1
Džin Volf
SENKA MUČITELJA
Preveo Aleksandar B. Nedeljković
1. VASKRSNUĆE I SMRT
Moguće je da sam već tada imao neko
predosećanje o svojoj budućnosti. Ta
zaključana i zarđala kapija koja je stajala
ispred nas, kroz čije su kopljaste šiljke
pramenovi rečne magle išli kao po
planinskim stazicama, ostaje sada u mom
umu kao simbol moga izgnanstva. Zato
sam ovaj izveštaj o njemu počeo
događajima posle našeg plivanja, tokom
kojeg je tako malo nedostajalo pa da se ja,
mučiteljski šegrt Severijan, udavim.
"Stražar je otišao." To je moj prijatelj
Rohe rekao Droteu, koji je i sam maločas
video kako stražar odlazi.
Dečak Eata neodlučno predloži da
pođemo okolo. Jedan uzmah njegove
tanke, pegave ruke ukazao je ka hiljadama
koraka dužine zida koji se protezao preko
sirotinjskog naselja i nastavljao uz brdo
sve do samog tvrđavskog zida Citadele.
Bilo je to pešačenje koje ću ja i preduzeti,
jednog dana, mnogo kasnije.
"A da pokušamo da uđemo kroz kapiju
tvrđave, a bez propusnice? Oni bi javili
majstoru Gerlousu."
"Ali zašto bi stražar otišao?"
"Nije važno zašto." Drote zadrma
kapiju. "Eata, vidi da li možeš da se
provučeš između šipki."
Drote nam je bio kapetan, pa Eata
progura jednu ruku i jednu nogu između
uspravnih gvozdenih šipki; međutim
odmah se videlo da nema nade da i
ostatkom tela prođe.
"Ide neko", šapnu Rohe. Drote cimnu
Eatu i izvuče ga odatle.
Pogledao sam niz ulicu. Fenjeri su se
njihali tamo, među maglom utišanim
zvucima koraka i glasova. Ja bih bežao, ali
me Rohe zadrža, govoreći: "Čekaj, vidim
koplja."
"Da l' misliš da se to straža vraća?"
Odmahnuo je glavom. "Previše ih ima."
"Bar dvanaest ljudi", reče Drote.
Još mokri od Đola, čekali smo. U
nekom sporednom, povučenom prostoru
mog uma, mi i sad stojimo i drhtimo tamo.
Baš kao što sve ono što izgleda neuništivo
ima težnju ka sopstvenom uništenju, tako i
momenti koji u trenutku događanja
izgledaju najprolazniji dobijaju kasnije
svoje obnovljeno postojanje - ne samo u
mom pamćenju (iz kojeg, pri konačnom
polaganju računa, nije izgubljeno baš ništa)
nego i u lupanju mog srca i u uspravljanju
vlasi kose na mojoj glavi, tako da su to
svaki put novi momenti, baš kao što se naš
Komonvelt nanovo uspostavlja svakog
jutra u oštrim tonovima svojih truba.
Ti ljudi nisu bili u oklopima, što sam
ubrzo video pri bolešljivo žutom svetlu
njihovih fenjera; ali su imali koplja, kao
što je Drote rekao, a takođe motke i sekire.
Njihov vođa imao je dugački dvosekli nož
zadenut za pojas. Ono što me je još više
interesovalo bio je masivni ključ okačen o
kanap oko njegovog vrata; izgledao je kao
da bi mogao odgovarati bravi te kapije.
Mali Eata se nervozno vrpoljio, a vođa
nas ugleda i diže fenjer iznad glave. "Mi
ćekamo da uđemo, gudmane", doviknu
Drote. Iako višeg rasta nego taj vođa,
Drote je na tamnom licu imao izraz
poniznosti i poštovanja.
"Ne pre zore", reče vođa grubo. "Vi,
momci, bolje da idete kući."
"Gudmane, trebalo je stražar da nas
pusti unutra, ali nije tu."
"Nećete noćas ući." Vođa je stavio šaku
na dršku noža, pa tek onda prišao još korak
bliže. Na tren sam se uplašio da zna ko
smo.
Drote se malo odmače, a mi takođe,
tako da smo ostali iza Drotea. "Ko ste vi,
gudmane? Niste vojnici."
"Mi smo dobrovoljci", reče jedan od
njih. "Dolazimo da štitimo svoje mrtve."
 2
"Onda možete da nas pustite unutra."
Vođa je bio okrenuo leđa. "Ne puštamo
mi nikoga unutra, sem same sebe." Njegov
ključ zacvile u bravi i kapija se, škripeći,
otvori ka unutra. Eata, pre nego što ga je
iko mogao zaustaviti, projuri kroz kapiju.
Neko opsova, a vođa i još dvojica dadoše
se u trk za Eatom, ali on bejaše previše
hitar za njih. Videsmo njegovu kosu boje
kučine i njegovu košulju sa zakrpama,
kako krivudavo jure između utonulih
sirotinjskih grobova, a onda iščezavaju u
gustišu statua, na izdignutijem terenu.
Drote pokuša da ga sledi, ali ga dvojica
zgrabiše za ruke.
"Moramo ga naći. Nećemo vam
pokrasti vaše mrtve."
"Onda zašto hoćete da uđete?" upita
jedan dobrovoljac.
"Da skupljamo trave", reče mu Drote.
Mi smo lekarski galipoti. Zar ne želite da
se bolesnici leče?"
Dobrovoljac se zablenu u njega. Onaj s
ključem ispustio je fenjer kad je potrčao za
Eatom, tako da su ostale samo dve
svetiljke. U njihovom mutnom svetlu taj
dobrovoljac je izgledao priglupo i nevino;
pretpostavljam da je bio nekakav fizički
radnik.
Drote nastavi: "Sigurno znate da neke
lekovite trave, da bi imale najveću
vrednost, moraju biti iščupane iz grobnog
tla pri svetlosti mesečine. Uskoro će mraz,
pa će sve biti uništeno, a našim
gospodarima su potrebne zalihe za zimu.
Trojica gospodara su uredila da mi noćas
uđemo, a ja sam onog dečka pozajmio od
njegovog oca da mi pomogne."
"Nemate u šta da stavljate lekovite
trave."
Još se divim Droteu zbog onog što je
tada uradio. Rekao je: "Treba da ih
vezujemo u snopiće da se suše." Zatim je,
bez i najmanjeg oklevanja, izvukao komad
najobičnijeg kanap iz džepa.
"A, razumem", reče taj dobrovoljac.
Lepo se videlo da ne razume. Rohe i ja
smo prilazili, malo po malo, kapiji.
A Drote se udalji jedan korak od kapije.
"Ako nećete da nas pustite da skupljamo
trave, onda je bolje da odemo. Ne verujem
da bismo sad ikako mogli naći onog dečka
tamo."
"Nećete nikud. Moramo ga izvesti
napolje."
"Pa, dobro", reče Drote nevoljno i mi
prođosmo kroz kapiju, a volonteri za nama.
Izvesni mistici tvrde da je stvarni svet
sazdan dejstvom ljudskog uma, zato što
postupamo u skladu sa veštačkim
kategorijama u koje smeštamo stvari, i to
stvari koje su nediferencirane i slabije od
naših reči za njih. Ja sam te noći,
intuitivno, shvatao to načelo, dok sam
slušao kako poslednji dobrovoljac zatvara
kapiju iza nas.
Jedan čovek, koji dotad nije
progovarao, reče: "Idem ja da pazim na
moju majku. Već smo suviše vremena
izgubili. Dosad su mogli da je odnesu ligu
daleko."
Nekoliko drugih progunđaše reči
saglasnosti s ovim i grupa poče da se
razilazi, pri čemu jedan fenjer pođe levo, a
drugi desno. Mi krenusmo srednjom
stazom (uvek smo njome išli kad smo se
vraćali do srušenog dela citadelskog zida)
zajedno sa preostalim dobrovoljcima.
Moja je priroda, moja radost i moje
prokletstvo da ne zaboravljam ništa. Svaki
zveket lanca i fijuk vetra, svaki prizor,
mirisi i ukus, ostaje bez promena u mom
umu, pa, iako znam da to nije kod svakoga
tako, ja ni zamisliti ne mogu kako bi bilo
da je drugačije, kao da je čovek nešto
prespavao, iako nije prespavao, nego je reč
samo o doživljaju od pre izvesnog, dužeg,
vremena. Sad se preda mnom uzdižu oni
koraci, malobrojni, koje tada načinismo po
izbeljenoj stazi: bilo je hladno i sve
hladnije; svetla nikakvog nismo imali, a
magla je počela ozbiljno da se valja sa
Đola. Nekoliko ptica, dotad mirnih na
granama borova i čempresa, poče
nelagodno da leprša od drveta do drveta.
Sećam se osećaja na mojim šakama dok
sam trljao jednu o drugu, pamtim i fenjer
kako se njiše među nadgrobnim pločama
na izvesnoj udaljenosti, kao i to kako je
magla izvukla iz moje košulje miris rečne
 3
vode, pamtim prodorni miris zemlje
nedavno prekopavane. Tog dana malo je
nedostajalo da umrem, udavljen, među
spletenim korenjem; a te noći stupio sam u
svet odraslih muškaraca.
Prolomio se pucanj, pojava koju ja
nikada ranije nisam iskusio, sevnula je
žestoka energija i rascepila tamu kao klin,
koji se zatim sklopio uz zvuk poput groma.
Negde se jedan spomenik bučno srušio.
Onda tišina... u kojoj kao da se sve oko
mene rastvorilo. Potrčasmo. Ljudi su se
dernjali, daleko. Čuo sam da je zazvečao
čelik po kamenu, kao da je neko tresnuo
halebardom po spomeniku. Jurnuo sam
stazom koja mi je bila (ili mi se tad tako
učinilo) sasvim nepoznata. Bejaše kao
traka polomljene kosti, široka taman
dovoljno da dvojica njome idu naporedo, a
silazila je, zavojito, u jednu travnatu
udolinu. U onoj magli nisam video ništa
osim tamnih masa spomenika s obe strane.
Onda staza - iznenada, kao da ju je neko
cimnuo - nestade ispod mojih nogu;
verovatno sam prevideo neki zaokret. Izvio
sam se da izbegnem jedan obelisk koji kao
da je iskočio iz tla ispred mene i sledećeg
trena sam se sudario sa nekim čovekom u
crnom kaputu.
Bio je stamen kao neko stablo; sudar
me je oborio s nogu i ostavio bez daha.
Čuo sam ga kako mrmlja kletve, a onda
tihi fijuk nekog oružja kojim je zamahnuo.
Drugi glas se javi: "Šta bi?"
"Neko je naleteo na mene. Sad ga nema,
ko god da je bio."
Ležao sam nepomično.
Neka žena reče: "Upali svetiljku." Njen
glas je bio kao gugutanje goluba, ali je
sadržavao i hitnost.
Onaj na koga sam naleteo odgovori joj:
"Stuštili bi se na nas kao čopor divljih
pasa, madam."
"To će se ionako uskoro dogoditi -
Vodalus je pucao. Mora biti da si čuo."
"To će, verovatnije, da ih zadrži na
odstojanju."
Izgovarajući reči na način za koji tada,
zbog svoga neiskustva, nisam znao da je
odlika klase uzvišenih, onaj čovek koji je
prvi progovorio ponovo se oglasi: "Kamo
sreće da ga nisam doneo. Ne bi trebalo da
nam bude potreban protiv ljudi ove vrste."
Sad mi je bio mnogo bliži i ja ga, koji
trenutak kasnije, ugledah kroz maglu,
čoveka visokog, vitkog, bez šešira, kako
stoji pored onog težeg na koga sam
natrčao. Treća prilika, zaogrnuta crnim,
bila je, po svemu sudeći, ta žena. Izgubivši
vazduh, izgubio sam i snagu udova, ali sam
uspeo da se otkotrljam iza osnovice jedne
statue, a čim sam se našao, tamo, u
sigurnosti, odmah sam izvirio da ove ljude
opet osmotrim.
Oči su mi se već navikle na tamu.
Razabrao sam lice te žene, lice srcastog
oblika, i uočio da je gotovo isto onoliko
visoka i vitka kao muškarac koga je
nazvala imenom Vodalus. Onaj teški je
nestao, ali ga čuh kako govori: "Još
konopca." Po njegovom glasu primećivalo
se da je samo korak-dva udaljen od tačke
gde sam ja čučao, a ipak, nestao je kao
voda sipana u bunar. Onda videh kako se
nešto crno (to je morao biti središnji,
izdignuti deo njegovog šešira) pomiče
blizu stopala vitkog čoveka, i shvatih da se
maltene baš takva stvar dogodila s njim -
tu je postojala rupa, a on se našao u rupi.
Žena upita: "U kakvom je stanju ona?"
"Sveža kao cvet, madam. Jedva da ima
ikakvog smrada na njoj, ništa zbog čega bi
se trebalo zabrinjavati." Žustrije nego što
bih verovao da je moguće, iskočio je iz
rupe. "A sad mi dajte jedan kraj, a Vi
uzmite drugi, kneže, i iščupaćemo je kao
šargarepu."
Žena reče nešto što mi izmače, a vitki
joj odvrati: "Nisi morala da dolaziš, Tea.
Šta bi mislili ostali, ako ja ne bih ništa
rizikovao?" On i teški potegoše, stenjući, i
ja videh kako se nešto belo pojavljuje pred
njihovim nogama. Sagnuli su se da to
dignu. A onda se, kao da ih je neki
amšaspand dotakao svojim zračećim
čarobnim štapom, magla zakovitla i
razmače, propuštajući zrak zelene
mesečine na njih. Imali su leš neke žene.
Njena kosa, nekad crna, sad je bila
umršena oko njenog modrog lica; obučena
 4
je bila u dugačku haljinu od neke blede
tkanine.
"Vidite li", reče teški, "kao što vam
rekoh, kneže i madam, u devetnaest
slučajeva od dvadeset tu nema nikakvih
teškoća. Sad treba samo da je prebacimo
preko zida."
Tek što je to izgovorio, začuh nečiju
viku. Trojica volontera dolazila su stazom,
preko ivice udoline. "Zadržite ih, kneže",
zareža teški, nabacujući leš sebi na rame.
"Ja ću se pobrinuti za ovo i odvesti
gospođu u bezbednost."
"Uzmi ovo", reče Vodalus. Dade mu
pištolj, od koga se mesečina odbijala kao
od ogledala.
Teški se zablenu u pištolj. "Nikad to
nisam upotrebio, kneže..."
"Uzmi, može ti trebati." Vodalus se
saže, a onda se uspravi držeći nešto što je
ličilo na tamni štap. Začu se zveket metala
po drvetu i ukaza se, namesto štapa,
blistava, uzana oštrica. On viknu: "Branite
se!"
Golubica kao da je za trenutak imala
vlast nad arktoterijumom: uzela je pištolj iz
šake teškoga, a zatim oni zajedno
uzmakoše u maglu.
Trojica dobrovoljaca su oklevala. Sad
pođe jedan levo, a drugi desno, kao da bi
napali s tri strane. Čovek u sredini (i dalje
na beloj stazi od polomljenih kostiju) imao
je koplje, a jedan od druge dvojice, sekiru.
Treći je bio upravo onaj vođa s kojim je
Drote na kapiji razgovarao. "Ko si ti?"
dobaci on Vodalusu, "i kakva ti je to vlast
Erebusova dala pravo da dolaziš ovde i
radiš tako nešto?"
Vodalus nije odgovorio, ali je vrh
njegovog mača gledao sad u jednog, sad u
drugog, kao oko.
Promuklim glasom vođa reče: "Sad svi
zajedno i biće naš." Ali nastupali su
oklevajući, i pre nego što su stigli do njega,
Vodalus skoči napred. Video sam sev
njegove oštrice u slaboj svetlosti i čuo
njeno trenje o vrh kratkog koplja - metalno
suljanje, kao da čelična zmija klizi preko
gvozdenog brvna. Kopljanik dreknu i
odskoči; Vodalus takođe skoči unazad
(mislim zato što se plašio da će mu ona
dvojica zaći za leđa), a onda kao da izgubi
ravnotežu i pade.
Sve se to odigralo u mraku u magli. Ja
sam pomno gledao, ali ti ljudi su bili
uglavnom samo senke među senkama - kao
što je maločas bila žena sa licem u obliku
srca. Ipak, bio sam ganut nečim. Možda mi
se učinilo, zato što je Vodalus bio spreman
da pogine da bi nju zaštitio, da je ona i
meni dragocena; svakako je ta njegova
spremnost pobudila u meni određenu meru
divljenja prema njemu. Mnogo sam puta
od tada, stojeći na klimavoj platformi na
trgu nekog pijačnog grada, sa Terminus
Estom nepomičnim ispred mene i sa
budnim prestupnikom u klečećem položaju
pred mojim nogama, slušajući kako šišti
šapat gomile pune mržnje prema meni,
osećajući, štaviše, jednu daleko
nedobrodošliju stvar, naime divljenje onih
koji nalaze prljavu radost u tuđem bolu i
tuđoj smrti, pomislio na Vodalusa pokraj
groba i zatim uzdigao svoju oštricu napola
zamišljajući da će ona, kad se sjuri nadole,
zadati udarac u korist Vodalusa.
Kao što rekoh, spotakao se. Mislim da
je u tom trenu čitav moj život bio na
uskolebanim tasovima vage zajedno sa
njegovim.
Ona dvojica sa strane jurnuše na njega,
ali on svoje oružje nije bio ispustio. Videh
kako blistava oštrica seva nagore, iako je
Vodalus još ležao na tlu. Pamtim da sam
tad pomislio kako bi fino bilo imati takav
mač na dan kad Drote postane kapetan
šegrta, kao i to da sam u mislima načinio
poređenje između Vodalusa i sebe.
Sekiraš, prema kome je Vodalus načinio
ubodni zamah, uzmače; onaj drugi
zamahnu dugačkim nožem. Ja sam, dotad,
već bio na nogama, i posmatrao bitku
preko ramena jednog kalcedonskog anđela;
video sam kako nož promašuje, koliko za
širinu palca, Vodalusa, koji se izvio na
drugu stranu, i kako se zariva do drške u
zemlju. Vodalus tad zamahnu da poseče
vođu, ali bio je suviše blizu za mač tolike
dužine. A vođa, umesto da uzmakne, ostavi
svoje oružje i dograbi Vodalusa kao rvač.
 5
Bili su na samom rubu otvorenog groba -
pretpostavljam da se Vodalus bio spotakao
o iskopanu zemlju.
Drugi dobrovoljac je digao sekiru, ali je
potom stao da okleva. Njegov vođa bio mu
je bliži nego Vodalus; on poče zaobilaziti,
da bi dobio slobodan prostor za udarac, i
tako se krećući, dođe na manje od jednog
koraka udaljenja od mesta gde sam se ja
skrivao. Dok se tako premeštao, videh
kako Vodalus čupa nož iz zemlje i zariva
ga vođi u grlo. Sekira se diže da udari; a ja,
ja je zgrabih za držalju tačno ispod ušica,
maltene čistim refleksom, i nađoh se
odjednom u borbi, ritnuh, udarih.
Sasvim iznenada, bilo je završeno.
Mrtav je ležao onaj volonter čije se krvavo
oružje nalazilo u mojim rukama.
Dobrovoljački vođa grčio se pred našim
nogama. Kopljanik je nestao, a njegovo
koplje je ležalo, bezopasno, poprečno
preko staze. Vodalus dohvati crni štap koji
je nedaleko ležao na travi i ugura mač u
njega kao u korice. "Ko si ti?"
"Severijan. Mučitelj sam. Ili, tačnije, ja
sam šegrt mučitelja, kneže. Član reda
Tragalaca za istinom i pokajanjem."
Duboko sam udahnuo.
"Vodalarijus sam", odvrati on. "Jedan
od hiljada takvih čijeg postojanja vi niste
svesni." A bila je to reč koju jedva da sam
ikad dotad i čuo.
"Evo." On mi položi nešto na dlan:
novčić, malen i tako gladak da je izgledao
nauljen. Ostadoh, stežući tu paricu, pokraj
raskopanog groba, gledajući kako Vodalus
krupnim koracima odlazi. Znatno pre no
što je stigao do ruba udoline, progutala ga
je magla, a onda je, nekoliko trenutaka
potom, srebrnasti leteći čamac, oštar kao
strelica, zavrištao iznad groblja.
Nož je bio, nekako, ispao iz vrata
mrtvog vođe. Možda ga je on sam, u
agoniji, izvukao. Dok sam se saginjao da
uzmem nož, primetio sam da mi je novčić
još u šaci i strpao ga u džep.
Mi mislimo da smo ti koji izmišljaju
simbole. Istina glasi da simboli izmišljaju
nas; mi smo njihove tvorevine, oblikuju
nas njihove tvrde, definišuće ivice. Kad
vojnici polažu zakletvu, svaki dobije po
jedan komad metalnog novca, i to asimus,
sa urezanim profilom autarha. Primajući taj
novčić oni prihvataju i naročite dužnosti i
terete vojničkog života - od tog časa su
vojnici, mada možda još ništa ne znaju o
rukovanju oružjem. Ja to tada nisam znao,
ali velika je greška zamišljati da moramo
biti svesni takvih stvari da bi one uticale na
nas; zapravo, zamišljati to znači verovati u
najbezvredniju, najpraznoverniju vrstu
magije. Jedino nesuđeni mag veruje u
delotvornost čistog znanja; a racionalni
ljudi znaju da stvari ili delaju same po sebi,
ili uopšte ne delaju.
Tako ja, dok mi je taj novčić upadao u
džep, nisam znao ništa o dogmama pokreta
kome je Vodalus bio na čelu, ali sam ih
ubrzo sve doznao, jer su bile u vazduhu. Sa
Vodalusom, mrzeo sam autarhiju, iako
pojma nisam imao šta bi moglo mesto nje
biti uspostavljeno. Sa Vodalusom sam
prezirao uzvišene koji nikako da se dignu
na ustanak protiv autarha i koji vezuju
svoje najlepše kćeri za njega dajući ih u
ceremonijalno konkubinatstvo. Sa
Vodalusom sam prezirao narod što je tako
nedisciplinovan i lišen zajedničkog cilja. A
od onih ideala koje je pokušao da mi usadi
majstor Malrubius (koji je zapovedao
šegrtima kad sam bio dečak) i koje je posle
nastojao da mi prenese i majstor Palaemon,
prihvatio sam samo jednu: odanost toj
gildi. U ovom pogledu nisam nimalo grešio
- bilo je, kao što sam i osećao, savršeno
izvodljivo da služim Vodalusu, a ostajem
torturist. Eto, tako sam započeo svoje dugo
putovanje koje se završilo mojim slučajnim
uletanjem u presto.
2. SEVERIJAN
Pamćenje me pritiska. Pošto sam
odgajen među mučiteljima, nikad nisam
upoznao svoju majku niti oca. Ništa više
nisu znali o svojim roditeljima ni drugi
šegrti, braća moja. S vremena na vreme, a
naročito kad zima dugo potraje, poneki
jadni siromah dođe na mrtvačka vrata,
galameći, nadajući se da bi mogao biti
primljen u našu drevnu gildu. Često takvi
 6
uvesele Brata portira pričajući na kakve će
muke rado da udaraju druge ljude, samo da
bi, kao nagradu, dobili toplotu i hranu; biva
i da donesu neku životinju kao primer svog
rada.
Svakog takvog odbijemo. Tradicija iz
naših dana slave, koji su bili pre ove
sadašnje degenerisane epohe, i pre one pre
toga, i pre one još ranije, tradicije iz jedne
epohe čiji naziv sad jedva da pamte i
učenjaci, zabranjuju regrutovanje takvih
ljudi. Čak i u doba o kome pišem, kad se
gilda smanjila na dva majstora i manje od
dvadeset kalfi, te tradicije su se poštovale.
Od svoje prve uspomene, pa do sad,
pamtim sve. Ta prva uspomena jeste kako
sam slagao šljunak u gomilicu, u Starom
dvorištu. Ono se prostire južno i zapadno
od Veštičjeg dvorca i odvojeno je od
Velikog dvora. Već tada je tvrđavski zid, u
čijoj odbrani bi, navodno, naše bratstvo
trebalo da učestvuje, bio u ruševnom
stanju, sa velikom prazninom između
Crvene kule i Medveda, a ja sam se tamo
pentrao po oborenim blokovima
nerastopivog sivog metala i gledao
prostranstvo nekropolisa koji se spušta niz
tu stranu citadelskog brega.
Kad sam bio nešto stariji, nekropolis mi
je postao igralište. Krivudavim stazama
tamošnjim išle su patrole tokom dana, ali
stražari su ponajviše pazili na one svežije
grobove, na nižem terenu, a, sem toga,
kako su znali da mi pripadamo
mučiteljima, retko kad su imali mnogo
volje da se bakću oko nas i da nas isteruju
iz naših vrebališta u grupama čempresovih
stabala.
Priča se da je naš nekroplis najstariji u
Nesusu. Sasvim je izvesno da to nije istina,
pa ipak, postojanje takve neistine svedoči o
istinskoj drevnosti, mada autarsi ovde nisu
sahranjivani čak ni kad je Citadela bila
njihovo glavno uporište i mada su slavne
porodice - tada kao i sada - radije
sahranjivale svoje dugonoge i dugoruke
mrtve u kriptama na svojom imanjima.
Međutim, gradski armigeri i optimati rado
su se opredeljivali za najviše obronke,
blizu zida Citadele; siromašnjiji obični
građani sahranjivani su niže i sve niže, a na
najudaljenijem i najnižem terenu, koji se
graničio sa naseljima duž obale Đola,
sahranjivani su grnčari. Kao dečak retko
kad sam sam odlazio daleko, ili upola tako
daleko.
Uvek smo išli trojica - Drote, Rohe i ja.
Kasnije i Eata, sledeći po starosti među
šegrtima. Nijedan od nas nije rođen među
mučiteljima, jer se niko nikad ni ne rađa
među mučiteljima. Priča se da je u drevnim
vremenima bilo u našem esnafu i
muškaraca i žena i da su im se rađali i
sinovi i kćeri, odgajani da uđu u misterije,
kao što se sad čini među proizvođačima
svetiljki, među zlatarima i u mnogim
drugim esnafima. Ali Imar Maltene
Pravedni je, uviđajući koliko su žene
surove i kako često prekoračuju one kazne
koje je on određivao, naredio da među
mučiteljima ne sme više biti žena.
Od tog doba naši se redovi popunjavaju
isključivo decom onih koji nam dopadnu
šaka. U našoj Matahinskoj kuli ima jedna
gvozdena poluga koja viri iz brodskog zida
na visini prepona odraslog čoveka. Mušku
decu dovoljno malu da mogu uspravno
stajati ispod te poluge gajimo kao svoju; a
ako nam bude poslata žena u odmakloj
trudonći, otvaramo je i ako onda beba vuče
dah, zapošljavamo negovateljicu ako je ta
beba muško. Ako je žensko, damo je
vešticama. Tako to ide još od dana
Imarovih, a ti su dani zaboravljeni pre
mnogo stotina godina.
Tako niko od nas ne zna svoje poreklo.
Svako bi bio od uzvišenih kad bi mogao, a
činjenica je da mnoge osobe visokog roda
bivaju predate nama. Kao dečak svako od
nas je pravio neke svoje pretpostavke i
svaki bez izuzetka je pokušao da pita o
tome stariju bratiju, i to starije među
kalfama, iako nam oni, zaključani svako u
svoju gorčinu, nisu govorili praktično
ništa. Eata je nacrtao grb jednog od velikih
severnih klanova, verujući da iz te
porodice potiče, na plafonu iznad svog
ležaja, one godine o kojoj govorim.
Što se mene tiče, ja sam još pre toga
prihvatio, kao svoj grb, nešto što je bilo
 7
ugravirano u bronzi iznad ulaza u jedan
mauzolej. U tom grbu su bili: vodoskok,
koji se diže iz neke vode; iznad vodoskoka
leteći brod, a ispod vodoskoka ruža. Ulaz
je bio davno provaljen, a na podu su ostala
dva prazna mrtvačka sanduka. Još tri
sanduka, za mene preteška da ih
pomaknem ali netaknuta, čekala su na
policama duž jednog zida. Privlačnost
tome mestu nisu davali ni zatvoreni, a ni
otvoreni mrtvački sanduci, mada sam u
ovom drugom ponekad ležao odmarajući
se na izbledelim ostacima mekane podloge.
