Secate li se priče o orlu koji je ziveo meñu koko sima? Postoji i drugi završetak.

Kada je ugledao orla u visini, postao je svestan sopstvene vrednosti i konačno uspeo da poleti, da otpočne novi život, da preobrati svoje postojanje u spokojstvo i radost. Naša sreća je na dohvat ruke: ona ne zavisi od onoga sto nam se dešava, već od načina na koji opažamo svet i suočavamo se sa njim. Ako želimo da budemo srećni, možemo to biti odmah, jer je ključ naše sreće skriven u nama. Sve prepreke na putu do sreće sami smo stvorili. Jeste li svesni da ste odgovorni za sopstvenu sreću u svim godinama koje su prošle? Dozvolili ste da vas neko kontroliše, da vam nametne odreñeni način života. Možemo okusiti život tek kada odbacimo strah da ćemo bilo šta izgubiti, kada postanemo svesni da nam ništa ne može biti oduzeto. Nesvesne osobe ne mogu da uzvrate ljubav, mogu samo pokazivati želje, očekivanja i manipulisati njima. Ono što ljudi nazivaju ljubav, najčešće je samo autointeres. Naučili su da porede ljubav sa vrlinom i da je žive na način koji je prihvatljiv za druge, Proverite svoju ljubav, svoj nivo svesnosti na sebi, kada se neka vaša želja sukobi sa željom voljene osobe ili biva odbačena. Šta se tada dešava? Da li dolazi do razočaranja? Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogućnost da ih prihvatimo bez straha.

NOVI DAN

ANTONI DE MELO

NOVI DAN
BEOGRAD / MMI

Duhovne ivežbe

Naslov originala

A NEW DAY IN YOUR LIFE Anthony de Mello
Preveo i priredio

Plavio Rigonat
Copyright za Srbiju Plavio Rigonat Neovlažćena proizvodnja ove knjige i trgovina istom najstrože se kažnjava (Cl. 147 u vezi sa cl. 172 krivičnog zakona Srbije.)

PRVI DEO

OSTAVITE SVOJ ČAMAC NA OBALI
Molitva, ljubav, duhovnost, vera znače oslobañanje od iluzija. Kada jednom odbacimo iluzije, srce je slobodno, ljubav se širi. Tada ste srećni. Tada ste prosvetljeni. Tek tada spoznajete Boga...

Duševni mir
Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvañali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: „Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvañamo?" a ovaj je uzvratio: „Zašto da ne? Oko čega ćemo se svañati?" „Mogli bismo oko ovog hleba", predložio je prvi. „U redu, svañajmo se oko hleba. Kako se to radi?" „Ovako", rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?" „Zadrži ga", rekao je drugi monah. Duševni mir ne mora biti pokvaren nekim sporom ili diskusijom. Ono što uništava taj mir je „ja", naš ego. „Ovo pripada meni i ni sa kim ga neću deli-ti." Kada prevagne ovakav egoistički stav i vezanost za stvari, srce postaje svakim danom sve tvrñe. To je najveći neprijatelj unutrašnjeg mira i spokojstva: tvrdo srce, okorelo od egoizma i prianjanja za ono što nas okružuje. Zamislite da u jednoj naciji grupa ljudi koji po-seduju velike površine zemlje i novca izjavi: „Ni sa kim nećemo deliti naše bogatstvo". Zamislite da svi narodi na zemlji zauzmu isti stav: „Samo nas naše

8

Antoni De Melo

blagostanje zanima; drugi nas uopšte ne interesu-ju". Kako očuvati mir u takvoj situaciji? Okamenjena srca, okamenjene nacije. Ali pre nego što progovorimo o nacijama, govorićemo o vama, o sebi. Posmatrajte svoje srce. Mogli biste reći: „Život nam je ispunjen svañama i borbom!" Ali nema mržnje, nema ozlojeñenosti. „Život nam je ispunjen bolom i patnjom!" Ali nema nikakvog nereda u vašoj svesti. „Život nam je ispunjen stalnom dinamikom i neprekidnom akcijom!" Ali nema duševnog nemira, nema nervoze. Možete li ovo izjaviti kad je reč o vama? Ako možete, bićete graditelji mira u ovom svetu. Sirenje mira i duševnog spokojstva sama je suština i svrha molitve. Kako se to postiže? Hoćemo li to pokušati? Da pokušamo sada i ovde? Izvedimo najjednostavniju duhovnu vežbu koja traje samo minut-dva. Zatvorite oči i uspostavite kontakt sa svojim telom. Obratite pažnju na dodir odeće i ramena, na dodir odeće i leña. Šaka. Osetite svoju šaku koja se na nešto oslanja ili dodiruje drugu ruku. Osetite težinu svoga tela, koja pritiska stolicu na kojoj sedite, ili krevet na kome ležite. Stopala dodiruju obuću ili tle. Ponovite još jednom: ramena, leña, šaka, bokovi, stopala. Još jednom, polako: ramena, leña, šaka, bokovi, stopala. Sada lagano otvorite oči. Vežba je gotova. Šta se dogodilo dok ste izvodili vežbu koju sam vam predložio? Da li ste se opustili ili vam je porasla napetost? Većina ljudi doživljava opuštanje, retki osete nervozu. Ukoliko vam se to desilo, dobro bi bilo da stupite u dodir sa svojom tenzijom. U kom delu tela ste osetili napetost? Obratite svu svoju pažnju na to. Postepeno, doći će do opuštanja. Ako

Novi dan 9

se vežba ponovi nekoliko puta, mnogi će možda i zadremati. Da li ova vežba opuštanja donosi mir o kome govorim? Ovo nije vežba opuštanja, ovo je vežba pažnje. ,,U redu! Ali duševnog mira!?" Da, duševnog mira, čak i ako možda ne verujete. To je kao da ulazite u same sebe. Kao eksperiment, novi doživljaj, začudno viñenje stvarnosti.

Tišina koja vodi Bogu
Ova razmišljanja su pomoć, uputstva za pros-vetljenje. Govoriću vam o molitvi, meditaciji, o radosti, duševnom miru, životu, slobodi i tišini. Počeću od tišine i odmah ću vam reći zašto: svaka staza koja vodi Bogu je staza koja vodi tišini. Tišina je početak. Šta je tišina? Na Istoku postoji priča o caru koji je posetio svog učitelja i rekao mu: „Strahovito sam zauzet, po čitav dan. Kako da doñem do duhovnog sjedinjenja s Bogom? Ali odgovori mi jednom rečenicom!" Učitelj mu je rekao: „Jedna reč biće dovoljna!" „Koja?" upitao je car. „Tišina", odgovorio je učitelj. ,,A kako da doprem do tišine?" pitao je car. „Meditacijom." Na Istoku, meditacija znači nerazmišljanje, prevazilaže-nje misli. Onda je car upitao: „Šta je meditacija?" Učitelj je odgovorio: „Tišina!" „Kako da doprem do Tišine?" „Meditacijom!" „Šta je meditacija?" „Tišina!" Tišina znači prevazilaženje reci i misli, da ih ostavimo iza sebe. Šta ne valja kod reci i misli? To što su ograničene.

lO

Antoni De Melo

Bog nije ono što govorimo o njemu: nije ništa od onoga što zamišljamo. To je ono što ne valja kod reci i misli. Većina ljudi zarobljena je predstavama koje su stvorili o Bogu. To je glavna prepreka na putu spoznaje. Da li biste voleli da doživite tišinu o kojoj govorim? Prvi korak je da shvatimo. Šta? Da shvatimo kako Bog nema ničeg zajedničkog s vašom idejom o njemu. U Indiji raste puno ruža. Pretpostavimo da nikad u životu nisam osetio miris ruže. Pitam vas kakav je miris ruže. Možete li mi ga opisati? Ako ne možete da opišete tako jednostavnu stvar kao što je miris ruže, kako možete govoriti o Bogu? Bog prevazilazi sve reci o njemu. To je ono što ne valja kod reci. Jedan veliki mistik napisao je knjigu Oblak nespoznaje, u kojoj govori: „Hoćete li da spoznate Boga? Postoji samo jedan način: nespoznaja!" Morate izaći iz svoga uma i svojih misli; tada ga možete shvatiti srcem.

S one strane reci
Ako je sve ovo istina, šta su onda Sveti spisi? Oni nam ne daju sliku Boga, čak ni opis; nude nam samo indikacije. Sve zato što su reci nemoćne da ga opišu. Uzmimo da se nalazim u Indiji i putujem ka Bombaju. Stižem do table na kojoj piše „Bombaj". Kažem: „Aha, tu smo. Ovo je Bombaj". Vraćam se nazad. Kada stignem, ljudi me pitaju: „Jesi li bio u Bombaju?" „Bio sam." „I kakav je?" „Šta da vam ka-

Novi dan

11

žem, žuta tabla s nekim slovima, jedno je čini mi se B, drugo..." Eto. Tabla nije Bombaj, niti uopšte liči na njega. Nije ni crtež Bombaja. Samo znak, putokaz. To su i Sveti spisi, samo putokazi. Kada Mudrac pokaže ka Mesecu, budala vidi samo prst. Zamislite da uperite prst ka mesecu i kažete: „Mesec", a neko vam priñe i kaže: „To je, znači, Mesec?" gledajući u vaš prst. U tome je opasnost i tragedija reci. Reci su lepe. „Otac", recimo, lepa je reč kao simbol za Boga. Crkva o tome govori kao o tajni. Bog je tajna. Ali ako bukvalno shvatite reč „Otac", naći ćete se u ćorsokaku, jer će vas pitati: „Kakav je to otac kad dozvoljava toliko patnje u svetu?" Bog je tajna! Nepoznat, neshvatljiv, zauman, neizreciv. Zamislimo da se čovek koji je od roñenja šlep zainteresuje kakva je ta zelena boja o kojoj ljudi govore. Kako biste je opisali? Nemoguće! Pitaće vas: „Da li je hladna ili je topla? Velika ili mala? Gruba ili meka?" Ništa od toga. Siroti čovek formuliše pitanja na osnovu svojih ograničenih iskustava. Ali pretpostavimo da sam muzičar i da mu kažem: „Ja ću da ti objasnim kakva je zelena boja - ona je kao muzika". Jednog dana taj čovek progleda i ja ga pitam: „Jesi li video zelenu boju?" a on odgovori: „Nisam". Znate li zašto? Tražio je muziku! Toliko se vezao za ideju muzike da, čak i kad je video zelenu boju, nije mogao da je prepozna. Postoji priča o ribici u okeanu. Neko joj kaže: „O, kako je beskrajan okean! Veličanstven je, čudesan!" A ribica, plivajući levo-desno, uzvraća: „Gde je taj okean?" „Pa u njemu si!" Ali voda je sve što ona nalazi, jer nije u stanju da shvati staje okean. Vezana je za reci. Ne dešava li se i nama ista stvar? Mož-

12

Antoni De Melo

da nas Bog posmatra, dok mi, zatočenici sopstvenih ideja, uzaludno tapkamo u mraku! Tragično. Tišina je prvi korak da bi se stiglo do Boga i shvatanja da su sve ideje o Bogu potpuno deplasirane. Najveći broj ljudi nije spreman da ovo shvati, što pretstavlja veliku prepreku svakoj molitvi. Da bismo stigli do tišine, neophodno je da postanemo svesni naših pet čula, koristeći ih. Mnogima se ovo može učiniti kao nešto apsurdno i gotovo ne-verovatno, ali sve što treba da učinite je da gledate, slušate, dodirujete, mirišete i okusite. Na Istoku govore: „Bog je stvorio svet. Bog igra u svetu". Možete li zamisliti ples a da ne vidite onoga ko igra? Da li su oni jedno? Ne. Bog je u stvaranju kao glas pevača u pesmi. Zamislimo da pevam neku pesmu. Tu je moj glas i ta pesma. Oni su tesno povezani, ali nisu isto. Razmislite nije li čudno da slušamo pesmu, ali ne i glas? Da vidimo ples, ali ne i onog ko igra?

Gledanje srcem
Možda je dovoljno da zatvorimo oči kako bi nam bila ukazana milost da vidimo i spoznamo Boga? Ne. Nama može biti ukazana milost da vidimo i spoznamo, ali to iziskuje poseban način gledanja. Lisica je rekla Malom Princu nešto čudesno: „Samo se srcem ispravno vidi. Suština ostaje nevidljiva za oči". Treba znači slušati srcem, gledati srcem. U jednoj japanskoj priči govori se o učeniku koji sumnja u sopstvenog učitelja: „Kriješ mi najdublju

Novi dan

13

tajnu kontemplacije". Učitelj mu odgovara: „Ne, naprotiv". Učenik ostaje pri svome. Jednog dana hodali su u podnožju planine i čuli pticu kako cvrkuće. Učitelj je upitao učenika: „Jesi li čuo cvrkut ptice?" „Da", odgovorio je učenik. „Sada znaš da ništa nisam sakrio od tebe", rekao mu je učitelj. „Da", potvrdio je učenik. Znate li šta se dogodilo? Učenik je osetio srcem, slušao je srcem. To je ta milost koja nam se može ukazati, samo ako umemo da gledamo i slušamo. Zamislite da posmatram zalazak sunca. Neki seljak mi priñe i pita me: "Šta gledaš? Kao da si opčinjen." Ja mu odgovorim: „Opčinjen sam Lepo-tom!" Siroti čovek onda počne da dolazi svake večeri na to mesto, tražeći Lepotu, i pita se kud se sakrila. Vidi sunce, nebo, oblake, drveće. Ali gde je Lepota? On ne shvata da Lepota nije jedna stvar. Lepota je način gledanja na stvari. Pogledajte oko sebe. Zaista se nadam da će vam biti ukazana ova milost, jer će vas obuzeti spokoj stvo dok gledate, i utonućete u tišinu i mir. Tada ćete videti. Kako se kaže u je-vanñelju po Jovanu: „On je bio u svetu, i svet je radi Njega stvoren, ali svet Ga nije prepoznao". Ako pravilno gledate, možda ga prepoznate. Nadam se da ćete, gledajući ples, videti i onog ko igra. Sveto pismo je prst koji pokazuje Svetlost. Koristimo reci da bismo ih prevazišli i stigli do tišine. Kako? Uzmimo, na primer ovaj deo: ,,A u poslednji veliki dan praznika, Hristos je ustao i pozvao: 'Ko je žedan, neka doñe k meni i pije'" (Jov. 7;37). Poñimo od pretpostavke da je to što ste pročitali ostavilo utisak na vas. Šta dalje? Ne čitajte dalje, već izgovarajte tu rečenicu: „Ko je žedan neka doñe k meni i

14

Antom De Melo

pije", obraćajući se svome srcu. Ponavljajte i ponavljajte ove reci, sve dok vam ne ispune srce. Nije neophodno razmišljati o smislu samih reci: vaše srce zna njihov smisao. Kada stignete do ispunjenosti, reagovaćete na reci. Kako? Neki će možda reći: „Svako? Zar to hoćeš da kažeš, Gospode? Lopov, greš-nik? Dobro, evo me, daj mi da pijem!" Neko drugi će reći: „Ne verujem. O kom piću je reč? Toliko sam ti puta prilazio i nikad mi ništa nisi dao!" Tu neko oseća razočaranje, srce mu je ispunjeno gnevom i ozlojeñenošću, i sasvim je razumljivo što tako govori sa Bogom. To je velika molitva, jer najpoštenije iznosi ono što taj čovek nosi u svom srcu. Neko treći bi mogao da kaže: „Sasvim mi je jasno o čemu govoriš, Gospode, jer si mi već davao da pijem! Evo me, opet sam ožedneo!" Ovo je jedan od načina da se uzvrati na poziv Biblije. Ali može doći i trenutak kada ste previše umorni da biste reagovali recima. Kad vas osećanja preplave, s toliko dubine i snage koje nijedna reč ne može da izrazi, možete samo da ne činite ništa, da ostanete u tišini; odgovor Bogu prevazilazi ma koju reč, neizreciv je. Ostanite u toj tišini sve dok vam pažnja ne popusti. Tek tada uzmite knjigu i nastavite s čitanjem, do trenutka kada vas uzdrma neka druga rečenica. Eto načina kako da čitate reci Svetog pisma da biste ih prevazišli, sve do tišine. Čitati, izgovarati i odgovoriti. Malo-pomalo, rezultat će biti tišina. A u tišini nalazite Boga. Postoji još jedan način kako da se pristupi Svetom pismu. Ostanite u tišini, gledajući i slušajući. A kada dostignete ovaj duboki unutrašnji mir, setićete se neke rečenice iz Biblije.

Afovi dan

15

Šum talasa
Znate li šta će se desiti? Reci Svetog pisma kao da će se urezati u vaše srce. Njihovo značenje posta-će tako snažno da će samo produbiti tišinu u kojoj se nalazite. Dobiće značenje koje prevazilazi ono koje um može da shvati. Mogu li ove reci uznemiriti vaš unutrašnji mir? To je kao mir i spokojstvo večeri; osluškujete cvrkut ptice ili crkvena zvona, i ti zvuči čine vašu tišinu još dubljom. Razmislite o sledećim recima: „Priñi, poñi sa mnom!" „Sve je moguće za onoga koji veruje. Veru-ješ li da ja to mogu učiniti?" „Mir!" „Ne strepite, to sam ja!" „Voliš li me?" Zamislite daje Isus tu, da stoji pred vama i upućuje vam ove reci. Morate odoleti iskušenju da odgovorite. Ćutite, ništa ne odgovarajte. Pustite da reci dopru do vašeg srca, da obuzmu čitavo vaše biće. I, kad više ne možete da izdržite, reagujte, dajte svoj odgovor. Najverovatnije ćete ući u tišinu pre svog odgovora. To je veoma jednostavan i efikasan metod da bi se stiglo do tišine. Sada ću vam ispričati jednu priču, kao najkraći put od ljudskog bića do istine. Na jednom ostrvu, oko tri milje od kopna, postojao je hram. U tom hramu bilo je hiljadu srebrnih zvona, velikih i malih. Kad god bi vetar duvao, zvona su zvonila. Pričalo se da svako ko čuje ova zvona biva prosvetljen i doživljava duboko jedinstvo s Bogom. Prošli su vekovi i ostrvo je potonulo u okean. Ostrvo, hram i zvona. Ostala je samo legenda da ova zvona ponekad zvone i da onaj ko ima dar da ih čuje stiže pravo do Boga. Jedan mladić prešao je stotine

16

Antoni De Melo

kilometara da bi stigao do mesta gde su se, kako se govorilo, nekada mogla čuti zvona sa potonulog hrama. Seo je u hlad jednog drveta kraj okeana i napeto iščekivao ne bi li čuo zvuk ovih zvona. Koliko god osluškivao, čuo je samo šum talasa koji su se razbijali o stene i zapljuskivali obalu. To je počelo da ga iritira, jer se trudio da ne čuje taj zvuk, ne bi li čuo zvona. Pokušavao je nedelju dana, dve, četiri... puna tri meseca. Kada je već razmišljao da odustane, čuo je jedne noći kako starci iz sela pričaju o ljudima koji su doživeli tu milost. Njegovo srce se ponovo probudilo, ali znao je da ushićenje srca ne može zame-niti zvuk ovih zvona. Nakon šest-sedam meseci resio je da digne ruke od svega i vrati se u svoj kraj. Možda je ipak samo legenda u pitanju, mislio je, možda milost nije bila namenjena njemu. Pozdravio se sa ljudima kod kojih je boravio, i zatim otišao do obale, da se oprosti s drvetom koje mu je tako dugo pružalo hlad, sa morem i nebom. Dok je tako sedeo, udubio se u šum talasa, i prvi put otkrio da je taj zvuk veoma prijatan, da opušta; taj ga je zvuk doveo do tišine. I, dok je tišina postajala sve dublja i dublja, nešto se dogodilo. Čuo je kao zveckanje nekog zvončića. Uplašio se i pomislio: „Mora da je u pitanju autosugestija. Uobrazio sam ovaj zvuk". Ponovo je počeo da osluškuje šum talasa, opustio se i stupio u tišinu. Tišina se zgusnula i opet je čuo tihi zvuk zvona. Pre nego što je stigao da se uplaši, zazvonilo je drugo zvono, pa treće, pa još jedno... da bi na kraju zazvonilo svih hiljadu zvona potonulog hrama. Tada je doživeo milost spajanja s Bogom.

Novi dan

17

Ako hoćete da čujete zvuk zvona, osluškujte šum mora. Ako hoćete da vidite onog koji igra, gledajte ples. Gledajte, slušajte, hranite nadu da će vam jednog dana biti podareno da vidite i spoznate, svojim unutrašnjim bićem.

Mistička fantazija
Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosañivali, tražeći od Njega sve i svašta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih: „Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu je odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu", drugi: „Na dno okea-na, tamo te niko neće pronaći", treći: „Najbolje da se sakriješ na tamnu stranu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronašao?" Na kraju, Bog se obratio svom najpametnijem anñelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?" Anñeo se nasmešio i odgovorio mu: „Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze". Ova drevna indijska priča sačuvala je svoju aktuel-nost. Podsetite se jednostavne vežbe pažnje koju sam vam predložio. Ona vas vodi do vašeg srca. Vodi vas vašoj kući. To je značenje onog „vraćanja sop-stvenom srcu". Vratite se svojoj osnovi, vratite se sebi, i to na jedan veoma jednostavan način. Sve što treba da učinite je da stupite u dodir sa sopstvenim telom. Ali to morate sami da učinite. Ako budete istrajni, vremenom ćete otkriti neizrecive stvari, i to će vam doneti duševni mir. Vaše srce biće ispunjeno mirom i svi strahovi će iščeznuti. Ali za to je pot-

18

Antom De Melo

rebno vreme. Za unutrašnji mir ne postoji magična formula. Do njega se stiže sporo, uz puno strpljenja. Možda ćete mi reći da je baš vreme ono što vam nedostaje. Meñutim, ako nešto zaista hoćete, uvek ćete naći vremena za to. Na primer, kada vozite. Ose-tite volan koji držite, osetite sedište pod vama, stopala u obući, postanite svesni svoga tela, stupite u dodir sa čitavim svojim telom. Nemojte samo zatvarati oči! To će vas smiriti i pomoći vam da otkrijete šta sve ove vežbe mogu da vam pruže. Dozvolite da nabrojim neke od efekata takvih vežbi, iako se gotovo nikada ne može umovati o njima. „Učini i videćeš!" kaže se na Istoku. Ali šta uop-šte treba da se dogodi osobi koja izvodi ovu vežbu? Ona pre svega vraća vitalnost, živi sopstvenu sadašnjost. A to je nešto izuzetno, kada zaista živimo sopstvenu sadašnjost. Često vam se desi da ne znate gde ste ostavili neku stvar? Stalno ste napeti, na ivici iscrpljenosti? Niste u stanju da se usredsredi-te? Ne sećate se ni onog što vam se juče desilo? Sve su to simptomi koji ukazuju na vašu potrebu da živite svoju sadašnjost. Jedan veliki indijski guru razgovarao je s grupom menadžera, rekavši im: „Kao što riba umire kad je izbačena na suvo, tako ćete i vi umreti ako ostanete ulovljeni u svetovna zbivanja. Riba mora da skoči u vodu, tamo je njen život. Vi morate da se vratite svome srcu!" Jedan od menadžera ga je pitao: „Hoćete li da kažete kako treba da se okanemo svojih poslova i odemo u manastir?" „Ne, ne", odgovorio je guru. „Nisam vam rekao da odete u manastir; nastavite i dalje sa svojim poslom, ali vratite se svome srcu."

Novi dan

19

Shvatate li? Vratiti se srcu ne znači posvetiti se nekom tajanstvenom planu mističke fantazije. To samo znači povratak kući, sebi samima, da ponovo živimo sadašnjost. Tek od tog trenutka ćete početi da živite. Osim toga, ove vežbe će vam doneti duševni mir, spokojstvo, navešće vas da razmišljate. Brzina je čudesna stvar; nemam apsolutno ništa protiv nje. Ali kada se brzina pretvori u užurbanost, tada postaje otrov. Japanci imaju poslovicu o kojoj treba ozbiljno razmisliti: „Onog dana kada prestaneš da putuješ, konačno ćeš stići". Ja bih to rekao ovako: „Onog dana kad prestaneš da trčiš, konačno ćeš stići". To me podsetilo na priču o ocu koji je sa decom bio u muzeju i neprestano govorio: „Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa nećete videti!" To je ono što je užasno u životu. To je ono što svi mi radimo. Provodimo život u napornim pokušajima da ušte-dimo vreme i, u meñuvremenu, mi proćerdamo taj isti život. To je ono o čemu je govorio Isus: „Osvojio si svet i usput izgubio dušu". Postoji priča o mladom čoveku koji se vozio sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom. Jednog dana, dok je jurio autoputem, žena je otvorila auto-kartu i rekla mu: „Dragi, prošli smo izlaz sa autoputa!" da bi on, sav ponosan, uzvratio: „Nije bitno, potukao sam sopstveni rekord!" Eto užasa modernog života. Svi mi prolazimo kroz to. Ali znate li šta će vam pomoći da izvedete vežbu koju sam vam predložio? Evo šta: potrebno je samo da usporite.

