Biološka zaštita u okviru RHB zaštite

Uvod

Kroz istoriju biološki činioci su bili uzročnici brojnih zaraznih bolesti. Harale su
epidemije a ljudi su uglavnom njihove uzroke videli u nečemu što je iznad njihovog pojmljenja.
Jednostavno nisu posedovali dovoljno znanja da im se suprotstave.
Tamu na srednji vek svakako su bacale epidemije kuge. Naime one su se gotovo
periodično javljale na svakih 100 godina. Prilikom jedne od takvih epidemija dešavalo se da
pola tadašnje populacije bude sravnjeno.
Jedna od najtežih epidemija koja je poprimila dimenzije pandemije ,,crne smrti’’ pojavila se
1346. godina u Kini i Mongoliji, a potom se širila u tri pravca: ka Crnom moru; prema
Kaspijskom jezeru i prema Arabiji i Egiptu.
U svim ratovima koji su vođeni u istoriji čovečanstva vrlo često su zarazne bolesti i
infekcije rana nastale spontano. Npr. na svim evropskim ratištima u periodu od 1733. do 1865.
od oružja je poginulo 1,500,000 vojnika, a od zaraznih bolesti i infekcija rana 6,500,000
vojnika.
Krajem XIX i početkom XX veka sa razvojem nauke otkriveni su gotovo svi uzročnici
zaraznih bolesti kao patogeni organizmi. Međutim epidemije zaraznih bolesti su ostale pratilje
ratova, bede, siromaštva i ekonomskih kriza.
Danas, biološko oružje predstavlja veliku opasnost za čovečanstvo u eventualnom ratu.
Međutim, biološko oružje se veoma retko upotrebljava na otvorenom bojnom polju i ide se na
njegovo prikriveno dejstvo. Naime, teroristi često posežu za njime pre svega zbog njegove
jeftine proizvodnje- bioterorizam. Sa druge strane, veštačkim putem izazvane zarazne bolesti
dovele bi do panike, dezorganizovanosti i onesposobljenosti pripadnika oružanih snaga za
pružanje otpora ali i civilnog stanovništva.
Razvoj epidemiologije je umnogome umanjio mogućnost nastanka epidemija ali i dalje
postoji mogućnost da do njih dođe, posebno u specifičnim okolnostima (zemljotresi, poplave,
požari,itd). Što se tiče borbe protiv bioterorizma, ona je izuzetno kompleksna i nepredvidiva.
 1. RHB zaštita

RHB zaštita se može definisati kao sveukupnost postupaka, mera, snaga i sredstava
organizovanih radi zaštite i spasavanja žive sile i materijalnih dobara društva, kao i ostalih
aktivnosti na otklanjanju posledica ratnih NHB dejstava, RHB kontaminacije i drugih tehničko-
tehnoloških katastrofa i udesa u vreme mira.
Organizuje se i priprema za uspešno delovanje u ratu, u kome bi došlo do primene
RHB oružja, i u miru kod pojave udesa i velikih tehničko-tehnoloških i drugih katastrofa.

Zadaci RHB zaštite kao jedne od najsloženijih mera civilne zaštite su:

1) RHB kontrola teritorije, osmatranje RHB opasnosti, RHB izviđanje,

dozimetrijska kontrola, laboratorijska kontrola i detekcija, obaveštavanje
stanovništv o opasnostima, organizacija kontrolno-zaštitne službe i organizacija
života i rada na kontaminiranom zemljištu i izvan njega;
2) Organizacija i sprovođenje taktičkih, tehničkih i biomedicinskih mera lične i
kolektivne zaštite stanovništva, pojedinačne i skupne zaštite stoke i RHB zaštite
vode, hrane, žiivotinja i biljaka;
3) Organizacija i sprovođenje mera završne RHB dekontaminacije ljudi, stoke,
opreme i odeće, poslovnog i životnog prostora;

Da bi uspešno realizovala ove zadatke RHB zaštite, država je preuzela obavezu da:
-Snage RHB zaštite neprekidno organizuje, da ih stalno i kvalitetno obučava,
materijalno i tehnički oprema, izrađuje planove razvoja i planove upotrebe, i da putem
vežbi vrši proveru njihove pripremljenosti za uspešno delovanje u ratu i u vreme
prirodnih, tehničko-tehnoloških i drugih udesa u miru.

Organizovane snage RHB zaštite su:

 Centri za obaveštavanje;
 Jedinice civilne zaštite;
 Štabovi i drugi organi civilne zaštite, i
 Specijalizovane radne organizacije, organi i službe koje se u okviru redovnih delatnosti
bave praćenjem pojava značajnih za RHB zaštitu.

Načela i principi RHB zaštite su:

− princip razvojnosti i neprekidne promene radi usklađivanja potreba i

mogućnosti;
− princip svestrane povezanosti i uzajamnog delovanja iz kojeg proizlaze
konkretna naučna mišljenja;
− princip prožimanja suprotnosti – postojanje jedinstva u sukobu suprotnih snaga i
tendencija;
− princip prevazilaženja ograničenosti određenih pojava i rešenja, i
 − princip prelaska kvantiteta u kvalitet i obratno.

1.1. RHB kontrola

Dobro organizovanom RHB kontrolom blagovremeno se stiče uvid o protivnikovim

namerama da upotrebi NHB oružje, kontroliše se pojava i širenje kontaminanata i pruža se uvid
u situaciju nastalu NHB udarom odnosno posle RHB akcidenata.
RHM kontrolom se sprečava neko veće iznenađenje, lakše se procenjuje novonastala šteta,
prognozira se dalji razvoj RHB situacije, obaveštavaju se stanovnici, organi i organizacije
posrednim i neposrednim RHm opasnostima.

Mere RHB kontrole su prema redosledu odvijanja:

a) prikupljanje podataka o NHB oružju neprijatelja;

b) RHB osmatranje;
c) Meteo-osmatranje i merenje;
d) RHB obaveštavanje;
e) RHB izviđanje;
f) kontrolno-zaštitna služba (KZS);
g) laboratorijski poslovi analize, i
h) doziometrijska kontrola.

1.2.RHB dekontaminacija

RHB dekontaminacija predstavlja skup mera i postupaka koji se preduzimaju radi

otklanjanja, neutralizacije ili uništavanja RHB agenasa. Razlikujemo:
− radiološku;
− hemijsku i
− biološku dekontaminaciju.

Radiološka dekontaminacija obuhvata mere i postupke koji se preduzimaju radi

smanjenja do dozvoljenog nivoa ili potpunog uklanjanja radioaktivnoh čestica s kontaminiranih
površina.
Hemijska dekontaminacija je neutralisanje ili otklanjanje bojnih otrova sa
kontaminiranih površina.
Biološka dekontaminacija obuhvata mere i postupke koji se preduzimaju radi
uništavanja ili uklanjanja uzročnika i izazivača zaraznih oboljenja sa kontaminiranih površina.

Postoji više kriterijuma za podelu metoda dekontaminacije. Po prvom kriterijumu

moguće je podeliti dekontaminaciju na prirodnu i veštačku. Prirodna se vrši pod dejstvom
atmosferskih uticaja (kiša,sneg itd.), a veštačka podrazumeva upotrebu određenih sredstava,
materija i postupaka. U okviru nje se preduzimaju: fizičke, hemijske i kombinovane metode.
Fizičke metode su: četkanje, istresanje, pranje, itd.
Hemijske metode podrazumevaju primenu određenih hemiskih supstanci, pri čemuse
odvija određena hemijska reakcija poput neutralizacije, oksidacije, hlorisanja i dr.
Kombinovana metoda predstavlja kombinaciju prethodne dve i najčešće se primenjuje.

Sledeći kriterijum podele dekontaminacije je prema obimu izvođenja i to na:

 − primarnu (delimičnu) i
− završnu (potpunu).
Osim toga dekontaminacija može biti pojedinačna, grupna i kolektivna.

Prilikom izvođenja dekontaminacije moraju se poštovati određena načela organizacije, kao što
su:
− brzina;
− prioritet (ljudi su uvek na prvom mestu)
− celishodnost (da li je isplativo dekontaminirati, ili ne) i
− potpunost.

Razvoj pribora i uređaja za dekontaminaciju i njihovo uvođenje u operativnu upotrebu

beleži svoje početke 40-tih godina XX veka. Najčešće se ovi pribori razvrstavaju u tri grupe i
to:
− pribore za ličnu dekontaminaciju;
− pribore za dekontaminaciju naoružanja i tehnike (grupne) i
− uređaje za završnu dekontaminaciju.