Privlačno je bilo zato što je prostorija bila
tako malena, njeni zidovi tako debeli,
prozor samo jedan, malen, sa jednom
šipkom, a neverna vrata (tako masivna i
teška) večito odškrinuta.
Kroz prozor i vrata mogao sam gledati,
neprimećen, sav blistav život drveća,
žbunja i trave napolju. Ptičice konopljarke
i zečevi, koji se na moj dolazak davahu u
bekstvo, nisu me mogli ni namirisati ni čuti
dok sam bio unutra. Posmatrao sam vranu
olujašicu kako gradi svoje gnezdo i gaji
svoje mladunce dva lakta daleko od mog
lica. Gledao sam kako prolazi kasom lisica,
dignute četke; a jedom je i ona gigantska
lisica, viša od svih osim najviših lovačkih
pasa, koju ljudi nazivaju grivastim vukom,
prošla, u sumrak, trčeći dugim skokovima;
išla je za nekim svojim neznanim poslom
iz porušenih južnih kvartova. Jedna
karakara me je štitila letucajući i progoneći
otrovnice, a soko je sa vrha bora dizao
krila ka vetru.
Dovoljan je trenutak da se opišu te
stvari koje sam ja posmatrao tako dugo. Ni
čitav jedan saros, koji traje osamnaest
godina, ne bi mi bio dovoljno dug da
zabeležim šta su sve ti prizori značili meni,
dronjavom dečaku šegrtu. Dve misli
(maltene jednake snovima) opsedale su me
i činile te prizore beskrajno dragocenim.
Prva je bila misao da će u nekom ne
mnogo udaljenom vremenu, stati samo
vreme... i da će ti šareni dani, koji su toliko
dugo bili izvlačeni jedan za drugim kao
mađioničareve povezane marame, najzad
naći svoj kraj, a zlovoljno sunce se ugasiti.
Druga bejaše misao da negde postoji neko
čudesno svetlo - nekad sam ga zamišljao
kao sveću, nekad kao baklju - koje izaziva
pojavu života u svakom predmetu na koji
padne, tako da list otkinut od žbuna ispruži
nožice i tanušne pipaljke, a grubi smeđi
žbun otvori crne oči i pobegne uz drvo.
Ipak je pokatkad, naročito u dremljivim
satima oko podneva, bilo malo šta da se
vidi. Tada bih se nanovo okretao grbu nad
vratima i pitao se kakve veze imaju brod,
ruža i vodoskok sa mnom i zurio u
pogrebnu bronzanu masku koju sam bio
našao, očistio i stavio u jedan ugao. Taj
mrtvac je ležao potpuno opružen, a
njegove oči sa teškim kapcima bile su
sklopljene. U svetlosti koja je probadala
maleni prozor, razgledao sam njegovo lice
i razmišljao o mom sopstvenom, koje sam
video u poliranom metalu. Moj ravni nos,
duboko utonule oči i upali obrazi veoma su
nalikovali na njegove, pa sam čeznuo da
saznam da li je imao tamnu kosu kao ja.
Zimi sam retko odlazio u nekropolis, ali
leti su mi taj provaljeni mauzolej, a i drugi
mauzoleji, davali mesta za posmatranje i za
odmor u hladovini. Dolazili su i Drote,
Rohe i Eata, mada ih nijednom nisam
odveo do mog najomiljenijeg skloništa;
znao sam da i oni imaju svoja tajna mesta.
Kad smo bili zajedno, retko smo zalazili u
grobove. Umesto toga, pravili smo od
štapova mačeve i vodili bitke u kojima je
bilo i jurnjave, ili smo bacali šišarke na
vojnike, ili smo na zemljanoj površini
novih grobova crtali kvadrate i igrali se
piljaka, "dame" pomoću kamenčića ili
"konopaca i puževa".
Zabavljali smo se i u lavirintu koji je
bio deo Citadele i plivali u velikoj cisterni
ispod Dvorca sa zvonom. Tamo je bilo
hladno i vlažno čak i leti, pod zaobljenim
svodom, pokraj kružnog jezera beskrajno
duboke, mračne vode. Ali zato zimi jedva
da je bilo iole hladnije, a taj rezervoar je
imao i jednu vrhunsku prednost: bio je,
naime, zabranjen, tako da smo mogli,
krijući se divno, da skliznemo u njega, iako
se za nas mislilo da smo na nekom drugom
mestu, i da svoje buktije ne palimo dok iza
 8
sebe ne zatvorimo okrugla vrata sa
rebrastim ojačanjima. A onda, kad poskoče
plamenovi upaljenog katrana, kako zaplešu
naše senke po tim vlažnim zidovima!
Kao što pomenuh, naše mesto za
plivanje bilo je u Đolu, koji krivuda kroz
Nesus kao velika, umorna zmija. Kad
otopli, mi u grupi krenemo, kroz
nekropolis, tamo - prvo pored starih,
veličanstvenih grobnica koje su najbliže
zidu Citadele, onda pored taštih
optimatskih posmrtnih kuća, zatim kroz
kamenu šumu običnih spomenika (trudeći
se da izgledamo prepuni poštovanja dok
prolazimo pored robusnih stražara koji se
naslanjaju na svoja koplja). Najzad preko
običnih, golih humki koje označavaju da su
tu zakopani siromašni ljudi i koje se posle
prve kiše snize i pretvore u barice.
Na najnižem rubu ovog grada stajala je
ona gvozdena kapija koju sam već opisao.
Kroz nju su unošena tela namenjena za
grnčarsko polje. Dok smo prolazili kroz te
rđajuće vratnice, osećali smo, tek tad, da
smo stvarno izašli iz Citadele i time
nesumnjivo prekršili pravila koja bi trebalo
da određuju naše kretanje. Verovali smo
(ili glumili da verujemo) da ćemo biti
stavljeni na muke ako nas starija braća
otkriju u ovom prekršaju; a istina je bila da
bismo samo dobili batine - tolika je
dobrota tih mučitelja koje sam kasnije
izdao.
Veću opasnost su za nas predstavljali su
stanovnici mnogospratnih stambenih
zgrada zbijenih s obe strane grozno prljave
ulice kojom smo prolazili. Ponekad
pomišljam da je ova gilda istrajala tako
dugo upravo zbog toga što služi kao fokus
koji privlači mržnju naroda na sebe, te je
odvlači od autarha, uzvišenih i vojske, pa
čak u izvesnoj meri i od bledih degenerika
koji ponekad, sa udaljenih zvezda, dolaze
da posete Urt.
Isto ono predosećanje koje je
omogućavalo stražarima da znaju ko smo,
obaveštavalo je, izgleda, i stanovnike tih
solitera; ponekad su sa prozora viših
spratova sipali pomije na nas, a ljutito
gunđanje nas je pratilo. Međutim, strah iz
koga je ta mržnja proisticala takođe nas je
štitio. Nikakvo stvarno nasilje nije
preduzimano protiv nas, a jednom ili
dvaput, kad se raščulo da je neki tiranski
divljegrobaš ili neki korupcionaš izručen
našoj gildi, dovikivali su nam sugestije
kako da ga uništimo - većinom vulgarne,
velikim delom neizvodljive.
Na mestu gde smo plivali, Đol je svoje
prirodne obale izgubio još pre više stotina
godina. Sad se sastojao od prostranstva -
dva lanca širokog - plavih nenufara,
zarobljenog između kamenih zidova.
Stepeništa namenjena za pristajanje
čamaca vodila su do reke na nekoliko
mesta; po toplom danu, na svakom takvom
nizu stepenika držala se po jedna banda od
deset do petnaest svađalački raspoloženih
mladića. Nas četvorica nismo imali snagu
potrebnu da oteramo te grupe, ali oni nam
nisu mogli (ili bar nisu hteli) onemogućiti
pristup, mada bi svaka grupa kojoj bismo
odlučili da se pridružimo sipala pretnje na
nas dok smo prilazili i upućivala razne
izazove kad bismo se već našli mađu
njima. Međutim, ubrzo bi se svi članovi te
grupe razišli, tako da smo ostajali jedini
posednici tog stepeništa sve do sledećeg
dana za plivanje.
Odabrao sam da sve ovo opišem sada
zato što nikada više nisam otišao tamo
posle onog dana kad sam spasao Vodalusa.
Drote i Rohe su verovali da sam se ja to
plašio da će nam u povratku biti ulaz
zaključan. Mislim da je Eata pogodio pravi
razlog - dečaci, pre nego što se suviše
primaknu muškom dobu, često imaju
pronicljivost maltene kao žene. Zbog
nenufara nisam išao.
Meni groblje nikad nije izgledalo kao
grad mrtvih; znam da u tamošnjim
purpurnim ružama (kojih se drugi ljudi
toliko užasavaju) sklonište nalaze stotine
malih životinja i ptica. Pogubljenja kojima
sam prisustvovao i koja sam toliko puta
izvršavao nisu ništa drugo do jedan zanat,
izvođenje na klanicu ljudskih bića koja su
najčešće manje nevina i manje vredna od
stoke. A kad o svojoj sopstvenoj smrti
razmišljam, ili o smrti nekoga ko je bio
 9
dobar prema meni, ili čak o smrti sunca, u
moj um uplovi slika biljke nenufar, sa
sjajnim, bledim lišćem i azurnim
cvetovima. Ispod cveta i ispod lišća nalazi
se crno korenje, fino i jako kao kosa, koje
seže dole, u mračnu vodu.
Mi momci nismo te biljke uopšte
ozbiljno shvatali. Pljuskali smo i plutali
između njih, odgurivali smo ih,
prenebregavali smo ih. Njihov parfem je
uspevao da se do neke mere suprotstavi
gadnom smradu vode. Onog dana koji se
završio mojim spasavanjem Vodalusa
zaronio sam pod guste ploveće busene tog
cveća kao i hiljadu puta ranije.
Izronio nisam. Nekako sam dospeo u
područje gde je korenje bilo daleko gušće
nego što sam ga ikad ranije naišao.
Uhvatilo me je stotinu mreža odjednom.
Oči su mi bile otvorene, ali ništa nisam
mogao da vidim - samo crnu paučinu
korenja. Plivao sam i osećao da se samo
moje ruke i noge kreću među milionima tih
finih niti, a telo ne. Grabio sam ih punim
šakama i kidao, i pokidavši ih ostajao
jednako nepokreran kao i dotad. Imao sam
utisak da mi se pluća dižu u grlo da me
uguše i da onda prsnu, sama od sebe, u
vodu. Želja da uvučem dah, da usisam
tamni, hladni fluid kojim sam bio okružen,
bejaše neizdrživa.
Nisam više znao u kom pravcu je
površina, niti sam više bio svestan vode
kao vode. Snaga je napustila moje udove.
Nisam se više plašio, mada sam znao da
umirem ili da sam već mrtav. Začulo se
jako, vrlo neprijatno zvonjenje u mojim
ušima i počele su vizije.
Budio nas je majstor Malrubius, onaj
koji je umro pre nekoliko godina, lupajući
po brodskom zidu kašikom: to je bio taj
zvuk, to metalno treštanje. Ostao sam da
ležim na svom ležaju nemoćan da se
dignem, dok su Drote, Rohe i mlađi momci
već svi poustajali i, zevajući, petljali da
nađu svoju odeću. Ogrtač majstora
Malrubiusa bio je zabačen unazad; video
sam labavu kožu na njegovim prsima i
stomaku, gde je vreme uništilo i mišiće i
masnoću. Trougao dlaka se tu video, siv
kao plesan. Pokušao sam da ga pozovem,
da mu kažem da sam budan, ali nisam
mogao da načinim nikakav zvuk. On poče
da hoda duž brodskog kabinskog zida, još
lupajući po njemu kašikom. Posle izvesnog
vremena, koje mi se činilo veoma dugo,
stigao je do okruglog prozora, sagnuo se,
nagnuo se kroz njega napolje. Znao sam da
me traži u starom dvorištu dole.
A ipak, nije mogao videti dovoljno
daleko. Ja sam bio u jednoj od ćelija ispod
sobe za saslušanja. Tu sam ležao na leđima
i gledao gore, u sivu tavanicu. Jedna je
žena plakala, ali ja je nisam mogao videti i
bio sam manje svestan njenih jecaja nego
zvonjave, zvonjave, zvonjave te kašike.
Tama se sklopila preko mene, ali iz te tame
iziđe lice jedne žene, ogromno poput
zelenog lica meseca. Nije ona bila ta koja
je plakala - jecanje sam i dalje čuo, a ovo
lice je bilo neuznemireno i uistinu
ispunjeno onom vrstom lepote koja jedva
da dopušta ikakav izraz. Njene ruke su se
pružale ka meni, a ja se odjednom
pretvorih u ono ptiče koje sam godinu dana
pre toga uzeo iz gnezda u nadi da ću ga
pripitomiti da stoji na mom prstu, jer, šake
su joj bile dugačke, svaka ponaosob, kao
oni mrtvački sanduci u kojima sam se
ponekad odmarao u mom tajnom
mauzoleju. Zgrabile su me, povukle me
nagore, pa me bacile dole, udalj od njenog
lica i od tog zvuka jecanja, dole u tamu gde
sam najzad tresnuo u nešto za šta sam
mislio da je blato na dnu i kroz njega
prsnuo u svet svetlosti oivičen crnim.
Pa ipak, disati ne mogah. Nisam više
imao tu želju, a moja prsa se više nisu
pokretala sama od sebe. Klizio sam kroz
vodu, ne znajući kako. (Docnije sam
saznao da me je Drote vukao za kosu.)
Odjednom, ležao sam na hladnom,
ljigavom kamenju, a u usta su mi disali
Rohe, pa Drote, pa opet Rohe. Bio sam
omotan očima, kao što čoveka omotaju oni
ponovljeni obrasci u kaleidoskopu, i mislio
da to neki poremećaj u mome gledanju
umnožava Eatine oči.
Konačno sam uzmakao od Rohea i
ispovraćao velike količine crne vode. Posle
 10
toga bilo mi je bolje. Mogao sam se držati
u sedećem položaju i opet disati, mada na
sakat način, mogao sam, iako bez snage i
premda drhtavih šaka, opet da pokrećem
ruke. Te oči oko mene pripadale su
stvarnim ljudima, stanovnicima obalskih
stambenih zgrada. Jedna žena je donela
zdelu nekog vrućeg pića - nisam bio
siguran da li je to supa ili čaj, samo sam
znao da peče da je pomalo slano i da miriše
na dim. Glumio sam da to pijem, a kasnije
sam utvrdio da imam male opekotine na
usnama i jeziku.
"Jesi ti to namerno radio?" upita Drote.
"Kako si izišao?"
Odmahnuo sam glavom.
Neko u gomili reče: "Izleteo je iz vode
pravo uvis!"
Rohe mi pomože da smirim šaku.
"Mislili smo da ćeš izroniti na nekom
drugom mestu. Da se šališ sa nama."
Rekoh: "Video sam Malrubiusa."
Jedan starac, čamdžija, ako je suditi po
njegovoj odeći uprljanoj katranom, dohvati
Rohea za rame. "Ko je to?"
"Majstor, nekada je zapovedao
šegrtima. Mrtav je."
"Nije žena?" Stari je držao Rohea, ali
gledao u mene.
"Ne, ne", reče mu Rohe. "Nema žena u
našem cehu."
Iako je piće bilo vrelo, a dan topao,
meni je bilo hladno. Jedan od mladića sa
kojima smo se ponekad sukobljavali
donese neko prašnjavo ćebe i ja se umotah
u to; ali još toliko vremena je prošlo dok
sam opet imao dovoljno snage da hodam,
pa smo do kapije nekropolisa stigli tek kad
je statua Noći na vrhu svratišta na
suprotnoj obali bila majušna crna crtica na
sunčevom polju plamena, a sama kapija
stajala zatvorena i zaključana.
3. AUTARHOVO LICE
Tek oko podne sledećeg dana setih se
da pogledam novčić dobijen od Vodalusa.
Pošto smo u trpezariji poslužili kalfe kao i
obično, pa doručkovali, sreli smo se sa
majstorom Palaemonom u našoj učionici i
posle kratkog pripremnog predavanja pošli
za njim na niže nivoe, da razgledamo šta je
prošle noći urađeno.
Ali možda je bolje da, pre nego što
nastavim pisanje o tim događajima,
objasnim malo podrobnije prirodu naše
Matahinske kule. Ona se nalazi blizu
zadnje, zapadne strane Citadele. U
prizemlju su radne sobe naših majstora, u
kojima se obavljaju savetovanja sa
funkcionerima iz sudstva i sa šefovima
drugih gildi. Iznad toga je naša zajednička
soba, koja se svojom zadnjom stranom
oslanja o kuhinju. Na spratu iznad je
trpezarija, koja nam služi ne samo da tu
obedujemo nego i kao sala za sastanke.
Iznad trpezarije su privatne sobice
majstora, kojih je, u boljim danima, bio
daleko veći broj. Na sledećem spratu
smeštene su kalfenske kabine, iznad njih
šegrtska spavaonica i učionica, a onda
serija raznih tavana i napuštenih kabina.
Blizu samog vrha je artiljerijska dvorana;
oružje koje je u njoj preostalo povereno je
nama, bratiji ovog ceha, da ga opslužujemo
u slučaju da neko napadne Citadelu.
Pravi posao naše gilde obavlja se ispod
svega toga. Odmah ispod nivoa tla leži
soba za saslušanja; ispod nje, te samim tim
i izvan kule kao takve (jer, ta komora za
saslušanja bila je, nekada, propulziona
komora za celo to ustrojstvo), proteže se
lavirint zvani ublijeta. Tu postoje tri
upotrebljiva sprata podzemlja; do njih vodi
središnji stepenišni bunar. Ćelije su
jednostavne, suve i čiste, a od nameštaja
imaju mali sto, stolicu i uzani ležaj
pričvršćen za sredinu poda.
Svetiljke u ovoj ublijeti od one su
prastare vrste za koju se kaže da gori
večno, iako su se neke ugasile. U sumraku
tih hodnika, moja osećanja tog jutra ne
bejahu sumorna, nego radosna - tu ću raditi
kad postanem kalfa, tu ću upražnjavati
prastaru veštinu i podići se u rang
majstora, tu ću postaviti temelje za
vraćanje naše gilde njenoj pređašnjoj slavi.
Činilo se da me sam vazduh tog mesta
obavija kao ćebe zagrejano pred nekom
vatrom čistoga mirisa.
Zaustavili smo se pred vratima jedne
 11
ćelije, a kalfa koji je bio na dužnosti
začangrlja ključem po bravi. Unutra,
klijentkinja diže glavu, šireći silno svoje
tamne oči. Majstor Palaemon imao je na
sebi ogrtač oivičen u samurovinu i
kadifenu masku koja odgovara njegovom
rangu; uplašile su je, pretpostavljam, te
stvari, ili ispupčeni optički aparat koji je
majstoru omogućavao da gleda. Nije ništa
rekla, a sa naše strane se, naravno, niko
nije njoj obratio.
"Ovde", počeo je majstor Palaemon
svojim najsuvljim tonom, "imamo nešto
izvan rutine sudskog kažnjavanja i ujedno
nešto što dobro ilustruje modernu tehniku.
Klijentkinja je podvrgnuta saslušavanju
prošle večeri - moguće je da su je neki od
vas čuli. Pre mučenja dato joj je dvadeset
minima tinkture, a posle mučenja još deset.
Ta doza bila je samo delimično uspešna u
smislu sprečavanja šoka i gubitka svesti, pa
je procedura prekinuta posle oguljenja
desne noge, kao što ćete videti." On
pokretom dade znak Droteu, koji poče da
odmotava zavoje.
"Polučizma?" upita Rohe.
"Ne, cela čizma. Ova osoba bila je
kućna pomoćnica, a majstor Gerlous kaže
da je iskustvom utvrdio da one imaju jaku
kožu. U ovom slučaju pokazalo se da je u
pravu. Napravljen je jednostavni kružni
zasek ispod kolena, a onda je njegova ivica
zahvaćena sa osam hvataljki. Pažljivim
radom majstora Gerlousa i Odoa, Menasa i
Eigila sljušteno je sve od kolena pa do
nožnih prstiju bez dalje pomoći noža."
Okupili smo se oko Drotea; mlađi
momci su se gurali bliže i glumili da znaju
na koje elemente treba obratiti pažnju. Sve
arterije i sve glavne vene bile su netaknute,
ali je krv ipak tekla, i to sporim, opštim
naviranjem. Pomogao sam Droteu da
namesti nove zavoje.
Upravo kad smo se spremali da
pođemo, žena reče: "Ne znam. Samo, o,
zar mi ne verujete da vam ne bih kazala,
kad bih zala? Ona je otišla sa Vodalusom
Šumcem, ne znam gde." Napolju sam,
glumeći neznanje, zapitao majstora
Palaemona ko je taj Šumac Vodalus.
"Koliko puta sam ti rekao da ne čuješ
ništa što govori klijent podvrgnut
saslušanju?"
"Mnogo puta, gospodaru."
"Ali uzalud. Uskoro će doći dan
maskiranja, pa će Drote i Rohe biti kalfe, a
ti kapetan šegrta. Hoćeš li takav primer da
daješ dečacima?"
"Ne, gospodaru."
Iza starčevih leđa, Drote mi dobaci
pogled koji je značio da on zna mnogo o
Vodalusu i da će mi to pričati u pogodno
vreme.
"Nekad je kalfama naše gilde bio
oduziman sluh. Hoćeš li da se ti dani vrate?
Izvadi ruke iz džepova kad razgovaram s
tobom, Severijane."
Stavio sam ih u džepove jer sam znao
da će time njegov bes biti skrenut, ali,
vadeći ih, uvideh da sam unutra pipkao
onaj novčić koji sam od Vodalusa dobio
prethodne noći. Pošto je u mom pamćenju
strava bitke bila bliža, zaboravio sam ga; a
sad sam bio ispunjen očajničkom željom
da ga pogledam - ali to nije bilo moguće,
pred blistavim sočivom majstora
Palaemona fiksiranim na mene.
"Kad klijent govori, Severijane, ti ne
čuješ ništa. Baš ništa. Pomišljaj na miševe,
čije cijukanje ne prenosi nikakvo značenje
ljudima."
Žmirnuo sam da pokažem da, eto,
pomišljam na miševe.
Tokom celog dugog, zamornog puta uz
stepenište, do naše učionice, osećao sam
bolnu želju da bacim pogled na tanki
metalni disk koji sam stiskao između
prstiju; ali sam znao da će, učinim li to,
mladić iza mene (sticajem okolnosti, jedan
od mlađih šegrta, Eusignius) to primetiti. U
učionici, gde je majstor Palaemon zujao
nad desetodnevnim mrtvacem, novčić je
bio kao komadić žara, a ja se nisam
usuđivao da ga pogledam.
Tek po podne sam se našao u osami,
tako što sam se sakrio u ruševine
tvrđavskog zida, među blistave mahovine;
onda sam, držeći pesnicu podignutu u zrak
sunca, jedno vreme oklevao, jer sam se
plašio da će razočarenje, kad najzad vidim
 12
novčić, biti jače nego što mogu podneti.
Ne zbog nekog mog marenja za njegovu
vrednost. Iako sam već bio odrastao čovek,
tako malo novca sam u dotadašnjem životu
dobio, da bi mi ma koji novčić izgledao
kao bogatstvo. Posredi je više bila
činjenica da je taj novčić (u tom času još
tako tajanstven, ali bez mnogo izgleda da
će dugo takav ostati) bio jedina moja veza
sa Vodalusom, divnom ženom pod
kapuljačom i teškim čovekom koji je bio
zamahnuo svojom lopatom na mene -
jedini moj plen iz te bitke pokraj otvorenog
groba. Jedini život meni poznat bio je život
u gildi, a sad mi se činio bedan poput moje
dronjave košulje u poređenju sa sevom
aristokratovog mača i sa odjecima pucnja
među nadgrobnim kamenovima. I sve bi to
moglo nestati kad otvorim šaku.
Na kraju sam, ispivši do samog dna
čašu prijatnog strahovanja, pogledao. Bio
je to zlatni hrisos i ja opet sklopih ruku,
plašeći se da sam loše video, da je to samo
bronzani oričok; neko vreme mi prođe u
čekanju da opet nakupim hrabrost.
Tad sam prvi put u svome veku
dodirnuo komadić zlata. Već sam bio
poprilično oričoka video, čak i imao
nekoliko u svom posedu. Srebrne asimuse
video sam, samo za tren, jednom ili
dvaput. Ali postojanje hrisosa bilo mi je
poznato samo na onaj isti mutni način kao i
postojanje sveta izvan moga grada Nesusa,
odnosno postojanje, osim našeg
kontinenta, drugih kontinenata, na severu,
na istoku i na zapadu.
Na ovom novčiću bilo je lice za koje
sam u prvi mah pomislio da je žensko -
krunisana žena, ni stara ni mlada, ali tiha i
savršena, u žutom metalu. Najzad sam
okrenuo i drugu stranu moga blaga, a tad
mi je stvarno stao dah: utisnut na poleđini
bio je baš onakav leteći brod kakav sam
gledao na grbu iznad ulaza u moj tajni
mauzolej. To se činilo neobjašnjivo - toliko
neobjašnjivo da se u to vreme nisam ni
trudio da išta nagađam u vezi s tim, sasvim
siguran da bi svako nagađanje bilo
besplodno. Samo sam stavio novčić u džep
i vratio se, obuzet nekom vrstom transa, u
društvo moje šegrtske bratije.
Nije dolazilo u obzir da taj novčić
stalno nosim sa sobom. Čim se ukazala
prva prilika, odšunjao sam se u nekropolis,
sam, i potražio svoj mauzolej. Tog dana su
se atmosferske prilike promenile - gurao
sam se kroz potpuno mokro žbunje, gacao
po dugačkoj, matoroj travi koja je već
počela polegati kao zimu. Kad sam stigao
do svog skloništa, to više nije bila ona
letnja pećina puna primamljive svežine,
nego ledena klopka u kojoj sam osećao
prisutnost neprijatelja previše neodređenih
da bi im se mogla dati imena, prisutnost
Vodalusovih protivnika koji su sigurno već
saznali da sam ja njegov zakleti
podržavalac; pa čim ja unutra stupim,
jurnuće napred da zatvore crna vrata na
nedavno podmazanim šarkama. Dabome
da sam znao da su to gluposti. A ipak, znao
sam da ima i istine u tome, da ja to osećam
njihovu blizinu u vremenu. Kroz koji
mesec ili godinu mogao bih stići do tačke
gde me oni čekaju; jer, kad sam onom
sekirom zamahnuo, opredelio sam se za
borbu, a to nije običaj mučitelja.
U podu je postojao, maltene u podnožju
moje pogrebne bronze, jedan labav kamen.
Izvadio sam ga, stavio hrisos pod njega, pa
ispevušio jednu vračku koju sam naučio
nekoliko godina pre toga od Rohea,
nekoliko stihova koji je trebalo da učine
skrivene predmete bezbednim:
Gde te stavim, leži tu,
ne daj da te drugi zna,
tvoju tajnu čuvam svu
samo, samo ja.
Ovde budi, nemoj ići,
drugom želja zalud sva,
svak te mora zaobići
dok ne dođem opet ja.
Da bi vračka bila stvarno delotvorna,
čovek mora da hoda u krug oko te tačke u
ponoć, noseći mrtvačku sveću, ali ja se na
tu pomisao počeh smejati - podsetila me je
na Droteove izmišljotine o čupanju
lekovitog bilja iz grobova u ponoć - tako
 13
da sam odlučio da se oslonim samo na
stihove, iako sam, ne bez izvesnog
zaprepašćenja, otkrio da sam sad dovoljno
star da se ovakvih mađija ne stidim.
Dani su proticali, a uspomena na moju
posetu mauzoleju ostajala je dovoljno
živopisna, tako da nisam kretao u novi
pohod da se uverim da je moje blago
bezbedno, iako sam na mahove želeo da to
učinim. Onda dođe prvi sneg, pretvarajući
ruševine tvrđavskog zida u gotovo
nesavladivo klizavu prepreku, a dobro
znani nekropolis u čudnu divljinu varljivih
humki, gde su spomenici iznenada postali
preveliki pod svojim ogrtačima od novog
snega, ali gde je drveće i žbunje, istim
takvim ogrtačima, prignječeno na polovinu
normalne veličine.
Priroda šegrtskog statusa u našem cehu
takva je da je u početku lako biti šegrt, ali
potom, dok se šegrt približava odraslom
dobu, tereti postaju sve teži i teži. Najmanji
dečaci ne rade baš ništa. Sa šest punih
godina, kad rad počinje, u početku imaju
samo da trčkaju uz i niz stepenice
Matahinske kule noseći poruke; mali šegra,
ponosan što mu je to povereno, jedva i da
oseća napor. Međutim, proticanjem
vremena, njegov rad postaje sve tegobniji.