20

Antoni De Melo

Koliko vam vremena treba da biste stigli na posao? Dvadeset minuta? Probajte da utrošite dvadeset i pet. Znam da će neko pomisliti da nisam normalan, ali samo me poslušajte. Koliko vam treba da doručkujete. Pet minuta? Doručkujte deset minuta! Čestitajte sebi za svakih nekoliko trenutaka koje dodajete svakoj stvari koju činite. Za nedelju dana po-čećete da živite u sadašnjosti.

Koncentracija
Jedan poslovni čovek iz Bombaja govorio mi je da se plaši meditacije, jer misli da bi to naškodilo njegovim poslovima. Vežbe koje sam vam predložio zgodne su upravo za ljude s puno obaveza, za hiper-aktivne, nikako za monahe zatvorene u nekom manastiru. Taj poslovni čovek, bez obzira na svoj strah od meditacije, uvideo je nakon ovih vežbi da mu posao sve bolje ide. Znate li zašto? Zato što je bio opušteniji, a samim tim porasla mu je moć koncentracije. Počeo je da radi stvari jednu po jednu. To je velika stvar kod molitve: koncentracija. Ako počnete da radite jednu po jednu stvar, bićete bukvalno prisutni u svakom trenutku, u svakoj svojoj radnji. Lako je shvatiti zašto su poslovi tog čoveka krenuli nabolje i zašto je postao tako efikasan. Da li su to duhovne vežbe? Da li je to meditacija? Svakako. Na Istoku milioni ljudi rade samo to, ništa drugo, i dostižu visok duhovni nivo. U tome je suština molitve: Bog i duhovnost bivaju otkriveni u životu, ne van njega. Sećate li se šta sam vam govorio o tišini? Isto važi i ovde.

l

Novi dan

21

A molitva? Sve zavisi od vaše definicije. Ako pod molitvom podrazumevate razgovor sa Bogom, onda to nije molitva, jer ne razgovarate sa Bogom, kada usredsreñujete svoju pažnju na osećaj sopstvenog tela, na njegove pokrete dok hodate. Meñutim, ako molitvu tretirate kao sjedinjavanje sa Bogom, to je onda zaista molitva. Do molitve stižete izvoñenjem jednostavne vežbe koju sam vam predložio: obratite pažnju na senzacije sopstvenog tela. Ova vežba doneće vam mnoge druge blagodeti. Pre svega duhovne blagodeti - na primer, sposobnost da prihvatite stvarnost takvu kakva je. To ćete sami otkriti. Pretpostavimo da neko od vas nema strpljenja i istrajnosti da uporno radi ovu vežbu. U tom slučaju, preporučujem druge dve jednostavne duhovne vežbe. Prva je vežba prihvatanja: „Bože, podari mi sposobnost da promenim ono što može da se promeni, da prihvatim ono što ne može, i mudrost da ih meñusobno razlikujem". Postoji mnogo toga u našem životu što se ne može promeniti. Bespomoćni smo i, ako naučimo da kažemo 'da' ovim stvarima, stići ćemo do duševnog mira. Mir boravi u tom 'da'. Ne možemo zaustaviti prolazak vremena, sprečiti smrt voljene osobe, prevazići ograničenja sopstvenog tela. Stanite zato ispred stvari koje ne možete da pro-menite. I recite svoje 'da'. Tako ćete stupiti u razgovor sa Bogom. Naravno, teško je. Nemojte primoravati sebe. Ali, ako uspete da u sopstvenom srcu kažete 'da', reći ćete 'da' Božjoj volji. Ako istrajete u ovom stavu, naći ćete mir čak i u onim stvarima koje uporno želite da promenite.

22

Antom De Melo

Distanca
Druga dodatna vežba je vežba distance. Setite se svog detinjstva, kada ste se tako uporno posvećivali nečemu, kada ste tvrdoglavo odbijali da se nečega odreknete. Niste mogli da živite bez toga. Setite se nečega što ste tada mrzeli, ili nečega što vas je plašilo. Mnogi od tih strahova i dandanas prisutni su u vama. Šta se dogodilo? Jesu li prošli ili nisu? Vežba je sledeća: napravite spisak stvari od kojih se osećate zavisnim, stvari kojima gospodarite, stvari kojih ne biste da se odreknete. Recite svakoj od njih: „Sve će ovo proći". Napravite i spisak onoga što vam se ne dopada, svega što mrzite, što ne podnosite i svakoj od tih stvari recite: ,,I ovo će proći". Kada se Hrist rodio, anñeli su pevali mir a kada je umro, ostavio nam je poklon: svoj mir. „Dajem vam svoj mir." Mir je poklon, ne možemo ga sami proizvesti, niti ga izmisliti. Sve što možemo učiniti je da otvorimo svoja srca kako bismo ga zadobili. Postoji priča o vojskovoñi koji je otišao kod proroka da ga izleči od lepre. Kada mu je prorok rekao: „Idi, okupaj se sedam puta u reci Jordan", vojskovoña se pobunio. Jedan od njegovih slugu rekao mu je: „Da je prorok zahtevao nešto veoma teško od vas, vi biste to učinili. Meñutim, on traži nešto sasvim lako, sasvim lako". Izvedite neku od ovih krajnje jednostavnih i lakih vežbi. Ni ne sanjate kakvog će to efekta imati na vas, kakve će promene izazvati u vama!

Afovt dan

23

Radost
Jednu od najčuvenijih rečenica u hrišćanskoj literaturi izgovorio je Sveti Avgustin: „Načinio si nas za sebe, Gospode, i naše srce ne miruje dok se ne odmori u tebi". Kad god ovo pročitam, setim se Kabira, jednog od najvećih mističkih pesnika Indije i stiha koji ga je proslavio: „Smejao sam se kad su mi rekli daje i riba u vodi žedna". Razmislite o toj poetskoj slici: žedna riba u vodi! Kako je moguće? Mi, ljudska bića, ne nalazimo sebi odmora ni spokoja. Posmatrajte svet oko sebe: drveće, ptice, travu, životinje... sve što je stvoreno. Reći ću vam nešto. Čitav svet prepun je radosti. Sve što živi sreć-no je! Znam, znam: postoji bol, patnja, prolaznost, starenje i smrt. Da, sve je to deo ovog sveta, ali shva-tate li vi šta je stvarno sreća? Samo je ljudsko biće žedno, samo je ljudsko srce nemirno. Zar to nije čudno? Zašto je čovek nesrećan, i šta može učiniti da pretvori svoju tugu u radost? Zašto su ljudi tužni? Zato što polaze od pogrešnih ideja i naopakih stavova, od iluzija i predrasuda. Prva pogrešna ideja od koje ljudi polaze je da je radost nešto srodno euforiji, uživanju, zabavi. S takvom idejom u glavi, ljudi kreću u potragu za drogama i stimulansima, i završavaju u depresiji. Jedina stvar s kojom treba da se drogiramo je život, što spada u tzv. lake droge, ali su efekti dugotrajni. To je, dakle, prva pogrešna ideja koje se treba osloboditi. Radost nije isto što i euforija, koja ponekad prati radost, ali nije neophodna.

24

Antoni De Melo

Druga pogrešna ideja je u našem stavu da možemo postići sopstvenu sreću, da možemo učiniti nešto kako bismo je zadobili. Ovde gotovo da pro-tivrečim sebi, jer se spremam da vam kažem šta možemo da učinimo da bismo bili šrećni. Meñutim, sreća ne postoji sama po sebi. Ona je uvek posledi-ca nečega. Treća i možda najpresudnija pogrešna ideja o sreći leži u verovanju da se ona nalazi izvan nas, u spoljnom svetu, u drugim ljudima. „Promeniću posao, tako ću možda biti srećniji", ili: „Promeniću kuću, zasnovaću novi brak, možda će mi to doneti sreću", itd. Sreća nema apsolutno nikakve veze sa bilo čime izvan nas. Ljudi većinom misle da će ih novac, moć, ugled učiniti srećnim. Meñutim, nikad nije tako. Pre će najveći bednici ostvariti sreću. Sećam se jedne priče o zatvoreniku. Bio je bačen u podzemlje, mučili su ga svakog dana. Jednog dana, prebacili su ga u novu ćeliju. U toj ćeliji bio je mali prozor kroz koji je mogao da vidi komad plavog neba danju i nekoliko zvezda noću. Čovek je bio toliko zadivljen ovim spektaklom da je napisao dugačko pismo svojima kod kuće, opisujući svoju bezmernu sreću. Kada sam pročitao ovu priču, pogledao sam kroz prozor. Preda mnom se prostirala priroda u svojoj lepoti. Bio sam slobodan; nisam bio zatočen, mogao sam da idem kud god mi se prohte! Ipak, ubeñen sam da nisam doživeo ni delić radosti siro-tog zatvorenika. Nešto slično čitao sam u romanu o čoveku koji je bio deportovan u jedan sovjetski koncentracioni logor u Sibiru. Kao i ostale logoraše, budili su ga u četiri ujutro, kada je dobijao komad hleba kao obrok

Novi dan

25

za čitav dan. Došlo mu je da ga odmah pojede, ali pomislio je: „Bolje da sačuvam malo, zatrebaće mi kad padne noć, često ne mogu da zaspim od gladi. Ako ove noći budem imao parče hleba, možda ću uspeti da zaspim". Nakon teškog rada koji je potrajao čitav dan, konačno je legao, pokrio se bednim će-betom i pomislio: „Danas je bio dobar dan. Nisu me terali na rad po ledenom vetru. A noćas, ako ne budem mogao da zaspim, imam parče hleba da utolim glad". Možete li zamisliti radost i sreću tog čoveka? Jednom sam upoznao paralizovanu ženu koju su svi pitali: „Otkud ti tolika radost koja zrači iz tebe?" a ona je odgovarala: „Imam sve što mi je potrebno za sreću. Mogu da radim najlepše stvari na svetu." Paralizovana, u bolničkoj postelji, a ipak prepuna radosti. Kakva izuzetna žena! Radost i sreća ne nalaze se u spoljnom svetu. Oslobodimo se jednom zauvek ove iluzije i to će nam promeniti život.

S one strane nas
Postoji još nešto čega treba da se oslobodimo, ako želimo sreću i radost. Moramo promeniti neke naše stavove. Koje? Prvi je stav deteta koje uvek i jedino vidi samog sebe. Koliko ste puta čuli decu kada govore: „Ako nećeš da se igraš sa mnom, idem ja kući"? Ispitajte sebe. Razmislite o onome što u vama izaziva nesreću i potrudite se da otkrijete ono što sebi gotovo nesvesno govorite: „Ako ne uspem da ostvarim ovo ili ono, odbijam bilo kakvu sreću".

26

Antom" De Melo

„Ako ne dobijem ovo ili se ne dogodi ono, sreća mi je nevažna." Mnoge osobe nisu srećne zato što postavljaju uslove sopstvenoj sreći. Otkrijte da li ovakav unutrašnji stav postoji u vašem srcu i odstranite ga. Postoji divna priča o čoveku koji je neprestano dosañivao Bogu svojim molbama i zahtevima. Jednog dana Bog je presekao stvar recima: „Dosta! Imaš samo tri želje. Kada se ostvare, ništa više nećeš dobiti. Da čujem, govori!" Zbunjen, čovek je upitao: „Mogu li bilo šta da tražim?" „Da!" odgovorio je Bog. „Ali samo tri želje i gotovo!" Posle kraćeg ok-levanja, čovek je progovorio: „Znaš, Gospode, pomalo se stidim, ali voleo bih da se oslobodim moje žene; glupa je i stalno me maltretira... Nepodnošljiva je! Ne mogu više da živim s njom. Možeš li da me oslobodiš nje?" ,,U redu", rekao je Bog, „tvoja će želja biti uslišena." I žena je umrla. Kada su prijatelji i rodbina došli na sahranu i počeli da se mole za pokojnicu, čovek je najednom uzviknuo u sebi: „Moj Bože, imao sam izuzetnu ženu koju uopšte nisam umeo da cenim dok je bila živa". Osetio je veliku slabost i obratio se Bogu: „Vrati mi je u život, Gospode!" Bog mu je odgovorio: „Dobro. Tvoja druga želja biće ispunjena". Čoveku je preostala samo jedna želja. „Šta da zatražim?" mislio je. Obratio se prijateljima za savet. Neki su mu savetovali: „Traži novac. S novcem možeš imati sve što poželiš", drugi: „Šta će ti novac ako nemaš zdravlje? Traži zdravlje", dok su treći govorili: „Šta ti vredi zdravlje kad ćeš jednog dana umreti? Traži besmrtnost". Siroti čovek nije više znao šta da zatraži, jer mu je neko rekao: „Šta će ti besmrtnost ako nemaš nikog koga bi voleo? Traži ljubav". Samo je mislio i mislio... ali

Novi dan

27

nije došao ni do kakvog zaključka, nije mogao da odluči šta da zatraži. Prošlo je pet godina... deset godina... Jednog dana Bog ga je upitao: „Kada ćeš mi reći svoju treću želju?" a čovek mu odgovorio: „Gospode, potpuno sam zbunjen, ne znam šta da zatražim! Možeš li Ti da mi kažeš šta da tražim od Tebe?" Bog se nasmejao i rekao mu: „Dobro, ja ću ti reći šta treba da zatražiš. Traži da budeš srećan, šta god te zadesilo. Traži radost, u tome je tajna!"

Pljesak jedne ruke
Drugi pogrešan stav je vezivanje. Ako se vežemo za negativne emocije, nikad nećemo biti srećni. Ne kažem time da se treba kloniti onoga što se naziva negativnom emocijom. Ne bismo bili ljudi ukoliko nikad ne bismo doživeli napetost ili potištenost, ako se nikada ne bismo rastužili zbog nekog gubitka. Negativne emocije su nešto sasvim prirodno. Ono što je neprirodno, što ne valja, je vezivanje za ove emocije. Izvedite sledeću vežbu. Možda je pomalo teška, ali je veoma korisna. Zamislite svoje duševne patnje, ljubomoru, osećanja krivice, razočaranja, itd. i upitajte sebe: „Šta će se desiti ako sve to odbacim?" U zen-budizmu postoji izuzetna duhovna vežba pod nazivom koan. Najčešće je to pitanje koje učitelj postavlja učeniku, pitanje na koje nema racionalnog odgovora. Na primer: „Kako zvuči pljesak jedne ruke?" ili: „Kakav si oblik imao pre svog začeća?" Daću vam jedan koan kao vežbu. Upitajte sami sebe: „Šta će se dogoditi ako se odvojim od svojih

28

Antom De Melo

negativnih emocija, od svog osećanja krivice, svojih razočaranja, svoje zavisti?" Znate li šta se može desiti nakon ovog pitanja, ovog koana? Može se desiti da na površinu ispliva strah. Nastavite da postavljate sebi ovo pitanje. Šta će se dogoditi? Možda ćete doći do velikog otkrića. Predložiću vam četiri jednostavne vežbe, koje vam mogu pomoći da pronañete svoju sreću i radost.

Najlepše stvari na svetu
Prvu vežbu neću izložiti. Otkrijte je u sledećoj priči. Čuveni učitelj žena po imenu Rjokan boravio je u podnožju jedne planine i vodio vrlo jednostavan život. Jednog dana u njegovu kolibu ušao je lopov, ali nije našao ništa vredno krañe. Dok je preturao naokolo, naišao je Rjokan i rekao mu: „Baš si se namučio. Ne možeš sad otići praznih ruku", da bi mu zatim dao svoju odeću i pokrivač. Zbunjen, lopov je sve to uzeo i pobegao. Učitelj je seo na prag kolibe, pogledao u sjajni Mesec na nebu i pomislio: ,Jad-ničak! Kad bih samo mogao da mu dam ovaj prekrasni Mesec!" Kakvu vrstu vežbe preporučuje ova priča? Pokušajte da to sami otkrijete. Ova vežba i koan koji postavlja izvanredni su za one koji traže postepene, ali dugotrajne rezultate. Vi možda želite nešto što će se odmah pokazati? Možda želite momentalno iskustvo radosti? Sreću koju ćete istog časa doživeti? Onda pokušajte sa sledeće tri vežbe koje vam predlažem.

Novi dan

Prva vežba. Pokušajte da od srca kažete: „Kako sam srećna (srećan)! Kako sam zahvalna za sve ovo!" Znate li da je nemoguće biti istinski zahvalan a ne biti srećan. Jednom rabinu došao je potpuno unezveren čovek i rekao mu: „Rabi, pomozi mi! Moja kuća je pakao! Živimo svi u jednoj sobi -ja, moja žena, deca i porodica moje žene. To je pakao! Nema mesta za sve". Rabin se nasmešio i rekao mu: ,,U redu, pomoći ću ti, ali moraš mi obećati da ćeš učiniti sve što ti budem naložio". „Naravno." uzviknuo je čovek. „Obećavam ti! Obećavam ti sve što god mi kažeš da učinim!" Rabin ga je upitao: „Koliko imaš životinja?" Čovek je odgovorio: „Jednu kravu, kozu i šest kokošaka". Rabin mu je naložio: „Uvedi sve te životinje u sobu i javi mi se za nedelju dana". Čovek nije mogao da poveruje svojim ušima, ali obećanje je obećanje. Potpuno slomljen, vratio se kući. Posle nedelju dana, sav rastrojen, došao je kod rabina i rekao mu: „Ja ludim! Ludim! Dobiću čir! Dobiću infarkt! Preklinjem te, učini nešto! Pomozi mi!" Rabin mu je smireno odgovorio: „Idi kući, izvedi životinje iz sobe i vrati ih u štalu. Doñi za nedelju dana". Čovek je otrčao kući. Kada je prošlo i tih nedelju dana, pojavio se kod rabina; oči su mu blistale od radosti kad je uzviknuo: „Rabi, mnogo nam je lepo! U kući je pravi raj!" Shvatili ste, zar ne? „Večito sam se žalio što hodam bos, sve dok nisam upoznao čoveka bez stopala." Pomislite na onu izuzetnu ženu, Helen Keler. Glu-va, nema, šlepa, a tako puna života. Ako se naučite zahvalnosti, pronaći ćete tajnu sreće. Pokušajte.

30

Antoni De Melo

Zamislite sebe u situaciji paralizovane žene koju sam vam pomenuo. Stavite se u njen položaj! Možete čak leći na pod da biste bolje osetili njenu situaciju. Zamislite da ste paralizovani i recite: „Mogu da učinim najlepše stvari na svetu. Imam sve ono što je najlepše na ovom svetu!" Otkrijte koje su najlepše stvari na svetu. Tada ćete otkriti šta zaista znači voleti, kušati, mirisati, gledati, slušati, opipati. Desiće vam se da čujete cvrkut ptica, šum vetra u krošnjama i glasove bliskih osoba, da vidite njihov lik. Otkrićete sve ove stvari i konačno okusiti tajnu zahvalnosti.

Monahov dijamant
Druga vežba. Veoma je jednostavna: mislite na jučerašnji dan. Setite se šta se dešavalo, jednog dogañaja za drugim, i izrazite svoju zahvalnost za svaki od njih. Recite: „Hvala. Kakva sreća da mi se to dogodilo!" Veoma je verovatno da ćete se setiti i nekog neprijatnog dogañaja. Zastanite. Razmislite. „To što mi se desilo, desilo se za moje dobro." Ako tako zaključite, recite „Hvala" i nastavite. Treća vežba koju vam predlažem povezana je sa verom. Prethodne dve bile su povezane sa zahvalnošću. Ova se tiče vere, verovanja da je sve što postoji dato od Boga za dobrobit svakoga od nas. Tu vežbu nazivam blagoslov. Mislite na dogañaje iz prošlosti, prijatne ili neprijatne i recite: „Dobro mi je činilo, to su bile dobre stvari za mene". Mislite na stvari koje vam se sada dešavaju i recite: „Dobro je, dobro je ovako..." Pomislite na budućnost i reci-

Novi dan

31

te: „Sve će biti dobro, dobro će biti..." Znate li šta će se dogoditi? Vera će se pretvoriti u radost. Vera koja se zasniva na ubeñenju daje sve u Božjim rukama i da će se sve okrenuti na dobro za nas, za našu sreću. Jedan čovek pritrčao je monahu koji je prolazio selom. „Daj mi kamen! Daj mi dragi kamen!" vikao je. Monah ga je upitao: ,,O kakvom kamenu govoriš?" Čovek mu je odgovorio: „Bog mi se noćas ukazao u snu i rekao mi: 'Sutra će u podne kroz selo proći monah i daće ti kamen, a ti ćeš tako postati najbogatiji čovek' - zato, daj mi taj kamen!" Monah je zavukao ruku u svoju vreću i izvadio najveći dijamant na svetu, velik kao kokosov orah! Zatim je rekao: „Ovaj kamen tražiš? Našao sam ga u šumi. Uzmi ga". Čovek je dočepao kamen i otrčao kući. Meñutim, čitave te noći nije mogao da zaspi. U zoru je izašao i potražio monaha. Našao ga je kako blaženo spava pod jednim drvetom, probudio ga i rekao mu: „Vraćam ti tvoj dijamant. Ti si najbogatiji čovek na svetu kad si sposoban da se tako lako od-rekneš bogatstva. Sada ti se i ja pridružujem". To je ono što treba da otkrijemo da bismo došli do radosti.

Život
Jednog dana Buda je sedeo okružen svojim učenicima, kada se pojavio neki starac koji mu je rekao: „Koliko dugo želiš da živiš? Traži milion godina i biće ti podarene!" Buda mu je bez oklevanja odgovorio: „Osam godina". Kada je starac nestao, učenici su se, razočarani, pobunili: „Učitelju, zašto nisi tra-

32

.Antom De Melo

žio milion godina? Zamisli koliko bi dobra učinio, stotinama, hiljadama generacija!" Buda je s osme-hom uzvratio: „Ako ja poživim milion godina, ljudi će biti mnogo zainteresovaniji da produže svoj život nego da dostignu mudrost". Da li ste shvatili smisao njegovog odgovora? Ljudi su daleko više privučeni perspektivom preživljavanja nego kvalitativnim uzdizanjem sopstvenog života. Koliko je to istina! Zaista je malo onih koji ulažu vreme i energiju da uzdignu svoje postojanje na neki viši nivo. Možete i umreti a da uopšte niste živeli u pravom smislu reci. Ljudi misle da su živi zato što dišu, jedu, govore, idu tamo-ovamo. Nisu mrtvi, jasno je. Ali da li su zaista živi? U suštini, oni nisu ni živi ni mrtvi. Šta znači biti zaista živ? Znači tri stvari: biti ono što jesi, biti sada i biti ovde. Biti živ znači biti ono što jesi. Živi smo u onoj meri u kojoj smo zaista ono što smo. Možemo se upitati: „Zar ja nisam ja? A ko sam onda ako nisam ja?" Meñutim, ima mnogo osoba koje nisu ono što su, samo su marionete. Pretpostavimo da imamo psa. U mozak mu ugradimo čip i pošaljemo ga daleko od nas, a odavde mu šaljemo signale. Kažemo mu: „Hop!" i on skoči. Kažemo: „Lezi!" i on legne. Svi su zadivljeni. „Kakav izuzetan pas!" govore. Ali on je samo objekat daljinskog upravljanja, što može biti odgovarajuća slika za milione ljudi na ovom svetu. Mnogi ljudi dolaze da mi traže savet kako da rese svoje duhovne i emotivne probleme, i ja se često pitam: „Na čije glasove odgovaraju ovi ljudi? Na čije glasove iz prošlosti?" I upoznajem neobične osobe, depresivne, pune predrasuda.

Afovi dan

33

Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Ljudi nisu ono što su; na odreñeni način, gotovo svi su kontrolisani. Šta je rezultat? Postaju marionete: ponašaju se, delaju i osećaju na mehanički način. Nemaju živa osećanja niti živo ponašanje, a nisu čak ni svesni toga. Odgovaraju na glasove ljudi, na iskustva koja pripadaju prošlosti. Doživeli su odreñena iskustva koja su ih obeležila za ceo život, koja ih drže pod kontrolom. Zato nisu slobodni, nisu živi. Eto osnovne prepreke duhovnom životu. „Ako hoćete da budete moji učenici, morate zamrzeti svog oca i majku!" Ove Kristove reci izazivaju zgražanje kod ljudi. Šta znače? Naravno, Isus nije hteo da kaže kako bi trebalo da mrzimo svoje roditelje. Siroti oni! Potrebno je da ih volimo kao što volimo sva ljudska bića. Otac i majka o kojima Isus govori su Otac i Majka koje nosimo ukorenjene u svom umu i koji nas kontrolišu. Tim glasovima se obraćam! Od njih treba da se odvojimo, da ih se otarasimo. Kada prestanemo mehanički da živimo, prestaćemo da budemo marionete. Kako da ostvarimo duhovni život ako nismo živi? Kako da postanemo Isusovi učenici ako se mehanički ponašamo, gledamo, slušamo, kao roboti?