2. Biološko oružje
Pod pojmom biološkog oružja podrazumeva se ratna primena patogenih
mikroorganizama, njihovih toksina, insekata i nekih životinja sa ciljem izazivanja masovnih
oboljevanja ili trovanja ljudi, životinja i biljaka, njihovog onesposobljavanja ili ubijanja.
Za razliku od nuklearnog i hemijskog oružja, patogeni organizmi i drugi biološki agensi
nikada do sada nisu frontalno i javno upotrebljeni u nekom ratu.
U pored brojnih zabrana o upotrebi biološkog oružja, u pojedinim zemljama u formacijsko
naoružanje ulaze:
 patogeni mikroorganizmi, prouzrokovači zaraznih bolesti kod ljudi, životinja i biljaka iz
podgrupa: bakterija, virusa, rikecija, protozoa i gljivica;
 neke vrste insekata, kao prenosioci i prelazni domaćini patogenih mikroorganizama, kao
što su bele vaši, buve, komarci i krpelji; insekti kao velike štetočine jer se hrane
žitaricama i drugm prehrambenim artiklima koji služe i za ljudsku i stočnu ishranu, pa
deluju kao biološki inkapacitanti u odnosu na živu silu;
 otrovni produkti- toksini, saprofitnih i parazitskih mikroorganizama (klostridium,
botulini, stafilokoke); otrovni produkti nekih biljaka, algi, faune i flore mora o okeana,
kao što su ricin, tetrodotoksin i saksitoksin;
 neke vrste životinja, pre svega glodari koji se pojavljuju kao vektori patogenih
organizama prouzrokovača zaraznih bolesti ljudi iz grupe zoonoza.

Biološki agensi se mogu koristiti tajno ili prikriveno putem diverzantsko-terorističkih akcija
u ratu i u vanrednim stanjima. Proizvodnja biološkog oružja je daleko jeftinija od proizvodnje
nuklearnog i hemijskog oružja. 02Proizvodnju nuklearnog i hemijskog naoružanja je praktično
nemoguće sakriti, dok se proizvodnja biološkog oružja može efikasno prikriti mirnodopskim
potrebama.

Da bi se neki biološki agens mogao koristiti u ratne svrhe, kao oružje, on mora da ispunjava
sledeće zahteve:
 − da poseduje osobinu visoke virulentnosti i biološke aktivnosti prema
makroorganizmu;
− da se lako unosi u organizam;
− da imaju visok stepen kontagioznosti (prijemčivosti);
− da su termostabilni, postojani i otporni na nepovoljne uslove sredine (vlaga,
sunce, voda sneg i sl).

Biološki agensi koji se smatraju biološkim oružjem su:

1) Bakterije- kao uzročnici zaraznih bolesti: kuge, tularemije, bedrenice, sakagije,

bruceloze i meliodoze;
2) Virusi- izazivači zaraznih bolesti: velikih boginja, žute groznice, denge, zaraznog
zapaljenja mozga, gripa;
3) Rikecije- kao prouzrokovači pegavog tifusa, kvržičnog tifusa i Q groznice;
4) Gljivice koje izazivaju kod ljudi i životinja sistemska oboljenja organa.
(kokcidioidomikoze i histoplazmoze)

Pored ovog biološko oružje se deli još na prosta i složena biološka borbena sredstva. U
prosta spada jedna vrsta patogenih mikroorganizama ili njihovih otrovnih produkata a u složena
više vrsta patogenih mikroorganizama i njihovih produkata- toksina.

Osnovne karakteristike biološkog oružja su:

− Prostornost i masovnost uništavanja i onesposobljavanja žive sile i
biljnog sveta;
− Trajnost efekta širenja epidemije i održavanja endemskih žarišta;
− Postojanje inkubacionog perioda;
− Pogodnost za tajnu diverzantsko- terorističku primenu;
− Ostavljalju kasne posledice u obliku kliconoštva i endemskih žarišta;
− Pojava epidemije ima i psihološke efekte na stanovništvo, u smislu
straha, panike i dezorganizacije;
− Ratni uslovi pogoduju stvaranju preduslova za primenu biološkog oružja.

Tendencija razvoja biološkog oružja.

Revolucionarna dostignuća u molekularnoj biologiji, genetici mikroba i genetskom
inženjerstvu, pružaju mogućnost za stvaranje bioloških agenasa sa izmenjenim i željenim
svojstvima. U stvaranju novih bioloških agenasa polazi se od sledežih osnova:

− primena malo poznatih, egzotičnih ili novootkrivenih vrsta i sojeva, već poznatih
uzročnika bolesti;
− izmena osobina postojećih bioloških agenasa;
− stvaranje novih bioloških agenasa izmenom genetske strukture
mikroorganizama, i
− stvaranje nosača virusa- bakteriofaga.

Razvoj biološkog oružja je usmeren u dva pravca:

 − iznalaženja bioloških agenasa za onesposobljavanje žive sile, i
− iznalaženje i korišćenje uzročnika smrtonosnih zaraznih bolesti.

Biološki agensi se dele i na osnovu toga da li prozrokuju smrt na:

 uzročnike smrtonosnih zaraznih bolesti- patogeni mikroorganizmi koji

prouzrokuju teška zarazna oboljenja kod ljudi sa visokom stopom
smrtnosti od 40 do 100% svih inficiranih i obolelih ljudi,najčešće
pripadaju grupi bakterija (kuga, tularemija, antraks, bruceloza, sakagija,
meliodoza, kolera) ili virusa (velike boginje, encefalitis, žuta groznica),
potom rikecija (kvržičasti i pegavi tifus) i gljivice ( histoplazma).
 uzročnike nesmrtonosnih zaraznih bolesti- patogeni mikroorganizmi koji
prouzrokuju zarazna oboljenja kod ljudi sa niskom stopom letaliteta,do
10% (dizenterija, trbušni tifus, paratifus, Q groznica, pegavi tifus,
malarija itd).
 Biološke inkapacitante- biološki agensi za onesposobljavanje u koje
spadaju: insekti, neke životinje i patogeni mikroorganizmi uzročnici
zaraznih bolesti kod domaćih životinja i gajenih biljaka.

3. Protivbiološka zaštita

3.1. Biološka kontaminacija

Pod pojmom biološke kontaminacije podrazumeva se prisustvo patogenih,

virulentnih mikroorganizama i njihovih toksina u atmosferi, na zemljištu, rastinju, na živoj sili,
borbenoj tehnici, u vodi, hrani i na drugm predmetima, kao posledica izvršenog biološkog
udara.
Teritorija na kojoj je izvršen biološki napad naziva se zona ili rejon biološke kontaminacije.
Veličina, oblik, trajanje i karakter zone biološke kontaminacije zavise od vrste upotrebljenog
biološkog agensa i njegove primene. Intenzitet biološke kontaminacije je po pravilu znatno veći
posle biološkog udara od maksimalno mogućeg intenziteta kontaminacije koja nastaje
prirodnim putem u vreme pojave epidemija.
U osnovi razlikuju se primarni i sekundarni rejon kontaminacije. Primarni je zona
neposrednog biološkog napada gde se rasejavaju patogeni mikroorganizmi u svim sredinama, i
kao živa materija razmnožavaju se, prenose i rasejavaju preko inficiranih ljudi, životinja ili
biljaka, a preko kontaminiranih predmeta, vode ili hrane redovno se prenose na nova područja i
na taj način formiraju sekundarni rejon biološke kontaminacije.
Kontaminacija atmosfere- biološkim agensima se vrši primenom biološkog aerosola za
namerno izazivanje infekcije kod ljudi, životinja i biljaka. Bioaerosol je koloidni disperzni
sistem u kome su čestice sa patogenim mikroorganizmima ili njihovim toksinima raspršene u
vazdušnoj sredini. S obzirom na to da je vazduh neophodan za život na zemlji jasno je koliko su
ovakva zagađenja opasna. Efikasnost ovog načina primene bioloških agensa leži i u tome što se
veoma malim koncentracijama mogu lako i brzo kontaminirati velika područja.
Zaštita i odbrana od ovakvog biološkog napada je vrlo složena i za sada malo efikasna.
Biološka kontaminacija hrane je moguća frontalnom primenom bioaerosola, a i tajnim
divezantsko- terorističkim dejstvima. Efikasnost ovog načina primene bioloških agensa leži u
tome što je hrana izuzetno pogodna sredina za život i razmnožavanje patogenih
mikroorganizama.
Biološka kontaminacija zemljišta je moguća prilikom otvorenog napada bioaerosolima.
Trajanje kontaminacije zavisiće od vrste upotrebljenih patogenih mikroorganizama ili njihovih
toksina, a ono može biti veoma dugo ako se upotrebe patogeni mikroorganizmi u obliku spora
( uzročnici antraksa, tetanusa, gasne gangrene, aspergiloze i dr.)
Biološka kontaminacija žive sile ima za posledicu najpre infekciju a potom masovna
oboljenja ljudi i domaćih životinja. Izvodi se na tri načina:
1) unošenjem patogenih mikroorganizama ili njihovih toksina udisanjem
kontaminiranog vazduha- respiratorne infekcije;
2) unošenjem patogenih mikroorganizama preko organa za varenje kontaminiranom
vodom za piće i hranom- digestivne infekcije;
3) preko kože i služokože i preko rana, i to iz kontaminiranog vazduha ili predmeta, tla i
drugih površina.