Dužnosti ga vode ga u druge delove
Citadele - do vojske u tvrđavskom zidu,
gde doznaje da vojni šegrti imaju doboše i
trube (one obične i one dugačke, zvane
"ofikleide") i čizme i ponekad zlatasto
ukrašene oklope; do kule "Medved", gde
vidi kako dečaci, ne stariji od njega, uče da
upravljaju divnim borbenim životinjama
svih vrsta, a to su između ostalih ogromni
psi "mastifi", čija je glava velika kao lavlja
i ptice dijatrime, više od čoveka, čiji se
kljunovi oblažu čelikom; ide šegrt i do
stotinu drugih takvih mesta, gde po prvi
put dozna da njegovu gildu mrze i preziru
čak i oni (uistinu, ponajviše oni) koji se
njenim uslugama koriste. Još malo, pa
počinje ribanje i kuhinjski rad. Samo, Brat
kuvar obavlja one kuvarske poslove koji
mogu biti zanimljivi ili prijatni, a šegrtu
ostaje da ljušti povrće, poslužuje kalfe i
nosi beskonačne nizove naslaganih
poslužavnika dole u ublijetu.
Ja to tada nisam znao, ali, bližilo se, u
tom mom šegrtskom životu, za koji sam
pamtio da mi je uvek samo postajao sve
teži i teži, vreme preokreta, posle koga će
biti manje teških i dosadnih poslova, a više
prijatnih stvari. U godini pre nego što će
postati kalfa, stariji šegrt uglavnom
nadgleda rad mlađih od sebe. Njegova
ishrana, pa čak i njegova odeća se
poboljšavaju. Mlađe kalfe počinju prema
njemu da se ophode maltene kao prema
sebi ravnom, a daje mu se, iznad svega, i
ohrabrujući teret odgovornosti,
zadovoljstvo da zapoveda i da pazi da
zapoveđeno bude i izvršeno.
Kad ga unaprede, postao je odrastao
čovek. Ne radi više nikakav posao osim
onog za koji je školovan; i slobodan je da
izlazi iz Citadele kad obavi svoje dužnosti,
a za tu razonodu dobija i znatne sume
novca. Ako se on, pre ili kasnije, uzdigne i
do zvanja majstora (a za tu čast potrebni su
potvrdni glasovi svih živih majstora),
imaće pravo da bira samo one poslove koji
ga zanimaju ili zabavljaju, kao i da
upravlja poslovima same gilde.
Ali morate shvatiti da sam ja te godine,
o kojoj sada pišem, godine u kojoj sam
spasao život Vodalusu, bio neupućen u sve
to. Usled nailaska zime (tako su mi rekli)
prekinuta je sezona ratovanja na severu, pa
su se autarh i njegovi doglavnici i savetnici
vratili u svoja sedišta delilaca pravde.
"Zato", objašnjavao mi je Rohe, "sad
imamo toliko novih klijenata. I još će ih
doći... desetine, možda stotine. Možda
ćemo morati da ponovo otvorimo četvrti
nivo." Mahnuo je pegavom šakom da
pokaže da je, bar on, spreman da učini sve
što bude potrebno.
"Je li on ovde?" pitao sam. "Autarh?
Ovde u Citadeli? U Velikom dvoru?"
"Naravno da nije. Ako bi on ikad došao,
ti bi to znao, zar ne? Bile bi parade, pa
inspekcije, i svašta bi se dešavalo. Ima
ovde apartman za njega, al' ta vrata nisu
otvarana sto godina. On će biti u skrivenoj
palati - u Kući Apsoluta - negde severno
od grada."
 14
"Zar ne znaš gde?"
Roheovo držanje postade odbrambeno.
"Ne može se kazati gde je, zato što tamo
nema ničega sem same Kuće Apsoluta.
Ona je tamo gde je. Na severu, s druge
strane reke."
"Izvan Zida?"
Nasmešio se mom neznanju. "Daleko
izvan Zida. Nekoliko nedelja hoda.
Naravno, autarh bi mogao za trenutak da
stigne letećim čamcem dovde ako bi želeo.
Na Zastavnu kulu - tu bi se leteći čamac
spustio."
Ali naši novi klijenti nisu dolazili
letilicama. Oni manje važni stizali su u
kolonama od po deset do dvadeset
muškaraca i žena; bili su vezani lancima
oko vrata i jedni za druge. Čuvali su ih
dimarhi, prekaljeni vojnici u oklopima,
koji su izgledali kao da su napravljeni za
upotrebu i upotrebljavani. Svaki klijent
nosio je po jedan bakarni cilindar, u kome
bi trebalo da se nalaze njegovi, ili njeni,
papiri, pa prema tome i njegova, ili njena,
sudbina. Svi su oni odlamali pečate i,
jakako, čitali ono unutra; potom su neki
uništavali svoje papire, a neki ih
razmenjivali sa drugima. Oni koji stignu
bez papira, ostaju zatočeni sve dok ne dođe
neka nova naredba o njihovoj sudbini; a to
u većini slučajeva znači - doživotno. A ko
je razmenio papire sa nekim drugim,
razmenio je i sudbinu; pa bude pušten ili
zadržan, mučen ili smaknut, umesto nekog
drugog.
Oni važniji stizali su u oklopnim
kočijama. Ta vozila su imala čelične strane
i rešetke na prozorima, ne toliko da spreče
bekstva, već više da onemoguće akciju
spasavanja spolja, i čim je prvo takvo
zatutnjalo oko istočne strane Veštičje kule
i ušlo u Staro dvorište, kroz celu gildu su
krenule glasine o junačkim probojima koje
Vodalus navodno smišlja ili ih je ranije
izvodio. Jer, sve moje kolege šegrti, i
većina kalfi, verovali su da se među tim
klijentima nalazi mnogo Vodalusovih
doglavnika, drugara i saveznika. Ja nisam
imao volju da ma kome od takvih klijenata
pomažem da beži, jer bi to donelo sramotu
gildi što, koliko god bio odan Vodalusu i
vodalusovcima, nisam mogao prihvatiti; a
bekstvo, uostalom, ne bi ni uspelo. Ali ja
sam se nadao da ću ljudima koje sam
smatrao svojim ratnim drugovima
obezbediti one male pogodnosti koje su
bile u okvirima mojih moći: dodatnu hranu
ukradenu sa poslužavnika manje zaslužnih
klijenata i, ponekad, parčence mesa
prokrijumčareno iz kuhinje.
Jednog dana, dok je napolju hujao vetar,
ukaza mi se prilika da saznam ko su ti
klijenti. Ribao sam patos u radnoj sobi
majstora Gerlousa, kad njega pozvaše na
neku dužnost; otišao je, ostavljajući na
svom stolu hrpu dosjea, tek stiglih. Ka
njima sam pohitao čim su vrata tresnula za
Gerlousom i uspeo da na preskok pročitam
većinu pre nego što sam na stepeništu opet
začuo njegov teški korak. Ni jedan jedini -
niko - od tih zatvorenika čije sam papire
pročitao nije bio pristaša Vodalusov. Bili
su to trgovci koji su pokušali da zgrnu
bogatstvo na robi koja je bila potrebna
vojsci, ili soldatuše koje su uhodile za
Ascijance, našlo se i nekoliko gnusnih
civilnih zločinaca. Ništa drugo.
Kad sam izišao da prospem kofu u
kameni slivnik u Starom dvorištu, video
sam da tu stoji oklopna kočija sa
dugogrivom zapregom životinja koje su
širile oko sebe vodenu paru i topotale, dok
su stražari nosili šlemove oivičene krznom.
Stražari su pokorno prihvatili naše vrčeve
kuvanog vina. Uhvatio sam ime Vodalus u
vazduhu, ali u tom trenutku činilo se da
sam ga jedino ja čuo i odjednom me je
uhvatilo osećanje da je Vodalus bio samo
jedan eidolon, slika umom načinjena;
eidolon koji je moja mašta stvorila od one
magle; a da je samo onaj čovek koga sam
ubio njegovom sopstvenom sekirom bio
stvaran. Poleteše mi u lice, kao lišće
vetrom poneto, oni dosjei koje sam
maločas na brzinu prelistavao.
U tom trenutku zabune shvatio sam, po
prvi put, da sam do neke mere lud. Moglo
bi se tvrditi da je to bio najmučniji trenutak
mog života. Često sam lagao majstore
Gerlousa i Palaemona, i majstora
 15
Malrubiusa dok je bio živ, lagao sam
Drotea zato što je bio kapetan, Rohea zato
što je bio stariji i jači od mene, a Eatu i
druge manje šegrte zato što sam hteo da
postignem da me cene. Sada više nisam
mogao biti siguran da me moj sopstveni
um ne laže; sve moje neistine sad su se
okretale protiv mene, tako da ja, koji
pamtim sve, nisam mogao biti siguran da li
su moje uspomene išta više od snova.
Pamtio sam Vodalusovo lice na mesečini;
ali još ranije sam imao želju da ga vidim.
Zapamtio sam Vodalusov glas kako mi se
obraća, ali davno pre toga sam čeznuo da
ga čujem, kao i da čujem glas one žene.
Jedne ledene noći, odšunjao sam se do
mauzoleja i opet izvadio onaj hrisos.
Izlizano, smireno, androgino lice na
prednjoj strani nije bilo Vodalusovo.
4. TRISKELE
Gurao sam štap uz jedan zaleđen
slivnički kanal, što mi je bila kazna za neki
sitan prekršaj, i tad sam ga našao na mestu
gde čuvari Medved-kule bacaju svoje
smeće, iskidana tela životinja ubijenih
tokom vežbanja. Naša gilda zakopava
svoje mrtve pokraj zida, a svoje klijente u
donjim zonama nekropolisa, ali ovi iz
Medveda ostavljaju svoje da ih neko drugi
odnese. Među tim mrtvima, on je bio
najmanji.
Postoje susreti koji ne promene ništa.
Urt okreće staro lice ka suncu, koje svojim
sjajem obasipa njegove snegove; a sneg
svetluca i iskriči se sve dok vrh svake
ledenice koja visi sa raširenih bedema na
kulama ne počne da liči na Kandžu
pomiritelja, dragulj najvredniji od svih.
Tada svako osim najmudrijih poveruje da
će sneg morati da se otopi i ustupi mesto
nekom produženom letu posle leta.
Ne dogodi se ništa slično. Raj potraje
jednu, ili dve smene straže, a onda senke
stanu da plave kako se razvodnjeno mleko
opruža po snegu, koji se premešta i pleše
mamuzan istočnim vetrom. Dođe noć i sve
je kao što je i bilo.
Moje pronalaženje Triskelea bilo je
takvo. Imao sam osećaj da je moglo, i
trebalo, da promeni sve, ali pokazalo se da
je to samo epizoda koja je potrajala
nekoliko meseci, a kad se završila, a on
otišao, nikakvih promena nije bilo, još je
jedna zima prošla, još jedan praznik Svete
Katarine došao. Kamo sreće da mogu da
vam prenesem koliko je jadno izgledao,
kad sam ga dodirnuo, i koliko vedro.
Ležao je na boku, prekriven krvlju. Na
hladnoći je ta krv bila tvrda kao katran i još
blistavo crvena, hladnoćom očuvana.
Prišao sam mu i stavio šaku na njegovu
glavu - ne znam zašto. Izgledao je mrtav
kao i svi ostali, ali je tad otvorio jedno oko
i njime zakolutao ka meni i u tom jednom
oku se videlo pouzdanje da su najgore
nevolje okončane - ja sam svoj deo uradio,
kao da je to oko govorilo, i ja sam izdržao,
i sve sam dao što sam mogao dati; a sad je
red na tebe, da postupiš prema meni onako
kako ti je dužnost.
Da je bilo leto, mislim da bih ga ostavio
da skonča. Ali već neko vreme nisam
nijednu živu životinju imao priliku da
vidim - čak ni tilakodona, žderača smeća.
Opet sam ga pogladio, a on mi je liznuo
šaku, i posle toga nije bilo moguće
napustiti ga.
Podigao sam ga (i iznenadio se koliko
je težak), a onda sam se osvrnuo
pokušavajući da smislim kuda bih s njim.
U našoj spavaonici njega bi otkrili pre
nego što sveća izgori za širinu jednog
prsta, znao sam. Citadela je ogromna i
ogromno zamršena, sa mnoštvom slabo
posećivanih soba i hodnika u svojim
kulama, u zgradama koje su podignute
između kula i u galerijama iskopanim
ispod toga. Ipak se nisam mogao dosetiti
nijednog takvog mesta do koga bih mogao
stići, a da uz put ne budem pet-šest puta
primećen, pa sam na kraju preneo tu jadnu
zver u stanište naše gilde.
Onda sam ga morao proneti pored kalfe
koji je stražario na početku stepeništa koje
vodi dole, ka podrumskim spratovima sa
ćelijama. Prva moja zamisao bila je da ga
stavim u korpu u kojoj smo nosili čistu
posteljinu za klijente. Bio je dan menjanja
posteljine i rublja, pa bi bilo lako proći
 16
jedanput više nego što je stvarno potrebno;
činilo se da su izgledi da kalfa-stražar
nešto primeti minimalni, ali, to bi značilo
čekati duže od jedne stražarske smene da
se oprana posteljina osuši, a zatim
rizikovati da brat koji stražari na trećem
spratu podruma, i koji bi me video kako
silazim na napušteni četvrti, počne da
postavlja pitanja.
Umesto toga, ostavio sam psa da leži u
sobi za saslušanja - bio je odveć slab da se
pokrene - i ponudio se da zamenim stražara
na početku rampe. On je oduševljeno
prihvatio priliku da se oslobodi dužnosti i
predao mi svoj širokosečivni karnificijalni
mač (koji, po teoriji, ne bi trebalo da
dodirujem) i svoj fuliginski ogrtač (koji je
meni bilo zabranjeno oblačiti, iako sam već
bio viši rastom nego većina kalfi), tako da
bi iz daljine izgledalo da je na straži isti
čovek. Obukoh ogrtač, ali čim taj drugar
ode, ostavih mač uspravno u ugao i
donesoh mog psa. Svi ogrtači naše gilde su
prostrani, a ovaj je bio i prostraniji od
većine, zato što je brat koji ga je nosio bio
nešto krupnije građe. Osim toga,
čađavocrna boja "fuligin", uistinu crnja od
crne, divno poništava sve nabore, preklope
i ispupčenja, čini ih, zapravo, nevidljivim:
oko nailazi samo na bezličnu crninu. Sa
kapuljačom navučenom na glavu morao
sam izgledati kalfama za njihovim
stolovima na podzemnim nivoima (ako su
uopšte gledali ka stepeništu i videli me)
kao brat malo deblji od većine koji silazi
na niže spratove. Čak ni stražar na trećem
nivou, gde klijenti koji su sasvim izgubili
razum urlaju i tresu lance, nije mogao
videti ništa neobično u činjenici da neki
drugi kalfa silazi na četvrti nivo za koji se
govorkalo da će biti ponovo osposobljen -
niti u činjenici da šegrt hita niz stepenište
kojim se maločas popeo jedan kalfa: pa,
sumnje nema, stariji je nešto tamo
zaboravio pa poslao mlađeg da to donese.
Četvrti nivo nije izgledao odveć
upečatljivo. Otprilike polovina starih
svetiljki još je gorela, ali je u hodniku
tokom vremena curilo blato, sad već
debelo kao šaka. Jedan radni sto još je
stajao tamo gde su ga ostavili pre, možda,
dvesta godina; drvo bejaše skroz istrunulo i
čitav se sto raspao od prvog dodira.
A ipak ovde voda nikad nije dospela
visoko; opredelio sam se za udaljeniji deo
hodnika, a tamo čak ni blata nije bilo.
Položio sam svog psa na jedan klijentski
ležaj i očistio ga što sam najbolje mogao,
sunđerima koje sam doneo iz komore za
saslušanja.
Ispod skorene krvi, njegovo je krzno
bilo kratko, kruto, žutomrko. Patrljak
njegovog odsečenog repa bio je tako kratak
da je imao više u širinu nego u dužinu. Uši
- odrezane gotovo sasvim, tako da su ostali
samo kruti šiljci kraći nego moj palac od
vrha do prvog zglavka. U toj poslednjoj
borbi razderana su mu prsa. Tu sam video
njegove široke mišiće koji su izgledali kao
pospane zmije-daviteljke u bledoj crvenoj
boji. Njegova prednja desna noga bila je
uništena - u gornjem delu, smrvljena do
pulpe. Odsekao sam je pošto sam prsa
zašio najbolje što sam umeo, ali je počela
ponovo da krvari. Našao sam arteriju,
podvezao je, onda navukao kožu na to
mesto (kao što nas je učio majstor
Palaemon) da bi se dobio uredan patrljak.
Triskele mi je s vremena na vreme lizao
ruku dok sam radio, a kad sam završio
poslednji bod iglom i koncem, počeo je
polako da liže to mesto, kao da je on
medved pa da može lizanjem da postigne
da mu izraste nova noga. Triskeleove vilice
bile su velike kao kod arktotera, a očnjaci
dugi kao moj kažiprst, ali su mu desni bile
bele; u tim vilicama sada nije bilo više
snage nego u šaci nekog kostura. Njegove
su oči bile žute i sadržavale su izvesnu
količinu čistog ludila.
Te večeri razmenio sam dužnosti sa
klincem koji je trebalo da odnese
klijentima hranu. Uvek se pojavljivao
višak poslužavnika, zato što su neki klijenti
odbijali da jedu, a ja sad odnesoh dva takva
poslužavnika dole, Triskeleu, pitajući se da
li je još živ.
Bio je živ. Nekako se spustio sa kreveta
gde sam ga bio ostavio i otpuzio - ustati
nije mogao - do ivice blata, gde se bilo
 17
nakupilo nešto vode. Popio je jednu zdelu
supe, ali kad sam pokušao da ga hranim
hlebom, uvideo sam da ne može dovoljno
da ga sažvaće da bi ga progutao; zato sam
namočio hleb u drugoj zdeli supe i tako mu
ga davao, a kad je nestalo i hleba i supe,
sipao sam u tu istu činiju vode, ponovo i
ponovo, dok ne ostadoše oba vrča prazna.
Kad sam se opružio po mom ležaju,
gotovo na vrhu naše kule, pričinilo mi se
da čujem njegovo mukotrpno disanje.
Nekoliko puta sam se pridizao u sedeći
položaj i osluškivao; svaki put je taj zvuk
postepeno nestajao, samo da bi se opet
vratio čim legnem i ostanem neko vreme u
ležećem položaju. Možda je to bilo samo
lupanje srca. Da sam ga našao godinu ili
dve godine ranije, za mene bi bio
božanstvo. Ispričao bi Droteu i ostalima,
pa bi Triskele bio božanstvo za sve nas. A
sada sam znao istinu o njemu, znao sam da
je samo jedna nesrećna životinja, a ipak ga
nisam mogao pustiti da umre, jer bih time
pogazio vezu poverenja koju sam imao
uspostavljenu s nečim u meni. Čovek sam
postao (ako sam uopšte postao) pre tako
kratkog vremena; ne bih mogao podneti
pomisao da je taj čovek, u koga sam se
pretvorio, toliko različit od onog dečaka
koji sam bio. Pamtio sam svaki tren svoje
prošlosti, svaku zalutalu misao i sliku,
svaki san. Pa kako tu prošlost da uništim?
Uzdigao sam šake i nastojao da ih gledam -
znao sam da mi se na nadlanicama sad
jasno ističu vene. A kada se vene ističu,
onda si čovek.
U snu, siđoh opet do četvrtog nivoa
ubijanja i nađoh tamo jedng ogromnog
prijatelja iz čijih čeljusti je kapalo. On mi
se obrati.
Sledećeg jutra opet sam poslužio
klijente i opet ukrao hranu da bih je poneo
dole psu, mada sam se nadao da je mrtav.
Nije bio mrtav. Digao je njušku i kao da mi
se iscerio, ustima tako širokim da se činilo
da bi se njegova glava mogla razići na dve
polovine; ali nije pokušao da ustane.
Nahranio sam ga, a kad sam se spremao da
pođem, pomislih u kakvom je jadnom
stanju. Zavisi od mene! Nekad je bio
visoko cenjen; treneri su ga uvežbavali kao
što trkače vežbaju za trku; hodao je u
gordosti, sa tim svojim ogromnim prsima,
širokim poput ljudskih, i sa nogama poput
stubova. A sad živi kao duh. Čak i samo
njegovo ime sprano je njegovom krvlju.
Kad sam imao slobodnog vremena,
posećivao sam Medveđu kulu i
sprijateljivao se, koliko sam najbolje
mogao, s tamošnjim rukovaocima zveri.
Oni imaju sopstvenu gildu, koja, iako je
manje vredna od naše, ima mnogo čudnih
znanja i običaja. Našao sam da su ti
običaji, do zapanjujućeg stepena, slični
našima, mada u njihov arkanum, dabome,
nisam mogao prodreti. Kod njih, prilikom
uzdizanja u rang majstora, kandidat stoji
pod jednom metalnom rešetkom po kojoj
hoda krvareći bik; u jednom trenutku u
životu svaki brat se oženi lavicom ili
medvedicom, posle čega izbegava ljudske
žene.
Sve ovo samo govori da između njih i
životinja koje oni izvode u arenu postoji
veza veoma slična onoj između nas i naših
klijenata. Kasnija putovanja odvela su me
veoma daleko od naše kule, ali sam svuda
nailazio na obrazac naše gilde ponovljen
bez razmišljanja (kao što se slika ponavlja
u ogledalu oca Inirea u Kući Apsoluta) u
udruženjima svih mogućih zvanja, tako da
su svi oni mučitelji kao i mi. Lovina je
lovcu kao klijent nama; isto su kupci
trgovcu; neprijatelji Komonvelta vojniku;
vladani vladaocima; muškarci ženama.
Svako voli no što uništava.
Nedelju dana pošto sam ga odneo dole,
nađoh samo Triskelove šepave otiske šapa
u blatu. Bio je otišao, ali sam ja krenuo za
njim, siguran da bi mi neko od kalfi kazao
da je kojim slučajem Triskele otišao uz
rampu. Uskoro su me ti otisci doveli do
jednih uzanih vrata iza kojih je počinjao
pravi kovitlac neosvetljenih hodnika za čije
postojanje do sada nisam uopšte znao. U
mraku mu više nisam mogao pratiti trag,
ali sam ipak pošao dalje, pomišljajući da bi
on u tom ustajalom vazduhu mogao da
oseti moj miris i da pođe ka meni. Uskoro
sam zalutao i produžio napred prosto zato
 18
što nisam znao kako bih se vratio.
Nema načina da procenim starost tih
tunela. Imam utisak (mada teško mogu reći
zbog čega) da su stariji od Citadele iznad
njih, iako je ona tako drevna. Citadela je
nama preostala sa samog završetka one
epohe u kojoj su ljudi još imali želju da
lete, da stižu do novih sunaca, da ne ostaju
kod ovog Urtovog sunca; tada su sredstva,
potrebna za takve letove, već nestajala kao
vatre koje se gase. Iako je to veoma davna
prošlost, iz koje jedva da pamtimo ijedno
ime, ipak znamo da je postojala. A pre nje
mora biti da je postojalo neko drugo
vreme, vreme ukopavanja, vreme bušenja
mračnih tunela, sada potpuno
zaboravljeno.
Bilo kako bilo, mene je tamo uhvatio
strah. Trčao sam - povremeno i natrčavao
na zidove - i najzad ugledao tačkicu bledog
dnevnog svetla; kroz jednu rupu, jedva
dovoljnu da prođu moja glava i ramena,
nekako se ispentrah napolje.
Našao sam se na šakama i kolenima, na
ledom pokrivenom pijedestalu jednog od
onih starih, facetovanih brojčanika čije
mnogobrojne facete pokazuju svaka drugo
vreme. Ovaj brojčanik se nagnuo u stranu,
nesumnjivo zbog toga što su mrazevi ovih
kasnijih epoha, ulazeći u tunel, izdigli
temelje; ostao je pod takvim uglom da bih
sam sebi mogao služiti i kao stub sunčanog
časovnika, ocrtavajući na neobeleženom
snegu tiho promicanje kratkog zimskog
dana.
Prostor oko tog brojčanika bio je, leti,
bašta, ali ne nalik na naš nekropolis sa
svojim poludivljim drvećem i talasastim
livadama. Ovde su cvetale ruže posađene u
ćupove širokih otvora koji su stajali na
pločniku od kamenih kocki. Statue zveri
bile su postavljene leđima okrenute ka
četiri dvorska zida, pogleda uprtog ka
nagnutom brojčaniku: ogromne
barilambde; arktoteri, kraljevi među
medvedima; oklopljeni kliptodonti;
smilodonti sa očnjacima koji su zaista
nalik na sablje. Sve je to sad bilo zaprašeno
snegom. Potražio sam tragove Triskelea,
ali on tu nije bio.
Zidovi dvora imali su visoke, uzane
prozore. Kroz njih nisam video nikakvu
svetlost niti pokret. Kopljaste kule Citadele
dizale su se svuda unaokolo, tako da sam
znao da nisam iz nje otišao - štaviše, činilo
se da sam blizu sedišta Citadele, gde
nikada ranije nisam bio. Tresući se od
hladnoće, prišao sam najbližim vratima i
zalupao po njima. Imao sam osećanje da
bih mogao večno lutati kroz te tunele dole i
nikad ne naći novi izlaz na površinu, pa
sam se rešio da, ako treba, i razbijem neki
od tih prozora, radije nego da opet siđem u
tunel. Iznutra se ništa nije čulo, iako sam
pesnicom uporno lupao po pločama tih
vrata.
Osećanje da vas neko posmatra ne može
se stvarno opisati. Čuo sam ljude kako
govore da je to nešto kao bockanje na
potiljku, ili čak utisak da neke oči plove po
mraku, ali ni jedno ni drugo nije tačno, bar
ne u mom slučaju. Pre je to nešto kao
nelagodnost bez izvora, praćena osećanjem
da se ne smem okrenuti, jer ako se
okrenem, ispašću budala što sam reagovao
na jednu neosnovanu intuiciju. Naravno da
se čovek na kraju ipak okrene. Učinio sam
to, s nejasnim utiskom da me je neko pratio
i sad izašao kroz istu onu rupu u podnožju
brojčanika.
Umesto toga video sam neku mladu
ženu umotanu u krzna kako stoji ispred
jednih vrata na suprotnoj strani ovog
unutrašnjeg dvorišta. Mahnuo sam joj i
krenuo ka njoj (žurno, jer mi je bilo toliko
hladno). Onda je i ona pošla ka meni, pa
smo se sreli na udaljenijoj strani
brojčanika. Pitala je ko sam i šta ću tu, a ja
sam odgovarao najbolje što sam mogao.
Lice zaokruženo njenom krznenom
kapuljačom bejaše izvrsno oblikovano, a
sama ta kapuljača, i njen kaput i krznom
oivičene čizme, bejahu mekanog i bogatog
izgleda; zato sam, razgovarajući s njom,
bio jadno svestan svoje košulje s
zakrpama, svojih pantalona sa zakrpama i
svojih blatnjavih nogu.
Zvala se Valerija. "Vašeg psa ovde
nemamo", reče. "Možete potražiti ako mi
ne verujete."
 19
"Nisam ni mislio da je kod vas. Samo
želim da se vratim tamo gde pripadam, u
kulu Matahin, a da ne moram da ponovo
ulazim dole."
"Veoma ste hrabri. Ja sam tu rupu
videla još kao devojčica, ali se nikad nisam
usudila da siđem u nju."
"Ja bih rado ušao", rekoh. "Mislim, tu,
unutra."
Otvorila je vrata kroz koja je izišla i
povela me u jednu sobu gde su zidovi bili
prekriveni tapiserijama, a prastare, krute
stolice izgledale učvršćene za svoja mesta
kao statue u sleđenom dvorištu. Uz jedan
zid bilo je dvorište gde se dimila nekakva
vatrica. Priđosmo joj i Valerija skide
kaput, a ja raširih šake ka toploti.
"Zar nije bilo hladno u tunelima?"
"Ne tako hladno kao napolju. Sem toga,
trčao sam, a nije bilo vetra."
