом била је и оштра пропагандна кам-
пања покренута са циљем да се докаже да је КПЈ у идеолош-
ком смислу „застранила“ а да је Југославија као држава у пот-
пуности прешла на страну Запада и „империјалистичког бло-
ка“ земаља. Улога Југославији суседних земаља у пропагандној
кампањи имала је нарочито значајно место због територијалне
блискости (убацивање пропагандног материјала преко грани-
це) али и због евентуалног утицаја на југословенско мањинско
становништво пореклом из тих земаља. Њихов значај у односу
на остале земље народне демократије које нису имале заједнич-
ку границу са Југославијом био је већи и стога што је управо
на њихову територију пребегао највећи број политичких еми-
граната из Југославије, такозваних „ибеоваца“, људи који су

80
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

сматрали резолуцију ИБ-а оправданом и подржавали Стаљина.

Они су потом, под контролом тамошњих обавештајних служби,
окупљани у посебне емигрантске организације и ангажовани
у антијугословенској пропаганди као новинари емигрантских
листова и радио станица чији садржаји су били намењени чи-
таоцима и слушаоцима у Југославији.
Посебан вид притиска из суседства на Југославију пред-
стављали су монтирани судски процеси који су свој врхунац до-
стигли 1949. године када је одржано неколико највећих (Кочи
Дзодзе у Албанији у мају, Ласло Рајк у Мађарској у септембру,
Трајчо Костов у Бугарској у децембру, процес против Др Мило-
ша Тодорова и неколицине других Срба у Румунији). Сви они
су требали да докажу повезаност оптужених са југословенском
обавештајном службом и њихове непријатељске и превратнич-
ке намере чиме би поступци према Југославији, њеним грађа-
нима и мањинама у суседним земљама били оправдани.
Најзад, Југославија се у периоду од 1948. до 1953. године нашла
и у потпуној економској блокади од стране суседних народних де-
мократија, других земаља совјетског лагера и самог СССР-а. Током
јуна и јула 1949. године Албанија, Бугарска, Румунија и Мађарска
отказале су све економске међудржавне споразуме са Југославијом
и тиме са њом прекинуле сваку економско-финансијску сарадњу.
Последице по Југославију биле су тешке с обзиром да је у после-
ратним годинама и економски била готово у потпуности упућена
на Совјетски Савез и његове сателите.
Сви поступци суседа који су постали свакодневна појава
после сукоба Југославије са Информбироом 1948. године ства-
рали су атмосферу неизбежног ратног сукоба. Томе је нарочито
доприносило појачано присуство и покрети војске у погранич-
ним крајевима, стално изазивање инцидената на границама и,
нарочито, интензивно наоружавање Мађарске, Румуније и Бу-
гарске које је било у супротности са мировним уговором. Услед
тога, Југославија је од 1948. године до Стаљинове смрти 1953.
године живела у атмосфери сталне ратне претње која је умно-
гоме допринела њеној спољнополитичкој преоријентацији и
приближавању западним силама.

Нове околности и старо наслеђе (1953–1955)

Одмах после Стаљинове смрти почели су у Москви да се
уочавају први, у почетку сасвим незнатни, знаци промене рас-

81
Владимир Љ. Цветковић

положења према Југославији. Почев од пружене руке, низали

су се наредних месеци у Москви а потом и у Будимпешти, Бу-
курешту, Софији и Тирани гестови нормалне комуникације са
југословенским дипломатама, сасвим непознати претходних
година. Током првомајских празника, по први пут и супрот-
но дотадашњој вишегодишњој пракси изостављен је свечани
поздрав „југословенским патриотима“, односно информби-
роовцима. Кошаркашка репрезентација Југославије примљена
је одлично у Москви и још боље приликом пропутовања кроз
Мађарску. Почео је делимично да се мења и однос званичних
државних органа према југословенским дипломатским пред-
ставништвима. Међутим, пресудни импулс за нормализацију
дипломатских односа Југославије са суседима из редова „народ-
них демократија“ био је предлог СССР-а да у Београд пошаље
новог амбасадора, јуна 1953. године. После размене амбасадора
са СССР-ом, до краја исте године, дошло је до размене амбаса-
дора са Мађарском и Бугарском а наредне, 1954. године, и са
Албанијом и Румунијом. Узајамна размена амбасадора је била
тек почетак процеса нормализације дипломатских односа то-
ком којег је третман југословенских дипломата у тим земљама
постао нормалан, као и услови рада за дипломатска представ-
ништва. Тај процес је напредовао уз сталне успоне и падове, па
је тако у Бугарској до краја 1954. године полицијско праћење
престало, у Мађарској је било једва приметно средином 1954.
године, у Румунији је уз пролазно појачање средином године
касније потпуно престало док је једино у Албанији и после
1954. године била приметна полицијска пратња и онемогућа-
вање контакта са југословенским држављанима.
Осим поправљања дипломатских односа, током 1953. и
1954. године дошло је и до смиривања стање на југословенској
граници према суседним народнодемократским државама. Не-
посредно после Стаљинове смрти, у првих неколико месеци,
дошло је чак до радикализације стања и наглог повећања броја
инцидената. Међутим, од јесени 1953. па до јесени 1954. године
вођени су преговори са свим суседима након којих је Југославија
(прво са Мађарском, потом са Румунијом и Албанијом и најзад
са Бугарском) потписала споразуме о испитивању и решавању
граничних инцидената чиме је њихов број вишеструко смањен
а на граници завладала нормалнија атмосфера. На основу тих
споразума формиране су мешовите комисије које су се повре-
мено састајале а њихов рад су олакшавали и нови споразуми о
обележавању граничне линије, такође потписани у ово време.

82
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

У периоду од Стаљинове смрти па до краја 1954. године

дошло је и до обуставе антијугословенске пропаганде која је
представљала највидљивију компоненту сукоба Југославије са
СССР-ом и осталим „народним демократијама“. Постепено,
оштрица пропаганде је ублажавана да би, средином 1954. го-
дине, потпуно престало објављивање антијугословенских тек-
стова у штампи и на радију. Убрзо су из продаје биле повучене
све антијугословенске публикације а од септембра 1954. године
почело је и преношење информација из југословенске штампе.
Октобра исте године, истовремено са распуштањем организа-
ција информбирооваца, укинуте су и њихове новине и часопи-
си а са радом је престала и емигрантска радио станица „Сло-
бодна Југославија“.
У исто време, било је видљиво и смањење притиска према
српској и другим југословенским мањинама и југословенским
држављанима у Мађарској, Румунији, Бугарској и Албанији.
Пре свега, однос државних органа у овим земљама према југо-
словенским држављанима постао је коректнији а између Југо-
славије и већине ових земаља дошло је до размене осуђеника и
размене неколико група деце која су претходних година залута-
ла преко границе. Једино у случају Албаније, питање положаја
југословенских држављана није покренуто са мртве тачке. Однос
према српској и другим мањинама постао је такође нешто сно-
шљивији. Иако се депортирци нису вратили кућама, чиме ово
питање суштински није било ни почело да се решава, ипак је
било приметно попуштање атмосфере страха међу мањинцима
који су све чешће и слободније контактирали са југословенским
дипломатским мисијама у овим суседним земљама.
Упоредо са нормализовањем стања на границама, почела
је да попушта и саобраћајна блокада која је била наметнута Ју-
гославији. У јесен 1954. године обновљен је железнички саоб-
раћај између Југославије са једне и Бугарске и Румуније са дру-
ге стране а поведени су преговори о томе и са Мађарском, и то
на иницијативу ових суседних земаља. Још у току 1953. године,
променио се и однос СССР-а и других земаља „народне демок-
ратије“ које су биле чланице Дунавске комисије према Југосла-
вији. Дискриминација у раду комисије је престала а југословен-
ски предлози су почели да се уважавају. У исто време престале
су и провокације и дискриминаторски поступци према поса-
дама југословенских бродова на Дунаву који су били нарочито
чести у совјетској окупационој зони у Аустрији.

83
Владимир Љ. Цветковић

На иницијативу суседних „народних демократија“, а на

принципима равноправности и узајамне користи, долази и до
првих пословних и трговинских контаката после више година.
Преко Економске комисије ОУН за Европу склопљени су први
компензациони аранжмани са Мађарском и Бугарском (потом
и са СССР-ом, ЧСР и ДДР) да би у првој половини 1955. годи-
не већ било потписано и неколико редовних трговинских и
платних споразума као и неколицина споразума о регулисању
претходних потраживања (у корист Југославије) насталих у пе-
риоду пре 1948. године.
Током 1953. и 1954. године оживела је и научна, културна и
спортска размена између Југославије и њених идеолошки блис-
ких суседа. Обновљена научна сарадња се у ово време углавном
сводила на размену публикација између Академија наука а у
иницијативама за културну размену предњачила је Бугарска
која је предлагала размену композитора и размену филмова.
Са Мађарске стране понуђена је размена филмских журнала
што су у Југославији прихватили. Спортска размена сводила се
на пријатељске мечеве, углавном фудбалских екипа, али са тен-
денцијом проширења и на друге спортове.
Спољна политика Југославије према суседним земљама
„народне демократије“ током 1953. и 1954. године огледала се
у обазривом прихватању нормализације односа и праћењу од-
носа суседа према, за Југославију, најосетљивијим питањима,
према којима је ценила њихову искреност у свеукупном про-
цесу нормализације међудржавних односа. Југославија је своју
спољну политику према овом простору прилагођавала и због
чињенице да нису све ове суседне земље приступиле норма-
лизацији односа подједнаким темпом: Бугарска и Мађарска
су предњачиле, Румунија је каскала за њима док је Албанија
напредовала најспорије. Сумирајући двогодишње искуство
нормализације односа са Албанијом, Бугарском, Румунијом
и Мађарском у Београду су, иако задовољни чињеницом да
је нормализација започела, остајали забринути због неких не-
гативних појава које су уочавали код својих суседа. Тумачећи
процес нормализације односа са Југославијом, власти у свим
овим земљама су избегавале да говоре о узроцима сукоба, од-
бијале су да признају принципијелност југословенске позиције
и да говоре о југословенском друштвеном уређењу. Осим тога,
начин тумачења актуелног процеса нормализације односа са
Југославијом у свим овим земљама тумачен је и оцењиван за

84
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

јавност на један а за чланове партије, на затвореним састанци-

ма на други начин. Најзад, Југославију је бринула и тенденција
присутна код суседа да се елементарној културној и спортској
сарадњи која је тек била у повоју даје политички значај и ка-
рактер што је требало да створи утисак да се Југославија враћа
у совјетски лагер.
Спољна политика Југославије у периоду 1953–1954. године
вођена је и у складу са политиком према Совјетском Савезу али
и са политиком према САД и западним савезницима. Њена ус-
клађеност са политиком према СССР-у била је логична с обзи-
ром на пресудни утицај СССР-а на Албанију, Бугарску, Руму-
нију и Мађарску без чијег благослова ништа у односима ових
земаља са Југославијом није могло да се деси. Са друге стране,
њена политика према земљама „народне демократије“ у су-
седству водила је рачуна и о односима са Западом. Иако су и
на Западу позитивно оцењивали нормализацију односа између
Југославије и земаља Источног блока, ипак је постојао страх да
би Југославија могла да се врати под окриље Совјетског Савеза
где је и била до 1948. године или да би могла да претрпи непо-
вољан идеолошки утицај из Москве. У том контексту, Југосла-
вија је деловала тако да у свакој прилици умањи забринутост
својих партнера на Западу и отклони њихова страховања од
таквог развоја ситуације.

Тријумф Југославије (1955)

После неколико месеци интензивне тајне преписке између
ЦК КПСС и ЦК СКЈ, у пролеће 1955. године дошло је до по-
новног успостављања међупартијских односа између СССР-а
и Југославије и то на највишем нивоу, током посете совјетске
државно-партијске делегације на челу са Никитом Хрушчо-
вим Београду. Током боравка делегације крајем маја и почет-
ком јуна 1955. године, вођени су дуги разговори чији резултат
је било доношење Београдске декларације, документа који је
био без преседана у дотадашњој пракси односа унутар светског
комунистичког и радничког покрета. Стављајући свој потпис
на Београдску декларацију Совјети су се сложили са њеним
главним принципима на којима је инсистирао Тито а који су се
сводили на поштовање мирољубиве коегзистенције, сарадњу
на бази равноправности и принцип немешања у унутрашње
послове. Тиме је Југославија постала прва и једина земља којој
је СССР de facto признао право на самосталан развитак и соп-

85
Владимир Љ. Цветковић

ствени пут у „боље сутра“ који није морао нужно бити копија
оног совјетског. Та чињеница одразила се значајно и на про-
цес нормализације односа Југославије са њој суседним земља-
ма „народне демократије“ у којима је Београдска декларација
имала снажног одјека.
Београдска декларација је у Мађарској, Румунији, Бугар-
ској и Албанији као и у другим земљама под совјетском доми-
нацијом поздрављена као позитиван корак и као база за даљи
развој односа са Југославијом. Међутим, подршка ставовима
изнетим у тој декларацији била је више декларативне него
практичне природе пошто је убрзо било јасно да власти у тим
земљама нису биле спремне да заиста и реше најкрупнија спор-
на питања са Југославијом (положај српске мањине у Румунији
или финансијска потраживања у Мађарској, на пример). Осим
тога, у редовима владајућих партијских елита и већине руко-
водилаца у тим земљама после доношења Београдске деклара-
ције владала је збуњеност, разочарање па и неизвесност будући
да су морали да се јавно одричу ставова о Југославији које су из-
носили од 1948. године. Без обзира на ограничене ефекте које је
Београдска декларација имала код суседних земаља „народне
демократије“ она је ипак на процес нормализације њихових од-
носа са Југославијом деловала подстицајно и довела је до нових
искорака у том процесу.
У периоду од неколико месеци након доношења Београд-
ске декларације осећали су се помаци на многим пољима. Пот-
писивањем још неколико споразума који су се тицали границе
и пограничне сарадње (на пример споразума о искоришћењу
водних ресурса) додатно је стабилизовано стање на заједнич-
ким границама. На пољу економске сарадње, чини се, постиг-
нуто је највише што се могло. Трговинска размена са свим ис-
точноевропским земљама а нарочито са суседним (са изузетком
Албаније), знатно је проширена и по обиму и по асортиману.
Закључени су трговински споразуми за 1956. годину са свим
суседним народнодемократским земљама осим са Мађарском
са којом је постојао проблем финансијских потраживања. Исти
проблем који је постојао и у односима са Румунијом успешно
је превладан а у вези са оживљавањем економске размене био
је и даљи напредак на успостављању нормалнијег саобраћаја
између Југославије и до јуче непријатељски настројених суседа.
У другој половини 1955. године успостављен је ваздушни саоб-
раћај на линији Москва – Београд – Тирана, а албанске власти

86
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

су дале дозволу за отварање комерцијалне линије Београд – Ти-

тоград – Тирана. У исто време, споразуми о ваздушном саоб-
раћају потписани су и са Бугарском и Румунијом а са ове две
земље потписани су и споразуми о обнављању поштанског са-
обраћаја који је неколико година био у прекиду.
Када су у питању била суштинска питања односа Југосла-
вије са суседима из редова „народних демократија“ могло се
после Београдске декларације говорити о извесном напретку
али не у потпуности и не подједнако у свакој од ових земаља.
Тако су, рецимо, у Мађарској, Румунији и Бугарској ослобође-
ни сви оптужени у монтираним антијугословенским проце-
сима док о томе у Албанији није било ни помена. Осим тога,
било је приметно извесно „отварање“ према Југославији јер је
све више долазило до контаката и размене разних синдикал-
них, омладинских или новинарских делегација. Штампа у су-
седству била је у знатној мери променила тон и начин писања
о Југославији који постаје знатно самосталнији. Постепено је
престала дотадашња пракса да се, када је у питању Југославија,
само преносе саопштења и коментари ТАСС-а или чланци мос-
ковске Правде. Међутим, и даље је било очигледно да штампа у
Мађарској, Румунији, Бугарској и Албанији избегава да о Југо-
славији пише као о социјалистичкој земљи, до чега је властима
у Београду било изузетно много стало.
Деловање Југославије на просторима ових суседних земаља
и акције њене спољне политике када су те земље биле у питању
биле су условљене чињеницом да су све ове суседне земље заос-
тајале за Совјетским Савезом у процесу нормализације односа
са Југославијом, што је у Београду било јасно још од самих по-
четака нормализације. То заостајање, за креаторе југословенске
спољне политике, било је видљиво управо на најосетљивијим
питањима. Иако је заостајање постојало и када су у питању
била практична питања из домена међудржавних односа, Ју-
гославији је највише сметало заостајање за СССР-ом када је у
питању било гледање на улогу Југославије у тадашњем рад-
ничком покрету у свету и на карактер њеног друштва коме је, у
суштини, одрицан социјалистички карактер. Такође, један вид
заостајања за Совјетима, за званични Београд је представљала
и често присутна тенденција да се најважнија међудржавна
питања попут рехабилитације осуђених у антијугословенским
процесима, мањинског питања или питања деловања ИБ емиг-
рације у Мађарској, Румунији, Бугарској и Албанији само фор-

87
Владимир Љ. Цветковић

мално „скину са дневног реда“ и то , по могућству, са што мање

последица по њих.
Узимајући у обзир све овакве и сличне чињенице југосло-
венска спољна политика је овакав приступ процесу нормали-
зације од стране суседа тумачила као резервисаност према њој
и као доказ да се у овим земљама тешко ослобађају од блоков-
ског начина размишљања. За Југославију је то био и доказ да
у свести руководећих елита у Албанији, Бугарској, Румунији и
Мађарској процес нормализације међудржавних односа са Југо-
славијом у крајњој линији представља само пут чији је коначни
циљ повратак Југославије у совјетски лагер. То се, према југо-
словенским утисцима, испољавало на готово сваком практич-
ном питању које је требало решавати али и на примеру упорног
опстајања принципа јавног и тајног тумачења процеса норма-
лизације односа Југославије са поменутим земљама. У штампи
и у јавним иступима функционера о Југославији се говорило
као о братској земљи у којој постоји социјализам али, према по-
дацима који су се у Београд стицали из обавештајних извора, у
оквирима владајућих партија кружила су другачија мишљења
и ставови. На интерним форумима комунистичких партија су-
седних „народних демократија“ постојање социјализма у Југо-
славији је редовно негирано а раднички савети као специфично
обележје „југословенског пута у социјализам“ називани су анар-
хосиндикализмом уз упорно истицање његових лоших страна.
Штавише, унутар партијских кругова, ширено је уверење да је
Југославија током процеса нормализације односа са СССР-ом
почела да мења своје унутрашње уређење и да је, наводно, већ
тада било приметно да под утицајем СССР-а долази до промене
улоге партије у друштву и политике према селу.
И у периоду после доношења Београдске декларације јас-
но се испољавала чињеница да пресудни импулс за нормализа-
цију односа југословенских суседа који су припадали совјетском
лагеру са Југославијом долази из Москве. Иако су у Београду
веровали да су у свакој од ових земаља постојале снаге које су
се искрено залагале за нормализацију односа са Југославијом,
нико није сумњао у њихову подређеност интересима и вољи
Совјетског Савеза.
Потписивање Београдске декларације имало је одјека и
међу западним државама са којима је Југославија у време изола-
ције од стране Источног блока успоставила добре односе и који-
ма је одговарала таква ситуација. Страховања да би Југославија

88
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

могла да се врати под окриље СССР-а и даље су постојала, иако

је Београдска декларација и ставови изнети у њој представљала
тријумф Тита и Југославије над Совјетима који су тиме прихва-
тили југословенске ставове о многим важним питањима. Међу-
тим, даљи напредак нормализације и нарочито обнављање еко-
номских односа, чинили су да сумња упорно опстаје.

Бурна 1956. година

Година 1956. представљала је једну од најдинамичнијих у
читавом послератном периоду, било на Истоку било на Запа-
ду ондашњег подељеног света. Читав низ догађаја од историј-
ског значаја збио се управо те године која је почела преломним
XX конгресом КПСС-а у фебруару. На том конгресу, Никита
Хрушчов је у свом тајном реферату започео демистификацију
Стаљина као личности и владара и по први пут осудио грешке
које је до тада неприкосновени вођа чинио током своје дуге вла-
давине. Између осталог, у Стаљинове грешке убрајао се и однос
према Југославији, односно одговорност за сукоб који је избио
1948. године и који је потом имао велике последице не само по
Југославију већ и по читаву комунистичку идеју и покрет у све-
ту инспирисан њоме.
У Југославији, одјек XX конгреса КПСС био је снажан. За-
кључци које је изнео Хрушчов за Југославију су били најбоља
потврда да је она у сукобу са Стаљином била у праву и да одго-
ворност за сукоб није лежала на њеној страни. Са друге стране,
XX конгрес КПСС-а је у суседним „народним демократијама“
у први мах изазвао изненађење јер су ставови изнети о Стаљи-
ну деловали готово нестварно. Али, по директиви из Москве,
у Албанији, Бугарској, Румунији и Мађарској, као и у другим
источноевропским земљама, долази до првих назнака промена
дотадашњег система. У свим овим земљама XX конгрес КПСС-
а је означио почетак процеса дестаљинизације који је наметао
крупне промене. Убрзо после XX конгреса дошло је до значај-
них кадровских промена а у већини „народних демократија“
и до смене до тада неприкосновених лидера чија повезаност
са Стаљином и стаљинизмом више није могла да се заобила-
зи. Истовремено је започео и процес децентрализације државе,
друштва и привреде у овим земљама да би постепено дошло
и до идеолошки значајних промена, пре свега у домену права
сваке земље да изабере „сопствени пут изградње социјализма“
што се највише тицало Југославије.

89
Владимир Љ. Цветковић

Промене у њеном суседству које је покренуо XX конгрес

КПСС-а Југославија је убрзо осетила кроз промењену реторику
и другачији однос према њој. Пре свега променила су се схва-
тања о карактеру југословенског друштва па систем који је она
изградила после 1948. године више није носио епитет „анархо-
синдикализам“ док се у појединим партијским круговима чак
сматрало да би југословенски модел социјализма требало про-
учавати и евентуално нешто и применити у сопственој земљи.
У складу са овим у јавности и у партијским круговима опов-
ргаване су оптужбе на рачун Југославије изношене у бројним
монтираним процесима у суседним и другим земљама. Свуда
се наглашавало да није било исправно те оптужбе повезивати
са Југославијом, што се најчешће јавно могло чути у Мађарској
и Бугарској али не и у Албанији.
Однос власти у Мађарској, Румунији, Бугарској и Албанији
према информбироовцима такође је знатно промењен. Иако су
њихове организације биле распуштене а гласила угашена, они
су ипак и даље имали статус политичких емиграната. После XX
конгреса КПСС, и то им је одузето па су они постали обични
југословенски грађани који су живели у некој од ових земаља и
које су тамошње власти за решавање њихових проблема упући-
вале на југословенске конзулате. У Албанији су их чак отворено
наговарали на репатријацију.
Иако је после XX конгреса КПСС дошло до значајних про-
мена у свим суседним „народним демократијама“ југословен-
ска политика према њима била је и даље опрезна јер су многе
индиције упућивале на закључак да је остварени напредак само
формалне природе. Наиме, и даље није могло бити речи о било
каквом идеолошком приближавању суседа југословенском мо-
делу социјализма а у свим тим земљама упадљиво је било избе-
гавање да се партијском чланству и јавности објасни суштина
сукоба са Југославијом и презентује потпуна истина. На то се
надовезивало и прећуткивање југословенске јавне подршке XX
конгресу КПСС и њене улоге у борби против стаљинизма тј.
чињенице да је она издржала Стаљинов политички, економски
па и војни притисак. Све то је код југословенских власти ства-
рало утисак да блоковско гледање на Југославију опстаје и да у
суседним народнодемократским земљама нема довољно разу-
мевања за њене особености већ само намере да се она поново
увуче у совјетски лагер.

90
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

Посета Јосипа Броза Тита Совјетском Савезу јуна 1956. го-

дине означила је врхунац у приближавању двеју страна. Током
те посете потписана је тзв. „Московска декларација“ која је из-
нова потврдила принципе Београдске декларације и омогући-
ла пуну нормализацију партијских и међудржавних односа из-
међу Југославије и СССР-а која је резултирала потписивањем
низа споразума о сарадњи. У току неколико наредних месеци
дошло је и до нормализације партијских односа са Мађарском,
Румунијом и Бугарском чиме се Југославија приближила Ис-
точном блоку највише од 1948. године.
У тренутку када се многима на Истоку, али и на Западу,
чинило да се Југославија полако враћа под окриље СССР-а,
нико није могао да претпостави да је на помолу ново захлађење
односа које је изазвала криза у Мађарској која је избила крајем
октобра и почетком новембра 1956. године. Познати догађаји у
Мађарској одразили су се негативно на процес нормализације
односа Југославије са суседним „народним демократијама“
поготово јер је сама Мађарска била једна од њих. Нови камен
спотицања била је Титова осуда друге совјетске интервенције
у Мађарској (иако се са првом сложио) и његови ставови о томе
изнети нешто касније у говору у Пули. Совјетска реакција на
ове Титове поступке није била видљива одмах. У првих месец
дана после бурних догађаја у Будимпешти било је упадљиво
ћутање са совјетске стране. Међутим, убрзо је покренута чи-
тава идеолошка полемика а потом и кампања против Југосла-
вије чији дипломатски представници у Москви су поново били
у прилици да осете хладноћу и резервисаност. У суседним
земљама под совјетском доминацијом такође је дошло до за-
стоја у развоју односа али без већих последица. Са Мађарском
су чак унапређивани економски односи а она сама је сарађива-
ла са Југославијом по питању избеглица које су пребегле у Ју-
гославију. У односима са Румунијом није било готово никаквих
промена док су у Бугарској били приметни напади и кампања
после Титовог говора у Пули али без суштинских последица
по међусобне односе. Совјетску кампању против Југославије
најприљежније су прихватили у Албанији чије руководство је
најгласније критиковало Југославију и односило се веома хлад-
но према југословенском посланству у Тирани.

91
Владимир Љ. Цветковић

Нова идеолошка конфронтација (1957–1958)

Догађаји у Мађарској 1956. године имали су значајних пос-
ледица по Југославију и њено место у социјалистичком и рад-
ничком покрету и то најпре на идеолошком плану. Поново се
појављују стари неспоразуми и оптужбе који су кулминирали
покретањем нове кампање против Југославије у СССР-у и дру-
гим лагерским земљама. Окосницу нове кампање, која је била
усмерена на критику југословенског унутрашњег друштвеног
развитка, чиниле су оптужбе да је Југославија напустила прин-
цип диктатуре пролетаријата и водеће улоге партије у друштву,
да се отиснула у анархосиндикализам и опасни експеримент
са самоуправљањем, да је напустила „социјалистичко плани-
рање“, да дозвољава опстанак капиталистичких односа на селу
и да своју привреду води у зависност од америчких кредита.
На удару кампање била је и југословенска спољна политика:
она је сматрана инспиратором догађаја у Мађарској, разбија-
чем лагера, непријатељем СССР-а, земљом која има „сумњиве“
односе са Западом и која не прави разлику између западног и
источног блока па тако има одличне односе са Западном Не-
мачком али не и са Источном Немачком. Кампања покренута
током 1957. године довела је и до упадљивог смањења текстова
о Југославији мада то није било правило свуда. Румунија се, ре-
цимо, невољно укључила у нову кампању на притисак Совјета,
па је њена активност у кампањи била минимална.
Нова кампања против Југославије ипак је убрзо довела и
до кварења међудржавних односа Југославије са суседним на-
роднодемократским земљама. Највише су страдали односи са
Албанијом где је југословенско посланство поново доспело у ве-
ома тежак положај. Поново је почела да се појављује полицијска
пратња а југословенске дипломате су чекале на пријем у албан-
ски МИП и по петнаест дана. У Бугарској, о југословенској ам-
басади се јавно говорило као о шпијунском центру.
Поред отежаног рада дипломата, у Албанији, Румунији,
Бугарској и Мађарској почиње да се запажа и читав низ других
негативних појава. Распуштене организације информбироова-
ца почињале су да оживљавају а у Мађарској су у новоформи-
рану полицију почели да примају југословенске емигранте и то
признајући им чинове које су некада имали у ЈНА. Југословен-
ски грађани који су били оптужени на монтираним процесима
а ослобођени током нормализације односа, узалудно су чекали
на рехабилитацију. Једино су у Бугарској осуђивани Југослове-

92
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

ни пуштени из затвора и рехабилитовани, али не и обештеће-

ни док су у Мађарској, Румунији и Албанији ослобођени али
нису ни рехабилитовани ни обештећени. Притисак на српску
и друге југословенске националне мањине поново је постао ак-
туелан. У Румунији, депортирци са Барагана су пуштени то-
ком 1956. године али је држава одбијала да им врати имови-
ну. Слично је било и у Мађарској где ослобођени депортирци
– мањинци нису чак могли да добију ни посао који су радили
пре депортације.
Идеолошка конфронтација која је наступила као последи-
ца догађаја у Мађарској, додатно је продубљена крајем 1957. го-
дине у вези са саветовањем комунистичких и радничких пар-
тија у Москви које је било израз тежњи Совјета да исфорсирају
идеолошко-политички монолитизам унутар блока. На првом
саветовању комунистичких партија које су биле на власти, од
14. до 16. новембра 1957. године, Југославија није учествовала
нити је потписала заједничку декларацију. На другом савето-
вању 64 комунистичке и радничке партије од 16. до 19. новем-
бра је учествовала и потписала заједнички „манифест мира“.
Због оваквог става, Југославија је трпела нове критике.
Почетком 1958. године, објављивањем нацрта новог Про-
грама СКЈ пред седми партијски конгрес у Љубљани, отворено
је ново поље идеолошког сукоба са СССР-ом и другим земља-
ма „народне демократије“. У новом таласу критике, нацрт
програма СКЈ је оцењен као ревизионистички и то због ставо-
ва о постојању различитих путева у социјализам, о односима
унутар међународног радничког и комунистичког покрета, о
неопходности сарадње са новим прогресивним покретима у
свету и због самоуправљања. Негодујући, све земље „народне
демократије“ су отказале учешће на VII конгресу СКЈ који је од-
ржан априла 1958. године у Љубљани.
Усвајање критикованог програма СКЈ на VII конгресу било
је повод за тзв. „други југословенско-совјетски сукоб“ 1958. го-
дине који је такође обележен покретањем нове пропагандне
антијугословенске кампање која је била нејжешћа у Албанији.
Сукоб се одмах одразио и на међудржавне односе. Планирана
посета Ворошилова Београду је отказана а реализација раније
склопљених финансијских и кредитних аранжмана са Југосла-
вијом је једнострано одложена. Управо на пољу економске са-
радње било је најприметније захлађење међудржавних односа

93
Владимир Љ. Цветковић

који овога пута, ипак, нису ни близу били нарушени као у пе-
риоду 1948–1953. године.
У односима са суседима са којима се поново нашла у идео-
лошком сукобу, Југославија је такође претрпела неке последи-
це, пре свега у форми нарушавања до тада постигнутог сте-
пена сарадње у разним областима међудржавних односа. То-
ком 1958. године Румунија је отказала посету парламентарне
делегације, није испунила обавезе из плана културно-научне
размене, одбијала је закључење нових споразума и активно се
укључила у антијугословенску кампању. У Бугарској су били
присутни бројни антијугословенски испади највиших руково-
дилаца, оштра кампања и поновно појављивање шовинизма
и територијалних аспирација према Југославији. Албанија је
спроводила најбезобзирнију антијугословенску кампању, та-
кође посезала за територијалним аспирацијама, полицијским
мерама готово онемогућавала рад југословенског посланства у
Тирани и стално правила сметње југословенским бродовима у
албанским лукама.
Посматрано у целини, у све четири суседне земље које су
биле под совјетском доминацијом, на свим пољима међудржав-
них односа била је приметна тенденција сужавања сарадње
са Југославијом. Са свим овим земљама је дошло до наглог
смањења обима трговинске размене а интересовање за даљу
сарадњу друштвених, културних, научних и спортских орга-
низација потпуно је престало.

***
У периоду непосредно после Другог светског рата, све до
1948. године, суседне земље „народне демократије“ имале су
изузетно значајно месту у југословенској спољној политици. У
то време, она је била део совјетског лагера и готово у потпу-
ности упућена на политичку, економску, војну и сваку другу
сарадњу са том групом земаља са којима је била везана број-
ним међудржавним споразумима и уговорима. Међутим, сукоб
између Тита и Стаљина 1948. године и његове последице по
међудржавне односе Југославије са СССР-ом и земљама под
његовом доминацијом донео је значајне промене. Суочена са
политичком и економском блокадом дојучерашњих савезника
као и са великим војним притиском и ратом који је висио у ваз-
духу, Југославија је променила своју спољнополитичку оријен-

94
Спољна политика Југославије и земље народне демократије у суседству 1953–1958.

тацију и окренула се сарадњи са Западом одакле је једино мог-

ла добити помоћ у случају напада са Истока.
После Стаљинове смрти 1953. године југословенска спољ-
на политика према суседним земљама „народне демократије“
креирана је у новим околностима. Са позиција земље која више
није зависила од Совјетског Савеза њена политика према том
простору била је битно другачија него пре 1948. године. Југо-
славија је у процесу нормализације међудржавних односа са
Албанијом, Бугарском, Румунијом и Мађарском увек покази-
вала спремност за суштинску нормализацију односа али увек
у складу са својим принципима и уз наглашену заинтересова-
ност да на суседе идеолошки утиче што није могло бити при-
хваћено са њихове стране. После 1953. године, суседне земље
„народне демократије“ нису имале нарочито важно место нити
велики значај за југословенску спољну политику и то из више
разлога. Пре свега, умањен значај идеолошки сродних суседа
у југословенској спољној политици био је последица изнала-
жења спољнополитичке алтернативе у периоду између 1948. и
1953. године али и знатно проширених видика југословенске
спољне политике који су сезали до светских оквира и сарадње
са удаљеним земљама азијског и афричког континента. Поред
тога, садржајнију сарадњу Југославије са суседним земљама под
совјетском доминацијом спречавала је управо поменута чиње-
ница тј. њихова несамосталност у односу на СССР и његове
спољнополитичке интересе. Због свега тога, могућности које је
пружала географска блискост Југославије са овим земљама, за
све време постојања социјалистичке Југославије, никада нису
искоришћене до краја.

95
Владимир Љ. Цветковић

SUMMARY
YUGOSLAVIA’S FOREIGN POLICY AND THE NEIGHBORING
COUNTRIES OF PEOPLE’S DEMOCRACY 1953–1958.

Even though some of them were enemies until recently and even took
part in the occupation of its territory, after WWII between 1944 and 1948
Yugoslavia established very close and friendly relations with all countries
of “people’s democracy”, including Hungary, Romania and Albania. The
conflict between Tito and Stalin spoiled completely such relations between
neighbors. After 1948 all treaties of friendship were severed, transporta-
tion lines were cut off, larger part of diplomatic staff was withdrawn, anti-
Yugoslav campaign was launched, a state verging on the state of war was
introduced on the borders and Yugoslav citizens and members of Serbian
and other Yugoslav national minorities in these countries were subjected
to pressure and mock trials. Only after the death of J.V. Stalin conditions
for normalization of relations were created, but that process proceeded in
phases which in many ways depended from the impulses coming from
Moscow. Thus the first phase lasted from Stalin’s death to the adoption of
the Belgrade Declaration and it was marked by formal normalization of
relations. The second phase followed the adoption of the Belgrade Decla-
ration and it was a step forward toward a true normalization. However,
it was only after the 21st congress of the Soviet Communist Party and the
changes it triggered off, that the third phase began which brought about
substantial changes in the neighboring “people’s democracies”, which was
followed by the normalization of the relations between Communist parties.
However, the events in Hungary in 1956 caused mistrust and dissension
again which culminated after the Moscow conference of Communist and
workers’ parties in November 1957 and the adoption of the new Program
of the Union of Communist of Yugoslavia at the 7th congress in Ljubljana
in April 1958. After that followed a new phase of ideological conflicts and
deteriorating of inter-state relations, i.e. spoiling of the results achieved
after 1953.

96
 УДК 94(4):327(497.1):316.4 “1949/1990“
Доц. др Мира Радојевић
Филозофски факултет у Београду

ЖИВЕТИ И РАДИТИ У ЕМИГРАЦИЈИ.

САВЕЗ „ОСЛОБОЂЕЊЕ“ (1949–1990)

АПСТРАКТ: У овом раду смо настојали да прикажемо суштину

идејних опредељења и деловања једног дела југословенске послерат-
не емиграције, организованог у Савезу „Ослобођење“. За разлику од
већине других емигрантских организација и удружења, овај је Савез
имао изразито југословенски и демократски програм. Рад је писан на
изворима, преосталим из рада „Ослобођења“, часописа „Наша реч“,
издаваног у Паризу и Лондону, и малобројне постојеће литературе.
Кључне речи: Југославија, Други светски рат, домовина, режим, ко-
мунисти, емиграција, исељеништво, југословенство, демократија,
дисиденти, опозиција.

