Naslov originala:

Ernesto Sabato, Sobre Heroesy Titmbas © Primera edicion:

1961. Fabril Editores, Buenos Aires Co. 1961.: Ernesto
Sabato
 ERNESTO SABATO

O JUNACIMA I
GROBOVIMA
Prevela sa španskog
Slavica Kojić

PLATO
Beograd, 2012.
 Postoji jedna vrsta proznih maštarija pomoću kojih pisac
pokušava da se oslobodi neke opsesije koja ni njemu samome nije
jasna. Po sreći ili po nesreći, umem da pišem jedino takvu prozu.
Štaviše, još od rane mladosti osećao sam neodoljivu potrebu da
pišem te, meni nerazumljive povesti. Na svu sreću, nisam hitao
da ih objavim. Tek godine 1948. odlučio sam da objavim jednu od
njih: TUNEL. Sledećih trinaest godina nastavio sam da
istražujem onaj mračni lavirint što vodi središnjoj tajni našeg
života. Uvek bih iznova pokušavao da pisanjem izrazim ono do
čega sam u svom traganju došao, ali bih, obeshrabren slabim
rezultatima, na kraju uništavao najveći deo rukopisa. Sada su me,
međutim, neki moji prijatelji, pročitavši ono što je od tih rukopisa
preteklo, nagovorili da ih objavim. Svima njima želim da ovde
izrazim zahvalnost na veri i poverenju, koje ja, nažalost, nikada
nisam imao.
Posvećujem ovaj roman ženi koja me je ustrajno bodrila u
trenucima obeshrabrenja, a njih je bilo ponajviše. Bez nje, nikada
ne bih smogao snage da ga završim. Iako ona zaslužuje nešto
kudikamo vrednije, čak i ovakav kakav je, sa svim nedostacima,
roman pripada njoj.
 UVODNA NAPOMENA

Prvi rezultati istrage pokazali su da je nekadašnji

vidikovac, koji je inače Alehandri služio kao spavaća soba,
bio zaključan sa unutrašnje strane i da je to učinila sama
Alehandra. Zatim je (premda se, logično, ne može
pouzdano utvrditi u kom vremenskom razmaku) ubila oca,
ispalivši četiri metka iz pištolja kalibra 32. Naposletku, sve
je polila benzinom i zapalila.
Ova tragedija koja je potresla Buenos Ajres, jer je reč o
uglednoj, staroj argentinskoj porodici, mogla je u prvi mah
da izgleda kao posledica iznenadnog nastupa ludila. Sada,
međutim, javlja se nov momenat i remeti tu prvobitnu
shemu. Jedan čudan spis, „Izveštaj o slepima”, koji je
Fernando Vidal završio iste noći kada ga je snašla smrt,
nađen je u stanu u kome je on, pod izmišljenim imenom,
živeo u Vilja Devotu. Reč je, koliko je nama poznato, o
zapisima jednog paranoika. Uprkos tome, kažu da se iz njih
daju izvući neka tumačenja koja bacaju svetlost na zločin i
zbog kojih pretpostavka o pomenutom činu kao posledici
ludila ustupa mesto još mračnijoj hipotezi. Ako je taj
zaključak tačan, dobilo bi se i objašnjenje zašto Alehandra
nije izvršila samoubistvo jednim od dva metka preostala u
pištolju, nego je odlučila da se živa spali.

(Odlomak iz policijske hronike, objavljene 28. juna 1955.

godine u buenosajreskom listu La Razon.)
 I

ZMAJ I PRINCEZA
 I

Jedne subote, meseca maja 1953., dve godine pre

događaja u Barakasu, visok i poguren mladić koračao je
stazama parka Lesama.
Seo je na klupu nedaleko od Cererinog kipa. Sedeo je
nepomično, utonuvši u misli. „Kao čamac što se ljuljka po
velikom jezeru, prividno mirnom ali uzburkanom
dubinskim strujama”, pomislio je Bruno kada mu je, posle
Alehandrine smrti, Martin, smušeno i u odlomcima, pričao
neke pojedinosti iz te veze. I ne samo što je to pomislio
nego je i te kako shvatao mladića, jer ga je taj
sedamnaestogodišnji Martin podsećao na sopstvenu
prošlost, na onog davnašnjeg Bruna koga je još pokatkad
nazirao kroz maglovito razdoblje od trideset godina,
bogaćeno i pustošeno ljubavlju, razočaranjem i smrću. Sa
setom mu se u mašti priviđao kako šeta starim parkom,
dok se sutonsko rumenilo lagano gasi na neupadljivim
kipovima, na zamišljenim bronzanim lavovima i na
stazama prekrivenim prvim uvelim lišćem. U tom času
počinju da se glaskaju tihi šumovi, zamire silna gradska
buka, kao što zamire preglasan razgovor u samrtnikovoj
sobi, a zatim se razgovetno razaznaju žubor česme, koraci
koji se udaljavaju, cvrkutanje ptica koje nikako da se smeste
u gnezdima i daleka dečja cika. Nešto tajanstveno zbiva se
u tim trenucima: pada noć. I sve biva drukčije: drveće,
klupe, penzioneri koji pale vatricu od suvog lišća, zvuk
sirene s nekog broda u Južnom doku, daleki huk grada. U
tom času sve počinje da živi nekako dublje i zagonetnije. A
tog časa osobito se pribojavaju usamljene duše koje u to
doba dana zamišljeno i ćutke sede na klupama po trgovima
i parkovima Buenos Ajresa.
Martin podiže parče bačene novine koje je imalo oblik
neke zemlje: nepostojeće ali moguće zemlje. Mahinalno
prelete pogledom preko reči o Suecu, o trgovcima
pohapšenim u Vilja Devotu, o nečemu što je Georgiju
izjavio prilikom dolaska. Na poleđini, delimice ukaljana
blatom, videla se fotografija: PERON POSETIO
POZORIŠTE DISEPOLO. A ispod toga, ratni veteran
sekirom iskasapio ženu i četvoro dece.
Baci novine. „Skoro se nikada ništa ne dešava”, reći će
mu Bruno, mnogo godina kasnije, „pa čak ni kada kuga
pomori čitavu oblast u Indiji.” Ponovo mu iz sećanja izroni
majčino nafrakano lice, ponovo je začu kako mu govori
„postojiš zato što se nisam pazila”. Hrabrosti, da,
gospodine, hrabrosti nije imala. Inače bi završio u kloaki.
Majka kloaka.
– A onda – reče Martin – najednom osetih da mi neko
stoji iza leđa i pilji u mene.
Nekoliko trenutaka stajao je ukipljen, u onoj
nepomičnosti punoj iščekivanja i napetosti kao kada se u
pomrčini spavaće sobe čoveku učini da čuje neki sumnjiv
šum. Često je imao takav osećaj na zatiljku, ali mu je uvek
bio nelagodan ili čak nesnosan; pošto je (objasnio je) sebe
uvek smatrao ružnim i smešnim, smetala mu je i sama
pomisao da bi neko mogao da ga proučava ili makar
posmatra s leđa: zbog toga bi u tramvaju i autobusu uvek
sedao na zadnje sedište a u bioskop ulazio tek pošto bi se
sva svetla pogasila. Međutim, u tom trenutku je osetio
nešto drugo. Nešto – oklevao je, kao da traži pravu reč –
nešto uznemirujuće, slično sumnjivom šumu koji čujemo, ili
nam se učini da ga čujemo, u noći.
Napregnuo se da zadrži pogled na kipu, ali ga u stvari
nije video: pogled mu je bio uprt unutra, kao kada mislimo
na stvari iz prošlosti i nastojimo da oživimo mutna sećanja,
za šta nam je potrebna puna duhovna pribranost.
„Neko pokušava da stupi u vezu sa mnom”, reče da je
tog trena uznemireno pomislio.
Osećanje da ga neko posmatra pojačalo je, kao i uvek,
njegov stid: sebi je izgledao ružan, nezgrapan i nespretan.
Čak mu se i sopstvenih sedamnaest godina činilo smešnim.
„Ali to nije tačno”, kazaće mu dve godine kasnije
devojka koja mu je tog trenutka stajala iza leđa; silno vreme
– mislio je Bruno – jer se nije merilo mesecima, čak ni
godinama, nego, kao što je svojstveno toj vrsti ljudi,
duhovnim katastrofama i danima potpune samoće i
neopisive tuge; danima koji se izdužuju i iskrivljuju kao
zastrašujuće slike na zidovima vremena. „To uopšte nije
tačno”, a pri tome ga je, grozničavo pušeći svoju večitu
cigaretu, gledala ispitivački, kao što slikar posmatra svoj
model.
„Čekaj”, govorila mu je.
„ Više si nego zgodan momak”, govorila je.
„Ti si zanimljiv i zatvoren mladić, a sem toga spadaš u
neobičnu vrstu ljudi.”
„Da, naravno”, odobravao je Martin i gorko se
osmehivao, misleći „vidiš da sam u pravu” – jer te se reči
govore nekome ko nije zgodan momak i kada sve ostalo
nema značaja.
„Ma, stani, kad ti kažem”, uzvraćala je rasrđeno.
„Izdužen si i tanak kao likovi El Greka.”
Martin je gunđao.
„Hajde, prestani”, nastavljala je ljutito kao naučnik
koga zbog nekih tričarija ometaju u času kada je na pragu
da otkrije željenu konačnu formulu. Žudno povukavši dim
cigarete, kao i uvek kada je nastojala da se pribere,
namrštila se i dodala:
 „Ali, znaš, taj lik španskog askete izneveravaju tvoje
čulne usne. Pa i te vodnjikave oči. Ne govori, znam već da
ti se ne dopada ovo što kažem, ali dozvoli mi da završim.
Mislim da žene nalaze da si privlačan, uprkos onome što
sam o sebi misliš. Da, i izraz tvog lica. Mešavina čistote,
melanholije i prigušene čulnosti. Pa, sem toga... časak...
Neka čežnja u tvom pogledu ispod tog čela nalik na strehu.
Ipak, ne znam je li to baš ono što mi se kod tebe sviđa.
Mislim da ima nešto drugo... Tvoja duša, koja gospodari
tvojim telom, kao da si uvek u stavu ’mirno’. Dobro, možda
sviđanje i nije prava reč, možda me iznenađuje, zadivljuje
ili razdražuje, ne znam... Tvoja duša, koja vlada tvojim
telom kao neki strog diktator.
Kao kada bi Pija XII postavili za nadzornika javne kuće.
Hajde, ne ljuti se, pa ja znam da si ti anđeosko stvorenje.
Osim toga, kao što rekoh, ne znam da li mi se to kod tebe
sviđa ili mi je najmrskije.”
Napregnuo se da zadrži pogled na kipu. Reče da je u
tom trenutku bio uplašen i opčinjen; strepeo je da se
osvrne, a nešto ga je neodoljivo vuklo da to učini. Setio se
da ga je jednom prilikom, u klancu Umauaka, uz samu
ivicu Đavoljeg ždrela, dok je posmatrao crni ponor, neka
neodoljiva sila iznenada podstakla da skoči na drugu
stranu. I ovog trenutka mu se dešavalo nešto slično: kao da
ga je nešto teralo da skoči preko tamnog ponora „na drugu
stranu svog života”. A onda ga je ta nesvesna ali neodoljiva
sila naterala da se osvrne.
Čim ju je ugledao, namah je skrenuo pogled i zagledao
se u kip. Plašio se ljudi: izgledali su mu nepredvidljivi, a
sem toga izopačeni i prljavi. Kipovi su mu, međutim,
pružali tihu sreću, pripadali su nekom sređenom, lepom i
čistom svetu.
No, nije uspevao da vidi kip: i dalje mu je pred očima
lebdela kratkotrajna slika neznanke, plavkasta mrlja njene
suknje, crna boja njene duge i prave kose, bledilo njenog
lika, njeno lice nadneto nad njim. Bile su to tek mrlje, kao u
slikarskoj skici, bez ikakve pojedinosti koja bi ukazivala na
njene godine ili karakter. Ali on je znao – naglasio je ovu reč
– da se u njegovom životu tog trena dogodilo nešto
značajno: ne toliko po onome što je video koliko po onoj
snažnoj poruci koja mu je ćutke upućena.
– Vi ste mi, Bruno, mnogo puta kazali da se stvari ne
događaju svakog trena, da se čak gotovo nikada ništa ne
događa. Neki čovek prođe kroz Dardanele, neki gospodin
preuzme dužnost predsednika Austrije, kuga desetkuje
neku pokrajinu u Indiji, a sve to za nas nema značaja. Sami
ste rekli da je to strašno, ali da je tako. Naprotiv, u tom
trenutku imao sam jasan utisak da se nešto dogodilo. Nešto
što će promeniti tok mog života.
Nije mogao tačno da odredi koliko je vremena proteklo,
ali se sećao da je nakon izvesnog vremena, koje se njemu
učinilo veoma dugo, osetio da devojka ustaje i odlazi. Dok
je odlazila, usudio se da je osmotri: bila je visoka, u levoj
ruci nosila je knjigu, koračala odlučno i pomalo nervozno.
Martin je ustao i nesvesno pošao za njom. Ali ubrzo je
shvatio šta čini i odmah zastao, uplašivši se pomisli da bi
ona mogla da se osvrne i primeti ga kako je prati. Gledao je
devojku kako odlazi ulicom Brazil prema ulici Balkarse.
Uskoro ju je izgubio iz vida.
Polagano se vratio klupi i seo.
– Ali – rekao mu je – više nije bio isti. I više nikada neće
biti isti.
 II

Prošlo je mnogo nespokojnih dana. Jer znao je da će je

ponovo videti, čvrsto je verovao da će se ona vratiti na isto
mesto.
Za to vreme mislio je samo na neznanku, a svako
predvečerje je provodio na onoj klupi, sa istom mešavinom
zebnje i nade.
A onda je jednog dana, pomislivši da je sve to samo
obična glupost, odlučio da ode do Boke umesto da još
jednom odsedi na klupi u parku Lesama. A kada je već
stigao u ulicu Admirala Brauna, okrenuo se i ponovo pošao
ka uobičajenom mestu; s početka sporo i neodlučno,
bojažljivo, a zatim sve brže, da bi na kraju potrčao kao da
žuri da ne zakasni na ugovoreni sastanak.
Da, ona je bila tamo. Iz daleka ju je ugledao kako korača
pravo prema njemu.
Martin je zastao, osećajući kako mu srce uzbuđeno
lupa,
Devojka se približavala. Kada je došla do njega, reče
mu:
– Čekala sam te.
Martin oseti da mu kolena klecaju.
– Mene? – upitao je, crveneći.
Nije se usuđivao da je pogleda, ali je krišom primetio
njen crni džemper sa rol-kragnom i crnu ili možda
zagasitoplavu suknju (to nije mogao da odredi, a nije ni bilo
važno). Učini mu se da ima crne oči.
– Crne? – upitao je Bruno.
 Naravno, nisu bile crne, samo mu se učinilo. A kada su
se našli drugom prilikom, iznenadio se videvši da su joj oči
tamnozelene. Verovatno je onaj prvi utisak bio usled slabog
svetla ili stidljivosti, zbog koje se nije usuđivao da je
otvoreno pogleda; najverovatnije je razlog bilo i jedno i
drugo. Pri drugom susretu takođe je primetio da ona duga i
prava kosa, koja mu se učinila crna kao gavranovo krilo,
zapravo ima crvenkaste prelive. Kasnije je polako
zaokružio njen portret: usne su joj bile pune a usta velika,
čak vrlo velika, a u uglovima su bile urezane bore koje su
ostavljale utisak gorčine i prezira.
„Meni da objašnjavaju kakva je Alehandra”, reče u sebi
Bruno, „kakvo joj je lice i uglovi usana!” Pomisli da se baš
po tom izrazu usana i izvesnom mračnom sjaju u očima
Alehandrino lice razlikuje od lica Heorhine koju je zapravo
voleo. Jer, sada uviđa, istinski je voleo nju, a kada je
poverovao da se zaljubio u Alehandru, tada je Bruno tražio
njenu majku, kao oni srednjovekovni monasi koji su
pokušavali da odgonetnu prvobitni tekst ispod
restaurisanih slojeva, izbrisanih mesta i zamenjenih reči. A
ta njegova nerazboritost bila je uzrok žalosnim
nesporazumima sa Alehandrom: ponekad je doživljavao
ono isto što bi mogao da oseti čovek kada bi se, posle
dugogodišnjeg izbivanja, vratio kući u kojoj je proveo
detinjstvo i, pokušavši da otvori vrata, našao pred zidom.
Naravno, njeno lice je bilo maltene isto kao Heorhinino: ista
crna kosa sa crvenkastim prelivima, iste sivozelene oči, ista
velika usta, iste mongolske jagodice, isti bledi obrazi bez
sjaja. Ali ono „maltene” bilo je užasno, tim više što je bilo
tanano i neuhvatljivo, te je tako zabluda bila dublja i
bolnija. Jer – mislio je Bruno – lice ne sačinjavaju samo kosti
i meso, te je baš zato manje telesno nego trup: određuju ga
pogled, izraz usta, bore, sav taj spoj tananih crta kojima se
duša obelodanjuje kroz telo. I zbog toga se telo pokojnika
naglo menja odmah po izdisaju, tako da možemo reći da
„kao da nije ista osoba”, svejedno što ga sačinjavaju iste one
kosti i materija od kojih je bilo sačinjeno maločas, neznatno
pre tog zagonetnog trenutka kada duša napušta telo koje
ostaje pusto kao kuća zanavek napuštena od onih koji su u
njoj stanovali i, naročito, u njoj patili i voleli se. Jer
osobenost kući ne daju ni zidovi, ni krov, ni pod, nego
ukućani koji joj razgovorima, smehom, ljubavima i
mržnjama udahnjuju život, koji prožimaju kuću nečim
nematerijalnim ali dubokim, nečim tako malo materijalnim
kao što je osmeh na licu, mada se to ovaploćuje u tepisima,
knjigama ili bojama. Slike na zidovima, boje na vratima ili
prozorima, šare na tepihu, cveće u sobama, ploče i knjige,
sve su to materijalne stvari (kao što usne ili obrve pripadaju
telu), ali one su ipak oblici ispoljavanja duše; našim
materijalnim očima duša se može prikazati jedino kroz
materiju, što na svoj način svedoči koliko je duša manjkava,
ali i neobično tanana.
– Kako, kako? – upita Bruno.
„Došla sam da te vidim”, reče Martin da je kazala
Alehandra.
Sela je na travu. Mora da je na Martinovom licu videla
zapanjenost, jer dodade:
– Nije valjda da ne veruješ u telepatiju? Čudilo bi me,
jer tako izgledaš. Kada sam te onog dana ugledala na klupi,
znala sam da ćeš se na kraju osvrnuti. I zar nije bilo tako?
Eto vidiš, i sada sam bila uverena da ćeš me se setiti.
Martin je ćutao. Koliko puta će se ponoviti isti prizor:
ona pogađa njegove misli, a on je ćutke sluša! Imao je
osećanje da je poznaje, ono osećanje koje ponekad imamo
da smo nekoga videli u nekom ranijem životu, osećanje
koje liči na stvarnost, kao što neki san liči na događaje s
jave. Trebalo je da prođe dosta vremena pa da shvati zašto
mu se Alehandra učinila nekako poznata i tada se Bruno
ponovo nasmešio u sebi.
Zasenjen, Martin ju je pogledao: njenu vranu kosu i
njenu bledu kožu bez sjaja, njen visoki i koščati stas; nešto
na njoj je podsećalo na manekene iz modnih časopisa, ali je
u njoj u isti mah bilo i nečeg oporog i dubokog, nečeg što se
ne susreće kod takvih žena. Kasnije je retko, gotovo nikada,
uočavao kod nje izraz blagosti, jednu od onih crta
svojstvenih ženama, a pre svega majkama. Osmeh joj je bio
opor, sarkastičan, smeh neobuzdan, kao njeni pokreti i
karakter uopšte. „Grdno sam se namučila da bih naučila da
se smejem”, priznala mu je jednom prilikom, „ali se nikada
ne smejem od srca.”
– Ali – dodao je Martin, pogledajući Bruna sa onim
žudnim izrazom lica kakav poprimaju zaljubljeni kada
navedu druge da pred njima priznaju odlike njihovog
voljenog bića – je li tačno da su se muškarci, pa i žene, u
prolazu okretali za njom?
Dok je priznavao, osmehujući se potajno tom
prostodušnom izrazu ponosa, Bruno se priseti da je zaista
bivalo tako i da je Alehandra, gde god da se pojavila,
pobuđivala pažnju muškaraca, pa i žena. Međutim, njihove
su pobude bile različite, jer ona nije mogla žene ni da
smisli, mrzela ih je, smatrajući da su soj dostojan prezrenja,
te da se može prijateljevati jedino s muškarcima; zauzvrat,
žene su nju mrzele istom snagom, premda iz obratnih
razloga, što je Alehandru podsticalo samo na ravnodušnost
punu prezira. Ali, žene su je zacelo mrzele ne prestajući da
se potajno dive egzotičnosti njene pojave, kako je to Martin
označio, one egzotičnosti koja je u stvari bila paradoksalan
način ispoljavanja njene argentinske prirode, s obzirom na
to da se taj tip lica često susreće u zemljama Južne Amerike,
kada se boja i crte lica belaca nađu u spoju sa jagodicama i
mongolskim očima indijanskog tipa. Njene duboke i
nespokojne oči, njena usta s prezrivim izrazom, ta
mešavina protivrečnih osećanja i strasti koji su se
naslućivali u njenim crtama (mešavina teskobe i dosade,
žestine i neke rasejanosti, gotovo divlje čulnosti i izvesnog
gađenja zbog nečeg posve opšteg i dubokog), sve je to
njenom liku davalo nezaboravno obeležje.
Martin je još rekao da njeno lice ne bi mogao da
zaboravi do kraja života, čak i da se među njima nije ništa
dogodilo, čak i da je s njom samo jedanput bio ili
razgovarao. A Bruno je mislio da je to živa istina, jer ona
nije bila samo lepa. Ili, bolje rečeno, čovek nije mogao
pouzdano reći da je lepa. Drugo nešto je bilo posredi.
Neverovatno je privlačila muškarce, a to je čovek mogao
lako primetiti idući s njom. U izvesnom smislu delovala je
rasejano, ali istovremeno i usredsređeno, kao da razmišlja o
nečem mučnom ili kao da gleda u sebe. Očigledno, svako
ko bi je susreo morao je da se zapita: Ko je ova žena? Šta
traži i o čemu razmišlja?
Taj prvi susret bio je za Martina presudan. Do tada su
žene za njega bile ili one čiste i herojske device iz legendi,
ili stvorenja površna i lakoumna, spletkašice i gadure, bića
samoljubiva, prljava, podmukla i koristoljubiva („kao i
sama Martinova majka, uostalom”, pomisli Bruno da
Martin misli). A onda je iznenada susreo ženu koja se nije
uklapala ni u jedan od ta dva kalupa, za koje je do tog
trenutka verovao da su jedini. Dugo ga je mučilo to otkriće,
ta neočekivana vrsta žene. S jedne strane izgledalo je da
ona ima neke vrline herojskog uzora iz njegovog
mladalačkog štiva, kojim je bio toliko očaran, a s druge je
odavala čulnost koju je smatrao svojstvenom onoj vrsti
žena prema kojoj je osečao odvratnost. Čak i sada, posle
Alehandrine smrti, a nakon što je s njom doživeo tako
snažnu vezu, nije uspevao da pronikne u tu veliku
zagonetku. Često se pitao kako bi se poneo prilikom
drugog susreta da je mogao naslutiti da je ona baš ono što
se docnije ispostavilo da jeste. Da li bi pobegao?
Bruno ga pogleda ćutke: „Da, šta bi učinio?”
I Martin njega pogleda pažljivo, pa posle nekoliko
trenutaka reče:
– Nanela mi je tolike patnje da sam nekoliko puta bio na
rubu samoubistva.
„Ipak, uprkos tome, čak i da sam unapred znao šta će
mi se dogoditi, pohrlio bih k njoj.”
„Naravno”, pomisli Bruno. „A koji to muškarac, mladić
ili zreo čovek, glup ili pametan, ne bi učinio isto?”
– Privlačila me je – dodade Martin – kao tamni ponor.
Očajavao sam baš zato što sam je voleo i što mi je bila tako
potrebna. Kako može da nas dovodi do očajanja nešto
prema čemu smo ravnodušni?
Dugo je ćutao, utonuo u misli, a zatim se vratio svojoj
opsesiji: upinjao se da se priseti trenutaka provedenih s
njom, kao što zaljubljeni iznova čitaju staro ljubavno pismo
koje drže u džepu, kada je onaj ko ga je pisao otišao
zanavek; i baš kao pismo, sećanja se krzaju i stare, čitave
rečenice nestaju u naborima duše, mastilo bledi, a sa njim i
one divne i magične reči koje su činile čaroliju. Tada valja
napregnuti sećanje, kao što se napreže pogled kada mu se
prinese iskrzana i požutela hartija. Da, da: ona ga je
zapitala gde stanuje. Otkinula je vlat trave i počela da je
gricka (ovoga se jasno sećao). Posle ga je upitala s kim živi.
Sa ocem, odgovorio je. A nakon kraćeg premišljanja, dodao
je da živi i s majkora. „Čime se bavi tvoj otac?" pitala je
zatim Alehandra, na šta joj on nije odmah odgovorio, da bi
naposletku rekao da mu je otac slikar. Ali dok je izgovarao
reč „slikar”, glas mu je bio malčice izmenjen, nekako
loman. Pobojao se da bi njegov uzdrhtali glas mogao da
privuče njenu pažnju, kao što ljudi neizbežno obrate pažnju
na nekoga ko ide po staklenom krovu. Alehandra je zacelo
zapazila nešto neobično u toj reči, jer se nagnula prema
njemu i pažljivo ga pogledala.
– Pocrveneo si – rekla je.
– Ja? – upitao je Martin.
I, kao što obično biva u sličnim prilikama, još više je
pocrveneo.
– Pa šta ti je? – navaljivala je ona, prestavši da gricka
travčicu.
– Ništa mi nije.
Za trenutak je nastupila tišina. Alehandra je ponovo
legla na travu. Gledala je u nebo i poigravala se travčicom,
a Martin je razmišljao kako nema razloga da se stidi očevog
neuspeha.
Iz luke se začula brodska sirena i Martin pomisli na
Coral Sea, Islas Marguesas. Onda reče:
– Alehandra je neobično ime.
– A tvoja majka? – upita ona.
Martin sede i poče da čupka vlat trave. Nađe neki
kamenčić i stade da ga ispituje, baš kao geolog.
– Čuješ li me?
– Da.
Pitala sam te za majku.
– Moja majka – tiho procedi Martin – to je jedna kloaka.
Alehandra se pridiže, nalakti se i pažljivo ga pogleda.
Martin nije prestajao da zagleda kamenčić; ćutke i čvrsto
stisnutih vilica, mislio je kloaka, majkakloaka. Zatim dodade:
– Uvek sam joj predstavljao smetnju. Otkako sam se
rodio.
Osećao se kao da su mu pod golemim pritiskom
smrdljivi gasovi ubrizgani u dušu. Njegova duša se iz
godine u godinu sve opasnije naduvavala i pretila je da
svakog časa može raskomadati telo kroz čije bi pukotine u
mlazevima šiknula prljavština.
– Stalno viče: Zašto se nisam pazila!
 Kao da se, pod silnim pritiskom, svekoliko đubre njegove
majke sabilo u njegovoj duši, mislio je, dok ga je nalakćena
Alehandra posmatrala. A reči kao što su zametak, kupatilo,
pomade, stomak, pobačaj plutale su po njegovoj svesti i
mislima kao što lepljivi i ogavni otpaci plutaju po ustajalim
i prljavim vodurinama. Zatim, kao da govori za sebe,
dodade da je dugo verovao da ga mati nije dojila samo zato
što nije imala mleka, a onda mu je jednog dana besno
skresala da je razlog bio u tome što nije želela da se izobliči.
Pri tome mu je potanko saopštila šta sve nije pokušavala
samo da pobaci, jedino se nije strugala, jer ne podnosi bol
baš kao što obožava bombone i slatkiše, ilustrovane revije i
šlagere. Mada, dodala je, isto tako voli da sluša i ozbiljnu
muziku, bečke valcere i princa Kalendera1 koga nažalost
više nema. Stoga može da zamisli kolika je bila njena radost
kada ga je ipak rodila posle svih onih meseci tokom kojih se
borila da do porođaja ne dođe, te je skakala preko konopca
kao bokseri i udarala se u stomak, zbog čega je (besno mu
je objašnjavala mati) on i ispao malko ćaknut, jer samo
pukim čudom nije završio u kloaki.
Zaćutao je, još jednom se pomno zagledao u kamenčić i
bacio ga daleko.
– Možda zbog toga – dodao je – kada god pomislim na
majku, pada mi na um reč kloaka.
I ponovo se nasmejao kao maločas.
Alehandra ga pogleda, čudeći se što mu je do smejanja.
Međutim, kada je u njegovim očima ugledala suze,
verovatno je shvatila da ono što je čula nije ni bio smeh
nego (kako je smatrao Bruno) onaj čudnovati zvuk koji
pojedini ljudi ispuštaju u neuobičajenim prilikama, zvuk

1
Muzičar koji je svirao sladunjave verzije Štrausa i Šopena,
omiljen kod ženske sentimentalne publike. (Piščeva
primedba.)
koji mi, valjda usled ograničenosti jezika, pokušavamo da
označimo kao smeh ili kao plač. A taj zvuk je plod
čudovišnog spleta događaja dovoljno bolnih da izazovu
plač (čak i neutešan plač) i toliko grotesknih da poželimo
da iz plača prsnemo u smeh. A sve to skupa naposletku
poprima hibridan i užasan izraz, nešto najstrašnije što
ljudski stvor može da proizvede i nešto najneutešnije baš
usled nejasne mešavine iz koje proističe. Pred time čoveka
obuzme uvek isto i protivrečno osećanje, slično onome koje
u nama pobuđuje pojava grbavca ili ćopavca. Godinama su
se patnje gomilale na Martinovim dečačkim plećima kao
sve teži i za njegove snage pregolem teret (podjednako
groteskan), te je osećao da mora pažljivo da se kreće, da
stupa kao akrobata koji, hodajući po žici, treba da pređe
preko ambisa, a pri tom nosi prostački i smrdljiv teret,
ogromne gomile đubreta i izmeta, majmune drekavce, male
pajace koji ciče i đipaju, a koji mu, dok on pokušava da
održi ravnotežu prelazeći preko ponora, preko crnog
ponora svog života, dovikuju uvrede, ismevaju ga i
odozgo, sa naslaga đubreta i izmeta, nadižu paklenu dreku,
psuju ga i vređaju. Ovaj prizor je (po njegovom mišljenju)
toliko tragikomičan da u gledaocu mora izazvati mešavinu
mučnine i neizmernog, čudovišnog veselja. Stoga je
smatrao da nema prava da se prepusti običnom plaču, čak
ni pred osobom kao što je Alehandra, tim stvorenjem koje
je, reklo bi se, čekao ceo vek, nego je mislio da mu je
dužnost, bezmalo profesionalna dužnost pajaca koga je
zadesila najveća nesreća, da taj plač preokrene u grčevit
smeh. Međutim, dok je Alehandri kazivao onih nekoliko
ključnih reči, ipak je osećao neko oslobađanje i za časak
pomislio da bi njegova grimasa, koja je trebalo da liči na
smeh, konačno mogla da pređe u nezaustavljiv, grčevit i
dirljiv plač, i da bi mogao da joj se baci u naručje kao da je
konačno uspeo da pređe preko ponora. To bi i učinio, toliko
je, o Bože, želeo da to učini, ali nije: samo je pognuo glavu i
okrenuo lice da sakrije suze.
 III

A kada je godinama kasnije Martin pričao Brunu o tom

susretu, jedva da se prisećao izdvojenih rečenica, ponekog
izraza njenog lica, nekog dodira, setnog zvuka sirene sa
onog nepoznatog broda: sve je to podsećalo na krhotine
stubova. A ako je štogod i zapamtio, bila je to, verovatno
zbog čuđenja koje je u njemu izazvala, ona rečenica koju je
izgovorila prilikom tog susreta, gledajući ga pažljivo:
– Ti i ja imamo nešto zajedničko, nešto veoma važno.
Martin se veoma začudio tim rečima. Šta je on mogao
da ima zajedničko sa tim čudesnim bićem?
Alehandra mu najzad reče da mora da ide, ali da će mu
drugom prilikom ispričati mnogo toga i – što ga je još više
začudilo da za tim oseća potrebu.
Na rastanku ga još jednom pogleda, kao da je ona lekar
a on bolesnik, i reče nešto što će se Martinu urezati u
pamćenje:
– Premda, s druge strane, mislim da ne bi trebalo da te
više ikada vidim. Ali, videćemo se, jer osećam potrebu za
tobom.
Sama pomisao, sama mogućnost da tu devojku više
nikada ne vidi bacila ga je u očajanje. Nije mario za razloge
koje je Alehandra mogla imati da se više ne viđa s njim.
Žarko je želeo da se viđaju.
– Uvek, uvek – reče vatreno.
Ona se osmehnu i odgovori:
– Da, baš zato što si takav osećam potrebu da te viđam.
A Bruno pomisli kako je trebalo da prođu godine pa da
Martin dokuči mogućno značenje tih zagonetnih reči. Isto
tako, pomisli kako bi ga, da je u ono vreme bio stariji i
iskusniji, zapanjile takve reči koje je izgovorila jedna
osamnaestogodišnja devojka. Ali njemu su se vrlo brzo
učinile prirodnim, jer se ona u izvesnom smislu rodila već
zrela ili je sazrela u ranom detinjstvu s obzirom na to da je
donekle izgledalo da nikada neće sazreti: kao da je
devojčica koja se još igrala lutkama maltene stekla strašno
iskustvo odraslih; kao da su je grozni događaji sunovratili
u zrelost a odmah zatim i u smrt, ne dajući joj vremena da
se oslobodi odlika detinjstva i mladosti.
Tek što su se rastali, posle nekoliko koraka, setio se ili
shvatio da se nisu dogovorili kada će se ponovo videti. I,
okrenuvši se, potrča za Alehandrom da joj to kaže.
– Ništa ti ne brini – odgovori mu ona. – Znaću ja već
kako da te nađem.
Ne razmišljajući o tim neverovatnim rečima niti se
usuđujući da bude uporan, Martin se okrenu i ode.
 IV

Nakon tog susreta, iz dana u dan je očekivao da je

ponovo sretne u parku. Zatim iz nedelje u nedelju. I,
naposletku, već očajan, čekao je mesecima. Šta je moglo da
joj se desi? Zašto ne dolazi? Da se nije razbolela? Čak joj ni
prezime nije znao. Izgledalo je kao da je u zemlju propala.
Hiljadu puta je prekorevao sebe što je nije upitao za puno
ime. O njoj nije znao baš ništa. Prosto nije mogao shvati da
je ispao toliko nesmotren. Čak je pomišljao da je sve to
samo halucinacija ili san. Zar nije više puta znao da zaspi
na klupi u parku Lesama? Možda je sve to sanjao tako
upečatljivo da mu se kasnije učinilo kao java. Zatim bi
odbacivao takvu pomisao, jer bi se prisetio da su se videli
dvaput. A onda bi pomislio da ni to ništa ne dokazuje pošto
se oba susreta mogu sanjati u istom snu. Nije imao ništa
njeno što bi mu pomoglo da odagna sumnje, ali je
naposletku došao do uverenja da se sve zaista dogodilo i da
je on jednostavno bio i ostao budala.
U početku je mnogo patio, danonoćno misleći na nju.
Pokušavao je da nacrta njen lik, ali je ispadalo nešto
neodređeno. Prilikom oba susreta nije se usudio da je
pogleda, sem nekoliko puta u magnovenju; stoga su mu
crteži bili neodređeni i beživotni, nalik na starinske portrete
onih idealnih i legendarnih devica u koje se zaljubljivao.
No, mada su te skice bile suvoparne i neodređene, živo se
sećao susreta i imao utisak da je susreo veoma snažno biće,
izrazitih osobina, nesrećno i usamljeno kao i on. Ipak, njen
lik se gubio u laganom osenčenju. Osećao se kao na
spiritističkoj seansi, kada rasplinuta i sablazna
materijalizacija najednom razgovetno kucne nekoliko puta
u sto.
A kada bi počinjao da gubi svaku nadu, prisetio bi se
dve ili tri glavne rečenice susreta: „Mislim da ne bi trebalo
da te više ikada vidim. Ali, videćemo se, jer osećam
potrebu za tobom.” Ili one druge: „Ništa ti ne brini. Znaću
ja već kako da te nađem.”
Rečenice – mislio je Bruno – koje je Martin tumačio u
najpovoljnijem značenju i koje su za njega bile izvor
neopisive sreće, jer on nije, barem ne u ono vreme, zapažao
koliki egoizam sadrže.
Naravno – reče Martin da je tada mislio – ona je čudna
devojka. Zašto bi takvo stvorenje moralo da se vidi s njim
sledećeg dana ili nedelje? Zašto da ne prođu nedelje, pa čak
i meseci, a da ona ne oseti potrebu da ga nađe? Ove misli
su ga bodrile. Kasnije, međutim, u časovima duboke
potištenosti, govorio je sebi: „Više je neću videti, umrla je,
možda se ubila, izgledala je posve očajna i nespokojna.”
Tada bi se prisećao sopstvenih pomisli na samoubistvo.
Zašto nešto slično ne bi i Alehandri moglo pasti na pamet?
Zar mu nije kazala da su slični, da ih nešto duboko spaja i
čini sličnima? Da nije ciljala na obuzetost samoubistvom
kada je govorila o sličnosti? No, zatim bi pomišljao da bi
ona, čak i da je naumila da se ubije, prethodno došla da se
vidi s njim, a ukoliko bi propustila da to učini, bila bi to
prevara kakvu od nje ne bi očekivao.
Koliko li je čemernih dana presedeo na onoj klupi u
parku! Minula je jesen i nastupila zima. Prođe zima i poče
proleće (javljalo se na mahove, zimogrožljivo i kratkotrajno,
kao neko ko proviruje da vidi kako stoje stvari, a zatim,
postepeno, sve odlučnije i na duže vreme); polagano, topliji
sokovi stali su da snažnije teku drvećem pa je ono počelo
da se razlistava, tako da su se za nekoliko nedelja i
poslednji ostaci zime izgubili u parku Lesama.
 I potom nastupiše prve decembarske vrućine.2
Ljubičasto je procvetao hakaranda, a tipa se posula
narandžastim cvetovima.
Zatim je to cveće počelo polako da vene i opada, lišće je
poprimalo zlaćanu boju, raznošeno ranim jesenjim
vetrovima. Tada je – reče Martin – izgubio svaku nadu da
će je ponovo videti.

2
Redosled godišnjih doba u Južnoj Americi razlikuje se od
onoga na severnoj hemisferi. – Prim. prev.
 V

„Nadu“ da će je ponovo videti (pomislio je Bruno sa

setnom ironijom). I rekao sebi: zar nisu sve čovekove nade
jednako groteskne kao i ova? S obzirom na ustrojstvo sveta,
gajimo nadu u događaje koji bi nam, ukoliko se dese,
doneli samo razočaranje i gorčinu. Stoga se pesimisti
regrutuju iz redova onih koji su nekada gajili nade, jer da bi
čovek imao mračno viđenje sveta, morao je u taj svet i
njegove mogućnosti prethodno verovati. Još je čudnije i
paradoksalnije što pesimisti, nakon razočaranja, nisu stalno
i sistematski lišeni nade, nego se, u izvesnom smislu, čini
da su spremni da u svakom trenutku obnove svoja nadanja,
premda to skrivaju pod crnim plaštom preispoljnih
mrguda, jer osećaju neku vrstu metafizičkog stida; kao da je
pesimizmu, da bi vazda bio jak i ustrajan, povremeno
potreban podsticaj u vidu novog i surovog razočaranja. I
sam Martin (mislio je, gledajući ga tu, naspram sebe), taj isti
Martin, novopečeni pesimista, kao što i priliči svakom
časnom stvorenju spremnom da očekuje Velike Stvari od
ljudi ponaosob i čovečanstva uopšte, zar nije već pokušao
da se ubije zbog svoje majke koja je obično đubre? Zar već i
ovo nije znak da je očekivao nešto drugo, verovatno nešto
lepo, od te žene? Ali (što je još čudnije), zar nije posle te
strašne nesreće bio povratio veru u žene susrevši
Alehandru?
Pred njim je bilo to malo bespomoćno stvorenje, jedno
od mnogih u ovom gradu bespomoćnih. Jer Buenos Ajres je
grad u kome naprosto vrvi od njih, što je uostalom slučaj sa
svim ogromnim i strašnim Vavilonima.
 Stvar je u tome (pomislio je), što se oni u prvi mah ne
primećuju. što dobrim delom ne deluju tako na prvi pogled
ili što u mnogim slučajevima uopšte ne deluju tako. A i što,
za razliku od njih, onaj veliki broj bića koja pokušavaju da
sebe predstave kao bespomoćna, samo doprinosi da se
problem još više zamrsi i da čovek naposletku poveruje
kako zapravo i nema istinski bespomoćnih stvorenja.
Naravno, za čoveka bez nogu i ruku svi znamo, ili
verujemo da znamo, da je bespomoćan. Međutim, čim
postanemo svesni toga, on istog trena počinje da biva
manje bespomoćan, jer smo ga zapazili, jer od njega
kupujemo nepotrebne češljeve ili fotografije Karlitosa
Gardela3 u boji. A tada taj bogalj bez ruku ili nogu
delimično ili potpuno prestaje da pripada vrsti posve
bespomoćnih, do te mere da polako osećamo neku mračnu
pizmu, možda zbog onog mnoštva sasvim bespomoćnih
koji u tom istom trenutku (valjda zato što im nedostaje
odvažnost ili sigurnost, a možda i nasrtljiva narav
prodavaca češljeva ili slika u boji) ćutke i krajnje
dostojanstveno podnose svoju sudbinu istinskih
nesrećnika.
Baš kao i oni ćutljivi i usamljeni ljudi koji ni od koga
ništa ne traže i ni sa kim ne govore dok zamišljeni sede na
klupama po velikim gradskim trgovima i parkovima: neki
od njih su u odmaklim godinama, starci (najočiglednije
bespomoćni, u toj meri da već mogu da nas manje
zaokupljaju, iz istih razloga kao i prodavci češljeva), sa
penzionerskim štapom, koji posmatraju svet u prolazu kao
neku sliku iz sećanja, starci koji meditiraju i možda na svoj
način ponovo postavljaju velika pitanja koja su doboki
mislioci postavljali o sveopštem smislu postojanja, o smislu

3
Veliki argentinski kompozitor i interpretator tanga. – Prim.
prev.
i svrsi svega: braka, dece, ratnih brodova, političkih borbi,
novca, kraljeva, konjskih ili automobilskih trka; starci koji
rasejano posmatraju, ili se čini da posmatraju, golubove koji
kljucaju zrna zobi ili kukuruza, ili živahne vrapce ili
svakojake vrste ptica koje sleću na trg ili žive u krošnjama
drveća po velikim parkovima. A pošto je svemir očigledno
nezavisan i slojevit, dok se neki bankar sprema da izvede
najfantastičniju operaciju sa čvrstim valutama koja je ikada
izvedena u oblasti Rio de la Plate (da istovremeno
upropasti Konzorcijum X i Akcionarsko društvo Y), dotle
jedna ptičica, stotinak metara dalje, skakuće po travi
Kolumbovog parka, tražeći slamčicu za svoje gnezdo, neko
zrno pšenice ili zobi, nekog crvića da nahrani sebe ili svoje
mladunce, a u nekom drugom sloju, još beznačajnijem i
donekle udaljenijem od svega (ne više u odnosu na Velikog
Bankara nego u odnosu na skroman penzionerski štap),
sićušnija, anonimnija i skrivenija bića žive nezavisnim a
ponekad i vrlo aktivnim životom: crvi, mravi (ne samo oni
krupni, crni, nego i oni mali, crvenkasti, pa čak ijoš manji,
toliko mali da su maltene nevidljivi) i mnoštvo drugih, još
beznačajnijih insekata, svakojakih boja i svojstava. Sva ta
bića žive u različitim svetovima, daleko jedna od drugih,
osim prilikom Velikih Katastrofa, kada Ljudi naoružani
Zaprašivačima i Lopatama povedu Borbu protiv Mrava
(borbu koja je, uzgred rečeno, potpuno uzaludna, jer mravi
na kraju uvek pobeđuju), ili kada Bankari otpočnu svoje
Petrolejske Ratove; tako da nebrojeni insekti, koji su dotle
živeli po prostranim zelenim livadama ili u mirnim
podzemnim svetovima parkova, bivaju uništeni bombama
ili otrovima, dok drugi, srećniji od ovih, naime oni što
pripadaju uvek pobedničkim rasama Crva, koriste priliku i
brzo se razmnožavaju, a gore istovremeno raste broj
Isporučilaca i Potrošača Oružja.
 Ipak, osim u tim vremenima razmene i pometnje, čudno
je da tolike vrste bića mogu da se u istim oblastima vasione
rađaju, rastu i umiru a da se pri tom ne upoznaju, ne
omrznu ili poštuju jedni druge; kao one mnogostruke
telefonske poruke koje, kako kažu, mogu da se odašilju
jednom jedinom žicom zahvaljujući vešto načinjenim
napravama, a da se pri tom međusobno ne potiru.
Tako (mislio je Bruno), pre svega imamo ljude koji sede
zamišljeni po trgovima i parkovima. Neki od njih zure u
zemlju, zabavljajući se minutima, pa čak i satima, mnogim
nerazumljivim radnjama pomenutih životinjica: proučavaju
mrave, zapažaju da ih ima kojekakvih, procenjuju koliki
teret mogu da ponesu, uočavaju kako se dva ili tri mrava
ispomažu pri težim radovima itd. Ponekad se ti ljudi
zabavljaju tako što prutićem ili suvom grančicom, kakve je
lako naći po parkovima, skreću mrave s njihovih tegobnih
putanja, navode one najnepromišljenije da se uzveru na
grančicu i trče do drugog kraja, odakle se, posle manjih
opreznih akrobacija, vraćaju na suprotni kraj, uzaludno
tumarajući tamo-amo, dok se usamljeni čovek ne umori od
igre i ne baci grančicu iz samilosti, ali uglavnom iz dosade,
a mrav pohita svojim drugarima, te u kratkom i živom
razgovoru sa prvima na koje nabasa objasni zašto je
zadocnio ili se upozna sa Opštim Tokom Poslova za svog
odsustva, da bi odmah zatim nastavio sopstveni posao,
uključujući se opet u dugu i marljivu kolonu. U
međuvremenu, usamljeni i zamišljeni čovek nastavlja svoje
uopštene meditacije, a misli mu delimično blude jer mu
ništa posebno ne privlači pažnju: čas posmatra drvo, čas
dete koje se igra, a koje ga podseća na davne i sada već
nepovratne dane u Švarcvaldu ili na neke strme uličice u
Pontevedru; dok mu se oči zamućuju, pojačavajući onaj
suzni sjaj koji imaju staračke oči, a za koji se nikada neće
saznati da li je posledica fizioloških procesa ili, u izvesnom
smislu, uspomena, nostalgije, osećaja promašenosti ili
pomisli na smrt, ili pak one neodređene a neodoljive sete
koju u nama vazda pobuduje reč KRAJ, stavljena na
završetku neke priče čije su nas tajanstvo i tuga uzbuđivali.
Drugim rečima, to je životna priča svakog čoveka. Jer,
postoji li ljudsko biće čija životna priča nije, na kraju
krajeva, tužna i zagonetna?
Ali ti ljudi što sede zamišljeni na klupama nisu uvek
starci ili penzioneri.
Katkad su to relativno mladi ljudi, osobe od trideset i
četrdeset godina. A što je još čudnije i nad čime se valja
zamisliti (mislio je Bruno), ti ljudi nam deluju patetičnije i
bespomoćnije što su mlađi. Jer, šta je užasnije od slike
mladića koji zamišljen sedi na klupi nekog trga, ophrvan
mislima, ćutljiv i udaljen od okolnog sveta? Taj čovek ili
mladić ponekad je mornar; ponekad je možda emigrant koji
bi želeo da se vrati u domovinu, ali ne može; često su to
ljudi koje je napustila voljena žena, a pokadšto stvorenja
nesposobna za život; nekada oni koji su zanavek napustili
svoj dom, a ponekad opet oni koji razmišljaju o svojoj
samoći u sutrašnjici. Konačno, može to da bude i neki
momčić, kao Martin, koji sa užasom počinje da shvata da
ono apsolutno ne postoji.
Isto tako, može to da bude i čovek koji je izgubio sina i
koji u osami, na povratku s groblja, uviđa da mu je život
sada izgubio smisao i razmišlja kako ipak ima ljudi koji se
smeju i koji su srećni (makar samo trenutno srećni), dece
koja se igraju u parku, eto tu (vidi ih), dok je njegov sin već
pod zemljom, u malom kovčegu po meri njegovog malog
tela, koje je možda napokon prestalo da odoleva strašnom i
nesrazmerno jačem neprijatelju. Eto taj čovek, što
zamišljeno sedi, pita se ponovo, ili prvi put, o opštem
smislu sveta, jer ne uspeva da shvati zašto je njegov dečak
morao tako da umre, zašto je on morao da plati nečiju
davnu krivicu, a njegovo maleno srce da se muči usled
gušenja ili paralize, boreći se očajnički, ne znajući zašto,
protiv tamnih senki koje počinju da se nadvijaju nad njim.
Taj čovek je u pravom smislu bespomoćan. A što je
najčudnije, to bi mogao da bude glavom onaj Veliki Bankar
što je isplanirao fantastičnu operaciju sa čvrstim valutama,
a koju je ranije sam pomenuo s prezirom i ironijom. S
prezirom i ironijom (sada mu je bilo lako da shvati), koji
obično ispadaju preterani i, konačno, nepravedni. Jer ne
postoji čovek koji bi u krajnjoj liniji zasluživao prezir ili
ironiju: pre ili kasnije, s čvrstim valutama ili bez njih, snaći
će ga nesreće, smrt dece, braće, sopstvena smrt i sopstvena
usamljenost pred smrću. Naposletku ispada da je on
bespomoćniji od ikoga; kao što je ratnik zatečen bez pancira
bespomoćniji od onog beznačajnog mirnog čoveka koji
nikada pancir nije imao niti oseća da mu nedostaje.
 VI

Od svoje jedanaeste godine, on nije zalazio u mnoge od

odaja kuće, a ponajmanje u onaj mali odeljak koji je bio
neka vrsta majčinog hrama, mesto gde je ona, po izlasku iz
kupatila, provodila sate uz radio i doterivala se za izlaske.
A njegov otac? Poslednjih godina nisu mu bile poznate
očeve navike, ali je znao da on vreme provodi uglavnom u
ateljeu. Da bi se došlo do kupatila, nije se moralo proći kroz
taj odeljak, ali nije bilo ni nemogućno. Da ona nije možda
računala sa mogućnošću da će je muž tako primetiti? Da li
je u svojoj zagriženoj mržnji pomišljala da ga do te mere
ponizi?
Sve je bilo mogućno.
Pošto nije čuo radio, Martin je pretpostavio da ona nije
tamo. Bilo je prosto nezamislivo da ona tamo sedi u tišini.
Ušao je. U polumraku, na divanu, dvostruko čudovište
se gibalo požudno i besomučno.
Izleteo je. Duže od sata lutao je kao mesečar okolnim
ulicama. Zatim se vratio u svoju sobu i bacio se na krevet.
Zurio je u tavanicu, a zatim je pogledom prešao preko
zidova da bi mu se oči najzad zaustavile na ilustraciji iz
Billikena koju je u detinjstvu pričvrstio rajsneglama: general
Belgrano i njegovi vojnici polažu zakletvu pred nebesno
plavo-belom zastavom prilikom prelaska reke Salađo 1810.
godine.
Neukaljana zastava,4 pomislio je.

4
Argentinci su se izborili za nezavisnost od Španije 1810.
General Belgrano je bio među prvim vođama oslobodilačkih
snaga. On je tvorac nacionalne zastave i prvi koji je zahtevao
zakletvu odanosti zastavi. Billiken je časopis namenjen deci.
 Iz sećanja mu izroniše osnovne reči sopstvenog života:
hladnoća, čistoća, sneg, samoća, Patagonija.
Pomislio je na brodove, na vozove. Ali gde da nađe
novac? Onda se setio velikog kamiona kojeg je viđao u
garaži nedaleko od stanice Sola i koji ga je jednog dana
opčinio svojim natpisom: PATAGONIJSKI PREVOZ.
Možda im je potreban radnik, pomoćnik ili bilo šta drugo?
– Naravno da jeste, momče – kazao je Busić, držeći u
ustima opušak.
– Imam osamdeset i tri pesosa – rekao je Martin.
– Mani se gluposti – odgovorio je Busić, skidajući
umašćen radni kombinezon.
Ličio je na malo pogrbljenog, sedokosog, cirkuskog
džina. Na prostodušnog džina dečjeg lika. Martin je
zagledao kamion: sa strane je velikim slovima pisalo:
PATAGONIJSKI PREVOZ, a pozadi, pozlaćenim slovima:
AH, KAD BI GA VIDELA, STARA.
– Ajmo – reče Busić, ne ispuštajući opušak iz usta.
Po mokrom i klizavom pločniku zatitrala bi na časak
mlečnocrvena svetlost. Odmah zatim smenjivao bi je
ljubičasti blesak, a posle njega bi ponovo zasijalo
mlečnocrveno: CINZANO-AMERICANO-GANCIA.
CINZANO-AMERICANO-GANCIA.
– Zahladnelo je – primeti Busić.
Rominja li kiša? Biće da je posredi magla i da lebde
sitne neopipljive kapljice. Prevoznik je pored njega grabio
dugim koracima. Bio je dobroćudan i snažan: možda
simbol onoga što je Martin tražio u ovom seljenju na jug.
Osetio se zaštićenim i prepustio se mislima. Evo, stigosmo,
reče Busić. ČIČIN pizza, pivo, vino, služimo i žestoka pića, U
zdravlje, kaza Busić. U zdravlje, uzvrati Čičin i stavi pred

Neukaljana zastava su reči iz jedne rodoljubive pesme koja se

peva na školskim priredbama .-Prim. prev.
njih bocu klekovače marke LJAVE. Dve čašice, momak mi
je drugar. Drago mi je, rekao je Čičin, koji je na glavi imao
kapu i nosio hozentregere preko šarene košulje. A stara?
upita Busić. Pa keva je tako-tako, reče Čičin. Jesu li joj
izvršili analize? Jesu. Pa? Čičin slegnu ramenima. Pa, znaš
već kako idu te stvari. Otići daleko, hladan i vedar jug, mislio
je Martin i gledao portret Gardela u fraku, sa onim
osmehom drskog ali predusretljivog derana, plavo-belu
kokardu na Fanđovom Maseratiju, fotografije golišavih
devojaka a u sredini golmana Amerika Tesorjerija
naslonjenog na stativu Prijatelju Čičinu za uspomenu uz hrpu
snimaka drugih fudbalera Boke Juniors, sa natpisom
SAMPIONI! Preskakanje konopca, sve sem struganja, kao
bokseri, čak sam se udarala po trbuhu, zbog toga si i ispao malko
ćaknut, osmehivala se zlobno i prezrivo, sve sam pokušala, pa nije
valjda trebalo da zbog tebe unakazim svoje telo, rekla mu je, a
njemu je tada bilo jedanaest godina. A Tito? upita Busić. Samo
što nije došao, odgovori Čičin, i odlučio je da se preseli u
potkrovlje. A ono u nedelju? upita Busić. Otkud ja znam,
besno odvrati Čičin, kunem ti se da više neću da se
živciram, dok je ona i dalje slušala bolerose, depilirala se, jela
slatkiše i posvuda bacala lepljive papiriće, da se nerviram ni
zbog čega, govorio je Čičin, štono kažu ni zbog čega, prljav i
lepljiv svet, dok je, tiho besneći, nekoliko puta brisao istu
čašu i ponavljao, molim te lepo, pobeći u neki čist, hladan i
kristalno jasan svet, a onda ostavio čašu, uneo se Busiću u
lice i viknuo: izgubiti od takve ološi, dok je prevoznik
žmirkao, razmatrao problem s dužnom pažnjom i
komentarisao jes’ vala, majka mu stara, a Martin i dalje čuo
one bolerose, osećajući onaj teški zadah kupatila i dezodorantnih
krema, topao i zagušljiv vazduh, topla kupka, toplo telo, topao
krevet, topla majka, majka-krevet, kanasta-krevet, mlečnobele
noge podignute kao u stravičnom cirkusu gotovo na isti način kao
što je on izišao iz kloake kada je trebalo da ode u kloaku ili
bezmalo tako, uto je ušao žgoljav i nervozan čovek
uzviknuvši Zdravo da ste, a Čičin mu je uzvratio
Pozdravljamo Umberta J. D’Arkanhela, zdravo Mali,
mladić je prijatelj, drago mi je rekao je gledajući ga ispitivački
onim ptičjim očicama, sa onim nespokojnim izrazom koji će
Martin uvek opažati kod Tita, kao da je izgubio nešto dragoceno,
pa to traži svuda, bacajući brz i nemiran pogled na sve strane.
– Neka sve ide u đavolju mater.
– ’Ajde, reci. Ispričaj mu šta je bilo.
– Pravo da ti kažem, sa tim kamionom si pošteđen
kojekakvih sekiracija.
– Brate slatki – ponavljao je Čičin – više neću da se
živciram. Štono kažu, ni zbog čega,. Kunem ti se majčinim
grobom. Zbog tih nesposobnjakovića. Ma, ’ajde, molim te.
De, ispričaj njemu, ’ajde pričaj kako je bilo.
Umberto D’Arkanhelo, koga su inače zvali Tito,
odbrusi:
– Obična pizdarija.
Zatim je seo za jedan sto pored prozora, izvadio Kritiku,
uvek presavijenu na sportskoj strani, ljutito je stavio na
stočić i čačkajući krnjave zube čačkalicom koju je uvek
držao u ustima, namrgođeno pogledao ka ulici Pinson.
Omalen i uzanih ramena, u pohabanom odelu, činilo se da
razmišlja o sveopštoj sudbini sveta.
Posle nekoliko trenutaka ponovo je pogledao prema
šanku i rekao:
– Ova nedelja je bila tragična. Izgubili smo kao kreteni,
pobedio je San Lorenso, pobedili su lovatori, a pobedio je
čak i Tigre. Pa, hajde, reci mi sada: dokle ćemo tako stići?
Zagledao se u prijatelje kao da ih uzima za svedoke,
opet pogledao prema ulici i, čačkajući zube, rekao:
– Ovoj zemlji više nema spasa.
 VII

Ne može biti, pomislio je držeći ruku na mornarskoj

torbi, ne može biti. A ipak je bilo, kašalj, samo kašalj i
škripanje.
Godinama kasnije, prisećajući se tog trenutka, takođe je
pomislio: kao usamljeni stanovnici dva obližnja, ali neizmernim
ponorima odvojena ostrva. Godinama kasnije, kada je njegov
otac već odavno bio istrunuo u grobu, Martin je shvatio da
taj nesrećnik nije patio manje od njega, te da je, sa tog
obližnjeg ali nedostižnog ostrva na kome je bitisao, možda
ponekad dao neki tih ali dirljiv znak tražeći njegovu pomoć
ili barem razumevanje i naklonost. Međutim, to je shvatio
tek pošto je i sam štošta preturio preko glave, kada je već
bilo kasno, kao što to gotovo uvek biva. A sada, u toj
prevremenoj sadašnjosti (kao da se vreme poigralo,
javljajući se pre nego što treba, da bi izazvalo tako
groteskne i uprošćene predstave nalik onima koje stvara
neiskusan amater: Otelo koji još ne zna šta je ljubav), u toj
sadašnjosti koja bi trebalo da je budućnost, greškom se
javlja njegov otac i penje se stepenicama kojima se
godinama nije peo. Leđima okrenut vratima, Martin je
osetio da otac ulazi kao neki uljez: čuo je njegovo
tuberkulozno dahtanje i neodlučno čekanje. Sa smišljenom
okrutnošću, napravio se da ga ne primećuje. Naravno,
pročitao je moju poruku, želi da me zadrži. A čemu? Već
godinama jedva da su izmenjali po koju reč. Bio je rastrzan
između srdžbe i sažaljenja. Srdžba ga je terala da ga ne
pogleda, da ignoriše njegov ulazak u sobu i, što je još gore,
da mu stavi do znanja da želi da ga ignoriše. Ipak se
okrenuo. Da, okrenuo se i ugledao oca kakvog je zamišljao:
oberučke se držao za ogradu stepenica, odmarajući se od
napora, čuperak sede kose padao mu je po čelu, njegove
izbuljene oči su grozničavo sijale, na licu mu je titrao onaj
osmeh krivice koji je Martinu veoma smetao i govorio mu
„pre dvadeset godina ovde je bio moj atelje” a zatim je
kružio pogledom po potkrovlju i doživljavao isto što bi
putnik osetio kada bi se, ostareo i razočaran, vratio u mesto
svoje mladosti, nakon što je proputovao mnoge zemlje i
upoznao osobe koje su u ono vreme bile predmet njegovih
maštanja i želja. Prišao je krevetu i seo na ivicu, kao da
oseća da nema prava da zauzme previše prostora ili da se
oseti previše komotnim. Dugo je sedeo ćutke, teško dišući,
nepomičan kao beživotni kip.
Najzad je prigušeno rekao:
– Nekada smo bili prijatelji.
Njegove zamišljene oči su zasjale, gledajući u daljinu.
– Sećam se, jednom prilikom, u parku Retiro... Tebi je
bilo... da vidimo... četiri, možda pet godina... da... pet
godina,.. hteo si da se sam voziš električnim autićima, ali te
nisam pustio, bojao sam se da ćeš se uplašiti prilikom
sudaranja.
Osmehnuo se blago i setno.
– Kasnije, na povratku kući, popeo si se na vrtešku koja
se nalazila na jednoj ledini u ulici Garaj. Ne znam zašto te
se uvek sećam okrenutog leđima, u trenutku kada, pri
svakom obrtaju, zamičeš ispred mene. Vetar je lepršao
tvojom prugastom košuljicom. Bilo je već kasno i jedva se
videlo.
Zamislio se, a zatim potvrdio, kao da je u pitanju važna
činjenica:
– Da, bila je to košuljica na plave pruge. Vrlo dobro se
sećam toga.
Martin je i dalje ćutao.
 – Tada sam mislio da ćemo s godinama postati drugari,
da ćemo uspostaviti... neku vrstu prijateljstva...
Ponovo se osmehnuo onim smeškom krivice, kao da bi
ta nada mogla da izgleda smešna, nada u nešto na šta nije
imao pravo. Kao da je bio uhvaćen u sitnoj krađi koju je
počinio koristeći se Martinovom bespomoćnošću.
Sin ga pogleda: laktovima se oslanjao o kolena i,
pogrbljen, zurio u neku udaljenu tačku.
– Da... sada je sve drukčije...
Uzeo je neku olovku s kreveta i ispitivao je, sa
zamišljenim iz;razom na licu.
– Nemoj da misliš da te ne razumem.,. Kako bismo
mogli biti prijatelji? Moraš da mi oprostiš, Martinčiću...
– Nemam ja šta da ti opraštam.
Međutim, grub ton njegovog glasa protivurečio je
njegovoj tvrdnji.
– Zar ne vidiš? Ti me mrziš. I nemoj da misliš da te ne
shvatam.
Martin je poželeo da doda: „Nije istina, ne mrzim te”,
ali je čudovišno tačno bilo da ga mrzi. Zbog te mržnje je bio
još nesrećniji i usamljeniji. Kad god bi video svoju
nafrakanu majku kako izlazi iz kuće pevušeći neki bolero,
mržnja koju je osećao prema njoj širila se do oca i
zaustavljala na njemu, kao da je baš njemu namenjena.
– Naravno, Martine, shvatam da ne možeš da se
ponosiš jednim propalim slikarem.
Martinove oči se napuniše suzama.
No, kako je njegovo ogorčenje bilo ogromno, suze su
zastale i nisu potekle, kao što se u istoj posudi ulje ne stapa
sa sirćetom. Uzviknuo je:
– Ne govori tako, oče!
Otac ga je ganuto pogledao, začuđen njegovim
reagovanjem.
Gotovo van sebe, Martin srdito uzviknu:
 – Ovo je odvratna zemlja. Ovde uspeva jedino ološ.
Otac ga je ćutke pogledao. Zatim je zavrteo glavom i
rekao:
– Nemoj tako, Martine, nemoj tako.
Pogledao je olovku i onda zaključio:
– Što jest, jest. Ja sam bedni i propali kukavac, a to sam i
zaslužio: nemam ni talenta ni snage. To je živa istina.
Martin ponovo poče da se povlači ka svom ostrvu.
Stideo se dirljivosti tog prizora, a očeva pomirenost sa
sudbinom navela je Martina da ponovo postane grub.
Tišina je postala tako duboka i neprijatna da je otac
ustao da pođe. Verovatno je shvatio da je sinovljeva odluka
neopoziva i da je ponor između njih dvojice suviše dubok i
konačno nepremostiv. Prišao je Martinu i desnom rukom
mu stegao mišicu. Poželeo je da ga zagrli, ali kako da to
učini?
– Pa dobro... – prošaputao je,
Da li bi mu Martin rekao neku nežnu reč da je znao da
su to poslednje reči koje će čuti od oca?
Da li bi čovek bio tako grub prema ljudima – govorio je
Bruno – kada bi mu uistinu bilo jasno da će oni jednog
dana umreti i da se izgovorena reč više neće moći ispraviti?
Video je kako se otac okreće i odlazi ka stepeništu.
Video je i kako se, pre nego što će nestati, osvrće i gleda ga.
Taj poslednji pogled će Martin očajnički pamtiti godinama
posle očeve smrti.
A kada je začuo njegov kašalj na stepeništu, Martin se
bacio na krevet i zaridao.
Tek nakon nekoliko časova smogao je snage da dovrši
pakovanje svoje mornarske torbe. Kada je izišao, bilo je
skoro dva sata posle ponoći, a u očevom ateljeu video je
upaljeno svetlo.
„Tamo je”, pomisli., „Uprkos svemu živi, još uvek je
živ.”
 Uputio se ka garaži i pomislio da bi trebalo da oseća
silno oslobođenje, ali nije bilo tako. Nešto ga je u dnu duše
tištalo. Koračao je sve sporije. Konačno je zastao, u
nedoumici. Šta je zapravo hteo?
 VIII

– Pre nego što sam je ponovo video... u mojoj kući se

mnogo toga dogodilo. Više nisam hteo ni da stanujem
tamo. Pomišljao sam da odem u Patagoniju, o tome sam
razgovarao sa jednim prevoznikom, prezivao se Busić, zar
vam nikada nisam prićao o Busiću, ali tog jutra... Ukratko,
nisam otišao na jug. Ipak, kući se nisam vratio.
Zaćutao je, kao da prebira po sećanju.
– Ponovo sam je video na istom onom mestu u parku,
ali tek u februaru 1955. godine. Kad god sam mogao,
odlazio sam tamo i čekao je. A ipak, nisam imao utisak da
sam je sreo zahvaljujući tom neprekidnom čekanju na istom
mestu.
– Nego?
Martin pogleda Bruna i reče:
– Nego zato što je ona htela da me nađe.
Činilo se da Bruno ne shvata.
– U redu, ali ako je došla na to mesto, želela je da Vas
sretne.
– Ne, nisam to hteo da kažem. Ona bi me našla i na
svakom drugom mestu. Shvatate li? Ona je znala kako i gde
da me nađe, ukoliko zaželi. Eto to sam hteo da kažem. A to
moje višemesečno čekanje, na onoj klupi, još je jedan dokaz
moje naivnosti.
Zamislio se, gledajući Bruna kao da traži neko
objašnjenje, a zatim dodao:
– Baš zato što mislim da je ona potražila mene, potpuno
svojevoljno i namerno, eto, baš zato ne mogu nikako da
shvatim što je ona kasnije... na taj način...
 Zadržao je pogled na Brunu koji je netremice zurio u
njegovo ispijeno i napaćeno lice.
– Da li to shvatate?
– Ljudska bića nisu logična – odgovorio je Bruno. –
Uostalom, maltene je sigurno: onaj isti razlog koji ju je
naveo da vas potraži, nju je takođe podstakao da...
Umalo nije rekao „da vas ostavi” ali je zastao i kazao:
„da se udalji”.
Martin ga je gledao još časak, a onda se udubio u misli i
dugo ostao tako ćutke. Zatim je ispričao kako se ponovo
pojavila.
Bilo se gotovo smrklo i više nije mogao da radi
korekturu, pa se zagledao u drveće. Tako je na klupi
zadremao.
Sanjao je da putuje napuštenim brodom, pocepanih
jedara, nekom velikom i prividno mirnom, ali snažnom i
tajanstvenom rekom. Plovio je u sumrak. Predeo je bio
samotan i tih, ali se moglo naslutiti da se u šumi, koja se
poput zida dizala sa rečnih obala, odvija neki tajni život
pun opasnosti. Odjednom, neki glas, kao da dolazi iz
dubine, nagnao ga je da zadrhti. Nikako nije razabirao šta
taj glas govori, ali je znao da se obraća njemu, Martinu.
Hteo je da ustane, ali ga je nešto u tome sprečavalo. Ipak
nije odustajao, jer ga je zagonetni i daleki glas sve jače
dozivao i to čak (sada je opažao) usplahireno dozivao, kao
da se nalazi u strašnoj opasnosti i kao da je on, samo on,
kadar da spase onog koji ga doziva. Probudio se, obuzet
mučninom, i gotovo poskočio s klupe.
To je bila ona.
Drmusala ga je i oporo se smejući rekla:
– Ustaj, lenštino.
Uplašen i zbunjen neskladom između onog užasnutog i
nespokojnog glasa iz sna i ove bezbrižne Alehandre koja je
stajala pred njim, nije mogao ni reč da prozbori.
 Primetio je da je ona pokupila nekoliko korigovanih
tekstova koji su pali s klupe dok je on sanjao.
– Kladim se da vlasnik ove štamparije nije Molinari –
rekla je smejući se.
– Koje štamparije?
– One koja ti je dala ovaj posao, glupane.
– To je štamparija Lopes.
– Svejedno, ali zacelo nije Molinari.
Ništa nije razumeo. I kao što će mu se često dešavati s
njom, Alehandra se nije potrudila da mu objasni. Osećao se
– pričao je Martin – kao loš učenik pred zajedljivim
profesorom.
Sredio je tekstove i zahvaljujući tom mehaničkom poslu
malčice se povratio od uzbuđenja koje je u njemu izazvao
taj ponovni, tako željno očekivani susret. Kao i u mnogim
kasnijim prilikama, njegovo ćutanje i nesposobnovst za
razgovor nadoknadila je Alehandra koja je uvek, ili gotovo
uvek, pogadala njegove misli.
Rukom mu je razbarušila kosu, kao što odrasli ponekad
čine deci.
– Rekla sam ti da ćemo se ponovo sresti, zar se ne sećaš?
Ali ti nisam kazala kada.
Martin je pogleda.
– Jesam li ti slučajno rekla da ću te ubrzo videti?
– Nisi.
Eto tako je (objasnio je Martin) započela ta strašna priča.
Sve je bilo neobjašnjivo. Sa njom se nikada nije znalo.
Nalazili bi se na tako besmislenim mestima kao što je hol
Oblasne banke ili most Aveljaneda. U ma koje doba dana:
recimo u dva ujutru. Sve je bilo neočekivano. Ništa se nije
dalo predvideti ni objasniti: ni trenuci kada se šalila a ni
kada je besnela, ni dani kada bi se sastajala s njim a da usta
ne bi otvorila, dok naposletku ne bi otišla. Ni njeni
dugotrajni nestanci. „A ipak”, dodao je, „bio je to najdivniji
period u mom životu.” Ali je znao da to ne može da
potraje, jer je sve bilo suludo i, da li mu je već rekao, kao
uzastopne eksplozije nafte u olujnoj noći. Mada je ponekad,
doduše veoma retko, izgledalo kao da ona pored njega
nalazi trenutke spokoja, kao da je bolesna a da je on neki
sanatorijum ili sunčano mesto u planini gde se ona najzad
povlači u tišinu. Ili bi se, opet, pojavljivala izmučena i onda
bi izgledalo kao da joj samo on može pružiti čašu vode ili
lek, nešto što joj je neophodno, da bi se zatim vratila u onu
mračnu i divlju oblast u kojoj je izgleda živela.
– U tu oblast nikada nisam ni mogao da stupim –
zaključio je, gledajući Bruna u oči.
 IX

– Stigli smo – rekla je.

Širio se miris jasmina. Ograda je bila veoma stara i
zarasla u gliciniju. Zarđala kapija otvarala se teško i uz
škripu.
U pomrčini su se ljeskale lokve od nedavne kiše. Na
kući je bio osvetljen jedan prozor, ali bi se po tišini pre
reklo da je kuća nenastanjena. Išli su ivicom zapuštenog i u
travu zaraslog vrta, puteljkom pored nekog bočnog trema
koji je počivao na gvozdenim stubovima. Kuća je bila
veoma stara, prozori su gledali na trem i na njima su još
stajale rešetke iz kolonijalnih vremena; tom vremenu su
verovatno pripadale i velike kamene ploče, jer se videlo da
su ulegnute, istrošene i polomljene.
Odnekuda se začuo klarinet: beše to neka nesuvisla
muzička fraza, bolećiva, nerazgovetna i neprestana.
– Ko je to? – upita Martin.
– Ujak Bebe – objasni Alehandra – ludak.
Prošli su uzanom alejom pokraj stoletnog drveća
(Martin je sada osetio jak miris magnolije) i nastavili
pociglanom stazicom koja je završavala kod zavojitog
stepeništa.
– A sada, pazi. Idi polako za mnom.
Martin se spotače o nešto, o neku posudu ili kutiju.
– Zar ti nisam rekla da ideš pažljivo! Pričekaj.
Zastala je i upalila šibicu, koju je zaklonila rukom, i dala
je Martinu.
– Alehandra, zar ovde nema sijalice? Mislim... neko
osvetljenje... u dvorištu...
 Začuo je njen suv i zlurad smeh.
– Svetiljke! Hajde, stavi mi ruke na bokove i idi za
mnom.
– Dušu dalo za slepe.
Osetio je da Alehandra zastaje kao paralizovana usled
električnog pražnjenja.
– Alehandra, šta ti je? – uznemireno upita Martin.
– Ništa – suvo je odgovorila – ali te molim da mi više
nikada ne pominješ slepe.
Martin je ponovo stavio ruke na njene bokove i pratio je
u mraku. Dok su se polako i oprezno penjali metalnim
stepenicama, koje su bile trošne, zarđale i klimave, osetio je
prvi put pod svojom rukom Alehandrino telo, tako blisko a
ipak tako daleko i zagonetno. Nešto, neki drhtaj, neko
oklevanje izrazili su to tanano osećanje; na to ga je ona
zapitala šta mu je, a on je tužno odgovorio „ništa”. Kada su
se popeli, dok je s naporom pokušavala da otključa vrata,
Alehandra je rekla „ovo je nekada bio vidikovac”.
– Vidikovac?
– Da, početkom prošlog veka ovde su bili samo
letnjikovci. Ovde su vikende provodile porodice Olmos,
Asevedo...
Nasmejala se.
– U vreme kada Olmosovi nisu bili puki siromasi... i
ludaci...
– Porodica Asevedo? – upita Martin. – Koja porodica
Asevedo? Onoga što je bio potpredsednik?
– Da. Baš ta.
Pošto se namučila, konačno je uspela da otvori vrata.
Pružila je ruku i upalila svetlo.
– Dobro – reče Martin – ovde barem ima sijalica.
Pomislio sam da su u ovoj kući sveće jedino osvetljenje.
– Ej, ne trči pred rudu! Deda Pančo koristi samo
petrolejku. Kaže da elektrika kvari vid.
 Martin je pogledom preleteo sobu kao da istražuje deo
nepoznate Alehandrine duše. Tavanica nije imala strop,
videle su se velike drvene grede. Bio je tu neki divan
prekriven pončom, kao i gomila nameštaja koji kao da je
bio izvučen iz neke starinarnice. Pripadao je različitim
epohama i stilovima, ali je sav bio polomljen i trošan.
– Dođi, bolje sedi na krevet. Opasno je sedeti na tim
stolicama.
Na zidu je visilo venecijansko ogledalo, gotovo
zatamnjeno, sa šarom u gornjem delu. Behu tu još ostaci
neke komode i orman. I jedna grafika ili litografija
prikačena na zid.
Alehandra uključi rešo i pristavi vodu za kafu. Zatim je
stavila ploču na gramofon.
– Slušaj ovo – reče, a zatim utonu u misli, zureći u
tavanicu i uvlačeći dim cigarete.
Začula se neka patetična i bučna muzika. A onda je
naglo skinula ploču.
– Uh! – reče – sada ne mogu da je slušam.
Stala je da priprema kafu.
– Na premijeri je Brams lično svirao klavir. A znaš li šta
se dogodilo?
– Ne.
– Izviždali su ga. Eto, pa sad vidi kakav je ljudski rod!
– A možda...
– Šta, možda? – uzviknu Alehandra. – Zar ne misliš da
je ljudski rod obično đubre?
– Pa i taj muzičar pripada ljudskom rodu...
– Čuj, Martine – uzvrati ona sipajući kafu u šoljice – oni
su ti koji pate za ostale ljude. A ostali nisu ništa drugo nego
drkadžije, kurvini sinovi i kreteni. Je l’ ti jasno?
Prinela je kafu.
Sela je na rub kreveta i zamislila se. Zatim je ponovo
stavila ploču na gramofon.
 – Slušaj ovo...
Ponovo su se začuli taktovi prvog stava.
– Možeš li da pojmiš, Martine, koliko je patnje moralo
da bude u svetu pa da nastane ovakva muzika?
Sklanjajući ploču, dodala je: Fenomenalno.
Zamišljena, polako je ispijala kafu. Zatim je spustila
šolju na pod.
U tišini, kroz otvoren prozor, začuo se zvuk klarineta,
kao kada dete škraba po hartiji.
– Kazala si da je lud?
– Pa zar ne shvataš? Ovo je porodica ludaka. Znaš li ko
je u ovom potkrovlju živeo punih osamdeset godina?
Devojčica Skolastika. Znaš da je nekada bilo u modi imati
ludaka zatvorenog u nekoj od donjih odaja. Bebe je zapravo
pitom ludak, neka vrsta budale. U svakom slučaju,
klarinetom niko ne može da nanese zlo. Skolastika je
takođe bila pitoma luda. Znaš li šta joj se dogodilo? Dođi.
Ustala je i prišla litografiji koja je sa četiri rajsnegle bila
prikačena za zid.
– Pogledaj, ovo su ostaci Lavaljeove legije, u klancu
Umauaka5. Na ovom konju je generalovo telo. Ovaj ovde je
pukovnik Pedernera. Pored njega je Pedro Ečagve. A taj

5
Argentina se 1810. pobunila protiv Španije i stekla
nezavisnost. Nastupilo je potom dugo razdoblje građanskih
ratova između unitarista i federalista. Federalistički diktator
Huan Manuel Rosas vladao je zemljom punih dvadeset godina
uz podršku Masorke, neke vrste političke policije. U tom
razdoblju, najogorčeniji Rosasovi neprijatelji, među kojima
general Lavalje, junak iz borbi za nezavisnost, živeli su u
izgnanstvu u Montevideu. Godine 1840, na čelu svoje slavne
Legije, Lavalje je krenuo na Rosasa. Rat je trajao blizu dve
godine i na kraju su unitaristi bili potučeni do nogu. Ostaci su
se povlačili 800 milja severno od Buenos Ajresa ka bolivijskoj
granici. – Prim. prev.
drugi bradonja, s desne strane, to je pukovnik Asevedo.
Bonifasio Asevedo, brat deda-Pančovog dede. Panča
zovemo dedom, ali on je u stvari moj pradeda.
I dalje je gledala gravuru.
– Ovaj drugi je zastavnik Seledonio Olmos, deda-
Pančov otac, dakle moj čukundeda. Bonifasio je bio prisiljen
da prebegne u Montevideo. Tamo se oženio jednom
Urugvajkom, orijentalkom, kako kaže deda, devojkom po
imenu Enkarnasion Flores i tamo se rodila Skolastika.
Kakvog li imena! Pre njenog rođenja, Bonifasio je stupio u
Legiju, tako da devojčicu nikada nije ni video, jer je pohod
trajao dve godine, a zatim su posle Umauake prešli u
Boliviju, gde je on proveo nekoliko godina; neko vreme
boravio je i u Čileu. Godine 1852., početkom 1852., nakon
što trinaest godina nije video svoju ženu, koja je živela ovde
u ovom letnjikovcu, komandant Bonifasio Asevedo, koji se
tada nalazio u Čileu sa drugim izgnanicima, nije mogao da
odoli čežnji i prerušen u goniča mazgi došao je krišom u
Buenos Ajres: govorkalo se da će svakog časa Rosas pasti,
da će Urkisa ognjem i mačem ući u Buenos Ajres, Ali
komandant Asevedo nije hteo da čeka, nego je krenuo.
Mora da ga je neko potkazao, drugog objašnjenja nema,
Stigao je u Buenos Ajres i tu ga je ukebala Masorka. Odrubili
su mu glavu i proneli je pored ove kuće, pokucali na
prozor, a kada je prozor otvoren, ubacili su glavu unutra.
Od ovoga je Enkarnasion umrla a Skolastika poludela.
Nekoliko dana kasnije Urkisa je ušao u Buenos Ajres!
Imaj na umu da je Skolastika rasla uz priče o ocu i uz
njegov portret.
Iz ladice od komode izvuče neku minijaturu u boji.
– Ovo je iz vremena kada je bio konjički pukovnik, u
pohodu na Brazil.
Njegova blistava uniforma, mladost i uglađenost
odudarali su od bradate i propale pojave sa stare gravure.
 – Masorku je ražestila vojna pobuna koju je izveo Urkisa.
A znaš li šta je učinila Skolastika? Majka se onesvestila, a
ona je dograbila glavu svog oca i dojurila ovde. Ovde se
zatvorila i sa očevom glavom proživela sve do svoje smrti,
1932. godine.
– 1932.?
– Da, do 1932. Živela je osamdeset godina, zatvorena
ovde sa tom glavom. Ovde su joj donosili hranu i iznosili
otpatke. Nikada nije izišla niti je poželela da iziđe. Još
nešto: sa lukavošću svojstvenom ludacima, sakrila je očevu
glavu, tako da je niko nikada nije mogao izneti. Naravno,
da su izvršili pretres, našli bi je, ali svaki put kada bi to
pokušali, ona bi se uzjogunila i nije bilo načina da je
zavaraju. „Treba nešto da izvadimo iz komode”, govorili bi
joj, ali nije vredelo. Niko nikada nije uspeo da išta uzme iz
komode, ormana niti iz tih bisaga. I sve do njene smrti,
1932., sve je ostalo onako kako je bilo 1852. Shvataš li?
– Prosto mi izgleda neverovatno.
– Sve je to istorijska istina. I sama sam se često pitala
kako li se hranila i kako su pospremali njenu sobu. Donosili
su joj hranu i uspevali da kako-tako održavaju čistoću.
Skolastika je inače bila pitoma luda i čak je razumno
govorila o svemu osim o ocu i njegovoj glavi. Za tih
osamdeset godina koliko je ovde provela dobrovoljno
utamničena, eto, o ocu nikada nije govorila kao o
pokojniku. O njemu je govorila isključivo u sadašnjem
vremenu, hoću reći kao da je još uvek 1852. godina i kao da
je njoj dvanaest godina, a da joj je otac u Čileu i da bi
svakog časa mogao banuti. Bila je to mirna starica.
Međutim, njen život i način izražavanja naprosto su se
zaustavili 1852., kao da je Rosas još na vlasti. „Eh, kad bi taj
čovek već jednom pao!”, govorila je i zverala prema ulici
kojom su prolazili tramvaji, a na vlasti je već bio Irigojen.
Izgleda da je njena stvarnost imala velike pukotine ili
delove koji su bili pod ključem, a koji kao da ne postoje ako
se o njima ne govori i kao da otuda ne postoji ni smrt
njenog oca. Za nju je prestalo da postoji sve što je bilo u
vezi sa ubistvom Bonifasija Aseveda.
– A šta je bilo s glavom?
– Skolastika je umrla 1932. Konačno su mogli da
pregledaju komodu i komandantove bisage. Glava je bila
umotana u krpe (izgleda da ju je starica vadila svake noći,
postavljala je na orman i satima gledala u nju, ili bi spavala
dok je glava tamo stajala kao vaza). Naravno, glava se
mumificirala i smanjila. Takva je i ostala do dana
današnjeg.
– Šta?
– Razume se. A šta misliš da je moglo da se uradi s
glavom? Šta se uopšte radi s jednom glavom u sličnim
prilikama?
– Pa, ne znam. Cela ova priča je tako suluda, ne znam.
– A pogotovu imaj na umu kakva je moja porodica,
hoću da kažem porodica Olmos, a ne porodica Asevedo.
– Kakva je tvoja porodica?
– Zar još treba da pitaš? Ne čuješ li ujaka Bebea kako
svira klarinet? Zar ne vidiš gde živimo? Kaži mi, da li
poznaješ ikoga čije ime nešto znači u ovoj zemlji a da živi u
Barakasu, među udžericama i fabrikama? Shvatićeš da se s
glavom nije moglo desiti ništa normalno, kao što uostalom
ništa od svega što se dešava s jednom glavom bez tela ne
može da bude normalno.
– I onda?
– Vrlo jednostavno: glava je ostala u kući.
Martin se zapanjeno trže.
– Šta, zgranut si? A šta je drugo moglo da se učini? Da
se napravi kovčežić i obavi mala sahrana glave?
Martin se razdraženo nasmeja, ali Alehandra je i dalje
bila ozbiljna.
 – A gde je držite?
– Dole je, kod deda-Panča, u jednoj kutiji za šešire.
Hoćeš li da je vidiš?
– Za boga miloga!
– Što da ne? To je prekrasna glava i mogu ti reći da mi
baš dobro dođe da je povremeno vidim, sred svekolikog
današnjeg oioša. Ono su barem bili pravi ljudi i život su na
kocku stavljali za ono u šta su verovali. Mogu ti reći da su
gotovo svi članovi moje porodice bili unitaristi, izuzev
Fernanda i mene.
– Fernanda? Ko je Fernando?
Alehandra najednom zaćuta, kao da joj se nešto omaklo.
Martin je bio začuđen. Imao je utisak da je Alehandra
rekla nešto nehotice. Ustala je, prišla stočiću s primusom i
pristavila vodu da se greje. Zapalila je cigaretu, a zatim
pogledala kroz prozor.
– Dođi – rekla je izlazeći.
Martin pođe za njom. Noć je bila vedra. Alehandra je
prešla preko terase ka prednjem delu i naslonila se na
ogradu,
–Nekada se – reče – odavde moglo videti kako brodovi
ulaze u Rijaćuelo.
– Ko tu sada stanuje?
– Ovde? Pa, eto, od imanja nije ostaio gotovo ništa. Pre
je obuhvatalo ceo blok. Posle su počeli da rasprodaju. Tamo
gde su one fabrike i nadstrešnice, vidiš, sve je to pripadalo
imanju. Sa ove druge strane su udžerice. Ceo onaj deo iza
kuće je prodat. A ovo što je preostalo, sve je pod hipotekom
i svakog trenutka može da ode na doboš.
– Zar ti nije žao?
Alehandra slegnu ramenima.
– Ne znam, možda mi je žao zbog dede. Živi u prošlosti
i umreće ne shvativši šta se dogodilo u ovoj zemlji. Znaš li
u čemu je stvar? U tome što starac ne zna šta je funjara,
shvataš li? A sada više nema vremena niti je u stanju da to
shvati. Ne znam da li je bolje ili gore što je tako. Jednom su
bili oglasili licitaciju i morala sam da odem do Molinarija i
zamolim ga da stvar sredi.
– Molinarija?
Martin je po drugi put čuo to ime.
– Da, on je neka vrsta mitološke životinje. Kao kada bi
svinja upravljala nekim akcionarskim društvom.
Martin je pogleda, a Alehandra se nasmeši i dodade:
– Imamo izvesno jemstvo o neotuđivosti. Jasno ti je da
bi licitacija značila smrt za staroga.
– Tvog oca?
– Ma ne, čoveče, za dedu.
– A tvoj otac, zar njega ne zanima taj problem?
Alehandra ga pogleda i naceri se, kao kada biste nekog
istraživača upitali da li je u Amazoniji veoma razvijena
automobilska industrija.
– A tvoj otac? – bio je uporan Martin u svojoj
sramežljivosti, osetivši da je izvalio glupost (mada nije znao
zašto bi to bila glupost) i da je bolje ne raspitivati se.
– Moj otac nikada ne dolazi ovamo – bilo je jedino
Alehandrino objašnjenje, izrečeno promenjenim glasom.
Martin, kao ljudi koji uče da voze bicikl i moraju da
produže dalje da ne bi pali i koji, nekim čudom, naposletku
neizbežno nalete na neko drvo ili neku drugu prepreku,
upita:
– A on živi negde drugde?
– Pa rekoh li ti da ne živi ovde!
Martin pocrvene.
Alehandra ode na drugi kraj terase i tamo ostade duže.
Zatim se vrati i nasloni se na ogradu pored Martina.
– Majka mi je umrla kada sam imala pet godina. A u
jedanaestoj sam zatekla oca ovde s jednom ženom. Ali sada
mislim da je s njom živeo još pre majčine smrti.
 Zatim je prsnula u smeh koji je ličio na normalan koliko
neki grbavi zločinac može da nalikuje zdravom čoveku.
– U istom krevetu u kome ja sada spavam – dodade.
Pripalila je cigaretu i pri svetlosti plamena Martin je
mogao da primeti kako na njenom licu ostaju tragovi
pređašnjeg smeha, smrdljivi leš grbavca.
A onda je u mraku video kako Alehandra duboko
uvlači dim cigarete: pušila je i udisala dim sa neutaživom i
usredsređenom pohlepom.
– Tada sam pobegla od kuće – reče.
 X

Ta pegava devojčica je ona. Jedanaest joj je godina i ima riđu

kosu. Devojčica je mršava i zamišljena. Ali je zamišljena žestoko i
svirepo, kao da njene misli nisu apstrakcije, nego pomamne i ljute
zmije. U nekom mračnom kutku svoga ja, ta devojčica je ostala
nepromenjena i sada se ona, ova osamnaestogodišnja Alehandra,
tiho i pažljivo povlači u stranu, nastoji da ne zaplaši to priviđenje
i posmatra ga oprezno i znatiželjno. Toj igri prepušta se često
kada razmišlja o svojoj sudbini. No, ta igra je teška, prepuna
zamki, tanana i kadra da donese razočarenje kao svaka
materijalizacija za koju spiritisti vele da treba umeti čekati, treba
imati strpljenja i umeti se duboko usredsrediti, ostavljajući po
strani sporedne i površne misli. Sen se pojavljuje postepeno i
valja je podsticati da se javlja, ostavši pri tom u potpunoj tišini i
sa puno obzira. Dovoljna je mala nesmotrenost da se sen vrati u
onu oblast iz koje je počela da izlazi. Sada je eno tamo, već se
pojavila, mogu se videti njene riđe pletenice i pege na licu, dok
naokolo gleda svojim podozrivim i usredsređenim očima, spremna
za svađu i vređanje. Alehandra je posmatra sa onom mešavinom
nežnosti i jeda kakvu ispoljavamo prema mlađoj braći kada im
podviknemo „ne grizi nokte, životinjo!“ iskaljujući na njima bes
koji u nama raspaljuju sopstvene mane.
– U ulici Isabele Katolkinje postoji jedna trošna kuća.
Bolje rečeno, postojala je, jer su je nedavno porušili da na
njenom mestu podignu fabriku frižidera. Godinama niko u
njoj nije stanovao usled nekog spora ili nasledstva. Mislim
da je pripadala porodici Migens. Bio je to letnjikovac i
svojevremeno je bio isto toliko lep kao ovaj. Sećam se da su
mu zidovi bili zelenkastomodri, poput mora, i oguljeni kao
da imaju lepru. Bila sam veoma zagolicana: pomisao da
pobegnem i da se sakrijem u nekoj napuštenoj kući ulivala
mi je osećanje snage kakvo verovatno imaju vojnici kada
krenu u juriš, uprkos strahu ili iz želje da strah prikriju. O
tome sam negde nešto pročitala, a ti? Ovo ti pričam zbog
toga što sam se užasno plašila mraka, tako da možeš
zamisliti šta je tek moglo da me snađe u napuštenoj kući.
Noću sam ludela od straha, priviđalo mi se kako banditi s
fenjerima upadaju u moju sobu ili Masorkini ljudi sa
okrvavljenim glavama u rukama (Hustina nam je
neprekidno pričala priče o Masorki). Padala sam u jame
pune krvi. Čak se ne sećam jesam li to viđala u snu ili na
javi. Pre mislim da su bile halucinacije, da sam sve to videla
na javi, jer ih se sećam kao da ih doživljavam ovog trena.
Tada bih počela da urlam, dok baba Elena ne bi dotrčala da
me postepeno smiri. Ali još dugo posle toga krevet bi se
tresao od mog drhtanja; bili su to pravi pravcati napadi.
Stoga je moja namera da se noću sakrijem u usamljenu i
ruševnu kuću bila prava ludost. I sada mislim da sam to
smislila kako bi moja osveta bila što svirepija. Osećala sam
da je to divna osveta, izgledala mi je lepša i žešća ukoliko
su strašnije bile opasnosti kojima je trebalo da se izložim.
Shvataš li? Kao da sam mislila, a možda sam i mislila:
„Pogledajte kako patim krivicom svoga oca!” Neobično je
da se posle one noći moj noćni užas odjednom pretvorio u
ludačku hrabrost. Zar to nije čudno? Kako objasniti tu
pojavu? Bila je to neka suluda oholost, kako ti rekoh, pred
bilo kakvom, stvarnom ili izmišljenom opasnošču. Doduše,
odvajkada sam bila odvažna, a na raspustima koje sam
provodila kod usedelica Karasko, starih prijateljica moje
babe Elene, podvrgavala sam se teškim vežbama: jurila bih
preko polja galopom na maloj kobili koju su mi one
darovale, a kojoj sam nadenula ime Prezir, jer mi se tako
htelo. Imala sam lovačku pušku kalibra 22 i jednu kuburu.
Znala sam vrlo dobro da plivam te bih, uprkos
upozorenjima i svojim obećanjima, odlazila da plivam
prema pučini i često sam bila prinuđena da se borim sa
uzburkanim morem (zaboravila sam da ti kažem da se
imanje starica Karasko nalazilo na obali mora, blizu
Miramara). Uprkos tome, noću bih ipak drhtala plašeći se
izmišljenih čudovišta. Dakle, kazala sam ti da sam naumila
da pobegnem i sakrijem se u onoj kući u ulici Isabele
Katolkinje. Sačekala sam noć da bih mogla da se uzverem
uz ogradu a da me niko ne primeti (vrata su bila
zamandaljena). No, verovatno me je neko primetio i mada s
početka nije tome pridavao značaj – jer možeš zamisliti da
se ne jedan deran iz znatiželje uspentrao pre mene – kada
se kasnije raščulo u kraju i kada se umešala policija, čovek
se prisetio i rekao šta je video. Ako se sve to odigralo na taj
način, moralo je proteći dugo vremena nakon mog bekstva,
jer se policija pojavila u kućerini tek oko jedanaest. Imala
sam dakle dosta vremena da doživim strah. Čim sam se
spustila niz ogradu, uputila sam se ka zadnjem delu kuće,
idući starom kolskom stazom koja je bila zarasla u korov;
naokolo behu razbacane stare limenke i lešine uginulih
mačaka ili pasa. Zaboravila sam da ti kažem da sam bila
ponela baterijsku lampu, perorez i kuburu koju mi je deda-
Pančo poklonio za deseti rođendan. Kao što rekoh, obišla
sam kuću kolskom stazom i dospela do donjeg dvorišta. Tu
se nalazio neki trem sličan ovom našem. Na prozorima koji
su gledali na trem behu spuštene žaluzine, neke istrunule a
druge izglavljene ili napukle. Nije isključeno da su se noću
ili za izvesno vreme u toj kući sklanjali beskućnici i skitnice.
Ko mi je mogao jamčiti da neće banuti i te noći? Lampom
sam osvetlila prozore i vrata prema zadnjem delu, a onda
sam ugledala neka vrata čijem je zastoru nedostajalo jedno
krilo. Gurnula sam ih i vrata su se otvorila teško i uz
škripu, kao da dugo nisu bila otvarana. Istog trenutka
užasnuta pomislih da se ni skitnice ne bi usudile da potraže
utočište u toj ozloglašenoj kući. Na časak sam se kolebala, a
onda pomislila da je bolje da ne uđem u kuću nego da
prenoćim u hodniku trema. Ali bilo je veoma hladno.
Trebalo je ući i potpaliti vatru; često sam viđala da to rade
na filmu. Pomislila sam da je kuhinja najpogodnija, jer bi se
na popločanom podu mogla razgoreti vatra. A nadala sam
se i da će vatra rasterati pacove, životinje kojih sam se
oduvek grozila. Kuhinja je, uostalom kao i cela kuća,
dospela do poslednjeg stepena raspadanja. Nije mi se
legalo na pod, čak i da ga prekrijem slamom, jer sam
pomišljala da bi me tu najpre pronašao neki pacov.
Izgledalo mi je bolje da legnem na ognjište. Bila je to
starinska kuhinja, nalik onoj koju mi imamo i kakve se još
viđaju na nekim majurima, sa ognjištima na ugalj i
štednjakom. A ostatak kuće bih radije pretraživala
narednog dana: u tom času, usred noći, nisam imala
hrabrosti da obiđem kuću, a nije bilo ni razloga. Trebalo je
najpre da nakupim drva u vrtu: ostatke sanduka, iverje,
komade drveta, slamu, hartiju, slomljene grane i granje
nekog osušenog drveta. Sve sam to naložila blizu
kuhinjskih vrata da se kuhinja ne napuni dimom. Posle
nekoliko pokušaja, vatra se razgorela i čim sam u pomrčini
ugledala plamen, osetila sam fizičku i duševnu toplotu.
Izvadila sam hranu iz torbe. Sela sam na sanduk pored
vatre i u slast pojela salamu s hlebom i puterom, a zatim i
slatkiš od krompira. Moj časovnik je pokazivao tek osam
sati. Nisam htela ni da mislim šta me sve očekuje u dugim
noćnim časovima.
Policija je stigla oko jedanaest. Kao što rekoh, ne znam
da li je ko video da se neko derište vere uz ogradu. A
možda je neko od komšija primetio vatru ili dim ili moje
tumaranje po kuhinji sa svetlom u ruci. Tek, policija je
došla i moram priznati da sam se obradovala kada sam
ugledala policajce. Da sam morala tamo da provedem noć,
kada svi spoljni šumovi zamru i kada ti se čini da ceo grad
spava, mislim da bih poludela osluškujući jurnjavu pacova
i mačaka, fijukanje vetra i zvukove koje je moja mašta
mogla da pripiše avetima. Dakle, kada je policija stigla, bila
sam budna, šćućurena na ognjištu i premrla od straha.
Ne mogu da ti opišem kakvu su mi scenu priredili
ukućani kada su me doveli kući. Deda Pančo, siromah,
imao je oči pune suza i neprekidno m e zapitkivao zbog
čega sam počinila takvu ludost. Baba Elena me je grdila i u
isti mah histerično milovala. A tetka Tereza, zapravo
babina sestra, čiji se život svodio na čuvanje mrtvaca i
obilaženje sakristije, vikala je da me što pre valja strpati u
internat, u školu na Aveniji Montes de Oka. Mora da je
većanje potrajalo do duboko u noć, jer sam ih čula kako
raspravljaju u salonu. Sutradan sam saznala da je baba
Elena prihvatila mišljenje tetke Tereze; ponajpre zato što je,
kako danas gledam na sve te stvari, smatrala da bih ja
svakog trenutka mogla ponoviti onu grozotu. Osim toga,
znala je da mnogo volim sestru Teodolinu. Naravno, odbila
sam da kažem išta o svemu tome i nisam izlazila iz svoje
sobe. Ipak, pomisao da odem iz ove kuće nije mi bila
neugodna: pretpostavljala sam da će tako moj otac jače
osetiti moju osvetu.
Ne znam zbog čega, da li zbog mog odlaska u školu,
mog prijateljstva sa sestrom Teodolinom, krize ili svega
zajedno, tek predala sam se religiji, sa istom strašću sa
kojom sam se odavala plivanju ili jahanju: kao da stavljam
život na kocku. Od tog dana pa sve dok nisam navršila
petnaest godina. Bila je to neka vrsta ludila, ravna onoj
pomami sa kojom sam noću plivala u moru, u olujnim noćima,
kao da mahnito plivam u velikoj religioznoj noći, kroz tmine,
opčinjena unutrašnjom burom.
 Eno oca Antonija: govori o Stradanju i vatreno opisuje
ispaštanje, poniženje i krvavo Isusovo žrtvovanje na Krstu. Otac
Antonio je visok i začudo liči na njenog oca. Alehandra plače. U
početku cvili, zatim njen plač postaje neobuzdan i na kraju
grčevit. Ona beži. Unezverene, redovnice trče. Pred sobom vidi
sestru Teodolinu koja je teši, a zatim joj prilazi otac Antonio koji
takođe pokušava da je uteši. Pod počinje da se ljulja, kao da se
nalazi u čamcu. Pod se njiše kao more, prostonja biva sve veća i
zatim sve počinje da se vrti oko nje; u početku sporo, a zatim
vrtoglavom brzinom. Preznojava se. Otac Antonio prilazi, sada
mu je ruka džinovska, njegova ruka se primiče njenom obrazu kao
topao i odvratan slepi miš. Onda ona pada kao strujom pokošena.
– Alehandra, šta ti je? – viče Martin i naginje se nad nju.
Skljokala se na pod, kao proštac, bez daha, lice joj je
pomodrelo i najednom je počela da se grči.
– Alehandra, Alehandra!
Ona ga ne čuje niti oseća njegove ruke; ječi i grize usne.
A onda, kao kada se nevreme na moru postepeno
stišava, njeni su jecaji počeli da bivaju ređi, blaži i žalobniji,
a telo joj se smirivalo, da bi naposletku omlitavelo kao da je
mrtvo. Tada ju je Martin uzeo u naručje i odneo u njenu
sobu. Položio ju je na krevet. Nakon jednog sata, Alehandra
je otvorila oči i kao pijana pogledala oko sebe. Zatim je sela,
prešla rukama preko lica, kao da želi da se pribere, i tako
ostala dugo bez reči. Činilo se da je strašno umorna.
Ustala je, potražila pilule i popila ih.
Martin ju je gledao uplašeno,
– Nemoj da praviš takvo lice. Ako misliš da budeš moj
prijatelj, treba da se navikneš na ovo. Nije ništa strašno.
Uzela je cigaretu sa stočića i pripalila je. Dugo se
odmarala ćutke. Onda upita:
– O čemu sam ti ono pričala?
Martin je podseti.
– Aha. Znaš, gubim pamćenje.
 Zamišljeno je pušila, a onda dodade:
– Iziđimo, hoću da udahnem vazduha.
Nalaktili su se na ogradu terase.
– Znači, pričala sam ti o onom bekstvu.
Pušila je ćutke.
– Sestra Teodolina me je danima mučila, analizirala
moja osećanja i reagovanja. Posle onoga što mi se dogodilo
sa ocem Antonijem, podvrgla sam telo mnogim mučenjima:
klečala sam satima na parčićima razbijenog stakla, puštala
da mi vreo vosak sa voštanica kaplje na ruke, čak sam
brijačem sekla ruku. A kada je sestra Teodolina, sva
uplakana, pokušala da me navede da joj kažem zbog čega
sam se posekla, nisam htela da joj odgovorim. U stvari, ni
sama nisam znala zbog čega, i mislim da to još uvek ne
znam. A sestra Teodolina mi je govorila da ne smem da
radim takve stvari, da se Bogu ne dopadaju takvi ispadi,
kao i da u takvom ponašanju ima bezmernog i satanskog
ponosa. Kakva novost! Ali to je bilo jače i nepobitnije od ma
koje argumentacije. Videćeš već kako se završila ta ludorija.
Zastala je i zamislila se.
– Zanimljivo je – rekla je posle izvesnog vremena –
pokušavam da se setim kako je tekla ta godina i samo
uspevam da se prisetim nepovezanih zgoda, poređanih
jedne pored drugih. Dešava li se to i tebi? Sada osećam tok
vremena, kao da teče mojim venama, mojom krvlju i mojim
damarima. Ali kada nastojim da se prisetim prošlosti, ne
osećam isto: vidim nepovezane prizore, ukočene kao na
fotografijama.

Njeno pamćenje se sastoji od delića života, nepomičnih i

neprolaznih: vreme između njih zapravo ne prolazi, a stvari koje
su se dogodile u davna vremena povezane su ili objedinjene
čudnim simpatijama ili antipatijama. Ili možda izbijaju na
površinu svesti sjedinjene apsurdnim ali snažnim vezama, kao
što je neka pesma, šala ili mržnja. Kao što i sada, za nju, nit koja
ih povezuje i utiče da se javljaju jedna za drugom, predstavlja
nešto divlje u traženju nečega apsolutnog, nešto smeteno što
povezuje reči kao otac, bog, plaža, greh, čistota, more, smrt.

– Vidim sebe jednog letnjeg dana i čujem babu Elenu

kako govori: „Alehandra treba da ode na selo, neophodno
je da pobegne odavde, na vazduh”. Čudnovato: sećam se
da je u tom trenutku baba držala srebrni naprstak.
Nasmejala se.
– Zašto se smeješ? – znatiželjno upita Martin.
– Tek onako, nije važno. Dakle, poslali su me na selo
kod starica Karasko, dalekih svojti babe Elene. A ne znam
da li sam ti rekla da ona nije poticala od Olmosovih nego se
prezivala Lafit. Ta neobično dobra žena bila je udata za
moga dedu Patrisija, don Pančovog sina. Jednom ću ti
pričati o dedi Patrisiju, otišao je na onaj svet. E, kao što
rekoh, te starice Karasko su bile daleke rođake moje babe
Elene. Okorele usedelice, a i imena su im bila smešna:
Ermelinda i Rosalinda. Bile su svetice, a ja sam prema
njima, ruku na srce, bila ravnodušna kao prema mermernoj
ploči ili kutiji za šivenje, Kada bi govorile, nisam se ni
osvrtala. Bile su tako prostodušne da bi, u slučaju da su
mogle pročitati moje misli, premrle od straha. A volela sam
da odlazim kod njih: tamo sam bila slobodna i mogla sam
da jurim na maloj kobili do plaže, jer se imanje tih starica
nalazilo blizu mora, nešto južnije od Miramara. Sem toga,
žarko sam želela da budem sama, da plivam, da jurim na
konju, da se osetim sama pred beskrajem prirode, podalje
od plaže gde se tiskao sav onaj gnusni svet koji sam mrzela.
Već godinu dana nisam videla Markosa Molinu i kopkala
me je pomisao da bih ga mogla susresti. Bila je to tako
značajna godina! Želela sam da mu saopštim nove ideje, da
mu pričam o veličanstvenom planu i da mu ulijem svoju
vatrenu veru. Celo moje telo je plamtelo i mada sam
oduvek bila pomalo divlja, tog leta mi se snaga
umnogostručila, mada u drugom pravcu. Tog leta Markos
je dosta propatio. Imao je petnaest godina, jednu više od
mene. Bio je jak, atletski građen. U stvari, kad dobro
razmislim, on će biti izvrstan otac porodice i sigurno će
rukovoditi nekom sekcijom Katoličke akcije. Nemoj misliti
da je bio plašljiv; bio je valjan mladić, preispoljni katolik,
dobronameran, prilično bezazlen i miran. A sada čuj ovo:
čim sam stigla, uzela sam ga pod svoje i zapela da ga
ubeđujem da odemo u Kinu ili u Amazoniju čim navršimo
osamnaest godina. Kao misionari, shvataš? Ponekad bismo
jahali plažom, daleko prema jugu, A ponekad bismo vozili
bicikl ili satima šetali. U dugim, oduševljenim razgovorima
pokušavala sam da ga navedem da shvati veličinu čina koji
sam mu predlagala. Govorila sam mu o ocu Damijanu i o
njegovom radu sa gubavcima s Polinezije, pričala mu
dogodovštine misionara po Kini i Africi ili o opaticama koje
su Indijanci prineli kao žrtvu u Mato Grosu. Umreti
mučenički i kao žrtva, meni je izgledalo kao najveće
zadovoljstvo. Zamišljala sam kako nas divljaci hvataju,
kako mi svlače odeću i vezuju me za stub, a zatim uz
dernjavu i igru prilaze s noževima od zašiljenog kamena,
razdiru mi grudni koš i čupaju raskrvavljeno srce.
Alehandra je ućutala, ponovo upalila ugašenu cigaretu i
nastavila:
– Markos je bio katolik, ali me je bez reči slušao. A onda
mi je jednog dana priznao da su divljenja dostojne sve te
muke misionara koji pate i umiru radi vere, ali da se on ne
oseća sposobnim za takva dela. Uostalom, smatra da se
Bogu može služiti i na neki drugi, skromniji način, tako što
će čovek biti dobar i nikome neće nanositi zlo. Te reči su me
ražestile.
– Ti si kukavica! – besno sam mu rekla.
 Takve scene, neznatno drukčije, ponovile su se dva ili
tri puta.
On bi ostajao ponižen i uvređen. A ja bih odlazila od
njega, šibala kobilu i jurila u punom galopu, besna i puna
prezira prema tom bedniku. Međutim, sutradan bih se s još
većom žestinom vraćala na istu temu. Do danas nisam
shvatila zašto sam bila tako uporna, s obzirom na to da
Markos nije u meni pobuđivao nikakvu vrstu divljenja.
Tek, ruku na srce, ja sam bila opsednuta i nisam mu davala
mira.
– Alehandra – govorio bi mi dobrodušno, stavljajući mi
na rame svoju ručerdu – prestani već jednom da
propovedaš i hajde da se kupamo.
– Ne! Sačekaj! – uzviknula bih, kao da on izbegava neku
obavezu. I opet bih zapodevala istu priču. Ponekad sam mu
pričala o braku.
– Ja se nikada neću udavati – govorila sam. – A ako se i
budem udala, nikada neću imati dece.
Kada sam mu to prvi put kazala, pogledao me
začuđeno.
– Znaš li ti kako se prave deca? – upitala sam ga.
– Pa, otprilike – odgovorio je, pocrvenevši.
– E, kad znaš, jasno ti je da je to odvratno.
To sam mu rekla odlučno, maltene besno i kao da je to
još jedan argument u prilog mojoj teoriji o misionarima i
žrtvovanju.
– Ja ću zacelo otići, ali moram otići s nekim. Shvataš li?
Moram da se udam, u protivnom će me ganjati policija i
neću moći da odem iz zemlje. Zato sam pomislila da bih
mogla da se udam za tebe. Eto, pogledaj, meni je sada
četrnaest, a tebi petnaest godina. Kada budem napunila
osamnaest, venčaćemo se uz odobrenje sudije za
maloletnike. Niko neće moći da spreči taj brak. U krajnjem
slučaju pobeći ćemo i onda će morati da se pomire s
činjenicom. Tada ćemo otići u Kinu ili u Amazoniju. Šta
misliš? Ali, venčaćemo se samo da bismo mogli mirno da
odemo, shvataš? A ne da bismo imali dece, već sam ti to
objasnila. Nikada nećemo imati dece. Živećemo zajedno,
putovati divljim zemljama, ali se nećemo dodirivati. Zar to
nije čarobno?
Pogledao me je preneraženo.
– Ne treba da bežimo od opasnosti. Treba da se
suočimo s njom i da je savladamo. Nemoj misliti da i ja ne
prolazim kroz iskušenja, ali sam jaka i kadra da im odolim.
Zamisli kako je lepo godinama živeti zajedno, spavati u
istom krevetu, možda jedno drugo videti nage, a pobediti
iskušenje da se dodirnemo i ljubimo?
Markos me je gledao uplašeno.
– Čini mi se da govoriš ludosti – uzviknuo je. –
Uostalom, zar Bog ne zapoveda da se u braku rađaju deca?
– Zapamti da ja nikada neću imati dece! – viknula sam.
– I upozoravam te da me nikada nećeš dodirnuti. Niko,
niko me neće dodirnuti.
Obuzeta mržnjom i besom, počela sam da se svlačim.
– E sada ćeš da vidiš! – viknula sam, kao da ga
izazivam.
Čitala sam da Kinezi sprečavaju da njihovim ženama
rastu stopala tako što ih stavljaju u gvozdene kalupe i da
Sirijci, ako se ne varam, izobličavaju glave svoje dece tako
što ih čvrsto povijaju. Čim su počele da mi rastu grudi,
dohvatila sam čaršav i načinila traku dugu tri metra, te sam
se njome kasnije čvrsto opasivala. Ali, svejedno, grudi su
mi porasle, kao one biljke koje izrastaju iz pukotina
kamenja i na kraju ih razlome. Elem, kada sam skinula
bluzu, suknju i donje rublje, počeh da odmotavam traku.
Užasnut, Markos je netremice piljio u moje telo. Ličio je na
pticu opčinjenu zmijom.
 Kada sam ostala gola, legla sam na pesak i začikavala
ga:
– Hajde, skini se sada i ti! Pokaži da si muško!
– Alehandra! – promucao je Markos. – Sve što činiš
samo je ludost i greh!
Gledajući me netremice, nekoliko puta je, kao mucavac,
ponovio ono o grehu, a ja sam mu dovikivala da je slabić i
sve više ga prezirala. Naposletku, stežući besno vilice,
počeo je da se svlači. Medutim, kada je ostao bez odeće,
činilo se kao da je ostao bez snage, ukipio se i plašljivo me
pogledivao.
– Lezi ovde! – zapovedila sam mu.
– Alehandra, to je ludost i greh.
– Hajde, lezi ovde! – ponovo sam naredila.
Ležali smo jedno pored drugog na pesku i gledali u
nebo. Nastupila je tišina, moglo je da se čuje kako talasi
zapljuskuju obalu. A u visini su kričali galebovi. Osetila
sam da Markos dahće, kao posle dugog trčanja.
– Vidiš kako je jednostavno i lako? – kazala sam. –
Ovako možemo uvek.
– Nikada, nikada! – povikao je Markos, a onda je naglo
ustao, kao da beži pred velikom opasnošću.
Brzo se obukao, ponavljajući: „Nikada, nikada! Ti si
luda, ti si potpuno luda!”
Ništa nisam rekla, ali sam se zadovoljno osmehivala.
Osećala sam se svemoćnom.
I uzgred, kao da je to nevažno, samo sam dobacila:
– Da si me dotakao, ubila bih te svojim nožem.
Markos se ukočio od straha. Zatim je naglo potrčao
prema Miramam.
Nalakćena, gledala sam kako se udaljava. Zatim sam
ustala i potrčala u vodu. Dugo sam plivala, osećajući kako
slana voda obavija moje golo telo. U svakom deliću mog
tela kao da je treperio duh sveta.
 Markos se danima nije pojavljivao u Pjedras Negrasu.
Mislila sam da se uplašio ili da se razboleo. Ali, posle
nedelju dana stidljivo se pojavio. Pretvarala sam se kao da
se ništa nije dogodilo i po običaju krenuli smo u šetnju.
Onda mu odjednom rekoh:
– Pa, Markose, jesi li razmišljao o venčanju?
Markos je zastao, ozbiljno me pogledao i odlučno rekao:
– Oženiću se tobom, Alehandra. Ali ne onako kako ti
kažeš.
– Šta? – viknula sam. – Šta kažeš?
– Oženiću se tobom da bismo imali dece, kao i ostali
svet.
Osetila sam da mi krv udara u oči. Ili mi je sve bilo
crveno pred očima. Van sebe od besa, najednom se bacih na
Markosa. Rvući se, padosmo na zemlju. Iako je Markos bio
jači i godinu dana stariji od mene, isprva je borba bila
ravnopravna, valjda zato što je bes uvećao moju snagu.
Sećam se da sam u jednom trenutku uspela da ga oborim
na leđa i da ga kolenima udaram u stomak. Nos mi je
krvario. Režali smo kao smrtni neprijatelji. Markos je
najzad uz grdne napore uspeo da me zbaci sa sebe. Ubrzo
se našao na meni. Osetila sam kako me njegove ruke stežu
kao klešta. Postepeno me je savladao. Osetila sam njegovo
lice blizu svog. Tada me je poljubio.
Ugrizla sam ga za usnu i on je uzmakao, vrišteći od
bola. Pustio me je i odjurio.
Ustala sam, ali nisam pojurila za njim. Stajala sam kao
skamenjena i gledala kako odlazi. Pređoh rukom preko
usta i obrisah usne, kao da želim da zbrišem prljavštinu.
Polako sam osetila kako u meni ponovo raste bes kao
kipuća voda u loncu. Skidoh odeću i potrčah u vodu.
Plivala sam dugo, možda satima, ka pučini.
Kada bi me talasi podizali, obuzimala me čudna milina.
Osećala sam se istovremeno snažnom i usamljenom,
nesrećnom i opsednutom đavolima. Plivala sam dok nisam
osetila da mi ponestaje snaga. Tada sam dugim zamasima
zaplivala prema obali.
Dugo sam se odmarala na plaži, ležeći poleđuške na
pesku i posmatrajući galebove u letu. A gore u visinama,
mirni i nepomični oblaci davali su sutonu izgled potpune
smirenosti, dok je moja duša ličila na vrtlog ili olujni
kovitlac: gledajući u sebe, činilo mi se da vidim brodić kako
se ljulja u oluji.
Vratila sam se kući tek pošto se bilo već smrklo, puna
neodređenog gneva prema svemu i prema sebi. Osećala
sam kako mi kroz glavu prolaze zločinačke pomisli. Mrzela
sam jedno: to što sam osetila uživanje u onoj borbi i u onom
poljupcu. A kada sam legla poleđuške, zureći u tavanicu,
još sam osećala kako me obuzima groznica pri pomisli na
ono što mi se dogodilo. Čudno, nisam se sećala Markosa
kao Markosa (u stvari, već sam ti rekla da mi je izgledao
glupav i da mu se uopšte nisam divila). Pre je to bilo neko
mutno osećanje na koži i u krvi, sećanje na ruke koje me
cede, sećanje na težinu na mojim grudima i bedrima. Ne
znam kako da ti objasnim, ali kao da su se u meni borile
dve oprečne sile, a ta borba, koju nisam uspevala da
shvatim, mučila me je i ispunjavala mržnjom. Izgledalo je
da se ta mržnja hrani onom groznicom koja je tresla moje
telo, a koja se skupljala na vrhovima mojih dojki.
Nisam mogla da zaspim. Pogledala sam na sat: bila je
skoro ponoć. Bez razmišljanja sam se obukla i, kao mnogo
puta ranije, kroz prozor svoje sobe sišla u mali vrt. Ne
znam da li sam ti rekla da su Karaskovice imale i jednu
kućicu u Miramaru, te su tamo odlazile na nekoliko nedelja
ili preko vikenda. Tada smo se nalazile tamo.
Otrčala sam do Markosove kuće (mada sam se bila
zaklela da ga više nikada neću videti).
 Njegova soba bila je na spratu i gledala na ulicu.
Zazviždah kao i obično i sačekah.
Nije odgovarao. Nađoh kamenčić i hitnuh ga prema
prozoru, koji beše otvoren, i ponovo zazviždah. Konačno,
Markos se pomolio na prozoru i začuđeno upitao šta se
dešava.
– Siđi – rekoh mu, – Hoću da razgovaram s tobom.
Mislim da do tog trenutka još nisam shvatala da želim
da ga ubijem, iako sam bila toliko prisebna da ponesem
svoj perorez.
– Ne mogu, Alehandra – odgovorio je. – Moj otac je
strašno ljut i ako me čuje, biće svašta.
– Ako ne siđeš – rekoh mu glasom punim besnog mira –
biće još gore, jer ću ja da se popnem.
Oklevao je za trenutak, možda odmeravajući kakve bi
sve posledice imala moja namera da se popnem, i onda mi
reče da sačekam.
Uskoro se pojavio na zadnjim vratima.
Pošla sam pored njega.
– Kuda ćeš? – upitao je uplašeno. – Šta smeraš?
Nisam odgovorila i nastavila sam da idem ka ledini
nedaleko od njegove kuće. On je i dalje išao za mnom, kao
da ga neko vuče.
Onda sam se naglo okrenula ka njemu i upitala:
– Zašto si me danas poljubio?
Moj glas, moj stav, svejedno šta, očigledno je delovao na
njega, jer gotovo nije mogao da progovori.
– Odgovori – rekoh mu odlučno.
– Oprosti – promucao je – učinio sam to nehotice...
Možda je stigao da nazre blesak oštrice, a možda je
posredi bio nagon za samoodržanjem, tek bacio se na mene
skoro u istom trenutku i oberučke zgrabio moju desnicu,
stegavši je da bih ispustila nožić. Konačno je uspeo da mi
ga oduzme i bacio ga je podalje, u travu. Otrgnula sam se i,
plačući od besa, počela da ga tražim, ali je bilo besmisleno
tražiti ga po onoj pomrčini u šipražju. A onda sam potrčala
prema moru: spopala me beše želja da isplivam na
otvoreno more i da se utopim. Možda sluteći moju nameru,
Markos potrča za mnom. Odjednom sam osetila udarac iza
uva i pala u nesvest. Kako sam kasnije saznala, podigao me
je i odneo do kuće Karaskovih, spustio me pored praga i
pozvonio, a kada je video da se svetla pale i da će neko
otvoriti vrata, istog trena je pobegao. Na prvi pogled, ovo
može izgledati kao besmislica jer će dovesti do skandala. A
šta je drugo Markos mogao da učini? Da ostane pored
mene onesvešćene, u gluvo doba noći, kada su starice
smatrale da sam već u krevetu i da spavam, zamisli šta bi
ga snašlo! Sve u svemu, učinio je najbolje što je mogao u
tim okolnostima. U svakom slučaju, možeš da zamisliš
kakav je skandal izbio. Kada sam se osvestila, nada mnom
su bile Karaskovice, služavka i kuvarica, sa kolonjskom
vodom, lepezama i bogzna čime još. Plakale su i kukale kao
da se desila tragedija. Zapitkivale su me, cičale, krstile se,
bože dragi govorile su, izdavale naređenja, i tako dalje.
Prava katastrofa.
Pretpostavljaš da sam odbila da dam bilo kakvo
objašnjenje.
Preneražena, stigla je i baba Elena. I ona je uzaludno
pokušavala da od mene sazna šta se desilo. Dobila sam
groznicu koja će me držati gotovo celog leta.
Potkraj leta počela sam da ustajem.
Bila sam maltene zanemela i ni sa kim nisam govorila.
Odbijala sam da idem u crkvu, jer me je užasavala pomisao
da ispovedim ono na šta sam mislila u poslednje vreme.
A kada smo se vratili u Buenos Ajres, tetka Tereza (ne
znam jesam li ti već pomenula tu razdražljivu bakutu koja
je vreme provodila u bdenijima mrtvima ili na misama,
neprekidno toročući o bolestima i lečenju), čim me je
ugledala, rekla je:
– Slika si i prilika svog oca. Bićeš obična propalica.
Srećna sam što nisi moja kći.
Izišla sam, besna na tu ludu staricu. Čudno je,
međutim, što moj najveći bes nije bio upućen protiv nje
nego protiv mog oca, kao da su se njene reči odbile o mene,
kao da je bumerang odleteo do mog oca i na kraju opet
pogodio mene.
Rekoh babi Eleni da želim da se vratim u školu i da
neću više nijednu noć da prespavam u ovoj kući. Obećala je
da će da porazgovara sa sestrom Teodolinom da me
nekako prime pre početka nastave. Ne znam šta su njih dve
razgovarale, tek nekako su udesili da me prime. Te noći
sam klekla pored kreveta i molila Boga da umre tetka
Tereza. Molila sam se pomamnom usrdnošću i tu molitvu
sam ponavljala mesecima, svake noći pred spavanje ili na
bogosluženjima u kapeli. Međutim, uprkos preklinjanjima
sestre Teodoline, nisam pristajala da se ispovedim, jer
(mislila sam), ako bih se ispovedila, morala bih da kažem
šta mi je na umu, te bih bila prisiljena da odustanem.
No, tetka Tereza nije umrla. Naprotiv, kada sam došla
kući za raspust, izgledala je zdravija nego ikada. Uveravam
te da je bila zdrava kao dren, iako se stalno žalila i gutala
kojekakve pilule. Neprekidno je pričala o bolesnicima i
mrtvima. Znala je da uđe u trpezariju ili u dnevnu sobu i
da ushićeno saopšti:
– Pogodite ko je umro?
lli bi, podrugljivo i nadmeno, razvezla:
– Zapaljenje jetre... A ja sam im lepo govorila da je rak.
Tumor od tri kile, ni grama manje.
Tada bi otrčala do telefona da javi vest, zahvaćena onim
čudnim žarom za objavljivanje katastrofa. Birala bi broj i ne
gubeći vreme, telegrafski, da bi javila vest što većem broju
ljudi u što kraćem vremenu (da je kogod ne pretekne),
govorila: „Hosefina? Pipo, rak” i tako javljala Mariji Rosi,
Bebi, Nini, Mariji Magdaleni, Presvetoj Mariji. Kao što
rekoh, kada sam videla u kakvom je zdravlju, svu mržnju
sam usmerila protiv Boga. Imala sam utisak kao da me je
on obmanuo i pošto sam osećala da je on na neki način na
strani tetke Tereze, te stare, histerične i zloćudne žene, u
mojim očima je postao nalik njoj. Činilo se da se sva moja
religiozna usrdnost, najednom i svom snagom, okreće u
drugom smeru. Tetka Tereza je rekla da ću biti propalica,
što znači da i Bog tako misli, i ne samo da misli nego
sigurno i želi. Počela sam da smišljam osvetu. Kao da je
Markos Molina božji predstavnik na zemlji, zamišljala sam
šta ću mu učiniti čim stignem u Miramar. U međuvremenu,
obavila sam nekoliko sitnih poslova: slomila sam raspeće
koje je visilo iznad mog kreveta, slike svetaca sam pobacala
u klozetsku šolju, a svoju haljinu od prvog pričešća
upotrebila umesto toaletnog papira i zatim je bacila u
đubre.
Doznala sam da je porodica Molina već otišla u
Miramar i nagovorila sam babu Elenu da telefonira
Karaskovicama. Krenula sam sutradan i u Miramar stigla
oko ručka; tamo me je sačekao auto, nastavila sam do
imanja, te nisam stigla da vidim Markosa. Te noći nisam
mogla da zaspim.

Vrućina je teška i nepodnošljiva. Mesec, skoro pun, usred

koluta žućkastog kao gnoj. Vazduh je pun elektriciteta, ni listak
da zatreperi: sve nagoveštava oluju. Alehandra se prevrće u
krevetu, naga i prenapeta, gušeći se od vrućine, elektriciteta i
mržnje. Mesečina je tako jaka da se u sobi sve vidi. Alehandra
prilazi prozoru i gleda na časovnik: pola tri. Onda gleda napolje:
polje je obasjano kao u kakvoj pozorišnoj scenografiji koja
dočarava noć; nepomično i tiho brdo kao da skriva velike tajne;
vazduh je prožet gotovo nepodnošljivim mirisom jasmina i
magnolija. Psi su uznemireni, laju na mahove, a lavež se udaljava
i opet približava kao plima i oseka. U toj žućkastoj svetlosti ima
nečeg nezdravog; radioaktivnog i perverznog. Alehandra teško
diše i oseća da je soba pritiska. Tada, gonjena neodoljivim
porivom, skače i spušta se kroz prozor. Ide preko travnjaka, a
Milord je njuši i maše repom. Na tabanima oseća vlažan i
grubonežan dodir trave. Kreće prema bregu i kada se već udaljila
od kuće, baca se na travu i koliko god može širi noge i ruke. Mesec
joj obasjava nago telo i ona oseća kako joj se koža ježi u dodiru s
travom. Tako ostaje dugo. Kao da je pijana, u glavi nema nikakvu
jasnu misao. Oseća da joj telo gori i rukama prelazi preko bokova,
bedara i stomaka. Tek što je vrhovima prstiju dodimula dojke,
oseća kako joj se cela koza ježi i podrhtava kao u mačke.

Sutradan sam rano osedlala malu kobilu i odjurila u

Miramar. Ne znam jesam li ti već rekla da smo se Markos i
ja uvek sastajali krišom, jer niti je njegova porodica trpela
mene, niti sam ja mogla da smislim njih. Naročito njegove
sestre. Bile su to dve glupače, čija je najveća želja bila da se
udaju za igrače pola i da se što češće pojave u revijama
Atlantida ili El Hogar. Monika i Patrisija su me podjednako
mrzele i čim bi me videle sa svojim bracom, udarile bi u
ogovaranje. S njim sam se dogovarala tako što bih mu
zviždala pod prozorom, kada sam pretpostavljala da je
tamo, ili bih poruku ostavljala Lomonaku, čuvaru plaže.
Kada sam tog dana došla do njegove kuće, on već beše
izišao, jer nije odgovorio na moje zvižduke. Otišla sam do
plaže i upitala Lomonaka da ga nije možda video: rekao mi
je da je otišao u Dormy House i da će se vratiti tek posle
podne. Na časak sam pomislila da odem i da ga tamo
potražim, ali sam odustala, jer mi je Lomonako saopštio da
je Markos otišao sa sestrama i njihovim drugaricama. Nije
bilo druge nego da sačekam. Tada sam mu poručila da ću
ga čekati u Pjedras Negrasu u šest po podne.
Prilično neraspoložena, vratila sam se na imanje.
Nakon sijeste, uzjahala sam kobilu i zaputila se ka
Pjedras Negrasu. Tamo sam ga čekala.

Nevreme koje se najavljivalo još od prethodnog dana, sve više

se spremalo tokom prepodneva; vazduh se pretvarao u težak i
lepljiv fluid, od jutra su ogromni oblaci počeli da nadolaze sa
zapada, a za vreme sijeste su prekrili nebo, kao da izranjaju iz
nekog golemog i tihog mravinjaka. Ispružena u senci borova,
oznojena i uznemirena, Alehandra oseća kako se atmosfera iz
trena u tren nabija elektricitetom koji prethodi velikim
nepogodama.

Kako se veče približavalo, moje nezadovoljstvo i

razdraženost su rasli. Ljutila sam se što Markos kasni.
Naposletku se pojavio kada je već počelo da se naglo
smrkava zbog oblaka koji su nadolazili sa zapada.
Stigao je gotovo trčeći i ja sam pomislila: boji se
nevremena. I dan-danas se pitam zašto sam svoju mržnju
prema Bogu iskaljivala na tom jadniku, koji je pre bio za
potcenjivanje. Ne znam da li sam to činila zato što je
spadao u onu vrstu katolika koja mi se oduvek činila
reprezentativnom, ili zato što je bio dobar mladić pa je
utoliko bilo prijatnije da ga nepravedno zlostavljam. A
možda i zato što je imao nešto životinjsko što me je
privlačilo, nešto posve fizičko što mi je zagrevalo krv.
– Alehandra – rekao je – nailazi nevreme i biće bolje da
se vratimo u Miramar.
Okrenula sam se na bok i pogledala ga prezrivo.
– Tek što si stigao – dobacih mu – jedva da si me i
video, nisi ni pokušao da saznaš zašto sam te tražila, a već
misliš da šmugneš u svoje gnezdašce.
Sela sam i počela da se svlačim.
 – Imam mnogo toga da razgovaram s tobom, ali najpre
hajde da plivamo.
– Čitav dan nisam izlazio iz vode, Alehandra. Osim
toga – dodao je i prstom pokazao u nebo – pogledaj šta se
sprema.
– Nema veze. Hajde ipak da plivamo.
– Nisam poneo kupaće gaćice.
– Kupaće gaćice? – upitah podrugljivo. – Pa ni ja
nemam kostim.
Počeh da skidam farmerke.
Sa odlučnošću koja mi privuče pažnju, Markos povika:
– Ne, Alehandra, ja odoh. Nemam kupaće gaćice i neću
s tobom da plivam go.
Već sam bila skinula farmerke. Zastala sam i s
pretvornom naivnošću, kao da ne razumem njegove
razloge, upitah ga:
– A zašto? Da se možda ne bojiš? Kakav si mi ti katolik
kada je potrebno da budeš obučen da ne bi sagrešio? Tako
znači: kada si go, potpuno si drugi?
Počela sam da svlačim donje rublje i dodala:
– Oduvek sam smatrala da si kukavica, prava katolička
kukavica.
Znala sam da će to biti presudno. Markos, koji beše
skrenuo pogled kada sam se spremala da skinem rublje,
pogleda me, crven od stida i besa, stegnu vilice i poče da se
svlači.
U toku poslednjih godinu dana beše znatno porastao,
njegovo sportsko telo se raskrupnjalo, glas mu beše postao
muževan i izgubio je smešne tragove dečaka od prethodne
godine: imao je šesnaest godina; ali je bio snažan i razvijen
za svoje godine. Što se mene tiče, ja sam se bila okanila one
smešne trake i grudi su mi se slobodno razvile, raširili su
mi se bokovi i u celom telu sam osećala silnu snagu koja me
je gonila da činim neobične stvari.
 Želeći da ga mučim, dobro sam ga zagledala kada je
ostao go.
– Više nisi onaj prošlogodišnji balavac, zar ne?
Sav postiđen, Markos mi je okrenuo leđa.
– Čak se i briješ.
– Ne vidim ničeg lošeg u tome što se brijem – rekao je
jetko.
– Niko ti i ne kaže da je loše. Samo primećujem da se
briješ.
Nije mi odgovorio, valjda da ne bi morao da me gleda
nagu ili da ne bi morao da pokaže svoju golotinju, potrčao
je u vodu onog časa kada je munja zaparala nebo i u
visinama se razlegao prasak. Kao da je ta munja dala znak,
munje i gromovi su počeli da se smenjuju. Olovnosivi
okean je postao taman. Digli su se talasi. Prekriveno
tmastim oblacima, nebo je svaki čas bilo obasjavano
bleskovima, kao blicem nekog ogromnog foto-aparata.
Na moje ustreptalo i napeto telo poceše da padaju prve
kišne kapi. Potrčala sam ka moru. Talasi su se pomamno
razbijali o obalu.
Otplivali smo prema pučini. Talasi su me podizali kao
perce na vetru i ja sam doživljavala u isti mah čudesno
osećanje snage i krhkosti. Markos se nije udaljavao od
mene. Pitala sam se da li to čini iz straha za sebe ili za
mene.
Onda mi je doviknuo:
– Alehandra, vratimo se! Uskoro nećemo znati ni na
kojoj strani je plaža.
– Večito oprezan! – viknuh mu.
– Onda se vraćam sam!
Nisam mu odgovorila. Uostalom, nismo ni mogli da se
čujemo. Počeh da plivam ka obali. Munje i gromovi parali
su crne oblake; činilo se kao da se grmljavina prosto kotrlja
iz daleka i svakog časa treba da se obruši na naše glave.
 Doplivasmo do plaže. Potrčasmo tamo gde smo ostavili
odeću. Tada se nevreme svom silinom sruči na nas: divlji i
hladni pampaski vetar brisao je plažom, a kiša je počela da
lije kao iz kabla.
Prizor beše zadivljujući: sami nasred puste plaže, nagi,
osećali smo kako podivljali vendaval6 baca vodu na naša
tela, u tom predelu što je hučao i bivao obasjavan munjama.
Uplašen, Markos je pokušao da se obuče. Bacih se na
njega i oteh mu pantalone.
Pripijajući se uz njega, osećajući njegovo mišićavo i
uzdrhtalo telo uz svoje grudi i trbuh, stadoh da ga ljubim,
da mu grizem usne i uši, da mu zarivam nokte u leđa.
Opirao se i počeli smo da se žestoko rvemo. Svaki put
kada bi uspeo da odvoji svoja usta od mojih, mrmljao bi
neke nerazumljive, ali sigurno očajne reči. Najzad sam
razabrala:
– Pusti me, Alehandra, pusti me za Boga miloga! Oboje
ćemo u pakao.
– Budalo! – odgovorila sam. – Pakao ne postoji. To je
popovska izmišljotina da bi plašili nesrećnike kao što si ti.
Bog ne postoji!
Borio se očajnički i konačno uspeo da me odgurne.
Pri svetlosti munje ugledah zaprepašćenje na njegovom
licu. Razrogačenih očiju, kao da je u košmaru, on viknu:
– Ti si luda, Alehandra! Ti si potpuno poludela, u tebe
je ušao đavo!
– Baš me briga za pakao, budalo! Baš me briga za večnu
kaznu!
Kipela sam od neke strahovite snage i osećala
istovremeno nešto kao mešavinu kosmičke snage, mržnje i
neopisive tuge. Smejući se i plačući, šireći teatralno ruke,
kao što to mladež čini, gledajući ka nebu, viknula sam

6
Vendaval – vetar koji duva s juga prema zapadu. -Prim. prev
nekoliko puta čikajući Boga da me, ukoliko postoji, uništi
svojim munjama.