Nedostatak vremena
Ovo je osnovno pitanje: kako prestati da živimo mehaničkim životom? Postoji vežba koja će nam pomoći. Izgleda laka, ali nije. Ako budete istrajni, shvatićete o čemu vam govorim.

34

Antoni De Melo

Vežba je sledeća: pomislite na neki dogañaj iz bliske prošlosti. Na nešto što se dogodilo juče, ili prošle nedelje. Ne izbegavajte da se prisetite neprijatnog dogañaja. Još bolje ako je neprijatan. Potrebno je da zapazite kako reagujete na sećanje, šta ose-ćate, kakva su vaša ubeñenja i stavovi u odnosu na dogañaj o kome razmišljate. Posmatrajte sve to i upitajte se na čiji glas odgovarate. Smognite hrabrosti da upitate sebe: „Da nije ovo reakcija neke druge osobe u meni? Nekoga iz prošlosti koga nosim u sebi?" Ova vežba traje desetak sekundi, najduže minut. Ako hoćete da postignete maksimalni učinak, morate se duže zadržati i posmatrati različite dogañaje u toku jednog dana. Posmatrajte svoje reakcije. Posmatrajte bez prosuñivanja o svemu tome, bez prihvatanja ili odbacivanja; budite nepristrasan posmatrač. Gledajte! Ne morate čak ni da postavljate sebi pitanja koja sam vam predložio. Ako vam to odvlači pažnju, zaboravite na pitanja. Ograničite se na posmatranje. Svaka mehanička reakcija će iščeznuti i počećete da živite. Tada ćete zapaziti pro-menu. Poznajem jednog čoveka u invalidskim kolicima. Jednom mi je rekao: „Znate, oče, stvarno sam počeo da živim tek kad sam ostao paralizovan. Prvi put u životu imao sam dovoljno vremena da se udubim u samog sebe, u svoj život, u svoje reakcije i misli. Život mi je od tada postao mnogo dublji, bogatiji i zanimljiviji nego ranije". Zar nije iznenañujuće kada jedan paralizovan čovek otkrije šta znači živeti, dok mnogi ljudi slobodni da idu kud god hoće ne uspevaju u tome, jer su paralizovani iznutra?

Novi dan

35

Velika prepreka proističe iz nedostatka vremena. Svi mi govore kako nemaju vremena. „Gde da nañem vremena da bih to radio?" Dobro, na šta trošite svoje vreme? Da održite svoje mehaničko postojanje? Pretpostavimo da neki lopov kaže prolazniku: „Pare ili život!" a ovaj mu odgovori: „Ovaj, b-bolje uzmi ŽIVOL, pare mi trebaju za crne dane!" Deluje glupavo, ali pomislite na ljude koji kao da govore: „Bolje neka mi ukradu život, jer mi je vreme potrebno da bih nastavio da živim od danas do sutra". Bilo bi komično da nije tragično. Zapazite svoje reakcije na svaki dogañaj prethodnog dana, uočite svoja ubeñenja. Ispitajte sebe. Da li ste spremni da izložite diskusiji svoje stavove? Ako je odgovor negativan, puni ste predrasuda i mehaničkih reakcija. Sećam se jednog izuzetnog mladog rabina, koji je nastavio rad svoga oca, takoñe rabina. Govorili su mu: „Rabi, potpuno si drukčiji od svoga oca!" a on se smejao: „Potpuno sam isti kao moj otac! On nikoga nije imitirao, kao što ni ja nikog ne imitiram. On nije bio fotokopija, a nisam ni ja". To znači biti živ, biti unikat, original. Osloboditi se glasova i daljinske kontrole. A do toga dolazite posmatrajući sami sebe.

Ziveti svaki trenutak
Još jedna stvar je potrebna da bismo bili živi: da postojimo sada. Šta to znači? To pre svega znači shvatiti nešto što vrlo malo ljudi shvata - da su i prošlost i budućnost potpuno nestvarni, i da je život u proš-

36

-Antom De Melo

losti ili budućnosti ravan smrti, da nema nikakve veze sa stvarnim, živim životom. Dobro mi je poznato da prošlost sadrži čudesne stvari, da od prošlosti možemo mnogo toga da naučimo, da prošlost utiče na nas i odreñuje nas, itd. Savršeno! Ali ona nije stvarna! Moramo planirati budućnost. U suštini, da ne planirate budućnost, najverovatnije da me sada ne biste slušali. Meñutim, ni budućnost nije stvarna, ona je samo misao u našoj glavi. U onoj meri u kojoj živite u budućnosti ili u prošlosti, ne postojite sada, ne postojite ovde. Članovi jedne porodice resili su da odu na tri dana u Švajcarsku. Mesecima su planirali ovaj izlet i, kad je konačno došao taj dan, izgubili su veći deo vremena organizujući putovanje. Kada su stigli u Švajcarsku, umesto da uživaju u čudesnim predeli-ma, umesto da udišu životvorni planinski vazduh, bacili su se na škljocanje fotoaparatima, kako bi imali slike koje će pokazati prijateljima. Fotografije mes-ta na kojima u suštini nisu ni bili. Telesno su bili, ali u svom duhu nisu bili prisutni, bili su na drugom mestu. Nestvarni izleti, nestvarni životi! Mi živimo u kulturi budućnosti. U kulturi sutrašnjice. Sutra ću biti srećan; sutra ću živeti. Živeću kad upišem studije; živeću kad odslužim vojsku; žive-ću kad se oženim. Kad se jednom oženimo i dobijemo decu, onda govorimo: živeću kad odrastu. Kada oni odrastu, mi više i ne znamo šta znači živeti! Um-rećemo a da nismo ni živeli.

Novi dan

37

Ulazak u sadašnjost
Jeste li spremni da pretrpite šok? Slušajte! Ispitajte sopstveni život. Ispitajte sve svoje misli i videćete da su najčešće okrenute prošlosti ili budućnosti. Postanite svesni koliko malo živite u sadašnjosti, koliko ste malo živi i doživećete šok. Mislite o svemu na ovaj način. Ljuštite narandžu da biste je pojeli. Ako je čitav vaš um usredsreñen na to kako ćete pojesti narandžu, znate li šta može da se desi? Vi uopšte ne Ijuštite narandžu, jer niste prisutni, a kada je budete jeli nećete toliko uživati u njoj, jer ćete biti na nekom drugom mestu. Jedan mudri stari čamdžija prevozio je hodočasnike na sveto mesto. Kada gaje neko od njih upitao: „Jesi li bio na tom svetom mestu?" čamdžija je odgovorio: „Ne, nisam, jer još nisam otkrio šta sve ova reka može da mi ponudi. U ovoj reci pronalazim mudrost, nalazim mir, nalazim Boga". Za razliku od njega, hodočasnici se uopšte nisu interesovali za reku, njihove misli bile su zaokupljene svetim mes-tom, nisu ni mogli da vide reku. Možda je ovo priča o našem životu. To je kao kad uzmeš šoljicu kafe da bi je popio, ali je u stvari ne podižeš, jer nisi tu, i nikada je ne popiješ, jer nisi tu, i sve tako. Zaista tragedija. Gubimo sopstveni život! Kako da vam se ukaže pomoć? Po jednoj legendi, Buda je prešao čitavu zemlju u potrazi sa pros-vetljenjem; posetio je ključne mudrace svog vremena, praktikovao je sve moguće duhovne discipline, ali nije dostigao prosvetljenje. Na kraju je odustao. Očajan, seo je pod smokvu i prosvetlio se. Godinama kasnije, učenici su ga pitali: „Učitelju, reci nam

38

Antom" De Melo

tajnu prosvetljenja. Kako si došao do njega?" Ali tajne i tehnike nisu postojale. Buda je to pokušao da im objasni. Ali učenici su hteli da saznaju tehniku, kako se to ostvaruje u praksi. Onda je Buda - zamišljam ga kako namiguje - rekao: ,,U redu, otkriću vam tehniku. Kada udišete, budite svesni činjenice da udišete. A kad izdišete, budite svesni činjenice da izdišete." Zanimljivo, zar ne? Ne izgleda baš kao neki duhovni savet. Znate li šta je bila njegova namera? Želeo je da učenici urone u sadašnjost, da postanu svesni onoga što se dešava sada i ovde! On je znao, u svojoj prosvetljenosti, da Bog nije sutra, daje Bog sada. Život nije sutra, život je sada. Ljubav nije sutra, ljubav je sada. Prosvetljenje je sada. Ako živite za to „sada", bićete prosvetljeni. Zaista. Ovo je veoma slično onoj vežbi kojom se postiže duševni mir, zar ne? „Činite stvari jednu po jednu i u sebi formulišite recima ono što činite." Izuzetno korisna vežba za iskorak u sadašnjost, da bi se živelo sada, da bi se živeo život, vaš život. To je druga stvar koja vam je potrebna da biste konačno počeli da živite, da biste bili ono što jeste, da biste postojali sada. Preñimo na treću stvar: biti ovde. To znači da izañemo iz sopstvenog uma i vratimo se sopstvenim čulima. Ili da bukvalno izañemo iz sfere apstraktnog i prepustimo se neposrednom iskustvu. Ispričaću vam priču o američkom vojniku tokom korejskog rata. Na Dan Zahvalnosti, najveći američki praznik, osetio je neizmernu nostalgiju za kućom. Jedan bračni par, koji je dugo živeo u Americi, pozvao ga je na ručak. Na svoju veliku radost i iznena-

Novi dan

39

ñenje, video je da su ispekli ćurku, njegovo omiljeno jelo. Ručak je počeo: dok se obilno služilo, upustio se u živ razgovor sa ukućanima. Kada se razgovor završio, njegov tanjir je bio prazan. Vojnik je postao svestan da u stvari kao da nije ni jeo, jer se uopšte nije sećao ukusa pečenja. To je ono što zovem ulaženje u ovde.

Jelovnik se ne jede
Argumenti su izuzetni, kao i ideje. Ali oni nisu život! Neobično su pogodni da nas vode kroz život. Ali nisu život. Apstrakcija nije život. Život je u iskustvu. To je kao da čitate neki čudesan jelovnik. Može vam poslužiti kao neka vrsta vodiča, ali on nije jelo. Ako sve vreme ovog sveta posvetite jelovniku, nikad ništa nećete pojesti. Može se desiti i nešto gore od toga. Ima ljudi koji jedu jelovnike. Žive od ideja i tako gube sopstveni život, ne žive ga. Šta učiniti da bi vam se pomoglo? Krišnamurti nas upozorava: „Onog dana kada dete naučimo nazivu neke ptice, dete više ne vidi pticu". Dete gleda ovu paperjastu i živu pojavu, tajanstvenu i potpuno čudesnu, a mi mu kažemo: „To je roda". Sada dete ima ideju: roda. Kasnije, svaki put kad vidi rodu, reći će: „Ma znam, to je roda". Isto važi, pretpostavimo, za ideju Amerikanca. Kad god vidim neku osobu koja dolazi iz Amerike, reću ću: „To je Amerikanac". Meñutim, možda neću zapaziti onu neponovljivost i jedinstvenost te ličnosti. Kada vam se dogodilo da ugledate neko dete koje je potpuno zadivljeno dok gleda nešto tako tajan-

40

Antoni De Melo

stveno, živo, skakutavo i apsolutno čudesno, kao što je, recimo, vrabac? Shvatate li? Reč, pojam prevazi-lazi svako razumevanje, Reč, pojam, mogu biti prepreka koja nam ne dozvoljava da vidimo konkretnu pticu. Termin „Amerikanac" može se ukazati kao prepreka koja nam ne dozvoljava da realno sagledamo čoveka koji je pred nama. Reč i sama ideja Bog mogu biti prepreka na putu ka viñenju Boga. Kako da pomognete sebi u takvoj situaciji? To možete učiniti odmah. Oslušnite sve zvuke koji dopiru do vas. Možete li čuti sve te zvuke? Visoke, niske, zvuk glasova? Znate li šta se dogaña kad to radite? Vraćate se svojim čulima: to je iskustvo. Ovde nema nikakve apstrakcije, nikakvih pojmova. Gledate ono što gledate, slušate ono što slušate, dodirujete ono što dodirujete, itd. Jednom mudracu kome je podareno prosvetlje-nje, učenici su postavili sledeće pitanje: „Učitelju, šta je tvoje prosvetljenje izazvalo u tebi? Šta si time dobio?" Mudrac je odgovorio: „Dobro, reći ću vam šta sam dobio: kada jedem, jedem; kada gledam, gledam; kada slušam, slušam. To je ono što sam dobio!" Učenici su protestovali: „Ali svi to rade!" A on je, smejući se, odgovorio: „Svi to rade? Onda bi svi bili prosvetljeni!" Odgovor je da niko to ne radi, gotovo niko nije prisutan, nije ovde i sada, gotovo niko ne živi. Biti živ znači biti ono što jesi, biti živ znači biti sada, biti živ znači biti ovde. Posmatrajte sebe. U onoj meri u kojoj budete posmatrali sebe, ne samo mentalno, već kao nepristrasan, odvojeni posmatrač, u istoj meri ćete odbaciti svoje mehaničko ponašanje, odbacićete sve ono što vas čini običnom mario-

Novi dan

41

netom i postaćete božji učenici. Ne možete to postati ako ste marionete. Ako ste samo deset posto živi, bićete samo tih deset posto učenici. Shvatate li? Okusite stvarnost, vratite se svojim čulima. To će vam pomoći da živite svoju sadašnjost. Pomoći će vam da živite sopstvena iskustva. U ovom „sada" susrećemo Boga. Zar je to molitva? Zar je molitva možda razgovor sa Bogom? Naravno, moliti se znači razgovarati sa Bogom. Ali zamislite neku majku koja je bolesna, leži u postelji: njena kći čisti čitavu kuću, priprema obroke, stara se o bašti. Ona ne razgovara sa svojom majkom, ali koliko joj govori! Stupite konačno u život i shvatićete mnoge Isusove reci... jer On nas ne zove samo novoj religiji, On nas zove životu.

S loboda
Jednog japanskog vojskovoñu zarobili su neprijatelji i bacili ga u tamnicu. Znao je da će ga sledećeg dana mučiti. Nije mogao da zaspi; koračao je gore--dole ćelijom, misleći o smrti. Najednom, došao je do sledećeg zaključka: „Kada će me mučiti? Sutra. Ali sutra nije stvarno: to je ono što su mi govorili učitelji žena!" Kada je to shvatio, umirio se i ubrzo zaspao. Kada je shvatio da je to „sada" jedino što je realno, konačno je zaspao. Bio je u tamnici, ali je postao slobodan čovek. Neprijatelji naše slobode nisu napolju, već su u nama. U nama su lanci koji nas

42

Antoni De Melo

drže okovanim. Govoriću o ovim lancima, jednom po jednom, jer ih je mnogo. Prvi lanac koji nas sprečava da budemo slobodni su ružna iskustva iz prošlosti, nešto što je sasvim lako shvatiti. Onaj ko je izgubio majku u, recimo, osmoj godini, toliko je traumatizovan ovim iskustvom da ne može više ni u koga da se uzda. Žena koja je kao mala trpela seksualno nasilje, boji se svih muškaraca. Čovek koji je nepravedno optužen i udaljen s posla, ostaje zatrovan gnevom čitavog života. Prvo što nas drži okovanim i onemogućava nam da budemo živi i slobodni, kao što sam već rekao, su negativna iskustva iz prošlosti. Kako raskinuti ove lance, kako postati opet slobodan? Postoji vrlo jednostavna vežba koja nam može pomoći. Da bismo ostvarili željeni rezultat, potrebni su nam sledeći rekviziti: vera i zahvalnost. Ako postanete svesni da ste pod uticajem nekog negativnog iskustva iz prošlosti, vratite se tom iskustvu, u nekom času kada ste smireni i spokojni. Ako niste u stanju, razgovarajte s Bogom i smirite se. Zamislite da ste pred Bogom i da mu kažete: „Gospode, teško je, ali verujem i od srca prihvatam da je to bila tvoja volja i da se sve to desilo za moje dobro. Čak i ako to dobro možda i ne vidim, ipak znam da ono postoji za mene". Učinite to nežno, bez gorčine, bez primoravanja sebe. Ako osetite da se u vama javlja snažan otpor, odustanite, pokuša-ćete nekog drugog dana. Ali veoma je važno, kada jednom počnete s ovom vežbom, da se potrudite da je završite. Može se desiti da vas zahvati gnev. U redu, naljutite se. Čak se i na taj način molite. Gospod će biti zadovoljan vašim poštenjem i iskrenošću. Nas-

Novi dan

43

tavite zatim nekog drugog dana. Ova vežba iziskuje dosta vremena, jer se sloboda ne osvaja preko noći. Kada osetite srcem i kažete da zaista verujete kako je sve za vaše dobro, tada možete i da zahvalite Bogu. Kada ste u stanju da zahvalite za sve što ste postigli i dobro koje iz toga proističe, osetićete se slobodnim, raskinućete jedan od mnogih lanaca kojima ste okovani.

Lanac prošlosti
Drugi lanac kojim ste okovani iznutra su pozitivna iskustva iz prošlosti. Da, dobro ste pročitali. Tako je lepo vraćati se na njih u secanju i hraniti se njima. Ali u tome se krije opasnost: možete postati žrtva bolesti koju nazivamo hronična nostalgija. Znate li šta se tada dogaña? Prestajete da živite! Napuštate sadašnjost. Ne samo to, veoma je verovatno da ćete i uništiti sadašnjost. Pretpostavimo da ste doživeli neko lepo iskus-™ tvo s nekom dragom osobom. Na primer, zajedno ste gledali izuzetan zalazak sunca. Drugi put ste izašli zajedno na večeru. I tako, uzimate lepo iskustvo iz prošlosti (recimo taj zalazak), zatvarate ga u zlatni kavez i nosite ga sa sobom, dokle god ste sa tom osobom; jednog dana tajno otvarate svoj zlatni kavez, pogledate unutra i kažete: „Nije više tako lepo kao nekad!" Shvatate li šta činite? S jednim iskustvom iz prošlosti uništavate sadašnjost. Postajete manje slobodni, manje živi. Vaše iskustvo vas sputava u lance!

44

Antom De Melo

Kako se osloboditi? Postoji jedan metod koji može biti veoma bolan. Izneti novi život na svetlost dana može duboko da povredi. Ali, ako ste spremni na to, razmislite o osobama koje ste nekad voleli i koje sada nisu više sa vama, jer su se udaljile ili su mrtve. Razgovarajte sa svakom od njih, recite im: „Imaš sreće što si ušla (ušao) u moj život! Zahvalan sam ti! Uvek ću te voleti! A sad moram da odem. Zbogom! Ako se vežem za tebe, neću naučiti da volim sadašnjost, niti ću naučiti da volim osobe sa kojima sam sada. Zbogom!" Sve ovo može biti veoma bolno. Prisetite se zatim nekih pozitivnih iskustava iz prošlosti; mislite o njima kao da su živi ljudi i recite im: „Bilo je zaista divno s tobom, osećam veliku zahvalnost! Ali sada zbogom!" To zaista može da zaboli. Postoji još jedna vežba koju neki mogu doživeti kao još težu i bolniju. Mislite na neke vaše kvalitete iz prošlosti, nešto što vas je činilo ponosnim, kao što su, recimo, vaša mladost, snaga, lepota. Obratite im se kao da su živi ljudi. Možda zvuči infantilno, ali ne plašite se da budete kao deca. Možete otkriti potpuno neočekivane stvari! Razgovarajte s njima i recite im: „Veličanstveno je bilo imati vas! Osećam ogromnu zahvalnost zbog toga! Ali sada moram da odem. Zbogom!" Mnogi stari ljudi nikad nisu živeli, i nikad nisu iskusili svu nežnost, dubinu i bogatstvo koje sobom nosi starost, samo zato što u duhu nisu ostavili iza sebe mladost, snagu, vitalnost. „Ono najbolje tek dolazi. Kraj života je tek početak." Najbolje tek dolazi. Mnogi gube najbolji period svog života, posled-nje godine, samo zato što su previše obuzeti onim što je prošlo, okovani lepim iskustvima iz prošlosti.

Novi dan

45

Eto dva lanca koji nam onemogućavaju da budemo srećni. Ranjena ptica ne može da leti, ali ne može ni vrabac koji se zakači za granu. Prestanite da se kačite za prošlost! Ponavljajte ovu indijsku izreku: „Voda postaje čista tako što teče dalje, čovek tako što ide napred".

Drugi nevidljivi lanci
Na redu je treći lanac. Strepnja i strah od budućnosti. Sećate li se priče o japanskom vojskovoñi? Hrist govori o identičnom unutrašnjem stavu, poetskim recima: „Pogledajte ptice na nebu, pogledajte žito u polju. Oni ne brinu. Za njih strepnja ne postoji." Kako je teško to ostvariti! Čak se i Isus zbunio pred smrću. Osetio je potištenost, doživeo snažan osećaj strepnje. Ako želimo da raskinemo lanac strepnje, moramo učiniti ono što je radio Isus - da se suočimo sa strahom i razgovaramo s njim kao da je živi čovek. Svojevoljno, bez prisile, jer je strah unutra, u nama, kamufliran u opreznost, preven-tivnost. Recite strahu: „Shvatam zašto si ovde. Ali ja verujem u Boga". Ako u svom srcu utvrdite da to možete učiniti, zahvalite se unapred na ishodu, jer će vam to biti od velike pomoći. Zahvalite Bogu za sve ono što može da vam se dogodi. Još jedan unutrašnji lanac koji nas čini robovima povezan je sa budućnošću: ambicija. Nema ničega lošeg u ambicioznosti, to čak može biti veličanstveno. Ali užasno je pasti u ropstvo ambicije! Osobe opsednute ambicijom, koja upravlja svim njihovim postupcima, u suštini uopšte ne žive! Objašnjenje

46

Antoni De Melo

nije potrebno. Svi mi znamo takve osobe. Sta da učinite ako ste žrtva ambicije? Stanite pred Boga, s po-verenjem da je budućnost u njegovim rukama. Recite mu: „Gospode, verujem da upravljaš mojom budućnošću, učiniću sve što je u mojoj moći da ostvarim svoje snove, ali rezultat prepuštam tebi". Zatim se zahvalite na ishodu vašeg unutrašnjeg stava. Osvo-jićete mir i slobodu. Sledeći lanac je vezivanje za sadašnje stvari. Ljudsko srce je veliki magnet, što ne treba ni govoriti, jer smo svi mi to iskusili. Želimo da posedujemo stvari ili osobe, i da se nikad od njih ne odvojimo. Postajemo zavisni i gubimo svoju slobodu. Istovremeno, često ni drugima ne dozvoljavamo da budu slobodni, krademo njihovu slobodu, zabranjujemo je. Predlažem vam jednu vežbu da biste oslobodili svoje srce od ove vrste zavisnosti. Mislite na neku osobu za koju ste duboko vezani, toliko vezani da ne možete bez nje. Razgovarajte u mislima sa tom osobom, zamislite je kako sedi pred vama; razgovarajte s njom. Obratite joj se spontano, od srca. Recite toj osobi koliko vam ona znači i zatim dodajte sledeću formulaciju, koja vam se u početku može učiniti bolna. Ali, kao što sam vam rekao, ne smete primoravati sebe. Ako je previše bolno, prekinite vežbu da biste nastavili drugi put, kada budete sposobni za to. Recite toj osobi: „Ti mi neizmerno značiš, mnogo te volim, mnogo mi je stalo do tebe, ali ti nisi moj život! Preda mnom je život, moram ostvariti svoju sudbinu, različitu od tvoje". To su možda okrutne reci, ali život i nije uvek lak. Razmislite još o mestima, aktivnostima, o stvarima koje su veoma dragocene za vas, od kojih vam

Novi dan

47

je teško da se odvojite, uputite im otprilike ove reci: „Koliko mi značiš! Ali ti nisi moj život; preda mnom je život, moja sudbina, različita od tvoje". Recite isto stvarima s kojima ste najintimnije povezani, nečemu što je takoreći deo vašeg bića, vašeg postojanja, kao što su vaš ugled, zdravlje i slično. Recite to i sopstvenom životu koga će jednog dana progutati smrt: „Koliko si mi dragocen i koliko te volim, ali ti nisi moj život. Preda mnom je život koji treba da živim i sudbina koju treba da ispunim, različiti od tebe". Postoji nada da ćete, ako hrabro ponavljate ove reci, ostvariti duhovnu slobodu.