"Vidim. Baš čudno da im izlaz bude u
Atrijumu vremena." Izgledala je mlađa od
mene, ali s nekim kvalitetom drevnosti u
toj njenoj metalom oivičenoj haljini i u
seni njene crne kose, usled čega je delovala
starija nego majstor Palaemont: žiteljka
nekih zaboravljenih jučerašnjica.
"Kako zovete tu baštu? Atrijum
vremena? Zbog onih brojčanika,
pretpostavljam."
"Ne, brojčanici su tu uneti zato što smo
to mesto tako zvali. Volite li mrtve jezike?
Na brojčanicima su motoi. Lux dei vitae
viam monstrat, to znači 'Zrak novog sunca
obasjava stazu života'. Felicibus brevis,
miseris hora longa. 'Ljudi dugo čekaju
sreću.' Aspice ut aspiciar."
Morao sam joj kazati, postiđen donekle,
da ne znam nijedan jezik osim tog kojim
razgovaramo, a i taj skromno.
Otišao sam tek pošto smo, pričajući,
proveli celu jednu smenu straže, ili duže. U
ovim kulama stanovala je njena porodica.
Prvo su čekali da, zajedno sa autarhom
njihove ere, odlete sa Urta; kasnije su
čekali zato što se nije imalo šta činiti do
čekati. Mnoge su dvorjane dali Citadeli, ali
poslednji od njih je umro pre nekoliko
pokolenja; sad su siromašni, a njihove su
kule u ruševinama. Valerija nikada nije
stupila nogom na gornje spratove.
"Neke od kula su izgrađene jače nego
druge", rekao sam. "Veštičja kula je takođe
propala iznutra."
"Zar stvarno postoji takvo mesto?
Dadilja mi je o njemu pričala kad sam bila
mala - da me plaši - ali ja sam mislila da je
to samo priča. Navodno je postojala i neka
Kula mučenja, gde svi koji uđu umiru na
mukama."
Rekao sam joj da je taj deo izmišljen.
"Slavni dani ovih kula meni još više liče
na predanje", reče ona. "Niko moje krvi
sad ne nosi mač protiv neprijatelja
Komonvelta, niti stoji kao talac za nas kod
Orhidejskog izvora."
"Može se desiti da neka od vaših sestara
bude pozvana uskoro", uzvratio sam, ne
želeći, iz nekog razloga, da razmišljam o
mogućnosti da ode ona sama.
"Ja sam sve sestre koje sad uzgajamo",
odgovori ona na to. "I svi sinovi."
Jedna stara sluškinja nam donese čaj i
male, tvrde kolače. Ne pravi čaj, nego mate
sa severa, koji ponekad dajemo klijentima
zato što je tako jeftin.
Valerija se osmehnula. "Vidite, našli ste
neku udobnost ovde. Brinete se za svog
jadnog psa zato što je sakat. Ali možda je i
on našao gostoprimstvo. Vi ga volite, pa
ga, dakle, može i neko drugi voleti. Vi ga
volite, pa, dakle, možete voleti i nekog
drugog."
Složio sam se s tim, ali sam tajno
pomislio da nikad neću imati drugog psa, a
tako je i bilo.
Triskelea posle toga nisam video pet-
šest dana. Onda, jednoga dana, dok sam
nosio pismo na bedeme Citadele, on u
skokovima dođe do mene. Naučio je da trči
sa samo jednom prednjom nogom, kao što
akrobat nauči da stoji na jednoj ruci na
ukrašenoj lopti.
Posle toga viđao sam ga još po jednom
ili dvaput svakog meseca dokle god je sneg
trajao. Nikad nisam saznao koga je
Triskele našao, ko ga je hranio i za njega
se brinuo; ali volim da pomišljam da je to
bio neko ko je Triskelea u proleće poveo sa
sobom, možda na sever do šatorskih
 20
gradova i vojnih pohoda kroz planine.
5. ČISTAČ SLIKA I DRUGI
Praznik Svete Katarine za našu gildu je
najveći dan, to je svetkovina koja nas vraća
našem nasledstvu, to je dan kad kalfe
postaju majstori (ako to ikad postanu), a
šegrti postaju kalfe. Ostaviću opis tih
ceremonija za kasnije kad bude prilika da
opišem svoje unapređenje; ali u godini o
kojoj sada pišem, godini bitke pokraj
groba, unapređeni su Drote i Rohe, tako da
ja ostadoh da budem kapetan šegrta.
Puna težina te službe nije me počela
pritiskati do pred kraj ceremonije. Sedeo
sam u ruševnoj kapeli, uživao u
živopisnom obredu i bio samo uzgredno
svestan (na isti onaj prijatan način na koji
sam iščekivao i gozbu) da ću biti najstariji
među šegrtima kad se stvar sasvim završi.
Malo po malo, međutim, zahvatilo me
je osećanje uznemirenosti. Bio sam jadno
raspoložen još pre nego što sam shvatio da
više nisam razdragan; pogurio sam se pod
teretom odgovornosti pre nego što sam
sasvim razumeo da je sada na meni.
Prisetio sam se koliko je Drote morao da se
namuči da održi disciplinu među nama.
Sad ću ja morati isto, ali bez njegove
snage, i bez ikoga ko bi meni bio ono što je
Rohe njemu bio - poručnik jednako star.
Kad su se završni napevi skršili u gromki
finale, a majstori Gerlous i Palaemon sa
svojim maskama sa zlatnim linijama prošli
laganim koracima kroz vrata i kad su stare
kalfe digle na ramena Drotea i Rohea, nove
kalfe (a njih dvojica već su zavlačila ruke u
svoje konjaničke torbice, okačene o
opasač, da nađu petarde koje će napolju
ispaljivati), već sam imao pripravnu
odlučnost i, čak, skicu plana.
Trebalo je da mi, šegrti, poslužujemo na
gozbi, a pre toga da skinemo srazmerno
čistu i novu odeću koju su nam dali za
ceremoniju. Kad je pukla i poslednja
petarda i kad su matrozi, čineći svoj
godišnji gest prijateljstva, provalili nebesa
jednim hicem najtežeg artiljerijskog oruđa
u Velikom dvoru, naterao sam svoje
potčinjene - koji su već počinjali, ili mi se
bar tako čiilo, da mi dobacuju odbojne
poglede - da hitro krenu u našu
spavaonicu; onda sam zatvorio vrata i
gurnuo jedan ležaj na njih.
Eata je bio najstariji posle mene i bili
smo (srećom po mene) u tako prijateljskim
odnosima u prošlosti, da ništa nije
posumnjao dok nije bilo prekasno za
delotvoran otpor. Šćepao sam ga za gušu,
lupio njegovom glavom nekoliko puta o
brodski kabinski zid, a onda ga ritnuo po
nogama tako da je izgubio oslonac. "E
sad", rekoh, "da li ćeš biti moj pomoćnik?
Odgovaraj!"
Nije mogao da govori, ali je klimnuo
glavom.
"Dobro. Ja ću Timona. Ti sledećeg
najvećeg."
U roku od sto dahova (i to vrlo brzo
disanih) momke smo našutirali tako da su
se pokorili. Tek tri nedelje posle toga
pojavili su se prvi slučajevi neposlušnosti
prema meni, pa i tad nije bilo masovne
pobune nego samo pojedinačnih slučajeva
simuliranja bolesti.
Kao kapetan šegrta imao sam nova
zaduženja, ali i više slobode nego ikad
ranije. Ja sam bio taj koji je morao paziti
da kalfe na dužnosti dobijaju toplu hranu,
ja sam nadzirao dečake koji su mukotrpno
nosili hrpe poslužavnika namenjene našim
klijentima. U kuhinji sam gonio svoje
podređene na posao, a u učionici im
pomagao u učenju; mene su slali daleko
češće nego ikad pre da nosim poruke u
daleke delove Citadele i da čak, u nekim
malim razmerama, vodim poslove u ime
gilde. Tako upoznah sve glavne putanje i
mnoge retko posećivane zakutke - žitnice
sa visokim komorama i demonskim
mačkama; bedeme šibane vetrom koji se
nadnose nad gangrenozna sirotinjska
naselja i pinakoteke. Ove poslednje
počinju od jedne velike dvorane koja
umesto tavanice ima cigleni svod u koji su
usečeni prozori; pod je tu od kamenih
ploča preko kojih su razbacani tepisi. Duž
zida postoji niz mračnih lukova od kojih
počinju pinakoteke, nizovi soba čiji su
zidovi obloženi - kao i zidovi velike
 21
dvorane - bezbrojnim slikama.
Mnoge od tih slika bejahu tako stare i
počađavele da nisam mogao razabrati šta
prikazuju, a bilo je i drugih čije značenje
nisam shvatao - igračica sa krilima nalik na
pijavice, žena koja ćuti, steže kamu u
rukama i sedi ispod posmrtne maske. Kad
sam, jednoga dana, prešao najmanje dve
lige pešačeći između tih zagonetnih slika,
nabasao sam na jednog dedicu koji je
čučao navrh visokih merdevina. Hteo sam
da ga pitam kojim putem ću dalje, ali
izgledao je toliko obuzet svojim poslom da
ga nisam hteo uznemiriti, pa sam oklevao.
Slika koju je čistio prikazivala je jednog
oklopnika kako stoji u pejsažu potpune
pustoši. Nenaoružan, ali sa motkom na
kojoj je neka čudnovata, kruta zastava.
Vizir njegovog šlema - sav zlatan, bez
proreza za gledanje i disanje; uglačan
toliko da mu se na površini, kao u
ogledalu, vidi ta mrtva pustinja, ništa više.
Ovaj ratnik s nekog mrtvog sveta
duboko me je dirnuo, mada nisam mogao
reći zbog čega, pa čak ni koje sam to
osećanje, zapravo, iskusio. Na neki mutan
način poželeo sam da skinem tu sliku sa
zida i ponesem je - ne u naš nekropolis,
nego u jednu od onih planinskih šuma čiji
izgled je naš nekropolis odražavao (to sam
još tad shvatio) na idealizovan, ali i
osakaćen način. Trebalo je da ta slika nađe
mesto među drvećem, da donjom ivicom
svog rama počiva na mladoj travi.
"...i tako", reče jedan glas iza mene, "svi
su pobegli. Vodulas je, vidiš, dobio ono po
šta je došao."
"Ti", odsečno će drugi. "Šta ćeš ti tu?"
Okrenuo sam se i video dvojicu
armigera u blistavoj odeći udešenoj da liči
na odeću aristokrata u najvećoj meri do
koje su se armigeri u tom pogledu
usuđivali ići. Rekoh: "Imam poruku za
arhivara" i podigoh kovertu.
"Vrlo dobro", reče taj oklopnički paž
koji mi se obratio. "Znaš li mesto arhive?"
"Upravo sam se spremao da pitam,
gospodine."
"Onda ti nisi pravi kurir za takvo pismo,
zar ne? Daj to ovamo, a ja ću dati nekom
pažu."
"Ne mogu, gospodine. Dužnost je moja
da ga uručim."
Drugi armiger reče: "Nije potrebno da
budeš tako oštar prema ovom mladom
čoveku, Raho."
"Ti ne znaš šta je on, a?"
"A ti znaš?"
Čovek po imenu Raho klimnu glavom.
"Iz kog si ti dela ove Citadele, glasniče?"
"Iz kule Matahin. Majstor Gerlous me
je poslao arhivaru."
Lice onog drugog armigera se zateže.
"Ti si, dakle, mučitelj."
"Tek učenik, gospodine."
"Onda se ne čudim što moj prijatelj želi
da te nema na vidiku. Produži ovom
galerijom do trećih vrata, zaokreni i
produži oko sto koraka, popni se
stepeništem do drugog odmorišta i idi
hodnikom na jug do dvokrilnih vrata na
kraju."
"Hvala vam", rekoh i zakoračih u
pravcu koji mi je on pokazao.
"Čekaj malo. Ako pođeš sad, moraćemo
te gledati."
Raho reče: "Pa, ja bih radije da on bude
ispred nas nego iza nas."
Svejedno, sačekao sam, oslanjajući se
rukom na jedan krak merdevina, da njih
dvojica zađu za ugao.
Kao jedan od onih poluduhovnih
prijatelja koji nam se u snu obraćaju iz
oblaka, stari reče: "Znači, torturist, a? Znaš
li da nikad nisam otišao do vas." Pogled
njegovih očiju bio je nejak, podsećao me je
na pogled onih kornjača koje smo ponekad
plašili po obalama Đola; njegov nos i vrh
njegove vilice praktično su se susretali u
jednoj tački.
"Bog će dati da vas nikad ne vidim
tamo", rekoh učtivo.
"A nemam se čega bojati sad. Šta biste
vi mogli sa čovekom kao što sam ja? Srce
bi mi stalo ovako!" Ispustio je sunđer u
kofu i pokušao da pucne mokrim prstima,
ali tu nikakav zvuk nije nastao. "Ali znam
gde je. Iza Veštičije kule. Tačno?"
"Jest", rekoh ja, malčice iznenađen da
su veštice poznatije nego mi.
 22
"Tako sam i mislio. Samo niko nikad ne
priča o tome. Ljut si zbog tih armigera i ne
krivim te za to. Ali treba da znaš kako je
njima. Oni treba da budu kao uzvišeni, ali
nisu uzvišeni. Plaše se da će umreti, plaše
se da će nekog povrediti i plaše se da
postupaju kao uzvišeni. Nije im lako."
"Njih treba ukinuti", rekoh. "Vodalus bi
sve to oterao na posao u kamenolome. Oni
su samo zaostatak iz neke prošle ere - šta
uopšte mogu korisno da učine na ovom
svetu?"
Stari nagnu glavu na jednu stranu. "Je
li, a od kakve su koristi oni bili na
početku? Znaš li?"
Kad sam prizna da ne znam, dedica siđe
sa merdevina kao kakav stari majmun,
sačinjen - tako je izgledalo - samo od ruku,
nogu i namreškanog vrata; šake su mu bile
dugačke kao moja stopala, prsti kvrgavi,
prošarani plavim venama. "Ja sam
Rudesind, kustos. Pretpostavljam da
poznaješ starog Ultana? Ne, naravno ne.
Jer da ga poznaješ, znao bi i put do
biblioteke."
Rekoh: "Nikad ranije nisam bio u ovom
delu Citadele."
"Nikad ovde? Pa ovo je najbolji deo.
Slikarstvo, muzika i knjige. Imamo ovde
jednog Fehina gde se vide tri devojke što
oblače četvrtu u cveće koje izgleda tako
stvarno da očekuješ da pčele izlete iz
njega. I jednog Kvartiljozu, takođe. Nije
više popularan, Kvartiljoza, nije, inače ga
ne bismo imali ovde. Ali taj je bio, na dan
kad se rodio, bolji crtač nego ova pljuckala
i kapala za kojima su kupci danas ludi. Mi
dobijamo, vidiš, ono što Kuća Apostola
neće. To će reći, dobijamo stare, a one su,
uglavnom, i najbolje. Dođu prljave zato što
su tako dugo bile okačene, a ja ih očistim.
Ponekad ih i po drugi put čistim ako su
ovde dugo okačene. Fehina imamo ovde.
Istina je! Ili, evo, vidi ovu. Dopada ti se?"
Izgledalo je bezbedno potvrdno
odgovoriti.
"E treći put joj je. Kad sam bio
početnik, šegrtovao sam kod starog
Brenvolodera i on me je naučio kako se
čisti. Za primer je upotrebio ovu sliku, jer,
kazao je, ova ništa ne vredi. Počeo je ovde
dole u uglu. Kad je uradio otprilike koliko
se može jednom šakom pokriti, predao ju
je meni i ja sam dovršio. Drugi put sam je
očistio dok je moja žena bila još živa. A to
će biti posle rođenja naše druge kćeri. Nije
bila nešto jako tamna, ali bile su me pritisle
neke misli i želeo sam nešto da radim.
Danas mi je palo na pamet da je opet
očistim. A i treba - vidiš kako se lepo
prosvetljava? Evo tvog plavog Urta, opet
se diže iza njegovog ramena, svež kao
autarhova riba."
Tokom sveg tog vremena ime
Vodalusovo odzvanjalo je u mom uhu. Bio
sam sasvim siguran da je stari sišao s
merdevina samo zato što sam ga izgovorio;
zato sam želeo da ga pitam o Vodalusu.
Ali, koliko god da sam se trudio, nikako
nisam uspevao da navedem razgovor na tu
stranu. Kad je moje ćutanje potrajalo jedan
tren predugo i kad sam se pobojao da će
kustos poći opet uz merdevine i nastaviti
da čisti, uspeo sam da kažem: "Je li ono
Mesec? Meni je rečeno da je plodniji."
"Jeste, sad jeste. Ovo je slikano pre
nego što su na njemu sproveli
navodnjavanje. Vidiš tu sivozelenu boju?
U tim vremenima nju bi video kad bi digao
pogled ka Mesecu. A ne zelenu kao sad.
Nije izgledao ni tako veliki kao sad zato
što nije bio tako blizu - tako je govorio
stari Brenvoloder. Sad tamo raste dovoljno
drveća da se sakrije i Nilamon, kao što
ljudi u šali kažu."
Ugrabio sam priliku. "Ili da se sakrije
Vodalus."
Rudesind se zacereka. "E da, ili on,
istina je. Tamo kod tebe mora biti da trljaju
ruke čekajući ga. Da li imate nešto
posebno u planu?"
Ako je gilda imala ikakva posebna
mučenja za određene pojedince, ja o tome
ništa nisam znao; ali trudio sam se da
izgledam mudro, pa rekoh: "Smislićemo
nešto."
"Valjda ćete. A maločas mi se učinilo
da si mu naklonjen. Ipak, moraćete da
sačekate ako se sakrio u šume Lune."
Rudesind diže pogled ka toj slici,
 23
očigledno joj se diveći, a onda se okrete
meni. "Zaboravljam. Ti hoćeš kod našeg
majstora Ultana. Vrati se do svoda ispod
koga si upravo prošao."
"Znam put", rekoh. "Armiger mi je
rekao."
Stari kustos oduva ta uputstva u vetar
jednim naletom svog kiselog daha. "To što
ti je on rekao odvelo bi te samo do
čitaonice. Odatle bi ti bila potrebna još
jedna smena vremena da stigneš do Ultana
ako bi uopšte i uspeo. Ne, vrati se do onog
svoda. Prođi i produži sve do kraja one
velike sale koja se tamo nalazi, pa niz
stepenice. Naići ćeš na zaključana vrata -
lupaj jako sve dok te neko ne pusti unutra.
To je dno magacina knjiga i tu Ultan ima
radnu sobu."
Pošto me je Rudesind gledao, postupio
sam po njegovim upustvima, iako mi se
nije dopalo ono o zaključanim vratima, niti
mi se sviđalo silaženje stepeništem, što je
nagoveštavalo da bih se mogao približiti
onim drevnim tunelima gde sam zalutao
tražeći Triskelea.
Sve u svemu, imao sam manje
samopouzdanja nego kad sam bio u meni
bolje poznatim delovima Citadele. Kasnije
sam saznao da Citadela, zbog svoje
veličine, ispunjava strahopoštovanjem
strance koji joj dođu u posetu; ali ona je
samo trunka u gradu koji se oko nje širi, a
mi koji smo odrasli unutar sivog
tvrđavskog zida Citadele i naučili nazive i
međusobne odnose onih stotinak orijentira
koji su potrebni da se čovek u njoj snađe,
osećamo, već zbog toga, nelagodnost kad
se nađemo izvan poznatih područja.
Tako je bilo i sa mnom dok sam zalazio
pod svod na koji mi je starac ukazao. Kao i
drugi svodovi, bio je od tupe cigle
crvenkaste boje, ali podržan na dva stuba
na čijim su kapitelima bila lica spavača;
nađoh da su te ćutljive usne blede, a
sklopljene oči strašnije nego maske
užasnog bola naslikane na metalu naše
kule.
U sobi u kojoj sam se obreo na svakoj
slici bila je naslikana po jedna, ili nekoliko,
ili mnogo knjiga; neki put su knjige na slici
bile istaknute, a ponekad sam morao da
proučavam sliku izvesno vreme da bih
primetio ugao kjige koji viri iz džepa na
suknji neke žene ili da bih shvatio da neki
čudno izrađeni kalem sadrži reči namotane
poput konca.
Stepenište je bilo uzano, strmo i bez
rukodržača; takođe je bilo zavojito uvijeno,
pa sam, sišavši niz prvih tridesetak
stepenika, već ostao gotovo sasvim bez
svetlosti iz sobe iznad mene. Najzad sam
bio prisiljen da idem sa ispruženim rukama
ispred sebe i da pipanjem tražim put da ne
bih tresnuo glavom o vrata.
Ali vrata nikad ne napipah. Umesto
toga, nastupi kraj stepeništa (zamalo da
padnem u zamahu silaženja sa
nepostojećeg poslednjeg stepenika) i meni
ostade samo da tražim put preko neravnog
poda, oprobavajući nogama, u potpunoj
tami.
"Ko je to tamo?" pozva jedan glas.
Čudnovata mu je bila rezonanca, kao da
zvoni zvono u pećini.
6. GOSPODAR KUSTOSA
"Ko je to tamo? odjekivalo je u tami.
Najhrabrije što sam mogao, odgovorih:
"Neko sa porukom."
"Onda, da čujem."
Moje su se oči najzad navikavale na
pomrčinu, pa sam uspevao mutno da
razaznam jedan veoma visoki oblik koji se
pokretao među tamnim, neravnim, još
višim oblicima. "To je pismo, gospodine",
odgovorio sam. "Jeste li vi majstor Ultan,
kustos?"
"Niko drugi." Stao je pred mene. Ono
za šta sam u prvi mah pomislio da je
beličasta odeća, bila je, činilo se sad, brada
koja mu se otegla gotovo do pojasa. Bio
sam već visok koliko i mnogi koji se
nazivaju uzvišenima, to jest aristokratima,
ali on je bio za glavu i po viši od mene,
pravi uzvišeni.
"U tom slučaju, izvolite, gospodine",
rekoh ja i pružih mu pismo.
Nije ga uzeo. "Čiji si šegrt?" Opet kao
da sam čuo bronzu i sasvim iznenada me
zanese osećanje da smo i on i ja mrtvi, da
 24
je mrak oko nas grobno zemljište koje se
natiskuje ka našim očima, grobno zemljište
kroz koje nas zvono zove da obožavamo u
svetilištima, neznanim, koja pod zemljom
možda postoje. Ona modra žena, koju sam
video kako je izvlače iz groba, uzdiže se
ispred mene tako živopisno da mi se učini
da vidim njeno lice u gotovo svetlećoj
belini prilike koja je progovorila. "Čiji
šegrt?" upita ponovo.
"Ničiji. Ovaj, ja sam šegrt gilde, naše.
Majstor Gerlous me šalje, gospodine.
Majstor Palaemon poučava, najviše, nas
šegrte."
"Ali gramatici vas ne uči." Veoma
sporo, ruka visokog čoveka poče tražiti put
ka pismu.
"A, uči, i gramatici." Osećao sam se kao
derište u razgovoru sa ovim čovekom koji
je već bio star kada sam se ja rodio.
"Majstor Palaemon kaže da moramo biti
sposobni da čitamo, pišemo i računamo
zato što, kad u svoje vreme budemo
majstori, moramo slati pisma i primati
uputstva iz dvorova, kao i pisati beleške i
voditi finansije."
"Ovakva", reče mutna prilika ispred
mene svečanim tonom. "Ovakva pisma."
"Da, gospodine. Baš takva."
"A šta veli ovo pismo?"
"Ne znam. Zapečaćeno je, gospodine."
"Ako ga otvorim - (začuh kako krti
vosak puca pod njegovim prstima) - da li
ćeš mi ga pročitati?"
"Mrak je ovde, gospodine", rekoh
neodlučno.
"Onda će nam biti potreban Sajbi.
Izvini." U mraku sam jedva nazirao da mi
okreće leđa i sastavlja šake oko usta kao
trubu. Saj-bi! Saj-bi! Ime je stalo da
odjekuje kroz mračne hodnike koje sam
osećao oko sebe; gvozdeni jezik zvona kao
da je udarao sad po jednoj, sad po drugoj
strani odjekujuće bronze.
Odazva se glas iz daljine. Neko vreme
čekali smo u tišini.
Najzad sam ugledao svetlost kako
dolazi uzanom uličicom čiji su zidovi bili
(tako je izgledalo) od neravnog kamena i
sasvim okomiti. Prilazila je - petokraki
svećnjak u ruci zdepastog, vrlo uspravnog
muškarca od oko četrdeset godina, sa
ravnim, bledim licem. Bradonja pored
mene reče: "Eto tebe najzad, Sajbi. Jesi li
doneo svetlo?"
"Da, gospodaru. Ko je ovo?"
"Kurir sa pismom." Pomalo
ceremonijalnim tonom majstor Ultan mi
reče: "Ovo je moj šegrt Sajbi. Mi, kustosi,
takođe imamo gildu, u kojoj smo mi,
bibliotekari, jedno odeljenje. Ja sam ovde
jedini majstor bibliotekarstva, a naš je
običaj da šegrte dodeljujemo svojim
starijim članovima. Sajbi je moj već
nekoliko godina."
Rekoh Sajbiju da mi je čast da ga
sretnem i zapitah, pomalo stidljivo, koji je
dan praznik kustosa - pitanje koje je,
nesumnjivo, bilo izazvano mojom pomišlju
da je mnogo takvih dana moralo proći bez
unapređenja Sajbija u kalfu.
"Prošao je već", reče majstor Ultan.
Govoreći to, pogledao je ka meni i ja pri
svetlosti sveća videh da su mu oči boje
razvodnjenog mleka. "Dolazi u rano
proleće. To je jedan divan dan. Iz drveća
tada počinje da raste novo lišće, u većini
godina."
Nije bilo drveća u Velikom dvoru, ali ja
klimnuh glavom; onda, shvatajući da me
on ne može videti, rekoh: "Da, tada je
divno, sa blagim povetarcima."
"Baš tako. Ti si mladić koji shvata
stvari kao ja." Spustio mi je šaku na rame -
nisam mogao da ne primetim da su mu
prsti mrki od prašine. "A takav je i Sajbi.
On će biti glavni bibliotekar kad mene ne
bude. Imamo mi, kustosi, procesiju, znaš.
Niz ulicu Jubar. On tada hoda pored mene,
a obojica smo u sivim odeždama. Koja je
boja tvoje gilde?"
"Fuligin", rekoh mu. "Boja tamnija od
crne."
"Za drveće koje se tamo nalazi - javore
i hrastove, sikomore i dakfute - priča se da
je najstarje na Urtu. Ono širi svoju senku s
obe strane ulice Jubar, a ima ga još i na
šetalištima bliže središtu. Trgovci iziđu na
vrata svojih radnji da vide te staromodne
kustose, znaš, a knjižari i antikvari nas,
 25
naravno, oduševljeno pozdravljaju.
Pretpostavljam da smo jedan od
zanimljivih prolećnih prizora u Nesusu, na
naš mali način."
"Mora biti da je veoma upečatljivo",
rekoh.
"I jeste, i jeste. I u katedrali je veoma
fino, kad do nje stignemo. Upale velike
grupe najtanjih sveća i bude kao da sunce
sija na neko noćno more. Tu su i sveće u
plavom staklu koje treba da simbolizuje
Kandžu. Optočeni svetlošću, obavimo
svoje ceremonije pred visokim oltarom.
Kaži mi, ide li tvoja gilda u katedralu?"
Objasnio sam mu da mi koristimo
katedralu koja se nalazi ovde u Citadeli i
ujedno izrazio iznenađenje što bibliotekari
i drugi kustosi izlaze van njenih zidina.
"To je naše pravo, vidiš. Izlazi i sama
biblioteka - zar ne, Sajbi?"
"Uistinu islazi, majstore." Sajbi je imao
visoko, četvrtasto čelo sa koga je kosa,
koja je već postajala seda, uveliko
odstupala. Zato mu je lice izgledalo
maleno i malčice bebasto; bilo mi je jasno
kako Ultan, koji preko tog lica sigurno
ponekad pređe prstima kao i majstor
Palaemon ponekad preko mog, još može
imati utisak da je Sajbi maltene dečak.
"Vi ste, dakle, u bliskom dodiru sa
odgovarajućim bibliotekama u gradu",
rekoh.
Stari se pogladi po bradi. "U najbližem,
jer mi smo oni. Ova biblioteka je gradska
biblioteka i, što se toga tiče, ujedno
biblioteka Kuće Apsoluta. I mnogih
drugih."
"Mislite li time da kažete da je rulji iz
grada dopušteno da ulazi u Citadelu da bi
koristila vašu biblioteku?"