Alehandra gleda njegovo golo telo, dok on beži glavom bez

obzira, povremeno obasjavan munjama, smešan i dirljiv. Ona
misli da ga više nikada neće videti.
Hučno more i oluja kao da izgovaraju mračne i strašne
božanske pretnje upućene njoj.
 XI

Vratili su se u sobu. Alehandra priđe noćnom stočiću i

izvadi iz bočice dve crvene pilule. Zatim sede na ivicu
kreveta i pokazujući levom rukom, reče Martinu:
– Sedi.
Dok je on sedao, ona je progutala pilule. Zatim je
prilegla, skupivši noge pored mladića.
– Moram na časak da se odmorim – objasnila je,
sklapajući oči.
– U redu, ja onda idem – reče Martin.
– Ne, nemoj da ideš – promrmlja ona, kao da je već bila
zadremala. – Još malo da popričaitno... neće trajati dugo...
Počela je da diše duboko i da tone u san.
Cipele su joj pale na pod, a bose noge je pružila pored
Martina, koji je bio zbunjen i još uvek ošamućen
Alehandrinom pričom na terasi: sve je bilo besmisleno, kao
da se dešavalo u nekom čudnom kolopletu i ma šta da
preduzme, činilo mu se neprimereno.
Šta će on tu? Osećao se blesavim i nespretnim.
Međutim, iz njemu nedokučivog razloga činilo se da joj je
potreban. Zar ga nije ona potražila? Zar mu nije ispričala
svoje doživljaje s Markosom Molinom? Nikome, pomislio je
ponosno i začuđeno, nikome to ranije nije ispričala. U to je
bio uveren. I nije želela da on ode, zaspala je pored njega,
čime je ispoljila ono vrhunsko poverenje koje čovek ukazuje
nekome ako zaspi pored njega: kao ratnik kada otpaše
bojno oružje. Tako blizu, a ipak odvojena laganim ali
neprobojnim i mračnim bedemom sna.
 Martin je pogleda: ležala je na leđima, disala žudno
poluotvorenim ustima, onim velikim i čulnim ustima s
prezrivim izrazom. Njena duga, prava i crna kosa (s
crvenkastim prelivima koji su svedočili da je ova
Alehandra bila ona ista riđokosa devojčica iz detinjstva, a
istovremeno i nešto toliko drukčije), rasuta po jastuku,
isticala je njeno uglasto lice, one crte čiste i tvrde koliko i
njena duša. Drhtao je a u glavi su mu se mešale misli kakve
nikada ranije nije imao. Svetlost stone lampe obasjavala je
njeno opušteno telo, njene grudi koje su se ocrtavale ispod
bele bluze i duge, predivne, sastavljene noge koje su ga
dodirivale. Prineo je ruku njenom telu, ali pre nego što ju je
spustio, uplašeno ju je povukao. Zatim je, posle velikog
oklevanja, ruku ponovo prineo i položio na njena bedra.
Tako je, uzburkanog srca, ostao dugo, kao da vrši neku
sramotnu krađu, kao da se koristi snom ratnika da bi mu
ukrao neku sitnicu za uspomenu. Ali ona se tada okrenu i
on skloni ruku. Skupila je noge podigavši kolena i telo joj se
sklupčalo kao da podražava položaj fetusa u materici.
Vladala je duboka tišina. Čulo se samo nemirno
Alehandrino disanje i neki daleki zvižduk iz luke.
Nikada je neću sasvim upoznati, pomislio je. A ta pomisao
bila je za njega iznenadno i bolno otkrovenje.
Ležala je tu, na domaku njegove ruke i usana. U
izvesnom smislu bila je nezaštićena, ali koliko daleka,
nedostižna! Naslućivao je da ih razdvajaju duboki ponori
(ne samo ponor sna nego i drugi) i ukoliko bi hteo da stigne
do njenog srca, trebalo bi danima pešačiti kroz strašne,
opasne klance, ivicom živih vulkana, kroz svetlost i tminu.
Nikada, pomisli, nikada.
Ipak, potreban sam joj, ona me izabrala, pomisli takođe.
Naravno, u neku ruku, ona ga je potražila i odabrala za
nešto što mu je bilo nedokučivo. Ispričala mu je ono što
nikada nikome nije pričala, a predosećao je da će mu
ispričati još mnogo toga strašnijeg i lepšeg od onog što mu
je poverila. Međutim, u isti mah je slutio da postoje i druge
stvari koje mu nikada neće biti otkrivene. A te zagonetne i
uznemirujuće senke, zar one nisu baš ono najiskrenije u
njenoj duši, jedino što je istinski značajno? Zadrhtala je
kada je on pomenuo slepe. Zašto? Pokajala se čim je
pomenula ime Fernando. Zašto?
Slepi, pomislio je, gotovo u strahu. Slepi, slepi.
Noć, detinjstvo, tmina, tmuša, užas i krv, krv, telo i krv,
snovi, ponori, nepremostivi ponori, samoća, samoća,
samoća, maltene se dodirujemo ali smo na nemerljivoj
razdaljini, jedno smo uz drugo ali smo sami. On je bio mali
dečak pod beskrajnim svodom, usred svoda, usred
užasavajuće tišine, sam samcit u tom džinovskom
beskrajnom svetu.
Najednom je primetio da se Alehandra uznemirila,
okrenula se na leđa i kao da se rukama branila od nečega.
Iz usta joj je izbijalo nerazgovetno mrmljanje, žestoko i
žudno, a onda je, uz maltene nadljudski napor da
artikuliše, uzviknula: „Ne, ne!” i naglo se uspravila.
– Alehandra! – povika Martin i prodrma je za ramena,
želeći da je izvuče iz košmara,
Međutim, ona je, širom otvorenih očiju, neprekidno
ječala, žestoko se odupirući neprijatelju.
– Alehandra, Alehandra! – i dalje ju je dozivao Martin i
drmusao za ramena.
A onda se učinilo da se ona budi izranjajući iz bezdane
jame, mračne jame, pune paučine i slepih miševa.
– Ah – reče iznemoglim glasom.
Dugo je sedela tako na krevetu, glavu naslonivši na
kolena i rukama obujmivši skupljene noge.
Zatim je sišla s kreveta, upalila veće svetlo, pripalila
cigaretu i pristavila kafu.
 – Probudio sam te jer sam primetio da te more ružni
snovi – reče Martin i nespokojno je pogleda.
– Čim zaspim, more me ružni snovi – odvrati ona, ne
okrećući se, dok je stavljala džezvu na rešo.
Čim je skuvala kafu, pruži mu jednu šoljicu, sede na
ivicu kreveta sa odsutnim izrazom lica i poče da ispija kafu.
Martinu prođe kroz glavu: Fernando, slepi.
„Osim mene i Fernanda”, kazala je. Mada je već
dovoljno poznavao Alehandru i znao da ne bi trebalo da je
išta pita o tom imenu koje joj se omaklo, nešto nerazumno
ga je gonilo da kruži oko te zabranjene zone.
– A tvoj deda – upita je – da li je i on unitarista?
– Molim? – reče ona odsutno.
– Pitam da li je i tvoj deda unitarista.
Alehandra ga pogleda začuđeno.
– Deda? Moj deda je umro.
– Šta? Mislim da si mi rekla da je živ.
– Ma ne, čoveče. Moj deda Patrisio je umro. Živ je moj
pradeda, Pančo. Zar ti to već nisam objasnila?
– Dobro, de, hteo sam da kažem tvoj deda Pančo, da li
je i on unitarista? Smešno mi je da u ovoj zemlji još postoje
unitaristi i federalisti.
– Imaj na umu da se ovde sve to doživelo. Štaviše:
pomisli da deda Pančo sve još preživljava, a on se rodio
ubrzo posle Rosasovog svrgnuća. Zar ti nisam rekla da mu
je devedeset pet godina?
– Devedeset pet?
– Rođen je 1858. Mi možemo da govorimo o
unitaristima i federalistima, ali on je sve to doživeo.
Shvataš li? Kada je on bio dete, Rosas je još bio živ.
– A seća li se događaja iz tog vremena?
– Ima slonovsko pamćenje. Uostalom, ništa drugo i ne
radi osim što priča o tome, čim mu se namestiš. Prirodno je:
to je njegova jedina stvarnost. Ništa drugo ne postoji.
 – Voleo bih da ga jednog dana čujem.
– Istog časa ću ti ga pokazati.
– Šta? Šta to govoriš? Pa već je tri sata ujutru!
– Ne budi blesav! Zar ne shvataš da za dedu ne postoji
tri sata ujutru? Ne spava gotovo nikada. Ili možda uvek
pomalo dremucka, ko će ga znati... Ali naročito noću se
rasani i razmišlja svu noć pored upaljene svetiljke...
– Razmišlja?
– Dobro, de, ko bi to znao... Otkud možeš da znaš šta se
dešava u glavi rasanjenog starca, gotovo stogodišnjaka,
Možda se samo seća, šta ja znam... Kažu da se u tim
godinama čovek samo seća...
A zatim dodade, smejući se onim svojim suvim
smehom.
– Pripaziću dobro da ne doživim te godine.
I krećući posve prirodno, kao da je reč o običnoj poseti
normalnim osobama u razumno vreme, ona reče:
– Hajde da ti ga pokažem odmah. Ko ti jamči da već
sutra neće biti među pokojnima?
Zastala je.
– Privikni se malko na pomrčinu i lakše ćeš sići.
Na časak su zastali, naslonili se na ogradu i pogledali
prema usnulom gradu.
– Pogledaj onaj osvetljeni prozor, tamo na onoj kući –
reče Alehandra i pokaza rukom. – Uvek me uzbuđuju ta
svetla u noći. Možda se porađa neka žena? Možda je neko
na umoru? Ili neki siromašan student čita Marksa. O, kako
je svet tajanstven! Samo površni ljudi to ne vide.
Razgovaraš sa uličnim pozornikom, stekneš njegovo
poverenje i za tili čas otkriješ da je i on jedna zagonetka.
I ubrzo dodade:
– Dobro, hajdemo.
 XII

Sišli su i bočnim prolazom oko kuće dospeli do vrata na

zabatu, ispod venjaka. Alehandra napipa prekidač i upali
svetlo. Tada Martin ugleda starinsku kuhinju krcatu
stvarima, nabacanim kao prilikom selidbe. Taj utisak je
bivao sve intenzivniji što su dublje išli nekim hodnikom.
Pomislio je da prilikom čestih prepravljanja kućerine nisu
mogli da se odluče ili nisu umeli da se ratosiljaju stvari i
nameštaja: pokućstva, polomljenih stolica, pozlaćenih
naslonjača bez sedišta, velikog ogledala prislonjenog uza
zid, visećeg sata koji nije radio i imao samo jednu kazaljku i
konzole. Kada su stupili u starčevu sobu, Martinu pade na
um jedna od onih starinarnica u ulici Majpu. Jedan od
starih salona beše spojen sa starčevom spavaćom odajom.
Usred sve te starudije, pod bledom svetlošću petrolejke,
nazirao se starac. Spavao je u invalidskim kolicima. A
kolica su se nalazila pokraj prozora s pogledom na ulicu, da
bi deda mogao da posmatra svet.
– Spava – prošapta Martin sa olakšanjem. – Bolje da ga
ne uznemiravaš.
– Već sam ti rekla da se nikada ne zna da li spava.
Stala je ispred starca, nagnula se i blago ga prodrmala.
– Molim, molim? – promuca deda i začkilji.
Okice su mu bile zelenkaste i premrežene crvenim
brazdama, pa su izgledale kao ispucale. Bile su duboko
usađene u duplje i oivičene pergamentnim borama na licu
koje je izgledalo kao mumificirano i besmrtno.
– Deda, jesi li spavao? – upita ga Alehandra na uho.
 – Molim? Ne, ćero, šta ti pada na pamet. Samo sam se
odmarao.
– Ovo je jedan moj prijatelj.
Starac je klimnuo glavom, ali je taj pokret bio nalik
uzastopnim, najpre snažnim a zatim sve slabijim pokretima
lutke-klimoglavke kada je zaljuljamo.
Pružio mu je koščatu ruku. Činilo se kao da će ogromne
vene iskočiti iz te kože, sparušene i prozirne kao na starom
bubnju.
– Deda – viknu ona – deder, ispričaj mu ono o
poručniku Patriku.
Lutka-klimoglavka ponovo se pokrenu.
– Aha – promrmlja – Patrik, tako je, Patrik...
– Nemaj brige, svejedno je – reče Alehandra Martinu –
svejedno je. O čemu god pričao, naposletku uvek ispadne
priča o Legiji, sve dok ne zaboravi i ne zaspi.
– Aha, poručnik Patrik, baš tako.
Sitne oči su mu suzile.
– Elmtriz, momče, Elmtriz. Poručnik Patrik Elmtriz. Ko
bi rekao da će poginuti u Legiji!
Martin pogleda Alehandru.
– Objasni mu, deda, objasni mu – viknula je.
Starac je prinosio usahlu i golemu ruku uvetu, naginjući
glavu ka Alehandri. Pod maskom od zboranog
pergamenta, nadomak smrti, činilo se da životari ostatak
nekog ljudskog bića, zamišljenog i dobroćudnog. Donja
vilica mu se malčice otromboljila, kao da nema snage da se
čvrsto drži. Mogle su se videti njegove krezube desni.
– Baš tako, Patrik.
– Ispričaj mu, deda.
Razmišljao je, kao da se zagleda u davna vremena.
– Olmos je prevod od Elmtriz. Jer dedi je već bilo
dojadilo da ga zovu Elemetrio, Lemetrio, pa čak i kapetan
Demetrio.
 Kao da se osmehuje uz lagan drhtaj, prineo je ruku
ustima.
– Da, čak i kapetan Demetrio. Bilo mu je dozlogrdilo. A
bio se toliko odomaćio u ovoj zemlji da mu je smetalo kada
bi o njemu govorili kao o „onom Englezu”. Pa je sebi
nadenuo prezime Olmos. Kao što se porodica Ajland
pretvorila u Isla ili porodica Kvinfeit u Reinafe. E mnogo
mu je to smetalo – smejuljenje – a i bio je svojeglav i
preosetljiv. Ispostavilo se da je postupio ispravno, sasvim
ispravno. Zaboga, pa to je bila njegova prava otadžbina.
Ovde se oženio, ovde decu izrodio. Videći ga na konju
šarcu, u srebrnom sedlu, niko ne bi pomislio da je stranac.
Ako bi ko i posumnjao – smejuljenje! – ne bi stigao ni da
zucne, a don Patrisio bi mu bičem zapušio gubicu – opet
smejuljenje. – ...Poručničić Patrik Elmtriz, da, gospodine
moj. Ko bi to rekao? Niko, kad je sudbina zapetljanija od
turske rabote. Ko bi rekao da mu je bilo suđeno da pogine
pod generalovim zapovedništvom.7
Najednom se učinilo da ga obuzima dremež, uz lagano
krkljanje.
– Generalovim? Kog generala? – upita Martin
Alehandru.
– Generala Lavaljea.

7
Između 1806. i 1807. godine Englezi su bili u ratu sa
Španijom, te su u dva navrata vršili pohod na Rio de la Platu
da bi ove španske kolonije stavili pod svoju vlast. Među
engleskim trupama nalazila se i slavna sedamdeset i prva,
ovenčana slavom u mnogim bojevirna. Kreolci su uspešno
odbili obe najezde. Ove pobede su im ulile veru u svoje snage i
podstakle ih da se s oružjem odupru Špancima. Mnogi
engleski oficiri su tada ostali u Argentini, uklopili se u
nacionalni život i docnije učestvovali u građanskim ratovima.
—Prim. prev.
 Martinu ništa nije bilo jasno: engleski poručnik pod
zapovedništvom Lavaljea? Kada?
– U građanskom ratu, tikvane.

Stotinu sedamdeset i pet ljudi, iznemoglih, odrpanih i

očajnih, za čijim petama su Oribeovi kopljanici, beže vrletnim
stazama u pravcu severa, stalno u pravcu severa. Njegov otac,
zastavnik Seledonio Olmos jaše misleći na svog mlađeg brata
Pančita koji je poginuo na Kebraćo Eradu i na svog oca, kapetana
Patrisija Olmosa, takode poginulog na Kebraćo Eradu. Obrastao
u bradu, bedan, na izmaku snage, odrpan i očajan, ka severu jaše i
pukovnik Bonifasio Asevedo. A sa njima još stotinu sedamdeset i
dva čoveka kojima se ni imena ne zna. I jedna žena. Bezglavo i
danonoćno beže na sever, ka granici.

Otromboljena, podrhtava mu donja vilica: „Striko

Pančito i deda ubijeni kopljima na Kebraćo Eradu”,
mrmljao je, kao da nekome potvrduje.
– Ništa ne shvatam – reče Martin.
– Dvadeset sedmog juna 1806. godine – reče mu
Alehandra – Englezi su nadirali ulicama Buenos Ajresa.
Kada sam bila ovolicna – i spusti ruku bliže podu – deda
mi je tu priču ispričao stotinu sedamdeset i pet puta.
Deveta četa prečila je prolaz čuvenoj sedamdeset prvoj.
(Zašto čuvenoj?) Ne znam, ali tako su je zvali. Verujem da
nikada nije doživela poraz, nikada i nigde, shvataš? Deveta
četa je nastupala Univerzitetskom ulicom
(Univerzitetskom?). Pa naravno, glupane, Bolivarovom
ulicom. Pričam ti kao što bi ti pričao i stari, znam tu priču
već napamet. Kada su stigli do ugla ulice Nuestra Senjora
del Rosario, dogodilo se (šta se dogodilo?). Čekaj, sada ćeš
čuti. Bacali su na njih sve i svašta. S krovova i terasa su
sipali vrelo ulje, bacali tanjire, boce, zdele, čak i nameštaj. I
pucali su. Bacali su svi: žene, posluga, deca. I tu su ga ranili
(koga?). Pa poručnika Patrika, pobogu, tu na uglu se
nalazila kuća Bonifasija Aseveda, starčevog dede, brata
onoga koji je posle bio Kosme Asevedo (onog po kome
ulica nosi ime?), da, onog po kome se ulica zove: jedino
nam preostaju imena ulica. Taj Bonifasio se oženio
devojkom po imenu Trinidad Arijas, iz Salte (tada je prišla
zidu, skinula jednu minijaturu i prinela je svetiljci, i dok je
stari kanda klimao glavom u znak slaganja s nečim
dalekim, otromboljene vilice i sklopljenih očiju, Martin je
ugledao lice prelepe žene čije su mongolske crte nalikovale
pritajenom žamoru Alehandrinih crta, žamoru razgovora
između Španaca i Engleza), a ta devojka je izrodila buljuk
dece, među njima i Mariju de los Dolores i Bonifasija, koji
će kasnije postati pukovnik Bonifasio Asevedo, onaj čija je
glava ubačena kroz prozor.
No, Martin je pomislio (a i rekao) da sve manje shvata.
Jer, kakve veze ima poručnik Patrik u celoj toj zbrci i kako
je to on poginuo pod Lavaljeovim zapovedništvom?
– Čekaj, glupane, tek sada dolazi zaplet. Zar nisi od
starog čuo da je život zapetljaniji od turske rabote? Ovog
puta sudbina se javila u liku jednog ogromnog i naprasitog
crnca, sluge mog čukundede, kome beše ime Benito. Jer
sudbina se ne ispoljava apstraktno nego je to ponekad nož
u rukama sluge, a drugi put je to osmeh neke devojke.
Sudbina bira sredstva, zatim se otelotvorava, a onda dolazi
zezancija. Ovog puta je uzela obličje sluge Benita koji je
nožem zadao udarac mladom poručniku, sa dovoljno zle
sreće (s Benitovog gledišta) da Elmtriz postane Olmos i da
meni podari život. Moj život je, štono se kaže, visio o
svilenom koncu i zavisio od nesigurnih okolnosti, jer da
Benito nije čuo krike s terase i Mariju de los Dolores kako
mu naređuje da ga ne dokusuri, dotukao bi i konačno
likvidirao poručničića, jer je to bila njegova želja, ali ne i
želja sudbine koja, mada se bila otelotvorila u Benitu, ipak
nije mislila posve kao on nego se u ponečemu razlikovala.
Naravno, to se često dešava jer sudbina nema vremena da
natenane bira osobe koje će joj poslužiti kao sredstvo. Baš
kao što ni ti, ukoliko ti se nekuda žuri, ako je posredi
pitanje života ili smrti, nećeš primetiti da li auto kojim se
voziš ima zelene presvlake ili konj na kome jašeš ima rep
koji ti se ne sviđa. Čovek uzme ono što mu je pri ruci. Zbog
toga je sudbina često nejasna i varljiva: ona, u stvari, zna šta
želi, ali to ne znaju osobe koje sprovode njenu volju. Baš
kao i oni glupi činovnici koji nikada ne obave savršeno ono
što im se naredi. Eto tako sudbina mora da postupa kao
predsednik Sarmijento: da se uradi ono što se mora uraditi,
makar bilo i loše urađeno, ali se uraditi mora. Često je
prinuđena da opije ili ošamuti svoje izvršioce. Zato se i
kaže da je tip bio izvan sebe, da nije znao šta radi, da je
izgubio prisebnost. Naravno. U protivnom, umesto da
ucmekaju Dezdemonu ili Cezara, ko zna kakvu bi lakrdiju
počinili. Eto tako, kao što sam ti rekla, u trenutku kada se
Benito spremao da proglasi moje nepostojanje, Marija de
los Dolores je tako snažno vrisnula s terase da je sluga stao.
Marija de los Dolores. Bilo joj je četrnaest godina. Prosipala
je vrelo ulje, ali je na vreme vrisnula.
– Ni ovo ne razumem. Zar nije trebalo sprečiti da
pobede Englezi?
– Glupane, zar nikada nisi čuo za coup de foudre? E, pa,
taj grom iz vedra neba udario je posred meteža. Sada vidiš
kako sudbina postupa. Sluga Benito je nevoljno poslušao
mlađu gospodaricu, ali je ipak uneo mladog oficira u kuću,
jer mu je tako zapovedila baba mog pradede Panča. Tamo
su mu žene ukazale prvu pomoć iščekujući da stigne
doktor Arherić. Skinule su mu jaknu. Pa to je dete! –
govorilaje užasnuta gospođa Trinidad. Pa on nema ni
sedamnaest godina! – uzvikivale su žene. Kakva
nepromišljenost! – jadikovale su. Oprale su ga čistom
vodom i rakijom i previle čaršavskim platnom. Onda su ga
položile u krevet. Noću je buncao i mrmljao neke engleske
reči. Moleći se i plačući, Murija de los Dolores je menjala
obloge od sirćeta. Prema dedinom pričanju, devojčica se
zaljubila u mladog stranca i odlučila da se za njega uda. I
znaj, govorio mi je deda, kada žena tako nešto utuvi u
glavu, nema te sile nebeske niti zemaljske koja će je
odvratiti. E, pa, dok je siroti poručnik buncao i verovatno
sanjao svoju domovinu, devojka je već odlučila da ta
domovina prestane da postoji i da će se Patrikovi potomci
roditi u Argentini. Kasnije, kada je svest počela da mu se
vraća, ispostavilo se da je on sestrić ni manje ni više nego
samog generala Bersforda. Možeš da zamisliš kako je
izgledao dolazak generala Bersforda u kuću i trenutak kada
je poljubio ruku gospođe Trinidad.
– Sto sedamdeset i pet ljudi – promrmljao je stari,
klimajući glavom.
– A šta je sad to?
– Legija. Uvek misli na isto: na detinjstvo, a to znači na
Legiju. Nastavljam s pričom. Bersford je zahvalio za sve što
su učinili za mladića. Odlučeno je da mladić ostane u kući
sve dok se potpuno ne oporavi. I tako, dok su engleske
snage zauzimale Buenos Ajres, Patrik se sprijateljio s
porodicom, što nije bilo lako, jer su svi, pa i moja porodica,
mrzeli okupatore. Ali najgore je došlo sa oslobođenjem:
potresni prizori, plač itd. Naravno, Patrik je morao da se
pridruži svojoj vojsci i da se bori protiv nas. A kada su
Englezi bili prinuđeni na povlačenje, Patrik je u isti mah
osetio silnu radost i duboku žalost. Mnogi od poraženih
zatražili su da ostanu ovde, pa su ih internirali. Patrik je,
razume se, želeo da ostane, te su ga internirali na majur La
Orketa, jedan od poseda moje porodice, nedaleko od
Pergamina. Bilo je to 1807. godine. A godinu dana kasnije
njih dvoje su se venčali i srećno su živeli. Don Bonifasio mu
je poklonio deo imanja i onda je počelo Patrikovo
pretvaranje u Elemetri, Elemetrio, don Demetrio, poručnik
Demetrio i odjednom u Olmos. I jao si ga onome ko bi
otada kazao „onaj Englez” ili „Demetrio“.
– Bilo bi bolje da su ga ubili na Kebraćo Eradu –
mrmljao je starac.
Martin ponovo pogleda Alehandru.
– Misli na pukovnika Aseveda. Shvataš li? Da su ga
ubili na Kebraćo Eradu, ne bi ga zaklali ovde, u trenutku
kada se nadao susretu sa ženom i kćerkom.

„Bilo bi bolje da su me ubili na Kebraćo Eradu”, misli

pukovnik Bonifasio Asevedo dok beži prema severu, ali iz drugog
razloga, iz razloga koji mu izgledaju užasni (taj očajnički marš,
taj bezizlaz, taj potpuni poraz), ali koji su neizmerno manje
užasni od onih koje je mogao da ima, dvanaest godina kasnije, u
trenutku kada je, ispred svoje kuće, osetio nož na sopstvenom
vratu.

Martin je primetio kako Alehandra prilazi vitrini i

viknuo je, ali mu je ona dobacila: „Ne budi slabić!” Izvadila
je kutiju, skinula poklopac i pokazala mu pukovnikovu
glavu. Martin je rukama zaklonio oči, dok se ona jetko
smejala, vraćajući glavu u kutiju.
– Na Kebraćo Eradu – mrmljao je stari i klimao glavom,
– I tako je još jedno čudo – reče Alehandra – omogućilo
da se ja rodim.
Jer da su njenog pradedu, zastavnika Seledonija
Olmosa, ubili u Kebraćo Eradu, kao brata mu i oca, ili da su
ga zaklali pred njegovom kućom, kao pukovnika Aseveda,
ona se ne bi rodila i ovog časa ne bi bila tu, u sobi, niti bi
mu pričala o prošlosti. Doviknula je dedi na uho: „Ispričaj
mu ono o glavi” i rekla Martinu da mora odmah da ode;
nestala je pre nego što se on osvestio da bi potrčao za njom
(možda zato što je bio kao ošamućen) i ostavila ga sa
starcem, koji je ponavljao „glava, da, glava” i klimao
glavom kao lutka-klimoglavka. Vilica mu je potom
zadrhtala, na časak se otromboljila, usne su promrmljale
nešto nerazgovetno (možda kao neko preslišavanje, kao
deca kada ih prozovu da odgovaraju lekciju) i konačno
rekao: „Da, Masorka. Ubacili su glavu kroz prozor salona.
Sjahali su s konja, bučno i veselo su se cerekali, prišli
prozoru i viknuli: Ehej gazdarice, lubenice! Sveže lubenice!
A kada je prozor otvoren, ubacili su okrvavljenu glavu
pukovnika Bonifasija. Bolje bi bilo da su i njega ubili na
Kebraćo Eradu, kao strica Pančita i deda Patrisija. Mislim
da bi bilo kudikamo bolje. A to isto je mislio i pukovnik
Asevedo dok je bežao prema severu kroz klanac Umauaka, sa
svojih sto sedamdeset i četiri druga (i jednom ženom), progonjen i
odrpan, poražen i ojađen, ali ne znajući da će živeti još dvanaest
godina, u tuđini, iščekujući trenutak kada će ponovo videti ženu i
kćer.
– Vikali su sveže lubenice, a posredi je bila glava, sinko!
A sirota Enkarnasion je pala kao proštac kada je ugledala
glavu. Umrla je posle nekoliko časova, ne došavši sebi. A
sirota Skolastika, koja je bila devojčurak od jedanaest
godina, skrenula je pameću. Eto, tako ti je to.
Klimajući glavom, starac je zadremao, a Martin je stajao
kao ukopan, obuzet nekim čudnim i nemim strahom, u toj
polumračnoj sobi, pored tog stogodišnjeg starca, nadomak
glave pukovnika Aseveda u kutiji, u blizini ludaka koji se
tu negde vrzmao. Pomislio je da bi najbolje bilo da ode iz
istih stopa, ali je stajao kao skamenjen plašeći se da bi
mogao nabasati na ludaka. Onda je rekao sebi da ipak
pričeka dok se Alehandra vrati, ona se neće zadržati, mora
se brzo vratiti, jer zna da on ništa ne može sa starcem.
Osećao je kao da polagano tone u neki neobično blag
košmar u kome je sve nestvarno i besmisleno. Sa zidova
kao da su ga posmatrali onaj gospodin, kojeg je naslikao
Prilidijano Puejredon, i ona dama sa velikim češljem u kosi.
 Činilo se kao da duše ratnika, osvajača, ludaka, većnika i
sveštenika nevidljivo ispunjavaju sobu i tiho šapuću među
sobom priče o osvajanju, bitkama, pogibijama od kopalja i o
klanju.
– Sto sedamdeset i pet ljudi.
Pogledao je starca: otromboljena, njegova donja vilica je
odobravala i podrhtavala.
– Sto sedamdeset i pet ljudi, da, gospodine moj...

I jedna žena. Ali starac to ne zna, ili ne želi da zna. To je sve

što je ostalo od ponosne Legije, posle četiri hiljade kilometara
povlačenja i poraza, dve godine razočarenja i umiranja. Kolona od
stotinu sedamdeset i pet bednih i nemih ljudi (a sa njima i jedna
žena) galopira ka severu, stalno ka severu... Da li će ikada stići?
Postoji li zemlja Bolivija, tamo iza nepregledne planine?
Oktobarsko sunce žeže i generalovo telo počinje da se raspada.
Noćna hladnoća ledi znoj i zaustavlja vojsku crva. I opet je dan, i
opet pucnji iz pozadine, neprekidna pretnja Oribeovih kopljanika.

Zadah, užasan zadah natndelog generala.

Glas koji peva u noćnoj tišini.

Palomita blanca
vidalita
que cruzas el valle,
vé a decir a todos,
vidalita,
que ha muerto Lavalle.8

8
Golubice bela,
što prelećeš dolinu,
idi kazuj svima
da Lavalje poginu.—Prim. prev.
 – Ornos ih je napustio, do đavola! Rekao je: „Priključiću
se Pasovoj vojsci.” Te ih napustiše on i komandant
Okampo. Do đavola! A Lavalje ih je gledao kako odlaze sa
svojim ljudima, prema istoku, kroz prašinu i dim. Moj otac
veli da mu se učinilo kako je generalovo oko zasuzilo dok je
gledao kako eskadroni odlaze. Sa njim je ostalo sto
sedamdeset pet ljudi.
Klimajući glavom, kao da nekome odobrava, starac se
zamisli.
– Crnci su voleli Ornosa, mnogo su ga voleli. Te ga je
tata naposletku primio. Dolazio bi ovde, u letnjikovac, pili
bi mate i sećali se pohoda.
Klimnuo je glavom, vilica mu se otromboljila i
promrmljao je nešto o komandantu Ornosu i pukovniku
Pederneri. A zatim je ućutao. Je li spavao, razmišljao?
Možda je u njemu tekao neki latentan i tih život, blizak
večnosti, poput života koji traje u gušterima tokom dugih
zimskih meseci.

Pedernera razmišlja: dvadeset i pet godina pohoda, bitaka,

pobeda i poraza. Ali u ono vreme smo znali za šta se borimo.
Borili smo se za slobodu kontinenta, za Veliku Otadžbinu. A
sada... Oj koliko je krvi poteklo tlom Amerike, koliko smo
beznadnih večeri doživeli, koliko se pomamnih krikova naslušali u
bratoubilačkim borbama... Eno stiže i Oribe, spreman da nam
odrubi glavu, da nas probode kopljima, da nas dokusuri. A zar se
on i ja nismo rame uz rame borili u Andskoj vojsci? Odvažni,
stameni general Oribe. Gde je istina ? Kako su divna bila ona
vremena! O, kako je gordo jahao u uniformi majora grenadira
kada smo ulazili u Limu! Sve je tada bilo jasnije, sve je bilo lepo,
kao i uniforma koju smo nosili...

– E pa vidiš, momče: mnogo je svađa bilo u našoj

porodici, a sve povodom Rosasa. Iz tog vremena potiče i
razdvajanje na dva ogranka, naročito u porodici Huana
Batiste Aseveda. Od tih Aseveda mnogi su bili zatucani
federalisti, kao Evaristo, koji je bio član Predstavničkog
doma, a drugi kao Marijanito, Visente i Rudesindo, premda
ne tako zakleti federalisti, ipak su bili uz Rosasa tokom
blokade i nikada nam nisu oprostili...
Nakašljao se. Na trenutak se učinilo da će zadremati, ali
odjednom je nastavio s pričom:
– Jer, sinko, o Lavaljeu može svašta da se priča, ali niko
neće moći da porekne njegovu dobronamernost, čestitost,
plemenitost i nesebičnost. Da, gospodine.

Učestvovao sam u stotinu i pet bitaka za slobodu ovog

kontinenta. Borio sam se na bojnim poljima Čilea, pod komandom
generala San Martina, borio se u Pemu pod komandom generala
Bolivara. Borio sam se potom protiv imperijalnih snaga na
brazilskom tlu. A kasnije, u ove dve nesrećne godine, borio sam se
širom naše jadne otadžbine. Može biti da sam grdno grešio, a
najveća greška je bilo Doregovo streljanje. Ali, ko zna celu istinu?
Više ništa ne znam. Jedino znam da je ova surova zemlja ipak
moja i da je ovde trebalo da se borim i da ovde umrem. Moje telo
truli na mom bojnom konju, to je sve što znam.

– Da, gospodine – izustio je starac, kašljući i krkljajući,

utonuo u misli, i suznih oćiju. „Da, gospodine“, ponavljao
je neprekidno, kao da odobrava nekom nevidljivom
sabesedniku.
Zamišljen i suznih očiju, zurio je u svoju stvarnost,
jedinu stvarnost.
Stvarnost organizovanu po veoma čudnim zakonima.
– Bilo je to negde 1832., po pričanju mog oca, tako je.
Samo da znaš: ona rabota sa unapređenjem stočarstva je
imala dobre i loše strane. Englez Miler, zajedno sa čuvenim
Tarkinom, započeo je negde oko 1830. Da, baš tako, čuveni
bik Tarkino, sa farme Kaledonija. Sjajan dasa taj Englez
Miler. Radan i štedljiv, kao svi Škoti, nema šta. Škrtac, da
budem jasniji (smejuljenje i opet kašljucanje). Nije bio kao
mi domaći što smo preširoke ruke, pa nam zato i ide tako
(kašljucanje). Don Huan Miler se oženio devojkom Dolores
Balbastro. Bila je to vrlo energična gospa; često je
rukovodlila odbranom farme pred nasrtajima Indijanaca i
čak je kao pravi muškarac pucala iz karabina. Kao i baba,
koja je takođe bila vešta u rukovanju oružjem. Bile su to
žilave žene, mladi prijatelju. Razume se, takvima ih je
načinio težak život. O čemu sam ti ono govorio?
– O Englezu Mileru.
– Da, da, o Englezu Mileru. Svi su pričali o njemu i o
glasovitom Tarkinu.
Ponovo se nasmejao i nakašljao. Nespretno je obrisao
maramicom oči koje su suzile.
– O čemu sam ti ono govorio?
– O rasnim bikovima, gospodine.
– E, to, o bikovima.
Nakašljao se i za trenutak zanjihao glavom. Zatim je
nastavio:
– Evaristova porodica nam nikada nije oprostila.
Nikada. Ni onda kada su mom stricu odrubili glavu. Sve u
svemu, moja porodica se podvojila zbog tiranina. Mogao
bih da ti ispričam hiljadu zgoda iz onog vremena, posebno
iz 1840., kao, na primer, kada su odrubili glavu nekom
momku Iransuagi, vereniku neke Isabelite Ortis, naše dalje
rođake. Niko nije imao miran san. A možeš da zamisliš
zabrinutost u kući mojih roditelja, gde je majka živela sama
od kada se moj otac pridružio Legiji. Bio je otišao i moj
deda Patrisio. Jesam li ti pričao o don Patrisiju? I deda
Bonifasio je bio otišao, i stric Pančito. Na imanju je ostao
samo stric Saturnino, najmlađi od braće, koji je bio još dete.
A ostalo, sve žene. Sve same žene.
 Ponovo je maramicom obrisao oči, koje su suzile,
kašljucnuo, zanjihao glavom i kao da je utonuo u san. Ali
najednom progovori:
– Gotovo trista pedeset kilometara. A za petama im
Oribeovi vojnici. Otac je pričao da je oktobarsko sunce
pržilo. Generalovo telo je brzo trulilo i posle dva dana
galopiranja zadah je postao nepodnošljiv. A trebalo je
prevaliti još dve stotine kilometara do granice! Pet dana i
više od dve stotine kilometara. A samo zato da bi se spasle
Lavaljeove kosti i glava. Samo zbog toga, sinko moj! Jer oni
su bili izgubljeni, ništa drugo nije moglo da se učini, ni da
se ratuje protiv Rosasa, baš ništa. A oni drugi bi lešu
odsekli glavu, naboli je na koplje i poslali Rosasu. Uz
natpis: „Ovo je glava divljeg, gnusnog, odvratnog
unitarističkog psa Lavaljea”. Stoga je po svaku cenu trebalo
sačuvati generalovo telo, stići do Bolivije, braneći se od
paljbe u tih sedam dana bežanja. Gotovo trista pedeset
kilometara ubitačnog povlačenja. Bez predaha.

Ja sam komandant Alehandro Danel, sin majora Danela,

onog iz Napoleonove vojske. Još ga se lepo sećam kako jaše na
konju vraćajući se s Velikom Vojskom, negde na Jelisejskim
poljima ili u Tilerijama. Još uvek vidim Napoleona, u pratnji
svojih prekaljenih ratnika sa legendamim kratkim sabljama. A
kasnije, kada Francuska više nije bila zemlja Slobode, pošto sam
se zanosio da se borim za potlačene narode, ukrcao sam se na brod
i krenuo u ove krajeve, zajedno s Brujom, Vjelom, Bardelom,
Brantsenom i Rošom koji su ratovali pod Napoleonovom
zastavom. Bože mili, koliko je vremena minulo, koliko je bitaka,
pobeda i poraza, koliko pogibija i koliko krvi bilo! Od onog
predvečerja 1825. kada sam ga upoznao i kada mi se učinio kao
carski orao, na čelu svog puka konjanika oklopnika. I tada sam
krenuo s njim na vojnu protiv Brazila. A kada je pao u Jerbalu,
podigao sam ga i sa svojim ljudima nosio gotovo pet stotina
kilometara preko reka i vrleti, dok nas je neprijatelj sustopice
gonio, kao i ovo sada... I nikada se više nisam rastao od njega... A
sada, posle četiri hiljade kilometara, jašem uz njegovo istrulelo
telo, u pravcu ništavila...

Kao da se stari trže iz dremeža i reče:

– Neke stvari sam svojim očima video, neke sam čuo od
oca, a naročito od matere, jer je otac bio ćutljiv i retko je
govorio. Kada bi general Ornos ili pukovnik Okampo
dolazili na mate, oživljavali bi sećanja na stare dane i
Legiju, a otac bi samo slušao i povremeno prozborio:
„Strašno, zar ne?” ili: „Tako je to, pobratime”.
Ponovo je zanjihao glavom i na časak zadremao. Ali se
ubrzo trgao i rekao:
– Jednog dana ću ti ispričati zanimljivu priču o dedi,
koji se nije prezivao Olmos nego Elmtriz, a koji je ovamo
došao kao poručnik engleske vojske u vreme najezde. Ah,
vrlo zanimljiva priča (nasmejao se i zakašljao).
Ponovo je zanjihao glavom i iznenada zahrkao.
Martin je pogledao prema vratima, ali se nije čuo
nikakaiv šum. Gde li je Alehandra? Šta li radi u svojoj sobi?
Pomislio je da nije otišao ne zato da ne bi ostavio starca
samog, jer ga ovaj nije ni čuo a možda ni video: starac je
nastavljao svoj tajanstveni i podzemni život, njega nije
zanimao ni Martin niti iko iz ovog vremena, jer je bio
izolovan godinama, gluvoćom i dalekovidošću, a pre svega
sećanjem na prošlost koja se isprečila kao mračni bedem od
sna. Živeo je na dnu tamne jame, sećao se crnaca, konjičkih
pohoda i dogodovština u Legiji. Martin nije ostao iz obzira
prema starcu nego zato što je osećao da ga je naprosto
skamenio neki strah od prelaska kroz one oblasti stvarnosti
u kojoj su kanda živeli taj starac, onaj ludak i sama
Alehandra. Nije se usuđivao da stupi u te zagonetne i
sulude oblasti, besmislene i nejasne kao snovi, a isto toliko
zastrašujuće. Ipak je ustao sa stolice na kojoj je dotle sedeo
kao prikovan i počeo da se tiho udaljava od starca.
Zaobilazeći stari nameštaj, zverao je oko sebe i pogledivao
onu kutiju u vitrini. Sa zidova su ga gledali preci. Tako je
stigao do vrata, zastao i nije imao smelosti da ih otvori.
Prislonio je uvo uz ključaonicu: imao je utisak da se ludak
nalazi s one strane vrata, s klarinetom u rukama, i da
očekuje da on izide. Čak mu se učinilo da čuje njegovo
disanje. Zaplašen, vratio se i ponovo seo.
– Nema više od sto devedeset pet kilometara –
odjednom je promrmljao starac.

Da, preostaje još sto devedeset pet kilometara. Tri dana

jahanja galopom kroz planinu, s naduvenim lešom koji zaudara i
čiji se zadah širi na stotine metara unaokolo, dok iz gnjileži već
curi užasna tečnost Stalno napred, s nekoliko strelaca u
zaštitnici. Od Huhuja do Uakalere, sto trideset tri kilometra. Još
samo sto devedesetpet kilometara, ohrabruju jedan drugoga. Još
samo četiri, možda pet dana jahanja galopom, ako budu imali
sreće.
U gluvoj noći čuje se samo topot avetinjske konjice. Stalno
prema severu.

– A u tim planinskim klancima sunce žestoko žeže, jer

su velike visine i vazduh je veoma čist. Tako je već posle
dva dana jahanja telo bilo naduveno, pričaše moj otac, a
zadah se osećao nekoliko stotina metara unaokolo, pa su
trećeg dana morali da odvoje meso od kostiju, baš tako.

Pukovnik Pedernera komanduje stoj i razgovara sa svojim

drugarima. Telo se raspada, zadah je užasan. Odvojiće meso od
kostiju i sačuvaće generalove kosti. I srce, reče neko. Ali pre svega
glavu: Oribe nikada neće dobiti glavu, nikada neće moći da
obeščasti generala.
Ko je spreman da to učini? Ko je kadar?
 Učiniće to pukovnik Alehandro Danel.
Tada s konja skidaju generalovo telo, koje grozno zaudara.
Polažu ga pored potoka Uakalera, a onda se pukovnik Danel
spušta na kolena pored njega i vadi svoj lovački nož. Kroz suze
posmatra golo i izobličeno telo svog vođe. Sa suzama u očima,
posmatraju ga ti tvrdi i zamišljeni ljudi, odrpani ratnici koji
prave krug oko njih dvojice.
Zatim pukovnik Danel polagano zabada nož u trulo meso.

Starac zanjiha glavom i reče:

– Za vlade don Bernardina imenovali su ga kapetanom
milicije u Guardiji de la Orketa, tako se zove tvrđavica, a
sada se selo zove Kapetan Olmos. Kasnije je bio
gradonačelnik, dok na vlast nisu došli federalisti. A o čemu
sam ti ono govorio?
– O tome kako je on (ko?) napustio mesto
gradonačelnika, gospodine.
– E, da, mesto gradonačelnika. Napustio ga je kada su
došli federalisti, e, da. A svakome ko je hteo da ga čuje,
možda zato da bi njegove reči doprle do don Huana
Manuela, govorio je da je prezauzet kravama i Indijancima,
te da nema vremena za politiku (smejuljenje). Međutim,
Obnovitelj nije bio glup čovek i nikada nije poverovao u te
reči (smejuljenje). A da nije bio na krivom putu dokazuje i
okolnost da je moj deda saznao da je don Huan Manuel
slao pisma gradonačelniku La Orkete u kojima mu je
nalagao da ne ispušta iz vida Engleza Olmosa (smejuljenje i
kašljucanje), jer je doznao da Olmos kuje zaveru sa drugim
zemljoposednicima u Salti i Pergaminu. Prepredenjak
jedan! Nije grešio. A i kako da greši takav jedan lisac! Ruku
na srce, deda se domunđavao sa pajtašima, što je i izišlo na
videlo kada se general Lavalje, avgusta 1840., iskrcao u San
Pedru. Deda se pojavio tamo sa svojom konjicom i dva
starija sina: Seledonijom, mojim ocem, kome je tada bilo
osamnaest godina, i godinu dana starijim mojim stricem
Pančitom. Eh, zlosrećnog li pohoda tog iz 1840.! Deda je
odolevao na Kebraćo Eradu do poslednjeg topovskog
đuleta, štiteći Lavaljeovo povlačenje. Mogao je da pobegne,
ali nije hteo. A kada je sve već bilo izgubljeno, ispalio je
poslednje topovsko đule i predao se Oribeovim trupama.
Kada je saznao za smrt svog sina Pančita, svog mezimca,
samo je izustio: „Barem se general spasao”. Eto tako je
završio svoj ovozemaljski život moj deda Patrisio Olmos.
Starčeva glava počela je da se njiše. Mrmljajući
„Armistron, e, da, Armistron”, najednom je utonuo u
dubok san.
 XIII

Martin je čekao. Vreme je prolazilo a starac se nije

budio. Pomisli da je starac sada zaista zaspao i tada polako,
trudeći se da ne pravi buku, ustade i krenu ka vratima kroz
koja je izišla Alehandra. Bio je veoma uplašen, jer se
uveliko razdanilo i jutarnja svetlost je već obasjavala don
Pančovu sobu. Sinu mu kroz glavu da bi mogao nabasati
na ujaka Bebea ili da bi stara Hustina, služavka, mogla već
biti na nogama. A šta bi im tada kazao?
„Došao sam sinoć sa Alehandrom”, tako bi im rekao.
Zatim pomisli da u toj kući ništa ne može izgledati
čudnovato, tako da nema razloga da strepi od neke
neprijatnosti. Osim možda susreta sa ludakom, ujakom
Bebeom.
A onda je začuo – ili mu se učinilo – neko škripanje,
neke korake u hodniku iza vrata. Držeći ruku na bravi,
uzdrhtalog srca, čekao je u tišini. Začuo se pisak nekog
voza u daljini. Prislonio je uvo na vrata i napregnuto
osluškivao: ništa se nije čulo. Već je nameravao da ih otvori
kada začu lagan, ali razgovetan šum: bili su to koraci,
oprezni i spori, kao da se neko prikrada tim istim vratima,
ali s druge strane.
„Ludak”, uzbuđeno pomisli Martin i na časak odvoji
uvo od vrata, plašeći se da neko ne naiđe i zatekne ga u
tom sumnjivom položaju.
Ne znajući šta da učini, ostao je duže u tom položaju. S
jedne strane, plašio se da otvori vrata i sretne se s ludakom;
s druge, gledao je don Panča i strepeo da bi ovaj mogao da
se svakog trena probudi i zovne ga.
 Ipak, pomisli, možda bi bilo bolje da se starac probudi.
Jer, ako bi ludak ušao, naišao bi na don Panča i on bi
mogao da mu objasni. A možda ludom nije ni potrebno
objašnjavati.
Priseti se da je Alehandra kazala da je reč o mirnom
ludaku, koji samo svira svoj klarinet, bolje rečeno, večito
ponavlja jednu te istu melodiju bez glave i repa. Ipak, nije
valjda da slobodno tumara kućom? Ili je možda zatvoren u
nekoj sobi, kao što je bila Skolastika, kao što je uobičajeno u
tim starim porodičnim kućama?
Jedno vreme je tako premišljao i napregnuto
osluškivao.
Pošto nije čuo ništa novo, umirio se, ponovo prislonio
uvo uz vrata i napregnuo se da razazna najmanji šum ili
sumnjivo škripanje. Ne, sada zaista nije čuo ništa.
Polagano je okretao bravu. Beše to jedna od onih brava
s ključaonicom od desetak santimetara. Učinilo mu se da je
nastala silna buka pri otvaranju vrata. Ukoliko se ludak
mota naokolo, mogao bi da ga čuje i zauzme odbrambeni
stav. No, sada, šta je tu je. Stoga je, odlučniji pred skoro
svršenim činom, naglo otvorio vrata.
Umalo nije kriknuo.
Pred njim je dostojanstveno stajao ludak. Bio je to čovek
od preko četrdeset godina, zarastao u višednevnu bradu,
bez kravate, u iznošenoj odeći, razbarušene kose. Na sebi je
imao sportski sako, svojevremeno valjda tamnoplav, i sive
flanelske pantalone. Košulja mu beše razdrljena. Sve na
njemu beše izgužvano i prljavo. U desnoj ruci, opuštenoj
niz telo, držao je svoj čuveni klarinet. Lice mu je bilo
odsutno i ispijeno, a oči nepomične i zabludele, što je čest
slučaj u ludaka; lice mršavo i izduženo, a na njemu
sivozelene oči Olmosovih i snažan orlovski nos. Glava mu
je bila ogromna i izdužena poput cepelina.
 Skamenjen od zaprepašćenja i straha, Martin nije imao
snage ni da izusti reč.
Ludak je u njega zurio dugo i ćutke, a onda se, bez reči,
okrenuo i njišući se blago (ali jedva primetno, poput dečaka
iz ulične kapele), otišao hodnikom verovatno ka svojoj sobi.
Martin je maltene trkom krenuo u suprotnom smeru, ka
dvorištu koje je već obasjavala jutarnja svetlost.
Postarija Indijanka prala je rublje u koritu. „Hustina”
pomisli Martin i ponovo se lecnu.
– Dobar dan – reče, trudeći se da deluje pribrano i da se
ponaša kao da je sve potpuno prirodno.
Starica ne odgovori. „Možda je gluva, kao don Pančo”,
pomisli Martin.
Ipak, zagonetan i nedokučiv pogled Indijanke pratio ga
je nekoliko trenutaka koji su se Martinu učinili beskonačni.
A onda je produžila da pere.
Martin je na časak zastao i oklevao. Ali, shvativši da
treba da se ponaša prirodno, zaputi se prema zavojitim
stepenicama koje vode na vidikovac.
Stigavši do vrata, pokucao je.
Pošto nije bilo odgovora, ponovo je pokucao. Opet nije
bilo odgovora. Onda je prineo usta ključaonici i zovnuo
Alehandru. Vreme je prolazilo a niko nije odgovarao.
Pretpostavio je da ona spava.
Tada pomisli da će biti najbolje ako ode. Ipak, nastavi
ka prozoru vidikovca. Kada je prišao, primeti da zavese
nisu navučene. Pogleda unutra i pokuša da razazna
Alehandru u polutami. Kada mu se pogled navikao na
pomrčinu, iznenadio se opazivši da nje nema u sobi.
Na trenutak nije znao šta da čini niti je mogao da dođe
sebi od iznenađenja. Onda se uputio ka stepenicama i
počeo pažljivo da silazi, trudeći se da štogod smisli.
Prošao je zadnjim dvorištem, obišao oko kućerine
zapuštenim bočnim vrtom i konačno se obreo na ulici.
 Neodlučno je koračao pločnikom prema ulici Montes de
Oka, da tamo uhvati autobus. Ubrzo je zastao, osvrnuo se i
pogledao prema kući porodice Olmos. U glavi mu je
vladala potpuna pometnja i nije znao šta da čini.
Pošao je nekoliko koraka prema kući, a zatim ponovo
stao. Pogledao je ogradu obraslu mahovinom, kao da nešto
očekuje. Šta? Pri dnevnoj svetlosti, kućerina je izgledala još
čudnovatija nego noću, jer su njeni podlokani i oguljeni
zidovi, vrt zarastao u travurinu, rešetke obrasle
mahovinom i maltene izvaljena vrata još više danju
odudarali od fabrika i dimnjaka koji su se isticali u
pozadini. Kao što i aveti izgledaju čudnovatije danju.
Martinov pogled se naposletku zaustavio na vidikovcu:
tamo gore, izgledao mu je usamljen, pust i zagonetan kao i
Alehandra. Bože mili – pitao se – šta se ovo dešava?
Sada, pri dnevnoj svetlosti, noć provedena u toj kući
izgledala mu je kao nekakav san: skoro besmrtan starac,
glava komandanta Aseveda u kutiji za šešire, ludi ujak sa
klarinetom i halucinantnim očima, stara Indijanka, nagluva
ili ravnodušna prema svemu, do te mere da se nije
potrudila ni da sazna ko je i šta traži taj stranac što izlazi iz
kuće a zatim se penje na vidikovac, priča o kapetanu
Elmtrizu, neverovatna priča o Skolastici i njenom ludilu, a
nadasve sama Alehandra.
Stao je polako da razmišlja: nije mogao tek tako da ode
do ulice Montes de Oka; bilo bi previše surovo. Odlučio je
da krene pešice, dakle ulicom Isabele Katolkinje prema ulici
Martina Garsije. U šetnji tom starom ulicom nekako je
sredio svoje zbrkane misli.
Najviše ga je kopkalo i brinulo što od Alehandre nema
ni traga. Gde li je provela noć? Nije li ga odvela do dede
samo da bi ga se otarasila? Neće biti, jer bi mu u tom
slučaju jednostavno dozvolila da ode onda kada je on hteo,
posle njene priče o Markosu Molini, o onome što se desilo
na plaži i o misionarstvu u Amazoniji. Pa zašto ga tada nije
pustila da ode?
Možda ni ona nije sve to predvidela. Možda joj je došlo
da ode dok je on bio kod dede Panča. Ali, u tom slučaju,
zašto mu to nije rekla? Uostalom, postupak nije bitan. Bitno
je da Alehandra nije provela noć na vidikovcu. Onda valja
pretpostaviti da noćiva na nekom mestu. Da negde obično
noćiva, jer po svemu sudeći te noći se nije desilo ništa
neuobičajeno.
Ili je jednostavno izišla da se prošeta ulicama?
Da, da, pomislio je sa iznenadnim olakšanjem, maltene
sa ushićenjem: izišla je da prošeta, da razmisli i da sebi
nađe oduška. Ona je takva: nepredvidiva i napaćena,
čudna, spremna da noću luta pustim prigradskim ulicama.
A što da ne? Zar se nisu upoznali u parku? Zar ona ne sedi
često na parkovskim klupama? Zar se na takvom mestu
nisu i upoznali?
Da, sve je mogućno.
Donekle umiren, prešao je nekoliko stotina metara. A
onda se prisetio dveju pojedinosti koje su mu u datom
trenutku privukle pažnju i sada ga kopkale: imena
Fernando, koje je samo jedanput pomenula a odmah zatim
kao da se pokajala, i Alehandrinog žestokog reagovanja
kada je on pomenuo slepe. Kakve veze imaju slepi ? Mora
da je u pitanju nešto značajno, jer se ona naprosto
skamenila. Taj zagonetni Fernando, nije li on slep?
Uostalom, ko je taj Fernando koga ona očevidno nije želela
da pomene, valjda iz neke vrste straha, kao što se neki
narodi plaše da pomenu ime božje?
Tužno pomisli da ga od nje razdvajaju mračni ponori i
da će ih oni verovatno uvek razdvajati.
Ipak, neka nova nada grejala mu je srce: zbog čega mu
je prišla u parku? Zar nije kazala da oseća potrebu za njim,
da njih dvoje imaju nešto bitno zajedničko?
 Neodlučno je išao još nekoliko koraka, a onda je zastao,
pogledao u pločnik kao da sebe pita i procedio: „Ali, za šta
sam ja to njoj potreban?”
Obuzela ga je zaslepljujuća ljubav prema Alehandri.
Tužno je pomislio da ona ne oseća ništa slično prema
njemu. I da, ukoliko je Martin njoj potreban, posredi nije
ipak isto osećanje ljubavi.
U glavi mu je nastala potpuna zbrka.
 XIV

Alehandra se nije javljala danima. A Martin je lutao oko

kuće u Barakasu i nekoliko puta poizdalje pogleđivao
zarđala vrata i ogradu.
Potpuno je klonuo duhom kada je izgubio posao u
štampariji. Jedno vreme neće biti posla, rekoše mu. Ali
njemu je bilo savršeno jasno da je razlog za otpuštanje ležao
u nečemu sasvim drugom.
 XV

Nije došao svesno: ali sada je bio tu, pred gostionicom u

ulici Pinson i osećao kako bi svakog časa mogao da se
onesvesti. Činilo se da ga reči PIZZA, PIVO, VINO ne
udaraju u glavu nego pravo u stomak, kao što je slučaj sa
Pavlovljevim psima. Kada bi barem Busić bio tu. Ali ni od
njega nije bilo traga. Mora da je otperjao nekuda na jug i ko
zna kada će se vratiti. Tu je bio Čičin, sa svojom kapom i
crvenim hozntregerima, i Umberto J. D’ Arkanhelo,
poznatiji kao Tito, sa čačkalicom u ustima umesto cigarete i
Kritikom presavijenom u desnoj ruci što su, moglo bi se reći,
bili njegovi osobeni znaci, jer samo bi obična varalica mogla
da bez čačkalice i Kritike u desnoj ruci izigrava da je
Umberto J. D’Arkanhelo. Imao je nešto ptičje, sa kukastim i
šiljatim nosem, sa razrokim i sitnim očima usađenim malko
postrance na tom pljosnatom i koščatom licu. Nervozan i
nemiran kao i obično, čačkao je zube i nameštao pohabanu
kravatu. Isturena Adamova jabučica šetala mu je gore-dole.
Martin ga je posmatrao opčinjeno, sve dok ga Tito nije
primetio. Dajući mu znak presavijenom Kritikom, slično
saobraćajcu, pozva ga da uđe, posadi ga na stolicu i poruči
mu Čincano s biterom. U međuvremenu je raširio novine,
već otvorene na sportskoj strani, udario po njoj rukom, koja
je bila gotovo kost i koža, nagnuo se prema Martinu preko
mermernog stolića i muljajući čačkalicu po ustima, rekao:
Znaš li koliko je dato love za ovog čoveka? Na to pitanje Martin
je poprimio zaplašen izraz, kao učenik kad ne zna lekciju;
mada su mu se usne pokrenule, nije smogao snage da
prozbori ni reč, dok je D’Arkanhelo, čije su oči sevale od
besa a Adamova jabučica zastala negde na sredini grla,
čekao odgovor: podrugljivo se i jetko osmehivao unapred
zbog neizbežne greške, ne samo mladićeve nego i bilo koga
ko ima iole mozga. Srećom, prišao je Čičin s bocama i onda
mu je Tito okrenuo ušiljeno lice i rekao: Deder, Čičine, kaži ti
meni koliko su platili za ovoga nesposobnjakovića Ćinkotu?
Sipajući vermut u čaše, Čičin je odgovorio pa otkuda ja da
znam, pet stotina, na šta se Tito zlurado nacerio (jer se
pokazalo do koje mere je on, Umberto D’Arkanhelo, bio u
pravu), uzviknuo ha, presavio Kritiku, kao što profesor
vraća u vitrinu aparat posle praktičnog ogleda, dodao:
Osam stotina 'iljada, brajko, i posle pauze srazmerne
ogromnoj besmislici, zaključio: Pa mi onda reci da u ovoj
zemlji nismo svi ludi. Netremice je gledao Čičina, kao da, ma
njegovom licu traži i najmanji znak negodovanja. Za
trenutak sve beše zastalo: D’Arkanhelova jabučica, njegove
podrugljive oči, Martinov pažljiv izraz na licu i Čičin sa
svojom kapom i crvenim hozntregerima dok je u vazduhu
držao bocu vermuta.
Neobičan prizor potraja sekundu ili dve. Tito nasu sodu
u vermut, otpi nekoliko gutljaja i utonu u turobno ćutanje,
gledajući, kao i obično u sličnim trenucima, prema ulici
Pinson. Pogled mu je bio bezizražajan, u neku ruku
simboličan, i nije odgovarao stvarnom viđenju spoljnih
događaja. Zatim se vratio svojoj omiljenoj temi: Eh, fudbal
više nije ono što je bio. Šta da očekuješ od igrača koji se kupuju i
prodaju? Pogled mu postade sanjarski i on se, po ko zna koji
put, priseti Velike epohe kada je još bio klinac, „evo
ovolicki” I dok je Martin, iz puke stidljivosti, pio vermut,
uveren da će mu loše pasti posle dva dana gladovanja,
Umberto J. D’Arkanhelo mu je govorio: Treba maznuti lovu,
momče. Poslušaj ti mene. To ti je jedini životni zakon. Zgrnuti
mnogo love, maznuti glavni zgoditak, a za to vreme je
nameštao izlizanu kravatu i povlačio rukave pohabanog
sakoa koji su bili dokaz da je on, Umberto D’Arkanhelo,
sušta suprotnost filozofiji koju propoveda. I dok je
dobronamerno nutkao mladića da iskapi vermut, čavrljao
je o onim vremenima i Martinu se ubrzo učinilo kao da se
taj razgovor vodi negde na pučini. Govorim ti o 1915. godini,
momče, kada sam odlazio na utakmice sa ujkom Visenteom. Beše
zavladala prava pomama, a Martin je osećao muku i tužno se
sećao Alehandre, a sve povodom Segela i Ministra Brina. Sve ti
je to tako potrajalo dok nisu doveli u tim Bransena i Del Krusera.
A to bese 1923. Eh, Čičine, sećaš li se kako je samo izgledao prvi
tim. Čičin na trenutak prestade da briše čaše, začkilji prema
plafonu i nakon što je najpre nešto promrmljao, izruči kao
iz rukava: De lo Santo, Vergara, Sereso, Prijano, Penej, Grande,
Farenga, Moltedo, Hose Farenga i Basigalupi. A onda nastavi
da briše čaše. No tada Tito razveza: Baš tako, baš tako, brale. I
mada je Rasing osvojio prvenstvo, naši momci zauzeše četvrto
mesto. Godine 1918. Već smo bili treći, a sledeće godine
osvojismo kup. Ajde, Čičin, reci koja su to bila jedanaestorica.
Premišljajući časak, Čičin zažmuri i izređa imena: Ortega,
Busio, Tesorjeri, Lopes, Kanaveri, Kortelja, Elji, Boso, Kalomino,
Miranda i Martin, zatim se lati pranja, a Tito prihvati: Tako
je, bogami, tako je. Eh, kakav tim, momče. Veliki Tesorjeri. Niti je
bilo niti će biti golgetera kakav je bio Ameriko Tesoijeri, to vam
jamčim ja, Umberto D’Arkanhelo, koji je video kako se igra veliki
fudbal, pravi fudbal. Opet je nešto natezao s kravatom i
gnevno pogledivao prema ulici Pinson, dok je ojađeni
Martin, kao u nekakvoj fantasmagoriji, video starog Panču
Olmosa kako govori o Legiji, Alehandru naslonjenu na
ogradu od terase i glavu komandanta Aseveda. A to isto
važi, bratac, za slavnog Pedra Lea Zumala, najbrže krilo koje je
ikada pikalo loptu na našim stadionima. On ti je izmislio dupli
pas, koji će kasnije mnogi pokušati da oponašaju. Eh, kakva su to
bila vremena! zaključi Tito i prebaci čačkalicu iz levog u
desni ugao usta, pa se ponovo zagleda prema ulici Pinson.
A Martinu se u mislima priviđala Alehandra, činila mu se
kao da spava na ivici ponora. Ali, primeti D'Arkanhelo,
treba kazati što jest jest, ne sme čovek da greši dušu, nije tada
igrala sjajno samo momčad Boke, bilo je i drugih majstora,
nemojmo se zavaravati. Eto, da ne idemo dalje, uzmi onog crnog
Seoanea, čuvenog Praščića Seoanea koji je godinama bio centarfor
Crvenih Đavola. Budimo iskreni, mladiću: crnac Seoane je
oličavao klasične kreolske vragolije u službi plemenitog sporta.
Bio je oštrouman i neustrašiv.; straota od strelca svog doba. Znaš
li šta je o njemu rekao Amenko Tesorjeri? Kralj protivničke
polovine. I time je sve rečeno, sinko. A Domingo Taraskoni?
Veliki Taraska je bio zvezda amaterskog fudbala. Dobar dribler;
sjajan šuteri izvođač slobodnih udaraca s desne strane, označio je
slavno razdoblje u istoriji argentinskog sporta. Ali... a u fudbalu
uvek postoji jedno ali, kao što govoraše pokojni Saneta, u isto
vreme kada i Taraska, blistao je veliki Seoane.
D’Arkanhelo se prepusti mislima, muljajući čačkalicu
po ustima i zureći u ulicu Pinson.
– To su bila vremena – promrmlja za sebe.
Zatim pričvrsti kravatu, povuče rukave sakoa, okrenu
se ka Martinu s gorkim izrazom na licu, kao neko ko se
vraća u surovu stvarnost, lupi po novinama i reče: Osam
stotina hiljada srebrnjaka za tog nesposobnjakovića. Tako ti je to.
Dok je pričvršćivao pohabanu kravatu, sitne oči su mu
besno sevale. A onda, pokazujući vertikalno kažiprstom,
kao da govori stolu, dodade: Ovde, u ovoj zemlji treba se
opametiti. Ili ćeš se opametiti ili ćeš biti zeznut za sva vremena.
Gledajući okupljene mladiće, ali se bajagi obraćajući
Martinu (koji je kao u nejasnom i poetskom snu već počeo
da nazire usnulu Alehandru), vitlajući ponovo
presavijenim novinama, Tito nastavi: Eto, uzmeš pa čitaš
novine i saznaš za neku mućku. I šta ti preostaje nego da misliš
na mesec ili čitaš te knjige. Sećaš li se mućke sa Korporacijom? A
šta je bilo posle revolucije od 45-te? Sve te vojničine i pandurija
uvek ponavljaju jedno isto, da će zemlju očistiti i dovesti u red.
Ali, na kraju uvek ispadne isto: podmićivanje i otimačina. A
onda je, pričvrstivši kravatu, bacio besan pogled na ulicu
Pinson i nakon kraće (ljutite) filozofske meditacije, dodao:
Ti samo bubaj, postani Edison, izmisli telegraf ili leči hrišćane,
otiđi u Afriku kao onaj stari Nemac s velikim brkovima, žrtvuj se
za čovečanstvo, danonoćno crnči i dirinči, i videćeš da će te
raspeti, a drugi će se nafilovati lovom. Zar ne znaš da veliki ljudi
uvek završe kao siromašni i zaboravljeni? Ponovo je ljutito
pogledao prema ulici Pinson i povukao iskrzane rukave
sakoa, dok su mu se mladići smejali ili dobacivali zar baš
moraš da nas večno gnjaviš istom pričom? Onako dremijiv,
Martin je ponovo video Alehandru kako sklupčana spava
pred njegovim očima, kako žudno diše kroz poluotvorena
usta, ona njena sočna, čulna i podrugljiva usta. Video je
njenu dugu i pravu crnu kosu s crvenkastim prelivima,
rasutu po jastuku, njeno izduženo lice, njene crte isto tako
opore kao i njena napaćena duša. I njeno telo, njeno klonulo
telo, njene grudi ispod bele bluze i one divne, dugačke i
skupljene noge koje ga dodiruju. Da, ona je bila tu,
nadohvat njegove ruke i njegovih usta, na izvestan način
nezaštićena, ali koliko samo daleka, koliko nedostižna!
„Nikada”, rekao je sebi ozlojeđeno i gotovo glasno, dok
je neko vikao u pravu je Peron, sve bi te glavešine trebalo
povešati na Majskom trgu, „nikada”, a ipak je odabrala njega.
A zbog čega, blagi bože, zbog čega? Jer, čvrsto je verovao,
nikada neće saznati njene najskrovitije tajne i ponovo mu
padoše na um reči slep i Fernando u času kada je neki mladić
ubacio novčić u džuboks i začula se pesma Platerosa. Tada
D’Arkanhelo planu, dograbi Martina za ruku i povika:
– Ajmo, momče. Nama nije mesto ovde. Dokle ćemo
dospeti sa svim tim lakrdijašima što nam probijaju uši
fokstrotom.
 XVI
Hladan povetarac rasanio je Martina. D’Arkanhelo je i
dalje gunđao. Zadugo se nije smirio. Tada ga je upitao gde
radi. Postiđen, Martin odgovori da je bez posla.
D’Arkanhelo ga pogleda.
– Već dugo?
– Da, poodavno.
– A imaš li porodicu?
– Ne.
– Gde živiš?
Martin je oklevao sa odgovorom. Beše pocrveneo, ali
srećom (pomislio je) bila je noć. D’Arkanhelo ga opet
pažljivo odmeri.
– U stvari... – promrmlja.
– Šta?
– Ovaj... otkazali su mi sobu...
– A gde sada noćivaš?
Martin postiđeno promrmlja da noćiva gde stigne. A da
bi ublažio tu činjenicu, dodade:
– Ionako još nije hladno.
Tito zastade i ispitivački ga pogleda pri svetlosti ulične
svetiljke.
– A imaš li love, barem za klopu?
Martin je ćutao. Tada D’Arkanhelo prasnu:
– Do đavola! Može li se znati zašto ništa nisi rekao? Ja
tu raspredam vazdan o fudbalu, a ti bockaš meze. Zajebi!
Odveo ga je u jednu gostionicu. Dok su jeli, zamišljeno
ga je posmatrao.
Kada su završili i izišli, pričvršćujući kravatu, reče mu:
 – Ne sekiraj se, momče. Sada idemo kući. Posle ćemo
već videti.
Ušli su u staro spremište za kočije, koje je nekada
verovatno pripadalo nekoj gospodskoj kući.
– Znaš, moj ti je matori do pre desetak godina bio
kočijaš. Otkako ga je stegla reuma, ne može ni makac. Sem
toga, ko bi danas i iznajmio kočiju. Moj stari je jedna od
mnogih žrtava napretka u velegradu. Uostalom, zdravlje je
najvažnije.
Bila je to kućerina s više stanova i konjušnica: čulo se
dovikivanje, razgovori i nekoliko radio-prijemnika u isti
mah. Svuda je zaudaralo na izmet. U starim spremištima
bilo je nekoliko dostavnih kola i jedan kamionet.
Čulo se trupkanje konja.
Uputili su se ka dnu dvorišta.
– Dok sam još bio klinac, ovde su stajale tri kočije.
Milina ih beše pogledati: trideset devetka, četrdeset dvojka
i devedesetica. Trideset devetkom je kočijašio moj matori.
Bila je pravi dragulj. Ne zato što je bila ćaletova, jok, ali ti
tvrdim da je bila prava mezimica. On ju je bojio, glancao,
lickao joj fenjere. A pogledaj je sada.
Prstom je pokazao na ugao u kome je, odbačen, stajao
trup nekakve kočije: bez fenjera, bez guma, sva raspukla, sa
ubuđanim i poderanim krovom.
– Sirotica, a do pre nekoliko meseci još je vožena. Vozio
ju je Nikola, ortak mog matorog, ali je taj umro. A da
budem iskren, bolje je što je umro, jer onako kako je taj
nesrećnik radio, bolje je što ga nema. Bio je nosač na stanici
Konstitusion, teglio je prtljag.
Pogladio je točak stare kočije.
– ’Beš ga – kazao je promuklo – trebalo je videti ovu
kočiju na korzu Barakasa u vreme karnevala. I moga starog
gore na sedištu, sa šeširom na glavi. Dečko moj, veruj mi na
reč da je izazivao divljenje.
 Martin ga zapita da li tu stanuje i njegova porodica.
– Kakva porodica i kakvi bakrači, mladiću moj. Sami
smo ovde ćale i ja. Keva je umrla pre tri godine. Moj brat
Ameriko živi u Mendosi. Drugi brat, Bačiča, oženjen je i
živi u Mataderosu. Brat Arhentino, zvani Tino, bio je
anarhista i ubijen je tridesete na Aveljanedi. Jedan brat po
imenu Čikin, u stvari tako smo ga mi zvali, umro je od
sušice.
Nasmejao se.
– Znaš, nekoliko nas je ispalo zafrknuto s plućima.
Mislim da je to zbog olova iz boje. I sestra Mafalda je udata
i živi u Asulu. Jedan od moje braće, Andres, malo je ćaknut,
pa čak i ne znamo gde se trenutno nalazi, mislim da se
mota negde oko Baija Bianke. Zatim, tu je Norma, šta da ti
pričam. Ona ti je od onih što povazdan čitaju filmske i
radio-revije, a žarko želi da postane glumica. Eto tako,
matori i ja smo sami. Šta ti je život, mladiću: oženiš se,
izrodiš decu, a na kraju uvek ostaneš sam, kao moj matori.
Srećom te sam ja donekle lud, a neće me nijedna žena, jer
inače ko zna ne bih li i ja ostavio taticu da lipše sam kao
pas.
Ušli su u sobu. U njoj su bila dva kreveta: jedan je
pripadao onom bratu skitnici koji se vrzmao oko Baija
Blanke. Stoga je Martin, do daljnjeg, mogao da spava tu.
Pre toga mu je Tito pokazao svoje dragocenosti: fotografiju
Amerika Tesorjerija, prikačenu na zidu, a preko nje
argentinsku kokardu. U dnu fotografije bila je posveta:
„Prijatelju Umbertu J. D’Arkanhelu”. Tito je zadivljeno
gledao u sliku. Onda reče:
– Veliki Ameriko.
Po zidovima je bilo i drugih fotografija i isečaka iz lista
El Grafiko, a preko svega beše raširena velika zastava
fudbalskog tima Boka.
 Na sanduku je stajao starinski fonograf sa rogom i na
navijanje.
– Radi li? – upita Martin.
D’Arkanhelo ga iznenađeno i maltene prekorno
pogleda.
– Baš bih voleo da vidim neki od ovih današnjih
gramofona da svira kao ovaj.
Prišao je i maramicom skinuo nekakvu trunčicu sa
velikog roga.
– Čak i da mi daju lovu pride, ne bih se menjao ni za
jedan od ovih današnjih. Znaš šta, ti aparati su suviše
komplikovani. Ovi su bili prirodniji, a glas – kao iz grla da
izlazi.
Stavio je ploču Ojađena duša i navio fonograf. Kroz rog
se začuo Gardelov glas, jedva se probijajući kroz gustiš od
šumova. A Tito je klimao glavom i uzbuđeno šaputao;
Divota jedna, dečko moj, divota jedna! Ćutali su. Kada je ploča
došla do kraja, Martin primeti suze u D’Arkanhelovim
očima.
– ’Beš ga... – reče i usiljeno se osmehnu. – Svi ovi što su
se posle njega pojavili, svi su oni obično sranje.
Vratio je ploču u nekakav prastar i izlepljen omot,
pažljivo ga spustio na jednu hrpu i zapitao:
– A tebi, momče, dopada li ti se tango?
– Da, naravno – oprezno odgovori Martin.
– Baš mi je milo. Jer, da ti pravo kažem, ova današnja
mladež nema pojma šta je pravi tango. Udarili u fokstrot,
bolero, rumbu, u sav taj cirkus od muzike. Tango je nešto
ozbiljno, nešto duboko, mladiću. Navodi te na razmišljanje.
Seo je na krevet i zamislio se.
– Ali – reče potom – sve je to prošlost. Ponekad,
mladiću moj, pomislim da je u ovoj zemlji sve već prošlo,
da je sve što je bilo dobro otišlo u nepovrat, baš kao što i
tango kaže. Otišlo u nepovrat: i tango i fudbal i karneval i
korzo i šta ti ja znam šta sve nije. Pa kad nekome od tih
pajaca padne na pamet da komponuje tango, šta da ti
pričam. Tango mora da bude tango, inače piši propalo. I s
tim je gotovo, momče, gotovo je. To je nešto od čega ti se
srce cepa, ali je istina velika k’o kuća.
No, kako je uvek nastojao da bude pravedan, dodade:
– Pa dobro, može biti da je reč o nekoj značajnoj muzici,
đavo će ga znati. Možda Pjacola i ovi današnjj momci
komponuju nešto značajno, ozbiljnu muziku, poput
Štrausovih valcera. Ne sumnjam u to. Ali tango, tango u
pravom smislu te reči, uveravam te, mladiću moj, to
sigurno nije.
Potom mu je pričao o tome kako mu otac boluje od
teškog oblika reumatizma i kako ga je naročito pogodila
svađa sa Bačičom.
– Znaš – mrzovoljno reče – jednog dana Bačiča saopšti
matorom da će prodati četrdeseticu i od dobijenih para
kupiti u ortakluk nekakav taksi. Možeš da zamisliš kako se
stari rasrdio. Naljutio se, psovao ga, preklinjao, ali sve je
bilo uzalud, jer je Bačiča tvrdoglav kao mazga. Da sam ja
kojim slučajem imao pri ruci ciglu, kunem ti se da bih mu
glavu rascopao. Ali sve je bilo uzalud. Kupio je taksi i, da
nevolja bude veća, dovezao ga ovde. Stari je pao u krevet i
ležao jedno mesec dana. Kada se pridigao, više nije bio onaj
od ranije.
Zatim dodade:
– Ne samo da je uradio ono što je naumio, nego mu je
još govorio: kočije su, matori, odslužile svoje, treba se
pomiriti sa istinom, govorio je, kako misliš da čovek može
da živi od tog krša, matori, zar ne vidiš da moramo da
idemo u korak s napretkom, govorio je, zar ne kapiraš da
svet ide napred, a ti se upinješ ne bi li zadržao tu krntiju, i
to tek onako, jer ti se ćefnulo, zar ne vidiš da ljudi traže
brzinu i efikasnost, govorio je, svet mora da ide sve brže,
govorio je. A svaka reč bila je poput noža.
Onda krenuše na počinak.
 XVII

Sutradan je Martin doneo odluku. Otišao je

Alehandrinoj kući i pošto je nije zatekao tamo, ostavio joj je
poruku da mu se javi na Čičinovu adresu, jer mu je hitno
potrebna.
Nekoliko dana čekao je uzalud. Najzad, Čičin mu dade
znak i predade mu koverat. Drhtavim rukama ga je otvorio
i počeo da čita pismo. Krupnim, neujednačenim i
nervoznim rukopisom Alehandra mu je jednostavno
poručila da ga čeka u šest.
Nešto pre šest bio je već na klupi u parku, uzbuđen ali i
srećan, misleći kako sada ima nekoga kome će ispričati
svoje nevolje. I to nekoga kao što je Alehandra, što je isto
tako prekomerno kao kada bi neki prosjak pronašao
basnoslovno blago.
Potrčao je ka njoj kao dete i ispričao joj o štampariji.
– Pomenula si nekog Molinarija – rekao je Martin. –
Ako se ne varam, kazala si da je vlasnik velikog preduzeća.
Alehandra je podigla pogled ka mladiću, izvijajući
obrve u znak čuđenja.
– Molinarija? Ja ti govorila o Molinariju?
– Da, i to baš na ovom mestu, kada si me zatekla kako
spavam. Sećaš li se? Kazala si mi: sigurno ne radiš za
Molinarija. Pamtiš li?
– Može biti.
– Je li on tvoj prijatelj?
Alehandra ga odmeri podsmešljivo.
– Zar sam ti rekla da mi je prijatelj?
 Međutim, tog trenutka je Martin bio suviše ispunjen
nadom da bi njenom izrazu pridao neko skriveno značenje.
– Šta misliš? – upita on. – Veruješ li da bi on mogao da
me zaposli?
Ona ga odmeri kao što lekari gledaju regrute pred
odlazak na odsluženje vojnog roka.
– Umem da kucam na mašini, mogu da pišem pisma,
da... vršim korekture...
Martin pocrvene.
– Da li ti imaš blagog pojma šta znači raditi u velikom
preduzeću? Tamo gde postoji merač vremena i sve ostalo?
Martin izvadi svoj beli perorez, rasklopi ga i, pognuvši
glavu, ponovo ga sklopi.
– Nisam probirač. Ako ne mogu da radim u kancelariji,
mogu da radim u pogonu ili kao fizikalac.
Alehandra pogleda njegovo pohabano odelo i poderane
cipele.
A kada je Martin podigao pogled ka njoj, primetio je
njen ozbiljan izraz i namršteno čelo.
– Šta, zar je tako teško?
Ona odmahnu glavom.
A zatim reče:
– U redu, nemoj da se sekiraš, naći ćemo neko rešenje.
Ustalaje.
– Dođi. Hajde da prošetamo, užasno me boli želudac.
– Želudac?
– Da, boli me često. Mora da je čir.
Dođoše do kafea na uglu ulica Brazil i Balkarse.
Alehandra pride šanku, poruči čašu vode, izvadi iz tašne
bočicu i usu nekoliko kapi u čašu.
– Šta ti je to?
– Laudanum.
Ponovo prođoše kroz park.
– Hajdemo malo do luke – reče Alehandra.
 Sišli su ulicom Admirala Brauna, skrenuli u ulicu
Biskupa Espinose nadole i ulicom Pedra de Mendose stigli
do nekog švedskog broda na koji se vršio utovar.
Alehandra je sela na jedan od velikih švedskih sanduka
i zagledala se u reku, a Martin na jedan manji, kao da je
krotki podanik te princeze. Oboje su zurili u veliku
žutosmeđu reku.
– Vidiš li da imamo mnogo zajedničkih osobina? –
upita.
A Martin je mislio: da li je moguće! Mada uveren da
oboje vole da posmatraju reku, mislio je da je to beznačajno
u poređenju sa onim drugim ozbiljnim stvarima koje ih
razdvajaju, sitnica koju niko ne bi mogao da shvati ozbiljno,
a ponajmanje sama Alehandra, imajući u vidu – pomisli –
kako je veselo izgovorila tu rečenicu; tako i znamenite
ličnosti umeju da se odjednom, demokratski, fotografišu na
ulici pored nekog radnika ili dadilje, te da se pri tom
pokroviteljski smeše. Mada bi ta rečenica mogla da bude i
ključ neke tajne istine, a da to njihovo zaneseno
posmatranje reke predstavlja tajnu formulu savezništva u
nečemu znatno presudnijem. Jer, kako je čovek mogao da
zna o čemu ona u stvari razmišlja? Gledao ju je odozdo,
nespokojno, kao što bi neko napregnuto gledao dragog
akrobatu koji se kreće na opasnoj visini gde mu niko ne
može priteći u pomoć. Gledao je u nju, tajanstvenu i
uznemirujuću, dok joj je povetarac mrsio crnu i pravu kosu.
Ispod bluze su se oc:rtavale njene isturene i malčice
razmaknute grudi. Gledao ju je kako puši, sa odsutnim
izrazom na licu. Činilo se da je taj predeo kojim su brisali
vetrovi stišala seta, kao da su ti vetrovi stali pa je sve
prekrila gusta magla.
– Kako bi bilo lepo otići nekuda daleko – reče ona
najednom. – Otići nekuda iz ovog groznog grada.
Martina je pogodio taj bezlični oblik: otići.
 – Otišla bi? – upita je slomljenim glasom.
Ne gledajući ga, gotovo potpuno odsutna, ona
odgovori:
– Da, drage volje, Otišla bih nekuda daleko, gde nikoga
ne bih poznavala. Možda na neko ostrvo, na neko od onih
ostrva kakvih sigurno još ima ponegde.
Martin pognu glavu i stade da perorezom struže
sanduk i da čita natpis THIS SIDE UP. Alehandra se okrenu
prema njemu, pogleda ga letimice, a onda ga upita šta mu
je. Stružući sanduk i čitajući THIS SIDE UP, Martin joj
odgovori da mu nije ništa, ali ga je Alehandra i dalje
posmatrala i razmišljala. Oboje su dugo ćutali. Već se
smrkavalo i na lućkom molu je zamirao žamor: dizalice su
prestale da rade, a lučki radnici su kretali kućama ili su
zalazili u obližnje kafane.
– Hajdemo u „Moskvu” – reče Alehandra.
– U „Moskvu”?
– Da, u ulici Independensija.
– Da nije preskupo?
Alehandra se nasmeja.
– Čoveče, pa to je obična krčma. Osim toga, Vanja mi je
prijatelj.
Vrata su bila zatvorena.
– Nema nikoga – primeti Martin.
– Umukni – odbrusi Alehandra i pokuca.
Ubrzo im otvori čovek u košulji: kosa mu je bila prava i
bela, lice dobrodušno i prefinjeno, a na njemu je titrao setan
osmeh. Na obrazu, pored oka, poigravao mu je živac.
– Ivane Petroviču – reče Alehandra, pružajući mu ruku.
Uz mali naklon, čovek je prinese usnama.
Seli su pored prozora koji je gledao na Kolumbovo
šetalište. Lokal je bio slabo osvetljen čkiljavom svetiljkom
okačenom pored kase, gde je neka debeljuškasta i oniža
žena, slovenskih crta, pila mate.
 – Imam poljsku votku – reče Vanja. – Juče sam je
nabavio, stigao je brod iz Poljske.
Kada se udaljio, Alehandra reče:
– Sjajan čovek, ali ona debela – i pokaza prema kasi – ta
debela je pokvarena. Pokušava da Vanju strpa u ludnicu da
bi sve ovo ostalo njoj.
– Vanju? Zar mu se nisi obratila sa Ivane Petroviču?
– Tupavko: Vanja je deminutiv od Ivan. Svi ga zovu
Vanja, ali ja ga zovem Ivane Petroviču, da bi se osećao kao
u Rusiji. A i meni se tako dopada.
– A zbog čega da ga strpaju u ludnicu?
– On uživa morfijum i dobija napa.de. A tada ona
debela hoće da iskoristi priliku.
Doneo je votku i dok je točio, reče:
– Aparat sada dobro radi. Imam Bramsov violinski
koncert, hoćete li da ga čujete? Svira niko drugi nego
Hajfec.
Kada se odmakao nekoliko koraka, Alehandra reče:
– Vidiš li? Sušta velikodušnost. Bio je violinista u
pozorištu „Kolumbo”, a sada ga je žalosno videti kako
svira. A nudi ti upravo jedan violinski koncert, i to Hajfeca.
Jednim pokretom mu skrenu pažnju na zidove: kozaci
kako u galopu upadaju u selo, vizantijske crkve sa zlatnim
kubetima, Cigani. Sve je bilo oskudno i sirotinjsko.
– Ponekad mislim da bi voleo da se vrati. Jednog dana
mi je rekao: „Zar vam se ne čini da je Staljin, sve u svemu,
veliki čovek?” I dodao da je, na izvestan način, on jedan
novi Petar Veliki i da, na kraju krajeva, želi da Rusija bude
moćna. Ali sve je to rekao tiho, pogledajući svaki čas prema
debeloj. Mislim da ona po micanju usana zna šta on govori.
Sa izvesnog odstojanja, kao da ne želi da uznemirava
ljude, pokretom ruke pokazivao je na muzičku kutiju i
davao neke znakove kao da je hvali. A Alehandra se
osmehnu i potom reče Martinu:
 – Svet je jedno đubre.
Martin se usprotivi:
– Nije, Alehandra! Na svetu ima mnogo lepih stvari.
Ona ga pogleda, a pri tome je možda mislila na njegovo
siromaštvo, na njegovu majku, na njegovu usamljenost:
uprkos svemu, još je kadar da nalazi lepote u svetu!
Podrugljiv osmeh je prekrio njen malopređašnji razneženi
izraz. Lice joj se zgrčilo kao kada kiselina kapne na nežnu
kožu.
– Kojih?
– Mnogih, Alehandra! – uzviknu Martin i pritisnu njenu
ruku na svoje grudi. – Eto, ta muzika... čovek kao Vanja... a
naročito ti, Alehandra... ti...
– Zaista ću pomisliti da si još balavo derište, glupane
jedan.
Na časak se zamisli, otpi malo votke, a zatim nastavi:
– Dabome, u pravu si. Na svetu ima divnih stvari...
naravno da ima...
A onda se okrenu ka njemu i gorko dodade:
– Ali ja sam đubre, Martine. Razumeš li me? Ne
zavaravaj se.
Martin oberučke stegnu Alefaandrinu ruku. prinese je
usnama i stade da je vatreno ljubi.
– Nisi, Alehandra! Zašto govoriš tako okrutno? Ja znam
da to nije tačno. Sve što si rekla o Vanji, a i mnogo toga što
sam čuo od tebe, dokazuje da to nije istina!
Oči su mu bile pune suza.
– Dobro, de, ne uzrujavaj se – reče Alehandra.
Martin spusti glavu na Alehandrine grudi i više ga ništa
pod nebom nije zanimalo. Kroz prozor je video kako noć
pada na Buenos Ajres, zbog čega se osećao još zaštićeniji u
tom skrovitom kutku okrutnog grada. Odnekuda mu se
javi pitanje koje nikada nikome nije postavio (a i kome je
mogao da ga postavi?) pitanje čistih i jasnih obrisa, kao što
su ivice novčića kojeg hiljade bezimenih i prljavih ruku još
nisu izlizale, iskrzale ni oštetile:
– Voliš li me?
Na trenutak je izgledalo da ona okleva, ali zatim
odgovori:
– Da, volim te. Mnogo te volim.
Martin se osećao čudesno izdvojen od grube spoljašnje
stvarnosti, kao što biva u pozorištu (mislio je godinama
kasnije) kada se uživimo u svet pozornice, dok nas napolju
čekaju bodlje svakodnevice, stvari koje će nam zacelo
naneti bol čim se pogase svetlosti pozornice i čarolija mine.
I kao što spoljašnji svet, mada u ublaženom vidu, uspe
jednog dana da dopre do nas u pozorištu, u obliku daleke
vreve (automobilske sirene, uzvici prodavca novina ili
pištaljka saobraćajca), tako su do njegove svesti dopirali,
nalik uznemirujućem žamoru, nevažni događaji, reči koje
su unosile nemir i narušavale čaroliju: one reči koje je
izrekla u luci i iz kojih je on bio svirepo izuzet („vrlo rado
bih otišla iz ovog groznog grada”), zatim malopređašnje
reči („ja sam đubre, nemoj da se zavaravaš”), reči koje su
kao potmuo bol prodirale u ejegovu dušu i koje su (dok se
on s glavom na Alehandrinim grudima tog trena prepuštao
silnoj sreći) rile kroz dublje i skrovitije zone njegove duše,
sašaptavajući se s drugim tajanstvenim rečima: slepi,
Fernando, Molinari. Ali, nije bitno – uporno je ponavljao –
nije bitno, zagnjurujući glavu u njena topla nedra i milujući
joj ruke, kao da na taj način osigurava da čarolija potraje.
– A koliko me voliš? – upitao je detinjasto.
– Mnogo, već sam ti rekla.
Ipak, njen glas mu se učinio nekako dalek. Podigao je
glavu, pogledao Alehandru i primetio da je odsutna
duhom, da joj je pažnja usmerena na nešto što nije tu, uz
njega, nego negde drugde, daleko i neznano gde.
– Na šta misliš?
 Ona ne odgovori. Činilo se da ga nije čula. Onda je
Martin ponovio pitanje, stežući joj ruku, kao da želi da je
vrati u stvarnost.
Tada ona reče da ne misli ni na šta: ništa naročito.
Martin će često osetiti kako se ona gubi duhom i
udaljava. Otvorenih očiju, pa čak i kada nešto radi, ona se
udaljavala, kao da njome upravlja neka daleka sila.
Odjednom, Alehandra pogleda Vanju i reče:
– Volim neuspešne ljude. Ne dešava li se i tebi isto?
On se zamisli nad tom neobičnom izjavom.
– Uspeh – nastavi ona – ima u sebi uvek nešto nisko i
grozno.
Na časak je zaćutala, a zatim dodade:
– Kakva bi ovo zemilja bila kada bi svi ljudi bili uspešni!
Ne smem ni da pomislim. Unekoliko nas spasava neuspeh
tolikog broja ljudi. Jesi li gladan?
– Jesam.
Ustala je i otišla do Vanje. Kada se vratila, Martin joj,
crveneći, reče da on nema novca. Alehandra prsnu u smeh.
Otvorila je svoju trobu i izvadila dve stotine pesosa.
– Uzmi. Kaži mi kada ti ponovo zatreba.
Postiđen, Martin pokuša da odbije, a Alehandra ga
začuđeno pogleda.
– Jesi li lud? Ili si možda jedan od onih malograđančića
koji misle da nije lepo prihvatiti novac od žene?
Kada su završili s jelom, zaputiše se pešice prema
Barakasu. Nakon što su ćutke prošli kroz park Lesama,
krenuše ulicom Ernandarijas.
– Da li ti je poznata priča o Začaranom gradu
Patagonije? – upita Alehandra.
– Malo, ne baš mnogo.
– Jednog dana pokazaću ti papire koji se i dan-danas
nalaze u onim komandantovim bisagama. Papire o ovome
ovde.
 – O ovome? O kome?
Alehandra pokaza tablu.
– O Ernandarijasu.
– Kod tebe? Otkuda to?
– Papiri, imena ulica. To je jedino što nam preostaje.
Ernandarijas je predak porodice Asevedo. Godine 1550.
krenuo je u ekspediciju tragajući za Začaranim gradom.
Neko vreme su išli, a onda Alehandra stade da recituje:

Ahi esta Buenos Aires. El tiempo que a los hombres

trae el amoro el oro, a mi apenas me deja
esta rosa apagada, esta vana madeja
de calles que repiten los preteritos nombres
de mi sangre: Laprida, Cabrera, Soler, Suarez...
Nombres en que retumban ya secretas las dianas,
las republicas, los caballos las mañanas,
las felices victorias, las muertes militares...9

Opet je zaćutala, pa su tako ćutke prešli još nekoliko

stotina metara. A onda najednom upita:
– Čuješ li zvonjavu?
Martin oslušnu i odvrati da ne čuje.
– Kakvu zvonjavu? – upita on znatiželjno.

9
Tu se nalazi Buenos Ajres. Vreme što ljudima
donosi ljubav ili bogatstvo, meni jedva da ostavlja
ovu uvelu ružu, ovo beskorisno klupko
ulica koje ponavljaju pradavna imena
moje krvi. Laprida, Kabrera, Solei; Suares...
Imena u kojima odjekuju sada već tajne budnice,
republike, konji i jutra,
srećne pobede, vojničke smrti...
(Odlomak iz pesme Horhea Luisa Borhesa. – Prim. prev.)
 – Ništa, samo ponekad čujem zvona koja zaista postoje,
ali ponekad čujem i nepostojeća zvona.
Nasmejala se i dodala:
– Kada već govorimo o crkvama, noćas sam sanjala
čudan san. Kao, nalazim se u nekoj katedrali, maltene
utonuloj u tamu, moram da stupam krajnje oprezno da se
ne bih sudarala sa ljudima. Imam utisak (pošto se ništa ne
vidi) da je crkveni brod prepun ljudi. Teškom mukom
uspevam da se probijem do sveštenika koji govori za
propovedaonicom. Ne uspevam da razumem šta govori,
mada sam vrlo blizu, a najgore je što imam utisak da se
obraća baš meni. Do mene dopire neko nerazgovetno
romorenje, kao da govori na nekom neispravnom telefonu,
a to me muči sve više. Raširim oči, prosto se izbečim da mu
barem vidim izraz lica. Tada spazim da on nema lica, da je
namesto njega glatka koža i da na glavi nema kose. U tom
trenutku oglasila su se zvona, koja isprva zvone polako, a
onda sve jače i jače, da bi konačno prešla u žestoku
zvonjavu, dok se nisam probudila. Sem toga, čudno je što
sam u istom snu, zapušivši uši, govorila sebi kao da je to
razlog za užas: to su zvona Svete Lucije, crkve u koju sam
kao dete odlazila!
Zamislila se.
– Pitam se šta bi to moglo da znači – rekla je zatim. –
Veruješ li ti u značenje snova?
– Misliš na psihoanalizu?
– Ne, ne mislim. Pa dobro, recimo i na nju, što da ne.
Ali snovi su zagonetni i već hiljadama godina čovečanstvo
pokušava da ih odgonetne.
Nasmejala se istim čudnim malopređašnjim smehom.
Nije to bio smeh spokojan i zdrav, nego nespokojan i pun
zebnje.
– Uvek sanjam. Vatru, ptice, zmije, močvare u koje
tonem ili pantere koji me razdiru. Ali naročito vatru. Na
kraju, uvek bude vatre. Zar ne misliš da u vatri ima nečeg
zagonetnog i svetog?
Stizali su. Martin je izdaleka ugledao kućerinu, a na
vrhu vidikovac, taj avetinjskd ostatak jednog sveta koji više
ne postoji.
Ušli su, prošli kroz vrt i obišli kuću: čula se besmislena,
ali spokojna ludakova svirka na klarinetu.
– Svira li uvek? – upita Martin.
– Maltene uvek. Ali na kraju oguglaš.
– Znaš li da sam ga video one noći kada sam izlazio?
Prisluškivao je iza vrata.
– Da, ima taj običaj.
Popeli su se zavojitim stepenicama i Martin je ponovo
doživeo čaroliju na toj terasi u letnjoj noći. Sve je moglo da
se dogodi u tom ambijentu koji kao da se nalazio van
vremena i prostora.
Uđoše u vidikovac i Alehandra reče:
– Sedi tamo, na krevet. Već ti je poznato da je ovde
opasno sedeti na stolicama.
Dok je Martin sedao, ona je ostavila svoju tašnu i
pristavila vodu da se greje. Zatim je odabrala neku ploču i
stavila je na gramofon: dramatični zvuci bandoneoana
počeli su da izvijaju neku setnu melodiju.
Alehandra zatim skuva kafu i reče:
– Slušaj tekst.

Yo quiero morir contigo,

sin confesion y sin Dios,
crucificado en mi pena,
como abrazado a un rencor.10

Želim da s tobom mrem

10

bez ispovedi i bez Boga,

 Pošto su popili kafu, izišli su na terasu i nalaktili se na
ogradu. Odozdo se čuo klarinet. Noć je bila tamna i topla.
– Bruno uvek govori da nam je, nažalost, život kao
svaštara. Nešto što nije savršeno, pisac može i da preradi ili
da baci u koš. Sa životom se to ne može: ono što je
proživeo, čovek nikako ne može da dotera, pročisti niti pak
da odbaci. Shvataš li koliko je to strašno?
– Ko je Bruno?
– Jedan moj prijatelj.
– Čime se bavi?
– Ničim, to ti je jedan misaon tip, mada on o sebi kaže
da je jednostavno bezvoljnik. Ipak, mislim da se bavi
pisanjem. Ali nikada nikome nije pokazao šta piše i
verujem da nikada ništa neće objaviti.
– Pa, od čega živi?
– Otac mu ima mlin u Kapetan Olmosu. Odatle se
poznajemo, bio je veliki prijatelj moje majke. Mislim –
dodala je smejući se – da je bio zaljubljen u nju.
– Kakva je bila tvoja majka?
– Kažu da je bila ista kao ja, mislim što se tiče fizičkog
izgleda. Jedva da je pamtim: imaj na umu da je meni bilo
pet godina kada je umrla. Zvala se Heorhina.
– Zašto kažeš da ste fizički bile slične?
– Zato što se u duhovnom pogledu veoma razlikujem
od nje. Po Brunovom pričanju, ona je bila nežna, ženstvena,
mila i tiha.
– A na koga ti ličiš? Na oca?
Alehandra je ćutala. Zatim se odmakla od Martina i
promenjenim, slomljenim glasom rekla:

raspet u bolu svom,

obgrljen i sapet mržnjom.-Prim. prev.
 – Ja? Ne znam... Možda sam otelotvorenje nekog od
onih manjih đavola, sataninih slugu.
Raskopčala je dva gornja dugmeta na bluzi, obema
rukama protresla male revere, kao da želi da dođe do
vazduha. Žudno dišući, otišla je do prozora i tamo
udahnula nekoliko puta, dok se nije učinilo da se smirila.
– Salila sam se – kazala je i sela po običaju na ivicu
kreveta, praveći Martinu mesto pored sebe.
– Ugasi svetlo. Ponekad mi užasno smeta, oči me peku.
– Želiš li da odem, hoćeš li da spavaš? – upita je Martin.
– Ne, ne bih mogla da spavam. Ostani, ukoliko ti nije
dosadno da ćutiš. Ja ću da prilegnem, a ti možeš da ostaneš
ovde.
– Mislim da je bolje da odem, da te pustim da se
odmoriš.
S primesom besa u glasu Alehandra odvrati:
– Zar ne shvataš da želim da ostaneš? Ugasi i stonu
lampu.
Martin ugasi lampu i ponovo sede pored Alehandre.
Bio je zbunjen, nespokojan i stidljiv, a u duši mu je vladala
pometnja. Zbog čega je potreban Alehandri? On je,
zauzvrat, o sebi mislio da je beznačajno i nespretno
stvorenje, jedino kadro da je sluša i da joj se divi. A ona je
jaka i snažna. Kakvu je onda pomoć mogao da joj pruži?
– Šta tu gunđaš? – upita Alehandra odozdo, cimnuvši
ga za ruku, kao da želi da ga vrati u stvarnost.
– Gunđam? Ništa.
– Dobro, o čemu razmišljaš? O nečemu razmišljaš,
budalo.
Martin nije želeo da oda svoje misli, ali je pretpostavio
da ih ona, kao i uvek, svakako naslućuje.
– Razmišljao sam... da... zbog čega bih ja tebi bio
potreban?
– A što da ne?
 – Ja sam beznačajan mladić... Za razliku od mene, ti si
jaka, jasno znaš šta hoćeš, hrabra si... Mogla bi sama da se
odbraniš od plemena ljudoždera.
Čuo je njen smeh. Zatim Alehandra reče:
– Ni sama ne znam. Ali sam te potražila zato što si mi
potreban, jer ti... Uostalom, zašto time da razbijamo glavu?
– Pa ipak – uzvrati Martin s prizvukom gorčine – evo
baš danas, u luci, rekla si da bi rado otišla na neko udaljeno
ostrvo. Nisi li rekla?
– Pa šta?
– Kazala si da bi otišla, a ne da bismo otišli.
Alehandra se ponovo nasmeja.
Martin je uze za ruku i grozničavo je upita:
– Da li bi otišla sa mnom?
Činilo se da Alehandra rcizmišlja. Martin nije mogao da
razazna crte njenog lica.
– Da, mislim... da bih... Ali ne vidim zašto bi te to
radovalo.
– A zašto da ne? – upita Martin bolno.
Ozbiljnim glasom ona odgovori:
– Zato što ne podnosim nikoga pored sebe i zato što bih
ti nanela zlo, mnogo zla.
– Zar me ne voliš?
– Ah, Martine... ne počinji opet s tim pitanjima...
– Onda, znači da me ne voliš.
– Naravno da te volim, tikvane jedan. Nanela bih ti bol
baš zato što te volim. Zar ne shvataš? Čovek ne nanosi zlo
onima prema kojima je ravnodušan. Ali voleti, Martine, to
je tako širok pojam... Voli se ljubavnik, pas, prijatelj...
– A ja? – drhteći upita Martin – šta sam ja za tebe?
Ljubavnik, pas, prijatelj?
– Rekla sam ti da osećam silnu potrebu za tobom. Zar ti
to nije dovoljno?
 Martin je zaćutao. Aveti koje su dotle obigravale na
odstojanju, sarkastično se približiše: reč Fernando, rečenica
seti se uvek da sam ja obično đubre, njen odlazak one prve
noći. I sa setnom gorčinom pomisli: „Nikada, nikada”. Oči
mu se napuniše suzama, a glava mu klonu, kao da se povi
pod bremenom tih misli.
Alehandra prinese ruku njegovom licu i vrhovima
prstiju opipa njegove oči.
– Tako sam i mislila. Dođi ovamo.
Privila ga je uz sebe.
– Hajde da vidimo hoćeš li da budeš dobar – reče, kao
da se obraća detetu. – Već sam ti rekla da si mi potreban i
da te mnogo volim. Šta još hoćeš?
Prinela je usne njegovom obrazu i poljubila ga. Martin
oseti kako mu žmarci prolaze telom.
Snažno je zagrlio Alehandru i osećajući njeno toplo telo,
kao obuzet nesavladivom moći stao je da ljubi njeno lice,
obraze, kosu, žudno tražeći ta velika i mesnata usta koja je
osećao pored sebe. U magnovenju je osetio da Alehandra
izbegava njegov poljubac. Kao da se celo njeno telo ukrutilo
a ruke joj se pokrenule u znak opiranja. Zatim joj se telo
opustilo i izgledalo je kao da je pomahnitala. A onda se
dogodilo nešto što je Martina užasnulo: poput kandži,
njene su ga ruke ščepale i zarile mu se u kožu. Odgurnula
ga je i ustala.
– Ne – vrisnula je, skočila na noge i otrčala do prozora.
Preneražen, Martin se nije usuđivao da joj priđe.
Posmatrao ju je kako razbarušene kose, zadihanih grudi,
snažno udiše vazduh, kao da joj nedostaje, i grčevito steže
okvir prozora. Naglo raširi bluzu, pokidavši dugmad, i kao
proštac pade na pod. Lice joj je pomodrelo, a telo iznenada
počelo da se trza.
Užasnut, nije znao šta da čini. Videći je kako pada,
pritrčao joj je, podigao je u naručje i pokušao da je smiri.
Ali Alehandra nije ništa čula ni videla: previjala se i
stenjala, otvorenih i izbezumljenih očiju. Martin pomisli da
jedino može da je prenese na krevet. Tako je i učinio i
laknulo mu je kada je primetio da se Alehandra postepeno
smiruje i da se njeni jecaji proređuju.
Sedeći na ivici kreveta, smeten i preplašen, Martin je
kroz poluotkopčanu bluzu video njene obnažene grudi. Na
časak je pomislio da je on na neki način zaista potreban tom
izmučenom i napaćenom stvorenju.. Onda je zakopčao
Alehandrinu bluzu i čekao. Njeno disanje je postalo
ravnomernije, oči su joj bile sklopljene i činilo se da je
zaspala. Tako je prošlo duže od jednog časa. A onda je
otvorila oči, pogledala ga i zatražila vode. Rukom je
prihvatio Alehandru i dao joj da pije.
– Ugasi to svetlo – reče ona .
Martin posluša i sede ponovo pored nje.
– Martine – reče mu ona prigušenim glasom – strašno
sam umorna, htela bih da spavam, ali ti nemoj da odeš.
Možeš da spavaš ovde pored mene.
On se izu i leže pored Alehandre.
– Ti si pravi svetac – primeti ona, šćućurivši se pored
njega.
Martin oseti kako ona odjednom tone u san. Pokušavao
je da sredi svoje zbrkane misli. U glavi mu je, međutim,
vladala potpuna pometnja, misli su mu bile toliko
nepovezane i protivrečne da ga je postepeno obuzimao
nesavladiv dremež i (uprkos svemu) blaženo osećanje da se
nalazi pored voljene žene.
Ipak, nešto mu nije dalo da zaspi i postepeno je počela
da ga podilazi zebnja.
Sebe je zamišljao kao princa koji se, nakon lutanja
prostranim pustarama, naposletku obreo pred pećinom u
kojoj ona spava, a pred čijim ulazom stražari zmaj. I kao da,
na nesreću, uviđa da strašni zmaj ne stražari pokraj nje, kao
u bajkama, nego u njoj samoj, a što je još strašnije, kao da je
reč o princezi-zmaju, o dvogubom čudovištu, devičanski
čistom ali istovremeno demonskom, čednom ali i gnusnom.
Kao da neku devojčicu čistog srca, obučenu za pričešće,
spopadaju more o gmizavcu ili šišmišu.
Tajanstveni vetrovi kao da su duvali iz tamne špilje
zmaja-princeze, pustošili su njegovu dušu, misli su mu bile
sluđene, a telo potreseno mučnim osećanjima. Njegova
majka (mislio je), njegova majka, telo i prljavština, topla i
vlažna kupka, tamna masa kose i zadah, odvratna lučevina
kože i toplih usana. A on (nastojeći da obuzda haos u
glavi), on je ljubav delio na prljavo telo i čisto osećanje; na
čisto osećanje i na odvratan, nečist seks koji je trebalo da
odbaei, mada su se (ili zato što su se) njegovi nagoni toliko
puta bunili, a on se užasavao te pobune, kao što se
užasavao kada bi, iznenada, otkrivao crte svoje majke-
kreveta na svom sopstvenom licu. Kao da njegova majka-
krevet, podmuklo i gmižući, uspeva da prebrodi one
duboke jendeke koje je on očajnički svakodnevno kopao da
bi spasao svoju kulu, a ona se, poput nemilosrdne zmije,
iznova javljala svake noći kao smrdljivo prividenje u kuli,
gde se on branio svojim oštrim i čistim mačem. O, bože, šta
se ovo dešava sa Alehandrom? Kakvo to dvosmisleno
osećanje ruši sada sve njegove brane? Telo mu se odjednom
pričinjava kao duša, a njegova ljubav prema njoj se
pretvara u telo, u toplu želju za njenom kožom, njenom
vlažnom i tamnom špiljom zmaja-princeze. Ali, bože,
preblagi bože, zbog čega izgleda da ona brani tu špilju
bljujući vatru i ispuštajući pomamne krike kao ranjeni
zmaj? „Ne smem da mislim“, rekao je sebi, pritiskajući
slepoočnice i pokušavajući da zaustavi misli kao što bi
pokušao da zaustavi disanje. Upinjao se da smiri taj metež
u glavi. Napregao se i uspeo je da na tren, makar na tren,
razbistri misli i oseti prazninu, a zatim je s bolnom
lucidnošću pomislio ALI SA MARKOSOM MOLINOM,
TAMO NA OBALI, NIJE BILO OVAKO, JER ONA JE
MARKOSA HTELA ILI POŽELELA, STRASNO GA JE
LJUBILA, a njega, Martina, eto odbija. Čim je naprezanje
popustilo, oni vetrovi su ponovo počeli da haraju njegovom
dušom, kao za vreme žestoke oluje, dok je on osećao kako
se ona pokraj njega trza, stenje i šapuće nerazgovetne reči.
„Kad spavam, uvek me more ružni snovi”, rekla je jednom
prilikom.
Martin sede na rub kreveta i zagleda se u nju: na
mesečini je mogao da ispitivački gleda njeno lice
uznemireno onom drugom, njenom burom o kojoj on
nikada (ama baš nikada) neće ništa saznati. Kao kada bi se
usred izmeta i blata kroz pomrčinu ukazala bela i nežna
ruža. U svemu je najčudnije to što on voli to višegubo
čudovište: zmaj-princezu, ružu-blato, devojčicu-šišmiša. To
isto devičanski čisto, toplo, a možda i poročno stvorenje
koje se trza pored njegovog tela, uznemireno ko zna
kakvim užasnim morama. A najmučnije od svega je to što
se čini da ona njega ne želi da prihvati, mada je on nju
prihvatio takvu kakva jeste: kao da devojčica u belom
(okružena blatom, jatima slepih miševa, lepljivih i
odvratnih šišmiša) vapi za njegovom pomoči, odbijajući
istovremeno silovitim pokretima njegovo prisustvo,
gurajući ga dalje od tog mračnog mesta. Da: princeza se
trzala i stenjala. Dozivala je njega, Martina, iz pustih
predela obavijenih tamom. A on, ubogi i zbunjeni mladić,
nije imao snage da stigne do nje, odvojen nepremostivim
ponorima.
I tako, ništa drugo nije mogao da učini nego da je
odavde žalosno posmatra i čeka.
– Ne, ne! – vikala je Alehandra, pružajući ruke kao da
se brani od nečega. Onda se probudila i opet se ponovio
prizor koji je Martin video one prve noći: on je doziva po
imenu i smiruje je, a ona postepeno izranja iz dubokog
ponora punog miševa i paučine.
Šćućurena, s glavom na kolenima, Alehandra je sedela
na krevetu i postepeno se vraćala svesti. Posle izvesnog
vremena, najzad je pogledala Martina i rekla mu:
– Nadam se da si se već privikao.
Umesto odgovora, Martin je pokušao da joj pomiluje
lice.
– Ne dodiruj me! – uzviknu ona i ustuknu.
Zatim ustade i reče:
– Odmah se vraćam. Odoh da se okupam.
– Zašto si se toliko zadržala? – upitao ju je kada se
konačno pojavila.
– Bila sam mnogo prljava.
Pošto je pripalila cigaretu, legla je pored njega.
Martin je pogleda: nikada nije znao da li se šali ili ne.
– Ne šalim se, glupane, ozbiljno ti kažem.
Martin je zaćutao: bio je naprosto obamro od silnih
sumnji, zbrkanih misli i osećanja. Namršteno je zurio u
tavanicu, pokušavajući da se pribere.
– O čemu razmišljaš?
Nije odmah odgovorio.
– O mnogo čemu i ni o čemu, Alehandra... U stvari...
– Ne znaš o čemu?
– Ništa ne znam... Otkako sam tebe upoznao, u meni
vlada potpuna zbrka misli i osečanja... Eto sada, kada si se
probudila, kada sam hteo da te pomilujem... I pre nego što
si zaspala... Kada...
Čulo se samo kako Alehardra žudno povlači dim
cigarete.
– Ništa ne kažeš – dobaci Martin s gorčinom.
– Već sam ti govorila da te volim, da te mnogo volim.
– Šta si malopre sanjala? – turobno upita Martin.
– Zašto hoćeš da znaš? Šta će ti to?
 – Eto vidiš. U tebi postoji jedan meni nepoznat svet, pa
kako onda možeš da kažeš da me voliš?
– Volim te, Martine.
– Pih... voliš me kao što bi volela neko dete.
Ona ne reče ništa.
– Vidiš – reče Martin – vidiš li?
– Ne, glupane, nije tako... Razmišljam... Ni meni samoj
stvari nisu jasne... Ali te volim, u to sam uverena...
– Nisi dozvolila da te poljubim. Maločas mi čak nisi
dopustila ni da te dodirnem.
– Oh, bože! Zar ne vidiš da sam bolesna, da
preživljavam užasne stvari? Nemaš pojma kakav sam
košmar malopre doživela...
– Jesi li se zato okupala? – zajedljivo upita Martin.
– Da, okupala sam se zbog tog košmara.
– Zar se košmari spiraju vodom?
– Da, Martine, vodom i sapunom.
– Smatram da nije nimalo smešno to što govorim.
– Ne smejem se, malecki. Smejem se možda samoj sebi,
svojoj besmislenoj zamisli da operem dušu vodom i
sapunom.
– Šašave li zamisli!
– Dabome da je šašava.
Alehandra se uspravi, ugasi pikavac u pepeljari na
noćnom stočiću i ponovo leže.
– Ja sam neiskusan mladić, Alehandra. Možda ti se čak
čini da sam malčice ćaknut. Ipak, pitam se: ako ti se ne
dopada da te dirnem, da te ljubim u usta, zašto si tražila da
legnem pored tebe? Mislim da je to surovo. Ili je možda
posredi još jedan eksperiment kao onaj s Markosom
Molinom?
– Ne, Martine, nije to nikakav eksperiment. Markosa
Molinu nisam volela, sada to uviđam. S tobom je drukčije. I,
za divno čudo, ni sebi ne umem to da objasnim: odjednom
osećam potrebu da budeš tu u blizini, pokraj mene, da
osetim toplinu tvog tela pored sebe i dodir tvojih ruku.
– Ali da te ne ljubim.
Alehandra nije odmah odgovorila.
– Slušaj, Martine, u meni ima mnogo toga, ja... Čuj, ne
znam. Možda stoga što si mi drag. Shvataš li me?
– Ne.
– Naravno... ni sama sebi ne umem da objasnim.
– Zar nikada neću moći da te ljubim, niti da dodirnem
tvoje telo? – upita Martin s detinjastom, gotovo smešnom
ogorčenošću.
Video je kako uranja lice u ruke i steže slepoočnice kao
da je bole. Posle je pripalila cigaretu, ćutke otišla do
prozora i tamo ostala dok je nije popušila. A onda je prišla
krevetu, sela, ozbiljno pogledala Martina i počela da se
svlači.
Užasnut (kao neko ko prisustvuje dugo željenom činu i
pri tom uviđa da je taj čin strašan), Martin opazi kako njeno
telo polagano izranja iz tame. Stojeći, posmatrao je njen
struk na mesečini, vitak struk koji bi se mogao obujmiti
rukom, njene široke bokove, njene propete i jedre dojke,
koje su podrhtavale pri svakom pokretu, njenu dugu i
pravu kosu koja joj je padala niz pleća. Lice joj je bilo
ozbiljno, gotovo tragično, kao da ga obeležava neko
besuzno, ali silno i maltene električno očajanje.
Martinove oči su se napunile suzama, a telo je drhtalo
kao u groznici. Alehandra mu je izgledala kao lepa i
ustreptala amfora od krvi i mesa, odnosno tela koje je u
Martinu budilo želju za spajanjem jer, po Brunovom
tvrđenju, jedna od tragičnih manjkavosti duše, ali i njenih
najlepših tananosti leži u tome što ona može da postoji
jedino u telu.
Za Martina je spoljašnji svet prestao da postoji i sada ga
je čarobni krug vrtoglavom brzinom odvajao od strašnog
grada, od njegove bede i ružnoće, od miliona muškaraca,
žena i dece koji su razgovarali, patili, svađali se, mrzeli i
jeli. Fantastična moć ljubavi učinila je da sve to iščezne, sve
osim Alehandrinog tela koje je čekalo tu pored njega, tela
koje će jednog dana umreti i istrunuti, ali koje je sada
besmrtno i neuništivo, kao da mu duša udahnjuje osobine
večnosti. Otkucaji njegovog srca svedočili su da on doseže
vrhunac koji nikada dotle nije dosegao, vrhunac gde je
vazduh čist ali razređen, vrh neke planine okružene valjda
naelektrisanom atmosferom, svedočili su da se vinuo u
nepregledne visine iznad mračnih i smrdljivih baruština u
kojima je ranije čuo šljapkanje nakaznih i prljavih zveri.
Bruno (a ne Martin, naravno) pomislio je da je tog
trenutka Alehandra izgovarala tihu ali dramatičnu i
tragičnu molitvu.
I taj isti Bruno pomisliće kasnije da ta molitva nije bila
uslišena.
 XVIII

Kada se probudio, Martin opazi da zraci zore već

prodiru u sobu.
Alehandra nije bila pored njega. Pridigao se, uznemirio
i tada je primetio da ona stoji naslonjena na prozor i
zamišljeno gleda napolje.
– Alehandra – reče s ljubavlju.
Ona se okrenu; na licu joj se ogledala setna zabrinutost.
Prišla je krevetu i sela.
– Jesi li odavno ustala?
– Maločas. Ali ja često ustajem.
– Zar si i noćas ustajala? – začuđeno je upita Martin.
– Naravno.
– Kako to da te nisam čuo?
Alehandra saže glavu, skrenu pogled, namršti se kao da
naglašava svoju brigu, zausti nešto da kaže, ali ipak ne reče
ništa.
Martin ju je gledao tužno, i mada nije shvatao razlog toj
seti, učinilo mu se da hvata njen daleki zvuk, njen nejasan i
tajanstven šum.
– Alehandra – reče on i čežnjivo je pogleda – ti...
Ona se osvrnu s neodređenim izrazom na licu.
– Šta je?
Ne sačekavši odgovor, ona priđe noćnom stočiću, uze
cigarete i vrati se prozoru.
Martin ju je uplašeno pratio pogledom, strahujući da,
kao u bajkama, u osvit zore tiho ne nestane dvorac koji je
iskrsao u toku noću. Nejasna slutnja ga je opominjala da
svakog časa može ponovo da se pojavi ono surovo biće
kojeg se toliko plašio. A kada se posle izvesnog vremena
Alehandra okrenula ka njemu, shvatio je da je čarobni
dvorac otišao u ništavilo.
– Martine, kazala sam ti da sam đubre. Ne zaboravi da
sam te upozorila.
Zatim je nastavila da puši i da ćutke gleda kroz prozor.
Martin se osećao smešnim. Beše se pokrio čaršavom kada je
primetio otvrdnuo izraz na njenom licu, pa je sada pomislio
da bi trebalo da se obuče pre nego ga ona ponovo pogleda.
Nastojeći da ne izazove nikakav šum, seo je na ivicu
kreveta i počeo da se oblači, netremice gledajući prema
prozoru i plašeći se trenutka kada će se Alehandra
okrenuti. Kada se obukao, još uvek je čekao.
– Jesi li završio? – upita ga ona, kao da je sve vreme
znala šta Martin radi.
– Jesam.
– Dobro, onda me ostavi samu.
 XIX

Te noći je Martin usnio ovaj san: kroz gomilu sveta

prilazio je neki prosjak, lice mu se nije videlo, skinuo je
zavežljaj, spustio ga na tlo, razvezao uzlove, otvorio ga i
stao da pokazuje Martinu ono što se nalazilo unutra. Onda
je podigao pogled i promrmljao nešto nerazgovetno.
Sam po sebi, san nije bio strašan: prosjak je bio običan i
njegovi postupci uobičajeni. Ipak, Martin se probudio od
nekakve mučne zebnje koja ga beše obuzela, kao da je u
pitanju tragičan simbol nečega što nije uspevao da shvati;
kao kada bi mu neko uručio pismo od sudbonosnog
značaja a on, otvorivši ga, primetio da je nemogućno
odgonetnuti reči koje su vreme, vlaga i nabori izobličili ili
izbrisali.
 XX

Kada je posle više godina Martin pokušao da objasni tu

vezu, Brunu je, između ostalog, rekao da je, uprkos
Alehandrinom promenljivom raspoloženju, nekoliko
nedelja bio srećan. Kada je čuo tako neočekivane reči o
nečemu što se odnosilo na Alehandru, Bruno je podigao
obrve, a na čelu su se nabrale vodoravne bore. Pošto je
Martin razumeo taj mali i prećutni komentar, dodao je
posle kraćeg razmišljanja:
– Tačnije rečeno, maltene srećan. Ali beskrajno.
Jer, u stvari, reč „sreća” nije pristajala ničemu što bi
imalo neke veze sa Alehandrom; a ipak je postojalo neko
osećanje ili duhovno stanje koje se više od ičega
približavalo onome što nazivamo srećom. Ali to osećanje
nikada nije postalo sreća u potpunosti (otuda ono
„maltene”), s obzirom na to da je sve u vezi sa Alehandrom
bilo nespokoj i neizvesnost, a dostizalo nešto slično
vrhuncima (otuda ono „beskrajno”), vrhuncima na kojima
je Martin doživeo ono osećanje uzvišenosti i čistote, ono
osećanje strasnog ćutanja i samotničkog ushićenja koje
doživljavaju planinari kada se uspnu na velike vrhove.
Bruno ga je posmatrao zamišljeno, držeći se za bradu.
– A ona – upita – je li i ona bila srećna?
Ovo pitanje je nehotice imalo neprimetan i srdačno
podrugijiv prizvuk, kao što ga može imati pitanje „kod
kuće dobro kao i uvek?” upućeno rođaku nekog od
teksaških stručnjaka za petrolejske požare. Pitanje u kome
Martin možda nije primetio prizvuk neverice, ali čija ga je
doslovna izričitost navela da se zamisli, kao da ranije nije ni
pomislio na tu mogućnost. Tako da je, posle izvesnog
oklevanja, odgovorio (ali je njegovu dušu već bila nagrizla
Brunova sumnja):
– Dobro... možda... u ono vreme...
Zapitao se koliku sreću je ona možda mogla da oseti ili
makar da ispolji: u nekom osmehu, nekoj pesmi, nekoj reči.
Za to vreme Bruno je premišljao. „Pa dobro, što da ne? Na
kraju krajeva, šta je sreća? I zbog čega je ona ne bi doživela s tim
mladićem makar u trenucima likovanja nad samom sobom, u ono
vreme kada se bila upustila u tešku borbu ne bi li svoje telo i
svoju dušu oslobodila demona!“ I dalje je, glavu oslonivši na
šaku, posmatrao Martina, pokušavajući da bolje razume
Alehandru na osnovu Martinove tuge, njegovih posmrtnih
nadanja i njegove strasne čežnje; sa istom onom setnom
pažnjom (mislio je) s kojom kroz pričanje drugih putnika
neko oživljava daleku i tajanstvenu zemlju koju je drugim
putevima i u drugo vreme sa uzbuđenjem posetio.
I kao što gotovo uvek biva pri razmeni mišljenja, obe
strane se nađu negde na sredini i više nijedna nema onu
čvrstinu ili jasno obeležje kakvo su ispoljavale napočetku.
Dok je Bruno na kraju prihvatio mogućnost da je
Alehandra doživela neku vrstu ili neki stepen sreće, Martin
je sa svoje strane, preispitavši sećanja (neki izraz njenog
lica, neku grimasu, neki sarkastičan osmeh), došao do
zaključka da Alehandra nije bila srećna čak ni u onih
nekoliko nedelja. Jer kako inače objasniti onaj strašni slom
što je potom usledio? Zar to nije značilo da su se u njenoj
namučenoj duši i dalje borili oni demoni za koje je znao da
postoje, ali koje je hteo da ignoriše praveći se da ih ne
primećuje, kao da na taj magično bezazlen način može da
ih uništi? I ne samo da su mu u sećanje dolazile reči čije
značenje mu je od prvog trenutka privuklo pažnju (slepi,
Fernando), nego i pokreti ili podrugivanja povodom trećih,
kao što je Molinari, ćutanja i prećutkivanja, a naročito ono
stanje duhovne odsutnosti u kome je izgleda provodila
čitave dane, kada je Martin bio ubeđen da je njena duša
nekuda odlutala, a telo joj opustelo kao tela divljaka kada
im vrač iščupa dušu i kada ona luta nepoznatim krajevima.
Mislio je i na nagle promene raspoloženja, na njene nastupe
besa i na njene snove o kojima bi mu tu i tamo ponešto
neodređeno kazala. Pa ipak, i dalje je verovao da ga je
Alehandra u tom razdoblju silno volela i da je doživela, ako
ne sreću, ono barem trenutke spokojstva ili mira; jer on se
sećao blagougodno lepih predvečerja, nežnih i luckastih
reči izgovaranih u tim prilikama, malih nežnosti i umiljatih
šala. U svakom slučaju, bila je kao oni ratnici što se vračaju
s bojišta, ranjeni i izmrcvareni, iskrvareni i goloruki, pa se
postepeno vraćaju u život, provodeći dane slatkog spokoja
pored onih koji ih neguju i rane im vidaju.
Nešto od svega ovoga kazao je Brunu, a Bruno se
zamislio, ne sasvim ubeden da stvari tako stoje. Ili, blaže
rečeno, nije mislio da je bilo samo tako. A pošto ga je
Martin gledao, očekujući neki odgovor, promrmljao je
nešto nerazumljivo, nejasno koliko i njegove misli.
Ne, ni Martinu nije bilo jasno. Zaista nikada nije mogao
da objasni ni oblik ni tok tog procesa, mada je sve više
naginjao pretpostavci da Alehandra nikada i nije bila
potpuno izišla iz haosa u kome je živela pre nego što je
upoznala njega, svejedno što je povremeno doživljavala
spokojstvo; ali one mračne snage koje su delovale u njoj
nikada je nisu napustile, da bi pred kraj iznova hrupile
svom žestinom. Kao da se njena borbena sposobnost bila
iscrpla, a kada je uvidela poraz, obuzelo ju je još veće
očajanje.
Martin je rasklopio perorez. Misli su mu odlutale u ono
vreme koje mu je sada izgledalo veoma davno. Njegovo
sećanje je bilo kao neki maltene slep starac koji štapom
opipava stare staze, sada zarasle u korov. Predeo koji su
vreme, nesreće i oluje izmenili. Da li je bio srećan? Ne,
koješta. Proživeo je niz ushićenja i slomova. Ponovo se setio
one zore na vidikovcu i užasnih Alehandrinih reči: „Dobro,
a sada me ostavi samu”. Sećao se kako je kasnije, smeten i
tronut, poput automata išao ulicom Isabele Katolkinje.
Sećao se kako je narednih dana, usamljen i bez posla,
očekivao neki povoljan znak od Alehandre, zatim onih
trenutaka zanosa i novog razočarenja i tuge. Da, bio je
poput sluškinje koju svake noći odvode u čarobni dvorac, a
koja svakog jutra osviće u svojoj straćari.
 II