Први пут пишући за неки лист који је на српском (српско-

хрватском) језику објављиван изван Југославије, односно за
емигрантско гласило Наша реч, Милован Ђилас је имао потребу
да већ у уводу изнесе болну и много пута потврђену истину:
„Ако има највећих несрећа, губитак домовине спада у највеће
несреће“. Ублажавајући речено, одмах је додао: „И то због тога
што је домовину немогуће изгубити – немогуће је заборавити
родно тло, родну културу, гробове предака и драж постајања
човеком и грађанином. Свак је такорећи проклет, већ са за-
чећем, да у себи до краја носи своју домовину“.
Ове донекле утешне речи Милован Ђилас је упутио пре
свега „онима који су због политичког неслагања, због немања
политичких слобода, напустили домовину, односно онемогуће-
ни да у њој живе и делају“, демократима „различитих нијан-
си“, којима је „забрањено слободно мишљење, слободна реч и
независно организовање насупрот идеолошком монополизму,
тероризму и ропској шутњи“. По његовом мишљењу, они „уис-
тину и нису емигранти, премда су присиљени да живе изван
домовине“. Јер, „нису прекинули везу са слободарским токови-
ма свога народа и човечанства – токовима непресушним, који

97
Мира Радојевић

у свакој новој етапи сабирају нова врела и пробијају дотрајале,

насилне бране“.
У цитираном тексту није било потребно рећи да су ови сло-
бодномислећи људи Југославију напустили или, ако их је рат
затекао ван ње, одбили да се у њу врате због неслагања са ре-
волуционарним режимом, чијем је учвршћивању и једноумљу
велики допринос дао управо Милован Ђилас. Не слажући се са
радикалним послератним променама, одабрали су неизвесни
емигрантски живот, постајући део велике југословенске исеље-
ничке популације.
Непотпуна истраживања говоре нам о чак милион и двеста
хиљада југословенских исељеника у годинама пред избијање
Другог светског рата. Према истим подацима међу њима је нај-
више било Хрвата (око 700 хиљада), потом Словенаца (око 300
хиљада), па тек онда, у истој групи, Срба, исељеника из Црне
Горе и Македоније (око 200 хиљада). Број Југословена који су
живели изван југословенске државе увећан је после рата за још
око 250 хиљада људи. Највећи део њих, око 800 хиљада, налазио
се у САД, припадајући углавном економској емиграцији, на-
супрот којој се налазила далеко малобројнија политичка емиг-
рација – 70 до 100 хиљада људи или 10% укупног исељеништва.
У Великој Британији, пак, до рата је живео готово незнатан број
Југословена. Нешто више било их је у ратним годинама, за-
хваљујући томе што се у Лондону налазило седиште емигрант-
ске владе Краљевине Југославије. После рата, у овој се земљи
настанило још око 15 хиљада припадника поражених војних и
политичких покрета, који су се наредних година расељавали
у САД, Канаду, Аустралију и друге земље. Неуједначени по-
даци о онима који су остали дозвољавају претпоставку по којој
је у Великој Британији живело између осам и десет хиљада
људи. У политичком смислу, међутим, њихов је значај био већи
него емиграната у САД, пре свега због чињенице да је Лондон
постао нека врста политичког центра емиграције и то још од
времена настанка Југословенског народног одбора, формираног у
августу 1945. године на иницијативу проф. Слободана Јовано-
вића, некадашњег потпредседника и председника емигрантске
владе Краљевине Југославије. У годинама које су следиле ту су
образована и друга емигрантска удружења и организације. За
Лондон као центар рада определила се и једна мања група еми-
граната која је до тада деловала у Паризу, солидаристички и
политички се окупљајући у оквиру Савеза „Ослобођење“.

98
 Живети и радити у емиграцији. Савез „Ослобођење“ (1949–1990)

Још увек недовољно проучено политичко и животно ис-

куство чланова и симпатизера овог Савеза упозорава нас на то
колико мало знамо о емиграцији уопште. У првим послерат-
ним деценијама, мада бисмо могли говорити и о целом перио-
ду социјалистичке Југославије, скоро све до њеног распада, не
само што нису постојала објективна, научна сазнања о емиг-
рантима, него су и представе о њима биле углавном искривље-
не, подложне политичким употребама и огољеним стереоти-
пима. Иако су разлике међу њима биле огромне, углавном су
сви проглашавани националним и државним издајницима, не-
пријатељима земље и терористима. Промене у држави и друш-
тву крајем 80-тих година, а још више у ратовима 90-их година,
са свим радикализмима и ревизијама националних и политич-
ких свести, размишљања и осећања, донеле су нове, подједнако
нереалне слике и оцене. Готово „преко ноћи“ малтене су сви
емигранти проглашавани националним херојима и бивали
слављени као први који су се супротставили недемократском
режиму Комунистичке партије Југославије. „Заборављало“ се
или се није желело знати колико су дубоке и озбиљне биле раз-
лике међу странама сукобљеним током рата по разним наци-
оналним, верским, идеолошким и политичким припадности-
ма. Најчешће, једино што их је крајем рата уједињавало било је
садржано у жељи да избегну „последњи“ сусрет са партизан-
ском војском, која у свом победничком заносу није имала ни
времена ни воље да раздваја једне од других. Заједничка је била
и та општа трагедија покиданих живота, очаја, бунта, страха,
хитње ка „слободном свету“. Прича о безнађу заробљенич-
ких логора и сабирних центара, колективног страдања и сваке
појединачне судбине тек треба да буде испричана, ако је исто-
ричарима уопште дато толико стручне културе и људског са-
осећања да сазнају, разумеју и протумаче размере и садржину
патње поражених изгнаника, вољних и невољних, међу којима
је било искрених патриота, убеђених демократа и људи несвес-
но увучених у општу бежанију, али и убица, ратних злочинаца
и поремећених психопата, огрезлих у крви невиних. Огромне
разлике међу њима уочаване су тек потом, иако су тешкоће
емигрантског живота претиле да све изједначе и много тога
препусте забораву.
У мноштву оних у чијем се опредељењу пре свега налазило
понешто са префиксом „анти“, најмање је било оних који су по-
кушавали да буду конструктивни, да мире завађене, одбацују
мржњу и уче на личном поразу. Зависно од националне и вер-

99
Мира Радојевић

ске припадности, те политичког и идеолошког опредељења,

већина емиграната изјашњавала се антикомунистички, анти-
демократски, антијугословенски, антисрпски, антихрватски,
монархистички или антимонархистички, а у скоро сваком од
тих случајева изразито десничарски. И поред одсуства потпу-
нијих истраживања, можемо тврдити да су у тој бројној попу-
лацији демократи били најређи, нарочито демократи југосло-
венске оријентације. Такође, сасвим поуздано можемо рећи да
је Савез „Ослобођење“ припадао овој најређој и најмалоброј-
нијој групи, што је у мноштву другачијих погледа изазивало
политичка неразумевања, осуде и нападе других емиграната.
Истовремено, требало би поставити питање о деликатности од-
носа који је режим градио према „Ослобођењу“, тим пре што је
из искуства Комунистичке партије познато да су најопаснијим
противницима сматрани они политички делатници који су ис-
пољавали повремене програмске сличности. Из тих су разлога,
на пример, комунисти и пре рата најжешће нападали социјал-
демократе или присталице сељачког програма Драгољуба Јо-
вановића. У истом контексту политичког размишљања и пона-
шања, Миленко Додер је „Ослобођење“ сврстао у групу „срп-
ске непријатељске емиграције“, а Божидар Спасић, говорећи
о свом раду у иностранству, сведочио о активностима против
Савеза као о саставном, природном делу борбе службе држав-
не безбедности против „тероризма“. Историјат овог удружења
или организације, међутим, показује одсуство било какве не-
пријатељске и, још мање, терористичке делатности.
У формалном смислу „Ослобођење“ је основано у августу
1949, али би прави његов почетак могао бити стављен већ у 1946.
годину, у којој је група његових будућих оснивача објавила бро-
шуру Свим слободним Србима – Српска демократска омладина, изја-
шњавајући се за уједињење Европе и Југославију у њој. Наред-
не, 1947. године, у Паризу је формирана Српска демократска
задруга „Ослобођење“, са идејом да се створи и у другим земља-
ма и да почне издавање свог билтена. Часопис Наша реч почео је
да излази редовно од 1. јануара 1948, најпре у Паризу, потом од
1958. године у Лондону. Савез „Ослобођење“ расформиран је у
Београду 1994, али је као организација већ 1990. године присту-
пио пре тога основаној Демократској странци.
Између ових датума и историјских података смештена је
богата, још увек мало позната политичка и приватна историја
једне добронамерне мислеће мањине.

100
 Живети и радити у емиграцији. Савез „Ослобођење“ (1949–1990)

Идејно окупљање првих чланова „Ослобођења“ започето

је, на неки начин, у предвечерје рата, настављено током њего-
вог трајања, а окончано по његом завршетку. Јер, потичући из
Демократске странке, део оснивача преузео је оно што бисмо
назвали „наслеђем Милана Грола“, вишегодишњег страначког
идеолога и шефа странке после смрти Љубомира (Љубе) Да-
видовића, а што је укључивало: искрени демократизам, про-
тивљење свим политичким и националним искључивостима,
толеранцију различитости као животну нужду измешаних на-
ција, вероисповести и култура, идеју социјалне правде која се
по свом радикализму налазила на крајњој грађанској левици,
југословенство као чврсто уверење да је југословенска држава
најбоља гаранција слободног развитка Срба, Хрвата и Словена-
ца. Поред некадашњих демократских омладинаца и демократа
нашли су се и чланови других странака – Народне радикалне
и Југословенске републиканске, на пример, као и они који су у
грађанском рату били на противничким странама, будући да је
идеолошка подела, која је тада настала, донекле била већ пре-
вазиђена. Суштину програма формулисали су, ипак, бивши
демократи под неспорним политичким утицајем оних од којих
су се учили политичкој борби, демократији и југословенству.
Можемо се запитати због чега ови, у суштини млади и „пар-
тијски људи“, нису формирали политичку странку, већ једну
активистичку, солидаристичку и радну заједницу. Могуће од-
говоре налазимо у томе што је „Ослобођење“, и поред слагања
у основним погледима, ипак окупљало доста хетерогену поли-
тичку групу у којој је било различитих социјалних слојева, од
радника до интелектуалаца великих мисаоних способности.
Постојећи извори стварају утисак по коме је руководеће језгро
– мада се у „Ослобођењу“ углавном нико није наметао као вођа
– било политички умереније од нешто радикалнијег ширег
чланства, међу којим је било доста радника. Један чвршћи пар-
тијски програм вероватно би узроковао унутарња неслагања и
осипање ионако малобројних редова. Посматрајући проблем у
ширем контексту тадашњих искустава и околности, уочавамо
приметну разочараност многих емиграната у квалитет поли-
тичких партија и ниво политичке културе у Краљевини Југо-
славији. По завршетку рата земљу су у највећем броју напустили
бивши војници поражених војски, чији су команданти узроке
пропасти тражили у „покварености“, неспособности и неслози
политичара. Довољно је подсетити се колико је много одговор-
ности за слом равногорског покрета приписивано политичком

101
Мира Радојевић

утицају грађанских политичара и интелектуалаца на генерала

Драгољуба Михаиловића. За разлику од „Ослобођења“, тај део
српске емиграције био је десничарски, националистички, мо-
нархистички, антихрватски и антијугословенски опредељен.
Као такав тешко да би у политичком погледу подржао осни-
вање партије сасвим супротних програмских опредељења. По-
ред тога, забринутост за егзистенцију утицала је да се већина
емиграната већ почетком педесетих година деполитизује, ба-
већи се појединачним личним преживљавањем. Проучавајући
историјат и поредивши различите политичке емиграције у
Лондону – француску из доба револуције (1789–1815), либерал-
ну руску у другој половини 19. века, немачку из истог перио-
да, југословенску и друге послератне – Ненад Петровић, један
од најактивнијих чланова „Ослобођења“, наводио је управо тај
егизстенцијални мотив као примаран за степен политичког
интересовања и ангажовања. „... када се буде једном писало о
политичким емиграцијама“, сматрао је, „увидеће се колико је
мало времена остало данашњим политичким емигрантима да
политички раде. Они морају да се укључе у индустријску ма-
шину својих нових домовина ако би желели да преживе. Своје
најбоље и најснажније стваралачке године проводе у послу који
није никад био близу њиховог срца. Они васпитају своју децу
да се потпуно прилагоде новим условима и да чак узму такве
професије како би се решили сваких брига о материјалној ег-
зистенцији. А када уђу у године и дочекају толико жељене го-
дине одмора они су већ истрошени људи...“. Из сличних су раз-
лога, највероватније, пропадали и покушаји бивших радикала
и земљорадника, па и социјалиста, да се партијски организују.
У њиховом случају показало се да избегло српско грађанство
није много научило из пораза у сукобу са идеолошким против-
ником, исто као што није схватило да је жељени повратак на
предратно стање био апсолутно немогућ.
Свесни ових и других проблема, чланови Савеза кретали
су другачијим путевима. Својој су организацији дали име „Ос-
лобођење“, сматрајући да је у тој речи садржано све што желе
рећи и све за шта се боре, као и начин на који мисле да остваре
своје политичке замисли. Објашњавајући ово, Милош Саичић,
један од првих чланова, указао је на дубоке идејне корене, по-
зивајући се на Светозара Марковића, који је још 1875. године
издавао истоимени часопис, намењујући га науци и политици,
а залажући се за ослобођење од капиталистичког и бирократ-
ског система, од незнања и предрасуда, али не насилним већ

102
 Живети и радити у емиграцији. Савез „Ослобођење“ (1949–1990)

политичким, културним и социјалним средствима. Неколико

деценија касније, „Ослобођење“ је пратило тај пут, иступајући
против недемократског режима, наметнутог једноумља, соција-
листичке бирократије, заосталости и некултуре сваке врсте. И,
баш зато, прави смисао имена, по речима Милоша Саичића,
био је у „у ставу и раду за ослобођење српског и других народа,
као и целине Југославије, од данашње једнопартијске влада-
вине Савеза комуниста“. Оно, међутим, није требало да буде
постигнуто војничким путем или грађанским ратом, него де-
мократски, као ослобођење од националистичког, социјалног и
политичког традиционализма, који је владао и у емиграцији и
у земљи. „Дакле“, рекао је овај тумач програма „Ослобођења“,
„наш национални задатак је да упорно радимо на ослобођењу
од мрачњаштва, дотрајалих националистичких предрасуда, од
покрајинског парохијализма, од свега онога што су нам оста-
вили страни завојевачи или наша сопствена примитивна и ау-
торитарна друштва и режими. Ослободити се од заблуда, од
старих оптерећења и навика, од свега лудог и екстремног што
уноси немир и крв – значи бити оспособљен за заједнички на-
пор против једног изузетно окрутног режима и једне, још, бар у
извесној мери, продорне идеологије. А никад не губећи из вида
да је главна снага, која се ослобађа и која се мора првенствено
сама ослобађати, и ради које се воде и ови напори изван земље
– јесте народ у земљи, а не емиграција“.
Као и већина других програмских тачака, и ова последња
цитирана реченица садржавала је чврсто опредељење, потврђи-
вано и искушавано током неколико деценија. Уверени да про-
мена режима мора бити изведена унутрашњим политичким
снагама, уједињеним у отпору Савезу комуниста, његовом ре-
жиму и владавини, чланови Савеза „Ослобођење“ пажљиво су
пратили појаву сваке критичке политичке мисли у Југославији,
информишући се о идејним кретањима у земљи на различите
начине – преко југословенске и иностране штампе, радија, при-
ватним каналима и другим путевима протока информација.
Дуга традиција оваквог ангажованог интересовања започела је
сукобом Милована Ђиласа са политичким и државним врхом
Југославије 1953–1954, а настављена наредних година и деце-
нија подршком Михајлу Михајлову, Алекси Ђиласу, који је и
сам постао сарадник Наше речи, групи професора Београдског
универзитета око Драгољуба Мићуновића, Љубомира Тадића,
Светозара Стојановића, Загорке Голубовић и других, београд-
ским интелектуалцима у захтеву за амнестију политичких за-

103
Мира Радојевић

твореника, Момчилу Селићу, Гојку Ђогу, Добрици Ћосићу и

Љубомиру Тадићу приликом покушаја покретања независног
листа Јавност и многима другима. Пружана подршка кретала
се од једноставног, непристрасног информисања у Нашој речи
до пропагирања готово истоветних ставова. За оне који су се
сукобљавали са владајућим државним и политичким врхом у
Југославији понекад је и ово прво представљало знатну помоћ,
јер је и кратком вешћу разбијана информациона блокада, не-
ретко непремостива за већину југословенских дисидената. То
је био један од главних разлога због којег је Наша реч, као про-
свећен и демократски једномесечни лист, постала главно гласи-
ло дисидената у Југославији.
Непрекинути интерес за све што се дешава у домовини и
покушај да се активно учествује у њеној демократској транс-
формацији показивали су племениту жељу и амбицију „Осло-
бођења“ да преузме својеврсну мисију, како у емиграцији тако
и у Југославији. Сама идеја препорода, не само политичког већ
и опште друштвеног, такође је имала дубоке корене, који не-
одољиво подсећају на некадашњу жељу самосталних радикала
да из корена измене друштво и политичку сцену Краљевине
Србије, преузимајући улогу „моралне жандармерије“. Готово
истоветна намера чланова „Ослобођења“, настала пола века
доцније и у потпуно другачијим историјским и политичким
околностима, ипак не треба да чуди ако имамо у виду да је у
оба случаја настајала у временима у којима је политичка и ин-
телектуална елита тражила лека политичким и друштвеним
болестима. Осим тога, ослањајући се у својим темељним идеја-
ма – демократизму и југословенству пре свега – на баштину Де-
мократске странке коју су, после свих „цепања“, успевали да
одрже првенствено некадашњи србијански самосталци у ње-
ним редовима, „Ослобођење“ је преузимало и тај део наслеђа.
Извори нас, такође, упућују на испољену потребу за политич-
ком чистоћом и бескомпромисношћу, одржаваним по цену оз-
биљног осипања чланства. Показане сличности нису, међутим,
почивале на истоветним могућностима за реализацију донетог
програма. У условима емиграције „Ослобођење“ се могло до-
следно залагати за прокламовани програм и улагати напоре за
испуњење барем неких тачака, али не и рачунати на пуно ње-
гово остварење и своју руководећу улогу у њему.
Баштинећи у идејном смислу најважније самосталско-де-
мократске традиције, којима је осим демократизма и југосло-

104
 Живети и радити у емиграцији. Савез „Ослобођење“ (1949–1990)

венства била блиска идеја социјалне правде, „Ослобођење“ је

показало смелост да у организацијском смислу, у понеким тач-
кама, учи на искуствима идеолошког противника – Комунис-
тичке партије Југославије. Поред очевидних политичких раз-
лика, и ова је чињеница представљала разлог више за изразито
његово разликовање од осталих емигрантских организација и
удружења. Као омладинци и студенти, чланови Савеза су се са
комунистима сретали већ на Београдском универзитету, којим
су ови крајем тридесетих година готово потпуно овладали. Већ
тада су могли запазити њихову идејну чврстину и организацио-
ну дисциплинованост. Идеолошки сукоб током Другог светског
рата у пуној је мери показао озбиљност једне кадровски добро
организоване и дисциплиноване партије, што је било у огром-
ној супротности са „млитавошћу“ и разбијеношћу грађанских
партија и хетерогеног покрета окупљеног око генерала Миха-
иловића. Стварајући своју емигрантску организацију, чланови
„Ослобођења“ су инсистирали на верности програму, сталној
међусобној обавештености, редовности новчаних уплата од
којих је финансиран целокупан рад, а понајвише објављивање
Наше речи. Деценије проведене у емиграцији нису одузимале
од те врло рано испољене потребе за организованошћу и дис-
циплинованошћу. Још значајније од овога било је, пак, то што
нису дозволили да им политичко и идеолошко неслагање са
комунистима омете трезвеност расуђивања о прошлости и са-
дашњости. Себе су сматрали не антикомунистима него неко-
мунистима, правећи међу овим појмовима велику, суштинску
разлику. Противници сваке диктатуре, укључујући и диктату-
ру пролетеријата, никада нису, као понеки њени критичари,
изједначавали нацизам и комунизам. Десимир Тошић, уред-
ник Наше речи, тврдио је да и Карл Маркс и комунизам „при-
падају просветитељском правцу европске културе, без обзира
шта се догодило у реализацији њихових замисли“, док наци-
зам и све што му је слично представљају „канцерозну негацију
унутар светске баштине“. Истовремено и у истом духу, Ненад
Петровић је у есејима о немачкој политичкој емиграцији пока-
зао много разумевања за племените Марксове жеље, за његов
мукотрпан рад на усрећењу човечанства и, још више, за стра-
дање целе његове породице. Штавише, веровао је да је такав
Карл Маркс био ближи југословенској политичкој емиграцији у
Лондону него наводним присталицама његовог учења у земљи.
„Ми нисмо марксисти“, написао је. „Ми знамо да је такозвани
научни социјализам само једна филозофија у развоју људске

105
Мира Радојевић

мисли кроз векове. Ми знамо да та филозофија не може да даје

одговоре за све проблеме који се појављују, и да је превазиђена
новим развојем цивилизације и људског духа. Али ми можемо,
јер имамо искуства – да разумемо Карла Маркса – ми, његови
противници – боље и искреније од партијске господе у Београ-
ду, који су његови тобожњи следбеници“.
У питањима односа према другим емигрантским кругови-
ма, Ослобођење“ је испољило спремност да подједнаком ош-
трином критикује националне искључивости бивших „равно-
гораца“, што је опет имало корене у ранијем периоду. Мада је
већина чланова припадала четничком покрету и националним
круговима, омладина Демократске странке била је, за разлику
од равногорског омладинског штаба 501, национално помир-
љивија у односу према будућој југословенској држави, што је
проистицало из њене позиције грађанске левице. Извршни од-
бор демократске омладине подржао је равногорски покрет, али
не и вођење грађанског рата. Неки од демократских омладина-
ца чак су се противили непосредном ангажовању у војној орга-
низацији генерала Михаиловића, заступајући потребу сарадње
четника и партизана. У емиграцији, доследни су били у осуди
грађанског рата, сматрајући га највећом трагедијом која може
да задеси један народ. Удаљавајући се од вечитих емигрантских
расправа о „правим“ виновницима братоубилаштва, веровали
су да је непотребно изнова и изнова постављати питање „ко је
први почео“, већ га, покопавајући „авети грађанског рата“, ос-
тавити историчарима да га проучавају и тумаче.
Због оваквих, политичким страстима неоптерећених ста-
вова, „Ослобођење“ је било изложено нападима већине чет-
ничких организација, које су га критиковале жестином често
блиском оној коју су му упућивали припадници љотићевског
покрета, окупљени око минхенске Искре. Могуће је да су уп-
раво овакви напади подстакли Ненада Петровића да напише
како је „мржња против умерених елемената карактеристична...
појава за сваку политичку емиграцију као што је битна појава у
свакој револуцији“.
Дубоко заронивши у истраживања историје емиграната, ис-
куства југословенске послератне емиграције и лични доживљај
њене судбине, исти члан „Ослобођења“ бележио је сазнања до
којих је долазио и уобличавао многе вредне закључке које би
историографски тек требало проверавати. И без те провере,
поједине свакако треба навести. По његовом мишљењу, на при-

106
 Живети и радити у емиграцији. Савез „Ослобођење“ (1949–1990)

мер, „емиграције су увек болесне појаве у друштвеном развоју“,

јер се у њима „манифестују најтамније и најлошије особине
друштва“. Али, да „из болести могу изаћи оздрављења“ пока-
зивало је и то што су „многи велики духови“, попут Шатобрија-
на и других, не губећи „додир са проблемима своје земље“, у
емиграцији научили „да виде своје слабости и слабости свога
нараштаја још у рељефнијој светлости него да су били у цен-
тру збивања догађаја“. На другом месту, забринут због раскола
у Српској православној цркви у Америци, записао је и оваква
размишљања: „Гадна је ствар када се политичке страсти рас-
пламте. А још теже је када до таквих комешања дође у једној
затвореној друштвеној групи као што је емигрантско друштво.
Емиграције могу да се одрже само онда ако кратко трају и ако
су масовне или прожете једним фанатичким духом; време на
њих утиче у негативном смислу – што дуже трају утолико се
осипају и претапају у нову средину. То је било увек тако и тако
ће увек бити... Није... била ни мало утешна мисао да ће све ово
једнога дана бити прошлост и да историја неће ни забележити
ни имена бучних протагониста ове српске емигрантске свађе.
Било... је јасно да у узбурканим и узбудљивим временима нај-
теже страдавају умерени, либерални, добронамерни елементи,
они елементи који се не опредељују у затроване емигрантске
струје, који одустају да се определе за тероризам и тоталитари-
зам био он левичарски или десничарски“. Напокон, ходајући
лондонским улицама и гробљима у потрази за зградама у који-
ма су руски, француски или немачки емигранти живели у
Лондону и за њиховим последњим, вечним пребивалиштима,
Ненад Петровић је могао да напише и овакве реченице: „На
место руских избеглица долазили су сада емигранти других
народа, увек у истој тежњи и увек с истом надом да би засејава-
ли лондонска гробља својим хумкама и били видан манифест
борбе човечије душе против тираније владајућих. Пре једног
столећа као и данас... гробови остају као једини путокази неста-
лих генерација. Тај закон важи за политичке емиграције свих
народа и свих доба. Те емиграције имају свој задатак, да буду
живи сведок једног доба које се мења, и да се у њој стварају ду-
хови који могу да ’граде мостове за непознатог, далеког човека
будућности, који ће пролазити преко њих’. Само је мали број
таквих духова у мртвилу емигрантском, јер за емиграције још
стоји она песимистичка мисао Херценова: ’Не очекујте ништа
од њих, емигранти су мртви људи који сахрањују своје мртве’.

107
Мира Радојевић

Али из пепела њиховог може да се роди исконска снага новог

живота, и данас, као пре једног столећа“.
У цитираним опажањима и мислима Ненада Петровића
лако је препознати наслућену историју његових политичких
сабораца и истомишљеника, откривајући при томе запитаност
над смислом емигрантског политичког ангажовања и судби-
ном оних који у емиграцији сањају о домовини, могућем бољем
животу и евентуалном повратку. Какав је историјски траг у так-
вом контексту размишљања остао иза „Ослобођења“? Да ли је у
бројној емиграцији представљало мислећу мањину, која је, уве-
рена у исправност демократске трансформације, улагала вели-
ку добру вољу и огромну политичку енергију, бијући унапред
изгубљену битку? Или је, без обзира на познати трагични исход
југословенске драме, била политички успешна самим тим што
је истрајала у поштовању демократских принципа и залагању
за међунационални споразум у питањима заједничке државе?
Ако није успела да српски и друге југословенске народе осло-
боди од националних и других искључивости, како измерити
утицај који је Наша реч имала на бројне читаоце у Југославији,
регрутоване пре свега у круговима интелектуалне елите? Какве
је предности и мане имао тај поглед на Југославију, усмерен „са
стране“ и постављен као коректив из иностранства? Као што
превише често у историји и бива, оваквих је питања много, а
ваљаних одговора више него мало.

SUMMARY
TO LIVE AND TO WORK IN EXILE: THE UNION “LIBERATION”
(1949–1990)

Historical research so far have shown that the bulk of the post-war
Yugoslav emigration – depending on ethnic, religious and ideological
affiliation was anti-Yugoslav, anti-Serbian, anti-Croat, anti-monarchist
and anti-democratically oriented. In the checkered émigré world, the
smallest was the number of those cherishing the idea of the Yugoslav state
and favoring its democratic evolution - feasible through gradual peaceful
changes. The union “Liberation” which was set up few years after the war,
deemed these ideas were possible and it espoused them throughout several
decades of émigré life. At the same time, believing that the emigrants
should only aid the democratic development, whereas its main instigators
and champions should be the citizens of Yugoslavia, this union carefully
watched the appearance of critical thought in the country. For these reasons

108
 Живети и радити у емиграцији. Савез „Ослобођење“ (1949–1990)

“Naša reč«, its main mouthpeace, became the inofficial organ of Yugoslav
dissidents, enabling them to acquaint the democratic public with their ideas.
In that respect the »Liberation« played an important role in democratic
enlightenment and in fostering political culture. Fir instance, condamning
every extremism its members consistently criticised Communism, but
they didn’t consider themselves Anti-Communists but Non-Communists,
stressing the big difference between the two terms. Exactly for that reason,
despite realizing his own personal reasons, they could praise Josip Broz
Tito for deffending the country’s independence in 1948.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
– М. Бошковић, Шеста колона, Загреб – Нови Сад 1985.
– М. Глигоријевић, Излазак Срба, Београд 1987.
– М. Глигоријевић, Емигранти, Београд 2009.
– 20 година става и рада Савеза Ослобођење, Лондон 1970.
– М. Додер, Југословенска непријатељска емиграција, Загреб
1989.
– А. Ђилас, Из емиграције. Изабрани есеји, чланци, интервјуи и
документи 1980–1990, Београд 2009.
– М. Ђилас, „Домовина и емиграција“, Наша реч, октобар
1980, бр. 318, стр. 2-3.
– Наша реч, Париз – Лондон, 1948–1990.
– Н. В. Петровић, Марксова кћи. Историјско-критички оглед о
Елеонори Маркс-Ејвлинг и зачецима социјализма у Енглеској,
Лондон 1973.
– Н. В. Петровић, Из живота лондонских политичких емигра-
ција. Есеји, Београд 1998.
– Н. А. Поповић, „Југословенска политичка емиграција у
Великој Британији у првој деценији после Другог светс-
ког рата“, Србија (Југославија) 1945–2005. Идеологије, покре-
ти, пракса, зборник радова, Београд 2006, стр. 185-202.
– М. Радојевић, „Савез ’Ослобођење’ (1949–1990)“, Дијалог
повјесничара/историчара, зборник радова, бр. 9, Загреб
2005, стр. 381-396.
– М. Радојевић, „Милован Ђилас и српска политичка емиг-
рација (1954–1995), Токови историје, 4/2007, стр. 118-135.
– Сеобе Срба некад и сад, зборник радова, Београд 2006.

109
Мира Радојевић

– Б. Спасић, Ласица која говори. Основне претпоставке борбе

против тероризма, Milenium, 2000.
– Д. Тошић, О људима. Есеји, записи, сећања, Београд 2000.
– Д. Тошић, Ко је Милован Ђилас. Дисидентство 1953–1995,
Београд 2003.

110
 УДК 94(497):327(497.1) “1953/1954“
Др Милан Терзић
Институт за стратегијска истраживања
Београд

ЈУГОСЛАВИЈА И БАЛКАНСКИ ПАКТ 1953/1954.

АПСТРАКТ: У раду се разматра југословенска нормализација односа,

првенствено са прозападним окружењем, пре свега са Грчком и Тур-
ском. Указује се на југословенске ставове око уласка у Балкански пакт
и потребу да се одржи известан вид самосталности што ће омогући-
ти совјетска иницијатива за нормализацијом односа. Писан је на ос-
нову истраживања грађе архива у Београду (Србија) и литературе.
Кључне речи: Југославија, Грчка, Турска, Балкански пакт, Јосип Броз
Тито, САД, Југословенска народна армија.

Југославија је из Другог светског рата изашла са промење-

ним друштвеним уређењем у коме је сву власт преузела Кому-
нистичка Партија Југославије предвођена Јосипом Брозом Ти-
том. Идеолошки окренута комунистичком Истоку који је пред-
водио СССР своју верност је исказивала Уговором са првом
земљом социјализма коју је предводио Стаљин. У биполарно
подељеном свету ту своју припадност исказивала је помагањем
комуниста у грађанском рату у Грчкој и ставовима према
тршћанском питању, првој неуралгичној тачки хладног рата
који ће обележити послератни свет. Таква оријентација на За-
паду је доживљавана као слепо слеђење комунистичког СССР-а
и Југославија је окарактерисана као део тог система. Сукоб са
Стаљином 1948. године изненадио је Запад који је на почетку
мислио да је реч о породичној свађи која ће се превазићи.
Југословенски, тачније Титов отпор Стаљину 1948. године,
гурнуо је Југославију на простор у којем је она постала могући
плен двеју хладноратовских сила. Удаљавање од Истока и од-
ржање између Истока и Запада, значило је да треба стварати
нове друкчије односе са Западом, који је, у свом интересу, при-
влачио Југославију ближе себи. Последица новонасталих окол-
ности је потреба Југославије за нормализацијом односа, првен-
ствено са њеним прозападним окружењем, пре свега са Грчком

111
Милан Терзић

и Турском. На западној граници била је и Италија, али односе

са њом оптерећивало је нерешено питање Трста. Управо ту је
и одговор на питање како се комунистичка власт у Југославији
након идеолошке комунистичке верности окренула земљама
са западним друштвеним уређењем од којих је једна била чак и
монархија (Грчка).
Споразум три државе у Анкари, 28. фебруара 1953, званич-
но је био Уговор о пријатељству и сарадњи између Федеративне
Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турс-
ке. Овај политички оквир договарања потписали су министри
иностраних послова. Дограђивање је довршено војним уобли-
чавањем, потписивањем, 9. августа 1954. на Бледу, Уговора о са-
везу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи између Федеративне
Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турске.
У документима су о овим договорима у употреби речи уговор,
пакт, савез и споразум. У страх од могућег напада са Истока
доминантна је одбрамбена намена због чега је била примарна
његова војна компонента.
Први кораци нове спољнополитичке оријентације одвија-
ли су се опрезно и Југославија се пажљивим одмеравањем по-
четних корака, уз британско посредовање, окренула суседној
Грчкој. И САД су се залагали за приближавање Југославије и
Грчке. На исто упућује и писмо Кардеља упућено Титу, августа
1950. године, кога је известио о разговору са америчким амбаса-
дором Аленом (George Allen) који је препоручио нормализацију
и уређивање односа са Грчком и Италијом.
У то време крајем 1951. године, Грчка и Турска су настоја-
ле да уђу у НАТО савез, о чему су извештавали југословенски
дипломатски представници. Управо је југословенско прибли-
жавање западним земљама отварало питање њеног уласка у
НАТО. Упоредо су текли процеси грчко-турског зближавања
иако је било присутно тешког наслеђа око питању Кипра, нај-
осетљивијем проблему између две земље.
И поред још присутне опрезности и нејасног става према
Западу, Југославији је током 1952. одобрена западна економска
помоћ, што је Југославији и Титу омогућило јачање унутрашње
стабилности. У наредном периоду настављена је жива дипло-
матска активност која указује на све веће интересовање запад-
них држава за статус и положај Југославије, упркос неизвеснос-
тима о томе шта Југославија и Ј. Б. Тито хоће. Током пролећа
1952. подаци указују на интензивирање југословенско-грчке са-

112
 Југославија и Балкански пакт 1953/1954.

радње о чему говори и посета грчке парламентарне делегације.