"Ne", reče Ultan. "Mislim da kažem da
se sama biblioteka pruža dalje od zidina
Citadele. A rekao bih da to i nije jedina
institucija ovde za koju to važi. Otud
sadržina ove naše tvrđave toliko
prevazilazi, obimom, zapreminu svoje
posude."
Govoreći, dohvatio me je za rame i mi
pođosmo jednim od dugačkih, uzanih
prolaza između visokih polica sa knjigama.
Sajbi je išao za nama držrći svećnjak
visoko - da bi osvetlio sebi, više nego
meni, rekao bih, ali zahvaljujući tome ipak
sam video dovoljno dobro da se ne
sudaram sa tamnim hrastovim policama
pokraj kojih smo išli. "Tvoje oči još nisu
izneverile", reče majstor Ultan posle nekog
vremena. "Nazireš li uopšte kraj ovog
prolaza?"
"Ne, gospodine", rekoh, i to je bila
istina. Dokle god je sjaj sveće dopirao,
video se samo red za redom knjiga, od
poda do visoke tavanice. Neke od polica
bile su u neredu, neke sređene; na dva-tri
mesta video sam dokaze da su
svojevremeno pacovi pravili sebi gnezda
među knjigama, premeštali ih da dobiju
udobne dvospratne i trospratne domove za
sebe i razmazivali izmet po koricama da bi
iscrtali grube znake svog govora.
Ali knjiga je uvek bilo još i još: pružali
su se redovi njihovih kičmi ukoričenih u
teleću kožu, u maroken, u koričarsko
platno, u hartiju i u stotinu drugih tvari
koje nisam mogao prepoznati; na nekim
kičmama knjige bleskala su slova u
zlatotisku, druge su imale crna slova, na
nekima su bile papirne etikete tako stare i
požutele da su poprimile mrku boju mrtvog
lišća.
"Trag mastila nema kraja", reče mi
majstor Ultan. "Tako je, bar, kazao jedan
mudar čovek. Živeo je davno - šta bi on
rekao kad bi nas mogao sada videti. A
jedan drugi je rekao: 'Čovek će život dati
da jednu zbirku knjiga prelista', ali voleo
bih da vidim tog čoveka koji bi mogao ovu
zbirku da prelista, ma o kojoj temi bila
reč."
"Gledao sam korice", odgovorih,
osećajući se pomalo budalasto.
"Baš imaš sreće. A ipak, drago mi je. Ja
ih više ne mogu videti, ali pamtim kakvo
mi je zadovoljstvo nekad bilo da ih
gledam. To je bilo onda kada sam tek
postao majstor bibliotekarstva. Mislim da
mi je tad bilo oko pedeset. Bio sam šegrt,
znaš, mnogo, mnogo godina."
"Je li tako bilo, gospodine?"
"Uistinu jeste. Moj majstor bio je
 26
Gerbold i decenijama je izgledalo da nikad
neće umreti. Meni se vukla godina za
godinom, sporo, i sve to vreme sam čitao -
mislim da je malo ko ikad toliko čitao.
Počeo sam, kao i većina mladih ljudi,
čitajući one knjige u kojima sam nlazio
zadovoljstvo. Ali našao sam da se,
vremenom, to polje zadovoljstva sužavalo,
tako da sam najzad većinu svojih sati
provodio tragajući za knjigama koje će me
zanimati. Onda sam za sebe razradio plan
studiranja i pratio razne opskurne nauke,
jednu po jednu, od osvita ljudskog znanja
pa sve do sadašnjosti. Najzad sam iscrpeo
čak i to, pa sam onda krenuo od velikog
sanduka od ebonovine, što stoji u središtu
jedne sobe koju mi u biblioteci čuvamo već
tri stotine godina i to, navodno, 'do
povratka autarha Sulpicijusa' (i u koju,
zbog toga, niko nikad ne ulazi), i čitao
kružno, u sve širim krugovima od te tačke,
sledećih petnaest godina, često
završavajući po dve knige za jedan dan."
Iza nas Sajbi promrmlja: "Čudesno,
gospodine." Naslućivao sam da je on tu
priču slušao mnogo puta.
"Onda me je neželjeni događaj zgrabio
za revere kaputa. Umro je majstor Gerbold.
Trideset godina ranije bio sam idealno
pripremljen, na osnovu svojih sklonosti,
svog obrazovanja, mladosti, porodičnih
veza i ambicija da ga nasledim. A u času
kad sam ga stvarno nasledio, nije bilo
čoveka manje podobnog za to mesto od
mene. Tako dugo sam čekao da ništa više
nisam shvatao sem čekanja, a moj um se
gušio pod teretom nekorisnih činjenica.
Međutim, prisilio sam sebe da preuzmem
komandu i provodio sam više sati dnevno
nego što bih mogao očekivati da ti sad
poveruješ - u pokušajima da se prisetim
onih planova i maksima koje sam toliko
godina ranije pripremao za doba kad
konačno dođem na vlast."
Zastao je, a ja sam znao da opet roni
kroz um prostraniji i tamniji čak i od ove
velike biblioteke. "Ali moja stara navika da
čitam još me je držala. Gubio sam dane, pa
čak i nedelje, na knjigama, umesto da
razmišljam o tome kako će dejstvovati
ustanova koja je od mene očekivala
rukovođenje. Onda je, iznenadno kao dar
časovnika, nastupio preokret, zgrabila me
je nova strast i isterala staru. Sigurno si već
pogodio koja."
Rekoh mu da nisam.
"Sedeo sam i čitao - ili mislio da čitam -
u onom prozoru koji je mehurasto izbočen
napolje, na četrdeset devetom spratu, iz
koga se može gledati dole u... zaboravih,
Sajbi. U šta se može gledati dole sa tog
prozora?"
"U dvorište majstora za tapaciranje
nameštaja, gospodine."
"Da, sad se toga sećam - taj mali
kvadrat zelenog i smeđeg. Mislim da oni tu
suše ruzmarin i da ga posle stavljaju u
jastuke. Sedeo sam, kao što rekoh, tamo,
nekoliko stražaskih smena neprekidno, i
odjednom shvatio da više ne čitam. Neko
vreme posle toga, nikako da se dosetim šta
sam onda radio ako čitao nisam. Pri
svakom pokušaju samo sam uspevao da
mislim na izvesne mirise, teksture i boje
koje kao da nisu imale nikakve veze ma sa
čim što se pominjalo u knjizi koja mi je još
bila u rukama. Konačno sam uvideo da je
ne čitam, već je posmatram kao fizički
predmet. Crveno, koje sam pamtio,
poticalo je od trake ušivene za gornji
platneni deo poveza i namenjene da čovek
označi do kog mesta je u čitanju stigao.
Tekstura koja mi je još golicala prste bila
je tekstura hartije na kojoj su tu knjigu
štampali. Taj miris u mojim nozdrvama bio
je miris stare štavljene kože u kojoj su još
postojali tragovi brezovog ulja. I tek tad
kad sam sagledao knjige kao objekte,
počeo sam da shvatam i staranje o njima."
Njegov stisak na mom ramenu se
pojača. "Imamo mi ovde knjiga ukoričenih
u kožu krakena i zveri tako davno izumrlih
da naučnici koji se bave njihovim
proučavajem smatraju, bar većina, da više
ni jedan jedini nefosilizovani primerak
takvih bića ne postoji. Imamo knjige
potpuno ukoričene u metal, i to u
nepoznate legure, a i knjige čije su korice
gusto pokrivene dragim kamenjem. Knjige
imamo koje su umetnute u sandučiće od
 27
parfimisanog drveta donetog preko
nezamislivih provalija između planeta -
knjige koje su dvostruko dragocenije zato
što ih niko na Urtu ne zna čitati.
Knjige imamo čiji je papir dobijen
splitanjem takvih biljnih vlakana da iz njih
cure neobični alkaloidi, tako da čitalac,
okrećuću stranice, nesvesno bude odvučen
u bizarna priviđenja i himerične snove. Pa
knjige čije stranice uopšte nisu od hartije,
već su od delikatnih listića belog žada, ili
slonovače, ili školjke; knjige, isto tako, čiji
su listovi sasušeno lišće neznanih biljaka. I
knjige koje oku uopšte ne izgledaju kao
knjige, imamo: svitke i ploče i snimke na
stotinu različitih supstanci. Ovde postoji i
jedna kristalna kocka - mada ti više ne
mogu reći gde - ne veća od tvog palca do
prvog zglavka, koja u sebi ima više knjiga
nego cela ova biblioteka. Mada bi je neka
bludnica mogla okačiti sebi na jedno uvo
kao ukras, nema na celom ovom svetu
dovoljno knjiga da budu protivteža za
drugo uvo. Sve sam to doznao i svoj život
posvetio njihovom zaštićivanju.
Sedam godina sam se time bavio; i
onda, upravo kad su bili rešeni hitni, a
površni problemi čuvanja i kad smo bili na
domaku da počnemo prvi opšti pregled ove
biblioteke od osnivanja njenog, moje oči su
počele da se gase u svojim dupljama. Onaj
koji mi je dao sve knjige da ih čuvam
oslepeo me je zato da bi znao kome su
čuvari povereni na čuvanje."
"Ako ne možete pročitati pismo koje
sam doneo, gospodine", "biće mi drago da
vam ga pročitam."
"U pravu si", prgunđa majstor Ultan.
"Ja zaboravio. Pročitaće Sajbi - on dobro
čita. Evo, Sajbi."
Ja sam mu držao svećnjak, a Sajbi je
razmotao pucketavi pergament, uzdigao ga
kao da drži kakav proglas i počeo da čita;
nas trojica smo stajali u malenom krugu
svetlosti sveća, a sve te knjige natiskivale
su se oko nas.
"Od majstora Gerlousa, u Redu
tragalaca za istinom i pokajanjem..."
"Šta?" reče majstor Ultan. "Jesi li ti
mučitelj, mladi čoveče?"
Rekoh mu da jesam, a onda nastade
čutanje tako dugo da Sajbi poče čitati iz
početka. "Od majstora Gerlousa, u Redu
tragalaca za..."
"Čekaj", reče Ultan. Sajbi opet
prestade; ja sam stajao kao i dotad, držao
svetlo i osećao kako mi se krv penje u
obraze. Najzad majstor Ultan opet
progovori, glasom sasvim činjeničnim -
kao kad mi je rekao maločas da Sajbi
dobro čita. "Ja se više praktično ne sećam
kako su me primili u našu gildu.
Pretpostavljam da ti je dobro poznat
postupak kojim regrutujemo svoje
članstvo?"
Priznadoh da nije.
"U svakoj biblioteci, po jednom
drevnom rešenju, postoji soba rezervisana
za decu. Tu se drže knjige sa šarenim
slikama kakve decu oduševljavaju i sa
ponekom jednostavnom pričom o
pustolovinama i čudesnim stvarima.
Mnoga deca dolaze u takve sobe i dokle
god ostaju u njihovim okvirima za njih
nismo zainteresovani baš nimalo."
Zastao je. Iako nisam mogao da
razaznam nikakav izraz na njegovom licu,
stekao sam utisak da se plaši da će svojim
predstojećim rečima zadati Sajbiju bol.
"S vremena na vreme, međutim, neki
bibliotekar primeti jedno usamljeno dete,
još u nežnim gdinama, koje počinje da luta
iz dečije sobe... i najzad je sasvim ostavi.
Takvo dete konačno pronađe na nekoj
niskoj i zabačenoj polici Zlatnu knjigu. Tu
knjigu ti nikad nisi video, a nikad i nećeš,
jer sad više nisi u godinama kada se ona
može videti."
"Mora biti da je veoma lepa", rekoh.
"I jeste, i jeste. Ako me pamćenje ne
vara, ukoričena je u crno kruto platno, na
hrbatu znatno istrošeno. Nekoliko tabaka
hoće da ispadne, a neke slike su izvađene i
odnete. Ali to je knjiga izuzetne lepote.
Kamo sreće da je ja mogu opet naći; to bih
želeo, bez obzira na to što su za mene sve
knjige sad zatvorene.
Dete, kao što rekoh, posle nekog
vremena pronađe Zlatnu knjigu. Onda
dođu bibliotekari - kao vampiri, kaže neko,
 28
ali, drugi kažu kao vilinske kume i kumovi
na krštenju. Porazgovaraju s tim detetom i
ono im se pridruži. Od tog časa, bez obzira
na to gde se dete nalazilo, uvek je u
biblioteci, a roditelji ga uskoro ne znaju.
Pretpostavljam da je stvar manje-više ista
kod mučitelja."
"Mi uzimamo onu decu koja nam padnu
u ruke", rekao sam, "ako su veoma mlada."
"I mi", progunđa stari Ultan. "Prema
tome, nemamo mnogo prava da vas
osuđujemo. Čitaj dalje, Sajbi."
"Od majstora Gerlousa, u Redu
tragalaca za istinom i pokajanjem, arhivaru
Citadele: pozdrav, brate.
Voljom dvora čuvamo uzvišenu osobu,
dvorkinju Teklu, i po daljoj volji dvora,
hoćemo da pružimo dvorkinji Tekli u
njenom zatočenju one udobnosti koje nisu
onstran razumnog i predostrožnog. Da bi
ona mogla utrošiti trenutke koji joj
preostaju dok ne nastupi njeno vreme kod
nas - ili, kao što mi je ona predložila da
kažem, dok srce Autarhovo, čija blagost ne
zna ni za zidove ni za mora, ne omekša
prema njoj, za šta se ona moli - dvorkinja
od vas traži, u skladu sa službom vašom,
da obezbedite za nju izvesne knjige, i to
sledeće..."
"Te naslove možeš preskočiti, Sajbi",
reče Ultan. "Koliko ih ima?"
"Četiri, gospodine."
"Onda problema nema. Nastavi."
"Za ovu uslugu, arhivaru, veoma smo
vam zahvalni. Potpis, Gerlous, majstor
Časnog reda, koji se obično gildom
mučitelja naziva."
"Na toj listi, Sajbi, koju je majstor
Gerlous poslao, da li su ti neki naslovi
poznati?"
"Tri, gospodine."
"Vrlo dobro. Donesi ih, molim te. A
koji je četvrti?"
"Knjiga o čudima Urta i neba ,
gospodine."
"Sve bolje i bolje - ima jedan primerak
ni dva lanca daleko odavde. Kad budeš
imao tvoje tri knjige, možeš nas sresti na
vratima kroz koja je ovaj mladi čovek,
koga smo, bojim se, već predugo zadržali,
ušao u spremište."
Pokušao sam da vratim svećnjak
Sajbiju, ali mi on znakom pokaza da ga
zadržim i otkasa uzanim prolazom između
polica. Ultan je već išao u suprotnom
smeru, koracima pouzdanim kao da ima
vid. "Pamtim je dobro", reče on.
"Ukoričena je u smeđu kordovsku kožu,
ivice su sve pozlaćene, unutra postoje
Gvinokove gravure, ručno tonirane. Nalazi
se na trećoj polici od poda, a naslonjena je
na jedno folio-izdanje u zelenom platnu -
uveren sam da je to Bleitmeikovo delo
Životi sedamnaest megaterijanaca.
Prvenstveno da bi on znao da ga nisam
napustio (mada je svojim oštrim sluhom
nesumnjivo hvatao zvuk mojih koraka iza
sebe), zapitah: "A šta je u njoj, gospodine?
Mislim, u toj knjizi o Urtu i nebu."
"Pa, zar ne znaš da se bibliotekarima
takva pitanja ne postavljaju?" reče on. "Mi
se, mladi čoveče, bavimo knjigama kao
knjigama, a ne onim što u njima piše."
Uhvatio sam šaljivi ton u njegovim
rečima. "Ja mislim da vi znate sadržinu
svake knjige ovde, gospodine."
"To bi teško moglo biti. Ali, Čuda Urta
i neba bila su standardno delo pre tri-četiri
stotine godina. Tu je prepričana većina
dobro znanih predanja iz davnina. Meni je
najzanimljivije predanje o istoričarima,
koja priča o vremenima kad su se iza svake
legende mogli naći tragovi
poluzaboravljenih činjenica. Uviđaš taj
paradoks, pretpostavljam. Da li je samo
predanje tada postojalo? A ako nije, kako
je nastalo?"
"A zar tu nema ogromnih zmija,
gospodine, ili letećih žena?"
"Da, ima", odgovori majstor Ultan,
saginjući se. "Ali ne u predanju o
istoričarima." On likujući diže jednu
knjižicu ukoričenu u štavljenu kožu koja se
ljuštila. "Baci pogled na ovo, mladi
čoveče, i vidi da li sam uzeo pravu."
Morao sam da spustim svećnjak na pod
i čučnem pokraj njega. Knjiga u mojim
šakama bila je tako stara, kruta i memljiva
da se činilo nemoguće da ju je iko otvarao
u proteklih sto godina, ali naslovna strana
 29
potvrdila je starčevo hvalisanje. Podnaslov
je saopštavao: "Iz štampanih izvora
sakupljena zbirka opštih tajni tako starih da
se s vremenom značenje njihovo
zaboravilo."
"Dakle", upita majstpr Ultan, "jesam li
ili nisam bio u pravu?"
Otvorio sam knjigu nasumce i pročitao:
"...a tim sredstvima se mogla slika
izgravirati tako vešto da celina njena, ako
se uništi, može biti opet dobijena iz samo
jednog malog dela, a taj malen deo može
bilo koji deo biti."
Pretpostavljam da me je ta reč
"izgravirat" podsetila na događaje čiji sam
bio svedok one noći kad sam dobio hrisos.
"Majstore", odgovorih, "vi ste
fenomenalni."
"Nisam, ali, retko grešim."
"Vi ćete mi, ponajpre od svih ljudi,
oprostiti kad vam kažem da sam zastao na
trenutak da pročitam nekoliko redaka iz
ove knjige. Majstore, znate za žderače
leševa, sigurno. Čuo sam priče da oni,
jedući meso mrtvih, i uzimajući uz to neki
farmakon, dobijaju mogućnost da ponovo
proživljavaju živote svojih žrtava."
"Nemudro je previše znati o takvim
radnjama", progunđa arhivar, "mada, kad
pomislim na učestvovanje u umu nekog
istoričara kao što je bio Loman... ili
Hermas..." Tokom svojih godina slepoće,
mora biti da je zaboravio kako ogoljeno
naša lica mogu otkrivati naša najdublja
osećanja. Pri svetlosti tih sveća video sam
da se njegovo lice grči u takvoj agoniji
čežnje, da sam se, iz pristojnosti, okrenuo
na drugu stranu; a njegov glas je ostao
smiren kao kakvo svečano zvono. "Ali,
koliko sam ja čitao, tačno je to što si rekao,
mada se u ovom trenutku ne mogu prisetiti
da knjiga koju držiš govori o tome."
"Majstore", rekoh, "dajem vam svoju
reč da nikad ne bih sumnjičio vas za tako
nešto. Ali recite mi ovo - pretpostavimo da
dvoje ljudi zajednički opljačkaju jedan
grob i da jedan uzme kao svoj deo desnu
ruku, a drugi levu. Da li onaj koji pojede
desnu dobija samo polovinu života
mrtvačevog, a onaj drugi drugu polovinu?
A ako je tako, šta ako bi došao treći i pojeo
jedno stopalo?"
"Šteta što si mučitelj", reče Ultan.
"Mogao si biti filozof. Ne, koliko ja
razumem tu opaku temu, svaki će dobiti
ceo život."
"Onda je celi život čovekov u njegovoj
levici, ali i desnici isto tako. A da li i u
svakom prstu?"
"Mislim da svaki učesnik mora pojesti
više od jednog velikog zalogaja da bi
poduhvat uspeo. Ali pretpostavljam da je,
bar u teoriji, tako kao što si rekao. Čitav
život je u svakom prstu."
Uveliko smo se vraćali putem kojim
smo došli. Pošto je prolaz bio preuzak da
se ide naporedo, nosio sam svećnjak ispred
Ultana, tako da bi neki neznanac, videći
nas, sigurno pomislio da mu osvetljavam
put. "Ali, majstore", rekoh, "kako to može
biti? Po istoj logici, život se mora nalaziti i
u svakom međuzglavčanom odeljku
svakog prsta, a to, sigurno, nije moguće."
"Koliko je veliki ljudski život?" upita
Ultan.
"Nije mi poznato, ali, zar nije veći od
toga?"
"Ti ga gledaš sa početka i očekuješ
mnogo. Ja ga se, sa završetka prisećam i
znam kako je malo bilo. Pretpostavljam da
iz tog razloga oni bezumnici koji proždiru
tela žele više. Dozvoli mi da te upitam ovo
- znaš li da sin često upadljivo liči na oca?"
"Da, čuo sam da se to priča. I verujem
da jeste tako", odgovorih. Nisam, pri tom,
mogao izbeći pomisao na svoje roditelje
koje nikad neću znati.
"Onda je moguće, saglasićeš se, pošto
svaki sin može ličiti na svog oca, da jedno
lice izdrži tokom mnogo pokolenja. Naime,
ako sin liči na oca, a njegov sin na njega, a
sin tog sina takođe, onda će četvrti u toj
liniji, praunuk, ličiti na svog pradedu."
"Da", rekoh ja.
"A ipak se seme svih njih nalazilo u
jednom dramu lepljive tečnosti. Ako nisu
svi došli odatle, onda odakle su došli?"
Ništa mu nisam na to umeo odgovoriti,
pa zbunjeno hodah dalje, sve dok ne
stigosmo do onih vrata kroz koja sam bio
 30
ušao u ovaj najniži sprat velike biblioteke.
Tu sretosmo Sajbija koji je nosio one druge
knjige pomenute u pismu majstora
Gerlousa. Uzeh knjige od Sajbija, oprostih
se od majstora Ultana i vrlo rado napustih
zagušljivu atmosferu bibliotečkih zaliha.
Na gornje spratove tog mesta išao sam još
nekoliko puta, ali u taj podrum, grobu
sličan, nisam nikada više kročio, niti
poželeo da stupim.
Jedna od tri knjige koju je Sajbi doneo
bila je velika poput gornje ploče nekog
malog stola, lakat široka, gotovo pola
hvata visoka; po grbu utisnutom u
safijanske korice pretpostavio sam da je to
istorija neke otmene stare porodice. Druge
su bile mnogo manje. Jedna zelena knjiga
jedva veća od moje šake i ne deblja od
mog malog prsta bila je, činilo se,
molitvenik i sadržavala je mnogo
emajliranih slika asketskih pantokratora i
hipostatora sa crnim oreolima i odeždama
nalik na drago kamenje. Zastao sam da ih
malo razgledam, učestvovao sam malo:
zaboravljena bašta puna zimskog sunčanog
sjaja i u njoj suvi vodoskok.
Pre nego što sam stigao i da otvorim
preostale dve, osetio sam onaj pritisak
vremena koji je možda najpouzdaniji
pokazatelj da smo ostavili detinjstvo za
sobom. Već sam se zadržao, na običnom
zadatku, duže od dve stražarske smene, i
bližio se sumrak. Pokupio sam te knjige i
pohitao svojim putem, da bih uskoro sreo,
mada to tada nisam znao, svoju sudbinu i
najzad sebe u dvorkinji Tekli.
7. IZDAJNICA
Već je bilo vreme da odnesem hranu
kalfama na dužnosti u ublijeti. Drote je bio
zadužen za prvi nivo, a njemu sam
poslednjem odneo hranu zato što sam želeo
da popričam s njim pre nego što se vratim
gore. Uistinu, u mojoj glavi je još sve
plivalo od misli podstaknutih mojom
posetom arhivaru, pa sam ih želeo preneti
Droteu.
Nije bio na vidiku. Spustio sam na
njegov sto poslužavnik i te četiri knjige i
resko viknuo njegovo ime. Sledećeg
trenutka odazvao mi se iz jedne od bližih
ćelija. Otrčao sam tamo i pogledao kroz
rešetkasti prozor u vratima, postavljen na
visinu očiju; na ležaju je bila opružena
klijentkinja, žena četrdesetih godina,
sasvim propalog izgleda. Drote je bio
nagnut nad njom, a na podu je bilo krvi.
Bio je odveć zauzet da okrene glavu:
"Jesi li to ti, Severijane?"
"Da. Tu ti je večera i tu su knjige za
dvorkinju Teklu. Mogu li štogod da
pomognem?"
"Biće joj dobro. Pokidala zavoje,
mislila da iskrvari do smrti, ali sam je
uhvatio na vreme. O'š mi ostaviš
poslužavnik na stolu? A mog'o bi i da
ćušneš hranu svim ostalima, umesto mene,
ako imaš koji trenutak."
Oklevao sam. Po pravilima, šegrti ne
dolaze u dodir sa onima koji su dati gildi
na čuvanje.
"Idi, idi. Samo treba da guraš
poslužavnike kroz proreze."
"I knjige sam doneo."
"Gurni i njih kroz prorez."
Još jedan trenutak sam ga posmatrao
kako se naginje nad modru ženu na ležaju;
onda sam se okrenuo, našao
neraspodeljene poslužavnike i počeo da
činim to što je zatražio. Većina klijenata u
ćelijama bila je još dovoljno jaka da ustane
i prihvati hranu koju sam im dodavao.
Neki tu snagu nisu imali, pa sam njihove
poslužavnike stavljao pred njihova vrata da
ih Drote kasnije unese. Bilo je nekoliko
žena aristokratskog izgleda, ali nijedna za
koju bi se moglo pretpostaviti da je
dvorkinja Tekla, novopridošla uzvišena
prema kojoj smo morali - bar zasad -
postupati sa poštovanjem.
Kao što je trebalo da pretpostavim, bila
je u poslednjoj ćeliji. Na pod je bio
postavljen tepih, pored uobičajenog
nameštaja - ležaja, stolice i stočića; umesto
uobičajenih dronjaka, imala je na sebi belu
kućnu haljinu sa širokim rukavima. Krajevi
tih rukava i donji rub haljine bili su sada
žalosno uprljani, ali je haljina ipak
zadržavala neki dah elegancije stran meni
koliko i toj ćeliji. Kad sam prvi put
 31
ugledao Teklu, vezla je pri svetlosti sveće
pojačane srebrnim reflektorom; ali mora
biti da je osetila moj pogled na sebi. Sad bi
mi prijalo da kažem da na njenom licu nije
bilo straha, ali to ne bi bilo istina. Na tom
licu je postojao užas, ali kontrolisan gotovo
do nevidljivosti.
"Ništa, ništa", rekoh ja. "Hranu sam
vam doneo."
Klimnula je glavom i zahvalila mi se,
pa ustala i prišla vratima. Bila je čak i viša
nego što sam očekivao, maltene previsoka
da bi u toj ćeliji mogla stajati uspravno.
Njeno me je lice, iako trouglasto pre nego
srcasto, podsetilo na onu ženu koja je u
nekropolisu bila uz Vodalusa. Možda zbog
njenih krupnih ljubičastih očiju, sa
kapcima osenčenim plavom bojom; možda
zbog crne kose koja je, obrazujući "V"
duboko niz čelo, podsećala na kapuljaču
ogrtača. Ma koji da je bio razlog, tek - ja
sam nju odmah zavoleo. Bar u onoj meri
zavoleo, koliko to može jedan glupavi
dečak. Ali pošto sam bio samo glupavi
dečak, nisam znao da sam je zavoleo.
Njena bela šaka, hladna, malčice vlažna
i nemoguće uzana, dotače moju dok je od
mene preuzimala poslužavnik. "To je
obična hrana", rekoh joj. "Mislim da
možete dobiti i neku bolju ako zatražite."
"Ne nosiš masku", reče ona. "Tvoje lice
je prvo ljudsko lice koje sam ovde videla."
"Ja sam samo šegrt. Tek sledeće godine
dobijam masku."
Osmehnula se i meni je u tom času bilo
kao onda kad sam iz Atrijuma vremena
prešao u toplu prostoriju i dobio hranu.
Imala je uzane, veoma bele zube u širokim
ustima; a njene oči, svako oko duboko kao
ona cisterna ispod Dvorca sa zvonom, sa
tim su osmehom zablistale.
"Oprostite", rekoh. "Nisam vas čuo."
Uz novi osmeh, nagnula je svoju divnu
glavu na jednu stranu. "Rekla sam ti koliko
sam srećna što ti vidim lice i pitala sam da
li ćeš mi ubuduće ti donositi hranu i šta je
ovo što si mi doneo."