NEVIDLJIVA LICA
 I

Zanimljivo je (imajući u vidu kasnije događaje) da je

Martin kao retko kada u životu bio srećan u časovima koji
su prethodili susretu s Bordenaveom. Alehandra je bila
divno raspoložena i išlo joj se u bioskop: raspoloženje joj
nije pokvarilo ni to što ih je Bordenave omeo u tome
zakazujuči Martinu sastanak u sedam sati. A kada je Martin
zaustio da upita za američki kafe, ona ga je cimnula za
rukav, kao neko ko poznaje tu kafanu: bila je to prva
epizoda koja je pomutila sreću tog popodneva.
Konobar mu je pokazao Bordenavea. Bio je u društvu
dva gospodina. Sva trojica su nešto raspravljali nad
papirima rasprostrtim po stolu. Bordenave je bio čovek od
četrdesetak godina, visok i elegantan, prilično nalik na
Entoni Idna. Međutim, zbog blago ironičnog izraza u očima
i pomalo iskrivljenog osmeha, delovao je vrlo argentinski.
„Ah, to ste vi”, kazao je Martinu i, izvinjavajući se onoj
gospodi, pozvao ga da sednu za obližnji sto. Ali pošto je
Martin, zamuckujući, pogledao u pravcu Alehandre,
Bordenave je osmotri i reče: „Ah, vrlo dobro, onda hajdemo
tamo”.
Martin je opazio da se taj čovek nimalo ne dopada
Alehandri. Ona je, tokom razgovora, neprekidno crtala
ptice na papirnoj salveti, što je bio jedan od Martinu
poznatih znakova njenog neraspoloženja. Uznemiren tom
naglom promenom raspoloženja, Martin je s naporom
pratio šta priča Bordenave. A on je, izgleda, govorio o
stvarima bez mnogo veze sa onim zbog čega je Martin
došao. Sve u svemu, Bordenave mu se učinio kao
bezobziran pustolov, ali bitno je bilo što je izdejstvovao da
se osujeti iseljenje D’Arkanhelove porodice.
Kada su izišli, prešli su ulicu, seli na jednu klupu na
trgu i Martin je zabrinuto upitao Alehandru šta misli kakav
je tip taj Bordenave.
– Šta ima da mislim. Argentinac.
Pri svetlosti šibice, Martin je primetio da je njeno lice
poprimilo tvrd izraz. Zatim je ućutala. A Martin se pitao
zbog čega se tako naglo izmenila. Očigledno, razlog je bio
taj Bordenave. Taj čovek je bez potrebe govorio o onim
Italijanima sa kojima je bio u društvu, a to što je rekao,
ostavilo je mučan utisak. Šta je moglo da bude posredi? U
svakom slučaju, njegova pojava je pomutila pređašnji mir,
kao kada gmizavac uskoči u kristalno čistu vodu.
Alehandra reče da je boli glava i da bi radije otišla kući
da legne. Pre nego što će se rastati, u ulici Rio Kvarto, ona
mu napokon saopšti da će porazgovarati sa Molinarijem, ali
neka on ne gaji velike nade.
– A šta ja da radim? Hoćeš li mi dati neko pismo?
– Videćemo već. Možda ću mu telefonirati, a tebi ću
ostaviti poruku.
Martin je začuđeno pogleda. Poruku? Da, obavestiće ga.
– Ali... – zamucao je.
– Šta?
– Mislim... Zar ne bi mogla da mi to saopštiš sutra, kada
se budemo videli?
Učini se kao da je Alehandrino lice najednom ostarelo.
– Čuj! Sada ti ne mogu reći kada ćemo se videti.
Zapanjen, Martin promuca da su se te večeri dogovorili
da se nađu sutradan. Tada ona uzviknu:
– Zar ne vidiš da mi nije dobro?
Martin se okrenu da pođe, dok je ona otvarala kapiju.
Beše već odmakao kada začu da ga doziva:
– Pričekaj!
 Manje osornim glasom Alehandra mu reče:
– Ujutru ću telefonirati Molinariju, a u podne ću ti
ostaviti poruku.
Pre nego što je ušla u kuću, zajedljivo se osmehnula:
– Obrati pažnju na njegovu sekretaricu, onu plavušu.
Martin je pogleda zbunjeno.
– Ona je jedna od njegovih ljubavnica.
Eto, to se dogodilo tog dana. Proći će neko vreme pre
nego što Martin preispita susret sa Bordenaveom, baš kao
što se nakon zločina pažljivo ispituju mesto ili predmet
kojima ranije niko nije pridavao značaj.
 II
Kada se posle nekoliko godina Martin vratio s juga,
jedna od tema njegovih razgovora s Brunom bila je veza
između Alehandre i Molinarija. Zapodevao je razgovor o
Alehandri – mislio je Bruno – kao neko ko pokušava da
oživi dušu već dospelu u stanje raspadanja, kao neko ko
žudi za tim da duša bude besmrtna, ali sada oseća kako se,
s truljenjem tela, i duša polako rastače, kanda nesposobna
da živi bez tog svog telesnog uporišta, te valjda može da
traje samo onoliko koliko laka emanacija koja se u času
smrti odvojila od tog tela: neka vrsta ektoplazme ili
radioaktivnog gasa što će kasnije polagano iščileti,
emanacija koju smatraju priviđenjem umrlog, priviđenjem
koje zadržava nejasne obrise pokojnika, ali koje će bivati
sve nejasnije dok se jednom ne raspline u večnom ništavilu;
tog trenutka duša valjda nestaje zanavek, ako se izuzmu
oni delići ili odjek delića što traju (ali, koliko dugo?) u duši
ostalih, onih koji su poznavali, mrzeli ili voleli to umrlo
stvorenje.
Tako je Martin u razgovorima s Brunom nastojao da
spase makar deliće, obilazio je ulice i mesta, bezumno
skupljao stvarčice i reči, kao što se oni od tuge izbezumljeni
rođaci upinju da sakupe razbacane delove osakaćenog tela
svojih bližnjih na mestu avionskog udesa; ali ne odmah,
nego mnogo kasnije, kada su ti ostaci već istruleli.
Bruno nije mogao drukčije da objasni zašto se Martin
upinjao da proanalizira ono što se odnosilo na Molinarija. I
dok je on razmišljao o telu i rastakanju duše, Martin, koji je
maltene govorio kao da se obraća sebi, primeti da je, po
njegovom mišljenju, onaj čudni susret s Molinarijem bio
nesumnjivo presudan trenutak u njegovoj vezi s
Alehandrom. Taj susret mu je u ono vreme izgledao
neobičan: ne toliko što mu ga je izdejstvovala Alehandra,
premda je svakako znala da ga Molinari neće zaposliti,
koliko stoga što je jedan značajan i prezaposlen čovek kao
Molinari posvetio toliko vremena njemu, beznačajnom
mladiću.
Da je u onom trenutku – mislio je Bruno – imao
današnju oštroumnost, mogao bi da primeti ili barem
nasluti da nešto uznemirujuće svakog trena može buknuti
u Alehandrinoj duši. A ti znaci bi mu mogli nagovestiti da
se ljubav, privrženost ili već to što je osećala prema
Martinu, pogubno bliži kraju.
– Svi treba da radimo – dodala je tom prilikom
Alehandra. – Rad oplemenjuje čoveka. I ja sam odlučila da
radim.
Mada izgovorene podrugljivo, ove reči su ipak
obradovale Martina, jer je smatrao da će joj koristiti svaki
konkretan posao. A izraz njegovog lica naveo je Alehandru
da primeti: „Vidim da te vest raduje”. Pri tom joj se na licu
ocrtavao izraz u kome je bilo pređašnjeg sarkazma, ali kao
da su se nazirali i znaci nežnosti. Kao kada bi se na polju
opustošenom nepogodama (pomislio je kasnije), među
uginulim, naduvenim, smrdljivim, rasporenim životinjskim
lešinama, koje rastržu ptice grabljivice, uprkos svemu
upinjala da poraste neka travčica, crpeći neznatne i
nevidljive ostatke vode koji čudom opstaju u dubljim
slojevima neplodne pustare.
– Ali ne bi trebalo da te to toliko raduje – primeti ona.
A pošto ju je Martin pogledao, Alehandra objasni:
– Radiću s Vandom.
Tada je nestalo njegove radosti – pričao je Brunu – kao
što kristalno čista voda nestaje u slivniku, gde znamo da će
se izmešati sa odvratnim otpacima. Jer Vanda je pripadala
onom svetu iz koga je izgleda Alehandra dolazila kada ga
je srela (mada bi tačnije bilo reći „kada ga je potražila”),
svetu od koga se držala podalje tokom onih sedmica
relativnog spokojstva; mada bi bilo tačnije reći od koga je
on verovao da se držala podalje, jer se sada, u magnovenju,
prisetio da je poslednjih dana Alehandra počela da pije kao
i ranije, a da su njeni nestanci i odsustvovanja bivali ne
samo sve češći nego i neobjašnjiviji. No, kao što je teško
zamisliti neki zločin po svetlom i vedrom danu, tako je
njemu bilo teško da zamisli njen povratak u taj svet,
svejedno što postoji tako čista veza kao što je njihova.
Otuda je on glupavo (prilog je dodat mnogo kasnije) rekao:
„Haljine? Ti da crtaš modele ženskih haljina?”, na šta je ona
odgovorila pitanjem zar ne shvata da čovek može da nađe
zadovoljstvo u tome da zarađuje novac na nečemu što
prezire. Tada mu se ta rečenica učinila karakterističnom
Alehandrinom dosetkom, ali je posle njene smrti imao
razloga da se te rečenice seti sa užasavanjem.
– Uostalom, to ti je kao neki bumerang, shvataš li? Što
više prezirem te nafrakane torokuše, više prezirem i sebe.
Zar ne vidiš da je to pun pogodak?
Svu noć je odgonetao smisao tih reči. Naposletku ga je
umor nežno ali odlučno povukao ka onome što Bruno
naziva predgrađem koje vodi u smrt, predskazujućim
oblastima u kojima se učimo velikom snu, malim i
nespretnim natucanjem mračne i konačne pustolovine,
smušenim svaštarama konačnog zagonetnog štiva, u
kojima noćne more znače prolazni pakao. Otuda narednog
dana i jesmo i nismo isti, jer nas još tište tajna i odvratna
noćna iskustva. Otuda i posedujemo poneka svojstva
vaskrslih ili aveti (govorio je Bruno). Ko zna kakav mu
izopačen preobražaj Vandine duše nije davao mira te noći,
a izjutra je, još dugo, osećao da se nešto teško ali
neodređeno kreće u mračnim područjima njegovog bića,
dok najzad nije shvatio da to pred njim maglovito leluja
Vandin lik. Što je još gore, to je shvatio tek kada je već bio
stupio u onu impozantnu čekaonicu, kada makar samo
zlbog sramežljivosti nije mogao da se povuče i kada je
njegovo osećanje nezgrapnosti dostiglo vrhunac; kao u onoj
Čehovljevoj ili Averščenkovoj pripovetki (mislio je) u kojoj
neki jadnik dospeva pred poslovođu banke i naposletku
mu objašnjava da želi da otvori račun na dvadeset rubalja.
Zar sve to nije puka besmislica? Već je takoreći prikupljao
svu snagu da ode odatle, ali je tada začuo kako ga jedan
poslužitelj, Španac, oslovljava sa „Gospodine Kastiljo”.
Zajedljivim tonora, naravno (pomislio je). Jer niko ne oseća
takav prezir prema ubogim kukavcima kao uniformisani
kukavci. U velikim kožnim foteljama čekali su muškarci
dostojanstvenog držanja, u izglancanim cipelama, u
odelima na čijim prslucima poslednje dugme beše
otkopčano, sa aktentašnama prepunim Odlučujućih
Dokumenata. Oni ga pogledaše začudeno i podsmešljivo
(mislio je) dok je prilazio velikim vratima, a na drugom
nivou svoje svesti ponavljao „dvadeset rubalja” i gorko se
podsmehivao samom sebi, svojim poderanim cipelama i
umazanom odelu; svi oni uvaženi imali su zlatne ručne
časovnike koji tačno pokazuju takođe zlatno vreme
prepuno Značajnih Finansijskih Događaja: vreme suprotno
velikim beskorisnim razdobljima njegovog života kada je
samo mislio na jednu klupu u parku; delić iskrzanog
vremena koje odudara od tog zlatnog vremena kao što
njegov sobičak u Boki odudara od prekrasne zgrade
IMPRE. Stupajući u sveti odeljak, pomislio je: „Imam
groznicu”, kao što bi uvek pomislio kada bi se našao na
velikoj muci. Za ogromnim pisaćim stolom, u velikoj
naslonjači, ugledao je čoveka tako krupnog kao da je
napravljen po meri tog golemog zdanja. I s besmislenom
snagom u sebi je ponovio „gospodine, došao sam da
uložim dvadeset rubalja”.
– Izvolite, sedite – rekao mu je čovek, pokazujući na
jednu od fotelja, dok je potpisivao Dokumenta koja mu je
prinosila ofarbana žena čija je čulnost navodila Martina da
se oseća nekako još manjim, jer bi (pretpostavio je) ona bila
spremna da se pred njim svuče kao pred najobičnijim
predmetom bez svesti i čula; onako kako se svlače velike
miljenice pred svojim slugama. „Vanda” pomislio je tada,
Vanda dok ispija svoje piće, dok koketira s muškarcima,
čak i s njim, dok se smeje s frivolnom čulnošću, kako
jezikom vlaži usne, kako gricka bombone kao njegova
majka. U međuvremenu, primetio je hromiranu mastionicu
na velikom pisaćem stolu, s minijaturnom argentinskom
zastavom, kožnu fasciklu, ogroman Peronov portret s
posvetom gospodinu Molinariju, nekoliko uokvirenih
diploma, jednu fotografiju u kožnom ramu okrenutu ka
gospodinu Molinariju, jedan plastični termos, poemu AKO
Radjarda Kiplinga, ispisanu goticom, uokvirenu i okačenu
na zidu. Mnogi službenici i funkcioneri sa spisima pod
miškom ulazili su i izlazili; farbana sekretarica, koja beše
izišla, vratila se i podnela mu na uvid neka Akta, pri čemu
mu se obraćala tiho ali bez imalo prisnosti, tako da niko, a
ponajmanje službenici Kuće, ne bi posumnjali da ona spava
s gospodinom Molinarijem. Obraćajući se Martinu, on reče:
– Znači, vi ste Drušin prijatelj.
Videvši začuđeno mladićevo lice, nasmejao se i dodao
kao da je reč o kakvoj šali: „Ah, jasno, jasno”, dok je Martin,
začuđen i lecnut, mrmljao Alehandra, Alehandruša, Druša, i,
uprkos tome ili baš zbog toga, ispitivački posmatrao tog
krupnog i visokog čoveka, u odelu od tamnog kašmira na
svetle pruge, s plavom kravatom na crvene tufne, u svilenoj
košulji sa zlatnim dugmadima, s bisernom iglom u kravati,
svilenom maramicom u gornjem džepu od sakoa i sa
amblemom Rotarija. Beše dosta proćelav, ali ostatak kose je
brižljivo očešljao i iščetkao. Namirisan kolonjskom vodom,
kao da se obrijao samo delić sekunde pre Martinovog
ulaska u kancelariju. Martin se užasnuo kada ga je čuo
kako se zavaljuje u fotelju i govori da je spreman da sasluša
Martinov Značajan Predlog.
– Da čujem.
A Martina je spopala neka čudnovata želja da sebe muči
i ponizi, da već jednom prizna svoju strahovitu
beznačajnost pred svetom i svoju glupavu bezazlenost (zar
nije Alehandru nazvao Drušom?), te umalo nije rekao:
„Došao sam da uložim dvadeset rubalja”. Uspeo je da
obuzda taj čudni poriv i, na jedvite jade, kao u nekom
košmaru, objasnio da je ostao bez posla i da bi možda –
odnekuda je pomislio – mogao da se za njega pronađe
nekakav posao u IMPRI. Dok je to govorio, gospodin
Molinari se mrštio. Kada ga je zapitao gde je ranije radio,
prvobitni profesionalni osmeh beše sasvim nestao.
– U štampariji Lopes.
– Kao?
– Kao korektor.
– Radno vreme?
Martin se setio Alehandrinih reči, pocrveneo je i rekao
mu da nije imao radno vreme nego je materijal za
korekturu nosio kući. Tada je gospodin Molinari još više
nabrao čelo, sve vreme odgovarajući na pozive preko
interfona.
– A zašto ste izgubili taj posao?
Martin je odgovorio da se u štampariji smenjuju periodi
kada ima posla napretek i kada ga ima manje, tako da u
ovom drugom slučaju otpuštaju honorarne korektore.
Ponovo je ušla sekretarica i nešto šapnula Molinariju.
On je klimnuo glavom u znak odobravanja, sekretarica je
izišla, a on je ponovo odgovorio na poziv preko interfona,
ovom prilikom povodom nekog predstavnika u Kordovi,
rekavši samo „videće se iduće sedmice”. Zapisao je nešto u
rokovnik i okrenuo se Martinu:
– To znači da će vas ponovo angažovati kada bude više
posla?
Martin je opet pocrveneo, misleći kako je taj gospodin
đavolski dovitljiv i da je ovo poslednje pitanje upućeno s
ciljem da sazna istinu. A istina je, naravno, bila
ponižavajuća.
– Ne, gospodine Molinari, ne verujem.
– Zašto? – upitao je, dobujući prstima po stolu.
– Mislim, gospodine, da sam bio suviše zaokupljen
svojim problemima i da...
Molinari ga je posmatrao ćutke i ispitivački hladno.
Spuštajući pogled, Martin je nehotice začuo sebe kako
govori: „Moram da radim, gospodine, preživljavam teške
trenutke, suočen sam sa ozbiljnim novčanim poteškoćama”,
a onda je podigao pogled, učinilo mu se da primećuje
podrugljiv sjaj u Molinarijevim očima.
– Pa, veoma mi je žao, gospodine Kastiljo, što ne mogu
da vam budem od koristi. U prvom redu zato što se naš
posao ovde dosta razlikuje od onoga što ste obavljali u
štampariji Lopes. Osim toga, postoji i jedan otežavajući
razlog: vi ste Alehandrin prijatelj i to mi nameće veoma
osetljiv problem u organizaciji. Više volimo da sa našim
službenicima imamo što manje ličan odnos. Ne znam da li
me shvatate.
– Da, gospodine, potpuno vas shvatam – reče Martin i
ustade. Možda je Molinari u Martinovom ponašanju opazio
nešto što mu se iz nekog razloga nije dopadalo.
– Ipak, kada budete stariji... koliko vam je godina?
Dvadeset?
– Devetnaest, gospodine.
 – Kada budete stariji, priznaćete da sam u pravu. Čak
ćete mi biti zahvalni za ovo. Upamtite, ja vam ne bih učinio
nikakvu uslugu ako bih vas ovde zaposlio iz čistog
prijateljstva, naročito ukoliko bismo uskoro, što se lako
može pretpostaviti, imali poteškoća.
Pogledao je jedan Dokument, promrmljao neke
primedbe i nastavio:
– To bi imalo rđavih posledica po vas, po našu
organizaciju, po samu Alehandru... S druge strane, čini mi
se da ste vi isuviše ponosni da biste prihvatili neki posao
samo iz prijateljstva. Zar ne? Jer, kada bih vas zaposlio
samo iz pažnje prema Alehandri, vi ne biste prihvatili, zar
nije tako?
– Tako je, gospodine.
– Naravno. I svi bismo na kraju bili na gubitku: vi,
Preduzeće, prijateljstvo, svi. Moje geslo je: ne mešati
osećanja s ciframa.
Uto uđe neki čovek s Papirima i pogleda Martina kao
da ne zna šta da čini. Martin ustade, ali mu Molinari,
uzevši one Papire i ne podigavši pogled, reče da sačeka, da
nije završio. I dok je on pregledao taj memorandum, ili već
ko zna šta je bilo, Martin je, strahovito nervozan, zbunjen i
ponižen, pokušavao da shvati razloge svega ovoga: zašto
ga Molinari zadržava, zašto traći vreme sa tako
beznačajnim čovekom kao što je on. Za inat, onaj
Mehanizam kao da je odjednom pošašavio: pozivi na neki
od četiri telefona, razgovori preko interfona, ulasci i izlasci
ofarbane sekretarice, potpisivanje Papira. Kada mu preko
interfona rekoše da gospodin Vilson želi da zna na čemu je
ostalo ono u vezi s Centralnom bankom, Martin je pomislio
da se njegova sopstvena visina valjda svela na razmere
insekta. Tada je, nakon što se posavetovao sa svojom
sekretaricom, Molinari maltene viknuo:
– Neka sačeka!
 I pre nego što će sekretarica izići, on ljutito dodade:
– Da me niko ne uznemirava dok ne pozovem! Jasno?
Iznenada nastupi tišina: kao da svi listom iščeznuše,
telefoni prestaše da zvrje, a gospodin Molinari, nervozan i
neraspoložen, dobujući prstima, na trenutak se zamisli. A
onda ga pažljivo pogleda i upita:
– Gde ste upoznali Alehandru?
– Kod jednog prijatelja – slaga Martin i pocrvene, jer
nikada nije lagao, ali mu je bilo savršeno jasno da bi ispao
smešan da je kazao istinu,
Činilo se da ga Molinari pomno posmatra.
– Jeste li joj blizak prijatelj?
– Ne znam... hoću reći...
Molinari podiže desnu ruku, kao da pojedinosti nisu
važne. Posmatrajući ga pažljivo, ubrzo dodade:
– Vi, današnja mladež, vi mislite da smo mi redom
reakcionari. Ipak, a to će vas sigurno začuditi,
svojevremeno sam i ja bio socijalista.
U tom trenutku kroz bočna vrata proviri jedan Značajan
Čovek.
Molinari mu reče:
– Uđi, uđi.
Gospodin uđe, položi ruku na Molinarijevo rame i
šapnu mu nešto na uvo, dok je ovaj odobravao klimanjem
glave.
– Dobro, dobro, u redu, neka urade kako hoće.
Osmehujući se nekako pritajeno i podsmešljivo, on
dodade, uzgred pokazujući prema njemu:
– Evo, ovaj mladić je Alehandrin prijatelj.
Držeći se za naslon od Miolinarijeve fotelje, nepoznati
gospodin se dvosmisleno osmehnu i lagano klimnu glavom
u znak pozdrava.
 – Došao si u pravi čas, Ektore – reče mu Molinari. – Vrlo
dobro znaš koliko me zaokuplja problem argentinske
omladine.
Nepoznati gospodin pogleda Martina.
– Baš sam mu govorio o tome kako mladi vazda misle
da prethodna generacija ništa ne valja, da je u zabludi, da je
to krdo reakcionara.
Nepoznati gospodin se osmehnu blagonaklono,
gledajući ga kao predstavnika Nove generacije (pomislio je
Martin). Isto tako, pomislio je da je Sukob Generacija toliko
nesrazmeran da je samo uvećao njegovo osećanje da je
smešan, mada se činilo da to osećanje ne može biti veće:
oni, iza impozantnog pisaćeg stola, sa Deoničarskim
društvom IMPRA, Peronovim portretom sa autogramom,
Mastionicom sa zastavom, Međunarodnim Rotari-klubom i
dvanaestospratnim zdanjem; on, u pohabanom odelu i sa
dvodnevnim gladovanjem. Otprilike kao pleme Zulua sa
strelama i šarenim kožnim štitovima naspram engleske
imperijalne vojske, pomislio je.
– Dakle, kao što rekoh, i ja sam svojevremeno bio
socijalista, pa čak i anarhistaon i pridošlica se nasmejaše,
kao da se prisećaju nečeg smešnog – a, evo, moj prijatelj
Peres Moreti neće mi dozvoliti da lažem, jer smo nas
dvojica mnogo toga zajedno preturili preko glave. Samo,
nemojte da mislite da se mi stidimo. Ja sam od onih što
smatraju da nije zgoreg da omladina jedno vreme ima čiste
ideale. Biće vremena da se te iluzije izgube. Život nas
kasnije nauči da čovek nije rođen za te utopijske društvene
zajednice. Nema čak ni dva istovetna čoveka na svetu:
jedan je preduzimljiv, drugi je nemaran, jedan je radan,
drugi je lenčuga, jedan želi da napreduje, kao prijatelj
Moreti i ja, a drugog baš briga što će ceo vek proživeti kao
bedno piskaralo. Uostalom, da ne dužim, po svojoj prirodi
ljudi su nejednaki i uzaludno je nastojanje da se stvore
društva u kojima bi svi bili jednaki. Sem toga, zar ne bi bila
velika nepravda da vredan čovek prima isto koliko i onaj
koji lenstvuje? I zašto da jedan genije, jedan Edison, jedan
Henri Ford, bude tretiran isto kao i onaj nesrećnik koji je
rođen da čisti pod ove prostorije? Zar ne mislite da bi to
bila ogromna nepravda? I kako u ime pravičnosti, upravo u
ime pravičnosti, da se uspostavi režim nepravdi? To je
jedan u nizu paradoksa. Uvek sam smatrao da bi o tome
valjalo da se nadugačko piše. Znajte, često sam bio u
iskušenju da sam napišem nešto o tome – rekao je i
pogledao Peresa Moretija, kao da ga poziva za svedoka.
Videći kako ovaj klima glavom u znak odobravanja, Martin
se pitao ali zašto ovaj čovek gubi sve ovo silno vreme sa mnom i
dolazio do zaključka da tog tipa nešto od životnog značaja
sigurno vezuje za Alehandru, nešto što iz nekog
nepoznatog razloga za njega predstavlja vrednost, A
pomisao da bi između Molinarija i Alehandre mogle da
postoje neke značajne veze, svejedno kakve, mučila ga je
sve više što je razgovor odmicao, jer je dužina tog
razgovora bila srazmerna značaju te veze. A onda se
ponovo pitao zbog čega ga je poslala Molinariju i, ne
znajući zašto, dolazio do uverenja da je Alehandra to
učinila da bi nešto „dokazala”, u trenutku kada su njihovi
odnosi ulazili u mučno razdoblje. Ponovo se prisećao svih
epizoda, sitnih ili krupnih. koje su se u njegovom sećanju
vrtele oko imena „Molinari” kao što detektiv traži lupom
bilo kakav trag ili znak, makar beznačajan na prvi pogled,
koji bi mogao da dovede do konačnog raspleta; ali mu je u
mozgu vladala pometnja, jer je to mučno traganje prekrivao
Molinarijev glas koji je nastavljao da razvija svoje Opšte
Shvatanje Sveta.
– Godine, život težak i okrutan, uveravaju čoveka da ti
ideali, svejedno koliko su plemeniti, a nema razloga da se u
njihovu uzvišenost posumnja, nisu stvoreni za ljude takve
kakvi zapravo jesu. To su ideali kakvima ih zamišljaju
sanjari, pesnici, usudio bih se da kažem. Vrlo lepi, pogodni
za pisanje knjiga, za govore na barikadama, ali koji se
nikako ne mogu sprovesti ni ostvariti. Voleo bih ja da
vidim jednog Kropotkina ili pak jednog Malatestu kako
upravljaju preduzećima kao što je ovo i kako se
svakodnevno bore s normama Centralne banke (ovde se
nasmejao i u tome mu se rado pridružio gospodin Peres
Moreti) i da mora da bude sposoban da napravi hiljadu i
jedan manevar da bi izbegao da mu sindikat ili Peron, ili
oboje zajedno, ne podmetnu nogu. A s druge strane
gledano, dobro je da jedan mladić ili devojka imaju te
ideale o nesebičnosti, društvenoj pravdi i položaju u
društvu. Međutim, jednog dana vi se oženite, poželite da
sredite svoj status pred društvom, da zasnujete dom, što je
prirodna želja svakog normalnog čoveka, a to dovodi do
postepenog napuštanja tih himera. Ne znam da li shvatate
na šta mislim? Vrlo je lako zastupati anarhističku doktrinu
dok je čovek mlad i dok ga izdržavaju roditelji. A nešto je
sasvim drugo kada ste primorani da se suočite sa životom,
kada ste primorani da održavate dom koji ste stvorili,
naročito kada stignu deca i druge obaveze svojstvene
porodici: te odeća, te škola, te udžbenici, te bolesti.
Društvene teorije su vrlo lepe, ali kada treba nahraniti
čeljad, štono narod veli, mladi prijatelju, treba poviti grbaču
i početi shvatati da svet nije stvoren za Malateste ili
Kropotkine. I obratite pažnju da vam govorim o
anarhističkim teoretičarima jer oni barem ne propovedaju
diktaturu proletarijata, kao što to čine komunisti. Možete li
da zamislite takvu strahotu kao što je diktatorska
vladavina? Uzmite, na primer, Rusiju! Milioni robova koji
rade pod bičem. Sloboda je, prijatelju, svetinja, jedna od
velikih vrednosti koje treba da spasemo po svaku cenu.
Sloboda svima: sloboda radniku da može da potraži posao
tamo gde mu najviše odgovara, sloboda gazdi da može da
zaposli koga bude smatrao najboljim. Zakon ponude i
potražnje i slobodno razvijanje društva. Gledajte ovaj
slučaj: vi dolazite ovde, slobodno, nudite mi svoju radnu
snagu; meni, iz razloga iks, ne odgovarate i ne zapošljavam
vas. Ali, vi ste slobodan čovek i možete da odete odavde i
ponudite svoje usluge preduzeću preko puta. Pogledajte
kako je sve to neprocenjivo: vi ste običan mladić, a ja
predsednik velikog preduzeća, a ipak obojica delujemo u
jednakim uslovima zakona ponude i potražnje, Pristalice
uplitanja Države u upravljanje privredom mogu da govore
što im je drago, ali to vam je vrhovni zakon dobro
organizovanog društva, dok ovde, svaki put kada se ovaj
čovek (pokazao je Peronovu fotografiju s posvetom), svaki
put kada se ovaj gospodin uplete u poslovanje slobodnog
preduzeća, verujte, uvek samo nanese štetu. U krajnjoj
liniji, nanosi štetu i celoj zemlji. Zbog toga je, a to gospodin
Moreti dobro zna, moje geslo: ni diktature ni socijalne
utopije. Da vam ne pričam o drugim problemima, koje
bismo mogli da nazovemo problemima moralne prirode,
jer čovek ne živi samo od hleba. Mislim na potrebu koju
naše društvo oseća za redom, za moralnom hijerarhijom,
bez koje, verujte mi, sve pada u vodu. Da li biste, na
primer, voleli da neko posumnja u poštenje vaše majke?
Molim vas, to je samo jedna pretpostavka koju sebi
dopuštam i navodim kao primer. Vidim da ste se već
namrštili, a sam taj gest, koji vam čini na čast, već otkriva
kolika je svetinja za vas, kao i za mene, sam pojam majke.
Pa, dobro, kako spojiti taj pojam sa društvom u kome
postoji slobodna ljubav, u kome niko nije odgovoran za
decu koja se rađaju, u kome je brak odbačen kao obična
građanska institucija? Ne znam da li shvatate šta želim da
kažem. Ako se uzdrmaju temelji doma... ali, šta je s vama?
 Martin je, vrlo ubledeo, na ivici da se onesvesti, rukom
brisao čelo obliveno ledenim znojem.
– Ništa, ništa – odgovorio je.
– Dakle, kao što rekoh, ako se podriju temelji doma, koji
su i temelji društva u kome živimo, ako razorite presvetli
pojam braka, šta ostaje? Pitam ja vas. Haos. Kakve ideale,
kakve uzore može da ima omladina koja tek raste? Tu
nema šale, mladiću. Još ću vam nešto reći, nešto što retko
kome govorim, ali što osećam svojom dužnošću da kažem
vama. Mislim na problem prostitucije.
Ali u tom trenutku se oglasio interfon i dok je Molinari
zlovoljno pitao: Šta! Šta! Martin je takoreći tragao sa svojom
lupom, teturajući se, sve više izgubljen u toj odvratnoj
magluštini i u sebi govorio: Vanda, Vanda, ponavljajući one
cinične Alehandrine reči o potrebi da se radi, onu rečenicu
o preziru prema nafrakanim torokušama, dakle i prema
samoj sebi. Tako, znači, promrmljao je, kao da sumira
istraživanje, Vanda je jedan od činilaca zagonetke, Molinari
je drugi, a koliko ih još može biti? Ponovo se prisećao
ranijih epizoda i nije video ništa što bi se posebno isticalo.
Bio je tu samo onaj susret s Bordenaveom, tipom koga
Alehandra nije poznavala i koji joj je toliko išao na nerve da
se najednom oneraspoložila, postala nepristupačna i
natmurena. Za to vreme video je kako se onaj tvrdi izraz
lica, koji je Molinari poprimio dok je govorio preko
interfona, polako menja u izraz koji je odlučio da pokaže
njemu, Martinu. Gledajući ga, činilo se da gospodin
Molinari pokušava da se vrati pređašnjoj misli, a onda
nastavi:
– E, da, prostitucija... Gledajte, kakav paradoks! Ako
vam kažem da je prostitucija potrebna, savršeno znam da
ćete vi, u ovom trenutku, to da odbacite, zar ne? Ali ako
biste podrobno razmotrili problem, ubeđen sam da biste se
složili sa mnom. Zapravo, zamislite kakav bi svet bio bez
tog izduvnog ventila. Baš sada i, da ne idemo dalje, baš
ovde, u našoj zemlji, loše shvaćen pojam morala, a
upozoravam vas da sam katolik, naveo je argentinsko
sveštenstvo da zabrani prostituciju. Dakle, prostitucija je
zabranjena godine...
Za trenutak se dvoumio i pogledao gospodina Peresa
Moretija, koji ga je pažljivo slušao.
– Mislim da je to bilo 1935. godine – primetio je
gospodin Peres Moreti.
– Pa. dobro, i kakav je rezultat bio? Takav da se pojavila
ilegalna prostitucija. Logično. Medutim, posebno
zabrinjava što je ilegalna prostitucija opasnija, jer ne postoji
zdravstvena kontrola. Ima tu još nešto: skupa je, nije
dostupna džepu radnika ili činovnika. Jer nije posredi samo
plaćanje ženi nego treba platiti i iznajmljeni stan. Rezultat
svega toga je da Buenos Ajres doživljava proces
demoralizacije čije su posledice nesagledive.
Iskrenuo je glavu i obraćajući se gospodinu Peresu
Moretiju, napomenuo:
– Baš na poslednjem sastanku Rotari-kluba govorio sam
o ovom problemu koji postaje ljaga ovog grada a možda i
cele zemlje.
Zatim se ponovo obrati Martinu:
– To vam je kao u bojleru u kome raste pritisak zbog
zavrnutih ventila. Jer, organizovana i legalna prostitucija
jeste to: izduvni ventil. Ili će biti lakih žena pod kontrolom
države ili će dolaziti do ovoga. Ili će biti dobre,
kontrolisane prostitucije ili će se društvo, pre ili kasnije,
součiti sa ozbiljnom opasnošću od rušenja osnovne
institueije. Moje je mišljenje da je ovo neizbežna dilema i
spadam među one koji smatraju da se ne treba ponašati kao
noj što pred opasnošću zariva glavu u pesak. Pitam se da li
danas jedna pristojna devojka može da bude spokojna, a
naročito mogu li da budu spokojni njeni roditelji. Na stranu
psovke i bljuvotine koje devojčica neizbežno sluša na ulici
iz usta raznoraznih klipana ili ljudi koji ne nalaze prirodan
odušak svojim nagonima. Na stranu sve to, koliko god
neprijatno bilo. A šta velite o drugoj opasnosti? O opasnosti
da se u odnosima između mladih, između verenika ili
između mladića i devojke koji se jednostavno simpatišu,
ode dalje? Do vraga, u mladiću teče krv, najzad, on ima
svoje nagone. Vi ćete mi oprostiti što govorim ovako oštro.
ali nema drugog načina da se suočimo s ovim problemom.
Taj mladić, na nesreću, živi uspaljen jer nedostaje
prostitucija dostupna njegovim ekonomskim
mogućnostima; od bioskopa spasi nas bože, od
pornografskih publikacija takode, i onda šta možete da
očekujete? S druge strane, omladina nema kočnica koje joj
je nekada nametao dom zasnovan na čvrstim načelima. Jer,
treba priznati da smo mi katolici samo spolja. Ali pravih
katolika, onih koje zovemo istinskim katolicima, verujte mi
da nema više od pet posto, a i tu verujem da sam preterao.
A ostali? Bez te moralne kočnice, uz roditelje koji su više
zaokupljeni svojim ličnim stvarima nego brigom o onome
što bi trebalo da bude istinski hram... ali šta je s vama?
Gospodin Peres Moreti i gospodin Molinari pritrčaše
Martinu.
– Nije mi ništa, gospodine. Nije ništa – rekao je
pribravši se. – Oprostite mi, ali bolje da ja odem...
Ustao je da krene, ali je izgledalo da se tetura. Bio je
bled i oznojen.
– Ali, čoveče, stanite. Čekajte, reći ću da vam donesu
kafu – reče gospodin Molinari.
– Nemojte, gospodine Molinari. Već mi je dobro, mnogo
vam hvala. Dobro će mi doći da iziđem na svež vazduh.
Hvala lepo, do viđenja.
Čim je kročio van kancelarije, do čijih vrata su ga pod
ruku dopratili gospodin Molinari i gospodin Peres Moreti,
čim se našao daleko od njihovih pogleda, potrčao je koliko
su ga noge nosile. A kada je dospeo na ulicu, pogledom je
potražio neku kafanicu, ali je nigde u blizini nije video, a on
nije mogao da čeka. Poleteo je ka jednom praznom prostoru
između dva automobila i tu se ispovraćao.
 III

Dok je čekao u The Criterion-u, posmatrajući fotografije

kraljice Elizabete na jednom zidu i slike nagih žena na
drugom, kao da Imperija i Pornografija (sinulo mu je kroz
glavu) mogu časno da koegzistiraju, kao što mogu da
koegzistiraju poštene porodice i javne kuće (ne uprkos
tome nego upravo stoga, kako mu je sjajno objasnio
Molinari), misli su mu se vraćale Alehandri, dok se pitao
kako i sa kim je otkrila ovaj viktorijanski kafe.
Za šankom, ispod malograđanskog osmeha kraljice
(„nikada nije postojala tako beznačajna kraljevska
porodica”, kazala mu je kasnije Alehandra), poslovođe i
visoki engleski činovnici ispijali su džin ili viski i smejali se
svojim vicevima. Biser Krune, pomislio je takoreći u
trenutku kada je ugledao nju kako dolazi. Poručila je džin i
pošto je saslušala Martina, reče:
– Molinari je uvažen čovek, Stub Nacije. Drugim
rečima: savršena svinja, znameniti kurvin sin.
A onda dodade, zovući konobara:
– Često si me pitao za Bruna. Sada ću te upoznati s
njim.
 IV

Otišli su u kafanu La Helvetica. Bio je to mračan lokal, sa

visokim drvenim šankom i starom boiserie. Umrljana i
zamagljena ogledala uveličavala su i turobno odražavala
zagonetnost i setu tog mesta koje je vreme pregazilo.
Prišao im je da ih pozdravi čovek svetloplave kose,
plavih očiju i naočara s neverovatno debelim staklima.
Čulnog i misaonog izgleda, imao je otprilike četrdeset i pet
godina. Martin je primetio da ga ovaj gleda blagonaklono i,
pocrvenevši, pomislio: Pričala mu je o meni.
Neko vreme su ćaskali, ali je Alehandra bila odsutna
duhom, a onda je ustala i oprostila se. Martin je tada ostao
sam s Brunom, osećajući tremu kao pred ispit, rastužen
naglim i kao uvek neobjašnjivim Alehandrinim odlaskom.
Odjednom razabra da mu Bruno postavlja neko pitanje čiji
početak nije čuo. Upravo je, onako zbunjen, naumio da ga
zamoli da ponovi, kada srećom naiđe neki čovek, riđ i
pegav, sa orlovskim nosem, čije su oči ispitivački gledale
kroz naočare. Osmehivao se brzo i nervozno. Sav njegov
izgled bio je uznemirujući i na mahove poprimao
sarkastičnu notu, te je Martin osećao da, ukoliko bi ostao
nasamo s njim, čak i u slučaju požara, ne bi smogao snage
ni da otvori usta. Za inat, pridošlica je gledao čoveka pravo
u oči, ne dozvoljavajući stidljivcima nikakvo vrdanje. Dok
je razgovarao s Brunom, naginjući se preko stolića ka
njemu, iskosa je pogledao uokolo, kao neko koga policija
progoni ili ga je nekada progonila.
Stavio je neku knjigu na stočić.
 – Upravo sam pročitao jedan Perejrin članak – reče
Bruno, osmehujući se i aludirajući na knjigu.
Na Mendesovom licu pojavi se jedan od njegovih
najuverljivijih dijaboličnih izraza. Reklo bi se da njegova
riđa kosa baca varnice, kao što pajalice vrcaju kada ih na
času fizike punimo statičkim elektricitetom. Oči su mu
ironično sevale.
– Hm! Već od naslova prelazi u napad. Zamislite:
„Latinska Amerika, jedna zemlja!”
– Baš tako. On tvrdi da je ovo bio zbir raznih
nacionalnosti pod španskim jarmom.
– Hm! Glava tog tipa je prepuna ruskih pitanja. Zbir
nacionalnosti! Sve vreme misli na Kirgize, Kavkažane,
Beloruse, zemlja (mislio je Martin), zemlja, dom, traženje
pećine po mraku, dom, toplo ognjište, ugodan i svetao zaklon sred
mraka, a Bruno podiže oči, možda sumnjajući, te oči koje su
videle Alehandru dok je još bila devojčica, te setne i blago ironične
oči, dok je gledao kako Vandina figura izranja zajedno s
rečenicom „zarađivati novac na nečem što preziremo” ne sluteći
međutim u tom času kakav će čudovišni domet imati te reči
jednog dana, ali s dometom već dovoljno mračnim da bi ga mučio
videći Vandu kako ispija piće, razgovara s muškarcima, smeje se
frivolnom čulnošću, a taj Janus, taj neobjašnjivi muž, a Bruno
ga je slušao zamišljeno i mešajući kafu i onda je Martin
posmatrao njegove duge grozničave prste i pitao se kakva je mogla
da bude ljubav tog čoveka prema Alehandrinoj majci, još ne
znajući da se ta ljubav na izvestan način protegla na njenu kćer,
tako da je ista Alehandra na koju je Martin u tom trenutku mislio
bila predmet razmišljanja i čoveka koji sada sedi pred njim, mada
(kao što će sam Bruno mnogo puta pomisliti pa čak i natuknuti)
Alehandra iz njegovih misli nije bila ista ona Alehandra koja sada
muči Martina jer nikada (smatrao je Bruno) nismo ista osoba za
različite sagovornike, prijatelje ili ljubavnike: baškao i oni složeni
rezonatori na časovima fizike što odgovaraju nekoj od žica na
svaki zvuk koji ih stimuliše, dok druge žice ostaju neme i kao
odsutne, daleke, rezervisane za pozive koji će jednog dana možda
zahtevati njihov odgovor; poziv koji ponekad uopšte ne stigne, u
kom slučaju te ugasle žice prožive svoj vek zaboravljene od sveta,
odsutne i usamljene, dok je Mendes, obuzet silnim i zajedljivim
besom, uzvikivao: On da priča o apstraktnom
internacionalizmu! Bravo, Perejra! Bravo! Sada je otkrio
Argentinu. Godinama je živeo po ruski, jeo boršč umesto
supe, pio čaj umesto matea, a votku umesto rakije.
Argentina je bila egzotično ostrvo na kome smo bili
osuđeni da živimo, ali je naše srce, druže, bilo u Moskvi! a
on je ponovo video Janusa, onaj njegov dvosmislen i grozničav
pogled (zbog čega?), njegovu preteranu i laskavu ljubaznost, kako
joj ljubi ruke, kako joj govori „oui, ma chere” ili „comme tu veux,
ma chere” izbog čega mu se sada tako uporno priviđa taj odvratni
čovek, koji kao da vazda nekog vraga traži, kao da je neprestano
na oprezu, na grozničavom oprezu, sigurno uslovljenom
Vandinim ponašanjem, ali tada primeti kako neko pozdravlja
Bruna i seda tamo pored onih koji govore tiho, dok je Mendes
zajedljivo merkao taj pozdrav i govorio: Sigurno kuju neku
zaveru. Ti kleronacionalisti, ti hispanofili bez premca što su
sada otkrili Sjedinjene Države! Naravno, nahvatali su se
prpe od peronizma, te jedine zaštite od sovjetske svireposti
i ponovo je odlutao u mislima, jer je opet mislio na onog Janusa,
dok mu se nije učinilo da Bruno govori nešto o kompciji i onda je
Mendes rekao: To je malograđansko moralisanje, dok je Bruno
dobroćudno odmahivao glavom i govorio: Nisam to hteo da
kažem a Martin se jeo što njegova misao ne uspeva da prati
raspravu i mislio „užasno sam sebičan” jer se njegova misao
ponovo vraćala onom groznom laskavcu, njegovom ponašanju i
neprekidnom oprezu, nešto što je zacelo bilo uslovljeno Vandinim
prisustvom ili odsustvom, ali šta? i tome kako ga ona prihvata s
mešavinom susretljivosti i podsmešljivosti, kao da oboje, kao da
među njima dvoma, ali tada je Bruno rekao zato što iskvari sve
čega se dotakne, jer je cinik koji ni u šta ne veruje, ne veruje
ni u narod pa čak ni u peronizam, jer je kukavica i sitna
duša, dok je Mendes podrugljivo klimao glavom, svakako misleći
neizlečivi malograđanin a Martin mislio kako je sve to zbrkano,
kako je teško živeti i shvatati, kako je taj dvolični Janus maltene
simbol zbrke koja u njemu vlada, kao da ono osnovno u ljudskim
stvorenjima jeste baš dvoličnost, Janus i njegova laskava lažna
ljubaznost prema sopstvenoj ženi, a ipak i on je to dobro primetio,
kao uostalom i sve drugo što se odnosilo na Alehandru, s tim
nemimim i grozničavim pogledom nekoga ko strahuje od nečega
ili nešto očekuje, u ovom slučaju od Vande, zbog ljubomore,
možda? na šta se Alehandra nasmejala rekavši „Kakvo si ti dete,
još uvek”, dodajući onu rečenicu koje će se kasnije, nakon
tragedije, sećati sa užasavajućom jasnoćom: Janus je jedna vrsta
ljigavog čudovišta” a pošto je u tom trenutku Bruno ustao da
telefonira, Martin je ostao sam naspram Mendesa, koji ga je
radoznalo posmatrao, dok je on iz puke stidljivosti pijuckao vodu.
Srećom, ubrzo se vratio Bruno.
– Vrućina je neizdržljiva – reče on Martinu. – Predlažem
da iziđemo.
– U ovom kafeu je veoma zagušljivo, ali mi se dopada.
Neće još dugo... pomislite samo koliko miliona vredi ovaj
kutak. Neizbežno je: srušiće ga i podići oblakoder, a u
prizemlju smestiti jedan od onih međuplanetarnih kafea
punih blistavog šarenila boja i zvukova koje su izmislili
Amerikanci.
Olabavio je kravatu.
Kada su stigli do mosta u ulici Belgrano, Bruno je
zastao, naslonio se na kamenu ogradu i kazao: „Sada barem
može da se diše”, a Martin se pitao da li je naviku da luta
mostom Alehandra poprimila od Brana. Ali je zatim
pomislio da će pre biti obratno, jer mu se Bruno činio kao
čovek u suštini pasivan, sklon da prati tok sopstvenih misli.
 Posmatrao je njegovu meku kožu i nežne ruke, pa ih
upoređivao s grubim i požudnim Alehandrinim, s njenim
napregnutim i izduženim licem. A za to vreme, Bruno je
mislio: ove predele je samo impresionizam mogao da
naslika, ali to već pripada prošlosti, te otuda umetnik koji
oseća ovo i ništa drugo nema izgleda da uspe; gledajući to
nebo zastrto oblacima, u vlažnom i pomalo teškom
vazduhu, te odsjaje brodova po mirnoj vodi, mislio je da su
nebo i vazduh Buenos Ajresa slični onima u Veneciji, valjda
usled isparavanja ustajale vode, dok je njegova misao iz
drugog sloja bila i dalje s Mendesom:
– Književnost, na primer. Mendes i njegovi
istomišljenici su grubo shematični. Po njihovom uverenju,
Prust je izopačen umetnik jer pripada dekadentnoj klasi.
Nasmejao se.
– Ukoliko bi ova teorija bila ispravna, ne bi postojao
marksizam, a samim tim ni Mendes. Trebalo bi da je
marksizam izmislio neki radnik, i to zaposlen u teškoj
industriji.
Koračali su pločnikom, a onda ga Bruno pozva da
sednu na ogradu mosta, odakle se širio pogled niz reku.
Martina je iznenadila ta Brunova mladalačka crta. Nju
je shvatio kao izraz srdačnog drugarstva; a vreme koje mu
je poklanjao i njegova srdačna prisnost izgledali su kao
zaloga Alehandrine naklonosti prema njemu, Martinu; jer
ne bi mu ukazivao pažnju jedan značajan čovek da on sam,
beznačajan mladić, nema iza sebe Alehandrino uvažavanje,
a možda čak i njenu ljubav. Stoga su taj razgovor, ta šetnja i
zajedničko sedenje na kamenoj ogradi bili kao potvrda
(mada posredna i slabašna) njene ljubavi, izvesna
priznanica (mada nečitka i nejasna) da ona nije tako daleka
kako je on pretpostavljao.
Dok je Bruno udisao povetarac koji je pirkao s reke,
Martin se prisećao sličnih trenutaka provedenih na istoj
ogradi sa Alehandrom. Ispružen na kamenoj ogradi, držeći
glavu u njenom krilu, bio je (bejaše) istinski srećan. U tišini
tog predvečerja čuo je kako reka žubori ispod mosta i
posmatrao kako se oblaci neprekidno menjaju dočaravajući
glave proroka, karavane u snežnoj pustinji, jedrenjake,
uvale pod snegom. U tom času sve je bilo (bejaše) mir i
spokoj. S mirnim osećanjem čulnog užitka, kao nakon
buđenja kada smo još bunovni i lenji, meškoljio se
nameštajući glavu u Alehandrinom krilu i pri tom mislio
kako je prijatno i umilno osetiti njeno telo pod zatiljkom; to
telo koje je, po Brunovom mišljenju, bilo nešto više od tela,
složenije, tananije i zagonetnije od običnog tela sačinjenog
od ćelija, tkiva i živaca; jer je ono isto tako (u Martinovom
slučaju) već predstavljalo sećanje, a time i zaštićeno od smrti
i propadanja, nešto prozirno, kratkoveko, ali sa izvesnim
svojstvom večnosti i besmrtnosti; bilo je Luis Armstrong i
zvuci njegove trube na vidikovcu, nebo i oblaci Buenos
Ajresa, krotki kipovi parka Lesama u smiraj dana, sviranje
nekog neznanca na citri, jedno veče provedeno u restoranu
Zur Post, jedna kišna noć kada su (smejući se) stajali pod
nekom nadstrešnicom, zatim ulice južnih delova grada,
krovovi Buenos Ajresa viđeni iz kafea na dvadesetom
spratu zgrade Comega. Sve je to osećao kroz njeno telo, kroz
njeno nežno i uzdrhtalo telo koje mu je, mada
predodredeno da se raspadne među crvima i grumenjem
vlažne zemlje (tipična Brunova misao), sada omogućavalo
da nasluti večnost; jer, kao što će mu Bruno jednom
prilikom kazati, mi smo sazdani tako da nam je suđeno da
kroz kratkovečno telo samo naslutimo večnost. On je
uzdahnuo a ona ga je upitala: „Šta je?” On joj je odgovorio
„ništa”, kao što odgovaramo kada mislimo „sve”. Onda je
Martin gotovo nehotice kazao Brunu:
– Ovde smo Alehandra i ja bili jednog predvečerja.
 Kao da nije u stanju da zaustavi svoj bicikl, kao da je
izgubio kontrolu nad njim, on dodade:
– Kako sam bio srećan tog predvečerja!
Namah se pokajao i postideo tako intimnih i patetičnih
reči. Ali se Bruno nije nasmejao niti nasmešio (Martin ga je
gledao maltene užasnuto) nego je ostao zamišljen, ozbiljan i
zagledan u reku. A kada je, posle dužeg vremena, Martin
već pomislio da neće ništa komentarisati, Bruno je kazao:
– Tako se ukazuje sreća.
Šta je time hteo da kaže? Nastavio je da ga sluša, željno
kao i uvek kada je bilo nešto u vezi sa Alehandrom.
– U delovima, na mahove. Kao deca, nadamo se velikoj
sreći, nekoj golemoj i apsolutnoj sreći. I u iščekivanju da se
to desi, mi puštamo da mimo nas prolaze male sreće, jedine
koje postoje. Ne umemo ni da ih cenimo. To je kao...
Ipak, nije dovršio misao. Ubrzo nastavi:
– Zamislite nekog prosjaka koji uz put odbija milostinju,
jer je načuo da negde postoji neko basnoslovno blago. Neko
nepostojeće blago.
Ponovo je utonuo u misli.
– Nama izgledaju kao malenkosti: prijatan razgovor s
prijateljima, možda let galebova, ovo nebo, pivo koje smo
maločas popili.
Pomerio se.
– Utrnula mi je noga. To je kao da čoveku ubrizgaju
sodu.
Sišao je i onda dodao:
– Ponekad mislim da te male sreće postoje baš zato što
su malene. Kao i taj beznačajan svet koji prolazi
neprimetno.
Ućutao je, a onda reče bez ikakvog vidnog povoda:
– Da, Alehandra je komplikovano stvorenje. I tako
različita od majke. U stvari, glupo je očekivati da deca budu
nalik roditeljima. A možda su u pravu budisti, pa kako
onda možemo da znamo ko će da se otelotvori u telima
naše dece?
Kao da kazuje nešto šaljivo, stade da recituje:

Možda se po samrti našoj duša seli

u nekakvog mrava,
u neko drvo,
u bengalskog tigra,
dok se telo naše rastače
među crvima
i nestaje kroz zemlju u zaborav,
da bi potom šiknula uz stabljike i lišće,
pa sepretvorila u posunac ili vlat trave,
a zatim u krmno bilje
i otuda u bezimenu i zoološku krv,
u kostur,
u izmet.
Možda je snađe užasnija sudba
u telašcu nekog deteta
koje će jednog dana pesme ili romane pisati,
i koje će u svojim mračnim teskobama
(i ne znajući to)
ispaštati svoje nekadašnje grehe
ratnika ili zločinca,
ili ponovo iskusiti užase,
strah neke gazele,
odvratnu ružnoću lasice,
svoje mračno stanje zametka, kiklopa ili guštera,
svoj ugled vračare ili prostitutke,
svoje davnašnje osame,
svoje zaboravljene kukavičluke i izdajstva.

Martin ga je slušao zbunjeno. S jedne strane, činio se da

Bruno recituje u šali, a s druge stirane je osećao da na neki
način ta pesma ozbiljno izražava ono što Bruno misli o
životu: njegove nedoumice, njegove sumnje, I znajući ga
već kao krajnje stidljivog, reče sebi: Pesma je njegova.
Oprostio se; trebalo je da se nađe s D’Arkanhelom.
Bruno ga je ispratio blagonaklonim pogledom i
promrmljao koliko će još morati da propati! Zatim se ispružio
na ogradi mosta, stavio ruke ispod glave i utonuo u misli.
Galebovi su leteli u visini.
Sve je bilo tako prolazno i tako nestalno. Da se piše
makar zato da bi se ovekovečilo nešto kratkotrajno. Možda
neka ljubav. Alehandra, pomislio je. I Heorhina. Ali, šta od
svega toga? Kako? Sve je tako teško, tako beznadno, krhko
kao staklo.
Osim toga, nije samo to u pitanju, nije stvar u tome da
se to ovekoveči nego da se istraži, da se čeprka po ljudskom
srcu, da se ispitaju najskrovitiji prevoji i nabori našeg bića.
Ništa i sve, maltene je rekao glasno, po navici koju je
imao da iznenada progovori naglas, dok se nameštao
udobnije na kamenom zidu. Gledao je u olujno nebo i
slušao ritmično zapljuskivanje te reke koja (za razliku od
drugih reka na svetu) ne teče ni u kom pravcu, reke koja se,
gotovo nepomična, prostire na sto kilometara širine, kao
neko mirno jezero, a koja tokom vetrovitih dana što donose
kišu počinje da liči na pobesnelo more. Ali u tom času, tog
toplog letnjeg dana, tog vlažnog i sparnog predvečerja, sa
providnom izmaglicom Buenos Ajresa što je lebdela nad
obrisima nebodera naspram velikih olujnih oblaka sa
zapada, jedva namreškana laganim povetarcem, njena koža
je tek malčice drhturila, kao usled nejasnog sećanja na
velike nepogode, na olujine o kojima zacelo sanjaju mora
dok dremaju, na avetinjske i bestelesne nepogode, na snove
o nepogodama od kojih se naježe površine voda, kao što se
ježe i neprimetno reže veliki samsovi što sanjaju lov ili
borbe.
Sve ili ništa.
 Pogledao je u pravcu grada i ponovo se zagledao u
obrise nebodera.
Šest miliona ljudi, pomislio je.
Najednom, sve mu se učinilo kao nemogućnost. I
uzaludnost.
Nikada, reče sebi. Nikada.
Istina, pomisli i podrugljivo se osmehnu. Odnosno, eto,
da kažemo: JEDNA istina. A zar jedna istina nije i jedina
istina? Ne dolazi li se do „jedine” istine tako što se zaroni u
dubine jednog jedinog srca? Nisu li, na kraju krajeva, sva
srca ista?
Jedno jedino srce – reče sebi.
Neki mladić ljubio je devojku. Prošao je na biciklu
prodavac sladoleda Laponija. Zviznuo mu je. I dok je, sedeći
na podzidu, lizao sladoled, ponovo je gledao to čudovište:
milione ljudi, žena, dece, radnika, službenika, rentijera.
Kako progovoriti o svima? Kako na stotinu, kako na
hiljadu, kako na milion stranica predstaviti tu neobuhvatnu
stvarnost? Ali – mislio je – umetničko delo je pokušaj,
možda i besmislen, da se u granicama jedne slike ili jedne
knjige prikaže bezgranična stvarnost. Jedan izbor. Ipak, teij
izbor je beskrajno težak i uglavnom katastrofalan.
Šest miliona Argentinaca, Španaca, Italijana, Baskijaca,
Nemaca, Mađara, Rusa, Poljaka, Jugoslovena, Čeha,
Sirijaca, Libanaca, Litvanaca, Grka, Ukrajinaca.
O Vavilone!
Najveći španski grad na svetu. Najveći italijanski grad
na svetu. I tako dalje. Više picerija nego u Napulju i Rimu
zajedno. „Nacionalno”! O, blagi bože! Šta je to
„nacionalno”?
O, Vavilone!
Pogledom malog nemoćnog boga posmatrao je taj
turobni i džinovski konglomerat, nežan i grub, omražen i
drag, što se poput strašnog levijatana ocrtavao prema
oblacima na zapadu.
Ništa i sve.
Ali je takođe tačno – pomisli – da je dovoljna samo
jedna osoba. Ili možda dve, tri, četiri. Ako zaronite u
dubine njihovih srca.
Nadničari ili bogataši, nadničari ili bankari, lepotani ili
bogalji.

Sunce je polako zalazilo. Iz trena u tren menjale su se

boje oblaka na zapadu. Veliki sivkastoljubičasti dronjci
izdvajali su se na pozadini još udaljenijih sivih, ljubičastih,
zagasitih oblaka. Šteta za onu ružičastu boju, pomislio je, kao
da se nalazi na nekoj slikarskoj izložbi. A onda se ružičasta
boja širila sve više zasenjujući ostale boje oko sebe. Zatim je
počela da se gasi tako da je, preko plavkaste i ljubičaste,
stigla do sive i naposletku do crne što najavljuje smrt, a ta
boja je uvek svečana i uvek deluje dostojanstveno.
I tako je sunce zašlo.
Protekao je još jedan dan u Buenos Ajresu: nešto
zanavek nepovratno, nešto što ga je neumitno za korak
približavalo bliže sopstvenoj smrti. I to tako brzo, tako
brzo! Ranije su godine proticale sporije i sve je izgledalo
mogućno u vremenu koje se prostiralo pred njim kao put
otvoren ka horizontu. Ali sada su godine proticale brže ka
zapadu i svakog trenutka bi sa iznenađenjem čuo sebe kako
govori „ima tome dvadeset godina kada sam ga video
poslednji put” ili nešto isto tako otrcano ali podjednako
tragično; odmah zatim bi pomislio, kao da se nalazi na
rubu ponora, kako malo, kako bedno malo ostaje od tog
hoda ka ništavilu. Pa čemu onda sve to skupa?
A kada bi stigao dotle i kada je izgledalo da više ništa
nema smisla ni svrhe, naleteo bi možda na neko ulično
psetance, izgladnelo i željno nežnosti, s njegovom
majušnom sudbinom (malenom kao njegovo telo i njegovo
maleno srce koje će hrabro odolevati do kraja, braneći taj
maleni i skromni život kao iz neke majušne tvrđave) i onda
bi ga pokupio, odneo ga do neke improvizovane pseće
kućice gde mu barem neće biti hladno, nahranio ga, te bi
time postao smisao života tog kukavnog stvorenja, a nešto
zagonetnije ali jače od filozofije kao da bi vraćalo smisao
njegovom sopstvenom životu. Kao dvoje ubožnika koji u
svojoj usamljenosti spavaju zajedno da bi se tako ugrejali.
 V
„Možda se posle naše smrti duša seli”, ponavljao je u
sebi Martin dok je koračao ulicom. Odakle potiče
Alehandrina duša? Izgledalo je da njena duša ne zna za
godine, izgledalo je da njena duša dolazi sa dna vremena.
„Svoje mračno stanje zametka, svoj ugled vračare ili
prostitutke, svoje vajkadašnje osame”.
Pred vratima stana sedeo je starac na slamnoj stolici.
Držao je čvornovat štap, a njegov pohabani zelenkasti šešir
odudarao je od njegove grube vunene majice.
– Zdravo, stari – rekao je Tito.
Ušli su okruženi dečurlijom, mačkama, psima i
kokoškama. Tito je iz sobe izneo još dve stoličice.
– Drži – rekao je Martinu – odnesi, a ja ću odmah doneti
mate...
Mladić je odneo stolice, namestio ih pored starca,
sramežljivo seo i čekao.
– E, da... – promrmljao je stari kočijaš – tako je to bilo...
– A šta je to tako bilo? – upitao se Martin.
– E, da... – ponovo je promrsio starac, klimajući glavom,
kao da odobrava nekom nevidljivom sagovorniku.
Odjednom reče:
– Znaš, bio sam švrća, baš kao onaj mališan kod koga je
lopta, kada je otac pevao:

Quando la tromba sonaba alarma

 con Garibaldi doviamo parti.11

Nasmejao se, klimnuo glavom nekoliko puta i ponovio

„e, da”.
Lopta se dokotrljala do njih i gotovo se odbila od
staroga. Don Fransisko je rasejano zapretio čvornovatim
štapom deci koja su dotrčala, dograbila loptu i otrčala
kikoćuči se.
Ubrzo dodade:
– Odlazili bismo gore na brdo sa decom ovih Kafareda,
sedeli smo i gledali niz more. Jeli bismo pečeno kestenje...
O kakvo plavo more!
Tito se pojavi s mateom i čajnikom.
– Već je dohvatio da te masira o svom selu. Ej, matori,
ne zamaraj momka glupostima! – rekao je namigujući
Martinu i osmehnuo se šeretski.
Starac je odmahnuo glavom, gledajući ka onom
dalekom i izgubljenom kraju.
Tito se osmehivao s blagim podsmehom i pripremao
mate. Zatim je, kao da otac ne postoji (a ovaj sigurno nije ni
čuo) objasnio Martinu:
– Znaš, on ti povazdan misli na zavičaj.
Okrenuo se ka ocu, cimnuo ga za ruku kao da ga budi, i
upitao ga:
– Ej, ćale! Da li bi voleo da još jednom vidiš stari kraj?
Pre nego što umreš?
Starac je nekoliko puta klimnuo glavom neprekidno
zureći u daljinu.
– Kada bi imao novaca, da li bi išao u Italiju?
Starac je ponovo klimnuo glavom.

11
Kada se trube začuje zov/ S Garibaldijem moramo poć. –
Prim. prev.
 – Kada bi mogao da odeš makar samo na minut, stari,
makar samo na minut, pa makar posle toga morao da
umreš, reci, da li bi voleo, a, stari?
Starac snuždeno odmahnu glavom, kao da veli: „Čemu
zamišljati sve te divne stvari?”
I kao čovek koji je dokazao neku istinu, Tito pogleda
Martina i reče:
– Ne rekoh li ti, momče?
Ućutao je i zamišljeno pružio Martinu čašu matea. Posle
nekoliko trenutaka dodade:
– Samo kada pomislim da ima ljudi koji plivaju u
novcu. E,vo ti jednog primera. Moj ti je stari došao u
Ameriku s jednim prijateljem po imenu Palmijeri. Obojica
štono kažu goli i bosi. Jesi li čuo za doktora Palmijerija?
– Hirurga?
– Da, hirurga. Onoga što je bio i radikalski poslanik. E
pa, on ti je sin onog prijatelja koji je ovamo došao s mojim
matorim. Kako rekoh, po dolasku u Buenos Ajres njih su
dvojica zajedno bazali trbuhom za kruhom. Svakojake
poslove su obavljali: bili su nadničari, popločavali ulice, šta
ti ga ja znam šta sve nisu radili. Staroga vidiš i sam. Onaj
drugi se obogatio i visoko odskočio. I zaboravio stare
poznanike. Jednom prilikom, dok mi je keva bila živa, kada
je Tino uhapšen kao anarhista, stara je toliko navaljivala da
je ćale napokon pristao da ode i poseti poslanika. Možeš li
da veruješ da ga je pustio da čeka tri puna sata, a onda mu
kazao da dođe sutradan. Kada se vratio kući, ja sam mu
kazao: ,.Stari, ukoliko ponovo odeš do tog gada, odreći ću
te se”
Iz njega je izbijalo ogorčenje. Namestio je pohabanu
kravatu, a zatim dodao:
– Eto, momče, to ti je Amerika. Nego lepo, poslušaj ti
mene: čovek treba da je tvrd kao ja. Da se ne obazire ni na
šta.
 Pripretio je dečurliji, a onda ozlojeđeno primetio:
– Poslanik! Svi političari su manje-više isti, veruj mi,
mladiću, svi su oni rađeni na isti kalup. Bio je u pravu Tino
kada je govorio da bi ljudski rod trebalo da je bezvlastan.
Da ti pravo kažem: ja nikada ne bih glasao kada ne bih
morao da glasam za konzervativce.
Martin ga začudeno pogleda.
– To te čudi? A ipak je živa istina. Šta da se radi!
– Ali, zašto?
– E, moj dečače, svako zašto ima svoje zato, kako je to
umeo da kaže pokojni Saneta. Uvek postoji neka zagonetka.
Srknuo je mate. Neko vreme je ćutao, gotovo ophrvan
setom.
– Moj ti je stari vozio don Olegarija Souta, koji je bio
voda konzervativaca severnog Barakasa. A jedna od don
Olegarijevih kćeri zvala se Marija Elena. Bila je plavuša i
lepa kao san.
Zaćutao je i snebivljivo se osmehnuo.
– Ali, pomisli, dečko moj... oni su bili bogat svet... a ja,
sem toga... s ovakvom facom...
– A kada je sve to bilo? – zadivljeno upita Martin.
– Devetsto petnaeste, sinko.
– A ona? Šta je posle bilo?
– Ona? Pa... šta je moglo da bude... udala se... jednog
dana se udala... Sećam se toga kao da je danas. Dvadeset
trećeg maja 1924.
Utonuo je u misli.
– I zbog toga uvek glasate za konzervativce?
– Tako je, momče. Vidiš da sve ima neko svoje
objašnjenje. Šta da se radi?
Martin ga je posmatrao s divljenjem.
– E, da... – prošapta stari. – Za Božić su ih puštali da
siđu.
Tito namignu Martinu.
 – Koga, stari?
– Razbojnike.
– Vidiš? Uvek jedno te isto. A zašto su ih puštali da
siđu?
– Perandare a la santa misa. Due ore.12
Klimnuo je glavom, neprekidno zureći u daljinu.
– E, da... La notte di Natale. I fusilli su svirali na la
zampogna.13
– A šta su pevali, matori?
– Pevali su:

La notte de Natale
e una festa principale
que nascio nostro Signore
a una povera mangiatura.14

– A, je l’ bilo puno snega, stari?

– E, da...
I nastavio je da razmišlja o onoj bajkovitoj zemlji. A Tito
se nasmešio Martinu. U njegovom pogledu mešale su se
ironija, tuga, skepsa i sramežljivost.
– Ne rekoh li ti? Uvek ista priča.

12
Da idu na službu božju. Dva sata. – Prim. prev.
13
Badnje veče. Pastiri su svirali na fruli.– Prim. prev.
14
Badnje je veče najveći praznik jer se tada rodi naš Gospod u
jaslama. – Prim. prev.
 VI

Dok je te noći Martin besciljno lutao obalom, posle

dugih varljivih i oprečnih nagoveštaja pala je kiša. Uz sve
žešće sevanje munja, počele su da padaju krupne kapi,
neodlučno ali dovoljno da – kako je smatrao Bruno –
podele stanovnike Buenos Ajresa na ona dva tabora što se
uvek obrazuju u sparnim letnjim danima: na tabor onih
koji, sa već pomalo otrcanim izrazom skepse i ogorčenja,
tvrde da od kiše neće biti ništa, da će se krupni oblaci razići
i da će narednog dana biti još toplije i sparnije; i na tabor
onih drugih, prostodušnih i punih nade, koji tvrde da će „ti
oblaci doneti kišu iste noći” ili, u najgorein slučaju, „već
sutra”, a kojima je jedna zima dovoljna da zaborave na
težinu tih jezivih dana. Na tabore što su jednako uporni i
isključivi poput tabora onih što smatraju da je „ova zemlja
propala” i onih drugih što vele „isplivaćemo, jer ovde uvek
ima velikih rezervi”. Ukratko: buenosajreske oluje podele
stanovnike ovog grada baš kao što letnje oluje podele ljude
bilo kog grada na svetu: na pesimiste i optimiste. A ta
podela (kako je to Bruno objasnio Martinu) postoji a priori,
nezavisno od oluja, nezavisno od elementarnih ili političkih
nedaća. Ona, međutim, izbija na videlo u tim prilikama
poput latentne slike na ploči za razvijanje filma. Pa (takođe
mu je kazao), iako ovo važi za bilo koji kraj na svetu gde
žive ljudska bića, postotak pesimista je u Argentini, a
naročito u Buenos Ajresu, mnogo veći, zato što je i tango
tužniji nego tarantela, polka ili bilo koji drugi ples iz bilo
kog kraja sveta. Elem, te je noći kiša lila kao iz kabla,
prisiljavajući pesimiste da uzmaknu. Ali, to je uvek samo
trenutno povlačenje, jer se taj tabor nikada potpuno ne
povlači i nikada ne priznaje svoj konačni poraz, pošto uvek
može da kaže (a i kazuje) „videćemo da li će stvarno da
osveži”. Međutim, što je kiša duže padala, južni vetar je
duvao sve jače, donoseći suvu i oštru hladnoću Patagonije,
navodeći pesimiste, koji se nikada ne predaju, na proricanje
gripova i nazeba, ako ne i upala pluća, „jer u ovom
prokletom gradu čovek, kada ujutru polazi na posao, ne
zna da li treba da obuče kaput (uprkos toploti) ili lagano
odelo (uprkos hladnoći)”. Stoga, smatraju oni, onim
jadnicima koji stanuju u predgrađima, na sat vožnje vozom
ili podzemnom železnicom od svojih kancelarija, stalno
preti opasnost od iznenadne hladnoće ili od vlažne,
nepodnošljive vrućine. A tu misao je Bruno sažeo rekavši
da u Buenos Ajresu ne postoji klima nego dva vetra:
severac i jugo.
Iz kafea na uglu ulica Admirala Brauna i Pedra de
Mendose Martin je posmatrao kako kiša spira brodske
palube osvetljavane munjama.
A kada je, negde posle ponoći, naposletku mogao da
iziđe, morao je da trčećim korakom ode do svoje sobe kako
se ne bi smrzao.
 VII

Minulo je mnogo dana a od Alehandre nije bilo ni traga

ni glasa. A onda je jednog dana odlučio da joj telefonira.
Pristalaje da se nakratko vide u kafeu na uglu ulica
Esmeralda i Čarkas. Taj susret ga je bacio u još veće
očajanje: Alehandra mu je samo pripovedala (s kojim
ciljem?) o gadostima onih žena iz butika.
Onda su ponovo proticali dani i Martin se ponovo
osmelio da je pozove telefonom. Vanda mu je odgovorila
da Alehandra trenutno nije tu, ali da će joj svakako preneti
poruku. Ipak, ona se nije javila.
Nekoliko puta bio je u iskušenju da ode do butika. Ali
se na vreme obuzdavao, jer je znao da bi, ukoliko to učini,
tim odlaskom opteretio Alehandru još više i, samim tim,
udaljio je još više od sebe; kao što brodolomnik, na čamcu,
očajno žedan, mora da odoli iskušenju da pije slanu vodu,
jer zna da bi mu to samo povećalo žeđ. Ne, naravno, neće je
zvati. Možda je on suviše sputao njenu slobodu, preterano
je opteretio svojim prisustvom; jer on se bacio, takoreći
obrušio na Alehandru, mučen svojom usamljenošću. A
možda bi među njima sve moglo da bude kao što je bilo,
ukoliko bi joj pružio slobodu za kojom žudi.
Ipak, jedno dublje uverenje, mada neizrečeno, navodilo
ga je na pomisao da se čovekovo vreme nikada ne vraća
unazad, da nikada ništa više ne može da bude kao što je
nekada bilo i da, kada se osećanja pogoršaju ili izmene,
nema tog čuda koje ih može vratiti u pređašnje stanje: kao
što se i zastava isprlja i izliže (čuo je od Bruna). Ali je
njegova nada odolevala. Jer, kako je mislio Bruno, nada
postoji čak i kada je borba osuđena na poraz, pošto se nada
rađa baš u nesreći i usled nesreće. Zar će neko moći da joj
kasnije pruži ono što joj je on pružao? Njegovu nežnost,
njegovo razumevanje, njegovu bezgraničnu ljubav? Ali bi
reč „kasnije” odmah pojačavala njegovu tugu, navodeći ga
da zamišlja jednu budućnost u kojoj ona više neće živeti
pored njega, neku budućnost u kojoj će joj neko drugi
(drugi!) govoriti reči slične onima koje joj je on govorio, a
koje je ona slušala sa žarom u očima, u onim trenucima koji
su mu već izgledali neverovatni; očima i trenucima za koje
je on smatrao da će večno biti njegovi, da će zauvek ostati
apsolutno i dirljivo savršeni kao lepota nekog kipa. I ona i
taj Drugi, čiji lik nije mogao da zamisli, prolaziće zajedno
istim ulicama i mestima kojima je ona već prolazila s
Martinom. Tada on više neće postojati za Alehandru ili će
značiti tek sećanje što se gubi i izaziva tugu ili nežnost, a
možda i osećanje dosade ili neraspoloženja. Potom se
trudio da je zamisli u trenucima strasti dok izgovara tajne
reči koje se izgovaraju u tim trenucima, kada svi, pa prema
tome i Martin, naročito Martin, bivaju užasno isključeni iz
sobe u kojoj su njihova naga tela i njihovi uzdisaji. Tada bi
Martin trčao do telefona, govoreći sebi da je uostalom
dovoljno da okrene šest brojeva pa da čuje njen glas.
Međutim, pre nego što bi završio sa okretanjem, spustio bi
slušalicu, jer je već imao dovoljno iskustva da shvati kako je
mogućno biti pored druge osobe, slušati je i dodirivati, a da
ipak između njih dvoje postoje neprelazni bedemi; kao što,
nakon smrti, naše duše mogu da budu blizu onih koje smo
voleli, a ipak mučno odvojene od njih nevidljivim ali
nesavladivim bedemom koji zauvek sprečava mrtve da
opšte sa svetom živih.
Prošlo je, dakle, mnogo dana.
Naposletku je ipak otišao u butik, mada je znao da time
ništa neće postići nego da će samo razjariti onu zver
skrivenu u Alehandri, onu zver koja je mrzela svako
uplitanje. Dok je sebi govorio „ne, neću ići”, već se bio
zaputio ka ulici Serito; čak i kada je već stigao do kapije, još
je u sebi ponavljao s tvrdoglavom ali uzaludnom
odlučnošću „apsolutno ne treba da je vidim”.
Baš tog časa iz butika je izlazlla neka nakindurena i
nafrakana žena, buljavib i zlobnih očiju. Nikada mu
Alehandra nijje izgledala toliko daleka kao kada bi se našla
u krugu tih žena: supruga ili ljubavnica raznoraznih
direktora, znamenitih lekara ili menadžera. „A tek
razgovori!” pričala je Alehandra. „Razgovori kakvi samo
mogu da se čuju u modnim salonima ili kod ženskih
frizera. Među farbama za kosu, ispod marsovskih aparata,
sa kosama svih boja iz kojih se cedi tečno đubre; iz njihovih
usta nalik đubrištu, nalik odurnim rupčagama na
napomađenim licima, čuju se uvek iste reči i ogovaranja; te
žene daju savete, otkrivaju sopstvene loše strane i
ozlojeđenost, pričaju šta se sme a šta se ne sme raditi s
nekim dasom. A sve je to začinjeno bolestima, novcem,
nakitom, krpicama, fibromima, koktelima, ručkovima,
pobačajima, direktorskim mestima, unapređenjima,
deonicama, potencijom ili impotencijom ljubavnika,
razvodima, neverstvima, sekretaricama i rogovima.”
Martin ju je slušao začudeno, a ona bi onda prsnula u
smeh, odvratan baš kao i opisani prizor. „Ali”, pitao je
Martin zamuckujući, „kako možeš da sve to podneseš?
Kako možeš da radiš u takvoj sredini?” Na ta naivna
pitanja ona je odgovarala jednom od svojih ironičnih
grimasa, „jer, upamti ovo što ću ti reći, sve žene na kraju
krajeva imaju telo i uterus. To ne treba zaboraviti i te
karikature treba posmatrati kao što na srednjovekovnim
gravirama lepe gospe posmatraju neku lobanju. Za divno
čudo, te spodobe su u neku ruku prilično poštene i
dosledne, jer je podlost u njima suviše vidljiva da bi ikoga
mogle da zavaraju”. Ne, Martinu nije bilo jasno. Bio je
uveren da Alehandra skriva od njega šta zapravo misli.
Tada je otvorio vrata i kročio u butik. Alehandra ga je
iznenađeno pogledala, pozdravila ga je, ponudila ga da
sedne i nastavila posao.
U tom času u salon je ušao veoma čudan čovek.
– Mes dames... – rekao je, klanjajući se s izveštačenom
uglađenošću.
Poljubio je Vandinu a potom Alehandrinu ruku i
dodao:
– Kao što je govorila Popeskova u „L’habit vert”: Je me
prostitu’ á vos pieds.15
Zatim se okrenuo prema Martinu i osmotrio ga kao da
je on neki neobičan komad nameštaja spreman za prodaju.
Smejući se, Alehandra ga sa odstojanja predstavi.
– Vi me, mladi prijatelju, gledate s čuđenjem i potpuno
ste u pravu – reče on neusiljeno. – Objasniću vam. Ja sam
zbir neočekivanih elemenata. Tako, na primer, kada ćutim,
oni koji me ne poznaju misle da imam glas Šaljapina. U
stvari, glas mi je piskav. Kada sedim, pretpostavljaju da
sam onizak, jer mi je trup kratak, a posle uvide da sam
gorostas. Gledano spreda, mršav sam. Ali iskosa, ispada da
sam korpulentan.
Dok je to govorio, praktično je dokazivao svaku od
svojih tvrđnji i Martin je zapanjeno uvidao da su potpuno
tačne.
– Pripadam tipu Gillete, po čuvenoj klasifikaciji
profesora Mongoa. Lice mi je ušiljeno, nos dugačak i šiljat,
a imam i povelik stomak, šiljat kao u idola sa Uskršnjih
ostrva. Kao da sam rastao između dve daske. Shvatate li?

15
„Zelena odežda“: Padam ponizno pred vaše noge. – Prim.
prev.
 Martin primeti da se obe žene smeju; smejale su se sve
dok je taj takozvani Kike bio u butiku, a taj smeh je poput
muzike u filmu bivao povremeno prigušen da ne bi ometao
njegova domišljanja, a opet ponekad gromoglasan, jer to
njemu nije smetalo. Martin je bolno gledao Alehandru.
Kako je mrzeo to njeno lice, to butik-lice, koje kao da je
poprimala da bi učestvovala u tom taštom svetu, ali koje je
još imala kada se nalazila nasamo s njim, da bi ono zatim
polagano iščezavalo, dok se iza njegovih odvratnih obrisa
postepeno pomaljalo jedno od onih lica koje je pripadalo
njemu i koje je on iščekivao, kao što usred odvratne rulje
čekamo nekog željenog i dragog putnika. Jer, kako je
govorio Bruno, „lice” znači maska i svako od nas ima
mnoštvo maski: masku oca, profesora, ljubavnika. Ali, koja
od njih je prava? Postoji li uopšte maska koja je istinska? Na
mahove je mislio da ova Alehandra koju sada gleda, dok se
smeje Kikeovim dosetkama, nije niti može da bude ista ona
koju on poznaje, a pogotovo ne može da bude ona
najzagonetnija, ona divna i strašna Alehandra koju on voli.
Ali, što su sedmice više prolazile, kasnije je sve više bio
sklon mišljenju, kao i Bruno, da su sve maske istinite, te da
je i ono butik-lice nepatvoreno i da na svoj način izražava
neku vrstu stvarnosti Alehandrine duše, stvarnosti koja je (i
ko zna koliko još drugih!) njemu strana, koja mu ne
pripada niti će mu ikada pripadati. A onda, kada bi ona
stigla, s još primetnim tragovima drugih likova, kao da nije
imala vremena (ili želje) da ih izmeni, Martin bi – u nekom
grču njenih usana, u kretnji ruke, u sjaju njenih očiju –
otkrivao tragove neobičnog života: kao neko ko je izvesno
vreme proveo na smetlištu pa u našem prisustvu još
pomalo vonja na raniji smrad. O tome je mislio kada je
začuo Vandu (koja je neprekidno grickala bombone) kako
kaže:
– Deder, pričaj još nešto o onome sinošnjem...
 Na to je Kike spustio knjigu na sto i rekao obazrivo,
mirno i bespogovorno:
– Obična kaka, ma chère.
Obe žene se slatko nasmejaše. A kada se povratila od
smeha, Vanda upita:
– Koliko zarađuješ u novinama?
– Pet hiljada sedam stotina dvadeset tri pesosa i pedeset
sedam sentavosa, pride trinaesta plata na kraju godine i
bakšiš od šefa kada mu kupim cigarete ili mu izglancam
cipele.
– Čuj, Kike: bolje batali novine, a mi ćemo ti plaćati
hiljadu pesosa više. Samo da nas zasmejavaš.
– Sorry,16 To mi ne dozvoljava profesionalna etika.
Pomisli da bi, ako bih ja otišao, pozorišne hronike pisao
Roberto J. Martorel. A to bi, kćeri moja, bila nacionalna
katastrofa.
– Znam, znam, Kike. Pričaj kako je bilo sinoć –
navaljivala je Vanda.
– Kao što rekoh: obična kaka. Dozlaboga prostačko.
– U redu, krele, ali ispričaj nam pojedinosti. Posebno o
Kristini.
– Ah,femme! Vanda, ti si savršena predstavnica i oličenje
žene kako ju je shvatao Oto Vajninger. Bomboni,
prostitucija, ogovaranje. Obožavam te.
– Vajninger? – na to će Vanda. – A ko je to, šta je to?
– To, baš to – rekao je Kike. – Obožavam te.
– Hajde, budi dobar, pričaj nam o Kristini.
– Jadnica, kršila je ruke kao Frančeska Bertini u jednom
od onih starih filmova što ih klincima prikazuju po kino-
klubovima. Ali onaj što je glumio pisca bio je glavom
službenik Ministarstva trgovine.
– Ma nemoj! Poznaješ ga?

16
Žao mi je. – Prim. prev.
 – Ne, ali sam ubeden da je tako. Premoren službenik,
jadnik. Očigledno, bio je zaokupljen nekim problemom s
radnog mesta, povodom penzije ili nečega sličnog tome.
Omanji debeljko što je upravo ostavio spise pour jouer l’
ecrivain.17 Ne mogu da vam opišem koliko me tronula
njegova izlapelost.
Uto neka žena uđe u salon. Martin, koji kao da se
nalazio u nekom grotesknom snu, oseti kako mu je
predstavljaju. Kada je shvatio da je to lično Kristina o kojoj
je Kike maločas govorio i kada je video kako ju je ovaj
dočekao, pocrveneo je. Kike se poklonio pred njom i rekao
joj:
– Lepoto.
Opipavši tkaninu njene haljine, dodao je:
– Kakva divota. Ljubičasto ti odlično pristaje uz frizuru.
Kristina se smeškala sramežljivo i plašljivo: nikada nije
znala da li da mu veruje ili ne. Nije se usuđivala da ga
upita za mišljenje o komadu, ali je Kike pohitao da joj ga
saopšti:
– Čarobno, Kristina! Kakav napor, sirotani moji! Uz svu
onu buku iz susedstva... Šta li je u onoj prostoriji do vaše?
– Plesna dvorana – odgovori nepoverljivo Kristina.
– Pa da, jasna stvar... Kakav užas! U najdramatičnijem
trenutku, eh, navali s mambom . A da nesreća bude veća,
izgleda da su imali i bas-tubu. Prostakluk.
Martin primeti kako Alehandra odjuri u drugu
prostoriju. Vanda je nastavila da radi, leđima okrenuta
Kikeu i Kristini, dok joj se telo trzalo u tihom drhtanju.
Kikea nije ništa moglo da omete i on nastavi:
– Tube bi trebalo zabraniti, zar ne misliš, Kristina?
Kakav prostački instrument! Naravno, vi ste jadnici morali
da se derete iz petnih žila da bi vas čuli. Dozlaboga teško,

17
Da bi glumio pisca. – Prim. prev.
zar ne? Naročito za onog koji je glumio poznatog pisca?
Kako se zvaše? Tonaci?
– Toneli.
– Da, Toneli. Jadnik! Tako malo physique du role, zar ne?
A na nesreću morao je sve vreme da se nadmeće s tubom.
Kakav napor! Vanda, publika ne shvata šta to znači. Osim
toga, Kristina, mislim da su dobro postupili što su odabrali
takvog čoveka koji ne liči na pisca, kojji pre liči na
činovnika pred penzionisanje. Eto, tako su jednom u
„Telonu” postavili O’Nilovo Uže, a mornar je izgledao baš
kao mornar. E, i to mi je štos: tako svako može da predstavi
mornara. Mada je, u trenutku kada je progovorio, bolje reći
kada je počeo da mrmlja (jer se ništa nije razumelo), taj tip
ispao đavolski loš uprkos tome što je izgledao kao mornar:
mogao je da bude čistačulica, građevinski radnik, konobar.
Ali, mornar? Never!18 Dovraga, zbog čega su, Kristina, sve
nezavisne pozorišne trupe navalile na O’Nila? Kakva
nesreća za tog jadnog čoveka! Uvek ga je pratila nesreća:
prvo otac i Edipov kompleks. Posle, ovde, u Buenos Ajresu,
kada je morao da tegli džakove u luci. A sada sva ova
nezavisna i amaterska pozorišta širom sveta. – Raširio je
ruke kao da želi da obuhvati celu zemaljsku kuglu i sa
izrazom iskrene tuge na licu, dodao:
– Na hiljade, šta kažem, milioni nezavisnih trupa igraju
istovremeno Uže, Crnina pristaje Elektri, Cara Džonsa, Žudnju
pod brestovima... Jadničak! Pa da ne poželiš da utoneš u piće
i da više nikome ne iziđeš na oči! Naravno, Kristina, to sa
vama je nešto drugo. Jer vi ste, u stvari, već nešto kao
profesionalno pozorište, jer zarađujete kao da ste
profesionalci. A to je i bolje: zamisli, molim te, da ti siroti
ljudi danju rade kao čistači klozeta ili blagajnici a da zatim
noću igraju kralja Lira... Zamisli! A tekkoliko zločini

18
Nikada. - Prim. prev.
zamaraju... Naravno, uvek ostaje mogućnost da se postave
mirnija dela, bez zločina i bez rodoskvrnuća. Ili, u najgorem
slučaju, sa jednim do dva zločina. Ali ne: amatere zanimaju
dela u kojima ima zločina napretek, pravih pokolja, kao
kod Šekspira. A da ne govorim o dodatnim poslovima kao
što su čišćenje sale, nameštanje kulisa, bojenje zidova,
prodaja ulaznica, posao razvodnika, čišćenje nužnika. Za
podizanje opšteg morala. Neka vrsta falansterije. Po
strogom rasporedu, svi moraju da peru klozete. I tako, dok
jednog dana gospodin Saneta režira Hamleta, Nora Rolan,
neé19 Fani Rabinovič, pere i muški i ženski klozet. Sledećeg
dana, pomenuti Saneta pere oba klozeta, a Nora Rolan
režira Žudnju pod brestovima. Na stranu to što su tokom dve
i po godine svi kao ludi obavljali zidarske, stolarske,
molerske, električarske poslove, podižući lokal. Plemenite
aktivnosti zbog kojih su bili fotografisani i intervjuisani od
strane mnogih novinara, aktivnosti koje dopuštaju
upotrebu reči kao žar, zanos, plemenite težnje, narodsko
pozorište, prave vrednosti i vokacija. Naravno, dešava se
da ta falansterija i propadne. Diktatura uvek vreba iza
demagogije. Dogodi se tako da gospoda Mastronikola ili
Ernan Sol ili Verdičevski ili Mongo Aurelio, nakon što su
dva-tri puta oribali oba klozeta, izmisle doktrinu po kojoj je
gospođica Kaka Pastafrola, u pozorišnim krugovima
poznata po svom nom de guerre20 Elizabeta Linč, previše
umišljena, da je u svojim malograđansko-
kontrarevolucionarnim, trulim i dekadentnim usmerenjima
potpuno iskvarena, te da je, u interesu njenog moralnog i
scenskog formiranja, potrebno da riba nužnike cele pedeset
šeste, koja je na nesreću i prestupna godina. Sve to
komplikovano aferama Ester Avramovič koja je pristupila

19
Rođena. - Prim. prev.
20
Nadimak - Prim. prev.
nezavisnom pozorištu da bi se, štono kažu, široko
razmahnula, a koja je, prema pričanju direktora, taj
uzvišeni kutak čiste umetnosti pretvorila u javnu kuću, što
opet... A tek ljubomora Meneke Apičafuoko, alijas Dijana
Ferer, kojoj ni ne pada na pamet da napusti pomenutog
Mastronikolu. I nagomilani gnev mladog karakternog
glumca Ramsesa Kučaronija, koga su stavili na blagajnu iz
čiste zavisti otkako je propala rotirajuća demokratija. Sve u
svemu, divan burdelj. Stoga je, Kristina, najbolje preći u
profesionalce, kao što ste vi učinili. Mada onaj starčić, radi
li on danju u nekom ministarstvu?
– Koji starčić?
– Tonaci.
– Toneli. Toneli nije star. Tek mu je četrdeseta.
– Tiens!21 A ja bih se zakleo da mu je četrdeset i kusur.
Eto šta znači slabo osvetljenje! Ali danju negde radi, zar ne?
Čini mi se da sam ga video u kafeu preko puta Ministarstva
trgovine.
– Ne, on drži radnju s knjigama i školskim priborom.
Vandina ramena su se tresla kao da ima malariju.
– Ah, pa to je divno! Sada mi je jasno zašto su mu
dodelili ulogu pisca. Pa da. Mada mi on pre liči na
državnog činovnika, ali biče da sam sinoć bio premoren, a i
ta Elektrodistribucija, osvetljenje je tako loše da vi ni
najmanje niste krivi, naravno. Dobro, srećom da ima neku
radnjicu. Tako barem ne mora dla porani na posao. Jer
mora da mu grlo strada, jadniku. Uz taj prokleti mambo i
tubu. U redu, moram da idem, već užasno kasnim. Kristina,
sve moje čestitke. Zbogom, zbogom, zbogom!
Poljubio je Vandu u obraz i uzeo bombon iz kutije.

21
Gle! - Prim. prev.
 – Ćao, Vanda. I pazi na liniju. Zbogom, Kristina, i još
jednom čestitam... Taj ensemble22 ti stoji prekrasno.
Pružio je ruku Martinu, koji je sedeo kao skamenjen, a
zatim je, iznad paravana koji je delio salon od zadnjeg dela,
doviknuo u pravcu u kome se nalazila Alehandra:
– Mes hommages23 najdraža.

22
Ženski kostim. -Prim. prev.
23
Moje poštovanje! -Prim. prev.
 VIII

Martin je kao skamenjen sedeo na visokoj stolici i

očekivao da mu Alehandra uputi bilo kakav znak. Čim je
Kike otišao, Alehandra ga je rukom pozvala da pođe za
njom u drugu prostoriju u kojoj je crtala.
– Vidiš – objasnila mu je, kao da opravdava svoje
nejavljanje. – Imam užasno mnogo posla.
Martin je pratio Alehandrine poteze po beloj hartiji, pri
tom otvarajući i zatvarajući beli perorez. Ona je ćutke
crtala, a vreme kao da je prolazilo kroz betonske blokove.
– Pa dobro – rekao je Martin, skupivši svu snagu – ja
odoh.
Alehandra mu priđe i stežući mu mišicu reče da će se
uskoro videti. Martin pognu glavu.
– Kažem da ćemo se uskoro videti – ponovi ljutito.
Martin podiže glavu.
– Alehandra, ti dobro znaš da ne želim da se mešam u
tvoj život, da je tvoja samostalnost...
Nije dovršio rečenicu, ali zatim dodade:
– Ne, hoću da kažem... barem... želeo bih da te vidim
bez žurbe...
– Da, naravno – složi se ona, kao da premišlja.
Martin živnu.
– Pokušaćemo da nam bude kao ranije, sećaš li se?
Alehandra ga pogleda sa izrazom setne neverice u
pogledu.
– Šta, zar misliš da nije mogućno?
 – Jeste, Martine, jeste – reče ona, obarajući pogled i poče
da pravi olovkom neke crteže. – Da, provešćemo lep dan...
videćeš već...
Ohrabren, Martin primeti:
– Uzrok mnogih naših nesporazuma u poslednje vreme
su tvoji poslovi, žurba i sastanci...
Alehandrino lice stade da se menja.
– Biću veoma zauzeta do kraja meseca. Već sam ti
objasnila.
Martin se upinjao da joj ništa ne prebaci, jer je znao da
bi bilo kakav prekor imao neželjeno dejstvo. Međutim, reči
su tihom ali neukrotivom snagom izvirale iz dubina
njegove duše.
– Boli me kada vidim kako stalno gledaš na sat.
Ona je podigla pogled nabravši čelo i odmerila ga.
Martin sa užasavanjem pomisli nijednu reč prekora više, ali
dodade:
– Kao ono u utorak, kada sam mislio da ćemo zajedno
provesti poslepodne.
Alehandrino lice je najednom ogrubelo i Martin
ustuknu kao pred ponorom.
– U pravu si, Martine – složi se ona.
Tada se Martin usudi da napomene:
– Zato više volim da ti sama kažeš kada ćemo moći da
se vidimo.
Alehandra je nešto preračunavala, a onda reče:
– U petak. Mislim da ću do petka posvršavati ono
najhitnije.
Ponovo se zamislila.
– Ali može da se desi da, u poslednjem trenutku, nešto
iskrsne, da zatreba nešto da se prepravi ili da se još doda,
šta ti ga ja znam. Ne bih htela da čekaš uzalud... Zar ne
misliš da je bolje da to ostavimo za ponedeljak?
 Ponedeljak! Još gotovo čitava sedmica. No, šta mu je
preostajalo nego da pomirljivo prihvati?
Tokom te beskonačne sedmice pokušavao je da nade
neku utehu u radu, čitao je, šetao, odlazio u bioskop. Tražio
je Bruna i mada je goreo od želje da mu priča o njoj, nije bio
u stanju čak ni ime da joj izgovori; a pošto je Bruno
naslućivao šta se dešava u njegovoj duši, izbegavao je tu
temu i pričao o drugim,opštim stvarima. Tada bi se Martin
usuđivao da kaže nešto što naizgled ima opšte značenje, što
pripada apstraktnom i bestelesnom svetu čistih ideja, ali što
je u stvari bilo tek obezličeno izražavanje njegovih teskoba i
nadanja. Kada bi mu Bruno govorio o apsolutu, Martin bi,
na primer, pitao da nije i prava ljubav jedan od tih
apsoluta. U tom pitanju reč „ljubav” imala je isto toliko
veze sa onom koju su upotrebili Kant ili Hegel kao reč
„katastrofa” sa stvarnim iskl iznućem voza iz šina ili pak sa
zemljotresom, sa ranjenima i postradalima, s njihovim
jaucima i njihovom krvlju. Bruno bi odgovarao da se, po
njegovom mišljenju, vrste ljubavi između dva bića menjaju
iz trena u tren, te je tako u jednom času uzvišena, da bi se
potom spustila do trivijalnosti, prerastajući potom u nešto
prijatno i lagodno, da bi se iznenada pretvorila u tragičnu i
razornu mržnju.
– Jer, događa se da se ljubavnici međusobno ne vole, ili
da jedno od njih ne voli ono drugo, da ga mrzi ili da ga
prezire.
Mislio je na reči koje je jednom prilikom izgovorila
Žanet: „L’amour c’est une personne qui souffre et une autre qui
s'enmerde.”24 I sećao se, kao posmatrač nesreća, onog para
što ga je jednog dana video u polutami kafea, u jednom
usamljenom uglu, sećao se njega iskopnelog, neobrijanog i

24
Ljubav, to je jedna osoba koja pati i druga osoba koja se
grdno dosađuje. – Prim.prev.
ispaćenog, kako čita i po stoti put pročitava neko pismo –
sigurno njeno – prekorevajući je i stavljajući joj besmislenu
hartiju kao dokaz ko zna kakve obaveze ili obećanja; i nje
koja je, dok se on uporno usredsređivao na neku rečenicu iz
pisma, gledala na časovnik i zevala.
A pošto ga je Martin upitao zar između dva bića koja se
vole ne bi moralo sve da bude jasno, prozračno i zasnovano
na istini, Bruno je rekao da nikada ne smemo reći istinu
kada je reč o ljudskim bićima, jer se time nanosi bol,
izazivaju tuga i muke. Dodao je da je on oduvek imao u
planu („ali ja sam samo to: čovek od čistih planova”, rekao
je i osmehnuo se stidljivo sarkastično) da napiše roman ili
pozorišni komad o tome: priča o mladiću koji odlučuje da
uvek i po svaku cenu govori istinu. Naravno, on na svom
putu seje užas, razaranje i smrt. Dok na kraju ne uništi i
samog sebe, dok ne izazove i sopstvenu smrt.
– Znači da treba lagati – kazao je Martin s gorčinom.
– Kažem da se ne sme uvek reći istina. Tačnije, gotovo
nikada.
– Dakle, treba lagati da bi se zaobišla istina?
– Otprilike, tako nešto – odgovorio je Bruno i pogledao
ga ispod oka, strahujući da ga ne povredi.
– Tako znači, vi ne verujete u istinu.
– Mislim da je istina dobra u matematici, hemiji ili
filozofiji. U životu je važnija iluzija, mašta, želja i nada.
Osim toga, da li mi uopšte znamo šta je istina? Ako vam
kažem da je ono parče prozora plavo, ja izgovaram jednu
istinu. Ali to je delimična istina, pa samim tim i neka vrsta
laži. Jer, taj prozor nije sam, on se nalazi na jednoj kući, u
jednom gradu, u jednom predelu. Okružen je sivilom onog
betonskog zida, plavetnilom neba, izduženim oblacima i
sijasetom drugih stvari. Ako ne kažem sve, apsolutno sve,
ja lažem. A reći sve nije mogućno, čak ni u slučaju prozora,
jednog običnog dela fizičke stvarnosti, obične fizičke
stvarnosti. Stvarnost je beskonačna i beskonačno
iznijansirana. Ako zaboravim samo jednu nijansu, već
lažem. Sada zamislite stvarnost ljudskih bića, sa svim
njenim zapletima i zavrzlamama, protivurečnostima i
promenljivostima. Jer stvarnost se menja iz trena u tren.
Ono što smo bili maločas, sada to više nismo. Da li smo,
možda, uvek ista osoba? Osećamo li uvek isto? Čovek može
nekoga da voli, a da ipak u jednom trenutku prema njemu
oseti prezir ili mržnju. Ako bismo, međutim, u trenutku
kada ga ne cerimo, počinili grešku i to mu rekli, to
predstavlja jednu istinu, ali trenutnu istinu, koja neće biti
istina kroz jedan čas, sledećeg dana ili u drugim
okolnostima. Ipak, stvorenje kome kažemo tu istinu
poverovaće da je to istina, jedina istina za sva vremena. I
pašće u očajanje.
 IX

Došao je ponedeljak.
Gledajući je kako se približava restoranu, Martin
pomisli da za nju nije prikladna reč ljupka, pa čak ni
dražesna; za nju bi se pre moglo reći da je bajna, ali povrh
svega da izgleda kraljevski. Čak i u toj jednostavnoj beloj
bluzi, u crnoj suknji i ravnim cipelama. U toj jednostavnosti
su se još više isticale njene egzotične crte, kao što je i kip
uočljiviji na neukrašenom trgu. Kao da je sve blistalo tog
popodneva. Pa i taj tihi dan, bez daška vetra, jako sunce
koje kao da je odlagalo dolazak jeseni (kasnije je pomislio
da je jesen čekala u potaji da bi svu svoju tugu izlila u
trenutku kada on bude sam), kao da je sve ukazivalo da su
im zvezde naklonjene.
Spustili su se do Avenije Kostanera.
Lokomotiva je teglila nekakve vagone, dizalica je
podizala neku mašinu, hidroavion je nisko leteo.
– Progres nacije – primeti Alehandra.
Seli su na jednu klupu s pogledom na reku.
Gotovo čitav čas sedeli su ćutke ili barem ne rekavši
ništa značajno, zamišljeni, u onoj tišini koja je toliko
uznemiravala Martina. Reči su im bile telegrafski kratke i
za neupućenu osobu ne bi imale nikakvog smisla: „ta ptica”
„žuta boja dimnjaka”, „Montevideo”. Ali nisu kovali
planove kao ranije i Martin je pazio da ne kaže nešto što bi
moglo da pokvari to popodne prema kojem se odnosio kao
prema dragom bolesniku, u čijem prisustvu treba govoriti
tiho i koga treba poštedeti svake neprijatnosti.
Ipak – nije mogao da se obuzda Martin – to osećanje je
u suštini bilo protivrečno. Jer, ukoliko je on želeo da sačuva
sreću tog popodneva, to je bilo upravo zbog sreće, zbog
onoga što je za njega predstavljalo sreću: a to znači biti s
njom a ne pored nje. I više od toga: biti u njoj, nalaziti se u
svakom njenom procepu, u svakoj njenoj ćeliji, svakom
njenom koraku, svakom njenom osećanju, svakoj njenoj
misli, pod njenom kožom, nad njenim telom i u njemu,
pored tog tela za kojim je čeznuo i kome se divio, sa njom i
u njoj. Hteo je zbliženje a ne običnu, tihu i setnu blizinu.
Stoga je očuvanje čistote tog popodneva ćutanjem, ne
pokušavajući da uđe u nju, bilo lako, ali isto tako
besmisleno i beskorisno kao nemati uopšte nijedno
popodne, tako lako i tako bezumno kao očuvanje kristalne
čistoće neke vode pod uslovom da je niko ne pije pa makar
bio mrtav žedan.
– Hajdemo do tebe, Alehandra – reče joj Martin.
Ona ga pogleda ozbiljno i ubrzo mu reče da bi više
volela da idu u bioskop.
Martin izvadi perorez.
– Nemoj da si takav, Martine. Nije mi dobro, uopšte se
ne osećam dobro.
– Blistaš – uzvrati joj Martin, otvarajući sečivo peroreza.
– Kad ti kažem, opet se ne osećam dobro.
– Sama si kriva – prekori je Martin. – Ne čuvaš se. Evo
sad sam video da jedeš ono što ne bi smela da jedeš. Osim
toga, nalivaš se pićem.
Zaćutao je i stao da struže klupu.
– Nemoj da si takav.
Pošto je on i dalje tvrdoglavo držao pognutu glavu, ona
ga uze za podbradak i podiže je.
– Martine, obećali smo jedno drugom da ćemo provesti
mirno poslepodne.
Martin nešto progunđa.
– Naravno – nastavi ona – ti sada misliš da ukoliko ne
provodimo prijatno popodne, to svakako nije tvojom
krivicom, zar ne?
Bilo je uzalud: Martin nije odgovarao.
 Alehandra je zaćutala. Odjednom, Martin ču kako mu
reče:
– Dobro. U redu, hajdemo do mene.
Ali Martin ništa ne progovori. Ona je već bila ustala i
uzimajući ga pod ruku upita:
– Šta tijesad?
– Ništa. Ti to činiš kao da se žrtvuješ.
– Ne budi lud. Hajdemo.
Krenuli su uz ulicu Belgrano, Martin je bio živnuo i
odjednom, gotovo oduševljeno, uzviknu:
– Hajdemo u bioskop!
– Ne budali.
– Ne, neću da propustiš ovaj film. Toliko si ga
očekivala.
– Pogledaćemo ga drugom prilikom.
– Zaista ne želiš?
Da je kojim slučajem pristala, obuzela bi ga najcrnja
tuga.
– Ne, ne želim.
Martin oseti kako mu radost preplavljuje dušu, kao
kada se tope snegovi na planinama i reke nabujaju. Koračao
je odlučno, držeći Alehandru pod ruku. Kada su prošli
pokretni most, primetiše jedan taksi koji se kretao ka reci,
ali je bio zauzet. Za svaki slučaj, dadoše mu znak da ih
pokupi na povratku, pokazujući mu da idu u grad. Vozač
im potvrdi da je primio porudžbinu. Tog dana im je sve išlo
naruku.
Naslonili su se na ogradu mosta. U daljini prema jugu,
kroz izmaglicu koja je počela da se spušta, ocrtavali su se
žičani mostovi za prenošenje robe u Boki.
Taksi se vratio i oni uđoše.
Kada su stigli, ona je pripremala kafu, a on je razgledao
ploče. Pronašao je jednu koju je Alehandra nedavno kupila.
Trying. A kada je razdirući glas Ele Ficdžerald otpevao:
 I’m trying to forget you, but try as I may;
You're still my every thought every day...25

primetio je kako Alehandra zastaje sa šoljicom u ruci, a

zatim kazuje:
– Uh, strahota jedna! Knocking, knocking at your door...26
Martin je posmatraše ćutke, osećajući neku tugu zbog
senki koje su lebdele iza pojedinih Alehandrinih rečenica.
A onda su se te misli raspršile kao lišće na vetru. Grlili
su se bezumno kao dva bića koja žele da se uzajamno
prožderu – sećao se – i još jednom se ponovio onaj neobični
obred, sve žešći, dublji i beznadniji. Poneta telom, sred
raspaljenog i izludenog tela, Martinova duša je pokušavala
da nađe razumevanja u onoj drugoj duši koja je bila s one
strane ponora. Ali taj pokušaj opštenja, koji će se završiti
gotovo očajnim kricima, beše počeo još u trenucima koji su
prethodili preokretu: ne samo rečima koje su jedno
drugome kazivali, nego i kroz poglede i kretnje,
milovanjima, čak i požudnim dodirivanjem ruku i usana.
Martin je pokušavao da se zbliži sa Alehandrom, da je oseti
i shvati dodirujući njeno lice, milujući joj kosu, ljubeći joj
uši, vrat, grudi i stomak, kao pas koji traga za skrivenim
blagom i njuši zagonetnu površinu, punu nagoveštaja, ali
onih suviše nejasnih i neprimetnih nagoveštaja koji se teško
naslute. I kao što pas, osetivši da je blizu onoga za čim je
tragao, počinje da mahnito rije (ne hajući za spoljašnji svet,
izbezumljen i pomahnitao, mislima i osećanjima
usredsreden na tu, sada već blisku, jedinstvenu i moćnu
tajnu), tako je i on nasrtao na Alehandrino telo, pokušavao
da kroz nju prodre do mračnog dna bolne zagonetke: rijući,

25
Pokušavam da te zaboravim, onako kako mogu, ali na tebe
još svakodnevno mislim. -Prim. prev.
26
Kucam, kucam na tvoja vrata. – Prim. prev.
grizući, pomamno prodirući i pokušavajući da uhvati te
slabe i sve bliže zvukove tajanstvene i skrivene duše tog
stvorenja, tako svirepo bliskog i tako neutešno dalekog.
Dok je Martin rio, Alehandra se možda borila na svom
pustom ostrvu, dovikujući šifrovane poruke, nerazumljive
Martinu, verovatno njoj zaludne, a za oboje beznadežne.
Zatim su, kao posle borbe koja je na bojištu ostavila
mnogo leševa a da ničemu nije poslužila, oboje zaćutali.
Martin je pokušao da joj vidi izraz lica, ali nije mogao
da ga nazre u gotovo potpunoj pomrčini sobe. Onda
krenuše napolje.
– Treba da telefoniram – reče Alehandra.
Ušla je u jedan kafe i telefonirala.
S vrata, Martin ju je nespoko jno gledao. Kome li se to
javlja? Šta li govori?
Izišla je potištena i rekla:
– Hajdemo.
Martin je zapazio da je postala odsutna. Kada bi joj o
nečemu pričao, ona bi mu odgovarala: Molim! A! Šta! S
vremena na vreme bi pogledala na časovnik.
– Šta misliš sada da radiš?
Ona ga pogleda kao da nije razumela pitanje. Martin joj
ga ponovi i tada ona odvrati:
– U osam treba da budem na jednom mestu.
– Daleko? – upita Martin drhtavim glasom.
– Ne – odgovori ona neodređeno.
 X

Tužno je gledao Alehandru kako odlazi.

Beše početak aprila, ali su jesen već nagoveštavali
predznaci, kao oni setni odjeci trube – mislio je – što se čuju
u pozadini glavne teme neke simfonije, ali koji nas
(neodlučno, nežno, ali sve upornije) već opominju da se ta
tema bliži kraju a da će daleki odjeci truba bivati sve jači,
sve dok sami ne prerastu u glavnu temu. Poneki suvi list,
nebo koje se već sprema za duge oblačne dane maja i juna,
nagoveštavali su da stiže najlepše godišnje doba u Buenos
Ajresu. Kao da posle nesnosne letnje razmetljivosti nebo i
drveće počinju da se povlače u sebe pripremajući se za
dugo mirovanje.
 XI

Gotovo nesvesno je otišao do gostionice, ali je u mislima

neprekidno bio sa Alehandrom. Uz uzdah olakšanja, kao
po dolasku u poznatu luku posle neizvesnog putovanja
punog opasnosti, čuo je kako Tito govori ovoj zemlji više
nema spasa, udarajući rukom po Kritici i zastupajući nešto o
čemu se upravo raspravljalo. Za to vreme Poroto je
mumlao: zato što je okružen pravom mafijom dok je Čičin za
šankom brisao nekakvu čašu i kazivao ma greši što svim tim
mangupima ne da nogu, a Tito (besan, zadihan, s
neiskorenjivom argentinskom skepsom), nameštajući
pohabanu kravatu i prseći se, naglašavao to ti veli Umberto J.
D'Arkanhelo. A tada je pridošlica (Peruci, Pereti?),
nagizdan, u kaputiću italijanskog kroja, besprekoran i
namirisan, na priučenom španskom jeziku rekao da se on
slaže s gospodinom D’Arkanhelom i da, na primer, pada u
oči žalosno stanje ovdašnjih tramvaja, te da je prosto
nezamislivo da u ovim godinama dvadesetog veka u gradu
kakav je Buenos Ajres još drže takve nakarade. Na to je
Umberto D’Arkanhelo, koji ga je sve vreme posmatrao s
prigušenom srdžbom, upitao s pretvornom i zajedljivom
ljubaznošću (pričvršćujući kravatu): Izvinite što pitam, ali baš
me zanima: zar tamo, u vašoj otadžbini više nema tramvaja?
Onda je mladi Peruci ili Pereti odvratio da ih tamo
postepeno povlače iz gradskih centara i da su, uostalom,
tamošnji tramvaji veoma brzi, moderni, čisti i
aerodinamični, kao i inače ceo saobraćajni sistem. Znaju li
oni da je voz na liniji Đenova-Napulj potukao sve
međunarodne rekorde u brzini? A ovde, iskreno da kažem,
ovdašnji vozovi izazivaju sažaljenje, pa čak i smeh, kako je
to maločas dobro primetio gospodin D’Arkanhelo. Stoga,
biče da ga je poprilično začudilo reagovanje tog istog
gospodina D’Arkanhela kada je, lupivši koščatom šakom
po prvoj stranici Kritike, na kojoj je preko osam stubaca
pisalo o Fanđovoj pobedi na trkama u Remsu, maltene
viknuo: A ovaj ovde, je li i on Italijan? Na ovo pitanje je mladi
Peruci ili Pereti (iznenađen poput čoveka koga bi neko
zaustavio na ulici i ljubazno ga zamolio da pripali cigaretu,
a potom potegao pištolj s namerom da ga opljačka) stao da
odgovara zamuckujući, što je nagnalo Tita da, cepteći od
besa, jedva čujnim glasom procedi: Gledajte, majstore, Fanđo
je Argentinac iako je sin Italijana, poput mene ili Čičina ili
gospodina Lambruskinija, koji smo Argentinci i time se dičimo,
sin onih Italijana koji su ovamo doputovali natiskani u
potpalublju brodova i koji su zatim pedeset godina dirinčili ne
dižući glave, pa su ipak zahvalni Americi a njihova deca s
ponosom gledaju nebeskoplavo-belu zastavu i nisu poput ovih
Italijana što sada dolaze ovamo i povazdan kritikuju ovu zemlju:
te ove rupčage, te ovi prokleti tramvaji, te ovi vozovi, te ova
prljavština, te ova prokleta buenosajreska klima, te ova vlaga, te u
Milanu stvari stoje tako i tako, te ovdašnje žene nisu elegantne
nego su trapadoze, a ako se ničega drugog ne dosete, oni se okome
na biftek. E pa, pitam se ja, a pitam i uvažene prisutne, zašto se,
ako im je toliko loše u ovoj zemlji, ne spakuju i ne odu odavde?
Zašto se ne vrate u Italiju, ako je tamo raj kao što oni pričaju? Šta
hoće svi ti načelnici, doktori, inženjeri! I besno ustavši sa
stolice, namesti kravatu, presavi Kritiku, doviknu Martinu
Ajmo kući, momče i iziđe bez pozdrava.
 XII

Na izlazu iz gostionice Martin se rastao od Tita i krenuo

ka parku. Popeo se stepenicama nekadašnjeg letnjikovca,
još jednom osetio jak vonj ustajale mokraće što se uvek tu
osećao, i seo na klupu naspram kipa, gde je navraćao vazda
kada bi mu se činilo da njegova ljubav zapada u krizu.
Dugo je sedeo zamišljen nad svojom sudbinom. Progonila
ga je pomisao da je Alehandra u tom trenutku možda s
nekim drugim. Naslonio se na klupu i prepustio se
mislima.
 XIII

Sutradan se Martin javio jedinoj osobi koju je mogao da

vidi umesto Alehandre: jedinom mostu ka nepoznatoj
oblasti, mostu koji beše pristupačan, ali koji je vodio do
maglovitog i setnog kraja. Na stranu to što ga je sopstveni
stid – a i Brunov – sprečavao da govori o onom jedinom što
ga je zanimalo.
Dogovorili su se da se nađu u kafani La Helvetica.
– Treba da odem do Oca Rinaldinija. No, ići ćemo
zajedno.
Objasnio mu je da je Otac Rinaldini ozbiljno oboleo i da
se baš on, Bruno, zauzeo kod Monsinjor Hentilea ne bi !i
Ocu Rinaldiniju dozvolili da se vrati u Riohu. Njega su,
međutim, biskupi mrzeli i može se reći da je Rinaldini činio
sve moguće ne bi li izdejstvovao dozvolu da ode.
– Jednog dana, kada bude umro, o njemu će se ninogo
pričati. Kao i u slučaju Gali Maininija. Jer u ovoj zemlji
ozlojeđenih ljudi čovek počinje da biva velik tek kada
prestane da bude ozlojeđen.
Zaputiše se ulicom Peru. Stežući ga za mišicu, Bruno
mu pokaza čoveka koji je koračao ispred njih, pomažući se
štapom.
– Borhes.
Kada su mu se približili, Bruno mu se javi. Pozdraviše
se. Tada Martin primeti da su Borhesove ruke majušne,
gotovo bez kostiju i bez snage. Crte tog čoveka su izgledale
kao da su najpre bile nacrtane, a zatim delimice izbrisane
gumicom. Zamuckivao je.
– Ovo je prijatelj Alehandre Vidal Olmos.
 – Ma, nemojte mi reći... Alehandrin... pa vrlo dobro.
Podizao je obrve i posmatrao Martina odsutnim,
svetloplavim, vodnjikavim očima, s apstraktnom i nikome
posebno namenjenom srdačnošću.
Bruno ga upita šta sada piše.
– Pa eto, bogamu... – zamucao je, dok mu je na licu
titrao osmeh: neka mešavina osećanja krivice i obesti, kakav
se može videti u argentinskih seljaka, ironično skroman,
mešavina prikrivene nadmenosti i prividne skrušenosti,
svaki put kada bi im neko hvalio konja ili njihovu umešnost
u štavljenju kože. – Bogamu... pa eto... pokušavam da
napišem neku stranicu a da to bude ipak nešto više od
vežbanke... Eh, eh!
I tako je zamuckivao uz niz šaljivih grimasa na licu.
Dok su išli Rinaldinijevoj kući, Bruno je u mislima
video Mendesa kako sarkastično govori: Predavač za gospođe
pripadnice društvene vrhuške! Ipak, sve je bilo mnogo
složenije od onoga kako je to Mendes zamišljao.
– Zanimljiv je kvalitet i značaj koji u ovoj zemlji ima
fantastična književnost – reče Bruno., – Pitam se šta je
razlog tome.
Martin ga stidljivo upita da to nije možda posledica
neprijatne argentinske stvarnosti, neka vrsta izbavljenja iz
nje.
– Nije. Neprijatna je i američka stvarnost. Mora da
postoji i drugo objašnjenje. A što se tiče onoga što Mendes
misli o Borhesu...
Nasmešio se.
Vele da ima malo argentinskog u sebi – primeti Martin.
– A šta bi drugo mogao da ima u sebi? On vam je
tipičan nacionalni proizvod. Nacionalno je čak i njegovo
evropejstvo. Evropljanin nije evropeista: on je naprosto
Evropljanin.
– Mislite li da je on velik pisac?
Bruno se zamisli.
 – Ne znam. Ali sam uveren da je njegova proza
najistaknutija od svih koje se danas pišu na španskom
jeziku. Međutim, njegov stil je previše doteran da bi bio
veliki pisac. Možete li da zamislite Tolstoja kako pokušava
da zadivi čitaoca nekim prilogom u času kada je posredi
život ili smrt neke od njegovih glavnih ličnosti? Ipak, nije u
njemu sve kitnjasto, vizantijsko; daleko od toga. U
njegovim najboljim stvarima ima nešto vrlo argentinsko:
neka seta, neka metafizička tuga...
Ćutke su prošli deo puta.
– U stvari, mnogo se gluposti izgovori o onome što bi
trebalo da je argentinska književnost. Važno je da bude
duboka. Sve ostalo dolazi samo od sebe. Međutim, ukoliko
nije duboka, uzaman je da na scenu uvodi gauče ili
kojekakve prikane. Najreprezentativniji pisac elizabetanske
Engleske bio je Šekspir. Ipak, pozornica mnogih njegovih
dela nije bila Engleska.
Zatim dodade:
– ...A najsmešnije od svega je što Mendes odbacuje
evropski uticaj na naše pisce. A na čemu to zasniva? E, to
vam je najzabavnije: na filozofskoj doktrini koju su razradili
Jevrejin Marks, Nemac Engels i Grk Heraklit. Ako bismo
bili dosledni njihovim sudovima, tada bi trebalo pisati na
jeziku guerandi o lovu na nojeve. Sve ostalo bi bila
pozajmica i antinacionalno. Naša kultura potiče iz Evrope i
kako onda možemo to da izbegnemo! I zašto da to
izbegavamo? Ne sećam se ko je bio taj što je rekao da ne
čita da ne bi izgubio originalnost. Shvatate li? Ako je neko
rođen da čini ili kazuje nešto originalno, on bez sumnje
ništa neće izgubiti čitajući knjige. Ako nije rođen za to,
čitanjem knjiga ništa neće izgubiti... Osim toga, ovo ovde je
nešto novo, mi Latinoamerikanci živimo na drugačijem
kontinentu, sve se odvija u drukčijem smeru. Pa i Fokner je
čitao Džojsa i Hakslija, Dostojevskog i Prusta. Šta bi hteli?
Originalnost potpunu i bezuslovnu? Ona ne postoji. Ni u
umetnosti, a ni u čemu drugom. Sve je samo nadgradnja.
Čistote nema ni u čemu što je ljudsko. I grčki bogovi su bili
hibridni i inficirani (da tako kažem) istočnjačkim i
egipatskim religijama. U Vodenici na Flosi ima jedan
odlomak u kome neka žena proba šešir pred ogledalom: to
je Prust. Hoću da kažem, zametak Prusta. Sve ostalo je
proces razvitka. Genijalan, kancerozan čak, ali ipak proces
razvitka. Isto je i sa jednom Melvilovom pripovetkom,
mislim da se zove Bertleby ili Bartleby, ili nešto slično. Dok
sam je čitao, na mene je ostavila dubok utisak kafkijanska
atmosfera te pripovetke. I to je tako u svemu. Eto, na
primer, mi smo Argentinci čak i kada se odričemo zemlje,
kao što to često Borhes čini. A naročito kada je se odričemo
s istinskim gnevom, kao što to Unamuno čini sa Španijom;
kao oni zagriženi ateisti koji podmeću bombe u crkvi’, što je
opet jedan vid verovanja u Boga, Pravi ateisti su
ravnodušni, cinici. A kada je u pitanju otadžbina, ono što
bismo mogli da nazovemo ateistima u odnosu na
otadžbinu, to su kosmopoliti, pojedinci kojima je svejedno
da li žive ovde ili u Parizu ili pak u Londonu – oni žive u
jednoj zemlji kao u nekom hotelu. Ipak, budimo pravični:
Borhes nije od tih. Mislim da on na izvestan način boluje za
otadžbinom, mada, naravno, nema senzibilitet ili
širokogrudost da bi bolovao za svojom zemljom kao što
može da boluje seoski nadničar ili radnik u hladnjači. To
otkriva njegov nedostatak veličine, njegovu nesposobnost
da shvati i oseti sveukupnost otadžbine, uključujući i njenu
prljavu složenost. Dok čitamo Dikensa, Foknera ili Tolstoja,
mi osećamo to potpuno poimanje ljudske duše.
– A šta mislite o Giraldesu?
– U kom smislu?
– Pa, u smislu evropeizma.
 – Aha, to. U neku ruku, pojedini delovi romana Don
Segundo Sombra mogu da izgledaju kao da ih je napisao
neki Francuz koji je proveo izvesno vreme u pampi. Ipak,
pogledajte, Martine, obratite pažnju na to da sam rekao „u
neku ruku”, „pojedini delovi”...A to znači da taj roman nije
mogao da napiše neki Francuz. Mislim da je on u srži
argentinski, mada su Linčovi gauči verniji od Giraldesovih.
Don Segundo je mitološki seljak, ali i takav je ništa manje
nego mit. Činjenica da se usadio u dušu našeg naroda
dokazuje da je on autentičan mit. Na stranu što je Giraldes
Argentinac po svojoj metafizičkoj usmerenosti. To je
karakteristično: bilo da je reč o Ernandesu, Kirogi ili
Robertu Arltu.
– Robertu Arltu?
– Bez ikakve sumnje. Mnoge budale misle da je on
značajan zbog svoje slikovitosti. Nije, Martine, gotovo sve
što je kod njega slikovito – predstavlja manu. Uprkos tome,
on je velik. Velik i zbog strahovitog metafizičkog i
religioznog naboja Erdosainovih monologa. Roman
Sedmorica ludaka ima sijaset mana. Ne kažem stilskih ili
gramatičkih grešaka, jer to ne bi ni bilo značajno. Kažem da
je pun „književnosti” u navodnicima, pretencioznih ili
apokrifnih likova, kao što je Astrolog. No, velik je uprkos
svemu tome.
Nasmešio se.
– Ali... sudbina velikih umetnika je prilično tužna: kada
im se dive, ljudi to čine mahom zbog njihovih slabosti ili
mana.
Vrata im je otvorio sam Rinaldini.
Bio je to visok čovek, sede kose, orlovskog i strogog
profila. U izrazu njegovog lica zapažali su se u isti mah
dobrota, ironija, inteligencija, skromnost i ponos.
Stan je bio oskudno namešten, prenatrpan knjigama.
Kada su oni stigli, pored hartija i pisaće mašine bili su
ostaci hleba i sira. Stidljivo, nastojeći da to sakrije od njih,
Rinaldini je pokušao da ih ukloni.
– Mogu samo da vas ponudim čašom vina iz Kafajatea.
Doneo je bocu.
– Oče, maločas smo na ulici videli Borhesa – kazao je
Bruno.
Stavljajući čaše pred njih, Rinaldini se nasmeši. Bruno
tada objasni Martinu da je Rinaldini napisao značajne stvari
o Borhesu.
– Dobro, de, ali od tada je proteklo već dosta vode
ispod mosta – primeti Rinaldini.
– Šta, valjda niste promenili mišljenje?
– Ne – odgovori on – ali bih sada kazao još nešto. Sve
manje podnosim njegovo pisanje.
– Ali, Oče, njegove su vam se pesme mnogo dopadale.
– U redu, neke jesu, da. Ali ima puno visokoparnosti.
Bruno reče da njega uzbuđuju one pesme koje govore o
detinjstvu, o nekadašnjem Buenos Ajresu, o starim
dvorištima i prolaznosti.
– Da – priznao je Rinaldini. – No, ja teško podnosim one
njegove filozofske divertismane, mada bi bolje bilo reći
kvazifilozofske. On je ingeniozan pisac, davolski vešt. Ili
sofisticiran, što bi rekli Englezi.
– Ipak, Oče, u jednom francuskom listu govori se o
Borhesovoj filozofskoj dubini.
Rinaldini ih ponudi cigaretama, osmehujući se
mefistofelovski.
– Ma šta kažete...
Pripali cigaretu i reče:
– Gledajte, uzmite bilo koji od tih divertismana.
„Vavilonsku biblioteku”, na primer. Tu se Borhes poigrava
s pojmom beskonačnog, brkajući ga s pojmom
neodređenog. Osnovnu razliku između ta dva pojma
možete naći u ma kojoj raspravici u poslednjih dvadeset pet
vekova. Naravno, iz apsurdne premise može da se izvede
bilo kakav zaključak. Ex absurdo sequitur guodlibet. Te tako
iz te detinjaste zbrke izvlači neku vrstu opake parabole koja
nameće zaključak da je ovaj svet nerazumljiv. Svaki student
to zna, a čak i ja bih se usudio da iznesem pretpostavku (što
bi rekao Borhes) da ostvarenje svih mogućnosti
istovremeno nije mogućno. Ja mogu da stojim i mogu da
sedim, ali ne i da stojim i da sedim istovremeno.
– A pripovetka o Judi?
– Jedan irski sveštenik rekao mi je jednom prilikom:
Borhes je engleski pisac koji odlazi u predgrađe da
bogohuli. Trebalo bi dodati: u predgrađa Buenos Ajresa i
filozofije. Teološko rasudivanje koje izlaže gospodin Borhes
– Serensen, ta vrsta skandinavsko-buenosajreskog
kentaura, nema ni trunke pravog rasuđivanja. I ja bih, da
pripadam apstraktnoj slikarskoj školi, mogao da naslikam
kokošku u vidu jednog trougla i nekoliko tačkica, ali iz toga
ne bih mogao da dobijem kokošju supu. E pa sad, da li je
kod Borhesa ova igra sračunata ili je prirodna? Mislim: da li
je on sofist ili sofistik? To izrugivanje nije dopušteno
nijednom poštenom čoveku, pa makar da je u pitanju čista
književnost.
– U Borhesovom slučaju i jeste čista književnost. On bi
to sam rekao.
– Utoliko gore po njega.
Sada je već bio ljut.
– To milostivo fantaziranje o Judi otkriva sklonost ka
mekuštvu i kukavičluku. Uzmiče se pred vrhunskim
stvarima, pred vrhunskom dobrotom i vrhunskom zlobom.
Tako danas lažljivac pokušava da spase davola. Nije davo
tako crn kakvim ga prikazuju, ma hajte molim vas!
Pogledao ih je kao da ih poziva da porazmisle o tome.
– Stvari stoje obratno. Vrag je crnji nego što ga ti ljudi
prikazuju. Nisu oni loši filozofi; po njih je gore to što su loši
pisci. Zato što ne opažaju čak ni tu kapitalnu psihološku
stvarnost koju je još Aristotel video. Ono što je Edgar Po
nazvao the imp of perversity.27 Veliki pisci prošlog veka su to
već jasno videli: od Blejka do Dostojevskog. Ali, naravno...
Nije dovršio misao. Letimično je pogledao kroz prozor i
blago se osmehnuvši, rekao:
– Elem, Juda slobodno šeta Argentinom... Zaštitnik
ministara finansija, pošto je izvukao novac odonud otkuda
nikome ne bi palo na pamet. Siroti Juda, međutim, nije ni
sanjao o tome da vlada. A sada evo u našoj zemlji samo što
nije dobio, ili je već dobio, mesto u vladi. Ipak, u vladi ili
van nje, Juda se na kraju sam obesi.
Zatim mu je Bruno ispričao šta je razgovarao sa
Monsinjor Hentileom. Rinaldini odmahnu rukom,
osmehujući se s pomirljivom i dobrodušnom ironijom.
– Ne sekirajte se, Basane. Biskupi me neće napustiti. A
što se tiče tog Monsinjora Hentilea koji je, nažalost, vaš
rođak, bilo bi mu bolje, da umesto što se bavi crkvenim
politikantstvom, povremeno pročita Jevanđelje.
Odoše.
On ostaje tamo sam, sirot, u pohabanoj mantiji,
pomislio je Martin.

27
Zametak perverzije.– Prim. prev.
 XIV

Od Alehandre nije bilo ni traga. Martin je tražio utehu u

poslu i druženju s Brunom. Bili su to dani tužnih
razmišljanja: ali dani haotične i mračne tuge još ne behu
nastupiLi. Njegovo raspoloženje i duša bili su u skladu sa
tom buenosajreskom jeseni koju ne obeležavaju sanio suvo
lišće, olovno nebo i rominjanje kiše nego i osećanje
izgubljenosti i mutnog nezadovoljstva. Ljudi su zazirali
jedni od drugih, govorili različitim jezicima, srca im nisu
kucala istim ritmom (kao što biva u otadžbinskim ratovima
ili opštim slavljima): dve nacije su postojale u jednoj zemlji,
a te nacije su bile smrtni neprijatelji, popreko su se gledale i
mrzele jedna drugu. A Martin je osećao usamljenost i pitao
se o svemu: o životu i smrti, o ljubavi i apsolutnom, o
otadžbini i o čovekovoj sudbini uopšte. No, nijedno od tih
razmišljanja nije bilo čisto filozofsko nego se neizbežno
ticalo sećanja na Alehandru, njenih sivozelenih očiju,
njenog zlovoljnog i protivrečnog izraza na licu. Odjednom
bi se pričinilo kao da je Alehandra sama otadžbina, a ne
ona lepa, mada konvencionalna žena koja je na slikama
simbolički predstavljala otadžbinu. Otadžbina je detinjstvo
i mati, dom i nežnost, a baš to Martin nije imao; mada je
Alehandra bila žena, on je delimično očekivao da u njoj
nađe toplinu i majku. Međutim, ona je bila mračna i
uzburkana oblast koju potresaju zemljotresi i pustoše
uragani. Sve se uskomešalo u njegovoj nespokojnoj i
opijenoj duši. Sve se vrtoglavo vrtelo oko Alehandrine
pojave, čak i kada je razmišljao o Peronu ili Rosasu, jer se u
toj devojci, potomku unitarista a ipak pristalici federalista,
u tom protivrečnom i živom zbiru argentinske istorije, pred
njegovim očima kanda sažimalo sve što je bilo haotično i
sporno, izopačeno i raspusno, nejasno i mračno. Tada bi
mu se ponovo privideo siroti Lavalje kako jaše tihim i
neprijateljskim predelima provincije, sluđen i čutljiv,
razmišljajući možda o zagonetki koja se zove narod, ili
kako u dugim hladnim noćima, zaogrnut nebeskoplavim
pončom, zamišljeno posmatra lelujavi plamen logorske
vatre.
Izgleda da je i Bruno – za koga se Martin grčevito
hvatao i upitno ga gledao – bio obuzet sumnjama dok se
neprekidno pitao o smislu života i o biti-ili-ne-biti tog
mračnog kutka sveta u kome su živeli i patili on, Martin,
Alehandra i milioni drugih stanovnika Buenos Ajresa, koji,
reklo bi se, tumaraju gradom kao da se nalaze u nekoj
pometnji, a da niko ne zna gde je istina, a da niko čvrsto ne
veruje ni u šta; oni stariji kao don Pančo (mislio je Bruno)
koji snuju o prošlosti, pustolovi koji zgrću blago ne
obazirući se ni na koga, dok stariji doseljenici snuju (i oni)
neku drugu stvarnost, fantastičnu i daleku stvarnost, kao
stari D’Arkanhelo koji zuri u one sada već nedostižne
krajeve i šapuće:

Addio patre e matre,

Addio sorelli e fratelli.