Парламентарна сарадња покренута је и са Турском, а потом и
питања посетила војних делегација. Августа 1952. југословенс-
ка парламентарна делегација посета је Грчку, а септембра 1952.
у Атини и Анкари боравила је југословенска војна делегација
водећи разговоре о сарадњи.
Посета британском министра иностраних послова Ен-
тони Идна (Antony Eden) Југославији и сусрети са Ј. Б. Титом
септембра 1952. указују на јачање спољнополитичке позиције
Југославије. Даљи корак у том правцу је и новембарска (1952)
посета америчког генерала Томаса Хендија (Thomas Handy) када
се сусрео са Ј. Б. Титом, што је био увод у војну конференцију.
Тада су на Првој трипартитно-југословенској конференцији
у Београду, средином новембра 1952, вођени разговори о нај-
важнијим војним и политичким питањима: координације и
рада на плановима у случају евентуалног напада са Истока,
као и спремности Југославије за вођење рата. Контакти су на-
стављени и децембра 1952, у Југославији је боравила турска тр-
говинска делегација. На интензивност контаката указује и по-
сета високо војне турске делегације Југославији децембра 1952.
Практично у исто време, крајем децембра, у Атини је боравила
југословенска војна делегација. И поред нормализације односа
са Западом, остали су спорни југословенски односи са Светом
Столицом (децембра 1952. дошло је до прекида дипломатских
односа).
Југославија је ојачала своју позицију добијањем економске
помоћи која је стигла од америчке владе и Међународне банке
почетком 1953. Међутим, питања Трста је реметило југословен-
ско приближавање Западу. Управо је посета италијанског пред-
седника владе Де Гасперија Атини, који је покушавао да одло-
жи потписивање тројног споразума, била предмет извештаја
југословенских дипломатских представника.
Контакти су настављени. У разговорима Коче Поповића и
турског министра иностраних послова Кеприлија јануара 1953.
искрсавао је проблем југословенског става према НАТО-у. Исто
се увиђа и у разговорима Тита и Кеприлија у Београду и на Бри-
онима, јануара 1953. године, али је постигнута начелна саглас-
ност да интерес обеју земаља изискује потребу даље сарадње
стварањем једног споразума који би омогућио и војну сарадњу
и са Грчком, али у оквиру турских обавеза према НАТО-у, док

113
Милан Терзић

је у погледу односа са Италијом усвојен принцип отворених

врата.
Балкански разговори су били предмет повећаног дипло-
матског интересовања. Коча Поповић је крајем јануара 1953.
циркуларним писмом обавестио југословенске амбасаде и
посланства о најновијим спољнополитичким кретањима, на-
водећи да је југословенска влада „оценила да је у садашњим
приликама сазрело и корисно приступити са Турском и Грч-
ком разговорима на линији оформљења једног споразума“. Из-
вештаји југословенских дипломатских представника фебруара
1953. указују на настојања да се у први план истакне италијан-
ско питање које се преламало на решавања статуса Трста, као и
питање југословенског односа према НАТО-у.
Почетком фебруара 1953, грчки министар иностраних пос-
лова Стефанопулос, допутовао је у Југославију. У разговорима
са Кочом Поповићем и Јосипом Брозом Титом разговарало се
о заједничкој платформи будућег уговора трију балканских
држава који је требало да буде споразум о пријатељству и нена-
падању. То је било битно одступање од до тада стално присут-
не тежње Грчке, а нарочито Турске, за склапањем војног савеза
којим би била умањена опасност од агресије источноевропских
држава. Посетама министара иностраних послова Турске и Гр-
чке извршени прелиминарни договори и припреме пред скла-
пање споразума.
Југословенски амбасадори у Турској и Грчкој Радовановић
и Јовановић су у извештајима током фебруара 1953. извештава-
ли о договорима са турском страном (председник Бајар и ми-
нистар Бирги). Да бисмо нагласили улогу Јосипа Броза Тита
указујемо да му је Коча Поповић, фебруара 1953, доставио текст
предлога уговора са Грчком и Турском, тражећи да текст про-
чита и да Тито да упутства. Поповић је тада из Атине известио
Тита да је постигнута сагласност око текста споразума након
чега је отпутовао у Анкару. Тиме је у Атини припремљен терен
за потписивање споразума кога је званично требало верифико-
вати у Анкари.
У Анкари су, од 17. до 20. фебруара 1953. године, одржани
разговори високих војних делегација Грчке, Турске у Југосла-
вије. Разговарало се о размени података о оружаним снагама
СССР-а и сателитских земаља и о одбрамбеним плановима три
земље. Југословенски став је полазио од потребе наоружавања
и да заједничкој сарадњи не смета чињеница што су Грчка

114
 Југославија и Балкански пакт 1953/1954.

и Турска чланице НАТО. Потом су, 28. фебруара 1953. годи-

не, министри иностраних послова Поповић, Стефанопулос и
Кеприли потписали Анкарски споразум на основу кога је војна
сарадња тек имала да се договара и унапређује.
Југословенска страна је након ових корака настојала да
дипломатским каналима образложи и оправда своје разлоге.
На то указује допис државног подсекретара Вељка Мићуно-
вића, који је 13. марта 1953. послао свим југословенским дипло-
матским представништвима са објашњењем, да Балкански пакт
„одражава најновије тенденције у напорима да се организација
безбедности организује и прошири у складу са савременим од-
носима у свету и напосе са тежњама регионалних подручја за
истовремено јачање њихове безбедности и њихове независно-
сти“. У извештајима југословенских дипломатских представ-
ника из источноевропских земљама споразум је неповољно ту-
мачен, док је у другом делу светске заједнице поздрављен уз
интересовање за садржаје и домете постигнутих договора.
Следио је период даљег учвршћивања договорене сарадње,
посебно војне. У први план је све више избијало питање одно-
са према НАТО-у. Три западне амбасаде (америчка, енглеска и
француска) предале су грчком МИП-у меморандум у коме тра-
же да Грчка и Турска пред сталним Саветом министара НАТО
предају декларацију о Балканском пакту. Југославија је била
против тога да се закључци подносе на одобрење НАТО-у и да
Анкарски уговор не представља проширење уговора Атлант-
ског пакта.
Непосредна опасност од напада са Истока у Југославији је
током 1948. и 1949. године сматрана извесном, али је рат у Ко-
реји то одагнао и свео на ниво политичких претњи. Стаљино-
вом смрћу је фактички та опасност отклоњена. Посета Ј. Б. Тита
Великој Британији марта 1953. и разговори са Черчилом пред-
стављају први Титов излазак из земље након сукоба са Стаљи-
ном, а разговори су били сконцентрисани на аспекте политич-
ке и војно-стратешке сарадње у одбрани Балкана и источног
Средоземља, тј. јужног крила НАТО-а.
Следио је период тројног договарања око наставка војних
разговора, уз спорно питање односа према НАТО-у, због чега
су у први план избијали војни преговори између турских и грч-
ких представника. По питању односа Балканског савеза према
НАТО-у, Турска је остала најгласнији заговорник његовог вези-
вања за НАТО, а југословенска страна одбацивала могућност

115
Милан Терзић

присуства НАТО представника војним разговорима земаља

потписница Анкарског споразума. Запад је тражио модалите-
те у повезивању Балканског пакта и Атлантског савеза и при-
ликом посете америчког државног секретара Далса (John Foster
Dulles) Анкари и Атини, крајем маја 1953, једна од тема била је
и однос НАТО-а према Балканском уговору.
У таквим околностима је дошло до наставка војних разгово-
ра три земље. Први састанак војних представника након потпи-
сивања споразума у Анкари одржан је у Атини јуна 1953. годи-
не. Као основица за разговоре и регулисање војних аранжмана
узето је начело да се напад на једну чланицу сматра нападом
на све три земље. Смањење вероватноће агресије Совјетског Са-
веза и „сателитских“ земаља није умањило озбиљност и про-
дубљеност аналитичких процена и израде планова заједничке
одбране. Разговори војних делегација одражавају систематичан
приступ разради војне компоненте и наставку сарадње у духу
Анкарског уговора.
На првом редовном годишњем састанку министара инос-
траних послова у Атини, јула 1953. године, на коме је Кочу По-
повића замењивао Алеш Беблер, прихваћен је извештај о раду
војних делегација и одлучено да генералштабови израде кон-
кретан план акције. Договорено је и оснивање Сталног секре-
таријата, али све без конкретнијих договора, што је указивало
да ће даља сарадња у оквиру Балканског пакта тећи знатно
спорије. Разлике су се манифестовале у размимоилажењима
између Грка и Турака око одбране Тракије, док је југословенс-
ко-грчке планове приоритетно питање одбране грчко-југосло-
венске границе. Разлике су биле најбољи увод за војну конфе-
ренцију у Вашингтону крајем августа између представника ЈНА
и ОС Француске, Велике Британије и САД, када се отворено
разговарало у укључивању ФНРЈ у одбрамбене планове запад-
них савезника. У току петодневних разговора преовладавала су
питања о угрожености Југославије са Истока, питање војне по-
моћи, одбрамбеним плановима, док је улога Балканског савеза
сведена на формирање јединственог фронта у циљу спреча-
вања операција које имају за циљ излазак на Егејско море и од-
бране такозваног северозападног правца – Љубљанских врата.
Потом је у Београду новембра 1953. потписан Допунски
споразум уз Уговор о пријатељству и сарадњи три државе чиме
је остварена југословенска иницијатива о стварању сталног
политичког тела (Сталног секретаријата), што је била мекша

116
 Југославија и Балкански пакт 1953/1954.

варијанта од грчко-турског предлога за формирање Војног ко-

митета. У циљу израде ефикасних одбрамбених планова, Ге-
нералштаб националне одбране Грчке направио је нацрт пла-
на који је имао да буде радни материјал на наредном састанку
представника три генералштаба. И поред претходних догово-
ра да место састанка буде Атина, одржан је у Београду. У први
план је стављено питање заједничког дела ратишта, југословен-
ско-грчки и турски у Тракији. Састанак је резултирао израдом
Трипартитног одбрамбеног плана чиме је прецизирана војна
компонента Балканског пакта.
Након Стаљинове смрти, покренута су настојања совјет-
ског руководства за повратком позиција у Југославији. Први на-
говештаји помирења указују на модалитете совјетске иниција-
тиве: „љубазност“ амбасаде СССР у Београду након Стаљинове
смрти, извештају југословенског дипломатског представника
из Отаве („неки чланови совјетске Амбасаде прошле суботе, у
парку близу ових амбасада упадљиво су почели позивати, на
најпријатељскији начин, децу наших службеника, питајући их
како се зову и настојећи да их повежу у игри са својом децом“),
гласовима који се проносе „да би опипали пулс“, ставовима
дипломатског кора у Москви, „помирљивијим првомајским
паролама“, „да нема парола против нас“, ставу Београда („ако
добијете позив за првомајске свечаности – прихватите га“), да
на паради није било ништа „против нас“, Ђурићевој посјети
Молотову, реаговању свјетске јавности (извјештаји амбасада)
на могућност помирења; нормализацији односа (Ђурићев из-
вјештај да га је позвао Молотов и саопштио му потребу да се
пошаље совјетски амбасадор у Београд, подацима о новом ам-
басадору (Ваљков), пријему Ђурића код Молотова, помирљи-
вом писању совјетске штампе, југословенском давању агремана
Ваљкову, ставу према совјетском амбасадору („Ако Вас Ваљков
посети, примите га коректно, али резервисано, без топлине и љу-
базности. Ручак или томе слично не требате давати нипошто“),
одласку југословенског амбасадора Добривоја Видића у Мос-
кву и разговорима са Громиком, Видићево присуство свечаној
академији и војној паради поводом годишњице Октобарске ре-
волуције, извештаји дипломатских представника о пријемима
у совјетским амбасадама поводом годишњице Октобарске ре-
волуције, пријему у југословенској амбасади у Москви поводом
дана Републике, Видићев извештај о годишњици Стаљинове
смрти („прошла без комеморације“, али се велича линија пар-
тије), преписка Хрушчов-Тито на партијском и потом на држав-

117
Милан Терзић

ном нивоу из које види совјетска иницијатива за помирењем

(писмо Хрушчова Титу 22. јуна 1954. којим тражи побољшање
односа, захтјев амбасадора Ваљкова да га након повратка из
Москве прими Тито, друго писмо Хрушчова Титу 24. јула 1954.
у коме захваљује на одговору на претходно писмо које је упутио
Едвард Кардељ и изражава спремност за сарадњу, Титов одго-
вор 11. августа 1954. о даљим корацима нормализације односа,
ново писмо Хрушчова Титу 27. септембра 1954, укидање радио-
станице југословенских емиграната „Слободна Југославија“
у СССР-у, Титово писмо Хрушчову 16. новембра 1954. у вези
иницијативе за нормализацијом односа, Титово излагање на V
пленуму 26. новембра 1954. у вези са иницијативе за нормали-
зацијом однос, писмо Хрушчова Титу 17. марта 1955. о потреби
сусрета на државном нивоу, Титово писмо Хрушчову 16. априла
1955. у коме предлаже вријеме и мјесто сусрета, одговор Хруш-
чова 6. маја 1955. у коме предлаже сусрет у Београду); долазак
совјетске делегације у Београд (реаговања на вијести о доласку
совјетске делегације, говор Хрушчова на Београдском аеродро-
му, стенограми разговора у Београду); реаговањима на Запа-
ду о сусретима југословенске и делегације СССР-а; као и пос-
ледње, девето поглавље о југословенско-совјетском помирењу
postscriptum (строго повјерљиви материјал о пленуму Цент-
ралног Комитета Комунистичке Партије Совјетског Савеза јула
1955. у вези посјете Београду и размимоилажења по питању ове
посјете), извод из извјештаја Хрушчова на затвореном засије-
дању XX конгреса Комунистичке Партије Совјетског Савеза 25.
фебруара 1956. (да је „Стаљин одиграо срамну улогу“ у сукобу
са Титом и о Стаљиновој „манији величине“ јер је говорио да
ће мрднути малим прстом и Тито ће пасти) итд…Тако је Тито
појачао самопоуздање и међународну позицију. Управо у овом
периоду Ј. Б. Тито је створио основе политике несврставања уз
блокове, која је касније постала основа југословенске спољнопо-
литичке оријентације.
Почетком 1954. године односи Југославије и Запада ишли
су у правцу настојања да се добије економска помоћ и превлада
„Тршћанска криза“. Јануара 1954. у Лондону су почели прего-
вори које су водили амбасадори Велебит и његов италијански
колега Бросио, уз посредовање Форин Офиса и амбасаде САД
у Лондону.
У циљу даље доградње Балканског споразума у правцу
његовог претварања у војноодбрамбени савез, југословенска

118
 Југославија и Балкански пакт 1953/1954.

војна делегација, предвођена генералом Хамовићем, јануара

1954. посетила је Грчку и Турску, а фебруара и марта 1954. грч-
ка страна је узвратила посету.
Годишњица потписивања Анкарског споразума, 28. феб-
руара 1954, била је прилика да министри иностраних послова
дају изјаве, истичући даље унапређење сарадње. Међутим, из-
међу две чланице савеза, Грчке и Турске, све више су избијали
неспоразуму око Кипра о чему говоре извештаји југословен-
ских амбасадора из Анкаре и Атине фебруара и марта 1954.
Следећи корак у преговорима била је конференција гене-
ралштабова три државе у Ан-кари (март–април 1954) када су
допуњени планови усвојени на београдском састанку. Одлуче-
но је да се наредна конференција одржи у Атини.
Југославија је са ојачаном позицијом прагматично одме-
равала даље кораке. На то указују детаљи југословенског урав-
нотеженог приступа: „Све што се ради у вези годишњице треба
да буде добро одмерено; давање великог значаја врло лако би
испало неозбиљно; треба истицати наша схватања о пакту без
нарочитих илузија у његову будућност“.
Следио је период Титове дипломатске иницијативе у про-
леће 1954. Прво је посетио Турску Турску, април 1954. године
и у разговорима са турским председником Бајаром говорио о
југословенском одбијању за формалним приступањем Атлант-
ском савезу и даљој доградњи Балканског војног пакта. Титова
посета Грчкој остварена је почетком јуна 1954. године. У раз-
говорима са грчким маршалом Папагосом истакао је потребу
сарадње балканских народа и да НАТО-у „не приступа... из на-
ших специфичних разлога“.
Међународно дипломатски односи били су оптерећени
резервисаним ставовима САД због италијанског питања, али са
јасним ставовима које је сликовито предочио грчки амбасадор
Капетанидес у Београду у разговору са Кочом Поповићем маја
1954, наводећи грчку пословицу: „Кад момак и девојка хоће да
се узму, нико их не може спречити“. У ово време, 31. маја 1954,
у Лондону је потписан споразум САД, Велике Британије и Југо-
славије о решавању Тршћанског питања поделом зона између
Југославије и Италије, а САД и Велика Британија требало је да
изврше притисак на Италију да се сагласи са овим решењем.
Из Титових посета Турској априла и Грчкој јуна 1954. не-
сумњиво се може закључити да су наставак међународне ак-

119
Милан Терзић

тивности југословенског председника која је отпочела након

Стаљинове смрти марта 1953. године Титовом посетом Великој
Британији и Винстону Черчилу. Несумњива је повезаност Ти-
тових посета Турској и Грчкој и оне као да чине једну целину.
Резултати су били евидентни у смислу учвршћивања положаја
Југославије у међународним односима. Посете су биле значај-
на карика даљег прецизирања и доградње Балканског пакта у
правцу интереса Тита и Југославије.
Даљи путеви доградње војног споразума указују на дого-
воре команданата I грчке и III југословенске армије у Струми-
ци, јуна и Солуну, јула–августа 1954. године када је разрађен
детаљан план о координираним дејствима две суседне армије
на заједничком војишту. Запад, нарочито САД, су одмеравали
даљи развој ситуације. Новонасталу ситуацију као да најбоље
одражава забелешка амбасадора Радовановића јуна 1954, о раз-
говору са израелским амбасадором Јораном (Yoran) који му је
пренео ставове једног Американца и овако објаснио балкански
војни Савез: „Знамо да је мајка трудна и знамо да ће се дете ро-
дити. Знамо да ће дете бити здраво, али још не знамо да ли ће
бити законито или ванбрачно“.
Разговори су, ипак, вођени у Атини крајем јуна 1954. го-
дине. Искрсла су различита виђења питања „аутоматизма“,
односно обавеза Грчке и Турске у случају агресије на југосло-
венску територију (неприхватљиво за Грчку и Турску), као
и обавеза Југославије према Грчкој и Турској, као чланицама
НАТО-а (неприхватљиво за Југославију). Несугласице су довеле
до прекида састанка, али је прихваћен грчки предлог да се на-
редног месеца састану на Бледу министри иностраних послова
и потпишу споразум о савезу.
Међутим, јула 1954. у Београду је објављено да се одлаже
конференција министара трију земаља због недовољног време-
на за њену припрему. У таквој ситуацији Грчка је преузела кон-
кретну улогу посредника упутивши средином јула 1954. пору-
ке Анкари и Београду. Маршал Папагос у поруци југословен-
ском председнику Титу, изражава неспокојство „непријатним
развојем преговора“ о чему је упутио поруку и председнику
Турске у нади заједничког утврђивања датума састанка и пот-
писивања Савеза. Следио је Титов одговор да је Савез потребан.
У ћорсокаку у који се дошло и Југославија је дала иницијативу
ублажавајући спорни део (члан 2) о узајамним обавезама чла-
ница и потпуно укидање или модификацију дела о обавеза-

120
 Југославија и Балкански пакт 1953/1954.

ма Југославије према Грчкој и Турској као чланицама НАТО-а

(члан 6) што је прихваћено од стране Грчке и Турске.
И поред одлагање конкретних договора, америчких ставо-
ва, питања италијанског односа према Балканском савезу, так-
тизирања и размимоилажења око текста договора Савеза је био
све очитији. Три стране су прецизирале конкретне договоре за
састанке на Бледу августа 1954. године. Епилог је био склапање
Савеза Грчке, Турске и Југославије. Прихваћањем предлога о
преузимању обавеза чланица Југославија је остварила своју на-
меру да Балкански савез остане искључиво одбрамбена орга-
низација независна од НАТО-а и усклађена са начелима ОУН.
Главно питање Бледске конференције – питање склапања
војног савеза – било је решено 9. августа потписивањем 20-го-
дишњег споразум о сарадњи. На Бледу је одржан и састанак
представника трију Генералштабова на коме је југословенска
страна истакла координацију сарадње истичући да уважава гр-
чко и турско чланство у западном војном савезу као и њихове
обавезе које из тога проистичу.
Посетом Југославији турског председника Бајара почетком
септембра 1954. могло је изгледати да сарадња даље учвршћује.
Међутим, у први план је све више избијало спорно питање Кип-
ра у грчко-турским односима. Тито се представио у улози пос-
редника, а путовањем у Индију и Бурму 1955, као и брионским
састанком са Нехруом и Насером 1956. усмерио пажњу ван Ев-
ропе.
Питање југословенског односа према НАТО-у и даље је
заокупљало пажњу. Југословенски војни изасланик у Анкари,
августа 1954, известио је да је из турског генералштаба позван
да присуствује маневрима НАТО-а, питајући да ли његово при-
суство војној вежби значи приближавање НАТО-у и тражећи
одговор по овом питању. Турска страна (амбасадор Аксел) ин-
тересовала се о југословенском ставу поводом евентуалне де-
кларације Атлантског пакта у којој би се подвукла солидарност
са Балканским савезом, на што је добио одговор да је то ствар
Грчке и Турске и да долази у обзир само једнострана деклара-
ција Атлантског пакта.
У Атини је септембра 1954. године, као део војних договора,
одржана конференција начелника генералштабова. Разговара-
ло се о усклађивању ратних планова Балканског савеза са пла-
новима НАТО, држању Италије, питање заједничке команде,
као и могућем превентивном нападу на Бугарску итд. Управо у

121
Милан Терзић

ово време, октобра 1954, са дневног реда је скинуто Тршћанско

питање усвајањем Меморандума о сагласности између Италије,
Велике Британије, САД и Југославије о слободној територији
Трста. Као наставак започетих договора, у Атини је у новембру
1954. године, одржана Пета трипартитна конференција војних
представника када се разговарало о даљој разради војних пла-
нова, а Београд је одређен за место где ће се одржати Шеста
конференција.
Упутства југословенског државног подсекретара Беблера о
перспективама Балканског савеза, упућена „за личну инфор-
мацију“ југословенским дипломатски представништвима (ам-
басаде и посланства) децембра 1954, указује да је смањен инте-
рес за тројну сарадњу. О томе говоре и проблеми у вези успос-
тављања Консултативне скупштине и договора око састанка
министара. Двогодишњица потписивања Анкарског уговора
била је прилика за обележавање тог датума. Конференција је
одржана у Анкари од 28. фебруар до 2. март 1955. у складу са
Бледским уговором, а и на њој су се испољиле супротности.
Конференција је у складу са чл. 4 Бледског уговора претворена
у Стални савет министара трију земаља.
Сарадња међу балканским савезницама на војном нивоу
настављена је и у Београду априла 1955, одржана Шеста три-
партитна конференција на којој се разговарало око планова са-
радње. Војна сарадња је уобличавана и Трећом конференција
команданата I грчке и III југословенске армије у Скопљу маја
1955. око организовања одбране и координисању дејстава ар-
мија на заједничком оперативном подручју.
Одржавања балканске сарадње, али и тражење трећег пута
између два сукобљена блока, све више се кристалисало као пут
југословенске спољне политике. То је иритирало југословенске
савезнике тако да је турски премијер Мендерес приликом посете
маја 1955. поставио питање целисходности и даљег развоја Бал-
канског савеза. Нарочито је југословенска нормализација односа
са СССР-ом посетом совјетске делегације јуна 1955. утицали су
на појачано грчко и турско подозрење у југословенске намере.
Посета Хрушчова била је разлог да се и грчка страна (амбаса-
дор Филон) информише о дометима разговора. Ширини неспо-
разума балканске тројне сарадње доприносило је грчко-турско
размимоилажење, где је у први план избило питање Кипра. Са-
радња се, по инерцији, настављала и Балкански Савез временом

122
 Југославија и Балкански пакт 1953/1954.

је губио свој садржај и сводио се на формално постојање. Грчко-

турским спором око Кипра све више је довођен у питање.
На степен грчко-турских неспоразума указују забелешке ју-
гословенских представника и дипломатски извештаји током сеп-
тембра 1955. Настала ситуација отворила је југословенској страни
могућност да посредује у грчко-турском спору. Тиме се Југославија
и у Балканском савезу представљала посредничком улогом чиме
је оснажила своју међународну позицију. Тако се, сем позиције
између Истока и Запада нашла у улози посредника између два
своја савезника (Грчка и Турска). То је водило извесном померању
тежишта и блискости у односима између савезника, односно, ју-
гословенско-грчку билатералну сарадњу. Грчко-турски неспора-
зуми настављени су крајем 1955. године о чему говоре извештаји
југословенских дипломатских представника.
Југословенска страна је радила на пословима балканских
договорних обавеза (питања пошта, приватног права, раду Би-
роа Балканског секретаријата и Статута Балканског института).
Војни део сарадње одвијао се, чини се, са најмање неспоразума.
У Солуну је октобар 1955. одржана Четврта конференција ко-
манданата I грчке и III југословенске армије.
Предлог са априлског састанка у Београду, да се наредни
састанак (Седма Трипартитна конференција) одржи у Анкари,
најкасније до новембра 1955, никад није реализован. Криза у
грчко-турским односима и постепена промена југословенске
спољне политике су два главна разлога за заустављање даље
трипартитне сарадње. Сусрети и извештаји југословенских
политичких и дипломатских представника током новембра и
децембра 1955. указују на настојања да се одржи министарска
конференција чланица трипартитне сарадње. Декларативно
сви су се изјаснили за потребу одржавања конференције, а грч-
ка страна је то условљавала исплатом одштете од стране Турске
за уништену имовину Грка – турских држављана. Договарани
су време и место састанка, али су договори пренети у наредну,
1956. годину. Грчко-југословенска сарадња је наставила да се
креће по дотадашњој инерцији још неко време, иако је долази-
ло до неспоразума, на нивоу ексцеса, поводом македонског пи-
тања. Генерално гледано, Југославија је крајем 1955. одржавала
привид постојања Балканског савеза.
Следећа 1956. година донела је замирање балканске трој-
не сарадње, иако су по инерцији, ратификоване одредбе и
протоколи ранијих договора, као и настојања за размену вој-

123
Милан Терзић

них посета. Неспоразуми као стални пратилац балканске са-

радње, врхунац су достигли грчко-турским спором око Кипра
(разговор државног подесекретара Прица јуна 1956. са грчким
амбасадором Филоном) који је донео обавештење своје владе о
противгрчким изгредима на Кипру, када је убијен велики број
Грка). Југословенски председник Јосип Броз Тито је јула 1956.
годишњи одмор провео боравећи на Крфу (Грчка) у посети
грчком краљу. Политички део овог боравка чине разговори
са председником владе Караманлисом око будућности Балкан-
ског савеза и грчко-турског спора око Кипра, што је изазивало
турско подозрење. То је период лаганог одумирања Балканског
пакта када су Тито и Југославија све више напуштали балкан-
ске оквире, с обзиром на Титова путовања у Индију и сусрете са
Хрушчовом. Пакт из политичких разлога није отказиван иако
фактички није функционисао.
У страху са Истока преовладао је политички прагматизам.
Са Западом који је Југославија сматрала капиталистичким све-
том и идеолошким непријатељем остварена је сарадња. За За-
пад је било најважније питање Титовог одржања на власти јер је
пружао отпор Истоку, али Тито је остао између једних и других,
ослањајући се и на сопствену војну моћ. Као проблематизација
„сусрета“ са Западом отворило се питање унутрашње југосло-
венске демократизације. Међутим, у земљи је задржан специ-
фичан вид комунизма са његовом „мекшом“ варијантом. На
томе су се завршили процеси унутрашње демократизације чија
је жртва био и један од вођа у најужем југословенском руковод-
ству, Милован Ђилас. Партијском чланству су Балкански пакт,
непристајање у НАТО, успостављање сарадње са СССР и борба
против идеолошких непријатеља у земљи, истицани као успеси,
а положај Југославије оцењиван је „чвршћи него икад раније“.

124
 Југославија и Балкански пакт 1953/1954.

SUMMARY
YUGOSLAVIA AND THE BALKAN PACT 1953/1954.

Fearing a possible attack from the East, political pragmatism pre-

vailed with Tito and he turned to the pro-Western suroundings. The Bal-
kan Pact with Greece and Turkey meant for Yugoslavia an indirect joining
of the defence structures of the West. The Soviet initiative for normalisa-
tion of relations enabled Yugoslavia and Josip Broz Tito to distance them-
selves from direct joining of the NATO. The Balcan Pact lost in importance
over time, and even though it didn’t really function in practice, it wasn’t
canceled for poltical reasons. It was exactly then that basis of the Yugoslav
policy of not joning neither one nor the other block in the bipolar world
were laid. For the West, the most important question was that of keeping
Tito in power since he proffered resitence to the East. The Yugoslav leader
craftilly used his postion to get Western military and economic aid.

ЛИТЕРАТУРА
Балкански пакт: 1953/1954, зборник докумената, Београд
2005.
Балкански пакт: 1953/1954, зборник радова, Београд 2008.
Бојан Димитријевић, Југославија и НАТО, Београд 2003.
Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1988, Београд
1988, књ. 3.
Дарко Бекић, Југославија у хладном рату (Односи с великим
силама 1948-1955), Загреб 1988.
Драган Богетић, Југославија и Запад 1952-1955, Београд 2000.
Драган Богетић, Нова стратегија спољне политике Југославије
1956-1961, Београд 2006.
Драгољуб Живојиновић, Ватикан, католичка црква и југо-
словенска власт 1941-1958, Београд 1994.
Џон Гедис, Хладни рат, Београд 2003.
Henry Kissinger, Memoari, Zagreb 1981, knj. 2.
Иван Лаковић, Западна војна помоћ Југославији 1951-1958,
Подгорица 2006.
Лорејн Лис, Одржавање Тита (Америка, Југославија и хладни
рат), Београд 2003.
Међународни округли сто Тито – Стаљин, зборник радова,
Београд 2006.

125
Милан Терзић

Милован Ђилас, Власт и побуна, Београд 1990.

Предраг Ј. Марковић, Београд између Истока и Запада 1948-
1965, Београд 1996.
Радоица Лубурић, Помирење Југославије и СССР 1953-1955,
Подгорица 1999.
Спољна политика Југославије: 1950-1961, зборник радова,
Београд 2008.
Тодор Куљић, Тито: социолошко-историјска студија, Зрења-
нин 2005.
Вељко Мићуновић, Московске године (1956-1958), Загреб 1977.

126
 УДК 94(4):327(497.1) “1956“
Катарина Ковачевић
Филозофски факултет у Београду

ЈУГОСЛАВИЈА И МАЂАРСКА КРИЗА 1956. ГОДИНЕ

АПСТРАКТ: У раду, заснованом на архивској грађи југословенског

порекла, на објављеној мађарској и руској грађи и литератури, те бо-
гатој мемоаристици и разговорима са савременицима, дат је преглед
југословенско-мађарских односа од почетка нормализације средином
1953. до поновног захлађења, после совјетске војне интервенције у
Мађарској, крајем 1956. године. Нагласак је стављен на билатералне
односе у години у којој је послератна политичка криза у Мађарској
достигла врхунац, прерастајући у Револуцију 1956.
Кључне речи: Југославија, Мађарска, СССР, мађарска криза, Тито,
Ракоши, Нађ, Кадар, Хрушчов.

Многи комунисти и европски интелектуалци, левичари,

завршили су 1956. годину коначним раскидом са једном илу-
зијом (F. Fire). Комунистичке државе, пак, повукле су се у своје
институционалне оклопе, консолидовале снаге и продужиле
опстанак за више од три деценије. Југославија није била изу-
зетак. Иако је средином педесетих година прошлог века власт
Јосипа Броза Тита била стабилнија него икад до тада, југосло-
венски вођа је у јесен 1956. године имао разлога да осећа да су
угрожене, великим напором и умећем стечене, како личне, тако
и јединствене југословенске позиције у блоковски подељеном
свету. Драматичност 1956. у комунистичком свету огледала се у
иступању Никите Хрушчова на фебруарском конгресу КПСС,
јунској побуни радника у Познању и мађарском Октобру.
Након што је Совјетски Савез крајем четрдесетих година
учврстио власт у Источној Европи, до прве отворене побуне и
прве употребе совјетских тенкова у репресивне сврхе дошло
је убрзо после смрти Ј. В. Стаљина. Колективно руководство
Совјетског Савеза је у пролеће 1953. године било свесно тешке
економске ситуације и општег лошег стања у Источном бло-
ку, те потребе за ревизијом Стаљинове политике. Непосредно
по Стаљиновој смрти, Георгиј Маљенков, нови генерални сек-

127
Катарина Ковачевић

ретар КПСС и председник совјетске владе, најавио је промену

економске политике и увођење новог курса. Комунистички блок
није био поштеђен нестабилности која често прати отварање
нових путева, а производ је несигурности, неблаговремености
у доношењу или спровођењу одлука. Посредно, такво стање
је довело до побуне радника у Источном Берлину. Дводнев-
ни штрајк је био угушен у крви 17. јуна 1953. Оно што је Мона
Офуз, вишегодишња сарадница чувеног француског истори-
чара Франсоа Фиреа – припадника КП Француске до 1956, на-
писала за свог колегу, може се рећи за велики број европских
левичара тога времена: у растајању од комунизма, за њих је
штрајк источнонемачких радника био почетак оплакивања; а
период жаљења завршио се Мађарском револуцијом 1956. го-
дине. (М. Офуз, стр. 308)
Међутим, 1956. година почела је осудом стаљинизма и кул-
та личности на Двадесетом конгресу КПСС, чиме су реформски
комунисти добили полет за мобилизацију. То је било најуочљи-
вије код пољских и мађарских комуниста. Мађарски реформа-
тори су ускоро добили још један јак подстицај: побуна радника
у Познању, 28. јуна 1956, завршила се трагично (у сукобу по-
лиције са радницима било је преко 50 мртвих радника), али је,
након шока у коме се читава нација нашла, пољска КП одлучи-
ла да усвоји један од радничких захтева, те је бивши партијски
лидер, Владислав Гомулка, који је 1949. избачен и партије, а у
периоду од 1951. до 1954. био и затворен, у августу 1956. враћен
у партију. У току заседања Осмог пленума ЦК ПК Пољске 21.
октобра В. Гомулка је поново изабран за генералног секретара.
Совјетски лидери су прихватили објашњење пољских другова
да ће са Гомулком на челу партија само ојачати, никако ослаби-
ти. Пошто су догађаји у Мађарској све више заокупљали пажњу
совјетског руководства, Пољска је, довољно заплашена могућ-
ношћу совјетске војне интервенције, препуштена себи.
Истовремено са убрзавањем догађаја који су водили ка вр-
хунцу кризе у Источном блоку, погоршавала се и ситуација на
светској политичкој сцени. Између две совјетске војне интер-
венције у Мађарској, не мирећи се са национализацијом Суец-
ког канала, Велика Британија, Француска и Израел извеле су
напад на Египат, 29. октобра 1956. године.
Према истраживањима мађарског историчара Ласла Бор-
хија, изградња совјетске империје у овој земљи, започета је од-
мах по уласку Црвене армије. У годинама које су претходиле

128
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

1956, политички, социјални и економски систем у Мађарској

копирао је у потпуности совјетски систем. Све време мађарско
руководство користило је Москву као спољни извор силе којим
је учвршћивао свој ауторитет у земљи. Према званичном поли-
тичком канону Совјетски Савез је ослободио Мађарску од на-
цизма и отворио пут револуционарном развоју ка социјализму.
Ова идеологија је дала легитимитет економском израбљивању и
контроли. Непостојање правно регулисаних односа између две
земље Москва је обилно користила, при том резервишући право
да се меша у све унутрашње послове. У циљу припреме за пред-
стојећи рат са западним силама, почетком 1951. Совјетски Савез
је гурнуо Мађарску у хипериндустријализацију, која ју је потпу-
но економски осиромашила и довела до побуне 1956. године.
Мађарски интелектуалци су Двадесети конгрес КПСС про-
тумачили као подршку политици коју је Мађарска прихватила
1953-55, за време реформске владе Имреа Нађа. После смењи-
вања неприкосновеног комунистичког вође до тада, Маћаша
Ракошија, у јулу 1956, у партијски врх су враћени комунисти
који су дошли у сукоб са дотадашњим генералним секретаром:
Јанош Кадар је изгласан за члана Политбироа. И Имреу Нађу је
понуђено да се придружи вођству Партије, под условом да из-
врши самокритику, али је он то одбио. Свечано сахрањивање
Ласла Рајка, рехабилитованог неколико месеци раније, 6. ок-
тобра, претворило се у прву манифестацију снаге реформиста:
десетине хиљада људи, укључујући И. Нађа, било је присутно
на сахрани. На иницијативу студената Сегединског универзите-
та од средине октобра почеле су се састављати листе захтева на
којима ће инсистирати у разговору са представницима режима.
Најпознатија је постала листа у 10 и 16 тачака, састављена на бу-
димпештанском Техничком факултету током ноћи 22. октобра.
Издвојиле су се четири групе захтева: прва је била везана за
спољну политику: преиспитивање совјетско-мађарских односа,
нормализација са Југославијом и повлачење совјетских трупа
из Мађарске; друга је спадала у домен унутрашње политике:
измена система у земљи, И. Нађ за председника владе, слобода
говора; у трећој групи, друштвено-економској сфери, захтева-
но је прилагођавање планске привреде условима у земљи; чет-
врту групу чинили су захтеви везани за мађарска национална
обележја и празнике. Студенти су желели да се мађарска војска
званично зове „Кошутова војска”, да се уклони Стаљинова ста-
туа и на њено место постави споменик херојима и жртвама Ре-

129
Катарина Ковачевић

волуције 1848/49, те да 15. март буде проглашен за национални

празник. Симболика 1848. била је веома присутна током свих
дана револуционарне 1956: слогани, песме Шандора Петефија,
захтеви за слободом, центри оружаног отпора, чак су у оба слу-
чаја мађарску борбу за слободу угушиле руске трупе. Студенти
Техничког факултета заказали су и протестни марш за следећи
дан у подне, 23. октобар, да и на тај начин подрже своје захтеве
и пруже подршку променама у Пољској.
Док је руководство било у недоумици шта да ради, партиј-
ске организације у Будимпешти инсистирале су да узму учешћа
у демонстрацијама, како би их задржале под контролом. Увече
23. октобра, једна од три веће групе демонстраната пошла је до
радија да објави слушаоцима своје захтеве. На радију је, пак,
прочитана изјава Ернеа Гереа у којој је демонстрације назвао
националистичким и запретио строгим кажњавањем. Испред
зграде радија дошло је до пуцњаве. У том моменту мирне де-
монстрације претвориле су се у оружану побуну. Совјетски
тенкови су ушли у град у зору. У 23.00 часа, 23. октобра Ерне
Гере је позвао совјетске трупе да интервенишу, а касније је то
потврђено писаним захтевом који је 26. октобра потписао Ан-
драш Хегедиш, који је 23. октобра још увек био председник
мађарске владе.
У оружаном отпору предњачили су млађи радници. Њима
су се убрзо прикључили студенти, ветерани рата, старији рад-
ници, криминалци. Укупан број бораца био је око неколико
хиљада, али су имали подршку већине становништва главног
града. Развиле су се уличне борбе. Међутим, није било једин-
ствене, или бар добро дефинисане идеологије да уједини уста-
нак, осим заједничке жеље и комуниста и антикомуниста да се
поврати национални суверенитет и збаци диктатура. После не-
колико хаотичних дана совјетске трупе су почеле да се повлаче
из Будимпеште, али је убрзо дошло до поновног напада.
На одлуку Москве да по други пут војно интервенише не-
сумњиво су утицале две спољнополитичке околности: Суецка
криза и понашање САД у томе. Невољан да ризикује директну
конфронтацију са Западом, Совјетски Савез је одмах повукао
своје саветнике и наоружање из Египта, очекујући да Запад то
исто уради кад је у питању Мађарска. Може се рећи да су САД
протумачиле овај потез баш онако како је Москва желела.
У периоду између 23. октобра 1956. и јануара 1957. године
званично је забележено око 2.500 погинулих, 44% испод 25 го-

130
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

дина и 58% били су физички радници; 78% од укупног броја

погинулих, погинуло је у Будимпешти. Већина рањених у ору-
жаним сукобима – 77% од око 20.000 рањених – задобила је пов-
реде такође у Будимпешти, а скоро половина од њих имали су
испод 30 година. (I. Romsics, стр. 311)
И поред лако предвидљивог неуспеха од самог избијања,
Мађарска револуција 1956. показала се као прекретница у пос-
лератној историји ове земље: приморала је Мађаре да себе виде
реалистичније и научила их да у својој борби за независност
не могу да рачунају ни на чију помоћ. Јанош Кадар, први чо-
век реформисане комунистичке партије тј. генерални секретар
Мађарске социјалистичке радничке партије у наредних 30 го-
дина, засновао је на овим лекцијама прагматичан програм, који
је довео до појаве карактеристичног „мађарског” политичког
модела, ничим не угрожавајући совјетске интересе велике силе,
или њен једнопартијски државни принцип. У том смислу Рево-
луција 1956. није била неуспешна.
Југословенско-мађарски односи од краја Другог светског
рата до Мађарске револуције 1956. године прошли су кроз не-
колико фаза. Први четворогодишњи период изузетно срдачних
односа између две земље достигао је врхунац 1947. године, када
је потписано неколико споразума о сарадњи на свим нивои-
ма. Након сукоба Југославије и Совјетског Савеза 1948. године,
Мађарска је била једна од најактивнијих „народних демокра-
тија” у антијугословенској кампањи. После Стаљинове смрти,
југословенско-мађарски односи су постајали све бољи, али нор-
мализација није ишла глатко, заправо, уочљива су два таласа
отопљавања: почетак првог везан је за долазак Имреа Нађа на
чело мађарске владе у лето 1953, док је други талас нормализа-
ције био повезан са одласком Маћаша Ракошија, три године кас-
није. Развој добросуседских односа у овом периоду био је уско
повезан са унутрашњеполитичким променама у Мађарској.
После Совјетског Савеза, Мађарска је прва покренула нор-
мализацију односа са Југославијом. У другој половини 1953.
године успостављени су пуни дипломатски односи, а број ин-
цидента на граници драстично је опао. Трговинска размена
је установљена током 1954. године, а, такође су регулисана и
нека питања везана за железнички и речни саобраћај. Почело
је повезивање културних и научних установа две земље. Ипак,
најважније за даљи развитак југословенско-мађарских односа
било је обустављање антијугословенске кампање у јесен 1954.