"Ne, ne. Neću biti ja. Samo danas, zato
što je Drote zauzet." Pokušao sam da se
prisetim šta je dobila za jelo (već je bila
stavila poslužavnik na svoj stočić, a ja kroz
rešetke to mesto nisam mogao videti). I
nisam se mogao setiti, iako mi je mozak
praktično pucao od napora. Najzad, sakato
rekoh: "Verovatno bi bilo bolje da to
pojedete. Ali mislim da možete dobiti bolju
hranu ako zatražite od Drotea."
"Pa i poješću. Ljudi mi uvek daju
komplimente da sam vitka, ali, veruj,
jedem kao grozovuk." Uzela je
poslužavnik i pružila ga ka meni, kao da je
svesna da mi je potrebna velika pomoć da
bih razrešio tajnu njegove sadržine.
"To zeleno, to su komadi praziluka,
dvorkinjo", rekoh. "Ono smeđe je sočivo.
A ono je hleb."
"Dvorkinjo? Ne moraš biti tako
formalan. Ti si moj tamničar i ti me možeš
nazvati kako god želiš." Bilo je veselja u
tim dubokim očima sada.
"Nemam želju da vas vređam", rekoh.
"Da li bi vam bilo više po volji da vas
zovem nekako drugačije?"
"Zovi me Tekla - to mi je ime. Titule su
za formalne prilike, imena za neformalne,
a ovo ako nije neformalno, nije ništa. Ali
pretpostavljam da će biti veoma formalno
kad budem primala svoju kaznu?"
"Obično i jeste, za uzvišene."
"Valjda će i egzarh doći, ako ga pustite
da uđe. Sav u skerletnim zakrpama. I još
nekolicina ljudi - možda Starosta Egino.
Da li si siguran da je ovo hleb?" Ćušnula
ga je dugačkim prstom, tako belim da mi je
za tren pala na um pomisao da bi ga hleb
mogao uprljati.
"Jeste", rekoh. "Nema sumnje da je
dvorkinja ranije jela hleb?"
"Ovakak ne." Dohvatila je tu škrtu
krišku i raskomadala je zubima, brzo i
čisto. "Ali nije loš. Kažeš da će mi doneti
bolju hranu ako zatražim?"
"Mislim da hoće, dvorkinjo."
"Tekla. Zatražila sam knjige - pre dva
dana kad sam došla. Ali ih nisam dobila."
"Imam ih", rekao sam. "Tu su." Otrčao
sam nazad do Droteovog stola, doneo ih i
progurao najmanju krz prorez.
"O, divno! Ima li ih još?"
"Još tri." Prođe i smeđa knjiga kroz
 32
prorez, ali preostale dve, ona zelena i ono
folio-izdanje sa grbom na korici, bejahu
preširoke. "Drote će kasnije otvoriti vaša
vrata i daće vam ih", rekoh.
"Pa zar ne možeš ti? Užasno je gledati
kroz ovo i videti ih, a ne moći ih
dodirnuti."
"Ja ne bi trebalo čak ni da vas hranim.
Morao bi to Drote."
"Ali ti me jesi hranio. Sem toga, ti si ih
doneo. Zar nije trebalo i da mi ih daš?"
Mogao sam se raspravljati samo nejako,
jer sam znao da je ona u načelu u pravu. To
pravilo da šegrti ne rade u ublijeti uvedeno
je da bi se sprečila begstva; a ja sam znao
da ova mršava žena, iako toliko visoka,
nikako ne bi mogla da me savlada, a i u
slučaju da me savlada ne bi mogla da iziđe
bez sukoba sa stražom. Otišao sam do
vrata ćelije gde je Drote i dalje naporno
radio oko klijentkinje koja je pokušala
samoubistvo i vratio sam se sa njegovim
ključevima.
Stojeći pred njom, sa vratima njene
ćelije zatvorenim i zaključanim iza mene,
osetih da ne mogu ni reč da prozborim.
Knjige stavih na njen sto pokraj čančeta za
sveću, poslužavnika sa hranom i vrča vode;
jedva se našlo mesta i za knjige. Kad je to
bilo učinjeno, stao sam i čekao, svestan da
treba da odem, ali nemoćan da krenem.
"Zar nećeš sesti?"
Seo sam na njen ležaj, prepuštajući
stolicu njoj.
"Da su ovo moje odaje u Kući
Apsoluta, mogla bih ti ponuditi veću
udobnost. Na žalost, nijednom nisi došao u
posetu dok sam bila tamo."
Odmahnuo sam glavom.
"Ovde nemam šta da ti ponudim za
osveženje osim ovoga. Voliš praziluk?"
"Neću ja to jesti, dvorkinjo. Uskoro ću
dobiti svoju večeru, a ovde jedva da ima
dovoljno za vas."
"Istina." Ona dohvati jedan praziluk i,
kao da ne zna šta bi drugo s njim, baci ga
niz grlo kao kad šarlatan guta zmiju
otrovnicu. "A šta ćeš dobiti?"
"Praziluk, sočivo, hleb i ovčetinu."
"Aha, znači torturisti dobijaju ovčetinu
- u tome je razlika. A kako se zoveš,
majstore mučiteljstva?"
"Severijan. Neće to pomoći, dvorkinjo.
Niti će činiti ikakvu razliku."
Nasmešila se: "Šta neće pomoći?"
"Sprijateljivanje sa mnom. Ja ti ne bih
mogao dati slobodu. A ne bih to ni hteo -
pa čak i kad ne bih imao drugih prijatelja
na svetu."
"Nisam ni mislila da bi mogao,
Severijane."
"Onda zašto se trudiš da razgovaraš sa
mnom?"
Uzdahnula je, a iz njenog lica nestala je
sva radost, kao kad sunce ode sa onog
kamena gde je prosjak hteo da se ogreje.
"A koga drugog imam za razgovor,
Severijane? Može biti da ću razgovarati sa
tobom neko vreme, nekoliko dana ili
nedelja, a onda umreti. Znam šta misliš -
da ja, kad bih sad bila u mojim odajama, ne
bih nikad pristala nijedan pogled da
potrošim na tebe. Ali grešiš. Čovek ne
može razgovarati sa svakim, zato što ima
tako mnogo svakih, ali jedan dan pre nego
što sam odvedena, pričala sam neko vreme
sa čovekom koji mi je pridržavao konja.
Razgovarala sam s njim, vidiš, zato što
sam morala da čekam, a on je kazao nešto
što me je zainteresovalo."
"Mene više nećeš videti. Drote će ti
donositi hranu."
"A ne ti? Pitaj ga da te pusti da ti
donosiš." Dohvatila je moje šake svojima.
Njene su bile kao led.
"Pokušaću", rekoh.
"Pokušaj. Svakako pokušaj. Reci mu da
tražim bolju hranu od ove i da tražim da
me ti poslužuješ - čekaj, zatražiću to ja
sama. Ko je njemu starešina?"
"Majstor Gerlous."
"Reći ću onom drugom - Drote, zar ne?
- da hoću sa njim da razgovaram. U pravu
si, moraće oni to da ispune. Autarh bi me
mogao pustiti... oni to ne znaju." Njene oči
sevnuše.
"Reći ću Droteu da želiš da ga vidiš kad
ne bude zauzet", rekoh i ustadoh.
"Čekaj. Zar me nećeš pitati zašto sam
ovde?"
 33
"Znam zašto si ovde", rekoh,
zatvarajući vrata za sobom. "Da budeš
mučena, kad dođe vreme, kao i ostali."
Bilo je surovo kazati tako nešto, a ja sam
to kazao onako, bez razmišljanja, kao što
mladi ponekad čine - samo zato što mi je
palo na pamet. A ipak, istinito je bilo, i bio
sam na neki način zadovoljan, dok sam
okretao ključ u bravi, što sam to kazao.
Mi smo i ranije imali uzvišene za
klijente, i to često. Većina je, po dolasku,
donekle uviđala u kakvoj je situaciji, kao
što je sad uviđala i dvorkinja Tekla. Ali
kad prođe nekoliko dana a niko ih ne muči,
probuđena nada sruši im pamet i onda
počnu da pričaju o oslobađanju - kako će,
navodno, njihovi prijatelji i rodbina
preduzeti sve da ih izbave i šta će raditi
kad opet budu na slobodi.
Jedan je spremao plan da se povuče na
svoje imanje i da više uopšte ne opterećuje
autarhov dvor svojim prisustvom. Drugi je
iskazivao rešenost da se dobrovoljno javi
da predvodi odred landsknehta, kopljanika-
plaćenika, na severu. Tad su kalfe na
dužnosti u ublijeti slušale priče o lovačkim
psima, o dalekim vresištima i o seoskim
igrama, u drugim, nepoznatim krajevima,
koje se igraju ispod drveća neupamćeno
ogromne starosti. Žene su, većinom, bile
realističnije, ali su i one, vremenom,
počinjale da pričaju o svojim ljubavnicima
koji su na visokim položajima u društvu; i
kako ti ljubavnici (iako odbačeni pre više
meseci ili godina) nikad ne bi njih ostavili
na cedilu; zatim su dolazile priče o rađanju
dece ili usvajanju siročadi. Znali smo: kad
ta deca koja se nikad neće roditi dobiju
imena, ubrzo potom doći će na red nova
odeća koju treba obući na dan izlaska na
slobodu, a tom prilikom spaliti staru; one
su pričale o bojama, o smišljanju neke
nove mode ili o oživljavanju neke stare.
A na kraju dođe čas, muškarcima i
ženama podjednako, kad se umesto kalfe
sa hranom pojavi majstor Gerlous, a oko
njega trojica ili četvorica kalfi i možda
fulgurator, palilac. Želeo sam da poštedim
dvorkinju Teklu od takvih nada, ako je to
bilo moguće. Okačio sam Drotove ključeve
na njihov uobičajeni ekser u zidu, a onda
sam mu, prolazeći pored ćelije u kojoj je
on sad brisao krv sa poda, saopštio da
dvorkinja želi da razgovara s njim.
Dva dana kasnije pozvan sam pred
majstora Gerlousa. Očekivao sam da ću
stajati, kao što šegrti obično čine, sa
rukama iza leđa, pred njegovim stolom; ali
on mi je rekao da sednem, zatim skinuo
svoju zlatom prošaranu masku i nagnuo se
prema meni na način koji je nagoveštavao
savetovanje dvojice prijatelja o nekom
zajedničkom problemu.
"Pre jedno nedelju dana, ili nešto
manje, poslah te do arhivara", reče on.
Klimnuo sam glavom.
"Kad si doneo knjige, isporučio si ih,
koliko shvatam, klijentkinji ti lično. Je li
tako?"
Objasnio sam šta je bilo.
"Ničeg lošeg nema u tome. Ne bih želeo
da pomisliš da ću te ja sad kažnjavati
prekorednim zaduženjima zbog toga, ili
čak narediti da te saviju preko stolice. Ti,
još malo, pa ćeš biti kalfa - a ja kad sam
bio u tvojim godinama, još su me terali da
okrećem alternator. Stvar je, vidiš,
Severijane, u tome, što je ova klijentkinja
iz visokog društva." On snizi glas do
rapavog šapata. "Sa vrlo visokim vezama."
Rekao sam da to shvatam.
"Ne samo iz armigerske porodice.
Nego, visokog roda." Okrenuo se, preturao
neko vreme po neurednim policama iza
svoje stolice i izvukao jednu podeblju
knjigu. "Imaš li ikakvu predstavu o tome
koliko uzvišenih porodica sada postoji?
Ovo su spiskovi samo onih koje još traju.
Kompendijum svih izumrlih morao bi,
valjda, imati razmere enciklopedije.
Nekoliko tih porodica ugasio sam ja lično."
Nasmejao se, a ja sam se nasmejao s
njim.
"Svakoj porodici ovde je dato otprilike
po pola strane. Ima sedam stotina četrdeset
šest stranica."
Klimnuo sam glavom da pokažem da
sam ovo razumeo.
"Većina njih nema nikoga na dvoru -
nemaju toliko para, ili se boje da pošalju
 34
ikog. To su one male porodice. One veće
moraju imati nekog: autarh želi konkubinu
koju će moći da zgrabi ako oni počnu nešto
da brljaju. E, sad, autarh ne može igrati
kadril sa pet stotina žena. Sa možda
dvadeset, da. Ostale pričaju jedna s
drugom i plešu, a njega viđaju jednom
mesečno i to ne bliže od jednog lanca
udaljenosti."
Zapitao sam (nastojeći da mi glas
ostane miran) da li autarh stvarno vodi u
krevet te konkubine.
Majstor Gerlous prevrte očima i poteže,
ogromnom šakom, svoju vilicu. "E, pa,
pristojnosti radi, imaju oni te kaibitke,
zovu ih i žene u senci, to su obične devojke
koje izgledaju kao dvorkinje. Ne znam gde
ih nalaze, ali, dužnost im je da posluže kao
zamena za prave. Naravno, nisu toliko
visoke." Tiho se nasmejao. "A pošto rade u
horizontali, onda visina valjda nije bitna.
Ali priča se i to da ponekad zamena
ispadne obrnuto. Umesto kaibitke,
gospodarica obavi posao. Ali ovaj sadašnji
autarh, čije je svako delo, mogu reći, slađe
nego med, u ustima ove časne gilde, i
nemoj da ti se desi da to zaboraviš - rekoh,
za njega se nagađa, i više nego nagađa, da
ni sa jednom jedinom od njih nije imao to
zadovoljstvo."
Plima olakšanja ispuni moje srce.
"Nisam to znao. Veoma zanimljivo,
gospodaru."
Jednim naklonom glave majstor
Gerlous je potvrdio da, doista, jeste
zanimljivo; onda je spleo prste povrh
svoga trbuha. "Jednoga dana može se
dogoditi da održavanje reda u ovoj gildi
bude tvoj posao. Biće potrebno da znaš
takve stvari. Kad sam bio u tvojim
godinama - ili, rekao bih, malčice mlađi -
ponekad sam se zanosio da sam po krvi
aristokrata. Neki od nas su to stvarno i bili,
znaš."
Palo mi je na um, i to ne po prvi put, da
majstori Gerlous i Palaemon moraju znati
poreklo svih šegrta i svih mlađih kalfi zato
što su lično oni odobrili njihov prijem.
"Da li ja jesam, ili nisam, ne mogu reći.
Imam telesnu građu jahača, rekao bih, a po
visini sam nešto iznad proseka uprkos
teškog detinjstva. Jer bilo je teže, mnogo
teže, pre četrdeset godina, mogu ti reći."
"To mi je rečeno, majstore."
Uzdahnuo je, stvarajući sipljiv znak
kakav se ponekad začuje kad čovek sedne
na kožni jastuk. "Ali, proticanjem
vremena, shvatio sam da je Inkreator,
odabirajući me za karijeru u našoj gildi,
dejstvovao u moju korist. Nema sumnje da
sam stekao zasluge u prethodnom životu,
kao što sam, nadam se, stekao i u ovom."
Majstor Garlous je zaćutao i zagledao
se (tako je meni izgledalo) u hrpu papira na
svom stolu: sudska uputstva, dosjei
klijenata. Najzad, kad sam se već spremao
da pitam ima li išta više da mi kaže, on
reče: "Tokom svih mojih godina nijednom
nisam video da član gilde bude podvrgnut
mučenju. A članova je bilo, pa, nekoliko
stotina."
Saopštio sam dobro znanu mudrost da
je bolje biti žaba krastača sakrivena ispod
kamena nego leptir zgnječen tim
kamenom.
"Mi iz ove gilde smo nešto više od
krastače, uveren sam. Ali trebalo je da
dodam da, iako sam video pet stotina ili
više uzvišenih u našim ćelijama, nikad, do
sada, nisam imao pod svojom upravom
članicu tog užeg kruga konkubina koje su
autarhu najbliže."
"Dvorkinja Tekla je tom krugu
pripadala? Vaše reči to nagoveštavaju,
majstore."
Sumorno je klimnuo glavom. "Ne bi to
bilo tako rđavo kad bi nju trebalo odmah
baciti na muke, ali nije tako. Može to biti
tek kroz nekoliko godina. Ili nikad."
"Vi smatrate da bi ona mogla biti
oslobođena, majstore?"
"Ona je pion u autarhovoj igri sa
Vodalusom - čak i ja znam toliko. Njena
sestra, dvorkinja Tea, pobegla je iz Kuće
Apsoluta i postala Vodalusova dragana.
Oni će se pogađati pomoću Tekle, bar neko
vreme, i dok to traje, moramo lepo s njom.
Ali ne preterano lepo."
"Vidim", rekoh. Bilo mi je vrlo
nezgodno što ne znam šta je dvorkinja
 35
Tekla kazala Droteu i šta je on preneo
Gerlousu.
"Zatražila je bolju hranu i ja sam sredio
da to dobije. Zatražila je i društvo, a kad
smo joj rekli da posete nisu dozvoljene,
navaljivala je da joj bar jedan od nas
povremeno pravi društvo."
Majstor Gerlous je zastao da obriše,
rubom ogrtača, svetlucavo lice. Rekao
sam: "Razumem." Bilo je prilično sigurno
da zaista razumem šta sledi.
"Pošto je videla tvoje lice, zatražila je
tebe. Rekao sam joj da ćeš sedeti uz nju
dok obeduje. Ne tražim tvoju saglasnost -
ne samo što moraš slušati moja uputstva
nego i zato što znam da si odan. Ono što
tražim jeste da paziš da ne izazoveš njeno
nezadovoljstvo, ali ni preterano
zadovoljstvo."
"Trudiću se najbolje što mogu."
Iznenadio sam se razabravši koliko mi je
glas čvrst.
Majstor Gerlous se nasmešio kao da
sam mu olakšao nevolju. "Imaš ti dobru
glavu, Severijane, iako ti je još mlada. Jesi
li ikad bio sa ženom?"
U našim međusobnim šegrtskim
pričama važio je običaj da o tome
izmišljamo slavne priče, ali sad nisam bio
u društvu šegrta, te odmahnuh glavom.
"Nikad kod veštica nisi prešao? Možda
je i bolje što nisi. One su mene uzele na
prvo poučavanje toplom poslu, ali nisam
siguran da bih im poslao još jednog takvog
kakav sam bio ja. Međutim, izgledi su da
dvorkinja hoće da joj neko greje krevet. Ti
joj to ne smeš ispuniti. Njena trudnoća ne
bi bila obična - mogla bi doneti odlaganje
mučenja i bruku za gildu. Pratiš me?"
Klimnuo sam glavom.
"Dečake tvojih godina muči nemir.
Odrediću nekoga da te povede na mesto
gde se takve boljke brzo leče."
"Kako vi želite, majstore."
"Šta? Ti mi se ne zahvaljuješ?"
"Hvala vam, majstore", rekoh.
Od svih ljudi koje sam ikada upoznao
Gerlous je bio jedan od najsloženijih, zato
što je bio složen čovek koji se trudi da
izgleda jednostavan. I to ne na osnovu
zamisli jednostavnog, nego na osnovu
zamisli složenog čoveka o jednostavnosti.
Baš kao što se dvorjanin formira u nešto
briljantno i zapetljano, na pola puta između
majstora plesa i diplomate, sa trunčicom
ubice ako zatreba, tako je i majstor Gerlous
oblikovao sebe u ono tupo stvorenje koje
niži dvorjanin, pursuivant, očekuje da vidi
kad pozove šefa naše gilde, iako je to
jedino što pravi mučitelj ne može biti. Taj
napor se primećivao; iako je svaki deo
Gerlousa bio kako treba, nijedan deo se
nije sa ostalima uklapao. Pio je mnogo i
patio od košmarnih snova, ali su košmari
dolazili upravo posle pića, kao da je vino,
umesto da zakatanči vrata njegovog uma,
ta vrata naglo otvaralo i ostavljalo ga da se
tetura kroz poslednje sate noći trudeći se
da uhvati prvi nagoveštaj sunca koje još
nije ni blizu, sunca koje bi prognalo utvare
iz njegove velike kabine i omogućilo mu
da se obuče i pošalje kalfe na njihove
zadatke. Peo se ponekad na vrh naše kule,
iznad topova, i tamo čekao, pričajući sam
sa sobom i zureći kroz staklo, za koje se
priča da je tvrđe od kremena, da ugleda
praskozorje. Bio je to jedini čovek u našoj
gildi - ne izuzimajući ni majstora
Palaemona - koji se nije plašio tamošnjih
energija niti onih nevidljivih usta koja se
ponekad obrate ljudima, a ponekad jedna
drugima, u drugim kulama i dvorcima.
Voleo je muziku, ali ju je pratio lupajući
po rukonaslonu svoje stolice i nogom po
podu, i to baš najžešće kad je slušao onu
vrstu muzike koju je najviše voleo, a čiji su
ritmovi odveć fini za ma kakvu pravilnu
kadencu. Jeo je previše, ali i preterano
retko; čitao je kad je mislio da to niko neće
primetiti; posećivao je neke naše klijente,
pa i one na trećem nivou, da bi s njima
razgovarao o stvarima koje su za nas, koji
smo iz hodnika prisluškivali, ostajale
nerazumljive. Njegove oči su bacale vatru,
bile su blistavije nego oči ijedne žene.
Izvesne sasvim obične reči izgovarao je
pogrešno: ožarniti, salfinks, memarandum.
Ne umem vam dobro iskazati koliko je loše
izgledao kad sam se, nedavno, vratio u
Citadelu, koliko loše izgleda sad.
 36
8. KONVERZACIONALIST
Sledećeg dan sam, po prvi put, odneo
Tekli ručak. Tokom jedne smene ostao sam
uz nju, a kroz prorez na vratima ćelije
često me je osmatrao Drote. Igrali smo igre
reči, u čemu je ona bila daleko umešnija od
mene, a posle nekog vremena počeli smo
da pričamo o stvarima koje, navodno,
javljaju oni koji su se vratili iz mrtvih; ona
je o tome iznela ono što je pročitala u
najmanjoj od donetih knjiga, naime - ne
samo prihvaćena gledišta hierofonata nego
i razne ekscentrične i jeretičke teorije.
"Kad budem na slobodi", reče ona,
"osnovaću svoju sopstvenu sektu.
Svakome ću reći da je tu reč o mudrosti
koja mi je otkrivena dok sam boravila
među mučiteljima. To će ljudi slušati."
Pitao sam je kakva će njena učenja biti.
"Da ne postoje agatodaimoni - dobri
duhovi, niti život posle smrti. Da se um u
smrti gasi kao u snu, samo još više."
"Ali šta ćeš reći, ko ti je to otkrio?"
Odmahnula je glavom, a onda oslonila
šiljasti vrh svoje vilice na jednu šaku -
poza koja je omogućavala da joj divno
dođe do izražaja graciozna linija vrata. "To
još nisam odlučila. Možda anđeo od leda.
Ili duh. Šta misliš da je od te dvojice
bolje?"
"Zar tu nema neke protivurečnosti?"
"Pa baš i ima." Njen glas bio je bogat
od zadovoljstva koje joj je to pitanje dalo.
"Ali u toj protivurečnosti ležaće
privlačnost nove vere. Ne može se osnovati
nova teologija na Ničemu, a ništa nije tako
pouzdan temelj kao protivurečnost.
Razmisli o velikim uspesima prošlosti -
proglase da je neko njihovo božanstvo
gospodar svih vaseljena, ali da je ipak
potrebno da ga brane babe, kao da je neko
dete koje se uplašilo od kokoši. Ili da ona
vlast, koja nikog ne kažnjava dok još ima
mogućnosti da se krivac popravi, posle
kazni svakog kad više nema nikakvih
izgleda da će se iko popraviti."
Rekoh: "Te stvari su odveć složene za
mene."
"Ne, nisu. Rekla bih da si inteligentan
kao i većina mladih ljudi. Ali vi, mučitelji,
pretpostavljam, nemate nikakvu religiju.
Da li vas teraju da se zakunete da nećete
biti religiozni?"
"Ni u kom slučaju. Imamo svoju
nebesku zaštitnicu i poštujemo praznike,
kao i svaka druga gilda."
"Mi nemamo", reče ona. Za trenutak,
kao da su je povukle misli o tome. "To
samo gilde imaju, znaš, i vojska, koja je
takođe jedna vrsta gilde. Mislim da bi nam
bilo bolje kad bismo to imali. Ipak, svi ti
dani posta i noći bdenja pretvorili su se u
predstave, u prilike da se nosi nova odeća.
Da li ti se dopada ovo?" Ustala je i pružila
ruke da pokaže uprljanu haljinu.
"Vrlo je lepa", odvažih se da kažem.
"Taj vez, i to kako su našiveni toliki sitni
biseri."
"To je jedina stvar koju ovde imam - u
tome sam bila kad sam povedena. Za
večeru je, zapravo. Za vreme posle kasnog
popodneva, a pre početka noći."
Rekao sam da sam siguran da će
majstor Gerlous urediti da joj se donese još
haljina, ako ona to zatraži.
"Zatražila sam već i on kaže da je
poslao neke ljude u Kuću Apsoluta da mi
donesu, ali da nisu mogli ništa da nađu, što
znači da Kuća Apsoluta pokušava da glumi
da ja ne postojim. Ipak, moguće je da je
sva moja odeća poslata u naš dvorac na
severu, ili u jednu od naših vila. On će reći
svom sekretaru da im piše za to."
"Znaš li koga je poslao?" upitah. "Kuća
Apsoluta mora biti velika bar kao naša
Citadela, pa valjda niko ne može da je
promaši."
"Naprotiv, vrlo se lako promaši. Ne vidi
se, pa je moguće da dođeš do nje i ne znaš
da si došao, osim uz mnogo sreće. Sem
toga, pošto su drumovi zatvoreni, njima je
dovoljno samo da kažu svojim uhoda da
neku određenu grupu putnika treba uputiti
u pogrešnom pravcu, a uhode oni imaju
svuda."
Zaustio sam da pitam kako može biti
nevidljiva Kuća Apsoluta (koju sam
oduvek zamišljao kao džinovsku palatu sa
blistavim kulama i zasvođenim
 37
dvoranama); ali Tekla je već razmišljala o
nečem sasvim drugom, gladeći narukvicu
koja je imala oblik krakena čiji su se pipci
spleli oko njene bele ruke, a čije su oči bile
kabošon-smaragdi - ovalni, ne rezani u
facete. "Dopustili su mi da zadržim ovo.
Velike je vrednosti. Platina, ne srebro.
Stvarno sam bila iznenađena."
"Ovde nema nikog ko bi mogao biti
podmićen."
"Moglo bi se prodati u Nesusu i kupiti
odeća. Da li je iko od mojih prijatelja
pokušao da me vidi? Znaš li to,
Severijane?"
Odmahnuo sam glavom. "Ne bi bili
pušteni unutra."
"To razumem, ali neko bi mogao
pokušati. Znaš li da većina ljudi u Kući
Apsoluta ne zna za postojanje ovog mesta?
Vidim da mi ne veruješ."
"Misliš, ne znaju da postoji Citadela?"
"Naravno da znaju za Citadelu. Neki
njeni delovi su otvoreni za svakoga, a,
uostalom, ne možeš ne videti kule ako
siđeš u južni deo živog grada, svejedno s
koje si strane Đola." Pljesnula je po
metalnom zidu svoje ćelije. "Za ovo ne
znaju - ili bi, bar, veliki deo njih poricao da
ovo mesto još postoji."
Velika, velika dvorkinja je bila, a ja
nešto gore od roba (mislim, u očima
običnog naroda, koji ne može stvarno da
razume zaduženja naše gilde). Pa ipak, kad
je vreme isteklo i Drote kucnuo po
odzvanjajućim vratima, ja sam bio taj koji
je ustao i izišao iz ćelije i uskoro se popeo
u čisti večernji vazduh, a Tekla je ostala
unutra, da sluša ječanje i vrištanje drugih.
(Iako je njena ćelija bila prilično udaljena
od stepenišnog bunara, smeh sa trećeg
nivoa mogao se čuti kad nije bilo nikog da
s njom razgovara.)
U našoj spavaonici te večeri pitao sam
da li iko zna imena onih kalfi koje je
majstor Gerlous poslao da potraže Kuću
Apsoluta. Niko nije znao, ali je moje
pitanje izazvalo živu raspravu. Iako niko
od dečaka nije to mesto video, pa čak ni
razgovarao ni sa kim ko jeste, ipak je svaki
čuo priče. Većina ih je bila o
basnoslovnom bogatstvu - zlatne ploče,
svilena ćebad ispod sedla, takve stvari.
Najzanimljiviji su bili opisi autarha, koji bi
morao biti nekakvo čudovište da bi se u
sve to uklopio; visok kad stoji, običnog
rasta kad sedi, star, mlad, žena obučena u
muško i tako to. Još fantastičnije su bile
priče o njegovom veziru, slavnom Ocu
Inireu, koji je izgledao kao majmun i bio
najstariji čovek na svetu.