Reči koje je možda izgovorio neki iseljenik-pesnik

stojeći pored starca, u času kada se brod udaljavao od obala
Reda ili Paole, a kada su oni ljudi, muškarci i žene, zureći u
brda onoga što je nekada bila Magna Graecia, više nego
očima tela (slabašnim, manjkavim i najzad nesposobnim da
vide) gledali očima duše, tim očima što jošte vide ona brda
i one kestenove preko mora i kroz minule godine:
nepomičnim i bezumnim očima, koje ni beda ni životne
mene, a ni udaljenost niti starost nisu mogli da satru.
Očima kojima je stari D’Arkanhelo (smešno uparađen, s
pohabanim zelenim šeširom na glavi, kao karikatura, kao
komičan simbol Vremena i Razočarenja, ludo neustrašiv
iako pitom) gledao svoju daleku Kalabriju dok je Tito n jega
pogledivao podsmešljivo, pijuckao mate i razmišljao „do
đavola, što nemam nešto novaca”. Dakle (mislio je Martin,
gledajući Tita, a ovaj je opet gledao svog oca), šta je
Argentina? Na ovo pitanje često će mu odgovoriti Bruno:
kazaće mu da Argentina nisu samo Rosas i Lavalje, gaučo i
pampa nego i (još kako tragično!) taj stari D’Arkanhelo sa
zelenim šeširićem i bludećim pogledom, kao i njegov sin
Umberto J. D’Arkanhelo s mešavinom skepse i nežnosti,
ozlojeđenosti i neizmerne širokogrudosti, sklon bolećivosti,
analitičkog uma, s hroničnim beznađem, u grozničavom i
neprekidnom iščekivanju NEČEGA. „Mi, Argentinci, mi
smo pesimisti (govorio je Bruno), jer se u nama nalaze
pohranjene silne nade i iluzije. Da bi čovek bio pesimista,
prethodno mora da je gajio nade. Mi nismo ciničan narod,
mada u zemlji ima dosta cinika. Pre će biti da smo napaćen
narod, a to je nešto sasvim suprotno; ciniku je sve ravno do
mora i ni za šta ga nije briga. Argentinac brine zbog svega i
svačega, žesti se, sekira se, negoduje, jedi se. Argentinac je
nezadovoljan svim i svačim, čak i samim sobom, srdit je,
zlovoljan, strašan i naprasit. Da, nostalgija starog D’
Arkanhela”, komentarisao je Bruno kao da govori sebi.
„...Elem, ovde kod nas je sve nostalgično, jer mora da je
malo zemalja na svetu u kojima se to osećanje tako često
doživljavalo: doživeli su ga prvi Spanci, osvajači, koji su
čeznuli za dalekim zavičajem; zatim Indiosi, koji su čeznuli
za izgubljenom slobodom i za sopstvenim smislom
postojanja; potom gauči, potisnuti od strane došljaka,
izgnani u sopstvenoj zemlji, dok su se sećali zlatnog doba
svoje divlje nezavisnosti; zatim stari domaći patrijarsi,
poput don Panča, koji su osećali da se ono divno vreme
širokogrudosti i uljudnosti izmetnulo u vreme
uskogrudosti i pretvornosti; naposletku, doseljenici, koji su
čeznuli za starom rodnom grudom, njenim
hiljadugodišnjim običajima, legendama i božićnim
praznicima pokraj ognjišta. Pa kako onda ne razumeti
starog D’Arkanhela? Jer, ukoliko se više približavamo
smrti, bliži smo zemlji, i to ne zemlji uopšteno uzev nego
onom parčetu, onom majušnom delu zemlje (koje toliko
volimo i za njim čeznemo) na kome smo proveli detinjstvo,
gde su se odvijale naše igre i čarolije, neponovljiva
zavodljivost neponovljivog detinjstva. Tada se prisećamo
nekog drveta, možga lica nekog prijatelja, nekog psa, nekog
prašnjavog puta na podnevnoj pripeci, cvrčanja cvrcaka ili
žubora nekog potoka. Eto, takvih stvari... Ne velikih nego
malih i običnih stvari, ali koje u predsmrtnom času dobijaju
neverovatnu važnost, naročito kada se, u ovoj zemlji
doseljenika, čovek na umoru može da brani jedino
sećanjem (tako bolno nepotpunim, providnim i maltene
nestvarnim) na ono drvo ili onaj potok iz detinjstva, od
kojih nas ne dele samo vremenske provalije nego i
prostranstvo Atlantskog okeana. Tako možemo da vidimo
mnogo staraca nalik D? Arkanhelu koji jedva izuste po
neku reč i reklo bi se da neprekidno gledaju u daljinu, a oni
u stvari gledaju u sebe, u najveće dubine svog sećanja. Jer
sećanje odoleva vremenu i njegovoj razornoj snazi. Ono je
nešto kao oblik kakav večnost može da poprimi u
neprekidnom toku vremena. Mada se mi (naša svest,
osećanja i tegobno iskustvo) s godinama menjamo, a naša
koža i bore postaju dokaz i svedočanstvo tog vremenskog
hoda, ima nečeg u nama, doboko u nama, u onim mračnim
oblastima, nečeg što se noktima i zubima hvata za
detinjstvo i prošlost, za rasu i zemlju, za tradiciju i snove,
što kanda odoleva tom tragičnom procesu: to je sećanje,
tajanstveno sećanje na nas, na ono što jesmo i na ono što
smo bili. A bez sećanja (kako li užasno mora da je tada! –
govorio je u sebi Bruno), ti ljudi što su ga izgubili, kao
prilikom neke strahovite i razorne eksplozije u onim
dubokim područjima, ti ljudi su samo slabašno,
nepostojano i lagano lišće koje bezumni i pomamni vihor
vremena raznosi na sve strane.”
 XV

A onda se jednog popodneva dogodilo nešto što ga je

zaprepastilo. Dok je čekao autobus na uglu ulica Leandro
Alem i Kangaljo, kada se saobraćaj zaustavio pred crvenim
svetlom, ugledao je Alehandru sa onim čovekom, u jednom
sportskom kadilaku.
I oni su primetili njega. Alehandra je prebledela.
Bordenave ga je pozvao u kola i rekao da će ga povesti, a
Alehandra se pomerila ka sredini da mu napravi mesta.
– Vašu prijateljicu sam sreo dok je čekala autobus.
Kakve li slučajnosti! Kuda idete?
Martin mu odvrati da ide u Boku, u svoju sobu.
– U redu, onda ćemo najpre da odvezemo vas.
Zbog čega? upitao se Martin kao u bunilu. Reč „najpre”
prouzrokovaće mnoga mučna pitanja.
– Ne – dobaci Alehandra – ja ću ranije da siđem. Evo
ovde, na Aveniji Majo.
Bordenave ju je pogledao iznenađeno; ili se barem tako
učinilo Martinu kada je kasnije razmišljao o tom susretu.
Primetio je da je i Bordenaveovo iznenađenje bilo u neku
ruku iznenađujuće.
Kada je Alehandra izišla, Martin je upita da li hoće da je
otprati, ali ona odgovori da se žuri i da je bolje da se vide
drugom prilikom. Ipak, pre nego što će otići, zastala je
kolebljivo, okrenula se i kazala mu da će ga čekati sutradan
u šest posle podne u Džokej-klubu.
Bordenave je ćutao i do Boke bio maltene smrknut.
Martin je pokušavao da analizira taj neobičan susret. Da,
mogućno je da je taj čovek slučajno sreo Alehandru. Zar
nije i njega slučajno sreo? Isto tako, nije neobično što ju je,
prepoznavši je na ulici, pozvao u kola, s obzirom na
činjenicu da je on bio čovek svetskih manira. Na kraju
krajeva, sve to nije nimalo čudno. Čudno je, pak, što je
Alehandra prihvatila njegov poziv. S druge strane, zašto se
Bordenave iznenadio kada je ona rekla da će izići na
Aveniji Majo? Iz toga bi se dalo zaključiti da je njihov susret
bio dogovoren a ne slučajan, te da je ona odlučila da iziđe
ranije da bi Martinu predočila da je u pitanju samo slučajan
susret. A ta odluka je toliko iznenadila Bordenavea da nije
mogao da spreči onaj pokret koji ga je odao. Martin je
osetio kako se nešto ruši u njegovoj duši, ali se opirao
očajanju, pa je s tvrdoglavom oštroumnošću nastavio da
analizira ceo taj događaj. Tada je, s izvesnim olakšanjem,
pomislio da je Bordenaveovo iznenađenje moglo da ima i
drugi uzrok: ulazeći u auto, ona mu je kazala da ide svojoj
kući, u Barakas (čemu u prilog govori okolnost da su se
vozili ulicom Leandro Alem prema jugu), ali je, na pomisao
da bi Martin mogao nešto da posumnja ukoliko bi ostala sa
Bordenaveom nakon njegovog izlaska u Boki, odlučila da
iziđe na Aveniji Majo; a ta iznenadna i čudna odluka
privukla je Bordenaveovu pažnju. U redu, ali zbog čega se
taj čovek natmurio i sneveselio? Dobro, jer je dakako
nameravao da sa Alehandrom flertuje nasamo i njena nagla
odluka mu je osujetila nameru. Postojao je, međutim,
razlog za sumnju. Zašto se Alehandra usprotivila da je
Martin otprati? Neće li se kasnije sastati s Bordenaveom,
tamo gde su se sigurno uputili? Utešna pojedinost: kako je,
ako ne slučajno, Alehandra mogla da stupi u vezu sa
Bordenaveom? Nije ga poznavala, nije znala gde stanuje, a
što se tiče Bordenavea, on nije znao čak ni Alehandrino
ime.
Ipak, neko mutno osećanje nije mu dalo mira. Iznova je
analizirao onaj naizgled trivijalan susret koji je sada, u
svetlosti novog susreta, dobijao izuzetan značaj. Mnogo
godina posle Alehandrine smrti uverio se u ono što je tada
bila tek podmukla klica sumnje: Bordenave je imao neke
veze s njenim porivom da ga pošalje Molinariju posle
sastanka sa Bordenaveom u hotelu „Plaza” Događaji koji su
doveli do njenog samoubistva i poslednji razgovor sa
Bordenaveom ukazaće mu jednog dana kakvu je ulogu taj
čovek odigrao u toj tragediji. A kada je posle mnogo godina
razgovarao s Brunom, tužno se podsmehnuo činjenici da je
upravo on, Martin, bio taj koji je Bordenavea izveo na
Alehandrin put. Još jednom će se, ludački podrobno, sećati
pojedinosti onog prvog susreta u „Plazi”, onog trivijalnog
razgovora koji bi potpuno nestao u ništavilu beznačajnih
zgoda da završni događaji nisu bacili neočekivanu i jjezivu
svetlost na ono što je predstavljalo neku vrstu
zaboravljenog rukopisa.
Međutim, ovog časa Martin nije mogao da dokuči to
krajnje značenje. Iznova je razmišljao o sastanku u „Plazi” i
prisećao se da su Alehandrine oči blesnule kada joj je
predstavljao Bordenavea, a zatim se ona ukrutila i ostala
takva sve dok je trajao razgovor. Mada je mogućno (mislio
je Bruno) da je i taj detalj samo varljivo sećanje, detalj
zapažen naknadnom lucidnošću koju nam daju – ili
mislimo da nam je daju – kobni događaji, kada kažemo
„sada se sećam da sam čuo neki sumnjiv šum” a taj šum je
u stvari pojedinost koju mašta pridodaje istinskim i
konkretnim činjenicama usadenim u pamćenje. To je
uobičajeni način na koji sadašnjost utiče na prošlost i pri
tome je menja, obogaćuje i izobličava slutnjama i
predznacima.
Martin je pokušao da se priseti šta je Bordenave
doslovce kazao u onom razgovoru, ali ništa nije bilo
značajno, barem nije za njegov problem. Dakle, Bordenave
je kazao da su ti Italijani – pogledavši pri tom podrugljivo
prema susednom stolu za kojim su sedela dvojica Italijana –
svi isti: svi su oni inženjeri, advokati, poslovođe. A u stvari
su takvi nitkovi da čovek medu njima ne sme da se kreće
bez puške. Martin se takođe sećao da se Alehandra, dotle
neraspoložena, sada naprosto smrknula, crtajući neke
žvrljotine na papirnoj salveti. Prva reč im je corruzione28
(nastavljao je Bordenave svoju priču) i onda se čovek
neizbežno seti kako su se onim nesrećnicima, upućenim u
Afriku da se bore protiv Engleza, njihovi krševi od tenkova
raspadali još u putu. Nisu znali kuda da se denu. Ništa im
nije išlo od ruke: podmazivali su one koje nije trebalo, a
nisu one koje je trebalo, i sve tako... Otuda im se on, kada
su se njemu obratili, nasmejao u brk. Šta, zar se niste
povezali s Bevilakvom ? Da bi ih pecnuo, naglasio je da
doduše ima italijansko prezime, ali da, uprkos tome, pije
još nešto osim vode. Uz to je dodao: „Vi, Italijani, shvatićete
vic”. Ali, vraga, njima uopšte nije bilo vickasto. Male osvete
kojima su ljudi skloni, dođavola... Hoće ovde da izigravaju
svece... sem toga, kao što im je i sam rekao, ako su toliko
osetljivi kada je posredi moral, zašto se upuštaju u igru?
Jednako su prljave ruke onoga ko prima mito kao i onoga
ko mito nudi. Martin ga je gledao s čuđenjem. Kada je posle
Alehandrine smrti ponovo razmišljao o svakoj sceni kojoj je
ona prisustvovala, zaključio je da se u tom času Bordenave
obraćao baš Alehandri, što je Martinu bilo čudno, jer nije
mogao da shvati kako je to Bordenave nameravao da je
osvoji pričajući takve stvari. Zatim se raspričao o
političarima: svi su oni korumpirani. Naravno, nije pri
tome mislio samo na peroniste: mislio je na sve, govorio o
njima uopšte, o većnicima iz 1936., o aferi Palomar, o mućki
u Odeljenju za koordinaciju. Sve u svemu, korupcija u
nedogled... što se tiče industrije, žalili su se (Martin pomisli

28
Mito, podmićivanje, korupcija. – Prim. prev.
na Molinarija), ali nikada nisu zarađivali toliko kao sada,
svejedno što trućaju o korupciji, o tome kako bez
podmićivanja nije mogućno uvesti ni iglu ili o tome kako
radnici čas hoće da rade a čas neće. Okreni-obrni, uvek ista
pesma. Ali kada, pitao se on, kada je industrija imala tako
basnoslovne zarade kao ovih poslednjih godina? Svaka
šuša ima mašinu za pranje rublja i električni mikser. A
vojna lica? Od pukovnika naviše, sem časnih izuzetaka,
sem ponekog ludaka koji još veruje u otadžbinu, svi su oni
potkupljeni dozvolama za kupovinu stranih automobila i
špekulisanje devizama. A radnici? Njima je jedino stalo da
dobro žive, da dobiju trinaestu platu na kraju godine, da
pobedi River ili Boka, da masno unovče naknade zbog
otpuštanja – i to mi je nacionalna industrija! – da imaju
plaćeni odmor i slobodan dan na Svetog Perona. Uz osmeh
je dodao: „Jedino im nedostaje kapitalčić pa da budu
buržuji.” Zatim, mešajući kažiprstom led u viskiju, primeti:
„Sve sam šićardžija“ Lovu na sunce i u ovoj zemlji imaćeš
sve. Ako je neko bogat, makar bio bandit, svi će ga obasuti
pažnjom, on će biti gospodin, uvažena ličnost. To ti je tako i
ne vredi se uzrujavati. Sve se do srži iskvarilo i tu pomoči
nema. Zemlju su osramotili stranci i ovo više nije onaj
narod koji je doneo slobodu Čileu i Peruu. Ovo je danas
nacija bogataša, kukavica, napolitanskih kockara,
vucibatina, međunarodnih pustolova, kao ovi ovde što su,
varalica i fudbalskih navijača. Tada je Bordenave ustao,
pružio ruku Martinu i na rastanku mu rekao da se ne brine,
da oni neće biti izbačeni na ulicu. Kada su izišli, prešli su
kolovoz i seli na jednu klupu naspram reke. Sećao se
svakog Alehandrinog pokreta kada ju je zapitao šta ona
misli kakav je tip taj Bordenave: pripalila je cigaretu i on je
pri svetlosti šibice primetio kako joj je lice otvrdlo i
natušteno. „Šta ima da mislim”, kazala je. „Argentinac.”
Zatim je ućutala i bilo je više nego očigledno da više ništa
neće progovoriti. U tom trenutku Martin je video samo da
je pojavljivanje Bordenavea pomutilo njeno spokojstvo, kao
što gmizavac pomuti kristalno čistu vodu. Onda je
Alehandra dodala da je boli glava i da bi najradije otišla
kući da prilegne. Pre nego što će se rastati, pred kapijom u
ulici Rio Kvarto, mrzovoljno mu je rekla da će razgovarati s
Molinarijem, ali da on ne treba da se previše nada.
Kada je pregledao taj stari „dokument” pohranjen u
njegovom sećanju, Martinu su se sa gotovo surovom
jasnoćom ukazale neke reči koje je Alehandra izgovorila, a
koje su nakon njene smrti dobile neočekivano značenje. Da:
između onog spokojnog predvečerja kada su šetali držeći
se za ruke i besmislenog razgovora s Molinarijem pojavljuje
se Bordenave. Nešto jezivo je pokuljalo.
 XVI
A onda se našao pred Čičinovom gostionicom, iako nije
došao svesno. Već s vrata je čuo Baragana Jurodivog kako,
ispijajući rakiju, po običaju propoveda, preti, opominje,
kune i proročanski izgovara Momci, nastupa vreme krvi i
ognja, s uzdignutim kažiprstom desne ruke obraćajući se
klipanima koji su terali šegu s njim, a koji nisu bili kadri da
uzmu za ozbiljno išta što nije Peron ili nedeljna utakmica sa
ekipom „Ferokaril Oeste”, dok se Martin prisećao kako je
Alehandra prebledela kada su se sreli, ili mu se to samo
pričinilo, jer nije bilo lako razaznati njeno lice u senci; a ta
činjenica jebila izuzetno značajna jer je ukazivala na to da
susret sa Bordenaveom nije bio slučajan neg;o dogovoren.
Međutim, kako i kada, Bože presveti, kako i kada? Vreme
osvete, momci i pokrećući desnu ruku kao da krupnim
slovima ispisuje te reči po vazduhu, Baragan je dodavao
tako je suđeno, na šta je mladarija pucala u smeh, a Martin
razmišljao kako iz činjenice da je ona prebledela ipak ne
mora da izvuče nedvosmislen zaključak, jer je moglo da
znači da se stidela što ju je Martin zatekao u društvu tog
tipa prema kome je ranije ispoljila odbojnost. Osim toga,
kako su mogli da se dogovore da se nađu kada ona nije
znala. gde Bordenave stanuje? Čak je i za njegovu bujnu
maštu nepojmljivo da je ona mogla da potraži u imeniku
Bordenaveovu adresu ili broj telefona i da mu se javi. Vreme
krvi i ognja, jer oganj ima da pročisti ovaj prokleti grad, ovaj novi
Vavilon, jer svi smo mi u greh ogreznuli. Doduše, možda su se
sreli u kafeu hotela „Plaza” gde Alehandra očigledno
navrača, ili je ranije navraćala, o čemu svedoči činjenica da
ga je bez lutanja odvela tamo onog dana, tako da je možda
ušla u kafe (ali šta će tamo, Bože mili, šta će tamo?) i susrela
se s Bordenaveom, može biti da su zapodenuli razgovor,
najverovatnije na njegovu inicijativu, jer je očigledno
ženskaroš i mondenski čovek. Da, smejte se vi koliko hoćete,
vucibatine jedne, ali ja vam kažem da nas moraju stići oganj i krv
i mada su se svi smejali, u čemu bi im se i sam Baragan
povremeno pridruživao, smejući se na sopstveni račun jer
je bio toliko dobar, ali bi se u njegovim očima javljao
grozničav sjaj kada bi pogledao Martina, možda
proročanski sjaj, svejedno što je dolazio od ubogog, pijanog
i tupavog mesnog proroka (ali, mislio je Bruno, šta mi
uopšte znamo kojim sredstvima sudbina nagoveštava svoje
namere, a može biti da, s obzirom na dvosmislenost i
izopačenost njenih dela, sudbina šalje svoje lukave poruke
posredstvom bića koja retko uzimamo ozbiljno, kao što su
ludaci i deca?), i kao da govori neki drugi čovek, a ne onaj
koji se šalio s prisutnim mladićima, dodade ali tebe, mladiću,
ne, jer ti treba da sve nas spaseš, na šta svi zaćutaše i tišina
obavi ove neočekivane ludakove reči; i mada su ubrzo
zagalamili i zapitkivali ga ej, ti, ludi, reci koji će broj sutra da
dobije, Baragan je odmahivao glavom, pijuckao svoju rakiju
i odgovarao da, samo se vi smejte, ali ćete se uveriti već u ovo
što vam kažem, uverićete se svojim očima, jer ovaj kurvinski grad
mora da bude kažnjen i da dođe Neko, jer svet ovako ne može dalje
i tada je Martin, pod dubokim utiskom, gledajući netremice
u Baragana, povezao njegove reči sa onim što je Alehandra
govorila o snovima punim predskazanja i o pročišćenju
kroz oganj.
– Oduzeli su nam Hrista. A šta su nam dali zauzvrat?
Automobile, avione, električne hladnjake? Ali ti, Čičine, ti,
na primer, reci pošteno, jesi li srećniji sada kad imaš
električni hladnjak ili si to bio kada je svraćao hromi
Akunja i donosio ti poluge leđa? Pretpostavimo, naravno, u
pitanju je samo pretpostavka, da se tebi, Lojakono, sutra
pruži prilika da odeš na Mesec – ove reči su izazvale buran
smeh – ali kad vam kažem, glupanderi, da je to samo
pretpostavka, i šta? Da li ćeš zbog toga biti srećniji nego
sada?
– Ma, o kakvoj mi sreći trabunjaš – odbrusi Lojakono s
gorčinom u glasu – kada ja nikada u svom jebenom životu
nisam ni znao šta je sreća.
– Dobro, de, kažem da je samo pretpostavka. Ali te lepo
pitam: da li bi bio srećniji da te pošalju na Mesec?
– Šta mu ga ja znam – odvrati Lojakono.
Baragan Jurodivi je već nastavljao svoju propoved, ne
slušajući Lojakonov odgovor, jer je njegovo pitanje bilo
čisto retoričko:
– Zato vam ja kažem, momci, da sreću treba tražiti u
sopstvenim srcima. No, za to je potrebno da Hrist ponovo
dođe. Zaboravili smo ga, smetnuli s uma njegov nauk,
zaboravili da je stradao našom krivicom i za spasenje naše.
Mi smo rulja nezahvalnika i nitkova. A ako ponovo dode,
može se dogoditi da ga ne prepoznamo, pa čak i da s njim
zbijamo šale.
– Ko će mu ga znati – umeša se Dijas – može biti da si ti
Hrist glavom, a mi uhvatili pa te zezamo.
Svi se nasmejaše Dijasovoj upadici, ali je Baragan samo
zavrteo glavom uz dobroćudan smeh pijanca i, zaplićući
jezikom, nastavio:
– Svi smo mi tužni (neki od prisutnih se pobuniše,
povikaše: „Ja bogme nisam”, „Ma nemoj!” itd.). Momci, svi
smo mi tužni. Nemojmo da se zavaravamo. A zašto smo
tužni? Zato što nam srce nije zadovoljno, zato što znamo da
smo bednici i hulje. Zato što smo nepravedni, zato što smo
lopuže, zato što nam je duša prepuna mržnje. I samo
nekuda bezumno jurimo. Zašto? Pitam vas zašto? I kuda?
Svi se ubismo ne bismo li zaradili neku crkavicu. A zašto?
Čemu? Zar nećemo svi do jednoga umreti? I šta će nam
život ako ne verujemo u Boga?
– Hej, leba ti, prekini – obrecnu se Lojakono. – A i ti,
Jurodivi, i ti mi beše neka cvećka. Ti ovde pričaš li pričaš o
Bogu, o Hristu, a tamo puštaš ženu da rmbači i da te
izdržava.
Baragan Jurodivi ga pogleda dobrodušno. Otpi gutljaj
rakije i upita:
– A ko ti je rekao da ja nisam svinja?
Pokazujući na svoju čašu s rakijom, on žalostivo
dodade:
– Ja sam vam, momci, pijandura i avetinja. Zovu me
Baragan Jurodivi. Pijančim, dane traćim u lutanju i
presipanju iz šupljeg u prazno, dok gazdarica radi od jutra
do sutra. Šta ću. Takav sam se rodio, takav ću i da umrem.
Ne poričem da sam gad. Ali, nisam to hteo da vam kažem,
momci. Zar se ne kaže da deca i ludaci govore istinu? E pa,
ja jesam lud i često, ovoga mi krsta, ne znam ni zašto sve to
govorim.
Svi se nasmejaše.
– Neka, neka, samo se vi smejte. Ali kada vam kažem
da mi se jedne noći Hrist javio u snu i rekao mi: Jurodivi,
svet treba da bude pročišćen krvlju i ognjem, dogodiće se
nešto užasno, vatra će se s nebesa sručiti na sve ljude i ja ti
velim da će sve sažeći, kamen na kamenu neće ostati. Eto,
to mi je Hrist kazao.
Mladići su se krivili od smeha, svi osim Lojakona.
– Samo vi napred, samo nastavite, momci. Smejte se a
posle ćete mi prebacivati. Ovde samo jedan zna šta
govorim.
Smeh naglo prestade i poslednje reči odjeknuše u tišini.
No, ubrzo svi nastaviše sa šegačenjima, a zatim počeše da
nagađaju ko će pobediti u nedeljnoj utakmici.
 A Martin je gledao u Jurodivog, dok su mu iz sećanja
ponovo navirale one Alehandrine reči o ognju.
 XVII

Alehandra se nije pojavila. Umesto nje došla je Vanda i

donela mu poruku od nje: ona neće moći da se nađe s njim
te nedelje.
– Ima posla preko glave – dodala je Vanda pogledujući
svoj upaljač koji svira.
– Posla preko glave – ponovio je nesvesno Martin, dok
mu je u sećanju podmuklo iskrsavao Bordenaveov lik.
Vanda je nekoliko puta škljocnula upaljačem.
– Ona će se tebi javiti.
– U redu.
Nakon što je Vanda otišla, grdan teret je pao na njegovu
dušu i nije mu dao da ustane. Naposletku, nekako je otišao
da telefonira Brunu. Javljao mu se stidljivo, ne pominjući
mu dla bi želeo da dođe, ali bi Bruno na kraju uvek
navaljivao da Martin dođe do njega.
Sedoše u jedan ugao, a Bruno je pokušavao da ga
razgali pričajući mu o svemu i svačemu.
Pričao mu je o knjizi koju upravo čita, o vremenu,
objasnio mu razliku između astronomskog i čovekovog
vremena, a pri tom mislio kako sve to služi Martinu kao
puka razbibriga. Nikakvo apstraktno razmišljanje, makar se
bavilo ljudskim problemima, ne može da pruži utehu
čoveku, ne može da ublaži tugu ni muku konkretnog
stvorenja od krvi i mesa, stvorenja čije oči grozničavo
gledaju (prema čemu ili prema kome?), stvorenja koje samo
nada održava u životu. Jer, srećom (mislio je), čovek nije
sazdan samo od beznađa nego i od vere ili nade, ne samo
od smrti nego i od želje za životom, ne samo od
usamljenosti nego i od trenutaka zajedništva i ljubavi.
Ukoliko bi prevladalo beznade, svi bismo se prepustili
smrti ili bismo se ubili. a to se ipak ne dešava. Po njegovom
mišljenju, to pokazuje koliko je razum malo važan, jer nije
razumno gajiti nadu u svetu u kome živimo. Naš razum,
naš um nam neprekidno dokazuju da je ovaj svet užasan.
Stoga je razum poguban i vodi skepsi, cinizmu i konačno
uništenju. Srećom, čovek gotovo nikada nije razumno biće i
zbog toga se nada uvek iznova rađa na zgarištu i pepelištu.
Abaš to ponovno rađanje nečeg besmislenog, u suštini
duboko besmislenog i potpuno neosnovanog, dokaz je da
čovek nije racionalno biće. Tako se dešava da, tek što
zemljotresi razore čitave oblasti Japana ili Čilea, tek što
golema poplava unesreći na stotine hiljada Kineza u oblasti
Jang-Ce, tek što bespoštedan i za većinu njegovih žrtava
besmislen rat, poput onog Tridesetogodišnjeg u kome su
žene i decu sakatili, mučili, ubijali i napastvovali, a sela
spaljivali i sravnjivali sa zemljom, oni preživeli (koji su i
sami bili užasnuti i nemoćni svedoci tih elementarnih
nepogoda ili nesreća koje su izazvali ljudi), ona ista
stvorenja koja su u časovima očaja mislila da više nikada
neće poželeti da žive. da više nikada neće stvarati svoje
živote, čak i kada bi mogli i želeli, ti isti ljudi i te iste žene (a
naročito žene, jer je žena sušti život i majka zemlja, ona koja
nikada ne gubi poslednji tračak nade), dakle, ta ista lomna
ljudska stvorenja već počinju (poput sumanutih ali
odvažnih mrava) da iznova grade svoj mali svakodnevni
svet. Doduše mali, ali baš zato dirljiviji svet. Svet ne
spasavaju ideje, intelekt ni razum nego nešto sasvim drugo:
one nerazumne čovekove nade, njegovo upinjanje da
preživi, njegova želja da diše dokle god može, njegovo
malo, tvrdoglavo i smešno svakodnevno junaštvo naspram
zle kobi. Akoje strepnja iskustvena spoznaja Ništ avila,
nešto kao ontološki dokaz Ništavila, zar nada ne bi mogla
da bude dokaz Skrivenog Smisla Postojanja, nešto za šta se
vredi boriti? A pošto je nada jača od strepnje (jer je uvek
pobeđuje, inače bismo svi dizali ruke na sebe), zar taj
Skriveni Smisao ne bi mogao da bude istinskiji recimo od
famoznog Ništavila?
U međuvremenu, Martinu je pričao o nečemu što naoko
nije imalo veze s njegovim dubokim razmišljanjima, ali što
je zapravo s njima bilo povezano iracionalnim ali čvrstim
sponama.
– Uvek sam mislio da bih voleo da budem nešto kao
vatrogasac.
Martin ga je pogledao začuđeno. Pomislivši da bi
ovakva razmišljanja mogla da budu od koristi Martinu u
njegovoj nesreći, Bruno dodade:
– Možda vođa vatrogasne čete. Jer tada čovek oseća da
pripada zajednici, oseća da radi u korist drugih i pri tome
svoj život izlaže opasnosti. I to vođa čete, jer bi se –
pretpostavljam – osećao odgovornim za svoju grupicu. Da
za njih budem zakon i nada. U tom malenom svetu u kome
se duša pojedinca stapa u kolektivnu dušu. U kome je tuga
pojedinca zajednička tuga, kao što i radost jednoga znači
radost za sve. A povrh svega saznanje da čovek može i
treba da se pouzda u svoje drugare, saznanje da će se u
najtežim životnim okolnostima, u onim neizvesnim i
tegobnim trenucima kada nas iznenada i žestoko skoli
smrt, oni, ti naši drugari boriti protiv nje, da će nas braniti,
nadati se i patiti u ime nas. A onda, tu je i ta mala, skromna
sudbina svedena na održavanje opreme, čišćenje i oštrenje
sekira, na jednostavno življenje i proživljavanje
svakodnevnih trenutaka koji ipak prethode opasnosti, a
možda i smrti.
Skinuo je naočari i obrisao ih.
– Često sam zamišljao Sent-Egziperija, gore u visinama,
u njegovom malom avionu kako se junački i ćutke bori
protiv oluje nasred Atlantika, i njegovog telegrafistu kako
sedi iza njega, zamišljao sam njih dvojicu sjedinjene tišinom
i prijateljstvom, zajedničkom opasnošću ali i zajedničkom
nadom, kako osluškuju brujanje motora, sa zebnjom
proveravaju zalihe goriva i pogleduju jedan u drugoga.
Drugarstvo naspram smrti.
Stavio je naočari, osmehnuo se i pogledao u daljinu.
– Dobro, možda se čovek više divi onome što ne može
dla učini. Ne znam da li bih ja bio sposoban da učinim stoti
deo od onoga što je učinio Sent-Egziperi. Naravno, to je
junaštvo velikih razmera. Ipak, hteo sam da kažem da čak i
u malom... vođa vatrogasne čete... a eto ja... šta sam ja?
Usamljenik, kontemplativan tip, niko i ništa. Ne znam čak
ni da li ću ikada uspeti da napišem roman ili dramu. A
kada bih i napisao... ne znam da li išta od toga može da se
uporedi sa pripadanjem jednoj četi i bdenjem sa puškom u
ruci nad snom i životom svojih drugova... Ne mari što rat
vode nitkovi, razbojnici na finansijskom ili petrolejskom
polju: ta četa, taj san nad kojim bdimo, to pouzdanje naših
drugara predstavljaće uvek apsolutne vrednosti.
Martin ga je gledao zadivljeno, zamagljenih očiju.
Bruno je pomislio: „Uostalom, zar nismo svi u nekoj vrsti
rata? Nisam li i ja deo neke male čete? I zar Martin nije, na
izvestan način, neko nad čijim snom bdim, čiju zebnju
pokušavam da ublažim i čiju nadu održavam kao neki
plamičak, dok svuda naokoio besni oluja?”
Istog trenutka se postideo te pomisli.
A onda je ispričao neki vic.
 XVIII

U ponedeljak je celog dana uzalud čekao da mu se javi

Alehandra. U utorak je izgubio strpljenje i javio joj se u
butik. Izgledalo je da Alehandrin glas zvuči grubo, ali to je
moglo da bude zbog posla. Na Martinovo navaljivanje
rekla mu je da će ga sačekati u kafani na uglu ulica Čarkas i
Esmeralda.
Martin je žurno pošao tamo. Ona je već bila stigla:
pušila je i zurila prema ulici. Razgovor je bio kratak, jer je
ona morala da se vrati u salon. Martin joj reče da bi rado
proveo s njom jedno prijatno popodne.
– Nemoguće mi je, Martine.
Susrevši mladićev pogled, počela je da lupka
muštiklom. Činilo se kao da nešto računa i premišlja. Čelo
joj je bilo natušteno, a izraz na licu zabrinut.
– Mnogo sam bolesna – reče.
– Šta ti je?
– Bolje rečeno, šta mi nije. Užasni snovi, glavobolja
(bolovi u zatiljku koji se zatim šire na celo telo), svetlucanje
pred očima. A povrh svega, ta crkvena zvona. Kako vidiš,
ja sam ti mešavina bolnice i crkve, eto šta sam.
– Znači, zbog toga ne možeš da se vidiš sa mnom – reče
Martin zajedljivo.
– Ne, nisam to rekla. Ali sve se nakupilo, shvataš li?
„Sve se nakupilo”, ponovio je Martin u sebi, znajući da
se u tome „sve” krije ono što njega najviše tišti.
– Znači da nije mogućno da se vidimo?
Alehandra je za časak izdržala Martinov pogled, ali
zatim spusti svoj i stade da lupka muštiklom o sto.
 – Dobro – reče naposletku – videćemo se sutra posle
podne.
– Na koliko vremena? – upita je Martin žudno.
– Celo popodne, ako hoćeš – odgovori Alehandra, ne
gledajući ga i neprekidno lupkajući muštiklom.
Zatim podiže pogled i primetivši da Martinove oči
blistaju, dodade:
– Ali pod jednim uslovom, Martine.
Sjaj u Martinovim očima zgasnu.
 XIX

Sutradan je sunce sijalo kao onog ponedeljka, ali vetar

je snažno duvao i dizao prašinu. Tako je, eto, sve bilo
slično, ali ništa nije bilo isto. Kao da se onaj povoljni položaj
zvezda, koji su imale onog dana, već bio poremetio –
strepeo je Martin.
Sklopljeni dogovor uticao je da ovaj susret bude nekako
setno spokojan: ćaskali su kao dvoje dobrih prijatelja. Ali
baš zbog toga je ovaj susret Martinu izgledao tako tužan.
On je posve nesvesno (mislio je Bruno) jedva čekao da siđu
do reke i da sednu na istu onu klupu, kao kada čovek želi
da se neki događaj još jednom odigra pa ponavlja čarobne
formule koje su ga prvi put izazvale. Naravno, nije znao do
koje je mere onaj ponedeljak – za njega inače čaroban – bio
za Alehandru mučan. Stoga su ponovljeni događaji u
Martinu budili osećanje sreće, a u Alehandri mučno
nespokojstvo; na stranu okolnost da je uvek pomalo
zlokobno ako se čovek vraća na mesta gde je doživeo pravu
sreću.
Onda su sišli do reke i seli na istu klupu.
Dugo su ćutali, utonuli u neku vrstu spokojstva.
Spokojstva koje se u Martinu, posle bezazlene nade koja se
u njemu začela u onom restoranu, ipak polako bojilo sve
većom setom, jer je taj mir upravo i postojao zbog uslova
koji je Alehandra nametnula. A što se nje tiče (mislio je
Bruno), to spokojstvo je značilo samo nekakav predah,
kratak i nesadržajan poput olakšanja koji injekcija
morfijuma može da pruži obolelom od raka.
Gledali su brodove i oblake.
 Posmatrali su i mrave koji su užurbano radili s njima
svojstvenom marljivošću i ozbiljnošću.
– Gledaj ih kako proizvode – rekla je Alehandra. –
Drugi Petogodišnji Plan.
Pogledom je pratila kretanje jednog od njih: tražio je put
posrćući pod teretom koji je za njega bio nesrazmerno
velik, kao što je za čoveka automobil.
Prateći kretanje mrava, upitala je:
– Znaš li šta je Huansito Duarte rekao Subisi kada je
ovaj dospeo u pakao?
Da, znao je.
– A vic o Peronu u paklu?
Ne, taj još ne beše čuo.
Ispričali su jedno drugom još neke najnovije viceve. A
zatim se Alehandra opet vratila mravima.
– Pamtiš li Mark Tvenovu priču o mravima?
– Ne.
– Nekoliko mrava treba da prenesu nogu skakavca do
svog skladišta. Dokaz da su mravi najgluplji stvorovi na
svetu. Prilično je zabavno: izvesno osveženje posle one
preterane bolećivosti Meterlinka i bratije. Zar ti se ne čini
da je to vrhunac gluposti?
– Nikada nisam razmišljao o tome.
– Kokoške su još gore. Jednog popodneva, na Huan
Karlosovom imanju, satima sam pokušavala da u njima,
prutom ili hranom, izazovem neki refleks. Na isti način kao
i Pavlov. Ali ništa nisam postigla. Eh, da mi je videti
Pavlova s kokoškama! Toliko su glupave da te na kraju
potpuno razbesne. Zar tebe glupost ne dovodi do besa?
– Ne znam, zavisi. Ako su posredi glupost i
cepidlačenje, možda.
– Ne, ne – rekla je sa žarom. – Govorim ti o čistoj
gluposti.
Martin je pogleda radoznalo.
 – Ne verujem. To je kao kada bi me kamen naveo da
puknem od besa.
– To nije isto! Kokoška nije kamen: kreće se, jede, ima
svoje namere.
– Ne znam – rekao je Martin zbunjeno. – Ne shvatam
zašto bi to moralo da u meni izazove bes.
Opet su zaćutali, ali su možda mislili na različite stvari.
Martin sa izvesnom slutnjom da će u njoj uvek biti njemu
nedokučivih osećanja i misli, a ona (mislio je Martin) sa
izvesnim prezrenjem. Ili, što je još gore, sa nekim osećanjem
koje čak nije mogao ni naslutiti.
Alehandra uze svoju tašnu, izvadi beležnicu i iz nje
izvuče jednu fotografiju.
– Sviđa li ti se? – upita ga.
Ta fotografija je snimljena na terasi u Barakasu, a na njoj
se videla Alehandra naslonjena na ogradu. Lice joj je imalo
onaj dubok i nespokojan izraz iščekivanja nečeg
neodredenog, koji ga je toliko očarao kada ju je upoznao.
– Sviđa li ti se? – upita ga ponovo. – Snimljena je
nedavno.
Zaista, Martin je prepoznao bluzu i suknju. A sve je
izgledalo tako daleko i davno! Zašto mu je sada pokazivala
tu fotografiju?
Međutim, ona je bila uporna:
– Sviđa li ti se ili ne?
– Naravno, kako mi se ne bi sviđala. Ko te je snimio?
– Neko koga ne poznaješ.
Tmuran oblak zamračio je setno ali mirno nebo.
Zatim je Martin, držeći fotografiju i posmatrajući je sa
zbrkanim osećanjima, stidljivo upita:
– Možeš li da mi je daš?
– Donela sam je da bih ti je dala. Naravno, ukoliko ti se
sviđa.
 Martin je bio ganut, ali se i rastužio. Ovo je ličilo na
nagoveštaj rastanka. Nešto u tom smislu joj je i rekao, ali
ona nije odgovorila. Ćutala je i posmatrala mrave, dok je
Martin ispitivački zurio u njeno lice.
Obeshrabren, pognuo je glavu, a pogled mu je pao na
Alehandrinu ruku, koja je počivala na klupi pored
Martinovog tela i držala još uvek otvorenu beležnicu: u njoj
se videla presavijena koverta nekog pisma. Adrese koje je
beležila, pisma koja je primala, sve je to za Martina
predstavljalo svet u koji nije imao pristupa.
Mada se uglavnom zaustavljao na ivici, ponekad mu se
omakio neko zlosrećno pitanje. Tako je bilo i ovog puta.
– Pismo je od Huana Karlosa – odgovorila je Alehandra.
– A šta kaže taj gusan? – upita Martin ozlojeđeno.
– Zna se. Uvek iste gluposti.
– Kakve gluposti?
– Pa o čemu može da piše Huan Karlos u jednom
pismu, bilo ono avionsko ili ne? Hajde da vidimo, neka
odgovori učenik Del Kastiljo.
Gledala ga je i smeškala se, ali je Martin odgovorio sa
ozbiljnošću koja je njoj (bio je ubeđen) zacelo izgledala
glupava:
– O flertovanju?
– Vrlo dobro, dečko. Evo vam devetka. Neću vam dati
desetku, jer ste pitali umesto da neposredno pretpostavite.
Stotine, hiljade flertova sa visokim, priglupim i nežno
plavim Dankinjama. Najzad, takve ga cure najviše privlače.
Sve su bajno preplanule zahvaljujući sistematskomi
bavljenju sportom na otvorenom prostoru. Zahvaljujući
putovanjima u kanuima i milionima milja predenih u
bratskom druženju sa plavim mladićima, preplanulim i
visokim kao i one. I mnogo practical joke29, što Huan Karlos
obožava.
– Pokaži mi marku – zamoli je Martin.
Sačuvao je detinju strast prema markama iz dalekih
zamalja. Kada je uzimao pismo, učini mu se da je
Alehandra napravila mali, možda nesvestan pokret kao da
hoće da ga zadrži. Uznemiren tim pokretom, Martin se
napravi kao da pomno ispituje marku.
Vraćajući joj pismo, pažljivo je pogleda i učini mu se da
joj je nelagodno.
– Nije od Huana Karlosa – usudi se da kaže.
– Naravno da je od Huana Karlosa. Zar ne vidiš rukopis
dečaka iz četvrtog osnovne?
Martin zaćuta, kao i uvek u sličnoj situaciji. Nije bio
kadar da nastavi dalje, da se zaputi tim nerazgovetnim
predelom njene duše.
Uzeo je prutić i stao da šara po zemlji.
– Ne budi lud, Martine. Nemoj da budalaštinama kvariš
ovaj dan.
– Pokušala si da zadržiš pismo – reče Martin,
neprekidno šarajući prutićem.
Ona je ćutala.
– Vidiš? Bio sam u pravu.
– Jeste, Martine, u pravu si – priznade ona. – Zato što ne
piše lepo o tebi.
– Pa šta? – odvrati on naizgled ravnodušno. – Ionako
nisam mislio da ga pročitam.
– Naravno da nisi... Ipak, činilo mi se neumesnim da
takvo pismo držiš u ruci, tako bezazleno... ne sluteći šta u
njemu piše. U stvari, kada bolje razmislim, vidim da je to
bio razlog.
Martin podiže pogled ka njoj.

29
Šegačenje na tuđi račun. – Prim. prev.
 – A zašto piše rđavo o meni?
– Tja, nema veze. Nepotrebno bi te ražalostilo.
– A otkuda me zna taj mamlaz? Čak me nije nikada ni
video.
– Martine, pa valjda sam mu pričala nekada o tebi.
– Tom mazgovu si pričala o meni, o nama?
– Ali, Martine, to je kao da nikome govoriš. Kao da se
obraćaš zidu. Nikome nisam ništa kazala, razumeš li? A
njemu, to je kao da pričaš zidu.
– Ne, ne razumem, Alehandra. Zašto baš njemu? Voleo
bih da mi prepričaš ili da pročitaš šta to piše o meni.
– Ali čemu? To ti je najobičnija Huan Karlosova
budalaština.
Pružila mu je pismo.
– Upozorila sam te da ćeš se rastužiti – jetko primeti.
– Ne mari – odgovori Martin nestrpljivo uzimajući
pismo. Ona priđe bliže njemu, kao da hoće da čita zajedno s
njim.
Martin je pomislio da ona time nastoji da ublaži utisak
koji bi pismo moglo da izazove. Tako je to objasnio Bmnu.
A Bruno je mislio da je Alehandrino ponašanje bilo isto
tako nerazumno kao kada motrimo na pokrete nekoga ko
loše upravlja autom kojim se vozimo.
Martin je krenuo da izvadi pismo iz koverte, ali je
najednom shvatio da bi taj potez mogao da uništi one
malobrojne i krhke ostatke Alehandrine ljubavi. Ruka s
kovertom klonula je obeshrabreno. Tako je on ostao neko
vreme, a onda joj je vratio pismo. Alehandra ga strpa u
torbu.
– Takvom kretenu se poveravaš – primeti on, nekako
sluteći da je nepravičan, jer takvom tipu Alehandra nikada
ne bi mogla da se „poverava”. Možda nešto bolje ili gore od
toga, ali poveravanje – nikada!
 Osećao je potrebu da je povredi i znao je ili je
naslućivao da će je te reči povrediti.
– Ne govori budalaštine! Maločas sam ti kazala da je
obraćati se njemu isto što i razgovarati s konjem. Zar ne
shvataš? U svakom slučaju, tačno je da nije trebalo ništa da
mu govorim, tu si u pravu. Ali, bila sam pijana.
Pijana, u njegovom prisustvu (pomisli Martin još
ozlojeđeniji).
– To je – dodade ona brzo i nežnije – to je kao da konju
pokazuješ sliku divnog predela..
Martin oseti kako neka velika sreća pokušava da prodre
kroz teške oblake; u svakom slučaju, izraz „divan predeo”
dopirao je do njegove napaćene duše kao svetla poruka. Ali
ta poruka je morala da se probije kroz one teške oblake i
naročito kroz ono „bila sam pijana”.
– Slušaš li me?
Martin potvrdi.
– Znaj, Martine – čuo je najednom njen glas. – Ja ću te
napustiti, ali nemoj nikada da misliš pogrešno o našoj vezi.
Martin je pogleda zaprepašćeno.
– Da, Martine. Iz mnogo razloga ovo među nama ne
može da se nastavi. Biće bolje za tebe, mnogo bolje.
Martin je prosto zanemeo. Oči mu se napuniše suzama.
Da ona to ne bi primetila, zagledao se u daljinu: kao na
impresionističkoj slici, video je u daljini brod mrkog trupa i
bele galebove nad njim.
– Sada ćeš poeeti da misliš da te ne volim, da te nikada
nisam volela – reče Alehandra.
Martin je kao omamljen pratio kretanje broda mrkog
trupa.
– A ipak... – zausti Alehandra.
Martin pognu glavu i zagleda se u mrave: jedan od njih
je nosio veliki trouglasti list sličan jedru majušnog broda:
vetar ga je njihao i time uvećavao sličnost.
 Osetio je kako ga Alehandrina ruka uzima za
podbradak.
– Hajde – rekla mu je odlučno. – Glavu gore!
Medutim, Martin je tvrdoglavo odbio da digne glavu.
– Ne, Alehandra, sada me ostavi. Idi i ostavi me samog.
– Ma, ne luduj, Martine! Proklet bio trenutak kada si
video to bezvezno pismo.
– A ja proklinjem čas kada sam te sreo. To je bio
najnesrećniji čas u mom životu.
Čuo je Alehandru kako ga pita:
– Zar zaista misliš tako?
– Da.
Alehandra je zaćutala. Ubrzo je ustala s klupe i rekla:
– Hajde barem da prošetamo zajedno.
Martin s naporom ustade i pođe za njom. Alehandra ga
pričeka i uze pod ruku:
– Martine, ne jednom sam ti kazala da te volim, da te
mnogo volim. Nemoj to da zaboraviš. Ja nikada ne govorim
ono u šta ne verujem.
Te reči su spustile lagan i sivkast mir na Martinovu
dušu. Koliko je samo bio bolji i onaj nemir užasnih
trenutaka od ovog beznadnog sivog mira!
Išli su jedno pored drugog, svako obuzet svojim
mislima.
Kada su stigli do poslastičarnice na kupalištu,
Alehandra reče da mora da telefonira.
U kafanici je sve delovalo pusto, kao što u radne dane
izgledaju pusta sva ona mestašca za odmor i razonodu.
Stolovi i stolice su bili nagomilani jedni preko drugih. Neki
konobar u košulji, zavrnutih nogavica, prao je pod. Dok je
Alehandra telefonirala, Martin je zatražio kafu, ali mu
odgovoriše da aparat ne radi.
 A kada se Alehandra vratila, Maritin joj saopšti da
nema kafe, na što ona predloži da skoknu do „Moskve” na
piće.
No, tamo je bilo zatvoreno. Uzalud su kucali na vrata.
Raspitaše se u obližnjem kiosku.
– Šta, zar ne znate?
Strpali su ga u ludnicu, u Viejtes.
To je najednom poprimilo simbolično značenje: na tom
mestu je upoznao sreću sa Alehandrom. U trenucima
najveće potištenosti tokom veze s njom, Martinu se uvek
javljalo sećanje na ono predvečerje, na onaj blaženi spokoj
ukraj prozora, dok su gledali kako se noć spušta na
krovove Buenos Ajresa. Nikada se, kao u tom trenutku, nije
osetio dalji od grada, od gungule i pomame, od
nerazumevanja i okrutnosti, nikada se nije osetio dalji od
prljavštine i gnusobe svoje majke, od obuzetosti novcem,
od te sredine u kojoj vladaju veze i vezice, cinizam i
ostrvljenost svih prema svima. Tamo, u tom malom ali
skrovitom kutku, pod pogledom onog čoveka ogrezlog u
alkohol i drogu, propalog ali plemenitog, činilo se kao da
nestaje gruba spoljašnja stvarnost. Kasnije je pomislio da
stvorenja osetljiva kao Vanja neizbežno na kraju posrnu u
alkohol ili u droge. Dirljivi su mu bili oni nevešti crteži' po
zidovima koji su tako jednostavno prikazivali daleku
Vanjinu otadžbinu. Kako je sve to delovalo potresno, baš
zato što je urađeno nespretno i naivno! Nije to bilo
slikarstvo s pretenzijama, rad nekog mazala koji umišlja da
je dobar slikar, nego zacelo delo umetnika podjednako
propalog i ništa manje pijanog od Vanje, isto toliko
nesrećnog i zanavek prognanog iz otadžbine; a obojica su
osudeni da do smrti žive ovde, u bestragiji, u tudoj, za njih
besmislenoj zemlji. A te slike, mada nevešto uradene, ipak
su ih podsećale na daleku otadžbinu, kao što dekor na
pozornici, mada urađen od papira, često nespretno i grubo
izveden, služi da nam dočara istinsku dramu ili tragediju.
Čovek iz kioska je klimnuo glavom.
– Bio je to dobar čovek – reče.
A glagol upotrebljen u prošlom vremenu dočaravao je
jezi've zidove tamnice.
Vratiše se na Kolumbovo šetalište.
– Ona gadura je ipak na kraju isterala svoje – dobaci
Alehandra.
Najednom je postala sasvim potištena, a onda je
predložila da odu do Boke.
Kada su se spustili do raskrsnice ulica Pedra de
Mendose i Admirala Brauna, uđoše u obližnji restoran.
Iz brazilskog teretnjaka „Recife” iziđe gojazan i znojav
crnac.
– Luj Armstrong – dobaci Alehandra, pokazujući na
njega rukom u kojoj je držala sendvič.
Kasnije su prošetali kejovima. Otpešačili su poprilično
daleko, a tamo, na otvorenom prostoru, seli uz ivicu doka i
gledali signalne uređaje.
– Pojedini dani su astrološki rđavi – reče Alehandra.
Martin je pogleda.
– Koji je tvoj dan? – upita je.
– Utorak.
– A boja?
– Crna.
– Moja je ljubičasta.
– Ljubičasta? – iznenadi se Alehandra.
– To sam pročitao u časopisu Maribel.
– Vidim da biraš dobro štivo.
– To je jedan od omiljenih časopisa moje majke – reče
Martin – jedan od izvora njene kulture. To je njena Kritika
čistog uma.
Alehandra odmahnu glavom.
 – Za astrologiju ti nema ništa bolje od Damas i Damitas.
Ludo...
Gledali su kako brodovi ulaze u luku ili isplovljavaju.
Jedan od njih, belog trupa i izduženih linija, kao velika
morska ptica, klizio je Rijaćuelom. Vukao ga je remorker
prema ušću. Pokretni most se lagano podiže i brod prođe,
oglasivši se nekoliko puta sirenom. Neobičan je bio nesklad
između njegovih mekanih i elegantnih linija, njegovog
tihog kretanja i snažnog brektanja remorkera.
– Dona Anita Segunda – pročitala je Alehandra ime
prednjeg remorkera.
Ushićivala su ih ta imena, nadmetali su se i izmišljali
nagrade za onog ko otkrije najlepše: Garibaldi Tercero, La
Nueva Teresina, Doha Anita Segunda nije loše, ali Martinu
više nije bilo do nadmetanja. Mislio je o tome kako oni,
zajedno sa svime, pripadaju prohujalom vremenu..
Remorker je brektao, rigajući crn i lelujav dim. Užad su
bila zategnuta kao tetive nekog luka.
– Uvek mi se čini da bi jednog dana remorker mogao da
dobije kilu – reče Alehandra.
Martin setno pomisli kako će sve to, ama baš sve,
nestati iz njegovog života. Tiho ali neumitno, kao i taj brod.
Ka dalekim i nepoznatim lukama.
– O čemu razmišljaš, Martine?
– O koječemu.
– Kaži.
– Tako, o svemu i svačemu, ništa određeno.
– Hajde, nemoj da si zloća, kaži.
– O tome kako smo umeli da se nadmećemo. Kako smo
kovali planove da pobegnemo iz ovog grada.
– Da – složi se ona.
Iznenada, Martin joj saopšti da je nabavio neke injekcije
koje izazivaju prestanak rada srca.
 – Ma nemoj mi reći – uzvrati Alehandra, naizgled
nezainteresovano.
On joj ih pokaza. Zatim reče setno:
– Sećaš li se kako smo jednom pričali da se ubijemo
zajedno?
– Da, sećam se.
Martin je pogleda, a zatim spakova. injekcije.
Već se beše smrklo kad Alehandra reče da bi mogli da
pođu kući.
– Ideš li u centar? – upita Martin, s bolom pomišljajući
kako se sve već neizbežno bliži kraju.
– Ne, idem kući.
– Hoćeš li da te otpratim?
Hteo je da mu glas zvuči ravnodušno, ali je njegovo
pitanje bilo puno strepnje.
– Dobro, ako već želiš – odgovori ona posle kraćeg
oklevanja.
Kad stigoše do kuće, Martin oseti da ne može tu da se
rastane s njom i zamoli je da ga uvede u kuću.
Ona s oklevanjem pristade.
A kada su se popeli do vidikovea, izgledalo je da će se
Martin onesvestiti. Kao da se sva nesreća ovog sveta sručila
na njegova pleća.
Bacio se na krevet i zaridao.
Alehandra sede pored njega.
– Martine, bolje je ovako, bolje je za tebe. Znam šta ti
govorim. Više ne treba da se viđamo.
Mladić joj kroz jecaje reče da će se u tom slučaju ubiti
injekcijama koje joj je pokazao.
Alehandra se zamisli, očigledno ne znajući šta da čini.
Martin se postepeno smirio i onda se dogodilo ono što
nije smelo da se dogodi. A nakon što se dogodilo i prošlo,
čuo je Alehandru:
 – Našli smo se jer si mi obećao da do ovoga neće doći. U
izvesnom smislu, Martine, počinio si neku vrstu...
– Čega? – upita Martin bojažljivo.
– Nije važno, sada je već gotovo.
Ustala je i počela da se oblači.
Iziđoše i ona reče da bi želela da odu na piće. Glas joj je
zvučao grubo i neveselo.
Koračala je rasejano, obuzeta nekom skrivenom mišlju.
Počela je da pije u jednoj od onih lučkih krčmi. A zatim
(kao i obično kada bi je obuzeo onaj nejasni nemir, ona
duhovna odsutnost koja je Martina toliko bolela), nije
mogla duže da se skrasi u jednoj kafani nego je morala da
pređe u drugu.
Bila je uznemirena, kao neko ko žuri na voz i svaki čas
pogleduje na sat, dobovala je prstima po stolu, nije čula šta
joj govori ili je odgovarala: „hm, molim?”, ali ništa nije
shvatala.
Naposletku su ušli u jedan lokal u čijem su izlogu bile
fotografije polunagih žena i pevaljki. Osvetljenje beše
crvenkasto. Vlasnica je razgovarala na nemačkom s nekim
mornarem koji je pio iz visoke crvene čaše. Za stočićima su
se mogli videti mornari i oficiri sa prostitutkama iz parka
Retiro. Tada je na scenu izišla žena od pedesetak godina,
nafrakana i platinaste kose. Imao se utisak da će njene
ogromne grudi, utegnute u satenskoj haljini, svakog trena
puknuti kao dva balona. Na rukama, po prsima i oko vrata
beše iskićena nekim drangulijama koje su bleštale pri
crvenkastoj svetlosti na podijumu. Glas joj je bio promukao
kao u pijanca.
Alehandra ju je opčinjeno posmatrala.
– Šta je s tobom? – upita je Martin.
Ali ona nije odgovarala; netremice je zurila u debelu
ženu.
 – Alehandra – ponovi on i dodirnu joj ruku. –
Alehandra.
Ona ga najzad pogleda.
– Šta je s tobom? – upita ponovo.
– Tako je ofucana, pravi krš. Nema glasa, a verovatno
više ne vredi ni u krevetu, osim da zadovolji nečiji suludi
ćef. Ko bi se baktao s takvim čudovištem?
Opet se zagledala u pevačicu i prošaputala kao da
govori sebi:
– Šta bih dala da sam kao ona!
Martin je začuđeno pogleda.
Posle čuđenja usledilo je već uobičajeno osećanje
nespokoja i tuge pred tom zagonetkom koja se zove
Alehandra i u koju mu nije suđeno da pronikne. A iz
iskustva je već znao da će se, čim stigne do tog stupnja,
izliti sva njena neobjašnjiva mržnja prema njemu, ona
plamteća i sarkastična zlovolja koju nikada nije uspeo da
razume, a koja je poslednjih dana njihove veze grubo
izbijala na videlo.
Dakle, kada ga je opet pogledala onim očima koje su se
caklile od alkohola, on je već znao da će sa njenih stisnutih i
prezrivih usana poteći surove, osvetničke reči.
S visine svog paklenog pijedestala, gledala ga je
nekoliko trenutaka, koji se Martinu učiniše kao večnost.
Izgledala je kao jedan od onih drevnih i okrutnih acteških
bogova koji ištu živo srce svojih žrtava. I tada mu je rekla
prigušenim glasom:
– Neću da te vidim ovde! Odlazi iz ovih stopa i ostavi
me samu.
Martin je pokušao da je smiri, ali je ona pobesnela,
ustala i doviknula mu da se gubi.
Kao automat Martin ustade i krenu ka izlazu, praćen
pogledima mornara i prostitutki.
 Kada se našao na ulici, svež vazduh, svež noćni vazduh
mu je pomogao da se pribere. Uputio se prema Retiru i na
kraju seo na jednu klupu na Britanskom trgu. Sat na tornju
pokazivao je pola dvanaest.
U glavi mu je vladao haos.
Za trenutak je pokušao da se drži hrabro, ali odjednom
su ga izdale snage i klonuo je.
 XX

Prošlo je nekoliko dana, a onda je Martin u očajanju

telefonirao u butik. Ali kada je čuo Vandin glas, nije imao
hrabrosti da progovori: spustio je slušalicu. Sačekao je tri
dana i opet pozvao. Javila se Alehandra.
– Šta se čudiš? – odgovorila je. – Čini mi se da smo se
dogovorili da se više ne viđamo.
Usledio je zbrkan razgovor, Martin je nešto zamuckivao
i smušeno natucao, a onda mu je Alehandra ipak obećala
da će doći sutradan u kafe na uglu ulica Čarkas i
Esmeralda. U dogovoreno vreme, međutim, nije se
pojavila.
Čekao je duže od sata, a onda odlučio da ode do salona.
Vrata od butika bila su odškrinuta. Pri svetlosti čkiljave
sijalice video je Kikea iskosa kako sedi sam. U prostoriji nije
bilo nikoga, a Kike je sedeo poguren, zureći u pod, kanda
zadubljen u misli. Martin zastade, dvoumeći se kako da
postupi. Očigledno, ni Vanda ni Alehandra nisu bile u onoj
drugoj prostoriji, inače bi se njihov razgovor čuo. Vladala je
tišina. Mora da su se povukle u sobicu za probe koju je
Vanda imala gore, u zadnjem delu stana, a do koje su
vodile male stepenice; inače se ne bi moglo objasniti
Kikeovo prisustvo i otvorena vrata.
Martin je ipak oklevao da uđe: sprečavalo ga je to što
Kike izgleda tako usamljen i utonuo u sebe. Možda zato što
je sedeo pogrbljen, učinilo mu se da je ostareo, a na licu mu
je zapazio ozbiljan izraz koji ranije nikada nije video. Ni
sam ne znajući zašto, odjednom je osetio sažaljenje prema
tom usamljenom čoveku.
 Godinama će u sećanju sačuvati takav njegov lik.
Pokušavaće da shvati da li je ono sažaljenje, ono nejasno
osećanje samilosti, osetio baš u tom trenutku ili mnogo
kasnije. Setio se šta mu je svojevremeno kazao Bruno:
strašno je videti čoveka koji veruje da je potpuno i
nesumnjivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i
sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvek – kazao je –
nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se menja
zavisno od uloge koju treba da odigramo u životu: masku
profesora, ijubavnika, intelektualca, prevarenog muža,
junaka, nežnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakva
nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas
niko, baš niko na svetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne
sluša nas, ne zahteva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne
nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto
zato što se čovek tada suočava s Bogom ili, u najmanju
ruku, sa svojom neumoljivom savešću. Možda niko neće
oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i
suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja,
jer ona otkriva nezaštićenu dušu. A utoliko je užasnija i
sramotnija kod jednog takvog komedijanta kakav je Kike, te
je logično (mislio je Martin) da on pobudi veće sažaljenje
nego neki prostodušan ili običan čovek. Stoga se Martin,
kada je naposletku odlučio da uđe, tiho povukao i ponovo
krenuo napred, lupkajući potpeticama kroz hodnik koji je
vodio do butika. Tada je, brzinom komedijanta, Eike
navukao pred Martinom masku pokvarenosti, lažne
naivnosti i znatiželje (šta taj mladić može da ima sa
Alehandrom?). Njegov ciničan osmeh izbrisao je osećanje
samilosti što se maločas začelo u Martinovoj duši.
Martin se u društvu nepoznatih ljudi osećao nelagodno,
a u Kikeovom prisustvu nije znao kako da sedne, jer je bio
ubeđen da Kike sve posmatra i slaže u svoje pokvareno
pamćenje: ko zna gde i kako će se kasnije smejati njegovom
izgledu i njegovoj smetenosti. Kikeovi teatralni gestovi,
izveštačeno izražavanje, pritvornost, sjajni govorni obrti,
sve je to uticalo da se Martin oseća kao insekt pod lupom
zajedljivog i sadistički nastrojenog naučnika.
– Znaš li da me podsećaš na neki od El Grekovih
likova? – zapita Martina čim ga je spazio.
Ta rečenica, kao uostalom i svaka Kikeova izjava, mogla
je da bude protumačena kao pohvala ili kao neobična
figura. Bio je već poznat po svojim bajagi-pohvalama u
svojim pozorišnim hronikama, a koje su u stvari bile
podmukle otrovne zamerke: „On sebi nikada ne bi
dozvolio upotrebu dubokih metafora”, „Nijednog trenutka
on ne pada u iskušenje da se istakne”, „On ne strahuje da
se suoči s dosadom gledaoca”.
Povukavši se ćutke u ugao, Martin je, kao i prilikom
ranije posete, seo na visoku klupu za crtanje i nagonski se,
kao vojnici u ratu, skupio ne bi li bio manje uočljiv.
Srećom, Kike poče da govori o Alehandri.
– Tamo je, u salončiću za probe, sa Vandom i groficom
Teleki, née Iturerija, iliti prostije Gnjidica.
Gledajući ga ispitivački, upita:
– Poznaješ li odavno Alehandru?
– Nekoliko meseci – odgovori Martin i pocrvene.
Kike primače stolicu i tiho reče:
– Mogu ti reći da ja OBOŽAVAM Olmose. Već i sama
činjenica da žive u Barakasu dovoljna je da haut monde30
umire od smeha, a za moju rođaku Lalu da pati od jetre i
dobija histerične napade čim neko otkrije da smo mi i
Olmosi u nekom dalekom srodstvu. Jer, kako mi je onomad
besno rekla: možeš li ti meni, molim te lepo, da kažeš KO
još živi u Barakasu? Ja sam je, naravno, umirio odgovorivši
da tamo ne živi NIKO izuzev jedno četiri stotine hiljada

30
Visoko društvo, otmeni krugovi. – Prim. prev.
rmbača i još toliko pasa, mačaka, kanarinaca i kokošaka. I
dodao sam da nam taj svet (Olmosi) nikada neće prirediti
neku preveliku neprijatnost, jer je matori don Pančo
prikovan za invalidska kolica i ne vidi i ne čuje ništa osim
Lavaljeove Legije, tako da je teško zamisliti da bi jednog
dana tek tako zapucao u posete gospodskom delu grada ili
stao da daje izjave za štampu o Peronu; stara Skolastika,
premda luda, već je pokojna; ujak Bebe, premda i on lud,
živi povučeno, štono kažu u svojim odajama, i samo
izučava klarinet; tetka Tereza, premda i ona luda, srećom je
i ona ispustila dušu, a uostalom, sirotica, stalno se majala u
crkvi ili po sahranama, tako da nikada nije imala vremena
nikome da dosađuje u uvaženom delu grada, naročito zato
što je bila odana svetoj Luciji i praktično nikada nije prešla
colour line?31 pa čak ni da poseti paroha i raspita se za
zdravlje nekog sveštenika ili za pravo stanje raka nekog
biskupa. Tu su još (rekao sam Lali) Fernando i Alehandra.
Još dvoje ludaka! – ciknula je moja rodaka. A Manučo, koji
se beše zatekao u tom trenutku, zavrteo je glavom, podigao
pogled ka nebu i povikao: „Kao štono vele u Fedri: O,
deplorable race!”32 Istini za volju, Lala je poprilično
staložena, osim kada su u pitanju Olmosi. Za nju se svet
svodi na borbu između Grozomornog i Cakanog. Ovu reč
ne smemo brkati sa filozofskim pojmom.33
Primeri za Grozomorno:
– Ah, grozomornog li romana!
– Čuj, ne zameri, ali ono što imam da ti ispričam, pa to
je grozomorno!

31
Granična linija. – Prim. prev.
32
O, kukavno pleme! -Prim. prev.
33
Monada; ova španska reč znači „cakano, majmunisanje,
grimasa, cerenje”, ali i ,,monada“, dakle pojam iz filozofije
Lajbnica. -Prim. prev.
 – Slikarstvo tog i tog je grozomorno.
– Grozomorno je što je ta bagra (a to znači: peronisti)
dospela čak i u ulicu Santa Fe.
Primeri za Cakano:
– Baš je cakana najinovija Monikina priča objavljena u
La Nacionu.
– Baš je cakan onaj film sa. Mišel Morgan, nema šta!
– Svet se deli na Grozomorno i Cakano. Večna borba,
bez kraja i konca, između te dve sile izaziva promenu
stvarnosti. Kada prevlada Grozomorno, to je da lipšeš;
užasna moda, zamršeni teološki romani, predavanja
književnika Alberta Larete u Klubu prijatelja knjige na koje
je čovek prinuđen da ide jer će se inače naš dragi mali
Alberto uvrediti, gosti koji dolaze u nedoba, bogati rođaci
koji nikako da odapnu („Baš je Marselo grozomoran, živeće
doveka a tolike hektare ima!”). A kada prevlada Cakano,
stvar postaje zabavna (još jedna reč iz osnovnog Lalinog
rečnika) ili u najmanju ruku podnošljiva. Na primer, mladić
koji se bavi pisanjem, ali ipak nije prestao da igra polo,
roman Grema Grina o špijunima ili ruletu, pukovnik kome
nije cilj da podbada mase, predsednik republike koji je
veliko srce i ide na konjske trke. Ali stvari nisu uvek tako
striktno razlučene. Jer, kao što rekoh, između te dve snage
vodi se neprekidna borba, te je tako stvarnost ponekad
složenija i dogodi se da Lareta iznebuha ispriča neki vic
(pod zagonetnim uplivom Cakanog) ili, obratno, da Vandi,
koja je inače jedna cakana modiskinja, tako iznenada dune
da se povede za američkim modnim ludostima, a onda je to
grozomorno. Sve u svemu, nekada je svet bio prilično
zabavan, ali u poslednje vreme, sa peronistima i njihovim
uličnim demonstracijama, ruku na srce, postao je dibidus
Grozomoran. Eto, to je filozofija moje rođake Lale.
Uto su se začuli glasovi Vande i mušterije. Pojavile su
se u salonu, a za njima je ubrzo ušla i Alehandra. Kao da je
Martinovo prisustvo nije ni najmanje iznenadilo. Ali, nju je
Martin dobro poznavao i slutio je da ona prosto kipti od
besa. U toj bezveznoj sredini, dok je na njegov pozdrav
uzvratila s istom površnom ljubaznošću s kojom bi mogla
da pozdravi svakog znanca, ne potrudivši se da ga na časak
pozove u stranu i da mu objasni zašto nije došla na
sastanak, s onim frivolnim držanjem pred Vandom i
Kikeom, činilo se da Alehandra pripada vrsti koja ne govori
istim jezikom kojim govori Martin i da čak možda nije
kadra da razume onu drugu Alehandru.
Mušterija je s Vandom neprekidno naklapala o
neodložnoj potrebi da Peron bude ubijen.
– Trebalo bi ucmekati svu tu peronističku žgadiju –
govorila je. – Došlo je dotle da pristojan svet više ne može
ni da ide ulicom.
Nejasna i protivrečna osećanja još više rastužiše
Martina.
– Kada vam ja kažem – nastavljala je žena, nakon što se
izljubila s Kikeom – dolazi komunizam. Ali ja sam se
bogme već dosetila: ako komunizam dođe, ja kupim prnje i
pravo na svoje imanje.
Dok se nehajno pozdravljala s Martinom prilikom
upoznavanja, Kike je, cereći se, preko njenog ramena
gledao Alehandru. Jer, kako je kasnije rekao: „Zaboga, kako
nekome uopšte mogu da padnu na pamet takve reči?”
Martin je gledao Alehandru, nastojeći da izgleda
ravnodušan, ali mu je lice, mimo njegove volje, odavalo
neizbežne i neprijatne znakove prekora, patnje i pitanja.
 XXI

Martin je očekivao da će mu dati nekakav mig ili da će

ga pozvati u stranu. A onda, stavljajući sve na kocku,
prišao joj je i upitao da li bi mogli na časak da iziđu.
„Dobro”, odgovorila je. Zatim reče Vandi:
– Vraćam se kroz nekoliko minuta.
„Nekoliko minuta”, prođe Martinu kroz glavu.
Krenuli su ulicom Carkas u pravcu kafea na uglu ove i
ulice Esmeralda.
– Čekao sam te sat i po – reče joj Martin.
– Iskrsnuo je hitan posao i nisam znala kako da ti javim.
Martin je predosećao katastrofu i pokušavao je da barem
izmeni glas, da sve prihvati mirnije i ravnodušnije. Ali,
uzalud.
– Pred tim ljudima izgledaš drukčija. Ja ne shvatam da...
– Ućutao je, a onda dodao: – Mislim da si zaista druga
osoba.
Alehandra ne odgovori.
– Zar nije tako?
– Možda.
– Alehandra – reče Martin. – Kada si ti ona prava
Alehandra? Reci, kada?
– Uvek se trudim da budem prava, Martine.
– Pa, kako možeš da zaboraviš trenutke koje smo
proveli zajedno?
Ljutito se okrenula prema njemu:
– A ko ti je rekao da sam ih zaboravila?
Posle kraćeg ćutanja, dodade:
 – Baš zato što ne želim da te izluđujem, Martine, više
volim da se ubuduće ne viđamo.
Bila je natmurena, ćutljiva i neprekidno je okolišila.
Najednom reče:
– Ne želim više da doživljsivamo takve trenutke.
I sa okrutnom ironijom dodade:
– One famozne trenutke savršene sreće!
Martin ju je gledao, očajao ne samo zbog onoga što je
rekla nego i zbog pogubnog tona njenog glasa.
– Svakako se pitaš zašto se podsmevam, zašto te tako
mučim. Zar ne?
Martin se zagleda u tamnu mrlju na ružičastom
stolnjaku.
– E pa, ni sama ne znam – nastavi ona. – Isto tako ne
znam zašto više ne želim da doživim jedan od onih
„famoznih” trenutaka s tobom. Shvati, Martine: ovo među
nama treba već jednom da prestane. Nešto ne ide.
Najpoštenije je da se uopšte ne viđamo.
Martinove oči se napuniše suzama.
– Ako me ostaviš, ubiću se – reče.
Alehandra ga ozbiljno pogleda. A onda, s neobičnom
mešavinom strogosti i sete u glasu, promrmlja:
– Ništa ja tu ne mogu da učinim, Martine.
– Baš je tebe briga da li ću se ja ubiti?
– Naravno da nije tako. Kako da me ne bude briga?
– Ali ne bi mrdnula prstom da me sprečiš?
– Kako bih mogla da te sprečim?
– Znači, tebi bi bilo svejedno da se ubijem ili da
nastavim da živim?
– Ja to nisam rekla. Ne, ne bi mi bilo svejedno. Mislim
dla bi bilo užasno da se ubiješ.
– Da li bi te mnogo pogodilo?
– Strašno.
– Dakle?
 Pogledao ju je pažljjivo i sa strepnjom, kao što gledamo
nekoga u neposrednoj opasnosti i tražimo slamku spasa.
„Ne, to ne može biti”, mislio je. „ Osoba koja je doživela sve
ono što je ona doživela sa mnom, samo pre nekoliko
nedelja, ne može zaista tako da misli.”
– Dakle?
– Šta, dakle?
– Kažem ti da ću možda ovog časa da se ubijem, da se
bacim pod voz u Retiru ili pod metro. Hoće li ti biti
svejedno?
– Već sam ti kazala da mi neće biti svejedno, da ću
užasno patiti.
– Ali ćeš nastaviti da živiš.
Ona ne odgovori. Promešala je ostatak kafe i pogledala
u dno šoljice.
– Tako, znači: sve ono što smo zajedno doživeli
poslednjih meseci, sve je to đubre koje treba izbaciti na
ulicu!
– To niko nije rekao! – maltene povika ona.
Martin ućuta, zbunjen i ojađen. A onda reče:
– Ne razumem te, Alehandra. U stvari, nikada te nisam
ni razumeo. Sve ovo što mi govoriš, sve ovo što mi činiš,
sve to menja i ono što smo zajedno doživeli.
Očajnički se upinjao da sredi misli.
Alehandra je sedela natmurena. Možda ga nije ni
slušala. Grledala je u neku tačku na ulici.
– I šta sada? – navaljivao je Martin.
– Ništa – suvo odgovori ona. – Više se nećemo viđati.
To je najpoštenije.
– Alehandra, ne mogu da podnesem pomisao da te više
ne viđam. Želim da te viđam, bilo kako, kada ti budeš
htela...
Alehandra ništa ne odgovori Iz očiju počeše da joj teku
suze, ali joj je lice i dalje bilo kruto i odbojno.
 – Pa, Alehandra?
– Ne, Martine. Mrzim polovičnosti. Ili će još biti scena
poput ove, koja ti zadaje toliki bol, ili će se ponovo desiti
ono što se desilo u ponedeljak. A ja ne želim, razumeš li, ne
želim više da spavam s tobom. Ni za šta na svetu.
– Ali, zašto? – uzviknu Martin i dohvati je za ruku,
osećajući uzbuđeno da nešto vrlo značajno, uprkos svemu,
postoji i dalje među njima.
– Zato što ne i ne! – viknu ona i istrže ruku. Iz očiju joj
je sevala mržnja.
– Ne razumem te – promuca Martin. – Nikada te nisam
ni razumeo...
– Neka te to ne brine. Ni ja sebe ne razumem. Niti znam
zašto sve ovo činim. Ne znam zašto ti nanosim toliki bol.
I uhvativši se za glavu, uzviknu:
– O, kakav užas!
Zarivši lice u dlanove, zaplaka histerično, ponavljajuči
kroz jecaje: „kakav užas, kakav užas!”
Za sve vreme koliko je trajala njihova veza Martin je
retko video Alehandru da plače i njega bi to plakanje uvek
duboko pogodilo. Izgledalo je jezivo, kao da suze proliva
neki smrtno ranjen zmaj. Ali te suze bile su zastrašujuče,
nikako znak slabosti ili potrebe za nežnošću, nego su
izgledale kao gorke kapi tečnog jeda, uzavrele i razorne.
Uprkos tome, Martin se usudi da je uzme za ruke,
pokušavajući nežno ali odlučno da joj ih skloni s lica.
– O, kako ti patiš, Alehandra!
– I ti si našao mene da sažaljevaš! – promrsi ona kroz
ruke, glasom za koji se ne bi moglo reći da li je odavao bes,
prezir, podsmeh ili tugu, ili pak sva ta osećanja
istovremeno.
– Jeste, Alehandra, dabome da te žalim. Zar ne vidiš
kako užasno patiš? A ja neću da patiš. Kunem ti se da se
ovo više nikada neće ponoviti.
 Ona se polagano smirivala. Konačno je maramicom
obrisala suze.
– Ne, Martine – reče. – Bolje je da se više ne viđamo. Jer,
pre ili kasnije, morali bismo da se rastanemo na još bolniji
način. Ja ne mogu da ukrotim sve one grozote koje nosim u
sebi.
Ponovo je zarila lice u ruke i ponovo je Martin poželeo
da ih ukloni.
– Ne, Alehandra, nećemo jedno drugome da nanosimo
zlo. Videćeš već. Ja sam kriv, ja sam navaljivao da se
vidimo. Kriv sam što sam te potražio.
Pokušavajući da se nasmeje, on dodade:
– To je otprilike kao kada bi čovek krenuo kod doktora
Džekila a susreo se sa g. Hajdom. Noću. A on prerušen. S
noktima kao u Frederika Marča.. A, Alehandra? Viđaćemo
se samo kada ti to zaželiš, kada me pozoveš. Kada se budeš
osećala dobro.
Alehandra nije odgovorila.
Minuti su prolazili, a Martin je očajavao što vreme
protiče tako uzalud, jer je znao da ona već kasni, da će
morati da ode, da će svakog časa otići i ostaviti ga u
potpunom beznađu. A onda će nastupiti crni dani. Biće
daleko od nje i izvan njenog života.
Dogodilo se ono što je moralo da se dogodi: pogledala
je na sat i rekla:
– Moram da krenem.
– Alehandra, ne rastajmo se ovako. To je grozno.
Dogovorimo se prethodno šta ćemo.
– Ne znam, Martine, ne znam.
– Hajde barem da se dogovorimo da se nađemo nekog
drugog dana, kada ne budeš toliko žurila. Nemoj donositi
nikakve odluke u ovakvom duševnom stanju.
Dok su izlazili, Martin je mislio kako mu ostaje užasno
malo vremena u tih dve stotine metara. Išli su polagano, ali
je uskoro preostalo samo pedesetak koraka, zatim
dvadeset, pa deset i naposletku – ništa. Tada je, u očajanju,
Martin dodirnuo njenu mišicu i stežući je, ponovo stao da
je preklinje da se makar još jednom vide.
Alehandra ga pogleda. Elao da joj je pogled dolazio iz
velike daljine, iz neke tužno strane oblasti.
– Obećaj mi to, Alehandra – preklinjao je sa suzama u
očima.
Alehandra ga odmeri dugim i strogim pogledom:
– Dobro, u redu. Sutra po podne u šest, kod „Adama”.
 XXII

Proticali su bolno dugi sati: činilo se kao da se penje uz

planinu čiji su krajnji visovi gotovo nesavladivi. Osećanja
su mu se mešala: s jedne strane, osećaoje grozničavu radost
što ćejejoš jednom videti, a s druge, naslućivao je da će taj
susret biti samo jedan susret više, a možda i poslednji.
Mnogo pre šest sati bio je kod „Adama”. Seo je i
netremice gledao u vrata.
Alehandra je stigla negde posle pola sedam.
Nije to bila agresivna Alehandra od juče; na licu joj je
titrao onaj odsutan izraz koji je Martina dovodio do
očajanja.
Zašto je onda uopšte došla?
Konobar je morao da joj više puta ponovi pitanje.
Poručila je džin i odmah pogledala na svoj prokleti
časovnik.
– Šta, zar već moraš da ideš? – obrecnu se Martin tužno
i podsmešljivo.
Alehandra ga letimično pogleda i, ne opažajući
podsmeh. reče da još ima vremena. Martin pognu glavu i
pomaknu čašu.
– Zašto si onda došla? – ne uzdrža se.
Alehandra ga je gledala kao da svu pažnju usmerava na
njegovo pitanje.
– Obećala sam ti da ću doći. Zar nije tako?
Čim su joj doneli džin, ona ga popi naiskap. Zatim reče:
– Hajdemo odavde. Hoću da udahnem malko vazduha.
Kada su izišli, Alehandra se uputi prema trgu, pređe
preko travnjaka i sede na klupu prema reci.
 Jedno vreme su ćutali, a onda ona izusti:
– O, kako mržnja okrepljuje!
Martin je posmatrao Englesku kulu, oličenje napretka.
U pozadini se isticalo zdanje Elektrodistribucije, s visokim i
dežmekastim dimnjacima, kao i Nova luka sa dizalicama i
kranovima: apstraktnim prepotopskim životinjama, sa
svojim čeličnim kljunovima i glavama džinovskih ptica
ustremljenih nadole, kao da hoće da pokljucaju brodove.
Ćutljiv i potišten, gledao je kako se noć spušta na grad,
kako na plavocrnom nebu počinju da svetlucaju crvena
svetla iznad dimnjaka i tornjeva, kako se pale svetleće
reklame parka Retiro i svetiljke na trgu. U međuvremenu,
hiljade muškaraca i žena trčeći su izlazili iz čeljusti
podzemnih železnica i sa istom svakodnevnom
grozničavošću uletali u čeljusti medugradskih vozova.
Pogledao je zgradu „Kavanag” čiji su prozori počeli da se
svetle. Tamo gore, na tridesetom ili trideset i petom spratu,
možda u sobičku nekog usamljenika, takođe se palilo
svetlo. Koliko li nesporazuma poput ovog njihovog, koliko
li usamljenih duša samo u jednom neboderu!
A tada je čuo ono čega se plašio da će svakog časa čuti:
– Moram da krenem.
– Zar već?
– Da.
Zajedno su se spustili niz travnatu padinu, a kada su
sišli, ona se oprostila i krenula svojim putem. Martin je išao
nekoliko koraka iza nje.
– Alehandra! – viknu, a izgledalo je kao da neko drugi
dovikuje iz njega.
Ona zastade i pričeka. Svetlost iz izloga prodavnice
oružja obasjavala joj je lice: ono je bilo ukrućeno, a izraz
nedokučiv. Ali Martina je najviše zabolela njena pizma. Šta
joj je učinio? Postavio joj je to pitanje nehotice, mimo volje,
potaknut patnjom. Ona je još čvršće stegla vilice i skrenula
pogled u izlog.
– Samo sam bio nežan i pun razumevanja prema tebi.
Umesto svega, ona samo odgovori da ne može da
ostane ni trenutka duže: u osam treba da bude na jednom
mestu.
Gledao ju je kako odlazi.
Najednom je odlučio da je prati. Šta bi gore od ovoga
moglo da mu se dogodi ukoliko bi ona primetila da je
prati?
Alehandra je pešačila nekoliko stotina metara ulicom
Rekova, skrenula u ulicu Rekonkista i konačno ušla u
restorančić po imenu „Ukrajina”. Martin se oprezno
prišunjao i iz mraka zurio unutra. Srce mu se steglo i
presvislo, kao da su mu ga iščupali pa bacili na santu leda:
Alehandra je sedela naspram nekog muškarca koji mu je
izgledao zlokoban kao i sam lokal. Čovek beše tamnoput,
ali je imao svetle, možda sive oči. Kosa prava i seda,
začešljana unazad. Crte su mu bile grube, a lice kao
isklesano. Taj čovek ne samo da je delovao snažno nego
beše turobno lep. Martinov bol je bio toliko golem, osetio se
toliko beznačajnim naspram tog neznanca da mu je sve
odjednom postalo besmisleno. Pomislio je: „Šta užasnije od
ovoga može još da me snađe?” Opčinjen i ojađen, motrio je
trzaje na čovekovom licu, njegovo ćutanje i pokrete
njegovih ruku. U stvari, govorio je malo, a kada bi to činio,
rečenice su bile kratke i odsečne. Mršave i nervozne ruke
ličile su donekle na orlovske ili sokolove kandže. Da, baš
tako: sve je na tom tipu podsećalo na ptice grabljivlce. Nos
mu je bio uzan, ali orlovski jak, ruke koščate, pohlepne i
nemilosrdne. Taj čovek je bio surov i spreman na sve.
Martinu se učinilo da liči na nekoga koga poznaje, ali
nije uspevao da se seti na koga. Na trenutak je pomislio da
ga je možda nekada negde video, jer se takvo lice ne
zaboravlja, a i da ga je samo jednom video, sada bi silom
prilika njegovo lice moralo da mu se učini poznatim.
Alehandra je govorila uzbuđeno. Čudno: oboje su bili
napregnuti i izgledalo je kao da se mrze. Ipak, ta ga
pomisao nije umirila. Naprotiv, kada je to zapazio, pao je u
još veće očajanje. Zbog čega? A onda mu se učinilo da je
shvatio istinu: to dvoje je vezano nekom žestokom strašću.
Kao da se vole dva orla, pomisli on. Kao dva orla, kadra – a
možda i spremna – da se komadaju i rastržu kljunovima i
kandžama dokjedan drugog ne usmrte. A kada je video
kako Alehandra rukom dotiče ruku (kandži) tog tipa,
Martin oseti da mu je od tog trenutka sve svejedno pod
kapom nebeskom i da za njega svet gubi svaki smisao.
 XXIII

Već se bližila zora kada mu je najednom sinulo: onaj

čovek liči na Alehandru! Istog časa setio se scene na
vidikovcu, kada je ona ustuknula čim je izustila ime
Fernando, kao da je odala neko irae zavetovano da ostane
tajna.
„To je Fernando” prođe Martinu kroz glavu.
One sivozelene oči, mongolske jagodice, ona tamna put
i lik Trinidad Arijas! Time se, dabome, objašnjava zašto mu
se učinio poznatim: mnogo je ličio na Alehandru i na
Trinidad Arijas, ženu s portreta koji mu je pokazala
Alehandra. „Svi izuzev mene i Fernanda”, kazala je
Alehandra, kao neko ko se povlači iz sveta i živi usamljeno
sa čovekom kome se, sada je shvatao, ona divila.
Ali, ko je taj Fernando? Stariji brat ili brat koga nije
želela da pominje. Pomisao da joj je taj čovek valjda brat
umiri ga samo delimično iako je trebalo da mu potpuno
vrati mir. Zašto se ne radujem? – upitao se. U tom času nije
nalazio odgovor na to pitanje. Samo je uvideo da nikako ne
uspeva da se smiri.
Te noći nije mogao da sklopi oka: kao da je posumnjao
da je u njegovu sobu uleteo vampir. Neprekidno je mozgao
o sceni kojoj je prisustvovao, pokušavajući da otkrije razlog
svom nespokojstvu. A onda mu se konačno učinilo da ga je
otkrio: ruka! Sa iznenadnom tugom setio se na koji je način
milovala ruku tog čoveka. Tako sestra ne miluje bratovljevu
ruku! A ona je sve vreme mislila na njega: na njega kojim je
bila očarana. Bežala je od njega, ali je, pre ili kasnije, kao
pomahnitala, morala da mu se vrati. Mislio je da sada može
da objasni mnoge od njenih nerazumljivih i protivrečnih
postupaka.
Tek što je pomislio da je našao ključ, suočio se s još
jednom zagonetkom: njihova sličnost Bez sumnje, taj čovek
je pripadao njenoj porodici. Pade mu na um da bi joj mogao
biti rođak. Da, on joj je rođak i zove se Fernando.
Drukčije nije moglo da bude. jer time se objašnjavalo
sve: njihova upadljiva sličnost i njena iznenadna ćutljivost
nakon što joj se, one noći, omaklo Fernandovo ime. To ime
(pomisli) je ključno, tajno ime. „Svi izuzev Fernanda i
mene”, nehotice je rekla, a potom naglo zastala i nije
odgovorila na njegovo pitanje. Sada mu je sve bivalo jasno:
gordo izdvojeni od svih, njili dvoje su živeli u nekom
posebnom svetu. A ona je volela Fernanda i zbog toga se
pokajala što je pred Martinom izgovorila njegovo ime.
Dani su prolazili, a Martinov nemir je bivao sve veći.
Konačno, ne mogavši više da izdrži, telefonirao je
Alehandri i rekao joj da o nečemu važnom mora hitno da
razgovara s njom, Makar bilo i poslednji put. Kada su se
našli, maltene nije mogao ni reč da izusti.
 XXIV

– Šta ti je sad? – upitala ga je ona grubo, jer je

predosećala da je Martina nešto pogodilo. A to je nju još
više žestilo, jer mu je nekoliko puta već predočila da on ne
polaže nikakvo pravo na nju, ništa mu nije obećala i stoga
mu ne duguje nikakvo objašnjenje. A naročito ne sada kada
su odlučili da raskinu. Martin je glavom klimnuo, ali su mu
oči bile pune suza.
– Kaži mi šta ti je – upita ga i cimnu za ruke. Sačekala je
nekoliko trenutaka, netremice ga gledajući u oči.
– Samo jedno želim da znam, Alehandra: ko je
Fernando?
Ona je prebledela, a oči su joj sevnule.
– Fernando? – upita. – Otkuda tebi to ime?
– Pomenula si ga one noći, kod tebe u sobi, kada si mi
pričala o svojoj porodici.
– I kakve to veze ima?
– Ima više nego što možeš da zamisliš.
– Zašto?
– Jer mi se učinilo da si se pokajala što si izgovorila tu
reč, to ime. Zar nije tako?
– Pretpostavimo da je tako. Pa šta? Kakvo pravo imaš
da mi postavljaš takva pitanja?
– Nikakvo pravo, već znam. Ali, preklinjem te, kaži mi
ko je Fernando? Je li ti on brat?
– Ja nemam braće ni sestara.
– Onda ti je neki rođak.
– Zašto mora da mi bude rođak?
 – Rekla si da u tvojoj porodici samo Fernando i ti niste
unitaristi. Stoga, ako ti nije brat, možda ti je neki rođak. Zar
ne? Zar ne da ti je rođak?
Alehandra je konačno pustila Martinove ruke koje je
dotle stezala. Potištena, zaćutala je.
Pripalila je cigaretu i potom rekla:
– Martine, ako želiš da te se sećam kao prijatelja, ne
postavljaj mi pitanja.
– Postavio sam ti samo jedno pitanje.
– Ali zbog čega?
– Jer mi je veoma važno.
– Zašto ti je važno?
– Jer sam došao do zaključka da voliš tog čoveka.
Alehandrino lice je ponovo otvrdnulo, a oči stadoše da
joj sevaju kao u najcrnjim trenucima.
– Na osnovu čega to zaključuješ?
– Pa, intuicija.
– Znaj, grdno se varaš. Ne volim Fernanda.
– Dobro, možda nisam upotrebio pravu reč. Hteo sam
da kažem da si zaljubljena u njega. Možda ga ne voliš, ali si
zaljubljena u njega.
Poslednje reči je izgovorio tronutim glasom.
Alehandra ga ščepa za ramena grubim i snažnim
šakama (nalik na njegove, nalik na njegove! – pomisli
Martin u očajanju), prodrma ga i reče mu s mržnjom u
glasu:
– Pratio si me!
– Jesam – povika on – pratio sam te do restorana u ulici
Rekonkista. Video sam te sa čovekom koji liči na tebe i u
koga si zaljubljena!
– A kako znaš da je taj čovek Fernando?
– Jer liči na tebe... jer mi se učinilo da između tebe i
Fernanda postoji nekakva tajna, jer ste izgledali izvan sveta,
dovoljni jedno drugome i odvojeni od ostalih, jer si se
pokajala čim si pomenula njegovo ime... A i zbog načina na
koji si mu držala ruku.
Alehandra ga je cimala, kao da ga udara, a on se
mlitavo i nepokretno prepuštao. Zatim ga je pustila i
grozničavim rukama zgrabila lice, kao da hoće da ga
izgrebe. Kanda je i zajecala, na sebi svojstven način, bez
suza. A onda je viknula kroz poluraširene prste.
– Budalo! Budalo jedna! Taj čovek je moj otac!
Zatim je izjurila kao bez duše.
Martin je ostao kao skamenjen. Nije imao snage da se
pokrene niti da bilo šta kaže.
 XXV

Kao da je snažan udarac u talambas najavio tminu posle

onih užasnih Alehandrinih reči, Martinu se činilo da tone u
beskrajan crni san koji ga guši kao da spava na dnu okeana
tečnog olova. Danima je besciljno tumarao Buenos Ajresom
i razmišljao kako se to čudesno stvorenje, iskrslo neznano
otkuda, sada tamo i vratilo. Dom i ognjište, pomislio je
najednom, dom i ognjište. Nepovezane i naizgled
besmislene, te reči su se možda odnosile na čoveka koji se,
za vreme nepogode, dok gromovi i munje sve žešče sevaju
u noći, sklanja u svoju toplu, prisnu i prijatnu pećinu. Dom,
ognjište, svetlo i prijatno sklonište. Zato je (govorio je
Bruno) čovek mnogo usamljeniji dok živi u inostranstvu,
jer je otadžbina isto što i dom, ognjište i detinjstvo, isto što i
krilo materino. Boraviti u inostranstvu je isto toliko tužno
kao i stanovati u nepoznatom i hladnom hotelu: bez
uspomena, bez poznatog drveća, bez detinjstva, bez
priviđenja; jer otadžbina znači detinjstvo i zato bi za nju
možda bio prikladniji naziv materbina, zato što ona štiti i
greje u trenucima kada čoveka skoli samoća i kada mu je
hladno oko srca. A kada je on, Martin, uopšte imao majku?
Osim toga, ova njegova otadžbina izgleda negostoljubiva i
gruba, ona ne pruža utočište. Jer (kako je govorio Bmno,
mada se sada nije sećao tog kazivanja, nego je to fizički
osećao, kao da se nalazi na vetrometini dok besni oluja)
nesreća nas Argentinaca je u tome što nismo do kraja
stvorili naciju od onog sveta koji je počeo da škripi, a zatim
i da se ruši, te tako u ovoj zemlji nemamo čak ni onaj privid
večnosti što ga u Evropi, u Meksiku ili u Kusku
predstavljaju hiljadugodišnje ruševine. Jer mi ovde
(govorio bi Bruno) nismo ni Evropa ni Amerika, mi smo
naprosto iščašena oblast, nestabilno, tragično, nemirno
područje lomljenja i satiranja. Zato je ovde sve tako
nepostojano i trošno, ne postoji ništa čvrsto za šta bi se
čovek; uhvatio, a čovekovo biće izgleda još smrtnije i
prolaznije. A on (Martin), koji je želeo nešto čvrsto i
apsolutno za šta bi se uhvatio sred nesreće, neku toplu
pećinu u koju bi se sklonio, on nije imao ni doma ni
otadžbine. ili, još gore, imao je dom podignut na đubretu i
razočarenju, imao je trošnu i zagonetnu otadžbinu. Zbog
toga je osećao da je sam, sam, sam: jedino je tu reč jasno
osetio i nje se setio, ali ona je zacelo sve to izražavala. Kao
brodolomnik u noći bio je pohrlio Alehandri. Ali to je bilo
kao da je potražio zaklon u pećini iz koje bi najednom
kidisale krvožedne zveri.
 XXVI

A onda je najednom, jednog od onih hesmislenih dana,

osetio da ga nosi svetina koja je nekuda hrlila, dok su u
visini urlali mlazni avioni a ljudi vikali Trg Majo, dok su
kamioni s mnoštvom radnika sumanuto jurili ka tom trgu,
dok su se mešali uzvici, a avioni u brišućem letu promicali
iznad nebodera. Potom nastade praštanje bombi, štektanje
mitraljeza i protivavionskih topova. A ljudi su i dalje jurili,
provaljivali u zgrade, a čim bi avioni odleteli, oni bi
znatiželjno provirivali, izlazili, nervozno razgovarali, sve
dok se avioni ne bi vratili, na što bi ponovo tražili zaklon u
ulazima. U međuvremenu, neki drugi ljudi, koji su se
sklanjali pripijeni uza zidove (kao da je u pitanju obična
kiša), gledali su uvis, zbunjeni, radoznali, ili su širili ruke i
mlatarali, kao da pokazuju na nešto u daljini.
Potom je pala noć. Počela je da rominja kiša nad
preplašenim gradom koji je potresala huka.34

34
Juna 1955. godine izbila je pobuna mornara protiv Perona.
Mornarički avioni bombardovali su mitinge njegovih
pristalica. Iste noći, pošto je propao državni udar, peronističke
diverzantske grupe zapalile su više crkava, jer se Crkva stavila
na stranu Peronovih protivnika. – Prim. prev.
 XXVII

Samoća je bila mučna i zloslutna. Požari su plamteli u

noći, a plameni jezici su se zlokobno izvijali prema
olovnom nebu.
Peronisti su udarali u velike bubnjeve kao na kakvom
karnevalu ludaka.
Martin se, nošen poludelom i sluđenom svetinom,
najednom obreo pred crkvom. Pojedinci su nosili revolvere
i pištolje. „Iz Alijanse su”, reče neko. Ubrzo su planule
crkvene dveri polivene benzinom. Rulja provali u crkvu.
Do vrata dovukoše klupe i lomača stade da raste. Drugi su
iznosili klecala, slike svetaca i klupice na ulicu. Studena
kiša ravnodušno je sipila. Sve ispolivaše benzinom i
drvenarija planu. Hladan vetar raspirivao je vatru. Čula se
vika, odnekuda odjeknuše pucnji; neki su trčali, drugi se
sklanjali u ulaze, uza zidove, a svi su bili opčinjeni
požarom i obuzeti panikom. Jedan čovek podiže kip Device
i htede da ga baci u vatru. A drugi, koji je stajao pored
Martina, neki mlad radnik indijanskog lika, povika: „Daj
mi taj kip, ne spaljuj ga!”
– Šta? – obrecnu se onaj drugi, ne ispuštajući kip
Device, i pogleda ga besno.
– Nemoj da ga spaljuješ, prodaću ga za neku paru – reče
mladić.
Onaj spusti kip, zavrte glavom i dade mu ga. Zatim
stade da baca slike i klupe u vatru.
Kip je ležao na tlu pred mladićevim nogama. A on se
obazre tražeći nekoga ko bi mu pomogao da iznese Devicu.
Ugleda jednog policajca koji je posmatrao šta se dešava i
zamoli ga da mu pomogne.
 – Momče, okani se toga – preporuči mu policajac.
Martin priđe mladiću.
– Ja ću ti pomoći.
– Dobro, hvataj za noge – reče mu mladi radnik.
Iziđoše. Napolju je i dalje padala kiša, ali se požar širio i
sve je pucketalo od benzina pomešanog s kapima kiše.
Visoka plava žena, raspuštene i razbarušene kose, nosila je
bronzano kandilo razmahujući njime kao štapom i vukla
nekakvu vreću u koju je trpala slike svetaca i obredne
predmete.
– Nitkovi – govorila je.
– Umukni! Začepi gubicu, ludačo! – dovikivali su joj.
– Nitkovi – ponavljala je – svi ćete vi u pakao.
Išla je dalje tegleći veliku vreću i kandilo kojim se
branila. Neki mladić je uštinu za stražnjicu, drugi joj je
dobacivao gadosti, ali je ona i dalje išla braneći se kandilom
i ponavljala: „Nitkovi!”
– Tornjaj se, bogomoljko! – dovikivali su.
Ona se nije osvrtala, išla je dalje, vikala „nitkovi”,
promuklim i suvim glasom, tvrda kao kamen, zanesena i
fanatična.
– Ma, pustite je, zar ne vidite da je ćaknuta! – vikali su
sa svih strana.
Plavuša je išla sa svojom vrećom, probijala se kroz
mlađariju koja joj je dovikivala bezobrazluke, bacala
užarene ugarke na nju, cerekala se i pokušavala da je
štipne.
Veliki plamenovi sukali su iz parohove zbornice: goreli
su spisi i registri. Neki crnomanjast čovek s naherenim
šeširom na glavi histerično se cerekao bacajući kamenje,
maiter i grumenje zemlje.
Plavuša je nestala sa prostora osvetljenog vatrom.
Ponovo se začula vesela karnevalska muzika. Pri
svetlosti plamenova izvijanje uličnih muzikanata izgledalo
je još fantastičnije. Ciboriji su im služili kao cimbala: bili su
navukli misnice, te su tako prerušeni podigli visoko putire i
krstove, mašući kandilima u ritmu muzike. Neko je ritmički
udarao u veliki bubanj, a mladići su i dalje izvijali telima
pri svetlosti požara, mašući kandilima.
Ponovo se začula pucnjava i opet nastade jurnjava. Nije
se znalo otkuda dolaze i ko su ti što trče. Zavlada panika.
Začu se da neko reče: „To su oni iz Alijanse”. Neki su
pokušavali da umire masu, pozivajući je da sačuva mir.
Drugi su trčali i vikali: „Evo ih, dolaze” ili „Mir, momci”.
Nasred ulice lomača se rasplamsavala. Grupa mladića i
žena dovuče jednu ispovedaomcu i nabaci je na vatru.
Ljudi su neumorno dovlačili kipove i slike.
Neki čovek je vukao Hrista, a jedna žena odnekud
iskrsnu i doviknu mu besno i odlučno:
– Dajte mi ga.
– Šta? – reče čovek odmerivši je prezrivo.
Neko dobaci: „Ona je iz Fondacije.”
– Ko? Ko to? – začula su se pitanja.
Žena pođe za čovekom i uze Hrista za noge da se ove
ne bi vukle po tlu.
– Ostavite ga – razdra se čovek.
– Dajte mi ga – viknu žena.
Za trenutak je Hrist visio u vazduhu između njih dvoje
koji su se otimali o kip.
– Dođite, gospođo – reče mladić koji je izneo Devicu iz
crkve.
– Šta? – upita žena, ne ispuštajući Hristove noge.
– Dođite, ostavite to.
– Šta? – ponovi žena, gotovo pomahnitala.
– Uzmite ovaj kip – reče joj mladić.
Izgledalo je kao da se žena dvoumi, ne ispuštajući
Hrista koji se njihao.
– Dođite, gospođo – reče mladić.
 Žena se kanda još dvoumila, ali je čovek cimnuo Hrista
i izvukao joj ga iz ruku. Kao van sebe, žena pogleda za njim
dok je odlazio, a zatim se zagleda u kip Device na zemlji,
pored mladićevih nogu.
– Haj’te, gospođo – ponovi mladić.
Žena priđe.
– To je Devica Bespomoćnih – reče joj mladić.
Žena ga pogleda, ne shvatajući. Izgledalo je da ne
veruje: mladić je bio peronista. Možda je mislila da njih
dvojica smeraju da je napadnu.
– Da, gospođo – reče Martin – izneli smo je iz crkve.
Ovaj mladić ju je spasao lomače.
– Dobro – reče ona – odnećemo je kući.
Mladić i Martin se sagnuše i podigoše Devicu.
– Ne, pričekajte – reče ona.
Raskopčala je kaput, skinula ga i njime prekrila kip.
Ondla je htela da im pomogne.
– Ostavite – dobaci mladić – možemo sami. Kažite kuda
dla idemo.
Krenuše. Žena je išla ispred njih, a čovek za njima. Kiša
je padala sve jače i mladić je osećao kako mu se zvezdolika
kruna zariva u lice. Više ništa nije znao: sve je bilo zbrkano.
– U pitanju je ranjenik, pustite nas da prođemo.
Propustiše ih.
Išli su ulicom Santa Fe prema ulici Kaljao. Crvenkasti
sjaj je bivao sve manji, a onda je polagano zavladala noć,
mrkla, zloslutna, pusta i ledena. Kiša je tiho padala, a u
daljini su se povremeno čuli uzvici, poneki pucanj i
zvižduci.
Stigoše do ženine kuće, popeše se liftom do sedmog
sprata, uđoše u luksuzan stan i Martin primeti da se mladi
radnik zbunio. Gledao je u služavku plašljivo i stidljivo,
nije umeo da se kreće između tamnog nameštaja i
umetničkih predmeta.
 Uspraviše kip u jednom ćošku, i, možda nesvesno,
mladić nasloni svoju umornu glavu na Devicu, kao da se
odmara. Odjednom shvati da mu se neko obraća.
– Hajdemo – reče žena – treba se vratiti.
– Da – mahinalno odgovori mladić.
Pogledao je naokolo, kao da nešto traži.
– Hteo bih... – zausti mladić.
– Šta bi to hteo, mladiću? – upita žena.
– Hteo bih čašu vode.
Donesoše mu vode i mladić je ispi kao da je spečen.
– Dobro, hajdemo sada – reče žena.
Kiša je oslabila, ali je vatra ispred erkve i dalje gorela,
samo što je sada vladala tišina: žene i muškarci, kao nemi i
opčinjeni posmatrači, stajali su na pločniku preko puta.
Jedan čovek je pod miškom držao misnice.
– Da li biste mi dali te misnice? – upita žena.
– Šta? – iznenadi se čovek.
– Misnice. Da li biste mi ih dali? – upita žena.
Čovek ne odgovori: pogleda u vatru.
– Misnice – ponovi žena smireno kao mesečarka. –
Želim da ih sačuvam za crkvu, kada je budu obnovili.
Čovek je i dalje čutke gledao požar.
– Mora da vi niste katolik? – upita žena s mržnjom.
Čovek je i dalje gledao požar.
– Jeste li vi, čoveče, kršteni? – na to će žena.
Čovek je i dalje gledao požar, ali mu je pogled (primetio
je Martin) postao tvrd.
– Zar vi nemate dece? Nemate majku?
Čovek planu:
– Idite vi u materinu!
– Ja sam katolkinja – reče žena mesečarskim spokojnim
glasom. – Želim da te misnice sačuvam za crkvu kada je
budu obnovili.
 Čovek je pogleda i neočekivano progovori normalnim
tonom.
– Čuvam ih da bih se zaštitio od kiše.
– Molim vas, dajte mi misnice – ponovi žena spokojno.
– Stanujem daleko, u General Rodrigesu – odvrati
čovek.
Neko ko je stajao iza uporne žene dobaci:
– Tako, znači, došli ste iz General Rodrigesa. Vi ste,
dakle, od onih koji su zapalili crkvu.
Uporna žena se osvrnu: taj što je govorio bio je neki
sedokosi starac.
Neki čovek s naherenim šeširom raskopča kišni mantil i
potegnu pištolj. Hladno, s prezirom, unese se starcu u lice:
– A ko ste vi da ljude ispitujete? – upita.
Čovek koji je držao misnice takode izvuče nekakav
pištolj.
Jedna žena, s velikim kuhinjskim nožem u ruci, priđe
ženi koja je tražila misnice i reče joj:
– Hoćeš li da ti nabijemo u dupe te misnice?
Mahnita žena koja je tražila misnice predloži čoveku da
se menjaju.
– Ovaj kišobran ima dršku od zlata – reče ona.
– Šta?
– Dajem vam ga u zamenu za misnice. Drška je zlatna.
Pogledajte.
Čovek zagleda dršku. Žena s kuhinjskim nožem ponovi
pređašnje reči.
– U redu – reče čovek. — Dajte mi taj kišobran.
Žena s nožem mu besno doviknu:
– Huljo! Prodana dušo!
– Kakva prodana duša – reče čovek s misnicama i naceri
se.
– Šta će meni misnice?
 – Ti si hulja i prodana duša, eto šta si! – dernjala se žena
s nožem.
Čovek s misnicama najednom planu:
– Tebi će biti bolje da umukneš, ukoliko ne želiš da te
napunim olovom.
Žena s nožem ga opsova i prinese nož njegovom licu,
ali on uze kišobran i ne odgovori.
Žena se udalji, s misnicama u ruci, praćena povicima i
psovkama.
Čovek s naherenim šeširom tada dobaci:
– Društvo, ovde nema više šta da se traži. Hajdemo.
Žena s misnicama priđe Martinu i mladiću peronisti,
koji su plašljivo stajali postrance. Ponovo su je otpratili do
stana u ulici Esmeralda. I ponovo se Martinu učinilo da je
mladić tužan, dok je laganim pogledom prelazio preko tih
fotelja, slika i porcelanskih predmeta.
– Udi – navaljivala je žena.
– Ne, gospođo – reče mladić – odoh ja. Nisam vam više
ni potrebam
– Pričekaj – reče mu žena.
Mladić sačeka, s poštovanjem i dostojanstvom.
Ona ga pogleda.
– Ti si radnik? – upita ga.
– Jesam, gospođo, tekstilni radnik – na to će mladić.
– Koliko ti je godina?
– Dvadeset.
– I peronista si?
Mladić je ćutao pognute glave.
Žena ga strogo pogleda.
– Kako možeš da budeš peronista? Zar ne vidiš kakve
strahote rade?
– Ti što su palili crkve su razbojnici, gospođo – reče.
– Šta? Šta? Oni su peronisti.
 – Ne, gospođo. Nisu pravi peronisti. Nisu istinski
peronisti.
– Šta? – besnela je žena. – Šta govoriš?
– Smem li da odem, gospođo? – upita mladić i podiže
glavu.
– Ne, čekaj... – reče ona zamišljeno. – A zašto si spasao
Devicu Bespomoćnih?
– Otkud ja to znam, gospođo. Ja ne volim da palim
crkve. Uostalom, šta je u svemu tome Devica kriva?
– U čemu?
– Pa, u tom bombardovanju Trga Majo, šta ja znam.
– Znači, ti ne odobravaš bombardovanje Trga Majo?
Mladić je iznenađeno pogleda.
– Zar ne znaš da Perona treba srediti jednom zasvagda?
Stati na put tom sramnom čoveku, tom pokvarenjaku? –
upita ona.
Mladić je i dalje gledao u ženu.
– A? Zar ne misliš? – navaljivala je.
Mladić pognu glavu.
– Ja sam se nalazio na Trgu Majo – reče. – Ja i još hiljade
drugova. Mojoj drugarici je, meni naočigled, bomba raznela
nogu. Jednom prijatelju je raznela glavu, a drugom utrobu.
Bilo je na hiljade mrtvih.
Žena reče:
– Zar ne shvataš da braniš jednog gada?
Mladić je ćutao. Zatim reče:
– Ja sam iz siromašne porodice, gospođo. Odrastao sam
u sobi u kojoj smo živeli moji roditelji i nas sedmoro dece.
– Sačekaj! – doviknu gospođa.
Martin pode.
– A ti? – upita ga žena. – Jesi li i ti peronista?
Martin ne odgovori.
Napolju ga dočeka noč. Mračno i ledeno nebo činilo se
kao simbol njegove duše. Sipila je kišica praćena
jugoistočnim vetrom koji (govorio je Bruno) pojačava setu
Buenosajrešanina koji, zureći na ulicu kroz zamagljen
kafanski prozor, gunda zajebanog li vremena, dok neki drugi,
misaoniji tip, razmišlja kako je sve beskrajno tužno. Osećajući
da ga kiša prska po licu, tumarajući bez cilja, natmureno
gledajući ispred sebe kao da se udubljuje u neku veliku i
zamršenu zagonetku, Martin je u sebi ponavljao tri reči:
Alehandra, Fernando, slepi.
 XXVIII

Satima je besciljno lutao ulicama. Odjednom se našao u

Belgranu, na Trgu Bezgrešnog začeća. Seo je na jednu
klupu. Naspram njega, crkva polukružnog oblika kanda je
još preživljavala strahote proteklog dana. Zloslutna tišina,
mrtvačka svetlost, kiša što je rominjala, sve je to davalo tom
kutku Buenos Ajresa jeziv i preteći izgled. Činilo se da ona
stara zgrada tik uz crkvu skriva nekakvu veliku i
zastrašujuću zagonetku. Kao opčinjen nekom
neobjašnjivom mađijom, Martin je netremice zurio u to
mesto koje je video prvi put u životu.
A onda, najednom, umalo nije vrisnuo: preko trga je išla
Alehandra u pravcu one stare zgrade.
U senci, pod krošnjama drveća, bio je zaklonjen od
njenog pogleda. Uostalom, ona je išla mesečarskim
korakom, s onom mahinalnošću koju je često opažao kod
nje, ali koja mu se sada činila jača i apstraktnija. Alehandra
je koračala kao automat, pravolinijski, preko žardinjera,
kao neko ko u snu ide ka cilju koji su odredile više sile.
Očigledno, ništa više nije videla niti čula. Koračala je
odlučno, ali i odsutno, kao da je hipnotisana.
Brzo je stigla do zgrade, bez oklevanja se zaputila ka
jednoj od onih zatvorenih i tihih kapija, otvorila je i ušla.
Martin je za trenutak pomislio da možda sanja ili da mu
se priviđa: nikada ranije nije bio na tom malom trgu
Buenos Ajresa i ništa ga svesno nije navelo da te zlokobne
noći krene u tom pravcu. Ništa nije moglo da ga navede da
nasluti tako čudesan susret. Bilo je u tome previše
slučajnosti i razumljivo je što je jednog trenutka pomislio
da mu se sve to priviđa ili da sanja.
Međutim, dugi sati čekanja pred tim vratima razvejali
su njegove sumnje. Alehandra je zaista ušla tamo i nalazila
se unutra. A razloge on nije mogao da dokuči.
Svanulo je i Martin se nije usudio da je još čeka, jer se
plašio da ga Alehandra može primetiti kada svane dan.
Osim toga, šta bi postigao time da je vidi kako izlazi?
S tugom koja je prerastala u fizički bol, uputio se prema
Kabildu.
Oblačan i siv, sumoran i setan, budio se dan iz nedara
te halucinantne noći.
 III

IZVEŠTAJ O SLEPIMA
O, bogovi noći,
o, bogovi tmine, rodoskrvnuća i zločina,
sete i samoubistva!
O, bogovi pacova i pećina, slepih miševa i bubašvaba!
O, vi, žestoki, nedokučivi bogovi
snevanja i smrti!
 I

Kada je počelo sve ovo što će sada skončati mojim

ubistvom? Moja svirepa oštrovidost sada je nalik reflektoru
čiju svetlost mogu da uperim ka prostranim oblastima svog
sećanja. Vidim lica, pacove u nekom ambaru, ulice Buenos
Ajresa ili Alžira, prostitutke ili mornare. Pomeram snop
svetlosti i vidim još više unazad: bunar na imanju, sparnu
sijestu, ptice i oči koje probadam ekserom. Možda je bilo
tada, ali ko bi ga znao da nije bilo i mnogo ranije, u
vremenima kojih se ne sećam, u najranijem detinjstvu. Ne
znam. Uostalom, čemu to?
Zauzvrat, savršeno se sećam kako je započelo moje
sistematično istraživanje (ali ono drugo, nesvesno, možda
najdublje, otkuda bih ja to znao?). Jednog letnjeg dana 1947.
godine prolazio sam pored Majskog trga, ulicom San
Martin, pločnikom ispred Gradske većnice. Bio sam rasejan
i zanesen. Odjednom sam začuo neko zvonce, kao da neko
želi da me probudi iz hiljadugodišnjeg sna. Koračao sam,
ali sam i dalje čuo ono zvonce ko|e je pokušavalo da
prodre do najdubljih slojeva moje svesti. Čuo sam ga, ali ga
nisam slušao. A onda najednom, kao da je taj nežan, ali
prodoran i uporan zvuk dotakao neku osetljivu zonu moga
JA, neko od onih mesta gde je koža našega JA vrlo tanana i
neprirodno osetljiva. Prenuh se iz sna, kao da me skolila
iznenadna i podmukla opasnost, kao da sam rukama u
mraku dodirnuo ledenu kožu gmizavca. Ispred sebe,
okrenutu prema meni – lice joj je bilo zagonetno i grubo –
ugledah slepu ženu kako prodaje nekakve drangulije. Beše
prestala da zvoni; kao da je zazvonila samo zbog mene, da
bi me probudila iz bezumnog sna, da bi me opomenula da
je moj dotadašnji život priveden kraju, kao neko glupo
pripremno razdoblje, ta da sada treba da se suočimo sa
stvarnošću. Nas dvoje – ona nepomična, sa bezizraznim
licem okrenuta prema meni, a ja ukočen kao pred paklenim
i ledenim priviđenjem – ostadosmo tako nepomični
nekoliko trenutaka koji ne pripadaju vremenu nego vode
ka večnosti. A onda, kada je moja svest ponovo stupila u
vremenski tok – pobegoh.
Eto tako je započelo poslednje razdoblje mog života.

Od tog dana sam shvatio da ne smem da propustim ni

časka i da smesta moram započeti sa istraživanjem tog
mračnog i tajanstvenog sveta.
Prošlo je nekoliko meseci, a onda je jednog dana te
jeseni došlo do drugog presudnog susreta. Bio sam u jeku
istraživanja, ali moj rad je usporavala neka neobjašnjiva
bezvoljnost za koju danas mislim da je sigurno bila
pritvoran oblik straha od nepoznatog.
Ipak, pomno sam posmatrao i proučavao slepe.
Zanimali su me odvajkada i u nekoliko navrata sam
raspravljao o njihovom poreklu, hijerarhiji, načinu života i
zoološkom stanju. Mada sam u to vreme tek počinjao da
skiciram svoju teoriju o hladnoj koži, već su me, pismeno ili
usmeno, napali pojedini članovi udruženja koja su bila u
vezi sa svetom slepih. I to blagodareći efikasnom, brzom i
zagonetnom načinu obaveštavanja koje odlikuje lože i tajne
sekte, one lože i sekte nevidljivo rasprostranjene među
ljudima, koje neprestano motre na nas, progone nas,
odlučuju o našoj sudbini, o našoj propasti, pa i o našoj
smrti, a da mi to uopšte ne znamo niti slutimo. Ovo je
uveliko slučaj sa Sektom slepih u čijoj službi su, na još veću
nesreću neupućenih, mnogi normalni muškarci i žene,
delimice obmanuti od strane Organizacije, delimice
zavedeni bolećivom i demagoškom propagandom, a
dobrim delom, naposletku, i iz straha od fizičkih i
metafizičkih kazni koje, kako se govorka, sustižu one koji
se drznu da zadiru u njihove tajne. Kazne za koje sam,
uzgred budi rečeno, tada pomišljao da su me već delimično
sustigle i verovao da će me i dalje sustizati, u sve užasnijem
i podmuklijem vidu, te da će one, svakako zbog mog
ponosa, samo pojačati moju srdžbu i nameru da svoja
istraživanja nastavim do kraja.
Da sam kojim slučajem lakomisleniji, možda bih se
mogao i pohvaliti da sam tim istraživanjima potvrdio
teoriju koju sam još kao mladić stvorio o svetu slepih, jer su
mi upravo košmarni snovi i halucinacije iz detinjstva doneli
prvo otkriće. Kasnije, kako sam rastao, bivao sam
podozriviji prema tim nasrtljivcima, toj svojevrsnoj feli
moralnih ucenjivača koji se naveliko susreću u podzemnim
železnicama, što je inače razumljivo s obzirom na njihovo
stanje usled kojeg su nalik životinjama hladne krvi i ljigave
kože što prebivaju u pećinama, špiljama, podrumima,
starim podzemnim prolazima, jendecima, odvodnim
cevima, vodovodu, dubokim pukotinama, napuštenim
rudnicima, jamama u koje se slivaju tanki mlazovi vode; a
neki, najmoćniji od njih, žive u ogromnim podzemnim
pećinama, pokatkad na dubinama od nekoliko stotina
metara, što se da zaključiti iz izveštaja speleologa i tragača
za blagom, iz izveštaja nejasnih i šturih a ipak dovoljno
jasnih onima koji znaju kakve se pretnje nadvijaju nad
svakim ko pokuša da prodre u veliku tajnu.
Ranije, dok sam bio mlađi i manje nepoverljiv, mada
ubeden u svoju teoriju, ustezao sam se da je proverim, pa
čak i da je izlažem, jer su me one sentimentalne predrasude
(što predstavljaju demagogiju osećanjja) sprečavale da
probijem brane koje je Sekta podigla oko sebe, brane
utoliko neprobojnije ukoliko su tananije i neprimetnije,
sačinjene od parola koje se uče po školama i čitaju u
novinama, koje poštuju vlada i policija, a koje propagiraju
dobrotvorne ustanove, gospođe i učitelji. Brane koje
sprečavaju da se dopre do onih mračnih predgrada gde su
opšta mesta sve ređa i gde počinje da se naslućuje istina.
Trebalo je da prođu godine i godine pa da uspem da
probijem te spoljne brane. I tako satn, postepeno, gonjen
snagom tako velikom i paradoksalnom poput one koja nas
u košmarnim snovima navodi da idemo u susret užasu,
prodirao u zabranjene zone gde počinje da caruje
metafizički mrak. Isprva mutno, kao da preda mnom
lelujaju neke senovite i nejasne utvare, a potom sa sve
većom i jezivom jasnoćom, nazirao sam naokolo čitav jedan
svet odvratnih bića.
Ispričaću kako sam stekao tu užasnu povlasticu da ih
upoznam i kako sam, posle toliko godina traganja i smrtnih
opasnosti, uspeo da uđem u tu oblast gde gamiže mnoštvo
čudovišta, u poređenju s kojima obični slepi ljudi
predstavljaju bezazlena bića.
 II

Dobro pamtim taj četrnaesti jun: dan prohladan i

kišovit. Pomno sam posmatrao ponašanje jednog slepog
čoveka koji je „radio” u podzemnoj železnici na liniji za
Palermo: beše to onizak, zdepast, crnomanjast, izuzetno
krepak, okretan i nevaspitan čovek. Zlobno i bezobzirno se
tiskao kroz vagone i kroz stešnjenu svetinu. Nudio je
fišbajne, probijao se grubo i s mržnjom, držeći ispruženu
ruku u koju su mu kukavni putnici, ispunjeni zebnjom od
sila nedokučivih, stavljali priloge, dok je u drugoj ruci
držao simbolične fišbajne, simbolične u tom smislu što
neko stvarno ne može da se izdržava od prodaje tih štapića,
jer čoveku može zatrebati par fišbajna godišnje, pa čak i
mesečno; ali niko, makar bio lud ili milioner, neće kupovati
tuce fišbajna dnevno. Otuda je, logično – a svi to tako i
razumeju – prodavanje fišbajna samo izgovor, nešto kao
znak raspoznavanja slepog čoveka, ono po čemu se, osim
famoznog belog štapa, on razlikuje od ostalih smrtnika.
Dakle, budno sam posmatrao šta se dešava, spreman da
tog tipa pratim do kraja da bih jednom zauvek proverio
svoju teoriju. Bezbroj puta sam se provozao na liniji Majski
trg – Palermo, trudeći se da na stanicama ostanem
neupadljiv, jer sam strahovao da ne pobudim sumnju Sekte
i budem prijavljen kao džeparoš ili nešto slično tome, a
tada mi je svaki dan bio dragocen. Prema tome, oprezno
sam se majao negde u blizini slepog čoveka, a kada smo
napokon završili i poslednju vožnju, u pola dva posle
podne, 14. juna, spremio sam se da ga pratim do skloništa.
 Pre nego što će železnica krenuti na poslednju vožnju
do Palerma, sišao je na stanici Majski trg i uputio se ka
izlazu na ulicu San Martin.
Tom ulicom zaputismo se ka ulici Kangaljo.
Na raskrsnici je skrenuo prema lučkoj četvrrti.
Morao sam da budem još oprezniji, jer u toj samotnoj
zimskoj noći nije bilo, ili maltene nije bilo drugih
prolaznika osim slepog čoveka i mene. Zato sam ga pratio
na razumnom odstojanju, imajući na umu sluh slepih i
njihov instinkt koji ih upozorava ako neka opasnost zapreti
njihovim tajnama.
Tišina i samoća su kao i uvek carovale u Bankarskoj
četvrti; četvrti koja je noću mnogo tiša i samotnija od svake
druge, zato što ta tišina predstavlja veći kontrast prema
onoj živosti koja danju vlada na njenim ulicama, prema
neopisivoj zbrci, buci, užurbanosti i svetini koja se tuda
tiska u Radno vreme. Ali isto tako i zbog jezive pustoši koja
tu vlada kada Novac miruje. Nakon što su poslednji
službenici i direktori otišli, nakon što je završen taj
iscrpljujući i besmislen posao, pri čemu kroz ruke nekog
siromaška sa mesečnom zaradom od pet hiljada pesosa
prođe dnevno pet miliona, dakle, pošto je okončan taj
posao u kome ljudi beskrajno oprezno ulažu parčad hartije
s čarobnim svojstvima, koju drugi ljudi podižu na drugim
šalterima s ne manjim oprezom. Taj proces je potpuno
nestvaran i opsenarski. Jer, iako oni, ti vernici, misle da su
realni i praktični, primaju tu hartijicu na kojoj se, uz mnogo
napora, može razaznati neko besmisleno obećanje, prema
kome se gospodin, koji se čak i ne potpisuje svojeručno,
obavezuje u ime Države da će verniku dati šta ti ga ja znam
šta u zamenu za tu hartijicu. Zanimljivo je da je ovom tipu
dovoljno obećanje, jer, koliko je meni poznato, niko nikada
nije zahtevao da se obaveza ispuni; a što je još čudnije, u
zamenu za te prljave hartije predaje mahom neku drugu
hartiju, čistiju ali besmisleniju, na kojoj se drugi gospodin
obavezuje da će u zamenu za tu hartiju uručiti verniku
izvesnu količinu tih prljavih hartijica: to mu dođe nešto kao
ludost na kvadrat. A sve to u ime Nečega što niko nikada
nije video i što kažu da leži deponovano Negde,
prvenstveno u Sjedinjenim Državama, u Čeličnim Špiljama.
A da je sve ovo stvar vere, svedoče reči kao što su kredit i
poverenik.
Dakle, kao što rekoh, te četvrti, čim ih napusti
pomamna masa vernika, u noćnim časovima opuste više
negoli druge, jer u njima niko ne živi, niti bi mogao da živi,
zbog te tišine i užasne pustoši džinovskih holova tih
hramova i velikih podmma u kojima se čuvaju basnoslovna
blaga. Za to vreme, moćnici koji drže konce te čarolije,
spavaju nemirnim snom, uz pomoć pilula i droga,
progonjeni košmarima o finansijskim krahovima. A i zato
što u tim četvrtima očigledno nema hrane niti ičega što
omogućava stalan život ljudskim bićima, ili makar
pacovima i bubašvabama, jer krajnja čistoća vlada u tim
skrovištima ništavila, gde je sve simbolično, a u najboljem
slučaju papirnato; pa čak i te hartijice, iako bi mogle da
budu hrana za nioljce ili za ueke druge majušne insekte,
čuvaju se u golemim čeličnim sefovima, u koje ne mogu da
prodru nikakva živa bića.
Dakle, u potpunoj tišini koja vlada Bankarskom četvrti,
pratio sam slepog čoveka ulicom Kangaljo u pravcu lučke
zone. Njegovi koraci su muklo odjekivali i iz trena u tren
bivali sve tajanstveniji i perverzniji.
Spustili smo se tako do Avenije Leandro Alem, prešli je,
a onda se zaputili ka lučkoj zoni.
Koračao sam krajnje oprezno. U jednom trenutku sam
pomislio da bi slepi čovek mogao čuti moje korake, pa čak i
moje ubrzano disanje.
 Sada je išao sa sigurnošću koja mi se učinila
užasavajućom, jer sam odbacio pomisao da on možda i nije
slep.
Ali me je začudilo i još više uplašilo kada je najednom
ponovo skrenuo ulevo ka Luna-parku. Kažem da me je
uplašilo, jer to nije bilo logično; ukoliko mu je to bila
početna zamisao, nije imao nikakvog razloga da skreće
udesno, nakon što je prešao aveniju. A pošto se
pretpostavka da je čovek zalutao nije mogla prihvatiti zbog
sigurnosti i brzine hoda, preost ala je strašna hipoteza da je
osetio kako ga pratim i da pokušava da zametne trag. Ili,
što je kudikaino gore, da mi namesti zasedu.
Međutim, onaj isti nagon koji nas vuče da se nagnemo
nad provaliju, navodio me je da sve odlučnije pratim tog
čoveka. Tako se moglo videti kako jedan tip s belim štapom
i mnoštvom fišbajna u džepu ide maltene trčeči (što bi bilo
smešno da nije izgledalo jezivo), a drugi tip ga tiho ali
uporno prati: najpre ulicom Bušar ka severu, a zatim, tamo
gde se završava zdanje Luna-parka, udesno, kao neko ko
smera da siđe u lučku četvrt.
Tada mi je nestao iz vidokruga, jer sam ga, što je
prirodno, pratio na rastojanju od pedesetak koraka.
U očajanju ubrzah hod, strahujući da ga ne izgubim
sada kada sam već imao (tako sam tada pomislio) dobar
deo tajne.
Maltene u trku stigoh do ugla i naglo skrenuh udesno,
kao što i onaj beše učinio.
O, kakvog li užasa! Slepi čovek je stajao naslonjen uza
zid, uznemiren, očevidno me očekujući. Nisam uspeo da ga
izbegnem: naleteo sam na njega. Tada me je nadljudskom
snagom ščepao za ruku, osetio sam njegov dah na svom
licu. Ulično osvetljenje je bilo slabo i teško sam razaznavao
izraz na njegovom licu. Međutim, čitavo njegovo držanje,
ruka koja me je stezala poput klešta, njegovo dahtanje i
glas, sve je odisalo mržnjom i besom.
– Pratili ste me! – prosiktao je.
Zgađen (jer sam osećao njegov dah na svom licu i vonj
njegove vlažne kože), preplašen, stadoh da zamuckujem,
očajnički i uporno da poričem. Vikao sam: „Ne, gospodine,
grešite!” Umalo se nisam onesvestio od gađenja i
odvratnosti.
Kako je mogao primetiti da ga pratim? U kom
trenutku? Na koji način? Smešno bi bilo pomisliti da je
normalnim sredstvima običnog ljudskog bića primetio da
ga pratim. Pa, zaboga, kako onda? Možda pomoću
saučesnika? Onih nevidljivih saradnika Sekte, lukavo
raspoređenih kojekuda, tamo gde bi ih čovek najmanje
očekivao: među dadiljama, srednjoškolskim profesorima,
cenjenim gospođama, bibliotekarima, tramvajdžijama? Ko
bi to znao! Sve u svemu, eto tako se te noći obistinila jedna
od mojih slutnji o Sekti.
Sve mi je to vrtoglavom brzinom sinulo kroz glavu, dok
sam se borio ne bih li se oslobodio njegovih kandži.
Čim sam se izbavio, pobegao sam kao bez duše i dugo
se nisam usudivao da nastavim istraživanja. Ne samo iz
straha, premda je postao nepodnošljiv, nego i zbog
računice, jer sam pomišljao da bi me, posle onog noćnog
događaja, slepi mogli podvrgnuti najstrožoj i najopasnijoj
vrsti nadzora. Trebalo je da čekam mesecima, možda i
godinama, trebalo je da zametnem trag, da ih navedem da
poveruju da sam slepog čoveka pratio s jedinom namerom
da ga opljačkam.
Jedan drugi dogadaj, više od tri godine kasnije, odveo
me je na trag i konačno sam mogao da uđem u
nepristupačnu i utvrđenu postojbinu slepih.
 III

Postoji osnovna razlika između ljudi koji su vid izgubili

usled bolesti ili nesrećnim slučajem i onih koji su slepi od
rođenja. Ovoj razlici mogu da zahvalim što sam konačno
prodro u njihova skrovišta, mada nikada nisam dospeo do
najskrovitijih jazbina, odakle Sektom, što znači Svetom,
upravljaju veliki i nepoznati poglavari. Iz tog takoreći
predvorja uspeo sam da pribavim poneka obaveštenja,
vazda štura i nejasna, o tim čudovištima i sredstvima
kojima se služe da upravljaju celim svetom. Tako sam
doznao da se ta prevlast postiže i održava ne samo
običnom, sveprisutnom bolećivošću, nego i anonimnim
pozivima, spletkama, sejanjem zaraznih bolesti,
kontrolisanjem snova i košmara, mesečarstvom i trgovinom
drogama. Dovoljno je da se prisetimo operacije sa
marihuanom i kokainom koja je otkrivena u srednjim
školama u Sjedinjenim Državama, gde su na porok navodili
devojčice i dečake od jedanaest ili dvanaest godina te ih
tako držali u bezuslovnoj i potpunoj potčinjenosti.
Naravno, istraga je završila tamo gde je trebalo da počne
istina: na pragu oblasti u koju nije smelo da se kroči. Što se
tiče upravljanja putem snova, košmara i crne magije, nije
potrebno ni dokazivati da Sekta u tu svrhu raspolaže celom
vojskom vidovnjaka, lokalnih veštica, vračeva, nadrilekara,
spiritista i onih što proriču budućnost gledajući u karte.
Većina od njih su obični prevaranti. Drugi, međutim,
poseduju prave moći i, što je zanimljivo, često ih skrivaju
pod plaštom izvesnog šarlatanstva da bi što bolje upravljali
svetom koji ih okružuje.
 Ako, po opštem uverenju, Bog vlada na nebu, Sekta
vlada na zemlji i u telu. Ne znam da li. u krajnjoj liniji, ova
organizacija mora, pre ili kasnije, da polaže račune onome
što bismo mogli da nazovemo Svetlom Silom. Očigledno je,
medutim, da je svet u njenoj vlasti, da ona vlada životom i
smrću, a tu vlast sprovodi pomoću kuge ili revolucije,
bolesti ili mučenja, obmane ili lažnog sažaljenja,
mistifikacije ili anonimnosti, učiteljica ili inkvizitora.
Nisam teolog i ne znam da li te đavolske čini mogu da
imaju objašnjenja u nekoj iskrivljenoj Teodiceji. U svakom
slučaju, to bi bila samo teorija ili nada. A ostalo, ono što
sam ja video i doživeo, jesu činjenice.
Ali, vratimo se razlikama.
Ipak zastanimo: ima još mnogo toga da se kaže o
đavolskim činima, jer neko naivan može pomisliti da je reč
o običnoj metafori a ne o gruboj stvarnosti. Oduvek me je
zaokupljao problem zla, još od detinjstva kada sam s
čekićem prilazio mravinjaku i iz čista mira počinjao da
ubijam ta stvorenjca. Preživeli mravi bi u panici bežali na
sve strane. Zatim sam ih polivao šmrkom. Zamišljao sam
šta se dešava unutra: vanredne mere, jurnjava, naredbe i
protivnaredbe da bi se spasla skladišta hrane, jaja, kraljičin
život itd. Na kraju bih dograbio lopatu i isprevrtao ceo
mravinjak, kopao velike rupe, tragao za preživelim
mravima i mahnito ih uništavao: bila je to sveopšta
katastrofa. Zatim bih razmišljao o smislu života, o našim
sopstvenim poplavama i potresima. Tako sam razradio niz
teorija, jer mi se pomisao da nama upravlja neki svemogući,
sveprisutni i dobrostivi bog činila tako suprotna svemu da
čak nisam ni verovao u mogućnost da je neko ozbiljno
shvata. Negde u to vreme, kada sam postao član pljačkaške
bande, razradio sam sledeće mogućnosti:
1. Bog ne postoji.
2. Bog postoji i on je običan nitkov.
 3. Bog postoji, ali ponekad spava: njegovi košmari su
naš život.
4. Bog postoji, ali povremeno ima nastupe ludila: ti
nastupi su naš život.
5. Bog nije sveprisutan i ne može biti svugde. Ponekad
je odsutan. U drugim svetovima? U drugim stvarima?
6. Bog je običan sinji kukavac, suočen s problemom
suviše složenim, koji prevazilazi njegove snage. Bori se s
materijom, kao umetnik sa svojim delom. Katkad mu pođe
za rukom da bude Goja, ali je uglavnom jad i beda.
7. Bog je poražen, pre početaka Istorije, u boju s
Knezom Tame. Pretvoren u navodnog đavola, Bog je
uveliko izgubio od ugleda, jer mu se pripisuje da je stvorio
ovaj kukavni svet.
Nisam ja izmislio sve te mogućnosti, mada sam u ono
vreme smatrao da je tako; docnije sam saznao da su u neke
od njih ljudi čvrsto verovali, a naročito u hipotezu o đavolu
kao pobedniku. Više od hiljadu godina neustrašivi i
oštrovidi ljudi podvrgavani su mučenju i ubijani zato što su
otkrili tu tajnu. Istrebljivani i proterivani, jer možemo da
pretpostavimo da se snage koje upravljaju svetom neće
zadržati na sitnicama kada su već u stanju da učine ono što
uglavnom i čine. I tako je te uboge kukavce ili genije
mučila, spaljivala i vešala Inkvizicija, a nekima je i kožu
derala. Čitavi narodi su desetkovani ili raseljavani. Od Kine
do Španije, državne religije (hrišćani ili mazdaisti) očistile
su svet od svakog pokušaja da se otkrije tajna. Može se reći
da su, u izvesnoj meri, postigli svoj cilj. Jer čak i kada nisu
mogle da unište neke sekte, one su postale nov izvor laži,
kao što je to slučaj s muhamedancima. Pogledajmo
mehanizam: prema gnosticima, svet je stvorio demon po
imenu Jehova. Dugo ga je Vrhovno Božanstvo puštalo da
slobodno deluje u svetu, ali je na kraju poslalo svog Sina da
se privremeno nastani u Isusovom telu ne bi li tako
oslobodilo svet lažnih Mojsijevih učenja. E pa sada:
Muhamed je mislio, poput gnostika, da je Isus običan
ljudski stvor, da je Sin Božji sišao u njega pri krštenju, a
napustio ga prilikom Stradanja, jer se inače ne bi mogao
objasniti onaj čuveni uzvik: „Bože moj, Bože moj, zašto si
me napustio?” A kada Rimljani i Jevreji raspinju Isusa, oni
raspinju utvaru. Nevolja je u tome što se na ovaj način (a
nešto manje-više slično dešava se i s drugim otpadničkim
sektama) mistifikacija ne razobličava nego se učvršćuje.
Tako je bilo sa hrišćanskim sektama koje su smatrale da je
Jehova Demon i da sa Isusom počinje nova era, tako je bilo i
sa muhamedancima koji su verovali da je Knez Tame
vladao do Isusa (ili do Muhameda), ali da je pobeden i da
se vratio u svoje paklene ralje. Kao što vidite, u pitanju je
dvostruka identifikacija: kada velika laž oslabi, ti ubogi
nesrećnici je učvrste.
Što se mene tiče, zaključak je savršeno jasan: i dalje
vlada Kinez Tame. A ta vladavina se održava posredstvom
Svete Sekte Slepih. Sve je do te mere jasno da bih se gotovo
nasmejao da nisam obuzet užasom.
 IV

Ali, vratimo se već jednom razlikama.