3.2. MERE I ORGANIZACIJA PROTIVBIOLOŠKE ZAŠTITE

Organizacija i sprovođenje mera protivbiološke zaštite je dvojaka, jer delimično spada u

osnovnu delatnost zdravstvene, veterinarske i poljoprivredne službe u vreme mira, a drugim
delom ona je jedna od tri komponente RHB zaštite kao mere civilne zaštite koja se preduzima u
svim vanrednim prilikama i za slučaj rata. Mi ćemo se njome baviti u ovom drugom kontekstu.
Za organizaciju protivbiološke zaštite bitne su tri njene mere:

-Biološka kontrola teritorije, sa sledećim postupcima: biološko osmatranje u okviru

RHB osmatranja, biološko izviđanje u okviru RHB izviđanja, biološka detekcija i
identifikacija sa laboratorijskom kontrolom biokontaminacije, utvrđivanje i
obeležavanje biološkog KonZ-a, uspostavljanje kontrolno- zaštitne službe i
obaveštavanje i uzbunjivanje stanovništva o nastalim biološkim opasnostima.

-Neposredna protivbiološka zaštita ljudi, životinja, useva, vode i hrane biljnog i

životinjskog porekla, sa sledećim merama: lična i kolektivna protivbiološka zaštita ljudi,
pojedinačna i skupna zaštita stoke, neposredna protivbiološka zaštita hrane, vode i
useva.

-Otklanjanje posledica biološkog napada ili uspostavljanje epidemije zaraznih bolesti

kod ljudi, životinja ili useva, sa sledećim merama: otkrivanje i izolacija obolelih,
uspostavljanje režima karantina, sprovođenje biološke dekontaminacije u obliku
dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije (DDD) i urgentne profilakse, sprovođenje
protivepidemijskih mera i sanacija terena.

3.2.1.Biološka kontrola teritorije

Pod pojmom biološke kontrole teritorije podrazumeva se:
 − poznavanje i stalno praćanje higijenske i epidemiološke situacije kod
stanovništva na teritorij društveno- političkih zajednica i organizacija
udruženog rada;
− blagovremeno otkrivanje i identifikovanje pojava zaraznih i drugih
masovnih oboljenja ljudi, domaćih životinja i useva;
− poremećaje u normalnom snabdevanju stanovništva i radnh ljudi vodom
za piće i hranom biljnog i životinjskog porekla;
− pojave insekata, glodara i drugih štetočina i mogućih vektora uzročnika
zaraznih bolesti;
− pojave biljnih bolesti;
− komunalno- stambenih poremećaja i aktuelnog stanja za svaku datu i
novonastalu situaciju.
Pored prirodnih izvora bioloških opasnosti dobro organizovana i efikasna biološka
kontrola ima zadatak da prati, prikuplja podatke, analizira i donosi zadatke i o veštačkim
izvorima bioloških opasnosti (tajna primena biološkog oružja) u vreme mira, vanrednih prilika i
ratu.
Najviši nivo spoznaje i praćenja stanja na polju biološke kontrole obezbeđuju naučno-
istraživačke institucije u oblasti mikrobiologije, molekularne biologije, parazitologije,
imunologije i epidemiologije, odnosno instituti i zavodi za medicinsku zaštitu ljudi, instituti i
veterinarski zavodi i stanice za zaštitu dimaćih životinja, instituti i zavodi za zaštitu biljaka i dr.
Rezultate sopstvenih istraživanja ove institucije stavljaju na raspolaganje i korišćenje organima
i službama koji vrše praktičnu kontrolu teritorije u miru i u aktuelnim situacijama.
Biološka kontrola teritorije u okviru RHB kontrole obuhvata:
a) biološko osmatranje
b) biološko izviđanje
c) biološku detekciju
d) laboratorijske poslove
e) praćenje biološke kontaminacije
f) uspostavljanje kontrolnozaštitne službe (KZS)
g) obaveštavanje o biološki opasnostima

3.2.1.1. Biološko osmatranje

Biološko osmatranje odgovarajućih napada i drugih relevantnih pojava koje se javljaju
kao njihova posledica se sprovodi u okviru civilne zaštite, teritorijalne odbrane i službe OiO u
društveno- političkim zajednicama.
Smisao biološkog osmatranja je da se blagovremeno uoče biološke pojave koje mogu
imati negativan uticaj po društveno- političku zajednicu i da se u tom smislu preduzmu
odgovarajuće mere kako bi se izbegli ili umanjili gubici u živoj sili i biljnom svetu i omogući
izvršenje zadataka na spasavanju stanovništva, zaštiti vode za piće i životnih namirnica biljnog i
životinjskog porekla.
 3.2.1.2.Biološko izviđanje
Jedinice i ekipe za RHB izviđanje formiraju se na proizvodnom i teritorijalnom principu
u mesnim zajedniicama, organizacijama udruženog rada i svim društveno- političkim
zajednicama. To su najčešće ekipe od 2 do 4 izviđača, ponekad celih odeljenja pa i vodova
obučenih izviđača. Opremaju se sredstvima za ličnu zaštitu organa za disanja i tela, sredstvima
za detekciju i uzimanje uzoraka sumnjivih materijala, dozimetrima, sredstvima za održavanje
veze i specijalnim sredstvima za ličnu zaštitu (kombinezoni, izolujući aparati i dr). Obično rade
pešice a mogu imati i terenska vozila.
Biološko izviđanje ima za cilj da:
− utvrdi higijenske prilike i epidemiološko stanje kod sopstvenog stanovništva u
izviđanom rejonu;
− otkrije i obeleži primarno kontaminirani rejon, objekte zahvaćene kontaminacijom i
pravce izvlačenje i obilaska kontaminiranog rejona;
− po mogućstvu utvrdi vrstu i biološku aktivnost kontaminanata;
− uzme uzorke sumnjivih materijala na biokontaminaciju iz različitih sredina i da podnese
izveštaj o nađenom stanju sa skicom KonZ-a i odgovarajućim zaključcima.

Mogući zaključci o higijensko- epidemiološkom stanju u izviđanom rejonu mogu se klasificirati

kao:
I. Situacija je povoljna – u datom rejonu nema zaraznih bolesti ili se nalazi samo po koji
registrovan kliconoša, odnosno sporadičan slučaj oboljenja;
II. Situacija je nesigurna – higijensko i zdravstveno stanje u jedinicama oružanih snaga je
zadovoljavajuće, ali se zato kod civilnog stanovništva javljaju pojedinačni slučajevi,
uzročno povezani, zaraznih bolesti, a voda i hrana su sumnjivi zbog mogućnosti
diverzantsko- terorističke kontaminacije biološkim agensima,uzimaju se uzorci za
laboratorijsku analizu;
III. Situacija je nepovoljna – u jedinicama oružanih snaga i kod civilnog stanovništva
registrovano je više slučajeva oboljenja od iste zarazne bolesti sa tendencijom širenja u
vidu malih epidemija, neophodno je sprovesti sve protivepidemijske mere;
IV. Situacija je vanredna – jer se kod pripadnika oružanih snaga i civilnog stanovništva
razvija intentivna epidemija ,,nepoznate'' ili bilo koje zarazne bolesti. Ova situacija u
ratu nastaje posle upotrebe biološkog oružja od strane agresora.

