Ignorantnost, strah i predrasude nastaju kada razum biva nadvladan emocionalnim

i instinktivnim impulsima. Istorijske posledice ljudske ignorantnosti su filozofima

dale razlog da posegnu za drugim rešenjem, objektivnim razmišljanjem i
intelektom kao antipodom. U prošlosti, dihotomija je počivala na religiji vs
sekularizmu, slepoj veri vs logici.

Danas, religija i sekularizam su stare vesti i ova dihotomija se pomerila u druge

oblasti. U polju alternativnog znanja na primer trenutno postoji razdor između
onih koji savetuju odbacivanje razuma i oslanjanje na osećanja i senzacije
(određene razbarušene new age paragidme) i onih koji savetuju odbacivanje
emocionalnog subjektivizma i težnju objektivnom znanju putem razmišljanja
čekićem.

Ali da li je intelektualno zaključivanje dovoljno? Iako prevazilazi subjektivizam

emocija i instinkta, intelekt pokazuje svoje sopstvene nedostatke. Najvećim
delom, ludost emocionalizma i primarnih instinkata se poklapa sa nedostacima
intelektualnog zaključivanja. Ako se jednom od njih pripiše primat i ospori izraz
drugom, to rezultira različitim disbalansima.

Razum bez emocija je entropičan i beživotan, dok su emocije bez razuma

animalističke. Naročito new age filozofija odbija intelekt i daje suviše prostora
subjektivnim mušicama emocionalnog centra, što vodi do lakovernosti i
ignorantnosti. Njen suprotni parnjak nesmotreno deklariše nadmoćnost intelekta.

Ako se adekvatno primenjuju, razum i emocije ispoljavaju svoje prednosti. Ali

pogrešno primenjeni oni od lošeg prave gore. To je evidentno kod marksizma,
komunizma, španske inkvizicije, alopatske medicine i new age dezinformativne
filozofije, od kojih svi svoje postojanje imaju da zahvale nekim disbalansima i
slabom razvoju fizičkih i metafizičkih svojstava kod svojih zastupnika.

Mi smo informisani o odgovarajućoj i neodgovarajućoj ulozi emocija – pravilno

upotrebljene one nas pokreću na akciju i daju života našim mislima. Kada ne
igraju svoju pravu ulogu, one nas zaslepljuju za istinu i svode nas na reaktivne
životinje. Ali upotreba i pogrešna upotreba intelekta je mnogo suptilnija i zbog
toga ću se ovde fokusirati na njoj.
Intelekt može da raspoznaje, meri, razlikuje, upoređuje i kontrastira – i čini se da
su to svojstva dostupna čoveku. Ali njegov primat je lažan, jer intelekt je i dalje
inferioran u odnosu na čovekove viša spiritualna svojstva. Ono što se svakodnevno
podrazumeva pod emocijama, intelektom i instinktom su delovi čovekove niže
prirode, koja izranja iz neurološkog, biološkog i fiziološkog sistema.
Čovek je više nego samo mašina. Pravi čovek uz fizičko telo poseduje dušu, um i
duh. Tako pored nižeg emocionalnog, intelektualnog i instinktivnog centra, on ima
mogućnost da dosegne više emocionalne i intelektualne sposobnosti. One
prevazilaze niže po funkciji i istinitosti, jer su svesne a ne mehaničke prirode. Oni
operišu putem direktnog znanja, umesto preko linearne logike.

Ostajući u uzanoj strogosti materijalističke nauke vodeći intelekt je u nedavnoj

istoriji osporio postojanje duše, uma i duha. Tako je problem sa većinom
sekularnih filozofija da se okreću oko čovekovih nižih centara. Čak i ako su
adekvatno balansirani, oni su nepotpuni i nedovoljni; i filozofije ograničene na
njihovu upotrebu će nositi iste nedostatke.

Komunizam je zastupao vrednosti razuma i racionalizma, centralizujući i

kalkulišući sve aspekte, dok je fašizam video ograničenja logike i umesto nje
naglašavao iracionalizam i impulse. Oba su jednostavno zamenila jedan niži centar
drugim, što u principu nije rešilo ništa. Oba su se razvila u monstrume, jer su
ukalupljivali čoveka u ono što su pogrešno pretpostavljali da on jeste, mehaničko
jedinstvo potrebno da bi se održavao sistem.

Niži intelekt je nalik pametnom kompjuteru. Ako mu se daju ulazni podaci, on

može proračunati set izlaznih podataka. Ali ako se unesu pogrešni podaci, on neće
shvatiti da su izlazni podaci takođe pogrešni, sve dok kataklizmično grubo buđenje
ne iznudi ponovnu procenu pretpostavki. On je kao slepi čovek koji opipava svet
štapom. On je kao lenjir koji meri razdaljinu, ali ne može da saopšti pravac.
Intelekt je tako odvojen od doživljaja apsolutne realnosti.

Nasuprot tome, viši (spiritualni) centri deluju kao kompas, govoreći nam putem
intuicije, inspiracije i uvida gde je „sever“. Dok niži intelekt zadržava samo
simboličnu povezanost sa idejama, viši centri nam omogućavaju da percipiramo
suštinsko značenje i vrednost neke ideje. Postoji razlika kada vidite simbol na
mapi i sami vidite tu destinaciju. Korišćenje nižeg intelekta je jednostavno
pretraživanje mape. Samo okrećući se unutra i svesno posežući za jezgrom te
ideje možete percipirati nivo njene rezonatnosti sa istinom.