Pre svega, postoji bitna razlika između ljudi slepih od
rođenja i onih koji su vid izgubili usled bolesti ili nesrećnim
slučajem. Doduše, pridošlice vremenom stiču mnoge
osobine slepih od rođenja, delimice kao što Jevreji
pribegavaju mimikriji u sredinama koje ih mrze ili preziru.
Jer – ovo je veoma čudno – od mržnje koju slepi ljudi
osećaju prema onima koji vide još je veća njihova mržnja
prema pridošlicama.
Šta je uzrok ovoj pojavi? Isprva sam mislio da su
povodi jednaki uzrocima mržnje između susednih zemalja
ili između sunarodnika u istoj zemlji. Poznato je da su
građanski ratovi najkrvaviji. Dovoljno je da se prisetimo
građanskih borbi u Argentini u prošlom veku ili španskog
gradanskog rata. Jedna skromna učiteljica, po imenu
Norma Gladis Puljeze, koja mi je mesecima služila da
proučim izvesna reagovanja tobožnjih intelektualaca,
mislila je da mržnju i ratove među ljudima raspiruju
međusobno nepoznavanje i opšte neznanje. A ja sam morao
da joj objašnjavam da jedini način održavanja mira među
ljudima jeste međusobno nepoznavanje i opšte neznanje.
Jedino u tim uslovima ova stvorenja su relativno
dobroćudna i pravedna, jer svi smo mi prilično ravnodušni
prema stvarima koje nas ne zanimaju. Pomoću nekoliko
udžbenika istorije i policijskih rubrika iz večernjih listova,
bio sam prisiljen da u najkraćim crtama objašnjavam
ljudsku sudbinu toj sirotoj devojci koja se školovala pod
nadzorom uglednih nastavnica i koja je, u izvesnoj meri,
verovala da se opismenjavanjem rešava glavni prohlem
čovečanstva. Tada sam je podsetio da je najpismeniji narod
na svetu stvorio koncentracione logore za masovno
mučenje i spaljivanje Jevreja i katolika. Na to bi ona, kao po
pravilu, skakala s kreveta, ogorčena na mene, umesto da
bude ogorčena na Nemce; jer mitovi su uvek jači od
činjenica koje pokušavaju da ih pobiju, a mit o> osnovnom
obrazovanju u Argentini, svejedno koliko izgledao
besmislen i smešan, odolevao je i odolevaće svakoj satiri na
njegov račun, kao i svim činjeničnim dokazima.
No, vratimo se problemu koji nas zanima. Kasnije, kada
sam upoznao i pobliže proučio Sektu, razmišljao sam o
tome kako je osnovni razlog toj mržnji prema pridošlicama
upravo kastinski ponos i, kao posledica toga, kivnost
prema svima koji pokušavaju i, u neku ruku, uspevaju da
postanu članovi Sekte. Naravno, ovo nije svojstveno samo
slepima. Slično se događa i u visokim društvenim
krugovima u koje, posle mnogo vremena, natezanja i preko
volje, bivaju primljeni oni koji, zahvaljujući svom velikom
bogatstvu ili bračnim vezama svoje dece, uspeju da se
nekaku utrpaju u više društvene slojeve. Prema njima
postoji prezir koji se kasnije postepeno meša sa sve većom
kivnošću. Možda zbog toga što naslućuju da to postepeno
ali uporno nadiranje i osvajanje znači da oni nisu bezbedni
i naoružani kako su zamišljali, tako da ih, zbog toga,
počinje da spopada neverovatno osećanje niže vrednosti.
Na to, konačno, utiče i činjenica što stvorenja, koja su
do juče bila njihove nesvesne žrtve i predmet njihovih
najsurovijih postupaka, sada najednom imaju pristup u
njihove tajne. Tako pridošlice postaju neželjeni svedoci koji,
iako lišeni mogućnosti da se vrate u svet iz kojeg su došli, s
čuđenjem otkrivaju ideje i osećanja tih stvorenja za koja su
mislili da su krajnje bespomoćna.
 Medutim, sve ovo je samo analiza i, što je još gore,
analiza pomoću reči i pojmova važećih za nas. Zapravo, mi
imamo istu mogućnost da razumemo svet slepih kao i svet
mačaka ili zmija. Mi kažemo: mačke su nezavisne,
aristokratske, prevrtljive i u njih se ne možemo pouzdati. A
svi ti pojmovi, u stvari, imaju relativnu vrednost, jer
pojmove i ljudsko vrednovanje primenjujemo na bićima
koja sa nama nemaju ništa zajedničko. Kao što ljudi nisu u
stanju da zamisle bogove bez izvesnih ljudskih
karakteristika, svejedno koliko groteskno ti bogovi
izgledali: dovoljno je, na primer, setiti se da su grčki bogovi
često prikazivani s rogovima.
 V
A sada ću ispričati kako je na scenu stupio slovoslagač
Selestino Iglesijas i kako sam se našao na velikom tragu.
No, pre toga, želim da kažem ko sam ja, čime se bavim itd.
Zovem se Fernando Vidal Olmos. Rođen sam 24. juna
1911. u mestu Kapetan Olmos, naselju u provinciji Buenos
Ajres, a koje je ime dobilo po mom čukundedi. Visok sam
178 centimetara, težak otprilike 70 kilograma, oči su mi
sivozelene, kosa prava i seda. Osobenih znakova nemam.
Neko bi se mogao zapitati kog đavola dajem ove
podatke o sebi. Međutim, ništa nije slučajno u ljudskom
svetu.
Još kao dete često sam sanjao jedan san: video bih u snu
nekakvog dečaka (a taj dečak, za divno čudo, bio sam ja,
tako da sam posmatrao sebe kao da je posredi neko drugi)
kako se ćutke igra nekakve meni neshvatljive igre.
Posmatrao sam ga pažljivo i pokušavao da otkrijem
značenje njegovih kretnji, pogleda i reči koje je mrmljao.
Iznenada, gledajući me ozbiljno, dečak bi progovarao:
„Posmatram senku ovog zida na podu; ako se ta senka
pomeri, ne znam šta sve može da se dogodi.” Njegove reči
su bile pune nekog suzdržanog, a istovremeno i jezivog
iščekivanja. Tada bih i ja nespokojno počinjao da motrim na
senku. Izlišno je reći da nije reč o običnom pomeranju senke
usled sunčevog kretanja: NE, BILO JE TO NEŠTO DRUGO.
Tako bih i ja grozničavo motrio na senku, dok ne bih
primetio da ona počinje da se lagano ali primetno pomera.
Budio sam se, vičuei i obliven znojem. Šta li je značio taj
san? Šta nagoveštava? Šta simbolizuje? Svake noći bih
legao strahujući od sna. A svakog jutra, čim bih se
probudio, grudi bi mi odahnule kada bih uvideo da sam još
jednom izbegao tu opasnost. Pojedinih noći, medutim,
dolazio bi opet taj strašni trenutak: ponovo bih video
dečaka, zid i senku; opet bi me dečak zloslutno gledao,
ponovo izgovarao one čudne reči i opet bih, posle
grozničavog motrenja na senku, naposletku video kako ona
počinje da se pomera i izobličava. Tada bih se budio u
znoju i vičući.
Taj san me je mučio godinama, jer sam shvatao da, kao
bezmalo svi snovi, sigurno ima skriveno značenje i da je, u
ovom slučaju, svakako nagoveštavao nešto što će mi se
jednog dana neizbežno dogoditi. Dakle, ne znam da li je taj
san bio nagoveštaj kasnijih događaja ili njihov simboličan
početak. Prvi put se to dogodilo pre mnogo godina, kada
sam, s nepunih dvadeset godina, bio na čelu jedne
razbojničke bande (kasnije ću se pobrinuti da ispričam
ponešto o tome). Odjednom sam shvatio da će svekolika
stvarnost početi da se izobličava ukoliko ne budem svu
svoju volju usmerio na to da je zadržim u stabilnom obliku.
Strahovao sam da bi svet koji me okružuje mogao svakog
časa da počne da se pokreće, da se izobličava, najpre lagano
a potom naglo, da se razgrađuje, menja i gubi svaki smisao.
Slično dečaku iz sna, svu snagu sam usredsredio na
posmatranje te senke koja zapravo jeste stvarnost koja nas
okružuje, senke nekog zdanja ili zida. Jednog dana (ležao
sam u svojoj sobi na Aveljanedi, srećom sam) sa užasom
sam primetio da se senka pomera i da moj stari san postaje
stvarnost. Osetio sam vrtoglavicu, izgubio svest i utonuo u
haos; na kraju sam uspeo da se uz grdne napore izbavim, te
sam počeo da povezujem delove stvarnosti koji kao da su
hteli da otplutaju. Nešto kao sidro. Baš to: kao da sam
morao da usidrim stvarnost, ali kao da je taj brod bio
sastavljen iz mnogo delova i kao da ih je najpre trebalo
spojiti, a zatim baciti golemo sidro da ne otplutaju. Na
moju nesreću, taj doživljaj se ponavljao, a pokadšto je bivao
još snažniji. Odjednom bih osetio da počinje klizanje a
potom i rastavljanje. No, pošto sam već razaznavao
simptome, nisam se više tek tako prepuštao kao prvom
prilikom, nego sam odmah počinjao da se iz sve snage
odupirem opasnosti. Ljudi nisu shvatali šta se to dešava sa
mnom, primećivali bi kako se usredsređujem, kako zurim
odsutno i netremice, te su pomišljali da ludim, ne
shvatajući da je u pitanju nešto suprotno, nešto sasvim
suprotno, jer sam zahvaljujući tom naprezanju uspevao da
održim stvarnost na svom mestu i u svom obliku. Ipak,
pokatkad, uprkos svim mojim naporima, stvarnost bi
počinjala da se polagano rastače, da se izobličava, da se
rasteže kao da je od gume: neko lice bi počinjalo da otiče, s
jedne strane bi se naduvao neki balon, oči bi se postepeno
spajale, usta bi se uvećavala do prskanja, a jeziva grimasa
bi izobličavala lice.
Bilo kako bilo, užasavao sam se tih trenutaka: mučila
me je potreba da moj duh bude uvek budan, oprezan,
pažljiv i preduzimljiv. Odjednom sam dobijao želju da me
strpaju u neku ludnicu ne bih li se odmorio, pošto tamo
niko nema potrebu da stvarnost održava onakvom kakva
se smatra da jeste. Kao da bi čovek tamo mogao da kaže (a
zacelo i kaže): „A sada neka se drugi snalaze kako znaju i
umeju!”
Ipak, ono najgore se nije dešavalo oko mene nego u
meni, jer bi moje JA odjednom počinjalo da se izobličava,
da se izdužuje i preobražava. Ime mi je Fernando Vidal
Olmos, i te tri reči znače nešto kao pečat, kao jemstvo da
sam ja „nešto”, nešto vrlo određeno, ne samo po boji očiju,
visini, godinama starosti, mom datumu rođenja, kao i
datumu rođenja roditelja (ukratko, po podacima koji se
nalaze u ličnoj karti), nego po nečem dubljem i
duhovnijem, naime po skupu sećanja, osećanja, misli, koje
u tom „nečemu” održavaju sklop toga „nečega” što se zove
Fernando Vidal Olmos a ne poštar ili mesar. Ali, šta to
sprečava da se u to telo opisano u mojoj bukvici najednom,
usled neke kataklizme, useli duša kakvog vratara ili duh
Markiza de Sada? Da možda ne postoji kakva
neprikosnovena veza između moga tela i moje duše?
Oduvek me zapanjivalo da čovek može da raste, gaji iluzije,
doživljava nesreće, ratuje, duhovno se kvari, menja
mišljenja i osećanja a da ipak i dalje nosi jedno te isto ime:
Fernando Vidal. Ima li to smisla? Ne postoji li možda,
uprkos svemu, izvesna beskonačno rastegljiva nit sa
čudnom sposobnošću objedinjavanja, te tako, uprkos
menama i lomovima, održava identitet mog JA?
Ne znam kako je s drugima. Znam samo da se u meni
taj identitet naglo gubi i to izobličavanje moga JA najednom
dobija ogromne razmere: prostrane oblasti mog duha se
šire (ponekad osećam čak i fizički pritisak u svom telu,
naročito u glavi); kao tihi pseudopodiji, slepi i tajanstveni,
prikradaju se ka drugim oblastima vrste i naposletku ka
drevnim i mračnim zoološkim oblastima. Nekakvo osećanje
počinje da nadolazi i postepeno to prestaje da biva onaj
zvuk iz Igre vilinih konjica koji sam u detinjstvu jedne noći
čuo da neko svira na klavira, zatim postaje nekakva sve
čudnija i glasnija muzika koja se potom pretvara u krike i
vapaje, a naposletku i u jezivo zavijanje, a onda u
zaglušujuću zvonjavu, da bi zatim, što je još čudnije, počela
da prerasta u kiselkast i odvratan ukus u mojim ustima,
kao da mi iz ušiju prelazi u grlo i stomak mi se grči od
mučnine, dok drugi zvukovi, druga sećanja i druga
osećanja podležu sličnim preobražajima. Ponekad
pomišljam da reinkarnacija zaista postoji i da u
najskrovitijim kutovima našega JA spavaju sećanja tih bića
koja su nam prethodila, kao što u nama traju pradavni
ostaci ribe ili gmizavca; u vlasti novog JA i novog tela,
spremne da se prenu i kidišu kada one snage, onaj pritisak,
one žice i zavrtnji što održavaju sadašnje JA, iz nama
nepoznatog razloga olabave i popuste, dakle tada se
razuzdavaju i izlaze na slobodu one zveri i praistorijske
životinje koje još prebivaju u nama. A to što se događa
svake noći, dok spavamo, odjednom postaje neobuzdano i
počinje da nas spopada i u košmarima na javi.
Međutim, dokle god mogu da vladam svojom voljom,
osećam izvesnu sigurnost. Znam da zahvaljujući volji
mogu da isplivam iz haosa i da reorganizujem svoj svet:
moja volja je jaka kada deluje. Najgore je kada osetim da se
moje JA rastače čak i kada je reč o mojoj volji. Kao da mi
volja još uvek pripada, ali ne i oni delovi tela ili sistema koji
je prenose. Ili kao da je telo moje, ali da se „nešto” isprečilo
između mog tela i moje volje. Na primer, želim da
pomerim ruku, ali ruka me ne sluša. Usmerim svu pažnju
na ruku, gledam je, naprežem se, ali primećujem da me ona
ne sluša. Kao da su se pokidale veze između mog mozga i
moje ruke. Često mi se to dešavalo, kao da je naše JA neka
zemljotresom opustošena oblast po kojoj su zinule raseline i
pokidale se telefonske veze. A u takvim okolnostima može
štošta da se dogodi: nema policije, nema vojske. Može da se
desi svakojaka nesreća, svakojaka pljačka ili otimačina. Kao
da moje telo pripada drugom čoveku a ja, nemoćno i nemo,
posmatram kako počinju sumnjivi pokreti i podrhtavanja
što nagoveštavaju nove potrese u tom tuđem predelu, dok
postepeno ali sve snažnije katastrofa ne svlada moje telo, a
naposletku i moju dušu.
Sve ovo pričam da biste me bolje razumeli.
A i zato što bi, u protivnom, mnogi od događaja o
kojima ću pričati bili nerazumljivi i neverovatni. Ali su se,
dobrim delom, desili baš zbog tog pogubnog raskola moje
ličnosti: ne uprkos raskolu, nego upravo zahvaljujući
njemu.
 VI

Moj naum je da se posle moje smrti, od koje me ne deli

mnogo, ovaj Izveštaj nameni i preda kakvoj ustanovi
spremnoj da nastavi istraživanje o ovom do dana današnjeg
neispitanom svetu. Stoga ovaj Izveštaj govori samo o
DOGAĐAJIMA takvima kakvi su se zbili. Po mom
mišljenju, njegova vrednost je u tome što je potpuno
objektivan: želim da govorim o svom iskustvu, kao što bi
istraživač govorio o svojoj ekspediciji po Amazoniji ili
Centralnoj Africi. Mada bih, što je prirodno, mogao često
da se povedem za strašću i mržnjom, naumio sam da sve
opišem tačno i da ne dozvolim da me pomenuta osećanja
zavedu. Doživeo sam strahote, ali baš zbog toga želim da se
držim činjenica, iako te činjenice bacaju neprijatnu svetlost
na moj život. Posle onoga što budem kazao, niko pametan
ne bi mogao pomisliti da je svrha ovog kazivanja da
pobudim simpatije prema sebi.
Evo, naprimer, kao dokaz svoje iskrenosti, navešću
jednu od neprijatnih činjenica: prijatelja nemam niti sam ih
ikada imao. Strasti jesam doživljavao: ali nikada nisam
osetio ljubav ni prema kome, a mislim da je niko nije osetio
ni prema meni.
Održavao sam, ipak, veze s mnogim osobama. Imao
sam „poznanstva”, kako se to dvosmisleno kaže.
A jedan od tih poznanika, važan za ono što predstoji,
bio je mršav i ćutljiv Španac po imenu Selestino Iglesijas.
Sreo sam ga prvi put 1929. godine u predgrađu
Aveljaneda, u anarhističkom centru koji se zvao „Zora”.
Posećivao sam mesta gde su se okupljali anarhisti, jer mi se
po glavi vrzmala pomisao da organizujem razbojničku
bandu, što sam kasnije i učinio. Mada nisu svi anarhisti
razbojnici, čovek je među njima mogao da sretne svakojake
pustolove, nihiliste i, sve u svemu, onu vrstu društvenih
neprijatelja koja me je odvajkada privlačila. Jedan od tih
tipovabio je i Osvaldo R. Podesta, učesnik pljačke Banke
San Martin, koga su za vreme španskog građanskog rata
sami crveni mitraljirali nedaleko od luke Taragona kada je s
mnoštvom novca i nakita pokušao da čamcem klisne iz
Spanije.
Podesta me je upoznao sa Iglesijasom: kao da me je vuk
upoznao s jagnjetom. Jer, Iglesijas je bio jedan od onih
dobroćudnih anarhista nesposobnih muvu da ubiju. Bio je
miroljubiv, vegetarijanac (jer mu se gadilo da živi od nečije
smrti) i gajio ludu nadu da će jednog lepog dana svet
postati zbratimljena zajednica ljudi spremnih da žive u
slozi i slobodi. Taj Novi Svet bi govorio jednim jezikom, a
taj jezik bi bio esperanto. Zbog toga je na jedvite jade
naučio taj jezik, to govorno „ortopedsko pomagalo”, jezik
koji nije samo ružan (što za jedan univerzalni jezik i ne bi
bilo najgore), nego njime ne govori praktično niko (što je za
univerzalni jezik porazno). Tako je, putem pisama, koja je
pisao isplaženog jezika, održavao veze sa ponekom od
petstotinak osoba koje u preostalom delu sveta dele
njegovo mišljenje.
Neobično je, ali često među anarhistima: anđeosko
stvorenje poput Iglesijasa bilo je ipak u stanju da se bavi
krivotvorenjem novca. Video sam ga po drugi put baš u
jednom podrumu u ulici Boedo, gde je Osvaldo R. Podesta
držao svu opremu nužnu za takvu jednu delatnost i gde je
Iglesijas obavljao poverljive zadatke.
U to vreme bilo mu je oko trideset pet godina, bio je
mršav i crnomanjast, onizak, suvonjav, kao i mnogi Španci
što izgledaju kao da su živeli na kraškoj zemlji, takoreći bez
jela, spečeni i sparušeni žestokim letnjim pripekama i
surovim zimskim studenima. Bio je krajnje darežljiv i
širokogrud, nikada pri sebi nije imao prebijene pare (sve
što je zarađivao, i novac koji je falsifikovao, bilo je
namenjeno sindikatu ili mutnim rabotama Osvalda R.
Podeste), uvek bi u svom sobičku davao utočište nekom od
onih gotovana koji se susreću među anarhistima i, mada ne
bi bio kadar da ubije muvu, najveći deo života je proveo po
španskim i argentinskim tamnicama. Iglesijas je, slično
Normi Puljeze, zamišljao da će se sva zla čovečanstva
jednog dana razrešiti zahvaljujući sprezi Nauke i
Uzajamnog Poznavanja. Treba se boriti protiv Mračnih Sila
što stolećima sprečavaju pobedu Istine. Međutim,
Napredak Ideja je neprestan, tako da će, pre ili kasnije,
neizbežno svanuti Zora. U međuvremenu, treba se boriti
protiv organizovanih snaga Države, razobličavati Podvale
Sveštenstva, držati Vojsku na oku i unapređivati Školstvo.
Osnivane su biblioteke u kojima se nisu nalazila samo dela
Bakunjina ili Kropotkina nego i Zolini romani, Spenserove i
Darvinove rasprave, jer im se čak i teorija o evoluciji činila
subverzivnom, te je čudna veza spajala istoriju Riba i
Torbara sa Trijumfom Novih Ideja. U bibliotekama se
mogla naći i Osvaldova Energetika, neka vrsta
termodinamičke biblije u kojoj Boga zamenjuje nekakvo
laičko, ali neobjašnjivo suštastvo po imenu Energija koje,
kao i njegov prethodnik, sve objašnjava i sve može, a ima tu
prednost da je povezano s Napretkom i Lokomotivom.
Muškarci i žene koji su se sretali u ovim bibliotekama
stupali bi potom u potpuno slobodan brak i rađali decu
kojoj bi nadevali imena Svetlanka, Slobodanka, Novoerka
ili Đordano Bruno. U najvećem broju slučajeva, ta deca su,
usled onog poriva koji decu okreće protiv roditelja ili
naprosto usled zamršenog i uglavnom dijalektičkog Hoda
Vremena, izrastala u štrajkbrekere, obične buržuje, pa čak i
žestoke progonitelje Pokreta, kao što je slučaj s čuvenim
komesarom Đordanom Brunom Trentijem.
Kada je izbio španski građanski rat, prestao sam da
viđam Iglesijasa. Kao i mnogi slični njemu, on je otišao da
se bori pod zastavom Iberijske anarhističke federacije.
Godine 1938. prebegao je u Francusku, gde je svakako imao
priliku da proceni bratska osećanja, građana te zemlje i
prednosti Susedstva i Poznanstva nad Daljinom i
Uzajamnim Nepoznavanjem. Odatle je, naposletku, uspeo
da se vrati u Argentinu. Tako sam ga ovde ponovo susreo
nekoliko godina posle one već opisane epizode s čovekom
u podzemnoj železnici. Ja sam bio povezan s jednom
grupom falsifikatora i pošto nam je bio potreban čovek od
poverenja i iskustva, setio sam se Iglesijasa. Tražio sam ga
među starim znancima, među anarhističkim grupama iz La
Plate i Aveljanede. Najzad sam ga pronašao: radio je kao
slovoslagač u štampariji Kraft.
Stekao sam utisak da se znatno izmenio, naročito zbog
toga što je hramao: za vreme rata odsekli su mu desnu
nogu. Bio je suvlji i nepristupačniji nego ikada.
Dvoumio se, ali kada sam mu kazao da je taj novac
namenjen kao pomoć grupi anarhista iz Švajcarske, na
kraju je ipak prihvatio moju ponudu. Njega je bilo lako
ubediti u sve što bi doprinosilo Stvari, svejedno što bi na
prvi pogled izgledalo utopijsko, a naročito ako je bilo
utopijsko. Njegova bezazlenost je bila bezgranična: pa zar
nije radio za jednog takvog pokvarenjaka kao što je
Podesta? Dvoumio sam se na časak koju nacionalnost
anarhista da navedem, ali sam se na kraju odlučio za
švajcarsku, jer je besmislica bila golema. Za normalnog
čoveka verovanje u švajcarske anarhiste značilo bi isto što i
verovanje da pacovi žive u čeličnim bankarskim kasama.
Kada sam se prvi put obreo u Švajcarskoj, imao sam utisak
da nju domaćice čiste temeljno svakog jutra (istresajući,
naravno, prašinu u Italiju). To je na mene ostavilo tako
snažan utisak da sam još jednom razmotrio pitanje
nacionalnih mitova pojedinih zemalja. Anegdote su, u
suštini, istinite, jer se izmišljaju deo po deo, s ciljem da
odgovaraju određenom tipu. Nešto slično se dešava i sa
nacionalnim mitovima koji se stvaraju s ciljem da opišu
dušu neke zemlje. Tada mi je palo na um da legenda o
Viljemu Telu verno izražava švajcarsku dušu: kada je
strelac ustrelio jabuku, pogodivši je usred srede, Švajcarci
su izgubili jedinu istorijsku priliku da imaju veliku
nacionalnu tragediju. Pa šta onda čovek da očekuje od
takve zemlje? U najboljem slučaju, soj časovničara.
 VII

Možete zamisliti koliko je slučajnosti trebalo da bih

konačno stupio u svet slepih: eto, da nisam bio u vezi s
anarhistima, da medu njima nisam pronašao čoveka kakav
je Iglesijas, da Iglesijas nije bio krivotvoritelj novca, pa čak i
da, buduči to, nije doživeo nesreću u kojoj je oslepeo, da...
itd. Čemu nabrajati? Događaji jesu slučajni, ili se čini da su
slučajni, zavisno iz kog ugla posmatramo stvarnost. Ako
pogledamo iz suprotnog ugla, zašto ne bismo pretpostavili
da nam se sve dešava u skladu s nekim višim ciljevima? Još
od ranog detinjstva bio sam obuzet slepima. Dokle moje
pamćenje seže, sećam se da sam uvek nejasno ali uporno
nameravao da jednog dana kročim u njihov svet. Da mi se
pri ruci nije našao Iglesijas, već bih se ja dosetio, našao bih
neko drugo sredstvo, jer sam svu svoju duhovnu snagu
usmerio ka postizanju tog cilja. A kada čovek sebi odlučno
postavi neki cilj u okvirima mogućnosti datog sveta, kada
se pokrenu ne samo svesne snage naše ličnosti nego i one
najjače snage naše podsvesti, tada se oko nas naposletku
obrazuje polje telepatskih snaga koje našu volju nameću
drugim ljudima, pa se tako dešavaju naizgled slučajni
dogadaji; no, ti događaji su determinisani nevidljivim
silama našeg duha. Nakon mog neuspeha sa slepim
čovekom iz podzemne železnice, nekoliko puta sam
pomislio kako bi mi koristio posrednik između dva
kraljevstva, neko ko bi, nesrećnim slučajem ostavši bez
vida, još uvek pripadao, makar na izvesno vreme, svetu nas
koji vidimo, ali koji je istovremeno već zakoračio u onu
drugu oblast. Ko zna da ta pomisao, svakim danom sve
privlačnija, nije najzad toliko ovladala mojom podsvešću
da je počela da deluje, kao što rekoh, u obliku nevidljivog
ali jakog magnetnog polja i uticala da se nekome od onih
koji su se obreli u tom polju dogodi ono što sam tada
najviše želeo: nesrećan slučaj koji bi izazvao slepilo. Kada
razmišljam u kakvim okolnostima je Iglesijas rukovao onim
kiselinama, prisećam se da je do eksplozije došlo odmah po
mom ulasku u laboratoriju. Sećam se da sam odnekuda
pomislio da će doći do eksplozije ukoliko Iglesijas pride
Bunsenovom plameniku. Da li je to bilo predosećanje? Ne
znam. Ko zna da ona nesreća nije unekoliko bila posledica
moje želje i da taj događaj – koji će kasnije izgledati kao
svojevrsna pojava ravnodušnog materijalnog sveta – nije
bio tipičan fenomen sveta u kome nastaju i razvijaju se naše
najmračnije opsesije? Ni meni taj događaj nije potpuno
jasan, jer sam tada prolazio kroz jedno od onih razdoblja
kada mi je življenje predstavljalo grdnu muku, kada sam se
osećao kao kapetan broda u oluji, dok uraganski vetrovi
brišu palubom, dok brodski trup škripi pod naletima
tajfuna, a ja nastojim da sačuvam bistar um ne bih li sve
sačuvao na svom mestu i upinjem se da održim kurs broda
koji se, obavijen tamom, naginje pod nasrtajima pobesnelih
valova. Zatim bih se sručivao na ležaj, bez volje i s velikim
prazninama u pamćenju, kao da je moju dušu opustošila
oluja. Danima sam dolazio sebi, a sećanja na bića i događaje
iz stvarnog života iskrsavala bi ili izranjala postepeno,
sećanja sumorna i tužna, smušena i siva, dok se
istovremeno voda polako smirivala.
A kada bi ta razdoblja najzad prošla, vraćao sam se
uobičajenom življenju, kao kroz maglu se prisećajući svog
pređašnjeg života. Tako mi se postepeno iz sećanja pojavio
Iglesijas i na jedvite jade sam uspeo da nekako
rekonstruišem događaje koji su doveli do eksplozije.
 VIII

Prvim rezultatima prethodio je dug proces, jer – kako se

može i zamisliti – taj međuprostor između dva sveta
prepun je dvosmislenosti, lutanja i nejasnoća. S obzirom na
tajanstvenu i jezivu prirodu sveta slepih, razumljivo je da
niko ne može da stupi u taj svet ako prethodno nije doživeo
čitav niz promena.
Pomno sam pratio taj proces i od Iglesijasa sam se
odvajao jedino kada sam morao: to mi je bila najpouzdanija
prilika da kročim u zabranjeni svet i nisam želeo da je
proćerdam zbog kakve grube greške. Zato sam nastojao da
budem pored njega što duže, ali da time ipak ne pobudim
sumnju. Brinuo sam se o njemu, čitao mu Kropotkina,
govorio mu o Uzajamnoj Pomoći, ali sam nadasve
posmatrao i čekao. U svojoj sobi sam postavio ogroman
plakat, vidljiv sa uzglavlja mog kreveta, a na njemu je
pisalo:
POSMATRATI

ČEKATI

Govorio sam sebi: pre ili kasnije, ONI moraju da se

pojave. U životu tek oslepelog čoveka mora da postoji
trenutak kada ONI dolaze po njega. Međutim, taj trenutak
(govorio sam zabrinuto sebi), taj trenutak ne mora da bude
posebno upadljiv. Naprotiv, on može da izgleda kao nešto
sasvim uobičajeno i svakodnevno. Valjalo je paziti na
svaku, ma i najmanju pojedinost, motriti na svakoga ko bi
mu prišao, koliko god na prvi pogled ne izgledao sumnjiv,
a naročito ukoliko bi izgledao sumnjiv, tada je valjaio
otvarati pisma i prisluškivati telefonske razgovore itd. Kao
što se vidi, program je bio ubitačan i zamršen kao lavirint.
Dovoljan je samo jedan detalj i da se zamisli u kakvoj sam
groznici živeo tih dana: neko drugi iz pansiona mogao je,
mirne duše, da bude posrednik Sekte; a ta individua je
mogla da se sastaje sa Iglesijasom u trenucima kada nisam
imao načina da motrim na njega. Mogla je čak da ga sačeka
u kupatilu. Dok sam u dugim nočima mozgao u svojoj sobi,
razradio sam plan osmatranja do takvih tančina da bi mi za
njegovo ostvarenje bila potrebna čitava špijunska
organizacija kakva je, recimo, neophodna jednoj zemlji za
vreme rata, pri čemu se uopšte ne umanjuje opasnost od
kontrašpijunaže. Jer, kao što je dobro poznato, svaki špijun
može da bude dvostruki špijun, a te opasnosti niko nije
pošteđen. Sve u svemu, posle dugotrajnih analiza, kada mi
se činilo da sam na rubu ludila, pojednostavljivao bih
planove i svodio ih na ono što sam mogao da uradim.
Trebalo je da postupam temeljno i strpljivo, odvažno i
oprezno: moje neslavno iskustvo sa tipom koji je prodavao
fišbajne naučilo me je da ništa neću postići ako izaberem
najkraći put i frontalni napad.
Napisao sam reč „odvažno”, ali sam isto tako mogao da
napišem reč „strepeći”. A sve zbog toga što me je mučila
sumnja da me je, posle dogodovštine s onim tipom, Sekta
podvrgla najstrožem nadzoru i motrenju. A i zato što sam
smatrao da su sve mere opreza nedovoljne. Evo jednog
primera: dok bih se pravio da čitam novine u kafanici u
ulici Paso, munjevito bih podizao pogled, nastojeći da
iznenadim konobara Huanita, ne bih li zapazio kakav
sumnjiv izraz na njegovom licu, kakav sjaj u očima ili
crvenilo na njegovim obrazima. Zatim bih ga pozvao da
priđe. „Huanito”, govorio bih mu ukoliko nije pocrveneo,
„zbog čega crvenite?” Naravno, on bi to poricao. Ipak, i to
je bilo odlično iskušavanje: ako bi poricao ne crveneći, to bi
poprilično govorilo u prilog njegovoj nevinosti; ako bi, pak,
pocrveneo, to bi bio znak za uzbunu. Mada, naravno, to što
on ne bi pocrveneo na moje pitanje nije značilo nepobitan
dokaz da nije upleten u zaveru (stoga sam napisao
„poprilično”), jer dobar špijun ne sme imati takve mane.
Sve ovo bi moglo da se shvati kao znak manije gonjenja,
ali kasniji događaji su POKAZALI da moje nepoverenje i
sumnje nisu, nažalost, bili tako besmisleni kao što bi neko
neupućen pomislio. Zašto sam se ipak izlagao opasnosti i
približavao rubu ponora? Zbog toga što sam računao s
neizbežnom nesavršenošću stvarnog sveta: od nje valjda
nije pošteđena ni služba slepih za obaveštavanje i
špijunažu. Računao sam i sa nečim što je bilo logično
pretpostaviti: među slepima mora da postoje mržnje i
antipatije, kao što postoje, uostalom, u svakoj grupi
smrtnika. Ukratko, mislio sam da se poteškoće sa kojima
čovek može da se suoči prilikom istraživanja tog sveta neće
mnogo razlikovati od teškoća na koje je jedan engleski
špijun za vreme rata mogao da naiđe u hitlerovskom
režimu, tako sistematičnom ali punom pukotina i mržnji.
Uprkos tome, problem je bio dvostruko složen. Jer, kao
što se moglo i očekivati, počela je da se menja Iglesijasova
narav; mada je ovde pre bila reč o promeni „vrste” ili
„zoološkog stanja” nego o promeni njegove naravi.
Otprilike kao kada bi, usled kakvog eksperimenta s
genima, jedno ljudsko stvorenje počelo polako ali
nepovratno da se pretvara u slepog miša ili guštera a da
(što je još užasnije) spoljašnjim izgledom uopšte ne odaje
tako duboku promenu. Nalaziti se noću sam u zaključanoj i
mračnoj sobi, a znati da se u njoj nalazi i slepi miš, svakako
je jezivo, naročito kada se čuje letenje tog krilatog pacova i
kada (što je već nepodnošljivo) osetimo da je u svom
odvratnom nečujnom preletu okrznuo naše lice. Koliko li
tek užasnije može da bude to osećanje kada životinja ima
ljudsko obličje! Te tanane promene, koje je Iglesijas
doživljavao, možda su drugima mogle promaći, ali ne i
meni koji sam budno i sistematično motrio na njega.
Svakim danom je postajao sve nepoverljiviji. A to je bilo
prirodno: još nije bio u pravom smislu reči slep čovek,
obdaren sposobnošću da se kreće kroz tamu i s izoštrenim
čulom sluha i dodira svojstvenim slepima; ali više nije imao
vid običnog čoveka. Stekao sam utisak da se on osećao
izgubijenim: nije imao slvarno osečanje razdaljine, pravio je
kinestetičke greške, sudarao se s predmetima, posrtao,
rušio čašu dok bi je napipavao rukama. To bi ga razbesnelo,
mada mu ponos nije dozvoljavao da to pokaže.
– Ne mari, Iglesijase – govorio bih mu ja, umesto da
oćutim i da se pravim nevešt.
Time bi se opet pojačavao njegov bes, a pokreti bi mu
postajali još nespretniji, čemu sam upravo i težio.
Iznenada bih zaćutao i puštao ga da takoreći utone u
tišinu. A za slepog čoveka potpuna tišina je isto što i za nas
zastrašujući ponor koji nas deli od preostalog sveta. On
tada ne zna gde je ni šta će, sve njegove veze sa spoljašnjim
svetom gube se u toj tami koju za slepe ljude znači potpuna
tišina. Mora da osluškuje svaki šum, jer opasnost vreba sa
svih strana.
U tim trenucima, slepi ljudi su usamljeni i nemoćni.
Obično kucanje nekog sata za njih može da bude kao
slabašna svetiost u daijini, ona svetlost koju u bajkama
preplašeni junak ugleda kada je već mislio da je zalutao u
šumi.
Onda bih ja jednim prstom lagano, bajagi slučajno,
kucnuo o sto ili stolicu i istog trena bih primetio kako
Iglesijas naglo i s neurotičnom zebnjom usmerava čitavo
svoje biće u pravcu tog kucanja. Usred svoje samoće,
možda se pitao: „Šta li Vidal smera? Gde li je? Zašto ćuti?”
 Zaista je prema meni bio vrlo podozriv. To podozrenje
je raslo iz dana u dan, a posle tri nedelje, pre nego što će se
završiti njegov preobražaj, ono je postaio nepremostivo.
Ukoliko moje teorije nisu bile pogrešne, jedan znak je
trebalo da obeleži Iglesijasovo konačno stupanje u novo
kraljevstvo, njegovo potpuno preobražavanje: gađenje koje
su u meni izazivali slepi. Međutim, ni to gađenje,
užasavanje ili fobija ne javljaju se odjednom. Iskustvo me
uči da se i to dešava postepeno, dok se jednog dana ne
nađemo pred svršenim činom od koga nam se diže kosa na
glavi: pred nama se nalazi slepi miš ili gmizavac. Sećam se
tog dana. Još dok sam prilazio sobi u pansionu u kome je
Iglesijas živeo posle nesreće koja ga je snašla, osetio sam
nelagodnost i sve veći strah, tako da sam na časak oklevao
pre nego što ćupokucati. Aonda sam, skoro drhteći,
povikao: „Iglesijase”, na šta mi je NEŠTO odgovorilo:
„Uđite”. Otvorio sam vrata i u pomrčini (jer nije palio
svetlost dok je bio sam) osetio disanje novog čudovišta.
 IX

Međutim, pre nego što će nastupiti taj presudni čas, pre

nego što će se Iglesijas sasvim preobraziti, dogodilo se
štošta što treba da ispričam, jer su mi ti događaji omogućili
da uđem u svet slepih. Bio sam poput onih očajnih
glasonoša što u ratu treba na motociklu da pređu preko
mosta za koji znaju da svakog trena može odleteti u
vazduh. Jer, ja sam video kako se sudbonosni trenutak
približava i trudio sam se da požurim. Ponekad sam
pomišljao da ipak neću stići pravovremeno i da će
neprijatelj razneti most pre nego što ja, u ludačkoj vožnji,
uspem da pređem preko provalije.
U sve većoj groznici gledao sam kako prolaze dani.
Činilo mi se da Iglesijasov unutarnji proces ima svoj
neumitan tok i nisam video nikakav znak koji bi ukazivao
da su se ONI pojavili. Kao besmislenu, odbacio sam
pretpostavku da slepi možda nisu saznali da je neko
izgubio vid i da, prema tome, oni treba da pronađu tog
novog člana i pripoje ga Sekti. Međutim, kako su dani
prolazili a ništa se nije događalo, moj nemir je rastao i
naveo me da još jednom pomislim na tu pretpostavku i još
neke, takođe besmislene; kao da su mi emocije najednom
pomutile razum i, štaviše, učinile da zaboravim sve što sam
već znao o Sekti. Istini za volju, možda su emocije pogodne
za pisanje stihova ili komponovanje muzičkih dela, ali su
pogubne za stvari koje se tiču čistog razuma.
Postidim se kada se setim kakve su mi gluposti padale
na pamet kada sam počeo da strahujem da neću uspeti da
pređem preko mosta. Išao sam čak dotle da sam
pretpostavio da bi jedan oslepeo čovek mogao da ostane
kao ostrvce usred beskrajnog, ravnodušnog okeana. Hoću
da kažem: šta bi se dogodilo s čovekom koji bi, poput
Iglesijasa, oslepeo nesrećnim slučajem i koji, zbog svoje
naravi, ne bi želeo niti tražio da se poveže s drugim slepim
ljudima? S čovekom koji, zbog mržnje prema ljudima,
malodušnosti ili stidljivosti ne želi da stupi u vezu s tim
društvima koja su vidljive (i površinske) manifestacije
zabranjenog sveta: s Bibliotekom za Slepe, Horovima itd.?
Šta bi, naizgled, moglo da spreči čoveka kao što je Iglesijas
da ostane po strani, da ne potraži nego čak i da izbegava
društvo ljudi srodnih sebi? Zavrtelo mi se u glavi kada sam
pomislio na tu budalaštinu (jer i budalaštine mogu da nas
uzbude). Pomislio sam: Iglesijas mora da se zaposli,
siromašan je, ne može tek tako da krade bogu dane. Kako
slep čovek zaraduje za život? Mora da iziđe na ulicu i da
radi ponešto od onoga što rade ostali slepi: da prodaje
češljeve i drangulije, fotografije popularnih pevača,
famozne fišbajne, ukratko, nešto što će ga učiniti uočljivim i
kad-tad mu otvoriti vrata Sekte. Pokušao sam da ubrzam
taj proces, nagovarajući ga da započne kakav poslić.
Oduševljeno sam mu govorio o fišbajnima i o tome koliko
bi mogao da zarađuje u podzemnoj železnici. Budućnost
sam mu predstavljao u ružičastim bojama, ali je Iglesijas
nepoverljivo ćutao.
– Ostalo mi je još nešto novaca. Kasnije ćemo već videti.
Kasnije! Ta reč me je bacila u očajanje. Pominjao sam
mu da prodaje novine u kiosku, ali ga ni to nije
oduševljavalo.
Preostalo mi je da čekam i da ga posmatram, sve dok ga
nužda ne natera da iziđe.
Ponavljam da se stidim što sam iz straha bio do te mere
blesav, Kako sam, pri zdravom razumu, mogao da
pretpostavim da bi trebalo da slovoslagač otvori kiosk s
novinama pa da Sekta tek onda sazna za njega? A šta je s
ljudima koji su bili prisutni kada su izneli unesrećenog
Iglesijasa? Šta je s bolničarima i lekarima u bolnici? Sve sam
to smetnuo s uma. A da i ne govorimo o Sektinim moćima,
o njenom ogromnom i složenom sistemu obaveštavanja i
špijunaže, koji kao kakva beskrajna nevidljiva paučina
obavija svet. Moram reći da sam, posle nekoliko
nespokojnih noći, ipak došao do zaključka da su sve te
pretpostavke besmislene i da ne postoji ni najmanja
mogućnost da Iglesijas bude napušten ili prepušten sebi.
Jedino sam strepeo da bi ONI mogli da s njim stupe u vezu
kada za mene bude prekasno. Ali tu nisam mogao ništa da
učinim.
Pošto nisam mogao da sve vreme budem uz njega,
potražio sam način kako da ipak bude pod prismotrom.
Preduzeo sam sledeće mere:
1. Tutnuo sam pozamašnu svotu novca gazdarici
pansiona, izvesnoj gospođi Ečepareborda, koja mi se,
srećom, učinila kao poprilično zaostala i ćaknuta. Zamolio
sam je da pripazi na Iglesijasa i da mi skrene pažnju na sve
što se bude odnosilo na slovoslagača, a kao razlog za moje
staranje, naravno, naveo sam njegovu invalidnost.
2. Zamolio sam slovoslagača da ništa ne preduzima dok
me prethodno ne obavesti, jer sam želeo da mu se nađem u
svakoj prilici. Nisam mnogo verovao u ovu varijantu, jer
sam, s razlogom, mislio da će se on svakim danom sve više
otuđivati od mene i da će njegovo nepoverenje prema meni
neizbežno rasti.
3. Trudio sam se da u najvećoj meri budno motrim na
svaki njegov korak, ukoliko bi mu palo na pamet da iziđe,
ili na ljude koji bi eventualno mogli da mu priđu. Njegov
pansion se nalazio u ulici Paso. Srećom, na dvadesetak
koraka od njega nalazio se jedan kafe u kome sam mogao,
kao toliki dokoličari, da satima sedim, praveći se da čitam
novine ili da razgovaram s konobarima s kojima je trebalo
da se sprijateljim. Bilo je leto i, sedeći pored otvorenog
prozora, mogao sam da motrim na ulaz u pansion.
4. Koristio sam Normu Gladis Puljeze, s dvostrukim
ciljem: da ne pobudim sumnje koje može da izazove
usamljen čovek ako neprekidno motri, kao i da razgovore o
fudbalu i politici garniram s onim malim uživanjem koje
sam nalazio u tome da kvarim nastavnicu.
 X

Narednih pet dana bio sam u grdnom očajanju. Šta sam

mogao da radim osim da razmišljam, ćaskam s konobarima
i da listam novine i časopise? Naslađivao sam se čitajući
dve stvari koje su me oduvek očaravale: male oglase i
policijsku hroniku. To su bile jedine stvari koje sam čitao od
svoje dvadesete godine, jer jedino one osvetljavaju ljudsku
prirodu i velike metafizičke probleme. U šestom izdanju
piše: U NASTUPU LUDILA, SEKIROM UBIO ŽENU I
ČETVORO DEČICE. Ništa ne znamo o tom čoveku, osim
da se zove Domingo Salerno, da je bio marljiv i pošten, da
je držao nekakvu radnjicu u Vilja Luganu i da je obožavao
ženu i decu. I, eto, odjednom ih iskasapljuje. Duboka
zagonetka! Osim toga, čitanje kriminalističke rubrike
ostavlja na čitaoca snažan utisak; istinitosti, za razliku od
izjava političara koje se mogu pročitati u istim novinama!
Svi ti političarčiči izgledaju kao medunarodne varalice,
probisveti i prevaranti, prodavci vodica za kosu i vašarski
zabavljači! Kako čovek može da poredi jednog od tih
obmanjivača sa neiskvarenim stvorenjem poput Salerna?
Uzbuduju me i oglasi: POBEDNICI SUTRAŠNJICE
ŠKOLUJU SE NA AKADEMIJAMA „PITMAN”. Dvoje
mladih, mladić i devojka, ozarenih lica drže se za ruke i,
nasmejani i blistavi, koračaju ka Sutrašnjici. U drugom
oglasu vidi se pisaći sto a na njemu dva telefona i jedan
interfon; fotelja je prazna i spremna da vas primi, a iz
telefona izlaze svetleće strelice. Ispod piše: OVO MESTO
VAS OČEKUJE. Svojom demagogijom privlači me oglas
Optike Podesta: VAŠE OČI ZASLUZUJU ONO ŠTO JE
NAJBOLJE. Reklame za kreme za brijanje sročene su u
obliku pričica s naravoučenijem. Na prvoj slici, Pedro,
vidno obrastao u bradu, poziva Mariju Kristinu da zapleše
s njim; na drugoj slici, u krupnom planu, vidi se zbunjeno
Pedrovo lice, a na licu Marije Kristine zapaža se izraz
duboke neprijatnosti. Ona pleše, ali se trudi da svoje lice
odmakne što dalje od Pedrovog; na trećoj slici, ona
saopštava svojoj prijateljici: „Bože, kako je Pedro odbojan s
tom bradom!”, a ova joj uzvraća: „Zašto mu to već jednom
ne kažeš?”; na sledećoj slici, Marija Kristina joj odgovara da
se ne usuđuje, ali da bi možda ona, njena prijateljica, mogla
da to poveri svom momku, a da ovaj opet to prenese Pedru;
na pretposlednjoj slici, doista, vidi se kako prijateljičin
momak nešto došaptava Pedru; a na poslednjoj slici vide se
u prvom planu Pedro i Marija Kristina kako plešu srećni i
nasmejani: sada je on savršeno obrijan kremom
PALMOLIVE. A ispod piše: ZBOG ZLOSREĆNOG
NEMARA MOGLI STE DA IZGUBITE SVOJU DEVOJKU.
Postoje i varijante: na jednoj slici, recimo, tip gubi
izvanrednu priliku za zaposlenje; na drugoj, opet, nikada
ne napreduje u poslu: u dnu velike dvorane s mnoštvom
pisaćih stolova i službenika, medu kojima je lako zapaziti
neobrijanog Pedra, jedan šef ga posmatra, poizdalje, sa
izrazom odbojnosti i nezadovoljstva. Zatim, dezodoransne
kreme: vereništva, nameštenja u odličnim preduzećima,
pozivi na zabave, sve to možete proćerdati ukoliko niste
upotrebili ODORONO.
Reklame na kojima se vide gospoda sportskog izgleda,
dobro očešljana i nasmejana, ali istovremeno odlučna i
stamena, s velikim i četvrtastim vilicama kao u Supermena:
ta gospoda udaraju pesnicom o sto na kome ima mnogo
telefona, i nevidljivom sramežljivom sagovorniku
dovikuju: USPEH VAM JE NADOHVAT RUKE! Na drugoj
slici, Supermen ne udara pesnicom o sto, nego odlučno
upire kažiprstom u čitaoca novina, malodušnog i lenjog,
koji neprekidno traći svoje Vreme i svoje izvanredne
Sposobnosti, pa mu veli: ZARADITE PET HILJADA
PESOSA MESEČNO U ČASOVIMA DOKOLICE,pozivajući
ga da odmah popuni kupon i da ga pošalje na naznačenu
adresu.
Žilav, Mister Atlas pokazuje svoje snažne mišiće i
upućuje poziv svim slabotinjama širom sveta: za sedam
dana primetićete Napredak ukoliko se posvetite svom telu
sa željom da budete građeni kao i sam Mister Atlas. Pa lepo
piše: LJUDI SE DIVE ŠIRINI VAŠIH PLEĆA VI ĆETE
OSVOJITI NAJLEPŠU DEVOJKU I DOBITI NAJBOLJI
POSAO!
Međutim, sve je to luk i voda u poređenju s Reader’s
Digest-om za buđenje Optimizma i Dobrih Osećanja. Jedan
članak gospodina Frenka I. Endrjua, pod naslovom Kada se
sastanu hotelijeri, počinjao je ovako: „Upoznavanje sa
istaknutim hotelijerima koji su došli u SAD kao
predstavnici svojih kolega iz hispanoameričkih zemalja bio
je za inene jedan od najdirljivijih trenutaka u životu”. A
zatim na stotine članaka s ciljem da vrate volju i duh
siromašnima, gluvonemima, leproznima, ćopavima,
edipovcima, gluvima, slepima, nemima, gluvonemima,
epileptičarima, tuberkuloznima, bolesnima od raka,
oduzetima, makrocefalima, mikrocefalima, neurotičarima,
deci ili unucimabesnih ludaka, dustabanlijama,
astmatičarima, bedacima i mentalno zaostalima,
mucavcima, tipovima kojima bazdi iz usta, nesrećnima u
braku, reumatičarima, slikarima koji su izgubili vid,
vajarima koji su izgubili ruke, muzičarima koji su ogluveli
(pomislite na Betovena!), atletama koji su u ratu ostali
paralizovani, žrtvama bojnih otrova iz Prvog rata, ružnim
ženama, deci sa zečjom usnom, šunjavima, stidljivim
prodavcima, izuzetno visokim osobama, izuzetno niskim
(gotovo patuljcima), ljudima sa preko 200 kg, itd. Naslov: S
PRVOG POSLA SU ME IZBACILI NAGLAVAČKE; NAŠA
ROMANSA JE POČELA U LEPROSARIJUMU; ŽIVIM
SREĆNO SA SVOJIM RAKOM; IZGUBIO SAM VID, ALI
SAM DOBIO ČITAVO BOGATSTVO; VAŠA GLUVOĆA
MOŽE DA BUDE PREDNOST itd.
Po izlasku iz kafea i nakon svoje noćne posete
pansionu, zastao sam na Trgu Onse i zagledao se u veliki
plakat što je reklamirao rezance „Sveta Katarina”. Mada se
ne sećam ko je bila sveta Katarina, pomislio sam da je
najverovatnije umrla mučeničkom smrću, jer pravi sveci
kao po zadatku gotovo uvek umiru mučeničkom smrću. To
im dode kao neki zanat. Tada bi mi se nametala misao o
onoj karakteristici ljudskog života, naime da onaj koji je bio
raspet ili živ odran, eto, vremenom postaje marka nekih
rezanaca ili konzervi.
 XI

Verovatno zato što je bila kivna na mene, Norma je

jednog dana banula u kafe u pratnji nekakve
muškobanjaste spodobe po imenu Ines Gonsales Iturat. Bila
je to ogromna i vrlo snažna žena, s primetnim brkovima,
sedokosa, obučena u kostim strogog kroja, a na nogama je
imala muške cipele. Da nije bilo njenih pozamašnih grudi,
čovek je, letimično je pogledavši, mogao da pogreši i da joj
se obrati sa „gospodine”. Bila je energična i odlučna,
očevidno je potpuno vladala Normom.
– Ja vas poznajem – rekoh.
– Mene? – bubnu ženetina iznenađeno i razdraženo,
kao da je ta mogućnost uvredljiva, jer joj je Norma,
naravno, štošta natrućala o meni.
Meni se zaista činilo da sam je negde već video, ali sam
tek na kraju tog nezgodnog susreta (morao sam da motrim
na broj 57 iza njene telesine) razjasnio tu malu zagonetku.
Norma je tako grozničavo žudela da među nama
dvoma izbije čarka: Normini česti porazi sa mnom naveli
su je da unapred likuje pri pomisli na nekakvu moju
raspravu sa tim atomičarem, u kojoj ću neizbežno doživeti
poraz. Ali, moje misli su bile drugde, jer nisam smeo da
gubim iz vida broj 57, te nisam ispoljavao ni najmanje
zanimanje da se upustim u raspravljanje sa tom trupinom.
Na nesreću, nisam mogao da tek tako ustanem i odem, kao
što bih učinio u bilo kojoj drugoj prilici.
Normine grudi su se nadimale i splašnjavale kao
kovački mehovi.
 – Već sam ti rekla da je Ines bila moja profesorka
istorije.
– Jesi – uljudno sam se složio.
– Mi, cure kojima je ona predavala, mi smo tako složne i
povezane, a Ines nam je mentor.
– Odlično – rekao sam istim tonom.
– Razgovaramo o knjigama, posećujemo izložbe, idemo
na predavanja.
– Vrlo dobro.
– Odlazimo na studijska putovanja.
– Sjajno.
Kipela je od besa. Onda je, gotovo van sebe, dodala:
– Sada sa njom i profesorom Romerom Brestom
posećujemo slikarske izložbe.
Ošinula me je pogledom koji je bljuvao vatru, očekujući
da nešto zucnem. Učtivo procedih:
– Nema šta, to vam je dobra ideja!
Maltene je zaurlala:
– Ti misliš da žene treba samo da rintaju, da ribaju
podove, peru sudove i paze kuću.
Uto je neki tip zastao ispred broja 57, ali kada je
pažljivije pogledao broj, produžio je do sledećeg ulaza.
Smirivši živce, zamolio sam je da ponovi poslednju opasku,
jer je nisam dobro čuo. Na to se ona još više razbesnela.
– Naravno – viknula je. – Ti me čak i ne slušaš. Eto
koliko te zanima moje mišljenje.
– Veoma me zanima.
– Lažljivče! Nebrojeno puta si mi rekao da se žene
razlikuju od muškaraca!
– Pa to je razlog više da me zanimaju njihova mišljenja.
Čoveka uvek kopka ono što je drukčije ili nepoznato.
– Dakle, priznaješ da je za tebe žena ipak nešto sasvim
drukčije od muškarca!
 – Ne treba se uzbuđivati zbog nečega što je tako
očigledno, Norma.
Profesorka istorije pratila je scenu s podrugljivim
izrazom na licu, nesumnjivo upozorena da sam ja nazadan
tip. Odjednom se umeša:
– Zar zaista mislite?
– Šta, zar zaista mislim? – upitah nevino.
– Da je razlika između muškarca i žene očigledna –
odgovorila je, jetko naglasivši poslednju reč.
– Svi se slažu da između muškarca i žene postoje očite
razlike – objasnio sam joj sasvim smireno.
– Nisam na to mislila – uzvrati nastavnica s ledenim
besom u glasu. – A i vi to dobro znate.
– Na to? Na šta to niste mislili?
– Na pol, što je vama dobro poznato – odbrusi ona.
Bila je kao oštar i dezinfikovan nož.
– A zar mislite da je to malo? – upitah.
Postajao sam raspoloženiji. Uostalom, njih dve su mi
olakšavale čekanje. Samo mi je i dalje smetao onaj nejasni
utisak da sam profesorku negde već video, ali nisam
mogao da se setim gde.
– Nije to ono najvažnije! Ja mislim na nešto drugo, na
duhovne vrednosti. Razlike koje vi muškarci vidite između
nečeg što uradi muškarac i onog što uradi žena tipične su
za zaostalo i nazadno društvo.
– Ah, shvatam – uzvratih sasvim smireno. – Za vas
žene, za vas je razlika između uterusa i falusa mučno
breme iz Mračnih Vremena. Nestaće zajedno sa
osvetljenjem na gas i nepismenošću.
Nastavnica se zacrvenela: te reči nisu u njoj izazvale
samo bes nego i stid, ali ne samo puko izgovaranje reči kao
uterus ili falus (one su bile iz naučnog rečnika, tako da nisu
mogle da je postide više od reči „neutron” ili „lančana
reakcija”), nego zato što su u njoj izazvale nelagodu kakvu
bi u profesoru Ajnštajnu moglo da izazove pitanje o radu
njegovih creva.
– To je čista fraza – reče ona nabusito. – Neosporno je
da žena može danas da se takmiči sa muškarcem u svakom
poslu. A to je baš ono što vas, muškarce, izvodi iz takta.
Pogledajte delegaciju američkih žena koja je upravo
doputovala: među njima se nalaze tri direktorke teške
industrije.
Na to me Norma, koja je bila vrlo ženstvena, pogleda
likujući: šta sve nije u stanju da učini osećanje mržnje! Ta
ženska čudovišta su je na izvestan način svetila za njenu
potčinjenost u krevetu. Razvoj metalurške industrije u
Sjedinjenim Državama ublažavao je unekoliko krike koje je
ispuštala u orgazmu, kao i zanos njenog bezuslovnog
predavanja. Jenkijevska petrohemija je bila protivteža
njenom ponižavajućem položaju.
Ruku na srce: sećam se da sam. listajući novine,
primetio vest o dolasku te troupe.
– Ima i žena boksera – primetih. – Pa ako vas ta
čudovišnost ohrabruje...
– Vi nazivate čudovišnošću to da jedna žena postane
član uprave neke velike industrije?
Ponovo sam bio prinuđen da pogledom, preko atletskih
ramena gospođice Gonsales Iturat, pratim jednog
sumnjivog prolaznika. Taj moj pokret, savršeno razumljiv,
naprosto je razbesneo tu preispoljnu rospiju.
– Vama izgleda čudovišno i to što se u nauci pojavio
takav genije kao što je madam Kiri? – tresnu ona,
podmuklo žmirkajući očima.
Više nije bilo vrdanja.
– Genije – objasnih joj poučitelnim i mirnim tonom – to
je onaj ko otkrije identičnost među protivrečnostima. Vezu
između stvari koje naizgled nemaju međusobnih veza.
Onaj ko otkrije istovetnost u različnosti, stvarnost u
prividu. Onaj ko otkrije da su kamen koji pada i Mesec koji
ne pada zapravo jedan te isti fenomen.
Nastavnica je pratila moje izlaganje s podragljivošću u
čkiljavom pogledu, kao što učiteljica odmerava đačića koji
lupeta koještarije.
– A zar je malo to što je madam Kiri otkrila?
– Madam Kiri, gospođice, nije pronašla zakon o poreklu
vrste. Krenula je s puškom u lov na tigrove, a nabasala je na
dinosaurusa. Po tome merilu, genije bi bio isto tako i onaj
prvi mornar koji je ugledao Rt Horn.
– Možete vi da govorite koliko vam drago, gospodine,
ali pronalazak madam Eliri predstavlja revoluciju u nauci.
– Ako vi krenete u lov na tigrove, a naiđete na kentaura,
takođe ćete izazvati revoluciju u zoologiji. Ali to ipak nije
ona vrsta revolucije koju izazivaju geniji.
– Po vašem mišljenju, ženi nema pristupa nauci.
– Ne, zar sam tako nešto rekao? Osim toga, hemija je
slična kuhinji.
– A filozofija? Vi biste zabranili devojkama upis na
filozofski fakultet.
– Ne, ne bih. Zašto? Nauditi neće NIKOME. Osim toga,
tamo će naći momka i udati se.
– A filozofija?
– Neka studiraju, ukoliko žele. Neće im biti zgorega. Ali
im bogme neće ni previše koristiti. Ništa im neće pomoći.
Sem toga, nema nikakve opasnosti da će postati filozofi.
Gospođica Gonsales Iturat ciknu:
– A znate li zašto? Zato što im ovo apsurdno društvo ne
pruža iste mogućnosti kao i muškarcima!
– Kako to? Zar nismo kazali da ih niko ne sprečava da
se upišu na filozofski fakultet? Štaviše: čujem da ta
ustanova vrvi od žena. Niko im ne zabranjuje da
filozofiraju. Nikada ih niko nije sprečavao da misle, ni u
svojoj kući niti izvan nje. Možemo li ikoga sprečiti da misli?
A filozofija traži samo glavu i volju za razmišljanjem. Tako
je danas, tako je bilo i u doba Grka, tako će biti i u XXX
veku. Društvo bi eventualno moglo da osujeti neku ženu
da objavi knjigu iz filozofije. Recimo, pribegavajući
podsmehu, bojkotu, sve u svemu nečemu slično tome. Ali,
molim vas, sprečiti je da misli? Može li ijedno društvo da
suzbije predstavu o platonskom svetu u glavi jedne žene?
Gospođica Gonsales Iturat je planula:
– Sa ljudima poput vas, znajte, u svetu ne bi bilo
napretka.
– A po čemu zaključujete da je svet napredovao?
Prezrivo se osmehnula.
– Naravno, stići u Njujork za dvadeset časova nije
napredak.
– Ne vidim zaista da je nekakva prednost stići tako brzo
u Njujork. Što kasnije, to bolje. Sem toga, inislio sam da vi
govorite o duhovnom napretku.
– O svemu, gospodine. Taj primer sa avionom nije uzet
slučajno: avion je simbol opšteg napretka. Pa i etičke
vrednosti. Nemojte mi reči da čovečanstvo danas nije na
višem moralnom stepenu nego u vreme robovlasništva.
– Aha, više volite robove koji dirinče za platu.
– Lako je biti ciničan. Ipak, svaki dobronameran čovek
zna da današnji svet poznaje moralne vrednosti koje nisu
bile poznate u antičko doba.
– Da, shvatam. Landri koji putuje vozom superiorniji je
od Diogena koji putuje lađom na tri vesla.
– Vi namerno birate neobične primere. Ali to je
očigledno.
– Upravnik iogora u Buhenvaldu je superiorniji od
zapovednika galije. Bolje je ijudska bića ubijati napalm
bombama nego lukovima i strelama. Bomba bačena na
Hirošimu je čovečnija od bitke kod Poatjea. Naprednije je
mučenje električnim šiljkom nego pomoću pacova, kao što
piredlažu Kinezi.
– Sve su to sofizmi! To su izuzeci i usamljeni slučajevi!
Čovečanstvo će nadvladati i te strahote. A neznanje će, na
kraju, morati da potpuno ustukne pred naukom i znanjem.
– Religiozni duh je danas jači nego u XIX veku –
primetih smireno i perverzno.
– Mračnjaštvo svake fele će na kraju pokleknuti, Ali, tok
napretka podrazumeva povremeno neznatna zaostajanja i
lutanja. Maiočas ste pomenuli teoriju o Postanju. Eto vam
primera šta je sve nauka kadra da učini u borbi protiv
religioznih mitova.
– Ne vidim da je ta teorija delovala porazno. Zar nismo
maločas priznali da je religiozni duh danas u usponu?
– Razlozi su drugi. Ipak, teorija je konačno razbila
mnoge zablude, kao što je i zabluda o postanju sveta za šest
dana.
– Gospođice, ako je Bog svemoguć, šta njega košta da
stvori svet za šest dana i porazbaca tu i tamo kosture
nekoliko megaterijuma ne bi li iskušao ljudsku veru ili
glupost?
– Haj’te, molim vas! Nećete me valjda uveravati da
ozbiljno shvatate taj sofizam. Osim toga, maločas smo
hvalili genija koji je otkrio teoriju postanka. A sada terate
šegu s njim.
– Ne šegačim se. Samo kažem da ona ne dokazuje
nepostojanje Boga, kao što ne odbacuje ni stvaranje sveta za
šest dana.
– Kad biste vi odlučivali, ni škole ne bi postojale. Ako se
ne varam, vi ste zacelo pristalica nepismenosti.
– Nemci su 1933. godine bili jedan od najpismenijih
naroda na svetu. Kada ljudi ne bi znali da čitaju, barem ih
ne bi svakodnevno zaglupljivale novine i revije. Nažalost,
čak i da su nepismeni, tu su i druga čuda napretka: radio i
televizija. Deci bi trebalo probiti bubne opne i iskopati oči.
Ali, taj program bi se teško dao izvesti.
– Razbacujte se sofizmima koliko vam drago, svetlost će
uvek pobeđivati mrak, a dobro odnositi pobedu nad zlom.
Neznanje je zlo.
– Do sada je, gospođice draga, zlo uvek pobeđivalo
dobro.
– Još jedan sofizam. Odakle samo izvlačite te
besmislice?
– Ništa ja ne izvlačim, gospođice. Tvrdnja se zasniva na
istoriji. Otvorite bilo koju stranicu istorije i naići ćete samo
na ratove, klanja, zavere, mučenja, državne udare ili
inkviziciju. Uostalom, ako pobeđuje dobro, zbog čega ga
onda treba propovedati? Da čovek po prirodi nije sklon zlu,
zašto bi se zlo stavljalo izvan zakona, sprečavalo, žigosalo
itd.? Vidite: najrazvijenije religije propovedaju dobro.
Štaviše, one izdaju zapovesti koje zabranjuju preljubu,
ubijanje i krađu. Ljudima treba zapovedati da to ne čine. A
snaga zla je tako velika i izopačena da se ona čak koristi da
bi se preporučilo dobro: ukoliko ne učinimo to i to, prete
nam paklom,
– Dakle – viknu gospođica Gonsales Iturat – po vašem
uverenju, trebalo bi propovedati zlo.
– Ja to nisam rekao, gospođice. Stvar je u tome da ste se
vi jako uzbudili i da me više ne slušate. Zlo ne treba
propovedati: ono dolazi samo.
– Pa šta vi hoćete da dokažete?
– Nemojte da se uzbuđujete, gospođice. Ne zaboravite
da vi branite nadmoćnost dobra, a vidim da biste me slatko
sasekli na komade. Jednostavno sam želeo da vam kažem
da ne postoji duhovni napredak. A valjalo bi preispitciti i
taj materijalni napredak o kome se toliko trubi na sve
strane.
Ironična grimasa pokrenula je nastavničine brkove.
 – Ah, sada ćete mi dokazivati da današnji čovek živi
gore od starih Rimljana.
– Zavisi. Na primer, ne verujem da je jadnik koji osam
časova radi u nekoj topionici, pod nadzorom elektronskih
uredaja, srećniji od kakvog grčkog pastira. U Sjedinjenim
Državama, tom raju mehanizacije, dve trećine stanovništva
su neurotičari.
– Volela bih da znam da li biste radije putovali kočijom
nego železnicom.
– Naravno da bih. Putovanje kočijom bilo je lepše i
mirnije. A najlepše je bilo jahati: udisati vazduh i uživati na
suncu, bezbrižno posmatrati predeo kroz koji se putuje.
Apostoli masine kazali su nam da će čovek svakim danom
imati sve više slobodnog vremena. A istina je obratna:
čovek ima sve manje vremena i svakim danom je sve luđi.
Čak je i ratovanje nekada bilo lepo, zabavno i muževno, sa
gizdavim i šarenim uniformama koje je bilo milina
pogledati. Čak je bilo i zdravo. Pogledajte, na primer, naš
oslobodilački rat i naše građanske ratove: ako je čovek imao
tu sreću da ga ne probodu kopljjem ili mu ne odrube glavu,
mogao je da poživi stotinu godina, kao moj čukundeda
Olmos. Naravno, blagodareći življenju pod vedrim nebom,
vežbanju i jahanju. Ako bi neki dečačić bio nejačak, slali su
ga u rat da ojača.
Gospođica Gonsales Iturat besno ustade i doviknu
svojoj učenici:
– Ja odoh, Normice. A ti znaš šta ti valja činiti.
I ode.
Norma sevnu očima i ustade za njom. Dok je kretala,
besno mi dobaci:
– Ti si neotesan tip i cinik!
Presavio sam novine i namestio se da posmatram broj
57, pošto mi pozamašno nastavničino telo više nije
zaklanjalo vidik.
 Dok sam te večeri sedeo na klozetskoj šolji, u onom
stanju koje varira od patološke fiziologije do metafizike,
dok sam se u isti mah napinjao i razmišljao o opštem
smislu sveta, kako sam često imao običaj da činim u tom
najfilozofskijem delu kuće, razjasnio sam ono što mi nije
dalo mira još od samog početka tog susreta: ne, ja
gospođicu Gonsales Iturat nisam video ranije, ali je bila
neverovatno slična onom neprijatnom i grubom ljudskom
stvoru koji u Osmorici osuđenih baca feminističke letke iz
Mongolfijerovog balona.
 XII

Dok sam te noći po običaju još jednom sređivao utiske o

događajima proteklog dana, najednom me obuze nemir:
zbog čega mi je Norma dovela gospođicu Gonsales Iturat?
Nije puka slučajnost što su me njih dve navele da govorim
o postojanju zla. Kada sam bolje promislio, učinilo mi se da
profesorka ima sva obeležja članice Biblioteke za Slepe. A
moja sumnja se odmah prenela i na Normu Puljeze. Ona je,
uostalom, privukla moju pažnju zato što joj je otac bio
socijalista koji je svakog dana po dva sata prepisivao knjige
po Brajevom sistemu.
Često sebe prikazujem u dvosmislenom vidu i ta
nesmotrenost može da iznenadi čitaoce ovog Izveštaja.
Istini za volju, ma koliko da težim sistematičnosti, u stanju
sam da učinim najneočekivanije poteze koji su opasni s
obzirom na moju sadašnju delatnost. A najneshvatljivije
gluposti sam počinio zbog žena. Sada ću pokušati da
objasnim o čemu je reč, jer nisam ja ni tako sumanut kao što
bi nekome moglo da se učini na prvi pogled. Oduvek sam
ženu smatrao izvesnim predvorjem sveta slepih. Stoga ni
moji odnosi s njima nisu tako nepromišljeni ni tako
bezazleni kako bi površan posmatrač mogao da pomisli.
Ali nije to ono što sebi prebacujem u ovom času. Ja sebi
zameram što povremeno nisam nimalo predostrožan, kao u
slučaju s Normom Puljeze. To je savršeno logično sa
stanovišta sudbine, jer sudbina zaslepljuje one koje želi da
upropasti, ali je apsurdno i neoprostivo s mog stanovišta.
Stvar je, međutim, u tome da kod mene, posle blistave
jasnoće uma, nastupaju razdoblja kada moje postupke
usmerava i sprovodi kanda neka druga osoba, tako da se
najednom zadesim u opasnim prilikama kada mi sve
naprosto izmiče iz ruku, otprilike kao kada bi moreplovca,
dok plovi opasnim vodama, savladao san i kada bi
nakratko zadremao.
Nije meni lako. Voleo bih da se neko od mojih kritičara
nađe u mojoj koži. Recimo, da oko njega kruže mnogi
prepređeni neprijatelji, da špijuni i doušnici svuda naokolo
razapinju nevidijive mreže, a da pri tome on mora da
danonoćno motri na svaku osobu i da budno prati šta se
dešava. Kladim se da bi oni koji me prekorevaju bili manje
samopouzdani. Shvatili bi da su takve greške ne samo
mogućne nego da su praktično i neizbežne.
Neposredno pre susreta sa Selestinom Iglesijasom, na
primer, bio sam u potpunoj duhovnoj pometnji. U takvim
prilikama imam utisak da me pakleni mrak naprosto
usisava posredstvom žena i alkohola. Na taj način, čovek
prodire u lavirinte Pakla, odnosno u svet slepih. Mogu
mirne duše reći da u tim mračnim razdobljima nisam
zaboravljao svoj veliki cilj. Naprotiv! Posle oštroumnog i
naučnog istraživanja nastupao bi haotičan prekid,
sunovraćivao bih se naglavce tamo gde naizgled vlada ono
što nerazboriti nazivaju slučajnošću, a što u stvari jeste
slepa uzročnost. Usred sve te pometnje, ošamućen, pijan,
zgađen i bedan, ipak bih najednom promrmljao: „Ne mari.
U svakom slučaju, ovaj svet moram da istražim”. Prepuštao
bih se onoj bezumnoj vrtoglavici, onom sladostrašću koje
osećaju junaci u najopasnijim trenucima bitke, kada razum
više nema šta da nam savetuje i kada se naša volja kreće
mračnim područjem krvi i nagona. A onda bih se posle tih
dugih mračnih razdoblja polako budio; i kao što posle
bludničenja dolazi asketizam, tako je mene posle strašnog
haosa spopadala sumanuta želja da svoj život dovedem u
red. Ta mahnita želja me je spopadala baš zato što sam
inače bio sklon neredu. Tada bi moj um počinjao da radi
ubrzano i zapanjujuće jasno. Donosio bih nužne i prave
odluke, sve bi bilo jasno i razgovetno kao teorema. Ne bih
se povodio za nagonima, nego bih umeo da ih potpuno
obuzdam. Za divno čudo, medutim, te razložne odluke i te
osohc koje bih upoznao u trenucima razboritosti, ubrzo bi
me ponovo odvodile u razdoblje duhovnog pomračenja.
Tako, na primer, upoznam ženu predsednika Komisije za
saradnju Hora Bezvidnih. Shvatim da mogu doći do
dragocenih podataka blagodareći njoj, pa je obradim i
naposletku, sasvim u naučne svrhe, odvedem u krevet. A
onda se ispostavi da ta žena izaziva nuičninu u meni, da je
razbludnica ili skarednica, te tako moji planovi propadaju
ili bivaju odloženi, ako ne i dovedeni u ozbiljnu opasnost.
Naravno, to nije bio slučaj s Normom Puljeze. No, čak i
u njenom slučaju počinio sam greške koje nije trebalo da
počinim.
Gospodin Ameriko Puljeze je dugogodišnji član
Socijalističke partije i svoju kćer je vaspitao na principima
koje je Huan B. Husto35 postavio od početka: Istina, Nauka,
Zadrugarstvo, Borba protiv Duvana, Antialkoholizam. Bio
je vrlo častan čovek, mrzeo je Perona i bio veoma cenjen na
radnom mestu od svojih političkih protivnika. Kao što je
lako zamisliti, sve je to u meni izazivalo silnu želju da
spavam s njegovom kćerkom.
A ona je bila verena za jednog mornaričkog poručnika.
Ova okolnost se savršeno slagala s antimilitarističkom
nastrojenošću gospodina Puljezea, usled onog psihološkog
mehanizma koji navodi antimilitariste da se dive
pomorcima: eto, oni nisu tako grubi, dosta su putovali,
mnogo nalikuju civilima. Kao da bi ta poslednja odlika
mogla da bude dostojna hvale. Jer, kako sam već objasnio

35
Osnivač argentinske Socijalističke partije. – Prim. prev.
Normi (koja je zbog toga besnela), hvaliti vojnika zato što
ne izgleda kao da je vojnik značilo bi što i hvaliti
podmornicu koja ima poteškoća da zaroni u vodu.
Takvim argumentima sam minirao osnove Ratne
Mornarice i ubrzo sam uspeo da spavam s Normom, što
svedoči da put do kreveta inože da vodi kroz
najnepredvidljivije ustanove. Ujedno, to je dokaz da su za
žene jedini važeći argumenti upravo oni koji ih vode u
vodoravan položaj. Sasvim suprotno od muškaraca. Zato je
muškarca i ženu teško postaviti u isti geometrijski položaj:
naprosto treba pribeći paralogizmima ili opipavanju.
Pošto sam uspeo da je postavim u horizontalu, trebalo
mi je dosta vremena da je prevaspitam i naviknem na Novu
koncepciju Sveta: da pređe put od Huana B. Husta do
Markiza de Sada. Nije to išlo nimalo glatko. Valjalo je
početi od samog njenog načina izražavanja. Pošto je bila
očarana naukom i čitala dela kao što je Savršen brak, ona je
imala običaj da u krevetu upotrebljava tako neprikladne
izraze kao, na primer, „zakon hromatske refrakcije” čime je
htela da opiše zalazak sunca. Oslanjajući se na ovu
osnovnu istinu (a istina je za nju bila svetinja), postepeno
sam je navodio na najveći razvrat.
Sve ono što su godinama strpljivo izgrađivali poslanici,
većnici, socijalistički predavači, mesne biblioteke, sve je to
bio jalov posao: samo posle nekoliko nedelja Norma se
odala svakojakim nastranostima. Pa sad veruj u
zadrugarstvo!
Lepo, smejmo se mi Normi Puljeze, kao što sam joj se
često smejao u trenucima superiornosti. Međutim, mene su
obuzele sumnje i sada sam uvideo da je ona jedan od
najsuptilnijih neprijateljskih špijuna. A to je, s druge strane,
moglo i da se očekuje, jer bi samo priprost ili priglup
neprijatelj uzeo za špijuna sumnjivu osobu. Zar to što je
Norma bila tako bezazlena, tako neposredna, što se toliko
protivila lažima i podvalama, zar to nije trebalo da bude i
najjači argument u prilog tome da treba da se pripazim nje?
Obuzeo me nemir i počeo sam da analiziram naše
odnose.
Verovao sam da sam dobro procenio Normu Puljeze, a
s obzirom na to da je vaspitavana u skladu sa
socijalističkim i sarmijentovskim36 principima, mislio sam
da ću je lako upoznati. Ozbiljna greška! Često je znala da
me iznenadi neočekivanom reakcijom. A i njeno odavanje
razvratu nije bilo spojivo sa onim zdravim i čistim
vaspitanjem koje je primila od oca. No, ako inuškarac ima
tako malo veze s logikom, šta tek onda da se očekuje od
žena?
Proveo sam, dakle, besanu noć. Prisećao sam se svih
njen ih reagovanja prema meni i analizirao ih. Tako sam
imao mnogo razloga za nespokojstvo, ali i jedan razlog za
zadovoljstvo: na vreme sam primetio kakva mi opasnost
preti od Norme Puljeze.

36
Domingo Faustino Sarmijento, jedan od mladih
intelektualaca koji se borio protiv Rosasove tiranije iz
izgnanstva. U Čileu je napisao Fakunda, jedno od
najznačajnijih argentinskih književnih dela. Posle Rosasovog
pada, bio je jedna od glavnih ličnosti u Pokretu nacionalne
obnove (1868-74). Zahvaljujući uglavnom njegovoj kampanji
za prosvećivanje naroda, zajedno s talasom emigranata iz
Evrope, Argentina je pod njegovim predsedništvom postala
primer društvenog napretka. – Prim. prev.
 XIII

Čini mi se da bi neko od vas, dok bude čitao ovo što

sam napisao o Normi Puljeze, mogao pomisliti da sam
običan gad. Odmah da vam kažem: u pravu ste. Smatram
da sam gad i sebe ni najmanje ne poštujem. Ja sam žestoko
preispitao sopstvenu savest. A recite mi da li onaj ko je
dobro prekopao po svojoj savesti može da poštuje sebe?
Ipak, barem sebe smatram poštenim, nemam iluzija o
sebi niti pokušavain da zavaram druge. Verovatno ćete me
zapitati kako sam bezobzirno varao tolike nesrećnike i žene
sa kojima sam se u životu sreo. Ali, gospodo, ima prevara i
prevara. To su male prevare, beznačajne prevare. Kao što
ne bismo mogli da nazovemo kukavicom generala koji
komanduje povlačenje samo zato da kasnije pređe u
odlučujući napad. To su bile i to jesu taktičke, prolazne
varke, već prema okolnostima, u prilog suštinske istine i
nemilosrdnog istraživanja. Ja istražujem zlo. A može li
čovek da istražuje zlo ako se do guše ne zaglibi u
prljavštinu? Kazaćete da sam, po svemu sudeći, u tome
nalazio živo zadovoljstvo, umesto da osetim odbojnost i
gađenje kao pravi istraživač prinuđen da se time bavi samo
zato što mu je to dužnost, i to neprijatna dužnost. Tu ste u
pravu i ja to viteški priznajem. Vidite li kako sam pošten?
Nikada nisam rekao da sam dobar tip: rekao sam da
istražujem Zlo, a to je nešto sasvim drugo. Osim toga,
priznao sam da sam nitkov. Šta još hoćete od mene? Pravi
pravcijati nitkov, eto šta sam. Ponosan što pripadam onoj
farisejskoj vrsti ljudi koji su isto tako zločesti kao i ja, ali se
prave da su čestiti tipovi, stubovi društva, uglađena
gospoda, ugledni gradani na čije pogrebe hrli silan svet i
čiji nekrolozi potom izlaze u ozbiljnim novinama. Ne, ako
se moje ime ikada bude pojavilo u novinama, biće to
sigurno u kriminalističkoj hronici. Ali mislim da sam već
objasnio šta mislim o ozbiljnoj štampi i o kriminalističkoj
strani u novinama. Zato mi nije ni na kraj pameti da
pocrvenim od stida.
Prezirem tu sveopštu komediju uzvišenih osećanja. Taj
sistem konvencija koji se ispoljava i putem jezika: tok
vrhunskog krivotvorca Istine sa velikim slovom I.
Konvencija po kojima imenici „starčić” neizbežno prethodi
pridev „ubogi”; kao da svi ne znamo da ostareli
pokvarenjak ostaje i dalje pokvarenjak, samo što njegovu
pokvarenost sada uvećavaju sebičnost i pizma koji se stiču
ili rastu uporedo sa sedim vlasima. Trebalo bi napraviti
čudovišan autodate od svih tih apokrifnih reči koje je
sazdala narodna bolećivost, a prihvatili ih licemeri koji
upravljaju društvom, koje opet štite škola i policija: „časni
starci” (većina od njih zaslužuje samo da im se pljune u
lice), „ugledne matrone” (maltene svaka rukovođena
taštinom ili najsurovijim sebičlukom) itd. A da i ne
govorimo o „ubogim slepčićima” koji su i povod ovom
Izveštaju. Moram reći da me se ti ubogi slepčići plaše samo
zbog toga što sam gad, jer znaju da sam jedan od njih,
dakle tip koji neće sebi dozvoliti da se povede za
budalaštinama i opštim mestima. Kako bi uopšte mogli da
se plaše nekoga od onih nesrećnika što im pomažu da
pređu ulicu, a kod kojih izazivaju ganutljive simpatije u
stilu Diznijevih filmova s ptičicama i šarenim božićnim
vrpcama?
Ako bi se postrojili svi nitkovi naše planete, bože mili,
kakva bi to golema vojska bila! Kakva nepojamna zbirka
jedinstvenih primeraka! Od dečice iz osnovne škole („sušta
dečja nevinost”) do besprekornih opštinskih funkcionera
koji, međutim, drpišu i kući odnose hartiju i olovke iz
kancelarije. Ministri, guverneri, lekari i advokati gotovo bez
izuzetka, zatim već pomenuti ubogi starčići (u velikom
broju), i već pomenute matrone koje se sada nalaze na čelu
društava za pomoč leproznima ili srčanim bolesnicima (a
koje su svojevremeno galopirale po tuđim krevetima i tako
doprinosile da se poveća broj srčanih oboljenja), direktori
velikih preduzeća, devojčurci krhkog stasa s očima kao u
srne (ali sposobni da opelješe svaku budalu koja veruje u
žensku romantičnost ili u njihovu slabašnost i
bespomoćnost), opštinski inspektori, kolonijalni
funkcioneri, ambasadori s odlikovanjima itd. GADOVI,
NAPRED MARŠ! Kakve li vojske, presveti bože! Samo
napred, kurvini sinovi! Bez zastajkivanja, bez cmizdrenja,
sada kada vas očekuje ono što sam vam spremio.
GADOVI, NAVALI! Divnog li i poučnog prizora!
Kada stignu do štale, svaki od vojnika nahraniće se
sopstvenim gadostima, pretvorenim u pravi izmet (a ne
metaforički). Nema pošteda i ne pale veze. Nema ništa od
toga da se sinčiću gospodina ministra dozvoli da jede bajat
hleb umesto govanceta koje mu sleduje. Ne, gospodine: ima
da se radi kako valja ili diži ruke od rabote. Neka pojede
svoje govno. I više od toga: neka pojede sva svoja govna. Još
bi nekako i išlo ako bismo mu dozvolili da pojede neku
simboličnu količinu. Ali, ništa od simbola: svako mora da
pojede upravo svoje sopstvene gadosti, i to cele celcate.
Razumećete da je to najpravičnije: ne mogu jednako da
prođu onaj nesrećnik koji je jednostavno s radošću dočekao
da mu umru preci da bi nasledio nekakvu crkavicu i jedan
od onih anabaptista iz M ineapolisa koji se nadaju da će
otići u raj, a u međuvremenu izrabljuju crnce u Gvatemali.
Ne, gospodine moj! PRAVDE I SAMO PRAVDE! Svakome
govno koje mu sleduje, ili ništa. Na mene ne računajte,
barem ne za takve mućke.
 Neka se zna da moj stav nije samo nesalomljiv nego je i
nepristrasan, jer bih i ja, kao savršen gad – što sam već lično
priznao! – bio svrstan u tu armiju govnojeda. Jedino tražim
da mi se upiše kao zasluga to što nikoga nisam obmanuo.
A ovo me navodi na pomisao da valja prethodno
izmisliti nekakav sistem za otkrivanje gadosti u uglednih
ličnosti i da se te gadosti tačno izmere da bi se svakom
pojedincu odbila ona količina koju mu treba odbiti.
Nekakav gadometar, čija bi igla pokazivala količinu govana
koju je gospodin X proizveo u životu do Sudnjega Dana,
količinu koju mu treba odbiti na ime iskrenosti ili dobre
volje i neto količinu koju mora da poždere kada mu računi
budu svedeni.
Pošto bude izvršeno tačno merenje svakoga ponaosob,
ogromna vojska moraće da odmaršira do svojih brloga, gde
će svako od pripadnika pojesti sopstveno đubre, i to do
poslednje mrvice. Ta radnja je beskonačna, što je i
razumljivo (a u tome i jeste štos), jer bismo pražnjenjem
creva, shodno principu očuvanja izmeta, izbacili iz sebe
istu količinu koju bismo u sebe uneli. A tu količinu,
stavljenu pred njihove njuške, po zapovesti, morali bi
složno da ponovo pojedu.
I tako, ad infinitum.
 XIV

Čekanje je potrajalo još dva dana. U međuvremenu,

primio sam jedno od onih pisama kakva se šalju u lancu. U
normalnim prilikama, takva pisma odmah bacamo. U
ovom slučaju, međutim, to pismo me je još više uznemirilo,
jer sam iz iskustva znao da ništa, ama baš

NIŠTA

ne sme da bude zanemareno u jednom tako fantastičnom

spletu zbivanja. Zato sam pažljivo pročitao pismo, trudeći
se da u njemu otkrijem nekakvu vezu između svega što je
snašlo advokate i generale i mog istraživanja o slepima. U
pismu je pisalo: „Ovaj lanac dolazi iz Venecuele. Napisao
ga je gospodin Baldomero Mendosa i on treba da obiđe
svet. Napravite dvadeset četiri kopije pisma i pošaljite ih
prijateljima, ali nikako rodacima, svejedno koliko daleki
bili. Čak i ako niste sujeverni, događaji će vam potvrditi
delotvornost pisma. Na primer: gospodin Esekijel Goitikoa
načinio je kopije, poslao ih svojim prijateljima i posle devet
dana dobio toliko novaca da se obogatio. Izvesni gospodin
Barkilja je ovaj lanac shvatio kao šalu i zato je njegovu kuću
zadesio požar, u kome je stradao i deo njegove porodice, a
on sam je poludeo. Godine 1904. general Hoakin Dijas
doživeo je težak udarac i usled toga ozbiljno oboleo.
Kasnije je naišao na ovaj lanae i naložio svojoj sekretarici da
ga umnoži i kopije razašalje. Ubrzo je počeo da se
oporavlja, ozdravio je i danas je krepkog zdravlja. Izvesni
službenik načinio je kopije, ali je zaboravio da ih pošalje:
posle devet dana na poslu je doživeo neprijatnost i izgubio
nameštenje; potom je napravio nove kopije, razaslao ih, bio
vračen na posao, pa čak i dobio obeštećenje. Advokat
Alfonso Mehija Rejes, iz Sijudad Meksika, dobio je kopiju
ovog lanca, ali ju je negde zaturio. Devetog dana na glavu
mu je palo parče krovnog venca i tako je na tragičan način
izgubio glavu. Inženjer Delgado je prekinuo Janac, a nešto
kasnije je otkriveno da je bio umešan u neku proneveru. Ne
prekidajte ovaj lanac ni za živu glavu. Umnožite ga i
razašaljite. Decembra 1954.”
 XV

A onda sam jednog dana ugledao nekog slepog čoveka

u ulici Paso. Polako je dolazio iz pravca ulice Rivadavija i
išao ka ulici Bartolome Mitre. Srce poče da mi lupa.
Instinkt mi je govorio da taj visoki i plavokosi čovek
ima nekakve veze sa Iglesijasovim problemom, jer se nije
kretao onim ravnodušnim korakom kakvim bi išao čovek
čiji je cilj još daleko.
Nije zastao pred brojem 57, ali je pored ulaza naglo
usporio, kao da belim štapom ispituje poprište budućih
odlučujućih operacija. Pretpostavio sam da je on izviđačka
prethodnica i od tog trenutka sam udvostručio pažnju.
Tog dana, međutim, nije se desilo ništa što bi mi
privuklo pažnju. Nešto pre devet uveče popeo sam se do
sedmog sprata, ali se ni tamo nije dogodilo ništa neobično:
dolazili su samo sodadžije, trgovački putnici, sve u svemu,
uobičajen svet.
Te noći nisam mogao oka da sklopim, prevrtao sam se u
krevetu, a već pre svanuća sam ustao i odjurio u ulicu Paso,
strahujući da bi neko mogao da se popne do stana čim
vrata budu otvorena.
Međutim, nije ušao niko ko bi mi izgledao sumnjiv.
Celog tog dana nisam primetio nikakav sumnjiv znak. Da li
je pojava tog visokog i plavokosog slepog čoveka bila puka
slučajnost?
Već sam kazao da malo verujem u slučajnosti, a još
manje kada su u pitanju slepi. Zato sam, iste večeri, po
završetku svog dnevnog dežurstva, odlučio da se popnem
u pansion i potanko o svemu ispitam gospođu
Ečepareborda.
Toliko sam strepeo da sam spao na najodvratniju
demagogiju. Mrzim debele žene, a vlasnica pansiona bila je
pozamasna; u haljini koja kao da je bila sašivena za ženu
normalne vehcine, s podvaljkom i ogromnim bledim
grudima, ličila je na ogroman i bibav puding: ali puding sa
crevima.
Pohvalio sam njen ten, rekao da je mladolika i da joj
niko ne bi dao četrdeset pet godina. Pohvalno sam se
izrazio i o salončiču u kome je živela i gde su svaki sto,
stočić, svaka horizontalna površina bili prekriveni
„miljeima” od makramea. Nekakav horror vacui37 terao ju je
da svaki delić prostora pokrije ili popuni. Bilo je tu
porcelanskih Pjeroa, bronzanih lavova, staklenih labudova,
hromiranih Don Kihota, a tu se nalazio i jedan veliki
Bambi, u gotovo prirodnoj veličini. Na klaviru koji, kako mi
reče, nije svirala od muževljeve smrti, bila su dva miljea,
jedan na dirkama a drugi na gornjem postolju. A na njemu,
opet među krpenim lutkama, koje su predstavljale gauče i
seljančice, stajala je fotografija gospodina Ečepareborda:
ozbiljno zagledan u ogromnog bronzanog slona, kao da je
predvodio tu zbirku nakaza.
Pohvalio sam odvratan hromiran ram te fotografije, a
ona mi je, gledajući portret tužno i sanjalački, na to rekla da
joj je muž umro pre dve godine, kada mu je bilo tek
četrdeset osam godina, takoreći u naponu snage, kada je,
po njenim rečima, izgledalo da će mu se ostvariti san o
penzionisanju.
– Bio je jedan od šefova za isporuke u unutrašnjost, u
firmi Los Gobelinos.

37
Strah od praznine. – Prim. prev.
 Kipteo sam od besa i nestrpljenja zato što do tog
trenutka nisam uspeo da započnem sa ispitivanjem, ali sam
se suzdržao i kazao:
– O, pa to je značajna kuća.
– Nego šta – potvrdila je ona zadovoljno.
– Mesto od poverenja – dodao sam.
– I jeste, dabome – odgovorila je. – Ne potcenjujući
druge, mogu reći da je moj pokojni suprug uživao puno
poverenje.
– Časno je nosio svoje ime.
– Baš tako, gospodine Vidal.
Čestitost Baskijaca, flegmatičnost Britanaca, odmerenost
Francuza, to su mitovi koje, kao ni druge mitove uostalom,
činjenice ne mogu da poljuljaju. Zaista, menja li se išta ako
kažemo proneverioci kao ministar Ečeveri, goropadnici kao
gusar Morgan ili fenomeni kao Rable? Pomirio sam se s tim
da razgledam slike iz porodičnog albuma koje je debela
žena zapela da mi pokazuje. Na jednoj su se videli njih
dvoje u Mar del Plati, na letovanju 1948., oboje u vodi.
– Baš tog leta – kazala je, pokazujući u pravcu
svetionika od školjki koji se nazirao na malom miljeu –
poklonio mi je taj svetionik.
Ustala je, donela ga i pokazala mi legendu: „Uspomena
iz Mar del Plate”. Pri dnu je, mastilom, bio dopisan datum:
1948.
Onda se opet latila albuma, dok sam ja goreo od
nestrpljenja.
Na drugoj fotografiji se video gospodin Ečepareborda
sa suprugom u vrtovima Palerma. Na sledećoj, ako se ne
varam, bio je okružen nećacima i šurakom, izvesnim
gospodinom Rabufetijem ili nešto slično. Na drugoj, opet,
bio je sa osobljem firme Los Gobelinos na proslavi nekakvog
praznika, kako mi je to dala na znanje gospođa
Ečepareborda. Valjda u restoranu El Pescadito, u Boki. Itd.
 Pred mojim očima su defilovala golišava deca u
ležećem položaju, zablenuta u kameru, slike s venčanja,
opet nekakvo letovanje, šuraci, bratučad, prijateljičice (tom
rečju je vlasnica pansiona označavala stvorenja pozamašna
poput sebe).
Presrećan, primetio sam kako napokon sklapa album i
sprema se da ga ostavi u ladicu od komode. Iznad tog
komada nameštaja, okruženo figuricama i uokvireno, na
zidu je stajalo geslo:

NEK JE SVAK DOBRODOŠAO U TVOJ DOM

– Znači, nema ništa novo sa jadnim Iglesijasom? –

upitah.
– Ne, baš ništa, gospodine Vidal. Eno, jadničak, tamo
sedi u svojoj sobi i ne želi da mu iko dođe. Da vam pravo
kažem, gospodine Vidal, srce mi se cepa.
– Dabome, prirodno. Zar niko nije dolazio da se raspita
za njega? Zar se niko nije zainteresovao za njegovo stanje?
– Nije, gospodine Vidal. Barem za sada, niko.
– Čudno, vrlo čudno – rekoh kao za sebe.
Kazao sam joj da sam već stupio u vezu sa nadležnim
ustanovama. Tom laži sam postizao dve stvari, obe
neprocenjivo važne: sprečavao sam svaku njenu ličnu
inicijativu (koja je, kao što možete da pretpostavite, krila u
sebi opasnost da bude nekontrolisana); to mi je opet
omogućavalo da u međuvremenu budem obavešten o
svemu što bi se dogodilo. Ne treba smesti s uma da je moja
namera bila ne samo da iskoristim Iglesijasa da bih stupio u
tajnu oblast slepih, nego i da prethodno proverim i
potvrdim neke od svojih pretpostavki o toj organizaciji.
Ukoliko bi slovoslagača pronašli a da prethodno nikoga
nisam upoznao s njegovim stanjem, to bi značilo potvrdu
mojih najgorih pretpostavki i ja bih morao da udvostručim
svoju predostrožnost. S druge strane, međutim, to
iščekivanje je postajalo opasno i uvećavalo je moju strepnju,
jer sam se plašio da neću stići na vreme.
U međuvremenu, nastavljao sam svoje zlosrećno
čekanje. Pratio sam kako se Iglesijas preobražava, ispitivao
sam mu crte i kretnje. Noću, posebno, pošto bi ulazna vrata
bila zaključana i tako prestajala opasnost da u pansion
stigne glasnik od koga sam strahovao i koga sam
priželjkivao (Sekta nipošto nije smela da me zatekne sa
slovoslagačem), imao sam običaj da uđem u njegovu sobu i
da zapodevam razgovor s njim ili da mu, barem, pravim
društvo slušajući s njim radio. Iglesijas je, kao što sam
rekao, svakim danom bivao sve ćutljiviji. Uporedo sa
maltene vidno rastućim nepoverenjem, u njemu se rađala i
ona ledena mržnja koja odlikuje članove njegove kaste.
Motrio sam i na čisto fizičke znakove promene. Kada bih se
rukovao s njim, proveravao sam da li je njegova koža već
počela da luči onaj bezmalo neprimetan hladan znoj, što je
jedno od svojstava koja otkrivaju srodnost njihove vrste sa
žabama, gušterima i sličnim životinjama uopšte.
Dakle, pošto bih pokucao na vrata i začuo ono njegovo
Uđite, oprezno bih ulazio, palio svetlo prekidačem pored
levog dovratka i sedao. Šćućuren u jednom uglu pored
radija, svakim danom sve ozbiljniji i povučeniji, Iglesijas
me je gledao belo, kao što čine slepi, s praznim izrazom, a
to je, prema mom iskustvu, prva osobina koju steknu u
svom laganom preobražavanju. Crne naočari, čija je jedina
svrha u tome da sakriju njegove spržene duplje, činile su da
izraz njegovog lica deluje još upečatljivije. Dobro sam znao
da iza tih crnih stakala ne stoji ništa, ali je baš to NIŠTA
mene najviše užasavalo. Osećao sam da me gledaju
nekakve druge oči, smeštene negde iza njegovog čela,
nevidljive ali sve surovije i lukavije. One su me prodorno
gledale.
 Nikada nije izgovorio nikakvu neprijatnu reč. Naprotiv,
prema meni je ispoljavao još veću ljubaznost kakvu često
susrećemo kod ljudi rodom iz izvesnih krajeva Španije, onu
ljubaznost na odstojanju koja običnim seljaeima sa surih
visoravni Kastilje daje nešto gospodstveno. Međutim, dani
su proticali i kako se ponavljala ta tiha scena u kojoj smo
nas dvojica sedeli i ledeno se posmatrali kao dve egipatske
statue, osećao sam kako mržnja postepeno osvaja svaki
delić Iglesijasovog bića.
Pušili bismo ćutke. Iznenada, da bih razbio
nepodnošljivu tišinu, govorio bih o bilo čemu što je nekada
ranije moralo zanimati slovoslagača.
– Udruženje radnika objavilo je štrajk lučkih radnika.
Iglesijas bi promrmljao neku jednosložnu reč, snažno
povukao dim iz svoje cigarete sa crnim duvanom, a zatim
bi u sebi pomislio: Znam te, gade.
Kada bi situacija postajala nesnosna, ustajao bih i
odlazio. U svakom slučaju, zanemarivši svu nelagodnost
koju su u meni ostavljali ti susreti, ja sam ostvarivao svoju
nameru da neposredno pratim kako se Iglesijas
preobražava.
Izišavši na ulicu, polazio bih u kraće noćno izviđanje.
Zviždukao sam i naizgled besciljno tumarao ulicama,
trudeći se da izgledam kao čovek koji je izišao da se nadiše
svežeg vazduha. U stvari, budno sam osmatrao ne bih li
opazio bilo kakav znak prisustva neprijatelja.
Međutim, u ona dva dana nakon što se pojavio onaj
plavokosi i visoki čovek, nisam primetio ništa naročito
značajno.
 XVI

No, kada sam sutradan došao u pansion u svoju

večernju posetu, zapazio sam nov i uznemirujući znak.
Pre nego što bih ušao u Iglesijasovu sobu, imao sam
običaj da prethodno navratim do gospođe Ečepareborda i
da se malo raspitam. Te večeri, kao i obično, ona me je
pozvala da popijemo kafu. Tada sam pomislio da je
vlasnica pansiona uobrazila da ja u stvari navraćam samo
zbog nje, a da mi Iglesijasovo slepilo služi tek kao izgovor.
I, štono kažu u odgovarajućem žargonu, ja sam
pothranjivao njene iluzije: jednog dana bih joj uvalio
haljinu, drugog dana se oduševljavao nekim novim
hromiranim predmetom, a ponekad bih je molio da mi
priča o gospodinu Ečepareborda.
Te večeri, dok je ona spremala famoznu kafu, postavio
sam joj uobičajena pitanja. A ona je, kao i obično,
odgovorila da se niko nije raspitivao za slovoslagačevu
sudbinu.
– To je da čovek prosto ne poveruje, gospodine Vidal.
Prosto da čovek izgubi veru u ijude.
– Nikada ne treba gubiti nadu – odgovorih, posluživši
se jednom od slavnih izreka gospodina Ečepareborda.
„Treba imati poverenja u Zemlju”, „Takav je život”, „Treba
verovati u Nacionalne Rezerve”. Te izreke su pokazivale
hijerarhiju pokojnog drugog šefa ekspedicije u firmi Los
Gobelinos i, posle njegove smrti, one su uzbuđivale njegovu
suprugu.
– To je uvek govorio i moj pokojni muž – kazala je i
pružila mi posudicu sa šećerom.
 Zatim je stala da priča o skupoći. Svemu je kriv taj gad
Peron. Nikada joj se nije dopadao taj tip. A znate li zašto?
Zbog načina na koji trlja ruke i osmehuje se: kao kakav
sveštenik. Njoj se popovi nikada nisu dopadali, mada
poštuje sve religije, što jest-jest (ona i njen pokojni muž bili
su članovi organizacije „Escuelas del Hermano Basilio”38).
Na kraju je izvalila da je skandalozno to što je struja opet
poskupela.
– Ti ljudi rade šta im se prohte – nastavi ona. – Danas,
na primer, bio je ovde jedan čovek iz Elektrodistribucije i
počeo da pregleda celu kuču da bi proverio jesu li nam u
redu električni uređaji, pegle, bojleri i tome slično. Pitam se
ja, gospodine Vidal, da li je to pravo da vam neko iznebuha
upada u kuću i pretresa je?
Kao što se konji najednom zaustave u trku i propnu,
podignu glavu i načulje uši kada pred sobom ugledaju
kakav sumnjiv predmet, tako su i mene uzdrmale njene
reči.
– Službenik iz Elektrodistribucije – upitah i gotovo
poskočih sa stolice.
– Da, iz Elektrodistribucije – odgovori ona, očevidno
začuđena mojim pitanjem.
– U koliko sati?
Malo je razmislila, a onda reče:
– Pa, negde oko tri po podne.
– Jedan debeljko? Nekakav tip u svetlom odelu?
– Da, debeo jeste... – odgovorila je ona u čudu i
pogledala me kao da sam bolestan.
– Dobro, a da li je ili nije bio u svetlom odelu? – grubo
sam navaljivao.

38
Poznata buenosajreska spiritistička organizaeija. – Prim.
prev.
 – Jeste... u svetlom odelu... da, od puplina, u laganom
odelu kakva se sada nose.
Blenula je u mene zaprepašćeno. Osećao sam da joj
moram dati neko uverljivo objašnjenje, inače bi toj
nesrećnici moje ponašanje postalo sumnjivo. Ali, šta i kako
da joj objasnim?
Pokušah da smislim nešto uverljivo. Pomenuh nekakav
novac što mi ga taj tip navodno duguje, na brzinu
promrmljah čitav niz reči. Uviđao sam da ne mogu reći išta
što bi objasnilo moje nespokojstvo. A nespokojstvo je
poticalo otuda što sam baš log popodneva, oko tri sata,
zapazio jednog debeljka, u svei lom puplinskom odelu, s
nekakvim kovčežićem u ruci: motao se oko broja 57 u ulici
Paso. Činjenica da mi je taj tip odmah postao sumnjiv i da
se moja sumnja pokazala osnovana, što se videlo iz priče
vlasnice pansiona, bila je dovoljna da se naprosto
izbezumim.
Kasnije, kada sam razmišljao o događajima povezanim
sa mojim istraživanjima, pomislio sam da su bile veoma
nerazborite moja zapanjenost, smetenost kada sam čuo za
čoveka iz Elektrodistribucije, kao i moje reči kojima sam
vlasnici pansiona hteo da objasnim svoje ponašanje.
Da je ona kojim slučajem bila iole oštroumna, te dve
stvari bi bile dovoljne da u njoj podgreju sumnju.
Ovo, međutim, nije ona pukotina koja će podlokati
zdanje koje sam teškom mukom podigao. Te noći je u mojoj
glavi vladao pravi metež. Osećao sam da se približava
odlučujući trenutak. Sutradan sam po običaju, ali nervozniji
nego inače, rano zauzeo mesto na svojoj osmatračnici.
Popio sam belu kafu i raširio novine, ali u stvari nisam
skidao pogled s broja 57. Već sam se prilično izveštio za tu
dvostruku igru. I dok mi je Huanito nagvaždao o
nekakvom štrajku metalaca, opazio sam, s neprikrivenim
uzbuđenjem, kako se u ulici Paso opet pojavljuje čovek iz
Elektrodistribucije, sa istim kovčežićem i u istom svetlom
odelu kao juče. Ovog puta nije išao sam. S njim je bio sitan i
onizak gospodin čije je lice podsećalo na Pjera Frenea. Išli
su i ćaskali, a onda mu je debeljko nešto šapnuo, onaj drugi
je klimnuo glavom u znak odobravanja. Kada su stigli do
broja 57, malecki je ušao u stambenu zdradu, a čovek iz
Elektrodistribucije se prošetao do ulice Mitre i tu na uglu
stao da čeka. Izvadio je cigaretu i pripalio.
Da li će Iglesijas sići sa onim čovekom?
Mislio sam da neće, jer on nije bio neko ko bi tek tako
prihvatio kakav predlog ili poziv.
Pokušao sam da zamislim prizor u Iglesijasovoj sobi: šta
li će mu reći taj ćovek? Kako li će se predstaviti? Taj tip će
se najverovatnije predstaviti kao član Biblioteke, Hora ili
slične ustanove. Reći će mu da je saznao za nesreću koja ga
je zadesila, kazaće mu da pripada organizaciji koja pruža
pomoć slepima itd. Ali, kao što rekoh, nisam verovao da bi
Iglesijas krenuo s njim već prvom prilikom: postao je suviše
nepoverljiv. Osim toga, još više je do izražaja došao njegov
ponos koji je i pre slepila bio, kao kod mnogih Španaca,
vrlo izražen.
Kada je izaslanik sišao sam i zaputio se prema čoveku
iz Elektrodistribucije, sa zadovoljstvom sam uvideo da su
moje pretpostavke bile tačne, što mi je svedočilo da sam
imao tačnu predstavu o razvoju događaja.
Činilo se da čovek iz Elektrodistribucije sa osobitim
zanimanjem sluša izveštaj koji mu je podnosio onaj
malecki, a zatim su se, u živom razgovoru, uputili u
drugom pravcu, prema Aveniji Puejredon.
Otrčao sam do pansiona i popeo se na sprat. Bilo je
neophodno da što pre saznam šta se desilo, a da ipak ne
pobudim Iglesijasovu sumnju.
Udovica me dočekala ushićeno:
 – Konačno su došli oni iz društva – uskliknula je i
dograbila me za ruke.
Pokušao sam da je smirim:
– Čujte, gospođo, ništa ne govorite Iglesijasu. Nemojte
da vam se omakne da mu kažete da sam ja bio taj koji je tim
ljudima skrenuo pažnju na njega.
Uveravala me je da će poštovati moja uputstva.
– Odlično – rekoh joj. – I šta je Iglesijas odlučio?
– Ponudili su mu posao.
– Kakav posao?
– Ne znam. Ništa mi nije kazao.
– A šta je on odgovorio?
– Da će razmisliti.
– Do kada?
– Do danas po podne, jer će posle podne taj gospodin
ponovo doći. Želi da ga predstavi.
– Da ga predstavi? Gde?
– E, to već ne znam, gospodine Vidal.
Zadovoljan rezultatom ispitivanja, oprostio sam se od
gospođe Ečepareborda.
Pre nego što ću izići, upitah je:
– Umalo da zaboravim: u koliko sati će doći taj
gospodin?
– U tri.
– Odlično.
Sve je krenulo kao po loju.
 XVII

Kao uvek u sličnim prilikama, nervoza je u meni

izazvala potrebu da obavim nuždu. Ušao sam u bar
Antigua Perla del Once i uputio se ka toaletu.
Zanimljivo je da se u ovoj zemlji govori o Damama i
Gospodi jedino na onom mestu gde svi, bez izuzetka,
prestajemo da budemo dame i gospoda. Ponekad pomislim
da je to jedan od mnogih oblika argentinske ironične
skepse. Dok sam se nameštao u smrdljivoj prostorijici,
uviđao sam svu ispravnost moje davnašnje teorije po kojoj
je nužnik jedino istinski filozofsko mesto i počeo sam da
odgonetam žvrljotine po zidovima. Iznad onog neizbežnog
i osnovnog ŽIVEO PERON, neko je ljutito precrtao reč
ŽIVEO i zamenio je rečju DOLE, koja je opet bila precrtana
i zamenjena ponovnim ŽIVEO, i tako se to ređalo, u obliku
pagode ili pre nekakve ruševne građevine. Levo i desno,
gore i dole, sa strelicama, uskličnicima ili aluzivnim
crtežima, onaj prvobitni izraz bio je ukrašavan, obogaćivan
ili tumačen (rukom obesnih pornografskih egzegeta)
različitim komentarima o Peronovoj majci, o društvenim i
anatomskim karakteristikama Eve Duarte, o tome šta bi
nepoznati komentator koji prazni creva radio ako bi imao
sreću da se s njom nađe u krevetu, u fotelji ili čak u samom
nužniku u Antigua Perla del Once. A reči i izrazi želja su
zatim delimično ili potpuno precrtavani ili obogaćivani
kakvim perverznim ili pohvalnim prilogom, pojačavani ili
ublažavani umetanjem ponekog prideva; a sve je ispisivano
kredama ili olovkama raznih boja, uz ilustracije za koje bi
se moglo pomisliti da su delo nekog slinavog i pijanog
profesora anatomije. A na različitim praznim mestima, dole
ili sa strane, često maštovito uokvireni (kao neki značajan
oglas u novinama), različitim rukopisima (grozničavim ili
beživotnim, punim nade ili zajedljivim, upornim ili
površnim, kaligrafskim ili grotesknim), stajali su zahtevi i
telefonske ponude ljudima ovakvih ili onakvih svojstava,
koji su spremni na ovakve ili onakve kombinacije ili radnje,
veštine ili fantazije, mazohističke i sadističke gnusobe.
Ponude i molbe su opet bile modifikovane ironičnim ili
uvredljivim, agresivnim ili humorističkim komentarima
trećih lica, koja iz nekog razloga nisu spremna da sudeluju
u određenoj kombinaciji, ali su spremna i u izvesnom
smislu želela (što su dokazivali svojim komentarima) da
sudeluju – ili su već učestvovala – u toj besramnoj i
halucinantnoj magiji. Usred tog haosa, sa odgovarajućim
strelicama, našao bi se čežnjiv odgovor pun nade nekog ko
je navodio kako će i gde čekati Kakografskog i Analnog
Princa, ponegde s nežnom napomenom, naizgled
neprimerenoj tim vestima iz nužnika: DRŽAĆU CVET U
RUCI.
„Naličje sveta”, pomislio sam.
Kao i na kriminalističkoj stranici novina, činilo se da se
na ovom mestu otkriva suštinska istina ljudskog roda.
„Ljubav i izmet”, pomislih.
Dok sam se zakopčavao, prolete mi kroz glavu: „Dame i
Gospoda”.
 XVIII

Za svaki slučaj, u dva po podne sam se već namestio na

osmatračnici u kafeu. Čovečuljak sličan Pjeru Freneu,
međutim, pojavio se tek u tri. Danas je koračao bez
oklevanja. Kada se približio pansionu, pogledao je na gore
da proveri broj (jer je dotle koračao pognute glave, kao da
mrmlja nešto sebi u bradu) i ušao u broj 57.
Nepregnutih živaca, očekivao sam da iziđe. Približavao
se najopasniji deo moje pustolovine. Premda sam na časak
pomislio da bi mogli jednostavno da odvedu Iglesijasa u
neko od društava za uzajamnu pomoć ili u neku
dobrotvornu ustanovu, intuicija mi je odmah kazala da
neće biti tako: to će ONI već docnije učiniti. Prvi korak bi
trebalo da bude manje bezazlen: recimo, da ga odvedu
nekom od značajnih slepih ljudi, možda nekome od ljudi za
vezu sa najvažnijim vođama. Na čemu sam zasnivao takvu
pretpostavku? Smatrao sam da, pre nego što takoreći puste
u promet novooslepelog čoveka, vođe žele da upoznaju
njegove osobine, sposobnosti i sklonosti, stepen njegove
oštroumnosti ili gluposti. Dobar šef špijunaže ne poverava
agentu misiju a da prethodno nije proučio njegove vrline i
mane. Za sakupljanje dobrovoljnih priloga u podzemnoj
železnici svakako nisu neophodne iste sposobnosti kao za
stražarenje pored jednog tako značajnog mesta kao što je
Mornarički centar (gde budno osmatra onaj visoki slepi tip
sa šeširom širokog oboda, čovek od šezdesetak godina; on
tamo večito stoji s olovkama u ruci i podseća na engleskog
džentlmena koji je hirovitom igrom sudbine spao na niske
grane). Kao što rekoh, postoje različite vrste slepih. Mada
svi imaju isto suštinsko obeležje, ipak ne smemo ovaj
problem toliko da pojednostavimo i da verujemo da su svi
slepi podjednako prepredeni i pronicljivi. Tma slepih koji
služe samo za dirinčenje, ima opet onih koji su isto što i
dokeri ili žandarmi, a naposletku među njima postoji
poneki Kjerkegor ili Prust. Uostalom, teško je predvideti šta
će ispasti od ljudskog stvora koji oslepi usled bolesti ili
nesrećnim slučajem, pa potom stupi u Sektu. Kao i u ratu,
ovde se takođe dešavaju neverovatna iznenađenja. Kao što
niko nije mogao predvideti da će onaj sramežljivi
službeničić Bostonske banke postati junak sa Guadalkanala,
tako se ne može predvideti ni onaj iznenađujući način na
koji slepilo može da podstakne uspon nekog portira ili
slovoslagača. Priča se da jedan od četvorice vrhunskih vođa
Sekte u svetu (a koji prebivaju negde u Pirinejima, u nekoj
pećini na ogromnoj dubini koju je 1950. godine pokušala da
ispita grupa speleologa, ali se njihov pohod završio
tragično) nije bio slep od rođenja i da je – da čudo bude
veće – svojevremeno bio običan džokej na hipodromu u
Milanu, te da je tamo pao s konja i tom prilikom izgubio
vid. Kao što se može pretpostaviti, ovo je obaveštenje stiglo
iz ko zna koje mke. Mada smatram da je malo verovatno da
čovek koji nije slep od rođenja postane jedan od vrhovnih
vođa, ponavljam priču samo da bih pokazao do kog
stepena čovek može da se uzdigne gubitkom vida. Sistem
napredovanja je toliko ezoteričan da ne verujem da iko
ikada može saznati identitet Tetrarha. U svetu slepih se
večito govorka ili se šire glasine koje nisu uvek istinite,
delimično zato što su slepi, poput ostalih ljudskih bića,
takođe skloni spletkarenju i ogovaranju, ali u njihovom
slučaju ta sklonost narasta do patoloških razmera, a
delimice zato što (ovo je moja pretpostavka) vode
pribegavaju lažnom obaveštavanju kao sredstvu za
održavanje vela tajanstva i nejasnoće oko Sekte, a to su dva
moćna oružja u rukama svake slične organizacije. Elem, da
bi jedna vest bila uverljiva, trebalo bi da je takva vest
načelno mogućna, a ovo je opet dovoljno da pokaže, kao u
slučaju navodnog džokeja, do kog stepena slepilo može da
uzdigne običnog čoveka.
No, vratimo se našem problemu. Dakle, zamišljao sam
da Iglesijasa neće već prvom prilikom odvesti u neko od
ezoteričnih udruženja, u neku od ustanova u kojima slepi
iskorišćavaju bolećive šupljoglavce ili gospode dobrog srca
ali pileće pameti, tako što posežu za najgorim i
najotrcanijim sredstvima sentimentalne demagogije. Stoga
sam naslućivao da bi taj prvi Iglesijasov izlazak mogao da
me odvede pravo do nekog od Sektinih tajnih skrovišta,
doduše uz svakovrsne opasnosti, ali i sa sjajnim izgledima.
Prema tome, pre nego što sam tog popodneva zauzeo
mesto u kafeu, preduzeo sam sve razborite mere opreza u
slučaju da dode do takvog putovanja. Neko bi mogao da mi
kaže da se mogu izvršiti razumne pripreme za putovanje u
planine Kordobe, ali da nije jasno kako čovek, ukoliko nije
lud, može preduzeti razumne mere kada je u pitanju
istraživanje sveta slepih. Dobro, de! Tačno je da su se te
famozne pripreme sastojale od dve-tri relativno logične
stvari: električne baterije, nešto hrane u koncentratu i
nekoliko sličnih stvarčica. Odlučio sam da je najbolje da
ponesem malo čokolade, kao što čine plivači-maratonci.
S baterijskom lampom, čokoladom i belim štapom (u
poslednjem času palo mi je na pamet da bi mogao da mi
bude od koristi, kao što neprijateljska uniforma može da
posluži u izvidnici) očekivao sam da Iglesijas i onaj
čovečuljak iziđu. Živci su mi bili prenapeti. Naravno,
postojala je mogućnost da slovoslagač, kao tipičan Spanac,
odbije da pođe sa čovečuljkom i odluči da ostane u svojoj
gordoj usamljenosti. U tom slučaju, sve što sam stvarao
srušilo bi se kao kula od karata, a čokolada, baterijska
lampa i štap bi se istog trena pretvorili u grotesknu ludačku
opremu.
Iglesijas je, međutim, sišao!
Oniži gospodin mu je nešto ushićeno pričao, a
slovoslagač ga je slušao dostojanstveno kao ubogi hidalgo
koji se nije ponizio niti će se ikada poniziti. Kretao se
nespretno i bojažljivo baratao belim štapom što mu ga je
onaj čovek doneo. Povremeno ga je dizao i nosio kao kakav
termos.
Koliko mu je još nedostajalo da potpuno ispeče zanat!
Kada sam ovo opazio, ponovo sam živnuo i krenuo za
njima s prilično samopouzdanja.
Nijednog trenutka oniži čovek nije ničim pokazao da je
primetio da ih pratim, što je toliko pojačalo moju
samouverenost da se u meni rodio nekakav ponos zato što
se sve odvija onako kako sam predvideo tokom
dugogodišnjeg iščekivanja i tolikih godina pripremnih
izučavanja. Ne znam da li sam ovo več rekao, ali posle mog
propalog pokušaja sa slepim tipom iz metroa za Palermo,
vreme sam uglavnom posvetio sistematskom i podrobnom
posmatranju svakog slepog čoveka na koga bih naišao na
ulicama Buenos Ajresa. Za te tri godine nakupovao sam na
stotine nekorisnih časopisa, nakupovao i pobacao silesiju
fišbajna, kupovao na hiljade olovaka i blokčiča, odlazio na
koncerte koje su priređivali slepi muzičari, naučio Brajovu
azbuku i provodio beskonačne dane u Biblioteci za Slepe.
Razumljivo, sve je to podrazumevalo silnu opasnost, jer, da
su posumnjali na mene, propali bi svi moji planovi, a da i
ne govorimo da bi i moj život došao u pitanje. No, to je bilo
neizbežno i, na paradoksalan način, predstavljalo moju
jedinu šansu da se spasem suočen s tim istim opasnostima:
nešto kao obučavanje vojnika da, uz opasnost po život,
otkrivaju mine.
 Ipak, nisam bio ni takva budala da se suočim s tim
opasnostima a da prethodno ne preduzmem elementarne
mere opreza: menjao sam odeću, lepio veštačke brkove ili
bradu, nosio tamne naočare, menjao glas.
Tako sam, za te tri godine, ispitao mnoge stvari.
Zahvaljujući predanom pripremnom radu, bio sam
spreman da uđem u tajanstvenu oblast.
A tako sam eto i završio...
Jer u ovim danima koji prethode mojoj smrti verujem
da je moja sudbina bila unapred odlučena, možda već od
početka mog istraživanja, od onog zlokobnog dana kada
sam motrio na slepog čoveka u podzemnoj železnici tokom
nekoliko vožnji od Trga Majo do Palerma. Ponekad
pomislim da su na mene najbudnije motrili i da sam najviše
srljao u propast baš kada sam verovao da postupam
najrazboritije i kada sam umišljeno čestitao sebi na onome
što sam smatrao vrhuncem svoje umešnosti. Išao sam čak
dotle da posumnjam u samu gospođu Ečepareborda. Kako
mi danas jezivo smešna izgleda pomisao da je čitava ona
nameštaljka, sa svim onim jeftinim ukrasima i džinovskim
Bambijem, onaj trik sa fotografijama s letovanja jednog
malograđanskog bračnog para, s prijaznim geslima
uramljenim na zidu, da je, na kraju krajeva, sve ono što mi
je dozvoljavalo da se samozadovoljno osmehujem i likujem,
sve bila samo jedna vulgarna, jezivo komična inscenacija.
Najzad, ovo su samo pretpostavke. A moja je namera
da govorim o činjenicama. Vratimo se dakle, razvoju
događaja.
Onih dana pre Iglesijasovog izlaska proučavao sam, kao
u šahovskoj partiji, sve mogućne varijante tog izlaska, jer je
trebalo da budem pripravan za svaku od njih. Lako je, na
primer, moglo da se dogodi da ti ljudi dođu po njega
taksijem ili privatnim kolima. Pošto nisam smeo da
propustim najzgodniju priliku svog života, u blizini sam
parkirao kamionet pozajmljen od R., jednog od saradnika
na krivotvorenju novca. Ali, kada sam tog dana video da je
glasnik sličan Pjeru Freneu došao pešice, shvatio sam da je
moja predostrožnost bila izlišna. Ostajala je, ipak,
mogućnost da oni povedu Iglesijasa pešice, a da kasnije
zaustave neki taksi. Mada je danas dobiti taksi u Buenos
Ajresu jednako teško kao nabaviti mamuta, nisam odbacio
ni tu mogućnost kada sam ih video kako izlaze. Međutim,
ONI nisu zastali pred ulaznim vratima, kao neko ko čeka
da naiđe taksi. Naprotiv, ne osvrnuvši se, čovečuljak je
uzeo slovoslagača pod ruku i poveo ga prema ulici
Bartolome Mitre: sada je bilo jasno da će, ma kuda da su se
zaputili, koristiti gradski saobraćaj.
Doduše, nije isključeno da ih onaj drugi, debeljko iz
Elektrodistribucije, negde sačeka kolima, mada mi ta
mogućnost nije izgledala logična, jer nisam shvatao zbog
čega ih onda ne bi sačekao odmah tamo u ulici Paso. S
druge strane, vožnja autobusom ili minibusom činila mi se
prikladnijom, jer ONI verovatno nisu želeli da novooslepeli
čovek odmah stekne utisak da pripadaju svemogućoj Sekti:
skromnost u postupcima, čak i siromaštvo sredstava,
efikasno su oružje u društvu surovom i sebičnom, ali
sklonom sentimentalizmu. Mada bi ovo „ali” trebalo
zameniti jednostavnim veznikom „i”.
Pratio sam ih na opreznom odstojanju.
Stigavši do ugla, skrenuli su ulevo i produžili ka ulici
Puejredon. Tamo su se zaustavili na autobuskoj stanici. A
tamo već beše podugačak red muškaraca i žena. No, na
predlog jednog gospodina sa aktentašnom i naočarima (koji
je izgledao kao građanin dostojan poštovanja, a nešto mi je
govorilo da je preispoljni pokvarenjak), svi propustiše
„slepog čovečuljka”.
Tako se sada red otegnuo iza naša dva čoveka.
 Na autobuskoj tabli bila su ispisana tri broja; oni su za
mene predstavljali početni ključ velike zagonetke: to više
nisu bili brojevi autobusa koji idu ka Retiru ili Pravnom
fakultetu, ka Klinici ili Belgranu, nego ka vratima
Nepoznatog.
Ušli su u autobus za Belgrano. Pošto sam ispred sebe
propustio nekoliko putnika da mi posluže kao paravan,
ušao sam i ja za njima.
Kada je autobus stigao na Kabildo, zapitao sam se u
kom će delu Belgrana ONI sići. Autobus je produžio, a
čovečuljak nije pokazivao nameru da siđe. Najzad, kada
smo stigli do Virej del Pino, tip je počeo da se probija ka
izlaznim vratima i tu su se on i Iglesijas zaustavili. Sišli su u
ulici Sukre. Tom ulicom su produžili do ulice Obligado a
njome krenuli pravo ka severu do ulice Huramento, njome
do ulice Kuba, pa tom ulicom opet ka severu; kada su stigli
do ulice Monro, vratili su se u ulicu Obligado i tom ulicom
izbili opet na mali trg kojim su već bili prošli, na onaj
maleni trg gde se sustiču ulice Ečeverija i Obligado.
Po svoj prilici, nastojali su da zavaraju trag. Ali, zbog
koga? Zbog mene? Zbog svih koji bi, kao ja, pokušali da ih
prate? Ovu pretpostavku nije trebalo odbacivati, jer
svakako nisam prvi koji je pokušao da uđe u tajanstveni
svet. Verovatno je takvih bilo više u istoriji. U svakom
slučaju, ja pomišljam na dvojicu: na Strindberga, koji je taj
pokušaj platio ludilom, i na Remboa, koji je počeo da biva
proganjan još pre svog odlaska u Afriku, što se da naslutiti
iz jednog pisma koje je pesnik uputio svojoj sestri, a koje
Zak Rivijer pogrešno tumači.
Moglo se takođe pretpostaviti da su nameravali da
zavaraju samog Iglesijasa, ćiji se osećaj za orijentaciju
izoštrio kao kod svakog čoveka čim izgubi vid. Ali, zašto
da ga zavaraju?
 Bilo kako bilo, posle priličnog vrludanja, vratili su se na
onaj mali trg gde se nalazi crkva Bezgrešnog začeća. Na
časak sam poverovao da će ući u crkvu i u magnovenju
pomislio na kripte i na nekakav tajni pakt između te dve
organizacije. Ali, ništa od toga: oni se uputiše ka onom
čudnovatom kraju Buenos Ajresa, koji se sastoji od niza
starih dvospratnica tik pored crkve.
Ušli su kroz jedna vrata koja su vodila na sprat i stali da
se penju prljavim i trošnim drvenim stepenicama.
 XIX