Najveća tiranija
Postoji još jedan lanac na koji ću vam skrenuti pažnju. Govorili smo o negativnim i pozitivnim iskustvima iz prošlosti, o strahu od budućnosti, o ambiciji, o vezivanju i zavisnosti od sadašnjosti. Sada je na redu ono što smatram najjačim lancem, koji je najteže raskinuti. Ali latimo se jedne vežbe. Možda još niste u stanju da je izvedete, možda vam je potrebno još vremena i duševnog mira da biste uspeli. Vežba se sastoji u tome da sebi postavite sledeće pitanje: „Šta je postojalo pre sto godina ovde gde ja sedim?" Upot-rebite svoju maštu! Zatim još dalji skok unazad: „Šta je postojalo pre tri hiljade godina ovde gde ja sedim?" Dakle, hiljadu godina pre pojave Isusa Hris-ta, što je relativno skorašnji vremenski period, jer naučnici tvrde da život na ovoj planeti postoji već mi-lionima godina. „A za hiljadu godina, šta će posto-

48

Antom De Melo

jati ovde gde ja sedim?" Pustinja možda? Šuma? Neka druga civilizacija?" U jednu stvar možete biti sigurni: ako bude nekih ljudi, neće govoriti vašim jezikom, neće imati vaše navike, pripadaće drugoj civilizaciji. Nijedan jezik nije preživeo kao živi jezik tri hiljade godina. Pokušajte da to zamislite: kako dolazite na zemlju nakon tri hiljade godina i tražite baš ovo mesto, neki trag koji bi vam pokazao da ste nekad bili tu. Znate li šta će se dogoditi? U vama će se javiti osećanje beskonačnosti. Neka vrsta osloboñenosti. Slobode od čega? Od iluzije koju u vama stvara lažno uverenje da nešto značite. Osim u Božjim očima, mi zaista ne značimo mnogo. Mislite na neku od onih ptica o kojima Isus govori, mislite na cveće u polju, na zrnca peska, na kapljice vode, na jednu kišnu kap. Mislite na same sebe. Na to koliko smo beznačajni. Ako uspešno izvedete ovu vežbu, oslobodićete se najveće tiranije, tiranije sopstvenog „ja". Doži-većete olakšanje, veliku slobodu. Niko nije tako slobodan i živ kao onaj koji je prihvatio smrt, koji je prihvatio sopstvenu beznačajnost. Ova vežba daruje vam perspektivu i širinu. Ali, za nju je potrebno i vremena.

Tajanstvena vežba
Preporučiću vam još jednu vežbu, tajanstvenu vežbu, jer ne pokazuje odmah svoju povezanost sa slobodom. Sastoji se u sledećem: stupite u dodir sa osećajima svoga tela. Osetite kako odeća dodiruje vaša ramena, kako naslon stolice podupire vaša le-

Novi dan

49

da, osetite svoje ruke kako se odmaraju, opružene... Nakon nekoliko trenutaka, postanite svesni činjenice da posmatrate ove senzacije. I recite: „Ovo što ose-ćam nisam ja, ovo telo nisam ja". Posmatrajte zatim misli koje se javljaju u vama. Nakon kraćeg vremena, obratite pažnju na činjenicu da posmatrate svoje misli i recite: „Ovo što mislim nisam ja, moje misli nisu ja". Obratite zatim pažnju na svoje emocije ili se prisetite nekih emocija iz bliske prošlosti. Neiz-vesnosti, depresije, osećanja krivice, ushićenja, bilo koje emocije. Nakon nekog vremena, obratite pažnju na činjenicu da posmatrate svoje emocije, i recite: „Ja nisam ova emocija, moje emocije nisu ja". Ako ste napeti, nemojte se poistovetiti sa svojom napetošću. Ako ste depresivni, nemojte se poistovetiti sa svojom depresijom. „Ja nisam ova depresija." Pred nama je jedna od velikih vežbi koju nam nudi Istok. Njeni rezultati ne mogu se odmah uočiti, ali ona izaziva, neopozive efekte. I raskida najdublji lanac, lanac iluzije i tiranije sopstvenog „ja". Ostanite nekoliko minuta u tišini i izvedite neke od vežbi koje sam vam predložio i koje su vam se dopale. Prikazao sam dve vežbe na duge staze: onu ,,pre tri hiljade godina" i „za tri hiljade godina"; dok je druga: „ja nisam ova emocija, ove misli nisu ja, itd." Predložio sam i druge vežbe da se suprotstavimo robovanju, da se oslobodimo lanaca, da izazove-mo trenutno osloboñenje. Na kraju ovog predavanja ispričaću vam priču o slobodnoj osobi. Jedna devojka u malom ribarskom mestu ostala je trudna. Roditelji su je tukli sve dok nije priznala ko je otac: „Bio je to učitelj žena koji

50

Antom De Melo

živi u hramu izvan sela". Svi meštani su to saznali. Kad se dete rodilo, pošli su do hrama i ostavili dete pred noge učitelja žena. „Licemeru!" rekli su mu. „Ovo dete je tvoje! Ti brini o njemu!" Učitelj žena je samo rekao: „Dobro, dobro" i zatim predao dete jednoj ženi u selu da ga odgaja, preuzevši troškove na sebe. Nakon ovog dogañaja, učitelj je izgubio sav ugled, učenici su ga napustili, niko više nije odlazio da traži savet od njega. Nakon nekoliko meseci, kada je devojka videla sve ovo, nije izdržala i konačno je rekla da otac deteta nije učitelj, već jedan mladić iz susedstva. Kada je selo doznalo pravu istinu, svi su otišli do hrama i bacili se pred noge učitelja žena. Tražili su od njega oproštaj i molili ga da im vrati dete. Učitelj je samo rekao: „Dobro, dobro" i predao im dete. Eto slobodnog čoveka. Čoveka sposobnog da pati, koji je dostigao širinu o kojoj sam vam govorio. Želim i vama i sebi, kao rezultat naših slabašnih napora, da nam Bog pokloni ovaj dar!

Ljubav
Do sada sam vam govorio o miru, radosti, tišini, životu i slobodi. Sada ću vam govoriti o ljubavi. Reč je o najtežoj temi, jer je, u svojoj beskrajnosti i tajanstvenosti, ljubav neizreciva kao Bog. Tu i tamo, doživljavamo poneki ljubavni zanos i to tek nejasno shvatamd. Ne verujem da iko. stvarno razume ovu tajanstvenu pojavu. S vama bih hteo da razmislim o dva aspekta ljubavi: ljubavi kao kreaciji i ljubavi kao poistovećivanju.

Novi dan

51

Počeću da govorim o ljubavi kao kreaciji tako što ću vam ispričati jednu izuzetnu priču američkih Indijanaca, moju omiljenu priču. Jedan indijanski ratnik popeo se na vrh planine, tamo našao orlovsko gnezdo i u njemu jaje. Doneo je jaje u selo i stavio ga pod kokoš. I tako, zajedno s pilićima, izlegao se orlić, i odrastao s njima. Naučio je da kokodače, da čeprka po zemlji tražeći bube i crve, ograničavao se da se popne na poneku nižu granu, sve kao i kokoši. Jednog dana, već star, orao je ugledao nešto čudesno na nebu. Gore, u beskrajnom plavetnilu, video je veličanstvenu pticu, kako leti bez ikakvog napora. Kada je upitao jednu kokoš staje to, ona mu je odgovorila: „To je zlatni orao, kralj neba. Ali ne razmišljaj o tome. Ti i ja smo ovde, na zemlji". Orao je vratio pogled ka tlu i tako je na kraju i umro, ubeñen da je kokoš. Jer, tako su se svi i ophodili prema njemu; kako se rodio, tako je i živeo i na kraju umro. Znate li šta znači ljubav kao kreacija? Gledati orla i postati svesni ko ste, jer možete raširiti krila i poleteti kao zlatni orao. Jedan čuveni američki psiholog sproveo je eksperiment vredan da se pomene. Znate li šta je uradio? Pred kraj školske godine podvrgnuo je sve učenike jedne škole testu inteligencije. Odabrao je zatim desetak imena i rekao svakom od njihovih profesora: „Ovi učenici su natprosečno obdareni. Videćete da će svi oni biti najbolji učenici u sledećoj školskoj godini. Vi samo morate da obećate kako nikome nećete govoriti o tome, jer se to može negativno odraziti na njih". I profesori su obećali. Meñutim, niko od tih učenika nije bio posebno obdaren, i u tome je i

52

Antoni De Melo

bila poenta ovog opita. Nakon godinu dana, psiholog je ponovo došao u istu školu i staje otkrio? Svim „natprosečnim" učenicima koeficijent inteligencije povećao se najmanje deset posto. Nekima od njih i više. Psiholog je porazgovarao sa profesorima i upitao ih: „Kako vam se čine ovi učenici?" a ovi su odgovarali u superlativima, opisujući ih kao inteligentne, dinamične, žive, interesantne, itd. Šta bi bilo sa ovim učenicima da ih profesori nisu tretirali kao natprosečno obdarene? Dakle, profesori su razvili u ovim učenicima sve njihove potencijale. Psiholozi su sproveli ovaj opit u drugim školama, pa čak i sa životinjama, uvek sa uspehom. Na primer, govorili su studentima psihologije koji su izvodili eksperimente sa miševima: „Evo vam jedna nova vrsta miša, koji mnogo bolje reaguje". I miševi su stvarno bolje reagovali, iako su pripadali istoj vrsti. Zaključak je bio da se to dogodilo zato što su ih studenti tretirali s posebnom pažnjom. Njihova očekivanja su bila veća i miševi su uzvraćali na takva očekivanja, koja su, na ovaj ili onaj način, prenošena životinjama. Kad sam prvi put čuo za ovaj opit, setio sam se jednog velikog američkog čoveka, Oca Flenegana, čoveka koji je ušao u legendu. On je u početku osnovao dom za napuštenu decu, a zatim i za maloletne delikvente. Kada policija nije više znala šta da pre-duzme, slala ih je njemu. Tako sam čuo i sledeću priču. Jedan osmogodišnji dečak ubio je oca i majku. Možete li zamisliti kroz šta je sve prošao pre toga, da bi u tako nežnom dobu bio izvršilac najužasnijeg zločina? Ali tu nije bio kraj. Hapšen je više puta

JVovt dan

53

zbog pokušaja pljačke. Policija nije znala šta da uradi s njim, jer po zakonu nije mogao biti smešten u popravni dom. Na kraju su pitali Oca Flenegana hoće li da ga primi. „Naravno! Pošaljite ga!" odgovorio je. Nakon desetak godina, dečak je napisao svoju priču. „Sećam se tog dana kada sam putovao u pratnji policajca i mislio: Šalju me kod nekog sveštenika. Ako mi još kaže da me voli, ubiću ga." A već je bio ubica! Šta se dogodilo? Kada je zakucao na vrata, Otac Fle-negan je rekao: „Napred!" Ušao je i onda ga je Otac pitao: „Kako se zoveš?" „Dejv", odgovorio je, a Otac je rekao: „Dejv! Dobrodošao u ovu kuću. Čekali smo te! Sada, kad si tu, procunjaj malo naokolo, tek da upoznaš mesto. Znaš li da svi ovde rade za hranu i smeštaj? Pokazaće ti. Možda ćeš otkriti neki posao koji ti odgovara. Ali za sad odmaraj. Razgledaj malo, saberi utiske. Sad možeš da ideš. Vidimo se kasnije". Dečak je ispričao da se njegov život od tog trenutka promenio. Znate li zašto? „Prvi put sam video čoveka koji se nije razbacivao recima, nije govorio da me voli, već: Ti si dobar, nisi rñav, ti si dobar!'" I postao je dobar. Kao što kažu psiholozi, naša je težnja da budemo ono što osećamo da jesmo. Možete li zamisliti nešto uzvišenije? Vidimo dobrotu u nekome, to mu pokažemo, i njegov život se menja, on biva preporoñen. „Onaj koji voli stvara ljubav." Vidimo lepotu, i u tom trenutku činimo da ona izroni na površinu. Oca Flenegana su često pitali u čemu je tajna njegovog uspeha. Nikad nije odgovarao na takvo pitanje, jer je polazio od principa: „Rñavo dete ne postoji". On je video dobrotu, činio je da se ona pojavi kod svakog ko bi došao kod njega. Stvarao je dobrotu.

54

Antom De Melo

To je ono na šta mislim kada govorim o ljubavi. Da li biste voleli da vidite stvari kao Otac Flenegan? Siguran sam da bi svima prijalo da budu kao on, jer svi želimo da volimo.

Škola ljubavi
Ako želite da razvijete ovaj način opažanja, potrebno je da pohañate školu ljubavi. Potrebno je da uradite vežbe koje nisu preterano teške, ali nisu baš ni lake. Koje? Počnite od sledećeg. Mislite na nekog koga duboko volite. Zamislite da sedi ispred vas, govorite s tom osobom, od sveg srca. Recite joj koliko vam znači sama činjenica da je ona ušla u vaš život. Dok ovo činite, postanite svesni onoga što osećate. Kada osetite svo ushićenje i toplinu koje donosi ova vežba, preñite na sledeću. Mislite sada o nekoj osobi koja vam je odbojna. Stanite u mislima pred nju. Dok je gledate, pokušajte da se setite nečeg dobrog. Učinite mali napor da vidite dobrotu. Ako vam to ne ide, možete da zamislite kako pored vas stoji Isus i gleda istu osobu. On bi trebalo da bude ekspert umetnosti gledanja, umetnosti ljubavi. Šta vidite? Koliko dobrote, koliko lepote možete otkriti u konkretnoj osobi? Kad bi se Isus vratio na zemlju, šta mislite da bi prvo primetio kod ljudi? Beskrajnu dobrotu, poverenje, iskrenost čiste ljubavi. U čovečanstvu postoje okeani dobrote meñu ljudskim bićima. On bi to odmah primetio, jer dobar čo-vek vidi dobrotu na svakom koraku. Rñava osoba vidi zlo, jer teži da vidi samu sebe u drugima, zar ne? Svoj

Novi dan

55

odraz, kao u ogledalu. Zamislite da Isus gleda u vas. Šta će videti? Preñimo na treću vežbu, možda i najtežu. Ali ako istinski želite da volite, morate proći kroz nju. Zamislite Isusa baš tu, ispred sebe. On vam govori o svoj dobroti, svoj lepoti i svim vrlinama koje vidi u vama. Ako ste kao i većina ljudi, možda ćete početi da optužujete sebe za raznorazne mane i grehove, i Isus će to prihvatiti. Jer, za Isusa nijedna promena u čoveku nije roman. Kada je video zlo, nazvao ga je po imenu i osudio ga. Ali nikada nije osudio greš-nika, iako je osudio sam greh. Setite se kako je gledao na prostitutku u jevanñelju, na lopova, pa čak i na fariseje i ljude koji su ga raspeli. Evo ga, stoji pred vama! I vi optužujete sebe za sve moguće grehe a on to prihvata, dozvoljava da imate sve te mane. Ali on razume, on to prihvata. Te mane nisu u sukobu, ne kvare svo dobro i lepotu koje On vidi u vama. To nije teško shvatiti. Mislite o sebi. Mislite na nekog koga volite i ko vas voli. Ako ga pažljivo posmatrate, naći ćete mane. Meñutim, one ne umanjuju vašu ljubav prema toj osobi, i ne sprečavaju vas da vidite svo dobro u njoj. Zamislite da Isus to čini. I otkrijte koje efekte to izaziva u vama. Prihvatite ljubav Isusa i onih koji vas vole. Kada je Isus prvi put sreo Simona Petra, kako se govori u jevanñelju, video je u tom čoveku ono što niko nije video, i nazvao ga je stena, kamen. Tako se Simon preobrazio. Zamislite, dakle, Isusa pred sobom. Kakvo će vam ime dati? Pre nego što preñemo na drugi vid ljubavi, ispri-čaću vam jednu zapadnu bajku. Bajke uvek kriju veliku mudrost u sebi. Ovo je priča o princezi i žabi krastači.

56

Antoni De Melo

Jednog dana prelepa princeza šetala je šumom i naišla na žabu krastaču. Žaba ju je veoma ljubazno pozdravila. Princeza se u prvi mah uplašila da jedna krastača može da govori ljudskim glasom. Onda joj je žaba objasnila da uopšte nije žaba, već princ koga je veštica pretvorila u žabu. Princeza, koja je imala mnogo dobro srce, pitala je može li nekako da pomogne. „Možeš", odgovorila je žaba. „Ako se nañe princeza koja će sa mnom provesti puna tri dana i tri noći, čarolija će nestati i ponovo ću postati princ." Princeza je u toj krastači već videla princa. Ponela ju je u dvor. Svi su se zgražali, govoreći: „Kakvu si to odvratnu žabu donela?" a ona govorila: „To nije odvratna žaba, to je princ!" I držala je krastaču uz sebe dan i noć, za stolom ili na uzglavlju dok spava. Nakon tri dana i tri noći, kad se probudila, videla je pored sebe divnog mladog princa, koji je poljubio njenu ruku u znak zahvalnosti što je skinula mañiju koja ga je držala okovanog u telu žabe. Ova bajka je priča o svakom od nas. Na odreñeni način, svi smo mi pretvoreni u žabe krastače, i život nam prolazi u traženju nekoga ko će da skine tu čaroliju i preporodi nas! Da li je vaš Isus takav! Da li je vaš Bog takav! Da li srećete mnoge osobe kakav je Otac Flenegan? Bog se ne može upoznati. Meñutim, kada ga zamišljamo, dobar je bar kao najbolji meñu nama. Mogu da se nadam da vaš Bog ovako govori: „Anñeli, dunite u trube! Evo stiže princ! Evo stiže i princeza!" Da li se tako ophodi prema vama? I pored toga što vidi sve vaše mane? Razmislimo, jer je težnja da se preobrazimo u biće koje obožavamo.

Novi dan

57

Ljubav kao poistovećenost
Razmislimo sada o ljubavi kao poistovećenosti. U Indiji, mistici i pesnici često su se pitali ko je svetac. I formulisali su lepe odgovore: „Svetac je kao ruža". Da li je moguće zamisliti ružu koja govori: „Daću svoj miris samo dobrima i onima koji ga ce-ne, a uskratiću ga rñavima"? Ne! Širenje mirisa je sama priroda ruže, suština njenog bića. „Svetac je kao upaljena lampa u mračnoj sobi." Može li lampa svetleti samo dobrima, a uskratiti svetlost rñavima? „Svetac je kao drvo koje daje svoju senku i dobrima i lošima. Drvo nudi svoju senku čak i onome koji ga seče. A ukoliko je reč o mirišljavoj biljci, ona ostavlja svoj miris na samoj sekiri." Zar Hrist ne govori isto kada nam kaže da budemo milosrdni kao što je Otac naš nebeski, koji šalje kišu rñavima i dobrima pojednako? Koji čini da sunce sija i ispravnima i grešnicima? Kako da pronañemo tu vrstu ljubavi? Razumevanjem svega ili putem mističkog iskustva? Da li ste ikad pomislili da ima na milijarde ljudi, a samo jedan Hrist? Pavle tvrdi da svi činimo jedno telo. Kao što moje telo i ja nismo dvoje, već jedinstvena celina. Ja nisam moje telo, ali nismo dvoje! A koliko volim svoje telo! Kada je neki deo ili organ moga tela bolestan ili je pak zdrav, ja ga svejedno volim na isti način. To je razumevanje koje biva podareno samo nekolicini srećnih ljudi. U odnosu na ostale su različiti, ali nisu odvojeni, oni su jedno telo.

58

Antom De Melo

Evo jedne indijske priče. Sedam luda našlo se u jednom selu na velikoj proslavi. Kasno noću, vraćali su se kući pijani i još luñi. Počela je kiša, pa su se sklonili pod jedno drvo. Ujutro, probudili su jedni druge kuknjavom. Jedan prolaznik upitao ih je šta se dogaña. „Zaspali smo pod ovim drvetom i tokom noći smo izmešali ruke i noge, tako da sad ne znamo staje čije!" Onda je prolaznik rekao: „Lako ćemo to resiti!" Otkinuo je trnovitu granu i ubo jednu nogu, a njen vlasnik je rekao: „Jao!" „Dobro je", konsta-tovao je prolaznik. „Ova noga je tvoja!" I tako je nastavio, sve dok se lude nisu razdvojile. Kada se neko povredi a ja uzviknem: „Jao!" nešto se dogodilo. Poistovetio sam se s njim; ljubav postaje poistovećenost. Možemo li nešto učiniti da bismo zadobili takvu milost? Ne, to je dar. Sve što možemo učiniti je da se pripremimo. Možda ne ve-rujete; meñutim, kad biste samo slušali i gledali, ili osećali i stupali u dodir sa samim sobom, stigli biste do tišine i stvari bi vam se otkrile. Sve što možemo da učinimo je da pripremimo teren. Ako radite ovu vežbu koju sam vam preporučio, bićete pripremljeni da primite ovu milost. Jednog dana - zaista se nadam - biće vam podarena. Svako ko praktikuje vežbe pomenute u ovoj knjizi doći će do dobrih rezultata, ali ljubav kao poistovećenost samo Bog može dati. Bog je Nepoznato, Bog je Tajna, Bog je Ljubav. Zato, kada volite, vi postajete učesnici božanskog i milosti. U ovom svetu tako naopake i podozrive svesti možete li zamisliti bolju stazu koja vodi Bogu?

Novi dan

59

Molitva
Postoje mnoge teme o kojima bih rado govorio, ali postoji jedna povodom koje mi uvek postavljaju pitanja. Kada doznaju da sam sveštenik, pitaju me: „Možete li mi pomoći da se bolje molim?" Ja bih formulisao pitanje na ovaj način: možemo li se moliti bolje? Smatram da je neophodno ponovo sagledati smisao molitve koju šaljemo i živimo, počevši od svega onog što nije molitva. Sledeća priča može sve ovo da razjasni. Jedan mladić posetio je čuvenog sufi mudraca i rekao: „Učitelju, moja vera u Boga tako je velika da nisam čak ni vezao svoju kamilu napolju. Poverio sam Bogu da se stara o njoj!" Mudrac je uzvratio: „Izañi i odmah veži svoju kamilu, budalo! Zašto opterećivati Boga onim što i sam možeš da učiniš?" Jasno, zar ne? Veoma je važno zauzeti ovaj mentalni stav kada se govori o molitvi. Boga ne treba uznemi-ravati radi onih stvari koje možete i sami da učinite. Sećam se priče o čoveku koji je čitavog života verno služio Bogu. Jednog dana mu se obratio ovim recima: „Gospode, verno sam ti služio, obožavao te i poštovao zakone. Bio sam dobar vernik, ali sada sam već star i potrebna mi je pomoć. Pomozi mi da dobijem na lutriji, da bih spokojno proživeo posled-nje dane." Molio se tako i molio, mesec dana, dva meseca, godinu, dve godine i na kraju zavapio: „Gospode, usliši moje molbe! Učini nešto!" A Bog mu je uzvratio: „Učini ti! Kupi bar loz!" Ova priča daje neku ideju šta molitva nije. Ali šta je molitva? Evo još jedne priče.

60

Antoni De Melo

Jedan čovek otkrio je veštinu paljenja vatre. Nakon ovog otkrića otišao je na sever, kod planinskih plemena ugroženih hladnoćom i naučio ih kako da upale vatru. Pokazao im je mnoge dobre strane ovog otkrića: kako da se zagreju tokom zime, kako da ku-vaju i peku hranu, kako da pomoću vatre prave cigle i crep, itd. Oni su sve to učili s puno entuzijazma. Kada su naučili, pronalazač vatre otišao je na drugu stranu, ne davši im vremena ni da mu zahvale. Velikim ljudima nije važno da li ih se iko seća ili im se ukazuje zahvalnost. I tako je pronalazač stigao do drugih plemena kojima je predao veštinu paljenja vatre. Postajao je sve slavniji. Meñutim, sveštenici su se pobojali da njihov ugled ne opadne, pa su resili da ga se otarase tako što su ga otrovali. Da se narod ne bi uznemirio, pripremili su sliku ovog čoveka, istakli je na glavni oltar hrama i rekli ljudima da se poklone velikom pronalazaču vatre. Na oltar su okačili i sva oruña potrebna da bi se vatra upalila, i proglasili ih za relikvije. Vremenom su razradili i ritual i liturgiju vezanu za obožavanje pronalazača i njegovih alatki. Tako je on obožavan decenijama i stolećima, ali vatre više nije bilo. Gde je molitva? U vatri! Gde je vatra? U molitvi! Baš tu. Ono što radite da biste pronašli vatru je molitva. Molite se nedeljama, mesecima, godinama, ali ostajete bez vatre. Mnogo dobre volje, ali nigde molitve. „Zašto me zazivate 'Gospode! Gospode!' a ne radite ono što vam kažem? Doći ćete i govoriti: 'Gospode, učinili smo čuda u Tvoje ime', a ja ću vam reći: 'Ne znam vas, ne tičete me se.'" Čudno, Isus je

Novi dan

61

r

bio manje zainteresovan za „Gospode! Gospode!" od nas. Više ga je zanimalo „Zašto ne radite ono što vam kažem?". Ali pripazite. Nemojte misliti da su dobra dela automatski i molitva. „Ako bih dao moje telo da se spali i razdelio sve svoje blago ubogima, a nemao ljubavi, sve bi bilo uzalud." Dela sama po sebi nemaju svoju unutrašnju vrednost. Neka dobra dela zaista su takva, dok se druga čine samo iz lične koristi. Majster Ekart, najveći nemački mistik, rekao je: „Manje brinite o tome šta treba da radite a više mislite o tome šta treba da budete. Biće ti suñeno ne na osnovu onoga što činiš, već onoga što jesi". Postojanje biva preobraženo: eto vatre!