Tek što smo počeli valjano da
razmenjujemo priče o čudesima, neko
zakuca na vrata. Najmlađi ih otvori i ja
ugledah Rohea - obučenog ne u fuliginske
čakšire i ogrtač kao što je to propisano
pravilima gilde, nego u obične, mada nove
i moderne, pantalone, košulju i kaput.
Mahnuo mi je rukom, a kad sam došao do
vrata da razgovaram s njim, naznačio je da
treba da pođem za njim.
Kad smo stepeništem otišli malo dalje,
on reče: "Bojim se da sam uplašio onog
klinca. Ne zna ko sam."
"Ne zna, u toj odeći", rekoh. "Setio bi
se kad bi te video u onoj tvojoj nekadašnjoj
odeći."
To mu je prijalo, pa se nasmejao. "Znaš,
tako je čudno bilo osećanje morati zakucati
na ta vrata. Danas je, koji? Osamnaesti.
Nije još ni tri meseca prošlo. Kako ti ide?"
"Prilično dobro."
"Izgleda da si pritegao bandu. Eata ti je
pomoćnik, a? Neće postati kalfa još četiri
godine, znači biće kapetan tri godine posle
tebe. Iskustvo će mu dobro doći i sad mi je
žao što ti nisi imao više iskustva pre nego
što si bio primoran da uzmeš tu dužnost. Ja
sam ti stajao na putu, ali nisam nimalo
razmišljao o tome tada."
"Rohe, kuda idemo."
"Pa, prvo idemo dole u moju kabinu da
te obučemo. Da li se raduješ što ćeš i ti
postati kalfa, Severijane?"
Te poslednje reči je samo bacio preko
ramena dok je dumbarao niz stepenice
ispred mene i nije čekao nikakav odgovor.
Moj kostim uglavnom je bio kao
njegov, samo drugih boja. Bili su tu ogrtači
i kape za nas dvojicu. "Ovo će ti dobro
doći", reče on dok sam to oblačio.
 38
"Napolju je zima, počinje i sneg." Dao mi
je i jednu maramu i rekao mi da skinem
svoje iznošene cipele i obujem par čizama.
"To su kalfenske", pobunio sam se. "Ne
mogu ih nositi."
"Ma, hajde. Svako nosi crne čizme.
Niko neće primetiti. Da li ti odgovaraju?"
Bile su prevelike, pa me je naterao da
obujem par njegovih čarapa preko mojih.
"Nego, pare bi trebalo da budu kod
mene, ali pošto uvek postoji mogućnost da
se razdvojimo, bolje je da i ti imaš
nekoliko asimusa." Izručio je novčiće u
moj dlan. "Spreman? Idemo. Rado bih se
vratio na vreme da malo i odspavam, ako
bude moguće."
Izišli smo iz kule i umotani u čudnovatu
odeću prošli oko Veštčje kule, da bismo
izbili na nadsvođenu putanju koja vodi
pored Martela do dvora koji nazivamo
Razbijenim. Rohe je tačno rekao: počinjao
je da pada sneg, perjaste pahuljice velike
kao kraj mog palca koje su se kroz vazduh
prosejavale tako sporo da se činilo da mora
biti da su već godinama tako padale. Vetra
nije bilo, pa smo čuli kako naše čizme
krckaju probijajući se kroz novu, tanku
masku dobro znanog sveta.
"Imaš sreće", reče mi Rohe. "Ne znam
kako si ovo izveo, ali, hvala ti."
"Izveo šta?"
"Izlazak u Ehopraksiju i da tamo
obojica dobijemo po jednu žensku. Znam
da znaš - majstor Gerlous mi je rekao da je
tebe već obavestio."
"To sam bio zaboravio, a sem toga,
nisam bio siguran da on to misli ozbiljno.
Je l' ćemo mi peške? Mora biti da je
daleko."
"Nije toliko daleko koliko ti verovatno
zamišljaš, ali, kao što rekoh, para imamo.
Kod Gorke kapije će čekati fijakeri. Uvek
ih tamo ima - ljudi stalno dolaze i odlaze,
mada čovek, kad se zavuče u naše ćoše, ne
bi pomislio da je tako."
Čisto radi razgovora, rekoh mu ono što
je dvorkinja Tekla tvrdila: da mnogi ljudi u
Kući Apsoluta ne znaju za naše postojanje.
"Siguran sam da je tako. Dok te
odgajaju u esnafu, čini ti se da je on
središte sveta. Ali kad malo odrasteš -
takvo je bilo moje iskustvo, a znam da se
na tebe mogu osloniti da ne širiš
prepričavanja o tome - nešto ti malčice
pukne u glavi i ti otkriješ da tvoja gilda
ipak nije uporišna tačka vaseljene, nego
samo jedan dobro plaćeni, neomiljeni
posao u koji si slučajno upao."
Kao što je Rohe predvideo, tamo su bile
i kočije, ukupno tri. Čekale su pokraj
Razbijenog dvora. Jedna je bila
aristokratska, sa naslikanim grbovima na
vratima i sa palfrenijerima u kitnjastim
livrejama, dok su druge dve bile obični
fijakeri, mali i neukrašeni. Kočijaši su se,
sa svojim niskim krznenim kapama, zgurili
oko vatrice koju su naložili na kaldrmi.
Viđena iz daljine, kroz sneg što pada,
izgledala je kao da nije veća od iskre.
Rohe mahnu rukom i viknu i jedan
kočijaš uskoči u svoje sedište, pucnu bičem
i doveze se, tandrčući, nama u susret. Kad
smo se našli unutra, upitah Rohea da li
ovaj zna ko smo, a Rohe reče: "Mi smo
dvojica optimata koji su imali neka posla u
Citadeli, a sad polaze u Ehopraksiju na
jedno veče zadovoljstva. To je sve što on
zna i što treba da zna."
Zapitao sam se da li je Rohe u ovoj vrsti
zadovoljstava mnogo iskusniji od mene.
To nije izgledalo verovatno. U nadi da ću
otkriti da li je već išao do našeg odredišta,
zapitah ga gde je Ehopraksija.
"U kvartu Algedonik. Čuo si za njega?"
Klimnuh glavom i rekoh da je majstor
Palaemon jednom rekao da je to jedan od
najstarijih delova grada.
"Nije baš. Ima delova, dalje na jugu,
koji su još stariji, gde žive samo
omofagisti, žderači sirovog mesa. Citadela
se nekada nalazila na severu od Nesusa, na
izvesnoj udaljenosti. Da li si to znao?"
Odmahnuo sam glavom.
"Grad stalno puzi uz reku. Armigeri i
optimati žele čistiju vodu - ne za piće, nego
za svoje ribnjake, za kupanje i vožnju
čamcima. Sem toga, svako ko stanuje
previše blizu mora uvek je donekle
sumnjiv. Zato najniži delovi, gde je voda
najgora, bivaju potpuno napušteni. Na
 39
kraju ih napusti i zakon, a ko ostane, plaši
se da naloži vatru zbog onog što bi dim
mogao privući."
Gledao sam kroz prozor. Bili smo već
prošli kroz jednu kapiju, meni nepoznatu,
projurivši pored straže sa šlemovima; ali
još smo se nalazili u Citadeli i spuštali se
tesnacem između dva reda prozora koji su
bili zatvoreni kapcima.
"Kad si kalfa, možeš u grad kad god
hoćeš, pod uslovom da nisi na dužnosti."
To sam, dabome, već znao; ali zapitah
Rohea da li mu to prija.
"Ne baš da prija... ja sam išao samo
dvaput, istinu da ti kažem. Nije prijatno, ali
je zanimljivo. Znaju ko si, dabome."
"Rekao si da vozač ne zna."
"Pa, on verovatno ne zna. Ti vozači idu
po celom Nesusu. On bi mogao stanovati
ma gde i u Citadelu ne zalaziti češće od
jednom godišnje. Ali meštani znaju.
Vojnici pričaju. Uvek znaju i uvek pričaju,
to svako kaže. Oni kad izlaze, mogu da
nose svoje uniforme."
"Svi ovi prozori su mračni. Ne verujem
da u ovom delu Citadele iko stanuje."
"Sve se smanjuje. Tu niko ne može
nešto naročito izmeniti. Manje hrane znači
i manje naroda, sve dok ne dođe Novo
sunce."
I pored hladnoće, u fijakeru mi je bilo
zagušljivo. "Je l' još ima daleko da se ide?"
upitah.
Rohe se tiho nasmejao. "Neizbežno je
da budeš nervozan."
"Nisam nervozan."
"I te kako jesi. Samo, ne dozvoli da te
to uznemirava. To je prirodna stvar.
Mislim, nemoj da te nervira činjenica da
jesi nervozan, ako razumeš što hoću da
kažem."
"Sasvim sam miran."
"Može stvar i na brzinu, ako tako hoćeš.
Sa tom ženom ne moraš ni da razgovaraš,
ako nećeš. Nju baš briga. Naravno,
razgovaraće, ako ti tako želiš. Ti plaćaš - u
ovom slučaju, ja plaćam, ali načelo je isto.
Ona će ti ispunjavati želje, u razumnim
okvirima. Ako je udaraš ili vezuješ,
naplatiće ti više."
"Je l' im to neko radi?"
"Pa, znaš, amateri. Ne verujem da bi ti
to hteo, niti iko iz gilde to radi, sem ako se
napije." Zastade na trenutak. "A te žene
krše zakon, pa prema tome, ne mogu da se
žale."
Naš fijaker, proklizavajući na
zastrašujući način u stranu, izlete iz tog
tesnaca i jurnu kroz drugi, još uži, koji je
krivudao ka istoku.
9. KUĆA AZURA
Naše odredište bejaše jedno od onih
akrecionih zdanja kakva se viđaju u
starijim delovima grada (i, koliko znam,
samo tu), kod kojih je doziđivanjem raznih
dodataka i spojnih prolaza postignuto da se
zgrade, prvobitno zasebne, spoje u
konfuznu masu uglova, krila, raznih
arhitektonskih stilova, sa kulama i šiljcima
tamo gde su prvobitni graditelji imali u
vidu samo obične krovove. Ovde je sneg
padao jače - ili je možda, samo, nastavio
da pada dok smo se mi vozili. Opkolio je
visoki trem bezobličnim belim hrpama,
ublažio je i pomutio oblike ulaza, pretvorio
prozorske pragove u jastuke, maskirao i
zaogrnuo drvene karijatide koje su
podržavale krov i obećao, činilo se, tišinu,
bezbednost i tajnost.
U nižim prozorima videla su se mutna
žuta svetla. Gornji spratovi bili su mračni. I
pored snežnih nanosa neko je unutra,
nesumnjivo, čuo naše korake. Velika stara
vrata, ne više u najboljem stanju, otvoriše
se razmahom ka unutra, pre nego što je
Rohe stigao da zakuca. Ušli smo i našli se
u uzanoj sobici nalik na kutiju za čuvanje
dragog kamenja: zidovi i plafon pokriveni
plavim satenom koji je unakrsnim
šivenjem razdeljen na jastučiće. Osoba
koja nas je pustila unutra imala je cipele sa
debelim đonovima i žuti ogrtač; kratka,
bela kosa tog drugara bila je zaglađena
unatrag sa širokog okruglog čela iznad lica
koje nije imalo ni bradu ni bore. Dok sam,
na ulazu, prolazio pored njega, shvatio sam
da u njegove oči gledam onako kako bih
gledao kroz neki prozor. Te oči su stvarno
mogle biti i staklene, toliko su bile bez
 40
kapilara, toliko su uglačano izgledale - kao
nebo letnje suše.
"Baš vam je sreća naklonjena", reče on i
pruži nam po jedan pehar. "Nikog nema
sem vas."
Rohe progovori: "Siguran sam da se
devojke osećaju usamljeno."
"Tako je. Vi se smešite... Vidim da mi
ne verujete, ali tako je. One se žale kad u
njihov dvor dođe previše sveta, ali su i
tužne kad ne dođe niko. Svaka će noćas
pokušati da vas očara. Videćete. Žele da se
hvale, kad vi odete, da ste izabrali njih.
Osim toga, obojica ste privlačni mladići."
On zastade i, mada bez zurenja, ipak se
nekako pomnije zagleda u Rohea. "Vi ste
bili ovde i ranije, zar ne? Pamtim vašu
crvenu kosu i jarki ten. Daleko na jugu, u
uzanim zemljama, divljaci slikaju duha
vatre, koji mnogo liči na vas. A vaš
prijatelj ima lice uzvišenoga... što moje
mlade žene najviše vole. Vidim zašto ste
ga doveli ovamo." Njegov glas je mogao
biti muški tenor ili ženski kontraalt.
Otvoriše se druga vrata. Imala su
vitražni umetak sa prikazom Iskušenja.
Uđosmo u jednu salu koja je izgledala
(jednim delom, nesumnjivo, i zbog tesnoće
prethodne sobe) veća nego što bi ta zgrada,
s obzirom na svoju zapreminu, mogla
sadržati. Visoka tavanica bila je ukrašena
nečim nalik na belu svilu, tako da se
dobijao utisak paviljona. Duž dva zida bile
su kolonade - ali lažne, jer su tobožnji
stubovi bili samo poluokružni pilastri
pribijeni uz plavo obojenu površinu, dok je
arhitrav bio samo reljef; ali sve dok smo
ostajali blizu središta, dejstvo je bilo
upečatljivo i gotovo savršeno.
Na udaljenijem kraju ove sale, nasuprot
prozora, nalazila se stolica sa visokim
naslonom, nalik na presto. Tu naš domaćin
sede i skoro istog trenutka začu se zvon
negde u unutrašnjosti zgrade. Rohe i ja
smo, na dve manje stolice, čekali ćuteći,
dok su jasni odjeci tog odzvona zamirali.
Spolja se ništa nije čulo, a ipak sam osećao
padanje snega. Moje vino je obećavalo da
će hladnoći onemogućiti da priđe bliže; još
nekoliko gutljaja i ja ugledah dno vrča.
Bilo mi je kao da čekam početak neke
ceremonije u ruševnoj kapeli, ali, u isti
mah, manje stvarno i više ozbiljno.
"Dvorkinja Barbea", najavi naš
domaćin.
Ušla je jedna visoka žena. Takvo je
elegantno držanje imala, uz tako lepu i
smelu odeću, da sam tek posle nekoliko
trenutaka shvatio da ne može imati više od
sedamnaest godina. Lice ovalno, savršeno,
oči vodeno bistre, nos malen i prav,
majušna usta, tako obojena da izgledaju još
manja. Kosa joj je bila toliko bliska
glačanom zlatu, da je, maltene, mogla biti i
perika od zlatnih žičica.
Zauzela je pozu korak-dva ispred nas i
počela polako da se okreće, prolazeći kroz
stotinu gracioznih stavova. Do tog
vremena još nisam video profesionalnu
plesačicu; ne verujem da sam i do danas
video ijednu tako lepu. Ne mogu opisati šta
sam tada osetio dok sam je gledao u toj
čudnoj dvorani.
"Sve dvorske lepotice su ovde, za vas",
reče naš domaćin. "Ovde, u Kući azura,
gde su noću doletele sa zlatnih zidova da
se rasipaju u vašem zadovoljstvu."
Onako napola hipnotisan, pomislio sam
da on te fantastične tvrdnje iznosi ozbiljno.
Rekoh: "Pa, to sigurno nije istina."
"Došli ste radi zadovoljstva, zar ne?
Ako jedan san doprinosi da vam bude
lepše, zašto ga osporavati?" Sve to vreme
devojka sa zlatnom kosom izvodila je svoj
spori ples bez muzičke pratnje.
Trenuci su se prelivali jedan u drugi.
"Da li vam se dopada?" upita naš
domaćin. "Da li birate nju?"
Malo je nedostajalo da ja kažem -
tačnije da viknem, jer sam osećao da je sve
ono u meni što je ikada čeznulo za ženom,
čeznulo tada - da biram nju. Pre nego što
sam uspeo da dođem do daha, Rohe reče:
"Da vidimo još neku." Devojka odjednom
prekide ples, nakloni se ka nama i iziđe iz
dvorane.
"Možete uzeti i po dve, ili više, znate.
Posebno, ili zajedno. Imamo neke veoma
prostrane krevete." Opet se otvoriše vrata.
"Dvorkinja Gracija."
 41
Iako je ova devojka bila veoma
različita, po mnogo čemu me je podsećala
na "dvorkinju Barbeu" koja se pojavila pre
nje. Kosa joj je bila bela kao one pahulje
koje su promicale ispred prozora; zbog te
kose, njeno mladalačko lice izgledalo je još
mlađe, a taman ten još tamniji. Imala je (ili
se činilo da ima) veće grudi i prostranije
kukove. A ipak sam osećao da je maltene
moguće da je to ista žena, da je promenila
odeću i periku i zaprašila lice kozmetikom
u onih nekoliko sekundi između izlaska
prve i ulaska druge. Bilo je to besmisleno,
ali je u tome postojao i tračak istine, kao i
u mnogim drugim besmislicama. Bilo je u
očima obe te žene, u izrazima oko njihovih
usta, u njihovom držanju i u fluidnosti
njihovih pokreta nešto što je bilo jedno
isto. Setio sam se nečega što sam negde
drugde video (nisam se mogao setiti gde),
ali je ovo ipak bilo novo, a ja sam osećao
da je ono drugo, ono koje sam ranije
upoznao, bolje.
"Ovo će meni odgovarati", reče Rohe.
"A sad moramo naći nešto za mog
prijatelja ovde." Tamna devojka, koja nije
plesala kao prva nego je samo stajala,
smešila se vrlo malo, izvodila naklone i
okretala se u sredini sale, sada dopusti
svome osmehu da se malčice proširi, priđe
Roheu, sede na rukonaslon njegove stolice
i poče nešto da mu šapuće.
Kad se vrata otvoriše po treći put, naš
domaćin reče: "Dvorkinja Tekla."
Izgledalo je da je stvarno ona, baš
onakva kakvu sam zapamtio - da je
pobegla na neki način koji nisam mogao ni
naslutiti. Na kraju mi je razum, pre nego
posmatranje, saopštio da grešim. Ne znam
koje bih razlike primetio kad bi njih dve
stale jedna pored druge, mada je ova,
svakako, bila nešto nižeg rasta.
"Dakle, ovu želite", reče naš domaćin.
Nisam se sećao da sam išta rekao.
Rohe, sa kožnom kesom, iskorači
napred, saopštavajući da će on platiti za
obojicu. Posmatrao sam novčiće dok ih je
vadio, čekajući da vidim sjaj hrisosa. Nije
toga bilo - već samo nekoliko asimusa.
Ta "dvorkinja Tekla" mi dotače šaku.
Njen miris bio je jači od jedva primetnog
parfema prave Tekle; ipak, to je bio isti
miris koji me je navodio na pomisao o ruži
koja gori. "Hodi", reče ona.
Pođoh za njom. Neki hodnik je tamo
bio, mutno osvetljen i ne odveć čist; zatim
uzano stepenište. Zapitao sam je koliko je
dvorkinja ovde, a ona stade i pogleda me
odozgo, iskosa. U njenom licu postojalo je
nešto što je moglo biti zadovoljena taština,
ili ljubav, ili ono nejasno osećanje koje
iskusimo kad se neko takmičenje pretvori u
izvođenje. "Večeras, vrlo malo. Zbog
snega. Ja sam došla sankama, sa
Gracijom."
Klimnuo sam glavom. Pomislih da jako
dobro znam da je ona došla samo iz jedne
od okolnih opakih uličica, najverovatnije
peške, sa šalom preko kose i sa starim
cipelama kroz koje zadire hladnoća. Ipak
nađoh da njene reči imaju više smisla nego
stvarnost: osetio sam oznojene vrance kako
se jure kroz sneg što je padao brže nego što
bi ijedna mašina mogla, osetio sam fijuk
vetra, a unutra mlade, divne, raskalašne
žene umotane u samurovinu i risovo krzno,
tamno spram crvenih kadifenih jastuka.
"Zar nećeš doći?"
Već je bila maltene na vrhu stepeništa i
izvan vidika. Neko joj se tamo obrati
nazivajući je svojom "najdražom sestrom"
i kad "Tekla" ode još koji stepenik nagore,
videh da je to neka žena veoma slična onoj
koja je bila sa Vodalusom, onoj sa
srcolikim licem i crnom kapuljačom. Ta
žena nije obratila nikakvu pažnju na mene
i, čim sam joj se sklonio s puta, pohitala je
niz stepenište.
"Sad vidiš šta si mogao da dobiješ da si
samo pričekao da iziđe još jedna." Osmeh
kakav sam naučio da viđam na drugom
mestu vrebao je u uglu usana moje drolje.
"Ja bih ipak tebe odabrao."
"E to je stvarno zabavno - ma, hajde,
hajde sa mnom, nećeš valjda stajati u tom
promajnom hodniku zauvek. Zadržao si
savršeno nepromenjeno lice, ali su ti se oči
prevrtale kao kod teleta. Zgodna je ona, zar
ne."
Ta žena slična Tekli otvorila je vrata i
 42
već smo bili u jednoj malenoj spavaćoj
sobi sa ogromnim krevetom. Sa plafona je,
okačena o posrebreni lanac, visila hladna
kadionica; visoki stativ sa svetiljkom
ružičastog abažura nalazio se u jednom
uglu. Bio je tu i jedan majušni sto za
oblačenje, sa ogledalom, i jedan uzani
orman za odeću, a mi smo jedva imali
prostora i da se pomaknemo.
"Da li bi voleo da me skineš?"
Klimnuo sam glavom i posegnuo ka
njoj.
"Onda te upozoravam da moraš pažljivo
sa mojojm odećom." Okrenula mi je leđa.
"Ovo se zakopčava na leđima. Počni s
vrha, od zadnje strane mog vrata. Ako se
uzbudiš pa nešto pocepaš, on će te naterati
da to i platiš - nemoj posle kazati da ti nije
bilo rečeno."
Moji prsti nađoše malenu kopču i
otkopčaše je. "A ja bih pomislio, dvorkinjo
Teklo, da ti imaš odeće u izobilju."
"Imam. Ali zar misliš da bih želela da
se vratim u Kuću Apsoluta u pocepanoj
haljini?"
"Sigurno ovde imaš i drugih."
"Imam nekoliko, ali ovde ne mogu da
držim mnogo toga. Neko mi odnosi stvari
kad nisam tu."
Tkanina između mojih prstiju, koja je
izgledala tako sjajno i bogato u kolonadnoj
plavoj sali dole, bila je tanka i jeftina.
"Nema kadife, pretpostavljam", rekoh,
otkačinjući sledeću kukicu. "Nema
samurovog krzna, ni dijamanata."
"Naravno da nema."
Odmakao sam se jedan korak od nje. (I
leđima se maltene naslonio na vrata.) Ni
traga od Tekle nije bilo u njoj. Sve je to
bila samo slučajna srodnost, podudarnost
nekih gestova i sličnost odeće. Stajao sam
u hladnoj sobici i gledao vrat i gola pleća
neke mlade sirotice čiji su roditelji, možda,
zahvalno primili svoj deo Roheovog škrtog
srebra i pravili se da ne znaju gde njihova
kćer provodi čitavu noć.
"Nisi ti dvorkinja Tekla", rekoh. "Šta ću
ja ovde s tobom?"
Sigurno je u moj glas ušlo više nego što
sam nameravao. Okrenula se da me
pogleda, a tanušna tkanina njene odeće
skliznula joj je sa grudi. Video sam kako
strah preleće preko njenog lica kao zrak iz
nekog ogledala; sigurno je u ovakvu
situaciju zapadala i ranije i loše prolazila.
"Ja jesam Tekla", reče ona. "Ako ti želiš da
to budem."
Digao sam ruku, a ona je hitro dodala:
"Ima ovde ko da me zaštiti. Dovoljno je da
vrisnem. Možeš me lupiti jednom, ali
nećeš moći dvaput."
"Nema", rekoh joj.
"Ima, ima. Trojica."
"Nema nikog. Ceo ovaj sprat je prazan i
hladan - zar misliš da nisam primetio
kakva je tišina? Rohe i njegova devojka su
ostali dole i on je možda dobio bolju sobu
zato što je on taj koji plaća. Žena koju smo
videli na vrhu stepeništa odlazila je i htela
je prvo da popriča s tobom. Vidi."
Obuhvatio sam je oko struka i podigao u
vazduh. "Vrišti. Neće niko doći." Ćutala je.
Ispustio sam je na krevet i trenutak kasnije
seo pored nje.
"Ljut si što nisam Tekla. Ali mogla sam
da budem Tekla za tebe. Mogu i sad."
Smakla je čudni kaput sa mojih leđa i on
pade. "Veoma si jak."
"Nisam." Znao sam da su neki od
dečaka, koji su me se plašili, već jači od
mene.
"Vrlo jak. Zar nisi dovoljno jak da
savladaš stvarnost, čak ni za kratko
vreme?"
"Šta ti to znači?"
"Slabi veruju u ono što im je
nametnuto. Jaki veruju u ono što žele i
iznuđuju da to postane stvarno. Šta je
autarh, ako ne čovek koji veruje da je baš
on autarh i snagom svoje volje navodi
ostale da to veruju?"
"Nisi dvorkinja Tekla", rekoh joj.
"Ali zar ne uviđaš, nije ni ona. Prava
dvorkinja Tekla, za koju ne verujem da si
je ikad video... ne, vidim da tu grešim. Zar
si bio u Kući Apsoluta?"
Njene šake, male i tople, pritiskale su
moju desnu šaku. Odmahnuo sam glavom.
"Ponekad klijent kaže da je bio. Uvek
mi je zadovoljstvo da ih slušam kad to
 43
govore."
"A da li su neki i bili? Zaista bili?"
Slegnula je ramenima. "Počela sam ti
govoriti da ni dvorkinja Tekla nije
dvorkinja Tekla. Nije ona Tekla kakva u
tvom umu postoji, a tebi je samo do takve
stalo. A nisam ni ja. U čemu je, onda,
razlika između nas?"
"Valjda nema razlike."
Dok sam se skidao, rekao sam: "Ipak,
svi se trudimo da otkrijemo šta je stvarno.
Zbog čega? Možda nas privlači teocentar.
Hierofanti kažu da je samo on istinit."
Počela je da ljubi moje butine, znajući
da je pobedila. "Da li si stvarno spreman
da ga nađeš? Moraš biti pod zaštitom
naklonosti, ne zaboravi. Inače ćeš biti
predat mučiteljima. A to ti se ne bi
dopalo."
"Ne bi", rekoh ja i uzeh je među šake.
10. POSLEDNJA GODINA
Mislim da je majstor Gerlous imao
ideju da ja budem često vođen u tu kuću da
me Tekla ne bi suviše privlačila. A desilo
se to da sam ja dopustio Roheu da te pare
stavlja u džep: nikad više nisam otišao. Bol
je bio previše prijatan, zadovoljstvo
previše bolno; tako da sam se bojao da
posle izvesnog vremena ja više neću
prepoznati vlastiti um.
Osim toga, pre nego što smo Rohe i ja
otišli iz te kuće, belokosi čovek je
(uhvativši moj pogled) izvukao iz grudnog
dela svoje odežde nešto za šta mi se u
prvom trenutku učinilo da je nekakva
ikona, ali sam brzo video da je zlatna
bočica u obliku falusa. I nasmešio se, a taj
me je smeh uplašio zato što u sebi nije
sadržavao ništa sem prijateljstva.
Prošlo je nekoliko dana dok sam uspeo
da oslobodim svoje misli o Tekli izvesnih
utisaka što su pripadale lažnoj Tekli koja
me je uvela u anakreontske zabave i
ispunjenja muškaraca i žena. Moglo je to
imati čak i dejstvo suprotno od onog koje
je majstor Gerlous želeo, mada ne verujem
da je imalo. Mislim da nikad nisam bio
manje sklon da volim tu nesretnu ženu
nego tad kad su u mom pamćenju bile
sveže uspomene na moje slobodno
uživanje u njoj; što sam jasnije uviđao
neistinitost lažne Tekle, to sam dublje
osećao želju da se približim pravoj, a kroz
pravu me je privlačio (mada toga, tada,
jedva da sam bio svestan) svet drevnog
znanja i povlastica koji je ona
predstavljala.
Knjige koje sam joj doneo postadoše
moj univerzitet, a ona moja proročica.