Sada počinje najteža i najopasnija etapa mog

istraživanja.
Zastao sam na trgu da razmislim šta mi valja činiti.
Razume se, nisam mogao da iz istih stopa pođem za
njima, jer valja imati na umu da se sa Sektom nije šaliti.
Imao sam da biram između dve mogućnosti: ili da sačekam
da ONI iziđu i odu, pa da se zatim popnem, da osmotrim i
da saznam što se saznati može; ili pak da, bez imalo
čekanja, oprezno ali odlučno uđem u pansion.
Mada je ova druga varijanta bila opasnija, ona je
istovremeno pružala više izgleda. Bila je utoliko povoljnija
što bi, u slučaju da moja izviđanja omanu, ipak ostajala ona
druga mogućnost da na klupi u parku sačekam da oni
iziđu. Sačekao sam desetak minuta i počeo da se oprezno
penjem, mada se moglo pretpostaviti da sve to sa
Iglesijasom, njegovo predstavljanje nekome ili već nešto
tome slično, neće biti pitanje minuta nego časova. U
protivnom, značilo bi da sam imao potpuno pogrešnu
predstavu o toj organizaciji. Stepenice su bile prljave i
trošne: beše to jedna od onih starih kuća koje su nekoć
pristojno izgledale, a sada su, zapuštene i zagađene,
uglavnom bile izdeljene na više stanova za izdavanje. Te
kuće su bile prevelike za samo jednu siromašnu porodicu, a
suviše neugledne za porodicu od izvesnog dmštvenog
prestiža. O svemu ovome sam razmišljao, jer bi, ukoliko
kuću izdele na stanove, problem postao zamršen kao
lavirint: kod koga li su ušli, u koji od stanova? Osim toga,
izgledalo mi je malo verovatno da „veliki gazda”, ili čovek
za vezu s njim, živi u tako skromnim, pa čak i bednim
uslovima.
Dok sam se peo stepenicama, ove misli su me
ispunjavale neizvesnošču i gorčinom; jer sama pomisao da
se posle toliko godina iščekivanja nadem tek pred ulazom u
nekakav lavirint delovalaje obeshrabrujuće.
Na svu sreću, sklon sam da uvek pomišljam na najgore.
Kažem „na svu sreću”, jer se zbog toga valjanije pripremim
na suočavanje s problemima koje će mi stvarnost kasnije
nametnuti. Akada sam spreman na najgore, stvarnost mi
dođe nekako lakša nego što sam očekivao.
Tako je bilo i ovom prilikom, barem što se tiče kuće. A
što se ostalog tiče, prvi put je ispalo gore nego što sam
predviđao.
Kada sam stigao do odmorišta na prvom spratu,
utvrdio sam da postoje samo jedna vrata i da se na tom
mestu stepenište završava. Dakle, nije bilo potkrovlja niti
dva stana: ukratko, problem nije mogao da bude
jednostavniji.
Neko vreme sam stajao pred tim zatvorenim vratima,
napregnuto osluškujući ne bih li čuo makar i najmanji šum
koraka, spreman da se po potrebi sjurim niz stepenice.
Rizikujući sve, prineo sam uvo ključaonici i pokušao da
čujem bilo kakav zvuk. Ali ne čuh ništa.
Stekao sam utisak da u tom stanu nema nikoga.
Preostalo mi je da sačekam na trgu.
Sišao sam i seo na klupu. Naumio sam da za to vreme
dobro proučim okolinu.
Već sam rekao da je građevina imala neobičan oblik:
sastojala se zapravo od niza kuća koje su predstavljale
tangentu u odnosu na trg ispred crkve. Središnji deci, koji
je dodirivao crkvu, zacelo je pripadao samoj crkvi.
Pretpostavio sam da se u tom delu nalazi sakristija i još
neke crkvene odaje. Međutim, u ostalim delovima
građevine, s leve i desne strane, stanovale su porodice, o
čemu su jasno svedočile saksije sa cvećem na balkonima,
rublje na konopcima, kanarinci u krletkama itd. U tom
posmatranju nije mogla da mi promakne činjenica da su se
prozori koji, kako sam procenio, pripadaju stanu slepih
ljudi unekoliko razlikovali od ostalih; na njima se nije
zapažao nikakav znak koji bi ukazivao da tu neko stanuje.
Štaviše, ti prozori su bili zatvoreni. Moglo bi se na to
primetiti da slepim ljudima nije potrebna svetlost. A da li
im je potreban vazduh? S druge strane, ovi znaci potvrdili
su utisak koji sam stekao osluškujući kroz ona vrata gore
na spratu. Motreći na izlaz, nastavio sam da razmišljam o
toj zanimljivoj činjenici i, okreni-obrni, došao sam do
zaključka koji mi je izgledao čudan ali i nepobitan: U tom
stanu niko ne stanuje.
Kažem čudan, jer ukoliko u tom stanu niko ne stanuje,
zašto su tamo ušli Iglesijas i čovečuljak nalik Pjera Freneu?
Iz svega se onda može nepobitno zaključiti: stan služi kao
ulaz u nešto drugo. A sebi sam rekao „nešto drugo”, jer je
lako mogao da bude ulaz u drugi, možda susedni stan, isto
tako je moglo da bude ..nešto” teže zamislivo, s obzirom na
to da je reč o slepima. Nekakav unutrašnji prolaz koji vodi
ka podrumima? Nije nemogućno.
Sve u svemu, zaključio sam da tog časa ne treba dalje
da time razbijam glavu, pošto ću kasnije, kada ona dvojica
iziđu, imati priliku da podrobnije sagledam problem.
Predvideo sam da će predstavljanje Iglesijasa biti
složeno, te da će potrajati. Ipak, mora da je ispalo složenije
nego što sam zamišijao, jer su izišli tek oko dva časa posle
ponoći. Negde oko ponoći, posle osmočasovnog budnog
iščekivanja, kada je u pomrčini taj čudni deo Buenos Ajresa
izgledao još tajanstveniji, srce je počelo da mi se steže, kao
da je naslućivalo da se u skrovitim podzemnim mestima. u
vlažnim hipogejima, vrši gnusan obred posvećivanja, pod
vodstvom nekog strašnog i slepog mistagoga i kao da ti
mračni obredi predskazuju šta će mi se dogoditi.
Dva časa posle ponoći!
Iglesijas je sada koračao nesigurnije nego pri ulasku i
imao sam osećaj da nekakvo golemo breme leži na njegovoj
duši. Možda je to bio samo moj utisak, izazvan turobnim
sticajem okolnosti: mojim predstavama o Sekti, grobnom
svetlošću na trgu, ogromnim crkvenim kupolama i naročito
mutnom svetlošću koju je na stepenište bacala prljava
sijalica nad ulazom.
Sačekao sam da odu. Primetio sam da odlaze prema
Kabildu. A kada sam bio uveren da se neće vratiti, potirčao
sam u kuću.
U tišini tih sitnih sati, bat mojih koraka odjekivao je
gromoglasno. Uvek kada bi neki od trošnih basamaka
škripnuo, lecnuo bih se i osvrnuo.
A kada sam se popeo do odmorišta, očekivalo me je
najveće iznenađenje u životu: na vratima je bio katanac! Tb
zaista ni u snu nisam zamišljao.
Ovo otkriće me je toliko porazilo da sam se skljokao na
prvi stepenik tog prokletog stepeništa. Sedeo sam neko
vreme, potpuno smožden. A onda mi je ubrzo mozak
ponovo proradio i mašta je ponudila nekoliko pretpostavki:
Izišla su samo njih dvojica i niko posle njih. Dakle,
katanac je pri ulasku skinuo i po izlasku ga ponovo stavio
čovek nalik Pjeru Freneu. Elem, ukoliko neko stanuje u toj
kući ili ako ona tajnim prolazom vodi ka „nečemu“ gde
neko živi, ta stvorenja svakako ne ulaze niti izlaze kroz ova
vrata. Prema tome, to „nešto”, taj stan, kuća, špilja ili već
šta bilo, ima drugi ulaz ili nekoliko drugih izlaza, koji
možda vode ka drugim delovima te četvrti ili grada. Znači
li to da su zakatančena vrata bila rezervisana za oniskog
glasnika ili posrednika? Dobro, de: za njega ili za neke
druge ljude sa sličnim misijama, pri čemu svaki od njih
sigurno ima isti ključ?
Ta razmišljanja su potvrdila pretpostavku koja mi se
već nametala dok sam s malog trga posmatrao kuću: u njoj
niko ne stanuje. Dakle, mogao sam već tada da izvedem
zaključak važan za moja buduća traganja: stan je običan
ulaz koji VODI NEKUDA DRUGDE.
A šta je moglo da bude to „drugde”? To nisam mogao
da zamislim i jedino mi je preostalo da skupim hrabrost i
da obijem katanac, da uđem u tajanstveni stan i tamo
ustanovim kuda vodi. A za to mi je bio potreban otpirač. Ili
da nasilno obijem katanac kleštima ili kakvom polugom?
Obuzelo me takvo nestrpljenje da nisam mogao da
čekam ni dana više. Odbacio sam pomisao da obijem
katanac, jer bi to izazvalo buku. A onda mi je sinulo da će
biti najbolje ako zamolim nekog od poznanika vičnih toj
raboti. Sišao sam na ulicu, otišao do Kabilda i sačekao taksi,
koji se mogao lako dobiti u te sate. Imao sam sreću: samo
posle nekoliko minuta naišao je taksi i odvezao me u ulicu
Paso. Tamo sam seo u kamionet i uputio se u Florestu gde
živi F. Vičući iz sveg glasa (F. je bio poznat po tvrdom snu),
objasnio sam mu da još iste noći treba da obije jedan
katanac. Kada se rasanio i razabrao o kakvoj bravi je reč,
toliko se razgoropadio da se maltene ponovo strpao u
krevet. Probuditi njega da bi otvorio pišljivi katanac značilo
je sto i upitati Staviskog za savet kako da čovek na prevaru
dođe do hiljadu franaka. Drmusao sam ga, pretio mu i
konačno ga odvukao do kamioneta. Jureći kao da
Organizacija može da se raspadne još te noći, stigao sam za
pola časa na mali trg u Belgranu. Parkirao sam kola u ulici
Ečeverija i, pošto sam se uverio da naokolo nema žive duše,
F. i ja smo izišli i zaputili se ka onoj kući.
F. je obio katanac za ciglo tridesetak sekundi. Potom
sam mu rekao da će morati sam da se vrati u Florestu, jer
ću se ja zadržati u toj kući. To ga je još više razjarilo, ali sam
ga ubedio da je u pitanju nešto izuzetno važno za mene i da
će na Kabildu lako naći taksi. Dostojanstveno je odbio
novac koji sam pokušao da mu dam za taksi i otišao bez
pozdrava.
Dok sam išao ka ulici Paso, nametalo mi se pitanje:
zašto na vratima nije bilo katanca kada sam se prvi put
popeo? U redu, logično je što ga nije bilo, jer su ona dvojica
već bili unutra i nisu mogli da stave katanac sa spoljne
strane. Međutim, ako je taj ulaz toliko važan, a sve ukazuje
na to da jeste, kako objasniti činjenicu da su ga ostavili
otvorenog za bilo kog uljeza? Pomislio sam da se to može
objasniti samo ovako: pošto je ušao, čovečuljak je sa
unutrašnje strane navukao neku rezu.
Kao što se moglo i očekivati, unutra su vladali potpuni
mrak i grobna tišina. Vrata su se otvorila uz škripu koja mi
se učinila gromoglasnom. Baterijskom lampom sam
osvetlio stražnji deo vrata i zadovoljno ustanovio da na
njima postoji reza. Ta bronzana reza nije bila zarđala, što je
značilo da je neko koristi.
Time je potvrđena moja pretpostavka o zabravljivanju s
unutrašnje strane, kao i slutnja (od koje sam zebao) da ta
vrata ni trenutka nisu smela da ostanu otključana.
Kada sam mnogo kasnije razmišljao o svemu tome,
pitao sam se zašto je na tim vratima – ako su bila toliko
važna – stajao katanac koji je F. uspeo da obije za tridesetak
sekundi. Ta činjenica ima samo jedno objašnjenje: trebalo je
da sve izgleda kao običan stan u kome, iz ovog ili onog
razloga, niko ne stanuje.
Iako sam bio uveren da nema stanara, ušao sam
obazrivo i počeo da osvetljavam zidove prve prostorije.
Nisam plašljivac, ali svako bi u mojoj situaciji osetio istu
zebnju kao i ja dok sam polako i pažljivo pretraživao taj
napušten i prazan stan utonuo u tamu. Zanimljivo je reći da
sam pri tom lupkao o zidove svojim belim štapom kao da
sam uistinu slep! Dotle nisam razmišljao o tom
uznemirujućem znaku, mada sam oduvek smatrao da
čovek koji se godinama bori protiv nekog jakog neprijatelja,
naposletku neminovno počinje da liči na njega. Jer, ako
neprijatelj izmisli mitraljez, potrebno je da ga i mi, pre ili
kasnije, izmislimo ukoliko ne želimo da nam dođe glave. A
ono što važi za običnu, materijalnu stvar kao što je oružje
za ratovanje, isto tako, iz dubljih i tananijih razloga, važi i
za psihološko i duhovno oruje: za grimase, osmehe, kretnje,
način na koji čovek obmanjuje druge, kako se izražava,
kako doživljava stvari i kako živi. Stoga je čest slučaj da
muž i žena vremenom počnu da liče jedno na drugo.
Da, vremenom sam i ja počeo da poprimam mnoge od
mana i vrlina te proklete vrste ljudi. I, kao što bezmalo
uvek biva, istraživanje njihovog sveta značilo je (sada toga
bivam svestan) i istraživanje mog sopstvenog mračnog
sveta.
Svetlost moje lampe otkrila mi je ubrzo da u toj
prostoriji nema ničega, nijednog komada nameštaja, pa čak
ni neke zaboravljene starudije. Sve je bilo prašnjavo, podovi
puni rupa, a sa oguljenih zidova visili su ostaci tapeta koji
su svojevremeno ukrašavali prostoriju. Donekle sam se
umirio, jer je sve to potvrđivalo ono što sam pretpostavio
dok sam sedeo na trgu: kuća je nenastanjena. Tada sam
odlučnije i brže krenuo u obilazak ostalih prostorija, te sam
postepeno upotpunio i potvrdio svoj prvobitni utisak.
Onda sam shvatio zašto nije trebalo preduzimati posebne
mere opreza na ulaznim vratima; jer, ukoliko bi nekim
slučajem lopov i provalio u kuću, brzo bi izišao razočaran.
U mom slučaju bilo je drukčije, jer sam znao da ta
avetinjska kuća nije cilj nego sredstvo.
U protivnom, čovek bi morao pretpostaviti da je onaj
beznačajni čovečuljak koji je došao po Iglesijasa, nekakav
ludak koji je Španca dovukao do ove rupčage, da bi mu tu,
u potpuno mračnoj prostoriji gde nema ni stolice da se
sedne, punih deset časova pričao o nečemu što je, koliko
god strašno bilo, mogao da mu ispriča i u slovoslagačevoj
sobi.
Trebalo je da potražim izlaz koji vodi nekuda drugde.
Prva i najjednostavnija pomisao bila je da pronađem neka
vrata, vidna ili skrivena, koja bi vodila u susednu kuću.
Druga, manje jednostavna pretpostavka (ali zato ne i manje
verovatna, jer, kakvu jednostavnost možemo očekivati
kada su u pitanju tako čudovišna stvorenja?) bila je da ta
vidljiva ili tajna vrata izlaze na neki hodnik koji vodi do
podruma ili do još daljih i opasnijih mesta. U svakom
slučaju, moj zadatak je bio da sada pronađem ta skrovita
mesta.
Najpre sam proverio sva vidljiva vrata. Sva su, bez
izuzetka, međusobno povezivala sobe i druge prostorije
stana. Kao što se moglo i pretpostaviti, vrata koja sam
tražio nisu bila vidljiva ili, u najmanju ruku, nisu bila
vidljiva na prvi pogled.
Prisetio sam se sličnih okolnosti koje sam video u
filmovima ili pročitao u romanima: svaki okvir ili ram
kakvog portreta mogao bi da predstavlja tajna vrata. Pošto
u napuštenoj kući nije bilo nikakvih slika, nije imalo svrhe
da se time zamajavam.
Idući iz odaje u odaju, zagledao sam oguljene zidove ne
bih li otkrio da možda neki ćošak, garnišna ili oplata ne
skrivaju električno zvonce ili sličan mehanizam.
Ništa nisam otkrio.
Brižljivije sam pretražio one prostorije koje, po svojoj
nameni, nude više mogućnosti: kuhinju i kupatilo. Mada su
bile u neredu, zaista su pružale više mogućnosti nego
druge prostorije. Klozetska šolja, inače bez poklopca, nije
nudila neke veće mogućnosti, ali sam ipak pokušao da
odvrnem stare baglame nepostojećeg poklopca. Zatim sam
povukao lanac, otklopio kotlić, pokušao da pritisnem ili
odvrnem svaku slavinu, da odignem staru kadu itd. Na
sličan način sam postupio u kuhinji, ali bez ikakvog
rezuitata.
Sve sam proveravao podrobno i više puta. Sigurno bih
na kraju digao ruke od svega da nisam znao da su ona
dvojica bili tu te večeri.
Obeshrabren, seo sam na stari plinski šporet. Iz iskustva
sam znao da kada čovek dođe do izvesne tačke, nema
svrhe da nastavlja dalje istim putem, jer se tako samo
obrazuje mentalna zaseklina koja onemogućava svaki drugi
izlaz.
A onda sam najednom počeo da grickam čokoladu koju
sam poneo sa sobom. Pomislio sam kako bi to izgledalo
smešno nekome ko bi me krišom posmatrao iz prikrajka.
Gotovo sam se nasmejao u sebi tom zamišljenom prizoru
kada maltene na premreh od pomisli: ko mi jamči da me
NEKO zaista ne posmatra sa nekog nevidljivog mesta?
Na tavanicama je bilo rupa, zidovi su bili oguljeni tako
da su mogli da skrivaju otvore kroz koje je neko mogao da
motri iz susedne kuće. Ponovo me obuzeo užas te sam na
nekoliko minuta ugasio baterijsku lampu, kao da mi je ta
zakasnela predostrožnost mogla pomoći. U toj pomrčini,
dok sam se upinjao da razaznam svaki šum, bio sam toliko
razborit i uvideo da je moja zakasnela predostrožnost ne
samo glupa nego i necelishodna: bez osvetljenja sam bio
samo još bespomoćniji. Ponovo sam upalio lampu i njome
osvetlio mesto na kome sam se obreo. Mada nervozniji
nego ranije, pokušao sam da misli usredsredim na tajnu
koju je trebalo da razrešim.
Obuzet mišlju o postojanju nekakvih špijunki, stao sam
da svetlosnim snopom ispitujem svodove te napuštene
kuće: tavanice su bile gipsane, podignute na drvenoj
konstrukciji, gips je na mnogim mestima zaista otpao, a i
venci na plafonu su bili polupani. Stoga je jedna ili više
osoba mogla da nadzire stan kroz te otvore, ali se na
tavanicama nije primećivalo ništa što bi ličilo na ulaz ili
prilaz. Osim toga, čak i da ih je bilo, trebalo bi naći neke
merdevine, a njih nije bilo nigde u stanu. Osim ukoliko nisu
upotrebljavali lestvice od užadi.
Dok sam tako razgledao svodove i razmišljao o toj
mogućnosti, konačno se dosetih pravog rešenja: podovi!
Bilo je to najjednostavnije rešenje, ali ono, kao što uvek
biva, čoveku poslednje padne na um.
 XX

U meni je rasla napetost. Grozničavo sam stao da

osvetljavam svaki delić poda dok nisam našao ono što je
trebalo da nađem: jedva primetan usek četvrtastog oblika
označavao je kapak kroz koji se silazilo u podrum. Ko bi
uopšte mogao da pomisli da u stanu na prvom spratu može
da postoji ulaz u podrum? U neku ruku to je potvrđivalo
moju prvobitnu pomisao da je stan tajnim vratima povezan
sa susednim stanom. Ali, kome bi moglo pasti na um da je
reč o stanu ispod ovoga? Tog časa sam bio toliko uzbuđen
da sam prevideo nešto što bi me inače nagnalo da
prestravljeno pobegnem odatle: bat mojih koraka. Kako da
taj bat prođe nezapaženo, pogotovu slepima koji zacelo
žive u donjem stanu? Ta nesmotrenost, ta moja greška
dozvolila mi je da nastavim s traganjem; uostalom, nije
uvek istina ta koja nas vodi ka velikim otkrićima. Ovo
navodim kao primer previda i grešaka koje sam počinio u
svom istraživanju, iako sam sve vreme napregnuto i
grozničavo ražmišljao šta mi valja činiti. Sada verujem da
nas u ovakvim traganjima vodi nešto jače, nekakva nejasna
ali nepogrešiva intuicija, koliko neobjašnjiva toliko i
pouzdana, kao ona vrsta vida koja mesečarima omogućava
da idu pravo ka svojim ciljevima. Ka svojim neobjašnjivim
ciljevima.
Kapak je bio tako hermetički zatvoren čla se nije mogao
otvoriti bez kakvog tvrdog i šiljatog predmeta; po svoj
prilici, njega otvaraju s donje strane i u vreme dogovoreno s
glasnikom. Obuzeo me crni očaj pri pomisli da tu radnju
moram da izvedem još iste noći, jer će sutradan neko
opaziti da jekatanac obijen, pa će sve postati teže, a možda i
nemoguće. Šta da radim? Pri ruci nisam imao ništa
podesno. Od onoga što sam video u stanu, možda bi samo
u kuhinji i kupatilu moglo da se nađe štogod upotrebljivo.
Odjurio sam u kuhinju, ali u njoj nisam našao ništa. Potom
sam otišao u kupatilo i najzad uvideo da bi mi donekle
mogla da posluži ručka od plovka. Skinuo sam plovak,
cimnuo ručku, otkinuo je i onda otrčao u sobu gde se
nalazio otvor. Natezao sam se duže od sata i naposletku,
koristeći se hrapavim ivicama ručke, nekako sam uspeo da
s jedne strane malčice odignem kapak. U taj otvor sam
uvukao gvozdenu ručku i pažljivo počeo da odižem. Posle
nekoliko neuspelih pokušaja, pošlo mi je za rukom da
kapak odignem toliko da uvučem prste i rukama dovršim
posao. Oprezno sam skinuo kapak i stavio ga u stranu.
Zatim sam svetlost svoje lampe uperio ka unutrašnjosti
otvora. Otvor nije vodio u donji stan, kako sam zamišljao,
nego je izbijao na nekakvo dugačko i zavojito stepenište
koje se nekuda spuštalo.
Krenuo sam niz stepenice. Spustio sam se u nekakav
stari podrum, smešten valjda ispod donjeg stana. Taj
podrum je najverovatnije pripadao stanu u prizemlju, ali je
svojevremeno, po dogovoru između nekadašnjih vlasnika
oba stana, pripao gornjem stanu do koga su vodile ove
neobične i neočekivane stepenice.
Podrum je bio kao i toliki nebrojeni podrumi Buenos
Ajresa, ali potpuno prazan i jednako pust kao stan kome je
pripadao. Da nisam pogrešio? Nisam li se možda toliko
namučio da bih naposletku dospeo u ćorsokak? Ipak,
trebalo je da podrum pretražim isto tako marljivo kao što
sam pretražio stan.
Međutim, tu nije bilo ničega naročitog: betonski zidovi
su bili glatki i nisu obećavali ništa zanimljivo. Bio je tu
nekakav rešetkast otvor kakve često susrećemo u sličnim
zgradama. Kroz njega se videla ulica i dopirala svetlost s
malenog trga. Zatim je podrum skretao u obliku slova L.
Pošto sam lampom osvetlio taj ugao, u prvi mah
neprimetan, ugledao sam još jedan rešetkasti otvor, veći od
prethodnog, koji je gledao na... Na šta li je gledao? Na
podrum susedne kuće? Kako nije bilo drugog izlaza,
pomislio sam da je taj otvor verovatno pokretan i da on
predstavlja taj toliko traženi izlaz. Dohvatio sam rešetku sa
oba kraja i osetio da se zaista lako skida: srce mi je ponovo
zalupalo.
Spustio sam rešetku i osvetlio otvor: u pitanju nije bio
podrum susedne kuće nego nekakav hodnik čiji se kraj nije
nazirao. Ja sam to, međutim, pripisao ograničenom dometu
lampe.
Posle dve stotine metara otprilike, hodnik je skretao
udesno, a na tom zavoju se nalazilo stepenište od dvanaest
stepenika (izbrojao sam ih da izračunam koliko sam se
popeo visoko). Dok sam to sračunavao, najednom sam
primetio da odmorište, na kome se stepenište završava,
izbija pred nekakva vrata, bolje rečeno vratanca, toliko
niska da svak mora da se sagne.
Bio sam iznenađen, pa i razljućen, jer sam pomislio da
me ta vratašca sprečavaju da uđem u ključno skrovište još
te iste noći, a kazati „još te iste noći” moglo je da znači isto
što i kazati „zauvek”, pošto bi, posle svega što sam počinio
u lažnom stanu, slepi sutradan preduzeli bezbednosne
mere i onemogućili mi povratak. Prokleo sam svoje
nestrpljenje i što sam prerano otpustio F.: doduše, njemu
nisam smeo da poverim šta sam naumio (jer bi tu moju
zamisao smatrao suludom), ali sam mogao da ga zamolim
da pođe sa mnom sve dok okolnosti ne pokažu da mi više
nije potreban. A kako, do đavola, sada da otvorim vrata?
Stajao sam na odmorištu i razmišljao: nije li to ulaz u
kuću ili u stan koje sam ovde očekivao, dok sam mozgao na
malom trgu? Dvanaest stepenika, svaki visok po
dvadesetak santimetara, sve to čini ukupno oko tri metra.
Znači da se stan nalazi u ravni ulice, a gotovo sigurno ima
normalan ulaz iz neke od obližnjih ulica, možda iz nekog
butika. Ne znam otkuda mi je palo na pamet da se taj ulaz
možda nalazi u nekom krojačkom ili modnom salonu.
Ko bi zaista mogao da posumnja da salon neke
modiskinje skriva ulaz u veliki lavirint? Bilo je sasvim
logično što čovečuljak nalik na Pjera Frenea ipak nije ušao
kroz normalan ulaz: šta bi dvojica muškaraca, od kojih je
jedan slep, radila u modnom salonu? Možda bi jednom
mogli da prođu nezapaženo. Međutim, ukoliko bi se to
ponovilo, ljudi bi počeli da pridaju veći značaj njihovim
posetama, a ne verujem da bi Loža zanemarila mogućnost
da se među „ljudima” nađe i tip poput mene. Stoga je
sasvim razumljivo što oni drže prazan stan koji im služi
kao prolaz.
Sve ovo sam izmozgao stojeći pred tajanstvenim
vratašcima. Nije se čuo nikakav šum. U pola pet izjutra
modiskinja spava blaženim snom.
Moji napori nisu urodili plodom. Kao što posle
neuspelog državnog udara pobunjenike proglase
razbojnicima i izvrgnu ih ruglu, tako sam i ja sebe video u
najsmešnijem izdanju. Pogledao sam beli štap i pomislio:
„Kakva sam ja budaletina i nakarada!” Odrastao čovek,
neko ko je čitao Hegela i učestvovao u pljački banke, sada
dreždi u jednom buenosajreskom podrumu, u pola pet
izjutra, pred vratašcima iza kojih zamišlja da stanuje neka
tobožnja modiskinja u službi nekakvog tajnog društva. Zar
to nije besmisleno? A beli štap, koji sam osmotrio s onim
bolnim zadovoljstvom kakvo osećamo kada dodirnemo
bolni deo tela, doprinosio je da bude još smešnija situacija u
kojoj sam se nalazio.
„U redu”, rekoh sebi, „s ovim je svršeno.”
 Baš kada sam nameravao da se vratim istim onim
tegobnim putem, sinul a mi je misao da vrata možda nisu
zaključana. Ta pomisao mi je izazvala novo iznenađenje i
novu nadu, jer tada nisam ni pomislio na zaključak koji bi
mogao da se izvuče iz te prividno povoljne okolnosti:
naime, na stravičan zaključak da me oni očekuju.
Prišao sam vratima i obasjavajući ih baterijskom
lampom, zastao na časak u nedoumici. „Ne, to nije
mogućno”, pomislih. „Ova vrata su otvorena samo kada se
očekuje slepi čovek s glasnikom.”
Međutim, neko predosećanje je navelo moju drhtavu
ruku da dohvati kvaku. Okrenuo sam je i gurnuo.
Vrata nisu bila zaključana!
 XXI

Sagnuo sam se i kroz oniska vratašca stupio u sobu.

Zatim sam se uspravio i lampom osvetlio unaokolo da
vidim gde se nalazim.
Kao da mi je ledena struja protresla telo: svetlost je
preda mnom obasjala nečije lice.
Jedna Slepa Žena zurila je u mom pravcu. Ličila je na
priviđenje iz pakla, ali iz studenog i crnog pakla.
Očevidno, vratancima nije prišla zato što su je
uznemirili slabi šumovi dok sam ulazio. Ne: ona je bila
potpuno obučena i nesporno me je ČEKALA.
Ne znam koliko sam izdržao taj jezivi i ledeni pogled
meduze pre nego što ću se onesvestiti.
Nikada se ranije nisam onesvešćivao. Kasnije sam se
pitao nije li to ovom prilikom izazvao strah ili magične čini
Slepe Žene. Jer, kako mi se sada čini, ta hijerofantkinja je
imala moć da prizove ili da izlije demonske sile.
Doduše, nije to bila potpuna nesvestica niti gubljenje
svesti. Kada sam pao na pod (mada bi bilo prikladnije reći
„kada sam se stropoštao”), počeo je da me hvata dremež, a
neka malaksalost je ovladala mojim mišićima kao kada
čovek dobije jači grip.
Sećam se da su mi damari ubrzano tukli. A onda mi se
odjednom učinilo da moja glava može svakog trena da
eksplodira kao bojler pod pritiskom od hiljadu atmosfera.
Telom mi se pela groznica kao kipuća tečnost u posudi.
Istovremeno, nekakav fosforescentni sjaj je uticao na to da
Slepa Žena bude sve vidljivija sred tame.
 A onda mi se učinilo da mi bubne opne prskaju usled
neke strašne eksplozije i tada sam se, kao što već rekoh,
srušio na pod.
 XXII

Zamutilo mi se pred očima i više ništa nisam video.

Ipak, imao sam utisak da se budim u nekoj drugoj
stvarnosti. Činilo mi se, ili mi se sada tako čini, da je ta
stvarnost ubedljivija od svakidašnje i da ima onu pomalo
usplahirenu snagu halucinacija koje se javljaju u groznici.
Obreo sam se u nekom čamcu koji je klizio po golemom
jezeru čije su vode bile mirne, crne i bezdane. Vladao je
neopisiv muk. A u meni je rastao nemir, jer sam naslućivao
da u toj polutami (ne beše sunčeve svetlosti, samo je čudna
i avetinjska svetlost dolazila od noćnog sunca) nisam sam,
slutio sam da me gledaju i vrebaju stvorenja koja nisam
mogao da nazrem, ali koja su zacelo prebivala van
domašaja mog zamućenog vida. Šta su ta bića očekivala od
mene i šta je očekivalo mene u tom pustom prostranstvu
ustajalih i mrtvih voda?
Više nisam mogao da mislim, iako sam još imao nejasnu
svest i mučno sećanje na detinjstvo. Činilo se da su ptice,
kojima sam u onim okrutnim godinama iskopao oči, sada
letele u visinama i pratile me na mom putovanju. Ne
razmišljajući (uostalom, više nisam ni bio kadar da mislim),
veslao sam u onom pravcu u kome je izgledalo da će satima
ili vekovima kasnije zaći to noćno sunce. Činilo mi se da
čujem težak lepet njihovih velikih krila. Kao da su se one
ptice iz mog detinjstva pretvorile u ogromne pterodaktile
ili u džinovske slepe miševe. Iznad i iza sebe, dakle tamo
kuda je trebalo da bude istok te beskrajne crne pučine,
naslućivao sam starca, koji je kipeo od goleme mržnje i
budno pratio moje putovanje. Kao kiklop, na čelu je imao
ogromno oko i bio tako gorostasan da mu je glava sezala do
zenita a trup se spuštao ka horizontu. Zbog njega, čije sam
prisustvo osećao tako nepodnošljivo i maltene mogao da
opišem jeziv izraz njegovog lica, nisam imao hrabrosti da
se osvrnem, nego sam telom i licem bio okrenut u
suprotnom pravcu.
„Samo da se dokopam obale pre zalaska sunca”, sinulo
mi je kroz glavu. Zaveslao sam iz sve snage, ali sam se
kretao sporo kao u košmarnim snovima. Uvek kada bi
veslo zaronilo u crne i blatnjave vode, začuo bih teško
šljapkanje.
Veliki ploveći listovi i cvetovi nalik džinovskim
lokvanjima, ali turobni i nagnjili, razmicali su se pri
svakom zaveslaju. Svu snagu sam ulagao u naporno
veslanje i nisam hteo da pomišljam kako izgledaju ta
užasna čudovišta koja su – u to sam bio uveren – živela u
ovim zagađenim i bezdanim vodama. Gledajući netremice
ka zapadu, ili tamo gde sam zamišljao da je zapad,
unezvereno i uporno sam veslao, upinjući se da stignem do
obale pre sunčevog zalaska.
Ta plovidba je bila mučna, naporna i spora. A i sunce se
sporo spuštalo ka zapadu. Snagu da pokrećem teška vesla
cedio sam iz grozničave i jedine misli da stignem pre
sunčevog zalaska.
A sunce se već bližilo smiraju kada sam osetio da čamac
dodiruje dno. Odbacio sam vesla i pojurio ka pramcu.
Iskočio sam iz čamca i, gacajući kroz kaljugu, krenuo ka
obali koja se nazirala u pomrćini. Ubrzo sam osetio da se
nalazim na onom što bi moglo da se nazove čvrstim tlom, a
što je zapravo bila močvara. Po njoj je hod bio jednako
težak kao i plovidba čamcem. Svaki put kada je trebalo da
koraknem, morao sam da se grdno naprežem. Ipak, gonjen
očajanjem, napredovao sam polako ali sigurno. I kao što
sam maločas mislio da se dočepam čvrstog tla, tako je sada
moja misao vodilja bila da se dokopam neke planine koja se
jedva nazirala na zapadnoj strani. „Tamo je pećina”, sećam
se da sam pomislio tog časa. Kakva pećina? I šta ću ja
tamo? Tada nisam postavio nijedno od tih pitanja, a ni sada
na njih ne bih umeo da odgovorim. Jedino sam znao da
treba da se dokopam pećine i da po svaku cenu uđem u
nju. Moram reći da sam i dalje osećao prisustvo
gorostasnog neznanca iza sebe. Svoj im jedinim, stalno
otvorenim okom, koje je plamtelo mržnjom, on je kanda
motrio na moje kretanje prema zapadu. Čak bi se moglo
pomisliti da je upravljao njime, kao podmukao putovođa.
Raširenih ruku, on je zaklanjao čitavo nebo iza mojih leđa.
Izgledalo je kao da se šakama oslanja na sever i jug, te da
zaprema polovinu nebeskog svoda iza mene. U tom
poiožaju jedino mi je preostajalo da idem ka zapadu. A to
mi je izgledalo logično i razumno usred te bezumne
stvarnosti. Naumio sam da umaknem njegovom pogledu,
da pobegnem u pećinu, pošto sam znao da će pred njom
njegov pogled najzad biti nemoćan. Tako sam išao izvesno
vreme, a izgledalo mi je kao da idem čitavu godinu. Noćno
sunce se spuštalo, ali je razdaljina i dalje bila strahovito
velika, mada je planina sada bila bliža. Poslednju deonicu
savladao sam boreći se protiv umora, straha i beznađa. Iza
sebe sam osećao težak let pterodaktila. Povremeno bi me u
naletu okrznuli krilima. Nisam strahovao samo od
njihovog ljigavog i hladnog dodira, nego i od mogućnosti
da se ustreme na mene i da mi nazubljenim kljunovima
iskopaju oči. Slutio sam da me puštaju da crknem od
uzaludnih napora, da se izmorim višegodišnjim
besmislenim hodanjem i da mi, kada budem pomislio da
sam konačno stigao do cilja, iskopaju oči i tako pokopaju
moju nerazumnu nadu.
To osećanje se javilo u meni na poslednjoj deonici tog
puta. Kao da je sve bilo smišljeno da mi nanese najveće zlo i
patnju. „Jer da su mi iskopali oči na samom početku, ne bih
gajio nikakvu nadu i ne bih se otisnuo u ovo ubistveno
tumaranje po neznanim morima i ogavnim baruštinama”,
pomislio sam u trenutku prisebnostL
Dok mi se ova pomisao vrzmala po glavi, osetio sam
kako Starčevo lice zrači nekom divljom radošću. Shvatio
sam da je sve to istina i da me sada očekuje najgore što je
moglo da me snađe na putovanju. Ipak, nisam hteo da se
osvrnem. A nije ni bilo potrebno: čulo sluha mi je kazivalo
da su ptice ogromnih i oštrih kljunova počele sve bliže da
obleću oko moje glave. Osećao sam lepet njihovih teških
krila, širokih valjda nekoliko metara, i iznova osećao njihov
lagan i kratkotrajan, ali odvratan dodir na svojim obrazima
i po kosi.
Nedostajalo mi je sasvim malo pa da stignem do pećine
koju sam već nazirao u nekoj fosforescentnoj polutami. Telo
mi beše ukaljano lepljivim muljem; već sam išao
četvoronoške. Rukama sam dodirivao i s gađenjem sklanjao
s puta zmijurine koje su gmizale u močvari. Međutim, strah
od onoga što sam znao da mi predstoji bio je toliki da zmije
gotovo nisu vredne pomena.
Konačno, umor je nadvladao moje beznade i posrnuo
sam.
Upinjao sam se da glavu održim iznad blata. Izdizao
sam glavu i zurio ka pećini, dok mi je preostali deo tela
tonuo u kaljave vode.
„Moram da dišem”, pomislio sam.
Ali sam isto tako pomislio: „Ako budem držao glavu
uspravno, moje oči će biti lakši plen.”
Učinilo mi se kao da neko prokletstvo visi nada mnom,
kao da sam osuđen na taj jezivi čin i kao da sam sebe
nudim za taj užasan i naizgled neizbežan obred.
Zaglibljen u kaljuzi, dok mi je srce tuklo sred te
prljavštine, netremice sam zurio uvis i video kako goleme
ptice kruže oko moje glave. Opazio sam kako jedna
ptičurina doleće otpozadi, kako se približava sve više, dok
joj se obris ocrtava na zapadu, a zatim, proizvodeći krilima
šupalj zvuk u dodiru s površinom te baruštine, sleće baš
pored moje glave. Kljun joj je bio oštar kao bodež, a pogled
prazan kao u slepih. Nije imala oči: već sam mogao da
razaznam njene prazne duplje. Izgledala je kao drevno
božanstvo neposredno pre prinošenja žrtve.
Osetih kako se taj kljun ustremljuje na moje levo oko.
Posle kratkotrajnog elastičnog otpora zenice, kljun je bolno
i grubo prodro u moje oko, a tečnost je počela da mi se sliva
niz obraz. Vođen nekim porivom čiji mi smisao ni dan-
danas nije jasan, jer je potpuno neprirodan, ja sam i dalje
držao glavu u istom položaju, kao da sam želeo da ptičurini
olakšam tu perverznu rabotu, baš kao što, uprkos bolu,
pred zubarom držimo otvorena usta i uspravljenu glavu.
Dok sam osećao kako mi se tečnost iz oka i krv slivaju
niz levi obraz, razmišljao sam: „Sada ću morati da to isto
otrpim i na desnom oku.” Staloženo, čak mi se čini da je to
radila bez imalo mržnje (što me je, sećam se, iznenadilo),
ptica je dovršila svoj posao na levom oku, a zatim je
malčice uzmakla i ponovila istu radnju na desnom oku.
Ponovo sam osetio onaj lagan i kratkotrajan otpor zenice, a
potom grubo i bolno prodiranje. Zatim sam, još jednom,
osetio kako mi se niz obraz slivaju krv i ona kristalna
tečnost: dve tečnosti koje sam savršeno razlikovao zato što
je ona kristalna bila retka i ledena, a krv topla i lepljiva.
Zatim je ptičurina uzletela, a s njom i njene drugarice,
jer sam čuo kako su zalepršale krilima i otišle. „Ono
najgore je prošlo”, pomislio sam.
Sada više ništa nisam mogao da vidim. Međutim, ni
ogroman bol ni čudna odvratnost što sam je sada osećao
prema sebi nisu me odvratili od namere da se dovučem do
pećine.
 U tome sam na jedvite jade uspeo.
Čak je i moj napor počeo da biva nagrađen: močvara je
postepeno nestajala ispod mojih nogu i ubrzo su me
čudnovata tišina, osećanje skučenosti ali i bezbednosti
naveli da zaključim da sam konačno ušao u pećinu. Tada se
sitrovalih u san.
 XXIII

Kada sam došao svesti, osetio sam da mi je telo

smoždeno strahovitim umorom, kao da sam u snu obavio
neki golem posao.
Ležao sam na podu i nikako nisam shvatao gde se
nalazim. Otežale glave, zverao sam naokolo, pokušavajući
da se prisetim šta mi se dogodilo: pomislio sam da sam,
kao nekada, pijan došao kući i skljokao se na pod.
Odnekuda je u sobu prodirala slaba svetlost praskozorja.
Pokušao sam da pridignem glavu i tada sam se polako i s
mukom obazreo oko sebe.
Iako iznemogao, maltene sam poskočio: Slepa Žena!
U tren oka sam se prisetio: Iglesijas, onaj tip nalik Pjeru
Freneu, mali trg u Belgranu, tajni prolaz. U polusedećem
stavu, uz nadljudske napore uspeo sam da se uspravim.
Munjevito sam razmišljao u kakvom sam to položaju i kako
da se izvučem. Nekako sam uspeo da stanem na noge.
Slepa Žena je i dalje stajala u istom hijeratičkom stavu u
kome sam je ugledao kada sam je osvetlio lampom u
mraku. Nije li to puka i prolazna varka? Priviđenje? Nije li
moj košmar počeo kada sam pao u nesvest?
Pri svetlosti praskozorja pokušao sam da na brzinu
ustanovim gde se nalazim. Bio sam u običnoj sobi s
krevetom, stolom (radnim?), nekoliko stolica, sofom i
radio-aparatom. Primetio sam da nema slika ni fotografija,
što je potvrđivalo moju pretpostavku da u toj prostoriji
stanuje slepa osoba. Vrata kroz koja je prodirala svetlost
praskozorja sigurno su vodila u neku odaju do ulice. A ta
odaja bi, kako sam već pomislio, mogla da pripada kakvom
krojačkom salonu. Sa strane su bila još jedna vrata:
verovatno su vodila u kupatilo. Osvrnuo sam se: da, tamo
su bila i ona vratanca. Od silnog užasa koji je u meni
izazvao taj besmisleni patuljasti ulaz, maltene sam poželeo
da ih nema.
Svekoliko ovo razgledanje potrajalo je samo nekoliko
sekundi.
Slepa Žena je i dalje stajala ćutke ispred mene.
Dve stvari su me još više uznemirile: činjenica da me je
ona očekivala iza zatvorenih vratanaca, čega sam se
strahovito jasno sećao, i ona druga, neverovatna činjenica
da je ona tu stajala nepomično, u zagonetnom i pretećem
stavu.
Pitao sam se šta da uradim i da kažem a da to izgleda
što suvislije i uverljivije.
– Oprostite – promucao sam – eto, ja krenuo u krađu, a
kada sam vas ugledao, onesvestio sam se...
Čim sam ih izgovorio, shvatio sam koliko su te reči
besmislene. Možda bi one mogle da zvuče ubedljivo
normalnom stanaru neke normalne kuće. Ali, koliko
uverljivo mogu da zvuče Slepoj Ženi? Ženi koja me je
očevidno OČEKIVALA.
Učinilo mi se da sam na njenom licu spazio podrugljiv
izraz.
Zatim je izišla kroz ona vrata što behu otvorena.
Zatvorila ih je za sobom i uto sam čuo kako ih zaključava.
Ostao sam u mraku. Nabadajući, u očajanju, posrljao
sam ka vratima. Dohvatio sam kvaku, ali uzalud. Zatim,
pipajući zidove, dođoh do drugih vrata, na suprotnoj
strani. No, i to beše uzalud, jer su i ona bila zaključana.
Oslonjen o zid, bespomoćno sam stajao, obuzet strahom
i neizvesnošću. Po glavi su mi se vrzmale svakojake misli:
Upao sam u zamku iz koje mi izlaza nema.
 Slepa Žena je otišla po NJIH: sada će ONI odlučiti o
mojoj sudbini.
Slepa Žena me očekivala: dakle, znali su da ću doći.
Kada su to saznali?
Saznali su to prethodnog dana. Verovatno su nekom
električnom napravom mogli da iz daljine motre na ona
zakatančena vrata.
Znali su to od onog trenutka kada je Iglesijas stekao
natprirodne moći svojstvene Loži slepih, pa je mogao da
prozre moje skrivene namere.
Znali su to još mnogo ranije: tek sada sam primetio
ogroman previd u svojim proračunima, jer sam iz
neobjašnjivih razloga zaboravio (zaboravio?) da je, nakon
otpuštanja iz bolnice, Iglesijas odveden u pansion po
preporuci jednog bolničara, Španca, uz napomenu da će ga
tamo dobro negovati.
U tom trenutku postalo mi je jasno, jezivo i groteskno
jasno: dok sam uobraženo čestitao sebi na lukavstvu, Sekta
je izbliza i sve budnije motrila na mene. I to posredstvom
nikog dmgog nego komične gospođe Ečepareborda! Koliko
mi je sada bila smešna pomisao da sve one jeftine džidže,
izreke uokvirene na zidu i nameštaljka sa fotografijama s
letovanja bračnog para Ečepareborda nisu ništa drugo do
neviđena inscenacija! Stideo sam se pomisli da ONI nisu ni
našli za shodno da me prevare na suptilniji način. Ili su
možda, osim prevare, uzgred želeli da povrede i moj
ponos, obmanjujući me nečim zbog čega ću se kasnije
podsmevati sebi.
 XXIV

Ne znam koliko sam sati proveo zatvoren u tom mraku

i obuzet zebnjom. Na nesreću, učinilo mi se da mi ponestaje
vazduha. Uostalom, to je prirodno, budući da ta prokleta
prostorija nije imala druge ventilacije osim običnih
pukotina: mogao sam da osetim slabašno strujanje vazduha
barem kod vrata koja su vodila u prvu sobu. Da li je to
dovoljno da se obnovi kiseonik u odaji? Izgleda da nije, jer
sam osećao kako se sve više gušim. Mada je, pomislio sam,
to moglo da bude iz psiholoških razloga.
A šta ako je Sekta naumila da me živog sahrani u ovoj
zaključanoj prostoriji?
Odjednom sam se setio događaja za koji sam saznao
tokom svojih dugotrajnih istraživanja. U svojoj kući u ulici
Gido, dok je stari još bio živ, porodica Ečagve je držala
jednu služavku. No, nju je izrabljivao makro koji je bio slep,
goneći je da slobodnim danima „radi” u parku Retiro.
Godine 1935., zaposlili su kao vratara mladog i vatrenog
Spanca, koji se potom zaljubio u tu devojku. Tom mladiću
je konačno pošlo za rukom da je udalji od makroa. Devojka
je mesecima živela u strahu dok nije naposletku, uz
vratareva razuveravanja, poverovala da su samo prazne
priče sve kazne kojima joj je izrabljivač pretio. Prošle su dve
godine. Prvog januara 1937. godine porodica Ečagve
kretala je na svoje imanje gde je trebalo da provede leto. Svi
su već hili izišli iz kuće osim vratara i služavke, koji su
stanovali na spratu. Međutim, stari sluga Huan, koji je
ujedno bio nastojnik, misleći da su i njih dvoje izišli,
isključio je struju, a potom je i sam izišao i za sobom
zaključao ulazna vrata. Elem, u trenutku kada je Huan
isključio struju, vratar i devojka su silazili liftom. Kada se,
posle tri meseca, porodica Ečagve vratila kući, u liftu su
pronašli kosture vratara i služavke za koje su mislili da su
tokom odmora bili ostali u Buenos Ajresu.
Kada mi je Ečagve ispričao ovu priču, još sam bio
daleko od pomisli da ću se jednog dana baviti
istraživanjem slepih. Godinama kasnije, osvrćući se na sva
obaveštenja o Sekti, setio sam se slepog makroa i bio
uveren da je taj prividno slučajan dogadaj s liftom bio
smišljeno delo Sekte. Ali, kako da to čovek proveri?
Porazgovarao sam sa Ečagveom i izneo mu svoje sumnje.
Pogledao me je u čudu i sa izvesnim podsmehom u svojim
mongolskim očima. Ipak, složio se da sam možda u pravu i
upitao me:
– Šta misliš, kako bismo mogli da saznamo?
– Znaš li gde stanuje Huan?
– Možemo da priupitamo Gonsalesa. Mislim da on
održava veze s njim.
– U redu. I zapamti što sam ti rekao: taj čovek je sigurno
umešan.
On je znao da ono dvoje nisu izišli. Štaviše, čekao je da
lift krene i kada je izračunao da se nalaze između spratova
(sve je bilo isplanirano, sa satom u ruci, u ranijim
probama), isključio je struju. Ili je, rečju ili mahanjem,
zapovedio onom drugom koji je verovatno već držao ruku
na prekidaču.
– Onom drugom? Kom drugom?
– Otkuda bih ja znao? Nekom drugom, bilo kome od
pripadnika bande. Nekome ko ne mora da pripada kućnoj
posluzi. Mada može biti da je to bio isti taj Gonsales.
– Znači, ti misliš da je Huan član bande koja je na neki
način povezana sa slepima ili su oni njom upravljali?
 – Ni najmanje ne sumnjam. Raspitaj se o njemu i
videćeš.
Ponovo me je pogledao, s prikrivenim podsmehom, ali
je samo rekao da će ispitati stvar.
Posle nekog vremena pozvao sam ga telefonom i upitao
ima li kakvih novosti. Kazao mi je da želi da me vidi. Našli
smo se u jednoj kafanici. Kada je došao, zurio je u mene
zabezeknuto.
– A famozni Huan? – upitah ga.
– Gonsales je održavao veze s njim. Rekao sam mu da
bih voleo da vidim Huana. Učinilo mi se da izvrdava kada
mi je odgovorio da Huana odavno nije video, ali da će
pokušati da ga nađe u njegovom stanu. No, nije siguran da
će ga naći, jer je Huan izgleda kanio da se preseli. Upitao
me je da li je u pitanju nešto važno ili hitno. Imao sam
utisak da je uznemiren. To sam shvatio tek kasnije kada
sam ponovo razmišljao o toj sceni. Bio sam prilično
nesmotren, jer sam mu rekao da sam oduvek želeo da
utvrdim pod kojim okolnostima se dogodilo ono s liftom,
pa eto mislim da Huan može da mi pruži još neka
obaveštenja. Gonsales me je saslušao s neprobojnim izrazom
na licu... kako da ti kažem, sa izrazom pokeraša. Hoću reći
da je taj izraz bio potpuno nedokučiv. Toga sam se setio tek
docnije. Nažalost. Jer, da sam se toga setio tada, odveo bih
ga na neko skriveno mesto, dograbio ga za okovratnik i uz
dve-tri ćuške, on bi propevao. Eto, nije potrebno da ti
ispričam kraj.
– A kraj je?
Ečagve je promešao kafu i dodao:
– Nikakav. Odnosno, više nikada nisam video
Gonsalesa. Nestao je bez traga. Naravno, ako ti je stalo,
možemo da se obratimo policiji s molbom da obojici uđu u
trag.
 – Ni slučajno. Ovo je sve što sam želeo da znam. Ostalo
mogu da zamislim.
Eto toga sam se sada prisetio. A pošto sam sklon
zamišljanju kojekakvih grozota, u mislima sam sebi
predočavao pojedinosti tog dogadaja, Pre svega, malo
vratarevo iznenadenje kada primeti da se lift zaustavlja.
Nekoliko puta pritiska dugme, otvara i zatvara vrata koja
su u obliku harmonike. Zatim dovikuje Huanu neka zatvori
donja vrata ukoliko ih je otvorio. Niko mu ne odgovara.
Viče glasnije (zna da Huan čeka u prizemlju da svi iziđu),
ali mu niko ne odgovara. Viče još nekoliko puta, sve
glasnije i konačno ga spopada strah. Opet prolazi neko
vreme, on i žena se zgledaju, kao da se pitaju šta se dešava.
Ponovo viče on, zatim ona, pa oboje uglas. Čekaju,
nagađajući šta bi moglo da bude: „Otišao je u nužnik,
napolju razgovara s Dombrovskim (vratarom susedne
kuće, inače Poljakom), otišao je da obiđe kuću, da vidi nije
li nešto ostalo itd.” Prolazi još petnaest minuta i oni opet
počinju da viču: uzalud. Viču celih pet ili deset minuta:
niko ne odgovara. Čekaju još neko vreme, sve uznernireniji,
zgledaju se sa sve većom zebnjom. Nijedno od njih dvoje ne
želi da kaže nešto obeshrabrujuće, ali već pomišljaju na to
da su možda svi već otišli i da su iskijučili struju. Tada
počinju da viču, najpre jedno, zatim drugo, pa oboje uglas:
isprva vrlo glasno, da bi zatim počeli da urlaju od straha, a
potom da zavijaju kao životinje okružene divljim zverima.
To zavijanje traje satima, sve dok postepeno ne počnu da
posustaju: promukli su, iscrpljeni od fizičkog napora i
užasa. Sada cvile sve tiše, plaču i sve slabije udaraju o
masivni zid što deli dva sprata. Čovek može da zamisli i
neke kasnije prizore: može da nastupi obamrlost kada oboje
ćute tupo u mraku. Potom možda razgovaraju, razmenjuju
misli i čak jedno drugome ulivaju slabašne nade: Huan će
se vratiti, skoknuo je do ćoška na čašicu, Huan je zaboravio
nešto u kući i vraća se, otkriva njih zaglavljene u liftu, a oni
ga dočekuju sa suzama i kažu mu: „Oh, Huane, da znaš
kako smo se uplašili”. A zatim sve troje izlaze, prepričavaju
košmar kroz koji su prošli i, ludi od sreće, smeju se
koječemu. Ali, Huan se ne vraća, nije otišao u obližnju
krčmu, niti se zadržao s vratarom Poljakom. Sati prolaze a
ništa se ne dešava u gluvoj napuštenoj kući. U
međuvremenu, prikupili su malo snage i opet počinju da
viču, zatim da urliču, potom da zavijaju, da bi na kraju stali
da sve slabije cvile. Možda u tom času već leže skljokani na
podu lifta i razmišljaju kako nešto tako užasno ne može da
se dogodi. A takve misli su svojstvene ljudima uvek kada
se desi štogod strašno. Tada sebi govore: „To ne može biti,
to ne može biti!” Ali biva, i užas ponovo počinje da ih
satire. Možda tada ponovo počinju da naizmenično
dozivaju, vrište ili da zavijaju. Ali, čemu sve to? Huan je
sada na putu za imanje, jer je krenuo s gazdama, voz je
otišao u deset uveče. Ne pomažu ni krici, iako ljudi veruju
da krici i zapomaganje mogu da pomognu, jer je to
dokazano u mnogim katastrofama. Tako oni, s ono
preostale snage, ponovo počinju da vrište i reže, da bi na
kraju, kao i uvek, završili sa cviljenjem. Naravno, ni to ne
može da potraje: dolazi trenutak kada se gubi svaka nada.
A tada, koliko god to smešno izgledalo, čovek pomišlja na
hranu. No, čemu jesti? Da bi se produžilo mučenje? Ležali
su na podu u tom mračnom sanduku (osećajući jedno
drugo i dodirujući se) sa istom i jezivom mišlju: šta će jesti
kada glad postane nepodnošljiva? Vreme prolazi, a oni
pomišljaju i na smrt koja će neizbežno nastupiti kroz
nekoliko dana. Kakva će biti? Kakva je smrt od gladi?
Oboje misle na događaje iz života i prisećaju se srećnih
vremena. Njoj sada izgleda predivno ono vreme kada je
bludničila u parku Retiro: bilo je sunčano, a mladi mornari i
regruti umeli su ponekad da budu tako pažljivi i nežni; sve
u svemu, naviru uspomene na one sitnice koje sačinjavaju
život, a koje nam uvek izgledaju predivne u času umiranja,
svejedno i da su bile gadne. On se sigurno priseća događaja
iz detinjstva, na ušću neke reke u Galiciji, seća se pesama i
seoskih igranki. Kako je sada sve to daleko! Ponovo on ili
ona, a možda i oboje misle: „Ne, to nije mogućno!” Takve
stvari se ne dogadaju. Otkuda bi tako nešto moglo da se
dogodi? Možda tada započinju ponovni krici, ali bivaju
slabiji i kraći od prethodnih. Zatim se vraćaju svojim
mislima i uspomenama, Galiciji i srećnom dobu
prostitucije. Ali čemu nastavljati s podrobnim opisivanjem?
Svak, ko ima iole mašte, mogao bi da sebi predstavi sliku:
sve žešća glad, uzajamna sumnjičenja, svađe, prebacivanja
za stvari iz prošlosti. On možda poželi da pojede služavku,
a da bi mu savest bila čista, počinje da joj prebacuje što se
bavila prostitucijom. Zar se ne stidi? Zar joj nije padalo na
um da je sve to ogavno? Itd.
Onda on (posle dan ili dva dana gladovanja) misli kako
bi, ne ubijajući je potpuno, mogao barem da pojede deo
njenog tela: mogao bi da joj istrgne makar nekoliko prstiju
ili da joj pojede jedno uvo. Onaj ko želi da sebi predoči sve
pojedinosti ovog slučaja ne treba da zaboravi da ova dva
ljudska stvorenja treba na tom mestu da vrše i nuždu, te
tako slika iz trena u tren postaje sve prljavija, gadnija i
odvratnija. Osim toga, žeđ i glad sve više rastu. Žeđ još i
može da se utoli mokraćom: mokriće u šaku, a zatim će to
piti (ovakvih primera ima napretek). A glad? Dokazano je
da niko neće jesti svoje udove ukoliko mu je u blizini drugo
ljudsko stvorenje. Da li se sećate tamnovanja grofa Ugolina
i njegovih sinova? Sve u svemu, mogućno je – ma šta
govorim? – sigurno je da posle četiri dana provedena u tom
smrdljivom zatvoru, a možda i pre, uz sve veću mržnju, jači
počne da jede slabijega. U ovom slučaju, vratar jede
služavku. Možda najpre deo po deo, počev od prstiju,
pošto ju je prethodno udario po glavi ili njenom glavom
tresnuo o zid lifta, dok je celu ne pojede.
Dve pojedinosti potkrepljuju moje viđenje: odeća s nje
je bila potrgana i nađena razbacana po podu, sred te
prljavštine. Mnoge njene kosti takođe su bile razbacane po
podu, kao da ih je pobacao sluga-ljudožder. A njegovo
istrulelo telo,'delimično pretvoreno u kostur, ležalo je
postrance, ali je bilo čitavo.
U očajanju sam otišao dotle da pomislim da je moja
sudbina odlučena još u vreme moje pustolovine sa onim
slepim koji je prodavao fišbajne i da sam duže od tri godine
verovao da ja budno motrim na njih, dok su oni zapravo
progonili mene. Palo mi je na pamet da čitavo ovo traganje
nije plod moje volje, moje famozne slobode, nego da je
stvar sudbine i da sam ja osuđen da idem u susret ljudima iz
Sekte, a samim tim i u susret sopstvenoj smrti ili nečem
gorem od smrti. Šta sam ja, u stvari, znao o onome što me
očekuje? Nije li taj košmar, kroz koji sam upravo prošao,
bio nekakav predznak? Neće li mi ONI sada iskopati oči?
Nisu li one ptičurine samo simboli surovog čina koji mi u
stvarnosti predstoji?
Najzad, zar se, tokom tog košmarnog sna, nisam
prisetio kako sam u detinjstvu kopao oči mačkama i
pticama? Nisam li ja osuđen još u ranoj mladosti?
 XXV

U takvim nagađanjima i prisećanjima na moje

istraživanje slepjh protekao mi je taj dan. Povremeno sam
pomišljao na Slepu Ženu, na njen nestanak i na moje
zatočeništvo. Razmišljajući o onoj drami u liftu, jednog
trenutka sam pomislio da mi, kao kazna, predstoji smrt od
gladi u toj nepoznatoj prostoriji. Međutim, ubrzo sam
shvatio da bi ta kazna bila izuzetno milosrdna u poređenju
s kaznom koja je sustigla ono dvoje nesrećnika. Umreti od
gladi u mraku? Hajte, molim vas! Maltene sam se
podsmehnuo svojoj nadi.
Dok sam tako razmišljao, učinilo mi se da kroz vrata
čujem prigušene glasove. Ustao sam nečujno i bosonog
prišao onim vratima za koja sam verovao da vode u
prednju sobu. Oprezno sam prislonio uvo uz ključaonicu:
ništa se nije čulo. Zatim sam, pipajući zidove, došao do
drugih vrata i uradio isto: učinilo mi se da su oni, koji su s
druge strane zida dotle govorili, najednom ućutali kada
sam prislonio uvo. Uprkos mojoj obazrivosti, zacelo su čuli
moje kretanje. Ipak, dugo sam stajao, napregnuto iščekujući
i držeći uvo uz ključaonicu. No, nisam uspeo da čujem ni
najmanji šum glasova ili kretnji. Pomislio sam da s one
strane zaseda Savet Slepih i da njegovi članovi nepomično
sede, očekujući da odustanem od svoje budalaste namere.
Shvativši da ništa ne bih dobio špijuniranjem (osim što bih
te ljude još više razbesneo), odmakao sam se od vrata.
Učinio sam to manje pažljivo, jer su me oni ionako čuli.
Bacio sam se na krevet i odlučio da pušim. A šta mi je
drugo i preostajalo? U svakom slučaju, bio sam uveren da
taj tajni savet najavljuje skorašnju odluku o meni.
Dotle sam odolevao želji za pušenjem, da ne bih
potrošio kiseonik koji je, po mojim proračunima, strujao
kroz pukotine. Ali, pomislio sam, kako stvari stoje, najbolje
bi bilo da umrem od gušenja duvanskim dimom. Stoga sam
udario da pušim kao Turčin, pa je kiseonika bilo sve manje.
U glavi su mi se rojile misli i sećanja, a naročito
povodom Sekte i njene osvete. Ponovo sam počeo da
analiziram slučaj Kastel39, o kome se toliko govorilo ne
samo zbog upletenih ličnosti, nego i zbog hronike koju je
ubica iz ludnice uspeo da doturi jednom izdavaču. Taj
slučaj me je zanimao iz dva razloga. Poznavao sam Mariju
Iribarne i znao da joj je muž slep. Lako se može zamisliti
koliko sam želeo da se upoznam s Kastelom, ali je još lakše
zamisliti moj strah koji me sprečavao da to učinim, jer bi to
značilo isto što i upasti u vučje čeljusti. Šta mi je preostajalo
nego da iščitavam i podrobno proučavam njegovu
hroniku? „Oduvek sam zazirao od slepih”, priznaje on.
Kada sam prvi put pročitao taj spis, doslovce sain se
prenerazio, jer se u njemu govori o hladnoj koži, o vlažnim
rukama i o drugim osobinama slepih. A njihove osobine
sam već zapazio i one su me zaokupljale (na primer,
njihova sklonost da žive u pećinama ili mračnim mestima).
A i sam naslov hronike nagnao me je da uzdrhtim zbog
značenja koje je imao: naslov joj je bio „Tunel”.
Pre svega sam dobio želju da odjurim u ludnicu, da
pronađem slikara i da saznam dokle je stigao u svom
istraživanju. Ali sam odmah shvatio da je moja zamisao

39
Videti Sabatov roman Tunel, koji predstavlja svojevrstan
uvod u romane O junacima i grobovima i Abadon, anđeo
uništenja. – Prim. prev.
jednako opasna kao kada bih u mraku upalio šibicu da
ispitam bure baruta.
Bez imalo sumnje, Kastelov zločin je bio neizbežan
rezultat Sektine osvete. Ali, kako je izveden? Godinama
sam pokušavao da ga odgonetnem i analiziram, ali nikada
nisam uspeo da rasvetlim nejasnoće neizbežne u svakoj
operaciji koju organizuju slepi. Ovde iznosim svoje
zaključke, a oni se istog trena račvaju kao hodnici lavirinta.
Kastel je bio čovek veoma poznat u intelektualnim
krugovima Buenos Ajresa, pa je samim tim i njegovo
mišljenje o raznim pitanjima bilo opštepoznato. Prosto nije
mogućho da mu se nije omaklo da u nekoj prilici ispolji
svoje duboko zanimanje za slepe. A Sekta, posredstvom
Aljendea, muža Marije Iribarne, odlučuje da ga kazni.
Aljende naređuje svojoj ženi da ode do galerije u kojoj
Kastel izlaže najnovije slike. Ona pokazuje veliko
zanimanje za jednu od tih slika, zadržava se pred njom
dovoljno dugo da je Kastel zapazi i osmotri, a onda ona
nestaje. Nestaje... to se tako samo kaže.
Kao što uvek biva sa Sektom, progonitelj u stvari
postaje progonjeni. Pre ili kasnije, žrtva uvek padne u
njihove ruke. Kastel konačno pronalazi Mariju, strasno se
zaljubljuje u nju, kao lud (i kao budala) danonoćno je
saleće, pa čak odlazi i njenoj kući gde mu njen muž lično
uručuje Marijino ljubavno pismo. Ovo je ključna činjenica:
kako inače ako ne Sektinom zlokobnom namerom objasniti
takav muževljev postupak? Setićete se da ni Kastel nije
mogao da to objasni sebi. Izlišno je ponavljati ono što je
usledilo. Dovoljno je setiti se da Kastel pobesni od
ljubomore, na kraju ubija Mariju i biva strpan u ludnicu.
Tako se Sektin plan besprekorno izvršava. Nestaje opasnost
da ikada bude razobličen. Ko bi poverovao navodima
jednog ludaka?
 Sve ovo je jasno kao dan. Tek sada nastaju nejasnoće i
počinje lavirint, jer se otvaraju sledeće mogućne
kombinacije:
1. Marija je morala da bude ubijena, jer je to bio način
da Kastel dospe u ludnicu. Aljende, međutim, nije znao za
taj plan; svoju ženu je istinski voleo i ona mu je bila
potrebna. Otuda reč „bezumniče” i očaj tog čoveka u
završnoj sceni.
2. Bilo je odlučeno da Marija bude ubijena i Aljende je
znao za tu odluku. A ovde se otvaraju dve podmogućnosti:
a) Aljende se mirio s tom odlukom jer, mada je svoju
ženu voleo, morao je da se iskupi za nešto što je počinio pre
nego što je oslepeo, odnosno da plati neku nama nepoznatu
kaznu koju je već delimice platio kada ga je Sekta oslepela.
b) Aljende je odluku prihvatio sa zadovoljstvom, jer
ženu nije voleo, nego ju je mrzeo iz dna duše i nadao se da
će joj se tako osvetiti za mnoge prevare. Kako spojiti ovu
varijantu sa Aljendeovim očajanjem na kraju? Vrlo
jednostavno: to je bila predstava za publiku, čak i gluma
koju mu je Sekta nametnula da bi se zameli tragovi opake
osvete.
Postoje još neke varijante, ali mislim da ne treba da ih
opisujem, jer svako od vas lako može da ih zamišlja kao
vežbu. Kao beskorisnu vežbu, jer se nikada ne zna kako i
kada čovek može da bude zahvaćen nekim od nejasnih
mehanizama Sekte.
Što se mene tiče, prenerazio me je taj događaj koji se
desio neposredno posle one moje dogodovštine sa slepim
prodavcem fišbajna. Prestravljen, odlučio sam da
zametnem trag, ne samo vremenski nego i prostorno:
otputovao sam iz zemlje. Mnogi od čitalaca ovih memoara
pomisliće da je preterana ta mera koju sam preduzeo.
Odvajkada sam se smejao onoj nemaštovitoj gospodi koja
veruje da bi, radi otkrivanja istine, valjalo postupati sa
„odgovarajućim osećanjem za meru”. Ti patuljci (koji
naravno imaju maštu, ali patuljastu) zamišljaju da stvarnost
ne prelazi njihovu sopstvenu visinu i da nije složenija od
njihovog muvljeg mozga. Te protuve sebe nazivaju
„realistima”, jer nisu kadri da vide dalje od nosa, a
Stvarnost brkaju sa Krugom-od-dva-metra-u-prečniku, u
čijem je središtu njihov ograničeni mozak. S tipičnom
seljačkom prepredenošću, oni posprdno odbacuju sve one
ludake koji im dolaze s planovima za otkriće Amerike, ali
svejedno nasedaju i kupuju poštansko sanduče čim siđu u
grad. Skloni su da smatraju logičnim (još jedna reč koja im
se sviđa!) ono što je čisto psihološko. Otuda je njima
razumno ono što im je blisko i poznato, po istom onom
načelu po kome Laponcu izgleda razumno da svoju ženu
ponudi putniku namerniku, dok Evropljanin to smatra
ludošću. To je ona vrsta ljudi, poput nevernog Tome, koji
su uporno odbijali da poveruju u antipode, mitraljeze,
mikrobe, hercne talase, realisti skloni da odbace ono što će
jednog dana postati stvarnost. Oni se sprdaju sa onima koji
u sve to veruju, odlučno ih pobijaju i osuđuju ih na tamnicu
ili ih trpaju u ludnicu.
A da i ne pominjemo onaj vrhovni aforizam o „pravom
osećanju mere”. A zar je u istoriji čovečanstva bilo išta iole
značajno što nije bilo preterivanje: počev od Rimskog
Carstva do Dostojevskog.
No, batalimo gluposti i vratimo se jedinoj temi koja bi
trebalo da zanima ljudski rod.
Odlučio sam da otputujem iz zemlje. Mada sam najpre
nameravao da se niz Deltu otisnem nekim od onih čamaca
koji pripadaju krijumčarima sa kojima je bio povezan. Е,
kasnije sam zaključio da tako neću otići dalje od Urugvaja.
Dakle, nije bilo druge nego da pribavim lažni pasoš.
Povezao sam se sa izvesnim Nasifom, Turčinom, i dobio
pasoš na ime Federika Ferarija Hardoja. Taj pasoš je, sa
mnogima koje je ukrala Turčinova banda, čekao svoju
konačnu namenu. Izabrao sam baš taj pasoš, jer sam se
svojevremeno zakačio sa Ferarijem Hardojem i sada mi se
pružala prilika da počinim neka zlodela pod njegovim
imenom.
Iako sam pribavio ovaj dokument, smatrao sam da je
poželjnije bezbednije otići nekim krijumčarskim brodićem
do Montevidea. Tako sam se brodićem prevezao do
Karmela a odatle autobusom do Kolonije. Tamo sam preseo
u drugi autobus i njime stigao u Montevideo.
Vizirao sam pasoš u argentinskom konzulatu i nabavio
avionsku kartu za ,,Er-Fransov” let kroz dva dana. Šta da
radim tokom ta dva dana? Bio sam nervozan i nespokojan.
Šetao sam Avenijom 18. jula, svratio u jednu knjižaru,
popio nekoliko kafa i konjaka da se zgrejem. Dan je, ipak,
proticao očajno sporo. Jedva sam čekao da mene i prodavca
fišbajna rastavi ceo jedan okean.
Naravno, nisam želeo da sretnem nikoga od poznanika.
Ali, na nesreću (ne slučajno, nego baš na nesreću zbog moje
nesmotrenosti, jer je trebaio da ta dva dana u Montevideu
provedem negde gde su bili mali izgledi da sretnem
poznanike), u kafeu „Tupi-Namba" ugledali su me Bajse i
mlada plavokosa slikarka, koju sam svojevremeno takođe
upoznao u Montevideu. S njima je bio neki tip u džinsu i
čudnim bakandžama. Bio je to mlad i mršav čovek,
izgledao je veoma produhovljeno i činio mi se odnekuda
poznat.
Nije mi bilo spasa: Bajse mi je prišao i poveo me za
njihov sto. Pozdravio sam se sa Lili i zapodenuo razgovor
sa čovekom u bakandžama. Rekao sam mu da mislim da
sam ga već negde sreo. Da li je ikada bio u Valparaisu? Nije
li arhitekta? Arhitekta jeste, ali nikada nije bio u Valparaisu.
To me je zagolicalo. Lako je razumeti da mi je sve to
izgledalo sumnjivo: bilo je tu previše slučajnosti. Ne samo
što mi je čovek izgledao poznat, nego sam pogodio i čime
se bavi. Nije li porekao da je bio u Valparaisu samo da ne
bih iz toga izvukao opasne zaključke?
Bio sam toliko uznemiren (pomislite da je od događaja s
prodavcem fišbajna proteklo tek nekoliko dana) da nisam
mogao da se unesem u njihov razgovor. Razgovarali su o
Peronu (uvek o njemu!). o arhitekturi, o nekakvoj teoriji i o
modernoj umetnosti. Arhitekta je pri ruci imao primerak
časopisa Domus. Hvalili su nekakvog keramičkog petla, te
sam i ja morao da ga letimice pogledam: beše to delo nekog
Italijana po imenu Dureli ili Frateli (zar je važno ime?), a taj
ga je preuzeo navodno od nekog Nemca po imenu Staut,
koji je plagirao Pikasa, a Pikaso je plagirao nekog afričkog
crnca. Elem, jedino taj crnja nije zaradio ni groša na pevcu.
Mene je i dalje mučio arhitekta. Posmatrao sam ga i bio
svc ubeđeniji da smo se negde već sreli. Rekao je da se
preziva Kapuro. No, da li mu je to pravo prezime? Dobro,
de! Pitanje je besmisleno: bio je iz Montevidea, Bajse i Lili
su mu prijatelji, pa kako bi onda mogao da se lažno
predstavlja? Najzad, nije važno. Moglo je da bude, a
verovatno je i bilo njegovo pravo prezime. Međutim, zar
zaista nikada nije bio u Valparaisu? Ako je bio, zašto to
krije? Pokušao sam u magnovenju da se prisetim nije li
među onim ljudima koje sam upoznao u Valparaisu bio
neko ko je, posredno ili neposredno. ispričao nešto
povodom slepih. Bilo je, na primer, indikativno što se taj
Kapuro zanimao za petlove; dakle, slepilo je neizbežna
posledica borbe petlova. A onda mi je odjednom palo na
pamet da ga nisam video u Valparaisu nego možda u
Tukumanu.
– Da li ste ikada bili u Tukumanu? - upitao sam ga
iznebuha.
 – U Tukumanu? Nisam, nisam bio ni tamo. Često sam
boravio u Buenos Ajresu, naravno, ali u Tukuman nisam
išao. A zbog čega me to pitate?
– Ni zbog čega. U stvari, poznati ste mi i pitam se gde
sam vas to video.
– Čoveče, najverovatnije si ga video nekom prilikom
ovde u Montevideu – umešao se Bajse i nasmejao se mojoj
upornosti.
Odmahnuo sam glavom i ponovo se zamislio. A oni su i
dalje raspredali o petlu.
Naveo sam neki izgovor i rastao se od njih. Otišao sam
u drugi kafe, ali mi arhitekta nije izbijao iz glave.
Pokušao sam da u mislima rekonstruišem svoje veze s
ljudima iz Tukumana. A njima sam se, kao i obično,
koristio da prikrijem svoje prave delatnosti. Naravno, ne
bih se valjda družio s tamošnjim krivotvorcima ili se
pojavljivao u društvu provincijskih provalnika. Telefonirao
sam jednoj devojci arhitekti s kojom sam svojevremeno
vodio ljubav.
Otišao sam do nje. U međuvremenu se afirmisala,
predavala je na fakultetu i sarađivala s grupom mladih
arhitekata koji su u Tukumanu pravili nešto što mi je
kasnije pokazala u nacrtima: fabriku, školu ili sanatorijum.
Pojma nemam šta, sve mu to danas dođe na isto: u takvim
građevinama može podjednako da bude fabrika ili
porodilište. To oni nazivaju funkcionalizam.
Kao što rekoh, moja prijateljica je uspela u životu. Više
nije živela u studentskoj sobici, kao svojevremeno u Buenos
Ajresu. Sada je stanovala u modernom stanu koji je
odražavao njenu ličnost. Kada mi je kućna pomoćnica
otvorila vrata, umalo se nisam okrenuo i otišao: pomislio
sam da tu niko ne stanuje. Tek kada sam pogledao naniže,
ugledao sam nameštaj. Sve je bilo postavljeno maltene u
visini poda, kao da je namenjeno krokodilima. Pedeset
santimetara od poda naviše stan je bio potpuno
nenamešten. Ipak, kada sam ušao, video sam na ogromnom
zidu jednu jedinu sliku, delo nekog Gabrijelinog prijatelja:
na čeličnosivoj jednobojnoj pozadini on je povukao
vertikalnu plavu liniju, a na pedesetak santimetara desno
od nje nacrtao je kružić u oker boji.
Opružili smo se po podu. Nije bilo previše udobno.
Gabrijela je otpuzala do stočića visokog dvadesetak
santimetara da bi mi natočila kafu u keramičku šoljicu bez
drške. Pošto sam opržio prste, pomislio sam da u toj ledari
od Gabrijelinog stana neću moći da dostignem
odgovarajući stepen temperature i da ponovo spavam s
njom. Već sam se bio pomirio sa sudbinom, kada su se
pojavili neki njeni prijatelji. Kada su mi prišli, zapazio sam
da je među njima jedna žena u farmerkama. Dvojica
muškaraca su bili arhitekte: jedan je bio muž te žene u
pantalonama, a drugi je očigledno bio Gabrijelin prijatelj ili
ljubavnik. Svi su nosili farmerke, a na nogama neke čudne
bakandže, kakve su svojevremeno nosili naši regruti. Sada
ih zacelo prave po meri i za potrebe arhitektonskog
fakulteta.
Jedno vreme su govorili svojim žargonom: povremeno
je bivao začinjen žargonom iz psihoanalize, tako da je
izgledalo da se podjednako oduševljavaju nekom
logaritmičkom spiralom Maksa Bila, kao i analno-oralnim
sadizmom nekog prijatelja o kome su potanko raspredali.
Razglabali su i o nekakvom projektu Klorinda Teste za
izgradnju prototipa policijske stanice na teritoriji
Misionesa. Sa električnim šiljcima?
Dok sam tako rekonstruisao događaje, najednom mi je
sinulo. Zbog moje opsesije pomislio sam da sam Kapura
već ranije video, u Valparaisu ili u Tukumanu. U stvari, sav
taj svet je međusobno ličio i te ljude je teško razlikovati,
naročito iz daljine, u polumraku ili u trenucima jakog
uzbuđenja, kao što je sa mnom slučaj.
Pošto sam nekako sredio i to pitanje Kapura, prijatnije
sam proveo preostalo vreme do polaska. Išao sam u
bioskop, zatim popio čašicu u jednoj od kafanica u
predgrađu i na kraju otišao u hotel. Kada se sutradan avion
„Er-Fransa” odlepio od piste aerodroma Karasko, pao mi je
kamen sa srca.
Sleteli smo na Orli po užasnoj vrućini (bio je avgust).
Preznojavao sam se i dahtao. Pasoš mi je pregledao jedan
od onih francuskih službenika koji napadno gestikulišu
(iako smatraju da je to svojstveno Latinoamerikancima) i
rekao mi s mešavinom podsmeha i saosećanja:
– Ali, vi tamo mora da ste navikli na još gore
vrućinčine, zar ne?
Svi znaju da su Francuzi veoma logičan narod. A
umovanje tog Dekarta iz Carinske službe bilo je neoborivo:
Marsej je na jugu i tamo je topio; Buenos Ajres je još mnogo
južnije i stoga tamo sigurno vlada paklena vrućina. Ovo
pokazuje do kakvih besmislenih zaključaka vodi logika:
valjano rezonovanje moglo bi da ukine Južni pol.
Složio sam se s njim. Iz laskanja, rekao sam mu da mi u
Buenos Ajresu stalno idemo u kupaćim gaćama i da nam je
nepodnošljivo vruće čim se obučemo. Na to mi je on
razdragano udario pečat, vratio mi pasoš i uz osmeh kazao:
„Allezy!“40 Malo u civilizaciju!
Nisam imao nikakvih određenih namera po dolasku u
Pariz, ali sam smatrao da bi bilo razborito da uradim dve
stvari: kao prvo, da se povežem s prijateljima mog
poznanika F., jer bih mogao da ostaneni bez novca; kao
drugo, da zavaram trag, družeći se sa svojim prijateljima (?)
s Monparnasa i iz Latinske četvrti: Kataloncima,

40
Prođite! – Prim. prev.
Italijanima, poljskim i rumunskim Jevrejima koji
sačinjavaju Parisku školu. Iznajmio sam sobuujednom
konačištu u Rue du Sommerrand u kojoj sam stanovao pre
rata. Međutim, gospođa Pinar više nije bila vlasnica te
kuće. Umesto nje, neka druga debela žena dužna je da iz
conciergerie41 prati dolaženje i odlaženje studenata, propalih
umetnika i podvodača koji nisu samo stanari pansiona,
nego su i predmet vratarkinog ogovaranja i neiscrpna
grada za njenu Filozofiju Egzistencije.
Iznajmio sam sobičak na trećem spratu. Zatim sam
krenuo da pronađem svoje nekadašnje poznanike.
Najpre sam otišao u Dôme, ali tamo nisam našao nikoga.
Tu su mi rekli da su se svi preselili u druge kafane. Saznao
sam gde mogu da nađem Domingesa. Otišao sam do njega
u atelje, koji se sada nalazio u Grande Chaumiere.
Elem, već se pokazalo da ne mogu ništa da uradim a da
me to kad-tad ne odvede u Zabranjenu Oblast. Štaviše,
izgleda da me neko čulo nepogrešivo vodi ka tome.
„Ovo je portret jedne slepe žene koja mi služi kao
model”, rekao mi je Dominges i nasmejao se. Bilo je sklon
izvesnim nastranostima.
Noge mi se odsekoše.
– Šta ti je? – upitao me je Dominges. – Prebledeo si.
Doneo mi je konjak.
– Muči me stomak – objasnio sam mu.
Otišao sam od njega, rešen da se više nikada ne vratim
u atelje. Ali, sutradan sam shvatio da bi to bilo najgore od
svega što bih mogao da uradim, a to dokazuje sledeći niz
mogućnosti:
1. Dominges bi se iznenadio što me nema.
2. Pokušao bi da se priseti nečega što bi moglo da
objasni moj nestanak. Jedino čega bi mogao da se seti bilo je

41
Portirnica. – Prim. prev.
da sam se maltene onesvestio kada mi je pokazao platno na
kome je slikao slepu ženu.
3. Ta zgoda je bila toliko upadljiva da će je na kraju
ispričati nekome, a pogotovu slepoj ženi.
4. Ona bi ga zapitala ko sam ja.
5. Pitala bi ga za moje ime i prezime, otkuda sam itd.
6. Odmah bi to saopštila Sekti.
Jasno je šta bi se potom dogodilo: život bi mi se ponovo
našao u opasnosti, te bih morao da bežim iz Pariza, možda
u Afriku ili na Grenland.
Tako sam odlučio ono što biste mogli pomisliti: odlučio
sam ono što bi svaka razumna osoba mogla da pretpostavi.
Jedini način da ne pobudim Domingesovu sumnju bio je da
ponovo odem u njegov atelje, kao da se ništa nije dogodilo i
da rizikujem da se eventualno sretnem sa slepom ženom.
Posle dugog i skupog putovanja, ponovo sam se suočio
sa svojom sudbinom.
 XXVI

O, kakve li zapanjujuće lucidnosti u trenucima koji

prethode mojoj smrti!
Hitam da pribeležim pojedinosti koje bih hteo da
proanaliziram ako mi ONI budu dali vremena.
Leprozni starci.
Afera Kliši, špijunaža u knjižari.
Tunel između kripte Saint-Julien-le-Pauvre i groblja Perè
Lachaise, Jean-Pierre, obrati pažnju.
 XXVII

Manija gonjenja! Opet ti realisti, ti izvikani tipovi koji

propovedaju „osećanje za meru”. Kada me naposletku moji
neprijatelji budu živog spalili, oni će tek tada poverovati.
Kao da je čoveku potrebno da metrom premeri prečnik
sunca da bi poverovao u ono što tvrde astrofizičari.
Ovi zapisi poslužiće kao dokaz.
Taština post mortem? Možda. Taština je tako fantastična,
tako malo „realistična” da nas čak navodi da brinemo o
tome šta će ljudi o nama da misle kada mi već budemo u
grobu.
Nije li to nekakav dokaz o besmrtnosti duše?
 XXVIII

Zaista, kakvi su to pokvarenjaci! Da bi vam poverovali,

njima je potrebno da prethodno budete živi spaljeni!
 XXIX

Dakle, ponovo sam otišao u atelje. Čim sam doneo

takvu odluku, postao sam nestrpljiv da tamo odem što pre.
Kada sam stigao, odmah sam zamolio Domingesa da mi
priča o slepoj ženi. Međutim, on je bio trešten pijan i, kao
što obično čini kada izgubi glavu, ispsovao me na pasja
kola. Povijen, mrk, ogroman, on se pod uticajem alkohola
pretvarao u čudovište.
Sutradan sam ga zatekao kako mirno slika. Na licu je
imao onaj njegov volovski izraz.
Upitao sam ga za slepu ženu. Rekao sam mu da bih
voleo da je posmatram dokbude pozirala, ali pod uslovom
da ona to ne zna. Prema tome, ponovo sam krenuo u
traganje, čak i pre nego što sam zamislio, iako je razdaljina
od petnaest hiljada kilometara zacelo jednaka razmaku od
nekoliko godina. Eto to sam tada budalasto pomislio.
Izlišno je reči da Domingesu nisam pomenuo svoja tajna
razmišljanja. Kao razlog, naveo sam običnu znatiželju,
bolesnu znatiželju.
Rekao mi je da mogu da sednem gore, da slušam i
gledam do mile volje. Pretpostavljam da znate kako izgleda
slikarski atelje. To vam je velika prostorija s visokom
tavanicom, u čijem donjem delu se nalaze štafelaj, ormari
za slikarski pribor, ležaj za model, stolovi i stolice za
sedenje i jelo itd, Sa strane, na visini od dva metra nalazi se
parketirani podijum na kome je slikarev krevet. E, taj
krevet je bio moja osmatračnica: pogodnija nije mogla da
bude ni da je pravljena posebno u tu svrhu.
 U očekivanju da naiđe slepa žena, ćaskao sam s
Domingesom i pominjao nekadašnje prijatelje. Setili smo se
Mate, koji je sada bio u Njujorku, zatim Estevana Fransesa,
Bretona, Tristana Care, Perea. A šta je s Marselom Ferijem?
(Savršeno se sećam da tada nisam upitao za Viktora
Braunera: sudbina nas zaista zaslepljuje!) Najzad, kucanje
na vratima najavilo je da stiže model. Hitro sam se popeo
na podijum i uskočio u neuredni i po običaju prljavi
Domingesov krevet. Spremio sam se da ćutke posmatram
neobične stvari, jer mi je Dominges već napomenuo da je
slepa žena toliko pohotna da ponekad „nema druge” nego
da vodi ljubav s njom.
Kada sam je ugledao na vratima, podišli su me žmarci.
Presveti bože, nikako ne mogu da pogledam slepu osobu a
da me ne prođu žmarci!
Bila je srednjeg rasta, možda i oniska, ali je po
pokretima podsećala na mačku u doba parenja. Sama je
prišla divanu i svukla se. Telo joj je bilo privlačno i nežno,
ali najprivlačniji su bili njeni mačkasti pokreti.
Dok ju je Dominges slikao, ona je pričala o svom mužu.
Bacala je na njega drvlje i kamenje, što me nije previše
zanimalo sve dok nisam shvatio da joj je i muž slep. Bila je
to jedna od pukotina za kojom sam oduvek tragao!
Neprijateljski narod, posmatran iz daljine, uvek nam
izgleda kao čvrst i neprobojan blok bez pukotina, u koji
nikada nećemo moći da prodremo. Međutim, u njemu
postoje mržnje, trvenja, želje za osvetom, inače bi špijunaža
bila neizvodljiva a saradnja sa okupatorom nezamisliva.
Naravno, nisam odmah radosno jurnuo ka toj pukotini.
Prethodno je valjalo proveriti:
a) da li ta žena stvarno ne zna za mene i moje prisustvo;
b) da li zaista mrzi svog muža (to je mogao da bude
mamac da bi se upecale uhode);
c) da li je i njen muž zaista slep.
 U glavi mi je nastupila pometnja kada sam čuo za njenu
mržnju prema mužu, a još više je porasla kada je pred
mojim očima započeo sledeći prizor. Perverznjak i sadista,
Dominges joj je činio hiljadu gadosti, koristio se njenim
slepilom i navodio je da ga ona nasumce traži po prostoriji.
Čak je i mene pozivao znakovima da im se pridružim. Ali,
pošto sam hteo da iskoristim tu dragocenu priliku, nisam
želeo da je upropastim radi običnog seksualnog
zadovoljstva. Ta njihova borba se uto pretvorila u mračnu i
jezivu seksualnu borbu između dva pomahnitala bića koja
su vrištala, ujedala se i grebala.
Ne, nisam sumnjao u njenu iskrenost. Ta činjenica je
bila posebno značajna za moje dalje istraživanje. Iako sam
znao da su žene kadre da hladno lažu, čak i u trenucima
največe strasti, bio sam sklon da verujem da je ova žena
iskreno govorila o svom slepom mužu. No, to je ipak
valjalo proveriti.
Kada su se njih dvoje primirili, u ateljeu je ostao rusvaj.
(Oni su vrištali i urlali, a Dominges ju je uvredama,
gnusnim rečima i bestidnostima podsticao da ga, spotičući
se, ganja po ateljeu.) Dugo su ležali ćutke, a onda se ona
obukla i kazala: „Vidimo se sutra”, kao što bi službenica
rekla izlazeći iz kancelarije. Dominges joj nije ni odgovorio.
Ležao je nag na divanu i dremuckao. A ja sam se osećao
glupo, sedeći na osmatračnici. Konačno sam odlučio da
siđem.
Upitao sam ga da li je njen muž zaista slep i da li ga je
ikada video? Da li ga ona zaista mrzi kao što izgleda?
Na to mi je Dominges odgovorio da je ta žena smislila
način na koji će da muči svog muža a to je da svoje
ljubavnike dovodi u sobu gde njih dvoje žive i pred njim
vodi ljubav s njima. Pošto nisam mogao da shvatim da je
tako nešto mogućno, Dominges mi je potvrdio da je to živa
istina. Ne samo da je taj čovek slep, nego je i paralizovan.
Sedeći u invalidskim kolicima, on prisustvuje prizorima
koje mu ona priređuje.
– Ali kako? – upitao sam ga. – Zar se on ne kreće makar
u kolicima? Zar ih ne ganja po sobi?
Dominges je zevnuo ustima nalik na čeljusti nosoroga i
odmahnuo glavom, Ne, taj čovek je potpuno nepokretan.
Jedino je kadar da malčice pokrene prste desne ruke i da
piskutavo cvili. Kada prizor dosegne vrhunac, izluđeni
muž pokrene nekoliko prstiju i zacvili.
Zašto ga ona toliko mrzi? Dominges nije umeo da mi
odgovori.
 XXX

No, vratimo se modelu. I dan-danas me podidu žmarci

kada se setim svoje kratkotrajne veze sa slepom ženom, jer
nikada kao tada nisam bio bliže ponoru. Koliko sam bio
neoprezan i glup! A umišljao sam da sam prevejani lisac,
koji ni koraka ne bi načinio a da prethodno ne ispita teren.
Smatrao sam da rasuđujem savršeno i takoreći
nepogrešivo. Kukala mi majka!
Nije mi bilo teško da se zbližim sa slepom ženom (ovo
mu dođe kao kada bi neki mazgov kazao: „Nije mi bilo
teško da postignem da me namagarče“). Sreli smo se u
Domingesovom ateljeu. Izišli smo zajedno, ćaskali o
vremenu, o Argentini i o Domingesu. Očevidno, ona nije
znala da sam ih ja juče posmatrao sa osmatračnice. Kazala
mi je:
– On je strašan tip. Volim ga kao brata.
A te reči su mi potvrdile da nije znala da sam bio na
osmatračnici i da je ona lažljivica. Dakle, morao sam da
budem oprezan i da njene reči ne uzimam zdravo za
gotovo. Sve je trebalo proveriti i ustanoviti šta je istina.
Trebalo je da prođe neko vreme, kratko po trajanju ali
značajno po sadržaju, da bih shvatio ili naslutio da je moj
zaključak preuranjen. Da li je za moje prisustvo saznala
intuitivno, nekim šestim čulom koje slepima omogućava da
osete nečije prisustvo? Ili je Dominges umešao prste? O
tome će kasnije biti reči. A sada mi dopustite da nastavim
sa pripovedanjem.
Neumoljiv sam prema sebi, ali i prema ostatku ljudskog
roda. Još i danas se pitam da li me je obuzetost Sektom
gurnula u pustolovinu s Lujzom. Pitam se, na primer, da li
bih mogao da spavam sa slepom ženom koja bi bila
istovremeno ružna. To bi tek bio pravi naučni duh! Kao
duh onih astronoma koji ispod kupola, cvokoćući od
hladnoće, provode duge zimske noći beležeći položaj
zvezda i noćivaju na drvenim ležajima. Jer, ukoliko bi im
ležaj bio udoban, oni bi se uspavali. A oni ne teže snu nego
istini. Dotle ja, ovako nesavršen i pohotan, dozvoljavam
sebi da me uvuku u situacije kada mi svakog časa preti
opasnost, zanemarujući pri tom one velike
transcendentalne ciljeve koje sam sebi postavio.
Ipak, nisam kadar da razlučim koliko je u tome bilo
pravog istraživačkog duha, a koliko bolesnog uživanja.
Sebi govorim da je i to uživanje jednako korisno kao
sredstvo da proniknem u Sektinu zagonetku. Jer, ukoliko
Sekta vlada svetom pomoću sila tame, najbolje je zaroniti u
strahote tela i duha i proučiti granice, obrise i domete tih
snaga. Nisam potpuno uveren u ovo što govorim.
Jednostavno razmišljam i pokušavam da saznam, bez imalo
bolećivosti prema sebi, koliko sam tada udovoljavao svojim
slabostima a koliko sam bio neustrašiv i spreman da
priđem ponoru istine, pa i da zaronim u njega.
Izlišno je da potanko opisujem svoje odvratno opštenje
sa slepom ženom. Time ne bih značajnije dopunio Izveštaj
koji želim da ostavim budućim istraživačima. Hteo bih da
ovaj Izveštaj bude u istom odnosu s tom vrstom opisa kao i
sociološka geografija Središnje Afrike sa opisom nekog
ljudožderstva. Samo ću reći da, dok sam živ, makar
poživeo pet hiljada godina, neću moći da zaboravim one
letnje podnevne časove provedene s tom bezimenom
ženkom koja je bila mnogokraka kao hobotnica, spora i
pipava kao puž, savitljiva i razbludna kao neka golema
zmija, naelektrisana i pomahnitala kao mačka noću. Za to
vreme, onaj drugi čovek je sedeo nemoćan i strašan u
invalidskim kolicima, pokrećući ona dva prsta desne mke i
otvrdlim jezikom mrmljajuči đavo bi gaznao kakve kletve i
mračne (a uzaludne) pretnje. Pošto bi isisala svu moju krv,
ta vampiruša bi me ostavljala kao odvratnog i bezobličnog
mekušca.
Zanemarimo, dakle, tu stranu ovog pitanja i
pogledajmo događaje važne za ovaj izveštaj. Osvrnimo se
na sve ono što ukazuje na Zabranjeni Svet.
Očevidno, trebalo je pre svega da proverim prirodu i
jačinu njene mržnje prema mužu. Takva pukotina, kao što
sam već rekao, bila je mogućnost za kojom sam odavno
tragao. Izlišno je reći da to nisam proveravao postavljajući
Lujzi neposredna pitanja. Takvo propitivanje bi privuklo
njenu pažnju ili pobudilo sumnju. Umesto toga, nadugo
sam razgovarao s Lujzom o životu uopšte, a kasnije, u tišini
sobe, analizirao sam njene odgovore, komentare,
prećutkivanja ili izbegavanja odgovora. Tako sam, na
čvrstim osnovama, došao do zaključka da je taj čovek zaista
njen muž i da ga ona mrzi zaista toliko koliko proističe iz te
perverzne zamisli da pred njim spava s drugim
muškarcima.
Kažem „koliko proističe”, jer sam posumnjao da je reč o
smišljenoj predstavi da bih ja naseo i to u skladu sa
sledećom shemom:
a) ona mrzi svog muža;
b) ona mrzi slepe uopšte;
c) ja joj otvaram svoju dušu!
Iskustvo mi je nalagalo oprez pred tako podmuklim
zamkama. Mogao sam da se obezbedim jedino ako budem
proverio da li je njena mržnja istinita. Za mene se
najubedljivija okolnost krila u vrsti Lujzinog slepila: dok je
njen muž izgubio vid kao već odrastao čovek, ona je bila
slepa od rođenja. A već sam naglasio kako slepi od rodenja
žestoko mrze pridošlice.
 A evo priče o njima: upoznali su se u Biblioteci za Slepe,
zaljubili se jedno u drugo i započeli zajednički život. Zatim
su usledile prepirke, uzajamna vređanja i svađe izazvane
njegovom ljubomorom.
Po Lujzinim rečima, njen muž Gaston nije imao razloga
za ljubomoru. Ona je volela njega koji je bio privlačan i
sposoban čovek. Elem, Gaston je postao bolesno
ljubomoran tako da je jednog dana naumio dajoj se osveti:
svoju slepu ženu je vezao za krevet, pa je doveo drugu
ženu i s njom vodio ljubav u Lujzinom prisustvu.
Razdirana patnjom, Lujza se tada zaklela da će mu se
osvetiti i posle nekoliko dana, kada su zajedno izlazili iz
sobe (stanovali su na četvrtom spratu, a zna se da u takvim
pariskim hotelčićima lift služi samo za penjanje), ona ga je
gurnula niz stepenice. Gaston se strmoglavio na niži sprat.
Od pada je ostao paralizovan. Jedino mu je izvanredno čulo
sluha ostalo neoštećeno.
Tako su prekinute njegove veze sa spoljašnjim svetom.
Pošto nije mogao da govori ni da piše, niko nikada nije
saznao pravu istinu i svi su poverovali u Lujzinu verziju o
Gastonovom padu, a u nju je lako moglo da se poveruje s
obzirom na to da je reč o slepom čoveku. Onemogućen da
kaže pravu istinu i mučen prizorima koje mu je Lujza
priređivala u znak osvete, Gaston je živeo kao zazidan u
krutom oklopu, dok mu je vojska mrava mesoždera
razjedala telo uvek kada bi slepa žena stenjala u postelji sa
svojim ljubavnicima.
Uverivši se da je Lujzina mržnja prema mužu istinita,
poželeo sam da saznam nešto više o njemu. Jedne noći, dok
sam razmišljao o zbivanjima od proteklog dana, najednom
me obuzela sumnja: a šta ako je taj čovek, pre nego što će
oslepeti, bio jedan od onih ljudi koji već hiljadama godina,
bezimeni i smeoni, pronicljivi i neumoljivi, pokušavaju da
stupe u Zabranjeni Svet? Nije valjda da ga je Sekta oslepela
(što je prvi stepen u kažnjavanju), a zatim ga prepustila
užasnoj i neprekidnoj osveti te slepe žene koja ga je
prethodno zavela po zapovesti Sekte?
Na časak sam sebe zamislio kako živ zazidan u tom
oklopu, neoštećenog uma, sa željama možda raspaljenim i
istančanog sluha, slušam ženu koja me je svojevremeno
zaluđivala, kako stenje i urla s nekim od ljubavnika koji se
neprekidno smenjuju. Samo su slepi kadri da smisle takvo
mučenje!
Ta pomisao je podstakla nemir u meni. Ustao sam iz
kreveta. Te noći više nisam mogao oka da sklopim, satima
sam hodao po sobi, pušio i razmišljao. Trebalo je da nekako
proverim takvu mogućnost. Međutim, taj korak bi bio
opasniji od svih koje sam dotle preduzeo u svom
istraživanju o Sekti. Trebalo je da saznam u kojoj meri taj
mučenik predočava moju buduću sudbinu!
Kada je svanulo, vrtelo mi se u glavi. Okupao sam se ne
bih li se pribrao. Pošto sam se malo smirio, pomislio sam:
ako Sekta kažnjava tog čoveka, zašto mi je ona dala to
obaveštenje koje bi u meni moglo da pobudi baš ovakvu
sumnju? Zašto mi je poverila da ga ona lično kažnjava?
Ukoliko je želela da padnem u zamku, mogla je i morala da
sakrije tu činjenicu. Bez njene pomoći, nikada ne bih uspeo
da to otkrijem. Samo zahvaljujući njenoni obaveštenju, znao
sam da Gaston čuje i da pati. Štaviše, ako je namera Sekte
bila da upadnem u zamku te slepe žene, zašto joj je trebalo
da mi slepog čoveka pokaže u tom neobičnom i meni
svakako sumnjivom stanju?
Uostalom, pomislio sam, Dominges vodi ljubav s njom
u istim okolnostima, što svedoči da ovo nema nikakve veze
s mojim istraživanjem. Ovo me je umirilo, ali sam rešio da
budem krajnje oprezan.
Tog dana sam uradio nešto o čemu sam već razmišljao,
ali sam se do tog časa ustezao: odlučio sam da prisluškujem
kroz vrata. Ako je njena mržnja istinska, verovatno ga
vređa i kada su sami.
Liftom sam se popeo na peti sprat, zatim sam nečujno
sišao na četvrti, zastajkujući po pet minuta na svakom
stepeniku. Tako sam prišao njihovoj sobi i prislonio uvo na
vrata. Čuo sam kako Lujza razgovara s nekim muškarcem.
To mi je privuklo pažnju. Mada tek kroz jedan čas, Lujza je
očekivala moju posetu. Nije valjda bila kadra da s drugim
muškarcem bude maltene do mog dolaska? Preostalo mi je
da pričekam.
Bešumno sam prošao hodnikom i stao u jedan ugao.
Mislio sam: ako neko naiđe ovuda, krenuću niz stepenice i
neću pobuditi nikakvu sumnju. Srećom, u to vreme tuda
niko nije prolazio pa sam mogao da sačekam zakazani
trenutak. Međutim, onaj muškarac nije izlazio iz sobe.
Pomislio sam da ona možda razgovara sa nekim prijateljem
ili poznanikom dok me očekuje. Bilo kako bilo, zakazano
vreme je došlo. Prišao sam vratima i pokucao. Otvorila mi
je Lujza i ja sam ušao.
Samo što se nisam onesvestio!
U sobi nije bilo nikog osim nje i paralizovanog čoveka u
invalidskim kolicima.
U magnovenju sam zamislio tu jezivu komediju koju su
za mene izrežirali: slep i navodno paralizovan čovek kojeg
je Sekta postavila kao muža one gadure, a sve zato da bih
upao u zamku navodne mržnje, pukotine i neizbežne
ispovesti.
Pobegao sam glavom bez obzira. Moj um, bistar i
priseban kao retko kada, govorio mi je da sam lukavo
postupio što nikome nisam rekao svoju adresu, čak ni
Domingesu, kao i da će – bio paralizovan ili ne – slepilo
sprečiti tog lakrdijaša da pojuri za mnom niz stepenice.
Kao vihor sam zaždio bulevarom, uleteo u
Luksemburški park i trčeći bez prestanka izjurio na drugi
njegov kraj. Tamo sam zaustavio taksi: naumio sam da
odem u hotel po kofer i da zbrišem iz Pariza. Međutim, dok
sam tako navrat-nanos kovao planove o putovanju, palo mi
je na pamet da je, mada nikome nisam dao adresu, vrlo
mogućno (ma šta mogućno? nesumnjivo!) da me je Sekta
pratila do hotela, jer je predvidela ovakav iznenadan beg.
Kog će mi đavola kofer? Pasoš i novac sam uvek nosio sa
sobom. Štaviše: ne znajući tačno šta sve može da me snađe,
dugogodišnje iskustvo u tom istraživanju navelo me je da
preduzmem neke mere koje sam sada smatrao genijalnim:
u pasošu sam imao vize za dve ili tri zemlje. Jer, kao što se
može i očekivati, posle događaja u ulici Gej Lisak, Sekta će
odmah postaviti stražu u argentinskom konzulatu ne bi li
mi ušla u trag. Još jednom me je, mada uznemirenog,
obuzelo osećanje moći, izazvano mojom dalekovidošću i
domišljatošću.
Taksisti sam rekao da me odvede do Velikih bulevara i
da me tamo ostavi pred nekom putničkom agencijom.
Izvadio sam kartu za prvi sledeći avion. Pomislio sam da bi
mogli da pošalju uhode i na aerodrom, ali sam se ponadao
da će Sekta zalutati očekujući da, najpre odem u konzulat.
Tako sam otputovao za Rim.
 XXXI

Koliko budalaština počinimo onda kada mislimo da se

rukovodimo strogim logičkim rasuđivanjem! Zaista, mi
rasuđujemo dobro, rasuđujemo izvanredno, na osnovu
premisa A, B i C. Jedino što nismo uzeli u obzir premise D i
E, a ni F. Kao ni preostala slova latinične abecede ili
ćirilične azbuke. Taj isti mehanizam navodi pametne
psihoanalitičare da budu bezbrižni nakon što su izveli
sasvim ispravne zaključke na slabašnim osnovama.
Koliko me je gorkih misli obuzimalo na tom letu u Rim!
Pokušavao sam da sredim svoje zamisli, teorije i doživljaje.
Budućnost možemo da predvidimo samo ako pokušamo da
otkrijemo zakonomernosti prošlosti.
Koliko je samo grešaka bilo u toj prošlosti! Koliko
previda! Koliko naivnosti! Tada sam se prisetio onog što se
dogodilo Viktoru Brauneru i najednom uvideo kakvu je
dvosmislenu ulogu odigrao Dominges. Sada, posle mnogo
godina, moja pretpostavka je potvrđena: Dominges
završava u ludnici i izvršava samoubistvo.
Za vreme tog leta za Rim setio sam se šta je snašlo
Viktora Braunera. Takođe sam se prisetio da sam, susrevši
se sa Domingesom, upitao za sve redom, za Bretona, za
Perea, za Estevana Fransesa, za Matu, za Marsela Ferija.
Jedino nisam pitao za Viktora Braunera. Nesmotrenog li
„zaborava”!
Ispričaću taj događaj za one čitaoce kojima nije poznat.
Kao slikara, Braunera je zaokupljalo slepilo i na nekoliko
slika je naslikao ljude s jednim probušenim ili izbijenim
okom. Čak je naslikao i jedan autoportret na kome je jedno
njegovo oko izgledalo šuplje. Elem, negde uoči rata,
prilikom orgijanja u ateljeu jednog nadrealističkog slikara,
Dominges se napio i u pripitom stanju gađao nekoga
čašom. Taj se izmakao a čaša je pogodila Viktora Braunera
u oko i izbila mu ga.
Hajde, sada, recite: možemo li uopšte da govorimo o
slučajnosti? Ima li slučajnost udela među ljudima? Ni
govora! Ljudi se kreću kao mesečari ka ciljevima koje
pokatkada jedva naziru. Medutim, ti ciljevi ih privlače, kao
što plamen privlači leptirice. Tako je Brauner krenuo u
susret Domingesovoj čaši i svom slepilu. Tako sam i ja
1953. godine krenuo ka Domingesu, ne znajući da još
jednom idem u susret svojoj sudbini. Od svih ljudi koje sam
tog leta 1953. mogao da potražim, gle, jedino sam se setio
da potražim čoveka koji je na neki način bio u Sektinoj
službi. Ostalo je jasno kao dan: slika koja je privukla moju
pažnju i prestravila me, slepa žena kao model (model za tu
jednu priliku), ona lakrdija od vođenja ljubavi sa
Domingesom, moje blesavo posmatranje sa osmatračnice,
moja veza sa slepom ženom, ona komedija s paralizovanim
čovekom itd.
Upozorenje naivnima:

SLUČAJNOST NE POSTOJI

A naročito upozorenje onima koji posle mene, nakon

što pročitaju ovaj izveštaj, budu odlučili da preduzmu
traganje i da odu dalje nego što sam otišao ja i mnogi drugi
nesrećnici pre mene: Mopasan (koji je platio ludilom),
Rembo (koji je, uprkos bekstvu u Afriku, ipak naposletku
poludeo i zadobio gangrenu) i mnogi drugi znani i neznani
junaci. Junaci koje ne poznajemo, a koji su skončali među
zidovima ludnice, umrli od rana zadobijenih prilikom
mučenja kome ih je podvrgnula politička policija, ugušeni u
slepim jamama, utopljeni u močvarama, nestali kao žrtve
mrava mesoždera u Africi ili u čeljustima morskih pasa,
uškopljeni i prodati sultanima na Istoku ili, kao ja, osuđeni
da umru spaljeni.
Iz Rima sam pobegao u Egipat, a tamo sam se ukrcao
na brod za Indiju. Kao da me je sudbina preduhitrila i več
čekala tamo: u Bombaju sam se obreo u javnoj kući u kojoj
su sve prostitutke bile slepe. Prestravljen, pobegao sam u
Kinu a odatle za San Francisko.
Nekoliko meseci sam se skrasio u pansionu neke
Italijanke po imenu Đovana. A kada sam poverovao da se
više ništa sumnjivo ne dešava, odlučio sam da se vratim u
Argentinu.
Kada sam se ponovo obreo ovde, poučen ranijim
iskustvom, oprezno sam iščekivao dan kada ću
posredstvom nekog rođaka ili poznanika, oslepelog
nesrećnim slučajem, ponovo uspostaviti vezu.
Već znate šta se kasnije dogodilo: slovoslagač Selestino
Iglesijas, iščekivanje, nesrećan slučaj, ponovo iščekivanje,
stan u Belgranu i, naposletku, hermetički zatvorena soba u
kojoj sam poverovao da me čeka kraj.
 XXXII

Ni sam ne bih umeo da kažem: da li usled umora,

višečasovnog iščekivanja ili zagušljivog vazduha, tek,
počeo je da me hvata dremež. Naposletku sam zaspao, ili
mi se danas tako čini, utonuo sam u nemiran i težak
polusan. Košmari su se smenjivali, izmešani ili
pothranjivani sećanjima na događaje, kao što je događaj s
liftom ili onaj s Lujzom.
Sećam se da mi se u jednom trenutku učinilo da se
gušim. Izbezumljen, ustao sam i jurnuo ka vratima i stao
silovito da udaram u njih. Onda sam skinuo sako a potom i
košulju, jer me je sve stezalo i gušilo.
Do tog trenutka svega se jasno sećam.
Ne znam da li su se zbog mog lupanja i vikanja otvorila
vrata i na njima pojavila Slepa Žena.
Još i sada vidim kako se njena hijeratička pojava ocrtava
na vratima, obasjana nekom fosforescentnom svetlošću.
Delovala je veličanstveno. Iz njenog držanja i lica zračilo je
nešto neodoljivo i zanosno: kao da se, uspravna i tiha, na
vratima pojavila zmija zagledana u mene.
Napregnuo sam se ne bih li razbio čaroliju koja me beše
skamenila: moja namera (suluda ali i logična, s obzirom na
to da mi je bila jedina nada) bila je da se bacim na nju, da je
oborim ukoliko zatreba, da nađem izlaz i da pobegnem.
Međutim, jedva sam se držao na nogama. Osećao sam kako
me obuzima dremež, umor mi se uvlačio u mišiće; kao da
me obuzela groznica. Zaista, bilo mi je udaralo sve jače, a
onda sam u jednom trenutku pomislio da će mi se glava
rasprsnuti kao plinska boca.
 Ipak, u času prisebnosti rekao sam sebi da mi, ukoliko
ne iskoristim tu priliku, nikada više neće poći za rukom da
se izbavim.
Uz ogroman napor, skupio sam preostalu snagu i bacio
se na Slepu Ženu. Žestoko sam je odgurnuo i jurnuo u
drugu odaju.
 XXXIII

Spotičući se u pomrčini, potražio sam izlaz. Otvorio

sam neka vrata i obreo se u odaji mračnijoj od prethodne.
Izbezumljeno sam srljao, saplitao se o stolove i stolice,
spoticao se, opipavao zidove, da bih naposletku napipao
neka vrata. Otvorio sam ih i našao se u još mračnijoj
prostoriji.
Sećam se da sam, onako smušen, pomislio: „O, bože,
izgubljen sam”. Kao da sam iscrpeo poslednji delić snage,
srušio sam se na pod. Izgubio sam svaku nadu: sigurno
sam uleteo u nekakav lavirint iz koga mi izlaza nema. Tako
sam ležao nekoliko minuta, dahćući i preznojavajući se.
„Ne smem da izgubim prisustvo duha”, prošlo mi je kroz
glavu. Pokušao sam da se priberem i tek tada sam se setio
da u džepu imani upaljač. Upalio sam ga i video da je soba
prazna i da postoje još jedna vrata. Prišao sam i otvorio ih:
vodila su u nekakav hodnik kome se nije video kraj.
Preostalo mi je samo da pođem njime, jer mi je to bila
jedina nada. Osim toga, posle kratkog razmišljanja, shvatio
sam da sam maločas pogrešno mislio da sam izgubljen u
nekakvom lavirintu, jer me Sekta sigurno ne bi osudila na
tako lagodnu smrt.
Pun zebnje, zaputio sam se hodnikom. Koračao sam
nestrpljivo ali polako, jer je u upaljaču bilo malo goriva pa
sam ga tek povremeno palio ne bi li mu svetlost duže
trajala.
Posle tridesetak koraka, hodnik je izbijao na nekakvo
stepenište koje se spuštalo (slično stepeništu kojim sam iz
prvog stana dospeo u podrum). Kroz stanove ili kuće, ono
je vodilo u podrume ili podzemne prolaze Buenos Ajresa.
Posle desetak metara stepenište više nije imalo cevkast
oblik i vodilo je kroz široke otvorene prostore koji su bili u
potpunoj tami. Pomislio sam da su to verovatno podrumi
ili skladišta, mada nisam mogao da vidim daleko, jer mi to
nije omogućavala slaba svetlost upaljača.
 XXXIV

Što sam dublje silazio, sve jači je bivao šum tekuće

vode. Zato sam pomislio da se primičem nekom od
podzemnih kanala koji obrazuju ogromnu, hiljadama
kilometara dugu, lavirintsku vodovodnu mrežu Buenos
Ajresa. Zaista, ubrzo sam se obreo u jednom od tih
smradnih tunela čijim dnom teku bujice smrdljivih voda. U
daljini je slabašna svetlost nagoveštavala da se, u pravcu
toka, verovatno nalazi otvor za odvod kišnice ili šaht koji
izbija na neku ulicu ili možda vodi ka ušću u neki od
glavnih kanala. Odlučio sam da krenem u tom pravcu.
Morao sam da koračam oprezno uzanom stazom s koje
nisam smeo da se okliznem, jer to ne bi bilo samo
pogibeljno nego i neopisivo odvratno.
Sve je bilo smradno i lepljivo. Zidovi i svodovi su bili
vlažni, a niz njih su se slivali tanki mlazevi vode, koji su se
verovatno cedili kroz gornje slojeve terena.
Često sam u životu razmišljao o toj podzemnoj mreži,
bez sumnje zato što sam po prirodi sklon da mislim o
podrumima, jamama, tunelima, pećinama, špiljama,
pešterima i o svemu što ima iole veze s tom zagonetnom
podzemnom stvarnošću: o gušterima, zmijama, pacovima,
bubašvabama, lasicama i slepim ljudima.
Odvratni, golemi slivnici Buenos Ajresa! O, jezivi donji
svete, o, postojbino smeća! Zamišljao sam kako tamo gore,
po raskošnim salonima, šetaju zanosne i prefinjene žene,
zamišljao sam besprekorne i uglađene direktore banaka,
učiteljice kako đacima govore da ne smeju da ispisuju
ružne reči po zidovima, zamišljao bele uštirkane mantile,
večernje haljine od tila i muslina, poetske reči koje se
kazuju voljenoj ženi, dirljive govore o građanskim
vrlinama. A dotle, ovde dole, u ogavnoj i sramnoj bujici,
teku izmešane menstruacije romantičnih dragana, izmeti
lepršavih devojaka u muslinskim haljinama, prezervativi
koje su upotrebili uglađeni direktori, fetusi ubijeni prilikom
nebrojenih abortusa, otpaci iz miliona kuća i restorana,
beskonačno, neizmerno Đubre Buenos Ajresa.
I sve je to teklo tajnim kanalima prema Ništavilu, kao
da Oni Odozgo žele da zaborave, kao da se trude da se
ogluše o ovu stranu svoje istine. Kao da su junaci s naličja,
poput mene, osuđeni na taj đavolski i prokleti posao da
obelodane tu stranu stvarnosti.
O, istraživači Prljavštine, svedoci Đubreta i Zlih Misli!
Da, odjednom sam imao utisak da sam nekakav junak,
junak s naličja, crn i odvratan junak, ali ipak junak. Kao
nekakav Zigfrid tmine, stupam kroz mrak i smrad, visoko
dižući svoj crni barjak koji fijuče pod naletima paklenih
uragana. Stupam u pravcu čega? Eto to nisam umeo da
razaberem i još uvek, u ovim časovima koji prethode mojoj
smrti, to ne mogu da shvatim.
Najzad sam dospeo do onog otvora za odvod kišnice
(bar sam tako mislio, jer je otuda dopirala ona slaba svetlost
koja mi je pomagala da koračam kanalom). Zaista, na tom
mestu se moj kanal ulivao u nekakav veći čije su vode
maltene hučale. Gore, visoko sa strane, bio je nekakav
otvor, dugačak otprilike metar i širok dvadesetak
santimetara. Tuda se nipošto nije moglo izići, jer je otvor
bio uzan i nepristupačan. Obeshrabren, skrenuo sam
udesno, idući pravcem tog novog i šireg kanala. Pomislio
sam da ću tako, pre ili kasnije, naići na neko glavno ušće,
ukoliko se prethodno ne onesvestim od tog smradnog i
zagušljivog vazduha i ne sunovratim se u tu silnu bujicu.
 Ali, posle manje od stotinu koraka, na svoju preveliku
radost, spazio sam male kamene ili betonske stepenice koje
su iz mog uzanog nogostupa vodile naviše. Bio je to
nesumnjivo jedan od otvora koji koriste radnici prinuđeni
da povremeno silaze u ove jazbine.
Ohrabren, počeo sam da se penjem tim stepenicama.
Posle šest ili sedam stepenika, stepenice su skretale udesno.
Popeo sam se još nekoliko stepenika, a onda sam dospeo na
neko odmorište koje je vodilo u novi hodnik. Zaputio sam
se njime i najzad stigao do drugih stepenica, koje su bile
slične pređašnjim, ali su, na moje veliko iznenađenje, vodile
nadole.
To me je zbunilo i nekoliko časaka sam stajao u
nedoumici. Šta da radim? Da se vratim natrag u veliki
kanal i da produžim njime dok ne naiđem na neke
stepenice koje bi vodile naviše? Čudilo me je što iznova
valja sići, iako bi bilo logično peti se. Ipak, pomislio sam da
ono prethodno stepenište, onaj hodnik kojim sam prošao i
ovo novo stepenište koje vodi nadole, predstavljaju neku
vrstu mosta iznad poprečnog kanala, kakvih ima u
podzemnim železnicama na stanicama gde se preseda na
druge linije. Pomislio sam da ću, ukoliko nastavim istim
pravcem, svakako na kraju izići na površinu. Dakle,
nastavio sam put. Spustio sam se novim stepenicama, a
zatim produžio drugim hodnikom koji je odatle počinjao.
 XXXV

Što sam dalje išao, prolaz je sve više ličio na rudarsko

okno.
Počeo sam da osećam vlažnu hladnoću i tada sam
primetio da već neko vreme koračam po raskvašenom tlu.
A tlo su sigurno raskvasili oni tanki mlazevi vode što su se
slivali niz hrapave zidove. Uostalom, više to nisu bili
betonski zidovi – delo građevinaca – nego kanda zidovi
okna iskopanog ispod grada Buenos Ajresa.
Vazduh je bivao sve razređeniji. A možda mi se to samo
činilo zbog tame i zato što sam se osećao utamničen u tom
beskrajnom tunelu.
Takođe sam primetio da tlo više nije vodoravno nego
da se postepeno spušta, kao da su oni što su kopali okno,
pratili nagib terena. Drugim rečima, očigledno taj hodnik
nisu planski kopali inženjerci pomoću mašina. Imao sam
utisak da se nalazim u nečistom podzemnom oknu koje su
iskopali preistorijski ljudi ili životinje, koristeći ili možda
proširujući prirodne udubine i korita podzemnih potoka.
Taj utisak je potkrepljivala sve obilnija voda. Sve teže sam
koračao i na mahove šljapkao po blatu, dok ne bih naišao
na tvrđe i kamenitije delove. Voda je sve obilnije tekla niz
zidove. A okno je bivalo sve prostranije. Tada sam
najednom primetio da preda mnom zjapi pećina; mora da
je bila ogromna, jer moji koraci su odzvanjali kao da
koračam pod džinovskim svodom. Nažalost, pri škrtoj
svetlosti upaljača, nisam mogao da nazrem dokle se
prostire. Uočio sam i nekakvu maglu koja nije bila obično
vodeno isparenje nego je, sudeći po jakom zadahu, možda
poticala od postepenog sagorevanja istrulelog drveta.
Zastao sam, verovatno prestravljen nesagledivom
veličinom te pećine ili čudovišnog svoda. Pod nogama sam
osećao tlo pokriveno vodom. No, to nije bila stajaća vođa;
ona je tekla u pravcu za koji sam pomislio da vodi ka
nekom od onih podzemnih jezera koja istražuju speleolozi.
Potpuna samoća, nemogućnost da sagledam veličinu te
pećine, prostranstvo tih voda koje mi je izgledalo
beskonačno, ta para ili dim koji su me gušili, sve je to u
meni uvećavalo teskobu do te mere da je postala gotovo
nepodnošljiva. Pomislio sam da sam sam samcit na svetu.
Najednom mi je kroz glavu sinula pomisao da sam sišao do
prapočetaka sveta.
Osetio sam se veličanstvenim i beznačajnim.
Strahovao sam da me ta isparenja na kraju ne omame i
da se ne skljokam u vodu, te da se udavim baš kada sam
bio na putu da odgonetnem osnovnu tajnu života.
Od tog časa više ne mogu da razlučim ono što sam
stvarno doživeo od onog što sam sanjao ili su me ONI
naveli da sanjam, tako da nisam siguran ni u ono što
mislim da se dogodilo minulih godina ili dana. Danas bih
posumnjao i u epizodu sa Iglesijasom da nisam bio
očevidac nesreće u kojoj je izgubio vid. Svega ostalog što se
zbilo posle tog nesrećnog slučaja sećam se s nekom
grozničavom jasnoćom, kao da je posredi dugotrajan i jeziv
košmar: pansiona u ulici Paso, gospođe Ečepareborda,
čoveka iz Elektrodistribucije, glasnika nalik Pjeru Freneu,
ulaska u kuću u Belgranu, Slepe Žene, zatočeništva u
očekivanju presude.
U glavi je počelo da mi se muti. Uveren da ću se ranije
ili kasnije onesvestiti, smogao sam snage da se povučem na
jedno mesto gde je vodostaj bio niži i tu sam se srušio od
iscrpljenosti.
 Tada sam, zacelo u snu, začuo žubor potoka Las
Moharas koji se na našem posedu u Kapetan Olmosu uliva
u reku Aresifes. Ležao sam na travi, u smiraj letnjeg dana, a
odnekuda je, kao iz velike daljine, dopirao glas moje majke
koja je, po običaju, pevušila dok se kupala u potoku. Njena
pesma mi je isprva izgledala vesela, ali je zatim počela da
biva sve žalovitija; hteo sam da je razumem, ali nisam
uspevao, a moja teskoba je bivala sve nepodnošljivija pri
pomisli da su reči te pesme od presudnog značaja, takoreći
pitanje života ili smrti. Probudio sam se vičući: „Ne mogu
da razumem! Ne mogu da razumem!”
Kao što često biva kada se čovek probudi posle
košmarnog sna, pokušao sam da razaberem gde se nalazim
i u kakvom sam stvarnom stanju. Često mi se, u zrelim
godinama, pričinjavalo da se nalazim u svojoj dečjoj sobi,
tamo u Kapetan Olmosu, pa je trebalo da prođe više dugih i
mučnih minuta dok se ne vratim u stvarnost i shvatim u
kojoj se sobi i u kom vremenu nalazim. Borio sam se kao
davljenik, kao neko ko se boji da ga ponovo ne zahvati
nabujala reka iz koje je na jedvite jade počeo da se
iskobeljava, hvatajući se za rubove stvarnosti.
U času kada je teskoba od pesme ili žalopojke dostigla
vrhunac, ponovo me obuzelo to čudno osećanje i očajnički
sam pokušao da se dokopam ruba te stvarnosti u kojoj sam
se probudio. Ali, ovom prilikom stvarnost je bila još gora,
kao da sam se našao u izokrenutom košmaru. Moji krici,
koji su se razlegali pod ogromnim svodovima, suočiše me
sa stvarnošću. Kroz muklu i crnu tišinu (kada sam se
skljokao, upaljač mi je pao u vodu) bezumno sam vikao, ali
su se moje reči gubile u gluvim daljinama.
Kada je poslednji odjek mojih krikova zamro u tišini,
dugo sam sedeo potpuno smožden. Tek tada mi se učinilo
da potpuno shvatam samoću i tamu koje me okružuju.
Dotle ili, bolje rečeno, do trenutka koji je prethodio snu o
mom detinjstvu, živeo sam naprosto u vrtlogu svog
istraživanja i imao utisak da sam plen sumanute
nesvesnosti; strahovi ni užasi koje sam proživeo nisu bili u
stanju da me zaustave; kao da se celo moje biće upustilo u
ludačku trku ka ponoru, koju ništa nije moglo da zaustavi.
Tek tada, dok sam sedeo u blatu sred podzemne pećine,
čije granice nisam mogao ni da naslutim, obavijen tamom,
počeo sam jasno da shvatam svoju potpunu i surovu
samoću.
Kao da je posredi puka opsena, prisećao sam se one
vreve koja sada vlada gore, u onom drugom svetu, setio
sam se haotičnog Buenos Ajresa u kome žive mahniti
pajaci: sve mi je to izgledalo kao detinjasta fantasmagorija,
nestvarna i beznačajna. Stvarnost je ipak nešto drugo. I, kao
što rekoh, sam samcit, na vrhuncu tog sveta, osećao sam se
u isti mah veličanstvenim i beznačajnim. Ne znam koliko
sam dugo proveo u toj otupelosti.
Medutim, tišina nije bila ravnomerna i apstraktna, nego
je postepeno postajala složenija, kao što obično biva kada je
duže grozničavo osluškujemo. Tada razaznajemo da nju
ispunjavaju sitne neravnomernosti, maltene nečujni zvuci,
prigušeni šapati i tajanstveno pucketanje. I kao što
strpljivim posmatranjem vlažnih mrlja na zidu počinjemo
da naziremo obrise lica, životinja i mitoloških čudovišta,
tako je u gluvoj tišini te pećine moje pažljivo uvo počelo da
otkriva strukture i da dočarava oblike koji su postepeno
dobijali smisao: šum dalekog vodopada, prigušene glasove
obazrivih ljudi, sašaptavanje bića možda negde u blizini,
zagonetne i isprekidane molitve, kričanje noćnih ptica,. Sve
u svemu, bezbroj glasova i znakova, koji su izazivali novi
užas ili lakomislenu nadu. Kao što ni Leonardo da Vinči
nije izmišljao lica i čudovišta gledajući vlažne mrlje na
zidu, nego ih je otkrivao u onim lavirintskim skrovištima,
tako je isto bezrazložno pomisliti da sam pod uticajem
svoje grozničave mašte i iz straha čuo jezive zvukove,
prigušene glasove, molitve, lepet krila ili kričanje ptičurina.
Ne, moja strepnja, moje dugotrajno i jezivo naukovanje,
dok sam izučavao Sektu, izoštrenost mojih čula i mog uma
za tolikih godina istraživanja, sve mi je to omogućilo da
razaznam i otkrijem zloćudne glasove i strukture koje
običan čovek ne bi zapazio. Još u ranom detinjstvu nazreo
sam prve slike tog izopačenog sveta kroz svoje košmare i
halucinacije. Sve što sam docnije učinio ili video, bilo je u
nekoj vezi sa tim svetom, a stvari koje drugima nisu ništa
značile, meni bi se ukazivale jasno kao na onim dečjim
crtežima u kojima čovek treba da otkrije zmaja skrivenog
među drvećem i potočićima. I dok su drugi dečaci s
dosadom preletali preko Homerovih stranica, čitajući ih
samo zato što su ih nastavnici terali, ja, koji sam pticama
kopao oči, ja sam osetio prvi drhtaj čitajući kako taj pesnik,
s jezivom upečatljivošću i gotovo mehaničkom preciznošću,
s perverznošću znalca i osvetničkim sadizmom, opisuje
trenutak kada Odisej i njegovi drugari užarenim drvetom
kopaju veliko Kiklopovo oko. A zar i Homer nije bio slep?
A jednog dana sam nasumce otvorio majčinu knjigu iz
mitologije i pročitao: „I ja, Tiresija po imenu, za kaznu što
videh i poželeh Atinu dok se kupala, bejah oslepljen, ali se
Boginja smilova na mene i obdari me sposobnošću da
razumem govor ptica proročica, te stoga kažem tebi, Edipe,
da si ti, mada ne znaš, onaj koji je ubio oca svoga i oženio se
majkom svojom, te ćeš stoga biti kažnjen”. A pošto ni kao
dete nisam verovao u slučajnost, to probadanje očiju
pticama, koje sam smatrao samo igrom, učinilo mi se kao
predskazanje. Više nikada nisam uspeo da zaboravim kako
je Edip na kraju, pošto je shvatio Tiresijine reči i video svoju
majku obešenu, probo iglom svoje zenice. Niti sam iz duše
mogao da odagnam sve jače i osnovanije ubeđenje da
svetom upravljaju slepi: posredstvom noćnih mora i
halucinacija, kuge i veštica, vračara i ptica, zmija i svih onih
čudovišta tame i pećina. Tako sam postepeno iza privida
razaznavao taj gnusni svet. I tako sam svoja čula izoštravao
kroz strasti i strepnje, nadanja i strahove, da bi naposletku
mogle da vide te velike sile tame, kao što mistici uspevaju
da vide boga svetlosti i dobrote. A ja, mistik ĐUBRETA i
PAKLA, mogu i treba da kažem: VERUJTE U MENE!
Tako sam, dakle, u toj prostranoj špilji konačno nazreo
predvorje zabranjenog sveta u koji je, kako izgleda, izuzev
slepih, malo koji smrtnik kročio. Svoje otkriće oni su platili
strašnim kaznama, da do dana današnjeg nikakvo njihovo
svedočanstvo nije u nepobitnom obliku dospelo u ruke
ljudi koji tamo gore i dalje životare svoj naivni san,
prezrivo odbacujući znakove koji bi inače trebalo da ih
trgnu iz sna ili sležući ramenima pred tim znacima: nekim
snom, vizijom u magnovenju, pričom deteta ili ludaka. A ti
ljudi radi razbibrige čitaju krnje izveštaje nekolicine onih
kojima je možda pošlo za rukom da zađu u zabranjeni svet,
pisaca koji su na kraju poludeli ili izvršili samoubistvo (kao
Arto, Lotreamon, Rembo) i koji su time samo zaslužili da ih
udostojimo mešavinom čuđenja i prezira koje odrasli
ispoljavaju prema deci.
Dakle, osećao sam kako nevidljiva stvorenja gamižu
kroz tamu, slutio sam horde golemih gmizavaca, zmije
sklupčane u blatu poput crva u lešini džinovske životinje,
ogromne slepe miševe, neku vrstu pterodaktila, čija sam
krila čuo kako muklo lepršaju i kojima bi me na ogavan
način povremeno okrznuli po telu ili po licu, najzad, slutio
sam ljude koji zapravo više nisu bili ljudska bića – usled
trajnog druženja s tim podzemnim čudovištima ili usled
nužde da se kreću močvarnim terenima – te više ne hodaju
nego praktično gmižu kroz blato i đubre koje se gomila u
tim špiljama. Ne bih mogao da kažem da sam sve ove
pojedinosti video svojim očima (jer je vladao mrak), ali sam
mogao da ih naslutim po onih hiljadu znakova koji nikada
ne varaju: po dahtanju, mumlanju i šljapkanju.
Dugo sam ostao tako nepomičan, naslućujući taj
odvratni i pritajeni život oko sebe.
Kada sam ustao, osetio sam kao da mi prašina i paučina
ispunjavaju moždane vijuge.
Dugo sam stajao na klecavim nogama, ne znajući šta da
radim. A onda sam zaključio da treba da pođem u onom
pravcu odakle mi se učinilo da dopire neka slabašna
svetlost. Tada sam shvatio koliko su reči svetlost i nada bile
čvrsto povezane u jeziku prvobitnog čoveka.
Kretao sam se neravnim terenom: čas bi mi voda sezala
do kolena, čas bi jedva vlažila tlo, koje mi je izgledalo baš
kao dno laguna iz pampe mog detinjstva: bilo je glibavo i
elastično. Kada bi nivo vode počinjao da raste, skretao bih s
puta i išao onuda gde je bilo manje vode, da bih zatim opet
nastavljao u pravcu one udaljene svetlosti.
 XXXVI

Što sam dalje išao, svetlost je postajala sve jača.