Unutrašnji preobražaj
Kako promeniti sopstveni život? Šta treba da učinite? Ništa! Da bi se vaš život preobrazio, potrebno je da vidite. Da vidite nešto što će vas promeniti. Niko se ne menja radeći na samom sebi. Vi umete da popravite mnoge stvari i to je veliki dar. Meñutim, kad se trudite da popravite druge ljude, najverovatnije ćete imati problema. Ništa ne treba da činite; potrebno je samo videti stvari na nov način. Promena i preobražaj dolaze uporedo s viñenjem, novim sagledavanjem sveta i vas samih. Metanoja, pokajanje, jer je carstvo Božje ovde i sada! Pokajanje ne znači oplakivanje sopstvenih grehova; pokajanje znači viñenje svega na potpuno nov način, znači pro-menu ideja, preobražaj srca. To je ta promena o kojoj govorim. Kada se to dogodi, promenićete se vi, ono što činite, čitav vaš život. To je vatra! Šta vam je potreb-

62

Antoni De Melo

no da biste videli stvari na potpuno nov način? Nije potrebna nikakva snaga, ne traži se da budemo korisni; tu ne pomaže vera u sebe, niti snaga volje. Potrebna je dobra volja da bi se mislilo na ono što nije svakodnevno, na šta smo navikli, dobra volja da bismo videli nešto novo. A to je ono poslednje što ljudska bića žele. Ljudi ne žele da vide bilo šta različito od onog što su uvek videli. Zato se Hrist suočio sa mnogim preprekama kada je obznanio svoju Dobru vest. Ne samo zato što je bila dobra. Ljudima ne prija da čuju dobre stvari. Oni žele da pate, da se osete jadnim, samo da ne bi znali. Nesvesno, ljudi žele da proizvode patnju. Ne dopada im se dobra strana Dobre vesti. Ne dopada im se nova strana Dobre vesti! Jeste li spremni da vidite stvari na drukčiji način? Ali pazite: ne prihvatajte sve što vam kažem samo zato što vam ja to govorim. Ne gutajte ono što čujete od mene. Volim Budinu izreku: „Monasi i učenici ne treba da usvajaju moje reci na osnovu poštovanja prema meni". Treba raditi kao zlatar: topiti zlato, meriti ga, šeći. Moramo ostati otvoreni, nezavisni u svom razmišljanju, uvek spremni da pitamo. U suprotnom se tone u mentalne predrasude. Patite? Imate probleme? Mrzite svoj život? Da li su vam prijala poslednja tri sata, svaki trenutak poslednja tri sata? Ako je odgovor ne, ako je odgovor da patite i nemirni ste, onda zaista imate problema. U vama ima nečeg što ne valja. Nečeg veoma ozbiljnog. Spavate, mrtvi ste!

Novi dan

63

Prosvetljenje
Možda mnogi od vas prvi put čuju ovakve stvari. Obično se ponavlja da je prirodno imati probleme, da je ljudski patiti. U tom slučaju, bolje da vam objasnim šta je patnja! Pre svega, uočimo sledeću razliku: vi možete imati bolove i patiti, ili imati bolove i ne patiti. Jedan učenik pitao je učitelja šta za njega znači prosvetljenje. Učitelj je odgovorio: „Pre prosvetlje-nja, često sam osećao tugu; nakon prosvetljenja i dalje osećam tugu". Ali tu postoji bitna razlika. Patiti znači prepustiti se da vas poraz usisa u sebe. To je patnja. Dobro je to razjasniti odmah na početku. Patnja znači prepuštanje da nas preplave bol, malodušnost, strepnja. Dok se učite molitvi, i dalje ćete biti prepušteni malodušnosti, strahu. Oni su kao oblaci što prolaze nebom, i vi sebe poistovećujete sa tim oblacima. Ali vi možete biti nebo, umesto što izjednačavate sebe s oblacima. Oni će odlaziti i dolaziti kao i pre toga: „Pre prosvetljenja često sam osećao tugu; nakon prosvetljenja i dalje osećam tugu". Odakle, po vama, dolazi patnja? Po nekima iz samog života. Život je naporan, život je težak! Kinezi imaju divnu izreku: ,,U čitavom svetu nema ničega tako okrutnog kao što je priroda. Niko to ne može izbeći. Ali katastrofe ne izaziva priroda, već samo ljudsko srce, gde se raña osećanje". Život nije težak; vi ga činite takvim. Jednom sam čuo za afričko pleme koje ne poznaje nijedan način pogubljenja. Zato osuñenicima

64

Antoni De Melo

sledi kletva, zatim progonstvo iz plemena. Nakon desetak dana osuñeni umiru. Reći ćete možda: „I to je ubistvo! Ubija ih osuda na progonstvo!" Ne, ne. Znate li zašto? Ako bi neko od nas bio prognan, patio bi, ali ne bi umro. Njih je način života u progonstvu ubijao. Čuli ste možda za slučajeve mladih Japanaca koji se ubijaju kad ne polože ispit? Mi to ne bismo uradili. Šta po vama tera ove mlade ljude na samoubistvo? To što nisu položili ispit? Ne, već njihova reakcija na činjenicu da su pali. Kada poñete na piknik i padne kiša, šta vas sneveseli? Kiša? Ili vaša reakcija? Svest o ovoj činjenici može zapanjiti osobe koje se već decenijama mole a da nikad nisu postale svesne toga. To je jedan od rizika molitve: može vas sprečiti da stignete do vatre. A sada mislite na nešto što vas uznemirava ovih dana. Ili na nešto što vas je brinulo pre nekoliko dana. Razmislite! I pokušajte da shvatite da vaš nemir nije prouzrokovan nekom situacijom iz spoljnog sveta, nekim dogañajem, stanjem stvari, činjenicom daje neko umro, da ste nešto pogrešili, da vam se desio neki incident, da ste izgubili novac ili posao. Ništa od svega toga ne proizvodi vaše neraspoloženje. Ono ima svoj razlog u načinu na koji reagujemo na neki dogañaj, na neku osobu, na neki predmet diskusije. Kad bi se neka druga osoba našla na našem mestu, možda se uopšte ne bi opirala svemu tome. Vi se, meñutim, opirete. Zašto? Moramo učiniti nešto za vas! Ali ne uključujući stvarnost u ovo, mada bi velika većina ljudi dala svoju glavu samo da promene stvarnost.

Novi dan

65

Promena glave
Jedan sveštenik poverio mi je kako njegov prijatelj boluje od side. Istovremeno, dešavalo se nešto veoma čudno. Taj čovek je govorio: „Počeo sam da živim tek kada mi je lekar saopštio da sam zaražen i da je smrt neizbežna". Možda nećete poverovati, ali sveštenik je dodao sledeće: „Upoznao sam oko trideset osoba u istoj situaciji, i gotovo polovina njih rekla mi je nešto slično tome". Kako to da ljudi tako različito reaguju na istu stvar? To zavisi od strukture njihove ličnosti. Neko nije održao reč koju vam je dao? Neko vas je odbio, ostavio? Ne. Niko vam nikada nije naškodio u čitavom vašem životu. Nikad vas nijedan dogañaj nije poremetio. Uvek ste vi to učinili. U suštini, niste baš ni vi, jer to niko ne bi uradio svojevoljno. Vaša uslovljenost, mentalni sklop vaše ličnosti izazvale su takve stvari, sam vaš duhovni pristup životu. To je ono što treba da se promeni -vaša glava! Preñimo na novu vežbu. Mislite na problem koji imate s nekim, o kome god da se radi. Možete misliti da ta osoba ne zaslužuje vaše poverenje, da je dosadna, lenja, sumanuta, vulgarna. Ako imate problema s drugima, pripremite se na nešto što vas može iznenaditi: nešto u vama ne valja. Prepreka nije u odnosu sa drugima. Ako se vi promenite, sve će se promeniti. Ako vam poñe za rukom da se distancirate od samih sebe, ljudi oko vas će se promeniti. Vi ne vidite ljude onakve kakvi stvarno jesu, već onakve kakvi ste vi! Ako me neko nervira i ljuti, nešto u meni ne valja. Moram se promeniti! Kako mogu nekome dati moć da izazove

66

Antom De Melo

nervozu u meni? Kako dati nekome moć da odluči o mom raspoloženju, da li ću biti tužan ili radostan? Ako nekome poklonimo takvu moć, ne možemo da se zaštitimo od posledica onoga što činimo. „U prirodi ne postoje pohvale ni kazne, samo posledice." Potrebno je samo odrasti i suočiti se s njima. Neophodna je i hrabrost da ne dozvolimo da budemo upotrebljeni. Ljudi se boje da kažu ne, da odlučno kažu nekom da se pobrine o svom životu: „Živi svoj život i pusti mene da živim svoj!" Tada je nemoguće izbeći posledice toga što ste dozvolili da budete upotrebljeni. Naša sreća nikada nije posledica nečega. Istinska sreća nema uzroka, nije ničim uslovljena. Kako vam to izgleda? Ako vas neko učini srećnim, ili ste zadovoljni svojim poslom, to nije prava sreća, već ostvarenje odreñene želje: hoću neku stvar, tražim je, uzimam, oduševljavam se, idem do kraja, osećam zadovoljstvo, uživam u tome, posle nekog vremena počinje da me zamara. Ako ne uspevam da dobijem konkretnu stvar, postajem uznemiren. To nije sreća! To je emocija. Zadovoljavanje želje. Ponekad mislim da su gotovo svi ljudi predodreñeni da budu nesrećni. Oni jednostavno ne mogu da ne budu nesrećni. I lutaju životom, goredole, kao klatno, pateći. Ponavljam: sreća nema uzroka. Kada vam ništa ne može naškoditi, nijedna osoba, nikakav dogañaj, ništa, tek tada ste zaista srećni.

Novi dan

67

Otkrivanje blaga
Šta učiniti da bismo bili srećni? Ništa! Ništa ne treba činiti. Potrebno je samo odvojiti se od svega, distancirati se. Od iluzija. Od pogrešnih ideja. Kako se osloboditi toga? Tako što ćemo shvatiti da su pogrešne. Sećate li se afričkog plemena o kome sam vam pričao? Zašto su izgnanici umirali? Zato što su možda lopovi? Ne, već zato što su dodavali nešto samoj stvarnosti, nešto od svog mentalnog sklopa. Vaša nesreća izazvana je onim što dodajete stvarnosti. Taj dodatak uzrok je nesreće. Kako se izlečiti? Distancirajte se od sopstvene patnje i ozdravićete! Zdravlje nije nešto samo po sebi, ono je odsustvo bolesti. „Kada je oko slobodno, vidimo; kada uho nije zapušeno, čujemo; kada je nepce čisto, osećamo pravi ukus. Kada je um slobodan od pogrešnih ideja, dobijamo na poklon saznanje i sreću." Ako umete da se oslobodite iluzije, bićete srećni. Video sam osobe teško narušenog zdravlja, koje su trpele užasne bolove, pa ipak srećne! Da, srećne! Ne pate, jer patnja znači borbu. Patiti znači zapitati sebe: „Koliko će još dugo sve ovo trajati?" Da vam otkrijem još jednu tajnu? Sadašnji trenutak nije nepodnošljiv. Nepodnošljivo je ono što će se dogoditi u sledeća četiri sata. Imati sopstveno telo ovde u osam uveče a duh u pola jedanaest: eto uzroka problema. Kada vam je telo u jednom gradu, a duh u drugom: eto uzroka vaše patnje. Zato vežite svoju kamilu! Boga ne treba uzne-miravati sitnicama koje i sami možete da obavite.

68

Antoni De Melo

Molitva je vatra! Vatra znači promenu koja potiče iz svesti o iluziji i naše težnje da se od te iluzije odvojimo. Zamislite da sedite u nekoj sali i slušate koncert. U jednom trenutku setite se da ste zaboravili da zaključate automobil. Počinjete da se nervirate. Nezgodno vam je da ustanete i odete do automobila, ali ne možete više da se usredsredite na muziku; nalazite se izmeñu čekića i nakovnja. Ovo je savršen prikaz načina na koji živi najveći broj ljudi! Dozvolite mi da zaokružim ovu sliku jednom japanskom pričom. Jednog čoveka progonio je tigar. Na samoj ivici provalije se okliznuo, pao i nekako se uhvatio za granu koja je štrcala iz tla. Pogledao je naviše i ugledao tigra kako ga posmatra odozgo: o povratku nije bilo ni govora. Pogledao je naniže i video ponor od nekoliko stotina metara. Tada je pored svog ramena ugledao bokor zrelih kupina. Otkinuo je jednu i stavio je u usta! Kakav predivan ukus! U tom trenutku taj čovek je naučio da živi u sadašnjosti, što je i jedini pravi način života. Meñutim, takva tvrdnja mnogima zvuči kao nešto nemoguće. Znate li kako su otkriveni rudnici dijamanata u Južnoj Africi? Neki putnik boravio je u jednom selu i video decu poglavice plemena kako igraju klikera. Bio je šokiran kada je otkrio da se igraju dijamantima! Kada je upitao poglavicu može li da dobije neki od tih klikera u zamenu za duvan, ovaj mu je odgovorio: „Ovde toga ima koliko god hoćeš, bila bi pre-vara da uzmem duvan od tebe, ali prihvatiću šta god mi budeš dao". Poenta ove priče je da su stanovnici tog sela gazili po blagu a da to uopšte nisu znali. Moglo bi se reći da je život banket kojeg se najveći broj ljudi odriče, ne želi da učestvuje u njemu. Oni nikada ne otkrivaju blago.

Novi dan

69

Velika, najveća radost
Kad bi molitva bila praktikovana i shvaćena na pravi način, učinila bi nas tako bogatim da konačno otkrijemo kako stvari nemaju važnosti. „Život je ono što nam se dešava dok smo obuzeti drugim stvarima." Spremni smo da ostavimo utisak na druge. Uvež-bani smo da osvojimo olimpijadu, za uspeh svake vrste. A život nam klizi iz ruku. U nama postoji nešto dragoceno. Skupoceni biser. Blago. U nama je Carstvo božje. Kad bismo bar to otkrili! „Velika tragedija života nije u dimenziji naše patnje, već u dimenziji onoga što gubimo." „Ljudska bića se rañaju uspavana, žive spavajući i umiru spavajući." Ponekad se ne rañaju uspavana, rañaju se budna; meñutim, kad razviju mozak, padaju u san... Prave decu u snu, odgajaju ih u snu, u snu se bave velikim poslovima, penju se na vlast spavajući, umiru uspavani. I nikad se ne bude. Duhovnost znači buñenje. Vi živite u pijanoj omamljenos-ti. Kao da ste hipnotisani, drogirani! A ne znate šta gubite! Kako izaći iz tog začaranog kruga? Kako se probuditi? Kako znati da li spavamo? Mistici, kada sagledaju ono što ih okružuje, doživljavaju ogromnu radost, koja potiče iz suštine stvari. Oni tada govore o toj radosti i ljubavi koja sve preplavljuje. A mogu trpeti i bolove, ono što mi nazivamo patnjom, ali istovremeno osećaju neizmernu radost, koju, kao i njih, ništa ne može izmeniti. Kako to dostići? Razumevanjem, oslobañajući se iluzija i pogrešnih ideja. Moramo se distancirati od njih, jer je iluzorno i dalje govoriti Bogu: „Daj mi! Daj mi! Daj mi!" Vežite svoju kamilu! Ne opterećujte Boga onim što i sami možete da učinite.

70

Antom De Melo

Vi govorite Bogu: „Gospode, učini da progle-dam!" a i dalje žmurite. Razumevanje, spremnost, širina, otvorenost za novo gledanje na stvari, to je molitva. Kada govorim o molitvi, ne pozivam se na „Gospode! Gospode!" već na „Činite ono što vam kažem". To je molitva o kojoj sam vam govorio. Postoje dve vrste molitve. Ona „Gospode! Gospode!" i nešto očigledno bolje: „Činite ono što vam kažem". Neki rade ono što im govori, i nikad ne po-minju: „Gospode! Gospode!" a često nikad nisu ni čuli za Gospoda. Drugi se danonoćno mole „Gospode! Gospode!", ali rizikuju da čuju: „Ne poznajem vas". „Činite ono što vam kažem". To je ljubav prema Bogu. Da nas ljubav preobrazi: to je ljubav prema Bogu. Tada ćete spoznati šta je Bog. Tada ćete konačno spoznati šta je stvarnost.

Oslobañanje
Zamislite daje nekom detetu dato da proba drogu. Kako raste, čitavo njegovo telo postaje ovisno o njoj. Kad je bez nje, to u njemu izaziva takav užasan bol da bukvalno želi da umre. Vi i ja, kao to dete, probali smo tu drogu koja se naziva dokazivanje, uspeh, prihvaćenost, popularnost, ugled. Kada jednom uzmemo tu drogu, društvo može da nas kon-troliše i mi postajemo roboti. Hoćete li da vidite kako ljudi postaju roboti? Slušajte: „Kako dobro izgledaš!" i robot se ispuni ponosom. Pritisnem taster pohvale i robot poraste deset santimetara. Pritisnem taster kritike i on odmah spla-

Novi dan

71

sne. Totalna kontrola. Svi postajemo podložni! Lako je manipulisati s nama. A, kada smo lišeni droge, to nas čini uplašenim, bojimo se da ne napravimo neku grešku zbog koje bi nam se drugi narugali. Jednom prilikom, kad sam bio u poseti kod prijatelja, njihova trogodišnja devojčica prišla je stolu za kojim smo sedeli. Bila je jako lepo obučena da smo svi počeli da tapšemo, smejući se. Meñutim, ona je pomislila da je ismejavamo i pobegla je. Majka je otišla po nju, ali ona nije htela da se vrati. „Ima samo tri godine", pomislio sam, ,,i već su napravili manekena od nje. Neko je naučio: 'Ako uradiš ovo, hva-liće te i bićeš srećna. A kad ti kažu bljak treba da se stidiš.' Kada jednom probamo tu drogu, gotovo je." Verujete li da je Isus dozvolio da bude kontro-lisan onim što su drugi mislili ili govorili o njemu? Onaj ko je budan nema potrebe za takvom drogom. Kada načinite neku grešku ili se osetite odbačenim, često doživljavate užasnu prazninu. Javlja se osecanje usamljenosti, koju odmah potirete novom dozom droge koja se zove ohrabrenje, prihvaćenost, i tako i dalje ostajete pod kontrolom drugih. Kako izaći iz tog začaranog kruga? Pod uticajem ove droge izgubili ste sposobnost da volite. Znate li zašto? Zato što ne možete više slobodno videti nijedno ljudsko biće. Ograničavate se samo na činjenicu da li vas prihvataju ili odbacuju, da li vas podržavaju ili ne. Tretirate ih kao ugrožavanje ili podršku vašem narkotiku. Razmislite malo o političarima. Oni često uop-šte ne vide druge ljude. Vide glasove koje im ovi mogu dati. Kada ne biste predstavljali ni podršku ni ugrožavanje njihovom uspehu na izborima, za njih

72

Antom De Melo

ne biste ni postojali. Poslovni ljudi uglavnom vide samo novac; ne vide druge ljude kao ličnosti, već samo ono u njima što je povezano s odreñenim poslom. Mi nismo bitno drukčiji kada smo pod uticajem ove droge. Kako možete voleti nekoga koga čak i ne vidite? Hoćete li da se oslobodite droge? Morate se odupreti iskušenjima ovog sistema. Do srži ste ogrezli u njih. Kada uspete u tome, sve će ostati isto, ali vi ćete ostvariti slobodu. Ostaćete u svetu, ali nećete mu više pripadati. To je strahovito teško. Kao kada bismo rekli nekom narkomanu: „Zašto ne pojedeš neki dobar i hranljiv obrok, napiješ se sveže vode sa izvora i nadišeš se čistog jutarnjeg vazduha? Ostavi se droge!" On verovatno ne bi uspeo ni da zamisli tako nešto, jer ne može da živi bez svog narkotika. Kako izaći? Potrebno je da se suočimo sa strahom. Morate shvatiti zašto ne možete da živite bez potvrde drugih. Hoćete li da volite druge? Umrite za njih. Neka umre vaša potreba za njima.

Naučite da budete sami
Budite strpljivi sa sobom. Nazovite drogu njenim pravim imenom. To je samo veslački stimulans. Želite li zaista da osetite ukus življenja? Izoštrite svoja čula, razvijte svoj unutrašnji svet. Cenite svoj posao, volite prirodu, idite na planinu ili na more, neka vas osvoji drveće i zvezdano nebo. Izbegavajte gužve. Naučite da budete potpuno sami. Iz samoće će se roditi ljubav. Staza koja vodi ka zemlji ljubavi

Novi dan

73

prolazi kroz zemlju smrti. I shvatićete da vas je vaše srce dovelo u beskrajnu pustinju. U početku ćete patiti od usamljenosti. Niste navikli da volite druge, da ne zavisite od njih. Na kraju, videćete druge. Odjednom ćete opaziti da se pustinja pretvara u ljubav. U vašem srcu javiće se muzika, večno proleće. Nahranite sami sebe odgovarajućom hranom. Nazovite stvari pravim imenom i budite strpljivi, kao što biste se ponašali sa totalnim narkomanom. Kako će moćna biti ta molitva! Mislite na nekoga čije vam je prihvatanje neophodno u životu, nekoga od koga tražite podršku. Ako postoji takva osoba, analizirajte kako ste u dodiru sa njom izgubili svoju slobodu. Mislite na nekoga ko vam je potreban da umanji patnju vaše usamljenosti. Pokušajte da shvatite kako ste u dodiru s njim izgubili slobodu. Vi niste slobodni! Ne usuñujete se da budete ono što jeste! Ne morate nikoga okrivljavati, nikad više. Potpuno ste slobodni sa svima, ne tražite više ništa ni od koga. Neuzvraćenost na vaše želje vas ne žalosti. Kada više ne morate da se branite od nekog, ne postoji ni potreba da se izvinjavate. Niti da dajete objašnjenja. Ne morate više ni na koga da ostavljate utisak. Šta god da se priča ili se misli o vama, uopšte vas ne uznemirava. Ne bavite se time. Tada se raña ljubav. Ali tek nakon svega ovoga.
Ako osećam potrebu za tobom, ne mogu te voleti.

„Kakva je vaša zasluga ako pozdravljate samo one koji pozdravljaju vas? I ako volite samo one koji vole vas? Morate biti totalna ljubav, kao nebeski

74

Antoni De Melo

Otac. On čini da sunce na jednak način šija na dobre i rñave, na pravednike i grešnike.

Duhovnost
Duhovnost je kada smo budni, kada postanemo svesni iluzija i odbacimo ih. Duhovnost je kada nikad nismo zavisni od bilo kog dogañaja, stvari ili osobe, kada otkrijemo rudnik dijamanata u sebi. „Šta vredi da osvojiš svet ako pritom dušu svoju izgubiš?" Razmislite šta osećate pri pogledu na sunce koje zalazi u more, ili na mesec koji se uzdiže iznad drveća? Kada čitate neku knjigu ili radite posao koji volite? Kada uživate u društvu vama bliskih ljudi? Uporedite to sa onim što osećate kada vas hvale, tapšu vam, laskaju, kada ste uspešni, kada vam se dive. Prva osećanja su duhovne prirode a druga svetovne. Svetovna osećanja nisu prirodna, njih je društvo izmislilo da bi nas držalo pod kontrolom. Ona nam ne daju sreću, već samo uzbuñenje, prazninu i napetost. Mislite o svom životu. Postoji li jedan jedini dan u kome se, svesno ili nesvesno, niste ponašali na osnovu onoga što drugi misle, osećaju i govore o vama? Vaši koraci su kontrolisani: krećete se kao marionete. Pogledajte oko sebe. Nalazite li nekoga ko je slobodan od ovih svetovnih osećanja? Ili nalazite osobe okovane takvim osećanjima, koje vode potpuno isprazan život, bez duše. Osvojile su svet, ali su izgubile dušu. Jedana grupa turista putuje kroz čarobne pej-saže. Ali zavese na vagonu su spuštene, tako da niko

Novi dan

75

od njih nema nikakvu predstavu kakva je lepota napolju. Unutra, svi se meñusobno takmiče ko je lepši, pametniji, talentovaniji, ko više zna, itd, itd. I tako sve do kraja putovanja. Ako ovo shvatite, oslobodi-ćete se. Tada ćete otkriti šta je stvarnost, šta je Bog, jer ćete se osloboditi jedne od najopasnijih iluzija. Iluzije po kojoj nam je neophodno da nas uvažavaju, po kojoj je neophodno da smo uspešni, popularni, itd. Samo je jedna stvar neophodna: ljubav! Kada to otkrijete, doživljavate promenu. Kada život postane molitva... kada duhovnost zrači iz svega što činimo.

