Stomatološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Seminarski rad
Tema:
Prenošenje modela gornje vilice u artikulator

Vanja Babić
10/10 VII grupa
Uvod
Prilikom izrade zubnih nadoknada van usta pacijenta, za uspešnost okluzalne
terapije je od izuzetne važnosti da modeli vilica budu pravilno uneti i orijentisani u
artikulatoru. Modeli vilica u artikulatoru treba da imaju isti odnos prema šarnirskoj
osovini artikulatora koji zauzima vilični kompleks prema osovini rotacije donje
vilice.
Neophodno je pre svega precizno odrediti centre rotacije mandibule, tj.
terminalne šarnirske osovine, a zatim odrediti tačan prostorni odnos izmedju
gornjeg okluzalnog kompleksa i centara rotacije donje vilice. Uz pomoć tog
registrata se može preneti model gornje vilice u artikulator. Nakon toga se vrši
registrovanje centralne relacije donje vilice, i uz pomoć tog registrata se prenosi
donjevilični model u artikulator.

Odredjivanje projekcija terminalne šarnirske osovine

Većina savremenih artikulatora verno reprodukuje šarnirsku kretnju donje vilice,
odnosno otvaranje usta iz centralnog položaja i vraćanje u taj položaj, koje se
odvija rotacijom oko terminalne šarnirske osovine. Elementi ove proste kretnje
(polazni položaj, centar rotacije, radijus kretnje) mogu se relativno precizno
registrovati kod svake individue i preneti u artikulator. Vernom simulacijom ove
kretnje obezbedjuje se precizna lokacija centralnih okluzalnih kontakata na
nadoknadama izradjenim u artikulatoru i rešava niz problema vezanih za prerane
kontakte i okluzalne smetnje u centralnom i interkuspalnom položaju mandibule.
Donja vilica rotira oko stabilne horizontalne osovine samo dok se kondili nalaze u
najdistalnijem položaju u zglobnim jamama, tj. dok se ne spuste u položaj u kome
su donji sekutići oko 20mm udaljeni od gornjih. To označava terminalno šarnirsko
otvaranje usta. Ova šarnirska komponenta se može izolovati, registrovati i
reprodukovati u artikulatoru, a to se može obaviti pomoću dve metode:
 Metod kinematskog iznalaženja projekcija terminalne šarnirske osovine –
zahteva upotrebu kinematskog obraznog luka (lokatora šarnirske osovine).
 Metod iznalaženja približnih (arbitrarnih) centara rotacije mandibule
Prva metoda je preciznija. Kinematski obrazni luk se fiksira za donju vilicu
specijalnom viljuškom, a zatim se vrhovi kočića (pisaljke) koji se nalaze na zglobnim
produžecima postave na približno odredjene centre kondila.
Mandibula se dovede u centralni položaj i operator vrši šarnirsku kretnju otvaranja
i zatvaranja usta. Kočići tom prilikom opisuju male kružne putanje na pločicama
postavljenim u predelu temporomandibularnih zglobova. Radijus kružnih kretnji je
manji ukoliko je približni centar kondila bliži stvarnom. U stvarnom centru
rotacione kretnje kočic će rotirati u mestu, i ova tačka označava se kao terminalna
šarnirska osovina donje vilice. Ova procedura je komplikovana, zahteva dosta
vremena i specijanu opremu.

slika 1. Kinematko odredjivanje centara rotacije mandibule

Druga metoda je metoda kojom se odredjuju približni centri rotacije mandibule,

koji su utvrdjeni matematičkim i antropometrijskim istraživanjima i proračunima.
Od kinematski odredjenih projekcija odstupaju uglavnom sa greškom od 5mm.
Mnogi autori su dali preporuke za približno odredjivanje centara rotacije:
- Prema Giziju nalazi se 13mm ispred prednje ivice meatusa acusticusa
externusa, na liniji koja spaja gornju ivicu ovog otvora sa spoljnim uglom
oka.
 - Prema Beyronu se nalazi na 13mm ispred zadnje ivice tragusa, na liniji koja
spaja tragus sa spoljnim uglom oka.
- Prema Bergstromu se nalazi na 10mm ispred centra spoljašnjeg ušnog
otvora i 7mm ispod frankfurtske horizontale.
- Tetruck i Lundeen preporučuju tačku koja se nalazi 13mm ispred tragusa na
liniji koja spaja donju ivicu tragusa sa uglom oka
- Simpson smatra da se centri rotacije nalaze na 10mm ispred gornje ivice
tragusa na Kamperovoj liniji.
Danas se najviše koriste centri rotacije po Beyronu.