Naposletku, shvatio sam da je pećina, u kojoj sam verovao
da se nalazim, u stvari ogroman amfiteatar koji se otvarao
prema veličanstvenoj zaravni osvetljenoj bledocrvenkastom
i ljubičastom svetlošću.
Kada sam izišao iz amfiteatra toliko da mogu pogledom
da obuhvatim to neznano nebo, video sam da ta bleda
svetlost potiče od zvezde verovatno stotinak puta veće od
našeg sunca, ali je njen onemoćali sjaj kazivao da je to jedna
od onih zvezda na izdisaju i da preostalom snagom
obasjava hladne i puste planete njihove vasione, svetlošću
poput one koju, u mraku kakve velike sobe, širi kamin u
kome su cepanice dogorele pa su ostali samo ugarci i pepeo
koji se lagano gasi. Bio je to zagonetni rumenkasti sjaj koji
nas, u noćnoj tišini, uvek navodi na setne i tajanstvene
misli: zaronivši u ono što je najdublje u nama, razmišljamo
o prošlosti, legendama i dalekim zemljama, smislu življenja
i umiranja, sve dok, u polusnu, ne pomislimo da lebdimo
nad jezerom nejasnih sanjarija i da u suton plutamo na
splavu po nekakvom dubokom i nepomičnom okeanu.
Predele sete!
Ojađen tišinom i pustošnošću, dugo sam stajao
nepomično i posmatrao taj prostrani predeo.
A tamo gde mi se činilo da je zapad, u ljubičastom
sutonu olujnog ali nepomičnog neba, kao da je na mig
zaleđena i skamenjena veličanstvena olujina, naspram tog
neba, na kome su oblaci izgledali kao razbacane gužvice
vate natopljene krvdju, ocrtavali su se čudnovati tornjevi,
džinovsld visoki, koje su vekovi razorili, a možda i ta
katastrofa kojaje opustošila ovaj mrtvački predeo. Skeleti
visokih bukava, čiji su se avetinjski pepeljasti obrisi isticali
naspram onih krvavih oblaka, kao da su ukazivali na to da
je neki planetarni požar bio početak ili kraj te katastrofe.
Okružen tim tornjevima, u sredini se uzdizao kip. Bio je
visok koliko i te kule. U središnjem delu kipa, negde blizu
pupka, blistao je fosforescentni far. Zakleo bih se da trepće
samo da smrt, koja je carovala u tom predelu, nije
ukazivala da je to treptanje samo opsena mojih čula.
Bio sam ubeđen da tu završava moje hodočašće i da ću
možda u tom bezbednom skrovištu konačno otkriti smisao
svog života.
Prema severu, ovu setnu pustoš opasivao je lanac
mesečinastih planina, visok sigurno dvadeset ili trideset
hiljada stopa. Taj planinski lanac je ličio na hrbat
čudovišnog okamenjenog zmaja.
Na južnoj strani te goleti, međutim, isticala su se
vulkanska grotla. Podsećala su na mesečeve prstenove.
Ugašena i naizgled ohladena, ta grotla su se nizala u
nedogled ka južnim krajevima. Nisu li to bili oni vulkani
što su svojevremeno bujicama lave razorili i pretvorili u
pepeo ove predele?
Odavde gde sam se nalazio, opčinjen i skamenjen,
nisam mogao da razaberem da li su se ti gorostasni tornjevi
(možda posvećeni neznanim obredima) uzdizali usamljeni
na toj zaravni ili su se, pak, nalazili u središtu nisko
gradenih mrtvih gradova koji su se mogli videti sa mesta
gde sam stajao.
Činilo se da me Fosforescentno Oko poziva. Pomislio
sam da mi je sudbina odredila da idem prema tom velikom
kipu na čijem se stomaku to Oko nalazilo.
Međutim, kao da je moje srce zapalo u ono „latentno
stanje” u kome gmizavci žive za dugih zimskih meseci:
jedva da je kucalo. Imao sam bolno i potmulo osećanje da
se ono zgrčilo i otvrdnulo pri pogledu na taj zloslutni
predeo. U tom mrtvom carstvu nije se čuo ni zvuk, ni glas,
nikakav šum ili šušanj. Neopisiva seta dizala se i kao magla
širila preko tog zagonetnog i pustog predela.
Da li su te goleme kuće zaista puste? Na časak sam
pomislio da su u njima nekada živeli zverski džinovi,
čovekomrsci.
Fosforescentno Oko me je i dalje mamio, tako da je ta
privlačnost postepeno nadjačala moju otupelost te sam se
uputio ka kulama.
Po toj srebrnkastoj zaravni koračao sam neko vreme, ali
ne mogu da procenim koliko je trajaio, jer je zalazeća
zvezda na olujnom nebu i dalje nepomično stajala.
Idući tako, primetio sam da tu nema živog stvora, da je
lava sve pretvorila u kreč i da je užareni pepeo (koji je
kosmička kataklizma sručila u drevna vremena) sve
okamenio.
Što sam se više približavao kulama, one su bivale
veličanstvenije i zagonetnije. Bilo ih je dvadeset i jedna:
raspoređene na poligonu čiji prečnik nije bio manji od
prečnika Buenos Ajresa. Bile su sazidane od crnog, možda
bazaltnog kamena, pa su se stoga svečano isticale na toj
pepeljastoj visoravni spram ljubičastog neba po kome su
bile razbacane gromuljice purpurnih oblaka. Iako razarane
vekovima i katastrofama, delovale su impozantno u svojoj
veličini.
U sredini se jasno isticao kip nekog nagog božanstva na
čijem stomaku je blistalo Fosforescentno Oko.
Božanstvo je bilo okruženo dvadeset jednom kulom
koje su kanda stražarile oko njega.
Bilo je isklesano od žućkastosivog kamena. Imalo je telo
žene, ali su mu krila i glava, isklesani od sjajnog crnog
bazalta, podsećali na vampira. Na rukama i nogama je
imalo snažne kandže. Boginja nije imala lice, ali joj je na
mestu pupka bleštalo džinovsko Oko koje me je vodilo i
privlačilo. To Oko je moglo da bude ogroman dragi kamen,
možda rubin, ali bih pre rekao da je to bio lelujav odsjaj
unutarnje i večne vatre, jer mi se činilo da je taj sjaj zaista
živ, što je usred sumorne pustoši izazivalo strah i divijenje.
Bilo je to užasno i setno božanstvo, sablasni demon koji
je verovatno imao vrhovnu vlast nad životom i smrću.
Što sam se više približavao boginji, primećivao sam da
je mineralna zaravan naokolo prekrivena posmrtnim
ostacima: bio je to ugijenisan i nepomičan muzej strave i
užasa. Zapazio sam skamenjene hidre koje su živele u
drevna vremena, idole žutih očiju u tihim praznim
staništima, boginje šarene poput zebri, slike nemog
idolopoklonstva s nedokučivim natpisima.
Činilo se da se u tom predelu odigrava jedan jedini
obred, okamenjeni Obred Smrti. Iznenada sam se osetio
strahovito usamljen, te sam kriknuo. A u toj mineralnoj i
vanistorijskoj tišini moj krik je odjekivao kao da prolazi
kroz minula stoleća i izumrle naraštaje.
Zatim je ponovo zavladala tišina.
Tada sam shvatio da treba da idem do kraja: Oko tog
božanstva je bleštalo i nedvosmisleno me pozivalo.
Dvadeset i jedna kula bili su vrhovi poligonalnog zida
kome sam se približavao na svom iscrpljujućem putu. A što
se razdaljina smanjivala, zid je izgledao sve veći. Kada sam
stigao do njegovog podnožja i pogledao uvis, ocenio sam
da je taj zid, očigledno neprobojan, visok kao gotska
katedrala. A kule su zacelo bile sto puta više.
ZNAO SAM da mora postojati nekakav ulaz kroz taj
kameni opasač kuda bi se moglo ući u taj prostor, i da taj
ulaz postoji MOŽDA SAMO U TU SVRHU. Moj duh je
sada bio naprosto opsenjen saznanjem da je sve to (te kule,
taj pusti predeo, mesto gde se nalazi božanstvo, ta zvezda
na zalasku) nesumnjivo čekalo da ja dođem i da sve to nije
nestalo u ništavilu samo zato što je čekalo na mene. I da će
se, pošto budem ušao u Oko, sve raspršiti kao
hiljadugodišnji privid.
Ovo ubeđenje mi je dalo snage da istrajem u traganju za
ulazom.
Pošto sam danima kružio oko tog golemog bedema,
konačno sam iznuren nabasao na ulazna vrata.
Kamenite stepenice vodile su od ulaza ka
Fosforescentnom Oku. Preda mnom je bilo na hiljade
stepenika. Strahovao sam da me ne uhvati vrtoglavica i da
me ne savlada umor. Ipak, gonjen fanatičnom željom i
beznadem, počeo sam da se penjem.
Neko vreme (čije trajanje ne bih umeo da odredim, jer je
zvezda i dalje stajala na istom mestu i obasjavala taj
bezvremeni predeo) penjao sam se beskrajnim stepeništem.
Moje izranavljene noge i stegnuto srce svedočili su o tom
nadljudskom naporu. Dok se tišina širila ugljenisanom
zaravni prekrivenom okamenjenim idolima i drvećem, za
mnom se dizao veliki Severni planinski lanac.
Niko, ama baš niko nije mi pomagao usrdnim
molitvama. Pa čak ni mržnjom.
Tu divovsku borbu trebalo je da vodim SAM sred
okamenjene ravnodušnosti ništavila.
Što sam se više peo beskrajnim stepeništem,
Fosforescentno Oko je sve više raslo. Kada sam najzad
dospeo do Njega, pao sam ničice od umora i straha. Tako
sam ostao neko vreme.
Onda je potmuo i zapovednički glas, kao da dopire iz
Oka,
– SADA UĐI. OVO JE TVOJ POČETAK I TVOJ KRAJ.
Uspravio sam se i, zaslepljen crvenim sjajem, ušao.
Snažan ali neodređen blesak, svojstven fosforescentnoj
svetlosti koja rastače obrise i čini da oni podrhtavaju,
obasjavao je dugačak i uzan hodnik koji je vodio u visinu.
Morao sam da se puzeći penjem. A taj blesak je dolazio s
kraja tunela, kao iz tajanstvene podvodne pećine. Blesak
koji su možda stvarale alge, avetinjska a istovremeno jaka
svetlost, nalik onoj koju sam u tropskim noćima, požudno
zureći u morske dubine, ugledao ploveći Sargaškim
morem. Fluorescentno sagorevanje algi što u gluvilu
podvodnih bezdana obasjava predele nastanjene
čudovištima koja izranjaju na površinu samo u neobičnim i
užasnim prilikama, sejući paniku među brodskim
posadama koje zla sreća nanese tim područjima, tako da se
dešava da čitave posade polude i pomorci poskaču u more,
a brodovi, prepušteni sudbini, kao nemi svedoci nesreće,
avetinjski i tajanstveni, godinama ili decenijama docnije
plutaju, nošeni morskim strujama i vetrovima, sve dok kiše,
tajfuni istočnih mora, žarko tropsko sunce, monsuni
Indijskog okeana i vreme (jednostavno Vreme) ne učine da
istrunu i zatim raznesu njihove trupove i jarbole, da bi na
kraju sve bilo izjedeno solju i jodom, gljivama i ribama, a
ostaci nestali u okeanskim dubinama, često blizu iste one
nemani što je izazvala katastrofu, a koja je godinama
pažljivo, perverzno i neumoljivo pratila to besmisleno
hodočašće ukletog broda.
Šta me je u toj pećini podsetilo na godine traganja kada
sam na onom neuglednom teretnjaku plovio pod zvezdama
Kariba?
Dok sam se penjao tim klizavim, sve toplijim i
zagušljivijim tunelom, dogodilo mi se nešto užasno: moje
telo počelo je da se pretvara u telo ribe. Moji udovi su se
polako preobražavali u peraja i osetio sam da mi kožu
prekrivaju tvrde krljušti.
Blesak na izlazu iz tunela bivao je sve jači: privlačio je a
u isti mah i užasavao. U toj strašnoj tišini ponovo mi se
učinilo da čujem onaj daleki vapaj ili zov, nešto što me je,
kao u snu, podsećalo na davne događaje koji mi blede u
sećanju.
Moje telo-riba jedva da je još moglo da klizi tim
prolazom. Više se nisam peo zahvaljujući sopstvenom
naprezanju, jer nisam mogao da pokrećem peraja: snažna
grčenja tog uzanog tunela, koji je sada izgledao kao da je od
gume, stezala su me, ali su me i nosila nezadrživom
usisnom snagom u pravcu halucinantnog kraja. Sve dok
najednom nisam izgubio svoju svest-ribu. Prostrane
planetarne oblasti i ogromne količine vremena bile su
silovito usisane. A u onih nekoliko sekundi, koliko je
potrajalo uspeće do tog Središta, kroz moju svest je
munjevitom brzinom prodefilovalo mnoštvo lica, katastrofa
i zemalja. Video sam stvorenja koja su zurila sa izrazom
užasavanja na licu, jasno sam razaznavao prizore iz svog
detinjstva, planine Azije i Afrike iz svog skitalačkog života,
ptice i životinje osvetničke i zajedljive, zatim tropske
sutone, pacove u nekom ambaru u Kapetan Olmosu,
neugledne javne kuće, potom onog ludaka koji izgovara
ključne ali nažalost nerazumljive reči, žene koje raskalašno
pokazuju svoj raščepljeni polni organ, ptice grabljivice kako
nadleću naduvene strvine po pampi, vetrenjače na imanju
mojih roditelja, pijandure kako preturaju po kantama za
đubre i velike crne ptice kako se oštrim kljunovima
ustremljuju ka mojim užasnutim očima.
Pretpostavljam da se sve to odigralo u nekoliko
sekundi. Onda sam izgubio svest i osetio da se gušim.
Međutim, tada se učinilo da moju svest zamenjuje snažno
ali neodređeno osećanje: osećanje da sam konačno ušao u
veliku pećinu i utonuo u njene tople, želatinaste i
fosforescentne vode.
 XXXVII

Ne znam koliko sam vremena proveo u besvesnom

stanju. Jedino znam da sam, došavši svesti, imao utisak da
sam u međuvremenu prokrstario zoološkim erama i sišao u
ponore dubokog, drevnog i nepoznatog okeana.
Najpre nisam shvatao gde se nalazim, nisam se sećao
dugotrajnog hodočašća do Božanstva, ni događaja koji su
mu prethodili. Ležao sam na krevetu, glava mi je bila teška,
kao napunjena olovom, a moje zamućene oči jedva su
gledale: uspevao sam jedino da opazim čudno svetlucanje,
postepeno shvatajući da je tako svetlucalo i u sobi Slepe
Žene pre nego što sam pobegao. Međutim, nesavladiva
tromost obuzela mi je mišiće i nisam mogao da se
pokrenem, pa ni da pogledam oko sebe ne bih li dokučio
gde se nalazim. Kao da se moje pamćenje postepeno
obnavljalo (poput centra za veze posle zemljotresa) i tada
su počeli da mi se priviđaju delići moje pustolovine:
Selestino Iglesijas, ulaz u stan u Belgranu, prolazi, pojava
Slepe Žene, zatočeništvo u sobi, beg i, naposletku,
spuštanje do Božanstva. Tek tada sam primetio da je
svetlucanje, koje je obasjavalo sobu u kojoj sam se sada
nalazio, potpuno isto kao u pećini ili na stomaku velikog
kipa i istovetno svetlucanju u sobi Slepe Žene kada se ona
ponovo ukazala preda mnom.
To sećanje (kao i ono što su moje oči postepeno nazirale
na tavanici, na zidovima te prostorije) navelo me je na
pomisao da se opet nalazim u sobi Slepe Žene iz koje sam
verovao da sam pobegao. Kao da su mi čula postala
ponovo izoštrena i mada se nisam usuđivao da pogledam
ka vratima, sada sam imao osećaj da na njima ponovo stoji
Slepa Žena. Ne usuđujući se da se osvrnem, pokušao sam
da krajičkom oka proverim taj utisak. Mada nisam mogao
da razaznam pojedinosti, nazreo sam hijeratičku žensku
priliku.
Ponovo sam se nalazio u sobi Slepe Žene. Svekoliko
moje hodočašće po podzemlju i slivnicima otpadnih voda,
moj hod golemom pećinom i konačno moj uspon do
Božanstva bili su samo fantasmagorija koju su Slepa Žena
ili čitava Sekta načinili svojim magičnim moćima. Ipak,
nisam na to pristajao; iako su ona velika pusta zaravan, one
hiljadugodišnje kule i onaj ogromni kip izgledali kao
košmar, moj silazak u kloake Buenos Ajresa i moj hod po
blatnjavom podzemlju krcatom čudovištima imali su,
naprotiv, snagu i životnost nečega nesumnjivo doživljenog.
To me je navelo na pomisao da je i ono drugo, ono moje
putovanje do Božanstva, bilo stvaran događaj a ne pusti
san. U tom času um mi nije bio dovoljno bistar, a nisam bio
ni dovoljno pribran da o svemu porazmislim. Sada mislim
da sam sve to zaista doživeo i da su mi čarobne moći Slepe
Žene (čak i u slučaju da nikada ne iziđem iz njene sobe)
omogućile da sve to doživim ne pomakavši se s mesta, kao
što je to slučaj s magijama prvobitnih kultura: telo spava ili
imamo utisak da spava, dok duša putuje dalekim
krajevima. Zar duša nije zamišljena kao ptica koja može da
leti dalekim zemljama? Čim pobegne iz svoje tamnice,
sačinjene od tela i vremena, dušaje kadra da uzleti u
bezvremena nebesa, gde ne postoji ni ranije ni kasnije, gde
se ono što će se dogoditi kasnije, ili izgleda da će se
dogoditi, ovekovečuje s tim istim njenim telom u vidu
kipova Nevolje i Nesreće. Ukoliko svaki san znači lutanje
duše po tim predelima večnosti, svaki san, za onoga ko
ume da ga protumači, predstavlja predskazanje ili izveštaj
o onome što tek predstoji. I tako sam ja na tom putovanju
saznao – kao što je Edip čuo iz Tiresijinih usta – kakav mi
koban kraj predstoji,
Osetio sam da ta Žena prilazi mom krevetu. Moja
nadražena čula, a ne njeni koraci (nečujni u toj tišini kroz
koju je stupala valjda bosonoga), nagovestila su mi da ona
dolazi. Gotovo skamenjen, zureći u tavanicu, osećao sam
kako mi razbludno prilazi. Sklopljenih očiju, kanda želeći
da sprečim ono što će uslediti, govorio sam sebi: „Ona je na
tri koraka od mog kreveta”, „Sada je, evo, na dva koraka”,
„Evo je pored mene”. Tada sam osetio to biće pored mog
uzglavlja. Nisam hteo da otvorim oči, ali sam znao da je
ona tu, da me posmatra; njeno iščekivanje postalo je
nepodnošljivo.
Čudnovato: imao sam utisak da je ta Žena došla
odazivajući se mračnom ali upornom zovu mog bića. Još i
sada ne umem da to objasnim. Nema sumnje da sam bio
Sektin zatočenik i da je ta Žena, koja sada stoji pored mog
uzglavlja, sa kojom mi predstoji najgrozniji snošaj,
predstavljala deo ili početak Kazne koju mi je dosudila
Sekta. Ali je bio i kraj dugotrajne potrage koju sam,po
sopstvenoj volji, dugo, strpljivo i smišljeno vodio godinama.
Činilo mi se da je u pitanju dvostruka magnetska
privlačnost. Poput mesečara, bio sam odveden u tajne
oblasti Sekte, ali se takođe činilo da sam godinama ulagao
svoje najmračnije i najveće snage, težeći da jednog dana u
tu sobu u Belgranu prizovem ženu koju sam na izvestan
način želeo najviše u životu.
Dakle, paralizovalo me i istovremeno omamljivalo neko
složeno osećanje: mešavina straha i žudnje, mučnine i
čulnosti. A kada sam naposletku otvorio oči, ugledao sam
je kako stoji gola preda mnom, kako njeno telo zrači
električnim fluidom koji je strujao do mog tela i budio moju
požudu.
 Kako je ta Žena mogla da bude Kazna koju je Sekta od
pamtiveka zamislila, sadistički pripremila i sada sprovodila
u delo? Sa užasom, ali i sa nadom koja bi se mogla nazvati
mračnom (nadom kakva zacelo postoji u Paklu), video sam
kako se ta zmija sprema da legne pored mene. U tmastim
tropskim noćima viđao sam kako avetinjski elektricitet
ognja svetog Elma varniči s vrhova jarbola; a sada sam
video kako to magnetsko svetlucanje varniči s vrhova
njenih prstiju, njene kose, njenih trepavica i sa drhtavih
bradavica njenih dojki čeznutljivih kao kompasi užarenog
tela u blizini snažnog magneta što ih je privukao kroz
mračne i delirične predele.
Crna Zmija opsednuta nečistim silama, a ipak obdarena
svetom mudrošću!
Nepomičan i miran kao ptica pred pogledom koji
hipnotiše, gledao sam je kako mi prilazi lagano i razbludno.
Kada su njeni prsti napokon dodirnuli moju kožu, to je
ličilo na električno pražnjenje Velike Crne Raže koja boravi
u morskim dubinama.
Snažan blesak me je ošinuo i zaslepeo. U magnovenju
mi je sinulo sada već neporecivo otkrovenje: TO JE ONA! U
tom trenu vladala mi je zbrka u glavi. Ali sada, dok
očekujem smrt, razmišljam o zagonetnosti tog otelovljenja,
možda sličnog onome što, prizivano neprikosnovenom
željom, prožima telo medijuma; s tom razlikom što ta
prizivana svojstva poprimaju podjednako duša i telo. Pitam
se, takođe, da li je moja mračna, nehotična želja strpljivo
izazvala to otelovljenje koje mi je Slepa Žena razbludno
podarila ili su, naprotiv, ta Slepa Žena i ceo taj Svet Slepih
(kome je ona pripadala) bili stravična organizacija u mojoj
službi, smišljena za moje sladostrasno uživanje, moje
stradanje i konačno za moje kažnjavanje.
Taj trenutak lucidnosti bio je, međutim, samo munja
koja je obasjala ponor. Zatim sam izgubio osećanje za
svakodnevicu, jasno sećanje na svoj pravi život i svest koja
vrši velike i presudne podele po kojima čovek treba da živi:
podele na raj i pakao, na dobro i zlo, na telo i dušu. Ali i na
vreme i večnost: jer ne znam, niti ću ikada znati, koliko je
potrajalo to nečastivo sparivanje, pošto u jazbini nije svitalo
ni mrknulo nego je trajao jedan jedini pakleni dan.
Danas više ne sumnjam da je to stvorenje umelo da
rukuje činima i tajnim silama koje su, mada ne čine
stvarnost, svakako u stanju da stvaraju jeziva priviđenja
van vremena i prostora ili u okviru njih, te da ih menjaju,
preokreću ili izobličavaju. Bio sam očevidac katastrofa i
mučenja, video sam svoju prošlost i budućnost. (svoju
smrt), osetio kako se moje vreme zaustavlja i na trenutak
mi otkriva delić večnosti, proživeo geološka razdoblja, bio
čovek, bio riba, bio vodozemac, bio velika preistorijska
ptica. Sada je, međutim, sve tako zbrkano i ne mogu da se
setim svih svojih preobražaja. No, to nije ni potrebno: na
kraju je uvek iznova dolazilo do čudovišnog, neutaživog,
neodoljivog i razbludnog parenja.
Mislim da se sećam mutnog i žarkog predela, zaraslog
u džinovsku paprat, nalik predelima iz preistorije: mutan i
radioaktivan mesec obasjavao je more od krvi koje je
zapljuskivalo žućkaste žale. Apodalje od žala, prostirale su
se pregoleme baruštine po kojima su plivali lokvanji nalik
onima koje sam video u drugom snu. Kao kentaur u doba
parenja, jurio sam po tom vrelom pesku ka Ženi crne puti i
ljubičastih očiju. Ona je čekala mene, urlajući na mesec. I
dan-danas vidim njena otvorena i krvavocrvena usta i polni
organ na njenom crnom i znojavom telu. Silovito sam ušao
u tog idola. Učinilo mi se da sam se zario u vulkan od
mesa, čije me ždrelo gutalo. Njegova plamena utroba sezala
je do središta zemlje.
A to pohotno ždrelo, iz koga je još curila moja krv,
očekivalo je da ponovo uđem u njega. Kao požudan
jednorog jurio sam po užarenom pesku ka crnoj Ženi, a
Žena je čekala mene i urlala na mesec. Gacao sam kroz
lagune i smrdljive bare, crni gavranovi su uzletali i graktali
za mnom; a onda sam najzad ušao u Boginju. Ponovo sam
osetio kako me taj telesni vulkan proždire i sažiže. Iz grotla
mu je liptala moja krv; urlajući, očekivalo je da se ponovo
zarijem u njega.
Onda sam se prometnuo u zmiju koja puzi po šištavom,
sipkom, električnom pesku. Opet sam isprepadao zveri i
ptice, opet sam s divljačkom neobuzdanošću ušao u
vulkansko ždrelo. Još jednom sam osetio vulkan-telo, čije
su nutrine sezale do zemljinog jezgra. Potom sam postao
riba-sabljarka.
Zatim bejah hobotnica: mojih osam pipaka su jedan za
drugim ulazili u boginju i njen plotski vulkan ih je redom
gutao.
Boginja je urlala i neprekidno očekivala da se ponovo
zarijem u nju.
Potom bejah vampir. Željan osvete i krvi, pomamno
sam se bacio na Ženu crne puti i ljubičastih očiju. Osetio
sam da se njen telesni vulkan otvara, da me proždire, osetio
sam da nutrina njena seže do jezgra zemljinog. Iz ždrela joj
je lila moja krv. A ja sam se neumorno zarivao u ženu-
ždrelo.
Zatim bejah džinovski satir, potom bejah poludela
tarantula, kasnije bejah požudan daždevnjak. I uvek me je
gutao užareni vulkan-tela-žene. Naposletku se srušila
strahovita oluja. Obasjana munjama, pod krvavom kišom,
boginja crne puti i ljubičastih očiju bila je sveta prostitutka,
pećina i jama, pitija i žrtvena devica. Naelektrisanim
vazduhom fijukao je uragan i razlegali su se urlici. Na
užarenoj peščanoj obali, usred oluje od krvi, morao sam da
utoljavam pohotu crne boginje kao vrač, kao pregladneo
pas, kao minotaur. I uvek me je žena-vulkan proždirala.
Potom sam bio žar-ptica, čovek-zmija, falusni pacov.
Pretvarao sam se u brod s jarbolima od pohotne puti, u
požudni zvonik. I ponovo bivao proždiran. Oluja se tada
pretvorila u beskrajan haos i šum: zveri i bogovi su,
zajedno sa mnom, opštili s boginjom. Tada su taj telesni
vulkan rastrzali rogovi minotaura, pohlepno ga razjedali
džinovski pacovi, okrutno ga gutali zmajevi.
Svekolika ta drevna pokrajina drhtala je od proloma
gromova. Obasjavale su je munje i brisali uragani krvi. A
onda se zlokobni radioaktivni mesec rasprsnuo poput
vatrometa: njegovi delovi kao kosmičke varnice, sunovratili
su se kroz crni prostor i upalili šume; buknuo je strašni
požar i, bezumno se šireći, satirao sve pred sobom. Sejao je
smrt na sve strane. Uz vapaje i jauke, u ognju su pucketali
ili kroz vazduh leteli okrvavljeni i rastrgani komadi tela.
Prostrane oblasti su se provaljivale, otvarali su se bezdani i
širile se močvare u koje su ljudi i zveri tonuli ili bivali živi
progutani. Osakaćena stvorenja tumarala su kroz ruševine.
Ruke otrgnute od tela, oči koje su se kotrljale ili poskakivale
kao lopte, glave bez očiju koje su se nasumce kretale, noge
koje su trčale odvojene od trupova, creva koja su se uvijala
kao lijane od mesa i đubreta, materice koje su ječale,
napušteni fetusi po kojima je gazilo mnoštvo čudovišta i
ološa. Vaskolika vaseljena sručila se na mene.
 XXXVIII

Ni sam ne znam koliko je potrajao taj dan. A kada sam

se, da tako kažem, probudio, osećao sam da me
nepremostivi ponori dele od tog noćnog sveta. Ponori
vremenski i prostorni. Obnevideo i ogluveo, kao čovek koji
izranja iz morskih dubina, ponovo sam se vraćao
svakodnevnoj stvarnosti. Pitam se da li je ta stvarnost
napokon prava. Jer kada se moja dnevna svest pribrala,
kada su moje oči mogle najzad da sagledaju obrise okolnog
sveta, kada sam shvatio da se nalazim u svojoj sobi u Vilja
Devotu, u svojoj jedinoj i znanoj sobi u Vilja Devotu,
prestravljeno sam pomislio da mi predstoji možda novi, još
nerazumljiviji košmar.
Košmar posle kojeg me neizbežno očekuje smrt, jer se
sećam te budućnosti od krvi i vatre koju mi je bilo suđeno
da posmatram tokom one pomamne magije. Čudno je, ali
izgleda da me sada niko ne uhodi. Okončan je košmar koji
sam doživeo u onom stanu u Belgranu. Ne znam kako sam
uopšte na slobodi, u svojoj sobi, kako to da sada (po svoj
prilici) niko ne motri na mene. Mora da je Sekta beskrajno
daleko.
Kako to da sam ponovo stigao svojoj kući? Kako to da
su me slepi pustili da iziđem iz one sobe u središtu
lavirinta? Ne znam. Ali znam da se sve to dogodilo, sve do
najmanje sitnice. Uključujući – i to naročito! – onaj poslednji
turobni dan.
Takođe znam da su mi dani izbrojani i da me čeka smrt.
A što je najčudnije i najneshvatljivije, ta smrt me na
izvestan način čeka po mojoj sopstvenoj volji, jer niko neće
doći ovamo po mene, nego ću ja biti taj koji će morati da ode
do mesta gde treba da se ispuni predskazanje.
Lukavstvo, želja za životom i očajanje naveli su me da
zamislim hiljade načina da pobegnem, hiljade načina kako
da izbegnem svoju zlu kob. Međutim, ko može da pobegne
od sudbine?
Dakle, ovde završavam svoj Izveštaj. Sakriću ga tamo
gde Sekta neće moći da ga pronađe.
Ponoć je. Krećem tamo.
Znam da me ona čeka.
 IV

NEPOZNATI BOG
 I
U noći dvadeset četvrtog juna 1955. godine Martinu
nikako nije dolazio san na oči. Ponovo mu se priviđala
Alehandra, kao onom prvom prilikom kada mu je prišla u
parku; zatim su mu zbrda-zdola navirali iz sećanja nežni ili
svirepi trenuci provedeni s njom; potom mu se priviđala
kako mu prilazi kao prilikom prvog susreta, nova i
čarobna. Onda je lagano počeo da ga obuzima težak
dremež i da mu mašta bludi kroz polusan. Učinilo mu se
da čuje daleku, setnu zvonjavu i nerazgovetno cviljenje,
možda nerazumljiv zov. To cviljenje se postepeno
pretvaralo u neutešan i jedva čujan glas koji ga je dozivao.
A zvona su zvonila sve jače da bi se naposletku pomamna
zvonjava razlegala do nebesa. Nebo, to nebo iz sna, kao da
je bilo obasjano krvavim odbleskom požara. A onda je
ugledao Alehandru: prilazila mu je iz crvenkastog mraka.
Izobličenog lica, pružala je ruke prema njemu, mičući
usnama kao da bolno i nemo ponavlja taj vapaj. Alehandra!
– vrisnuo je Martin i probudio se. Kada je drhteći upalio
svetlo, uvideo je da se nalazi u svojoj sobi. Bilo je tri posle
ponoći.
Neko vreme nije znao šta da čini. Konačno je počeo da
se oblači i dok je navlačio odeću obuzimala ga je sve veća
nervoza. Onda je izjurio na ulicu i trkom se uputio ka kući
porodice Olmos.
A kada je izdaleka ugledao odsjaj požara naspram
oblačnog neba, nestala je svaka sumnja. Očajnički je trčao,
uspeo je da stigne do kuće, a onda se srušio usred one
svetine koja se naokolo tiskala. Kada se osvestio u kući
nekih suseda, ponovo je odjurio do doma Olmosovih, ali
policija je već bila odnela leševe, a vatrogasci su ulagali
poslednje napore da lokalizuju požar na vidikovcu.
Samo se ponešto nepovezano i iskrzano saćuvalo u
Martinovom sećanju na tu noć: recimo, predstava kakvu bi
o nekoj nesreći mogao da ima idiot. A stvari su se
verovatno odvijale ovako:
Negde oko dva posle ponoći, neki čovek je (kako je
kasnije izjavio) išao ulicom Patrisios i ugledao dim. Kasnije
se, kao što obično biva, ispostavilo da je nekolicina njih
videla dim ili vatru, ili im se nešto učinilo sumnjivo. Jedna
starica iz susedstva je izjavila: „Imam slab san, pa sam
osetila miris dima i obavestila sina, zaposlenog u TAMET-
u, koji inače spava u mojoj sobi i ima tvrd san; odbrusio mi
je da ga ostavim na miru”, dodajući pri tom: „I vidite da
sam bila u pravu” Izgovorila je to s onim ponosom – mislio
je Bruno – s kojim većina ljudskih bića, naročito starijih,
izgovara slične reči, uvereni da su u pravu kada su
predskazali teške bolesti ili kobne nesreće.
Dok su vatrogasci pokušavali da nekako ugase požar na
vidikovcu, nakon što su odnesena tela Alehandre i njenog
oca, policija je iz kuće iznela starog don Panča, umotanog u
ogrtač i zgurenog u invalidskim kolicima. A ludak! A
Hustina ? – pitala se svetina. Onda su videli kako izvode
nekog sedokosog čoveka čije je lice bilo izduženo poput
cepelina. U ruci je nosio klarinet. Kao da je iz njega zračila
neka radost. A lice stare sluškinje, Indijanke, bilo je
zagonetno kao i uvek.
Policajci su vikali i zahtevali da se ulica raskrči.
Nekoliko suseda pomagalo je vatrogascima i policiji,
spasavajući nameštaj i odeću. Vladala je strka i pometnja, a
ljudi su bili van sebe kao uvek u sličnim prilikama, kada se
dogodi neka nesreća i izvuče ih, makar na kratko, iz
svakodnevnog sivila i čamotinje.
 O ostalome što se dogodilo te noći, Bruno nije uspeo da
sazna ništa drugo vredno pomena.
 II

Sutradan je Ester Milberg telefonirala Brunu i saopštila

mu da je u večernjem izdanju lista La Razon maločas
pročitala policijski izveštaj (jutarnje novine sigurno nisu
stigle da objave vest). Bruno nije imao pojma: Martin je kao
ludak lutao ulicama Buenos Ajresa i još nije bio stigao do
Bruna.
U prvom trenutku, Bruno nije znao šta da radi. Zatim
je, iako nije imalo svrhe, odjurio u Barakas da vidi šta je
ostalo posle požara. Policajac mu nije dozvolio da priđe
kući. Upitao je za starog Olmosa, za sluškinju i za ludaka.
Iz policajčevih reči i iz docnijih obaveštenja zaključio je da
je porodica Olmos brzo preduzela niz koraka, razgnevljena
i zaplašena vešću koju su novine objavile u večernjim
izdanjima (ne toliko zbog samog događaja, jer porodicu
Asevedo verovatno nije moglo da iznenadi ništa što bi
dolazilo od one porodice ludaka i degenerika), vešću koja je
za celu porodicu predstavljala skandal i činila je
predmetom govorkanja, mada su porodice Asevedo i
Olmos bile tek u dalekom srodstvu. I tako su oni,
pripadnici bogatog i zdravog ogranka familije, koji su uvek
umeli da nezdravi deo porodice drže u tajnosti (tako da je
malo njih u buenosajreskim krugovima znalo za njihovo
postojanje, a još manje za njihovo srodstvo), najedared
saznali iz kriminalističke rubrike da se njihovo ime dovodi
u vezu s tim skandalom. Zbog toga su (razmišljao je Bruno)
brže-bolje odveli don Panča, Bebea i Hustinu da ne ostane
nikakav trag, želeći da osujete novinare da išta izvuku iz
tih neodgovornih stvorenja. Jer, Bruno je odbacio
mogućnost da je porodica Asevedo tako postupila iz
ljubavi ili iz sažaljenja prema tim bićima, pošto je znao
koliku su mržnju njeni članovi gajili prema tom bednom
ostatku jedne sjajne prošlosti.
Kada se te večeri Bruno vratio kući, domaćica Pepa mu
je saopštila da ga je tražio onaj „mršavi mladić” koji je,
sudeći po prekornom izrazu na njenom licu (Pepa je Brunu
uvek nabijala na nos sve mane njegovih drugara), sada još
izgledao i kao izgubljen. A ono „sada još” nateralo ga je na
smeh usred sveg tog užasa, jer je ukazivalo na niz mana
koje je Brunova domaćica iznalazila jadnom Martinu, sve
do tog najnovijeg i nesrećnog stanja „izgubljenosti”. Taj
opis je odgovarao stvarnom i jezivom stanju Martinove
duše: bio je kao dečak koji od straha drhti noću, lutajući u
velikoj šumi. Bruno se nije iznenadio što ga je Martin tražio.
Iako je bio povučen i krajnje uzdržan (Bruno nije nikada
čuo od njega ništa potanko o bilo čemu, a ponajmanje o
Alehandri), nije čudno što je potražio baš njega, jedino biće
kod koga je mogao da nađe oduška: objašnjenje, utehu ili
podršku. Naravno, Brunu nije bilo nepoznato da je između
Martina i Alehandre nešto postojalo, ali za tu vezu on nije
doznao od nje (jer ona nije bila sklona ispovedanju) nego je
to dokučio iz mladićeve želje da kod njega traži utočište, iz
reči koje bi povremeno promucao o Alehandri, a ponajviše
iz one neobuzdane želje zaljubljenih da čuju sve što se iole
odnosi na voljeno biće. A Martin nije ni slutio da zapitkuje
ili sluša čoveka koji je i sam, na izvestan način, gajio ljubav
prema Alehandri (svejedno što je ona bila samo odblesak ili
varljiva i trenutna projekcija one druge ljubavi, istinske
ljubavi prema Heorhini). Mada je znao ili slutio da Martin
održava izvesnu vrstu odnosa sa Alehandrom (a izraz
„izvesnu vrstu” bio je neizbežan kada su posredi odnosi s
njom), Brunu nisu bile poznate pojedinosti tog ljubavnog
prijateljstva koje je on s čuđenjem pratio. Premda je Martin
po mnogo čemu bio izuzetan mladić, on je bio to i ništa više
– mladić, maltene dečak! – dok je Alehandra, iako starija
samo godinu dana, imala jezivo i gotovo hiljadugodišnje
životno iskustvo. To čuđenje (pomišljao je Bruno) svedočilo
je o upornoj i naizgled neiscrpnoj svežini njegove duše, jer
je znao (ali razumom a ne srcem) da ne treba da začuđuje
ništa što ljudi čine, a povrh svega zato što, kako je rekao
Prust, svako „iako” znači gotovo uvek neko neznano „zato
što”. Možda bi baš taj jaz od duhovnog i životnog iskustva
mogao da objasni zbliženje žene poput Alehandre i mladića
poput Martina. To Brunovo naslućivanje se postepeno
potvrđivalo nakon požara i njene smrti, dok je slušao one
zbrkane, ali minuciozne, a ponekad i manijakalne
pojedinosti o Martinovoj vezi sa Alehandrom. Te
pojedinosti su bile manijakalne i minuciozne ne zato što bi
Martin bio nenormalan ili lud, nego zato što ga je
halucinantno vrzino kolo u kome se uvek kretala
Alehandrina duša navodilo na tu gotovo paranoidnu
analizu. Jer, mislio je Bruno, bol izazvan strašću koja stalno
nailazi na prepreke, naročito na mračne i neobjašnjive
prepreke, predstavlja uvek više nego dovoljan razlog da i
najrazboritiji čovek počne da razmišlja, postupa i oseća kao
neko ko nije pri zdravoj pameti. Naravno, Martin mu nije
sve to ispričao one prve večeri posle požara, kada se
pojavio nakon što je kao sumanut lutao ulicama Buenos
Ajresa, potpuno otupeo i obamro zbog zločina i požara. Ne,
to mu je ispričao kasnije, u onih nekoliko narednih dana i
noći pre nego što će se, na nesreću, setiti Bordenavea; onih
dana i noći kada bi sedeo pored Bruna i ponekad ćutao
satima, a pokatkad pričao kao čovek kome su ubrizgali
serum istine ili, tačnije rečeno, možda neki od onih seruma
koji izazivaju zbrkane i delirične slike čiji koreni leže u
najdubljim i najskrivenijim kutovima ljudskog bića. Tako je
bivalo i godinama kasnije, kada bi Martin dolazio s dalekog
juga i posećivao Bruna, zacelo iz one potrebe kakvu ljudi
osećaju da se grčevito hvataju za najmanji ostatak nekoga
koga su mnogo voleli, za ostatke tela i duše koji su posle
njih ostali napušteni u nejasnoj i nepotpunoj besmrtnosti
portreta, reči kazivanih nekome, sećanja na pojedine izraze
lica, zatim u onim sitnicama koje na taj način poprimaju
simboličku i prekomernu vrednost (kutija šibica,
bioskopska ulaznica), u predmetima i rečima kadrim da
makar na tren udahnu život tom duhu, kao što u nama
oživi draga uspomena kada nas u prolazu zapahne neki
miris ili do nas dopre delić neke melodije koja ne mora da
bude značajna ni duboka, skromne i otrcane melodije čijoj
smo se prostoti nekada smejali, ali koja nam sada,
oplemenjena smrću i večnim rastankom, izgleda dirljiva i
duboka.
– Jer i vi – kazao mu je Martin kada je došao s juga,
podižuči na časak uporno pognutu glavu (a taj stav, stečen
u mladosti ili već u detinjstvu, nikada neće promeniti, kao
što otisci prstiju prate čoveka do samrtnog časa) – jer i vi ste
je voleli. Zar ne?
Do tog zaključka je najzad došao tamo na jugu dok je
dugo razmišljao u tihim noćima. A Bruno je slegnuo
ramenima i oćutao. A šta je mogao da mu kaže? I kako da
mu objasni slučaj sa Heorhinom, onu zavodljivu opserm iz
svog detinjstva? Štaviše, ni on nije bio siguran šta je istina,
barem u onom smislu u kome bi Martin to mogao da
zamisli. Zato mu nije odgovorio. Samo ga je neodređeno
pogledao i pomislio kako posle toliko godina ćutanja i
udaljenosti, posle toliko godina razmišljanja u osami, taj
stoički mladić još oseća potrebu da nekome ispriča svoju
priču, jer se možda još – još uvek! – nada da će naći ključ za
taj tragični i čarobni nesporazum. Osećao je tu žarku ali
naivnu potrebu koju ljudi inače osećaju za iznalaženjem
navodnog ključa, premda su, ukoliko postoje, ti ključevi
jednako nejasni i zagonetni kao i sami događaji koje
navodno objašnjavaju. Međutim, prve noći posle požara,
Martin je ličio na brodolomnika koji je izgubio pamćenje.
Lutao je ulicama Buenos Ajresa, a kada je naposletku došao
kod Bruna, nije imao šta da mu kaže. Video je Bruna kako
puši, kako ga čeka, gleda i shvata. Ali šta da mu kaže?
Alehandra je mrtva, istinski mrtva, svirepo mrtva, izgorela
u požaru, sve je uzaludno, sve je donekle nestvarno. Akada
je polazio, Bmno mu je stegnuo mišicu i kazao nekoliko reči
čiji smisao nije razumeo. U svakom slučaju, nikako nije
mogao da se seti šta mu je Bruno tada rekao. Zatim je kao
mesečar lutao ulicama i ponovo obilazio mesta gde mu je
izgledalo da bi ona mogla svakog časa da se pojavi.
Ipak, prilikom kasnijih susreta i čudnovatih,
povremeno nepodnošljivih poseta, Bruno je postepeno
štošta saznao. Martin bi najednom počinjao da govori kao
navijen, izgovarao bi nepovezane rečenice; činilo se kao da
nešto traži, neki dragocen trag u pesku na plaži kojom je
prohujao vihor. Nepostojane tragove utvara. Tražio je ključ,
tražio je odgonetku, tražio je skriveno značenje. A Bruno je
mogao da zna, morao je da zna. Pa zar nije još od detinjstva
poznavao Olmosove? Zar nije poznavao Alehandru
takoreći od njenog dolaska na svet? Zar nije bio Fernandov
prijatelj, ili tako nešto? Jer on, Martin, ništa nije shvatao, ni
Alehandrina odsustvovanja, ni njene čudne prijatelje, ni
Fernanda. Ne, ništa nije shvatao. Bruno ga je samo gledao,
sigurno ga je shvatao i verovatno žalio. Bitne stvari Bruno
je saznao tek kada se Martin vratio iz onog dalekog kraja u
kome je sebe takoreći zakopao i kada je izgledalo da je
vreme učinilo svoje pa se bol slegao na dnu njegove duše.
No, taj bol je izgleda ponovo pomutio Martinov duh kada
se opet susreo sa ljudima i stvarima nerazlučivo povezanim
sa tragedijom. I mada je u to vreme Alehandrino telo već
bilo istrunulo i pretvorilo se u prah, taj mladić – sada već
zreo čovek – bio je i dalje opsednut svojom ljubavlju. Ta
ljubav će ga zaokupljati verovatno do smrti, što predstavlja,
po Brunovom mišljenju, dokaz besmrtnosti duše.
On je „morao” da zna, ponavljao je u sebi Bruno s
nekom ironičnom setom. Naravno da je „znao”. Ali, koliko
je znao? Kakvo je to znanje bilo? Konačno, šta mi uopšte
znamo o osnovnoj tajni ljudskih bića? Pa i onih koji su nam
najbliži? Pamtio je Martina kakav je izgledao one prve
večeri: tada mu je ličio na nekog od onih dečaka čije se
fotografije pojavljuju u novinama posle zemljotresa ili
noćnih železničkih nesreća, a koji sede na zavežljaju ili
gomili ruševina, ugaslog pogleda i naglo ostarelih pod
dejstvom katastrofe. (Nesreće su kadre da za nekoliko
časova u čovekovom telu i duši načine pustoš koju inače
polagano donose godine, bolesti, razočaranja i smrt.) Na tu
sliku su se kasnije nastavljale druge slike, a na njima je
Martin ličio na one ratne invalide koji se, vremenom,
pomoću štaka, pridignu iz sopstvenih ruševina, već daleko
od rata u kome umalo nisu izgubili glavu, ali ti invalidi više
nisu oni nekadašnji, jer ih pritiskuju doživljene strahote i
smrt s kojom su se suočili. Video bi ga kako sedi, obešenih
ruku, kako netremice zuri u neku tačku najčešće iza ili
desno od Brunove glave. Činilo se kao da s tihom i bolnom
svirepošću prebira po svojim uspomenama, kao kada
smrtno ranjen čovek beskrajno brižljivo pokušava da iz
svog ranjenog tela izvuče otrovnu strelu. „Kako li je
usamljen”, mislio je tada Bruno.
– Ništa ne znam. Ništa ne razumem – iznenada bi
progovarao Martin. – To sa Alehandrom bilo je...
A onda bi prekidao rečenicu, podizao pognutu glavu i
najzad pogledao Bruna, iako se činilo da ga ne primećuje.
– Pre bi se reklo... – zamuckivao je i s grozničavom
upornošću tražio prave reči, kao da strepi da neće moći da
tačno predstavi ono što je „bilo sa Alehandrom”; a tu misao
je Bruno, dvadeset i pet godina stariji, lako dopunjavao:
„To sa Alehandrom bilo je prekrasno i jezivo”.
– Znate... – promucao bi, do bola grčeći prste – naš
odnos nikada nije bio jasan... nikada nisam shvatio...
I pri tom bi vadio svoj čuveni perorez, razgledao ga i
rasklapao.
– Često sam pomišljao da je to bilo nalik nizu
eksplozija...
Tražio je pravo poređenje.
– Kao eksplozija nafte, baš tako... kao eksplozija nafte u
mračnoj, olujnoj noći...
Opet je pogledao Bruna, ali su njegove oči bez sumnje
gledale ka svom unutarnjem svetu, zaokupljenom takvom
vizijom.
Tom prilikom je, posle izvesnog ćutanja, dodao:
– Mada mi se ponekad... doduše retko... činilo da se ona
pored mene na izvestan način opušta... da se odmara...
Odmara se (mislio je Bruno), kao što se u jarku ili u
privremenom zaklonu odmaraju vojnici koji nastupaju
nepoznatim i mračnim predelom, pod paklenom
mitraljeskom vatrom.
– A n e bih mogao ni da odredim tu vrstu osećanja...
Opet je pogledao Bruna, ovom prilikom ga je zaista
video, kao da od njega traži ključ; pošto Bruno nije ništa
kazao, on je ponovo oborio pogled i zagledao se u svoj beli
perorez.
– Naravno – izustio je tiho – to nije moglo da potraje...
Baš kao u ratno vreme, kada se živi od danas do sutra....
pretpostavljam... jer je budućnost neizvesna i uvek užasna.
Zatim mu je objasnio da su se u toj pomami javljali
znaci predstojeće nesreće, kao što se može pretpostaviti šta
će biti s vozom čiji je mašinovođa poludeo. To ga je
onespokojavalo, ali i privlačilo. Opet je pogledao Bruna.
 Tada je, tek da nešto kaže i prekine ćutanje, Bruno
rekao:
– Da, shvatam.
Ali, šta je shvatao? Šta?
 III

Fernandova smrt (rekao mi je Bruno) potakla me je da

se još jednom setim njegovog ali i svog života, što pokazuje
koliko je Fernandov život uzdrmao moj i Heorhinin život,
kao i živote mnogih muškaraca i žena.
Ljudi me saleću i zapitkuju: „Vi, koji ste ga bliže
poznavali...” Međutim, reči „poznavali” i „bliže” zvuče
smešno kada je u pitanju Vidal. Istini za volju, proživeo
sam neke presudne trenutke u njegovoj blizini i upoznao
jednu stranu njegove ličnosti: onu stranu koja je, kao i
mesečeva, okrenuta ka nama. Naravno, imam i neke svoje
pretpostavke o njegovoj smrti. Ipak, nisam sklon da ih
iznosim na videlo jer je vrlo mogućno da se prevarim kada
je on u pitanju.
Već sam kazao da sam se (fizički) nalazio blizu
Fernanda u nekoliko navrata: tokom našeg detinjstva u
Kapetan Olmosu, sve do 1923., zatim, dve godine kasnije, u
njegovoj kući u Barakasu, kada ga je, posle majčine smrti,
deda doveo ovamo, potom 1930., kada smo se zamomčili, u
anarhističkim krugovima i, najzad, prilikom kraćih susreta
poslednjih godina. Ipak, on je u poslednje vreme za mene
postao potpuni stranac, a u izvesnom smislu stranac i
drugima (izuzev, naravno, Alehandri). Već je bio ono što
možemo da nazovemo otuđenikom, stranac u ovome što,
možda lakomisleno, smatramo „svetom”. Još pamtim onaj
ne tako davni dan kada sam ga video kako kao mesečar
korača ulicom Rekonkista: učinilo se da me nije video ili se
pretvarao da me ne vidi, mada je i jedno i drugo bilo
mogućno u njegovom slučaju. Pošto se nismo videli punih
dvadeset godina, to bi za svakog normalnog čoveka bio
dovoljan razlog da zastane i popriča. A ako me je video,
zašto se pretvarao da me nije video? Na ovo pitanje ne bih
mogao da pouzdano odgovorim, baš zato što je Vidal u
pitanju. Evo jednog od mogućnih odgovora: možda je
upravo tada prolazio kroz neki od onih perioda kada ga je
obuzimala manija gonjenja, tako da je možda pobegao od
mene baš zato što smo stari znanci.
Međutim, duga razdoblja njegovog života meni su
sasvim nepoznata. Naravno, znam da je proputovao mnoge
zemlje. Pošto je reč o Fernandu, možda bi tačnije bilo reći
da je „bežao” kroz mnoge zemlje. Sačuvali su se tragovi tih
putovanja i istraživanja. Delimične vesti o njegovom
kretanju potiču od osoba koje su ga tu i tamo sretale ili
slušale o njemu: Lea Lublin ga je jednom srela u pariskoj
kafani „Dome”, Kastanjino ga je jednom video da ručava u
jednoj gostionici pored Španskog trga u Rimu, mada je on,
čim bi primetio da ga je neko prepoznao, zabijao lice u
novine, kao da pažljivo čita ili kao da je kratkovid. Hulio
Bajse je potvrdio tačnost jednog pasusa iz „Izveštaja”: sreo
ga je u kafani „Tupi-Namba” u Montevideu. I to je sve. Mi
ne znamo ništa podrobnije i uverljivije o njegovim
putovanjima, a još manje o njegovim ekspedicijama po
Pacifičkim ostrvima ili odlasku na Tibet. Pričao mi je
Gonsalo Rohas da je jednom čuo za nekakvog Argentinca,
„takvog i takvog”, koji se u Valparaisu raspitivao za mesto
na nekom jedrenjaku koji je povremeno plovio do ostrva
Huan Fernandes. Iz tih podataka i mojih objašnjenja izvukli
smo zaključak da je taj Argentinac bio Fernando Vidal.
Zašto je putovao na to ostrvo? Znamo da je održavao
prisne veze sa spiritistima i ljudima koji se bave crnom
magijom. Ali svedočenje takvih ljudi valja, blago rečeno,
smatrati sumnjivim. Od svih tih tajanstvenih zgoda, možda
bi se mogao uzeti kao istinit jedino njegov susret sa
Gurđijevom u Parizu, jer je među njima izbila tuča, o čemu
čak postoji zapisnik u policiji. Sigurno ćete me podsetiti na
njegove memoare i na njegov čuveni „Izveštaj”. Mislim da
taj „Izveštaj” ne može da bude prihvaćen kao verodostojan
dokument, kao verno prikazivanje stvarnih događaja, iako
ga možemo smatrati autentičnim u dubljem smislu reči.
Kao da ti memoari otkrivaju prvenstveno njegove trenutke
halucinacije i delirijuma, a to znači bezmalo čitavo
poslednje razdoblje njegovog života, dakle one trenutke
kada se povlačio iz sveta i skrivao od svakoga. Pročitavši
stranice tog „Izveštaja o slepima”, odjednom sam stekao
utisak da je Vidal neko ko tone u ponore pakla i maše nam
maramom u znak rastanka, neko ko izgovara bezumne i
jetke reči oproštaja ili možda očajnički vapi i zove u pomoć,
pri čemu su hvalisavost i oholost zasenili pa i prigušili te
njegove vapaje.
Sve ove pojedinosti pokušavam da vam ispričam iz
početka ali nekako na kraju ispada da vam pričam
uopšteno. Ne mogu da se setim ničega iole značajnog u
svom životu što nije bilo u nekoj vezi sa burnim
Fernandovim životom. Čak i posle smrti, njegov duh ne
prestaje da vlada mojim duhom. Svejedno: ne pada mi na
pamet da se ograđujem od njegovih ideja, onih ideja koje su
sačinjavale i raščinjavale moj, ali ne i njegov život. Bio je
kao oni stručnjaci za eksploziv koji bez imalo opasnosti
umeju da sastave i da rastave bombu. Dakle, neću da sebi
namećem kojekakve obzire niti da pravim nepotrebne
digresije. S druge strane, smatram da sam dovoljno pošten
da priznam da je on bio superiorniji od mene. Moje
poštovanje prema njemu bilo je prirodno. Kada priznajem
ovu činjenicu, osećam olakšanje i izvesno zadovoljstvo.
Ipak, nisam ga voleo, iako sam mu se često divio. Mrzeo
sam ga, nikada nisam bio ravnodušan prema njemu.
Ukratko, nije bio od onih ljudi pored kojih čovek može da
prođe ravnodušno. Brzo bi nas privlačio ili odbijao, a
najčešće je bivalo oboje u isti mah, Imao je magnetsku
snagu, a ta snaga je mogla da privlači ili da odbija. A kada
bi se u sferi njegovog uticaja našle misaone i neodlučne
osobe poput mene, bivale bi uzdrmane kao mali kompasi
kada se nađu u krajevima koje potresaju magnetske bure.
Bio je vrlo nestalan. Iz najvećeg ushićenja padao je u
najdublje depresije. To je bila jedna od stotinu njegovih
protivrečnosti. U jednom trenutku bi rasuđivao gvozdeno
čvrstom logikom, da bi već u narednom času postajao
ludak koji, razmišljajući naizgled još strogo logički, dolazi
do najneverovatnijih budalaština koje su njemu ipak
izgledale kao normalni i ispravni zaključci. Čas bi sa
uživanjem briljantno časkao a čas se pretvarao u
samotnjaka kome niko ne sme ni da se obrati. Mislim da
sam pomenuo reč „razbludnost” kojom valja opisati
njegovu narav; a ipak se povremeno predavao strogom,
krajnje asketskom načinu života. Čas bi tonuo u sanjarije i
razmišljanja, a čas opet pomamno radio. Dok smo bili deca
u Kapetan Olmosu, video sam kako strahovito surovo
postupa s bespomoćnim životinjama da bi, časak kasnije,
prema njima postajao nežan, što se uzajamno kosilo. Da li je
to bilo pretvaranje? Da li je to bila predstava koju je igrao
preda ninom, podstaknut svojom zajedljivošću i cinizmom?
Ni sam ne znam. Ponekad se sebi divio sa odvratnom
narcisoidnošću, da bi odmah zatim izricao o sebi najcrnje
sudove. Branio bi Ameriku, a zatim ismevao indiheniste.
Kada bi neko, izazvan njegovim epigramima ili sarkazmom
na račun naših velikana, davao svoj mali doprinos
njihovom veličanju, on bi ga naprosto pokopao kakvom
zajedljivom opaskom. Sve u svemu, bio je sušta suprotnost
onome što zovemo uravnoteženom ličnošću ili pak onome
što smatramo ličnošću (ukoliko se ličnost od osobe razlikuje
po izvesnoj čvrstini, postojanosti i doslednosti u mišljenju i
osećanju). Njega nije krasila nikakva doslednost osim
doslednosti u ozbiljnim i trajnim opsesijama. Bio je sušta
suprotnost filozofu, dakle čoveku koji misli i razvija sistem
kao kakvu skladnu gradevinu. Bio je nešto kao terorista
misli, neka vrsta antifilozofa. Ni lice mu nije bilo uvek isto.
U stvari, vazda sam mislio da u njemu postoji nekoliko
različitih ljudi. I mada je bez sumnje bio gad, usudio bih se
reći da je u njemu bilo neke čistote, makar to bila i paklena
čistota. Bio je nešto kao svetac pakla. Jednom sam ga i čuo
da govori kako u paklu, kao i u raju, vlada hijerarhija,
počev od ubogih i osrednjih grešnika (malograđana pakla,
govorio bi) do velikih pokvarenjaka i očajnika, crnih
čudovišta koja uživaju pravo da sede desno od satane.
Možda je, ne govoreći izričito, izricao sud o samome sebi.

Ludaci, kao i geniji, premašaju (često na poguban način)

granice svoje domovine ili svog vremena i zalaze u tu ničiju
zemlju, apsurdnu i čarobnu, deliričnu i nemirnu, koju
ispravni gradani posmatraju s promenljivim osećanjima,
naime od osećanja straha do mržnje, od prividnog
potcenjivanja do groznog divljenja. Ipak, ti izuzetni tipovi,
ti ljudi koji žive izvan zakona i domovine zadržavaju, po
mom mišljenju, mnoge osobine rodne grude i onih ljudi
koji su do juče bili njihovi bližnji, iako bi se za te osobine
moglo pomisliti da su izobličene kao u udubljenim
staklima ili jakim pojačalima u nekakvom čudovišnom
projekcionom sistemu. Kakav bi ludak mogao da bude Don
Kihot ako ne španski ludak? I premda ga njegov
nesvakidašnji lik i njegovo ludilo čine univerzalnim, što je
razlog da ga ljudi širom sveta shvataju i da mu se dive.
ipak u njemu postoje osobine koje mogu da se jave jedino u
Španiji, zemlji istovremeno krajnje realističnoj i čarobno
bezumnoj. Uprkos svemu, bilo je u Fernandu Vidalu
mnogo toga tipično argentinskog. Dobar deo njegovih
protivrečnosti bile su, naravno, posledice njegove naravi,
bolesnog nasleđa i mogle su da se jave u svakom kraju
sveta. Ali mislim da su neke od njih bile plod njegove
argentinske prirode, jedne vrste argentinstva. Mada je, po
majčinoj lozi, poticao od stare ugledne porodice, ipak nije
bio, kako se može pomisliti, jednostran i jednostavan izraz
onoga što sada nazivamo nacionalnom oligarhijom. Ili
barem nije imao one osobine koje običan čovek sa ulice
očekuje da sretne kod tih ljudi, što većinu navodi da ih,
krajnje površno, zamišljaju kao flegmatične ljude i da se
zbune ako im neko pomene pojedince kao što je Čerčil.
Doduše, ta odstupanja od norme mogla su, s jedne strane,
da potiču od očeve loze, a s druge strane, ne zaboravimo da
je porodica Olmos bila pomalo na svoju ruku i oronula
(mada je i ovo čisto nacionalna odlika mnogih starih
porodica). Ova dekadentna porodica ostavljala je utisak da
je sačinjavaju utvare ili rasejani mesečari u gruboj
stvarnosti koju nisu osećali, čuli ni shvatali. A to im je na
čudesan i smešan način odjednom davalo neobično
preimućstvo da mogu da prolaze kroz strahovito tvrd zid
stvarnosti, maltene kao da on i ne postoji. Ali Fernando nije
sasvim pripadao toj porodici jer je posedovao, premda na
mahove, u silovitim naletima, neku mahnitu snagu, koju je,
međutim, uvek koristio za poricanje ili razaranje. Tu crtu je
nesumnjivo nasledio od oca, duha inferiornog ali
obdarenog žestokom i mračnom snagom koju je nasledio
njegov sin, iako ga je ovaj mrzeo i odbijao da to prizna; a
možda ga je mrzeo i odbijao da to prizna zato što je u sebi
otkrivao svojstva čoveka kojeg je toliko mrzeo i, kao dečak,
jednom pokušao da otruje. Ova injekcija krvi Vidalovih
ubrizgana u porodicu Olmos izazvala je kod Fernanda, a
kasnije i kod Alehandre, burnu reakciju, kao kada zločudni
spoljašnji podstrekači izazovu rak na bolećivim i slabašnjim
Ibiljkama, rak koji zahvati i sve uništi svojom čudovišnom
vitalnošću. To se dogodilo i toj staroj lozi koja je bila tako
dobrodušna i dirljivo smešna zbog potpunog odsustva
smisla za stvarnost. Bili su toliko neverovatni da su i dalje
živeli u onoj staroj kući, odnosno u onome što im je od nje
ostalo u Barakasu, gde su njihovi preci nekada imali
letnjikovac, a gde su sada životarili okruženi fabrikama i
udžericama, i gde je pradeda dremuckao čeznući za starim
vrlinama koje je uništila surova današnjica. Kao što
haotično treštanje uništava bezazlenu i nežnu baladu iz
davnih vremena.
I ja sam, na svoj način, bio zaljubljen u Alehandru, sve
dok jednog dana nisam shvatio da u stvari volim njenu
majku, Heorhinu; a kada me je Heorhina odbila, svoju
ljubav sam preusmerio na njenu kćer.
Vremenom sam uvideo svoju zabludu i tada sam se
vratio svojoj prvoj (i uzaludnoj) strasti koja će, verujem,
trajati dok Heorhina bude živa i dok bude postojao makar
zračak nade da će jednog dana ipak biti moja. Jer, mada vas
to može iznenaditi, Heorhina je još živa, ona nije umrla
kako je Alehandra mislila... ili kako se pretvarala da misli.
Alehandra je imala puno razloga da mrzi majku zbog
njenog temperamenta i shvatanja sveta. Imala je puno
razloga da je smatra mrtvom. Ali da odmah razjasnim
jednu stvar: suprotno onome što biste posle ovoga mogli da
pretpostavite, Heorhina je izuzetno dobra žena,
nesposobna da ikome nanese zlo, a ponajmanje svojoj kćeri.
Zašto ju je onda Alehandra toliko mrzela? Zbog čega je nju
od detinjstva smatrala mrtvom? Zbog čega je Heorhina
živela daleko od nje i, uopšte, daleko od svih Olmosovih?
Ne znam da li ću moći da odgovorim na ova i druga pitanja
u vezi s tom porodicom koja je toliko uticala na moj život, a
sada i na život tog dečaka. Priznajem, nisam nameravao da
vam išta kažem o svojoj ljubavi prema Heorhini, jer... pa
eto... recimo, nisam sklon da poveravam svoje lične jade.
Ali sada uviđam da ne bih mogao da objasnim neke crte
Fernandove ličnosti ukoliko ne bih ponešto ispričao o
Heorhini. Jesam li vam već rekao da je Heorhina bila
Fernandova sestra od ujaka? Da, ona je kći Patrisija
Olmosa, sestra onog Bebea, ludaka s klarinetom. A Ana
Marija, Fernandova mati, bila je sestra Patrisija Olmosa.
Shvatate li? Tako su Fernando i Heorhina bili u krvnom
srodstvu. Osim toga – ova pojedinost je vrlo značajna –
Heorhina je neverovatno ličila na Ana Mariju. Ne samo
likom, kao Alehandra, nego i, naročito, duhom. Ona je bila
nešto kao kvintesencija porodice Olmos, nezagađena
žestokom i zloćudnom krvi Vidalovih, prefinjena i
plemenita, stidljiva i nestvarna, nežno i ženstveno čulna. A
što se tiče njenih odnosa sa Fernandom...
Zamislimo ovakav prizor: prekrasna žena koja nas
privlači ozbiljnošću, diskretnom lepotom i držanjem,
medutim, služi kao medij ili subjekt u nekakvom
eksperimentu hipnoze ili prenošenja misli, služi jakom i
opakom hipnotizeru. Svi smo prisustvovali nekoj od tih
predstava i primetili kako žena automatski izvršava
naređenja i prati pogled hipnotizera. Svi smo zapazili taj
prazan pogled, nalik pogledu slepih, koji imaju žrtve
eksperimenta. Zamislimo da nas ta žena neodoljivo privlači
i da, u izvesnoj meri, dok je budna ili pri čistoj svesti, ona
oseća izvesnu naklonost prema nama. Šta možemo da
učinimo kada se ona nalazi u vlasti hipnotizera? Samo da
očajavamo i tugujemo.
To se meni događalo sa Heorhinom. Tek u retkim
trenucima izgledalo je da ta zloćudna moć popušta i ona bi
tada (o divnih li, varljivih i kratkih trenutaka!) spuštala
glavu na moje grudi i tiho jecala. No, ubrzo bi opet bivala
hipnotisana i sve bi bivalo uzalud: mogao sam da mašem
ispred njenih očiju, da joj govorim ili da je uzimam za ruku,
ali ona me ne bi videla, ni čula, niti bi me uopšte osećala.
 A Fernando, da li je on voleo nju? I kako ju je voleo? Ne
bih umeo tačno da vam kažem. Pre svega, verujem da on
nikada nikoga nije voleo. Osim toga, njegovo osećanje
superiornosti bilo je toliko da čak nije osećao ni ljubomoru;
u najboljem slučaju, kada bi video da se neki muškarac
mota oko nje, jedva da bi učinio podrugljiv i prezriv mig. S
druge strane, međutim, znao je da je dovoljan najmanji mig
pa da rasprši svako osećanje koje je moglo da se začne u
njoj, kao što je dovoljan mali udar prstom da se sruši kula
od karata koju smo strpljivo i teškom mukom podigli. A
ona je kanda žudno očekivala taj Fernandov mig, kao da bi
to bio njegov najveći izraz ljubavi.
Bio je neranjiv. Sećam se, na primer, kako se Fernando
oženio. Naravno, vi to ne znate. I eto još jednog razloga za
čuđenje. Ne zato što se oženio nego zato što se nije oženio
svojom sestrom od ujaka. U stvari, kada bolje razmislim,
bilo bi maltene nepojmljivo da je to učinio. U svakom
slučaju, to bi tek bio razlog za pravo iščuđavanje. Ne: sa
Heorhinom je održavao tajne odnose, jer mu je u to vreme
bio zabranjen pristup u kuću Olmosovih. Ne sumnjam da
bi ga don Patrisio ubio iako je bio plemenit čovek. A kada je
Heorhina donela na svet devojčicu... dobro, bilo bi predugo
da vam o svemu tome pričam, a nema ni svrhe... Možda je
dovoljno ako kažem da je otišla od kuće. Ne toliko zbog
stida i sramote, jer ni don Patrisio ni njegova žena ne bi bili
u stanju da sa njom postupaju grubo. Ipak, Heorhina je
otišla, nestala je uoči Alehandrinog rođenja, kao da je u
zemlju propala. Zašto se, međutim, rastala od Alehandre
kada je maloj bilo tek deset godina? Zbog čega je devojčica
otišla da živi sa dedom i babom u kući u Barakasu? Zbog
čega se Heorhina više nije vratila tamo? Ta pitanja bi me
odvela predaleko, ali vi ćete možda moći da delimično
shvatite razloge ukoliko se sećate onoga što sam vam već
rekao o mržnji, zagriženoj mržnji koju je Alehandra, kako je
rasla, sve više osećala prema majci. Dakle, vraćam se na
ono o čemu sam vam pričao: na Fernandovu ženidbu.
Svakoga bi iznenadilo da je taj nihilista, taj moralni terorista
koji se podsmehivao buržujskim osećanjima i idejama,
uopšte mogao da pomisli na ženidbu. Ali još više bi se
začudio kada bi znao kako se Fernando oženio. I kime...
Oženio se jednom vrlo lepom i bogatom
šesnaestogodišnjom devojkom. Fernando je mnogo voleo
lepe i čulne žene (baš kao što ih je i potcenjivao). Ta
sklonost je bila veća ukoliko su one bile mlađe. Ne znam
sve pojedinosti, jer u to vreme nismo se viđali često. A i da
smo se viđali, ne bih doznao bogzna šta, jer on je bio čovek
kadar da lagodno živi na dva ili više koloseka. Ipak, tu i
tamo sam ponešto načuo iako su te priče bile nepouzdane,
kao uostalom sve što se ticalo Fernandovog života.
Naravno, rekli su mi da je bacio oko na devojčino
bogatstvo, da je taj komedijant zaslepio klinku, zuckali su
da je Fernando održavao odnose (neki su tvrdili da je to
bilo pre ženidbe, a drugi opet da se to nastavilo i kasnije) s
njenom majkom, poljskom Jevrejkom od četrdesetak
godina, tobožnjom intelektualkom, koja je živela u
problematičnom braku s nekakvim gospodinom
Senfeldom, vlasnikom tekstilne fabrike. Govorkalo se da je
(dok je Fernando održavao odnose sa majkom) kćer ostala
u drugom stanju i da zbog toga „nije bilo drugog izbora
nego da se venčaju”. Te reči su me zaista nasmejale, jer je
bilo suludo pripisivati Fernandu tako nešto. Pojedine
torokuše, koje su sebe smatrale pozvanijim od drugih da
trućaju, jer su igrale kanastu u kući u San Isidru, tvrdile su
da je došlo do burnih scena medu učesnicima te groteskne
komedije, do žestokih scena ljubomore i pretnji, da je
Fernando, što je posebno smešno, tom prilikom rekao da on
ne može da se oženi gospođom Senfeld, čak i ukoliko bi se
ova razvela, jer on pripada staroj katoličkoj porodici, a da je
njegova dužnost da se oženi devojkom sa kojom je
održavao odnose.
Lako možete zamisliti da su nekoga ko je kao ja
poznavao Fernanda ta govorkanja mogla samo da
razvesele. Ipak, u njima se krilo zrnce istine, kao što ima
pomalo istine i u najneverovatnijim pričama. Bilo kako bilo,
to su činjenice. Fernando se oženio šesnaestogodišnjom
Jevrejkom. Nekoliko godina je uživao u divnoj kući u
Martinesu, koju im je kupio i poklonio gospodin Senfeld.
No, ubrzo je prokockao novackoji je sigurno dobio za
venčanje, zatim je spiskao i kuću, a naposletku je napustio
devojku.
To su činjenice.
A što se tiče prepričavanja i govorkanja, njih bi valjalo
pažljivo proveriti. Možda neće biti naodmet ako vam
kažem šta ja mislim o svemu tome, jer te epizode unekoliko
bacaju svei lost na Fernandovu ličnost, makar ne više od
svetlosti koju na suštinu đavola može da baci poznavanje
njegovih tragikomičnih podlosti. Zanimljivo je da mi se reč
„tragikomičar” javlja prvi put povodom Fernandove
ličnosti, ali mislim da je ta reč umesna. Fernando je u
osnovi bio tragična ličnost, ali pojedini trenuci u njegovom
životu graniče se sa humorom, svejedno što je u pitanju
crni humor. Sigurno je, na primer, da je taj svoj crni humor
izlio u svim onim burgijadama s venčanjem i da je, izvodeči
te paklene burgijade, ludo uživao. Eto, na primer, uzmite
one reči koje su mu pripisivale gospode što su igrale
kanastu, reči o katoličanstvu njegove porodice i o
nemogućnosti da se oženi raspuštenicom. Te reči su
dvojako ekstravagantne: ne samo što je njima ismevao
katolicizam svoje porodice, katolicizam uopšte, svakoga i
svaki princip ili osnovu društva, nego te reči upućuje majci
devojke s kojom je takođe održavao intimne odnose.
Sposobnost da poveže ono što je „dostojno poštovanja” sa
onim što je nedostojno bila je jedna od Fernandovih
osobina. Setimo se onih reči koje je navodno izgovorio s
namerom da zadrži onu divnu kuću u Martinesu:
„Napustila je bračnu ložnicu.” A devojka je, u stvari,
pobegla užasnuta ili, što je još verovatnije, oterana nekim
đavolskim smicalicama. Jedna od omiljenih Fernandovih
zabava sastojala se u tome da dovodi u kuću žene koje su
očigledno bile njegove ljubavnice. Tada bi ubeđivao (a
njegova ubedljivost nije imala granice) devojku da ih prima
i ugošćava. Taj eksperiment je sigurno izvodio postepeno, s
namerom da se sirotica umori od svega i naposletku
pobegne od kuće. Ne znam kako je došlo do toga da posed
ostane u njegovim rukama. Fretpostavljam da je umeo s
majkom (koja ga je i dalje volela i stoga bila ljubomorna na
kćer) i sa gospodinom Senfeldom. Kako je taj čovek mogao
da se sprijatelji sa nekim ko mu je nabijao rogove (kako se
govorkalo), kako je to prijateljstvo moglo da bude toliko da
prevejanog biznismena navede da daruje raskošnu kuću
tom tipu koji nije samo bio ljubavnik njegove žene nego je i
unesrećivao njegovu kćer? To će ostati večita tajna mračne
Vidalove ličnosti. Ipak, uveren sam da je Fernando, da bi to
postigao, morao izvesti oštrouman potez sličan potezu
kakvom pribegavaju makijavelistički vladari kada je reč o
protivničkim partijama koje su opet u međusobnom
neprijateljstvu. Mislim da je bilo ovako: Senfeld je mrzeo
svoju ženu. Ona ga nije samo varala s Fernandom nego je to
ranije činila i sa nekim Šapiroom, Senfeldovim poslovnim
partnerom. Biće da je Senfeld osetio golemo zadovoljstvo
kada je saznao da neko ponižava nju i da nanosi bol toj
uobraženoj ženi koja ga je često prezirala. A od tog
golemog zadovoljstva do divljenja, pa čak i simpatije,
možda je samo korak. Na taj korak naveo ga je Fernando,
vešt da zavede osobu na koju se nameri. A tu Fernandovu
veštinu obilno je dopunjavalo potpuno odsustvo iskrenosti
i poštenja. Poznato je da iskreni i pošteni ljudi unose u
prijateljstvo neizbežne primedbe na hiljadu i jednu
okolnost koje iskrsavaju medu ljudskim bićima, čak i među
najboljima, pa zbog toga nikada ne mogu da budu onako
zavodljivi kao cinične i lažljive osobe; uostalom, laž je uvek
prijatnija od istine, kao što čak i osobe takoreći savršene,
kojima bismo hteli da se dopadnemo i da im udovoljimo,
imaju nedostatke i ružne osobine. Osim toga, zadovoljstvo
gospodina Senfelda je svakako poraslo kada je shvatio da
patnja njegove žene potiče od ranjenog ponosa i uvrede
nanete verovatno njenim godinama; jer nju je Fernando
varao s mladom i lepom devojkom. Najzad – i ovaj činilac
ne treba zanemariti – gubitnik u celoj ovoj zavrzlami nije
bio Senfeld, pošto je status prevarenog muža stekao već
ranije, nego je gubitnik bio gospodin Sapiro koji je, kao
preljubnik, morao imati izrazitije osećanje ponosa i biti,
samim tim, ranjiviji od gospodina Senfelda. Šapiroov poraz
na tom planu, jedinom planu na kome je bio nadmoćniji od
svog partnera (jer je Senfeld, kakvi god bili njegovi
neuspesi u svojstvu muža, bio poznat kao veoma uspešan
poslovan človek), stavio je Šapiroa u ponižavajući položaj
koji je opet ojačao Senfeldove snage. Najverovatnije je bilo
tako. Ne samo da su tekstilna preduzeća ušla u ove smele
poslove i dobila nove podsticaje nego se, od Fernandove
ženidbe, gospodin Senfeld s pokroviteljskom simpatijom
obraćao svom partneru pred trećim licima.

A što se tiče Heorhine, ispričaću vam nešto

karakteristično. Svadba je bila 1951. godine. Negde u to
vreme sreo sam je u ulici Majpu. Time sam bio iznenađen,
jer ona nikada nije dolazila u centar grada. U četrdesetoj
godini, njena lepota je bila ocvala, beše postarila, tužna i
ćutljivija nego ikada. Mada je oduvek bila povučena i škrta
na rečima, tog trenutka je njeno ćutanje bilo takoreći
nepodnošljivo. Nosila je nekakav paket. Kao i uvek, osetio
sam silno uzbuđenje. Gde se skrivala svih ovih godina?
Gde li je u povučenosti preživljavala svoju dramu? Šta je
radila sve to vreme, šta je mislila i preživela? Poželeo sam
da je sve ovo upitam, ali sam znao da bi pitanja ostala bez
odgovora. Koliko god se ustezala od razgovora, još teže,
možda i nemoguće, bilo je iskamčiti odgovor na ovakva
pitanja. Heorhina me je uvek podsećala na one kuće kakvih
ima u udaljenim gradskim četvrtima, kuće koje su gotovo
uvek zatvorene i tihe, a u kojima stanuju odrasle i
zagonetne osobe – nekakav par neženja (dva brata), neki
usamljeni čovek koji je doživeo tragediju, nekakav propao
ili nepoznat umetnik, čovekomrzac s kanarincem i mačkom
– na kuće o kojima ništa ne znamo a koje se otvaraju samo
da pritne namirnice, ali ne i da prime prodavce ili
raznosače nego samo stvari koje, kroz odškrinuta vrata,
preuzima ruka usamljenog stanara. Kuće u kojima se noću
pali uglavnom jedno svetlo, možda u kuhinji gde
usamljenik jede i prebiva; zatim se svetlo prenosi u drugu
prostoriju u kojoj verovatno spava, čita ili radi nešto
besmisleno kao što je stavljanje broda u bocu. Pošto sam
znatiželjan i sklon nagadanju, usamljeno svetlo me je uvek
navodilo da se zapitam: ko je taj čovek? Od čega živi? Od
neke rente ili od nasledstva? Zašto nikada ne izlazi? Zašto
drži upaljeno svetlo do duboko u noć? Možda čita? Ili piše?
Ili je posredi neko od onih usamljenih i plašljivih bića koja
se brane od samoće uz pomoć svetlosti, tog velikog
neprijatelja stvarnih ili izmišljenih aveti.
Da bi me prepoznala, morao sam Heorhinu da uhvatim
za ruku i da je prodrmam. Činilo se kao da hoda u polusnu.
Bio sam iznenađen kada sam je ugledao u onoj suludoj
vrevi Buenos Ajresa.
 Na njenom umornom licu nazreo se osmeh, kao kada se
upali sveća i nežna svetlost obasja mračnu, tihu i tužnu
odaju.
– Dođi! – rekao sam i poveo je ka restoranu „London”.
Seli smo. Položio sam ruku na njenu. O, kako je
izgledala propala i oronula! Međutim, nisam znao šta da joj
kažem ni šta da je pitam. Ono što me je zaista zanimalo
nisam mogao da je pitam. A o čemu drugom da je pitam?
Samo samje gledao, setno i nežno zapažajući da su godine
učinile svoje. Gledao sam je kao neko ko tiho obilazi stare
predele iz minulog vremena gledajući srušeno drveće,
oronule kuće, nepoznato bilje u starom vrtu, korov i
prašinu po nameštaju.
Ne mogavši da se obuzdam, sa odvratnom mešavinom
ironije i žaljenja, rekao sam:
– Eto, Fernando se oženio.
Mada sam to izgovorio nehotice, ipak nisam smeo da
izgovorim takve reči i odmah sam se pokajao.
Iz Heorhininih očiju skliznule su dve neprimetne suze,
kao kada bi se iz izgladnelog i izmučenog samrtnika
poslednjim udarcem izvuklo još jedno priznanje.
Umesto da nekako ublažim i izgladim pređašnju
nespretnost, najednom sam ogorčeno rekao:
– I još plačeš!
Na trenutak se u njenim očima javila iskra koja je
podsetila na onaj nekadašnji sjaj, kao što sećanje podseti na
nešto što se dogodilo.
– Zabranjujem ti da sudiš o Fernandu! – uzviknula je.
Povukao sam svoju ruku.
Zaćutali smo. Ćutke smo popili kafu. Zatim je ona rekla:
– Moram da krenem.
Gbuzela me je nekadašnja tuga, ona tuga koja se beše
pritajila u tolikim godinama odricanja. Ko zna kada ću
ponovo videti Heorhinu.
 Rastali smo se ćutke. Ali posle nekoliko koraka je
zastala, delimično se i stidljivo okrenula, a u njenim očima
sam primetio žaljenje, nežnost i očajanje, Palo mi je na um
da potrčim za njom, da je stignem, da ljubim njeno
naborano lice, njene uplakane oči, njene usne sa izrazom
gorčine, da je molim, da je preklinjem da se ponovo vidimo,
da mi dozvoli da budem neko vreme s njom. Ipak, uzdržao
sam se. Znao sam da je to utopija i da će se naši putevi sve
više razilaziti do smrti.
Ubrzo posle mog slučajnog susreta s Heorhinom, došlo
je do raskida između Fernanda i njegove žene. Saznao sam
da je ona kuća u Martinesu, poklon gospodina Senfelda,
prodata na licitaciji i da se Fernando preselio u neku kućicu
u Vilja Devotu.
Možda su se u tom razdoblju dogodile mnoge stvari i
možda je ta epizoda bila posledica burnih događaja u
Fernandovom životu. Znao sam da se u to vreme kockao na
ruletu u Mar del Plati i da je gubio velike svote. Poverili su
mi da je sudelovao u nekom grdnom poslu ili u nekoj
mućki sa zemljištem blizu aerodroma Eseisa, mada je to
možda izmišljotina koju su lansirali neki od prijatelja
porodice Senfeld. Bilo kako bilo, on se nastanio u skromnoj
kućici u Vilja Devotu u kojoj je, uostalom, i pronađen onaj
„Izveštaj o slepima”.
Već sam vam rekao da mu je Senfeld pomogao. Danas
mislim da bi bilo bolje reći da ga „je nagradio” za
neverovatnu ženidbu. I on je, kao mnogi drugi, uleteo u
Fernandovu mrežu, pa mu je kasnije čak pomagao u
špekulacijama ili kada bi zbog kocke zapao u novčane
neprilike. Sve u svemu, iz meni nepoznatih razloga, to
čudno prijateljstvo s gospodinom Senfeldom zacelo je
jednog dana prestalo – ili je moralo da prestane – jer boljeg
objašnjenja ne vidim za Fernandov bedni kraj.
 Poslednji put kada sam ga sreo na ulici (ne računajući
onaj susret blizu stanice Konstitusion, kada se pretvarao da
me nije video, ili me zaista nije video, jer je išao potpuno
zaneseno, a to je već bilo vreme kada je njegova sumanuta
opčinjenost slepima dostigla vrhunac), Fernando je bio u
društvu nekog visokog plavokosog tipa, veoma grubog i
surovog lica. Pošto sam maltene naleteo na Fernanda, nije
mogao da me izbegne. Izmenjao je sa mnom nekoliko reči,
dok je onaj tip, posle upoznavanja, stajao postrance i gledao
niz ulicu: imao je nemačko ime koje sam u međuvremenu
zaboravio. Nekoliko meseci kasnije naleteo sam na njegovu
fotografiju u kriminalističkoj rubrici lista La Razón; njegovo
nemilosrdno lice nisam mogao da zaboravim, te stisnute
usne i stegnute vilice. Njegova slika je stajala pored slika još
nekih tipova za kojima je policija tragala, a koji su bili
osumnjičeni za napad na filijalu Galicijske banke u Floresu,
Posredi je bila savršena pljačka pa je policija smatrala da su
je izveli ratni komandosi. A onaj tip je bio Poljak,
komandos u Andersovoj vojsci. Njegovo prezime se
razlikovalo od prezimena koje je Fernando izgovorio kada
nas je upoznavao.
Ova nepodudarnost je potvrdila moju pomisao da se
policija ne vara. Taj tip je spremao nešto ozbiljno već u
vreme našeg slučajnog susreta. Da li je i Fernando bio
upleten u taj poduhvat? Vrlo verovatno. Kao mladić,
predvodio je bandu pljačkaša na Aveljanedi a, s obzirom na
njegovo loše novčano stanje, najverovatnije se vratio
nekadašnjoj strasti: pljački banaka. Odvajkada je smatrao
da je to idealan način da najednom stekne veliku svotu
novca, ali je to za njega istovremeno imalo i simbolično
značenje.
– Banka – kazao mi je više puta u mladosti – Banka sa
velikim B, to je hram građanskog duha.
 Bilo kako bilo, njegovog imena nije bilo na onoj
policijskoj poternici.
Nisam ga video ni sledeće dve godine. Tada se on,
sudeći po onim čudnim spisima, izgleda potpuno odao
bezumnom istraživanju podzemnog sveta.
Otkako pamtim, njega su neodoljivo zaokupljali slepi i
slepilo.
Sećam se jednog karakterističnog događaja uoči smrti
njegove majke, doksmo još živeli u Kapetan Olmosu. Beše
uiovio vrapca i odneo ga u sobu na spratu, koju je nazivao
tvrđavom. Tamo je vrapcu izbio oči. Zatim ga je pustio.
Poludela od straha i bola, ptica je mahnito lepetala, udarala
o zidove, nemoćna da nađe izlaz. Meni koji sam pokušao
da ga sprečim da osakati pticu pozlilo je od tog prizora.
Dok sam silazio niz stepenice, imao sam utisak da ću se
onesvestiti. Dugo sam stajao i pridržavao se za ogradu dok
se nisam povratio; za to vreme sam čuo kako mi se
Fernando smeje iz sobe.
Mada mi je često pričao kako vadi oči pticama i drugim
životinjama, tada sam prvi a i poslednji put video da to
zaista čini. Nikada neću zaboraviti kako sam tog jutra bio
zaprepašćen.
Zbog tog događaja više nisam odlazio u tu kuću ni na
imanje, čime sam sebi uskratio ono što mi je tamo bilo
najvažnije: da gledam njegovu majku i da slušam njen glas.
Ali sada uviđam da tamo nisam odlazio baš zato što nisam
mogao da podnesem pomisao da je ona majka dečaka kao
što je Fernando. I žena čoveka kao što je Huan Karlos Vidal
koga se i danas sećam s gnušanjem.
Fernando je mrzeo oca. Tada mu je bilo dvanaest
godina, bio je cmokos i imao očeve grube crte lica. Mada je
oca mrzeo, na njega je ličio ne samo likom nego i
temperamentom. Imao je neka obeležja svojstvena
Olmosovima: zelene oči i istaknute jagodice. Sve ostalo je
bilo očevo. Kako su godine prolazile, njemu je sve više
smetala sličnost sa ocem. Mislim da je ona bila jedan od
glavnih uzroka mržnje koju bi najednom osećao prema
sebi. Pa i ta njegova neobuzdanost i surova čulnost poticale
su od oca.
Ulivao mi je strah. Bio je čutljiv, a onda bi ga odjednom
obuzimao bes. Smeh mu je bio opor. Možda kao reakcija na
oca, koji je bio ženskaroš i pijandura, u mladosti Fernando
nije godinama okusio alkohol a često je znao da živi
zastrašujuće asketski, kao da želi da muči svoje telo. Posle
toga bi nastupila razdoblja bludničenja, kada se odavao
sadističkom razvratu, uzimao žene za svoja paklena
uživanja, istovremeno ih prezirući i kasnije odbacujući
grubo i zajedljivo, kao da su one krive za njegovo
nesavršenstvo. Uprkos pretvaranju i ludiranju, bio je
usamljen i stoički tip, nije imao prijatelja, nije želeo niti je
mogao da ih ima. Mislim da je jedino voleo majku, iako
teško mogu da zamislim da je taj mladić mogao ikoga da
voli, ukoliko tom rečju hoćemo da izrazimo neku vrstu
privrženosti, nežnosti ili ijubavi. A možda je prema majci
osećao samo bolesnu i histeričnu strast. Sećam se jednog
događaja: bio sam napravio neki akvarel na kome sam
naslikao ridana po imenu Fric, konja koga je Ana Marija
često jahala i mnogo volela. Oduševljena crtežom, ona me
je nežno poljubila. Tada je Fernando prišao i nasrnuo na
mene. Ona nas je razdvojila i izgrdila sina. Na to se on
nekuda izgubio. Kada sam ga pronašao pored potoka u
kome se obično kupao, pokušao sam da se izmirim sa njim.
Slušao me je ćutke i grizao nokte, kao i uvek kada bi ga
nešto tištalo, a onda je odjednom nasrnuo na mene
otvorenim perorezom. Očajnički sam se rvao s njim ne
shvatajući njegov bes. Kada sam uspeo da mu nekako
istrgnem perorez iz ruke i da ga hitnem daleko, on se
otrgao, dograbio oružje i, na moje veliko iznenađenje, zario
ga sebi u ruku. Trebalo je da prođe mnogo godina dok
nisam shvatio kakvo se osećanje oholosti krilo iza tog čina.
Ubrzo zatim desilo se i ono sa vrapcem pa više nisam
viđao Fernanda. Nisam odlazio u njihovu kuću ni na
imanje. Imali smo dvanaest godina. Te zime, nekoliko
meseci kasnije, umre Ana Marija. Po mišljenjujednih,
umrlaje odjada, apo mišljenju drugih, od prevelike doze
pilula za spavanje.
Ponovo sam ga sreo tek posle tri godine. Tada sam
živeo u jednom pansionu u Buenos Ajresu i tokom dugih
nedeljnih popodneva, sa svojih smešnih petnaest godina, ja
sam se uporno u mislima vraćao Kapetan Olmosu. Mislim
da sam već rekao da jedva pamtim svoju majku koja je
umrla kada je meni bilo tek dve godine. Zar je onda čudno
što je Kapetan Olmos za mene predstavljao u neku ruku
sećanje na Ana Mariju? U mislima sam je viđao kako u
letnjim sutonima recituje na francuskom jeziku stihove koje
nisam razumevao, ali koji su u meni, zahvaljujući dubokom
Ana Marijinom glasu, izazivali tanano čulno zadovoljstvo.
„Oni su tamo”, pomišljao sam, „oni su tamo.”
Upotrebljavajući taj glagol u množini, ja sam svom dušom i
htenjem pokušavao da obuhvatim i nju, kao da u toj staroj
kući u Barakasu, koju sam poznavao kao da sam je video
svojim očima (Ana Marija mi je često pričala o njoj), njena
duša na izvestan način i dalje živi. Kao da je u njenom sinu,
njenom odvratnom sinu, u Heorhini, u ocu i sestrama,
mogao da se nasluti, preuobličen ili izobličen, Ana Marijin
trag. A ja sam lutao oko kućerine i nikako se nisam
usuđivao da pozvonim. Sve dok jednog dana nisam
ugledao Fernanda kako ide kući i nisam želeo ili nisam
mogao da pobegnem.
– Otkuda ti? – upitao me i prezrivo se osmehnuo.
Ponovo sam, kao i uvek u njegovom prisustvu, doživeo
neshvatljivo osećanje krivice.
 Otkuda ja tu? Njegove prodorne i zlobne oči nisu mi
dozvoljavale da lažem. Osim toga, to ne bi ni vredelo:
naslutio je da sam obletao oko kuče. Osetio sam se kao
neiskusan i nespretan prestupnik, jednako nesposoban da
mu pričam o svojim osećanjima, svojoj nostalgiji, kao i da u
sali za seciranje, okružen leševima, napišem pesmu o
romantičnoj ljubavi. Postiđen, bez reči sam dozvolio da me
Fernando povede u kuću. Mada je to očigledno činio iz
milosrđa, pristao sam da pođem s njim jer mi je bilo stalo
da je konačno vidim. Dok smo prolazili parkom u ^smiraj
dana, do mene je dopirao jak miris zavičajnog jasmina koji
će za mene uvek biti „zavičajni” i uvek značiti: daleko,
majka, nežnost, nikada više. Učinilo mi se da sam na
vidikovcu opazio lice neke starice, neku vrstu utvare u
pomrčini, koja se tiho povukla. Natkriljeni trem povezivao
je pročelje kuće sa onim njenim krilom gde se nalazio
vidikovac. To malo krilo sastojalo se od dve sobe,
svojevremeno po svoj prilici namenjene posluzi, od
prizemlja vidikovca (koje je, kako sam zapazio kasnije,
služilo kao ostava koja je drvenim stepenicama bila
povezana s gornjim spratom) i nekakvih zavojitih metalnih
stepenica koje su sa spoljašnje strane vodile na terasu
vidikovca. Ta terasa se nalazila iznad one dve velike sobe.
Na njoj je, delimično oronula, bila ograda kakve su se
viđale na građevinama iz oriog vremena. Ne govoreći ništa,
Fernando je prošao hodnikom i ušao u jednu od te dve
sobe. Upalio je svetlo. Shvatio sam da je to svakako njegova
soba: u njoj je bio krevet, stari trpezarijski sto koji mu je
služio kao pisaći, jedna komoda i niz komada
rasklimatanog, izanđalog i naizgled nepotrebnog nameštaja
koji su držali tu nemajući gde da ga sklone, jer je kuća više
puta smanjivana. Tek što smo ušli, kroz vrata od druge
sobe pojavio se dečak koji je u meni istog trena izazvao
odbojnost. Bez pozdrava, bez objašnjenja, upitao je: „Jesi li
ga doneo?”, na šta je Fernando odbrusio: „Nisam”.
Zapanjeno sam pogledao dečaka. Bilo mu je četrnaest
godina, imao je ogromnu duguljastu glavu poput lopte za
ragbi, koža mu je bila boje slonovače, kosa prava i tanka,
vilica isturena, nos zašiljen. Njegove grozničave oči su
užagreno sjale, što je u meni izazvalo odbojnost kakvu bi
čovek osetio prema biću s druge planete, biću istovetnom s
nama, ali sa zastrašujućim razlikama.
Fernando je ćutao a dečak ga je netrernice gledao
grozničavim očima. Zatim je prineo ustima flautu ili
klarinet i počeo da svira neku melodiju. Fernando je
preturao po prašnjavoj hrpi stripova, kao da traži nešto
određeno, ne mareći za mene, kao da sam neko od
ukućana. Naposletku je izdvojio strip na čijim se koricama
video junak iz Krilate pravde. Kada sam primetio da se
sprema da iziđe kao da je potpuno zaboravio na mene, bilo
mi je krajnje neprijatno. Nisam mogao da tek tako pođem s
njim, kao da smo prijatelji, jer me on nije ni pozvao da
dođem, a ni sada me nije pozivao da idem s njim. Ali nisam
mogao ni da ostanem u toj sobi, a još manje s tim čudnim
dečakom s klarinetom. Na trenutak sam pomislio da sam
najnesrećniji i najsmešniji stvor na svetu. Uostalom, danas
uvidam da je tada Fernando namerno tako postupao, iz
puke izopačenosti.
A kada se pojavila i nasmešila mi se ridokosa devojka,
osetio sam ogromno olakšanje. Fernando je otišao bez
pozdrava i odneo svoj strip, a ja sam ostao zagledan u
Heorhinu: beše se mnogo izmenila. Više nije bila ona
mršavica koju sam upoznao u Kapetan Olmosu kada je
umrla Ana Marija. Sada joj je bilo petnaest godina i počela
je da poprima konačan lik žene, kao što gruba i
brzopotezna skica slikara pruža predstavu o onome što će
jednog dana biti konačno delo. Možda zato što sam video
da grudi počinju da joj se ocrtavaju ispod džempera,
pocrveneo sam i oborio pogled,
– Nije ga doneo – rekao je Bebe, s klarinetom u ruci.
– Dobro, doneće ti ga već – odgovorila je ona, a glas joj
je zvučao kao glas majke kada pokušava da zavara dete.
– Kada? – navaljivao je Bebe.
– Uskoro.
– Da, ali kada?
– Uskoro, rekla sam ti, videćeš. A sada ćeš da sedneš i
da sviraš klarinet, zar ne?
Uzela ga je nežno za ruku i odvela u drugu sobu. Pri
tom mi je rekla: „Dođi i ti, Bruno.” Pošao sam za njima u
drugu sobu. U njoj su verovatno spavali Bebe i Heorhina.
Ta soba se potpuno razlikovala od Fernandove sobe: iako je
u njoj nameštaj bio star i rasklimatan, ipak je bilo i nečega
nežnog, drukčijeg, ženstvenog.
Dovela ga je do jedne stolice, posadila ga na nju i rekla
mu:
– Sedi tu i sviraj. Hoćeš li?
Zatim mu je, kao domaćica spremna da se posveti
gostima pošto je posvršavala neke stvarčice u kući,
pokazala svoje stvari: đerđef na kome je vezla maramicu za
svog oca, veliku crnu lutku po imenu Elvira, koju bi noću
stavljala pored sebe u krevet, i zbirku fotografija filmskih
glumaca i glumica, pričvršćenih rajsneglama na zidu:
Valentino kao šeik, Pola Negri, Glorija Svanson u Deset
zapovesti, Vilijam Dankan, Perl Vajt. Razgovarali smo o
vrlinama i manama svakoga od njih, i o filmovima u kojima
su glumili, dok je Bebe ponavljao na klarinetu onu istu
melodiju. Ona je više od svih volela Rudolfa Valentina. Ja
sam se izjasnio za Edija Pola, mada sam priznao da je i
Valentino veličanstven. Što se tiče filmova, opredelio sam
se za Znak oktopoda, ali je Heorhina kazala da je taj film
isuviše stravičan i da ona nije mogla da gleda jezive scene
nego je okretala glavu na drugu stranu.
Bebe je prestao da svira i gledao nas grozničavim
očima.
– Bebe, sviraj – rekla je mahinalno i latila se veza na
đerđefu.
Ali Bebe je i dalje ćutke gledao u mene.
– Dobro, pokaži Brunu svoju zbirku sličica – popustljivo
je dodala.
Bebeovo lice je sinulo. Ostavio je klarinet i oduševljeno
izvukao ispod kreveta nekakvu kutiju od cipela.
– Pokaži mu zbirku – ponovila je ozbiljno, ne dižući
pogled s đerđefa, mahinalno, kao majke kada daju
uputstva deci dok su zaokupljene nekim važnijim kućnim
poslom.
Bebe je stao pored mene i pokazao mi svoje blago.
– Imaš li Onzarija? – upitao sam ga.
Jedan Onzari vredeo je šest ili sedam Bidolja.
– Naravno da ga imam – rekao je i potražio ga među
sličicama.
Nakon što mi ga je pokazao, zadivio me je time što je na
podu slagao kompletne timove, pa i one koje je vrlo teško
sastaviti, kao što je škotski tim.
To je bio moj prvi susret sa Heorhinom u njenoj kući. S
čuđenjem sam primetio da se u Fernandovom prisustvu
pretvarala u bespomoćno stvorenje. Najzanimljivije je da
nikada nisam kročio dalje od te dve sobe, koje su bile neka
vrsta kućnog predvorja (izuzev onog jezivog iskustva na
vidikovcu, o kome ću vam pričati docnije). Viđao sam samo
to troje mladih, ta tri tako različita i neobična stvorenja:
nežnu devojčicu, osećajnu i ženstvenu, ali u vlasti
đavolskog stvorenja, zatim jednog mentalno zaostalog
dečaka, ili nešto slično tome, i najzad jednog đavola. O
ostalim ukućanima jedva da sam ponešto čuo. Onih
nekoliko puta koliko sam bio tamo, nisam uspeo da vidim
ništa od onoga što se događalo u glavnom delu kuće. A
moja tadašnja stidljivost sprečavala me je da upitam
Heorhinu (jedino nju sam mogao da pitam) kakvi su njeni
roditelji, kako žive, kako su njena tetka Marija Teresa i njen
deda Pančo. Imao se utisak da su to troje živeli potpuno
odvojeno, pod Fernandovom vlašću.
Negde oko 1930. godine upoznao sam i ostale ukućane i
danas shvatam da se sve moglo očekivati od takvih žitelja
kuće u ulici Rio Kvarto. Mislim da sam vam rekao da su svi
Olmosovi (izuzev, naravno, Fernanda i njegove kćeri, iz već
navedenih razloga) patili od nedostatka osećaja za realnost
i da su odavali utisak da ne pripadaju gruboj stvarnosti.
Bivali su sve siromašniji, a nisu preduzimali ništa pametno
da dođu do novca ili da sačuvaju nešto od preostalog
bogatstva, nisu imali osećaj za meru ni smisao za politiku,
živeli su u tom kraju na podsmeh svojih rođaka. Svakim
danom sve otuđenija od svog staleža, izgledalo je da
porodica Olmos predstavlja kraj jedne stare loze usred
haotičnosti kosmopolitskog, komercijalizovanog,
nemilosrdnog i neumoljivog grada. Zadržali su, sasvim
nesvesno, nekadašnje kreolske vrline kojih su se druge
porodice već ratosiljale kao izlišnog balasta da ne bi
potonule: bili su gostoljubivi, velikodušni, naivno
patrijarhalni, umereno aristokratski. A možda su ih daleki
bogati rođaci mrzeli zato što oni sami nisu uspeli da
sačuvaju te vrline i što su bili zahvaćeni procesom
merkantilizacije i materijalizma koji je krajem veka zahvatio
zemlju. Kao što ljudi sa osećanjem krivice mrze one koji su
nevini, tako su i jadne Olmosove, lakomisleno pa i komično
povučene u starom letnjikovcu u Barakasu, mrzeli njihovi
rođaci. Mrzeli su ih zato što su i dalje živeli u plebejskoj
četvrti, umesto da se presele u otmeni Bario Norte ili San
Isidro, zato što su i dalje pili mate umesto čaja, zato što su
bili puki siromasi, zato što su se družili sa skromnim
svetom bez zvučnog prezimena. Dodamo li pri tom da
ništa od ovoga Olmosovi nisu činili smišljeno i da su sve te
vrline (oni su ih čak smatrali manama) ispoljavali s
naivnošću i jednostavnošću, lako je shvatiti da je ta
porodica za mene, kao i za mnoge, predstavljala dirljiv i
setan simbol nečega što je nepovratno nestajalo u ovoj
zemlji.
Kada sam te večeri već kročio kroz kapiju, pogledao
sam nehotice u pravcu vidikovca. Prozor je bio slabo
osvetljen i učinilo mi se da sam nazreo lik neke žene koja je
krišom gledala na ulicu.
Nisam se usuđivao da ponovo odem tamo. Pomisao na
Fernandovo prisustvo sputavala me je, ali me je isto tako
pomisao na Heorhinu navodila da maštam i čeznem da je
ponovo vidim. Razdiran tim dvema oprečnim snagama,
kolebao sam se da ponovo odem do njih. Dok jednog dana
nije prevagnula moja želja da opet vidim Heorhinu. U
međuvremenu, razmislio sam i odlučio da saznam nešto
više i da, ukoliko bude mogućno, upoznam njene roditelje.
„Možda Fernando neće biti kod kuće”, govorio sam sebi da
bih prikupio hrabrost. Pretpostavljao sam da ima prijatelje i
poznanike, jer sam se sećao kako je tražio onaj strip i kako
je bio otišao, što je moglo da znači jedino da je išao na
sastanak s drugarima. Mada sam tih godina poznavao
Fernanda već dovoljno da osetim da on ne može da ima
prijatelje, ipak je možda održavao veze s nekim momcima.
Kasnije se ispostavilo da je ta pretpostavka tačna jer mi je
Heorhina, mada nerado, priznala da njen rođak predvodi
nekakvu bandu mladića kojima su kao inspiracija služili
serijski filmovi kao što su Tajne Njujorka ili Probušeni novčić.
Ta banda je imala svoje tajne zakletve, gvozdene pesnice i
mračne namere. Gledano današnjim očima, ta organizacija
je bila nešto kao generalna proba razbojničke bande koju je
organizovao negde oko 1930. godine.
Već oko podne stao sam da krišom motrim sa ugla ulica
Rio Kvarto i Isabele Katolkinje. Mislio sam: možda će izići
posle ručka. Ukoliko iziđe, makar i u kasne sate, ja ću ući.
Ako vam kažem da sam na tom uglu čekao od jedan do
sedam, možete zamisliti kako sam žarko želeo da vidim
Heorhinu. U sedam sam primetio da Fernando izlazi i istog
trena sam otrčao ulicom Isabele Katolkinje do sledećeg
ugla, dovoljno daleko da se ne susretnemo ukoliko se bude
zaputio tom ulicom, ali da isto tako mogu da se vratim
ukoliko budem video da on odlazi ulicom Rio Kvarto. Tako
je i bilo: otišao je tom ulicom. Tada sam jurnuo ka kući.
Uveren sam da se Heorhina silno obradovala mom
dolasku. Uostalom, kada sam bio tamo prvom prilikom,
ona je uporno zahtevala da ponovo dođem.
Upitao sam je za porodicu. Pričala mi je o majci i ocu. O
tetka Mariji Terezi koja je večito najavljivala bolesti i
katastrofe. I o dedi Panču.
– To je onaj što živi tamo gore – rekao sam, praveći se
nevešt, jer sam slutio da se „tamo gore” krije neka tajna.
– Tamo gore?
– Da, na vidikovcu.
– Ne, deda ne živi tamo – rekla je izbegavši pravi
odgovor.
– Ali neko živi – odvratih.
Učinilo mi se da joj je to pitanje neugodno.
– Čini mi se da sam onomad video nekoga.
– Tamo živi Skolastika – konačno je preko volje rekla.
– Skolastika? – iznenadih se.
– Da, u svoje vreme su nadevali i takva imena.
– Zar nikada ne silazi?
– Ne.
– Zbog čega?
 Slegnula je ramenima. Pažljivo sam je pogledao.
– Čini mi se da sam nešto o tome naćuo od Fernanda.
– Nešto? O čemu? Kada?
– O nekoj ludi, u Kapetan Olmosu.
Pocrvenela je i oborila pogled.
– To ti je rekao? Kazao ti je da je Skolastika luda?
– Nije, pomenuo je samo neku ludu. Je li to ona?
– Ne znam da li je luda. Ja nikada nisam razgovarala s
njom.
– Nikada nisi sa njom razgovarala? – začudio sam se.
– Nisam, nikada.
– A zašto?
– Pa rekla sam ti da nikada ne silazi.
– A zar se ti nikada nisi popela do nje?
– Nisam. Nikada.
Pogledao sam je.
– Koliko je stara?
– Ima osamdeset i četiri godine.
– Ona je tvoja baba?
– Nije.
– Prababa?
– Nije.
– Pa šta ti onda dođe?
– Ona je dedina tetka. Kči komandanta Olmosa.
– A od kada živi tamo gore?
Heorhina me pogleda: znala je da neću poverovati.
– Od 1853. godine.
– I od tada nije sišla?
– Nije.
– Zbog čega?
Ponovo je slegla ramenima.
– Mislim da je to zbog glave.
– Glave? Kakve glave?
 – Glave njenog oca, kapetana Aseveda. Ubacili su je
kroz prozor.
– Kroz prozor? Ko?
– Pripadnici Masorke. Onda je ona pobegla s glavom.
– Pobegla s glavom? Kuda?
– Tamo, na vidikovac. I više nikada nije sišla.
– Je li zbog toga luda?
– Ja ne znam. Ne znam ni da li je luda. Nikada se nisam
popela.
– A Fernando?
– Da, Fernando se peo.
Tada sam, sa strahom i nelagodnošću, video da se
Fernando vraća. Očigledno, skoknuo je nekuda samo
nakratko.
– A, opet si došao! – samo je to kazao, ispitivački me
mereći prodornim pogledom, kao da nastoji da sazna zašto
sam ponovo došao.
Od trenutka kada je njen rođak stupio u sobu, Heorhina
se naglo promenila. Možda sam prethodnom prilikom bio
suviše nervozan i nisam primetio uticaj Fernandovog
prisustva na njeno ponašanje. U njegovom prisustvu ona je
bivala ćutljiva i usplahirena, nespretno se kretala, a kada je
trebalo da odgovori na neko moje pitanje, krišom je
pogledala ispod oka svog rođaka. Što se tiče Fernanda, on
se beše ispružio na krevetu, grickao je nokte i odmeravao
nas pogledom. Situacija je postajala nelagodna, a onda je on
odjednom predložio da, kada sam već tu, izmislimo neku
igru tvrdeći da se ovako dosađuje. Međutim, njegov pogled
nije odavao dosadu nego nešto što nisam umeo da
odgonetnem.
Heorhina ga je uplašeno pogledala, ali je potom sagnula
glavu kao da iščekuje njegovu presudu.
Fernando se pridigao na krevetu. Izgledalo je kao da
nešto mozga, netremice me je gledao i grickao nokte.
 – Gde je Bebe? – najzad je upitao.
– Sa mamom je.
– Dovedi ga.
Heorhina poslušno ode da izvrši zapovest. Nas dvojica
smo ćutali sve dok se ona nije vratila s Bebeom i
klarinetom.
Fernando nam je objasnio kakvu je igru smislio: njih
troje će se sakriti na raznim mestima u te dve sobe, u ostavi
i u vrtu (već se beše smrklo). Trebalo je da ih pronađem u
pomrčini, ali da pri tom ne zapitkujem nego da ih otkrijem i
prepoznam opipavajući im lica.
– Zašto? – zapanjeno sam ga upitao.
– Objasniću ti kasnije. Ako budeš pogodio, dobićeš
nagradu – rekao je nacerivši se.
Strepeo sam da mi se ne podsmeva kao svojevremeno u
Kapetan Olmosu. Ali sam se plašio da odbijem sudelovanje
u igri jer bi on mogao reći da odbijam iz čistog kukavičluka,
pošto sam znao da se u njegovim igrama uvek krije nešto
jezivo. Ali, upitao sam se, šta može da bude strašno u ovoj
igri? Ličila je više na glupavu šalu, na nešto što bi me
izvrglo podsmehu. Pogledao sam Heorhinu, kao da na
njenom licu tražim savet. Ali Heorhina više nije bila ista: na
njenom mrtvački bledom licu i u razrogačenim očima čitalo
se nešto kao opčinjenost ili strah, a možda oboje u isti mah.
Fernando je naredio da se pogase sva svetla. Njih troje
su se posakrivali a ja sam, spotičući se o nameštaj, počeo da
ih tražim. Ubrzo sam prepoznao Bebea koji je bezazleno
sedeo na krevetu. Međutim, po Fernandovoj zamisli, bio
sam dužan da prepoznam najmanje dvoje od njih troje.
U toj sobi nije bilo više nikoga. Preostalo mi je da
potražim u drugoj sobi i ostavi. Pažljivo, spotičući se tu i
tamo, pretražio sam Fernandovu sobu, a onda mi se učinilo
da čujem nečije disanje u tišini. Molio sam boga da to ne
bude Femando. Ne znam zašto, aU sam se grozio pomisli
da u tom mraku nabasam na njega. Oprezno i osluškujući,
uputio sam se tamo odakle mi se činilo da dopire taj
prigušeni šum. Naleteo sam na nekakvu stolicu. Ruku
ispruženih ispred sebe, pipajući levo i desno, došao sam do
jednog zida: bio je vlažan, prašnjav, sa oguljenim tapetima.
Dodirujući zid, kretao sam se udesno ka onoj strani otkuda
je dopiralo prigušeno disanje. Najpre sam napipao neki
orman, zatim sam kolenima naleteo na Fernandov krevet.
Sagnuo sam se i pipajući proverio da li neko sedi ili leži na
krevetu. Ne nađoh nikoga. Idući uvek desno uz ivicu
kreveta, naišao sam na noćni stočić i opet na oguljeni zid.
Sada sam bio siguran: disanje je postajalo razgovetnije i
postepeno se pretvaralo u lagano ali nervozno dahtanje,
verovatno zato što sam se ja približavao. Srce mi je
uzbudeno zakucalo kao da sam pred otkrićem neke strašne
tajne. Kretao sam se vrlo sporo, maltene neosetno. A onda
sam rukom dotakao nečije telo. Trgnuo sam ruku kao da
sam taknuo žeravicu, jer sam istog trena shvatio da je to
Heorhinino telo.
– Fernando – prošaputao sam, lažući iz stida.
Nije bilo odgovora.
Bojažljiva ali žudna, ruka mi je krenula opet ka njoj, ali
ovom prilikom ka njenom licu. Dodirnuo sam joj obraz a
zatim usne, koje su bile stisnute. Uzdrhtale su pod mojim
prstima.
– Fernando – ponovo slagah, osećajući da crvenim.
Ne dobih odgovora. Još i danas se pitam zbog čega. Ali
tada mi se učinilo da mi ćutanjem dozvoljava da nastavim
traganje. Jer, da su poštovana Fernandova pravila, već je
trebalo da ona objavi da sam pogrešio. Sve je to ličilo na
neku vrstu krađe; ali, što me još začuđuje, ona me je
ovlastila da počinim tu kradu.
Polagano, drhtavo i neodlučno pogladio sam je po
obrazu, zatim je moja ruka prešla preko njenih usana i
očiju. Kao znak prepoznavanja, kao sramno milovanje!
(Jesam li već rekao da je za te dve godine Heorhina bila
porasla i da je ta šiparica počela da liči na Ana Mariju?)
Disala je sve ubrzanije, kao pri velikom naporu i
uzbuđenju. Jednog trenutka umalo nisam povikao:
„Heorhina!” Ipak, obuzdao sam se i nastavio da rukama
istražujem njeno lice. Ona se nije ni pomakla. To njeno
držanje navelo me je da se ludo nadam tokom tolikih
godina do dana današnjeg.
– Heorhina – rekoh najzad jedva čujnim i promuklim
glasom.
Tada ona, na ivici plača, procvile:
– Dosta! Ostavi me!
I istog trena pobeže kroz vrata.
Krenuo sam za njom, polako i nespretno, osećajući da
se upravo desilo nešto nejasno i protivrečno, a što nisam
umeo da objasnim. Noge su mi klecale kao da sam se našao
u grdnoj opasnosti. Kada sam ušao u drugu sobu, gde je
već bila upaljena svetlost, tamo sam zatekao samo Bebea.
Heorhina beše nekuda nestala. Gotovo istog časa odnekuda
se pojavio Fernando, odmerio me mračno i ispitivački, kao
da ona njegova unutarnja izopačena vatra sada plamti u
tamh
– Pobedio si – rekao je samouvereno i osorno. – Za
nagradu, stekao si pravo da sutra polažeš još važniji ispit.
Shvatio sam da je vreme da idem i da se Heorhina neće
pojaviti. S klarinetom u ruci, poluotvorenih usta, Bebe me
je pratio bludećim pogledom.
– Dobro – rekoh na odlasku.
– Dakle, sutra uveče, posle večere, u jedanaest –
doviknuo mi je Fernando.
Čitavu noć razmišljao sam o tome što mi se dogodilo i o
onome što me čeka sutra uveče.Užasavao sam se pomisli da
bi Fernando mogao da ode i dalje u istom pravcu, iako
nisam shvatao zbog čega, mada sam slutio da se u središtu
te igre nalazi Heorhina. Zašto se nije oglasila kada sam
izgovorio Fernandovo ime? Zašto je i dalje ćutala, kao da
odobrava pokrete moje ruke? Sutradan, tačno u jedanaest
uveče, bio sam u Fernandovoj sobi. Heorhina i on su me
čekali. U Heorhininim očima, na njenom krečno bledom
licu primetio sam izraz užasnog iščekivanja. Kao šef koji
izdaje naređenje patroli, Fernando mi reče hladno i
precizno:
– Tamo gore, na vidikovcu, živi stara Skolastika. U ove
sate ona već spava. Ti ćeš ući sa ovom svetiljkom, otići ćeš
do komode pored kreveta, otvorićeš drugu ladicu odozgo,
potražiti u njoj kutiju za šešire i donećeš je ovamo.
Očigledno prestravljena, zureći u pod, Heorhina reče:
– Za ime boga, Fernando, ne, nemoj glavu! Sve drugo
samo ne glavu!
Fernando prezrivo odmahnu i reče:
– Drugo ništa nije važno. Rekao sam, glavu!
Umalo se nisam onesvestio, jer sam se setio šta mi je
Heorhina ispričala. Nemoguće! Takve stvari se ne događaju
na javi. Osim toga, zašto moram da to učinim? Ko me
primorava?
– Zašto moram da to učinim? Ko me prisiljava? – rekoh
zamuckujući.
– Kako zašto? Zašto se ljudi penju na Akonkagvu?
Kakva je korist od pentranja na Akonkagvu, Bruno? A
možda si kukavica?
Shvatio sam da neću moći da izvrdam.
– U redu, daj lampu i reci kako da se popnem tamo.
Fernando mi je pružio lampu i stao da mi objašnjava
kako se najlakše penje do vidikovca.
– Trenutak! – rekoh. – A ako se stara luda probudi?
Može da se probudi, može da vrisne. Šta onda?
 – Matora takoreći ne vidi, ne čuje, nepokretna je. Nemaj
brige. Najgore što može da ti se desi je da se vratiš ne
donevši glavu. Ipak, nadam se da ćeš biti dovoljno hrabar.
Već sam objasnio da se ispod vidikovca nalazila
nekakva ostava. Odatle su stare drvene stepenice vodile na
gornji sprat. Fernando me je dopratio do ostave, gde nije
bilo ni električnog osvetljenja, i rekao mi:
– Čim se budeš popeo, naići ćeš na jedna otključana
vrata. Otvori ih i eto te na vidikovcu. Čekaćemo te u mojoj
sobi.
Otišao je a ja sam ostao sam u mračnoj ostavi;
osluškivao sam svoje srce koje je snažno udaralo. Tu sam
stajao nekoliko trenutaka, ponovo se pitajući kakva je to
ludost i pomislio da me na sve ovo tera samo moj sopstveni
ponos. A onda sam zakoračio na prvi stepenik. U meni je
rastao strah. Peo sam se tako sporo da me je bilo stid, ali
sam se ipak peo.
Na vrhu stepeništa zaista me čekalo malo odmorište, a
odatle su vrata vodila u sobu u kojoj je živela luda starica.
Znao sam da je takoreći bezopasna. Ipak, u meni se
nakupilo toliko straha da sam se obilno preznojavao.
Strepeo sam da ću povratiti. Povrh svega, osećao sam da mi
telo i znoj vonjaju nepodnošljivo. Ali povratka nije bilo i
zato je bilo najbolje da što pre produžim dalje.
Pažljivo sam okrenuo kvaku, nastojeći da ne izazovem
buku. Naravno, sve bi bilo manje jezivo ukoliko se
luđakinja ne bi probudila. Vrata su se otvorila uz škripu
koja mi se učinila strahovitom. U sobi je vladala potpuna
tama. Na časak sam se dvoumio da li da lampom osvetlim
krevet na kome je ležala starica i da proverim da li spava,
ali sam strahovao da bi baš ta svetlost mogla da je probudi.
No, kako da stupim u nepoznatu sobu, gde živi stara
ludakinja, a da ne proverim da li spava ili stoji i posmatra
me? S mešavinom odbojnosti i straha, podigao sam lampu i
svetlošću potražio krevet.
Umalo se nisam onesvestio. Starica nije spavala nego je
stajala pored kreveta i posmatrala me širom otvorenih,
zgranutih očiju. Beše to maltene mumificirana starica,
majušna i veoma mršava. Sam živ kostur! Njene suve i
ispucale usne izustile su nešto što se, ako se ne varam,
odnosilo na Masorku. Ipak, ne bih smeo da se zakunem jer
sam, tek što sam u pomrčini ugledao njenu priliku, jurnuo
ka izlazu i sjurio se niz stepenice. Kada sam stigao do
Fernandove sobe, onesvestio sam se.
Došavši svesti, video sam Heorhinu kako mi pridržava
glavu, dok joj iz očiju kaplju krupne suze. Trebalo je da
prođe nekoliko trenutaka pa da se setim svega što se
dogodilo pre nego što sam se onesvestio. A onda sam
osetio neopisiv stid. Bio sam sam sa Heorhinom. Pošto je
izrekao, uveren sam, otrovnu opasku povodom moje
hrabrosti, Fernando je otišao nekuda.
– Bila je na nogama – promucao sam.
Heorhina nije odgovorila ništa: samo je ćutke plakala.
To dvoje rođaka ubrzo su postali za mene nerešiva
zagonetka koja me je istovremeno privlačila i plašila.
Izgledali su kao obrednici nepoznatog obreda čije značenje
nisam uspevao da dokučim i od koga se mogu očekivati
jezive stvari. Čas bih pomišljao da me Fernando zavitlava a
čas bih strahovao da mi priprema jezivu zamku. Njih dvoje
samotnjaka živeli su odvojeno od ostalih ukućana, kao neki
kralj sa jednim jedinim podanikom, mada bi prikladnije
bilo reći da su živeli kao vrhovni verski poglavar i njegov
jedini vernik. Od samog dolaska postao sam jedina žrtva
tog mračnog obreda. Fernando je prezirao ostali svet, ili ga
je oholo ignorisao, dok je od mene zahtevao nešto što nisam
umeo da odgonetnem, a što je verovatno imalo veze sa
nejasnim osećanjima, mračnim emocijama i čulnim
uživanjima koje su nesumnjivo osećali asteški sveštenici
kada su na vrhu svetih piramida čupali još toplo
pulsirajuće srce onima koji su bili prineti na žrtvu. A još
manje sam mogao da razumem da sam se i ja, sa isto tako
mračnom čulnošću, podvrgavao obredu žrtvovanja pri
čemu je Heorhina služila kao prestravljena prvosveštenica.
Ovi događaji su bili tek početak. Odigraće se još mnogo
čudnih stvari, biće još mnogo izopačenih obreda pre nego
što budem pobegao glavom bez obzira, pre nego što, s
bolnim užasavanjem, budem shvatio da to jadno biće
pokorno, kao hipnotisano, izvršava Fernandova naređenja.
Danas, posle trideset godina, još pokušavam da
shvatim kakvi su odnosi postojali među njima. Pokušavam,
ali ne uspevam. Bili su kao dva suprotna a ipak
neshvatljivim i jakim sponama tesno povezana sveta.
Fernando je vladao Heorhinom, ali nisam spreman da
tvrdim da je nju za rođaka vezivao samo sveti strah.
Ponekad mi se čini da je Heorhina osećala izvesno
sažaljenje prema njemu. Sažaljenje prema čudovištu kakvo
je bio Fernando? Ponekad bi ona bežala od njega i njegovih
demonskih čini. Tada bih je viđao kako užasnuta plače u
skrovitom kutu kuće u Barakasu. Ali se sećam i kako je
umela da ga, materinski odlučno, brani kada bih ga
napadao. „Ti ne možeš da pojmiš koliko Fernando pati”,
prekorevala bi me. Kada danas smireno razmišljam o
njegovoj ličnosti i o mnogim njegovim postupcima, zaista
priznajem da Fernando nije bio hladno ravnodušan kao što
je to svojstveno rođenim zločincima. Već sam rekao da se
pre sticao utisak da se u njemu vodi suluda i očajnička
borba. Ipak, moram priznati da nisam toliko velikodušan
da sažaljevam stvorenja kakav je Fernando. Heorhina je,
međutim, imala tu plemenitost.
Zapitaćete me o kakvim patnjama je reč. O mnogim i
svakojakim: o fizičkim, duševnim, pa čak i duhovnim.
Fizičke i duševne patnje su bile uočljive. Patio je od
halucinacija, imao izluđujuće snove, iznenada gubio svest.
Viđao sam ga u trenucima kada bi, bez gubljenja svesti,
postajao takoreći odsutan, kada nije govorio, nije čuo niti
video nikoga pred sobom. „Proći će ga”, šaputala bi mi
tada Heorhina koja je grozničavo brinula o njemu. Pričala
mi je da joj je ponekad govorio: „Vidim te, znam da sam
ovde, pored tebe, ali znam i da setm negde drugde, daleko,
u nekoj mračnoj i zatvorenoj sobi. Traže me da mi iskopaju
oči i da me ubiju”. Iz najvatrenijih ushićenja zapadao bi u
potpunu utučenost i setu: tada bi, po Heorhininim rečima,
postajao najbespomoćnije i najslabije stvorenje na svetu, i
kao detence gnezdio bi se u krilu svoje rođake.
Naravno, nikada ga nisam video u tom krajnje
ponižavajućem stanju. Verujem da bi Fernando bio
spreman da me ubije da sam ga kojim slučajem takvog
video. Ali to mi je ispričala Heorhina, a ona nikada nije
lagala; mislim da se Fernando pred njom nikada nije
pretvarao, mada je bio majstor za pretvaranje.
Ja sam upoznao samo njegove rđave osobine. Smatrao
je da je iznad društva i zakona. „Zakon je izmišljen za
bedne slabiće” tvrdio je. Iz meni neshvatljivih razloga
strasno je voleo novac, ali verujem da u novcu nije, kao
običan svet, video puko bogatstvo. On je u novcu video
nešto magično i demonsko, a kada bi o njemu govorio,
voleo je da ga naziva „zlatom”. Možda je ta čudna sklonost
bila i uzrok njegove strasti za alhemijom i magijom. Ipak,
njegova izopačena narav najviše se ispoljavala kroz sve što
se, posredno ili neposredno, ticalo slepih. Lično sam se u to
uverio prvi put još u Kapetan Olmosu. Idući ulicom Mitre
prema njegovoj kući, najednom smo primetili kako nam u
susret dolazi slepi čovek koji je svirao bubanj u mesnoj
kapeli. Fernando se gotovo onesvestio, pridržao se za moju
ruku. Tada sam osetio kako drhti kao prut, kako mu se lice
koči i postaje mrtvački bledo. Trebalo mu je dosta vremena
da se povrati, bio je prinuđen da sedne na ivicu pločnika, a
zatim je dobio nastup besa i razdraženo se izvikao na mene
što sam ga pridržao da ne padne.
Tom halucinantnom razdoblju mog života došao je kraj
jednog zimskog dana 1925. godine. Ušavši u Heorhininu
sobu, zatekao sam je kako plače na krevetu. Priskočio sam,
pomilovao je po licu i upitao je zašto plače, ali ona je samo
ponavljala: „Bruno, želim da odeš i da više nikada ne
dodeš. Kumim te bogom!” Bio sam upoznao dve Heorhine:
jednu, milu i ženstvenu poput njene majke, i drugu,
potpuno očaranu Fernandovim demonskim Činima. Sada
je preda mnom bila razorena i bespomoćna, užasnuta i
slomljena Heorhina koja me je preklinjala da bežim i da
više ne dolazim. Zbog čega? Kakvu je užasnu istinu
pokušavala da sakrije od mene? Nikada mi nije kazala,
mada sam kasnije, s godinama i stečenim iskustvom, slutio
šta je to moglo da bude. Ispostavilo se da sam bio u pravu.
Ali, najtužnije u svemu nije bio Heorhinin strah, kao ni
okolnost da je Fernandov satanski duh uništio tako nežnu i
osećajnu dušu: najžalosnije je bilo to što je ona njega volela.
Glupavo sam navaljivao da mi pruži makar kakvo
objašnjenje. Ipak, na kraju sam uvideo da ne postoji ništa
što bih mogao ili trebalo da učinim u tom krajičku sveta
koji je izgleda krio neku kobnu tajnu.
Fernanda nisam video sve do 1930. godine.
Uvek je lako proricati prošlost, znao je zajedljivo da
kaže. Danas, posle skoro trideset godina, sitni događaji iz
onog vremena, naizgled slučajni i beznačajni, dobijaju svoje
dublje značenje. Kao što za onoga ko je upravo dočitao
dugačak roman (kada su sudbine konačno zapečaćene, kao
što ih smrt zapečaćuje u stvarnom životu), duboko a često i
tragično značenje dobijaju reči tako obične poput ovih:
„Aleksej Fjodorovič Karamazov beše treći sin Fjodora
Pavloviča Karamazova, zemljoposednika u našoj
guberniji”. Nikada se pre konačnog kraja ne zna da li je ono
što nam se nekog dana dogodi, ma koliko uobičajeno
izgledalo, istorija ili je slučajnost, da li je sve ili je ništa (ma
koliko bilo bolno). Posle nekoliko godina, tokom kojih sam
se držao podalje od njega, sitni događaji su me ponovo
naneli na Fernandov put, kao da je on bio neminovno
povezan s mojom sudbinom i kao da su uzaludni bili svi
moji pokušaji da ga izbegnem.
Razmišljam o onim davnim vremenima i u sećanje mi
naviru reči kao što su šah, Kapablanka i Aljehin, Al Džonson,
Pevajući na kiši, Sako i Vinceti, Sandino i Nikaragva. Čudne li i
setne mešavine! Uostalom, koji zbir reči o našoj mladosti
nije čudan i setan? Sve ono što se može nazreti iz ovih reči
dostići će vrhunac u onom teškom ali čarobnom razdoblju
kada će život naše zemlje i naš sopstveni život doživeti
korenite promene. Taj trenutak je bio upravo vezan za
Fernandovo prisustvo, kao da je on neki mračan simbol tog
razdoblja u mom životu, a istovremeno i najjači uzrolc
promena koje su se dogodile u meni. Te, 1930. godine, moj
život je zapao u jednu od onih kriza kada sve procenjujemo
i u sve počinjemo da sumnjamo: u smisao svog života, u
smisao svoje zemlje, u smisao ljudskog roda uopšte. Jer,
kada prosudujemo o sopstvenom životu, neizbežno
sudimo i o svekolikom čovečanstvu. Mada bi se moglo reći
da kada procenjujemo čitavo čovečanstvo, mi ispitujemo
najdublje slojeve sopstvene svesti.
Bile su to dramatične i burne godine.
Mislim, na primer, na Karlosa čije pravo ime nikada
nisam saznao. Još ga vidim, još me gane njegova slika:
vidim ga kako, nagnut nad onim jeftinim izdanjima knjiga
od trideset ili četrdeset sentavosa, uporno i teškom mukom
sriče slova, kako šakama upire u slepoočnice kao neki
mladić koji se upinje, traži, konačno nalazi i otvara kovčeg
za koji je čuo da sadrži ključ njcgovog nesrećnog života,
smisao njegovih patnji mladog radnika. Otadžbina! Čija
otadžbina? Na milione njih je došlo iz pećina Španije, iz
ubogih selendri Italije, iz Pirineja, parije iz svih krajeva
sveta, sabijeni u brodskim skladištimLa, imali su svoje
snove: tamo ih čeka sloboda, više neće biti tegleća marva.
Amerika! Mitska zemlja gde se novac zgrće na ulici.
Aumesto toga čeka ih dirinčenje, bedne zarade, radni dan
od dvanaest ili četrnaest sati. Za ogromnu većinu njih
ispostavilo se da Amerika znači bedu, suze, poniženje, bol,
setu i čežnju. Kao deca zavedena bajkama i odvedena u
ropstvo. A onda se oni, ili njihova deca, okreću dmgim
utopijama, zemljama budućnosti o kojima se govori u
strašnim knjigama koje su istovremeno pune saosećanja za
njihovu sudbinu, za njih jadnike, knjigama koje im govore
o zemlji i o slobodi, knjigama koje ih pozivaju na pobunu.
Zato je mnogo krvi teklo ulicama Buenos Ajresa, mnogo je
ljudi, žena pa čak i dece tih nesrećnika poginulo 1905., 1908.
i 1910. godine. Stogodišnjica Otadžbine! Čije otadžbine? –
pitao se Karlos bolno i zajedljivo. Otadžbina ne postoji. Zar
ne znam? Postoji svet gospodara i robova. „Hleba i
slobode!” uzvikivali su radnici sakupljeni sa svih strana. A
gospoda, zaplašena i besna, slala je policiju na tu svetinu.
Pa je tako proliveno još mnogo krvi, a zatim su učestali
novi štrajkovi i demonstracije, pa opet atentati i bombe. I
dok se gospodski sin školuje u nekom švajcarskom,
engleskom ili francuskom liceju, dotle sin bezimenog
radnika dirinči u hladnjači za pedeset sentavosa na dan,
navlači tuberkulozu u odeljenjima za duboko zamrzavanje i
konačno umire u agoniji po prljavim bolnicama za sirotinju.
Dok onaj prvi mladić čita Kitsa ili Bodlera, ovaj drugi,
sričući slova, odgoneta neki Malatestin ili Bakunjinov spis,
kao što čini Karlos u ovom trenutku. Mladić po imenu
Roberto Arlt42 na ulici stiče znanje o opštem smislu
oovekovog postojanja pod kapom nebeskom, A onda je
buknula Velika revolucija. Zlatno doba je na pomolu!
Ustajte prezreni na svetu! Apokalipsa Moćnih! Nova
pokolenja siromašnih mladića, nemirnih i nezadovoljnih
studenata čitaju Marksa i Lenjina, Gorkog i Kropotkina. A
jedan od njih bio je i taj Karlos koga sada ponovo vidim,
kao da je tu preda mnom, kao da nije prošlo trideset godina
kako uporno i žudno sriče one knjige. Danas mi izgleda kao
simbol onog kolapsa tridesetih godina kada je, padom
njenih hramova u Volstritu, religija Beskonačnog Napretka
počela da se bliži svome kraju. Padale su pod stečaj čuvene
banke, krahirale velike industrije, a milioni ljudi vršili
samoubistvo. Kriza u metropoli te nadmene neznabožačke
religije širila se kao silna plima i zahvatala najudaljenije
krajeve planete.
Beda i beznađe ovladali su vavilonskim gradom.
Svodnici, usamljeni pijačkaši, saloni sa ogledalima i
gadanjem u metu, pijanice i skitnice, nezaposleni, prosjaci,
kurve za dva pesosa. I naposletku, kao blistavi izaslanici
Kazne i Nade, ti momci i ljudi koji su se sastajali po
sobičcima da bi pripremili Društvenu Revoluciju.
Karlos, dabome.
On je bio jedna od karika koja me je ponovo dovela do
Fernanda, mada se potom udaljio od njega, kao što bi
svetac pobegao od satane. Možda ste ga i vi poznavali, jer
je bio povezan sa anarhističkom grupom u La Plati. Sada
mi se čini da vas je nekom prilikom pomenuo. Mislim da ga
je gorko iskustvo s Fernandom odvratilo od anarhizma i