Ostavite svoj čamac na obali
Jednom sam leteo iz Sjedinjenih država prema Kanadi. Dok smo preletali granicu, pilot je objavio: „Prelazimo američku granicu!" Putnici su pogledali naniže, ali nije bilo šta da se vidi. Naravno, granica postoji samo u mislima ljudi, priroda ne poznaje teritorijalne granice. Ne postoji američko drveće, američke planine. To je samo jezička konvencija. Meñutim, ljudi su spremni da umiru za to, toliko im granice realno deluju. Jeste li ikad razmislili o činjenici da dan Božića postoji samo u vašoj mašti. Priroda ne poznaje nikakav poseban dan. Pa ipak vidimo kako mnoge osobe podležu božičnim emocijama. Isto tako, ne postoji dan Nove godine, kao što ne postoje nezakonita de-ca. Reći nekome: „Ti si nezakonito dete!" može dovesti do skandala! Priroda ne poznaje nezakonitu decu. To je samo društvena konvencija. Reći nekom

76

Antoni De Melo

detetu daje usvojeno, i da zato... To postoji samo u našoj mašti! Postoje društva u kojima su svi usvojeni i niko ne mari. Mi reagujemo na reci, na predstave. Živimo od ideja. Hranimo se recima. Ljubav nije privlačnost. „Volim te više od bilo koga", ili: „Više me privlačiš nego bilo ko drugi". Kako vam se to čini? Privlačiš me više nego drugi. Bolje se uklapaš u moju mentalnu šemu nego neko drugi. To baš i nije laskavo za vas, jer ako je moja mentalna šema možda drukčija... Koliko ste već puta čuli da govore: „Šta on nalazi u njoj?" „Gospode, šta ona vidi u njemu!?" Privlačnost je šlepa. Osećate da vas privlači neko ili nešto? Ako se prepustite privlačnosti, uslediće nagrada. A zatim umor ili strepnja. „Nadam se da će ostati ovako! Nadam se da neće početi da pije!" Vezivanje, posesivnost, ljubomora, strah da ne izgubimo osobu koja nas je privukla. To nije ljubav!

Šta nije ljubav
Ljubav nije zavisnost. Pozitivno je zavisiti od drugih. Kada ne bismo zavisili jedni od drugih, društvo ne bi ni postojalo! Živimo u stanju uzajamne zavisnosti. Zavisimo od mesara, pekara, električara, pilota, taksista, lekara... nabrajanju nikad kraja. Ali kad zavisimo jedni od drugih da bismo bili srećni, to je loše. Često možemo videti dve prazne osobe koje zavise jedna od druge, dve nedovršene ličnosti koje se uzajamno podupiru. Kao dve domine oslonjene jed-

Novi dan

77

na o drugu. Ako se jedna izmakne, druga pada. Zar je to ljubav? Ne možemo govoriti o ljubavi ako ona služi da usamljenost učini podnošljivijom. Kada se osećamo prazno, odmah hrlimo da tu prazninu popunimo nekim. To nije ljubav. Da bismo utekli od usamljenosti i praznine, upuštamo se u bilo kakvu aktivnost, bacamo se na neki posao ili u nečiji zagrljaj. Ali usamljenost ne može biti izlečena kontaktom sa ljudskim bićima, već samo kontaktom sa stvarnošću. Kada se suočimo sa usamljenošću, otkrivamo da ona ne postoji. U stvarnosti ne postoji nikakva praznina. Upamtite ovo dobro ubuduće. Ono što tražite već je u vama. Ako ozbiljno pristupite svemu što se nalazi u vašoj duši, nestaće sve ono od čega bežite a izroniće ono što tražite. Ne može se voleti da bi se poništila usamljenost. Kada se govori o ljubavi, obično se govori kao o nekoj robi koja je na prodaju. „Jesi li dobar prema meni? Biću onda i ja prema tebi! Jesi li nežan prema meni? Biću onda i ja prema tebi. Nisi učtiv prema meni? Šteta, simpatija koju sam osećala prema tebi pretvara se u antipatiju!" Zar je to ljubav? To je berza emocija kamufliranih ljubavnim ponašanjem. Ljubav nije želja. Pre dve i po hiljade godina, Buda je rekao: „Svet je pun patnje. Poreklo, koren patnje je želja. Kada ukinemo želju, ukidamo patnju". Pod željom je podrazumevao sve ono od čijeg zadovoljavanja zavisi naša sreća. Naše društvo, naša kultura, neprekidno podstiče u nama nove i nove želje. Sve više i više usmerava nas ka nezadovoljstvu, nesreći i egoizmu. Svet je prepun patnje. Koren patnje je želja. Ukidanje patnje počinje ukidanjem želje.

78

Antoni De Melo

Ambicija je odreñeno pranje mozga kojim su nas podvrgli! Naučili su nas da bez ambicije ništa nećemo uraditi u životu. Zaboravili su na energiju i uživanje koji se mogu pronaći u radu. U Kini postoji ova; izreka: „Kada strelac odapne strelu van takmičenja, pokazuje svu svoju sposobnost. Kad je u izgledu medalja, postaje nervozan. Ako se nudi zlatni pehar, postaje šlep. Njegova sposobnost je uvek ista, ali nagrada čini da više misli o pobedi umesto o gañanju. Napetost vezana za pobedu čini ga slabim". Ambicija zamagljuje njegov pogled. Svet je prepun patnje, koren patnje je želja. Brakovi zasnovani na želji ne traju dugo: „Puno očekujem od tebe. Bolje nemoj da me razočaraš..." I obrnuto: „Ti puno očekuješ od mene. Ne želim da te razočaram..." Ubeñivanja! „Potrebna sam ti! Potreban si mi! Potrebno mi je da nañem svoju sreću u tebi! Potrebno je da nañeš svoju sreću u meni!" I tu izbija sukob. Tu počinje pretenzija za posedovanjem druge osobe. Tamo gde je prisutna ova vrsta želje, krije se učena! A tamo gde se krije učena, javlja se strah. A tu gde je strah, nema ljubavi, jer uvek mrzimo ono čega se plašimo. Prava ljubav uvek eliminiše strah. Kada je to samo želja kamuflirana ljubavlju, često se ispolji strah. Ljubav nije želja, nije opsesija. Zaljubiti se je nešto sasvim suprotno od voleti, ali zaljubljivanje je u modi. To je bolest kojom bi svi želeli da se zaraze. Vidimo je u filmovima, slušamo u ljubavnim pesma-ma. Gledao sam film u kome devojka kaže: „Volim te! Ne mogu da živim bez tebe!" Ne mogu da živim bez tebe? Zar je to ljubav? To je glad! Kad se zaljubim u tebe, ne vidim te više. Ako dozvolim da me

Novi dan

79

snažna emocija zaslepi, bez obzira da li je pozitivna ili negativna, gubim sposobnost raspoznavanja. Emocija se umeša i čini da projektujem svoje potrebe na drugoga.

Šta je prava ljubav?
Do sada smo govorili šta nije ljubav, da bismo stigli do zaključka da se ne može reći šta je ljubav. Ne može se reći. Kada se otarasite svojih strahova, svojih lanaca, svojih iluzija, znaćete. Možemo govoriti poreñenjima. Ako ništa drugo, ljubav znači bistrinu pogleda i preciznost odgovora. Videti drugoga jasno, onakvog kakav je. To je neki minimum koji očekujem od ljubavi. Kako mogu da te volim ako te ne vidim dobro? Najčešće, kada se gledamo, nikad se ne vidimo. Samo tražimo odreñenu sliku! Da li je neki muž u odnosu sa svojom ženom ili sa slikom koju je stvorio o njoj? Isto važi i za ženu. Doživeo sam odreñeno iskustvo s tobom. To iskustvo pamtim i cenim te na osnovu svog iskustva. Nosim te u sebi, kud god pošao. Delam i reagujem polazeći od svog iskustva s tobom, a ne od onoga što stvarno jesi. Ne vidim tebe, već samo sliku koju sam stvorio o tebi. Kada nakon neke svañe priñeš i kažeš mi: „Žao mi je zbog one rasprave", bilo bi fantastično kad se ničeg ne bih sećao. To nalazimo kod mistika, kada govore o pročišćenju memorije! Oni pod tim ne misle da sve treba zaboraviti, već da se treba otarasiti svih emocija. Izlečite se od patnje!

80

Antoni De Melo

Vi kažete: „Sećaš li se kako smo bili zaljubljeni pre dve godine?" Želiš li da reagujem na osnovu onog od pre dve godine, ili na ono što si u ovom trenutku? Kada se o ljubavi misli kao o investiciji, onda se ne zna šta je ljubav. Ljubav je kao slušanje neke simfonije, što znači biti osetljiv na sve zvuke. Da imamo srce koje je osetljivo za sve i prema svima. Možete li zamisliti slušanje simfonije ako se pažnja obraća samo na bubnjeve? Pravi poznavalac muzike sluša zvuk svakog instrumenta, bez obzira što postoji i njegov omiljeni instrument. Kada se zaljubite, kada se vaše srce veže, prione uz nešto, kada se fiksira na nešto, znate li šta se tada dešava? Objekat vaše strasti prepotentno raste dok ostali iščezavaju. Ljubav nije odnos. Ona je stanje. Ljubav je postojala i pre pojave ljudskih bića. Pre nego što ste vi postojali, ljubav je već bila tu. Rekao sam vam: kad je oko slobodno, tada vidimo. Ništa ne možete učiniti da biste zadobili ljubav. Kada postanete svesni svojih dužnosti, svojih vezanosti, opsesija, predrasuda, naklonosti, i kada uspete da se svega toga oslobodite, tada će se pojaviti ljubav. Kada je oko slobodno, vidimo. Kada je srce slobodno, volimo.

DRUGI DEO

RASKIDANJE OKOVA

Lečenje patnje koju sami sebi nanosimo
Kako razrešiti nezadovoljstvo sopstvenim životom? Kada osetimo nezadovoljstvo svojim životom, traži se izlaz. Kako pronaći sreću, mir i ljubav, ili kako pomoći nekome da bude srećan? Nema potrebe za nekim priručnikom, za Svetim spisima ili religijom; nema potrebe za duhovnim učiteljem ili primitivnim ritualima. Dovoljno je pet čula. Telo je svet za sebe: to je ono što nam je potrebno. U njemu se nalazi sve što je potrebno, zajedno sa sposobnostima koje nam je dao Bog. Naš život je tako bedan! Bez mira, bez zadovoljstva, prepun briga i patnje. Kad ne bi bilo patnje, bilo bi ljubavi. Patnja vas sprečava da celovito volite, svim svojim bićem. Kad ne biste patili, voleli biste. Ziveli biste u miru, okruženi ljubavlju i spokojstvom. Naša patnja ima razlog. To je najveća Budina intuicija. Njegova genijalnost se pokazala kada je objavio da patnja ima odreñeni uzrok i da, kada izdvojimo ovaj uzrok, možemo eliminisati patnju. Tako stičemo slobodu. Šta je, dakle, uzrok patnje? Mentalna aktivnost, proizvod misli. Ponekad um odmara; tada je sve u

84

Antom 0e Melo

redu. Meñutim, najčešće radi i stvara ono što Buda naziva proizvod misli. Počinje da sudi, procenjuje, izvodi zaključke. Um se kreće u odreñenom pravcu tako što sudi o stvarima, ljudima i dogañajima. Patnja je rezultat tih prosuñivanja i mentalnih konstrukcija. Kada um ne prosuñuje, tada nema patnje, nema ni emocija. Postoji samo čista radost. Svi smo mi u odreñenim trenucima svog života osetili ovu radost. Možemo je nazvati milošću, slučajnošću, srećom, kako god želimo. Najednom bivamo prožeti osećanjem spokojstva, um kao da se smiri, i tada osetimo radost, zadovoljstvo. Ako ne shvatamo kako funkcioniše naš um, os-lanjaćemo se isključivo na sopstvene mentalne konstrukcije, i tako ostati robovi rezona. Nećemo više verovati u objektivne stvari, već samo u svoje ideje o njima. Postaćemo zatočenici izmišljotina sopstve-nog uma, umesto da vidimo stvarnost onakvu kakva jeste. Daću vam primer. Jedna osoba hoda ulicom i čuje neku lepu muziku. Ostaje zadivljena. I eto mentalne konstrukcije: „Kakva divna muzika, voleo bih da je ponovo čujem; kupicu muzički stub i CD sa tom muzikom. Moraću poprilično da radim za te stvari". Sve sama konstrukcija. Neko drugi proñe istom ulicom, čuje istu muziku i oduševi se kao što se oduševljava i drugim stvarima. „Voleo bih da ponovo čujem istu muziku, ali nemam novca za aparat. Svejedno mogu u sebi da sviram jednako fascinantnu muziku". Od ove dve, koja mentalna konstrukcija izaziva napetost, nemir? Muzika je magična, zadivljuje. Vi niste rob muzike

Novi dan

85

koju ste čuli, ili aparata; vi ste pod kontrolom prosuñivanja sopstvenoga uma.

Osećanje dužnosti
Koja su uobičajena prosuñivanja vašeg uma? Jeste li već čuli u sebi pritiske i tvrdnje, kao na primer: „Ne bi trebalo da to radiš"; „Ne bi trebalo da govoriš takve stvari"; „Ovo ti je potrebno"; „Ti zaslužuješ..."; „Trebalo bi daje malo..."? Jeste li već osetili mogućnosti, slobodne pozive, bez pritiska, što vam ostavlja prostora za odluku, ili još uvek osećate „trebalo bi" na svaku vašu želju. Dužnosti čine svaku odluku suvišnom, jer društvo vrši takav pritisak i toliko je zakona kojima se moramo prilagoditi, tako da ne preostaje ništa drugo osim da pratimo svoje unutrašnje potrebe. Uspevate li da prepoznate ove dužnosti kao signale porodičnih veza iz davne prošlosti? Već tada su vas okovale, ali sada nisu čak ni realne. Samo su uspomene iz vaše prošlosti, iz mesta u kome ste odrasli, ali one vam više ne daju život. Nemaju u sebi ni ljubav, ni toplinu, ni brigu. Postale su mentalna droga. Uviñate li da potiču iz nekog drugog vremena i mesta, bez ikakve povezanosti sa vašim sada i ovde? Ne odnose se više na vas. Obaveze su nestvarni pojmovi, beživotni. Kako okončati sklonost racionalističkog upravljanja svetom? Potrebno je da temeljno analiziramo naše mentalne konstrukcije. Šta ulazi u nas? Zamislite čoveka koji niti vidi niti čuje. On tada živi u svetu u kome su i ostali slepi i gluvi. U kakvom svetu? Da li bi

86

Antoni De Melo

ikad došao dan kad bi on posumnjao da stvari koje dodiruje, miriše i kuša imaju još neku dimenziju, onu vidljivu? I šta bi se desilo kada biste odrasli ig-norišući svojih pet čula, strogo se držeći tumačenja i dužnosti koje vam nameće autoritet? Najverovat-nije da nikad više ne biste verovali u svoja čula, svoj zdrav razum, u svoje ja. Čitavog života tražili biste odobrenje autoriteta svaki put kad mislite, delate, otvarate usta ili slušate. U suštini, neki društveni sistemi primoravaju ljude da otvoreno priznaju kada govore, misle, dodiruju ili delaju na način koji se razlikuje od onoga koji je autoritet propisao. Neke religije takoñe funkcionišu na ovaj način. Sve dok postoji red zasnovan na poslušnosti autoritetu, istovremeno, ispod ove tanke površine sigurnosti, postoji i dubok i nepredvidljiv rizik. Moć raña strah, konformizam i isključivost. Dužnosti u takvom sistemu uskraćuju čoveku njegovu slobodu, lepotu i ljubav. Vi niste niti ste bili isto još od najranijeg detinj-stva. Da li biste voleli da otkrijete ko ste u stvari? Imate li dovoljno hrabrosti da budete ono što jeste? To je obeshrabrujuće. Vi možete voleti osećanja, misli i dela vašeg novog bića. Ali nećete imati nikoga ko bi rasuñivao mesto vas i vodio brigu o vama. Taj novi život počinje prihvatanjem i ljubavlju prema samom sebi, verujući u svoja čula, u svih pet, u svakom pogledu. To je vrlo suptilno prihvatanje sebe. Da li ste spremni? Tigrovi u džungli, pazite se! Stižem. Na kraju, posle svega što sam bio, bez straha.

Novi dan

87

Pet čula i daleko više
Imamo pet čula. Možda imamo još pet, i drvo života moglo bi da nam pokaže stvari za koje nikad nismo ni pretpostavili da postoje... Kako nemamo više od tih pet čula, naš um ne može čak ni da zamisli takvu mogućnost. Čovek koji je roñen šlep i gluv ne može da pojmi kako cvet koji dodiruje i miriše ima neku boju. Nikada mu se neće javiti misao da postoji tako nešto. Da bismo stvarno živeli i bili ono što jesmo, potreban nam je poseban dar da naslutimo i mislimo o onom što je nepoznato. Onaj ko živi po osećanju dužnosti nema sopstvene emocije; on ima samo usañene misli i zadovoljstva, kao oni koji uspevaju da se nasmeju samo kada se šef smeje. Pre nego što se nasmeju, moraju imati opravdanje za tako nešto. Prihvatanje čini njihov smeh ispravnim. Većina odraslih osoba ima potrebu za dozvolom pre nego što izvedu i najmanju akciju, izraze neko mišljenje ili dozive neko zadovoljstvo u životu. Kao neko dete, uvek traže dozvolu kad se bore da bi mogli slobodno da odlučuju, govore, pa čak i da slušaju. Prevazilaženje sopstvene uslovljenosti teško je koliko i korišćenje sopstvenih pet čula po prvi put. Kada im ukažete poverenje, umesto da aktivirate svoju potrebu za odobrenjem i prihvatanjem, osetićete se čudno i usamljeno, ali će zadovoljstvo koje ćete doživeti biti neizmerno: kao da ste se ponovo rodili. Šta vidite kada razmatrate sopstveni život? Ne zna se. Da li vaša čula daju neku novu boju stvarnosti? Da li ona sadrži nešto posebno, ili vaša čula kreiraju nešto što joj ne pripada, ili joj samo deli-

88

Antoni De Melo

mično pripada? Ne znamo. Kako da znam da li zelena boja koju vidim zaista postoji? Pretpostavimo da, svaki put kad vidim zelenu boju, vi je vidite kao žutu, ali je nazivate zelenom. Verujemo da vidimo isto, ali nije tako. Ne znamo koliko je naša percepcija odgovorna za ono što vidimo. Kako bi tužno bilo kad je ne bismo imali da otkrivamo svet. Ako se pokoravamo nekoj višoj instanci, ne ve-rujemo u same sebe. Kako mogu da znam da li su moja osećanja moja, zasnovana na mom doživljaju stvarnosti, ili su to osećanja usañena od više instance? Verujete da može postojati ispravan način percepcije? Ko odreñuje kriterijume? Koliko često gledate, mislite, osećate, delate na osnovu osećanja dužnosti? Ako se ograničavate na nivo dužnosti, nećete čak ni zagrebati stvarnost, nećete ni posumnjati kakva je u stvari. Ostaćete u okviru pojmova i slika stvarnosti, zasnovanih na zakonu etiketiranja i prikladnosti. Niste još osetili pravi ukus, niti ste ikad vo-leli. „Gospode, ja vidim." „Moj Bože, čudesno je." Ako poñemo od pretpostavke da su naša čula potpuno slobodna i otvorena, odmah ćemo se suočiti sa problemom, jer su čula krajnje selektivna. I naša svest je selektivna. Mi ne vidimo stvarnost, nismo u stanjuu da je vidimo, vidimo samo ono što je projektovano, što je um već ranije izdvojio kao važno. Ja ne vidim vas, već ideju koju sam o vama izgradio. Eto razloga zašto se vide dve slike iste stvarnosti. U vama vidim nešto što drugi ne vidi, i obrnuto. • Drugim recima, da bih vas video, moram vas postaviti blizu svoga uma, na njegov selektivni nivo, i onda upitati sebe: koliko stvarnog ima u mojoj slici

Novi dan

89

o vama? Jednaka proporcija kao i u vašem umu. Zar je to stvarnost?

Filteri uma
Ono što postoji u našoj svesti, neprekidno se filtrira. Kakvi su to filteri? Strahovi, želje, odnosi, uve-renja, navike i uslovljenosti. Oni vrše selekciju onog što opažamo svojim čulima. Naše senzacije nisu realne, već reagujemo na slike koje izgrañuje um. Mogu, recimo, da ugledam nekog, prepoznam u njemu Amerikanca, i reagujem pozitivnim osećanjem; neko drugi, gledajući istu osobu, može reagovati krajnje negativno. Da li vidimo ljudsko biće ili samo našu sliku o njemu? Na osnovu reakcije drugih može se zaključiti da li smo motivisani impulsom „sada i ov-de" ili predubeñenjem. Kada želite nešto, obraćate pažnju na mnoge stvari koje drugi uopšte ne primećuju. Neka majka u stanju je duboko da spava usred neke gungule, ali budi se na prvi uzdah svoga deteta. Zašto? Njena čula filtriraju druge zvuke. To je nešto u nama, kao neki senzor, koji reaguje na ono što je nama bitno u životu. Takva percepcija zavisi od uslovljenosti koja nam je davno usañena. Ako se neko oseća inferiorno u nekom ambijentu, neprekidno će registrovati signale koji mu potvrñuju takvu ideju. Naša ubeñenja ne moraju uvek biti potvrñena. Ako mislim da Amerikanci imaju odreñene karakteristike, videću u njima ono što će potvrditi moje predubeñenje. Živimo, dakle, s rezultatima mnogih selektivnih procesa, filtriranja i predrasuda. Šta u stvarnos-

90

Antoni De Melo

ti postoji u našem umu? Pridružimo predstavama naše mentalne konstrukcije i prosuñivanja. „Ovo je dobro, ovo je loše, ispravno, pogrešno, itd." U stvarnosti ne postoji ni dobro ni zlo, kako u ljudima, tako i u prirodi. Postoji samo mentalno vrednovanje koje se primenjuje na ovu ili onu stvarnost. Takva vrednovanja mogu biti, recimo, koji je tim bolji, koji je najbolji, kada je pobeda dobra, kada je loša, itd. U stvarnosti postoji samo igra i igrači koji učestvuju u njoj, kao i lopta koja se šutira i hvata. Lopta i igrači pomeraju se duž ograničenog terena za igru. Takvim akcijama ljudi dodaju posebna vrednovanja; postaju ; navijači više radi nekog dresa ili iz odreñene ideje nego zbog postojeće stvarnosti. Ljudi završavaju u ovakvoj standardnoj konfuziji, jer jure za stvarima kao budale, a da ne znaju ni šta su. Neprestano propuštaju stvarnost kroz svoje filtere, svoja vrednovanja i želje. Uvode dobro i zlo u stvarnost kao da pumpaju balon. Uporno se drže toga da su odreñene stvari poželjne, dok su druge nepoželjne, neke su ispravne a druge pogrešne. Stvari su, meñutim, takve kakve su, shvatali ih mi ili ne.

Svest
Šta je svest? To je sposobnost da posmatramo način na koji filtriramo stvarnost, umesto da se ograničimo na sliku koju pravimo od iste stvarnosti. Zato je potrebno sledeće: da budemo svesni postojanja filtera; da spoznamo kako uvek reagujemo na sliku u svom umu, nikad na stvarnost;

Novi dan

91

da shvatimo kako je sve što postoji u tom filteru prolazno, neprekidno se menja. Čovek se pona ša kao da je taj filter čvrst i statičan, dok se on stalno preobražava. Sve teče, kreće se, živi; da postanemo svesni činjenice da je sve što postoji u našem umu, u filteru, neprikladno i neza dovoljavajuće, baš zato što je privremeno; da shvatimo kako to što postoji u filteru, u našem umu, nismo mi, već praznina našeg ja, koja iščezava tamo gde postoje samo mentalne projekci je. ,Ja" je izumelo svest o egu, o „mojem". Ako bih seo da pogledam svet, u svojoj gluposti zalepio bih etiketu „moj" na zgrade, kompjutere, grad, na čitavu stvarnost. Dajte mi neku stvarnost i spreman sam da na nju projektujem bar delić svoga „ja". To „moj" postoji samo u mojoj glavi, jer, kad bih ove noći umro, u toj zgradi se ništa ne bi promenilo. Stvari su ono što su. Nisu ni moje, ni tvoje ni njegove. To je samo mentalna konvencija. Pretpostavimo da je neka zgrada vaša. Činjenica da je posedujete ne izražava ipak stvarno posedo-vanje tog objekta. Zgrada je zgrada. Patnja proističe iz prianjanja, iz misli o posedovanju. Prianjanje je samo projektovanje ega, onog „moje" na nešto. Ono se raña i razvija onoliko koliko projektujete svoje „ja" na nešto. Kada polako odlepimo etikete „ja", „moje" sa zemljišta, zgrada, odeće, preduzeća, nacije, religije, s našeg tela, s naše ličnosti, tada postižemo osloboñenje, slobodu, mokšu. Kada „ja" iščezne, stvari su ono što jesu. Dopuštate životu da bude život.