131
Катарина Ковачевић

године. Међутим, због постојања два различита концепта

мађарског унутрашњег политичког развитка, која су се отво-
рено сукобила на Мартовском пленуму Централног комитета
Мађарске партије трудбеника 1955. године, дошло је до застоја
у даљем приближавању.
Нови курс, који је Георгиј Маљенков најавио, био је нај-
уочљивији у промени политике у области пољопривреде и у
оријентацији ка потрошачком друштву. Међу сателитским
земљама најдаље је у спровођењу политике новог курса оти-
шла Мађарска, јер је једина у партијском врху имала човека
који се искрено заложио за реформе: предратни комуниста и
пољопривредни стручњак, Имре Нађ, први послератни мини-
стар пољопривреде, још се 1947. године разишао са М. Рако-
шијем на питању колективизације села и политике према кула-
цима. Почетком 1948. године је избачен из Политбироа мађар-
ске КП, али је већ 1951. враћен. У јулу 1953, на захтев совјетс-
ког руководства, постављен је за председника мађарске владе.
Маћаш Ракоши је невољно прихватио нову партијску линију.
Остао је на челу мађарске КП, јер су различита виђења поли-
тике новог курса постојала и у самом совјетском врху. Подржа-
вањем две потпуно супротне политике, Нађеве и Ракошијеве,
Москва је увелико допринела нарастању опште несигурности
и неповерења у Мађарској.
Очигледно постојање две различите концепције унутра-
шњег развитка и борба између њихових носилаца директно се
одражавало на нормализацију југословенско-мађарских одно-
са. Нема сумње која је концепција била ближа Југославији. У
току спровођења политике новог курса започело је отварање
ових двеју земаља међудржавном сарадњом на најразличи-
тијим пољима, а личне везе, које су остварене са представни-
цима реформског крила, задржане су и после Нађевог пада у
априлу 1955.
Када је реч о инфилтрираности југословенске обавештајне
службе у мађарске државне и партијске органе, треба имати у
виду да је педесетих година прошлог века Југославија соција-
листичким земљама, посебно Мађарској и Пољској, била при-
мер који је требало следити у погледу либерализације друштва
и осамостаљивања од Совјетског Савеза. Отуда југословенски
обавештајци нису имали пуно проблема у успостављању веза
са циљаним групама. У току 1953. и 1954. године како је нор-
мализација са Источним блоком узимала маха, тако су центри

132
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

обавештајног рада пребацивани са границе на посланства, тј.

амбасаде. А како је број југословенских дипломатских представ-
ника у одређеној земљи растао, тако је настајала и ширила се и
обавештајна мрежа у тој земљи. Обавештајна мрежа у Мађарској
почела је да се ствара у фебруару 1954, када је Милан Георгије-
вић ступио на дужност секретара посланства у Будимпешти. У
то време тридесетдвогодишњак, већ искусан обавештајац, кога
је Антун Духачек у својој књизи Исповест обавештајца навео као
главног резидента, тј. шефа обавештајног центра у Будимпеш-
ти, М. Георгијевић је током 1954. године успоставио контакт са
Миклошем Вашархељијем, функционером у Секретаријату за
информације и блиским Нађевим сарадником, контакт који се
након пада владе Имреа Нађа, претворио у редовно илегално
састајање све до друге совјетске интервенције, 4. новембра 1956.
године. У приближно исто време познати новинар мађарског
партијског листа Sabad nep, Миклош Гимеш, илегално је успос-
тавио контакт са југословенским аташеом за штампу, Марком
Жигмундом. После извесног времена М. Георгијевић је преузео
и ову везу. Почетком 1955. будимпештански обавештајни цен-
тар појачан је доласком Османа Ђикића на место саветника у
посланству. У то време су и Совјети забележили југословенске
пријатељске контакте са председником владе Имреом Нађем.
Како су се догађаји у Мађарској током 1956. усијавали и убрза-
вали, југословенско руководство је осетило потребу за присус-
твом још поверљивијих кадрова у Будимпешти, те је током лета,
пошто је посланство подигнуто у ранг амбасаде, за амбасадора
именован Јован Капичић. Он је због познатих октобарских де-
шавања, преузео дужност тек у јануару 1957. године. Мађарско
руководство је било свесно развијености ове агентурне мреже,
што се види по разговору који је Е. Гере, у то време још увек
други човек у партијској хијерархији, водио са Јуријем Андро-
повим, совјетским амбасадором у Будимпешти, 6. јула 1956. (А.
Стыкалин, 2008, стр. 157) Војнообавештајна служба имала је, пак,
своје представнике у лику војног аташеа потпуковника Милана
Дробца и његовог помоћника, мајора Јована Вукмировића, који
су, судећи према депешама југословенског војног изасланика,
преко високих официра Команде ваздухопловства и Протива-
вионске одбране, били дубоко инфилтрирани у мађарске војне
структуре.
Преко контаката са М. Вашархељијем и М. Гимешом, ју-
гословенско руководство је било добро обавештено не само о
мађарској унутрашњој ситуацији, већ и о политици Совјетског

133
Катарина Ковачевић

Савеза према Мађарској, па и шире, о односима у лагеру. Југо-

словени су били свесни препрека на путу спровођења Нађеве
концепције. У једној анализи мађарске унутрашње политичке
ситуације, састављеној у Државном секретаријату иностраних
послова у августу 1955. године, оцењено је да су акције Имреа
Нађа биле преурањене, тј. да је ситуација била објективно не-
дозрела за њихово извођење; изражена је сумња у Нађев пов-
ратак на власт „због тога што његове идеје не одговарају схва-
тањима већине партијских кадрова ... и што његова концепција
не одговара интересима Руса”. (АЈ, ЦКСКЈ, IX-75/IV-93) У ис-
том извештају је констатовано је да је нови курс ипак ухватио
дубљи корен, те да Ракоши није у стању да заустави процес ли-
берализације друштва због тенденције нарастања прогресив-
них снага, нарочито у интелектуалним круговима.
Путем својих неформалних контаката југословенско ру-
ководство је имало сазнања о јачању тзв. „средње линије” у
мађарској комунистичкој партији (Јанош Кадар, Золтан Ваш,
Иштван Ковач). Припадници ове струје су били свесни потре-
бе уклањања М. Ракошија са политичке сцене, а постојале су и
индиције да су уживали подршку бар једног дела совјетског ру-
ководства: у време Мартовског пленума ЦК МПТ, Михаило А.
Суслов, члан Президијума ЦК КПСС, који је тада боравио у Бу-
димпешти, имао је дужи разговор са И. Ковачем; иницијатива
за подршку коју је Ковачева група дала мартовској резолуцији,
потекла је од Совјета.
Југословенска процена је била да је мађарско руководство
још увек на позицијама 1948. године; М. Ракоши, као челни чо-
век антијугословенске кампање 1949-1952, није могао да при-
хвати развој југословенско-мађарских односа са позиција не-
зависних социјалистичких земаља. Обострана резервисаност и
неповерење било је огромно: југословенска констатација је била
да ближих односа са Мађарском не може бити док је на њеном
челу Маћаш Ракоши. У лето 1955. став Југославије био је јасно
дефинисан: инсистирање на ревизији Рајковог процеса и пуној
рехабилитацији Југославије, што би само по себи већ утицало
на Ракошијев положај. Такође, од југословенских представника
у посланству у Будимпешти захтевано је да повећају активности
према припадницима „средње линије”, тј. да успоставе личне
контакте са оним члановима мађарског Политбироа за које се
зна да су заинтересовани за боље односе са Југославијом. Што се
тиче сарадње са И. Нађем и његовом групом истомишљеника,

134
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

препорука југословенског Министарства иностраних послова

је била да не треба прихватити, и поред Нађевог захтева, јавно
ангажовање у његовим акцијама, зато што су неки кораци југо-
словенског руководства већ довољно директна подршка томе.
Посетом совјетског руководства Југославији и Београдском
декларацијом од 2. јуна 1955. године потврђена је исправност
Титове борбе против Стаљина, а Југославији признат, бар де-
кларативно, независан пут социјалистичког развитка. Легити-
мизација полицентричног комунизма дубоко је импресиони-
рала источноевропске земље.
Доношење Београдске декларације довело је Маћаша Ра-
кошија у врло неугодну позицију и истовремено је оснажило
опозиционе струје против њега. Подршку бившем премијеру
Имреу Нађу пружили су многи утицајни мађарски интелек-
туалци. У појединим изјавама мађарских званичника могли су
се приметити позитивни утицаји ове декларације: изражавала
се спремност за даљи развој југословенско-мађарских односа
и делимично је признавана кривица за поремећене односе у
претходном периоду. У говору одржаном на митингу у Чепе-
лу, 8. августа 1955. године, говорећи о потреби нормализације
билатералних односа, Маћаш Ракоши је одговорност за напе-
тости, неправилности и оптужбе које су поквариле југословен-
ско-мађарске односе пребацио на Габора Петера, бившег првог
човека мађарске тајне полиције, који је био затворен још 1952.
године. У истом говору није било ни речи о питању Рајкове ре-
хабилитације.
Двадесети конгрес совјетске КП подстакао је даљи раз-
витак совјетско-југословенских односа. Такође, подстакао је и
даљи развитак односа на релацији Будимпешта – Београд. По-
раст незадовољства Ракошијевом владом у свим друштвеним
слојевима Мађарске, чести протести против њега и захтеви за
демократизацијом, забринули су совјетско руководство, које је
због сличних дешавања у Пољској осећало да губи контролу:
признање Стаљинових грешака требало је да врати поверење
у совјетску власт, никако да отргне земље Источног блока ван
совјетске контроле, као што је и Хрушчовљев покајнички дола-
зак у Београд 1955. године, требало да припреми терен за повра-
так Југославије у лагер. Дешавања у Мађарској ипак нису ишла
у пожељном правцу по Совјете. Узнемирујуће вести совјетског
амбасадора о нарастању опозиције Ракошију унутар Партије
приморале су Москву на конкретне потезе. М. Суслов, који

135
Катарина Ковачевић

је као члан Президијума добио задатак да се позабави Мађар-

ском, у јуну 1956. отпутовао је у Будимпешту да би још једном
у име совјетског руководства пружио подршку Ракошију, не
налазећи да је ситуација тако алармантна као што ју је Јуриј
Андропов представљао. (Л. Гибиански, стр. 153)
У време Сусловљевог боравка у Будимпешти, у Москви је
боравила југословенска делегација на челу са Јосипом Брозом
у узвратној посети Хрушчову. Иако се, према сведочењу тада-
шњег југословенског амбасадора у Москви, Вељка Мићуновића,
југословенска делегација суздржавала да коментарише боравак
Суслова у Мађарској, већ је довољно речито било југословенско
прво путовање у Совјетски Савез после обнове односа, преко
Румуније, а не, као што је било уобичајено, преко Мађарске.
Коначно, непопуларност омрзнутог стаљинистичког вође у
сопственој земљи довела га је до пада у току заседања Централ-
ног комитета Мађарске партије трудбеника, 18. јула 1956. годи-
не. Телеграм Јурија Андропова од 9. јула, у којем је извештавао
о све већој безобзирности мађарске реакције између осталог и
„због тога што је добијала извесну моралну подршку југосло-
венске штампе”, навео је Москву да хитно пошаље новог иза-
сланика, Анастаса Микојана.(Л. Гибиански, стр. 156) Борба и По-
литика су с пажњом и очигледном наклоношћу пратиле сваки
израз нетрпељивости према Ракошију, а посебно су се пратиле
дебате у „Петефи клубу”, састајалишту антирежимских инте-
лектуалаца.
Обавештавајући Тита о уклањању М. Ракошија, Н. Хрушчов
је преко амбасадора В. Мићуновића затражио и Титово одобрење
да Микојан право из Будимпеште посети Југославију, чиме се же-
лео наметнути утисак да Москва сређује ситуацију у Мађарској
у договору са Београдом. Ма колико Микојанова посета била не-
жељена, југословенско руководство је није могло избећи. Совје-
ти су се одлучили на ову својеврсну политику свршеног чина,
забринути због нарастајућег утицаја Југославије на Мађарску
и Пољску, донекле и на остале земље социјалистичког лагера,
а знајући да Тито, одбијањем Микојанове посете, неће хтети да
ризикује поновно југословенско-совјетско захлађење. Чак је у
току лета 1956. Президијум ЦК КПСС послао тајно циркуларно
писмо источноевропским лидерима, упозоравајући их да Совјет-
ски Савез неће трпети претеране похвале југословенског држав-
ног и друштвеног модела. (Cs. Béкés, стр. 109-121)

136
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

Југословени нису били задовољни избором Ракошијевог на-

следника с обзиром на то да је Ерне Гере, нови генерални сек-
ретар, био његов најближи сарадник. Одмах након свог имено-
вања, Гере је послао Титу писмо: изражавајући жаљење због гре-
шака Централног комитета МПТ у прошлости, предлагао је сус-
рет партијских делегација у ближој будућности, било у Београ-
ду, било у Будимпешти. У међувремену, у мађарској штампи се
повећао број чланака о Југославији као социјалистичкој земљи;
дозвољен је повратак особама које су насилно биле пресељене из
пограничних области после 1949; дипломатска представништва
подигнута су у ранг амбасада. Ипак, мађарско руководство мо-
рало је чекати одговор на писмо од 19. јула скоро два месеца. Је-
дан од разлога за то може се наћи и у партијском извештају о
југословенско-мађарским односима од 12. октобра 1956. године:
мада набрајајући позитивне промене у мађарској политици пре-
ма Југославији, у том извештају је примећено да се на Југосла-
вију још увек гледа са блоковских позиција са тенденцијом да се
она увуче у социјалистички блок и да мађарско руководство још
увек избегава да јавно саопшти истину о југословенској улози у
борби против стаљинизма. Предлог Ернеа Гереа коначно је при-
хваћен 11. септембра и сусрет партијских делегација заказан је за
15. октобар 1956. у Београду.
Због веровања да југословенско-мађарско партијско при-
ближавање може решити унутрашње проблеме Мађарске и не-
утрализовати југословенски утицај на њу, ову посету су совјет-
ско и мађарско руководство брижљиво припремали. Титови
потези су им ишли на руку: у првој половини августа Ј. Б. Тито
је преко амбасадора Мићуновића позвао Н. Хрушчова у при-
ватну посету Југославији. Хрушчов је прихватио позив под ус-
ловом да се њих двојица заједно врате на Крим, где би се одма-
рали још недељу дана. Ово „дружење” испланирано је за другу
половину септембра. Између осталог, Никита Хрушчов је своје
летовање са Јосипом Брозом искористио и за приближавање
југословенско-мађарског вођства: за време њиховог боравка на
Криму, почетком октобра 1956. године, неочекивано за југосло-
венске госте, појавио се и Ерне Гере; тада је и уговорена посета
мађарске партијске делегације Југославији.
Поред генералног секретара Партије, Е. Гереа, у саставу
мађарске делегације на преговорима у Београду била су још че-
тири члана Политбироа: премијер Андраш Хегедиш, Јанош Ка-
дар, Антал Апро и Иштван Ковач. Југословенску преговарачку

137
Катарина Ковачевић

страну предводили су Јосип Броз Тито и Александар Ранковић.

Разговори су вођени у Белом двору одмах по доласку мађарске
делегације, 15. октобра. Били су то врло формални разговори,
иако су обе стране истицале отвореност. Већ у првим разгово-
рима о односима међу партијама, могли су се запазити супрот-
ни ставови појединих чланова мађарске делегације. Док је Е.
Гере улазио у ситнице и конкретна питања, Ј. Кадар је инсис-
тирао на расветљавању принципијелних питања. А. Хегедиш
је напоменуо да они желе да користе сва позитивна искуства
Југославије и предложио је да у циљу упознавања са југословен-
ским достигнућима, што чешће размењују партијске делегације
на свим нивоима. Разговори су настављени и следећег дана, а
после преговора у Београду, мађарској делегацији је организо-
вано петодневно путовање по Југославији, ради упознавања са
стварима за које су Мађари показали интересовање. Завршни
разговори су одржани 22. октобра у Бељу. Током израде за-
једничког саопштења показале су се разлике у ставовима две
партије које су биле очигледне током свих састанака: мађарски
представници желели су да нагласе међудржавне проблеме,
док су њихови југословенски домаћини покушали да истакну
важност једнакости између држава, партија и народа и ситу-
ацију у међународном радничком покрету после Двадесетог
конгреса КПСС.
Упркос обнови међупартијских односа, посета Е. Гереа
Југославији није импресионирала опозицију унутар мађарске
КП, као ни целокупну опозицију у земљи. На дан његовог пов-
ратка у Будимпешту, 23. октобра 1956. године, почео је мађар-
ски устанак.
Октобарски догађаји су ставили Југославију у незавидан
положај с обзиром да је Ј. Б. Тито управо пружио подршку Ге-
реовом режиму. Али, када је И. Нађ постављен за премијера и
када је Јанош Кадар заменио Е. Гереа, и ново мађарско руко-
водство је одмах добило подршку јужног суседа.
Према сведочењу Антуна Духачека, југословенска обаве-
штајна служба се у тим данима одлично показала. У Београду
у Координационом одељењу МИП формиран је дежурни цен-
тар. Ту су се сливале информације са разних страна од свих
илегално упућених екипа, које су преко амбасаде обавешта-
вале о свему што се дешавало у Мађарској, упркос уличним
борбама и совјетским тенковима. Даноноћно су стизале ин-
формације и писани извештаји за Тита, А. Ранковића, Е. Кар-

138
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

деља и Кочу Поповића, који су готово свака два сата тражили

нове информације. На основу ових информација југословенско
руководство је почело да уобличава свој став према мађарској
револуцији: на једној страни желело се уклањање стаљинис-
тичког руководства и долазак на власт људи који нису учество-
вали у бесомучној информбировској хајци на Југославију, али
Југославија, с друге стране, није желела да јој било која земља
Источног блока угрози стечене позиције у блоковској констела-
цији света. Изнад свега, као једнопартијска држава, Југославија
није могла да прихвати повратак на вишепартијски систем у
Мађарској, те се од краја октобра њен став према мађарским
догађајима почео да мења. Како је страх од контрареволуције
у Мађарској постајао је све присутнији, сваки свој следећи ко-
рак југословенско руководство је изводило у договору са Совје-
тима. На иницијативу Совјета дошло је и до упућивања писма
подршке Мађарској партији трудбеника од 29. октобра 1956, у
којем је Тито изразио жаљење због трагичних догађаја у земљи
и позвао мађарски народ да обустави борбу, истовремено поз-
дрављајући демократизацију јавног живота и увођење раднич-
ких савета.
Руски историчар Леонид Гибиански је утврдио, консул-
тујући архивску грађу отворену деведесетих година, да је у
совјетском руководству од почетка мађарске побуне постојала
тенденција да се војно интервенише, али након прве интер-
венције и лошег искуства са побуњеним масама, прешло се на
тактизирање. Совјети су морали водити рачуна о реакцијама у
земљама Источног блока, као и на ширем међународном ни-
воу; 31. октобра на састанку Президијума ЦК КПСС донета је
одлука о новој војној интервенцији (Л. Гибиански, стр. 159), а
првих дана новембра у вези са овом одлуком су консултовани
и лидери свих источноевропских земаља, Кине и Југославије. У
међувремену, мађарски догађаји су се одвијали у правцу разо-
чаравајућем по Јосипа Броза. Тајни преговори које су Н. Хруш-
чов и Г. Маљенков водили на Брионима у ноћи између 2. и 3.
новембра са Ј. Б. Титом, Е. Кардељем и А. Ранковићем, донели
су велико олакшање Совјетима. Не само да се Тито сагласио са
војном интервенцијом, већ је обећао и помоћ у уклањању Им-
реа Нађа из мађарског политичког живота. Југословени нису
испунили обећање дато на Брионима, делом зато што нису
имали довољно времена, делом што су преценили свој утицај
на И. Нађа.

139
Катарина Ковачевић

Према уверљивој југословенској верзији, у петак, 2. новем-

бра, када су Будимпештом већ увелико кружиле вести о долас-
ку нових совјетских војних јединица, члан Политбироа МПТ,
Золтан Санто, је, у име својих другова и своје, поставио југосло-
венском амбасадору Далибору Солдатићу питање азила „у слу-
чају потребе”. Солдатић је консултовао Београд и 3. новембра
после подне обавестио Сантоа да је Југославија спремна да им
пружи заштиту уколико одмах дођу. Одговор је очекиван у неде-
љу, 4. новембра. У међувремену је отпочео совјетски напад на
Будимпешту, и како је Едвард Кардељ, потпредседник југосло-
венске владе, нагласио у писму мађарској влади од 18. новембра
1956. године, „разговор о азилу није био завршен. Уместо тога,
истог дана рано ујутро, на основу ранијих разговора, Нађ, Сан-
то и 14 других руководилаца из Владе и руководства Партије,
заједно са својим породицама дошли су у нашу амбасаду”. Из
телеграма Д. Солдатићу од 4. новембра, може се закључити да
је претходног дана амбасадор, по инструкцијама Београда, З.
Сантоу предочио да је пожељно да И. Нађ, уочи пребацивања
у Југославију, дâ једну изјаву у корист проглашене Кадарове
владе. Иако услови азила нису били утврђени, када су Совјети
по други пут кренули на Будимпешту, за И. Нађа и његове са-
раднике једино решење било је да се склоне у југословенску ам-
басаду. У поменутом телеграму тражило се од Д. Солдатића да
пренесе И. Нађу да Југословени нису условили азил давањем
изјаве, али, „ако би хтео да дâ изјаву, требало би да је да док се
налази у Мађарској”. Југословени су кренули у извршење свог
дела договора на Брионима, али им околности нису ишле на
руку. (АЈ, ЦКСКЈ, IX-75/IV-89)
Југословени су одмах обавестили совјетско руководство о
новом развоју догађаја и затражили да им се омогући пребаци-
вање групе која се нашла у амбасади у Југославију. Истовреме-
но су тражили од Совјета да обезбеде амбасаду својим трупама,
страхујући од евентуалног упада у зграду, мада је сâм Ранковић,
у телеграму Солдатићу од 5. новембра, изразио сумњу у такву
могућност. Овај тактичан потез југословенских власти донео им
је истог дана нове невоље: у пуцњави из совјетског тенка на згра-
ду амбасаде погинуо је Миленко Милованов, аташе за штампу,
због чега је Коча Поповић, тадашњи министар иностраних пос-
лова, енергично протестовао код совјетског амбасадора.
Совјетско руководство, наравно, није желело да Имреа
Нађа и остале азиланте препусти Југославији, те су започети

140
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

вишенедељни преговори око решавања питања азила између

југословенске, мађарске и совјетске владе. Преговоре са Када-
ровом владом око даље Нађеве судбине, до доласка помоћника
министра иностраних послова Југославије, Добривоја Видића,
у Будимпешту 19. новембра, водио је амбасадор Далибор Сол-
датић по инструкцијама Александра Ранковића. Како је време
пролазило Југославија је била у све тежој позицији, а заточени-
ци у амбасади, као и особље амбасаде бивали су све уморнији,
на шта је совјетска страна, која се временом формално повукла
из преговора, и рачунала. Када је отпала могућност пребаци-
вања азиланата у Југославију, Совјети су предложили да се у
Румунију пребаце само Имре Нађ и Геза Лошонци. Чак је једна
румунска делегација дошла у Југославију да преговара у вези
са тим (В. Влаховић, стр. 131-135). Не само да је И. Нађ то ка-
тегорички одбио, већ је и Југословенима било потпуно непри-
хватљиво да их пребацивањем у Румунију посредно предају
Совјетима. У току боравка у амбасади И. Нађу је од стране ју-
гословенских представника непрестано сугерисано да потпи-
ше оставку на место председника владе и повуче свој проглас о
совјетској агресији, али пошто је он у томе видео могућност да
му се касније суди за издају земље, и ово је доследно одбијао.
По доласку у Будимпешту, Добривоје Видић је Јаношу
Кадару уручио писмо југословенске владе у коме се сумирају
резултати дотадашњих преговора са мађарском владом. Исто-
времено је, а по обављеном разговору са Имреом Нађем и уз
његову сагласност, Видић захтевао од мађарске владе да писме-
но гарантује И. Нађу и друговима слободан излазак из амбаса-
де без страха од хапшења. Коначно је, 21. новембра, добијена
таква гаранција у облику писма Јаноша Кадара потпредседни-
ку владе ФНРЈ Едварду Кардељу. Добивши писмене гаранције
И. Нађ и његови саборци су одлучили да напусте амбасаду.
На иницијативу Ференца Миниха, министра одбране и унут-
рашњих послова у влади Јаноша Кадара, договорено је да 22.
новембра по И. Нађа и другове дође мађарски аутобус. У угово-
рено време аутобус се појавио пред зградом амбасаде, азилан-
ти су ушли у њега и моментално депортовани у Румунију. Ово
хапшење Совјети су извели уз потпуну сагласност мађарске
владе: на предлог представника совјетског руководства који су
у то време боравили у Будимпешти, одлучено је да се изврши
хапшење И. Нађа. Када је потписивао гаранцију, Јанош Кадар
је био упознат са том совјетском одлуком.

141
Катарина Ковачевић

Из времена боравка азиланата у југословенској амбасади

постоје бројна сведочанства. Углавном се сви слажу у погледу
напетости која није била само последица ситуације ван зидова
амбасаде, већ и последица јако велике гужве на малом простору:
поред особља амбасаде, И. Нађа и петнаест његових сарадника,
ту су биле и породице већине азиланата, тако да је у амбасади
било око педесеторо људи. Врло брзо су избила у први план
практична питања смештаја, тоалета, хране. У једном тренутку
је присутнима озбиљно претила глад, јер амбасада није чувала
залихе за толики број људи, али је пољски амбасадор Вилман,
који је знао ко се крије у амбасади, у прави час понудио помоћ.
Милан Георгијевић је организовао и, са шофером југословенске
амбасаде, извео пребацивање великих количина конзерви, кром-
пира и других намирница из пољске у југословенску амбасаду.
На дан избијања побуне, у Будимпешти је, на састанак
уредника књижевних часописа социјалистичких земаља, стигао
књижевник Добрица Ћосић. У главном граду Мађарске остао
је до 31. октобра, када је на инсистирање југословенске владе
авионом, којим је допремљена помоћ Југословенског црвеног
крста, враћен у Београд. Понет револуционарним дахом који
је осетио, бар на почетку, маштајући да буде Џон Рид мађар-
ске револуције, како износи у својим успоменама, Д. Ћосић
се невољно повиновао одлуци о повратку. Интерни извештај
који је поднео југословенском руководству одмах по доласку у
Београд, послужио је Титу у формирању става у погледу совјет-
ске интервенције уочи Хрушчовљевог тајног доласка на Брио-
не (Д. Ћосић, стр. 115-116). Његове утиске са будимпештанских
улица Борба је објавила у седам наставака у току новембра 1956,
а у јануару 1957. године овај фељтон је изашао и као брошура.
За Д. Ћосићем су из Београда стигли и новинари, међу њима
и извештач Политике, Ђука Јулијус, по сећањима многих, један
од најспособнијих и најбоље обавештених новинара социјалис-
тичке Југославије; његово писање о Мађарској револуцији било
је коректно, уздржано не само од личних утисака, већ је и пар-
тијска фразеологија била сведена на најмању могућу меру. У не-
формалним разговорима пак, Ђука Јулијус је био један од најин-
тересантнијих приповедача, чија су сећања на Мађарску 1956.
била препуна занимљивих детаља и оштрих запажања. У мање
тиражним новинама могао је бити објављен и нешто животнији,
ближи обичном човеку, приказ дешавања у Мађарској, са ми-
нимумом партијских констатација и оцена догађаја, а пример за

142
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

то је серијал Ивана Ивањија, у то време двадесетседмогодишњег

новинара, касније писца и преводиоца, објављен у београдском
омладинском листу Младост. У току новембра 1956. године у
овом недељнику објављена су три текста И. Ивањија о мађарској
побуни: без партијске фразеологије и разматрања о великим пи-
тањима социјализма, И. Ивањи је навео два једноставна разлога
због којих су догађаји у Мађарској изазвали велико интересовање
у Југославији: Мађарска је суседна земља и у њој је био доведен
у питање опстанак социјализма. Текстови Ивана Ивањија имају
дубок лични печат доживљеног: то нису суви новински изве-
штаји, већ слике које ће заувек остати у сећању сведока времена:
хапшење на путу до Будимпеште, пробијање барикада џипом,
разговор са Кадаром 29. октобра, разбијени будимпештански
излози у којима данима стоји нетакнута роба, убијања. Педесет
година касније И. Ивањи је написао врло живописну књигу о
Мађарској револуцији: судећи по тој књизи његове успомене
нису ни мало избледеле.
У Југославији се ипак нису могли чути дисонантни тонови
о Мађарској револуцији, а поготово југословенска спољна по-
литика није смела бити довођена у питање. Међутим, Мило-
ван Ђилас је нашао начин да изнесе свој став о актуелним де-
шавањима у Источном блоку: у њујоршком часопису Њу лидер
(The New Leader) 19. новембра 1956. објављен је његов текст под
називом Олуја у Источној Европи (The Storm in Eastern Europe).
Овај чланак је некадашњег припадника најужег партијског и
државног руководства, промовисао у ред најпозванијих ана-
литичара комунизма, неколико месеци пре изласка из штампе
његове чувене књиге Нова класа, а због става да „...револуција у
Мађарској означава почетак краја комунизма уопште“ и кри-
тике југословенске спољне политике Милована Ђилас се конач-
но нашао и у комунистичком затвору. Одмах по објављивању
чланка је ухапшен, а у децембру и осуђен на три године затво-
ра, јер је претходно добио условну затворску казну.
По отмици И. Нађа, Југославија се у очима међународног
јавног мњења нашла у врло неугодној позицији: пружањем
азила И. Нађу, она је отворила пут Кадаровој влади, а онда није
била у стању да сачува Нађа од Совјета. Неуспех неутрализа-
ције Имреа Нађа и његова отмица упркос договору са Југосла-
вијом, постали су извор нових југословенско-совјетских несуг-
ласица. У говору у Пули, 11. новембра 1956. Тито је покушао да
оправда југословенски став: осудио је прву совјетску интервен-

143
Катарина Ковачевић

цију у Мађарској, наглашавајући да су грешке које су чинили

бивши мађарски и совјетски руководиоци довеле до трагичних
октобарских догађаја. С друге стране, изразио је уверење да је
друга совјетска интервенција била „мање зло“, које је спречило
„контрареволуцију“ и мађарско повлачење из Варшавског пак-
та. Мада говор у Пули никога није задовољио, он је ипак, као
и уздржаност приликом изгласавања резолуција о Мађарској у
Савету безбедности, чији је Југославија у то време била нестал-
ни члан, представљао подршку Источном блоку и совјетској
политици. Сви даљи инциденти у вези са Нађевим азилом и
његовом отмицом, продубљивали су јаз између Југославије, са
једне стране, и Совјетског Савеза и Мађарске, са друге. Низ ош-
тро срочених писама ускоро размењених на релацији Београд
– Москва и Београд – Будимпешта неминовно су водили ка но-
вом захлађењу.
После стагнације билатералних односа проузроковане
кршењем договора између Ј. Кадара и Д. Видића, први југо-
словенско-мађарски сусрет на врху одиграо се у пролеће 1958.
године. Чинило се да ће југословенско-мађарски односи крену-
ти узлазном линијом. У Карађорђеву, 27. марта 1958. одржани
су разговори између мађарске државне делегације предвођене
Јаношем Кадаром и југословенске делегације на челу са Јоси-
пом Брозом. Јанош Кадар је оценио да је развој билатералних
односа последњих девет месеци био позитиван и констатовао
да су сазрели услови за ужу партијску сарадњу. У погледу И.
Нађа, нагласио је да тај случај Мађари сматрају политички и
идеолошки веома важним, али готово већ завршеним и да неће
дозволити да то питање поново изазове сукобе између њихо-
ве две земље. Пошто су већ више од пола године стизале вести
о припреми суђења И. Нађу и његовим сарадницима, Едвард
Кардељ је нагласио да би то суђење веома штетно утицало на
међусобне односе. Кадар је обећао да ће и то имати у виду.
Међутим, пар месеци касније на затвореном суђењу у Будим-
пешти Имре Нађ, Пал Малетер и Миклош Гимеш проглашени
су кривим и одмах погубљени. Овим чином совјетско и мађарс-
ко руководство ставили су тачку на Мађарску револуцију 1956.
године.
Несумњиво је „случај Нађ“ нанео далеко већу штету од-
носима Југославије са Совјетским Савезом него југословенско-
мађарским односима. Како Тито није желео никакву велику
конфронтацију попут 1948, у својим критикама Совјета није

144
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

отишао даље од иступања у Пули. Погоршани дипломатски

односи су првенствено били последица процена совјетског ру-
ководства почетком 1958. године, да се Југославија никада неће
вратити у Источни блок. Чак, са совјетског становишта, веро-
ватно је још неприхватљивија била све активнија водећа уло-
га Југославије међу земљама које су неколико година касније и
формално основале Покрет несврстаних.
Октобарски догађаји у Мађарској проузроковали су емиг-
рацију око две стотине хиљада људи. Највећи број Мађара пот-
ражило је уточиште у Аустрији. Између прве и друге совјетске
интервенције у Југославију су углавном, плашећи се од прогона,
пребегли припадници мађарске тајне полиције са породицама
(процене су се кретале од хиљаду и по до две хиљаде људи),
али су се они у највећем броју и вратили након смиривања си-
туације. Пошто је побуна угушена, када је појачана контрола
дуж западне мађарске границе учинила бекство хазардним, до
пролећа 1957. године око двадесет хиљада избеглица прешло
је јужну границу. Већ у новембру 1956. у току преговора око
Нађа, Југославија је поставила и питање избеглица, захтевајући
од Кадарове владе да брзо реагује, а како је њихов прилив пос-
тајао све већи, проблем збрињавања и издржавања постајао је
све актуелнији и током читаве 1957. године доминирао је у свим
југословенско-мађарским контактима. Мешовите комисије су
месецима обилазиле прихватне логоре у Југославији и врши-
ле мање-више отворен притисак на избеглице да се врате у
Мађарску. С обзиром на број репатрираних, не може се рећи да
су биле претерано успешне у убеђивању. Према званичним ју-
гословенским подацима и подацима Уједињених нација, од 23.
октобра 1956. до 31. децембра 1957. године 19.857 лица пребегло
је на територију Федеративне Народне Републике Југославије;
16.374 емигрирало је на Запад, само 2.773 лица је репатрирано,
а 634 избеглице су се интегрисале у југословенску средину; 76
особа са спискова је нестало. Тек уз одлучујућу помоћ међуна-
родних организација, на првом месту захваљујући Високом ко-
месаријату Уједињених нација за избеглице и Међународном
комитету за европске миграције, југословенске власти су реши-
ле проблем избеглица почетком 1958. године.