42
Veliki argentinski pisac, tvorac romana Sedam ludaka, Arlt
se može smatrati nekom vrstom preteče egzistencijalističke
proze.. – Prim. prev
odvelo u komunistički pokret iako, kao što i sami možete
da pretpostavite, sama ta okolnost nije bila dovoljna da ga
preobrati, jer je njegov mentalitet ostao isti. Time se
objašnjava i činjenica da je – optužen za terorizam – bio
isključen iz komunističke partije. O njemu više nisam čuo
ništa sve do 1938. godine, do one zime 1938., kada su u
Pariz počeli krišom da pristižu ljudi i žene koji su uspeli da
pređu Pirineje posle poraza u Španiji. Paulina (sirota
Paulina) koju sam u nekoliko navrata skrivao u svojoj sobi
u Rue des Ecoles, ispričala mi je kako je Karlos poginuo. A
poginuo je u istom tenku u kome je poginuo i Ečebere,
takođe Argentinac. Šta, zar je postao trockista? Paulina nije
umela da mi odgovori: videla ga je samo jedanput. Bio je
smrknut i usamljen, ravnodušan i kao uvek nepristupačan.
Karlos je bio religiozna i poštena duša. Kako je onda
mogao da prihvati i shvati komuniste poput Kramera?
Kako je mogao da prihvati i shvati ljude uopšte?
Otelotvorenje, Istočni greh, Pad – kako je to čestito biće
moglo da prihvati ljudsku pokvarenost? Izuzetno je
zanimljivo, medutim, da nečovečna stvorenja vrše takav
uticaj na one koji su čestiti i čistog srca. I ja sam, eto, bio
odvučen u komunizam samo zahvaljujući Karlosu i
njegovoj čestitosti. Njegovo udaljavanje izazvalo je i moje,
možda zato što sam bio umišljeni žutokljunac koji se
nikako nije mirio sa surovom stvarnošću. Sumnjam da bih
danas sa istom strogošću sudio o borcima kao što je bio
Kramer, o njihovim borbama za prevlast, o njihovim
niskostima, dvoličnostima i podlostima. A koliko je onih
koji bi imali pravo da o tome sude? I gde bi se, bože dragi,
mogla pronaći ljudska stvorenja pošteđena te prljavštine
osim u carstvima – takoreći izvan ljudske sudbine –
mladalačkog doba, svetaštva ili ludila?
 Kao glasonoša kome nije poznat sadržaj pisma koje
nosi, taj nepoznati mladić me je opet naneo na Fernandov
put.
Kada sam se poslednjih dana januara 1930. godine,
posle raspusta provedenog u Kapetan Olmosu, vratio u
Buenos Ajres da bih se ponovo prijavio u onaj pansion u
ulici Kangaljo, iz navike i po inerciji sam se uputio ka
Akademiji. Zašto sam krenuo tamo? Da vidim Kasteljanosa,
Alonsa, da kibicujem beskrajne šahovske partije, da gledam
jedno te isto. Još nisam znao da je navika varljiva i da nas
mahinalni koraci ne vode uvek ka istoj stvarnosti. Još nisam
znao kako stvarnost ume da nas iznenadi i da bude
tragična.
Alonso je igrao šah s nekim novajlijom kojije ličio na
Emila Ludviga. Zvao se Maks Štajberg. Može zvučati
čudnovato da me neznanac, koga sam susreo naizgled
slučajno, vodi ka nekome ko je rođen u mom selu i čija je
porodica u bliskom srodstvu sa mojom. Ovde bi valjalo da
prihvatimo jednu od omiljenih Fernandovih maksima: „Ne
postoji slučajnost, postoji samo sudbina”. Čovek nalazi
samo ono za čime traga, a traga samo za onim što je
skriveno u najdubljem i najskrivenijem kutu njegovog srca.
U protivnom, kako da susret sa jednom te istom osobom ne
izazove istovetan utisak kod dva različita čoveka? Zašto
susret sa revolucionarom odvede jednoga u revoluciju a
drugoga ostavi ravnodušnim? Otuda ispada da čovek
naposletku sretne onoga koga je trebalo da sretne. Dakle,
slučajnost je svedena na najmanju meru. Zbog svega toga ti
susreti koji nam u životu izgledaju čudnovati, kao moj
ponovni susret sa Femandom, jesu isključivo rezultat
delovanja onih nepoznatih snaga koje nas približavaju kroz
ravnodušnu gomilu, kao što snažan magnet privlači opiljke
gvožđa. A to bi moralo da začudi opiljke kada bi imali ma
kakvu svest o svojim postupcima, pošto već nemaju
potpunu i sveobuhvatnu spoznaju stvarnosti. Zato se
krećemo kao mesečari, ali sigurno kao mesečari, u pravcu
onih stvorenja prema kojima nam je unapred suđeno da
idemo. Dao sam se u ovakva razmišljanja zato što sam
maločas naumio da vam kažem da je moj život, dok nisam
sreo Karlosa, bio kao i život mnogih gimnazijalaca: tipično
đački problemi i iluzije, đački nestašluci po učionicama ili u
pansionu, prve ljubavi, drskosti i sramežljivosti. Već pre
nego što sam počeo da pišem te reči, shvatio sam da to nije
sasvim tako, da ću pogrešno prikazati onaj deo svog života
koji je prethodio susretu i da će ta pogrešna predstava
uticati da moj ponovni susret sa Fernandom deluje
iznenađujuće. Iznenađenje biva manje i uglavnom nestaje
kada pogledamo pod kakvim okolnostima se desio taj
naizgled čudan događaj. I tako, na kraju, čini se da događaj
biva potisnut u svet čistog privida, kao plod kratkovidosti,
uspavanosti, brzopletosti i nepribranosti. U stvari, tih pet
godina sam živeo zaokupljen tom porodicom. Nikako
nisam uspevao da iz sećanja istisnem Ana Mariju ni
Heorhinu ni Fernanda: oni su pulsirali u najdubljem kutu
mog bića i često mi se javljali u snovima. Danas mislim da
sam, već prilikom onih naših viđenja 1925. godine, u
nekoliko navrata čuo od Fernanda da namerava da jednog
dana osnuje bandu pljačkaša i terorista. Danas verujem da
mi se ta zamisao, iako sam u ono vreme pomislio da je
nepromišljena, duboko urezala u podsvest. A možda je
moje početno približavanje anarhističkim kružocima bilo,
kao mnoga moja duhovna usmerenja, determinisano
Fernandovim idejama i opsesijama, iako toga nisam bio
svestan. Već sam objasnio da je taj čovek izrvršio dubok i
često štetan uticaj na mnoge mladiće i devojke, da su
njegove ideje, pa čak i manije, prihvatili mnogi ljudi koji su
tako postali mutna i jeftina karikatura tog demona. Na taj
način, shvatićete ono što sam vam objašnjavao, naime da
moj ponovni susret s njim ne treba da čudi s obzirom na to
da sam, mada nesvesno, među novim znancima odbacivao
one koji me nisu vodili ka Fernandu. A kada sam uvideo da
Maks i Karlos pripadaju anarhističkom kružoku, odmah
sam im se priključio. Pošto su ti kružoci, ovde kao i svuda u
svetu, u manjini i uvek međusobno povezani (makar bili,
kao u ovom slučaju, vezani nepodudarnošću ili
neslaganjem), bilo mi je suđeno da se sretnem s
Fernandom. Zapitaćete me zašto nisam, ukoliko je to krajnji
cilj, potražio Fernanda kod kuće u Barakasu. A ja ću vam
odgovoriti da ni u kom smislu nisam svesno težio da se
sretnem s Fernandom, nego je u pitanju bila jedna opsesija
koje nisam bio svestan. Naprotiv, razum i svest mi nikada
nisu odobravali a još manje savetovali da potražim tog
opakog čoveka koji je u meni mogao da izazove (i izazvao
je!) samo nespokojstvo i patnju.
Još nekoliko činilaca valja imati na umu. Već sam vam
kazao da sam rano ostao bez majke i da su me, na nesreću,
poslali da se školujem u velikom gradu, daleko od
roditeljskog doma. Bio sam stidljiv i izuzetno osećajan.
Kakav je mogao da mi izgleda svet ako ne kao haos zla,
nepravde i bola. Kako onda da se ne priklonim samoći i
onim dalekim svetovima mašte i romana? Izlišno je da vam
pričam kako sam obožavao Šilera i njegove Razbojnike,
Šatobrijana i njegove Američke junake, Geteovog Geca od
Berlihingena. Bio sam sklon ruskim piscima i već tada bih
većinu pročitao da sam bio radničko dete a ne buržujski
sin, da sam poticao iz siromašne porodice kao mnogi
mladići koje sam kasnije upoznao. Za te mladiće je Ruska
revolucija bila epohalan događaj, velika nada i mladi ljudi
su više čitali Gorkog nego Masilju ili Kanea. Eto jedne od
velikih protivrečnosti našeg obrazovanja, eto jedne od
činjenica koja je dugo kopala jaz između nas i naše
sopstvene otadžbine; da bismo upoznali jednu stvarnost,
mi smo se otuđili od druge. Uostalom, šta je naša otadžbina
osim niz otuđenja? Bilo kako bilo, tek ja vSam maturirao
1929. godine. Još se sećam onih nekoliko dana po
položenim ispitima kada je škola utonula u onu setnu
tišinu, tako osobenu i potpunu, u kojoj ostaju škole kada se
đaci raziđu za veliki raspust. Tada sam osetio potrebu da
poslednji put vidim mesto gde sam proveo pet godina koje
su prohujale u nepovrat. Otišao sam u vrt i seo na ivicu
jedne žardinjere. Sedeo sam tako neko vreme, utonuo u
misli. Zatim sam ustao i prišao drvetu na kome sam pre
nekoliko godina, dok sam još bio dete, urezao svoje
inicijale: B. B. 1924. O, kako sam se tada osetio usamljenim!
Kako sam bio bespomoćan i tužan! Dete sa sela, osećao sam
se tuđincem u tom čudovišnom gradu.
Posle nekoliko dana otputovao sam u Kapetan Olmos.
Tada sam poslednji put proveo raspust u svom selu. Otac
mi beše ostareo, ali je i dalje bio grub i krut. I on i moja
braća postali su mi nekako daleki; dušu su mi uzmutili
nejasni porivi, a želje su mi bile zbrkane i maglovite. Slutio
sam da se nešto približava, ali nisam znao šta, iako su me
moji snovi i obletanje oko kuće Vidalovih upozoravali. Tek,
taj raspust sam proveo gledajući svoje selo a ne videći ga.
Trebalo je da prođe mnogo godina, da doživim mnoge
udarce sudbine, da izgubim velike iluzije i da upoznam
mnoge ljude pa da se na neki način vratim svome ocu i
rodnom selu. Jer, put do najintimnijeg dela našeg bića znači
dugo putovanje kroz druge ljude i druge svetove. Tako sam
se vratio ocu. Ali, kao što obično biva, tada je več bilo
prekasno. Da sam onda znao da ga poslednji put vidim
krepkog, da sam slutio kako ću ga dvadeset pet godina
kasnije zateći pretvorenog u prljavu hrpu kostiju i iznutrica
u raspadanju, kako me tužno gleda iz dubine tih očiju koje
maltene više nisu pripadale ovom svetu, tada bih pokušao
da razumem tog grubog ali dobrog, snažnog ali naivnog,
naprasitog ali čestitog čoveka. Izgleda, uvek kasno
shvatimo svoje najbliže. A kada počnemo da stičemo
izvesnu umešnost življenja, već dođe vreme da mremo. Što
je najgore, već su pomrli oni na koje bismo najradije
primenili stečenu veštinu.
Kada sam se vratio u Buenos Ajres, još nisam imao
pojma šta da studiram. Želeo sam da studiram sve ili
možda ništa. Voleo sam da slikam, pisao sam pripovetke i
pesme. Ali, zar je to neko zanimanje? Da li bi čovek mogao
da ljudima ozbiljno kaže da želi da se posveti slikanju ili
pisanju? Zar to nije ono čime dokoni i neodgovorni ljudi
ubijaju vreme? Svi ostali upisivali su se na ozbiljne
fakultete, na primer medicinu ili građevinarstvo, gde su
izučavali kako se leči šarlah ili gradi most, tako da sam sebi
izgledao smešan. Iz neke vrste stida, dakle, upisao sam se
na pravni fakultet, mada sam u dubini duše verovao da
nikada neću moći da radim kao advokat.
No, udaljio sam se od onoga što vas zanima; nisam
sposoban da pričam o bićima koja su mi u životu najviše
značila a da ne pomenem svoja ondašnja osećanja. Jer, kako
bi oni mogli da budu toliko značajni za mene ako ne
upravo zbog mojih sopstvenih težnji i osećanja.
Dakle, vraćam se Maksu.
Dok su on i Alonso privodili kraju svoju partiju šaha,
pažljivo sam ga pogledao. Bio je jedan od onih mlakih i
lenjih Jevreja, sklon gojenju. Nos mu je bio orlovski i
mesnat, ali je njegovo lice, zajedno s visokim čelom, odisalo
blagom otmenošću. A zbog kontemplativnog i misaonog
spokojstva njegovo lice je više priličilo kakvom zrelom
čoveku koji je prošao sve i svašta. Bio je nemarno obučen,
nedostajala su mu dugmad, kravata mu je bila loše vezana.
Oblačio se zbrda-zdola tek da ne bi išao nag ulicom.
Kasnije sam primetio da nije imao smisla za praktično niti
je znao da raspolaže novcem: nekoliko dana posle primanja
mesečne plate koju bi spiskao za tili čas, bivao je prisiljen
da založi knjige, odeću i jedan prsten, poklon njegove
majke, koji je krajem svakog meseca završavao u
zalagaonici. Kada sam upoznao njegovu porodicu, uverio
sam se da mu je otac isto tako blag i šašav. Tako su njih
dvojica, kako sin tako i otac, bili primeri koji ruše onu
uvreženu predstavu o Jevrejima. Nisu imali smisla za
praktično, obojica su bili luckasti (na blag, miran način),
miroljubivi i dobri drugari, misaoni i lenji, nesebični i
krajnje nesposobni za zarađivanje novca, dakle lirske i
zabludele duše. Kasnije, kada sam počeo da navraćam kod
njega u pansion, video sam u kakvom neredu živi: spavao
je bilo kada i jeo bilo šta, mahom na krevetu. Na noćnom
stočiću uvek je imao ogromne sendviče sa sirom i salamom.
Tamo je držao i rešo. Na njemu je, ne mrdajući iz kreveta,
pripremao mate i pio ga u ogromnim količinama. U toj
prljavoj posteljini Maks je, polunag, proučavao slavne
partije i povlačio poteze na svojoj džepnoj šahovskoj
garnituri, pogledujući svaki čas u šahovske priručnike i
časopise.
Negde u to vreme upoznao sam Karlosa: kao da sam
prešao preko pokretnog mosta, koji je pretio da se sruši
svakog trena, dospeo sam na izuzetno tvrd kamenit teren,
na kontinent od bazalta s golemim vulkanima čiji krateri
samo što nisu buknuli. Vremenom sam uvideo kako neki
ijudi često služe samo kao privremeni mostovi da dva bića
dovedu u duboku i trajnu vezu, kao oni pontonski mostovi
koje vojska postavlja iznad provalije i uklanja odmah posle
prelaska^
Karlosa sam sreo jedne večeri kod Maksa. Čim sam
ušao, zaćutali su. Maks mi je predstavio Karlosa, ali sam
mu zapamtio samo ime. Mislim da mu je prezime bilo
italijansko. Karlos je bio vrlo mršav momak, buljavih očiju.
Na licu se zapažalo nešto surovo i grubo. Stekao sam utisak
da je povučen i zatvoren u sebe. Delovao je kao čovek koji
je mnogo propatio. Osim nesumnjivog siromaštva, postojali
su i drugi razlozi za njegovu teskobu i patnju. Kada sam
kasnije razmišljao o njemu (jer je meni postao veoma
zanimljiv svojim druženjem s Fernandom), učinilo mi se da
je on sušt duh, kao da mu je telo sagorela neka groznica;
kao da je njegovo izmučeno i sprženo telo bilo svedeno
samo na kost i kožu i na nešto malo, doduše čvrstih, mišića
koji su ga držali u stalnom pokretu. Ćutao bi, a onda bi mu
oči najednom zaplamtele vatrom srdžbe, dok bi mu se
usne, kao isklesane na ukočenom licu, stezale da sačuvaju
velike i mučne tajne.
U to vreme divio sam se odnosu između Maksa i
Karlosa: taj odnos je podsećao na sečenje putera oštrim
čeličnim nožem. Još nisam bio došao do onog stepena u
životu kada uviđamo da ništa ljudsko ne sme da nam bude
strano. Danas shvatam da je Maks imao ona svojstva
neophodna za to naizgled čudno prijateljstvo: veliku
dobrotu koja je trebalo da ublaži Karlosovu duševnu
napetost kao što voda utoljava žeđ čoveka koji je
prokrstario pustinjom. Imao je i onu mekoću podesnu da
spoji dva tako različita stvorenja kao što su Karlos i
Fernando a da ne dođe do suviše snažnih potresa, tako da
je služio kao neka vrsta amortizera između njih dvojice.
Uostalom, zar bi ijedna policija na svetu pomislila da neko
kao Maks održava veze sa anarhistima i razbojnicima?
Toliko što se tiče Karlosa. Jer što se Fernanda tiče,
posumnjao sam (što se kasnije ispostavilo kao tačno) da je u
pitanju neki prljav razlog: Maksova majka. Ne znam da li
sam vam već kazao da je bio sklon dvema vrstama žena:
veoma mladim devojkama i zrelim ženama. A kako je
umeo da se pretvara kao niko, podjednako je mogao da
zavede balavicu koja voli da šetucka ulicom držeći se za
ruke, kao i zrelu ženu s priličnim i uglavnom gorkim
poznavanjem muškaraca. Ukoliko čovek otkriva pravo lice
samo kada je sam, Fernandovo nepatvoreno lice bilo je
nemilosrdno i surovo, kao nožem isklesano. Međutim, kao
što trgovac, priteran nevoljom, ipak može (i mora) da pred
kupcem prikaže prijatan izraz lica, tako je i Fernando umeo
da na površini svog lica izvede najsavršeniju imitaciju
nežnosti, razumevanja, romantičnosti ili naivnosti, već
prema mušteriji. U tome mu je pomagalo njegovo potpuno
preziranje ljudskog roda, a naročito žena. Mislim da je u toj
zločestoj lakrdiji bio našao najpodesniji način ne samo da
zadovolji svoju pohotu nego i da prezire samog sebe.
Ismevao je svaku uprošćenu teoriju o ženama. Kako one
teorije po kojima je žena romantična i da je treba osvajati na
mesečini, tako i one teorije koje se zalažu za zlostavljanje
žena. Po njegovom mišljenju, neke žene zaslužuju buket
cveća, dok drugima priliči šamar, a postoje i one koje
zaslužuju obe stvari istovremeno, već prema okolnostima.
Ipak, na kraju bi ih zlostavljao bez razlike, ponekad tako
surovo da je, recimo, zevao na vrhuncu seksualnog čina.
Maksovoj majci je u to vreme bilo četrdeset godina.
Mada Jevrejka, ona je pripadala potpuno slovenskom tipu,
iako je bila crnka. Ne znam da li je bila lepotica, znam
jedino da je plenila kako svojim dubokim očima, iz kojih je
izbijala neka prigušena vatrena strast, tako i svojom
životnom pričom. Izlišno je dakle podsećati da na Maksu
nije bilo ništa nalik na majku; naprotiv, on je nasledio
fizička i duhovna svojstva svog oca.
Nađa je bila čarobna, ili je mene očarala njena životna
priča. Nađina mati je studirala medicinu u Petrogradu i
zajedno s Verom Figner bila je jedan od osnivača pokreta
Zemlja i Sloboda. Poput mnogih, napustila je studije i
posvetila se revolucionarnoj propagandi na selu. Kada je
carizam smerao da uništi pokret zbog niza atentata, uspela
je da pobegne. Pridružila se grupama u Cirihu, tamo je
upoznala mladog deportirca po imenu Isajev, udala se za
njega i rodila kćer Nađu. Nađino detinjstvo i mladost bili
su burni, selili su se iz jedne evropske zemlje u drugu, dok
se ponovo nisu obreli u Svajcarskoj. Tamo se Nađa udala za
jednog večitog studenta medicine po imenu Stajberg. Došli
su u Argentinu, ona je studirala medicinu, odlučno se
borila sa životnim nedaćama, vaspitavala i hranila
porodicu.
Malčice tatarskog lica, prave i kao gavranovo krilo crne
kose sa razdeljkom na sredini i punđom na zatiljku, Nađa
je podsećala na glumice iz ruskih filmova.
– Ali, kakva ste vi Jevrejka? – drznuo sam se da je
upitam jednog dana.
– Mi smo potomci pogroma – nasmešila se.
Ipak, godinama kasnije, kada sam bolje upoznao
Jevreje, iznenada bih primećivao kako Nađa sleže
ramenima ili pokreće ruku na način koji je tanano ali u
magnovenju ispravljao njenu slovensku masku. I tada bih
primećivao da su takvi znaci česti kod Jevreja kao što su
Štajbergovi: često slovenske ili tatarske crte lica, čaj i veliki
porodični samovari, obožavanje Puškina, Gogolja i
Dostojevskog (koje su čitali na ruskom), a onda bi
iznenada, kada se čovek već navikao na njih kao na
polutamu sobe, ispod očiglednih i znanih crta počeli da se
naslućuju znaci hiljadugodišnje rase, znaci koji nisu uvek
fizički i koji se inače ispoljavaju mišlju ili činom, a ponekad
opet neuhvatljivim prelivima u osmehu ili u glasu. Tako bi
se na izrazito slovenskom licu iznenada nazreo tužan
osmeh, kao da se ispod uspešne maske pomalja krhka
devojka koja strepi da ne bude prepadnuta. Nekada bi to
sleganje ramenima podrazumevalo hronično nepoverenje
prema svetu neznabožaca, izvesno bolno razočarenje i
nemo sećanje na tragične događaje. A te fizičke crte ili
duhovna obeležja suptilno su izranjale iz slovenskog lica,
kao najtananije i najnežnije linije kojima crtač obogaćuje
početnu skicu. One su dolazile do izražaja naročito kroz
onaj osobeni jevrejski način rasuđivanja koji, suprotno
uvreženom mišljenju, ima vrlo malo veze sa strogim
racionalizmom. Jer, dok se logika zasniva na tvrdnji da je A
jednako A, dotle će Jevrejin tu tvrdnju izraziti u upitnom
obliku. A zbog čega A ne bi bilo A? Pri tome će slegnuti
ramenima kao da odbacuje svaku odgovornost povodom
toga, jer se nikada ne zna šta može da dovede do nekog
progona. To sleganje ramenima, taj pokret ruku, to
nabiranje čela bojili su, preobraćali i iskrivljavali zakon
jednakosti pomoću zbrkanih osećanja, prikrivene ironije,
neodređenih i prećutnih komentara, što Jevrejina udaljava
od čistog racionalizma kao što se prustovska analiza
osećanja udaljava od psihološke rasprave.
Bilo kako bilo, zahvaljujući Nađi naučio sam da volim
taj veliki svet pijanaca i nihilista, šarlatana i tuberana,
birokrata i generala carske Rusije, da ga volim i da mu se
divim.
Maks je prvi put sreo Fernanda jedne subotnje večeri
1928. godine u anarhističkom kružoku Zora na Aveljanedi,
kada je Gonsales Paćeko držao predavanje na temu
„Anarhizam i nasilje”. O tom problemu se tada žustro
raspravljalo, a naročito zbog Di Đovanijevih terorističkih
napada i pljački. Ti skupovi su bili veoma opasni jer su
mnogi slušaoci dolazili naoružani, a i zato što je
anarhistički pokret bio podeljen na zavađene frakcije. Kada
neki revolucionarni pokret posmatraju spolja, ljudi
pogrešno misle da su svi članovi pokreta istog soja. Ta
greška u procenjivanju slična je grešci koju činimo kada
određene karakteristike pripisujemo onome što bismo
nazvali Englezom, svrstavajući pri tom naivno u isti odeljak
ljude toliko međusobno različite kao što su Lepi Bramel i
kakav liverpulski doker, ili kada tvrdimo da su svi Japanci
isti, jer ne poznajemo ili ne zapažamo njihove individualne
osobine.
Među anarhistima se moglo sresti beskonačno mnogo
različitih tipova. Bio je tu tolstojevski tip koji je odbijao da
jede meso, kao protivnik svake nasilne smrti, koji se često
bavio esperantom i teozofijom. Ali je bilo i pristaša nasilja,
čak i u najekstremnijem vidu, bilo zato što su smatrali da se
protiv države može boriti jedino silom, bilo zato što su, kao
u Podestaovom slučaju, davali oduška svojim sadističkim
nagonima. Među njima se susretao tip intelektualca ili
studenta, ljudi koji su, kao i Fernando, dospeli u pokret
pošto su pročitali Štirnera i Ničea. Takvi tipovi su bili
zagriženi individualisti i nedruštveni, a često su zabrazdili
dotle da su podržali fašizam. Bilo je zatim nepismenih
radnika koji su prišli anarhizmu tragajući za nekom slepom
nadom. Bilo je tu ozlojeđenih tipova koji su izlivali mržnju
prema gazdi i društvu, ali su često i sami postajali
nemilosrdne gazde kada bi stekli kakav imetak ili odlazili u
policajce. Bilo je čistih bića prepunih dobrote i plemenitosti,
koji su, međutim, uprkos dobroti i čistoti, bili spremni da
počine atentat ili ubistvo, kao na primer Simon Radovicki
koji je, vođen nekakvim osećanjem pravde, ubio čoveka
koji je smatran krivcem za smrt nevinih žena i dece, Tu se
još motao i tip lezilebovića kome je anarhizam služio kao
zgodan izgovor da se dobro provodi, da besplatno jede i
spava kod svojih drugova, a ponekad je znao da im
ponešto zdipi ili da im preotme ženu. A kada bi ga zbog
ispada domaćin snebivljivo prekoreo, taj tip je s prezirom
odvraćao: „Ah, druže, kakav ste vi anarhista!” Postojao je i
tip probisveta, ljubitelja života slobodnog kao u ptice,
„druženja” sa suncem i prirodom, koji bi s boščom o
ramenu krstario zemljom i propovedao, pomogao pri žetvi,
popravljao vodenicu ili plug, a noću je u nadničarskim
barakama učio nepismene da čitaju i pišu, ili im je
jednostavnim ali vatrenim rečima pričao o nastanku novog
društva u kome neće biti poniženja, patnji ni bede za
siromaha, ili im je čitao neku od knjiga iz svog zavežljaja:
Malatestine stranice italijanskim seljacima, ili pak štogod iz
Bakunjina: dotle bi njegovi sagovornici pili mate sedeći na
buretu kerozina ili čučeći, umorni od dnevnog posla, i
prisećali se nekog dalekog italijanskog ili poljskog sela,
prepuštali se delimično tom divnom snu, želeli da veruju u
njega, ali (pod utiskom grube svakodnevne stvarnosti)
verovali da taj san ne može da se obistini; tako su bili nalik
onima koji pod teretom nevolja ipak sanjare o konačnom
raju. A među njima se možda nađe i neki nadničar koji
misli da je bog sazdao polja i zvezdano nebo za sve ljude
bez razlike, neki kreolac koji čezne za davnim, ponosnim,
slobodnim životom na pampi neispresecanoj žičanim
ogradama, kao i tip stoičkog seljaka individualiste koji bi
naposletku prihvatao učenje tih dalekih apostola neobičnih
imena, i vatreno i zauvek prigrlio tu doktrinu nade.
A kada je one noći 1928. godine jedan obućar,
tolstojevac, uzviknuo da niko nema pravo da ubija
drugoga, a ponajmanje u ime anarhizma, kada je rekao da
je čak i životinjski život svetinja, pa se zbog toga on hrani
povrćem, njemu je odvratio neki nepoznat mladić od
sedamnaestak godina, visok i tamnoput, zelenih očiju,
ironičnog i osornog izraza na licu:
– Mogućno je da ćete jedući salatu poboljšati svoju
probavu, ali teško da ćete na taj način srušiti građansko
društvo.
Svi prisutni su pogledali nepoznatog mladića.
Onda je jedan drugi tolstojevac ustao u obućarevu
odbranu. Podsetio je na legendu po kojoj je Buda dozvolio
tigru da ga pojede ne bi li tako utolio glad. Međutim, jedan
od pristalica opravdanog nasilja upitao ga je šta bi uradio
Buda da je, umesto na njega, tigar nasrnuo na kakvog
bespomoćnog dečaka. Posle ove replike, diskusija je postala
burna, sarkastična, lirska, uvredljiva, luda, naivna i gruba,
već prema temperamentima, i tako još jednom dokazala da
i besklasno društvo bez socijalnih problema može da bude
isto tako žestoko i neskladno kao i ovo današnje. Ponovo se
javiše isti stari argumenti i ista podsećanja: zar nije
opravdano što je Radovicki ubio šefa policije krivog za
majski pokolj 1909. godine? Zar nisu vapila za osvetom
osmorica ubijenih i četrdesetorica ranjenih proletera? Da,
možda. Buržujska država, naoružana do zuba, neumoljivo
brani svoje privilegije, ne oprašta ni život ni slobodu. Za te
despote, koji jedino teže da sačuvaju svoje privilegije, ne
postoje ni pravda ni čast. Ali, šta je sa nevinim žrtvama koje
ponekad stradaju od anarhističkih bombi? Osim toga, može
li se nasiljem i osvetom stvoriti bolje društvo? Zar anarhisti
nisu istinski čuvari najboljih čovekovih vrednosti: pravde i
slobode, bratstva i poštovanja živog bića? Pa zar se može
dozvoliti da u ime tih uzvišenih načela obični blagajnici
banaka ili trgovinskih kuća, inače nedužni, stradaju i ginu
da bi se od njih oteo novac koji će, kao vrhunac svega, biti
upotrebljen u sumnjive svrhe? U tom trenutku debata je
prekinuta, nastao je metež, začule su se psovke, povici i
pucnjava. Taj metež je jedva smirio Gonsales Paćeko
pribegavši svom govorničkom daru i opominjući prisutne
da na ovaj način samo potvrđuju najgore optužbe
buržoazije na račun anarhista.
Maks mi je kazao da je tom prilikom upoznao
Fernanda. Njegov epigramski način izražavanja i izraz na
licu privukli su Maksovu pažnju. Izišli su zajedno s još
jednim momkom po imenu Podesta. Kasnije sam dobro
upoznao i njega. Bio je to prvi korak u osnivanju bande.
Nju je sigurno želeo da organizuje i predvodi taj Podesta,
ali na njenom čelu će se neizbežno naći Fernando. Osvaldo
R. Podesta mi je bio odvratan od prvog trenutka: iz njega je
izbijalo nešto sumnjivo i podmuklo. Pokreti su mu bili
mekani, gotovo ženskasti. Bio je donekle obrazovan jer je
dospeo do četvrtog razreda gimnazije pre nego što se
pridružio Di Đovanijevoj bandi. Imao je običaj da žmirka i
gleda ispod oka, što je delovalo vrlo neugodno. Vreme je
potvrdilo moj prvi utisak, naročito kada sam saznao za
njegovo putešestvije. Nakon što je Di Đovani streljan, vlasti
su prekim sudom stale da nasrću na pokret. Posle napada
Fernandove bande na blagajnika preduzeća Braseras,
Podesta je krijumčarskim brodom pobegao u Urugvaj a
zatim u Španiju. Tamo je učestvovao u oružanim akcijama
koje je organizovao sindikat da se obračuna s gazdama (tri
stotine ljudi je poginulo u tim godinama uoči građanskog
rata). Međutim, iz meni nepoznatih razloga posumnjalo se
da je Podesta policijski doušnik. Da bi dokazao svoju
lojalnost, ponudio se da ubije bilo koju ličnost koju
anarhisti izaberu. Oni su odredili da to bude glavom šef
barselonske policije. Podesta ga je ubio i tako izgleda
ponovo zadobio njihovo poverenje. Ali kada je izbio
građanski rat, sa svojom bandom je počinio takve strahote
da ga je Iberijski anarhistički savet osudio na smrt. Znajući
za tu presudu, Podesta je sa još dva prijatelja pokušao da iz
luke Taragona pobegne motornim čamcem noseći silne
dragocenosti. Ali, svi su pali pokošeni mitraljeskom
vatrom.
Može se razumeti da neko poput Fernanda ima u svojoj
bandi biće kao što je bio Podesta. Začuduje, međutim, da je
mladić poput Karlosa mogao da sudeluje u takvoj družini.
To se može objasniti jedino njegovom čestitošću. Osim
toga, ne zaboravimo da je Fernando imao neograničenu
moć ubeđivanja. Nije mu bilo teško da Karlosa ubedi da je
to jedino sredstvo u borbi protiv građanskog društva.
Karlos se udaljio od njih kada je, s gnušanjem, uvideo da
novac od njihovih pljački ne odlazi u fondove sindikata niti
ide kao pomoć porodicama i siročadima uhapšenih ili
deportovanih drugova. Napustio ih je kada je saznao da
Gati nije dobio sredstva koja je Fernando bio obećao da će
mu pribaviti da bi pobegao iz zatvora u Montevideu i kada
je, pošto bekstvo nije smelo da se odlaže, novac u tu svrhu
morao na brzinu da se nađe na drugoj strani. Karlos je
mnogo cenio Gatija (lično sam se u to uverio) i ovo saznanje
je učinilo da se čaša prelije. Možda se i vi sećate čuvenog
bekstva iz zatvora u Montevideu, kada su četrnaestorica
zatvorenika pobegli tunelom dugim više od trideset
metara. Taj tunel je iskopan pod Gatijevim nadzorom
(nadimak mu je bio „inženjer”), a polazio je od jedne
tobožnje ugljare koju su podigli nasuprot zatvoru. Gati je
radio naučno, koristio kompas, mape, malu električnu
bušilicu i vagonet koji se kretao šinama pomoću užadi da bi
se izbegla buka. Zemlja. je sakupljana u džakove (koji su
bajagi bili napunjeni ugljem) a zatim odvožena kamionima.
Ove složene i dugotrajne operacije zahtevale su mnogo
novca, koji je uglavnom priticao od pljački. Ali, kao što i
sami možete da zakijučite, a i kao što je Fernando umeo
podrugljivo da kaže, sve je na kraju krajeva ispadalo kao
nekakvo samoproždiranje: pljačkalo se da bi se iz zatvora
izvukli anarhisti koji su hapšeni zbog pljački.
Anarhisti su imali dva velika izvora prihoda:
organizovane pljačke i krivotvorenje novca. A oba su imala
filozofsko opravdanje. Jer, pošto je, po nekima od njihovih
teoretičara, svojina jednako krađa, pljačkom se vraćalo
nešto što je neki pojedinac ilegalno prisvojio. A štampanje
falsifikovanih novčanica nije značilo samo novac za bežanje
iz zatvora i štrajkove nego i – naročito kada bi dobijalo
široke razmere – pokušaj da se ošteti državna blagajna i
upropasti država. Ugleđajući se na istorijski primer
Engleske kada je svojim čuvenim lažnim doznakama, koje
je slala ribarskim brodovima, pokušala da sabotira
revolucionarnu vladu u Francuskoj, anarhisti su često
preduzimali akcije falsifikovanja velikih razmera. Taj
ilegalni rad ih je privlačio. S druge strane, nije im padao
teško, s obzirom na to da su mnogi od članova imali dara
za grafičku umetnost Di Đovani je bio otvorio štampariju u
kojoj su se izrađivale novčanice od deset pesosa. U toj
štampariji je radio jedan slovoslagač po imenu Selestino
Iglesijas, Spanac, čovek plemenit i čistog srca. Njega je
Fernando upoznao u to vreme, a kasnije ga je, nekoliko
godina pre smrti, potražio da mu nešto falsifikuje: tada
Iglesijas još nije izgubio vid.
Ali vratimo se našem ponovnom susretu.
Bilo je to januara 1930. godine. Maks i ja smo išli u
bioskop i gledali Veleizdaju, a zatim svratili u restoran,
neprekidno raspravljajući o Emilu Janingsu, o prednostima
i nedostacima zvučnog filma (Maks se, poput Rene Klera i
Čaplina, užasavao budućnosti zvučnog filma). Kada smo
stigli, ugledali smo Fernanda. Čekao je Maksa pored stočića
za kojim je Maks obično igrao šah. Gdmah sam ga
prepoznao, iako je već bio sazreo: crte lica su mu postale
izraženije, ali se nisu promenile, jer je pripadao onom tipu
ljudi koji još od malena imaju izrazite crte lica koje se sa
godinama ne menjaju nego se samo naglašavaju. Te crte su
bile tako izražajne i nezaboravne da bih ga prepoznao
usred najveće gungule.
Ne znam da li me stvarno nije prepoznao ili se samo
pretvarao da me ne prepoznaje. Pružio sam mu ruku.
– Ah, Bruno, to si ti – rekao je i pružio mi ruku.
Izdvojili su se u stranu i Fernando je nešto tiho govorio
Maksu. Ja sam gledao i nisam uspevao da dođem sebi od
čuđenja. Jer, iako sam kasnije pronašao čitav niz objašnjenja
zašto smo se ponovo sreli, u tom trenutku njegova pojava
mi se učinila nekom vrstom čuda. Čuda izazvanog crnom
magijom.
 Kada je krenuo, Fernando se lagano okrenuo prema
meni i mahnuo mi rukom u znak pozdrava. Upitao sam
Maksa da li me je pominjao, da li mu je rekao odakle se
poznajemo.
– Nije, ništa mi nije kazao – odgovorio je Maks.
Naravno, njemu se naš susret nije učinio čudnim: pa
toliko se sveta međusobno poznaje u velikom gradu.
Tako sam ponovo dospeo u Fernandovu orbitu, i mada
sam ga viđao toliko retko da te susrete na prste mogu da
izbrojim, njegove rečenice, njegove teorije i njegovo
ironiziranje imali su ogroman značaj u tom kriznom
razdoblju moga života. U stvari, nikada nisam
saučestvovao u aktivnostima njegove bande, ali sam žudno,
poizdalje, preko Maksa ili Karlosa, pratio znakove
njegovog burnog života. Kako je i na koji način jedan takav
mladić kao Maks mogao da pripada toj organizaciji, za
mene je do dana današnjeg ostalo tajna. Mislim da je
njegova uloga u njoj bila sporedna ili je služio nešto kao
čovek za vezu, jer ni po temperamentu ni po svojim
idejama nije bio pogodan za akciju, a najmanje za akciju te
vrste. I dan-danas se pitam za razloge koji su Maksa naveli
da im se pridruži. Da li je posredi bila znatiželja? Možda
izvesni atavizam ili uticaj, pa makar i dalek, njegove
porodične istorije? Još i danas se ponekad nasmejem kada
se setim kako je Maks odudarao od tog društva. Umeo je
tako dobro da se prilagodi da bi našao čak i razlog da se
sprijatelji sa samim šefom buenosajreske policije, s kim bi,
da mu se ukazala prilika, bez sumnje odigrao dobru partiju
šaha. Videti njega sa tim svetom bilo je toliko neverovatno
kao što bi bilo neverovatno videti nekog da mirno čita
novine u fotelji u nekom predelu pogođenom
zemljotresom. Okružen gangsterima i teroristima koji su
pričali o falsifikovanju novca, postavljanju eksploziva i
kopanju tunela, Maks bi mi pričao o Honegerovom Kralju
Davidu sa kojim je ovaj gostovao u pozorištu Kolonu; ili o
Tairovu, kojeg je gledao u pozorištu Odeon, ili bi mi
nadugačko analizirao najbolju partiju Kazablanke i
Aljehina. Ili bi iznenada ispćljavao svoj smisao za humor,
što je odudaralo od svega toga kao čovek koji bi pio porto
na nekakvom skupu strasnih ljubitelja džina.
Počev od drugog septembra, dogadaji su se nizali
vrtoglavom brzinom: studentske demonstracije, pucnjava,
potom pogibija studenta Agilara, štrajkovi i konačno
revolucija od šestog septembra, pad predsednika Irigojena.
A time je (sada znamo) došao i kraj jednom istorijskom
razdoblju zemlje. Više nikada nećemo biti ono što smo
nekada bili.
Dolaskom na vlast vojne hunte i proglašenjem
opsadnog stanja, ceo pokret pretrpeo je strašan udarac:
provaljivana su mesta gde su se skupljali radnici i studenti,
strani radnici su bivali deportovani, pripadnici
revolucionarnog pokreta mučeni a sam pokret desetkovan.
U svoj toj gužvi izgubio sam Karlosa iz vidokruga, ali
sam slutio da se bavi nečim vrlo opasnim. A kada sam 1.
decembra u novinama pročitao vest o napadu na blagajnika
Braserasa, u ulici Katamarka, istog časa sam se setio onog
dugog i sumnjivog cunjanja tim krajem, otprilike dva
meseca pre te pljačke, na koje me je Karlos pozvao pod
izgovorom da bi želeo da pronađe neki zgodan lokal za
ilegalnu štampariju. Nisam sumnjao da je taj napad izvela
Fernandova banda, što se kasnije i potvrdilo. Ta je pljačka
bila i poslednja u kojoj je Karlos sudelovao, jer se negde u
to vreme konačno uverio da ono čemu je Fernando stremio
nije imalo ničeg zajedničkog sa Karlosovim stremljenjima. I
mada je Fernando preuzeo na sebe da ciničnim ali
rušilačkim argumentima minira njegove simpatije prema
komunizmu, Karlos je pristupio jednoj ćeliji komunističke
partije, na Aveljanedi. Ja sam u nekoliko navrata čuo
Fernanda kako iznosi te svoje ironične argumente koje je
Karlos slušao oborenog pogleda i stegnutih vilica. Već u to
vreme Karlosa su počeli da vrbuju mladi komunisti i on je
počeo da nalazi prednosti u tom drugom pokretu: izgledalo
je da se oni bore za nešto postojano i određeno, dokazivali
su da je pojedinačni terorizam štetan a u najmanju ruku
nekoristan, s ozbiljno zasnovanim argumentima kritikovali
su pokret koji je dozvolio nastanak takve bande kao što je
Di Đovanijeva i, konačno, iznosili dokaze da jedino
efikasno oružje u borbi protiv organizovane snage
građanske države jeste organizovana snaga proletarijata.
Ali Fernando nije, kao drugi anarhisti, kritikovao
komunistički pokret zato što ovaj zagovara stvaranje jedne
nove države, možda surovije od prethodne, uspostavljanje
diktature koja bi ukinula lične slobode u korist buduće
zajednice: ne, on je komunističkom pokretu prebacivao
polovičnost i njegovu težnju da suštinske čovekove
probleme reši putem crne metalurgije, hidroelektrana,
obuće i dobre hrane.
Mene nije toliko užasavalo Fernandovo nastojanje da
sofističkim argumentima ubije veru koja se u Karlosu bila
začela: najgore od svega bilo je što Fernando nije ama baš
nimalo mario ni za komunizam ni za anarhizam nego je
svoje dijalektičke strele odapinjao s jedinim ciljem da uništi
tako bespomoćno stvorenje kakvo je bio Karlos.
Ali, kao što rekoh, to je bilo pre pljačke Braserasa. Posle
toga, Karlosa nisam video sve do 1934. A što se tiče
Fernanda, njega sam video tek posle dvadeset godina.
Moj ponovni susret sa Fernandom, kriza kroz koju sam
prolazio i osećanje usamljenosti, veće nego u poslednjim
godinama moga gimnazijskog školovanja, pojačali su moju
čežnju da se vratim „Vidalovima” u toj meri da je to bilo
skoro nepodnošljivo.
 Oduvek sam bio kontemplativan tip, a onda me
odjednom zahvatila bujica, kao što nabujala planinska reka
ponese sobom niz stvari koje su do tog časa spokojno
posmatrale svet. Možda mi se baš zato danas, kada su
prošle godine, čitav taj period priviđa kao privlačan san,
kao svet iz romana.
Pošto su se stvari iskomplikovale stupanjem policije na
scenu, a i zbog mog poznanstva sa Karlosom, nakon što je
policija provalila pansion u kome sam dotle živeo, bio sam
prinuden da se sklonim u pansion u kome je živeo Ortega,
student mašinstva koji je u to vreme pokušao da me približi
komunizmu. Stanovao je u jednom pansionu blizu trga
Konstitusion, u ulici Brasil, u pansionu nekakve udovice,
Španjolke, koja ga je obožavala. Stoga nije bilo teško da se
tu za mene nađe privremeno rešenje. Preturio je po starim
stvarima u nekom sobičku koji je gledao na ulicu Lima i
našao jedan dušek koji mi je poslužio kao ležaj.
Te sam noći nemirno spavao. Kad sam se probudio
pred zoru, gotovo da me je uhvatio strah; nisam se odmah
setio događaja od prethodnog dana i dok se nisam potpuno
razbudio, iznenađeno sam gledao tu zamršenu stvarnost
koja me je okruživala. Međutim, mi se ne razbudimo
odjednom, nego je buđenje složen i postepen proces tokom
kojeg mi malo-pomalo razaznajemo svet koji nas okružuje
kao neko ko se vraća sa kakvog dugog putovanja dalekim i
nejasnim kontinentima, za čijeg smo mračnog vekovnog
trajanja izgubili sećanje na prethodni život, i pamtimo samo
njegove nepovezane delove. A posle jednog nemerljivog
vremenskog razmaka, svetlost dana počinje blago da
osvetljava izlaze iz tih teskobnih lavirinata i tada željno
pohrlimo u susret svakodnevnom svetu. Isplivavamo na
rubove sna kao iscrpljeni brodolomnici kada im pođe za
rukom da se dokopaju obale posle dugotrajne borbe s
olujnim morem. A kada isplivamo, postepeno se
primirujući, ali još u polusvesnom stanju, sa zahvalnošću
počinjemo da razaznajemo neka od svojstava
svakodnevnog sveta, taj spokojan i lagodan svet civilizacije.
Antoan de Sent-Egziperi pripoveda kako su on i njegov
mehaničar, izgubljeni jednom prilikom negde nad
Atlantskim okeanom, kada se u njima bila već skoro
ugasila i poslednja nada da će se dokopati kopna, nakon
mučne borbe protiv stihije, ugledali nekakvo slabašno
svetlašce na afričkoj obali i s poslednjom litrom goriva
konačno uspeli da se dočepaju željene obale; i kako je tada
ona bela kafa koju su popili u nekakvoj kolibi za njih bila
skroman, ali presudan znak dodira sa čitavim životom,
mali ali predivan ponovni susret sa životom. Isto tako,
kada izranjamo iz sveta sna, bilo kakav stočić, par
dotrajalih cipela, neka obična, ali poznata nam lampa,
postaju dirljiva svetlost obale kojoj žudimo a koja se zove
bezbednost. Otuda i naša muka kada se ispostavi da ti
delovi stvarnosti koju počinjemo da razaznajemo nisu oni
koje smo očekivali: onaj poznati stočić, onaj par dotrajalih
cipela, ona poznata nam lampa. Isto to nam se događa kada
se iznenada probudimo u kakvoj nepoznatoj sobi, u hladnoj
i ogoljenoj sobi nekog nepoznatog hotela, ili u sobi u kojoj
smo sticajem okolnosti zaspali prethodne noći.
Postepeno sam shvatao da to nije moja soba a time se i
prisećao prethodnog dana, provala i policije. Sada, na
dnevnoj svetlosti, čitav tsij protekli dan činio mi se kao
nešto potpuno besmisleno i tuđe mom duhu. Još jednom
sam primetio kako događaji svojom iracionalnom
silovitošću sustižu i najneprikladnija stvorenja. Ja., koji sam,
kako mislim, bio rođen za kontemplaciju i pasivno
razmišljanje, usled niza okolnosti obreo sam se u žiži
meteža i veoma opasnih događaja.
Ustao sam, otvorio prozor i pogledao dole na
ravnodušni grad.
 Osećao sam se usamljen i zbunjen. Život mi je izgledao
komplikovan i neprijateljski.
Ortega se pojavio i svojim uobičajenim zdravim
optimizmom zbijao šale na račun anarhista. Pre nego što je
otišao na fakultet, ostavio mi je jedno Lenjinovo delo
preporučivši mi da ga pročitam, jer je u njemu Lenjin davao
konačnu osudu terorizma. S obzirom na to da sam ja, pod
Nadinim uticajem, pročitao memoare Vere Figner, koja je
bila živa zakopana u carskim zatvorima zbog anarhlstičkih
atentata, nisam mogao sa simpatijama da čitam tu
nemilosrdnu i ironičnu analizu. „Malograđansko očajanje.”
Kako su groteskno izgledali ti romantičari pod
neumoljivom svetlošću inarksističke teorije! S godinama
sam sve više uviđao da je stvarnost bliža Lenjinu nego Veri
Figner, ali je moje srce uvek ostalo verno onim naivnim i
pomalo luckastim junacima.
Činilo se kao da je za mene vreme iznenada stalo.
Ortega mi je savetovao da nekoliko dana ne izlazim iz
pansiona, dok ne vidimo kako će se događaji dalje razvijati.
Ali nakon tri dana, više nisam mogao da izdržim i počeo
sam da izlazim, jer sam smatrao da policija ne bi mogla da
prepozna mladića koji nema svoj dosije u policiji.
U podne sam ušao u jedan od ekspres-restorana na trgu
Konstitusion i tamo ručao. Čudilo me je što sam na ulicama
i restoranima sretao toliko bezbrižnog sveta, ljude
neopterećene problemima. U svom sam sobičku čitao
revolucionarna dela i činilo mi se da bi svet svakoga časa
mogao da bukne; zatim bih, izišavši na ulicu, video da sve
teče mirnim tokom: činovnici su išli na posao, trgovci
prodavali svoju robu, a mogao sam da vidim i dokone ljude
kako sede na klupama po trgovima, gledajući kako prolaze
sati, jednolični i dosadni. Još jednom, i to ne poslednji put,
osetio sam se strancem u ovom svetu, kao da sam se
iznenada probudio i kao da mi nisu poznati njegovi zakoni
i njegov smisao. Tumarao sam ulicama Buenos Ajresa,
zagledao u ljude, posedeo na nekoj klupi na trgu
Konstitusion i razmišljao. Zatim sam se vraćao u svoj
sobičak i osećao se još usamljenijim no ranije. Jedino kad
bih zaronio u knjige, činilo bi mi se da ponovo pronalazim
stvarnost, kao da je, naprotiv, život koji se odvijao napolju
nekakav veliki san hipnotizovanih ljudi.
Trebalo je da prođe mnogo godina pa da shvatim da je
na tim ulicama, na tim trgovima, pa čak i u onim
trgovinama i kancelarijama Buenos Ajresa bilo na hiljade
ljudi koji su mislili ili osećali otprilike isto što i ja tada: ljudi
koji su osećali teskobu i usamljenost, razmišljali o smislu i
besmislu života, ljudi kojima se činilo da posmatraju
nekakav uspavan svet oko sebe, svet stvorenja
hipnotizovanih ili pretvorenih u robote.
I eto, u tom usamljenom skrovištu bavio sam se
pisanjem pripovedaka. Sada shvatam da sam pisao uvek
kada bih se osećao nesrećan, usamljen ili neprilagoden
svetu u kome mi je bilo suđeno da se rodim. Pomišljam nije
li možda uvek tako, ne proističe li bez razlike ta današnja
raspeta i rastrzana umetnost iz našeg neuklapanja, naše
teskobe i našeg nezadovoljstva: nije li ona pokušaj mirenja
sa svetom tih krhkih, nespokojnih i grozničavih stvorenja
kakva su ljudska bića. Jer životinje ne osećaju potrebu za
umetnošću: zadovoljavaju se življenjem pošto se njihov
život odvija mirno u skladu sa njihovim naslednim
potrebama. Ptici je potrebno nekoliko zrnaca ili crva, drvo
na kome će sviti gnezdo, velika prostranstva za let; od
rođenja do smrti njen život se odvija srećnim ritmom kojeg
ne razdiru metafizičko beznađe ni ludilo. A čovek je, kada
se uspravio i stao na dve zadnje noge i kada je od prvog
zašiljenog kamena napravio sekiru, postavio temelje svoje
veličine, ali je isto tako stvorio izvore svoje teskobe; jer on
će svojim rukama i oruđima stvorenim tim rukama podići
to tako moćno i čudesno zdanje zvano kultura i time
izazvati u sebi veliko razdiranje, pošto tako prestaje da
bude obična životinja ali ne postaje bog, ono za čim mu
duša teži. Postaće ono podvojeno i nesrećno stvorenje koje
se kreće i živi između zemlje životinja i neba bogova,
stvorenje koje je izgubilo zemaljski raj svoje bezazlenosti a
nije osvojilo nebeski raj svoga iskupljenja. To stvorenje
žalosno i u duši bolesno koje će se, prvi put, zapitati o
smislu svoga života. I tako će ruke, zatim i ona sekira, ona
vatra, a kasnije i nauka i tehnika, svakim danom stvarati
sve veći ponor koji ga odvaja od njegove prvobitne vrste i
njegove zoološke sreće. Grad će napokon biti poslednja
etapa njegove sumanute trke, vrhunski izraz njegovog
ponosa i najviši oblik njegovog otuđenja. A tada će
nezadovoljna stvorenja, pomalo slepa i pomalo luda,
pipajući u mraku pokušati da misterijom i krvlju povrate
izgubljeni sklad, tako što će slikanjem ili pisanjem
predstavljati nekakvu stvarnost drukćiju od one bedne koja
ih okružuje, nekakvu stvarnost koja se ćesto ukazuje
fantastičnom i sumanutom, ali koja, i to je zanimljivo, u
krajnjem slučaju, izgleda dublja i istinskija od one
svakodnevne. Tako ta krhka stvorenja, koja pomalo sanjare
u ime svih nas, uspevaju da se uzdignu iznad svoje lične
nesreće i postaju tumači pa čak i spasioci (napaćeni
spasioci) kolektivne sudbine.
Moja je nesreća, međutim, bila uvek dvostruka, jer su
me moja slabost, moj misaoni duh, moja neodlučnost i
bezvoljnost uvek sprečavali da stvorim taj novi poredak, taj
novi kosmos kakav je umetničko delo; dešavalo bi se da
uvek padnem sa skela tog zdanja za kojim sam žudeo i koje
bi me spaslo. A kada bih pao, izmučen i dvostruko ojađen,
okretao bih se običnim ljudskim stvorenjima.
Tako je bilo i tada: sve što sam ja gradio, svodilo se na
nekakve nespretne i neuspele pokušaje i, uvek iznova,
posle svakog poraza, što se dešavalo uvek kada bih se
osećao usamljenim i smetenim, sred svoje samoće mogao
sam da čujem, negde u dnu svoje duše, pomešan s nejasnim
glasom avetinjske majke koju jedva da sam pamtio, tihi
žubor glasa koji je pripadao Ana Mariji, jedinoj majci od
krvi i mesa koju sam upoznao. Ličilo je na odjeke zvonjave
one potonule katedrale iz legende, čija bi zvona pokrenula
nevreme i vetar. I kao i uvek kada bi mi život postajao
sumoran, ta bi se daleka zvonjava čula jače, kao nekakav
zov, kao da kazuje: „ne zaboravi da sam ja uvek ovde, da
uvek možeš da dođeš do mene”. A onda je odjednom,
negde tih dana, taj zov postao neodoljiv. Tada sam skočio
sa kreveta, u kome sam provodio duge sate beskorisnog
razmišljanja, i pojurio s iznenadnom i grozničavom
pomišlju da je trebalo da to učinim mnogo ranije, mnogo
ranije, i tako povratim ono što je ostalo od onog detinjstva,
od one reke, od onih davnih popodneva provedenih na
posedu, ono što je ostalo od Ana Marije. Od Ana Marije.
Prevario sam se, jer nas naše želje ne odvedu uvek do
istine. Ponovni sušret sa Heorhinom pre je bilo
razmimoilaženje i početak jedne nove nesreće koja na
izvestan način traje i danas i koja će izvesno potrajati dok
ne umreni. Ali nije to ono što vas zanima.
Jeste, videli smo se nekoliko puta, prošetali ulicama,
ona je bila dobra prema meni. Ali, ko kaže da samo zli ljudi
mogu da nam nanesu bol?
Ne samo da je malo govorila nego bi i ono malo škrtih
reči izgovarala kao da neprestano živi u strahu. Šta se tada
dešavalo sa Heorhinom i kakve je patnje preživljavala,
nisam saznao iz njenib usta. To su mi rekle njene slike. Da li
sam vam pomenuo da je ona slikala još kao devojčica?
Daleko od toga da su njene slike otvoreno pričale o njoj, to
ne; na njima čak i nije bilo nikakvih ljudskih figura, a
najmanje nekakve priče. Slikala je mrtvu prirodu: nekakvu
stolicu pokraj prozora, nekakvu vazu. Ali, gle čuda: čovek
izgovori reči „stolica”, „prozor” ili „sat”, koje označavaju
obične predmete u ovom hladnom i ravnodušnom svetu, a
ipak njima saopštavamo nešto zagonetno i neodređeno,
nešto što je kao nekakav ključ, kao nekakva patetična
poruka koja dolazi iz dubine našeg bića. Kažemo „stolica”
ali ne želimo da kažemo „stolica”, a ipak nas razumeju. Ili
nas barem razumeju oni kojima je potajno namenjena
šifrovana poruka, a koja je neokrznuta prošla mimo
ravnodušnog i neprijateljskog mnoštva ljudi. Otuda taj par
klompi, i ta sveća, i ta stolica ne govore o tim klompama, ni
o toj bledunjavoj sveći, ni o toj pletenoj stolici, nego o Van
Gogu, o Vinsentu (naročito o Vinsentu): o njegovom
nemiru, njegovog teskobi, o njegovoj usamljenosti; pre bi se
moglo reći da su nekakav njegov autoportret, opis njegovih
najdubljih i najbolnijih teskoba. Pri tom se poslužio onim
spoljnim i ravnodušnim predmetima, predmetima tog
grubog i hladnog sveta koji je van nas, koji je možda
postojao i pre nas i koji će verovatno, ravnodušan i leden,
postojati i onda kada već budemo mrtvi, kao da ti predmeti
nisu drugo do drhtavi, privremeni mostovi (kao što su reči
za pesnika) preko ponora koji se uvek otvara između
jedinke i univerzuma; kao da su nekakvi simboli onog
dubokog i skrivenog što ovaj odražava; ravnodušni,
objektivni i sivi za one koji nisu u stanju da razumeju ključ.
ali topli, treperavi i puni potajne namene za one koji za
njega znaju. Jer zapravo ti naslikani predmeti ne pripadaju
tom ravnodušnom svetu nego su predmeti koje je stvorilo
to usamljeno i očajno stvorenje koje žudi za spajanjem i što
čini s predmetima isto ono što i duša sa telom: prožima ga
svojim željama i osećanjima, ispoljavajući se putem bora na
telu, sjaja očiju, osmeha i izraza usana; kao duša koja
očajnički nastoji da se projavi kroz tuđe, ponekad surovo
strano, telo nekakvog histerika ili hladnog profesionalnog
medijuma.
Tako sam i ja uspeo da saznam ponešto od onog što se
dešavalo u najskrovitijem delu Heorhinine duše, u onom
delu njene duše za kojim sam najviše žudeo.
Ali zašto, mili bože? Zašto?
 IV

Danima je lutao oko kuće nadajući se da će povući

euvare koje su naokolo postavili. Iz daleka je posmatrao
ono što je ostalo od sobe u kojoj je osetio ushićenje i
beznađe: kostur počađaveo od vatre kome su zavojite
stepenice dirljivo pokušavale da se približe. A kada bi
padala noć, na zidovima jedva osvetljenim uličnom
svetiljkom sa ugla, zjapile bi rupe od vrata i prozora kao
duplje ugljenisane lobanje.
Šta je tražio? Zašto je želeo da uđe? Ne bi umeo da
odgovori. Ipak, strpljivo je čekao da uklone tu nepotrebnu
stražu; onda je iste večeri preskočio ogradu i ušao. Uz
pomoć baterijske lampe prošao je isti onaj put koji je, jedne
letnje noći, pre hiljadu godina, prošao prvi put s njom.
Obišao je kućerinu i krenuo ka vidikovcu. Od onog trema,
od one dve sobe ispod vidikovca i one ostave ostali su
samo goli i čađavi zidovi.
Noć je bila hladna i oblačna, a pred zoru je vladala
gluva tišina. Negde u daljini odjeknula je brodska sirena, a
zatim je ponovo zavladao muk. Neko vreme Martin je
stajao kao ukopan. Rio je veoma uzbuđen. Tada je začuo (a
to je mogao da bude samo plod njegove napregnute mašte!)
tih ali razgovetan Alehandrin glas i samo jednu reč:
„Martine”. Utučen i klonuo, Martin se naslonio na zid; tako
je ostao dugo.
Konačno je uspeo da savlada tu malaksalost i onda se
uputio kući. Osećao je potrebu da uđe, da još jednom vidi
dedinu sobu u kojoj je na izvestan način bio kristalizovan
duh Olmosovih, sobu na čijim su zidovima stajali stari
portreti čije su oči nagoveštaj Alehandrinih očiju – gledale
u večnost.
Predsoblje je bilo zaključano. Vratio se i opazio vrata na
kojima je stajao katanac. Među ruševinama je potražio i
našao pogodnu šipku kojom je izbio jednu od šarki. Sve je
išlo lako jer drvo beše natrulo. Idući onim hodnikom, pri
svetlosti baterijske lampe, sve mu je izgledalo još
besmislenije, gotovo nalik na starinarnicu.
Osim invalidskih kolica koja su nedostajala, u starčevoj
sobi je sve bilo kao i pre: stara petrolejka, portreti gospođa s
velikim češljevima i gospode koje je Puejredon izradio u
ulju, konzola i venecijansko ogledalo.
Potražio je minijaturu Trinidad Arijas i još jednom
osmotrio lice te prelepe žene čije su indijanske crte
nalikovale tajanstvenom žamoru Alehandrinih crta,
prigušenom žamoru sred razgovora Engleza i španskih
osvajača.
Učinilo mu se da je kročio u nekakav san, kao one noći
kada su Alehandra i on stupili u tu sobu, u san koji je zbog
vatre i smrti postao još dublji. Činilo se da ga sa zidova
posmatraju onaj gospodin i ona dama s češljem. Izgledalo je
kao da se duša ratnika, ludaka, većnika i sveštenika
nevidljivo prikrada i pripoveda o osvajanjima i bojevima.
A naročito duša Seledonija Olmosa, Alehandrinog
čukundede. Baš tu, možda u toj naslonjači, u poznim
svojim godinama on se prisećao onog poslednjeg,
konačnog povlačenja (koje je mudrijašima izgledalo
besmisleno) posle poraza kod Famailjoa, kada je Legijine
snage razbila Oribeova vojska, kada ih je razjedinio poraz,
smutilo beznade i zavadila izdaja.

Neznanim stazama, vrletnim bogazama koje samo taj vodič

poznaje, sada idu prema Salti. Oni su samo šest stotina poraženih
– to i ništa više! Mada on, general Lavalje, još veruje u nešto, jer
izgleda da on uvek veruje u nešto, pa makar, kako misli Irijarte i
kako zuckaju majori Okampo i Ornos, u priviđenja i utvare.
Kome da se suprotstavi sa ovom šačicom gubitnika?A eno tamo,
napred, sa svojim slamnatim šeširom i nebesnoplavom43
kokardom (koja više nije nebesnoplava niti ima bilo kakvu boju),
ogrnut nebesnoplavim pončom (ni pončo više nije nebesnoplav
nego je potamnio kao zemlja), kažem, eno tamo napred razmišlja
Lavalje o ko zna kakvim bezumnim poduhvatima. Mada je isto
tako verovatno da se bori da ne podlegne očajanju i smrti.
Jašući na svom konju, zastavnik Seledonio Olmos se upinje
da zaustavi svojih osamnaest godina, jer mu se čini da se njegovo
životno doba nalazi na ivici ponora i da bi svakog časa mogao da
se sunovrati u velike dubine, u nekakva beskonačna doba.
Jaše na konju, umoran, ranjen u ruku, gleda tamo napred
svog vođu i do njega pukovnika Pederneru, zamišljenog i
smrknutog, i bori se ne bi li odbranio one kule, one svetle i
uzvišene kule svoje mladosti, one blistave reči koje počinju
velikim slovima i određuju razlike između dobra i zla, one
ponosite čuvare apsolutnog. On još uvek brani te kule. Jer posle
više od četiri hiljade kilometara poraza i izdaja, neverstava i
razdora, sve se pomutilo. I dok ga neprijatelj progoni, on se, sa
isukanom sabljom, krvareći i očajavajući, penje stepenik po
stepenik na one kule koje su svojevremeno blistale a sada su
uprljane krvlju i lažima, porazom i nedoumicama. Braneći tako
svaki stepenik, on gleda u svoje drugove i ćutke traži pomoć od
onih koji vode sličnu borbu: od Frijasa a možda i od Lakase. Čuje
kako Filjas, posmatrajući zapovednike korijenteških eskadrona,
kazuje Bitingurstu: „Uveren sam da će nas napustiti. Kadri su da
nas iznevere” misle pripadnici buenosajreskog eskadrona.
Dabome. Ornos i Okampo, koji jašu rame uz rame. A ostali ih
posmatraju i sumnjiče da će ih izdati i napustiti. A kada se Ornos

43
Boja koja je simbolizovala unitariste, dok je crvena bila
simbol federalista. – Prim. prev.
odvoji od svog druga i priđe generalu, svi na umu imaju istu
misao. Lavalje tada komanduje stoj i onda ti ljudi razgovaraju. O
čemu li razgovaraju, o čemu li raspravljaju? A kada ponovo
krenu, pronose se protivrečne i strašne glasine. Dali su mu rok,
pokušali su da ga ubede, najavili su svoj odlazak. I govore kako je
Lavalje rekao: „Da više nema nade, ja ne bih nastavljao borbu, ali
će nam vlade Salte i Huhuja pružiti pomoć, daće nam ljudstvo i
municiju, ojačaćemo u planinama, pridobićemo dobar deo
Onbeovih snaga, Lamadrid će izdržati u Kuju”
A kada neko prozbori: „Lavalje je načisto sišao s uma”,
zastavnik Seledonio Olmos isukuje sablju da bi odbranio onaj
poslednji deo kule, nasrće da iskasapi onog čoveka, ali ga drugari
zaustavljaju, a onog ućutkuju i prekorevaju, jer je iznad svega
(rekoše) potrebno da se očuva jedinstvo i spreči da general išta
vidi ili čuje. Kao da (pomislio je Frijas) general spava i da je
potrebno bdeti nad njegovim snom, nad njegovim snovima punim
priviđenja. Kao da je general kakvo ludo ali nedužno i drago dete,
a oni njegova starija braća, otac i mati koji bdiju nad njegovim
snom.
I Frijas i Lakasa i Okampo pogleduju svog vođu. Strahuju da
se nije probudio. Srećom, on i dalje spava i sanja, dok ga čuva
njegov narednik Aparisio Sosa, večiti i uvek isti narednik,
otporan na sve zemaljske i čovečje sile, stoik, uvek ćutljiv i odan.
A onda taj san o pomoći, o otporu, o ratnom materijalu, koje
će dobiti, biva grubo raspršen u Salti: narod se razbežao, na
ulicama vlada panika, Oribe je na pedesetak kilometara od grada i
sada više ništa nije moguće.
„Vidite li sada, generale moj?” – pita ga Ornos.
A Okampo mu kaže: „Mi koji smo preostali od korijenteške
divizije odlučili smo da pređemo Čako i da ponudimo našu pomoć
generalu Pasu”
Smrkava se nad gradom u metežu.
Lavalje je pognuo glavu i ništa ne odgovara.
 Nije valjda da i dalje sanjari? Majori Ornos i Okampo se
zgledaju. A onda Lavalje napokon progovara.
– Dužnost nam je da branimo naše prijatelje u ovim
pokrajinama. A ako se naši prijatelji povlače prema Boliviji, naša
je dužnost da se poslednji povučemo. Mi treba da štitimo njihovu
odstupnicu. Treba da budemo poslednji koji će napustiti tlo
otadžbine.
Majori Ornos i Okampo se opet zgledaju, a na umu im je ista
misao: „Sišao je s uma”. Kojim snagama i kako bi to on mogao da
štiti tu odstupnicu?
Lavalje zuri netremice u horizont, ništa ne čuje i samo
ponavlja:
– Poslednji.
Majori Ornos i Okampo misle: „Drži ga ponos, njegov
prokleti ponos, a možda i srdžba prema Pasu” Onda kazuju:
– Žao nam je, generale. Naši eskadroni će pristupiti snagama
generala Pasa.
Lavalje ih gleda a zatim saginje glavu. Iz trena u tren bore
mu se sve dublje urezuju, godine života i smrti sručuju se na
njegovu dušu. A kada podigne glavu i ponovo ih pogleda, on je
već starac:
– U redu, majori. Želim vam sreću. Neka bog da da general
Paso mogne da nastavi ovu borbu do kraja, ovu borbu za koju ja,
reklo bi se, više ne vredim.
Ostaci korijenteške divizije odlaze u galopu. Gleda ih nemo
onih dve stotine ljudi koji su ostali uz generala. Srca su im
stegnuta od tuge, a na umu im je samo jedna misao: „Sada je sve
izgubljeno”. Preostaje im jedino da pored svog vođe sačekaju
smrt. A na Lavaljeove reči: „Izdržaćemo, videćete, vodićemo
gerilski rat u planini, oni odgovaraju ćutanjem, gledajući u
zemlju. „Sada ćemo ići u pravcu Huhuja. ” Tada ti ljudi, koji
znaju da ići u Huhuj znači ludost, koji znaju da bi jedini način da
spasu svoje živote bio da krenu nepoznatim putevima ka Boliviji,
da se raziđu, da se razbeže, ti ljudi odgovaraju: „U redu,
generale. ” Jer ko bi bio u stanju da uskrati poslednje snove detetu
generalu?
I sada, eno ih. Nema ih ni dve stotine. Idu glavnim drumom
u pravcu grada Huhuja. Glavnim drumom!
 V
Del Kastiljo, kazao mu je. Alehandra, kazao mu je.
Molim? Šta? Bile su to nepovezane, nesuvisle reči i tek je
pominjanje smrti, požara, izazvalo iznenađenje tog čoveka.
I mada je osećao da je razgovarati s njim o Alehandri isto
što i pokušaj da se iz nekakve mešavine blata i izmeta
izvadi kakav dragi kamen, rekao mu je. Dobro, u redu. A
kada je Bordenave stigao, pogledao ga je ispitivačkim
pogledom koji je odavao zbunjenost i strah: bio je to
Bordenave veoma različit od onog kakvog ga je video prvi
put. Nije mogao da progovori. Popijte nešto – posavetovao
ga je. Grlo mu je bilo jezivo suvo i osećao se malaksalo.
Hteo sam da Vam pričam o... Zastao je ne znajući kako da
nastavi i zurio u praznu čašu. Pijte. Odjednom je pomislio
kako je sve to uzaludno i glupavo: o čemu bi mogli da
razgovaraju? Pod dejstvom alkohola u glavi mu se sve više
mutilo, a u svetu je vladala sve veća zbrka. Alehandra –
kazala je druga osoba. – Da, sve je postajalo haotično. I taj
čovek bio je drukčiji; nagnut prema njemu, delovao mu je
predusretljivo, skoro srdačno. Godinama je analizirao taj
sporni trenutak a kasnije, po povratku sa juga, to je
pomenuo Brunu. A Bruno je pomislio da Bordenave,
zlostavljajući Alehandru, nije svetio samo sebe nego i
Martina, poput onih kalabrijskih bandita, što pijačkaju
bogate da bi udelili siromasima. Ali, časak, ništa od svega
toga još nije jasno. Na prvom mestu, zbog čega se on svetio
Alehandri? Za kakve uvrede, za kakve poruge, za kakva
poniženja? Jedna od reči koje je Martin u čitavoj onoj zbrci
zapamtio bila je veoma značajna: Bordenave je pomenuo
prezir. Ali je Bruno smatrao da je posredi pre mržnja ili
srdžba prema njoj; niko ne prezire onoga koga mrzi, jer mi
preziremo nekoga ko je na izvestan način inferiorniji od
nas, a osećamo srdžbu prema onima koji su od nas
superiorniji. Otuda je nju Bordenave zlostavio ili zlostavljao
(bilo je teško odrediti pravo glagolsko vreme s obzirom na
malo poznatih činjenica) s ciljem da da oduška nekakvoj
svojoj mračnoj mržnji. Mržnji ili nekakvom osećanju vrlo
svojstvenom izvesnom tipu Argentinca koji u ženi vidi
neprijatelja i koji joj nikada ne prašta nikakav gest
omalovažavanja ili poniženja; omalovažavanje ili poniženje
koje lako možemo da zamislimo poznavajući osobe o
kojima je reč, jer je gotovo sigurno Bordenave posedovao tu
inteligenciju ili intuiciju da oseti da je Alehandra
superiornija od njega i da je bio dovoljno Argentinac da se
oseti poniženim zbog toga što nije bio u stanju da postigne
ništa više sem vlasti nad njenim telom, osećajući
istovremeno da ga Alehandra gleda s visine, podsmeva mu
se i omalovažava ga i da je njena duša za njega nedokučiva.
Osećao se poniženim, i još više razdraženi i na pomisao da
ona njega, kao verovatno i mnoge druge, koristi kao obično
oruđe: oruđe, kako je izgledalo, nekakve izopačene osvete
koju nikada nije shvatio. Zbog svega ovoga možda je bio
sklon da Martinu priđe sa simpatijama, ne samo zato što ga
nije smatrao suparnikom, i ne samo zbog bratstva koje
čovek oseća prema drugom čoveku naspram zajedničkog
neprijatelja, nego stoga što je povređivanjem jednog tako
bespomoćnog mladića kakav je bio Martin i sama
Alehandra postajala ranjivije stvorenje, u toj meri da bi
inogla biti napadnuta od strane samog Bordenavea. Kao
kada bi čovek koji mrzi nekakvog bogataša zbog bogatstva
koje poseduje, a svestan da je to osećanje nisko i nečasno,
iskoristio kakvu od njegovih najprostijih mana (njegov
tvrdičluk) s ciljem da ga prezre bez ikakvih skrupula. Ali
ništa od ovoga nije mu palo na pamet u tom trenutku, već
mnogo vremena kasnije. Izgledalo je kao kada bi mu
iščupali srce iz nedara i kamenom ga tucali o zemlju; ili kao
kada bi mu ga odsekli reckavim nožem a potom ga rastrgli
noktima. Zbog svega toga, zbog zbrke koja je nastala u
njegovim osećanjima, zbog osećanja potpune ništavnosti,
zbog mučnine koju je osećao, zbog neposredne potvrde da
je taj čovek bio Alehandrin ljubavnik, nije bio u stanju da
govori. Bordenave ga je smeteno gledao. Uostalom, čemu
sve to? Ona je sada mrtva – kazao je. – Martin je i dalje
držao pognutu glavu. Da, čemu ta želja da sazna, ta
besmislena želja da ide do kraja? Martin nije znao, a čak i
da je kojim slučajem i neodređeno naslutio, ni tada ne bi bio
u stanju da to iskaže. Ali nešto nerazumno ga je gonilo da
ide dalje. Bordenave ga je posmatrao, izgledalo je kao da
nešto važe, kao da odmerava dozu nekakve užasne droge.
– Popijte ovo – reče, pružajući mu konjak. – Vama nije
dobro. Popijte to.
I kao u iznenadnom nastupu nadahnuća, Martin kaza
sebi: „Da, želim da se napijem, želim da umrem”, dok je
Bordenave govorio nešto kao „da, na drugom spratu, znate,
tamo gore” i pažljivo gledao Martina koji je ispijao i tu
čašu. Uskoro je sve oko njega počelo da se ljulja, osetio je
mučninu i slabost u nogama. Njegov želudac, koji nije
okusio ništa od one noći kada je bio požar, odjednom kao
da se napunio nečim vrelim i odvratnim. Penjući se uz
velik napor do tog gnusnog mesta, kroz veliki prozor je,
kao u snu, ugledao reku. I s osećanjem samosažaljenja i
smešan samome sebi, pomislio je: „naša reka”. U mislima je
video sebe kao malenog dečaka i bilo mu ga je žao, kao da
gleda samog sebe tu naspram sebe. I u toj tami koja ga je
pritiskala nije uspevao ništa da vidi. Nekakav jak miris
pojačao je njegovu želju da se ispovraća sred svih onih
jastučića razbacanih po podu, dok je Bordenave otvarao
onaj plakar za kojeg se ispostavilo da je muzička kutija i
kazivao „veoma slab”, dodajući nešto o nekakvoj tajni i
izjavljivao „banditi... zamislite, molim Vas, ova
dokumenta”, nešto kao nekakva zamka. Zatim je Martin
čuo kako Bordenave pominje nekakav posao, nekakvog
tipa koji je bio veoma značajan i koji je njega, Bordenavea,
jako zanimao zbog one stvari vezane za fabriku
aluminijuma (i usput, mislio je Bruno, ko zna kakvu bi
osvetu tako pripremao Alehandri, podmuklu i
mazohističku osvetu, ali sve u svemu osvetu), i pošto je
Martin trebalo da sazna, kad se već toliko zainatio, dobro bi
bilo da zna da je Alehandri predstavljalo veliko
zadovoljstvo da spava s muškarcima zbog novca. Onda je
uključio onaj aparat, a on, Martin, nije čak imao snage da
zamoli Bordenavea da isključi tu gnusnu mašinu, te je tako
morao da čuje reči, krike i stenjanje, sve to izmešano na
jeziv, mračan i gnusan način. A onda mu je nekakva
nadljudska snaga omogućila da reaguje i pobegne trkom
niza stepenice. Kao da ga gone; spoticao se, padao, ponovo
ustajao, ali je uspeo da se domogne ulice, gde su ga
hladnoća i kiša koja je rominjala probudili iz onog
besramnog pakla i gurnuli ga u nekakvu ledenu smrt.
Krenuo je lagano ulicama, kao kakvo telo bez duše i bez
kože, gazeći po komadima stakla i nošen neumoljivom
svetinom.

Oni više ne broje ni dve stotine ljudi, čak nisu ni vojnici: oni
su samo poražena i prljava stvorenja od kojih mnogi više i ne
znaju zašto i zbog čega se bore. Kao i svi ostali, jaše i zastavnik
Seledonio Olmos, smrknut i ćutljiv, prisećajući se svoga oca,
kapetana Olmosa, i svoga brata, koji su poginuli na Kebračo
Eradu.
Četiri hiljade kilometara poraza. On više ništa ne shvata, a
Irijartove zlobne reči odzvanjaju mu u ušima: ludi general, čovek
koji ne zna šta hoće. A zar nije Solana Sotomajor napustila
Brisuelu zbog Lavaljea? I sada u mislima vidi Brisuelu:
raščupane kose, pijanog, okruženog psima. Nek’ ne prilazi
nikakav Lavaljeov izaslanik! A evo sada, zar ne jaše kraj njega
ona devojka iz Salte? Više ništa ne shvata. A kako je samo sve bilo
jasnopre dve godine: Sloboda ili Smrt. A sada...
Svetom je zavladao haos. A on misli na svoju majku, na svoje
detinjstvo. I ponovo mu pred oči dolazi slika brigadnog generala
Brisuele: bučni lutan u prljavim ritama, okružen pobesnelim
samsovima. Zatim opet pokušava da se seti onog detinjstva.

Išao je ulicama ne videći ništa oko sebe, dok su mu

žestoke emocije ponovo razbijale ono malo misli što mu je
bilo ostalo u glavi, kao što nova pomeranja tla iznova
potresaju zgrade koje je načeo zemljotres.
Popeo se u jedan autobus i još snažnije osetio da je svet
izgubio svaki smisao: u autobus koji je odlučno i snažno
jurio ka nekakvom odredištu za koje on nije mario, u taj
precizni mehanizam, tehnički vrlo efikasan, što je nosio
njega koji nije imao nikakvog cilja, koji više ni u šta nije
verovao i ničemu se više nije nadao niti je imao potrebu da
ide ikuda; bio je haos koji je putovao zahvaljujući tačnom
redu vožnje, cenovniku, saobraćajnim inspektorima i
propisima vožnje. Kao budala je bio bacio injekcije za srce,
a da sada potraži Pabla zbog jedne takve stvari bilo bi isto
što i da čovek ode na ples da bi susreo Boga ili đavola. Ali
tu je voz, nadvožnjak u ulici Dorego, možda tamo, samo
trenutak i sve je gotovo, sećao se kako se onomad svet
sjatio, šta je? Šta se dešava? – čulo se, od svetine nije moglo
da se priđe mestu, kakav užas – čulo se, slučajno je pao, ma
hajte, molim Vas, šta pričate, namerno se bacio, htio je da se
ubije a neko je povikao: evo ovde jedne noge u cipeli. Ili
možda voda, most u Boki, ali ispod njega je voda masna a
tu je i mogućnost da se pokoleba ili pokaje za vreme dok
pada, u onim delićima vremena što – ko bi ga znao? –
mogu biti kao čitavi životi, čudovišno dugi kao sekundi
kakve noćne more. Ili se zaključati i odvrnuti slavinu od
plina i popiti pregršt pilula kao Huan Pedro, ali je Nene
ostavio odškrinut prozor; grešni Nene, pomislio je s
nežnom ironijom. A njegov osmeh sred te tragedije bio je
kao kada bi se nekakvo sunašce nakratko ukazalo jednog
olujnog i hladnog dana kada vladaju velike poplave i besne
golemi talasi, a onda je kondukter uzviknuo „terminal!” i
poslednji putnici silazili su iz autobusa. Šta? Gde? Gde se
on to nalazi? Da vidimo: ah, da, na Aveniji Generala Pasa,
da, eto visokog tornja, Iz jednog ulaza istrčao je nekakav
dečačić, a iza njega nekakva žena, sigurno njegova majka,
koja je za njim vikala: „daću ja tebi, razbojniče”; gonjen
strahom klinja je odjurio do ćoška i tamo zamakao u drugu
ulicu; na sebi je imao braon pantalonice i crveni džemper,
naspram kišnog i tmurnog neba delovao je kao majušni i
prolazni blesak lepote. Istom stranom ulice išla je, u žutom
kišnom mantilu, devojka iz kraja i pomislio je da ona
možda ide u dućan ili u pekaru da kupi pecivo koje će
grickati dok bude pila mate; njena majka ili otac penzioner
verovatno su joj kazali: „ovo popodne je dušu dalo za mate
i pecivo, idi i kupi sebi nešto”, ili joj je to kazao jedan od
onih mladića koje devojke nazivaju svojim simpatijama a
koji je možda na slobodan dan svratio do nje da popričaju,
ili ju je možda poslao njen brat čija se radionica nalazi tu
odmah u blizini, jer sada vidi malu garažu i u njoj mladića
koji bi mogao da bude njen brat i koji je, u zamašćenom
plavom radničkom kombinezonu i s engleskim ključem u
ruci, kazivao šegrtu: „Deder, Periko, idi i zamoli ga da ti
dadne punjač”, i šegrt je krenuo brzim korakom, ali sve je
bilo kao u nekakvom snu i uostalom čemu sve to: punjači,
engleski ključevi i mehaničari, i bi mu žao onog uplašenog
mališana jer, mislio je, svi mi sanjamo i čemu onda
kažnjavati tog dečaka i čemu popravljati kola i imati
simpatije i kasnije se ženiti i rađati decu koja će isto tako
sanjati da žive i koja će morati da pate, odlaze u rat ili da
očajavaju zbog pukih snova. Išao je nasumice, kao čamac
bez posade kojeg nose prevrtljive struje, a pokreti su mu
bili mehanički, kao u bolesnika kada skoro potpuno izgube
volju i svest, ali se ipak prepuštaju bolničarima da ih vode i
povinuju se uputstvima s mračnim ostacima volje i svesti
mada ne znaju zbog čega. Uzeću 493, pomislio je, odvesti se
do Čakarite a onda podzemnom železnicom do ulice
Florida i potom pešice otići do hotela. Tako se popeo u
autobus 493 i mehanički kupio kartu a onda i dalje sledećih
pola sata gledao aveti koje su sanjale nekakav veoma
aktivan život; na stanici Florida je izašao u smeru ulice San
Martin, onda išao Korijentesom do ulice Rekonkista, a
odatle se uputio u pansion Varšava, Pogodnosti za
Gospodu, popeo se prljavim i oronulim stepenicama na
četvrti sprat, i bacio se na neugledni krevet, kao nakon
vekovnog lutanja kroz lavirinte.

Pedernera pogleduje u Lavaljea, koji jaše malo ispred njega,

odeven u pantalone kakve nose gauči, u prljavoj košulji zavrnutih
rukava i sa slamnim šeširom na glavi. Bolestan je, mršav,
zamišljen: podseća na odrpanu avet onog Lavaljea iz vremena
Andske Vojske... Koliko je samo godina prošlo! Dvadeset i pet
godina bitaka, pobeda i poraza. Ali su u ono vreme barem znali za
šta se bore: želeli su oslobođenje kontinenta, borili se za Veliku
Otadžbinu. A sada... Koliko je samo krvi poteklo američkim
rekama, koliko su samo očajničkih sutona videli, naslušali se
tolikih urlika bratoubilačke borbe! Eto, da ne idemo dalje, taj isti
Oribe što im je sada za petama: zar se nije i on zajedno sa njima
borio na istoj strani u Andskoj Vojsci?A Dorego?
Pedemera tmumim pogledom gleda u džinovske planine,
pogled mu lagano kruži po pustoj dolini, izgleda kao da ratu
postavlja pitanje o tome kakva je to tajna vremena...
 Suton se tiho prikradao, osvajao svaki kutak i činio da
boje i stvari nestanu u ništavilu. Ogledalo na ormariću,
obično i jevtino, poprimalo je onaj zagonetan značaj što ga
ogledala (jevtina ili ne) poprimaju noću, kao što suočeni sa
smrću svi ljudi poprimaju onu istu zagonetnu dubinu, bili
oni prosjaci ili vladari.
A ipak je, još uvek, želeo da je vidi.
Upalio je stonu lampu i seo na ivicu kreveta. Iz jednog
od unutrašnjih džepova izvadio je izlizanu fotografiju,
primakao se lampi i stao pažljivo da je posmatra, kao da
proučava nekakav jedva čitljiv dokumenat, od čijeg
ispravnog tumačenja zavise veoma značajni događaji. Od
brojnih lica koje je Alehandra (kao i sva ljudska bića) imala,
ovo je bilo ono koje je najviše pripadalo Martinu ili, barem,
ono koje mu je najviše nekad pripadalo: to njeno lice
dubokog i pomalo tužnog izraza nekoga ko priželjkuje
nešto za šta unapred zna da je neostvarivo; jedno lice puno
žudnje, ali već unapred obeznađeno, kao kad bi želja
(dakle, nada) i beznađe mogli da se ispolje istovremeno. I
takođe, to njeno lice s nekakvim jedva primetnim, ali
žestokim izrazom prezrenja prema nečemu, možda prema
Bogu ili čitavom ljudskom rodu, a moguće i prema samoj
sebi. Ili prema svemu skupa. I ne samo izraz prezrenja,
nego i omalovažavanja pa čak i gnušanja. A ipak, on je
nekada ljubio i milovao tu strašnu masku, u vreme koje mu
se čini veoma davnim, mada je to bilo tek nedavno; isto
tako, čim se probudimo, čini nam se da su neizmerno
daleko one neodređene slike koje su nas uzbuđivale u
snovima ili nas zastrašivale u noćnim morama. A sada će,
uskoro, to lice zauvek nestati, zajedno sa sobom, zajedno sa
Buenos Ajresom, zajedno sa čitavom vaseljenom, zajedno
sa njegovim sopstvenim uspomenama, kao da sve to nije
ništa drugo do jedna džinovska fantazmagorija, delo
kakvog ironičnog i zlog čarobnjaka. I dok je pronicao u tu
statičnu sliku, u to što je bilo nekakav simboi
nemogućnosti, u tom haosu što je vladao u njegovoj glavi
učinilo mu se da naslućuje, mada veoma nejasno, ideju da
se on ne ubija zbog Alehandre nego zbog nečeg dubljeg i
trajnijeg što nije uspevao ni da definiše: kao da Alehandra
nije bila ništa drugo do jedna od onih oaza-fatamorgana
koje putnika navode da produži beznadežno putovanje
pustinjom, a čije iščeznuće može da donese smrt, jer
suštinski uzrokbeznada (a otuda i smrti) nije oaza-
fatamorgana nego neumoljiva i beskonačna pustinja.
U glavi mu je bio kovitlac, ali usporen i otežao, koji se
nije sastojao od prozirnih (mada podivljalih) voda, nego od
nekakve lepljive mešavine otpadaka, masnoće i
raspadnutih leševa zajedno sa lepim napuštenim
fotografijama i ostacima drugih predmeta, kao za velikih
poplava. Video je sebe kako sam za vreme sijeste hoda
obalom Rijačuela, „poput malog sirotana” (čuo je jednom
kako kazuje neki sused), tužan i usamljen, kada je, nakon
smrti svoje bake, svu ijubav bio preneo na Bonita, koji je
trčkarao ispred njega, skakutao, veselo lajao i jurio ponekog
vrapca. „Kakva je sreća biti pas”, pomislio je tada i kazao
Bačiči, koji ga je zamišljeno saslušao pušeći lulu. A onda,
iznenada, sred te zbrke misli i osećanja, prisetio se i jednog
stiha: ne Danteovog ni Homerovog, nego stiha nekakvog
pesnika koji je kao i Bonito voleo da luta ulicama i bio
jednostavan kao i on. „Gde je bio Bog kada je otišla?” –
pitao je taj nesrećnik. Da, gde je bio Bog kada je njegova
majka preskakala preko konopca ne bi li ga ubila? I gde je
bio kada je Bonita pregazio kamion: Bonita, to ubogo i
beznačajno biće, kome je krv šiknula na usta, a čitav zadnji
deo telašca bio spljeskan, biće čije su ga oči tužno gledale i
u kojima je, sred tog jezivog hropca, čitao nemo i ponizno
pitanje; biće koje nije trebalo da plati nikakvu krivicu, ni
svoju ni tuđu, biće tako majušno i beznačajno da je mogio
barem da zasluži tu milost da umre spokojnom smrću koja
bi ga zatekla u starosti dok bi dremao i prisećao se nekakve
barice na letnjem danu, nekakve duge šetnje obalom
Rijaćuela u davna i srećna vremena. Gde je bio Bog kada je
Alehandra bila s onom gnusobom? Iznenada je ponovo
video onaj prizor iz filmskog žurnala koji nikad nije mogao
da zaboravi, žurnala što ga je Alvares imao kod kuće i
kojeg je ovaj stalno prikazivao, s nekakvom vrstom
mazohizma; iznova bi, uvek, uvek, viđao onog dečaka od
sedam-osam godina, za vreme povlačenja preko snegom
prekrivenih Pirineja, medu desetinama hiljada muškaraca i
žena koji su bežali u Francusku, kako sam i bespomoćan,
nespretno ide poskakujući na onoj svojoj jednoj nozi
potpomažući se svojom improvizovanom štačicom,
okružen užasnutom i bezimenom gomilom naroda koji
beži, kao da onaj košmar bombardovanja Barselone nikada
ne prestaje i kao da tamo nije jedne paklene i bezimene noći
ostavio samo svoju nogu, nego da već danima koji se čine
stolećima ostavlja iza sebe delove svoje duše, ophrvane
samoćom i strahom.
I onda mu je iznenada sinula misao.
Javila se u njegovoj duši poput bleska munje kroz crne
olujne oblake. Ukoliko vaseljena ima nekakvu svrhu,
ukoliko ljudski život ima nekakav smisao, i, konačno, ako
Bog postoji, neka se javi tu, u ovoj njegovoj sobi, u ovoj
prljavoj iznajmljenoj sobi. što da ne? Zašto bi uopšte odbio
takav izazov? Ukoliko postoji, Bog je jak, moćan. A jaki i
moćni mogU sebi da dozvole luksuz da se smiluju na
nekoga. Što da ne? Šta bi dobio time da se ne pojavi?
Kakvom bi osećanju ponosa mogao na taj način da
udovolji? Od sad pa do svanuća, rekao je s nekakvom
vrstom kivnog zadovoljstva: odredivši i utvrdivši rok
odjednom se osetio obdarenim užasnom snagom koja je
pojačavala njegovo prkosno zadovoljstvo, kao da je sebi
kazao: „E, a sad da vidimo”. Ukoliko se ne bude javio, on
će se ubiti.
Ustao je uzbuđen, kao preporoden iznenadnom i
čudovišnom vitalnošću.
Stao je nervozno da hoda s kraja na kraj sobe, grizao
nokte i razmišljao, razmišljao, kao da se nalazi u kakvom
avionu koji pada ka zemlji obrušavajući se strmoglavce i
kojeg, zahvaljujući natčovečanskom naporu, uspeva
delimično da ispravi. A onda je odjednom stao kao ukopan,
ukočen i napet usled nekakvog neobjašnjivog straha.
Sem toga, ako se Bog javi, na koji način će to učiniti? U
kom vidu? U vidu beskonačnog i zastrašujućeg prisustva
kakvog lika, nekakve goleme tišine, kakvog glasa, nekog
nežnog i umirujućeg dodira? A šta ako se javi a on ne bude
u stanju da ga prepozna? U tom slučaju bi se ubio
nepotrebno i greškom.
U sobi je vladala duboka tišina: jedva da se čuo gradski
žamor, tamo dole.
Pomislio je da bi bilo kakav zvuk mogao da bude
značajan. Osećao se kao kada bi, izgubljen u milionskoj
masi ljudskih bića, trebalo da prepozna lik neznanca koji
mu donosi spasonosnu poruku i o kome ništa ne zna sem
to da mu nosi poruku koja može da ga spase.
Seo je na ivicu kreveta: drhtao je, a lice mu je gorelo.
Pomislio je: ne znam, ne znam, neka se samo javi, u bilo
kom vidu. U bilo kom vidu. Ukoliko postoji i želi da ga
spase, znaće već šta treba da učini da bude primećen. Ova
poslednja misao ga je malo primirila i tada se ispružio na
krevetu. Ubrzo se, međutim, ponovo uznemirio u toj meri
da je to bilo nepodnošljivo. Ponovo je stao da hoda s kraja
na kraj sobe, a onda se odjednom obreo na ulici i pošao
nasumce, poput brodolomnika koji, nakon što je iscrpeo sve
svoje snage, ležeći na dnu čamca, pušta da njegov čamac
pluta nošen olujom i orkanskim vetrovima.
 Već petnaest časova jašu u pravcu Huhuja. General je oboleo,
ima tri dana kako ne spava, utučen i ćutljiv prepustio se konju da
ga vodi, u iščekivanju vesti koje će mu doneti ađutant Lakasa.
Vesti koje će doneti ađutant Lakasa! – misle Pedernera i
Danel i Artajeta i Mansilja i Ečagve i Bilingurst i Kanios Mehija.
Siroti general! Potrebnoje bdeti nad njegovim snom, ne treba mu
dati da se potpuno probudi.
A eno odonud stiže Lakasa, iscrpljujući konje u besomučnom
trku, samo da bi im kazao ono što svi i sami znaju.
Zbog toga se drže podalje, ne žele da general primeti da
nikoga od njih ne iznenađuje izveštaj koji Lakasa podnosi. Iz
daleka, izdvojeni, ćutke, s nežnim podsmehom, sa setnim
fatalizmom, prate taj besmisleni razgovor, taj crni izveštaj: svi
unitaristi su pobegli u Boliviju.
Domingo Arenas, vojni zapovednik komande, prišao je
federalistima i očekuje Lavaljea da bi ga dokrajčio. „Bežite u
Boliviju bilo kakvom prečicom”, preporučio je doktor Bedoja pre
nego što će napustiti grad.
Šta će učiniti Lavalje? Šta general Lavalje nikada ne može da
učini? Naravno, svi to znaju: on nikada neće okrenuti leđa
opasnosti I spremni su da ga prate i na tom poslednjem i
smrtonosnom putu što predstavlja pravi ludački potez. Tada on
zapoveda pokret u pravcu Huhuja.
Međutim, očigledno je: njihov vođa stari iz časa u čas, oseća
da mu se smrt približava. I kao da mora čitav život da proživi na
prirodan način, ali ubrzano, taj čovek od četrdeset i četiri godine
već u svom pogledu, u svojim pogurenim leđima, u izvesnom
konačnom zamoru, nosi nešto što nagoveštava starost i smrt.
Njegovi drugovi ga posmatraju iz daleka.
Pogledom prate tu dragu im ruševinu.
Frijas misli: „Plavooki Sid”
Asevedo misli: „Borio si se u stotinu dvadeset i pet bitaka za
slobodu ovog kontinenta.”
 Pedernera misli: „Eto Lavaljea kako jaše u susret smrti.
General Huan Galo de Lavalje, potomak Ernana Kortesa i Don
Pelaja, čovek kojeg je San Martin nazvao prvim mačem
Oslobodilačke Vojske, čovek koji je prinevši ruku dršci svoje sablje
ućutkao Bolivara.”
Lakasa misli: „Na njegovom grbu je jedna ruka s isukanim
mačem, mačem koji ne zna za predaju. Nisu ga slomili ni Mavari,
a kasnije ni Španci. Ni sada se neće predati. To je činjenica.”
A Damasita Boedo, devojka koja jaše uz njega i koja žudnim
pogledom pokušava da pronikne lice voljenog čoveka, za kojeg,
međutim, oseća da je u nekakvom dalekom svetu, misli:
„Generale, želela bih da se na meni odmoriš, da nasloniš umornu
glavu na moje grudi, da počineš uljuljkan na mojim rukama. Svet
ti ništa ne bi mogao, svet ne može ništa dečaku koji spava u krilu
svoje majke. Ja sam, generale; sada tvoja majka. Pogledaj me, kaži
mi da me voliš, kaži mi da ti je potrebna moja pomoć.”
Dotle general Huan Galo de Lavalje jaše ćutke, obuzet
mislima čoveka koji zna da se primiče smrt. Čas je da se svedu
računi, da se napravi inventar nesreća, da se izvrši smotra lica iz
prošlosti. Nije vreme za igru ni za posmatranje običnog spoljnog
sveta. Taj spoljni svet maltene više ne postoji, uskoro će biti tek
prosanjani sanak. Sada njegovim mislima stupaju prava i trajna
lica, ona koja su se sve vreme nalazila u najskrovitijem kutku
njegove duše, zatvorena sa sedam ključeva. I tada se njegovo srce
suočava sa onim istrošenim licem, prepunim bora, licem koje je
nekada bilo prekrasan vrt, a sada obrastao korovom, skoro
sasušen, bez ijednog cveta. A ipak, ponovo ga vidi i ponovo
raspoznaje onu vrtnu kućicu u kojoj su se sastajali dok su još bili
skoro deca, dok ih razočaranje, nesreća i vreme još nisu pohodili
svojim razornim dejstvom; kada su nežni dodiri njihovih ruku,
pogledi njihovih očiju nagoveštavali decu koja su kasnije došla
kao što cvet najavljuje plodove koji će kasnije doći: „Dolores”
šapuće, a na mrtvačkom licu pojavljuje se osmeh poput već skoro
ugašenog žara sred pepelišta, kojeg razgrćemo da bismo imali još
malo od te poslednje toplote da nas greje u pustoj planini.
A Damasita Boedo, koja ga posmatra brižno i pažljivo, koja ga
skoro čuje kako šapuće to daleko i drago ime, gleda sada ispred
sebe, dok oseća kako joj suze naviru na oči. Onda stižu u
predgrađe Huhuja: već se vide kube i crkveni tornjevi. Eto ih na
posedu zvanom Los Tapiales de Kastanjeda. Već se smrklo.
Lavalje izdaje zapovest Pederneri da tu treba da se bivakuje. A on
će, s malom pratnjom, otići do Huhuja. Potražiće neku kuću u
kojoj bi mogao da prenoći: bolestan je; samo što se nije srušio od
umora i groznice koja ga trese.
Njegovi drugovi se zgledaju: šta da se radi? Sve je to ludost i
svejedno je na kakav način će umreti.

Lutao je besciljno, obilazio lučke kafanice u koje je

nekada odlazio s Alehandrom; što se više opijao, svet je
više gubio oblik i čvrstoću: do njega su dopirali cika i smeh,
prodorna svetla probijala su mu glavu, grlile su ga
nafrakane žene, dok ga najzad goleme mase crvenog i
pamučastog olova nisu oborile na pod Potpomažući se
svojom improvizovanom štačicom kretao se nekakvom
beskrajnom močvarnom ravnicom, putem na kome je bilo
prljavštine i leševa, izmeta i blata koje je moglo da proguta i
proždere, pokušavao da pronađe čvrsto tlo na koje bi stao,
koračao širom otvorenih očiju da bi kroz tu pomrčinu
mogao da ide u pravcu onog zagonetnog, dalekog lica,
udaljenog otprilike nekoliko kilometara, pri zemlji, kao
nekakav pakleni mesec koji bi hteo da obasja taj gnusni kraj
u kojem vrvi od crva, trčao u tom pravcu sa svojom
štačicom, ka onom mestu na kome je izgledalo da ga ono
čeka i odakle je nesumnjivo dopirao taj zov, trčao po toj
ravnici i spoticao se, dok ga odjednom, podigavši se, nije
ugledao ispred sebe, tu odmah pored sebe, odvratno i
tragično, i učinilo mu se da ga je sa daljine prevarila
nekakva perverzna čarolija, a tada je vrisnuo i naglo se
uspravio u krevetu. „Mir, dečko, mir” – govorila mu je
nekakva žena, uzimajući ga za ruke.

Pedernera, koji spava u svom sedlu, nervozno se uspravlja:

misli da je čuo pucnjeve iz karabina. A može biti da mu se to
samo učinilo. Uzalud je pokušavao da spava u toj zlokobnoj noći.
Proganjaju ga vizije krvi i smrti.
Ustaje, prolazi pored usnulih drugova i stiže do stražara. Da,
i stražar je čuo pucnjeve, tamo u daljini, iz pravca grada.
Pedernera budi svoje drugove, on ima mračno predosećanje,
smatra da treba da osedlaju konje i budu pripravni. Tako i
postupaju u trenutku kada galopom stižu dvojica strelaca iz
Lavaljeove pratnje, vičući: „Ubiše generala!“

Pokušavao je da misli, ali mu je glava bila prepuna

tečnog olova i smeća. „Proći će, mladiću, proći će“ govorila
mu je. Glava ga je bolela, kao da je reč o kakvom bojleru
koji je pun gasova pod velikim pritiskom. Kao kroz staru i
gusto pletenu paučinu, uspeo je da primeti da se nalazi u
nekoj nepoznatoj sobi: naspram kreveta video je sliku
Karlitosa Gardela u fraku, i drugu sliku, takođe u boji, na
kojoj je bila Evita Peron, a ispod nje vazu sa cvećem. Na
svom čelu osetio je ruku žene koja kao da mu opipava
temperaturu, onako kako je to umela da čini baka, pre
beskrajno mnogo godina. Začuo je zvuk primusa, žena se
bila odmakla od njega i pojačavala primus te se ovaj čuo
sve jače. Čuo je takođe nekakav plač, kao da tu blizu njega
plače nekakva beba od nekoliko meseci, ali nije imao snage
da pogleda u stranu. Opet ga je ophrvao san. Ponovilo se i
po treći put. Prosjak mu je dolazio u susret, mrmljajući
nekakve nerazgovetne reči, spustio svoj zavežljaj na zemlju,
razvezao ga, otvorio i stao da pokazuje njegov sadržaj;
sadržaj koji se Martin grozničavo trudio da razazna.
Njegove reči su bile očajnički nerazgovetne, kao reči
nekakvog pisma za koje znamo da su od sudbonosnog
značaja za nas, ali koje su izbrisane i postale nečitke pod
dejstvom vremena i vlage.

U ulazu, obliveno krvlju, leži generalovo telo. Na kolenima

kraj njega kleči, grli ga i plače Damasita Boedo.
Narednik Sosa gleda kao dečak koji je izgubio majku u
zemljotresu.
Svi jure, nešto viču. Niko ništa ne shvata: gde su federalisti?
Zašto nisu ubili i ostale? Zbog čega Lavaljeu nisu odrubili
glavu?
„Ne znaju koga su noćas ubili?“ progovara Frijas. Pucali su
u mraku.” „Tako je” misli Pedernera. Treba pobeći pre nego što
shvate. Izdaje odlučne i precizne zapovesti, generalovo telo biva
uvijeno u njegov pončo i položeno na njegovog konja, a onda se
galopom udaljavaju u pravcu Los Tapiales de Kastanjeda, gde ih
očekuje ostatak Legije.
Pukovnik Pedernera kazuje: „Oribe se zakleo da će na Trgu
Pobede izložiti generalovu glavu nabodenu na šiljak. To, drugovi,
nikada ne sme da se dogodi. Za sedam dana mi možemo da
stignemo do bolivijske granice, i tamo će moći da počinu posmrtni
ostaci našega vođe”.
Potom vrši podelu svojih snaga, zapoveda jednoj grupi
strelaca da štite povlačenje pozadine, a potom kreću u konačni
pohod u izgnanstvo.

Ponovo je čuo detence kako plače. Dobro, de – rekla je

žena, sedeći i dalje pored Martina i pomažući mu da popije
čaj. Onda, kada ga je ispio, pomogla mu je da opet legne i
tada otišla do drugog kraja sobe, tamo odakle je dopirao
plač. Pevušila je. Martin se napregao i uspeo da pogleda u
stranu: bila je nagnuta nad nečim, za šta je kasnije
ustanovio da je nekakav drveni sanduk. „De, de” – govorila
je. I pevušila. Iznad sanduka koji je služio kao kolevka bila
je jedna kromolitografija, a na njoj Hrist s otvorenim
grudnim košem i jednim svojim prstom uprtim u sree, kao
na kakvoj ilustraciji iz udžbenika anatomije. Još niže stajale
su nekakve sličice svetaca. Tu blizu, na drugom sanduku,
stajao je primus, a na njemu čajnik. „De, de” – ponavljala je
prigušenim glasom pevušeči sve tiše nekakvu uspavanku.
Ondaje zavladala tišina, ali je ona sačekala još minut,
nadneta nad detetom, dok se nije uverila da je zaspalo.
Zatim je, trudeči se da ne stvara buku, prišla Martinu. „Eto,
zaspalo je” – rekla je i osmehnula mu se. A onda se nagnula
prema njemu, opipala mu čelo i upitala ga: „Da li vam je
sada bolje?” Ruka joj je bila žuljevita. Martin je klimnuo
glavom. Prospavao je tri časa. U glavi je počelo da mu se
razbistrava. Pogledao je u ženu: patnja i rad, siromaštvo i
nesreća nisu bili u stanju da sa njenog lica izbrišu nežan i
materinski izraz. „Bilo vam je pozlilo. Tada sam kazala da
vas donesu ovde.” Martin je pocrveneo i pokušao da se
uspravi. Međutim, ona mu to nije dozvolila. „Čekajte još
malo, čemu žurba?” Tužno se osmehnula i dodala: „Svašta
ste govorili, dečače.” „Šta to?” – upitao je Martin, postiđen.
„Mnogo toga, ali nije bilo baš razumljivo”, odgovorila je
žena stidljivo, posmatrajući i dodirujući pažljivo svoju
suknju, kao da posmatra nekakvo skoro nevidljivo mesto
na kojem je pocepana. Glas joj je zvučao nežno prekorno,
kao glas nekih majki. Kada je podigla pogled, videla je da je
Martin posmatra i da je pogled njegovih očiju bolno
ironičan. Možda ga je razumela, jer je kazala: „I ja isto...
nemojte da mislite”. Za trenutak je zastala. „Ali barem sada
radim ovde i dete može da bude sa mnom. Posla ima puno,
što jest, jest. Ali imam ovaj sobičak i dete kraj sebe.” Opet je
pogledala u nevidljivu poderotinu i poravnala suknju. „A
zatim...”, kazala je, ne podižući pogled, „toliko je lepog u
životu.” Podigla je glavu i ponovo susrela ironičan izraz na
Martinovom licu. Onda je ponovo upotrebila onaj prekoran
ton, pomešan sa sažaljenjem i strahom. „Evo, uzmite mene
kao primer, drugi primer Vam ne treba i pogledajte šta sve
imam.” Martin je pogledao ženu, njeno siromaštvo i njenu
usamljenost u tom nezdravom sobičku. „Imam dete”
uporno je nastavljala, „imam stari gramofon i nekoliko
Gardelovih ploča. Zar nije divna pesma ’Kukavičnjak u
cvetu’? A ’Putić’?” Sa sanjalačkim izrazom na licu, kazala
je: „Nema ničeg lepšeg od muzike.” Pogledala je u pravcu
pevačevog portreta u boji: blistav u svom fraku, izgledalo je
kao da se, iz večnosti, i Gardel njoj osmehuje. Zatim je,
okrećući se ponovo Martinu, nastavila sa nabrajanjem: „Tu
su zatim cveće, i ptice, i psi, šta znam... Šteta što mi je
mačak iz restorana pojeo kanarinca. Njegovo društvo mi je
mnogo značilo.” Ne pominje muža, pomislio je Martin, nema
ga, ili je umro ili ju je prevario tamo nekakav. Skoro
oduševljeno je rekla: „Tako je lepo živeti! Vidite, dečače:
meni je tek dvadeset i pet godina a već me žalosti pomisao
da ću jednoga dana umreti.” Martin je pogleda: mislio je da
joj je četrdesetak godina. Sklopio je oči i ostao zamišljen.
Žena je pomislila da mu opet nije dobro, prišla mu je i
ponovo mu opipala čelo. Martin je opet osetio dodir te
žuljevite ruke i shvatio da se, pošto se uverila da nema
temperaturu, njena ruka zadržala još jedan časak na
njegovom licu milujući ga stidljivo, nespretno ali nežno.
Otvorio je oči i kazao: „Mislim da mi je čaj prijao.”
Izgledalo je da se žena izuzetno obradovala. Martin se
uspravio i seo u krevetu: „Ja ću da krenem” – rekao je.
Osećao je slabost i vrtoglavicu. „Osećate li se dobro?” upita
ga ona brižno. „Odlično. Kako se vi zovete?” „Ortensija
Pas, vama na usluzi.” Moje ime je Martin, Martin del
Kastiljo.
Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu, prsten
koji mu je svojevremeno poklonila baka. On ga je sada
darivao Ortensiji. Žena je pocrvenela i usprotivila se. „Zar
mi niste kazali da u životu ima radosti?” – upitao ju je
Martin. „Ako primite ovaj prsten kao uspomenu, mnogo
ćete me obradovati. To bi za mene bila jedina radost u
poslednje vreme. Zar ne želite da se obradujem?” Ortensija
je i dalje bila neodlučna. Onda joj ga je stavio na prst i
požurio da iziđe.
 VI
Svitalo je kada se vratio u svoju sobu. Otvorio je prozor.
Na istoku se prema pepeljastom nebu oertavalo zdanje.
Kako je ono jednom prilikom kazao Bruno? Rat može
da bude besmislen ili pogrešan, ali četa kojoj čovek
pripada, uvek je nešto apsolutno.
Tu je, na primer, D’Arkanhelo. Tu je i Ortensija.
Nekakav pas i – dovoljno!

Noć je ledena a hladna mesečina obasjava klanac. Stotinu

sedamdeset i pet ljudi bivakuju, osluškujući zvukove iz pravca
juga. Reka Grande vijuga poput pleštave žive. Ona je ravnodušni
svedok bitaka, pohoda i pokolja. Inkine vojske, karavani
zarobljenika, kolone španskih osvajača u kojima je već tekla
njegova krv (misli zastavnik Seledonio Olmos), a koja će četiri
stotine godina kasnije potajno živeti u Alehandrinoj krvi (misli
Martin). Zatim će konjice rodoljuba potisnuti Špance ka seveni, a
onda će Španci ponovo napredovati u pravcu juga da bi ih
rodoljubi još jednom potisnuli. Kopljem i karabinom, mačem i
nožem, bratski žestoko su sakatili jedni druge i međusobno se
klali. Onda bi nastupile noći u kojima je vladala mineralna tišina.
Tada bi se čuo samo žubor reke Grande koji bi polako ali sigurno
nadvladavao krvave– a ipak tako prolazne – bitke među ljudima.
Pa sve tako dok se samrtni krici ponovo ne oboje u crveno i
stanovnici čitavih naseobina stanu da beže u niziju, sve biva
sravnjeno sa zemljom, njihove kuće zapaljene a posedi uništeni,
da bi se kasnije još jednom vratili na besmrtnu zemlju na kojoj su
se rodili i stradali.
Stotinu sedamdeset i pet ljudi bivakuju u mineralnoj noći. A
prigušen glas, uzprebiranje na žicama gitare, peva:
 Palomita blanca,
vidalitá,
que cruzas el valle,
vé a decir a todos,
vidalitá,
que ha muerto Lavalle.

A onda sviće novi dan i oni nastavljaju da jašu prema severu.

Zastavnik Seledonio Olmos jaše pored ćutljivog i zamišljenog
narednika Aparisija Sose.
Zastavnik ga posmatra. Danima je sebi postavljao pitanja.
Poslednjih meseci duša mu je venula kao nežan cvet u sveopštoj
kataklizmi. Ali, uz sve veći besmisao ovog poslednjeg povlačenja,
on je počeo da shvata.
Stotinu sedamdeset i pet ljudi sedam dana galopiraju
žestokim tempom, a sve zbog jednog leša.
„Oribe nikada neće uspeti da se domogne glave”, kazao mu je
narednik Sosa. Tako je usred ruševina onih tornjeva mladi
zastavnik nazreo jedan blistavi i neuništivi toranj. Jedan jedini.
Jedan za koji se, međutim, isplati živeti i umreti.

U gradu Buenos Ajresu je polako svitao dan, nimalo

različit od nebrojenih dana od postanja čovekovog.
Martin je s prozora video dečaka koji je, raznoseći
jutarnje novine, trčao možda zato da se zagreje, a možda
zato što je u tom poslu potrebno kretanje. Nekakav pas
lutalica, nalik Bonitu, njuškao je po kanti za smeće. Devojka
slična Ortensiji išla je na posao.
Pomislio je i na Busića, na njegov kamion s prikolicom.
Onda je potrpao svoje stvari u mornarsku torbu i
krenuo niz trošne stepenice.
 VII

Kišica je rominjala, noć je bila hladna. Vetar je besno

fijukao, raznosio otpatke hartije po ulici i otkidao lišće s
grana.
Pred garažom su se obavljale poslednje pripreme.
„Ceradu”, doviknuo je Busić, držeći opušak među usnama.
„Znaš, može da padne jača kiša.” Odupirući se nogom o
kamion, vezivali su užad i čvrsto ih zatezali. Prolazili su
radnici, ćaskali, zbijali šale, a neki su promicali ćutke i
pognute glave. „Povuci, momče”, rekao je Busić. Zatim su
ušli u kafanicu: ljudi u plavim kombinezonima i kožnim
jaknama, u čizmama ili dubokim cipelama, bučno su
razgovarali, pili kafu i klekovaču, jeli ogromne sendviče,
razmenjivali preporuke, pričali o kamiondžijama koji su na
putu: o Mršavom, o Entrerijancu, o malom Gonsalesu.
Snažno su tapšali Busića po leđima i dobacivali mu:
„Pikavče!”, „Matori!”, „Kućo stara!”, a on se samo smeškao
i ćutao. Pošto je pojeo kobasicu i popio crnu kafu, on je
kazao Martinu: „Dečače, sada ćemo da nagarimo.” Izišli su,
popeli se u kabinu, Busić je zauzeo mesto za volanom,
uključio motor, upalio poziciona svetla i krenuo prema
mostu Aveljaneda započinjući besmisleno putovanje na jug.
Prvo su prošli kroz one četvrti za koje su Martina vezivale
mnoge uspomene. Potom su, prešavši Rijačuelo, prošli kroz
industrijske delove grada, a onda su izbili na otvoren put u
pravcu jugoistoka, da bi, posle raskrsnice na kojoj se
odvajao put za La Platu, krenuli putem broj 3, koji vodi na
kraj sveta, tamo gde je Martin zamišljao da je sve belo i
ledeno, tamo do onog vrška kopna koje savija prema
Antarktiku, tamo gde brišu patagonijski vetrovi, tamo do
onog negostoljubivog ali čistog i neiskvarenog kraja. Zaton
Poslednje Nade, Nekorisna Uvala, Luka Gladi, Ostrvo Pustoši, te
nazive je posmatrao godinama, još od detinjstva, gore u
potkrovlju, u dugim satima tuge i samoće. Ti nazivi su ga
navodili da sanjari o dalekim i pustim krajevima sveta,
čistim, stamenim i neiskvarenim predelima koje ljudi, a
naročito žene, još nisu uprljali.
Martin upita Busića da li poznaje dobro Patagoniju, a
Busić se dobroćudno osmehnu i odvrati:
– Jašta. Ja sam ti devetsto prvo godište i moglo bi se reći
da sam počeo da krstarim Patagonijom čim sam izišao iz
pelena. Znaš, moj ti je matori bio pomorac i na brodu je od
nekoga čuo priče o jugu i o rudnicima zlata. Tako ti se moj
matori u Buenos Ajresu ukrcao na neki teretnjak koji je
plovio za Luku Madrin. Tamo je upoznao nekog Stiva,
Engleza, koji je kao i on želeo da pronađe zlato. Zajedno su
nastavili put prema jugu. Putovali su svakojako: konjem,
zaprežnim kolima, kanuom. Naposletku se skrasio na obali
jezera Vijedma, blizu Fisroja. Tu sam se i ja rodio.
– A vaša majka?
– Nju je tamo upoznao. Zvala se Albina Rohas,
Čileanka.
Martin ga je zadivljeno posmatrao. Busić se zamišljeno
osmehivao. Ne prestajući da pažljivo pazi na put, grizao je
opušak. Martin ga upita da li je u tim krajevima mnogo
hladno.
– Pa zavisi. Zimi se temperatura ponekad spusti i do
trideset stepeni ispod nule, posebno na visoravni između
Argentinskog jezera i reke Galjegos. Ali leti ume da bude
lepo.
Ubrzo je razvezao o svom detinjstvu, o lovu na pume i
guanake, na vukove i divlje svinje. Pričao mu je kako se s
ocem vozio kanuom.
 – Moj stari – dodao je i nasmešio se – nikada nije
prestao da mašta o tome da pronađe zlato. I mada se bavio
ovcama i nastanio se tu, čim bi mu se ukazala prilika,
kretao bi ponovo u traganje. Devetsto treće, zajedno s
nekim Dancem Masenom i Nemcem Otenom dospeo je čak
na Ognjenu Zemlju. Njih trojica su prvi belci koji su prešli
reku Grande. Zatim su se preko Rta Poslednje Nade vratili
na sever i stigli do jezera. Sve tragajući za zlatom.
– Jesu li ga pronašli?
– Vraga! Sve je to bilo pričam ti priču.
– Pa od čega su živeli?
– Živeli su od onoga što bi ulovili ili upecali. Kasnije je
moj stari zajedno s Masenom radio u pograničnoj komisiji.
Jednom prilikom, blizu Vijedme upoznao je jednog od
prvih tamošnjih doseljenika, nekakvog Engleza Džeka
Livelija koji mu je rekao: „Čujte, don Busiću, ovo ovde
mnogo obećava, verujte mi, zašto ne ostanete umesto da i
dalje tragate za zlatom, ovce su ovde zlato, znam šta vam
govorim.” Onda je ućutao.

Kroz tihu i ledenu noć može se čuti topot konjice koja se

povlači. Stalno u smeru severa.

– Dvajes’ prve sam radio kao nadničar u Santa Krusu, u

vreme velikog štrajka. E to je bio strašan lom.
Opet se zamislio. Žvaćući opušak, povremeno bi
pozdravljao nekog šofera kamiona koji su dolazili u susret.
– Reklo bi se da vas mnogi poznaju – primetio je
Martin.
Busić se nasmejao skromno.
– Momče, ja ti već više od deset godina vozim ovim
putem. Poznajem ga bolje no svoj džep. Tri hiljade
kilometara od Buenos Ajresa do moreuza. Takav ti je život.
 Prilikom ogromnih kataklizmi uzdigli su se ti severozapadni
planinski lanci, a tokom dvestotine pedeset hiljada godina vetrovi
koji duvaju iz oblasti s onu stranu zapadnih vrhova, u pravcu
granice, dubili su i oblikovali zagonetne i fantastične katedrale.
Legija (ono što je ostalo od Legije) nastavlja da galopira u
pravcu severa, a za petama joj Onbeove snage. Prebačeno preko
konja, umotano u pončo, šireći zadah oko sebe, sa njima ide i
generalovo naduveno telo.

Vreme se promenilo. Kiša je prestala da sipi. Duvao je

jak vetar (iz unutrašnjosti, kazao je Busić) i hladnoća je
postajala oštra. Nebo je sada bilo potpuno vedro. Što su
dalje odmicali prema jugozapadu, pampa se sve više širila,
predeo bivao sve impresivniji, a vazduh je Martinu
izgledao sve prozračniji. Sada je osetio da može da bude i
od koristi: pomogao je Busiću da promeni gumu potpalio
vatru i pripremio mate. Uto je pala i prva noć na njihovom
putu.

Preostaje još stotinu devedeset i pet kilometara. Tri dana

jahanja punim galopom uz leš koji zaudara i rastače se, sa
strelcima u pozadini što štite odstupnicu, a koje možda polako
desetkuju, ubijaju kopljima ili kolju. Od Huhuja do Uakalere,
stotinu trideset i dva kilometra. Samo još stotinu devedeset i pet
kilometara, kazuju u sebi. S božjom pomoći, nema više od četiri do
pet dana jahanja.

– Ja ti, mladiću moj, ne volim da jedem po birtijama –

rekao je Busić zaustavljajući kamion pored puta.
Zvezde su blistale u surovo hladnoj noći.
– To ti je moj običaj, momče – objasnio je ponosno i
potapkao ručerdama kamion kao da mu je drag konj. – Čim
se smrkne, ja se zaustavljam. Izuzev leti, jer je svežije. Ali
noćna vožnja je opasna, umoriš se, zaspiš i eto ti ga na! To
se prošlog leta, blizu Asula, desilo debelom Viljanuevi.
Iskreno da ti kažem, nije mi zbog sebe nego zbog drugih.
Možeš da zamisliš šta bi se dogodilo pri sudaru s ovom
grdosijom. Sve bi spljeskala.
Martin je počeo da loži vatru. Stavljajući meso na roštilj,
kamiondžija je kazao:
– Ima da osladimo brk, videćeš! Moj ti je štos da meso
kupujem čim ga kasapi iseku. Zamrzavanje ne dolazi u
obzir, mladiću moj, to treba da imaš na umu. To mesu
oduzme krv i sok. Kada bih ja bio vlast, kunem ti se ovim
krstom, zabranio bih zamrznuto meso. Otuda i tolike
boleštine u ovo naše vreme, veruj mi.
– A zar se bez hladnjače meso ne bi pokvarilo u velikim
gradovima? – upita Martin. Busić izvadi cigaretu iz usta,
odmahnu rukom i reče:
– Sve su to laži i smicalice. Sve zbog love, sinko. Ako bi
meso odmah prodavali, ništa mu ne bi bilo. Razumeš li?
Treba ga kupovati odmah po klanju. Kako da se onda
ukvari? Hajde, reci!
Dok je razmeštao meso da se ne prepeče, dodao je, kao
da ga i dalje more iste misli:
– Istinu ti velim, momče: ljudi su ranije bili zdraviji.
Nisu imali sve ove drangulije koje danas imamo, ali su bili
zdraviji. Znaš li ti koliko je godina mome starom?
Ne, Martin nije znao. Pri odsjaju vatre video je kako se
Busić osmehuje, sa opuškom među usnama, unapred
ponosan na ono što će reći.
– Osamdeset i tri. I slagao bih te ako bih rekao da je
ikada bio kod lekara. Možeš li da veruješ?
Zatim su seli na drvene sandučiće i ćutke čekali da se
meso ispeče. Nebo je bilo savršeno čisto, bilo je veoma
hladno. Martin je zurio u plamen.

Pedernera komanduje stoj i govori drugarima: telo se nadima,

zadah je nepodnošljiv; meso treba odvojiti od kostiju, sačuvati
kosti, a naročito glavu. Oribe nikada neće dobiti generalovu
glavu.
Ali, ko će da to učini? I ko je u stanju da to učini?
Učiniće to pukovnik Alehandro Danel.
Tada skidaju telo s konja i polažuga na obalu potoka.
Potrebno je nožem raseći odeću, jer se leš suviše naduo. Onda se
Danel spušta na kolena pored njega i vadi poljski nož. Nekoliko
trenutaka posmatra izobličen leš svog vođe. Posmatraju ga i ti
ljudi što stoje u nemom polukrugu. A onda Danel zariva nož u
meso načeto truljenjem. Potok Uakalera odnosi komade mesa, dok
oni slažu kosti na pončo.
Lavaljeova duša primećuje Danelove suze i ovako razmišlja:
„Žališ za mnom, a trebalo bi da žališ sebe i svoje žive drugove. Ja
više nisam važan. Ono što se u meni kvarilo, ti sada uklanjaš i
vode ovog potoka odneće ga daleko. Ubrzo će iz njega izrasti
biljka, možda će se vremenom pretvoriti u cvet, u miomiris. Vidiš,
ne treba da te to rastužuje. Štaviše, ovako će od mene ostati samo
kosti, a to je jedino u nama što podseća na kamen i večnost.
Raduje me što ćete sačuvati srce. Ono me je verno pratilo u
nevolji. E, da, i glavu! Tu glavu za koju su oni mudrijaši kazali
da ništa ne vredi. Možda su to rekli zato što mi se gadilo da
postanem saveznik strancima ili zato što im se ovo dugo
povlačenje čini besmislenim, zato što se nisam usudio da
napadnem BuenosAjres kada smo na vidiku već ugledali njegove
kupole, ti intelektualci koji nisu znali koliko me je bolelo sećanje
na Manuela Dorega onih dana kada sam ponovo video polje na
kome sam ga streljao, koliko me je zabolelo naročito kada sam
uočio da je seoski živalj uz njega a ne uz nas, kada sam čuo
pesmu:

Nebo, ti nebo prekriveno oblacima od

tuge za ubijenim Doregom...

Da, drugovi, ti mudrijaši, te učene glave, oni su me naveli da

počinim zločin, jer tada sam bio veoma mlad i zaista verovao da
tako služim otadžbini. I mada me je užasno bolelo, jer Manuela
sam voleo i oduvek mu bio privržen, potpisao sam onu presudu
koja je izazvala toliko krvoprolića za ovih jedanaest godina. A ta
smrt je bila rak koji me je ždrao u izgnanstvu i kasnije u ovom
besmislenom pohodu. Ti, Danele, koji si onda bio sa mnom, vrlo
dobro znaš koliko mi je to teško palo, koliko sam se divio
Manuelovoj hrabrosti i pameti. A to zna i Asevedo, znaju mnogi
drugovi koji ovde gledaju moje posmrtne ostatke. Takođe znaš da
su me bašoni, ti mudrijaši naveli na taj čin, da su mi slali
podmukla pisma koja su kasnije tražili da uništim. Bili su to oni.
Ne ti, Danele, ne ti, Asevedo, ni Lamadrid, niko od nas koji
imamo jedino ruku spremnu da se lati sablje i srce spremno da se
suoči sa smrću.”
(Kosti su već zamotane u pončo koji je nekada bio
nebesnoplave boje a danas je, kao i duša tih ratnika, jedva nešto
više od prljave krpe, krpe za koju se ne zna šta predstavlja; jedan
od simbola ljudskih osećanja i strasti – nebesnoplavo, crveno – što
se na kraju vraćaju besmrtnoj boji zemlje, toj boji koja je manje-
više boja prljavštine jer je boja naše stvarnosti i konačne sudbe
svih ljudi, nezavisno od njihovih ideja. Srce je već položeno u
posudicu nalivenu rakijom. A ti ljudi su u neki od svojih
odrpanih džepova stavili poneku sitnu uspomenu na to telo:
koščicu ili pramen kose.)
I ti, Aparisio Sosa, koji nikada nisi pokušao da shvatiš, jer si
se jednostavno zadovoljio time da mi budeš odan, da ne tražiš
objašnjenja nego da veruješ u ono što bih ja kazao ili učinio; ti,
koji si se brinuo o meni od onih dana kada sam bio balavi i oholi
kadet, ti, ćutljivi naredniče Aparisio Sosa, crni Sosa, boginjavi
Sosa, koji si me spasao u Kanča Rajadi, koji nemaš ništa osim ove
okrutne i nesrećne otadžbine: želeo bih da misle na tebe!
Hoću da kažem...”
(Zavežljaj s kostima su begunci stavili u generalove kožne
bisage, a njih metnuli na njegovog konja. Jedino ne mogu da se
odluče šta da urade s posudicom, ali je onda Danel predaje
Aparisiju Sosi, onome koji je najviše ožalošćen smrću svog
vođe...)
„Da, drugovi, mislite na narednika Sosu. To je isto kao i da
mislite na ovu zemlju, na ovu surovu zemlju, natopljenu krvlju
mnogih Argentinaca. Na onaj klanac kojim je; pre dvadeset i pet
godina, prošao general Belgrano sa svojim priučenim i na brzinu
skupljenim vojnicima, taj priučeni generalčić, loman kao
devojčica, čiji su duh i hrabrost bili jedina snaga kojom se
suprotstavio prekaljenim španskim snagama, boreći se za jednu
otadžbinu za koju nismo još ni znali šta je i za koju ni dan-danas
ne znamo šta je, dokle se prostire, kome zapravo pripada: Rosasu,
nama, svima ili nikome. Da, naredniče Sosa, ti si ova zemlja, ovaj
hiljadugodišnji klanac, ova američka samoća, ovo bezimeno
beznađe što nas mori usred ovog haosa i u ovoj bratoubilačkoj
borbi.
(Pedernera zapoveda da uzjašu. Već se čuju, opasno blizu,
pucnji iz pozadine; izgubilo se dosta vremena. On kazuje
drugovima: „Ukoliko nas sreća bude pratila, za četiri dana bićemo
na granici.” A to je stotinu devedeset i pet kilometara, koji mogu
da se pređu za četiri dana grozničavog galopiranja. „S božjom
pomoći” dodaje Pedemera.
I begunci se udaljavaju obavijeni prašinom, pod jakim
suncem, dok u pozadini njihovi drugovi ginu za njih!)

Jeli su ćutke, sedeći na drvenim sanducima. Posle

večere, Busić je ponovo spremio mate. Dok su pili, on je
posmatrao zvezdano nebo, a onda mu konačno poveri ono
što mu je duže vremena ležalo na duši:
– Dečko moj, biću iskren: želeo bih da postanem
astronom. To te čudi?
Ovo pitanje je dodao iz pukog straha da možda nije
ispao smešan, iako ništa na Martinovom licu nije ukazivalo
na takvu pomisao.
Martin odvrati da ga ne čudi. Zašto bi ga čudilo?
 – Uvek kada se noću nađem na putu, posmatram
zvezde i pitam se: ko živi na tim svetovima? Nemac Mainsa
kaže da tamo žive milioni ljudi, da je svaka od tih zvezda
poput Zemije.
Pripalio je cigaretu, lagano povukao dim i zamislio se.
Onda je dodao:
– Mainsa. Taj mi je još kazao da su Rusi izumeli neke
strahote. Eto, recimo, mi sedimo ovde i mirno jedemo
meso, a oni pošalju nekakav zrak i mi smo gotovi. Nekakav
smrtonosan zrak.
Martin mu je pružio mate i upitao ga ko je taj Mainsa.
– Moj zet. Muž moje sestre Violete.
A otkuda zna sve te stvari?
Busić je mirno srknuo mate i zatim ponosno objasnio:
– On ti je već petnaest godina telegrafista u Baija Blanki.
Otuda zna sve to o aparatima i zracima. Nemac je, šta još
da ti kažem!
Onda su neko vreme ćutali, dok Busić nije ustao i
kazao: „E, sad, momče, valja legati” Uzeo je pljosku s
klekovačom, otpio gutljaj i rekao:
– Srećom, ovde nije padala kiša. Sutra treba da pređemo
trideset kilometara zemljanim putem. Lažem: šezdeset.
Trideset u odlasku i još toliko u povratku.
Martin ga pogleda. Zemljanim putem?
– Da, treba malo da skrenemo s našeg puta jer hoću da
obiđem jednog prijatelja u Estasion de la Garma. Jedno
kumče mi je bolesno. Nosim mu igračku, autić.
Otišao je do kabine, izneo nekakvu kutiju, otvorio je,
pokazao mu poklon i ponosno se nasmejao. Navio je autić i
spustio ga na zemlju.
– Naravno, po zemlji ne ide baš najbolje. Ali po patosu
će ići da ti pamet stane.
Zatim ga je vratio u kutiju. Martin ga je začuđeno
gledao.
 Žestokim galopom jašu prema granici, jer je pukovnik
Pedernera kazao: Još noćas se moramo dokopati bolivijskog tla” U
pozadini odjekuju pucnji A ovi ljudi se pitaju koliko će drugova,
od onih što su tokom sedam dana štitili ovo bekstvo, postati plen
Oribeovih ljudi
Najzad, pod okriljem noći prelaze granicu. Konačno mogu da
se svale na tlo, da se odmore i spokojno ispavaju. Ali taj spokoj je
tako pust, sličan spokoju koji vlada u nekakvom izumrlom svetu,
u oblasti koju je oluja opustošila i koju tiho nadleću zlokobni
izgladneli kraguji.
A kada sutradan Pedemera zapoveda da uzjašu i da nastave
prema Potosiju, ti ljudi uzjahuju, ali dugo netremice gledaju u
pravcu juga. Svi oni (među njima i pukovnik Pedemera), stotinu
sedamdeset i pet lica, zamišljenih i ćutljivih ljudi, a s njima i
jedna žena, gledaju u pravcu juga, u pravcu zemlje poznate pod
imenom Ujedinjene (Ujedinjene!) Južne Provincije, u pravcu tog
dela sveta u kome su se ti ljudi rodili, tamo gde ostaju njihova
deca, braća, žene, majke. Zanavek?
Svi gledaju prema jugu. I narednik Aparisio Sosa, sa svojom
posudicom, sa onim srcem koje steže na grudi, takođe gleda u
pravcu juga.
U pravcu juga gleda i zastavnik Seledonio Olmos, koji se sa
sedamnaest godina, zajedno sa ocem i bratom, poginulim u
Kebraćo Eradu, pridružio Legiji da bi se borio za ideje koje se
ispisuju velikim slovima, a koje će docnije biti umrljane i čija će se
velika početna slova, stari i blistavi tornjevi, polagano rušiti pod
dejstvom godina i naraštaja.
A onda pukovnik Pedernera shvata da su već dosta gledali i
zapoveda pokret. Svi hvataju uzde, okreću konje i kreću galopom
prema severu.
Odlaze obavijeni prašinom, okruženi mineralnom samoćom,
kroz tu pustu oblast. Jašući preko goleti, uskoro će se izgubiti na
vidiku. Prašina sred prašine!
 U klancu više nema ni traga od Legije, od tih bednih ostataka
Legije. Zamro je topot konja, prašina koju su podigli u žestokom
galopu ponovo se slegla, lagano ali neumoljivo. Lavaljeovo meso
su rečne vode odnele na jug (da bi se pretvorilo u drvo, u biljku, u
miomiris?). Ostaće samo maglovito i svakim danom sve nejasnije
sećanje na tu avetinjsku Legiju. U noćima kada ima mesečine –
priča jedan stari Indijanac – i ja sam ih video. Najpre se začuju
mamuze i konjsko rzanje. Zatim se pojavljuje taj konj, žustar konj
na kome jaše general Lavalje, konj beo poput snega (tako
Indijanac vidi generalovog konja). General nosi veliku vojničku
sablju, a na glavi visoku kacigu kakvu nose grenadiri. Grešni,
siroti Indijanac! On ne zna da je general bio čovek odeven u rite,
da je na glavi imao slamnati šešir i bio ogrnut pončom od čije
simbolične boje nije ostalo ništa! On ne zna da onaj nesrećnik nije
imao grenadirsku uniformu, ni kacigu, ni bilo šta drugo! Ne zna
da je Lavalje bio jedan od tolikih drugih ubogih!
Ali to je kao san: samo još tren i iznenada nestaje pod
okriljem noći, prelazi reku i jezdi prema planinama na zapadu...

Busić mu je pokazao gde će u prikolici da prespavaju,

prostro je dušeke, navio budilnik i kazao: „U pet treba da
krenemo.” A onda se udaljio nekoliko koraka i stao da
mokri. Martin je smatrao da mu je dužnost da učini to isto
blizu svog prijatelja.
Nebo je bilo vedro i tvrdo poput crnog dijamanta.
Obasjana zvezdama, ravnica se prostirala ka neznanom
beskraju. Topao i trpak vonj mokraće mešao se s mirisom
polja. Busić reče:
– Kako je velika naša zemlja, momče...
I tada je Martin, gledajući divovsku priliku kamiondžije
prema zvezdanom nebu, dok su mokrili jedan pored
drugoga, osetio kako njegovu napaćenu dušu prvi put
obuzima blaženi mir.
Busić još jednom pogleda prema horizontu i dodade:
 – Dobro, momče, a sad na spavanje. Krećemo u pet.
Sutra prelazimo Kolorado.
Sadržaj

Uvodna napomena ............................................................... 7

I ZMAJ I PRINCEZA .............................................................. 9
II NEVIDLJIVA LICA ........................................................ 135
III IZVEŠTAJ O SLEPIMA .............................................. 265
IV NEPOZNATI BOG ........................................................ 425
POGOVOR .......................................................................... 527
 Biblioteka „SAVREMENA PROZA“

Ernesto Sabato O JUNACIMA I GROBOVIMA

Izdavači Izdavačka kuća HAATC Books Akademski plato br. 1 Beograd, tel. 011/30-
34-808 office@platobooks.rs www.plato.rs
Izdavačka kuća B&S Krajiška 32/1 11080 Beograd 011/21-08-318
Za izdavače Branislav Gojković, direktor
Urednik Nataša Anđelković
Lektura i korektura Vesna Jevremović
Kompjuterska priprema Goran Skakić