OPOZIV PREHRAMBENIH PROIZVODA

FOOD RECALL

mr Dragana Toljagić Milodanović1)

Rezime: Zakon zabranjuje stavljanje u promet hrane koja nije bezbedna. Ukoliko postoji osnovana
sumnja da bi hrana mogla predstavljati rizik po zdravlje potrošača, učesnici lanca hrane su dužni
da obaveste javnost o prirodi rizika po zdravlje i da opozovu nebezbedne proizvode. Svi subjekti u
lancu hrane moraju staviti interese potrošača ispred sopstvenih, bez obzira na negativne uticaje
opoziva na ugled ili finansijske rezultate. U radu su prikazani nivoi opoziva, redosled sprovođenja
aktivnosti i ekonomske posledice opoziva proizvoda. Kroz praktična iskustva AD "Kompanija
Fidelinka" Subotica prikazana je procedura opoziva koja omogućava potpuno i brzo povlačenje
celokupne serije gotovih proizvoda sa tržišta. Cilj rada je da obezbedi smernice kako da
organizacije uključene u lanac hrane opozovu proizvode sa tržišta.
Ključne reči: bezbednost hrane, opoziv proizvoda, lanci hrane

Abstract: Placing unsafe food on the market is prohibited by the law. If there is reasonable
suspicion that food could represent a risk to the health of consumers, members of the food chain
are obliged to inform the public about the nature of risk to health and recall unsafe products. All
entities in the food chain must put the interests of consumers above their own, regardless of the
negative impact of food recall on the reputation or financial results. The paper presents levels of
recall, sequence of activities and economic consequences of product recall. Procedure of recall
that results in complete and rapid withdrawal of the whole series of finished products from the
market was described through practical experiences of “Fidelinka Company” Subotica. The aim
of this paper is to provide guidelines to organizations involved in food chain on how to recall
unsafe products from the market.
Key words: food safety, product recall, food chains

1. KONCEPT BEZBEDNE HRANE S obzirom da hrana na svom putu do krajnjeg

Koncept bezbedne hrane bazira se na ideji da
hrana neće štetno delovati na potrošača ukoliko se
priprema i/ili konzumira u skladu sa predviđenom
namenom. Hrana sa kojim se svakodnevo
susrećemo i koju konzumiramo je izložena brojnim
opasnostima (biloškim, hemijskim i mehaničkim)
koje mogu imati nepovoljne uticaje po naše
zdravlje.
Bezbednost hrane utvrđuje se na osnovu
uslova u kojima se odvija njena proizvodnja,
prerada i promet, načina pripreme i konzumiranja
od strane krajnjeg potrošača, ali i na osnovu
informacija koje su dostupne potrošaču. Ove
infomacije uključuju i podatke na deklaraciji
proizvoda, kako bi se sprečio negativan uticaj
pojedinih vrsta ili kategorija prehrambenih
proizvoda ili njihovih sastojaka na zdravlje
potrošača. Hrana nije pogodna za ljudsku isranu
ukoliko nije prihvatljiva za upotrebu kojoj je
namenjena zbog kontaminacije različitim
faktorima.
odredišta (krajnjeg potrošača) "prolazi kroz ruke"
različitih subjekata, opasnost može nastupiti u bilo
kom delu lanca hrane. Kako bi sprečili pojavu
opasnosti i samim tim sačuvali bezbednost hrane,
koja je predmet razmene, članovi lanca hrane
primenjuju preventivne mere zasnovane na široko
prihvaćenim standardima upravljanja bezbednošću
hrane. Međutim, do incidenata ipak dolazi uprkos
svim naporima. Zdravlje potrošača je naročito
ugroženo u slučaju široke zastupljenosti proizvoda
na tržištu (proizvodi industrijske prerade), a može
da poprimi i šire razmere ukoliko je uzrok
kontaminacije neispravna sirovina. Uzrok pojave
nebezbednih proizvoda može biti nenamerna
kontaminacija. Međutim, u praksi su češći
slučajevi namerne kontaminacije. Želja za što
većom zaradom često tera organizacije da
primenjuju nedozvoljene aditive, supstitute
pojedinim sirovima, i sl, ali i da sabotiraju direktne
konkurente.