Slika 2. Odredjivanje centara rotacije po Beyronu

Registrovanje odnosa izmedju gornjeg zubnog niza i terminalne šarnirske osovine

Ovaj odnos se utvrdjuje pomoću prenosnog obraznog luka, a zatim se pomoću
njega pravilno orijentiše i model gornje vilice prema šarnirskoj osovini artikulatora.
Većina podesivih artikulatora i neki artikulatori srednjih vrednosti imaju
mogućnost da prihvate obrazni luk. Obrazni luk se sastoji od metalnog luka,
zglobnih nastavaka, zagrižajne viljuške, pokazivača prednje referentne tačke i niza
zavrtanja kojima se luk centrira i fiksira na licu. Noviji obrazni lukovi imaju
mogućnost prilagodjavanja inividualnom interkondilarnom rastojanju, i poseduju
sferične produžetke za spoljašnje ušne kanale pomoću kojih se istovremeno
odredjuje i interkondilarno rastojanje i luk se automatski centrira na lice pacijenta.
Plasiranjem ovih sferičnih nastavaka u spoljašnje ušne kanale umesto na približne
centre rotacije , rezultira sličnom, poznatom greškom u orijentisanju modela u
artikulator. Ovi nastavci se nalaze oko 10-12mm iza stvarnih centara rotacije donje
vilice.

Slika 3. Obrazni luk

Postupak registrovanja
- Pacijent treba da bude ugodno smešten u stomatološkoj stolici i informisan o
postupku koji sledi. Položaj glave treba da bude takav da je njegova frankfurtska
horizontala (linija koja spaja porion i tačku infraorbitale) paralelna sa podom. Ako
se koristi obrazni luk bez sferičnih produžetaka sa spoljašnje ušne kanale, potrebno
je na koži lica u predelu levog i desnog TMZ obeležiti stvarne (kinematski
odredjene) ili arbitrarne centre rotacije mandibule (najčešće po Beyronu).
- Potrebno je zatim obeležiti prednju referentnu tačku na licu pacijenta. Ova tačka
sa projekcijama terminalne šarnirske osovine obrazuje referentnu ravan, pomoću
koje se odredjuje ne samo udaljenost gornje vilice od centara rotacije, već i njen
položaj u odnosu na utvrdjenu referentnu ravan lobanje (odredjuje se radijus
šarnirske kretnje donje vilice i trodimenzionalni odnos gornje vilice prema
referentnoj ravni). Prednje referentne tačke mogu biti tačka infraorbitale, tj. ravan
axis orbitale, i tačka koja se nalazi na 43mm iznad gornjih inciziva i koja sa
arbitrarnim centrima rotacije obrazuje ravan koja je približno paralelna sa
Kamperovom ravni.
- Zatim se priprema zagrižajna viljuška. Obloži se sa 1-2 ploče voska i označi se
sredina na navoštenoj strani viljuške ukoliko sama viljuška nije označena. Vosak se
blago zagreje, unosi u usta i centrira tako da se sredina zubnog luka poklopi sa
sredinom viljuške i lagano se pritisne na gornji zubni niz. Pritisak mora da bude
umeren, vosak ne sme da bude progrožen, a impresije ne smeju da budu
preduboke. Impresije treba da budu tolike da obezbede siguran i stabilan položaj
modela pri prenošenju u artikulator. Registrat se rashladi, ukloni se višak voska i
viljuška se ponovo plasira na gornji zubni niz.
- Kad se osigura položaj zagrižajne viljuške u ustima, na njenu ručicu se navuče
obrazni luk i centrira na licu pacijenta. Ako se koristi obrazni luk sa kalibriranim
kočićem (zglobnim nastavcima), njihovi vrhovi se postave tačno na približno (ili
kinematski) odredjene centre rotacije mandibule. Luk se centrira podešavanjem
dužine kočića (nastavaka) sa leve i desne strane. Udaljenost vrhova kočića (centara
rotacije na koži lica) od metalnog luka mora da bude ista sa leve i desne strane.
Zglobni nastavci se fiksiraju u tom položaju i zategne se zavrtanj kojim je zagrižajna
viljuška vezana za obrazni luk.
Ukoliko se koristi obrazni luk sa nastavcima za ušne kanale, postupak je
jednostavniji, jer se luk centrira plasiranjem sferičnih nastavaka u spoljne ušne
kanale, i širina luka se prilagodi datom interkondilarnom rastojanju i sve se fiksira
specijalnim zavrtnjem. Zatim se specijalnim zavrtnjem obezbedi i položaj zagrižajne
viljuške u odnosu na obrazni luk. Nakon toga više nije potrebno pridržavati obrazni
luk na licu pacijenta, jer je on centriran i fiksiran.
- Zatim se pokazivač obraznog luka usmeri na odabranu prednju referentnu
tačku na licu i fiksira u tom položaju. Postoje i obrazni lukovi koji imaju
specijalan oslonac koji se plasira na predeo nasiona pacijenta, koji
predstavlja prednju referentnu tačku.
- Svi zavrtnji se još jednom dobro zategnu (posebno zavrtnji koji osiguravaju
zagrižajnu viljušku i prednju referentu tačku). Obrazni luk se zajedno sa
zagrižajnom viljuškom skida sa lica pacijenta.