92

Antoni De Melo

Potrudite se da shvatite kako je sve prolazno, privremeno i prazno od „ja". Paradoksalno, to je tajna formula za trajnu sreću. Isus je to shvatio kad je rekao: „Ko je moja majka, moj otac, moja sestra? Nemam nikoga". Tu postoji jedna žena, ali je „moja majka" samo mentalna konstrukcija. Ljudski odnosi su samo funkcija, mentalna projekcija. Niko ne želi da to shvati, tako da su svi ludi. Ljudi više vole da žive u svetu koji su sami stvorili, izazivajući patnje i emocije, neprekidno tražeći olakšanje zbog nastale konfuzije. To je kao kad bismo se posekli pa zatim kažnjavali sebe novom posekotinom. Konfuzija bez kraja i konca. Problemi se rañaju ne samo kad kažemo „ovo je moje", već i kada se razmišlja „ja sam ovo i ono i još i ono". Poistovećivanje sa svojim „ja" može izazvati probleme. Na primer: „Ja sam dobar", „Ja sam loš", „Ja sam zavodljiva osoba", „Ja sam nestrpljiv", itd. Struktura moje ličnosti drukčija je od vaše. Ne podudaram se s vašim projekcijama o meni. Ne podudaram se čak ni sa mojim projekcijama o meni. Ja nisam ono što vi kažete da jesam. Čak ni ja ne mogu recima da izrazim ko sam u stvari. Kad ne bi postojao ego, ne bi postojalo zlo. Kada Siki ne bi imali kolektivni ego, problem ne bi postojao. Sve to važi za bilo koju naciju ili religiju. Sve konvencije, etikete, razgraničenja, samo su izmišljotine našeg uma. Pre pedeset godina nije postojao pakistanski ego; pre tri stoleća niko nije živeo i umirao za nešto što se zove američki ego; pre deset ve-kova muslimanski ego nije postojao; pre dvadeset vekova nije postojao hrišćanski ego. Takve mentalne konvencije nemaju ničeg zajedničkog sa stvarnošću

Novi dan

93

niti sa životom. One nisu stvorene u prirodi, od Boga, već ih je definisao i napisao čovek. One su nastale u njegovom umu. Stvari su ono što jesu. Ego je samo proizvod uma. Naše misli stvaraju etikete i mi ih lepimo tamo gde želimo i tvrdimo da je od tog trenutka ova ili ona zajednica odvojena od ostalih. Zatim zahtevamo od drugih da žrtvuju svoj život da bi odbranili etikete koje smo izmislili. Ovakve poduhvate definiše-mo zvučnim terminima, kao, na primer: „Umreti za veru". U stvarnosti se umire zbog konvencije, zbog zamisli koje jednostavno ne postoje. Obećavaju nam se nevidljive nagrade, kao recimo: „Ako umrete za veru, za naciju, za Boga, stičete večni život", iako ništa od svega toga nije stvarno.

Kako naučiti iznova da živiš
Teško je naučiti da živiš stvarnost iznova, da je precizno opažaš. Malo je odabranih. Okamenjeni duh, žudnja za uspehom i prihvatanje obećanja koje nudi ego mnogo su zavodljivi]i i često privlačniji od stvarnog života. Neka nam je Bog u pomoći! Šta onda znači meditirati? Meditacija znači pos-matranje svega onog što se nalazi u filterima sop-stvene svesti, znači videti, prepoznati, postati svestan da je sve privremeno, prolazno i slobodno od našeg „ja". Jedan budistički učitelj govorio je: „Možemo provesti čitav svoj život u posmatranju težnje našeg uma da na sve što postoji lepi etikete s natpisom 'dobro' i 'zlo'." Garantujem vam sledeće: kad biste umeli da pos-matrate rad svoga uma, nikad više ne biste imali ni

94

Antoni De Melo

minut dosade u svom životu. Um neprestano proiz-^ vodi dobro i zlo, šalje poruke kao reakcije na sop-stvene procene i vrednovanja. „Ovo je dobro" (pro- -cena) i zato je poželjno (poruka); „Ovo je loše" i zato nepoželjno. Ova aktivnost neprekidno traje. Ču- i desno je postati svestan činjenice da su sve ove akci-1 je u stvarnosti proizvodi moga uma. Dobro i zlo nej postoje u stvarnosti, kao što ne postoji poželjno ij nepoželjno. Čitav scenario je naša izmišljotina. Fas-f cinantno je, kao kad bismo raspravljali o nekoj kom-f pjuterskoj igri s najbojim igračima sveta. Zabavljali] bismo se do kraja života. Ne bismo upoznali ni je-j dan jedini trenutak dosade. Naučili biste da uživate j u životu, jer ne biste dozvolili da vas zahvati poriv| da ispunite sve svoje želje i izbegnete sve što vam je'; mrsko. Privlačenje i odbojnost, odbijanje da umrljamo' svoj um, suprotstavljanje svemu onom što kvari, korumpira naše srce. „Blaženi su oni čistog srca, jer će ; pronaći Boga." Kada očistite srce od svih prianjanja i i averzija, ugledaćete Boga. Religija nije pitanje ri-j tuala i akademskih studija. Ona nije odreñeni kult j ili činjenje dobrih dela. Religija je iskorenjavanje j nečistoće srca. To je put kojim treba proći da bi se| stiglo do Boga. Kada prestanete da se hranite anti-| patijama ili vezivanjima, vaša ljubav će se ponovo^ roditi, razviće se. Tada ćete spoznati staje ljubav. U2 suprotnom, samo ćete ostati zaokupljeni nekim sli-; kama svoga uma. Nikakvo vezivanje, nikakve aver-] zije, samo ljubav; tada ćete shvatiti i prihvatiti odi sveg srca šta god vam se dogodi. U religioznim terminima, Bog sve kotroliše, njegova sveta volja se ispunjava, nezavisno od naših»

Novi dan

95

akcija i misli; to je religija. Pročistite svoje srce, uklonite sve što je nečisto, sva prianjanja i averzije. Analizirajte vrednovanja svoga uma u pogledu dobra i zla. U onoj meri u kojoj se tome suprotstavite, utoliko će novi duh zaživeti u vama. Kada stignete do praznine, do stadijuma nepod-sticaja, odbićete da budete ličnost. Kretaćete se u životu, kroz život, prepuni života, i ništa neće imati moć da vas uništi. To je kao kad bismo bacili crno mastilo u vazduh: predeo ne postaje crn, vazduh se ne boji u crno. Nakon jednog trenutka sve je kao i pre. Veliki učitelj Hakvin nije ostavio za sobom učenike, spise, ništa. O njemu se govorilo: „Kad je ulazio u šumu, ni list ne bi zadrhtao; kad je ulazio u vodu, ne bi proizveo ni najmanji talas; on nije narušavao harmoniju sveta". Buka vas neće uznemiriti. Nećete čak ni sami biti u stanju da uznemirite sebe. Stvari su ono što jesu. Buka postoji u vašoj glavi, ali je nema u stvarnosti. Vaša vrednovanja prave od te buke nešto što vas gnjavi; drugi se ne daju uznemiriti, od trenutka kad počnu da vrednuju stvari na drukčiji način. Meditacija nije vezivanje, poistovećivanje ili po-sedovanje. Sve to proizvodi samo patnju. Meditacija znači gledanje, posmatranje, širenje svesti, razume-vanje. Ona je kritika svega nečistog u nama i, na kraju, vodi ljubavi.

96

Antom De Melo

Dati glas osećanjima
Koren svih psiholoških problema je u inhibiciji, u zabrani. U čemu se razlikuje normalna osoba od zdrave osobe? Normalna osoba živi po društveno priznatim normama. Zdrava osoba je kao divljak: ako je srećna, to pokazuje na takav način da to svi vide i čuju. Zdrava je, ali nije društveno prilagoñena. Kako očuvati svoje bazično emocionalno zdravlje, a istovremeno se prilagoditi zahtevima društva? Osnova života je emocija. U džungli preživljavaju one životinje i oni oblici života koji znaju da se kreću i ubijaju. Učtiva i inhibirana osoba krije se iza drveta i čeka svoju smrt. Ona zatvara u sebe svoje strahove. Ljudski rod nikad ne bi preživeo da je bio inhibiran. Njegovi preci pripadaju hrabrijoj i dra-gocenijoj vrsti. Snažna ličnost ne formira se po parametrima logike i konformizma. Ona urne da izrazi svoja ose-ćanja i da komunicira s njima. Na drugoj strani, mnoge izuzetne osobe neprozirne su kao blatnjava voda. Sposobnost da izrazite svoje emocije odreñuje da li ste zdravi ili inhibirani. Deca su autentična, jer ostavljaju slobodan prolaz svojim emocijama. Iskreno detinjstvo je srećno detinjstvo. Ako su neko dete ili adolescent onemogućeni u tome, posledica je da se u kasnijim godinama, kao već odrasli ljudi, ponašaju kao deca. Novoroñenče dolazi slobodno u svet, ali ga roditelji i okolina ubrzo vezuju. Često se dete više nikad ne oslobodi. Da li su vaši lanci jako zategnuti? Tragedija je što se svi zlikovci prikazuju kao prijatelji. Vlast je izgleda vrlo zainteresovana i usme-

Novi dan

97

rena na to da uči konformizmu i da manipuliše sa strukturom ličnosti. Očigledno je da muškarci imaju daleko veće psihološke probleme nego što to imaju žene. Uzmimo na primer mucanje. Proporcija je deset prema jedan, na štetu takozvanog jačeg pola. Nivo stresa i tenzija je isti, ali je sposobnost upija-nja krajnje različita. Žene izgleda imaju dozvolu od društva da mogu slobodnije da ispoljavaju svoja osećanja. Mogu, recimo, da plaču mnogo lakše od muškaraca. S većom suptilnošću govore jezikom osećanja. Muškarci su uskraćeni, i skupo plaćaju pos-ledice toga. Verovatno ste zapazili da je, kada se pije, emocijama otvoren prolaz i da se na kratko osećamo rasterećeni svojih emocionalnih problema. Inhibicija iščezava. Alkohol je jedna od hemijskih supstanci koje privremeno oslobañaju emocije. Meñutim, kratkotrajno olakšanje nije rešenje za uklanjanje inhibicija.

Osnovno pravilo života
Osećanje je osnovno pravilo života. Kada su nečiji prirodni impulsi inhibirani, potisnuti, dolazi do pojave neuroze. Sve životinje imaju potrebu za čulnim nadražajima. Ne postoji neurotična životinja. U laboratoriji, kada se nekoj životinji uskrati svaki čulni nadražaj (dodir, ukus, miris, itd.), ona postaje depresivna ili hiperaktivna. Oko 85% religioznih ljudi pate od depresije, jer su opterećeni mnogobrojnim dužnostima, idealima i nedovoljnim čulnim nadražajima. I oni postaju depresivni ili hiperaktivni. Održavanje aktivnosti sva-

98

Antoni De Melo

kako je forma stimulacije, ali ljudi pre svega imaju potrebu za emotivnom stimulacijom. Kako se dobija emotivni podstrek? Tako što izražavamo sopstvene emocije. Kada ste telesno neaktivni, dajete sebi malo stimulansa tako što šetate, radite gimnastiku, itd. Ako se nalazite u stanju depresije, možete sebi dozvoliti da zañete u sferu emotivnog rizika. Tako će emocije ponovo početi normalno da teku. Kada su emotivni i čulni podsticaji blokirani u nama, tada postajemo depresivni. Pokažite svoja osećanja. Pogledajte s kakvom lakoćom to rade deca, jer nisu podložna strahovima i inhibicija-ma. Neće vam više biti potrebno da vas drugi emotivno stimulišu. Ostaćete na sredini scene, nećete se kriti iza nekog drveta. Izrazite svoja osećanja, bez pridavanja velikog značaja činjenici da li će te emocije biti pozitivno prihvaćene ili neće. Zašto bismo bili toliko zavisni od onoga što drugi misle? Zašto da dozvolimo da nas to inhibira? U onoj meri u kojoj se naše emocije ispolje, utoliko ćemo manje imati potrebu za drugima, manje ćemo voditi računa o njihovim stavovima, izraženim ili prećutnim. Imaćete toliko lepote i bogatstva u sebi, u svakom trenutku imaćete toliko života i emocija na raspolaganju, da ćete se upitati da li su vam stvarno potrebni drugi ljudi. Kada vaša strepnja u odnosu na odreñenu osobu popusti, vi ste tada slobodni. Možete ispitati da li se ta strepnja preselila u odnos sa nekom drugom osobom. Ljudi s najvećom lakoćom zamenjuju želje, zavisnosti, strepnje. Ako je tako, potrebno je da se ponovo oslobodite. Porok težnje da budemo prihvaćeni je dubok i brzo širi korenje. Vaše inhibicije samo su strahovi. Kako ste mogli da

Novi dan

99

budete toliko besni, prepuni mržnje, zazirući čak i od osoba koje su vam izjavljivale svoju ljubav? Jer ste hteli nešto što ste smatrali neophodnim da biste emocionalno preživeli, i to ste zahtevali od tih osoba. Nemoguće je voleti kad ste obuzeti strepnjom ili očajanjem. Želite li još nešto od njih? Alternativa je: voleti ili želeti nešto; biti slobodni ili želeti da se drugi promene. Kada se deca ne bi plašila, bilo bi im uvek dobro. Ona su sposobna da slušaju, uče, opažaju. Zašto se onda njihovim iskustvima i greškama koje čine dodaju strepnje, strahovi, osećanje sramote, neva-Ijalstva i greha? Gde smo to naučili? Sećate li se ko vam je nametnuo stid i strah kao vrednosti? „Ne ponaša se tako prema gostima!" „Oprosti, mama." „Zamoli izvinjenje!" „Molim vas, izvinite." „Stidim se tebe; nadam se da i ti osećaš stid zbog onog što si učinio, itd. itd." Iskustva i greške su normalni i zdravi; kad ne bi bilo toga, ne bi bilo ni rizika. Postojao bi samo proračunati konformizam. To nije život, tu nema nikakve kreativnosti, nema iskustva ljubavi, niti poruke jevanñelja. Kako formulišete razlog zašto neko živi konformističkim životom? Otelotvoreni strah? Emotivna osakaćenost obično je maskirana zvučnim terminima kao što su vaspitanje, porodične veze, autoritet i poslušnost. Šta onda uče deca? Brinete se da ne napravite neku grešku, da ne razočarate druge; ili možda strepite da ne budete ukoreni ili kažnjeni? Po-

100

Antoni De Melo

sebni ste i u mučnini koju izaziva, u vama vaša us-lovljenost. Da li ste uopšte svesni kada činite napore da biste ispunili ono što drugi očekuju od vas? Ko vas je naučio da se izražavate, da živite slobodno i srećno? S druge strane, ko vas je naučio da se sreća postiže kada smo prihvaćeni i dokažemo se u društvu? Prisetite se najsrećnijih trenutaka u svom životu: šta ste činili? Možda ćete se setiti da ste se sme-jali širom otvorenih usta, ne brinući šta drugi misle o tome; da ste se ponašali s osećanjem potpune slobode i poverenja. Vaspitani smo da budemo nesrećni. „Misli pre nego što nešto kažeš", govorili su nam. Postali smo stručnjaci u dokazivanju sebe, samo da bismo bili prihvaćeni, naučili smo da cenzurišemo sve: „Promisli dvaput pre nego što nešto kažeš"; „Ne poka-zuj svoja osećanja"; „Govori ono što drugi očekuju od tebe"; „Misli o onome o čemu i drugi misle". I svi počinju da govore ono što bi drugi trebalo da misle. Proizilazi da niko više ne uspeva da izrazi sebe i sopstveni život.

Čudesna sposobnost oslobañanja emocija
Dopustili smo da budemo kontrolisani, podvrgnuli smo se vlasti jednog nebuloznog i paranoidnog koncepta: koncepta drugih ljudi. Da li biste mogli da definišete svoju sreću kao napor usmeren na to da budete u punoj meri prihvaćeni od tog širokog pojma drugih ljudi. Neki religiozni ljudi nesrećno su

Novi dan

101

proživeli čitav svoj život, sve pokušavajući da se izbore za prihvatanje nešto drukčijeg koncepta, u čijoj osnovi nisu drugi ljudi već Bog. Zato su ostali zau-vek siromašni na emotivnom planu. Mnogi se pitaju: „Kako sam postao tako inhibi-ran, pun strahova, nesposoban da izrazim svoja ose-ćanja?" U stvari, oni bi da kažu: „Kako mi je oduzeta emotivna spontanost u detinjstvu?" Kada, od koga i na koji način je zgužvana i iščupana ta emotivna komponenta moje ličnosti? Ali sada ne znači mnogo što će se utvrditi gde je sve to počelo. Ono što znači je izlečenje. To što je ova ili ona osoba, ovaj ili onaj dogañaj bio uzrok tome, nije više tako važno. Potrebno je izlečiti sebe. Prošlost je mrtva, pokopana i vaskrsla. Od nje potiču dobro i zlo. Od nje potiče sam život. Treba voleti prošlost. Starajmo se i o sadašnjosti, baš u aktuelnoj situaciji, odlučnoj za dalji životni tok. Inhibirana ličnost, egoista, neprekidno je obuzeta sobom. Ne dopada se samoj sebi, smatra da nije privlačna, sve zato što ne pokazuje svoja oseća-nja i krije svoje sposobnosti; ona ne prihvata svoj udeo u riziku prilikom stupanja u odnose sa drugima; malo misli o svojim bližnjima; ne vidi dalje od svog nosa, nesposobna da vidi koga ima oko sebe. Naučila je da živi da bi bila prihvaćena, što joj nikada nije bilo dovoljno. Inhibirana osoba ne voli, mada želi da bude voljena. Ne postoji ljubav bez uzajamnosti. Ona ostaje zatvorena u sopstvenoj školjki. Svi imaju probleme, ali ako nauče da ih izraze, problemi iščezavaju. Jedan ženski pacijent rekao je svom psihoterapeutu: „Zaljubila sam se u vas."

102

AntoniDeMelo

„Zaista?"

„Da, osećam veliku ljubav prema vama." „Pa to je divno! I kako se osećate?" „Često mislim o vama, zamišljam kako razgovaramo, izlazim srećna sa naših seansi. Osećam se ispunjenom kada mogu da podelim svoja osećanja s vama. Hoćemo li sada nastaviti sa terapijom?" „Zar ne želite da čujete šta mislim o tome?" Ne "
„1^4C.

Čudesno! Veličanstvena je sposobnost izražavanja svojih osećanja na tako slobodan način, bez ograda, nekome ko sve to razume. Svi naši psihološki problemi nastaju zato što ne dajemo glas svojim osećanjima. Uplašeni smo. Ne umemo da izrazimo ni negativna ni pozitivna osećanja. Potpune smo neznalice u izražavanju naših emocija. Bojimo se. Sposobni smo da govorimo o svojim problemima, ali ne i o svojim osećanjima. Psiholog Karl Rodžers govori o kongruenciji: da ti otkrijem svoj problem i tako rizikujem. To znači da sam spreman da podelim s tobom svoje osećanje koje se odnosi na tebe ili na odreñenu situaciju. Mogu da kažem: „Zaljubljen sam u tebe"; „Zadivljen sam"; „Privlačiš me seksualno"; ali i: „Ima nešto u tebi što mi smeta"; „Ponekad me zaista nerviraš", itd. Mi gotovo nikad ne govorimo takve stvari koje otkrivaju ko smo, koje osvetljavaju našu tajnu. „Ima nešto u tebi što me privlači, prosto me obara. Ne znam baš tačno šta je to". Osećanja otkrivaju moje unutrašnje ja. Šta bi se dogodilo kad bi ljudi znali ne ono što smo učinili, već ko smo i šta osećamo?

Novi dan

103

Moguće je izlečiti osećanja
Inhibirana osoba pati od emotivnog zatvora. Ose-ćanjima je neophodno redovno pražnjenje. U suprotnom, nagomilavanje emocija proizvodi otrove i tako dolazi do pojave bolesti, kao što je, recimo, čir. S našim lepim manirima, etiketama i društvenim statusom svi doprinosimo ovom unutrašnjem zatvoru, na osnovu kojeg se umnožava emotivna hipokrizija. Inhibirane osobe nemaju pravih osećanja ni životne radosti. Postoje ljudi kojima je jako teško da ujutro ustanu. Suočiti se sa svetom traži emocije, da bi se izašlo iz sigurnosti i zaštite majčine utrobe; traži se promena načina života; traži se upuštanje u rizik, napuštanje statičnog življenja u polumraku. U svojim naporima da se skloni od svega toga, da se spase od životnih rizika, inhibirana ličnost ukida volju, sva energija vraća se natrag i blokira se životni tok. Inhibirana ličnost je istovremeno veliki egoista, jer je potpuno obuzeta svojim ja; ali nije dovoljno egoista, jer se ne bori za sebe. Živi u kuli od slonovače, čak i kad se trudi da bude veoma senzibilna u odnosu na sve što je okružuje. Inhibirani uvek žele da se dopadnu drugima. Drže se na distanci od svega oko sebe. Mogu da pokažu veliku ekspresivnost u odnosu na mnoge stvari, osim kad je reč o njihovim osećanjima. Teško im je da kažu ne, jer im je neophodno da se neprekidno osećaju prihvaćeno i stabilno. Misle da će im njihovo „da" pomoći da sve to održe. Napeti su. Ne umeju da se opuste. Neodlučni su i puni tajni. Ne bi vam rekli ni šta su jeli za ručak. Izbegavaju reč „ja".

104

Antom' De Melo

Jeste li ikad zapazili da ljudi izuzetno dobrih manira često deluju veoma inhibirano? Ovo ne znači da su neinhibirani često i nevaspitani. Problemi sa zavisnošću od nekog narkotika ili seksa, opsesiv-na potreba za potvrñivanjem sebe, ili još očigledniji problemi, kao što su mucanje i stidljivost, sežu svojim korenjem u period detinjstva i tesno su povezani sa inhibicijom. Oslobañanje je moguće. Oni se mogu izlečiti. Dovoljno je samo govoriti, stalno govoriti, s osećanjem. Eto šta deca rade po ceo dan (sve dok ne poñu u školu). Ona iskazuju svoja osećanja drugima, nekima na poseban način - lutkama, med-vedićima - osim ako su inhibirana. To je bliskost. To je ljubav. To je ono što je najpotrebnije na ovom svetu.

TREĆI DEO

VEŽBE I KOMENTARI

Vežba I
Otkrijte prikrivene brige i strepnje u svojim vezama. Odaberite jednu. Iza svake brige krije se neki zahtev, želja ili potreba kojima ste izloženi. Možete li precizno da for-mulišete šta je to? Postanite svesni očekivanja koje se krije iza te potrebe, ili uzroka te potrebe (mora postojati nešto što vas je navelo da poverujete u odreñenu ideju; na primer, ubeñenost da vaša sreća zavisi od drugih, ili da ponašanje drugih prema vama može izazvati ili upravljati vašom srećom). Sada uronite u sebe; pokušajte da shvatite da u vama postoji darežljivo i samodovoljno carstvo sreće. Do sada ga niste otkrili u sebi, jer je vaša pažnja bila okrenuta stvarima u koje ste verovali, ili iluzijama koje ste gradili u odnosu na svet. Kada ste sreć-ni, sve brige nestaju.

Komentar:
Želja se ne može poistovetiti s ljubavlju, mada se neprestano brka s njom. Želja, u bezumnom traganju za zahvalnošću, beži od kuće, neprekidno tra-

108

Antoni De Melo

žeći nešto drugo. Ljubav, za razliku od želje, uvek ostaje kod kuće, odnosno u vama.

Vežba II
Mislite o stvarima za koje ste se borili, ili ste uložili velike napore da bi ih ostvarili. Postanite svesni činjenice da vam je najveći deo tih stvari nepotreban. Zamislite na trenutak da ste izgubili strah od mogućnosti da živite bez tih stvari. Zamislite da ste izgubili strah da ste Niko i ništa. Razvijte ovo hrabro osećanje. Sreća vam je na dohvat ruke. Da li je osećate? Sreća nije u onome što posedujemo, već u onome što jesmo. Vaša ličnost je ta koja ima potrebu da postoji. Da li postajete svesni toga? To je prava vera.