1) mr Dragana Toljagić Milodanović, AD „Kompanija Fidelinka“ Subotica, mail: dtoljagic@fidelinka.rs

 Prehrambeni proizvodi postaju predmet
opoziva ukoliko:
ƒ ne ispunjavaju propisane zahteve kvaliteta
(zakonske odredbe, specifikacije i sl),
ƒ prouzrokuju ili mogu da prouzrokuju
ozlede ili smrt,
ƒ ukoliko su od strane nadležnih
inspekcijskih organa proglašeni
nebezbednim i/ili opasnim po zdravlje,
ƒ ukoliko se proceni da isporučilac sirovina
nije preduzeo potrebne preventivne mere.
2. POJMOVNO ODREĐENJE I
KLASIFIKACIJA OPOZIVA
Treba praviti razliku između termina "opoziv"
(engl. recall) i termina "povlačenje" (engl.
withdrawal) prehrambenih proizvoda. Pod
opozivom se podrazumeva uklanjanje nebezbedne
hrane iz distributivnih lanaca i uključuje
povlačenje proizvoda prodatih krajnjim
potrošačima. S druge strane, pod povlačenjem
proizvoda se podrazumeva uklanjanje nebezbednih
proizvoda iz distributivnih lanaca, ali ne uključuje
povlačenje proizvoda prodatih potrošačima. Dakle,
pojam "opoziv" je širi pojam koji u sebe uključuje
i elemente pojama "povlačenje". U nastavku rada
koristiće se termin opoziv zbog šireg značenja.
Ukoliko se kao kriterijum podele uzme način
pokretanja opoziva razlikujemo:
1. dobrovoljne opozive, kada organizacija
bez naloga nadležnih državnih institucija,
otkrivši problem po zdravlje potrošača
samostalno i dobrovoljno pristupi opozivu
proizvoda sa tržišta i
2. prinudne, odnosno naložene opozive
prehrambenih proizvoda, kada organizacija
pristupa opozivu proizvoda po nalogu
nadležnih državnih institucija.
Uzimajući u obzir zdravstvene posledice koje
hrana može izazvati, Američka agencija za hranu i
lekove (Food and Drug Administration, FDA)
razlikuje tri klase opoziva proizvoda:
ƒ Klasa I - Situacija u kojoj postoji velika
verovatnoća da će upotreba ili izlaganje
nebezbednim proizvodima izazvati
ozbiljne nepovoljne zdravstvene
posledice ili smrt potrošača (npr.
nedeklarisani alergeni, i sl.).
ƒ Klasa II - Situacija u kojoj upotreba ili
izlaganje nebezbednim proizvodima može
izazvati privremene ili medicinski
reverzibilne zdravstvene posledice ili gde
je verovatnoća ozbiljnih zdravstvenih
posledica mala (npr. proizvodi
kontamirani bakterijama, nedeklarisani
sastojci i sl.).
ƒ Klasa III - Situacija u kojoj upotreba ili
izlaganje nebezbednim proizvodima nema
štetne posledice po zdravlje (npr. greške
nastale prilikom zatvaranja ambalaže,
prisustvo mehaničkih opasnosti i sl.).
Ukoliko se uzmu u obzir nivo na kom se
opasnost javila i posledice koje ona sa sobom nosi
organizacija može inicirati:
1. javne opozive, kada je šira javnost
upoznata sa opasnostima ili
2. tzv. "tihe" opozive, kada se ne informiše
šira javnost nego samo članovi lanca
distribucije: skladišta, industrijski potrošači,
maloprodaja, veleprodaja, distributeri i sl.
3. NIVOI OPOZIVA PROIZVODA
Stepen penetracije proizvoda na tržištu
određuje nivo njegovog opoziva. Uzimajući u
obzir mesto u kojem se proizvod nalazi u trenutku
proglašenja nebezbednim pravi se razlika između
sledećih novoa opoziva:
ƒ Opoziv "u kući",
ƒ Opoziv iz skladišta i distributivnih centra,
ƒ Opoziv iz maloprodaje ili od industrijskih
kupaca i
ƒ Opoziv od krajnjih potrošača.
Najjednostavniji je opoziv u "kući". Javlja se
u slučajevima kada se opasnost po zdravlje
potrošača, odnosno korisnika uoči pre nego što je
proizvod promenio vlasnika i ušao u sistem
distribucije. On se najčešće ni ne deklariše kao
opoziv, jer nastaje kao rezultat proaktivnog
delovanja organizacije i posledica je efikasnog i
efektivnog funkcionisanja sistema upravljanja
kvalitetom i bezbednošću proizvoda.
Opoziv proizvoda iz skladišta i
distributivnih centara označava situaciju kada je
proizvod ušao u sistem distribucije, ali je povučen
pre nego što je dospeo u sisteme maloprodaje.
Opoziv iz maloprodaje ili od industrijskih
kupaca, predstavlja složeniju situaciju u odnosu
na prethodni slučaj. Ulaskom proizvoda u sisteme
maloprodaje broj mesta povlačenja proizvoda
eksponencijalno raste, što se odražava i na
troškove opoziva. Isporuka industrijskim kupcima,
koji proizvod koriste kao sirovinu u sopstvenoj
proizvodnji, iako u većini slučajeva uključuje
manji broj kupaca dodatno uvećava potencijalni
broj ugroženih potrošača.
Najsloženiji oblik opoziva predstavlja opoziv
proizvoda od krajnjih potrošača, koji zahteva
intenzivnu komunikaciju kako sa medijima, tako i
sa predstavnicima vlasti (nadležne inspekcije i sl.).
Njega prate veliki finansijski izdaci, često i gubitak
ugleda na tržitu, dok u pojedinim slučajevima
može dovesti i do bankrota organizacije.
4. CILJEVI OPOZIVA PREHRAMBENIH
PROIZVODA
S obzirom da je krajnji cilj svake organizacije
koja se bavi proizvodnjom i prometom
prehrambenih proizvoda zadovoljan korisnik
(kupac ili potrošač) u slučaju pojave nebezbednih
proizvoda cilj se ne menja. Zadovoljstvo korisnika
se postiže i/ili održava drušveno odgovornim
ponašanjem organizacije, odnosno sprečavanjem
upotrebe i dalje distribucije prehrambenog
proizvoda. Cilj svakog opoziva proizvoda je
povlačenje što je moguće veće količine
nebeznednih proizvoda sa tržišta, uz istovremeno
uklanjanje uzroka neusaglašenosti i sprečavanje
njenog ponovnog pojavljivanja u budućnosti.
Mehanizmi realizacije postavljenih ciljeva
uključuju:
1. zaustavljanje distribucije i prodaje opasnih i
nebezbednih proizvoda, čime se minimizira
rizik od povreda ili smrti potrošača,
2. informisanje tržišta i nadležnih državnih
organa o problemu,
3. efikasno i efektivno uklanjanje potencijalno
nebezbednih proizvoda sa tržišta,
4. minimiziranje troškova i neprijatnosti za
potrošače i industriju,
5. umanjenje potrebe uključivanja relevantnih
državnih organa dobrovoljnim poštovanjem
zakona.
5. KAKO OPOZVATI PROIZVOD
Svi članovi lanca hrane, nakon dobijanja
informacije o rizicima i obavezi povlačenja
proizvoda, moraju odmah reagovati i preduzeti
adekvatne mere zaštite potrošača, jer svako
odlaganje opoziva može imati ozbiljne posledice.
Informacija koja ukazuje na moguću potrebu
povlačenja proizvoda može doći iz različitih
izvora, kao što su npr:
• potrošači,
• mediji (novine, radio, TV, internet i sl.),
• državni službenici,
• distributeri ili kupci,
• dobavljači sirovina,
• dobavljači ambalaže,
• kontrola kvaliteta i proizvodnje unutar
preduzeća i sl.
Prvi korak koji organizacija mora da
preduzme nakon saznanja o potrebi i/ili obavezi
opoziva proizvoda podrazumeva preciznu
identifikaciju problema. Od precizne identifikacije
problema zavisi uspeh cele operacije opoziva,
odnosno zdravlje širokog kruga konzumenata.