Slika 4. Montiran obrazni luk

Prenošenje i fiksiranje modela gornje vilice u artikulator
Kod artikulatora koji prihvataju obrazni luk, moguće je ceo obrazni luk zajedno sa
registratom pažljivo centrirati i fiksirati za zglobne sisteme artikulatora. Osovina
artikulatora oko koje rotira gornja grana kada je on u nultom položaju predstavlja
mehaničku zamenu za terminalnu šarnirsku osovinu. Zglobni nastavci (kalibrirani
kočići) obraznog luka se postavljaju na produžetke šarnirske osovine artikulatora.
Udaljenost krajeva obraznog luka od produžetaka osovine artikulatora mora da
bude ista i sa leve i sa desne strane, što se podešava na milimetarskoj skali
kalibriranih kočića. Ako obrazni luk ima sferične nastavke za spoljne ušne kanale
oni se jednostavno postave na specijalne nastavke na zglobnim kućištima
artikulatora.

Slika 5. Artikulator koji prihvata obrazni luk

Fiksiranjem zglobnih kočića za zglobne segmente artikulatora odredjen je

anteroposteriorni odnos modela gornje vilice prema šarnirskoj osovini artikulatora.
Veoma je važno da model gornje vilice zauzme isti položaj u odnosu na referentnu
ravan artikulatora koji ima gornja vilica u odnosu na referentnu ravan lobanje.
Kada je obrazni luk sa registrom pravilno centriran u odnosu na zglobne elemente i
referentnu ravan artikulatora, sledi vezivanje gornjeg modela za gornju granu
artikulatora uz pomoć gipsa. Model se postavi u impresije na zagrižajnoj viljušci,a
taj položaj mora da bude stabilan. Artikulator mora da zauzima nulti položaj, a
grane treba da mu budu paralelne. Zameša se gips i stavi na bazu modela. Zbog
ekspanzije gipsa, najbolje je da se ovo vrši iz dve faze, da ne bi došlo do odvajanja
modela od montažne pločice i da ne bi došlo do eventualnih grešaka.
Danas se sve češće koriste specijalni prenosni elementi, pomoću kojih se model
gornje vilice prenosi u artikulator i pravilno se orijentiše. Ova metoda je mnogo
jednostavnija, kraće traje i izbegnute su mnoge greške. Ova metoda ne zahteva
prenošenje celog obraznog luka i njegovo centriranje u artikulator. Za ovu metodu
neophodan je prenosni stalak sa prenosnim stočićem. Pri korišćenju ovog sistema
zglobni fiksator se zajedno sa zagrižajnom viljuškom i registrom odvoji od obraznog
luka i pričvrsti za prenosni stalak na koji je prethodno fiksiran prenosni stočić.
Model gornje vilice se postavi u impresije na zagrižajnoj viljušci koja se nalazi iznad
prenosnog stočiča. Visina prenosnog stočića se po potrebi može podešavati.
Zameša se mala količina gipsa (ili se koristi plastelin) i položaj zagrižajne viljuške se
fiksira za površinu prenosnog stočića.