145
Катарина Ковачевић

SUMMARY
YUGOSLAVIA AND THE 1956 HUNGARIAN CRISIS

The denunciation of Stalin’s regime at the 20th Congress of the CPSU

in 1956 and the Soviet military intervention in Hungary later that year rep-
resent the turning point in the history of Communism. Those that rebelled
against Stalin’s tyranny were exactly the ones that suppressed the Hun-
garian people’s fight for freedom and dispelled all illusion of a just and
class-free society. The 1956 revolution in Hungary affected the entire com-
munist world and Yugoslavia, being a neighbouring country, was among
the first to face the aftermath.
Stalin’s death in 1953 opened the way for reconciliation between Yu-
goslavia and the Eastern block countries but, already in 1955, stagnation
in the normalization of Yugoslav-Hungarian state and party relations was
evident. Yugoslavia’s leadership rejected all reconciliation with the Hun-
garian Worker’s Party for as long as Mátyás Rákosi was at its head. The
replacing of Rákosi in the summer of 1956, however, was too late to effect
any change.
Yugoslavia had supported the liberal side of the Hungarian CP until
stunned by the Hungarian uprising. Its position was unenviable: the lib-
eral side headed by Imre Nagy emerged as leader of the anti-Soviet move-
ment and, after the uprising was stifled, Nagy and a group of collabora-
tors found temporary refuge at the Yugoslav embassy in Budapest. They
resolved to leave the embassy only after receiving a written guarantee of
safety, authorised at the state level, but were abducted by the Soviets the
very moment of stepping out. Nagy and four of his associates were tried,
sentenced to death and executed in June of 1958. Thus, the normalisation
of Yugoslav-Hungarian relations halted again. Yugoslav-Soviet relations,
however, were damaged more than the Yugoslav-Hungarian relations by
the “Nagy affair”.
The 1956 October events in Hungary prompted the departure of
almost 200,000 Hungarians for the West, mostly via Austria. When re-
inforced control of Hungary’s western border made escape hazardous,
about 20,000 refugees crossed the southern border. According to official
data, from October 23, 1956 to December 31, 1957, 19,857 persons fled to
Yugoslavia: 16,374 of these emigrated to the West; 2,773 were repatriated;
634 were integrated into Yugoslav society; and 76 were unaccounted for.
The position of Yugoslav authorities towards the problem posed by the
refugees as well as its position towards the Hungarian Revolution as a
whole conformed to subsequent international reactions.

146
 Југославија и Мађарска криза 1956. године

БИБЛИОГРАФИЈА

Békés, Chaba, The 1956 Hungarian Revolution and World Politics,

The Hungarian Quarterly, Vol. 36, 1995 Summer, str. 109-121.
Bogetić, Dragan, Nova strategija jugoslovenske spoljne politike
1956-1961, Beograd (Institut za savremenu istoriju), 2006.
Borhi, László, Hungary in the Cold War 1945-1956, Budapest
(CEU Press), 2004.
(Ćosić, D.) Ћосић, Добрица, Седам дана у Будимпешти,
Београд (Нолит), 1957. Dimić, Ljubodrag, »Josip Broz, Nikita
Sergejevič Hruščov i mađarsko pitanje 1955-1956.«, Tokovi
istorije, 1-4(1998), 23-59.
Duhaček, Antun, Ispovest obaveštajca. Uspon i pad jugoslovenske
obaveštajne službe, Beograd (Grafopress), 1992.
Едемский, Андрей Б., От конфликта к нормализации. Совет-
ско-югославские отношения в 1953-1956 годах, Москва (На-
ука), 2008.
Fire, Fransoa, Prošlost jedne iluzije. Komunizam u dvadesetom
veku, Beograd (Paidea), 1996.
Gibianski, Leonid J., „Sovjetsko-jugoslovenski odnosi i
mađarska revolucija 1956“, Jugoslovenski istorijski časopis, 1-
2(1996), 151-170.
Granville, Johanna, “Tito and the Nagy affair in 1956”, East
European Quarterly, 32:1 (1998), 23-55.
Gyarmati, György, ed., A Történeti Hivatal Évkönyve, 2002,
Budapest (Történeti Hivatal), 2002.
Ivanji, Ivan, Mađarska revolucija 1956, Beograd (Samizdat),
2007.
Mićunović, Veljko, Moskovske godine 1956-1958, Zagreb (Liber),
1977.
Озуф, Мона, „Франсоа Фире“, Историчари (прир. Верони-
ка Сал), Београд (Clio) 2008, стр. 306-324.
Rainer M. J., Somlai K., eds., The 1956 Hungarian revolution and
the Soviet bloc countries. Reactions and repercussions, Budapest
(The Institute for the History of 1956 Hungarian Revolution),
2007.
Ripp, Zoltán, Belgrád és Moszkva között: A jugosláv kapcsolat és
a Nagy Imre -kérdés (1956 november - 1959 február), Budapest
(Politikatörténeti Alapitvány), 1994.

147
Катарина Ковачевић

Romsics, Ignác, Hungary in the Twentieth Century, Budapest

(Osiris), 1999.
(Stikaljin, A.) Стыкалин, Александр, Прерванная революция.
Венгерский кризис 1956 года и политика Москвы, Москва
(Рос. акад. наук. Ин-т славяноведения), 2003.
(Stikaljin, A.) Стыкалин, Александр С., „Советско-югославс-
кие отношения и внутрено-политическая ситуация в Вен-
грии в условиях кризиса 1956 г.“, Spoljna politika Jugoslavije
1950-1961. Zbornik radova (ur. Slobodan Selinić), Beograd,
2008, str. 139-167.
Vlahović, Veljko, Strogo pov.: neobjavljeni rukopis Veljka Vlahovića:
1955-1958, Beograd (Stručna knjiga), 1998.

148
 УДК 94.4:327(497.1) “1945/1955“
Др Слободан Селинић,
Институт за новију историју Србије

ЈУГОСЛОВЕНСКО-ЧЕХОСЛОВАЧКИ ОДНОСИ 1945–1955.

АПСТРАКТ: Развој југословенско-чехословачких односа у првој деце-

нији после Другог светског рата описан је у неколико целина: време
интензивне сарадње до сукоба Југославије са ИБ-ом, време неприја-
тељства од сукоба са ИБ-ом до Стаљинове смрти и период постепене
нормализације односа после Стаљинове смрти.
Кључне речи: Југославија, Чехословачка, Информбиро, Чеси, Слова-
ци, политика, економија, култура.

Десет година југословенско-чехословачких односа (1945–

1955) само су један мали део двестогодишње историје новове-
ковних односа југословенске и чехословачке државе и њихових
народа. Живећи скоро цео XIX век у туђим државама, са изузет-
ком постепеног израстања Београдског пашалука у независну
српску државу, ови народи су стицали независност и слободу
различитим начинима, њихове елите су се временом све више
упознавале и сарађивале, али то познанство углавном није
ишло дубље од површине њихових друштава на којој су били
интелектуални слојеви. Ипак, и такво познанство и сарадња
били су довољни да можемо говорити о бројним примерима
међусобног помагања и упознавања. На познанства слависта са
почетка XIX века надовезали су се многи видови сарадње. Они
су политички имали за циљ остваривање мањинских права у
Аустро-Угарској и стицање српске независности од Турака.
Упознавању и сарадњи служила су туристичка путовања из
чешких и словачких крајева у југословенске. Велики значај има-
ли су „Klub českých turistů“ (КЧТ) основан у Прагу 1888. и његов
часопис Časopis turistů, покренут годину дана касније. Посете из
Чешке југословенским крајевима, чланци у часопису, фотогра-
фије, књиге итд., доносили су сазнања о још једном простору у
коме живе словенски народи, посебно они у оквиру исте државе
у којој су тада биле и чешке земље – Аустро-Угарске. Највише
вести стизало је о Босни, Херцеговини, Далмацији, Црној Гори

149
Слободан Селинић

и Боки Которској. Још пре Првог светског рата чешки капитал

је у све већој мери продирао на југословенске просторе. Поро-
дица Бајлони (отац Игњат са супругом и синовима Антонијем,
Јаковом, Венцеславом и Јованом) доселила се још 1855. из Чешке
у Србију и развила млинарску и пиварску индустрију израс-
тајући од породице занатлија у породицу познатих и богатих
индустријалаца и трговаца. Њихова пивара у Београду и млин
на Млави код Пожаревца имали су велики утицај на економ-
ски живот младе српске државе. Најпознатији Бајлони био је
Игњат Ј. Бајлони (1876–1935), гувернер Народне банке од 1928.
до 1934. Крајем XIX века на југословенске просторе долази и
чешки банкарски капитал. Филијале у Загребу, Љубљани и Но-
вом Саду отворила је Узајамна осигуравајућа банка Славија, а
Прашка кредитна банка имала је филијалу у Београду од 1910.
и постала је значајан ослонац чешком индустријском капиталу
у Србији. Сарадњом чешких емиграната са југословенским еми-
грантима и српском владом у Првом светском рату заокружен
је широк спектар узајамних прожимања са две средине током
једног века. Чеси, Словаци и југословенски народи ушли су у
независне државе – Југославију (Краљевину СХС) и Чехосло-
вачку 1918. године. Наредне две деценије, до фашистичког ос-
вајања и разбијања Чехословачке 1938/39. године, обележене су
свестраном сарадњом у свим областима живота. Две државе су
са Румунијом чиниле Малу Антанту, а југословенска војска се
наоружавала пре свега производима чехословачке војне индус-
трије. Чехословачка, позната по својој војној индустрији, била
је главни југословенски снабдевач војним материјалом (посебно
„Шкодина“ артиљерија, авиони авиа итд.). Осим тога, чланице
Мале Антанте правиле су и заједничке ратне планове, усмере-
не пре свега против Мађарске и Бугарске. За чехословачке пот-
ребе радила је југословенска пољопривреда, а за југословенске
потребе чехословачка индустрија. На привредну сарадњу Ју-
гославију и Чехословачку су упућивали географски положај,
добри политички односи и надопуњујућа структура две при-
вреде (индустријска Чехословачка и пољопривредна Југосла-
вија богата сировинама потребним чехословачкој индустрији).
Чехословачки капитал био је међу најзаступљенијим страним
капиталима у Југославији у чијој привреди је било тешко наћи
неку грану без чехословачког капитала. Долазак чехословачког
капитала и радника на посебан начин је вршио утицај на при-
лике у Југославији, посебно на живот у градовима са чехосло-
вачким капиталом. У неким од ових фабрика причало се само

150
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

чешки, а варошица Ћуприја у којој је чешки капитал држао

фабрику шећера била је уређена по угледу на чешке индуст-
ријске центре и насеља. Можда је највећи утицај извршен на
Борово у коме је чувена фабрика обуће „Бата“ („Baťa“) имала
своју фабрику. Стотине Југословена школоване су на високим
школама у Чехословачкој, а десетине хиљада Чеха и Словака се
лечиле и одмарале у Југославији. Свестрана сарадња прекинута
је фашистичком агресијом на Чехословачку која је од свих савез-
ника, укључујући и Југославију, остављена на немилост осваја-
чу. Године новог светског рата донеле су сврставање у табор ан-
тифашистичких држава, окупацију, разбијање држава, масовна
убиства и слања у логоре цивилног становништва, емиграцију
влада, политичара и Краља, фашистичке творевине на терито-
рији обеју држава (Хрватска и Словачка), али и покрете отпора
и устанке, који су ипак имали већу улогу и већи значај у Југосла-
вији. У њој је комунистичка струја успела да изврши и револу-
цију и дође на власт, за разлику од Чехословачке која се и после
рата вратила традицијама грађанског друштва и парламентар-
ног уређења, додуше, уз значајно већу улогу комуниста него до
тада. За разлику од Југославије у којој су комунисти још 1945.
држали у рукама све најважније полуге власти, мада је и њима
требало пар година да би извршили корените друштвене и еко-
номске реформе, у Чехословачкој су комунисти били само део
коалиције странака које су чиниле владу и Народни фронт (у
Народном фронту су били КСЧ, Народни социјалисти, Лидов-
ци, Социјал-демократска странка, словачке демократе и словач-
ки комунисти). Од свих струковних или масовних организација,
под контролом комуниста била је само синдикална организа-
ција. Утицај КСЧ-а у Народном фронту, омладини, студентској
популацији, војсци итд. био је много мањи од утицаја КПЈ која
је у Народном фронту, НОЈ-у, АФЖ-у, синдикатима итд. имала
поуздан ослонац правећи од њих своје „трансмисије“ у народу.

***
После Другог светског рата Југославија и Чехословачка су
неколико година биле део истог политичког процеса тадашње
Европе која је све више постајала подељена у два табора. Реч је
о совјетизацији Источне Европе. Додуше, тај процес није био
истоветан у двема земљама. Југославија, изашла из рата као ко-
мунистичка република на челу са КПЈ ослоњеном на СССР у
сваком погледу, сматрала је себе верним следбеником највеће

151
Слободан Селинић

словенске земље, па можда чак и равноправним партнером. Са

друге стране, Чехословачка је много више била на размеђи из-
међу Истока и Запада. Са снажним прозападним традицијама
и темељима свог друштва, грађанским снагама и парламен-
тарном демократијом западног типа, ипак није могла да прене-
брегне чињеницу да ју је ослободио СССР, да су је пре рата баш
западни савезници оставили на немилост Хитлеру и да је била
део Европе кроз који су прошли совјетски тенкови, а СССР на-
стојао свим силама да оствари политички утицај и доминацију.
Без обзира на ове разлике, Југославија и Чехословачка су ипак
бивале све више део совјетског политичког утицаја, међусобно
политички сарађујући на доста високом нивоу. Највиши израз
те сарадње била је посета Јосипа Броза Чехословачкој од 20. до
24. марта 1946. и Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној
помоћи који је потписан у Београду 9. маја 1946. када је чехосло-
вачка делегација на челу са председником владе Фирлингером
дошла у узвратну посету Југославији. Јосип Броз је до 1948. оби-
шао све земље Источне Европе, сем Албаније, али нигде није
тако срдачно дочекан као у Прагу. Срео се са свим најважнијим
представницима власти (Бенеш, Фирлингер, Давид). Југосло-
венски вођа био је угошћен како је доликовало највишем пред-
ставнику пријатељске и савезничке земље. Данима је дефило-
вао улицама једног од најлепших европских градова, неколи-
ко пута је боравио на централним трговима, прелазио Карлов
мост, прави историјски, културни и архитектонски бисер Евро-
пе, видео древне Храдчане, крочио у Прашки замак и Чернин-
ску палату на Храдчанима, све сама места са којима се ништа у
тадашњем Београду није могло поредити по лепоти, старости,
грандиозности и очуваности. Возио се у отвореном аутомобилу
и био поздрављен од великог броја становника Прага. Најваж-
нији делови посете Прагу били су сусрети са Бенешом. Са њим
је имао прилику да два пута детаљно разговара о свим најваж-
нијим питањима тадашње Европе и света, као и о међудржав-
ним односима. Приликом Брозове посете Прагу договорено је
да ће Југославија и Чехословачка ускоро потписати Уговор о
пријатељству. Тиме су билатерални односи ишли ка врхунцу.
Уговор о пријатељству био је једна карика у ланцу сличних уго-
вора Југославије са свим земљама каснијег совјетског блока и
био је израз јасног политичког сврставања уз СССР, времена
истицања словенске солидарности и осећаја потребе сарадње
словенских народа после страшног рата у коме су били жртве
„германске“ освајачке политике како се страдања из рата и сам

152
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

рат више никада не би поновили. Најважнији члан уговора био

је трећи у коме је било предвиђено да ће, ако једна страна уго-
ворница буде умешана у непријатељство са Немачком која би
поновила „своју нападачку политику“ или неком другом држа-
вом која би се са Немачком удружила у циљу нападачке акције,
друга страна без одлагања пружити војну и другу помоћ. Осим
са Чехословачком, Југославија је сличне уговоре склопила и са
СССР-ом 11. априла 1945, Пољском 18. марта 1946, Албанијом 9.
јула 1946, Бугарском 27. новембра 1947. у Варни, Мађарском 8.
децембра 1947 и Румунијом 19. децембра 1947.
Истоветност политичких погледа потврђивана је низом по-
теза две владе и комунистичке партије. И Југославија и Чехосло-
вачка одбиле су Маршалов план, мада је у Чехословачкој било
доста колебања услед јаких прозападних осећања и грађанских
странака, па је била потребна совјетска интервенција да би че-
хословачка влада одбацила план. Југословенска и чехословач-
ка комунистичка партија учествовале су и у оснивању ИБ-а
септембра 1947. године у Пољској. Две државе су се углавном
узајамно помагале у остваривању основних спољнополитич-
ких циљева, а разлике су се виделе донекле у политици према
пораженој Мађарској и још више у односу према савезничкој
Пољској. Чехословачко-мађарске супротности изазване мађар-
ским ревизионизмом и отимањем чехословачких територија од
стране Мађарске пред Други светски рат, као и чехословачком
жељом да се Мађари иселе из Словачке у замену за Словаке из
Мађарске биле су једна од кључних одредница чехословачке
спољне политике. Мада у добрим односима са Чехословач-
ком све време док су трајали затегнути односи Чехословачке
и Мађарске, и мада је и сама била жртва Мађарске у Другом
светском рату, Југославија није делила тврд став Чехословачке
према Мађарској. Ни у једном од кључних чехословачких зах-
тева према Мађарској, Југославија није подржала Чехословачку
истоветном политиком. Југославија није тако изричито инсис-
тирала на размени мањина са Мађарском и није испоставила
захтеве за територијалном корекцијом. Изостајање југословен-
ског одлучнијег истрајавања на исељавању Мађара из Југосла-
вије примано је у Прагу неблагонаклоно и као сметња чехосло-
вачким циљевима. Осим по питању исељења мађарске мањине,
Чехословачка је била незадовољна и односом Југославије према
склапању уговора о пријатељству са Мађарском. Чехословачка
је по овом питању била више резервисана и мање спремна да
Мађарску преведе из статуса пораженог непријатеља у статус

153
Слободан Селинић

послератног савезника. У условима нерешених чехословачко-

мађарских односа било је тешко наћи начин да се све три држа-
ве повежу уговорима о пријатељству и савезу. У Прагу, опте-
рећеном проблемима око преговора о размени становништва са
Чехословачком, није благонаклоно примљено склапање угово-
ра Југославије и Мађарске и његово објављивање. У чехословач-
кој дипломатији се сматрало да таква југословенска политика
према Мађарској отежава чехословачке позиције у преговори-
ма око размене мањина и излаже чехословачку владу додатним
нападима противника у самој земљи. Нерешена питања у че-
хословачко-мађарским односима довела су до тога да су ове две
државе потписале уговор о пријатељству тек 16. априла 1949.
приликом посете чехословачке делегације на челу са Запотоц-
ким Будимпешти. Мађарска је била последња из реда земаља
„народне демократије“ са којом је Чехословачка склопила ова-
кав уговор, целих годину и по дана пошто је то учинила Југосла-
вија. У односу на Мађарску, Југославија и Чехословачка најлак-
ше су се договориле око поделе 100 милиона долара репарација
у односу 70:30 у корист Југославије. Велике разлике постојале су
и у југословенском и чехословачком односу према Пољској. Као
ни мађарско-чехословачки, тако ни пољско-чехословачки спо-
рови нису били нови, а тицали су се Тјешина који је после Првог
светског рата припао Чехословачкој, а који је Пољска приграби-
ла уз помоћ Хитлерове Немачке у данима Минхенског споразу-
ма. Док Југославија и Пољска нису имале спорна питања и док
је Пољска доживљавана у Југославији као још једна словенска и
братска земља која је била жртва фашизма и са којом је требало
успостављати што присније односе, за Чехословачку је Пољска
била земља која је користећи фашистичку агресију на Чехосло-
вачку отела део чехословачке територије (Тјешин). Тако је че-
хословачко-пољски уговор о пријатељству и узајамној помоћи
потписан тек 10. марта 1947. у Варшави после великог совјетског
притиска, годину дана пошто је Југославија успоставила савез-
ничке односе са овим земљама.
Одличне политичке односе пратила је свестрана сарадња
у разним видовима живота у области културе, као и економска
сарадња. Као ретко када у својој историји југословенски народи
и Чеси и Словаци могли су да упознају једни друге. Културна
сарадња углавном се заснивала на Конвенцији коју су 27. ап-
рила 1947. у Београду потписали државни секретар Министар-
ства спољних послова Чехословачке Клементис и председник
Комитета за школе и науку ФНРЈ Борис Зихерл. Конвенција

154
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

је предвидела сарадњу у области науке, уметности, књижев-

ности, филма, давање стипендија итд. Ова сарадња у великој
мери је ишла преко друштава за сарадњу која су постојала и у
Југославији и у Чехословачкој с том разликом што је у Југосла-
вији културно друштво Југославија – Чехословачка било једи-
но друштво за сарадњу са Чехословачком и стриктно се при-
државало политике владајуће Комунистичке партије и југосло-
венске владе како у области културе, тако и у области спољне
политике, па је на тај начин било продужена рука државних
институција, док је у Чехословачкој постојало више друштава
за сарадњу са Југославијом, а једно од њих било је настављач
предратних, за нову југословенску власт потпуно непожељних
традиција (Чехословачко-југословенско друштво за културне
и господарске везе – предратна Лига). Званична Југославија
сматрала је да је Лига окупљала само припаднике грађанског
друштва, па је зато много више наде полагала у Савез пријатеља
Титове Југославије који је основан јула 1945. у фабрици ЧКД у
предграђу Прага и који је требао да пружи прилику радниш-
тву да окупи око себе све слојеве чешког и словачког друшт-
ва на пољу сарадње са „новом“ Југославијом. Културно друш-
тво Југославија–Чехословачка основано је у Београду 3. марта
1946. оснивачком Скупштином на Коларцу у присуству око 300
пријатеља Чехословачке. За председника је изабран Јосип Рус,
потпредседник Президијума Народне скупштине. Друштво је
организовало свечане академије у част чехословачког нацио-
налног празника, Масарика, годишњице потписивања Угово-
ра о пријатељству, годишњице словачког устанка, старало се
да се ови датуми и догађаји обележе и по републикама и да
ове академије буду добро посећене и да посетиоци буду људи
одани идеји сарадње двеју словенских земаља. Друштво је орга-
низовало и доласке, пријеме, ручкове и вечере за чехословачке
културне, научне и друге јавне раднике, закуске за спортисте,
гостовања чехословачке деце, организовало је изложбе чехо-
словачке уметности и чехословачких уметника, слало пошиљ-
ке у Чехословачку, примало помоћ друштава из Чехословачке,
честитало рођендан председнику Бенешу и министру Здење-
ку Неједлију. Савезу пријатеља Титове Југославије и Друштву
пријатеља ФНРЈ друштво је слало књиге, цртеже, ноте. Свест о
великом броју туриста из Чехословачке у Југославији навела је
Друштво да издаје водич на чешком језику за туристе из Чехо-
словачке („Tento tyden v Jugoslavii“) у 800 примерака. Да би се
југословенска јавност боље упознала са културним приликама

155
Слободан Селинић

у Чехословачкој, друштво је у сарадњи са културним аташеом

чехословачке амбасаде издавало „Културне информације из
Чехословачке“ на српском језику. Више пута примало је помоћ
и поклоне од Савеза пријатеља Титове Југославије. Овим кана-
лом у Југославију су стизали шећер, одећа и књиге.
Израз добрих политичких односа и жеље да они буду пре-
сликани и на прожимање двају друштава у сфери културе, било
је оснивање двеју књижара – „Југословенске књиге“ у центру
Прага и „Орбиса“ у центру Београда. Неупућеном странцу који
би дошао у Београд или Праг било је довољно само да види мес-
та на којима су биле смештене две амбасаде и две књижаре, па
да му буде јасно да су односи двеју земаља били најсрдачнији.
У великој мери захваљујући раду ових културних удружења
и књижара, југословенско и чехословачко друштво упознава-
ли су се на изложбама, концертима, филмским представама,
наступима фолклорних група, читањем превода књижевних
дела итд. Југославију су представљали музичари Јанигро, Ма-
чек, Данон, Барановић, изложба „Уметност народа Југославије
XIX и XX века“, фолклорне групе „Јоже Влаховић“, „Иво Лола
Рибар“, Хор Радио Београда, први југословенски послератни
филмови јако прожети темама из рата и обнове земље, наступ
фискултурника на XI Свесоколском слету итд. Шаљући своје
уметнике у Чехословачку, југословенске културне власти има-
ле су свест о томе да уметнике шаљу у земљу дуге традиције
културе, науке и уметности, па су се трудили да у Чехословач-
ку пошаљу најбоље што је Југославија имала. Чехословачка јав-
ност и југословенски извештачи посебно су памтили наступе
Јанигра, Мачека, Хорвата и Сакса на Прашком пролећу 1948,
наступ хора „Иво Лола Рибар“ који је понео победнички пехар
на међународном омладинском фестивалу у Прагу у августу
1947, изложбу „Уметност народа Југославије XIX и XX века“, на
којој су били изложени сликарски, графички и вајарски радо-
ви (укупно 343 дела) представљајући југословенску уметност
од романтизма и реализма до послератне уметности итд. Осим
што је морао бити врхунски у смислу уметничког домета, југо-
словенски културни наступ морао је бити и идеолошки и поли-
тички подобан. Зато су слике, филмови, вежбе фискултурника
на Соколском слету, преведена књижевна дела, говори југосло-
венских представника на отварању културних догађаја и мани-
фестација проповедали раднички покрет, комунистичку идео-
логију и партију, заједништво југословенских народа, њихову
борбу против фашизма, а за слободу, ударнички рад на обнови

156
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

и изградњи земље, успехе у изградњи социјализма, Титов култ

итд. Из Чехословачке је узвраћено концертима познатих вир-
туоза Јозефа Паленичека, Александра Плоцека, Алфреда Хо-
лечека, Милоша Садла, Франтишека Рауха, гостовањем Хора
моравских учитеља, изложбом фотографија чешког и словач-
ког вајарства, посетама књижевника итд. Југословенска струч-
на јавност је високо оцењивала наступ чехословачких уметни-
ка. Јозеф Паленичек („најбољи представник младе генерације
чешких композитора“) био је, по оцени савременика, „зрео и
првокласан мајстор“. После његовог наступа штампа је забеле-
жила и ово: „Прецизно устројени клавирско технички механи-
зам и стилска култура широког обима то су два камена темељца
солидно уграђена у основе уметничке индивидуалности“ Па-
леничека. Гостовање Плоцека и Холечека оцењено је као „рет-
ко уметничко уживање“ и „уметнички доживљај првог реда“ у
тадашњем Београду. Штампа је после њиховог наступа писала
о Плоцековој „беспрекорној чистоти интонације, сугестивном
тону пуном топлине, ненадмашној техници гудала“, а Холече-
ка је назвала „изграђеним камерним пијанистом, музичаром
осетљивог и сигурног стилског инстинкта“. Две државе су раз-
мењивале и научнике и спортисте. Александар Белић је свеча-
но промовисан за почасног доктора Карловог универзитета на
Правном факултету 26. октобра 1946, Чехословачка је угостила,
а њена научна елита саслушала и др Милка Коса, професора
словеначке историје на Универзитету у Љубљани и професора
Загребачког свеучилишта Антуна Барца. Посете државних де-
легација, важни датуми и склапање уговора двеју земаља редов-
но су били праћени и наступима спортиста. Најважнији видови
сарадње у сфери књижевности била су узајамна гостовања пи-
саца, преводи дела, отварање читаоница и књижара, изложбе
књига и карикатура. Током септембра 1946. у Чехословачкој је
боравила група југословенских писаца. У групи су били Зден-
ко Штамбук, Десанка Максимовић, Милан Богдановић, Душан
Костић, Блажо Конески, Иво Фрол, Вјекослав Калеб, Виктор
Смолеј, Марјан Павшић, Марко Марковић. Септембра и октоб-
ра 1946. у Југославији је боравило четворо писаца и уметника из
Чехословачке – књижевник Карел Конрад, сликар Лев Шимак,
песник Виљем Завада и Јозеф Костка. Боравили су око месец
и по и обишли целу земљу. Почетком 1948. југословенски гост
био је чешки публициста и уредник листа Rudé právo Андре Си-
моне (André Simone). У Југославији му је посвећена пуна пажња
– од политичког нивоа на коме је примљен до представљања у

157
Слободан Селинић

јавности. У Дому совјетске културе у Београду 12. фебруара, а

потом и у Скопљу и Загребу, одржао је предавање „О напорима
и циљевима напредних снага Чехословачке“.
Чехословачка је угостила више стотина југословенских сту-
дената и школовала 3.000 ученика у привреди. Школовање уче-
ника био је обострани интерес. Југославија је желела да добије
стручни кадар, школоване квалификоване раднике за своју
индустрију којој је намењивала одлучујућу улогу у изградњи
земље, у процесу индустријализације и електрификације. Че-
хословачка је на овај начин бар делимично ублажавала недо-
статак радне снаге. Омладинци су пребачени у Чехословачку
у шест транспората од марта до октобра 1946. Из податка да је
више од две трећине ученика изучавало занат у металној стру-
ци види се жеља југословенских власти да школовањем у Че-
хословачкој добију кадар пре свега за тешку индустрију. Тако
је 28. августа 1948. у Чехословачкој било 2.929 ученика. Од овог
броја, њих 2.251 било је у металној струци, 201 у текстилној, 159
у кожарској, 83 у хемијској, 50 у керамичкој, 45 у графичкој, 18
у грађевинској, 7 у разним занатима, а њих 115 били су средњо-
техничари. Ученици су били смештени у око 60 домова широм
Чехословачке, њихов живот омладинаца је протицао у наста-
ви у чешким школама, настави коју су држали југословенски
васпитачи, практичном раду у чехословачким фабрикама и
активностима ван рада и учења. Радна седмица износила је 48
сати и састојала се од рада и учења, рад у фабрици углавном
је трајао 32, а похађање чешких школа 16 сати седмично. Од
1945. до 1948. у Чехословачкој је учило више стотина југосло-
венских студената и специјализаната. Иако је школовање уче-
ника и студената углавном прекинуто после Резолуције ИБ-а,
не треба потценити значај стручног знања које су стекли за око
две године проведене у Чехословачкој. Студенти су боравили
у учионицама једног од најстаријих европских универзитета, а
ученици радили у фабрикама са савременим машинама и тех-
нологијом и црпели знања од квалификованих мајстора. Још
већи утицај на њих, посебно када су у питању студенти, могао
је бити онај покупљен на улицама чешких градова, међу чеш-
ким вршњацима, у јавности и друштву које је било вишестра-
начко, са традицијом демократских институција и видљивим
прозападним осећањима и утицајима Запада. Са друге стране,
Чехословачка је темељно и упорно истраживала југословенски
простор. У све крајеве Југославије долазиле су десетине хиља-
да чехословачких туриста и стотине чехословачких студената,

158
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

професора, асистената и научника на феријалну праксу, са ре-

ципрочним стипендијама, на одмор, на стручно усавршавање,
упознавање Југославије, њених народа, историје, културе итд.
Туристи из Чехословачке били су најбројнији страни туристи
у Југославији, а југословенско море скоро незаобилазна дести-
нација за одмор, лечење и опоравак Чеха и Словака. Од 64.468
страних туриста, колико је 1947. посетило Југославију, њих
25.010 било је из Чехословачке, дакле 39%. Они су остварили
57% свих ноћења страних туриста. Кратко речено, Југославија
је културном разменом и уопште упознавањем чехословачког
друштва добијала знање за своје студенте и занатлије, прилику
да угости врхунске уметнике тадашњег времена и упознавање
са вредностима једне културно и привредно веома развијене
средњеевропске земље, док је Чехословачка могла да сагледа
историју, културу и фолклор југословенских народа обојену
погледима југословенске комунистичке партије која је тих го-
дина у потпуности креирала југословенску културну политику
преко апарата агитације и пропаганде.
И економска сарадња била је изузетно значајна за обе држа-
ве. Југословенски привредни планери сматрали су чехословач-
ку привреду незаобилазном за остварење привредних циљева
после рата – обнове и индустријализације Југославије. Са друге
стране, у Прагу се рачунало на сировине из Југославије, као и
на југословенско тржиште за производе чехословачке индуст-
рије. Када је сарадња после рата настављена, Чехословачка је
добијала сировине и храну, а Југославија машине, фабричке
инсталације и уопште робу неопходну за обнову земље и спро-
вођење Петогодишњег плана. Према неким подацима, струк-
тура југословенских испорука Чехословачкој била је: сировине
31%, артикли исхране 23%, дуван и цигарете 25%, воће и пов-
рће 10%, вино и алкохол 7% итд. Извоз из Чехословачке у Ју-
гославију имао је следећу структуру: аутомобили, мотоцикли,
резервни делови 22,2%, машине, алати, мотори итд. 21,8%, тек-
стил 11%, хемикалије 8,2%, кокс 6,1%, ватростални материјал
(шине, цеви) 5,6%, ватростални материјал (глина, порцелан)
5%, ципеле 4,5% итд. Отприлике 80% чехословачког извоза у
Југославију чинили су готови производи, а 20% сировине и
полуфабрикати. Економска сарадња је почивала на редовним
годишњим трговинским уговорима који су из године у годи-
ну били све обимнији. Први после рата потписан 28. новембра
1945. предвидео је размену вредну 500 милиона, а последњи
пред сукоб Југославије и ИБ-а потписан 24. маја 1948. гласио

159
Слободан Селинић

је на 2,75 милијарди. Посебно велики значај требало је да има

Инвестициони уговор склопљен 1947. којим је Југославија тре-
бала да добије машине неопходне за индустријализацију своје
привреде, али који је услед сукоба Југославије и ИБ-а реализо-
ван у малом обиму. О значају економске сарадње Југославије
и Чехословачке речито говори и њихово стављање у контекст
сарадње Југославије и осталих информбироовских земаља. И
по основу трговинских и по основу инвестиционих споразума,
Чехословачка је била најзначајнији економски партнер Југосла-
вије међу информбироовским земљама. Инвестициони спора-
зум са Чехословачком гласио је на 150, са СССР-ом на 135, а са
Мађарском на 90 милиона долара. И у погледу редовних тр-
говинских уговора сарадња Југославије и Чехословачке била је
на високом нивоу. Обим предвиђене размене по споразумима
за 1948. био је са Чехословачком 110, СССР-ом 104, Пољском 46,
Мађарском 11,5, Бугарском 6,7 и Румунијом 6 милиона долара.
Из података о месту које је Чехословачка заузимала у југосло-
венском увозу и извозу 1945–1948. године следи закључак да је
Чехословачка била најважнији спољнотрговински партнер Ју-
гославије до 1948. године. Чехословачка је 1945. била на трећем
месту југословенског извоза, 1946. на другом (иза СССР-а), а
1947. и 1948. на првом месту. Што се тиче југословенског увоза,
Чехословачка је 1945. заузимала девето, 1946. и 1947. друго (иза
СССР-а), а 1948. године прво место. Дакле, у погледу значаја за
југословенску привреду, са Чехословачком се могао поредити
једино СССР.
Мада је период од 1945. до 1948. био време интензивне са-
радње Југославије и Чехословачке, оне су ипак изашле из рата
довољно различите да би у њиховим међусобним односима
постојала и спорна и нерешена питања која нису реметила ге-
нералну линију сарадње, али јесу била сметња још бољим од-
носима. Реч је првенствено о судбини чехословачке имовине
у Југославији, југословенским реституционим захтевима према
Чехословачкој и процесу исељавања Чеха и Словака из Југосла-
вије. Као држава са великим учешћем свог капитала у југосло-
венској привреди, Чехословачка је била погођена свим мерама
нових југословенских власти којима је рушен стари и изграђи-
ван нови друштвени и економски поредак: национализација,
конфискација, секвестар, аграрна реформа итд. Упорни чехо-
словачки протести, вишегодишњи преговори у оквиру мешо-
вите комисије на чије је оснивање Југославија пристала крајем
1945, привремени, више тактички, него стварни и суштински

160
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

југословенски уступци и компромиси, споразум од 4. септем-

бра 1947. који је предвиђао одштету за одузету имовину... све
то није могло да промени југословенски чврст став да у југо-
словенској привреди више нема места страном и приватном
капиталу, па је национализација из 1948. углавном и коначно
решила питање чехословачког капитала у Југославији. Ништа
мање незадовољство од чехословачког због југословенског од-
носа према чехословачком капиталу није било ни југословенско
незадовољство чехословачким односом према питању југосло-
венске имовине за коју је Југославија тврдила да ју је окупатор
током рата однео из земље и да је на разне начине завршила у
Чехословачкој. Неразумевање чехословачких власти за југосло-
венске захтеве за враћање те имовине било је скоро потпуно.
Последњи велики извор неспоразума била је жеља Чехосло-
вачке да из Југославије исели што више својих сународника, а
све у склопу тадашње државне политике исељавања Немаца и
Мађара и усељавања Чеха и Словака из иностранства како би
Чехословачка постала национална држава Чеха и Словака. У
Југославији је према попису из 1948. живело 83.626 Словака и
39.015 Чеха, дакле укупно 122.641. Чехословачка је још у октобру
1946. исказала жељу за исељење Чеха и Словака из Југославије,
а Југославија је следећег месеца исказала спремност да тој жељи
изађе у сусрет, али је много теже било постићи међудржавни
споразум којим би ово питање било регулисано. Мада је начел-
но прихватила чехословачку молбу за исељавање сународника,
Југославија није желела да изађе у сусрет чехословачком захте-
ву да се потпише споразум који би до постизања договора на
нивоу целе земље важио само за БиХ, тражила је да непокретна
имовина исељеника припадне југословенској држави без надо-
кнаде, да исељеници могу да понесу само део покретних ствари
итд. На крају је, уз вишегодишње преговоре који су довели до
Споразума од 13. новембра 1948. и рад чехословачких представ-
ника у Југославији на исељавању сународника који је често био
и незаконит, из Југославије је исељено више хиљада припадни-
ка чешке и словачке мањине.