Komentar:
Život je previše značajan da bi bio straćen brigom da se obogatimo i proslavimo, da budemo lepi, popularni, privlačni; ili strepnjom da ne budemo siromašni, nepoznati i neprivlačni, osobe koje niko ne primećuje. Sve to gubi bilo kakav značaj, kao kamenje oko blistavog dijamanta. Vi, vaše pravo ja, uvek je bilo i uvek će biti dijamant. Vrednost vašeg života je neprocenjiva. Da li biste upotrebili neki dragoceni rukopis da zapalite vatru? Potreba da skrenete pažnju drugih na sebe je traćenje vašeg neponovljivog života. Takvi stavovi uzrok su velikog dela nesreće prisutne u ovom svetu. Budite realni, ne budite umišljeni.

Novi dan

109

Vežba III
Mislite na osobe koje vam laskaju. Šta govore? Recite sebi: „Te pohvale nisu moje ja; samo su povezane sa mnom". Nemojte poistovećivati stvari, ideje, reci ili etikete sa svojom ličnošću. Ako je neophodno, ograničite se da prihvatite odreñenu povezanost tih stvari sa vama. Mislite na osobe koje vas kritikuju. Šta govore? Recite sebi: „Te kritike nisu moje ja; samo su povezane sa mnom". Mislite o sebi kada sebe okrivljujete zbog neke greške koju ste učinili. Recite sebi: „Te optužbe nisu moje ja; samo su povezane sa mnom. Moje zamisli, moja vrednovanja nisu moje ja". Ja nije ni dobro ni loše, nije ni pametno ni glupo. Ja jednostavno postoji. Neizrecivo kao duh. Sve - vaša osećanja, misli, telesne ćelije - dolaze i odlaze. Ne poistovećujte sebe ni sa čim. Ja nije ništa od svega toga.

Komentar:
Ne vredi se truditi. Prosvetljenost se, u stvari, sastoji u tome da budemo ono što jesmo, da postanemo ono što jesmo, da vidimo ko smo. Bez obzira da li se ponašamo pošteno, sujetno, bezumno, opravdano ili okrutno, spašeni smo razumevanjem onoga što do sada nismo shvatili. Kada otkrijemo daje naše postojanje jedinstveno, da je naše ja isto što je i oduvek bilo zahvaljujući milosti Božjoj, postajemo naše duhovno ja. Nije potrebno da tragamo naokolo za otkrovenjem. U nama je rudnik dijamanata; mi smo Carstvo.

110

Antom" De Melo

Shvatićete u jednom trenutku da ste konačno slobodni, kada odbacite bednu potrebu da budete kako dolikuje. Nećete više očajavati nad svojim izgledom, nad svojim životom, niti ćete tražiti pomoć od Boga, kada jednom postanete svesni da već sve imate u sebi.

Vežba IV
Napravite spisak stvari koje vas uglavnom čine nervoznim. Koliko god vam se to činilo neverovatno, postanite svesni činjenice da ništa, apsolutno ništa, nema moć da vas uzdrma. Svaka neprijatnost potiče iz vezivanja za iluziju poistovećivanja, tako da imate utisak da je ta iluzija vaše ja. Kada postanemo svesni toga, nema te ljudske nepravde, takvog gubitka, takve patnje koja bi imala moć da nas poremeti. Uzmite sada taj spisak i recite: „Ja nisam ni ovo ni ono. Šta god da se desi, neću izgubiti moje pravo ja". Niko više neće moći da dominira vašim ja i govori vam: „Požuri, budi poslušan, pa ću ti dati tvoje ja". Ne verujte više da neko drugi ima moć da vam podari vaše ja, niti da vam ga uzme. Znate li šta znači ne biti više besan, zabrinut, uplašen? To je biser neprocenjive vrednosti. Šta biste dali za uzvrat?

Komentar:
Nemate nikakvu potrebu za popularnošću, da budete voljeni i prihvaćeni. Nemate potrebu da se nañete na nekoj visokoj poziciji, da budete važni. To nisu osnovne ljudske potrebe, već samo želje ega,

Afovt dan

111

uslovljenog ja, opsednutog ja. Ono što je najdublje u vama, vaše pravo ja, nije ni najmanje zaintereso-vano za takve stvari. Imate već sve što je potrebno da biste bili srećni. Ono što je vama potrebno je da postanete svesni svega za šta ste vezani, da postanete svesni činjenice kako su sve to samo iluzorne stvari. Tada ćete se naći na putu osloboñenja.

VežbaV
Ako želite da budete srećni, prestanite da zadovoljavate svoje želje, jer one nisu odgovor za vaš život. Da biste bili srećni, odbacite svoje želje ili ih promenite u skladu sa svešću o njihovoj ograničenoj vrednosti. Zadovoljavanje želja donosi olakšanje i ugodnost, ali ne i sreću. Mislite na nešto što intenzivno želite. Ispitajte svaku od tih želja ponaosob i upitajte sebe: „Šta bi se dogodilo kad bih mogla da budem srećna a da pri tom ne zadovoljim nijednu od ovih želja?" Zar to ne bi bilo čudesno? Postanite svesni činjenice da postoje mnoge osobe zaista srećne iako su bez tih stvari ili osoba koje vi tako strasno želite. Sada recite svakoj od tih poželjnih stvari ili osoba: „Iskreno mi je stalo da budem srećna bez vas, jer vi niste moja sreća". Ne možete dozvoliti sebi da živite s lažnim poistovećivanjima; spoznajte da su one samo sklonosti vašeg uslovljenog „ja".

112

Antoni De Melo

Komentar:
U ljudskoj prirodi ne postoji nijedna uroñena težnja za veličinom, težnja da budemo iznad ostalih, da nas smatraju boljim od drugih. Potreba za opularnošću, slavom, uspehom, simpatijama drugih je nešto što sami izazivamo. Jedini uroñeni impuls ljudske prirode je potreba da budemo slobodni, slobodni od mučne želje da budemo važni i popularni, da ostvarimo uspeh, da izazivamo simpatiju. Kada se otarasimo potrebe za nagradom i aplauzom, stičemo slobodu koja nas uzdiže kao Božje sinove i kćeri; to je sloboda dostojna stanja u kome se nalazimo.

Vežba VI
Posmatrajte svoje razočaranje kada se nešto ne odvija na način kako ste predvideli; kada se neko ne ponaša prema vama kako ste očekivali; kada vas pogodi nečija kritika. Pokušajte da shvatite šta u vama izaziva tako očajnu reakciju, ili zašto ste se toliko naljutili zbog upućene kritike ili dogañaja. Postanite svesni osećanja stida i krivice zbog grešaka koje ste učinili u prošlosti. Razjasnite sebi do koje mere ste sposobni da osudite sebe, da izazovete u sebi negativna osećanja, da se osetite nes-rećnim zbog toga. Sagledajte koliko je tu samooplakivanja nad svojom savešću. Shvatite da ste vi i samo vi osoba koja optužuje, oslobaña krivice i dozvoljava prosvetlje-nje. Kakvo otkriće! Svaki i najmanji delić patnje, svaka negativna emocija mogu vas dovesti do razumevanja svega, da

Novi dan

113

vam sve postane jasno, sve do sreće i slobode, samo ako umete da ih upotrebite, ako sebi date dovoljno vremena da shvatite, kao da samo vi to vidite. Gospode, ja mogu da vidim. Razumevanje: to je formula za srećan život.

Komentar:
Prijatna iskustva čine život ugodnim; bolna iskustva čine da se on razvija. Patnja nam ukazuje na naše bolne tačke, gde moramo još da rastemo, kao što je fizički bol simptom neke bolesti ili znak da je organizam umoran. Iskoristite svaku svoju patnju; nemojte je straćiti.

Vežba VII
Stanite pred neku blisku osobu i recite joj: „Slobodna si da budeš ono što jesi, da misliš šta god ti je drago, da se ponašaš prema svojim sklonostima, da se posvetiš onome što želiš da radiš, da živiš svoj život onako kako tebi odgovara. Ništa ne tražim od tebe, ne tražim da budeš onakva kakvu bih ja želeo. Neću gajiti očekivanja u pogledu toga kakva bi trebalo da budeš ili šta bi trebalo da radiš ubuduće". Recite i ovo: „Od sada, biću slobodan da budem ono što jesam, da mislim šta god mi je drago... itd., da živim svoj život kako meni odgovara". Ako niste u stanju da izgovorite sve ovo, šta može da se misli o vama? O prirodi vaših odnosa sa ljudima? O kvalitetu vašeg života? O vašoj slobodi, iskrenosti, emocijama, sposobnosti da volite?

114

Antom De Melo

Komentar 7
Ne činite nikada usluge zato da bi vam drugi bili zahvalni. Oni će opaziti vašu težnju za tuñom zahvalnošću i priznanjem, i tako će se osetiti kao da su vam nešto dužni, pa čak i da su upotrebljeni. Neki vaši postupci ohrabruju lažno ubeñenje po kome je vaša snaga više u drugima nego u vama. Idolatrija je iluzija koja pridaje spoljnim okolnostima veću snagu u odnosu na onu koju pridajemo unutrašnjim okolnostima. Kada dozvolite drugima da imaju moć nad vama, stvarate idola.

Vežba VIII
Razmislite o osobama koje poznajete, do kojih vam je stalo, koje volite. Gledajte na njih kao na egoiste i luñake. Mislite na prilike u kojima bi moglo da se pokaže kako su nezrele i uskogrude, zatim plašljive i zbunjene i na kraju nevine, bez ikakve krivice. Razmislite sada o osobama kojima se divite, o kojima ste nešto čitali ili slušali, kojima ste upućivali svoje molitve. Gledajte na njih kao na egoiste luñake, nezrele i uskogrude, plašljive i zbunjene, nevine, bež krivice. Mislite na same sebe. Gledajte na sebe kao glupe, egoiste, lude, nezrele, uskogrude, zbunjene i plašljive, nevine, bez krivice. Postoje li neke osobine koje niste u stanju da prihvatite, koje niste spremni da pripišete sebi ili drugima? Da li biste se razočarali kada bi se nešto od toga što je pripisano vama ili drugima pokazalo kao istinito? Da li ih volite još više zbog svih nji-

Novi dan

115

hovih mana i slabosti? Uspevate li da ih jednostavno prihvatite kao ljudska bića? Prihvatate li ih kao osobe koje se ipak mogu voleti, čak i kao takve? Možete li shvatiti da Bog može voleti sve osobine svakog bića, kako njegove mane i slabosti, tako i vrline?

Komentar:
Vi nikada niste zaljubljeni u nekoga. Zaljubljujete se u ideje i osećanja koja obećavaju, a koje sami kreirate u odnosu na nekoga. Vi nikada nemate poverenja u nekoga; verujete samo u svoj sud o odreñenim osobama. Kada se vaš sud o jednoj osobi promeni, menja se i vaše pove-renje.

Vežba IX
Mislite na sve moguće kontrole kojima ste podvrgnuli sebe, samo zato što imate potrebu za društvom i prihvatanjem od strane drugih. Odrekli ste se slobode u korist komoditeta. Zašto ste to učinili? Možete li reći šta ste time dobili? Pustite da drugi dolaze i odlaze slobodno, kao da vam je to potpuno svejedno. Rasterećenost i najdivnija sloboda doživljavaju se kada druge ostavimo na miru, tako da mogu da postoje, vole i rastu, bez nametljivosti, mešanja, bez uplitanja i manipulacija njihovim životom. Uočite sada kako se uplitanja i sprečavanja smanjuju, u onoj meri u kojoj prestajete da glumite zainteresovanost i brigu. U stvarnosti sve to ne pravi razliku. Oni se ne oslobañaju? Vi se ne oslobañate? Vidite li pretenzije, očekivanja i vrline koje ste odbacili?

116

Antom De Melo

To nije bezosećajnost: to je ljubav. To je prih-vatanje i bliskost na najvišem nivou. Ali ne očekujte da će druge osobe to razumeti. Nemojte da pretpostavite kako drugi imaju oči da sve to vide. Oni su možda naučeni da sude o svemu na osnovu šema iz prošlosti, društvenih konvencija i religioznih ube-ñenja.

Komentar:
Osnovni razlog za tugu koja caruje u svetu samo je nesposobnost ljudi da se odupru i ne budu obmanuti dvoličnošću i licemerstvom kojom ih nauče drugi ljudi, počevši od roditelja, pa redom. Neko se interesuje za vas da bi od vas dobio ono što želi? Normalna stvar. Neko vrši pritisak na vas zato što živite svoj život u neskladu sa njegovim očekivanjima, zato što ne zadovoljavate njegove želje? Porodica ili prijatelji? Neko insistira da živite svoj život u skladu sa pravilima koja su drugi uspostavili? Vaši roditelji, vaši poslodavci? Kakva vrsta osobe teži da kontro-liše druge ljude? Vi dozvoljavate da neko, licemerno, vrši pritisak na vas da pokažete sebična i nezahvalna osećanja? Kako uspeva u tome? Da li ste odlučni da ne podle-gnete zahtevima i tako razočarate osobe koje računaju na vas, koje žele da se ponašate kao i one?

Novi dan

117

Vežba X
Zamislite da ste došli na neki stadion gde ne osećate više potrebu da drugima nešto objašnjavate. Kakvo se osećanje javlja u vama kad ne morate da pravdate svoje ponašanje, da tražite dozvolu ili se izvinjavate? Kako se ponašate? Mislite li da možete da dos-tignete takav nivo u budućnosti? Zamislite da je u vama iščezla potreba da okrivljavate druge. Kako se osećate? Kako se ponašate kada se ne trudite da skrenete pažnju drugih na sebe? Šta mislite da treba učiniti da biste dostigli ovaj nivo? Najgore robovanje na svetu, ono koje najviše crpi energiju iz nas je zabrinutost: „Šta će drugi misliti o meni?" To primorava ljude da se prikazuju kao inteligentni, zanosni, darežljivi, itd. Poznajete li nekog ko je takav? Šta osećate u poreñenju sa tom osobom? Možete li da shvatite, kada bi se neki predsed-nik ili papa tako ponašali, da bi bili zaista robovi?

Komentar:
Parafrazirajući Santajanu, može se reci da je ,,čo-vek životinja koja je sklona krdu daleko više psihički nego fizički. On može svojevoljno šetati sam, ali mrzi da ostane sam u svojim stavovima". Prva stvar koju vaspitanje treba da odgaja u nekoj osobi je sposobnost da ostane sama i hrabrost da ispovedi sopstvenim očima, duhu i srcu sva opažanja, misli i osećanja. Slažete li se?

118

Antoni De Melo

Vežba XI
Mislite na nekoga za koga ste vezani. Recite toj osobi: „Ne vidim te kakva si, već onako kako te zamišljam da jesi". Mislite na nekoga ko vam je antipatičan. Recite toj osobi: „Ne vidim te kakva si, već onako kako te zamišljam". Kada postanete svesni toga i zavolite nekog, nećete se mnogo kolebati izmeñu osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva, u uobičajenom smislu. Klatno se ne lepi za naspramne ivice sata. Čudesno je kada shvatim da su moje viñenje i zamisli baš moje, da pripadaju meni, kada shvatim da stvarnost koju vidim jednostavno jeste. Da je drugi jednostavno ono što jeste. Nikada nećete moći da ga shvatite do kraja, niti da posedujete njegovu stvarnost.

Komentar:
Nije egoizam živeti onako kako vi smatrate za shodno, kako vama odgovara. Egoizam je insistiranje da drugi žive na onaj način kako vi smatrate za shodno, da žive onako kako vama odgovara. Poznajete li nekog egoistu? Koje mesto zauzima na društvenoj lestvici? Zar je to mesto prikladno za egoistu? Mesa se u vaš život na ovaj ili onaj način? Možete li se setiti da li ste u prošlosti očekivali da neko drugi živi shodno vašim potrebama, ili ste insistirali da drugi žive na način koji ste vi smatrali ispravnim? Osim retkih izuzetaka, autoritet je uvek egoista.

JVovidan

119

Vežba XII
Mislite na neko neprijatno iskustvo sa drugom osobom. Gledajte na taj dogañaj kao na zlatnu priliku. Vidite tu odreñenu osobu onakvu kakva zaista jeste, ne kako ste je idealizovali. Očekivati nešto isto je što i idealizovanje. Učite da bolje upoznate sebe. Prihvatate drugoga onakvog kakav je, bez pro-cenjivanja i osude. U reakciji ili neadekvatnom ponašanju druge osobe vidite poziv u pomoć. Ona je zarobljenik iluzija svoga uma; zarobljenik strukture sopstvene ličnosti - identično kao i vi nekada. Nesposobna da utekne od privida.

Komentar:
Iluzorno je misliti da neko može činiti dobro za druge, da može organizovati efikasne pokrete za „bolji svet", ili da ukine zlo. Skinite povez sa očiju. Samo zahvat pojedinačne svesti može nešto da promeni. Socijalne šeme su usmerene na velika poboljšanja ili na zaštitu naroda često proizvode neizmernu štetu. U čemu je razlika izmeñu ruskog i američkog špijuna, izmeñu CIE ili Mosada? Koga oni štite, koga uništava-ju? Nasilje samo izaziva novo nasilje. Osobe koje su bolesne jer su pile zagañenu vodu neće ozdraviti ako nastave da piju istu vodu. Medicina je zatrovana nasiljem, egocentričnošću. Pustite ljude da budu ono što jesu. Dozvolite sebi da budete ono što jeste. Živite svoj život i prestanite da se mešate u živote drugih.

120

Antoni De Melo

Vežba XIII
Evo jednog koraka za novi način opažanja i razvijanja svesti. Mislite na nešto što je neko rekao ili učinio. Sada zaboravite delo i reci i gledajte iznad površine samih činjenica. Doñite do pravog motiva, do unutrašnje motivacije. Zar nije čudesno videti srcem i duhom, umes-to da se lepimo za reci ili dozvolimo da nas vode predubeñenja?

Komentar:
Jedna kineska izreka kaže: „Ne postoji ništa tako okrutno kao priroda. Niko ne može pobeći od nje. Pa ipak, nije priroda ta koja napada, već ljudsko srce".

Vežba XIV
Evo nekoliko koraka da biste dostigli viši nivo, gde ćete doživeti ljubav i gde nećete dozvoliti da vas opčine, da se priklonite negativnim uticajima ili da vas povrede druge osobe. To će vam pomoći da pre-vaziñete prazninu stvorenu odbacivanjem apsolutno zaludne i površne težnje da budemo prihvaćeni. Kada jednom spoznate nebitnost samouzdizanja i sa-moosuñivanja, uspećete i da ih se otarasite. Mislite na neku osobu, do čijeg vam je prihva-tanja posebno stalo. Postanite svesni da u prisustvu te osobe gubite slobodu da budete ono što jeste i da je prihvatite onakvu kakva je, samim tim što vam je potrebna.

Novi dan

121

Kada ste sami, čije vam je prisustvo potrebno? Mislite na neku osobu čije vam je prisustvo neophodno da bi vam popravilo loše raspoloženje. Spoznajte da u prisustvu te osobe niste slobodni, jer mislite na nju kao na nešto neophodno za svoju sreću. Mislite na osobe kojima ste preneli moć da vas učine srećnim ili nesrećnim. Ne dozvolite da vas iluzije obmanu: nikakva emotivna štaka nije vam potrebna. U trenutku kada toga postanete svesni, niko više neće imati moć nad vama. Vaše emotivne oscilacije će se okončati. Posta-ćete gospodari vaših odnosa sa drugima. Nećete više biti ničiji plen. Sada ste slobodni. Možete da volite. Povratili ste svoju duhovnost i ljudskost.

Komentar:
Brinuti se o sebi je egoističan i samodovoljan stav, ali je hrišcanski u svom osnovu i zdrav po svojim rezultatima. Naučite da živite svaki dan punim životom, na human i srećan način. Istinski human stav sastoji se u tome da naučite da plivate, a ne da se udavite zajedno sa vama bliskom osobom.

Vežba XV
Nezadovoljni ste osobama koje su prisutne u vašem životu? Smatrate ih nezahvalnim, nedostojnim poverenja, vulgarnim, sebičnim ili umobolnim? Pokazaću vam čudesan i nepogrešiv put da pro-menite sve te osobe (bar u odnosu na vas).

122

Antoni De Melo

Promenite sebe. Kada se vi promenite, promeniće se i oni. Problem nije samo u drugima, već u načinu na koji se ponašate u kontaktu s njima. Problem je u vašim očekivanjima i zahtevima u odnosu na njih. Raščistite sve to i videćete šta će se dogoditi. Recite svakoj od tih osoba: „Nemam nikakvo pravo da tražim ili očekujem bilo šta od tebe". Ako neko ima zahteve u odnosu na vas i to vas uznemirava, tada odlučno izrazite svoju želju da se ta osoba promeni ili prestane tako da se ponaša. Možete li uočiiti da li vi samo očekujete da se drugi promeni, ili se u stvari vi sami menjate i razvi jate? Veoma je verovatno da druga osoba očekuje da se vi prvi promenite. Na ovaj način otvoriće se ambis izmeñu vas i druge osobe, i takva veza može bolno potrajati go dinama, dok svako od vas čeka da se drugi promeni ili umre.

Komentar:
Šta je tačnije: „Osećam se dobro jer je svet krenuo nabolje", ili „Svet je krenuo nabolje jer se ja dobro osećam"?

VEZBA XVI
Mislite na neku svoju patnju, razočaranje ili brigu. Sada pokušajte da shvatite da, kad biste samo imali više razumevanja, sav taj bol ne bi imao nikakvog smisla.

126

ČETVRTI DEO

ZAKLJUČAK

nesrećne osobe, jer se sreća ne može uporeñivati. Takva vrsta želje je nezasita. Možemo biti srećni u onoj meri u kojoj to jesmo, i nikad ne možemo meriti koliko su drugi srećni. Ljubav se može graditi samo izmeñu svesnih osoba. Nesvesne osobe ne mogu uzvratiti ljubav, one mogu razmenjivati samo želje, očekivanja, i manipulisati njima. Proverite svoju ljubav, svoj nivo svesnosti: kada se neka vaša želja sukobi sa željom voljene osobe, ili biva odbačena, šta se tada dešava? Kojom brzinom vaše oduševljenje prelazi u razočaranje? Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogućnost da ih prihvatimo bez straha. Kada se život posmatra na nivou ideoloških šema umesto srcem, očima i mislima, eto zla u svetu: to je nesvesnost. Ljudi gotovo nikad ne znaju ste rade. Žive najveći deo svog života potpuno uspavani, s pogrešnim identitetom. Razlika izmeñu nas i kriminalaca više je u onome što radimo nego u onome što jesmo. U odreñenim okolnostima svako ponašanje je moguće. Ne postoje teškoće u odnosima sa drugima. Jedina teškoća je u vama. Problem nisu drugi, već samo vaš način reagovanja u odnosu na njih. Otkrijte zašto rea-gujete na odreñen način. Tako ćete postati sposobni da raskinete sa svojim iluzijama. Jedini uzrok vaše patnje su vaše ideje kako bi drugi trebalo da se ponašaju u odnosu na vas, jer verujete da su vaše ideje ispravnije od drugih. Vi ne patite zbog onog što drugi rade, već zato što očekujete da se drugi ponašaju shodno vašim željama. A oni izneveravaju vaša

Novi dan

127

očekivanja. Vaša očekivanja vam u stvari nanose bol. Ako promenite svoj stav: a) živećete spokojno; b) osobe oko vas nastaviće da se ponašaju po svom nahoñenju a to vas neće ni najmanje boleti; c) imaćete daleko više energije da ostvarite ono što želite jer nećete zaludno trošiti svoje vreme očekujući da drugi žive po vašim zamislima. Zašto su ljudski odnosi često tako bolni, neuravnoteženi? Svaka patnja potiče od očekivanja, zahteva, nada i nesvesnih želja. Kada biste se odrekli svega toga, patnje bi nestalo - osetili biste neizmerno olakšanje kao da ste udahnuli svež planinski vazduh. Ljubav nije odnos. Ona je stanje bića. Da li ste u stanju ljubavi? Da li je živite? Savršena ljubav poništava strah jer ne postavlja želje, zahteve, ne manipuliše, ne osuñuje. Ljubav jednostavno postoji. Ono što ljudi često nazivaju ljubavlju, u stvari je samointeres. Naučili su da porede ljubav sa vrlinom i da je žive na način koji je prihvatljiv za druge. Meñutim, voleti druge znači potpunu sreću i bez njih, bez straha da ćemo im naneti bol, bez težnje da ih zadivimo, bez strepnje da će prestati da nas vole, da će nas napustiti. Nezavisni od onoga što drugi govore i rade, živećete spokojno. Ne popunjavajte svoju prazninu drugima, ne nazivajte to ljubavlju. Što više volite druge, utoliko više možete bez njih. Što više volite druge, utoliko više možete s njima. Najbolje ćete ispitati same sebe tako što ćete sebi postaviti pitanje: „Kako sam proživeo (proživela) poslednjih sat vremena?"

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful