Čovek može da živi dva života. Je- dan je borba koja traje od materice do groba.

Njegov raspon
meri se čovekovom vlastitom kreacijom - vremenom. Može se prigodno nazvati nesmotren
život. Drugi život traje od spoznaje do beskona- čnosti. On počinje razumevanjem, traje zauvek i
vodi se na nivou večnosti. Naziva se filozofski život. Filozofi niti su ro eni niti umi- ru, jer nakon
što postignu spoznaju besmrtnosti, oni su besmrtni. Nakon što su jednom opštili sa Sopstvom,
shvataju da unutar njega postoje besmrtni temelji koji nikada neće minuti. Na toj živoj, ži- votnoj
osnovi - Sopstvu - oni podižu civilizaciju koja će trajati i nakon što sunce, mesec i zvezde
prestanu da postoje. Budale žive
samo za danas, filozofi žive zauvek.
Kada čovekova racionalna svest jednom otkotrlja kamen i iza e
iz svog groba, ona više ne umire, jer za to drugo, ili filozofsko ro e- nje, nema propadanja. Pod
tim ne bi trebalo podrazumevati fizičku besmrtnost, već da je fdozof spoznao kako njegovo
fizičko telo nije nimalo više njegovo pravo Sopstvo nego što je fizička zemlja nje- gov pravi svet.
U spoznaji da su on i njegovo telo nešto različito - da, iako oblik mora propasti, život neće - on
postiže svesnu besmrt- nost. To je besmrtnost o kojoj je Sokrat govorio kada je rekao:
„Anit i Melet me zaista mogu pogubiti, ali me ne mogu ozlediti.“4