Otkrivanje biološkog napada je veoma teško a njegovo dokazivanje složenije od bilo kog
drugog (hemijskog, biološkog) napada. Međutim postoje neke pojave i okolnosti koje bi mogle
upozoriti izviđače na mogući biološki napad, kao što su:
− nalaženje neuobičajnih ili nepoznatih delova projektila, ili predmeta oblika naliv-
pera, olovki, bočica, ampula i sl.
− nalaženje neobičnih pojava i supstanci na tlu i rastinju, kao što su želatinozne mase
ili neuobičajne tečnosti;
 − neuobičajeno veliki broj nekih vrsta insekata i sitnih glodara, obzirom na godišnje
doba i meteorološke prilike (rojevi komaraca, buva, krpelja, grinja, pacova i
poljskih miševa);
− otkrivanje većeg broja obolelih i uginulih životinja u rejonu izviđanja i dr.

3.2.1.3.Biološka detekcija

Detekcija, uopšte, predstavlja skup mera i postupaka kojima se otkrivaju RHB agensi u
različitim sredinama. To je jedna od najvažnijih mera protivbiološke zaštite i obezbeđenja jer
pruža neophodne podatke za procenu mogućih posledica primenjenog oružja i njihovog
otklanjanja. Detekcija kao mera zaštite je tim efikasnija što je brža i specifičnija.
Efekti dejstva biološkog oružja ispoljavaju se tako da je često dovoljno da se samo mali
broj klica unese u organizam pa da posle inkubacije dođe do zarazne bolesti. Prema tome brzo
otkrivanje biološkog napada i upozorenje na opasnost je veoma bitno za zaštitu.
Pod biološkom detekcijom se podrazumeva otkrivanje i dokazivanje pojave nenormalne
količine mikroorganizama ili novih vrsta mikroorganizama u vazduhu, vodi, na zemljištu itd. U
daljoj etapi detekcije Bag oni se identifikuju.
Detekcija biološkog napada se može izvršiti pomoću čula (subjektivna ili organoleptička
detekcija) i pomoću specijalnih tehničkih sredstava (objetivna detekcija). Detekcija bioloških
agensa pomoću čula se zasniva na uočavanju vidljivih znakova koji prate primeni biološkog
oružja ili posledice te primene, kao što su:
− pojava simptoma bolesti kod ljudi (glavobolja, povišena temperatura, klonulost, kašalj i
povraćanje) ili znakove oboljenja biljaka (lišće, trava i usevi venu i suše se) i životinja
(nenormalno kretanje, pojačano lučenje slina, uginuće);
− izbacivanje raznih kutija iz aviona sa insektima, glodarima i drugim životinjama, pojava
insekata u neuobičajeno velikom broju;
− trag koji ostavljaju avioni ili rakete iza sebe prilikom raspršivanja tečnih rastvora;
− prigušene eksplozije avio- bombi, raketa i sl. sa karakterističnim dimom (maglom).
Identifikacija bioloških agensa je neophodna zbog preduzimanja odgovarajaćih mera, i u
rejonu borbenih dejstava i profilaktičnih mera i lečenja u području koje se nalazi na pravcu
širenja bioloških agensa.
Uprkos tehničkom napretku koji je postignut do sada na razvoju metoda biološke detekcije,
jedini mogućan i siguran način detekcije, bar za sada, jeste pojava kliničkih slučajeva u daleko
većem broju nego u normalnim uslovima, čija se dijagnoza može potvrditi jedino u
mikrobiološkim laboratorijama.

3.2.1.4.Laboratorijski poslovi
 Laboratorijske metode identifikacije su:
∗ Mikroskopska metoda identifikacije se vrši na osnovu specifičnih karakteristika
bakterija, virusa, rikecija, protozoa i gljivica (to je pre svega otkrivanje morfoloških
karakteristika);
∗ Metod kultivisanja na odgovorajućim podlogama i hranilištima na kojima je moguć rast
i razmnožavanje patogenih mikroorganizama, dovoljno je pouzdan ali zahteva više
vremena od mikroskopske dijagnostike.

Najvažnije biohemijske metode za identifikaciju mikroorganizama su:

∗ Metod fermentacije ugljenih hidrata se zasniva na osobini nekih
mikroorganizama da svojim fermentima razlažu određeni ugljeni hidrat ili više
ugljenih hidrata;
∗ Metod otpadanja želatina sastoji se u tome da neki mikroorganizmi razlažu
želatin pomoću egzofermenta želatinaze. Stvarajući niža jedinjenja drugačijih
fizičko- hemijskih osobina u odnosu na polaznu supstanciju;
∗ Proba metilcrevnim je elektrometrijska ili pH- metrijska metoda detekcije, koja
se sastoji u tome da neki mikroorganizmi fermentacijom ugljenih hidrata
podlogu čine alkalnom a drugi kiselom, što se meri promenom pH sredine.

Najvažnije metode za dokazivanje toksina su:

∗ Metoda za dokazivanje stafilokoknog enterotoksina se sastoji u tome da se
mačićima ubrizga 0,5ml filtrata podloge. Ako je prisutan enterotoksin javiće se
proliv i povraćanje a ukoliko ga nije bilo životinje neće ispoljiti nikakve znake
intoksikacije;
∗ Dokazivanje tetanusnog toksina (Te-T) se takođe vrši ogledom, miševima se
potkožno ubrizga filtrat kulturno klostridum tetani. Posle nekoliko časova
razviće se kod životinja slika tonično- kloničkih grčeva i drugih simptoma
tetanusa ako je u filtratu prisutan toksin;
∗ Dokazivanje betolunus toksina se vrši u filtratu kulture ili u uzorcima sumnjivih
životnih namirnica. Taj filtrat se ubrizga zamorcima i nijedna životinja neće
preživeti ako je u filtratu bio toksin botulinuma.

Jedinice i ustanove za laboratorijsku detekciju i identifikaciju

Ove jedinice i ustanove se organizuju i funkcionišu kao jedinice- ustanove za RHB

detekciju i identifikaciju bioloških agenasa i izvršavaju strogo specijalističke zadatke, kojima se
upotpunjuju dobijeni podaci od izviđača, građana i drugih struktura. S tim ciljem se formiraju
laboratorije na proizvodnom principu (prevozne, prenosne ili stacionirane) sa osloncem na
škole, institute, zavode i specijalizovane OUR-a kao i na štabove civilne zaštite. Posadu ovih
laboratorija čine ekipe od tri do šest stručnjaka: lekara, veterinara, mikrobiologa, laboranta,
virusologa i biohemičara.
Opremaju se prevoznom ili prenosnom bakteriološkom- mikrobiološkom laboratorijom
sa potrebnim sredstvima za identifikaciju bioloških agensa; priborom i sredstvima za uzimanje
uzoraka za bakteriološko- mikrobiološku i identifikaciju; sredstvima za ličnu protivbiološku
zaštitu organa za disanje i tela; sredstvima za evidenciju i potrebnim potrošnim materijalom.
Kadrovi su obučeni da vrše laboratorijske analize uzoraka sumnjivih na bio-kontaminaciju
prispelih od izviđača, građana ili drugih saradnika; da vrše kontrolu ispravnosti i upotrebljivosti
materija za biološku dekontaminaciju; da vrše kontrolu uspešnosti završne biološke
dekontaminacije ljudi, na tehničim sredstvima, zemljištu, odeći, u hrani, vodi i drugim
objektima; da vrše kontrolu ispravnosti i upotrebljivosti zaštitnih sredstava i da pripremaju
laboratorijske analize i izveštaje dostavljaju nadležnim organima za dalje korišćenje.

Poljska bakteriološka laboratorija- radi se o tipiziranoj laboratoriji čije se oprema

nalazi u 6-7 sanduka a aparati i metode ispitivanja su prilagođeni za poljske uslove rada pod
šatorima ili u zgradama, bez električne energije i laboratorijskih životinja. Zato su rezultati
često orijentaciono- indikacioni samo za poznate biološke agense. Prevozi se terenskim
vozilom.
Pokretna mikrobiološka laboratorija- je auto-laboratorija, kompletno opremljena sa
savremenim elktronskim aparatima, bakteriološkom kuhinjom, laboratorijskim životinjama,
agregatom za proizvodnju struje, hladnjacima i potrebnim potrošnim materijalom. U ovoj
laboratoriji je moguća potpuna identifikacija svih poznatih vrsta patogenih mikroorganizama i
toksina.
Specijalne mikroobiološke laboratorije- radi se o stacioniranim laboratorijama u
postojećim Zavodima i Institutima na nivou univerzitetskih centara a izuzetno retko se mogu
formirati kao samohodne auto-laboratorije i upućivati na najugroženija područja zahvaćena
biološkim napadom. U ovim laboratorijama rade najstručniji sprecijalistički kadrovi. Ode se
mogu otkriti i novi oblici i slojevi mikroorganizama najsavremenijom opremom i metodom.
Identifikacija bioloških agensa je uvek kompletna, klasična i brza mikrobiološka dijagnostika.