Identifikacija problema obuhvata:
1. utvrđivanje datuma nastanka problema,
2. sagledavanje prirode problema (uzrok i
mesto nastanka problema),
3. analizu rezultata ispitivanja uzoraka
proizvoda,
4. prikupljanje podataka o proizvodu koji se
opoziva,
5. utvrđivanje broja pritužbi i sl.
Podaci o proizvodu koji se opoziva
obuhvataju:
1. ime proizvoda,
2. veličinu pakovanja,
3. tip pakovanja,
4. serijski broj,
5. datum pakovanja ili rok trajanja,
6. informacije o isporučiocima,
7. proizvedenu količinu,
8. isporučenu količinu,
9. distribuciju: lokalna i inostrana i dr.
Nakona analize opasnosti po zdravlje
potrošača i utvrđivanja količina distribuiranih na
tržište donosi se odluka o nivou opoziva i potrebi
informisanja šire javnosti. Inicijator opoziva mora
da obavesti sve članove lanca distribucije i po
potrebi i krajnje potrošače, ali istovremeno i da ih
informiše o načinu postupanja sa nebezbednim
proizvodima.
Efikasnosti opoziva ocenjuje se stavljanjem u
odnos broja vraćenih proizvoda prema broju
ukupno isporučenih proizvoda. Idealna situacija je
100% povrat distribuiranih proizvoda, što je u
praksi redak slučaj (Tabela br. 1). Što je procenat
povrata veći, primenjeni mehanizmi opoziva su
efikasniji, a organizacija spremnija za reagovanje u
kriznim situacijama.
% vraćenih proizvoda Efikasnost opoziva
90 - 100 izvrsno
70 - 89 zadovoljavajuće
51 - 69 prihvatljivo
manje od 50 neprihvatljivo
Tabela 1. Ocena efikasnosti opoziva
6. INFORMISANJE JAVNOSTI
Organizacije koje se bave proizvodnjom i
prometom hrane moraju korisnicima (kupcima i
potrošačima) pružiti sve informacije koje ga neće
dovesti u zabludu u pogledu sastava, svojstava i
namene proizvoda. Takođe, one imaju dužnost i
moralnu obavezu da obaveste sve zainteresovane
strane (kupce, potrošače, društvo, državne organe i
sl.) o prirodi rizika po zdravlje ljudi i/ili životinja
ukoliko posumnjaju da proizvod koji su isporučile
nije bezbedan.
Kao što je već ranije i napomenjeno, ukoliko
analiza opasnosti ukaže da je neophodno
povlačenje proizvoda sa tržišta i da je proizvod
ušao u maloprodajne sisteme, odnosno da su ga
potrošači kupili i počeli upotrebljavati shodno
njegovoj nameni, organizacija je u obavezi i snosi
svu moralnu i materijalnu odgovornost za
informisanje javnosti. Način informisanja javnosti,
sadržaj obaveštenja i period informisanja zavise od
vrste opasnosti (rizika) i prisutnosti proizvoda na
tržištu (nivo opoziva).
Organizaciji na raspolaganju stoje različita
sredstva komunikacije sa javnošću: radio i
televizija, novine i časopisi, mobilna telefonija
(obaveštenja putem sms, mms i sl.), pošta (lična
obaveštenja), internet (web stranice, e-mail i sl.), i
dr.
Obaveštenja u medijima moraju biti kratka,
koncizna i jasna. Jednostavnim porukama
potrošače treba obavestiti o proizvodu,
problemima ili opasnostima vezanim za proizvod i
njegovu upotrebu, merama opreza, načinu
otklanjanja opasnosti koja je nastupila, kontakt
osobama, brojevima telefona, e-mail adresama za
sve dalje informacije, načinu zamene ili
refundiranja troškova i dr. Preporučuje se da
poruka sadrži jasnu napomenu da se povlačenje
vrši na teret organizacije inicijatora opoziva.
Po okončanju krizne situacije i završetku
opoziva javnost mora biti upoznata sa rezultatima
opoziva, ali i o preduzetim merama za sprečavanje
ponavljanja problema u budućnosti.
Novi zakon o bezbednosti proizvoda predviđa
uspostavljanje sistema brzog obaveštavanja i
uzbunjivanja za proizvode koji ugrožavaju
bezbednost i zdravlje potrošača. Zahvaljujući
ovom sistemu moguće je brzo reagovanje u
slučajevima kada se pojavi proizvod koji ugrožava
zdravlje ljudi ili je opasan. Zakonom je predviđeno
obavezno prijavljivanje Ministarstvu nadležnom za
poslove zdravlja svih slučajeva opoziva proizvoda
bez obzira na razlog opoziva.
7. EKONOMSKE POSLEDICE OPOZIVA
PROIZVODA
U većini slučajeva, greške na proizvodima ili
problemi zbog njihove kontaminacije nastupaju
neočekivano. U nekom delu zemlje, jedan ili više
potrošača se razboli, povredi ili čak premine zbog
konzumiranja proizvoda. Greške na proizvodu
mogu biti otkrivene i naknadnim laboratorijskim
ispitivanjima, odnosno kontrolom kvaliteta.
Organizacije sa efikasnim sistemom kontrole
kvaliteta, praćenim čestim i nezavisnim
kontrolama od strane državnih inspekcija, mogu
izbeći ove probleme.
Troškovi opoziva proizvoda (vrste troškova)
zavise od velikog broja različitih faktora:
industrijskog sektora, prirode događaja koji je
inicirao opoziv, raširenosti proizvoda na tržištu i u
kanalima distribucije, raspoloživih mogućnosti za
korektivne mere i dr. Ekonomska realnost ovih
događaja može uticati na likvidnost, odnosno
sloventnost organizacije i zahteva maksimalno
uključivanje vrhovnog rukovodstva.
Gubitak tržišta i potrošača može biti znatno
veći od onog što se u prvom trenutku proceni.
Problemi koji se u prvom momentu učine
izolovanim u sledećem mogu poprimiti šire
razmere. Industrijski kupci, koji proizvode koriste
kao inpute u svojim procesima, često zahtevaju od
isporučioca pored nadoknade direktvnih troškova i
nadoknadu izgubljene dobiti, odnosno tržišnog
ugleda. Opozivi proizvoda najčešće iziskuju
dodatne podsticajne programe kako bi se povratilo
tržište i ugled organizacije. Ovi "skriveni troškovi"
ne moraju biti odmah uočeni i procenjeni kada se
radi analiza negativnih posledica opoziva.
Kada se suoče sa opozivom organizacije su
često nestrpljive da problem što pre ostave za
sobom, tako da ne sprovode detaljne analize
troškova. Međutim od izuzetne je važnosti da se
dokumentuju svi gubici, odnosno troškovi, a pre
svega:
ƒ troškovi prevoza i skladištenja opozvanih
proizvoda,
ƒ troškovi uništavanja opozvanih
proizvoda,
ƒ troškovi uklanjanja proizvoda u
organizaciji i/ili kod kupaca,
ƒ troškovi korekcije, npr. popravka opreme
koja je bila uzrok kontaminacije,
ƒ troškovi oglašavanja u javnosti u cilju
obaveštavanja o opozivu proizvoda,
ƒ troškovi zaliha proizvoda u magacinima
organizacije i troškovi zaliha opozvanih
proizvoda sa tržišta,
ƒ troškovi vraćanja ugleda - poverenja u
organizaciju i njene proizvode (public
relations),
ƒ troškovi promocija, radi stimulisanja
kupovine,
ƒ troškovi "izgubljene" prodaje, kako za
kupce tako i za organizaciju,
ƒ troškovi zadržavanja prodajnih mesta
(mesto na policama),
ƒ troškovi kazni, penala, parničnih
postupaka,
ƒ troškovi redizajna proizvoda i dr.
Jedna od prvih posledica sa kojom se
organizacija suočava prilikom opoziva proizvoda
sa tražišta su troškovi aktivnosti povlačenja
proizvoda sa polica. U zavisnosti od opasnosti
kojoj su potrošači izloženi, oni mogu uključivati i
zamenu proizvoda ili povrat novca kojeg je
potrošač uložio prilikom kupovine. Takođe,
troškovi se mogu javiti i uticati na proces ili
proizvod u kanalima snabdevanja, ukoliko je uzrok
opoziva neispravna sirovina.
