Upravljanje rizikom

Upravljanje rizikom je proces pomoću koga preduzeće identifikuje, procenjuje, prati i kontroliše faktore rizika iz
različitih izvora u cilju maksimizacije svoje vrednosti. Konvencionalni model upravljanja rizikom se sastoji od šest
faza:
1. Dijagnoza stanja / plan poboljšanja
2. Identifikovanje rizika
3. Procena rizika
4. Odgovor na rizik (smanjenje)
5. Merenje performansi
6. Poredjenje
Konvencionalni pogled na upravljanje rizikom je izložen određenim kritikama naročito tokom poslednje globalne
finansijske krize, koja se upravo javila kao posledica krupnih grešaka u regulaciji finansijskog sistema i, u okviru
njega, regulacije rizika. Neke od slabosti konvencionalnog modela upravljanja rizikom su: 1.) fokus na izbegavanje
rizika i zanemarivanje prihvatanja rizika, 2.) ignorisanje kumulativnog efekta više faktora rizika, 3.) fokus na
finansijskom riziku i zanemarivanje operativnog i strategijskog rizika... Moderan pogled na rizik polazi od toga da
je rizik, zapravo, verovatnoća smanjenja performansi izazvana delovanjem jednog ili većeg broja faktora koji
smanjuju mogućnost dostizanja prethodno definisanih ciljeva. Uspešno upravljanje rizikom ima dve posledice:
 zaštita kapitala izbegavanjem rizika
 uvećanje kapitala na bazi ostvarenja ciljeva na višem nivou prihvatanja rizika.
Uspešno upravljanje rizikom uključuje istovremeno želju da se izbegne nešto negativno i potrebu da se ostvari nešto
pozitivno. Ovakvo upravljanje rizikom obično se naziva „inteligentno“ zbog sposobnosti da se dobro razume,
upravlja i usklađuje odnos apetita za rizikom i izloženosti riziku. Prebacivanje težišta u procesu upravljanja rizikom
sa izbegavanja pretnji na iskorišćavanje šansi nedvosmisleno dovodi u prvi plan koncept Upravljanja
zasnovanog na vrednosti i na područje rizika. Ovaj koncept koristi merila uspeha koja se zasnivaju na vrednosti
umesto na računovodstvenom konceptu dobitka. Pre obračuna vrednosti strategije preko nove metrike vrednovanja
(EVA / CFROI) neophodno je analizirati uticaj faktora rizika na pokretače vrednosti i njihov agregatni efekat na
rizikom korigovan prinos prinos na kapital (RAROC – Risk Adjusted Return on Capital) i rizikom korigovan
prinos na rizikom korigovan kapital (RARORAC – Risk Adjusted Return on Risk Adjusted Capital). U obračun su
uključeni svi tipovi rizika, a ne samo finansijski rizik. Inteligentno upravljanje rizikom zahteva da se apetit za rizik
uskladi sa izloženošću riziku. To se postiže rastom rezistentnosti na šokove. Suština problema je u pronalaženju
najboljeg scenarija uticaja faktora rizika na vrednost. Distribucija verovatnoće rizika se koristi za opisivanje
izloženosti riziku, pomoću vrednosti preduzeća i njenog varijabiliteta u zavisnosti od delovanje faktora rizika. Uža
distribucija verovatnoće znači veću rezistentnost na šokove, a šira distribucija verovatnoće manju rezistentnost na
šokove. Iz perspektive rezistentnosti na šokove, dva su glavna efekta upravljanja rizikom:
1. uža distribucija verovatnoće
2. veća vrednost preduzeća
Vrednost preduzeća se procenjuje preko uticaja pokretača vrednosti korigovanih faktorom rizika. Nema boljeg
relaksatora rizika od vrednosti preduzeća koja se može ostvariti preuzimanjem određenog rizika (rastom apetita za
rizik ili smanjenjem rezistentnosti na šokove). [SLIKA] Proces vrednovanja strategije preko pokretača vrednosti
započinje identifikacijom svih faktora rizika kojima je preduzeće izloženo. U pitanju su eksterni rizici (globalna
kriza, rizik zemlje...) i interni rizici (pre svega, operativni i kreditni rizik). Prvi „filter“ faktora rizika je kombinacija
biznisa i/ili proizvoda. Zadatak ovog filtera je da identifikuje rizike relevantne za preduzeće (npr. rizik promene cene
nafte nije relevantan rizik za telekomunikaciono preduzeće, ali za železaru jeste). Dalje, kroz proces [SLIKA] može
se sagledati uticaj podskupa rizika na pokretače vrednosti kao što su stopa rasta, cena kapitala... Sagledavanje
uticaja faktora rizika na pokretače vrednosti zahteva upravljanje faktorima rizika (osiguranje od valutnog rizika,
nabavka većih količina energenata...) i to predstavlja drugi filter u procesu. Zatim se uticaj rizika na pokretače
vrednosti kvantifikuje preko stvorene vrednosti. Raspon uticaja na pokretače vrednosti predstavlja izloženost
riziku (rezistentnost na šokove). Izloženost riziku je ključni input za određivanje apetita za rizik. Suština je u
traženju odgovora na pitanje: „Da li su stratezi preduzeća zadovoljni sa postojećim stepenom izloženosti
riziku?“. Uparujući konzistentno izloženost riziku sa apetitom za rizik, stratezi preduzeća donose odgovarajuće
odluke u vezi sa kombinacijom biznisa / proizvoda, investicijama, ciljanim tržištima i slično. Svaka odluka menja
odnos rizik-prinos doprinoseći novom odnosu stvorene vrednosti i stepena izloženosti riziku. Ovi obračuni se rade
pre implementacije nove strategije kako bi se dobio uvid u odnos između rizika i stvorene vrednosti kada se
ocenjuju različite strategijske alternative.

SLIKA→
 FILTER

FILTER
Svi rizici Podskup Pokretači
rizika vrednosti Vrednost

Izloženost
riziku

Biznis / Apetit za
Proizvodi rizik

Upravljanje rizikom

SLIKA→