3.2.1.5.Praćenje biološke kontaminacije

Na osnovu stanja i uvida u biološku kontaminaciju štabovi civilne zaštite donose

odluku: da li se stanovništvo može dalje zadržavati na kontaminiranom rejonu ili ga treba
evakuisati, izvršiti izolaciju obolelih i utvrditi karantim za sve one koji su boravili u
kontaminiranoj zoni; da li treba organizovati završnu dekontaminaciju i sprovesti dezinfekciju,
dezinsekciju i deratizaciju; da li se moraju nositi lična zaštitna sredstva za organe za disanje i
telo u toku boravka u kontaminiranoj zoni; da li je obavezna dekontaminacija životnih
namirnica i vode za piće pre upotrebe ili se mora zabraniti njihova upotreba do daljneg; da li je
potrebno formirati kontrolnozaštitnu slubu (KZS) i sl.

3.2.1.6.Uspostavljanje kontrolno- zaštitne službe (KZS)

U slučaju potrebe kontrolno- zaštitnu službu formiraju štabovi i izviđačke jedinice OS i

civilne zaštite, OUR, MZ i DPZ. Izvršioci su jedinice civilne zaštite, saobraćajna služba i snage
za obezbeđenje javnog reda i mira. Zdravstvena i veterinarska služba obeležava objekte, naselja
i pravce gde vlada zarazna bolest. Komunalna služba obeležava otpadne vode itd.

3.2.1.7.Obaveštavanje o biološkim opasnostma

Obaveštavanje vrši služba OiO (Služba za osmatranje i obaveštavanje) i svi dati subjekti
koji učestvuju u kontroli. Ono omogućava pravovremeno preduzimanje mera: zaštite,
eliminisanja iznenađenja i radikalno smanjenje bioloških gubitaka.
Obaveštavanje se mora sprovoditi jedinstveno, neprekidno, brzo i to u vidu
upozoravanja i uzbunjivanja.
Upozorenje o biološkoj opasnosti daje se onim strukturama društva koje s obzirom na
svoj položaj mogu biti zahvaćene širenjem primarnih efekata izvršenih bioloških napada.
Sadržaj upozorenja najčešće obuhvata: vrstu opasnosti; stepen opasnosti i moguće dimenzije
KonZ-a; odakle nailazi opasnost i kada se očekuje kontaminacija odgovarajućeg regiona u
zavisnosti od meteoroloških i drugih uslova.
Uzbunjivanje se daje neposredno ugroženom stanovništvu i drugim strukturama
društveno- političkih zajednica i organizacija udruženog rada u slučajevima:
− kada se uoče pojave karakteristične za biološki napad;
− kada je u vazduhu ili na zemlji otkriveno prisustvo bioloških kontaminenata;
− kada se posle biološkog napada na nekoj teritoriji utvrdi da se u pravcu susedne
teritorije kreće aerosolni oblak bioloških agensa;
− kada se pojave prvi vidni znaci ubačenog oboljenja ljudi, životinja ili bilja.

3.2.2. Neposredna protivbiološka zaštita

Neposrednu protivbiološku zaštitu i obezbeđenje čine:

a) lična i kolektivna protivbiološka zaštita ljudi;
b) protivbiološka zaštita domaćih životinja;
c) protivbiološka zaštita useva (bilja);
d) protivbiološka zaštita i obezbeđenje životnih namirnica biljnog i životinjskog
porekla i vode za piće.

3.2.2.1. Lična i kolektivna protivbiološka zaštita ljudi

Lična protivbiološka zaštita ljudi predstavlja skup mera, postupaka, sredstava i

opreme, koje svaki pojedinac koristi i sprovodi u cilju očuvanja svog zdravlja i umanjivanja ili
eliminacije mogućih posledica biološkog napada. Ona se sastoji iz:
 1) zaštite organa za disanje, i
2) zaštite tela od bioloških agensa.
U oba slučaja, preduzima se čitav niz mera i koriste mnoga tehnička sredstva da bi tako
kompleksna zaštita bila efikasna i u najnepovoljnijim uslovima. Tu spadaju pre svega:
a) Taktičke mere lične protivbiološke zaštite – predstavljaju sve one mere i
postupke koje preduzima svaki pojedinac da bi sprečio ili bar umanjio štetne
efekte bioloških agensa po sopstveno zdravlje i život;
b) Tehničke mere i sredstva lične protivbiološke zaštite- podrazumevaju stručnu
primenu formacijske ili improvizovane zaštitne maske za zaštitu organa za
disanje, lakog poluetilenskog ogrtača i rukavica za zaštitu tela od prodora
patogenih mikroorganizama u organizam čoveka ako se nađe u kontaminiranoj
atmosferi ili zoni;
c) Medicinske mere i sredstva lične protivbiološke zaštite- podrazumevaju
permanentno sprovođenje higijensko- profilaktičkih mera u cilju zaštite i
unapređenja zdravlja ljudi i urgentnu profilaksu putem vakcinacije, serum-
profilakse i hemioprfilakse.

Kolektivna protivbiološka zaštita ljudi podrazumeva preduzimanje čitavog niza

mera:
a) Taktičke mere kolektivne protivbiološke zaštite- podrazumevaju pre svega
mere i postupke koje starešina domaćinstva, rukovodilac ili komandir grupe
ili jedinice ljudi preduzima sa ciljem umanjenja ili otklanjanja posledica
biološkog napada ili kontaminacije;
b) Tehničke mere i sredstva protivbiološke kolektivne zaštite- podrazumevaju
pravilno posedanje i korišćenje skloništa za kolektivnu zaštitu na znak
biološke opasnosti;
c) Medicinsko- psihološke mere kolektivne protivbiološke zaštite-
podrazumevaju:
− permanentno, organizovano i savesno sprovođenje svih mera
higijensko- profilaktičkh i protivepidemijskih u kolektivima,
− preduzimanje mera protiv panike, dezorganizacije i nemira koje su
pojave neminovne kod saznanje o širenju opakih zaraznih bolesti u
kolektivu, i
− zdravstveno- vaspitni rad sa kolektivom, u kom okviru treba
sprovesti i dopunsku obuku stanovništva o svim merama i načinu
ponašanja u datoj situaciji.
Lična i kolektivna zaštita od bioloških dejstava u ratu može se uspešno ostvariti
pod pretpostavkom da su dobro organizovane i da se uspešno sprovode sve
pomenute mere, sredstva i metode protivbiološke zaštite.

3.2.2.2. Protivbiološla zaštita domaćih životinja

 Domaće životinje, u postojećoj globalnoj strategiji vođenja savremenog rata
predstavljaju prvorazredni cilj napada biološkim agensima, čak pre nego ljudi. Logično je
pretpostaviti da bi biološko oružje moglo biti primenjeno protiv životinja gotovo na isti način
ako kao i protiv ljudi.
Od posebnog bi značaja bio pritajeni napad biološkm agensima protiv domaćih životinja
još u vreme mira (specijalni rat), kada bi mogao da izazove teže ekonomske i političke
implikacije. Mnoga oboljenja životinja mogu da se prenesu na ljude (antropozoonoze), biolo
direktno ili preko vektora pa bi to samo usložilo situaciju i pogoršalo ukupno teške
epidemiološke, ekonomske pa i političke prilike u zemlji u kojoj bi se sprovela takva dejstva u
miru i posebno u ratu.
Zaštita domaćih životinja od biološkog oružja predstavlja posebno značajnu
problematiku i meru u okviru civilne zaštite, a podrazumeva: blagovremeno planiranje i
sprovođenje profilaktičkih mera; izradu i pripremu skloništa za životinje; kadrovsko i
materijalno osposobljavanje veterinarske službe za rad na obezbeđenju stoke od biološkog
napada; izrada i primena pojedinačnih sredstava protivbiološke zaštite (zaštitna maska za konja,
i eventualno goveda); velike farme stoke, ma koliko rentabilne sa ekonomskog stanovišta
predstavljaju rizik i zahvalan objekt mogućeg biološkog napad,itd.
U načelu treba sprovoditi neke zajedničke mere protivbiološke zaštite stoke u miru i u
ratu:
− plansko sprovođenje profilaktičkih veterinarskih mera, kao što su rigorozne mere zaštite
na ulazima u štale, vakcinacija i revakcinacija;
− posle izvršenog biološkog napada pooštravaju se mere zaštite neobolele stoke,
izdvajanjem i premeštanjem u druge objekte ili rejone;
− prinudno masovno klanje obolele stoke se pre primenjuje nego lečenje,posle prinudnog
klanja ne uništava se svo meso nego se vrši selekcija šta se mora umištiti a šta se može
koristiti posle posebne obrade.