***
Велику прекретницу у југословенско-чехословачким од-
носима донео је сукоб Југославије и ИБ-а 1948. године. Био је
израз вишемесечних и вишеструких неразумевања Југославије
и СССР-а и десио се у тренутку када је, после фебруара 1948.

161
Слободан Селинић

када су чехословачки комунисти освојили власт, изгледало да

ће односи Југославије и Чехословачке, предвођених од тада
двема комунистичким партијама, бити још бољи. Југославија је
свесрдно поздравила победу комуниста у Чехословачкој, када
је фебруара 1948. политичка криза изазвана сукобима кому-
нистичких и десничарских снага у Народном фронту и влади
решена победом комуниста и формирањем Готвалдове владе
у којој су комунисти имали доминацију. Међутим, сврставање
руководства КПЧ-а на страну ИБ-а и покоравање директивама
из Москве, водило је и ка погоршању југословенско-чехосло-
вачких односа. Они су од тада све више пратили општу линију
југословенско-совјетских односа, све док у октобру 1949, зајед-
но са другим информбироовским земљама, Чехословачка није
отказала уговоре потписане са Југославијом, после чега је обус-
тављена свака сарадња, а године сарадње замениле године не-
пријатељства. Две државе су узајамно протеривале представни-
ке друге државе у таласима, размењивале оптужбе и протестне
ноте, а међудржавни односи су спуштени на ниво отправника
послова. Од културе, преко економије до политике, нове окол-
ности негативно су се одразиле на све сегменте сарадње.
Већ у јулу 1948. југословенски фискултурници који су учес-
твовали на XI соколском слету у Прагу обрели су се усред кон-
фузне политичке ситуације изазване политичким сукобима
после победе комуниста у Чехословачкој и Резолуцијом ИБ-а.
Представљање једне државе или друштва у другој средини пос-
тајало је од друге половине 1948. све непожељније и мање. На-
ступи уметника, приказивање филмова и други садржаји кул-
турног живота све више су узмицали пред директивама партијс-
ких центара који су водили ка прекиду сарадње. Непожељни су
постали пропагандни билтени амбасада, рад књижара попут
„Југословенске књиге“ у Прагу и „Орбиса“ у Београду, насту-
пи музичара и спортиста итд. У Југославији су мањинска уд-
ружења Чеха и Словака попут Матице Словачке и Савеза Чеха
морала да се уклопе у званичну југословенску политику у сфе-
ри културе и идеологије и изгубе самосталност и аутономију.
У Чехословачкој су друштва за сарадњу са Југославијом морала
да се покоре чехословачкој политици у духу ставова Информ-
бироа. Како се приближавао крај 1948, сукоб Југославије и ИБ-а
остављао је све више последица на рад Савеза пријатеља Титове
Југославије. Представници Југославије све више су губили пози-
ције и утицај на рад и политику Савеза који је све више одлазио
у правцу придруживања осуди југословенског режима и подр-

162
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

шке Чехословачкој. У том духу је одржана и Скупштина Савеза

21. новембра 1948. којој је председавао Вилем Широки. На овој
Скупштини промењено је име Савеза у Друштво чехословачко-
југословенског пријатељства. Избацивање Брозовог имена из на-
зива Широки је правдао „с мотивацијом издаје Титове клике која
је отишла империјалистима“.
Непожељни су постали и југословенски ученици и студен-
ти у Чехословачкој, осим ако нису подржали оптужбе ИБ-а. Зато
су крајем године у Југославију враћени скоро сви ученици и сту-
денти, а сукоб присталица Југославије и присталица ИБ-а међу
ученицима у дому у Чаковицама, који је претходио повлачењу
ученика у земљу, и мешање чехословачке полиције које се завр-
шило хапшењем десетина ученика и васпитача, бацило је већ у
лето 1948. велику сенку на традиционално пријатељске односе
народа двеју држава. Југословенски ученици вратили су се у Ју-
гославију у три транспорта у последњој декади септембра 1948.
У Чехословачкој је крајем 1948. остало око 75 до 77 ученика, да
би се почетком 1949. број смањио на око 63 до 65. По повратку у
земљу, ученици су расути по југословенским фабрикама по це-
лој земљи, а студенти су уписивани на југословенске факултете.
Вративши се две године пре него што је планирано у земљу чији
су индустријски и високошколски капацитети страдали у рату,
ученици и студенти суочили су се са низом проблема од којих
су смештај и исхрана били највидљивији.
Чак и тамо где је интерес за сарадњом био најизраженији, у
економији, морало се попустити пред политичким директива-
ма, па су средином 1949. пропали и последњи покушаји да еко-
номски интереси надвладају потребе политике и чехословачке
лојалности ИБ-у и СССР-у. Иако је Чехословачка имала стварни
интерес да размењује економска добра са Југославијом, морала
је остати лојална потреби совјетске политике општег изопшта-
вања Југославије из табора „народних демократија“. Последњи
економски преговори на државном нивоу пропали су у Прагу
7–10. јуна 1949, али је робна размена стварно обустављена и ра-
није. Прекид економске сарадње тешко је погодио Југославију
чија је економија у спровођењу Петогодишњег плана била у ве-
ликој мери зависна од испорука инвестиционих материјала из
Чехословачке. Блокада са Истока није натерала Југославију да
се одрекне Петогодишњег плана, али је морала да његову реа-
лизацију одложи за годину дана. Одлуком Народне скупштине
његово извршење је продужено до 1952. Даља изградња усмере-

163
Слободан Селинић

на је на довршење кључних објеката, а из безбедоносних разлога

промењена су места изградње неких индустријских предузећа.
Југославија се окренула ка сопственим ресурсима и западним
државама. Прекид сарадње оставио је трага и на чехословачку
привреду која је у реализацији првог петогодишњег плана ра-
чунала на обојене метале, месо, пшеницу и друге производе из
Југославије, али је остала без њих. Осим тога, у чехословачким
фабрикама остало је доста робе која је била израђена за Југосла-
вију, али није могла бити испоручена због прекида сарадње.
У годинама непријатељства пожељни су били само еми-
гранти и противници режима друге стране, па је тако Чехо-
словачка сарађивала са око 160–180 југословенских емиграната
који су се изјаснили за Информбиро, а против југословенског
руководства, док је Југославија све до друге половине 1953. са-
рађивала са чехословачком емиграцијом на Западу, пре свега
са Бохумилом Лаушманом, ранијим министром индустрије и
функционером, а касније и председником Социјал-демократ-
ске странке. Група југословенских емиграната у Чехословачкој,
или група „издајника“, како их је називала званична Југосла-
вија, уживала је гостопримство и помоћ чехословачке владе
и партије, издавала лист Нова борба који се истицао нападима
на југословенски врх, учествовала у првомајским поворкама,
„заступала“ Југославију на међународним конгресима у Пра-
гу, ширила антијугословенску пропаганду, али су њени при-
падници били и подвргнути надзору Државне безбедности
Чехословачке. Најважнија личност ове групе био је Слободан
Лале Ивановић који је послушност југословенском врху отка-
зао са места југословенског дипломате у Вашингтону одакле
је и емигрирао у Праг. Основа емигрантске групе било је 35
дипломатских службеника и других државних службеника са
супругама и 26 студената високих школа. Тако су се у Прагу
затекли Теодор Балк (Драгутин Фодор), функционер југосло-
венског државног филма и његова супруга Ленка Реинерова.
Окосницу студентског дела емиграције чинили су Гојко Лон-
чар (југословенски представник при Међународном савезу
студената) и Веселин Кљакић (члан управе студентског удру-
жења). Група од 11 студената манифестовала је своју лојалност
ИБ-у изјаснивши се за Резолуцију јавно у листу Rudé právo 25.
августа 1948. Још 10 студената је наредних месеци успело да се
илегално врати из Југославије. У јесен 1948. и 68 ученика је од-
било да се са осталим друговима врати у земљу. Другу значајну
групу чинили су југословенске дипломате и радници представ-

164
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

ништва Југославије у САД-у. До Чехословачке их је усмеравала

совјетска амбасада. У овој групи истицали су се Перо Драгила
и Слободан Лале Ивановић, југословенске дипломате у Вашин-
гтону. Током јесени 1948. прашку групу допуњавали су и оста-
ли информбировски емигранти који су долазили углавном из
југословенских амбасада из Западне Европе и неколико леви-
чарских активиста из исељеничких колонија из Западне Евро-
пе и прекоокеанских земаља. Прва организациона форма рада
емиграната датира од 10. септембра 1948. када је одржан један
састанак на коме је било 30 емиграната, чланова КПЈ. Тако је
настала емигрантска организација, која је током свог постојања
више пута променила назив: „Клуб југословенских новинара“,
„Југословенски клуб“, „Удружење југословенских политичких
емиграната у Чехословачкој“, „Савез југословенских патриота
у ЧСР“. Са друге стране, Југославија је од прве половине 1951.
успостављала везе са источноевропским социјал-демократским
емиграцијама. Била је то акција о којој су били упознати Де-
дијер, Ђилас, Кардељ, Темпо, Кидрич и Ранковић, дакле све
сами људи из Брозовог најближег окружења, што јасно указује
на то да је и Броз био о свему обавештен. По свему судећи, ини-
цијатива је стизала од Ђиласа, а практична реализација је ишла
преко Дедијера, тј. преко Комисије ЦК КПЈ за међународна пи-
тања. То што се Југославија тада заинтересовала за ову емигра-
цију објашњавано је тиме што се у редовима ове емиграције у
првој половини 1951. уочавало јачање „извесних левих струја
које у свом програму имају и позитивних поставки“. Ти пози-
тивни елементи били су пре свега захтеви за одржање национа-
лизације, аграрне реформе, укидање монархије и ликвидирање
привилегија страног капитала у будућем уређењу њихових зе-
маља. За Југославију су у првом реду били интересантни леви
социјалисти из Чехословачке, Мађарске и Румуније. Сарадња
са социјал-демократском емиграцијом источноевропских зе-
маља за Југославију је био вид пробијања блокаде са Истока, јер
је Југославија до тада већ увелико била у процесу тражења нове
спољне политике после раскида са СССР-ом и ИБ-ом. Упркос
принудног окретања ка западној помоћи и још увек недовољно
снажне сарадње са тек откриваним земљама и континентима
попут Индије, Индонезије, Бурме, Азије и Африке, југословен-
ско руководство се ипак осећало прилично усамљено. Од свих
емиграната из Источне Европе Југославија је највише сарађи-
вала са Бохумилом Лаушманом који је емигрантске дане про-
водио у Аустрији и Југославији. Међутим, сарадња са њим није

165
Слободан Селинић

одмакла много даље од идеја и планова и свела се углавном

само на његову преписку са Дедијером и Милицом Сарић, ње-
гове планове за пропагандни рад против чехословачке владе,
слање Дедијеру информација о стању у Чехословачкој до којих
је долазио у емиграцији, посете Југославији, обиласке словач-
ких и чешких места, говоре сународницима у Југославији итд.
Сарадња са њим била је подређена интересима југословенске
спољне политике, па је после Стаљинове смрти имала још мање
изгледа да донесе неке конкретне резултате, а потпуно је обус-
тављена крајем 1953. после киднаповања Лаушмана у Аустрији
од стране припадника чехословачке Државне безбедности и
његовог пребацивања у земљу.
Током ових година непријатељства агитациони и пропа-
гандни апарати југословенске и чехословачке комунистичке
партије из корена су изменили и слику једне државе у јавности
друге, нападајући све оно што су до сукоба Југославије и Ин-
формбироа хвалили. Из угла југословенске пропаганде, Чехо-
словачка је постала држава насиља и терора над својим грађа-
нима, ропски потчињена СССР-у и његовим политичким и еко-
номским империјалистичким циљевима и потребама, земља
терора над југословенским грађанима и дипломатама, док је
Југославија у очима чехословачке пропаганде издала табор ми-
рољубивих снага у свету, табор земаља „народне демократије“,
и прешла у наручје англо-америчких капиталиста и монопо-
листа. Оптужбе против Југославије и непријатељски став према
Југословенима у Чехословачкој добиле су пун израз на процесу
Сланском и на још неколико политичких процеса који су резул-
тирали хапшењем и суђењем десетинама југословенских грађа-
на. Слански и други оптужени окривљени су, између осталог,
и за рад у корист Југославије, тј. њене обавештајне службе, а
против чехословачке државе. Осим тога, десетине Југословена
завршиле су у затвору после хапшења, тајних суђења, са или
без основа или оптужнице, а све у оквиру процеса који су се по-
четком педесетих одржавали у Чехословачкој у духу стаљинис-
тичких монтираних суђења. Међу овим процесима, праћеним
строгим казнама и мучењима, издваја се процес вицеконзулу
у Братислави Шефику Кевићу и још петнаесторици оптуже-
них. Рачунајући и Кевића десеторица су били југословенски
држављани. Кевић је ухапшен 24. марта 1950, а њему и осталим
„саучесницима“ суђено је од 30. августа до 2. септембра 1950.
пред Државним судом у Прагу. Осуђени су на вишегодишње
затворске казне. Многи обични југословенски грађани претр-

166
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

пели су друге видове дискриминације и малтретирања: одузи-

мање имовине, губитак посла, протеривање у Југославију, неки
су се одрицали југословенског држављанства итд.
Истовремено, и чешка и словачка мањина у Југославији
одједном се, први пут од досељавања у југословенске крајеве,
нашла у непријатељској држави. Југославија је подозриво пра-
тила понашање припадника мањине и настојала да их што
више укључи у своју политику одбацивања информбироовс-
ких оптужби и изградње социјализма по југословенском моде-
лу. Зато су мањинска удружења постала део званичне културне
и просветне политике изгубивши аутономију, њихове нацио-
налне свечаности све више су биле обојене југословенском про-
пагандом, а не само садржајима из живота мањине, улагани су
напори да се сваки вид сарадње југословенских Чеха и Слова-
ка са матицом сузбије, а припадници мањине били су подвр-
гнути индоктринацији југословенском званичном политиком
и идеологијом путем издавачке политике која је форсирала
објављивање на мањинским језицима оних радова у којима су
изношени југословенски ставови у сукобу са ИБ-ом. Од 1945.
до 1957. године више од 28% објављених књига на словачком
језику представљали су преводи политичких радова југословен-
ских партијских и државних руководилаца („Мала политичка
библиотека“). Дакле, радило се о књигама чије објављивање
на словачком језику није имало за циљ неговање словачког
националног идентитета, већ усмеравање Словака у жељеном
политичком правцу. Власт је на тај начин упознавала Словаке
са званичним виђењем националног питања, спољне полити-
ке, „народне демократије“, социјалистичке привреде итд., а
Словаци су могли из ових књига учити и о Брозу, Савезу ко-
муниста, Народној омладини, „шпијунима“ и „издајницима“,
комунистичком моралу и југословенском одговору на оптужбе
Информбироа. Пољопривредна библиотека, у којој је, поред
партијских и идеолошких погледа, било и радова попут оних
о помоћи оболелој стоци, производњи поврћа, заштити вино-
ве лозе итд., имала је петнаест пута мање књига од политичке
библиотеке. Само су дела Јосипа Броза штампана у два пута
већем тиражу од свих дела из области пољопривреде, гране
привреде од које је живело највише Словака. Књига за децу и
научно-популарних дела било је по три пута мање од политич-
ких и идеолошких. Са друге стране, део југословенских Чеха
и Словака, и то виђенијих (Павел Врбовски, Андреј Карделис
итд.), иселио се у матицу пре или после Резолуције ИБ-а и за-

167
Слободан Селинић

почео јаку антијугословенску пропаганду и пропаганду у циљу

исељавања преосталих Словака и Чеха из Југославије. Врбовски
је био посланик у покрајинској скупштини Војводине, репуб-
личкој скупштини Србије и савезној скупштини од краја 1945.
године. Андреј Владо Карделис био је учесник НОБ-а, носилац
Партизанске споменице 1941. године и народни посланик за срез
Бачки Петровац. Павел Врбовски, који је 1947. пребегао у Че-
хословачку, постао је после Резолуције ИБ-а „огорчени непри-
јатељ“ Југославије. У време Резолуције ИБ-а у Чехословачкој се
затекао и Карделис и придружио се информбироовској пропа-
ганди против Југославије. Мада у словачкој мањини није било
неких масовнијих манифестација у корист ИБ-а, присталица
ИБ-а је ипак било. Тешко је тачно рећи колико. За нешто више
од годину дана од објављивања Резолуције, у Ковачици се за
ИБ изјаснило 12 мештана од чега су петорица било Словаци,
четворица Срби, а тројица Мађари. Словаци присталице ИБ-а
су оптуживани за везе са Амбасадом Чехословачке у Београду,
„пароле“ о доласку „Руса“ и о томе да ће Југославија ратовати
на страни САД-а против „Руса“. Југословенски одговор била су
хапшења и слање на „друштвено-корисни рад“. Према једном
податку за целу земљу, 76 Словака, чланова КПЈ, изјаснило се за
ИБ. Од њих је 25 било на „друштвено-корисном раду“ („ДКР“).
Према другом податку, у 1949. години је „по линији Државне
безбедности“ ухапшено на територији Војводине 78 припадни-
ка словачке мањине, а 1950. њих 58. „Линија Државне безбед-
ности“ највероватнија је указивала управо на кажњавање при-
сталица ИБ-а.
Скоро преко ноћи је промењен и положај дипломата двеју
држава. Њих су две стране систематски протеривале у тала-
сима. Према југословенским подацима из 1952, из информби-
роовских земаља протерано је у времену од 1. јула 1948. до 1.
августа 1952. 149 дипломата. Највише их је било из Чехословач-
ке (42). Дакле, из Чехословачке је протерано чак 28% свих ју-
гословенских дипломата протераних из земаља Информбироа.
Од представника пријатељске и савезничке земље, постали су
предмет обраде агената тајних полиција, објекат праћења, вр-
бовања, застрашивања и узнемиравања. Мере које су две стра-
не примењивале биле су скоро сасвим идентичне. Заустављање
и легитимисање дипломата приликом кретања по земљи или
граду, легитимисање грађана који су посећивали дипломатска
представништва, спречавање добијања штампаног материјала
из земље, заплењивање дипломатске поште, присуство агената

168
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

тајне полиције испред зграде амбасаде или конзулата, „блока-

да“ зграде аутомобилима тајне полиције, праћење аутомоби-
ла са дипломатама аутомобилима са агентима тајне полиције,
били су само неки од метода узнемиравања и, пре свега, застра-
шивања, којима су биле изложене југословенске дипломате у
Чехословачкој и чехословачке у Југославији. Од југословенских
представника у Чехословачкој, на мети је посебно био југосло-
венски војни изасланик у Прагу мајор Славко Ђурић. Од свих
југословенских дипломата у Прагу он је изазивао понајвише
подозрења чехословачких власти. Он је за њих био „центар
титовске агентуре“, „фанатични титовац, заклети непријатељ
народно-демократских држава и СССР-а“ и главни човек целе
Амбасаде у Прагу иако је у моменту када је настао овај извештај
о њему, формално Амбасаду водио Иво Мурко.

***
Смиривање непријатељства донела је смрт совјетског вође
Стаљина, мада не одмах и нагло. Нормализација југословенс-
ко-чехословачких односа била је део процеса нормализације
односа Југославије и совјетског блока. У почетку су спласнуле
негативне пропаганде, дипломатско општење је постало љу-
базније и цивилизованије и започело је обнављање покиданих
нити економске сарадње. Током 1954. одлучено је да дипломат-
ски односи буду обновљени на нивоу амбасадора. Чехословач-
ки амбасадор Питхарт дошао је у Београд 21. септембра 1954,
а југословенски амбасадор Иво Вејвода пола године касније у
Праг. Августа 1954. закључен је нови трговински уговор који
је као и они пре сукоба са ИБ-ом био обимнији него са дру-
гим земљама Источног блока, а 1955. су размењени ухапшени
грађани. Током 1956. извршена је и рехабилитација Југославије
у вези процеса Сланском. Најпре је председник владе Широки
на састанку ЦК КП Словачке 11. маја 1956. изнео да су биле не-
тачне оптужбе против Југославије на процесу Сланском, а онда
је Новотни, први секретар ЦК КПЧ-а, на земаљској конферен-
цији половином јуна исте године поновио да су напади на Југо-
славију на процесу били утемељени на лажним документима.
Дуготрајни преговори за регулисање нерешених финансијских
потраживања из ранијег периода и за склапање нових трговин-
ских уговора окончани су у Прагу споразумима од 11. фебру-
ара 1956. Тада је потписан Споразум о регулисању отворених
имовинских питања до 19. фебруара 1955. Потписани су и спо-

169
Слободан Селинић

разуми о два кредита Југославији. Први је био за индустријске

производе и робу широке потрошње (Споразум о кредитирању
набавки индустријских производа и робе широке потрошње).
Износио је 25 милиона долара, важио је до 31. децембра 1958,
а Југославија се обавезала да га отплаћује десет година у полу-
годишњим ратама уз годишњу камату од 2%. Други је био за
инвестиционе набавке (Споразум о дугорочним испорукама и
кредиту), износио је 50 милиона долара (око 360 милиона кчс),
Југославија је била обавезна да га плати у року од 10 година у
полугодишњим ратама од 30. јуна 1961. до 31. децембра 1970. уз
годишњу камату од 2%.

SUMMARY
YUGOSLAV-CZECHOSLOVAK RELATIONS 1945-1955

The most important watershed in the relations between Yugoslavia

and Czechoslovakia after WWII was the conflict between Yugoslavia and
the Informbuerau. Until then, these countries were part of the same po-
litical, ideological, and economic system, both Communist parties were
members of the Imformbuerau, the two states were connected with one
another, but also with USSR and other countries of “people’s democracy”
through treaties of friendship and cooperation. Apart from USSR and Po-
land, Czechoslovakia was the closest to Yugoslavia, and it can freely be
said that Yugoslavia had the most fruitful cooperation exactly with Czech-
oslovakia. The supreme embodiment and basis of cooperation was the
Treaty of Friendship signed on May 9, 1946 in Belgrade. The Yugoslav top
brass relied in the post-war development of the Yugoslav industry mostly
on Czechoslovakia. They cooperated mostly with it, importing goods, li-
censes and machines, bringing and even recruiting workers and experts,
and comparing their economic achievements with the Czechoslovak ones.
Czechoslovakia was the country indispensable for the development of the
Yugoslav industry. The cooperation in the filed of culture was no less fruit-
ful, rich and manifold. It comprised exchange of artists, writers, musicians,
painters, scientists, translations, exhibitions, rich cooperation in physical
culture etc. Yugoslavia educated students and apprentices in Czechoslo-
vakia. During the three years (1945-1948) several hundred students and
3.000 apprentices from Yugoslavia passed through Czechoslovak faculties
and secondary vocational schools, half of them being from Serbia. Czech-
oslovakia was sending tens of thousands of tourists to the Adriatic and
Czechoslovak students, experts and professors toured Yugoslavia during
their numerous visits, taking pictures and recording everywhere customs,
architecture, people, history and art of the Yugoslav lands. However, Yu-

170
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

goslavia’s conflict with the Informbuerau changed everything. Paradoxi-

cally this happened at the moment when the Czechoslovak Communists
conquered power in their country with the aid of USSR in February 1948.
Until then the Yugoslav top brass overtly helped their ideological breth-
ren in Czechoslovakia and rejoiced in their triumph in February 1948. In-
stead of further improvement of the relations between the two countries,
under the shadow of the Informbuerau they started to deteriorate until
they were completely severed in late 1949 with diplomatic communication
reduced to the level of charge d’affaires. From then until Stalin’s death
in March 1953 there were only recriminations, incidents, protests, arrests,
stalking, expulsions and confiscations in the relations between Yugosla-
via and Czechoslovakia, whereas economic, cultural, scientific, sports and
other cooperation completely ceased. The two states cooperated only with
émigrés from the rival state. Stalin’s death, the destalinization process, at-
tempt of the Soviet leadership to bring Yugoslavia back to its sphere of
interest, Yugoslavia’s need to achieve balance in its foreign policy and the
wish to terminate the relations with the East verging on state of war, led
to improvement and eventually to renewal and normalization of the Yu-
goslav-Czechoslovak relations in 1954/55 through the exchange of ambas-
sadors and signing of new treaties on cooperation in various fields.

ИЗВОРИ
Необјављени извори
Arhiv Jugoslavije: CK SKJ, Prezidijum Narodne Skupštine,
Predsedništvo Vlade, Ministarstvo spoljne trgovine, Komitet
za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, Reparaciona komisija
Vlade FNRJ, Ministarstvo rada FNRJ, Socijalistički savez
radnog naroda Jugoslavije, Komitet za škole i nauku pri Vladi
FNRJ, Komitet za kinematografiju Vlade FNRJ, Ministarstvo
lake industrije FNRJ, Lični fond Moše Pijade, Ministarstvo
industrije FNRJ, Privredni savet, Ministarstvo teške industrije,
Bilten „Tanjuga“.
Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova Srbije: Politička
arhiva (ČSR, Jugoslavija, Mađarska, SSSR, Austrija, Italija,
Švajcarska, Informbiro), Strogo poverljiva politička arhiva
(ČSR, SSSR, Mađarska).
Arhiv Josipa Broza: Kancelarija Maršala Jugoslavije, Kabinet
Predsednika Republike.
Istorijski arhiv Beograda: Jugoškoda

171
Слободан Селинић

Arhiv Vojvodine: fond 334, Pokrajinski komitet Saveza komunista

Vojvodine, Novi Sad, 1920–1990; fond 336, Socijalistički savez
radnog naroda.
Archiv Ministerstva zahraničních věcí České republiky, Praha:
Teritoriální odbory-obyčejné, Teritoriální odbory-tajné.
Národní acrhiv, Praha: fond 100/3, Archiv Ústředního výboru
KSČ, Mezinárodní oddělení 1945–1962; fond 787, Ministerstvo
informací; fond 411, Ministerstvo sociální péče.

Објављени извори
– Bela knjiga o agresivnim postupcima vlada SSSR, Poljske, Čeho-
slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije prema Jugo-
slaviji, Beograd, 1951.
– Јосип Броз Тито, Говори и чланци, Загреб, 1959.
– Josip Broz Tito, Sabrana djela, Beograd, 1988, 1989.
– Dokumenti o spoljnoj politici Socijalističke federativne republike
Jugoslavije 1946, I, II, priredio Đorđe Vasiljević, Beograd, 1985.
– Dokumenti o spoljnoj politici Socijalističke federativne republike
Jugoslavije 1947, I, II, priredio Đorđe Vasiljević, Beograd, 1985,
1986.
– Foreign Relations of the United States, Diplomatic Papers, 1945,
Volume IV, Europe, Washington, 1968.
– Foreign Relations of the United States, 1946, Volume VI, Eastern
Europe, The Soviet Union, Washington, 1969.
– Foreign Relations of the United States, 1947, Volume IV, Eastern
Europe, The Soviet Union, Washington, 1972.
– Foreign Relations of the United States, 1948, Volume IV, Eastern
Europe, The Soviet Union, Washington, 1974.
– Konačni rezultati popisa stanovništva od 15. marta 1948. godine,
Beograd, 1955.
– Pomirenje Jugoslavije i SSSR-a 1953–1955, tematska zbirka
dokumenata, drugo izdanje, priredio Radoica Luburić,
Podgorica, 2007.
– Popis stanovništva 1953, Beograd, 1959.
– Восточная Европа в документах российских архивов 1944–
1953, том I, 1944–1948, Москва – Hовосибирск, 1997.
– Statistika spoljne trgovine FNR Jugoslavije za 1946, 1947, 1948 i
1949. godinu, Beograd, 1953.

172
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

– Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ (11. jun

1945 – 7. jul 1948), priredio Branko Petranović, Beograd, 1995.
– Zapisnici Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije
Hrvatske 1945–1952, Svezak 1, 1945–1948, priredila Branislava
Vojnović, Zagreb, 2005.

Штампа и периодика
– Politika
– Borba
– Службенe новине Краљевине Срба, Xрвата и Словенаца
– Službeni list FNRJ
– Službeni glasnik Srbije

ИЗБОР ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

– Драган Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату,

Београд, 2002.
– Csaba Bekes, “Soviet Plans to Establish the Cominform in
Early 1946: New Evidence from the Hungarian Archives“,
CWIHP Bulletin 10, March 1998, p. 135/136.
– Darko Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu, Odnosi s velikim silama
1949–1955, Zagreb, 1988.
– Mile Bjelajac, Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugo-
slavije 1922/35, Beograd, 1994.
– Dragan Bogetić, Jugoslavija i Zapad 1952–1955, Jugoslovensko
približavanje NATO-u, Beograd, 2000.
– Драган Богетић, „Југословенске спољнополитичке недо-
умице после Стаљинове смрти“, Тито – Стаљин, зборник
радова са међународног округлог стола, Београд, 2007,
стр. 157–174.
– Laszlo Borhi, Hungary in the Cold War 1945–1956, Between the
United States and the Soviet Union, Budapest, New York, 2004.
– Dragomir Bondžić, Beogradski univerzitet 1944–1952, Beograd,
2004.
– Jana Burešová, “Poznámky k případu Bohumila Laušmana“,
Politické procesy v Československu po roce 1945 a “připad Slánský“,
Sborník příspěvků ze stejnojmenné konference, pořádané ve

173
Слободан Селинић

dnech 14. – 16. dubna 2003. v Praze, uspořádali Jiří Pernes a

Jan Foitzik, Brno, 2005, str. 192–203.
– Meir Cotic, The Prague Trial, The First Anti-Zionist Show Trial
in the Communist Bloc, New York, 1987.
– Vladimir Dedijer, Izgubljena bitka J. V. Staljina, Beograd, 1978.
– Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita,
treći tom, Beograd, 1984.
– Bojan Dimitrijević, Jugoslovenska armija 1945–1954. Nova ideo-
logija, vojnik i oružje, Beograd, 2006.
– Сергије Димитријевић, Страни капитал у привреди бивше
Југославије, Београд, 1952.
– Sergije Dimitrijević, Privredni razvitak Jugoslavije od 1918. do
1941. godine, Beograd, 1962.
– Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura, Agitpropovska faza kulturne
politike u Srbiji 1945–1952, Beograd, 1988.
– Ljubodrag Dimić, „Jugoslovensko-sovjetski odnosi u 1954.
godini (hronologija događaja)“, Balkan posle Drugog svetskog
rata, Zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd 1996, str.
155–164.
– Ljubodrag Dimić, „Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1953–
1956, zbliženje, pomirenje, razočarenje“, Jugoslovensko-sovjet-
ski sukob 1948. godine, zbornik radova sa naučnog skupa,
Beograd, 1999, str. 279–293.
– Љубодраг Димић, „Тито и Стаљин“, Јосип Тито, Јосиф
Стаљин, Београд, 2006, стр. 5–16.
– Petar Dragišić, Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, Beog-
rad, 2007.
– Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije
(1918–1941), Beograd, 1986.
– Smiljana Đurović, „Neki oblici uticaja Čehoslovačke na raz-
voj industrije u Jugoslaviji posle 1918. godine, s posebnim
osvrtom na Srbiju“, Istorijski časopis, Knj. XXIX–XXX, 1982–
1983, str. 543–552.
– Енциклопедија српске историографије, приредили Сима
Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд, 1997.
– Михаил Гелер, Александар Некрич, Утопија на власти.
Историја Совјетског савеза, Подгорица, 2000.

174
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

– Леонид Ј. Гибиански, „Тито и Стаљин: комунистичко

једноумље и сукоб интереса“, Јосип Тито, Јосиф Стаљин,
Београд, 2006, стр. 33–44.
– Леонид Гибианский, „Столкновение Сталин – Тито:
Мифы и историческая реальность“, Тито-Стаљин, збор-
ник радова са међународног округлог стола, Београд,
2007, стр. 23–39.
– Leonid Gibianskii, “The Soviet Bloc and the Initial Stge of
the Cold War: Archival Documents on Stalin’s Meetings
with Communists Leaders of Yugoslavia and Bulgaria, 1946–
1948“, CWIHP Bulletin 10, March 1998, p. 112–134.
– Jussi M. Hanhimäki, Odd Arne Westad, The Cold War, A
History in Documents and Eyewitness Accounts, Oxford, 2003.
– L. Havlíková, “Serbica v životě a díle P. J. Šafaříka“, Od
Moravy k Moravě, Brno, 2005, str. 17–51.
– Иван Хофман, „Југословени на студијама у Чехословач-
кој 1945–1948“, Годишњак за друштвену историју, Год. IX,
1–3, 2002, стр. 163–178.
– Иван Хофман, „Југословени на студијама у Пољској и
Резолуција Информбироа 1948. године“, Архив, V, бр. 1,
2004, стр. 119–129.
– Историја српског народа, Шeста књига, Први том, Београд,
1994.
– История внешней политики СССР 1917–1980, (под редак-
цией А. А Громыко, Б. Н. Пономарева), том первый, 1917–
1945, Москва, 1980.
– История внешней политики СССР 1917–1980 (под редакци-
ей А. А Громыко, Б. Н. Пономарева), том второй, 1945–
1980, Москва, 1981.
– История России 1917–2004 (редактор Э. М. Харланова),
Москва, 2004.
– Dragoljub Janković, „Jugosloveni i Čehoslovaci u procesu
stvaranja njihovih samostalnih nacionalnih država, 1914–
1918. godine“, Zbornik Pravnog fakulteta, God. XVIII, broj 3–4,
1968, str. 356–379.
– Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. The Disappearance of
the Vojvodina Germans, Belgrade, 2005.
– Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva, Nacionalne
manjine u Jugoslaviji 1918–1941, Beograd, 2005.

175
Слободан Селинић

– Jugoslavija 1918–1988, Statistički godišnjak, Beograd, 1989.