Slike 6 i 7. Prenosni stalak sa prenosnim stočićem i montiranom zagrižajnom

viljuškom

Zatim, kada se gips stvrde, prenosni stočić se zajedno sa zagrižajnom viljuškom i

modelom gornje vilice prenosi u artikulator i fiksira na mesto donje montirne
pločice. Postolje modela se pokvasi vodom i urežu se retencije za gips. Artikulator
mora da bude u nultom položaju, i to tako da incizalni kočić dodiruje centar
incizalnog tanjirića, pri čemu gornja i donja grana artikulatora treba da budu
medjusobno paralelne. Potom se zameša odredjena količina gipsa i nanese se na
bazu modela. Zatim se spusti gornja grana artikulatora, i to tako da incizalni kočič
dodiruje centar incizalnog tanjirića. Ukloni se višak gipsa i sve se izglača i sačeka da
se gips veže.
Sl.8. Prenosni stočić fiksiran u artikulatoru sl.9. Fiksiran gornji model

Montiranje modela gornje vilice ’’split-kast tehnikom’’ po Lauritzenu

Ovo je metoda tzv. dvostrukog postolja, pri čemu je potrebno posebno pripremiti
sam model. Model ima dve baze, primarnu i sekundarnu, koje potpuno naležu
jedna na drugu i mogu se odvajati. Prednost ove metode je lakši pristup, jer ne
mora cela pločica da se demontira prilikom skidanja i vraćanja modela u toku
izrade fiksih nadoknada, a takodje je jednostavna kontrola i verifikacija registrata
centralnog položaja mandibule.
Postupak - bazu modela je potrebno obraditi, visina baze treba da bude oko
12mm u predelu nepca. Gornja površina se dobro uglača, i popune se brazde
voskom. Na primarnoj bazi, tj. na njenoj gornjoj strani se napravi nekoliko useka
oblika slova ’’V’’ pod uglom od 45stepeni. Dubina useka treba da bide oko 6mm, a
dužina oko 20-25mm. Za ovaj postupak moguće je koristiti i specijalne kalupe,
geometrijski pravilnog oblika. Zatim se gornja površina primarne baze izoluje
lakom ili talkom. Kako bi se obezbedila odredjena debljina sekundarne baze,
formira se ’’kragna’’ visine oko 6-8mm koja se oblepi oko priparnog postolja.
Takodje se mogu koristiti i specijalni kalupi ili gume za izradu sekundarne baze.
Sekundarna baza se izliva od tvrdog obojenog gipsa. Kada se gips veže, ukloni se
’’kragna’’ i na trimeru se baza dodatno obradi. Ukoliko je postupak pravilno
primenjen, ove baze će se lako odvajati jedna od druge, a njihovo medjusobno
naleganje će biti potpuno.
Potom se opet formira kragna oko celog modela, i nanosi se mala količina
alabaster gipsa pomoću koje se gornji model fiksira za gornju montažnu pločicu
artikulatora.
Sl.10. Urezi na primarnoj bazi Sl.11. montiran model split kast metodom

Greške u okluziji izazvane pogrešnim prenošenjem gornjeg modela u artikulator

Greške najčešće nastaju zbog:
- Nepreciznog lociranja projekcija terminalne šarnirske osovine (centara
rotacije) donje vilice. Precizna lokacija ove osovine i registrat njenog odnosa
prema gornjem zubnom nizu su neophodni da bi se u artikulator preneo
tačan radijus šarnirske kretnje donje vilice. Najčešće rezultira pojavom greški
u okluziji gotovih nadoknada.
- Korišćenja raznih prednjih referentnih tačaka, odnosno raznih referentnih
ravni lobanje, pri registrovanju položaja gornje vilice, odnosno
nepodudaranosti ovih ravni sa horizontalnom referentnom ravni
artikulatora. Ove greške rezultiraju podizanjem i spuštanjem prednjeg kraja
obraznog luka, odnosno podizanjem ili spuštanjem gornjeg modela u
prostoru artikulatora. Zbog toga se menja njegov antero-posteriorni položaj,
nagib okluzione ravni, kao i vrednost nagiba sagitalne kondilne putanje u
artikulatoru, što će dovesti do okluzalnih grešaka u gotovim nadoknadama.
- Zbog pogrešne ili nestručne manipulacije, neiskustva terapeuta ili
tehničara.
- Prenošenjem modela u artikulator korišćenjem Bonwilovog trougla, što
predstavlja improvizaciju ovog značajnog postupka.
Literatura:

’’Osnovi gnatologije’’ – Darinka Stanišić Sinobad, Beograd, 2001

www.google.com

www.jensedental.com