3.2.2.3. Protivbiološka zaštita useva

Patogeni mikroorganizmi mogu da se primene i radi izazivanja bolesti na usevima i

značajnim industrijskim biljkama sa ciljem smanjenja proizvodnje životnih namirnica ili
sirovina za industriju. Takav slučaj se desio sa plamenjačom krompira u Irskoj 1844. do 1845.
kada je umrlo oko tri miliona stanovnika od gladi. Namerno izazvane masovne epidemije
biljaka (epfitotije) mogu dovesti do velikih nacionalnih, ekonomskih i političkih problema.
U suštini nema razlika između mera koje se preduzimaju radi zaštite biljaka od prirodnih
epifitacija i onih koje bi trebalo preduzeti za zaštitu od eventualnog biološkog napada u kome bi
agresor upotrebio fitopatogene mikroorganizme kao oružje, odnosno od mera koje bi se
preduzele za zaštitu stoke.
Savremeni trend u poljoprivredi je gajenje monokultura na velikim kompleksima, tj.
intenzivna proizvodnja hrane iz visokorodnih useva. Ovakvi kompleksi sa savremenim agrarom
sigurno da daju najbolje prinose i postižu rekorde. Međutim, sa gledišta protivbiološke zaštite
potrebno je ići na gajenje otpornih vrsta useva na zarazne bolesti i izbegavati monokulture na
velikim kompleksima jer su one rizičniji ciljevi napada biološkim agensima. Zato treba polja
zasejana monokulturom visokorodnih sojeva žitarica ispresecati drugim- različitim kulturama
biljaka koje su manje rizične sa stanovišta biološkog napada.

3.2.2.4. Protivbiološka zaštita vode i životnih namirnica biljnog i životinjskog porekla

Planiranje i sprovođenje kompleksnih mera zaštite biljnog sveta, životnih namirnica i

vode za piće u mirno doba je preduslov i pretpostavka dobre i efikasne organizacije zaštite ovih
u ratu strateških artikala od razaranja, uništavanja ili obezvređivanja RHB kontaminacijom.
Pa tako, voda za piće mora da ispunjava sledeće norme i higijenske uslove:
− ne sme da sadrži patogene mikroorganizme i njihove toksine;
− ne sme da sadrži bojne otrove, niti organofosforne pesticide;
− radioaktivnost mora biti u granicama normale, i
− voda treba da bude bistra, bezbojna, prijatnog ukusa, bez mirisa, sa dozvoljenim
količinama mineralnih materija i da joj je temperatura od 8 do 13°C.
Najefikasnija zaštita vode od RHB agenasa jeste njena izolacija od spoljne sredine. U
manjim količinama voda se čuva u zatvorenim sudovima. Bunari, kaptirani izvori i druga
manja izvorišta vode se prekrivaju nastrešnicama, plastičnim prekrivkama ili poklopcima.
Oko bunara i izvorišta se nasipa sloj zemlje, pod nagibom, da bi se sprečilo slivanje
površinskih voda. Vodotornjevi, akumulacioni bazeni i crpne stanice se hermetizuju.

Hrana biljnog i životinjskog porekla u ratu nikada neće moći da se zaštiti od RHB
agenasa u većim količinama. Stalna kontrola obezbeđenja ishranom koja oodmiruje potrebe
ljudstva je prvo načelo zaštite. Kontrolom se sprečava zaražavanje, trovanje i radiološka
kontaminacija hrane. Organoleptička kontrola higijenske ispravnosti životnih namirnica,
uzimaje uzoraka za toksikološke, bakteriološke i radiološke analize sumnjivih artikala,
higijenski transport namirnica, higijensko čuvanje u skladištima, klanicama, pekarama, silosima
i zaklanjanje manjih količina hrane su opšta načela zaštite od uništenja i kontaminacije RHB
agensima.
Najefikasniji sistem zaštite od radiološke, hemijske i biološke kontaminacije
ostvaruje se disperzijom rezervi i njihovim razmeštanjem na bezbednim odstojanjima od
objekata koji će biti privlačni ciljevi NHB napada. Rezerve hrane se smeštaju u pogodne
prostorije koje obezbeđuju njihovo čuvanje i zaštitu. To mogu da budu namenski izrađeni
higijenski magacini, adaptirani podrumi, hladnjače i skloništa. Lokacija, rastresiti razmeštaj,
hermetičnost skladišta i stalna kontrola kvaliteta hrane, omogućiće efikasnu zaštitu od RHB
razaranja i kontaminacije a ljudima zdravu hranu.

3.2.3. Otklanjanje posledica biološkog napada

 Treći elemenat složenog sistema protivbiološke zaštite u organizacionom smislu
obuhvata: biološku dekontaminaciju; sprovođenje higijensko-profilaktičkih i protivepidemijskih
mera; zbrinjavanje obolelih i sanaciju terena.
Najveći teret u spasavanju i otklanjanju posledica pada na civilnu zaštitu, zdravstvenu,
veterinarsku i poljoprivredne službe.
Organizacija otklanjanja posledica biološkog napada ili iznenadne pojave epidemije
zarazne bolesti ima, u načelu, sledeće faze:
− obaveštenje o nastaloj kontaminaciji;
− neposrednu reakciju stanovništva nakon otkrivanja biološkog napada ili epidemije;
− aktiviranje štabova civilne zaštite i procena nastale situacije, i
− samu organizaciju otklanjanja posledica.

3.2.3.1. Biološka dekontaminacija

Ono što je specifično za biološku dekontaminaciju jeste to što se indikacije za njeno

izvođenje ne zasnivaju uvek na detekciji bioloških agensa, već i na nepotvrđenoj sumnji o
izvršenom biološkom napadu.
Biološka dekontaminacija u načelu može biti prirodna i veštačka.
Pod prirodnom dekontaminacijom se podrazumeva uginuća bioloških agensa pod
uticajem prirodnih faktora, kao što su temperatura, vlaga, sunčani zraci, vetar i atmosferski
talozi.
Veštačka dekontaminacija se može izvoditi fizičkim, hemijskim i kombinovanim
metodama. Fizička metoda dekontaminacije se najčešće izvodi upotrebom priričnih sredstava,
zatim vodom, organskim rastvaračima kao i tehničkom obradom. Hemijske metode biološke
dekontaminacije se zasnivaju na upotrebi odgovarajućih hemijskih materija koje uništavaju
biološke agense.
Prema obimu dekontaminacionih radova koji se preduzimaju, dekontaminacija može
biti: delimična ili potpuna. A, s obzirom na izvršioce: primarna ili završna.
Biološka dekontaminacija vode se vrši hlorisanjem, hiperhlorisanjem ili prokuvavanjem.
Biološka dekontaminacija hrane koja se nalazi u ambalaži, obavlja se pranjem ambalaže
vodom i prebrisavanjem rastvorima hlornih preparata. Nezaštićenoj hrani treba skinuti
površinski sloj debljine 2-3cm, pa pristupiti termičkoj obradi pre upotrebe.
Biološka dekontaminacija zemljišta vrši se mehaničkim putem- skidanjem površinskog
sloja i zaoravanjem ili polivanjem dezinfekcionim rastvorima (hlorni preparati).

U mere biološke dekontaminacije spadaju: dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija.