– Karel Kaplan, Největší politický proces, M. Horáková a spol.,
Praha, 1995.
– Karel Kaplan, Poslední rok prezídenta, Edvard Beneš v roce 1948,
Praha, 1993.
– Karel Kaplan, Nekrvavá revoluce, Praha, 1993.
– Karel Kaplan, Zpráva o zavraždění generálního tajemníka, Mladá
fronta, Praha, 1992.
– Edvard Kardelj, Borba za priznanje i nezavisnost nove Jugoslavije
1944–1957, Ljubljana, 1980.
– Б. Ковачек, „Избор чешких великана за почасне члано-
ве Матице српске између два светска рата“, Od Moravy k
Moravě, Brno, 2005, стр. 189–201.
– Mira Kolar Dimitrijević, „Tvornica obuće i gume Bata u
Borovu i njen uticaj na ekonomsko-socijalne odnose u
Jugoslaviji od 1931. do 1941“, Československo a Jugoslávie od
roku 1929 do rozpadu buržoazních společenských politických a
ekonomických systémů, Sbornik prací z vědeckéhéo zasedání
československo-jugoslávské historické komise v Martině 19–
22. 10. 1981, Praha, 1983, str. 479–495.
– Радоица Лубурић, Врући мир хладног рата, Подгорица,
1994.
– Igor Lukes, Rudolf Slansky, His Trials and Trial, CWIHP,
Working Paper, No 50.
– Adin Ljuca, “Češi a počátky turizmu v Bosně a Hercegovině“,
Studia Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Svazek 1, Sekce historie,
politologie a etnologie, Příspěvky přednesené na VI.
mezinárodním balkanistickém sympoziu v Brně ve dnech
25.-27.dubna 2005, Brno 2006, str. 253–266.
– Мала енциклопедија Просвета, општа енциклопедија, Београд,
1978.
– Veljko Mićunović, Moskovske godine 1956/1958, Zagreb, 1977.
– Момчило Митровић, Србија 1944–1952, Друштвено-еко-
номске промене и организација управљања привредом у Србији
1944–1952, Београд – Пожаревац, 1988.
– Момчило Митровић, „Сарадња Београдског универзи-
тета са универзитетима у Чехословачкој 1918–1939“, Stu-
dia Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Svazek 1, Sekce historie,
politologie a etnologie, Příspěvky přednesené na VI.

176
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

mezinárodním balkanistickém sympoziu v Brně ve dnech

25.-27.dubna 2005, Brno, 2006, str. 299–310.
– Vladislav Moulis, “Prezident E. Beneš v letech 1945–1948“,
Slovanský přehled, Praha, r. XC, 2004, č. 3, s. 491–504.
– Galina P. Murashko and Albina F. Noskova, “Stalin and
National-Territorial Controversies in Eastern Europe, 1945–
1947“, Part 1, Cold War History, Vol. 1, No. 3, April 2001, pp.
161–172.
– Galina P. Murashko and Albina F. Noskova, “Stalin and
National-Territorial Controversies in Eastern Europe, 1945–
1947“, Part 2, Cold War History, Vol. 2, No. 1, October 2001,
pp. 145–157.
– Nacistická perzekuce obyvatel českých zemí, studijní materiál pro
učitele dějepisu, Praha, 2006.
– C. Nečas, “Český bankovní kapitál a jeho srbské angažma
do začátku první světové války“, Od Moravy k Moravě, Brno,
2005, str. 147–164.
– Marija Obradović, „Narodna demokratija“ u Jugoslaviji 1945–
1952, Beograd, 1995.
– Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, Zagreb,
1977, 1978.
– Oružane snage Jugoslavije 1941–1981, Beograd, 1982.
– Andrzej Paczkowski, “The Polish Contribution to the Victory
of the ‘Prague Coup’ in February 1948”, CWIHP Bulletin 11,
Winter 1998, pp. 141–148.
– Jan Pelikán, Hospodářská spolupráce Československa s Jugoslávií
v letech 1945–1949, Praha, 1990.
– Jan Pelikán, Jugoslávie a východní blok 1953–1958, Praha, 2001.
– Jan Pelikán, Lubomíra Havlíková, Tomáš Chrobák, Jan
Rychlík, Miroslav Tejchman, Ondřej Vojtěchovský, Dějiny
Srbska, Praha, 2004.
– Jan Pelikan, „Jugoslavija i Istočni blok 1953. godine“, Balkan
posle Drugog svetskog rata, Zbornik radova sa naučnog skupa,
Beograd, 1996, str. 98–116.
– Jan Pelikán, „Jugoslavija i Sovjetski savez polovinom 1954.
godine, Od normalizacije diplomatskih odnosa do političke
saradnje“, JIČ, 2/1997, str. 133–155.

177
Слободан Селинић

– Мирослав Перишић, Од Стаљина ка Сартру. Формирање

југословенске интелигенције на европским универзитетима
1945–1958, Београд, 2008.
– Miroslav Perišić, „Posleratni Prag – slika za poređenje, Čeho-
slovačka sredina i jugoslovenski studenti-stipendisti od 1945.
do objavljivanja Rezolucije IB-a“, Tokovi istorije, 1–2/2006, str.
82–112.
– Miroslav Perišić, „Čehoslovačka javnost i Rezolucija IB-a
1948“, Istorija 20. veka, 1/2006, str. 103–123.
– Miroslav Perišić, „Sukobljene percepcije. Pogled jugoslo-
venskih studenata – stipendista na sovjetsku stvarnost 1945–
1948“, Velike sile i male države u Hladnom ratu 1945–1955 (slučaj
Jugoslavije), ur. prof. dr Ljubodrag Dimić, Beograd, 2005, str.
75–83.
– Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, II, III, Beog-
rad, 1988.
– Бранко Петрановић, „Југословенски студенти – стипен-
дисти у иностранству и страни студенти на југословен-
ским универзитетима 1945–1948. године“, Универзитет у
Београу 1838–1988, зборник радова, Београд, 1988.
– Бранко Петрановић, „Питање граница Југославије према
Мађарској и Румунији и југословенских мањина у Мађар-
ској и Румунији после Првог и Другог светског рата (ис-
торијска паралела)“, Историјски записи, 3/1986, Титоград,
стр. 107–117.
– Branko Petranović, „Odnosi jugoslovenske i čehoslovačke
vlade u emigraciji 1941–1945“, Vojnoistorijski glasnik, 3/1990,
str. 49–71.
– Politička enciklopedija, Beograd, 1975.
– Čedomir Popov, Od Versaja do Danciga, Beograd, 1976.
– Мира Радојевић, „Српско-чешка сарадња у Првом свет-
ском рату“, Studia Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Svazek 1,
Sekce historie, politologie a etnologie, Příspěvky přednesené
na VI. mezinárodním balkanistickém sympoziu v Brně ve
dnech 25.-27.dubna 2005, Brno, 2006, str. 281–298.
– Milan Ristović, Nemački “novi poredak” i Jugoistočna Evropa
1940/41–1944/45, planovi o budućnosti i praksa, Beograd, 1991.

178
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

– Milan Ristović, „Britanska balkanska politika i jugoslovensko-

bugarski pregovori, novembar 1944 – mart 1945“, Istorija 20.
veka, 1/1985, str. 69–94.
– Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Ка-
саш, Историја Мађара, Београд, 2002.
– Jan Rychlík, Češi a Slováci ve 20. století, Česko-slovenské vztahy
1945–1992.
– Slobodan Selinić, “Jugoslávská kultura v Československu
1945–1950“, Slovanský přehled, Praha, r. XCII, 2006, č. 2, str.
249–272.
– Слободан Селинић, „Реституција југословенске војне имо-
вине из Чехословчке после Другог светског рата – имови-
на ВТЗ Крагујевац, Вогошћа, Барич и Обилићево“, Војно-
историјски гласник, 1–2/2006, стр. 93–109.
– Слободан Селинић, „Школовање Чеха и Словака у Ср-
бији 1945–1958“, Срби и Југославија, држава, друштво, поли-
тика, зборник радова, Београд, 2007, стр. 327–347.
– Karel Sieber, “Česká reflexe procesu s Rudolfem Slánským“,
Pražský web pro studenou válku, (PWSV), internetový časopis
pro výzkum dějin studené války, Vol. 2, No. 4, duben 2003.
– Johann Smula, “The Party and the Proletariat: Škoda 1948–
1953“, Cold War History, Vol. 6, No. 2, May 2006, pp. 153–175.
– Милан Совиљ, Југословенско-чехословачке културне везе и
односи 1945–1950, магистарски рад, Београд, 2008.
– Милан Совиљ, „Југословенско-чехословачка сарадња
у области уметности 1945–1948. године“, Годишњак за
друштвену историју, 1–3, 2005, стр. 147–169.
– Милан Совиљ, „Посета Јосипа Броза Тита Чехословачкој
марта 1946. године“, Токови историје, 1–2/2007, стр. 133–
153.
– Милан Совиљ, „Прослава 600-годишњице Карловог уни-
верзитета у Прагу уочи нарушавања југословенско-че-
хословачких односа 1948“, Токови историје, 1–2/2008, стр.
196–214.
– Српски биографски речник, 1, А – Б, Нови Сад, 2004.
– Čedomir Štrbac, Jugoslavija i odnosi između socijalističkih
zemalja. Sukob KPJ i Informbiroa, Beograd.

179
Слободан Селинић

– V. Štěpánek, “Česká kolonizace Banátské vojenské hranice na

území srbsko-banátského pliku“, Od Moravy k Moravě, Brno,
2005, str. 74–101.
– Igor Tchoukarine, “Zákaz ze srpna 1948: přelomová událost
československého turismu v Jugoslávii“, Slovanský přehled,
Praha, r. XCIII, 2007, č. 4, s. 449–462.
– Milan Terzić, Titova vještina vladanja, Maršal i maršalat 1943–
1953, Podgorica, 2005.
– Đoko Tripković, Milica Tripković, Iskušenja jedne mladosti,
Jugoslovenski omladinci u Čehoslovačkoj 1946–1948. g. Beograd,
1988.
– Đoko Tripković, „Normalizacija jugoslovensko-sovjetskih
diplomatskih odnosa 1953. godine“, Istorija 20. veka, 1/1994.
– Ђоко Трипковић, „Процес Рудолфу Сланском. Југосло-
венски поглед“, Историја 20. века, 2/2003, стр. 145–160.
– Zuzana Týrová, “Školstvo Slovenskej menšiny v Srbsku a
Čiernej Hore“, Studia Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Svazek 1,
Sekce historie, politologie a etnologie, Příspěvky přednesené
na VI. mezinárodním balkanistickém sympoziu v Brně ve
dnech 25.-27.dubna 2005, Brno, 2006, str. 517–524.
– Jaroslav Vaculík, Poválečná reemigrace a usídlování zahraničních
krajanů, Brno, 2002.
– Jaroslav Vaculík, “Balkánští Češi v 19. a 20. století“, Studia
Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Svazek 1, Sekce historie, poli-
tologie a etnologie, Příspěvky přednesené na VI. mezinárod-
ním balkanistickém sympoziu v Brně ve dnech 25.-27.dubna
2005, Brno, 2006, str. 457–467.
– Milan Vanku, Mala Antanta 1920–1938, Titovo Užice, 1969.
– Ondřej Vojtěchovský, “Formování jugoslávské informbyrov-
ské emigrace v Československu“, Slovanské historické studie,
29, Praha, 2003, str. 123–211.
– Ondřej Vojtěchovský, “Jugoslávská informbyrovská emig-
race v Československu 1948–1954“, Studia Balcanica Bohemo-
Slovaca, VI, Svazek 1, Sekce historie, politologie a etnologie,
Příspěvky přednesené na VI. mezinárodním balkanistickém
sympoziu v Brně ve dnech 25.-27. dubna 2005, Brno, 2006, str.
345–366.

180
 Југословенско-чехословачки односи 1945–1955.

– Ondřej Vojtěchovský, “Laušman v Bělehradě, Několik doku-

mentů z bělehradských archivů k působení Bohumila Lauš-
mana v exilu v Jugoslávii“, Securitas imperii, 14, str. 307–353.
– Ondržej Vojtjehovski, „Informbiroovska emigracija u jugo-
slovensko-čehoslovačkim odnosima, nacionalni i politički
identitet jugoslovenskih informbiroovaca u Čehoslovačkoj“,
Spoljna politika Jugoslavije 1950–1961, zbornik radova, ur. S.
Selinić, Beograd, 2008, str. 207–230.
– Andrzej Werblan, “New Evidence on Poland in the Early
Cold War, The Conversation between Wladyslaw Gomulka
and Josef Stalin on November 1945“, CWIHP Bulletin, 11,
Winter 1998, pp. 134–140.
– Václav Žáček (vedoucí autorského kolektivu) i dr., Češí a
Jihoslované v minulosti od nejstarších dob do roku 1918, Praha,
1975.
– Sava Živanov, „Uzroci i posledice sukoba“, Jugoslovensko-
sovjetski sukob 1948. godine, zbornik radova sa naučnog skupa,
Beograd, 1999, str. 21–34.
– Nikola Žutić, Sokoli. Ideologija u fizičkoj kulturi Kraljevine Jugo-
slavije 1929–1941, Beograd, 1991.

181
 УДК 94(4):327(497-1) “Тито“
Проф. др Љубодраг Димић
Универзитет у Београду

ЈОСИП БРОЗ ТИТО И „ЈУГОСЛОВЕНСКИ

ПОГЛЕД НА ЕВРОПУ“

АПСТРАКТ: Рад који је пред читаоцем представља покушај нала-

жења одговора на питање на који је начин и под којим условима „из-
грађен“ југословенски поглед на Европу и питање њене безбедности.
Кључне речи: Јосип Броз Тито, Југославија, Европа, европска безбед-
ност, САД, СССР, Трећи свет, политика, дипломатија, сарадња.

Питање европске безбедности једна је од оних стално ак-

туелних тема. Актуелних за политичаре, правнике, војнике,
обичне грађане. Актуелних и за историчаре зароњене у сад-
ржаје минулих деценија.
Општи је утисак учесника у раду све три фазе Конферен-
ције у Хелсинкију да су југословенске иницијативе и активност
делегације значајно допринели да Конференција о европској
безбедности и сарадњи (КЕБС) добије ширу физиономију од
оне коју су велике силе и супротстављени блокови желели да
наметну.
Југославија је дала конкретан допринос око следећих пи-
тања:
– питање универзалног карактера европске безбедности и
сарадње (нашло је одраза у документима у вези са свим
тачкама дневног реда – принципи; економска сарадња;
сарадња на пољу информација, културе, образовања и
људских контаката; континуитет);
– питање недељивости безбедности Европе и медитеранс-
ког региона (на основу југословенског предлога урађен је
значајан део документа о повезивању и сарадњи Медите-
рана и Европе);
– питање односа Европе према земљама у развоју (против
воље великих сила усвојен је позитиван начелан став);

183
Љубодраг Димић

– питање новог међународног економског поретка (вели-

ке силе нису прихватиле формулацију о потреби развоја
праведнијих економских односа);
– питање обавеза Европе у погледу деколонизације (изазва-
ло велике отпоре великих сила и колонијалних држава);
– питање војног аспекта безбедности (готово сви југосло-
венски ставови су прихваћени и уграђени у завршни до-
кумент);
– питање националних мањина (прихваћен је највећи део
југословенских предлога);
– питање радника и емиграната;
– питање терористичких и субверзивних активности (при-
хваћен је највећи део југословенских предлога);
– питање афирмације политике несврстаности.
У питању је допринос несразмеран величини, економској
снази и утицају једне мале земље. Како је он остварен? Када је и
како је уобличен „југословенски поглед на Европу?
Војна интервенција земаља Варшавског пакта у Чехосло-
вачкој 20. и 21. августа 1968, променила је свет у коме је Југо-
славија имала стабилну и дефинисану позицију. Југословенски
државни врх је догађаје назвао „окупацијом“. Тито је Југославију
сматрао зачетником процеса са којим је у Прагу извршен војни
обрачун. Веровао је да су он и његова земља права мета војне
интервенције. Протест против окупације Чехословачке суш-
тински је био позив на одбрану Југославије – одбрану властите
националне независности, државног суверенитета и независног
социјалистичког развитка. Пратило га је темељно анализирање
међународне ситуације, реално сагледавање околности у који-
ма се земља налази, појачано афирмисање основних принципа
у спољној политици, потрага за новим спољнополитичким ал-
тернативама. Будућност је зависила од способности државног
и партијског врха земље да утврди реалне дугорочне циљеве
своје политике и да истраје у њиховом остваривању. Тако је и
„активна“ улога Југославије у Европи постала једна од алтерна-
тива југословенске спољнополитичке оријентације.
Политичко „окретање“ Југославије ка Европи подударило
се са чињеницом да је, захваљујући детанту, дуго година „за-
мрзнута“ европска дипломатија „изнова постала флуидна“.
Први пут од подизања Берлинског зида 1961. притисак изазван
спољнополитичким „пренапрезањем“ натерао је велике силе

184
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

на „попуштање затегнутости“. Тако се, мимо политике коју су

водили блокови, почео назирати „простор“ за политичко де-
ловање. И Тито је био свестан да ту шансу треба искористити.
Лидерска позиција у покрету несврстаних земаља, учестале по-
сете европским престоницама, пријеми страних државника и
поруке које је са њима измењивао омогућили су Јосипу Брозу
Титу флексибилнији спољнополитички наступ у Европи. Бли-
жа сарадња са европским државама посала је императив југо-
словенске политике.
Тито је био искусан политичар. Преживео је сукоб са
Стаљином (1948) и из њега изашао као победник. Био је лидер
покрета несврстаних земаља (у том тренутку покрет окупља 64
земље). Пратио је и разумео политичка кретања у свету и Ев-
ропи. Познавао и Исток и Запад и Трећи свет. Настојао је да,
у свету који се убрзано мењао, препозна суштину историјских
процеса које креирају велике силе и политику своје земље „ук-
лопи“ у те процесе.
У вођењу светске политике Тито је, са годинама, увидео и
прихватио више међусобно повезаних и условљених елемената:
– Прво, да кризе, најчешће, додатно убрзавају историјске
процесе, да „измичу контроли“ и порађају нерегулиса-
не последице. Посебно на простору какав је Балкан (где
се у локалним оквирима дешава светска историја – свет-
ски процеси). Тито је знао да кризу на Балкану, која би
затим била интернационализована, могу да изазову или
лоша политика у земљи, или велике силе својом интер-
венцијом, или „отварање“ питања Немачке и промене
територијалног статус qуо у Европи. То је разлог зашто
је, по његовом мишљењу, питање европске безбедности
од изузетне важности за опстанак Југославије;
– Друго, да треба избегавати сукобе са свима, посебно
сукобе са великим силама и стално пратити и анализи-
рати њихове потезе и реакције. После догађаја из 1968.
Тито није желео нови сукоб са СССР-ом који би изазвао
враћање на непомирљиве позиције из година постојања
Информационог бироа. Плашио га је дијалог великих
сила и могућност да оне, своје увек себичне интересе, ос-
тваре на рачун малих земаља. Како су се политички ком-
промиси великих сила већ назирали Јосип Броз се пла-
шио могућности да га преговори и дијалог Вашингтона и

185
Љубодраг Димић

Москве не оставе без подршке на обе стране (то је за њега

најлошије решење);
– Треће, да треба стално бити активан, преиспитивати
властите политичке ставове и свакодневно прилагођа-
вати основне политичке принципе захтевима које нала-
жу околности и историјски тренутак. Другим речима, у
вођењу политике неопходно је потребно бити добро оба-
вештен, са највећом пажњом пратити светске догађаје и
стално заузимати ставове у односу на њих. А то је значило
бити активан и спречити, на сваки начин, развој догађаја
који земљу доводи у позицију да постане објект у нагод-
бама великих сила. Било је потребно са највећом упорно-
шћу афирмисати сопствене принципе спољне полити-
ке и тако штитити властите интересе. Вештина вођења
светске политике огледа се у умећу да се, не мењајући
принципе и основну оријентацију, уз сагледавање онога
што је светски процес али и сопствена спољнополитичка
оријентација, заузимају ставови који највише одговарају
интересима земље.
– Четврто, да се властити национални интереси, у светској
политици, најбоље штите ако се формулишу као опште
прихваћени политички принципи. За Јосипа Броза Тита
општи политички принципи у вођењу спољне полити-
ке били су они исти око којих је био окупљен и покрет
несврстаних. Отуда је његова политика према Европи, у
суштини, била примена принципа несврстаности у евро-
пским политичким околностима. Одустајање од принци-
па, зарад неког тренутног политичког добитка, директна
је претња будућности.
– Пето, да за земље које не штите војни пактови и „гаран-
ције“ великих сила једино „висок степен повезаности“
са светом постаје предуслов опстанка. Тито је убеђен да
перманентни дијалог, сусрети, разговори, размена пору-
ка води формирању осећаја партнерства које обезбеђује
сигурност. То је један од основних мотива његових путо-
вања, успостављања контаката, неговања успостављених
пријатељстава, позива страним државницима да посете
његову земљу. У времену које је започело са 1968. Јосип
Броз се интензивно сусреће са представницима великих
сила, европских држава и земаља Трећег света. На тај на-

186
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

чин његова земља али и он лично задобија функцију у

свету испуњеним претњама и склоном променама.
– Шесто, да стални дијалог не повећава само број спољ-
нополитичких контаката већ пресудно доприноси „от-
варању“ и уобличавању политичких алтернатива, не-
опходних за заштиту државних интереса. Иницирајући
сусрете са страним државницима Јосип Броз није желео
да чека промене у политици Совјетског Савеза, САД и
Европе према Југославији, већ се трудио да те промене
и сам подстакне. Рачунао је да Југославија, са мноштвом
предности које има, треба и Истоку и Западу и Европи.
Почев од средине 50-тих Тито се трудио да своју полити-
ку „уклопи“ у глобалне концепције Истока и Запада и
постане нека врста „посредника“ који је потребан свакој
од сучељених страна.
– Најзад, сазнање да у светској политици никада не треба
неговати „једностране односе“ са великим силама чији
„загрљај“ може бити смртоносан за мале државе.

***
Какав однос Јосип Броз Тито има према СССР-у, САД, Ев-
ропи, несврстаном покрету?
Велике силе су, свака на свој начин, представљале за Јосипа
Броза Тита „реалну опасност“. Та опасност је некада била већа,
некада мања, али увек присутна у виду „угрожавања независ-
ности и безбедности“. Побољшање односа, а томе је требало да
служи договор о безбедности у Европи, неминовно је значило
смањење те опасности.
Тито је био уверен да Југославија трајно остаје простор
на коме „ СССР жели да утиче и да оствари – дугорочно узев
– своје што пресудније идеолошко, политичко, економско и
војно присуство“. Према проценама југословенских диплома-
та СССР никада није одустао од идеје да целокупна сарадња
буде уклопљена унутар „ширих потреба совјетске спољне по-
литике“. Није се одрицао ни од наглашеног утицаја на „то-
кове унутрашњих кретања у Југославији“. Инсистирајући на
координацији политичких потеза, заузимању истоветних ста-
вова, заједничком деловању на међународном плану СССР је
настојао да „ограничи“ независну и несврстану политику Југо-
славије и „сузи“ њене међународне позиције. Али, поред наве-

187
Љубодраг Димић

дених ставова, Јосип Броз Тито је „конструктивни дијалог“ који

води побољшању односа, сматрао нужним. Полазио је од сопс-
твеног искуства са СССР-ом и убеђења да историјски процеси
који стабилизују политички и идеолошки подељену Европу
чине и Југославију безбеднијом земљом. Саставним делом ис-
тог тог стабилизујућег процеса Тито је сматрао и успостављање
„реалних политичких односа“ са Совјетским Савезом. Рачунао
је да ће Југославија, тим потезом, ојачати своје политичке пози-
ције према земљама „лагера“ али и према Западу као и у одно-
су на међународни раднички покрет. То, наравно, није значи-
ло одустајање већ, напротив, поновно афирмисање принципа
о сарадњи социјалистичких земаља исказаних у Београдској
(1955) и Московској (1956) декларацији. Одустајање од њих за
Тита је значило директну претњу будућности.
У првом сусрету са А. Громиком после совјетске војне ин-
тервенције у Чехословачкој, до кога је дошло септембра 1969,
Тито је настојао да што прецизније дефинише спољнополи-
тичку позицију Југославије. Тито је посебно наглашавао да је
Југославија „социјалистичка земља са државним уређењем на
основама самоуправљања“. Речима „наш пут није пут према
Западу“ дефинисао је спољнополитичку оријентацију земље.
Совјети су, такође, могли да рачунају да ће Југославија, и у
наредном периоду, сарађивати са свима који то желе „на ос-
новама равноправности“. Скренуо је пажњу Громику да је по-
литика несврстаности коју Југославија води „дубоко антиим-
перијалистичка политика“ и тако му сугерисао да СССР треба
подржати а онда, у договору са њим, и користити. Совјетима је
саветовао да воде „флексибилнију политику“. Тито се, такође,
није клонио „ближих контаката“ и „размене информација“ о
свим важним спољнополитичким питањима, па и о европској
безбедности. Веровао је да на тај начин, поседујући информа-
ције и стичући прилику да на местима где се креира светска
политика каже своје мишљење, стиче прилику да потврди своју
улогу и неопходност у светској политици. Повезујући „светс-
ка питања“ са сопственом спољнополитичком и безбедносном
позицијом Тито је био у прилици да свакој од страна у сукобу
буде од користи. У таквом контексту уочљива настојања СССР-
а да југословенске спољнополитичке активности вежу и уклопе
у лагерске иницијативе изгледала су мање опасна. На другој
страни Совјетски Савез је, још једном, потврдио да, полазећи
од „интереса социјализма“, није индиферентан према прили-
кама у другим социјалистичким земљама. Такву праксу, за раз-

188
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

лику од Тита, совјетски функционери нису сматрали мешањем

у унутрашње ствари других земаља, већ „лењинском полити-
ком“ која упориште налази у пролетерском и социјалистичком
интернационализму. Значај и перспективу политике несврста-
ности Совјети су вредновали „степеном антиимперијалистич-
ког карактера те политике“, тј. спремношћу да се јасније „клас-
но“ и „антиимперијалистички“ профилише. У решавању евро-
пских проблема СССР је инсистирао на сопственим виђењима
и иницијативама у чијем је средишту била „блоковска концеп-
ција коегзистенције“. А то је значило истрајавање на читавом
скупу ситних и крупних искључивости, подједнако каракте-
ристичних и за Запад, које су сукоб чиниле лакозапаљивим.
Разговори Јосипа Броза Тита и Андреја Громика били су
важна етапа у поновном успостављању пољуљаног поверења
Југославије и СССР-а. Убрзо после њих југословенска страна
је, у „духу пријатељства и узајамног разумевања“, упозната са
„нацртима“ два докумената, „усвојеним“ на састанку министа-
ра спољних послова земаља чланица Варшавског уговора, од-
ржаном у циљу припрема за „општеевропску конференцију“.
Исказивање таквог степена поверења недвосмислено је говори-
ло о жељи СССР и држава „лагера“ да будући спољнополитич-
ки ангажман Југославије буде „у склопу заједничке акције со-
цијалистичких земаља“. Први од докумената иницирао је „од-
рицање од употребе силе или претње силом“ у односима међу
државама Европе. Други се залагао за проширење трговинс-
ких, економских и научно-техничких веза „на равноправним
начелима“ као подршци развоју политичке сарадње у Европи.
Совјетска страна је сазивање конференције сматрала нужним
у тренутку када су се на европском континенту, једна према
другој, налазиле две најснажније војно-политичке групације.
Веровала је да окупљање представника европских држава мора
резултирати „побољшањем опште политичке атмосфере“,
„порастом поверења“ и „учвршћивањем принципа мирољуби-
ве коегзистенције“. У Москви се веровало да је то пут који води
бољем разумевању и разрешењу и других европских проблема.
Процена Београда да „Руси траже стабилност“, суштински је
значила да их у томе треба и подржати.
Совјетска иницијатива се готово „подударила“ са предло-
гом Београда о одржавању „живих консултација“ о европским
питањима. Велика концентрација оружаних снага у Европи и
стална опасност од избијања сукоба захтевали су, по мишљењу

189
Љубодраг Димић

југословенског државног и партијског врха, интензивирање са-

радње између свих европских држава. Своје „укључивање“ у
ток припрема будућег састанка Југославија је започела са јес-
ним ставом да не треба дозволити да то буде „конференција
два блока“. У Београду је постојало уверење да би обавезивање
чланица блокова да иступају „на потпуно истој линији“ спута-
ло „самосталнија гледања“, многе „деморалисао“ и учинио их
„пасивним посматрачима“. У дипломатским круговима је било
раширено гледиште да би такав развој догађаја водио враћању
атмосфере хладног рата. Спољнополитички ангажман Јосипа
Броза Тита отуда је био усредсређен на покушај да проблем ев-
ропске безбедности „извуче“ из сфере погађања великих сила.
Таква политика суштински је јачала позиције малих и средњих
држава Европе. Усмереност на те земље, форсирање билате-
ралне сарадње, размена информација, сталне консултације
постали су битан део активне политике коју је Тито водио. То
је, наравно, подразумевало и опрезност, прецизно одмеравање
односа према сучељеним блоковима, регистровање сваке реак-
ције великих сила.
Тито је знао да покушај наметања „извесне линије“ про-
цесу помирења и сарадње у Европи, која одговара Југославији,
неће дати очекивани резултат уколико у тој активности остане
усамљен. За успех је било потребно нешто више а то је, у првом
реду, била подршка европских држава, упућених сопственим
искуством на политику коју је и он заговарао. Путовање у Буку-
решт и размена мишљења са Николае Чаушеском потврдили су
му да у погледима на питања европске безбедности у Румунији
има истомишљенике. И поред тога што је Румунија била чла-
ница Варшавског уговора Чаушеску је делио Титово мишљење
да блокови „сужавају“ маневарски простор у спољној и унут-
рашњој политици и гуше досегнути степен независности. Из
кратке посете Аустрији Тито се вратио са мноштвом поверљи-
вих података који су говорили да „попуштање напетости“ са
нестрпљењем ишчекују и многе западноевропске земље а по-
себно СР Немачка. Тита су посебно радовала сазнања да ће нова
администрација В. Бранта, поред тога што остаје верна НАТО-
у, свесрдно радити на „постепеном попуштању напетости“, да
ће се одрећи употребе силе и атомског оружја, признати гра-
нице на Одри и Ниси и престати да инсистира на ставу да је-
дино СР Немачка има право да говори у име немачког народа.
Посета Алжиру је потврдила у којој су мери рубни делови Ев-
ропе и Медитерана угрожени склоношћу великих сила да своје

190
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

„надметања“ пренесу у просторе у којима нису јасно исцртане

границе „интересних сфера“. То је учврстило његове ставове да
несврстане земље морају да воде активнију политику и поста-
ну „фактор у решавању отворених међународних проблема“.
Посете блоковски сврстаној али политички блиској Румунији,
неутралној Аустрији и несврстаном Алжиру, нису биле случај-
ни одбир Јосипа Броза. Из Букурешта је, још једном, био у при-
лици да одмери политику СССР, провери чврстину „лагера“,
сагледа могућности да чланице свом самосталном спољнопо-
литичком иступу и активности дају карактер „продужетка и
реализације“ блоковске акције. Аустрија му је послужила као
одлична осматрачница за разумевање политичких кретања у
СР Немачкој и процене спремности Запада да се ослободи оних
који су отишли предалеко у „препоручивању“ блоковске поли-
тике као јединог политичког модела који треба примењивати.
Из Алжира је још јасније сагледао условљеност догађа у Европи
са дешавањима на Блиском истоку и на Медитерану. Стечена
сазнања говорила су Титу о заинтересованости европских и ме-
дитеранских земаља за „попуштање напетости“ у региону. Он
је, такође, уочавао да независно од међународног положаја и
спољнополитичке оријентације, постоји заједничка свест дела
европских земаља да блоковска политика „сужава“ маневарс-
ки простор за сарадњу. Иако понекад само у нијансама такво
схватање процеса европске безбедности ипак је било друкчије
од оног које су заговарале велике силе. Признање постојеће ев-
ропске стварности наметало се и Титу као битан услов за ре-
шавање нагомиланих проблема. Самим тим и он је припадао
оном кругу европских политичара који су схватали да без обе
Немачке европска безбедност није могућа. Чињеница да исти
историјски процес повезује догађаје у Европи са дешавањима
на Блиском истоку, у Азији, Африци и на Медитерану, водила
га је закључку да организоване у покрет, несврстане земље, а
самим тим и Југославија, добијају на значају и утицају у светс-
кој политици. Све прибране информације послужиле су Титу и
југословенској дипломатији да досегне до властите платформе
о решавању питања европске безбедности и сарадње.
Ставови САД били су важан оријентир у политици коју
је Јосип Броз водио. Њиховом прецизном одмеравању послу-
жио је и разговор Јосипа Броза са државним секретаром САД
Вилијамом Роџерсом. Сусрет је био прилика да Тито, из прве
руке, сазна спољнополитичку оријентацију нове администра-
ције председника Никсона у Вашингтону, размени информа-

191
Љубодраг Димић

ције и стечена сазнања угради у свој концепт политике. За њега

су од посебне важности биле су поруке председника Никсона
да „САД немају никакве намере да праве са Совјетским Саве-
зом аранжмане који би били на штету пријатеља“ и да су „за-
интересоване за јачање независности Југославије“. Подједнако
вредно било је и сазнање да САД и СССР интензивно прего-
варају. Побољшање односа са Кином али и успореност тих
процеса сликовито је илустровале метафоричне речи Роџерса
– „Ми пијемо чај са Кинезима“ и Титова опаска „Значи, троши
се много чаја“. Роџерс је настојао да афирмише реалистичан
приступ САД питањима разоружања. Изнео је мишљење да
Совјети „нису спремни на суштинско попуштање затегнутости
у Европи“. Био је сумњичав према идејама СССР-а о сазивању
конференције о европској безбедности. Из његовог наступа
било је јасно да САД нису склоне једној таквој Конференцији.
Разрешење постојећег сукоба Вашингтон је видео у конкретној
спремности Истока и Запада за попуштањем затегнутости. У
том оквиру Вашингтон је био спреман на смањење трупа и на
смањење затегнутости у Вашингтону.
Насупрот томе Тито је изнео став Југославије „да све држа-
ве треба равноправно да учествују у разговорима и решавању
проблема“. Посебно је истакао да се „никако не сме дозволити
да разговарају само велике силе, а да остале земље буду искљу-
чене из разговора“. Сматрао је да конференција нема смисла
уколико представља „конференцију два блока“. У његовим по-
литичким визијама то је морао бити скуп на коме ће „у широ-
ком саставу... равноправно учествовати поред великих сила и
друге државе“. Јосип Броз није пропустио прилику да Роџерсу
саопшти како су односи које има са Совјетским Савезом „не-
упоредиво бољи“ него претходних година али и да Југославија,
као независна земља, „води своју самосталну политику“. У раз-
говорима вођеним о ситуацији у Африци дискретно је сугери-
сао САД да на политику несврстаности „гледају са више пове-
рења“. „Опасна конфронтација“ на Блиском истоку послужила
му је да изнесе свој негативни став о трци у наоружању.
Информацијом о скором сусрету са Насером и директним,
питањима о „стварном ставу САД“ и границама њене спре-
мности „да попусти“, Тито је, суштински, наговестио своју мо-
гућу посредничку улогу блискоисточном спору и тиме појачао
важност Југославије у светској политици. Чињеница да је Роџерс
од њега тражио да „убеди“ Насера да су САД заинтересоване за

192
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

мир на Средњем истоку и предочи му да ће утицај палестинс-

ког покрета овладати емоцијама младих људи, ослабити њего-
ве лидерске позиције, јасно је говорила да се у Вашингтону ра-
чунало са Титом и његовим политичким утицајем. То сазнање
било је од важности за политички курс који је Југославија тих
година обликовала.
Јосипа Броза Тита је бринула чињеница да „географски
простор“ на коме се Југославија налази перманентно подсти-
че „апетите“ великих сила. Оптужбе Запада да је у Југославији
„демократија поново у опасности“ и притиске Истока Тито је
тумачио као „специјални рат“ коме је Југославија изложена.
Он је знао да Запад не жели слом Југославије већ настоји да је
конфронтира СССР-у и примора да своју судбину политички,
економски и културно веже за њега. У понашању СССР-а пре-
познавао је сталну тежњу за хегемонијом над социјалистичким
светом а тиме и Југославијом преко које би, додатно, загоспода-
рио „комадом“ Медитерана и проширио утицај међу несврста-
ним земљама. Отуда је по Титовом мишљењу, што се тиче без-
бедности, Југославија била у „најгорој ситуацији после рата“.
На споразумевање великих сила Тито је гледао са резервом.
Уочавао је да тај процес преставља битну компоненту „нових
односа“ али и увиђао могућност да кроз „споразумевање“ нај-
моћније државе света додатно „монополишу решавање међуна-
родних проблема“. Настојање великих сила да једине одређују
границе у којима је могуће остваривати сарадњу и договарање,
посебно га је бринула. Плашио се нове поделе интересних сфе-
ра. Сматрао је да тај процес не води ублажавању већ трајној по-
дели Европе као услову консолидације прилика. Истовремено
је уочавао да целокупни процес има шири оквир од европског,
да се најдиректније уграђује у постојећу констелацију међу-
народних односа, да је дугорочан. Од најодговорнијих држав-
них функционера и дипломата је стално тражио да „кроз ту
призму“ посматрају дешавања у свету и „не пропусте ниједну
прилику да спрече било какав покушај који би био на рачун Ју-
гославије“. У таквим околности, по његовом мишљењу, малим
државама остајала је једино могућност да користе све „факто-
ре“ који лимитирајуће делују на политику великих сила. Дру-
гим речима стварност је рушила уверења оних који су веровали
да се мир и безбедност могу трајно заснивати на равнотежи ве-
ликих сила и давала за право заговорницима активног учешћа
свих народа у решавању међународних проблема. Принципи

193
Љубодраг Димић

на којима се темељила политика несврстаности добијали су на

значају.
У питању европске безбедности Тито је био мишљења да
траба наставити започету политику. Сматрао је да на сваки на-
чин треба спречити да будућа конференција „буде неки уски
секташки састанак“. Са задовољством је прихватао промењени
став Москве да учесници тог „европског конгреса“ морају бити
Канада и САД. Тим пре, како је говорио, јер „Американци и
онако седе дубоко у разним земљама Европе и без њих не мо-
жемо те ствари да решимо“.

***
Европску политику Југославије чинило је неколико важ-
них саставница. Пре свега, стална оријентација на јачање би-
латералних односа са свим европским земљама. Затим, активна
подршка свим иницијативама усмереним ка развијању сарадње
у Европи и попуштању затегнутости. Такође, истрајавање на
ставу да европска безбедност није и не може бити само ствар
сарадње, споразумевања или погађања великих сила и војних
блокова. Најзад, оријентација на независну политику и покре-
тање властитих иницијатива које теже превазилажењу блоков-
ске подељености Европе, миру и безбедности. Сви ти елементи
били су, истовремено, стални елементи политике несврстанос-
ти коју је Југославија водила.
Несумњиво да је Јосип Броз Тито схватао питање међуев-
ропске сарадње и безбедности унеколико другачије од САД,
СССР-а, земаља сврстаних у војне блокове. Он је био убеђен да
процес има много шири оквир од европског, да је дугорочан и
да је најдиректнији производ међународне констелације сна-
га у свету. Ипак, попуштање затегнутости, коју су велике силе
сматрале „приликом“ за зауздавање експанзионизма друге
стране, за њега је било егзистенцијално питање и „нови квали-
тет“ у односима европских држава. Те нове околности, по Титу,
давале су могућност европским земљама да делују у складу са
сопственим и специфично европским интересима.
У таквим околностима и Југославија је деловала у складу са
својим интересима. Њене спољнополитичке активности биле
су превасходно усмерене ка обезбеђивању успеха Конферен-
ције несврстаних земаља одржане, септембра 1970. у Лусаки.
Тај скуп је потврдио историјску основаност успостављања „пок-

194
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

рета несврстаних“. Залагање за активно учешће у међународ-

ним збивањима, ослањање на властите снаге, јединство акције,
солидарност, узајамна сарадња на економском и друштвеном
прогресу, учвршћивање сопствене независности и безбеднос-
ти, били су елементи који су активностима несврстаних давали
квалитативно нов садржај. Иако се Лусака није бавила Евро-
пом њена основна проблематика се, посредно или непосредно,
и ње најдиректније тицала. Тиме су и позиције Јосипа Броза
Тита, у европској политици, биле додатно ојачане. Он је насту-
пао као лидер организованог покрета који је окупљао 64 земље.
А то му је, додатно, пружало могућност укључивања „у сада-
шње европске токове“, „коришћења“ њихове позитивне и „су-
жавања“ домашај њихових негативних страна. Основни циљ
који се пред њим налазио била је „изградња таквог система од-
носа у Европи, чији би интегрални део и битне претпоставке
представљали независност и безбедност Југославије“. Његовој
успешној реализацији, како су показивале процене дипломата,
могла је да послужи и акција на припреми Конференције о ев-
ропској безбедности и сарадњи. Пре свега „мултилатерализа-
цију припрема“ као начин сужавања „маневарског простора“
блоковским тежњама.
Наговештај заједничког иступања несврстаних земаља у
међународним односима, исказан у Лусаки, упозорио је Ва-
шингтон да обрати већу пажњу том новом али веома утицај-
ном међународном фактору. Места за игнорисање покрета
несврстаних више није било. Реална процена ситуације учи-
нила је и Јосипа Броза Тита незаобилазним саговорником нове
америчке администрације а Београд утицајним политичким
средиштем у које се морало доћи. Одлуке састанка несврстаних
земаља из Лусаке тако су, по први пут, „довеле“ једног америч-
ког председника у Југославију. Никсонова посета је потврдила
да Југославија заузима важно место на лествици спољнополи-
тичких приоритета САД. За Тита је то био сигуран знак да на
њега, Југославију и покрет несврстаних САД рачунају као на
важан чинилац у настојањима да „еру конфронтације“ заме-
ни „ера преговарања“. Реализација посете у тренутку заоштра-
вања криза на Блиском истоку и у Вијетнаму о томе је додат-
но говорила. Погледи Р. Никсона и Ј. Броза Тита на актуелна
дешавања били су веома удаљени али је озбиљност тренутка
налагала да се о свим спорним питањима отворено разговара.
У том контексту од Тита је тражено да одигра улогу посредни-
ка на Блиском Истоку и допринесе „приближавању ставова“ и

195
Љубодраг Димић

„превазилажењу тешкоћа и неспоразума у међународним од-

носима“. Криза на Блиском Истоку није остављала Тита равно-
душним. Није се радило само о пријатељству које је изградио са
лидерима арапских земаља. У питању је био усађени страх од
активности совјетске флоте у Медитерану. Тито је у томе видео
старо империјално настојање Русије да изађе на „топла мора“,
тј. поновни покушај реализације совјетских великодржавних
претензија на простору Балкана и Медитерана. Другим речи-
ма ескалација сукоба на Блиском Истоку најдиректније је, пре-
ма проценама из Београда, угрожавала безбедност Југославије.
За разлику од Никсона, који је истицао да су активности аме-
ричке Шесте флоте у Медитерану у функцији успостављања
равнотеже и мира на Блиском истоку, Тито је био мишљења
да је њено присуство суштински „отворило врата Медитерана
Русима“. Насупрот политици Блокова Тито је био убеђен да
Медитеран мора „припадати“ медитеранским земљама. Так-
ви ставови најдиректније су били уклопљени у југословенски
концепт безбедности Европе као интегрални део опште поли-
тике несврставања. А то је значило да сарадњу и безбедност
у Европи Југославија види засновану на принципима Повеље
ОУН, супротстављену било којој врсти „посебних стандарда“
и уз широко учешће свих европских земаља (великих и малих;
укључених у блокове и оних које то нису).
Ипак, Никсонова посета је показала да, поред свих уважа-
вања, велике силе никада нису спремне да „саслушају“ крити-
ку малих, нити да са њима имају партнерски однос. На једној
страни америчка администрација је Југославији доделила жеље-
ни статус „земље у развоју“ и тиме обезбедила веома повољан
амбијент за америчку помоћ, улагања и економску сарадњу две
земље. Био је то јасан знак да САД подржавају стабилну Југосла-
вију. На другој страни Никсонова посета Загребу и речи да „дух
Хрватске никада није уништен и није поробљен“ били су озбиљ-
на опомена да се политичка криза, која је под ударом хрватског
национализма претила распаду државе, може у сваком тренутку
употребити и инструментализовати. Титу је било јасно да пос-
тоје две опције. О томе су извештавале и југословенске диплома-
те које су веровале да ће у случају „реализације сценарија рас-
пада земље“ САД активирати „помоћне планове“ међу којима
је и „никада потпуно напуштена опција 50% – 50%“. Европска
безбедност била је најбољи гарант безбедности Југославије.

196
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

Тито је луцидно уочавао да је политика несврстаности

„пасош са великом тежином“. Са таквим „пасошем“, који му
је обезбеђивао ауторитет значајног „политичког фактора“, он
се у јесен 1970. упутио у посету Белгији, Луксембургу, Холан-
дији, Француској и Немачкој. Једна од тема разговора била је
и европска безбедност. Сазнање да су и те државе „против бло-
ковског приступа“ и за „равноправно учешће свих земаља“ на
будућој Конференцији, било је од посебне важности. Тито је то
тумачио као показатељ сазреле свести да је безбедност Европе
„неспојива са постојањем блокова“. Процењивао је да на „тој
основи“ може бити постигнут „ефикасан“ споразум са европс-
ким државама. Анализе дипломата су, такође, потврђивале да
блокови нису хомогени и да међу чланицама постоје значајне
разлике у гледиштима на питања безбедности. Београд је на
основу тога процењивао да ће неслагања, с временом, све више
утицати на унутрашње односе у блоковима и на друштвено-
политичке процесе унутар земаља чланица. Самим тим и на
процес попуштања и превазилажења блоковске подвојености у
Европи. А то се у политици могло експлоатисати.
На другој страни Тита су непријатно изненадили и забри-
нули убрзани процеси интеграције унутар Европске Економс-
ке Заједнице. У њима је препознавао покушаје осамостаљивања
од САД али и тенденцију да нова економска сила најави своју
доминацију у Европи. Није му било драго сазнање да европске
земље не граде само „чврсту економску кохезију“ већ покуша-
вају да осмисле и „јединствену политику“. Тито је сматрао да то
води новом „економском затварању“ Европе и учвршћивању
блокова. Такве процесе сматрао је веома опасним по Југосла-
вију. Зато је од најодговорнијих државних органа тражио да
пажљиво прате развој догађаја и формулишу „јасну политичку
линију“ како би се, на сваки начин, избегла ситуација „да јед-
ног дана висимо у ваздуху“. То је сматрао предусловом да Југо-
славија опстане као „независна земља“ и не постане „прирепак
економских колоса“. Отуда је уобличавање целовитог „система
односа“ европских држава, унутар кога би били обезбеђени
независност, суверенитет, територијални интегритет и равно-
правност, постао императив југословенске спољне политике.
То је, такође, подразумевало не само искључивање употребе
силе у међународним односима већ и свих видова притиска и
мешања у унутрашње ствари других држава.

197
Љубодраг Димић

Европску политику Југославије чинило је неколико важ-

них саставница:
– стална оријентација на јачање билатералних односа са
свим европским земљама;
– активна подршка свим иницијативама усмереним ка раз-
вијању сарадње у Европи и попуштању затегнутости;
– истрајавање на ставу да европска безбедност није и не
може бити само ствар сарадње, споразумевања или по-
гађања великих сила и војних блокова;
– оријентација на независну политику и покретање влас-
титих иницијатива које теже превазилажењу блоковске
подељености Европе, миру и безбедности.
Сви ти елементи били су, истовремено, стални елементи
политике несврстаности коју је Југославија водила. Тито је те-
жио „изградњи таквог система односа у Европи, чији би интег-
рални део и битне претпоставке представљали независност и
безбедност Југославије“. Сматрао је важним да се питање евро-
пске безбедности „извуче“ из сфере погађања великих сила.

***
Кризу која је захватила југословенску федерацију почетком
седамдесетих година партијски врх је покушавао да разреши на
више начина – новим уставним реформама, „појачавањем“ во-
деће друштвене улоге СКЈ, разрачунавањем са националистич-
ким покретом у Хрватској, гушењем либерално-демократских
тенденција у Србији, „конзервирањем“ анахроних политичких
концепција. Структура кризе била је превасходно политичка.
Поистовећивање идеје државе са судбином партије на власти уск-
раћивало је демократску будућност земље. Процес економске де-
зинтеграције остављао је разорне последице. Свако рационално
сагледавање узрока и указивање на последице економске кризе
тумачен је као „удар“ на систем и његове творце. Решења која су
била у оптицају, и којима се настојало превазићи постојеће стање,
најчешће су била испразни политички памфлети, неуспели ре-
формски захвати, стихијске импровизације, опасни експеримен-
ти који су цело друштво и државу водили странпутицом.
Тенденције дезинтеграције земље и партије на власти де-
стабилизовале су Југославију на спољном плану и крњиле углед
који је Тито имао. Велики унутрашњи проблеми апсорбовали
су значајне енергије државног и партијског врха. То је био и

198
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

основни разлог „пасивности“ коју је Југославија исказала током

првих месеци 1971. године на спољнополитичком плану.
Титову позицију у светској политици додатно је поткопа-
вала и мала ажурност покрета несврстаних после конферен-
ције у Лусаки. Показало се да К. Каунда није дорастао заду-
жењима која му је Трећа конференција несврстаних земаља у
Лусаки, доделила. Тито је процењивао да су несврстани у свим
важним кризним ситуацијама „били неактивни или само поје-
диначно активни“, да „нису иступали јединствено“, да њихов
учинак није дао „много ефекта“. Констатације „да је несврста-
ност превазиђена“, да за такву политику „више нема места“ у
међународним односима, „да је Југославија престала да буде
неки важан фактор међу несврстанима“, да се земља „налази
пред распадом...“, отуда нису само погађале Јосипа Броза. Он
их је сматрао крајње опасним по безбедност земље. Тито је знао
да нестабилност Југославије истовремено значи нестабилност
једног веома осетљивог дела Европе. Чињеница да је „неста-
билност“ имала изражену међународну димензију „отварала“
је могућност за мешање са стране. Наведене процене али још
више унутрашњеполитички и спољнополитички моменти, на-
лагали су Титу, да без обзира што у Лусаки за то није био „за-
дужен“, узме вођство покрета у своје руке и види „шта заправо
несврстани могу учинити у садашњој ситуацији“.
Ангажујући се у покрету несврстаних Тито се, суштинс-
ки, активно радио на консолидовању прилика у којима се Ју-
гославија налазила. Отуда је захтевао већу активност како ју-
гословенске дипломатије тако и свих осталих чланица. Јачање
покрета сматрао је једним од императива опстанка. Зато му је
сметала тенденција да несврстаност добије „обележје неког аф-
ричког покрета“. У његовим схватањима политике несврста-
ност је била „много шира“ и много озбиљнија. Од југословенс-
ке дипломатије је отуда очекивао „тачан план“ како би покрету
несврстаних „поново удахнули душу“. Тито је тражио и „тачно
означену политику према великим силама“.
„Сарађујемо и критикујемо“, речи су које су означавале
Титово виђење односа са САД. Исти „курс“ важио је и за одно-
се са СССР-ом. На том плану Тито је уочавао „русофобске тен-
денције“ код дела партијских кадрова и захтевао да оне буду
хитно напуштене. По његовом мишљењу настојања великих
сила да, по сваку цену, онемогуће једна другу (томе служе и
сукоби и преговори) пресудно су обликовала односе на Ме-

199
Љубодраг Димић

дитерану, Блиском истоку, Европи. Радило се о јединственом

процесу испуњеном мноштвом различитих питања која су пос-
матрана и решавана издвојено, у складу са интересима и ре-
ално датим могућностима (ратови, сукоби, кризе, економски и
дипломатски притисци, преговори...). У таквим околностима
Југославији је, као и осталим малим земљама, најчешће остаја-
ло да се према развоју догађаја пасивно држе или активно од-
ређује. Индиферентност према дешавањима у Европи и свету
Тито је сматрао веома опасном. Он је стога заговарао активно
деловање у складу са могућностима, не само једне земље, већ
читавог покрета (или групе несврстаних држава). Титу је било
јасно да такав приступ онемогућава да мале земље, па и Југо-
славија, буду објект надметања великих сила и чини их важним
фактором светске политике. Истовремено је знао да то тражи
велику флексибилност и прецизност у формулисању и вођењу
спољне политике. На једној је страни био је захтев да се пажљи-
во прате догађаја и стално заузимају конкретни ставови у одно-
су на њихов убрзани развој. А на другој потреба да се доследно
истрајава на афирмисању властитих принципа спољне поли-
тике и заштити виталних интереса. Вештина вођења спољне
политике огледала се тако у умећу да се не мењајући принципе
и основну оријентацију, уз сагледавање онога што је у складу са
сопственом „линијом“ („нашом политиком“), заузимају ставо-
ви који највише одговарају интересима земље.

***
У другој половини 1971. године Јосип Броз Тито је имао ве-
ома интензиван циклус сусрета и разговора са водећим држав-
ницима света. Долазак Л. Брежњева у Југославију и посете САД,
Канади и Велику Британију „подигли“ су ниво југословенске
повезаности са светом на кључним правцима њене спољнопо-
литичке оријентације. За земљу коју нису штитили „пактови“
нити „гаранције“ великих сила, високи степем међународне
повезаности био је предуслов опстанка.
Посета Л. Брежњева Југославији је, на инсистирање совјет-
ске стране, имала „партијски карактер“. У Београду се знало
да тај тип посете СССР реализује када у међународне јавности
жели да створи утисак да се у односима између две земље „де-
шава нешто посебно“ и „рашчишћавају крупне ствари“. Унут-
рашње слабости са којима се Југославија суочавала подстицале
су политички притисак СССР-а и мешање у њене унутрашње

200
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

послове. Спољнополитичка активност додатно је повећавала

разлике и стварала „нова подручја укрштања и сукобљавања“
спољних политика.
Употреба „крупних речи“ у јавним наступима највиших
партијских функционера СССР („интернационализам“, „је-
динство циљева“, „општи интереси социјализма“, „међусобно
поверење“, „принципијелни споразум“ и друго) одражавала је
циљеве којима је Москва тежила. У њиховом средишту био је
покушај да се обезбеди утицај на „правце и токове“ југословен-
ске спољне политике. Манифестовање добрих односа са Југо-
славијом било је, истовремено, важан сегмент европске поли-
тике СССР-а и прилика да се „легализује“ повећано присуство
на Балкану.
На другој страни, у Београду је постојао „чврсти став“ да
Брежњеву треба јасно рећи да ће Југославија и даље ићи „својим
путем“ и да нема дилема о исправности тог курса. У питању
је била решеност да се „одлучно брани“ независна и несврс-
тана позиција земље и југословенска варијанта социјализма.
Стабилни односи са СССР-ом несумњиво су били дугорочан и
трајан интерес Југославије. У Београду се инсистирало да они
буду засновани на доследној примени принципа утврђених у
Београдској (1955) и Московској (1956) декларацији. Чињени-
ца да је сусрет са Брежњевом претходио Титовом путу у САД
и планираној посети Никсона Кини, стављао је Југославију
„у строги центар најважнијих збивања у свету“. То сазнање је
свакако годило. Прилика да води отворене разговоре са пред-
ставницима држава које су, истовремено, главни противници и
основни партнери у међународним односима, доводила је Јо-
сипу Брозу специфичну позицију. Ипак, у Београду нису гаје-
не илузије да Југославија може значајније утицати на политику
СССР-а и односе највећих сила света.
Неке од тема о којима се у Београду разговарало најдирек-
тније су се тицале питања европске безбедност и сарадње. Обе
стране су делиле мишљење да споразум о Берлину и уговори
СР Немачке са Совјетским Савезом и Пољском око граница,
„отварају“ могућност за „позитивна европска кретања“. Тита
је бринуло што „попуштање затегнутости“ у Европи није био
равномерни процес „ни по питању интензитета, ни у географ-
ском смислу“. У Београду се рачунало са чињеницом да Балкан,
због свог геостратешког положаја, има посебно место у совјетс-
кој политици и стратегији на Средоземљу и Блиском истоку. У

201
Љубодраг Димић

исто време то је био и основни мотив појачаног интересовања

САД за Југославију. У таквим околностима „флуидна ситуа-
ција“ у том делу Европе изазивала је забринутост. Тим пре јер
се Југославија дугорочно суочавала са озбиљним тешкоћама на
унутрашњем плану. Брежњев је био мишљења да безбедност
Европе најдиректније утиче на општу климу светске политике.
Током разговора „у четири ока“ саопштио је Титу спремност
да распусту Варшавски уговор под условом да то учини и САД.
Решавање питања безбедности у Европи за њега је имало „епо-
хални карактер“. Од Тита је тражио „усаглашену акцију“.
Пред Титову посету Вашингтону дипломатске анализе су
говориле о заинтересованости САД за „одржавање и јачање не-
зависне Југославије као битног фактора стабилности и равноте-
же“ на Балкану. Безбедност Југославије умногоме је зависила од
присутности и интензитета односа које је државни врх имао са
великим силама. Томе је служила и посета Јосипа Броза Вашин-
гтону. За председника Р. Никсона и његову администрацију
Тито је имао неколико важних порука Л. Брежњева. Генерални
секретар КПСС је поручивао да жели „добре односе“ са Аме-
риком. У случају мира на Блиском истоку наговештавао је пов-
лачење совјетских трупа из тог региона. Услед великих војних
издатака исказивао је спремност „за стишавање ситуације“ и
конкретан дијалог. Посебну тежину је имала сагласност СССР-
а да у околностима постизања безбедности у Европи предложи
укидање оба блока.
Никсон и Роџерс су од Тита тражили да утиче на Арапе.
Занимало их је да ли он верује у успех евентуалне конферен-
ције посвећене европској безбедности? Саопштили су му да је
безбедност Југославије „амерички интерес“ али, по њиховим
проценама, не и Совјетски. О „слабљењу“ америчке војне снаге
у Европи нису размишљали. Сматрали су да је она „у интересу
мира“. Од Тита су очекивали да Совјетима пренесе да „Никсо-
нову жељу за миром не треба схватати као слабост“. Разгово-
ри су потврдили спремност обе стране да уважавају супротна
гледишта, независност, суверенитет и основне принципе ОУН.
Заједничко им је било и декларативно залагање за „мирољуби-
во решавање сукоба“. Изградња Европе, у којој би попуштање
затегнутости, мир и стварна безбедност били „у пуној мери
били осигурани за све њене народе“, означена је императивом
заједничког рада у будућности. Један од важних резултата по-
сете Јосипа Броза Тита Вашингтону огледао се и у чињеници

202
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

да САД на Југославију више нису гледали као на земљу која

је „дисидент“ у комунистичком блоку, већ као на државу која
има „самосталну политику“.
Кроз сусрете са представницима великих сила Тито је,
суштински, потврђивао неопходност свога постојања у светс-
кој политици. Ти контакти су били „гаранција“ безбедности
његове земље. Путем њих Тито је перманентно и увек изнова
обезбеђивао „признање„ Југославије (признање суверености,
граница, равноправности, статуса самосталне земље и друго).
Преко учесталих контаката легитимност је стицала и полити-
ка коју Тито води (афирмација „самоуправљање“ – на унутра-
шњем плану и „несврстаности“ – на спољном плану) и у којој,
на спољном плану, није сам.

***
У Београду је постојала свест да процес превазилажења
хладноратовске затегнутости у Европи нема само европски ка-
рактер. Отуда се југословенска дипломатија трудила да он буде
проширен на „целу Европу“ и „суседна подручја“ (за безбед-
ност Југославије су посебно важни Медитеран и Блиски исток).
Европску безбедност Југославија није доживљавала као питање
које у први план ставља односе између блокова. За њу је то био
концепт која почива на уверењу о потреби сарадње суверених,
независних и равноправних европских земаља. Европска ствар-
ност је неминовно налагала потребу да признање постојећег те-
риторијалног status quo (питање граница) постане полазна тач-
ка за превазилажење блоковске поделе континента. Београду
је то одговарало. Државни врх је уважавао деликатност пошто-
вања уравнотеженог односа снага у Европи. Постојала је свест
да свако друго решење „слаби“ положај и „угрожава“ безбед-
ност земље.
Југословенска дипломатија се залагала за такав систем без-
бедности који ће свим европским државама гарантовати равно-
правност, политичку и економску независност, суверенитет и
територијални интегритет, решавање спорова мирним путем
и без употребе силе, немешање у унутрашње послове других
држава. Сматрала је да основна начела Повеље ОУН треба раз-
радити и конкретизовати у „европским условима“. Постојало
је убеђење да такав приступ представља могућу основу прева-
зилажења блоковских подела и изградње стабилних односа. У

203
Љубодраг Димић

складу са тим залагала се за хитно ограничавање војних актив-

ности и смањење оружаних снага и подстицање свестране са-
радње европских држава. Став о неповредивости граница под-
разумевао је потребу да буду „регулисане“ садашње границе са
Италијом. Питање националних мањина такође је посматрано
као важан проблем европске безбедности за који Југославија
има конкретан интерес. Најдиректнији интерес Југославија је
исказивала и за спутавање „терористичке и субверзивне делат-
ности“ као битног елемента европске безбедности.
Један од приоритета југословенске политике било је и пре-
вазилажење свих подела (на политичке поделе надовезивале су
се идеолошке, војне, економске, културне, научне, технолош-
ке...) и успостављање свестране и равноправне сарадње. „Затва-
рање“ европских процеса у „уже европско-америчке оквире“
процењивано је као супротно интересима европских народа.
Југославија се, отуда, залагала за јасне принципе, прецизне
оквире и ефикасне инструменте и институције европске еко-
номске сарадње. Подједнако важном сматрала је и културну
сарадњу као и сарадњу у области информација (свестрано и
објективно информисање). Појаву изражене миграције радне
снаге Београд је тумачио као директну последицу неједнаког
развоја али није имао могућности да тај процес заузда. Ипак, у
настојањима да скрене пажњу на „обавезе“ Европе према про-
блемима „трећег света“, били су садржани и посебни интереси
и потребе Југославије.

204
 Јосип Броз Тито и „југословенски поглед на Европу“

SUMMARY
JOSIP BROZ TITO AND THE “YUGOSLAV VIEW OF EUROPE“

Between 1969 and 1972 Josip Broz Tito made 15 trips and visited 24
countries. In Yugoslavia he greeted almost as many foreign statesmen.
Frequent meetings with representatives of great powers and influential
nations were more than just a source of much knowledge for him. Tito
used them as a chance to get involved in solving of world problems and
as an opportunity to link with them the realization of his own political
ideas and concepts. All these meetings and all experience he gathered con-
tributed in the most direct way to forming of the all-embracing Yugoslav
view on matters of European securtiy and cooperation. That «Yugoslav
view» were principles Tito maintained in foreign policy through the years.
Behind each of them hidden was the concrete interest of a small country
to survive. Basically, Yugoslav political activity in Europe was just the ap-
plication of its policy of non-allignement to European realities.
Yugoslavia didn’t see the European security as giving priority to the
relations between the two blocks. For it this was the concept based on the
belief in the need of cooperation of soverign, independent and eaqual Eu-
ropean countries. The European reality mandated the need to recognize the
terriotrial status quo (the matter of borders) as the starting point for over-
coming the division of the continent into two blocks. This was agreeable to
Belgrade. The Yugoslav state top brass realized the delicacy of respecting
the balance of power in Europe. They were aware that any other solution
would “weaken” the position and “jeopardize” the security of the state.

205
 ИНДЕКС

Броз, Јосип Тито 6, 13, 14,

А 15, 17, 20-23, 25, 27, 29, 31-37,
40-41, 46, 48, 50-55, 57-58, 64-
Абузеид 56 65, 67, 69-70, 72, 74, 78, 80, 85,
Аксел 121 89, 91, 94, 96, 111-115, 117-121,
Ален, Џорџ 112 124-125, 127, 136-139, 142-144,
152, 162-163, 165, 167, 183-203
Андропов, Јуриј 133, 136
Бросио 118
Апро, Антал 137
Буловић, Мирко 51

Б
В
Бајар 114, 119, 121
Ваљков 117, 118
Бајлони, Игњат Ј. 150
Ваш, Золтан 134
Бабић, Петар 50
Вашархељи, Миклош 133
Бадњевић, Ешреф 39
Вејвода, Иво 169
Балк, Теодор 164
Велебит, Владимир 118
Барановић, Крешимир 156
Видић, Добривоје 117, 141,
Барц, Антун 157 144
Беблер, Алеш 116, 122 Вилман 142
Бекеш 136 Влахов, Густав 46
Бела, Бен 23 Влаховић, Вељко 141
Белић, Александар 157 Ворошилов, Климент 93
Бенеш 152, 155 Вратуша, Антон 55
Бирги 114 Врбовски, Павел 167, 168
Богдановић, Милан 157 Вукановић, Радован 43, 44
Богетић, Драган 5, 9, 13 Вукмановић, Светозар
Борозан, Ђорђе 5 Темпо 54, 165
Брант, Вили 190 Вукмировић, Јован 133
Брежњев, Леонид 27, 28, 33, Вучинић, Горанa 9, 11
200, 201, 202

207
Индекс

Г Ђилас, Алекса 103

Ђилас, Милован 97, 98, 103,
Ганди, Индира 54, 55
124, 143, 165
Георгијевић, Милан 133, 142
Ђого, Гојко 104
Гере, Ерне 130, 133, 137, 138
Ђурић 117
Гибиански, Леонид 136, 139
Ђурић, Славко 169
Гимеш, Миклош 133, 144
Голубовић, Загорка 103
Е
Гомулка, Владислав 128
Готвалд, Клемент 162 Езат 42
Грол, Милан 101 Енлај, Џоу 72
Громико, Андреј 117, 188, 189
Ж
Д Животић, Александар 5, 9, 37
Давид 152 Жигмунд, Марко 133
Давидовић, Љубомир (Љуба) Жутић, Никола 5
101
Далс, Џон Фостер 116 З
Данон, Оскар 156
Завада, Виљем 157
Дапчевић, Пеко 43
Запотоцки, Антоњин 154
Де Гаспери 113
Зихерл, Борис 154
Де Гол 54
Дедијер, Владимир 165, 166
И
Дзодзе, Кочи 81
Димић, Љубодраг 5, 10, 183 Ивањи, Иван 143
Додер, Миленко 100 Ивановић, Слободан Лале
Драгила, Перо 165 164, 165
Дробац, Милан 133 Идн, Ентони 113
Дубчек, Александар 24, 25 Исић, Момчилo 11
Духачек, Антун 133, 138
Ј
Ђ Јанигро, Антоио 156
Ђерђа, Јосип 54 Јаринг 57
Ђикић, Осман 133 Ји, Чен 68
Јовановић 114

208
 Индекс

Јовановић, Драгољуб 100 Л

Јовановић, Слободан 98
Ласло, Борхи 128
Јоран 120
Ласло, Рајко 129
Јулијус, Ђука 142
Лаушман, Бохумил 164, 165,
166
К Лењин, Владимир Илич 67
Кљакић, Веселин 164 Лончар, Гојко 164
Кадар, Јанош 127, 129, 131, Лошонци, Геза 141
134, 137, 138, 140, 141, 143, 144,
145 М
Калеб, Вјекослав 157
Маљенков, Георгиј 127, 139
Капетанидес 119
Максимовић, Десанка 157
Капичић, Јован 133
Малетер, Пал 144
Караманлис 124
Мао, Це Дунг 67
Кардељ, Едвард 112, 118, 138,
139, 140, 141, 144, 165 Марковић, Божидар В. 6
Карделис, Андреј 167, 168 Марковић, Марко 157
Кастро, Фидел 35 Марковић, Светозар 102
Каунда, Кенет 199 Маркс, Карл 105, 106
Кведер 69 Масарик, Јан 155
Кевић, Шефик 166 Мачек, Владимир 156
Кенеди, Џон 31, 32, 74 Мендерес 122
Кеприли 113, 115 Миљавец, Станко 51
Кидрич, Борис 165 Мићуновић, Вељко 115, 136,
137
Клементис 154
Мићуновић, Драгољуб 103
Ковач, Иштван 134, 137
Мики, Хосни 50
Ковачевић, Катарина 6, 10,
127 Микојан, Анастас 136
Конески, Блажо 157 Милованов, Миленко 140
Конрад, Карел 157 Миних, Ференц 141
Кос, Милко 157 Митровић, Момчилo 11
Костић, Душан 157 Михајлов, Михајло 103
Костка, Јозеф 157 Михаиловић, Драгољуб 6,
102, 105-106
Костов, Трајчо 81
Молотов, Вјачеслав 117
Кукоч, Иван 49, 51

209
Индекс

Мугоша, Илија 51 Плоцек, Александар 157

Мунири, Камал 50 Поповић, Коча 46, 50, 54, 113,
Мурко, Иво 169 114, 116, 119, 139, 140
Поповић, Славко 51
Н Приц 124

Нађ, Имре 127, 129, 131, 132,

133, 134, 135, 138, 139, 140, 141,
Р
142, 143, 144, 145, 146 Рајк, Ласло 81, 134, 135
Нагиб, Мухамед 40 Радаковић, Илија 51
Насер, Гамал Абдел 22, 23, Радић, Радмилa 11
32, 37, 40, 41, 47, 50, 52, 53, 57,
Радојевић, Мира 6, 10, 97
58, 65, 69, 74, 121, 192
Радовановић 114, 120
Неједли, Здењек 155
Ракоши, Маћаш 127, 129, 131,
Нехру, Џавахарлав 22, 23, 32,
132, 134, 135, 136, 137, 146
41, 64, 65, 69, 70, 73, 74, 121
Ранковић, Александар 138,
Никезић, Марко 40, 41, 57
139, 140, 141, 165
Никсон, Ричард 31, 32, 33,
Раух, Франтишек 157
191, 192, 195, 196, 201, 202
Реинерова, Ленка 164
Новотни, Антоњин 24, 169
Ријад, Абд Ел Монем 50, 57
Рид, Џон 142
О
Ромикс, И. 131
Офуз, Мона 128 Роџерс, Вилијам 191, 192,
202
П Рус, Јосип 155

Павићевић, Мишо 54
С
Павшић, Марјан 157
Паленичек, Јозеф 157 Садл, Милош 157
Папагос 119, 120 Саичић, Милош 102, 103
Петер, Габор 135 Сакс 156
Петефи, Шандор 130 Санто, Золтан 140
Петовар, Руди 49 Сарић, Милицa 166
Петровић, Ненад 102, 105, Свобода, Лудвиг 25
106, 107, 108 Селасије, Хаиле 54
Питхарт 169 Селић, Момчило 104

210
 Индекс

Селинић, Слободан 6, 10, 149 Ф

Симон, Андре 157
Фарук 40
Слански, Рудолф 166, 169
Фејић, Ибрахим 39, 43
Смолеј, Виктор 157
Филон 124
Смрковски, Јозеф 25
Фире, Франсоа 127, 128
Солдатић, Далибор 140, 141
Фирлингер 152
Спасић, Божидар 100
Фодор, Драгутин 164
Стаљин, Ј. В. 13, 15, 16, 17, 20,
Фрол, Иво 157
29, 77, 78, 79, 80, 81, 82, 83, 89,
90, 94, 95, 96, 111, 115, 117, 118,
120, 127, 129, 131, 135, 146, 149, Х
166, 169, 171, 185
Хајек 25
Станковић, Ђорђе 5
Хамовић 118
Стефанопулос 114
Хегедиш, Андраш 130, 137,
Стојановић, Светозар 103
138
Сукарно 22, 23, 32, 68, 69, 70,
Хенди, Томас 113
72, 73, 74
Херцен 107
Суслов, Михаило А. 134, 136
Хитлер, Адолф 152
Холечек, Алфред 157
Т
Хорват 156
Тадић, Љубомир 103, 104 Хрушчов, Никита 20, 33, 74,
Терзић, Милан 6, 10, 111 85, 89, 117, 118, 124, 127, 135,
Тодоров, Милош 81 136, 137, 139, 142
Тошић, Десимир 105 Хури 42
Труман, Хари 16 Хусеини , Хај Амин 39

Ћ Ц

Ћосић, Добрица 104, 142 Цветковић, Владимир Љ. 7,

9, 77
Цви, Бен 46
У
У Нуа 64 Ч
У Тант 54
Чавошки, Јован 7, 9, 63
Чаудури, Гопал 67

211
Индекс

Чаушеску, Николае 190

Черник, Олџих 25
Черчил, Винстон 115, 120

Џ
Џонсон, Линдон 32, 52, 53,
55

Ш
Шарид, Осман 42
Шатобријан 107
Шахинпашић 39
Шик, Ото 25
Шимак, Лев 157
Широки, Вилем 163, 169
Штамбук, Зденко 157
Шторх, Рудолф 51
Шумоња, Милош 51

212
Институт за новију историју Србије
Библиотека „Зборници радова”
Бр. 6

Извршни издавач
ИП Сигнатуре, Београд

Техничко уређење
Ана Контић

Лектура и коректура
Милена Шећеровић

Превод резимеа на енглески језик

Зоран Јањетовић

Штампа
Пекограф, Земун

Тираж
300 примерака

ISBN 978-86-7005-081-5
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
327.54(082)
327 (497.1) „1945/1990” (082)

ЈУГОСЛАВИЈА у хладом рату: прилози истраживањима: зборник

радова = Yugoslavia in Cold War: supplements to research: collection
of articles/ [главни и одговорни уредник Александар Животић].-
Београд: Институт за новију историју Србије, 2010
(Земун: Пекограф).- 212 страна.; 24 цм.-
(„Зборници радова” /Институт за новију историју Србије; бр. 6)

„Зборник радова `Југославија у хладном рату` настао је као резултат

два круга истоименог циклуса предавања које су у Коларчевој
задужбини одржали пријатељи и сарадници Института за новију
историју Србије...”--> Уводна реч.- Тираж 300.- Подаци о ауторима:
стр. 5-7.- Стр.9-11: Уводна реч/ Редакција.- Summaries.- Регистар

ISBN 978-86-7005-081-5

а) Међународни односи – Хладни рат – Зборници

б) Југославија – Спољна политика – 1945-1990- Зборници

COBISS.SR-ID 175443980