 Opoziv može uključiti i obavezu uništavanja
kontamiranog proizvoda, što organizaciji stvara
dodatne troškove, jer se uništavanje određenih
proizvoda mora vršiti u specijalnim uslovima. U
većini slučajeva organizacija ima dovoljno
vremena da identifikuje i spreči pojavu problema.
U slučaju da je uzrok problema proizvodni proces
organizacije, dezinfekcija pogona i opreme može
biti jedan od dodatnih troškova, koji dodatno može
produžiti vreme tokom kojeg je organizacija pod
negativnim uticajima.
Pored gubitaka u prodaji i/ili proizvodnji
organizacija se prilikom opoziva izlaže i gubitku
reputacije. Iako je uticaj na prihvatljivost brenda
neopipljiva, gubici mogu biti isti ili čak veći od
gubitaka u proizvodnji i/ili prodaji. U pojedinim
slučajevima, povrat može imati i negativan uticaj
na celu industrijsku granu zbog potencijalne
opasnosti od kontaminacije.
Pored direktnih uticaja opoziv proizvoda se
može negativno odraziti na reputaciju i finansije
organizacije zbog tužbi oštećenih potrošača, lošeg
kotiranja akcija organizacije na berzi, i dr.
8. ZAKLJUČAK
Opoziv proizvoda predstavlja veliki događaj
koji može poljuljati i najveće organizacije.
Posledice uveliko prevazilaze škart proizvoda ili
gubitak prodaje. Opoziv proizvoda ima negativan
uticaj na reputaciju organizacije i na položaj
brenda na tržištu i može imati značajne
kratkoročne i dugoročne posledice. Iako se opoziv
najčešće posmatra u negativnoj konotaciji,
proaktivnim delovanjem organizacija može
povratiti tržišni ugled, pa ga čak i unaprediti,
ukoliko demonstrira svoju opredeljenost za
bezbednost i kvalitet proizvoda, a samim tim i
bezbednost potrošača. Brzo uklanjanje proizvoda
sa tržišta zahteva komunikaciju i saradnju između
članova lanca. Obaveza opoziva proizvoda je
određena potencijalnim zdravstvenim opasnostima,
a nivo opoziva zavisi od procenjene opasnosti.
Proizvođačima prehrambenih proizvoda
preporučuje se da barem jednom godišnje
sprovedu simulaciju opoziva proizvoda sa tržišta.
Na ovaj način oni dobijaju dragocene informacije i
smernice daljeg unapređenja sistema, jer su u
mogućnosti da otkriju potencijale probleme koji se
mogu javiti u slučaju potrebe za stvarnim
povlačenjem proizvoda. Posebnu pažnju prilikom
simulacije opoziva proizvoda treba posvetiti
planiranju transporta, skladištenja i načina
uništavanja opozvanih proizvoda. Jedino tako
organizacija može pokazati zrelost i spremnost da
se nosi sa svim problemima koji prate opoziv.
LITERATURA
[1] Dokumentacija sistema menadžmenta
kvalitetom AD “Kompanija Fidelinka”
Subotica
[2] Michigan Department of Agriculture (2008),
Food Products Recalls. Guidance for
Industry, Food and Dairy Division
//http://www.michigan.gov/documents/mda/f
drecallbk_263563_7.pdf (datum dostupnosti:
25.12.2009.)
[3] Food and Drug Administration, FDA
(http://www.fda.gov)
[4] Zakon o bezbednosti hrane, Sl. glasnik R.
Srbije br 41/2009,
[5] SRPS ISO 9000:2007 Sistemi menadžmenta
kvalitetom - Osnove i rečnik, Institut za
standardizaciju Srbije
[6] SRPS EN ISO 22000:2007 Sistemi
menadžmenta bezbednošću hrane - Zahtevi
za svaku organizaciju u lancu hrane, Institut
za standardizaciju Srbije
[7] SRPS ISO/TS 22004:2007 Sistemi
menadžmenta bezbednošću hrane - Uputstvo
o primeni standrada ISO 22000:2005, Institut
za standardizaciju Srbije