Dezinfekcija predstavlja skup postupaka i primenu odgovarajućih metoda i sredstava
koje imaju za cilj uništavanje patogenih mikroorganizama, uzročnika zaraznih bolesti kod ljudi
i domaćih životinja. U osnovi ova mera prema vremenu kada se vrši i sredstvima kojima se vrši
može biti profilaktička ili protivepidemijska.
 Profilaktička dezinfekcija se vrši pre pojave zaraznih bolesti u cilju sprečavanja
oboljenja i njihovih širenja u obliku epidemija. U ovaj oblik dezinfekcije spadaju: mere
održavanja lične i kolektivne higijene; stalna dezinfekcija (hlorisanje) vode za piće, sanitarna
obrada bolesnika, sterilisanje instrumenata i zavojnog materijala i redovna dezinfekcija javnih
nužnika i javnih objekata uopšte.
Protivepidemijska dezinfekcija podrazumeva tekuću i završnu dezinfekciju. U okviru
tekuće dezinfekcije koja se vrši u vreme vladanja epidemije zarazne bolesti, nastoji se učiniti
bezopasnim izvor zaraze i putevi prenošenja zaraznih bolesti. Završna dezinfekcija se mora
sprovesti u prostorijama po završenom lečenju bolesnika od zaraznih bolesti; u kućama posle
završene kućne izolacije zaraženih bolesnika i prostorija u kojima su ležali zarazni bolesnici
posle ozdravljenja ili smrti.
Dezinfekcijom treba obuhvatiti: dezinfekciju ruku, posuđa, pribora za jelo, rublja,
posteljine, odeće, obuće, ispljuvka, izmeta, mokraće, patosa i zidova prostorija, WC-šolju,
poklopac i ručku rezervoara vode, vazduh u prostorijama, pljuvaonice i sve druge predmete koji
su došli u kontakt sa bolesnikom, kao i prilaze datim objektima.
Dezinsekcija predstavlja skup mera i postupaka, upotrebu različitih fizičkih i hemijskih
sredstava za uništavanje štetnih insekata kao vektora uzročnika zaraznih bolesti. I ova mera ima
preventivni i protivepidemijski karakter. Vrlo je efikasna u sprečavanju pojave transmisivnih
zaraznih bolesti u ratu, a ne manje je efikasna u prekidu puteva širenja ovih zaraznih bolesti u
slučaju da agresor ubaci zaražene insekte, kao vektore, odnosno biološko oružje na određenu
teritoriju.
Dezinsekcija se sprovodi uglavnom protiv sledećih insekata: komaraca, flebotomina,
buva, krpelja, kućnih muva, vašiju, stenica, bubašvaba i mrava. Time se prekida lanac
zaražavanja i širenja zaraznih bolesti: malarije, papatačijeve groznice, pegavca, povratne
groznice, kuge, krpeljnog zaraznog oboljenja mozga i žute groznice. Najefiksnija sredstva i
metode za dezinsekciju su hemijska sredstva iz grupe insekticida (pesticida).
Deratizacija je profilaktička i protivepidemijska mera koja se sprovodi sa ciljem
onemogućavanja razmnožavanja glodara, a za njihovo uništavanje. Uništavanje štetnoh glodara
(pacova, miševa i dr) vrši se mehaničkim, biološkim i hemijskim sredstvima (raticidi i
rodenticidi). Vrši se u naseljima, lukama, pristaništima, aerodromima, brodovima, u skladištima
prehrambenih artikala i drugim prostorijama pri pojavi ili opasnosti od pojave kuge, tularemije,
hemoragične groznice i drugih bolesti koje mogu da prenesu glodari na ljude. U ratnim
uslovima, kada agresor ubaci zaražene glodare uzročnicima zaraznih bolesti kao oružje,
neophodno je izvršiti radiklanu deratizaciju terena na kome su bačeni.

3.2.3.2. Sprovođenje higijensko- profilaktičkih mera

Higijensko profilaktičke mere su sve one mere, sredstva i postupci koji se organizuju,
sprovode i koriste u cilju sprečavanja pojave zaraznih bolesti u miru i ratu. To su mere koje se
preduzimaju radi očuvanja i unapređivanja zdravlja ljudi. U sistem higijensko- profilaktičkih
mera spadaju:
− zdravstveno vaspitanje svih građana i podizanje opšte i zdravstvene kulture na najviši
mogući nivo, kako u vreme mira, tako i u vanrednim prilikama i u ratu;
− higijenska kontrola snabdevanja stanovništva zdravom pijaćom vodom u miru i naročito
u toku rata i za slučaj elementarnih nesreća;
− higijenska kontrola ishrane u kvalitativnom i kvantitativnom pogledu;
− održavanje i stalno negovanje obuke i psihofizičke kondicije stanovništva svih uzrasta;
− higijenska kontrola i obezbeđivanje opštih uslova higijenskog života kod različitih
vidova privremenog smeštaja ljudi
− higijenska kontrola i negovanje dobrih navika lične higijene svakog čoveka;
− organizovana i stručna sanacija terena i otklanjanja otpadnih materijala;
− specifične mere zaštite zdravlja ljudi putem redovnih i vanrednih vakcinacija,
serumprofilakse i hemioprofilakse, i
− higijensko- epidemiološko i radiološko hemijsko i biološko izviđanje i osmatranje.

Čitav ovaj kompleks mera i organizovanih postupaka u miru i u ratu obezbeđuje solidnu
osnovu efikasne zaštite i prevencije od masovnih oboljevanja ljudi od najvažnijih zaraznih
bolesti. U vreme mira a delimično i u ratu, većinu ovih mera će sprovoditi zdravstvena
služba, ali će se povremeno uključivati i civilna zaštita sa svojim jedinicama opšte i
specijalne namene, štabovi civilne zaštite, crveni krst i druge organizacije.

3.2.3.3. Sprovođenje protivepidemijskih mera

Kada se otkrije epidemijsko javljanje neke zarazne bolesti, zdravstvena služba, odnosno
civilna zaštita sa jedinicama specijalne namene (prve medicinske pomoći i RHB zaštite)
organizuju sprovođenje protivepidemijske mere. To je ustaljeni sistem mera koje se
preduzimaju sa ciljem gašenja žarišta zaraznih bolesti, ukazivanja pomoći obolelim i
zbrinjavanja odnosno zaštite zdravog- neinficiranog ljudstva. U protivepidemijske mere
spadaju:
− aktivno pronalaženje i izolacija bolesnika od odgovarajuće zarazne bolesti;
− postavljenje dijagnoze zaraznog oboljenja i hitno preduzimanje mera
zbrinjavanja i lečenja;
− plan kidanja karika Vogralikovog lanca širenja zarazne bolesti, kao što su putevi
prenošenja, ulazna vrata, broj i virulencija uzročnika bolesti i dispozicija,
odnosno imunitet zdravih ljudi u odnosu na određenu zaraznu bolest;
− sprovođenje epidemiološke ankete o načinu i uslovima koji su prethodili pojavi
zarazne bolesti
− određivanje karantina i opservacije za zdrave ljude koji su bili u kontaktu sa
izvorima zaraze;
− sprovođenje dopunske vakcinacije, serumprofilakse i hemioprofilakse;
− obaveštavanje viših centara i susednih jedinica, kao i stanovništva o pojavi
epidemije na određenoj teritoriji i merema koje se preduzimaju za njeno
suzbijanje.
 3.2.3.4. Zbrinjavanje zaraznih bolesnika posle biološkog napada

Zarazni bolesnici, posle primene biološkog oružja u ratu, mogu se zbrinjavati: na

etapama i hospitalizacijom u bolnici za lako povređene i obolele ili u zaraznoj bolnici u
poljskim uslovima; evakuacijom po naznačenju u zaraznu poljsu bolnicu ili druge za to
određene ustanove bolničkog tipa; izolacijom i lečenjem na mestu pri pojavi pojavi
epidemije karantinskih zaraznih bolesti (kolera, kuga i variola vera).
Zbrinjavanje obolelih se obavlja najčešće: u matičnim zdravstvenim
organizacijama; u organizacijama kućne izolacije, lečenja i nege; kod suseda u njihovim
zdravstvenim organizacijama, izvan zone biološkog udara, i u novoorganizovanim
zdravstvenim organizacijama- poljske bolnice na ivici žarišta epidemije.

4. MEĐUNARODNE ZABRANE U FUNKCIJI PROTIBIOLOŠKE ZAŠTITE

Biološke opasnosti su bile aktuelne još u praistorijsko doba, ali posebno s kraja XVII
veka, kada su postale svetski problem. Pronalaskom uzročnika zaraznih bolesti stvoreni su
preduslovi za efikasnu zaštitu od spontanih prirodnih epidemija zaraznih bolesti. Međutim,
pokazalo se u praksi i životu da ti pronalasci mogu biti zloupotrebljavani protiv života i zdravlja
ljudi, biljaka i životinja kao biološko oružje.
U okviru protivbiološke biološke zaštite značajnu ulogu su imale, a i danas imaju,
međunarodna nastojanja da različitim pravnim aktima, deklaracijama i protokolima zabrane
upotrebu i proizvodnju bioloških agensa kao oružja u ratu ili pritajenim diverzantsko-
terorističkim akcijama.
Praistorijsko doba i stari vek- Još u Kuranu i u kodeksima zakona o vođenju ratova u
starom Rimu zabranjivana je upotreba leševa da se njima zagađuju bunari; da se koriste otrovi
biljnog i životinjskog porekla kao sredstva za izvođenje atentata i da se vrhovi strela premazuju
ekstratom truleži leševa ljudi i životinja, zmijskim otrovom ili otrovnim sastojcima iz bilja.
Međutim pravnu regulativu zabrane bioloških sredstava ratovanja, pogotovu patogenih
mikroorganizama sve je dobio tek u XIX veku.
Liberovo uputstvo 1863. godine- razmatrana su pravila ratovanja na kopnu i moru,
tretirana je i zabrana upotrebe patogenih mikroba u ratne svrhe. To je prvi zvanični pisani
dokument koji tretira problem biološkog ratovanja primenom bioloških agensa u ratne svrhe.
Briselska konferencija 1874. godine- je raspravljala o zakonima i običajima o ratu, pri
čemu je zaključena i odredba o zabrani upotrebe otrova i bioloških metoda ratovanja. Međutim
odluke ove konvencije nikada nisu ratifikovane od strane vlada učesnica, pre svega zbog
protivljenja Velike Britanije.
Prva Haška konferencija 1899. godine- između ostalog usvojena je i Deklaracija o
zabrani upotrebe zrna koja jedino imaju za cilj širenje zagušljivih ili otrvonih gasova, kaoi
bioloških metoda ratovanja. Deklaracijom je decidno zabranjena upotreba otrova i zatrovanog
oružja.
 Druga Haška konferencija mira 1907. godine- doneta je Konvencija o zakonima i
običajima rata, kojim se zabranjuje upotreba otrova i otrovnih oružja. Donet je i poseban Haški
Pravilnik o zabrani upotrebe mikroba i bioloških metoda ratovanja.
Vašingtonska konferencija 1921.-1922. godine- zaključen ,,Sporazum petorice'': SAD,
Francuske, Italije, V. Britanije i Japana. U članu 5 je naglašena zabrana zagušljivih, otrovnih ili
drugih gasova i svih analognih tečnosti,materijala ili sredstava u ratu.
Ženevski protokol- 1925. godine- sadrži Deklaraciju država ugovornica da je upotreba
zagušljivih, otrovnih i drugih gasova i odgovarajućih tečnosti, materija i izuma u ratu
zabranjena. Ovim protokolom je prvi put izričito zabranjena upotreb patogenih
mikroorganizama, kao i način ratovanja. Nažalost mnoge zemlje nisu ratifikovale ovaj protokol
sve do sedamdesetih godina XX veka. Postojanje Ženevskog protokola nije predstavljalo
smetnju nekim velikim silama da u periodu između dva svetska rata aktivno rade na pripremi
biološkog oružja.
Nakon Drugog svetskog rata je donet niz međunarodnih dokumenata koji se bave
problemom zabrane proizvodnje i upotrebe biološkog oružja:
1) Zahtev za zabranu upotrebe bakteriološkog oružja izričito je dat u Rezoluciji
četvrtog međunarodnog kongresa mikrobiologa, koji je održan u Kopenhagenu
1947. godine.
2) Apel Međunarodnog crvenog krsta (XX) 1952. godine da sve zemlje prihvate i
ratifikuju Ženevski Protokol.
3) Međunarodna konferencija naučnih radnika održana u Pugwashu, Kanada
1959. izdala je posebni Dokument u kome se naučnici celog sveta izjašnjavaju
za neodložnu zabranu proizvodnje i upotrebe u ratne svrhe biološkog oružja.
4) Međunarodna konferencija crvenog krsta, održana u Beču 1965. godine,
posebnim dokumentom poziva sve narode koji nisu potpisali i ratifikovali
Ženevski Protokol da učine napor da to njihova vlada neizostavno učini.
5) Rezolucija Generalne skupštine UN iz 1966. godine poziva vlade država koje
nisu potpisale Ženevski protokol da to što pre učine.
6) Apel međunarodne konferencije o ljudskim pravima, održane u Teheranu,
1968. godine.
7) Apel generalnog sekretara UN 1969. godine.
8) Apel XXI međunarodne konferencije crvenog krsta održane u Istanbulu 1960.
godine.
9) Rezolucijom X Međunarodnog Kongresa mikrobiologa, održanog u Meksiku
1970. godine, mikrobiolozi sveta se obavezuju da neće raditi na istraživanju
biološkog oružja.
10) Saopštenje odluke predsednika SAD 1969. godine o jednostranom odricanju
od upotrebe biološkog oružja i pristupanju Ženevskom Protokolu.
11) Izjava vlade SFRJ 1970. da nije radila niti da će raditi na proizvodnji i primeni
biološkog oružja.
 Konvencija o zabrani biološkog oružja iz 1975. godine- Nacrt Konvencije o zabrani
razvoja, proizvodnje i lagerovanje biološkog i toksičnog oružja, pripremljena je za potpisivanje
10. aprila 1972. kada je i prihvaćena ali je stupila na snagu 25. marta 1975. godine.
Ova konvencija je predvidela i ultimativno uništavanje zaliha bakteriološkog i toksičnog
oružja. Naime, u članu II Konvencije obavezuju se potpisnici da unište ili namene miroljubivim
svrhama sva zabranjena biološka borbena sredstva, toksine, oružja, opremu i sredstva za
prenošenje koja poseduju, najkasnije u roku od devet meseci po stupanju Konvencije na snagu.
U tom smislu SAD su i pre potpisivanja Konvencije izjavile da su ,,ukupne zalihe
bioloških borbenih sredstava, toksina i oružja kod nas već uništene, a veća ranije postrojenja za
proizvodnju sredstava za biološko ratovanje osposobljena za korišćenje u miroljubive svrhe''.
Ova konvencija predstavlja snažnu preventivnu međunarodnu meru za zaštitu ljudi,
životinja i biljaka od štetnih efekata veoma agresivnih bioloških agenasa. Konvencija pojačava
vrednost jednostranih odricanja od bioloških oružja, što su učinile neke zemlje poslednjih
godina; ona otvara nove perspektive za međunarodnu naučnu saradnju na polju korišćenja
mikrobiologije u miroljubive svrhe.
Najzad, možda će ova Konvencija biti prvi korak na putu potpunog i trajnog uništavanja
i zabrane proizvodnje svih sumnjivih, a naročitom oružja za masovna uništavanja i razaranja.

ZAKLjUČAK

Da bi u jednoj društveno- političkoj zajednici protivbiološka zaštita bila efikasna, mora

se pre svega raditi na sprovođenju preventivnih mera zaštite. Neophodno je da se kod ljudi
razvije svest kako o pojedinačnoj tako i o kolektivnoj zaštiti u slučaju epidemija zaraznih
bolesti. Naročito su važne psihološke pripreme, u cilju savladavanja straha kod ljudi kada dođe
do epidemija.
Ukoliko je do epidemije već došlo od izuzetne važnosti je da se protivepidemijske mere
sprovode po planu i efikasno. U tom smislu je veoma bitno osposobljavanje kadrova zaposlenih
u službama i jedinicama zaduženim za sprovođenje tih mera. Takođe, važna je i usklađenost tih
službi među sobom. Delotvornosti protivbiološke zaštite bi svakako doprinelo i formiranje
zasebnog sistema protivbiološke zaštite koji bi se karakterisao jedinstvom i sinhronizacijom
svih kadrova.
Ukoliko bi se zemlje pridržavale međunarodnih dokumenata koja zabranjuju ulaganja u
biološko oružje, svakako da bi to ostavilo prostor za znatno veća ulaganja u naučna istraživanja
u oblastima koja mogu da preusmere korišćenje bioloških agenasa u miroljubive i humane
svrhe. Pre svega ulaganja u razvoj mikrobiologije, imunologije, epidemiologije, biološkog
inženjeringa,itd. Takođe bi se mogli izgraditi složeniji i efikasniji sistemi protivbiološke zaštite.
Ključ borbe protiv razvoja biološkog oružja, a i oružja uopšte, i danas kao i u prošlosti,
leži u donošenju međunarodnih pravnih akata, deklaracija i protokola koji bi trebalo da odvrate
zemlje od nečovečnih postupaka i najzad ih usmere ka humanijim idejama u skladu sa našom
planetom.