Nisam obrazovan čovek - od majstora
Palaemona sam naučio tek nešto više od
čitanja, pisanja i računanja i nekoliko
činjenica o fizičkom svetu i o rekvizitama
naše misterije. Ako su obrazovani ljudi
ponekad pomislili da sam ja, ako ne njima
ravan, onda bar čovek čijeg društva ne
treba da se stide, to je samo zahvaljujući
Tekli: onoj Tekli koja ostaje u mom
pamćenju i živi u meni - i zahvaljujući
korišćenju te četiri knjige.
Šta smo zajedno čitali i šta smo u vezi s
tim jedno drugome pričali, neću reći: i
najmanji delić toga istrošio bi ovu kratku
noć do kraja. Cele te zime, dok se sneg
beleo u Starom dvorištu, peo sam se iz
ublijete kao iz sna, a onda primećivao
svoje tragove i svoju senku na snegu.
Tekla je tugovala te zime, ali je ipak
oduševljeno pričala sa mnom o tajnama
prošlosti, o pretpostavkama vezanim za
više sfere i o grbovima i istorijama heroja
koji su umrli pre mnogo milenijuma.
Proleće dođe i sa prolećem, purpurno
isprugani, belo istačkani ljiljani
nekropolisa. Donosio sam joj ih, a ona mi
govoraše da je i moja brada iskočila kao
oni i da bi trebalo da mi obrazi budu plaviji
nego kod običnih ljudi, a sledećeg dana se
izvinjavala i tvrdila da već i jesu plaviji.
Zbog toplijeg vremena i (čini mi se) zbog
cveća koje sam joj donosio, ohrabrila se.
Kad smo pratili crte na insignijama starih
kuća, progovarala je o svojim prijateljima
koji su bili istog društvenog nivoa kao ona,
o njihovim dobrim i lošim brakovima i
kako je ta i ta menjala svoju budućnost za
jednu ruševnu tvrđavu zato što ju je videla
u snovima; pa kako je druga s kojom se
ona igrala lutkama dok su bile deca sad
 44
gospodarica toliko hiljada kvadratnih liga.
"A moraće da dođe i novi autarh, možda i
nova autarhija, jednog dana, znaš,
Severijane. Stvari se mogu dugo nastavljati
po starom. Ali ne mogu večno."
"Ne znam mnogo o dvoru, dvorkinjo."
"Što manje znaš srećniji ćeš biti."
Zastala je i grickala belim zubima
delikatno svijenu donju usnu. "Kad se
moja majka porađala, naredila je slugama
da je odnesu do Vodoskoka Vatike, koji
ima moć da otkriva šta će se dogoditi.
Vodoskok je predskazao da ću ja sesti na
tron. Tea mi je uvek na tome zavidela.
Međutim, autarh... "
"Da?"
"Bolje da ne pričam suviše. Autarh nije
kao drugi ljudi. Šta god ja da pričam
ponekad, istina je da na celome Urtu ne
postoji drugi čovek kao što je on."
"To znam."
"Onda ti je to dovoljno. Evo, vidi",
reče, dižući smeđu knjigu. "Ovde piše:
'Misao je Talelausa Velikog da
demokratija' - to znači narod - 'želi da bude
pod vlašću neke sile nadmoćne u odnosu
na demokratiju samu; a Ijeriksa Mudroga
je misao da zajednica svih neće nikad
dopustiti da na visoki položaj dođe neko
različit od njih. Tome uprkos, za svakog
autarha se kaže da je savršeni gospodar.'"
Nisam razumeo, pa sam oćutao.
"Niko, zapravo, ne zna šta će autarh
učiniti. Sve se na kraju svodi na to. Niti šta
će Otac Inire učiniti. Kad sam prvi put
došla na dvor, rečeno mi je da Otac Inire
zaista usmerava politiku Komonvelta.
Posle dve godine mog boravka tamo, jedan
čovek na veoma visokom položaju - ne
mogu ti ni kazati njegovo ime - rekao mi je
da autarh vlada bez obzira na to što se
nekima u Kući Apsoluta čini da Otac Inire
ima vlast. A prošle godine mi je jedna
žena, u čije se mišljenje pouzdajem mnogo
više nego u mišljenje ma kog muškarca,
kazala, u dubokom poverenju, da je,
zapravo, svejedno koji od njih dvojice ima
vlast, jer su obojica nedokučivi kao
pelagijske dubine i da ako jedan odlučuje
dok mesec postaje puniji, a drugi kad vetar
dune sa istoka, niko, u svakom slučaju, ne
primećuje razliku. Mislila sam da je to
mudar savet, sve dok nisam shvatila da to
ona samo ponavlja nešto što sam ja rekla
njoj pola godine ranije." Tekla je zaćutala,
opružena po uzanom krevetu, tamne kose
rasute po jastuku.
"Ako ništa drugo", rekao sam joj,
"dobro si činila što si se oslanjala na
mišljenje te žene. Jer, ona je svoja
mišljenja zasnivala na pouzdanom izvoru."
Kao da me nije čula, promrmljala je:
"Ali istina je takva, Severijane. Niko ne
zna šta će ta dvojica učiniti. Ja bih mogla
biti oslobođena sutra. To je sasvim
moguće. Oni sad već moraju znati da sam
ovde. Ne gledaj me tako. Moji prijatelji će
razgovarati sa Ocem Inireom. Možda će
me neko čak pomenuti autarhu. Ti znaš
zašto su me uzeli, zar ne?"
"Nešto oko tvoje sestre."
"Moja polusestra Tea je sa Vodalusom.
Kažu da mu je dragana, a ja mislim da je to
veoma verovatno.
Setio sam se one lepotice navrh
stepeništa u Kući azura i rekao: "Mislim da
sam jednom video tvoju polusestru. Bilo je
to u nekropolisu. S njom je bio jedan
uzvišeni koji je nosio štap-mač i izgledao
veoma zgodan. Rekao mi je da je on
Vodalus. Ta žena je imala lice u obliku
srca i glas koji me je navodio da pomišljam
na golubove. Da li je to bila ona?"
"Valjda jeste. Oni žele da ona izda
njega da bi spasla mene, a ja znam da ona
to neće učiniti. A kad to otkriju, što da me
ne puste?"
Počeo sam da pričam o nečem drugom,
a ona se posle nekog vremena nasmejala i
rekla: "Toliko si intelektualan, Severijane.
Kad postaneš kalfa, bićeš najpametniji
mučitelj u istoriji... grozna pomisao."
"Imao sam utisak da ti prijaju takvi
razgovori, dvorkinjo."
"Samo sad, zato što ne mogu napolje.
Možda će te ovo šokirati: kad sam bila
slobodna, retko sam posvećivala vreme
metafizici. Umesto toga, išla sam na ples i
u lov na pekarije sa pardinskim lovačkim
psima. Ovu učenost, kojoj se diviš, stekla
 45
sam još kao devojčica, dok sam sedela
pred mojim tutorom, pod pretnjom šibe."
"Nije potrebno da pričamo o takvim
stvarima, dvorkinjo, ako više voliš da ne
pričamo."
Ustala je i zabila ruke u sredinu buketa
koji sam joj ubrao. "Cvetovi su bolja
teologija nego folio-izdanja, Severijane.
Da li je lepo u nekropolisu, tamo gde si
ovo našao? Ne donosiš mi sa grobova
cveće, a? Već isečeno cveće koje je neko
doneo?"
"Ne. Ovo je davno zasađeno. Svake
godine niče nanovo."
Na prorezu u vratima Drote je rekao:
"Vreme da se krene" i ja sam ustao.
"Da li misliš da postoji mogućnost da je
ponovo vidiš? Dvorkinju Teu, moju
sestru?"
"Ne verujem, dvorkinjo."
"Ako je vidiš, Severijane, hoćeš li joj
reći o meni? Možda nisu uspeli da stupe u
vezu s njom. Nećeš činiti nikakvo izdajstvo
- radićeš autarhov posao."
"Reći ću joj, dvorkinjo." Već sam
zakoračio kroz vrata.
"Neće ona Vodalusa izdati, to znam, ali
je moguć neki kompromis."
Drote je zatvorio vrata, a ja sam
okrenuo ključ. Mojoj pažnji nije promakla
činjenica da Tekla nije pitala kako se
moglo desiti da njena sestra i Vodalus
dođu u naše drevno - i od ljudi kao što su
njih dve, zaboravljeno - groblje. Hodnik je,
sa svojim redovima metalnih vrata i sa
zidovima koji su se od hladnoće orosili
vlagom, izgledao mračan, posle svetiljke u
ćeliji. Drote je počeo da pripoveda o
pohodu koju su on i Rohe preduzeli:
naime, otišli su preko Đola da vide jednu
jamu sa lavovima; kroz zvuk njegovog
glasa čuo sam Teklu kako tiho dobacuje:
"Podseti je kako smo zašivale Džozefinu
lutku."
Ljiljani su svenuli kao i svake godine, a
umesto njih su nikle tamne ruže smrti i
procvale. Nasekao sam nekoliko i odneo ih
Tekli, crnkastopurpurne sa trunčicama
rumene boje. Nasmešila se i odrecitovala:
"Ovde leži Roza
koja je volela da se voza.
Diže se miris, druže,
al' ne miriše na ruže."
"Ako ti ovaj miris smeta, dvorkinjo..."
"Ni najmanje, baš je sladak. Samo sam
citirala nešto što je moja baba imala običaj
da kaže. Ta Roza je kao devojka bila na
lošem glasu, govorila mi je baba, i kad je
umrla, sva su deca izvikivala tu recitaciju.
A ja naslućujem da je to zapravo mnogo
starija pesma i da se izgubila u vremenu,
kao što se izgube počeci svih dobrih i svih
loših stvari. Kaže se da muškarci osećaju
želju za ženama, Severijane. Zašto onda
preziru ženu koju dobiju?"
"Ne verujem da svi preziru, dvorkinjo."
"Ta lepotica Roza davala je sebe i zato
je toliko ismevana da je poruga dospela i
do mojih ušiju, iako su se njeni snovi
odavno pretvorili u prah zajedno sa njenom
glatkom puti. Dođi ovamo i sedi do mene."
Postupio sam kako mi je rečeno, a ona
je glatko uvukla šake pod iskrzani donji
rub moje košulje i svukla mi košulju preko
glave. Usprotivio sam se, ali i uvideo da
nemam snage da se oduprem.
"Čega se stidiš? Nemaš dojke koje bi
sakrivao. Nikad nisam videla tako belu
kožu u skladu sa tako tamnom kosom...
Smatraš li da je moja koža bela?"
"Veoma bela, dvorkinjo."
"I drugi tako misle, ali je tamna pored
tvoje. Moraćeš da bežiš od sunca kad
budeš mučitelj, Severijane. Dobijaćeš
grozne opekotine."
Svoju kosu, koju je tako često
raspuštala, danas je vezala oko glave, kao
tamni oreol. Nikad nije više ličila na svoju
polusestru Teu i ja osetih takvu želju za
njom da mi se učini da izlivam svoju krv
po podu i da sa svakim stiskom svoga srca
postajem slabiji i bliži nesvestici.
"Zbog čega lupaš po mojim vratima?"
Njen osmeh mi je kazivao da zna.
"Moram da idem."
"Onda pre odlaska obuci tu košulju - ne
želiš da te tvoj prijatelj vidi takvog."
Te noći, iako sam znao da je uzaludno,
 46
otišao sam u nekropolis i proveo nekoliko
smena lutajući između tihih kuća mrtvih.
Vratio sam se i sledeće noći, i sledeće, ali
me četvrte noći Rohe povede u grad, a
tamo u nekoj pijanačkoj jazbini začuh kako
neko priča da je Vodalus daleko na severu
i da tamo, iz svojih skrovišta u mrazom
stegnutim šumama, napada naselja.
Dani su prolazili. Tekla je sad bila
potpuno ubeđena da, pošto je držana u
bezbednosti tako dugo, nikad neće biti
izvedena na mučenje, pa je zatražila od
Drotea da joj donese materijal za pisanje i
crtanje i, koristeći ih, počela je da planira
vilu koju je nameravala da podigne na
južnoj obali jezera Diuturne; za taj predeo
se priča da je najudaljeniji, ali i najlepši
deo Komonvelta. Ja sam izvodio grupe
šegrta na plivanje, smatrajući da je to moja
dužnost, iako u dubokoj vodi nikad nisam
mogao zaroniti bez straha.
A onda, sa prividnom iznenadnošću,
naiđe vreme odveć hladno za plivanje;
jednog jutra na izlizanoj kaldrmi Starog
dvorišta zaiskričio je mraz, a u vreme
ručka na našim tanjirima pojavila se sveža
svinjetina, siguran znak da je hladnoća
dospela do bregova ispod grada. Majstori
Gerlous i Palaemon me pozvaše kod sebe.
Majstor Gerlous reče: "Sa nekoliko
strana smo dobili dobre izveštaje o tebi,
Severijane, a sada se tvome šegrtovanju
sasvim primakao kraj."
Maltene šapatom, majstor Palaemon je
dodao: "Tvoje dečaštvo je iza tebe, tvoje
muževno doba je pred tobom." U
njegovom glasu se osećala naklonost.
"Upravo tako", nastavi majstor Gerlous.
"Bliži se svečanost naše zaštitnice.
Pretpostavljam da si o tome razmišljao?"
Klimnuh glavom. "Eata će biti kapetan
posle mene."
"A ti?"
Nisam shvatio šta se time hoće reći;
uviđajući to, majstor Palaemon blagim
glasom dodade: "Šta ćeš ti biti, Severijane?
Mučitelj? Gildu možeš i da napustiš, znaš,
ako to želiš."
Rekao sam mu čvrsto - i tonom kao da
sam pomalo šokiran takvom mišlju - da na
to nisam nijednom ni pomislio. Ovo je bila
laž. Znao sam, kao što svi šegrti znaju, da
čovek nije čvrsto i konačno član gilde dok
se, punoletan, slobodno ne izjasni za to.
Osim toga, naš sam esnaf ne samo voleo
nego i mrzeo - ne zbog bola nanošenog
klijentima među kojima ponekad mora biti
i nevinih i koji svakako često dobijaju
kazne daleko iznad onog što bi bilo
opravdano njihovom krivicom; nego zato
što mi se činilo da je gilda nedelotvorna, da
ništa ne postiže i da služi jednoj vlasti koja
ne samo da ništa ne postiže nego je i
udaljena. Ne znam kako bolje da izrazim
svoja osećanja prema gildi nego da kažem
ovo: mrzeo sam je što me je izgladnjivala i
ponižavala, a voleo sam je zato što mi je
bila dom, i mrzeo sam je i voleo što je bila
primer staroga, i što je bila slaba, i
prividno neuništiva.
Naravno da ništa od toga nisam izneo
majstoru Palaemonu, mada sam možda
mogao, da majstor Gerlous nije bio
prisutan. Ipak je izgledalo neverovatno da
će moja izjava odanosti, koju sam
izgovarao obučen u dronjke, biti shvaćena
ozbiljno; ali, shvatiše je ozbiljno.
"Bez obzira na to da li si razmišljao da
nas napustiš, ili nisi", reče mi majstor
Palaemon, "ta mogućnost ti je otvorena.
Mnogi bi rekli da će samo budala odslužiti
sve teške godine šegrtovanja, a onda, kad
šegrtovanje prođe, odbiti da postane kalfa
svoje gilde. Ali ti, ako želiš, možeš to da
učiniš."
"A kuda bih pošao?" To je bio pravi
razlog moga ostajanja, iako im nisam
mogao tako reći. Bilo mi je poznato da
ogromni svet leži izvan zidova Citadele -
uistinu, izvan zidova naše kule. Ali nisam
mogao ni da zamislim da bi se za mene
ikada našlo ikakvo mesto u tom svetu.
Suočen sa izborom između robovanja i
slobode u praznini, dodao sam: "U našoj
gildi sam odgajen", plašeći se da bi njih
dvojica mogla odgovoriti na moje pitanje.
"Jeste", reče majstor Gerlous svojim
najformalnijim načinom. "Ali još nisi
mučitelj. Nisi obukao fuligin."
Ruka majstora Palaemona, suva i
 47
zbrčkana kao ruka mumije, poče pipati, sve
dok ne nađe moju šaku. "Među onima koji
stupaju u religiju kaže se: 'Gledanje nikad
ne prestaje'. To se ne odnosi samo na
znanje, nego i na njihovu krizmu, čiji je
beleg nevidljiv, pa prema tome i neizbrisiv.
Našu krizmu, znaš."
Opet sam klimnuo glavom.
"Ona se može sprati još manje nego
njihova. Ako bi ti sad otišao, ljudi bi samo
odgovorili: 'Njega su mučitelji odgajili'.
Ali kad budeš primljen u mučitelje,
govoriće: 'On je mučitelj.' Možeš tada
krenuti za plugom ili za dobošem, ali ćeš i
dalje čuti: 'On je mučitelj'. Da li to
shvataš?"
"Ništa drugo ne želim da čujem."
"To je dobro", reče majstor Gerlous i
njih dvojica se iznenada, istovremeno,
osmehnuše, pri čemu je majstor Palaemon
pokazao svojih nekoliko starih, krivih
zuba, a majstor Gerlous svoje četvrtaste
žute zube, slične zubima mrtve kljusine.
"Onda je vreme da ti objasnimo konačnu
tajnu." (Evo i sad, dok pišem, jasno čujem
kako je on te reči naglasio.) "Jer, bilo bi
poželjno da o njoj porazmisliš pre
ceremonije."
Onda su mi on i majstor Palaemon
objasnili tu tajnu koja leži u srcu gilde i
koja je još svetija zbog toga što nije
nikakvom liturgijom slavljena i što leži
gola u krilu Pankreatora.
Ujedno su od mene uzeli zakletvu da je
nikad nikom neću otkriti osim - kao oni -
čoveku kome neposredno predstoji ulazak
u misterije gilde. Kasnije sam prekršio tu
zakletvu, kao i mnoge druge.
11. GOZBA
Dan naše zaštitnice pada potkraj jeseni.
Tad se veselimo: kalfe u procesiji izvode
ples sa mačevima, fantastičan, sa mnogo
skokova; majstori osvetle oronulu kapelu u
Velikom dvoru sa hiljadu naparfimisanih
sveća; i spremimo gozbu.
U ovoj gildi obeležavanje našeg
praznika se računa ili kao uzvišeno (tom
prilikom neki kalfa postaje majstor), ili kao
manje (u kom bar jedan šegrt postaje
kalfa), ili kao najmanje (kad se nijedno
uzdizanje u rangu ne događa). Pošto se
nijedan kalfa nije uzdigao do ranga
majstora - nikakvo čudo, jer takva
uzdignuća su ređa od decenija - ceremonija
mog maskiranja bila je manje slavlje.
Ipak su uložene nedelje truda u
pripreme. Čuo sam priču da unutar kruga
citadelskih zidina rade pripadnici čak sto
trideset pet gildi. Neke od tih gildi (kao što
smo videli među kustosima) previše su
malobrojne da bi dan svoga zaštitnika
proslavljale u kapeli, te se zato moraju
pridruživati svojoj bratiji u gradu. Oni
brojniji se trude da proslave sa najvećom
mogućom pompom, da bi podigli svoj
ugled. Tako čine vojnici na Hadrijanov
dan, matrozi na Barbarin dan, veštice na
Megin dan i mnogi drugi. Besplatnim
deljenjem hrane i pića, slikovitim
povorkama i raznim čudesima, trude se da
privuku na svoju proslavu što veći broj
nečlanova.
Kod mučitelja nije tako. Nijedan nečlan
nije seo sa nama za gozbu Svete Katarine
već više od tri stotine godina; pre mnogo
vremena je jedan (ako je priča istinita)
poručnik garde skupio hrabrost, opklade
radi, da dođe. Ima mnogo dokonih priča o
tome šta mu se onda dogodilo - na primer,
da smo mu dali stolicu od usijanog gvožđa
i prinudili ga da na njoj sedi za našim
stolom. Nijedna od tih priča nije istinita.
Po starim zakonima našeg esnafa, poželeli
smo mu dobrodošlicu i dobro ga ugostili;
ali, pošto nismo, preko mesa i Katarinine
torte, pričali o bolovima koje zadajemo,
niti izmišljali nove načine mučenja, niti
proklinjali one čije telo cepamo što prebrzo
umiru, on se sve više i više brinuo,
zamišljajući da ga uljuljkujemo u osećaj
bezbednosti samo da bismo ga kasnije
uvukli u neku zamku. Misleći to, jeo je
malo, a pio mnogo, pa je posle gozbe,
vraćajući se u svoje boravište, pao i udario
glavom na takav način da je ostao,
doživotno, bez razuma, a obuzet velikim
bolovima. Na kraju je stavio cev
sopstvenog oružja sebi u usta, ali mi tu
nismo bili ništa krivi.
 48
Niko sem mučitelja, dakle, ne dolazi u
tu kapelu na dan Svete Katarine. A ipak,
svake godine (znajući da ćemo biti
posmatrani sa visokih prozora) obavljamo
pripreme kao i druge gilde, čak i
veličanstvenije. Pred kapelom, naša vina
gore kao dragulji u svetlosti sto buktinja;
naša pečenja se puše i valjaju u barama
masnog soka, sa izvrnutim pečenim
limunastim očima; vodene svinje kapibare
i zamorci aguti, namešteni da stoje kao živi
i da izgledaju kao da se pentraju, čak
zaogrnuti krznima ispod kojih se pečeni
kokosov orah meša sa njihovom
sopstvenom odranom kožom, poziraju na
čitavim gredama od šunke i brdima sveže
pečenog hleba.
Naši majstori, kojih je, kad sam ja
unapređen u kalfu, bilo samo dvojica, stižu
u zatvorenim stolicama-nosiljkama, čije su
zavese ispletene od cveća, a onda izlaze i
hodaju po tepisima od obojenog peska koji
prikazuju slike iz tradicije naše gilde i koji
nastaju tako što kalfe, danima, mukotrpno,
slažu zrno po zrno peska raznih boja samo
da bi majstori svojim stopalima, iz jednog
prolaska, sve uništili.
U kapeli čekaju jedna devojka, jedan
veliki točak sa klinovima i jedan mač. Taj
točak mi je dobro znan, zato što sam kao
šegrt nekoliko puta pomagao kad smo ga
sastavljali, a onda opet rasklapali.
Spremište mu beše navrh kule, ispod same
artiljerijske prostorije, i tu je ležao kad nije
bio u upotrebi. Mač je, sa korak-dva
rastojanja, izgledao kao pravi dželatski
mač za odsecanje glava, ali bio je, zapravo,
samo komad drveta uglavljen u jednu staru
držalju i ulepšan blistavom folijom.
O devojci ništa vam ne mogu kazati.
Kad sam bio vrlo mlad, nisam se ni pitao
ko je; to su najranije gozbe kojih se sećam.
Kad sam bio malo stariji i kad je Gildas
(koji je, u godini u kojoj pišem, odavno
već bio kalfa) bio na dužnosti kapetana
šegrta, pomišljao sam da bi ona mogla biti
jedna od veštica. Kad postadoh još godinu
stariji, uvideh da takvo nepoštovanje ne bi
bilo dopušteno.
Možda je to bila sluškinja iz nekog
udaljenog dela Citadele. Možda je bila
žiteljka grada koja je pristajala, zbog dobiti
ili zbog neke stare veze s našom gildom, da
igra tu ulogu - ne znam. Samo znam da je
prilikom svake svetkovine ona čekala na
svom mestu, i to, koliko sam mogao
oceniti, neizmenjena. Visoka i vitka je bila,
iako ne tako visoka niti tako vitka kao
Tekla, tena tamnog, očiju tamnih, kose
gavranski crne. Nigde drugde nisam video
lice kao njeno, lice nalik na jezerce čiste
vode usred šume.
Njeno je bilo da stoji između točka i
mača dok nam majstor Palaemon (kao
stariji od naša dva majstora) priča o
osnivanju gilde i o našim prethodnicima u
godinama pre dolaska leda - taj deo se
menjao iz godine u godinu, jer je on, u
svojoj učenosti, menjao priču. Bez reči je
stajala i tad, i potom, dok smo pevali
"Strašnu himnu", himnu naše gilde, koju
šegrti moraju znati napamet, ali koja se
peva samo tog jednog dana u godini.
Takođe je ćutke stajala dok smo se mi
spuštali na kolena, među polomljenim
crkvenim klupama, i molili.
Onda su majstor Gerlous i majstor
Palaemon, uz pomoć nekolicine starijih
kalfi, otpočinjali predanje o njoj. Ponekad
je govorio samo jedan. Ponekad su
govorili, u ritmičkim napevima, svi
zajedno. Ponekad su govorila dvojica, ali
sa različitim dejstvima, a ostali za to vreme
svirali u flaute načinjene rezbarenjem
butnih kostiju, ili u trožične rebek-violine
koje vrište kao čovek.
Kad bi došli do onog mesta u pripovesti
gde Maksentius izriče presudu našoj
zaštitnici, četvorica maskiranih kalfa bi
jurnula napred da je zgrabe. Iako dotad tiha
i smirena, sad se opirala, bacakala, vrištala.
A dok su je nosili ka točku, on je počinjao
prividno da se zamućuje i menja. U
svetlosti sveća, prvo se pričinjavalo da one
zmije na njemu, zeleni pitoni sa glavama
od dragulja skerletne, limun-žute i bele
boje, počinju da se uvijaju. Onda se
ispostavljalo da to nisu zmije nego cvetovi,
i to pupoljci ruža. Kad bi se devica našla
na korak od njih, cvetovi su se otvarali (bili
 49
su napravljeni od hartije i sakriveni, što
sam ja dobro znao, u pojedinim odeljcima
točka). Glumeći strah, kalfe bi ustuknule;
ali bi ih naratori, Gerlous, Palaemon i
drugi, govoreći zajedno kao Maksentius,
podsticali da nastave.
Na tom mestu sam ja, još bez maske i
obučen kao kalfa, zakoračio napred i
rekao: "Od otpora koristi nema. Bićeš na
točku polomljena, ali nećemo ničim
drugim tvoje dostojanstvo pogaziti."
Devojka nije odgovorila, samo je
ispružila ruku i dodirnula točak koji se
istog trena raspao na komade i, lišen svih
svojih ruža, sručio, uz veliku buku, na pod.
"Odrežite joj glavu", zatražio je
Maksentius, a ja sam se prihvatio mača.
Bio je veoma težak.
Kleknula je pred mene. "Ti si savetnica
Sveznanja", rekao sam. "Iako te moram
ubiti, molim te da život moj poštediš."
Po prvi put je devojka progovorila:
"Udari i ne boj se."
Uzdigao sam mač. Pamtim kako sam se
za trenutak uplašio da ću se preturiti od
njegove težine.
Kad se u svojim razmišljanjima vraćam
na ta vremena, prvo se tog trenutka setim;
od njega moram da krenem, unatrag ili
napred, ako želim više da dozovem u
sećanje. Čini mi se da u svom pamćenju
zauvek stojim tako, u sivoj košulji i
dronjavim čakširama, sa oštricom
dignutom iznad glave. Dok je dižem, šegrt
sam; a kad ona jurne dole, kalfa sam u
Redu tragalaca za istinom i pokajanjem.
Naše je pravilo da dželat mora stajati
između svoje žrtve i izvora svetlosti;
devojčina glava je ležala u senci, na panju.
Znao sam da udarac mača neće naneti
nikakvu ozledu - jer ću ga ja skrenuti u
stranu i time staviti u dejstvo jedan
domišljati mehanizam koji izdiže voštanu
glavu zalivenu krvlju, dok devojka svoju
prekriva komadom fuliginskog platna.
Ipak, oklevao sam da udarim.
Opet je progovorila s poda, pokraj
mojih nogu, glasom koji kao da mi je
odzvanjao u ušima: "Udari i ne boj se." Sa
onoliko snage koliko sam mogao sakupiti
tresnuh lažnom oštricom. Na tren mi se
učinilo da oštrica prolazi kroz nešto što joj
pruža otpor, a onda je grunula u panj, koji
se raspolutio. Devojčina glava se, sva
krvava, stumbala prema bratiji koja ju je
iščekivala. Majstor Gerlous je podiže za
kosu i poče u dlan leve ruke prikupljati
krv.
"Ovom krizmom, našom", reče on,
"pomazujem te, Severijane, da budeš naš
brat zauvek." Njegov kažiprst iscrta znak
po mome čelu.
"Tako neka bude", rekoše majstor
Gerlous i sve kalfe sem mene.
Devojka je tad ustala. Dok sam je
gledao, znao sam da je njena glava samo
sakrivena platnom; ali, izgledalo je da
tamo ničeg nema. Osećao sam vrtoglavicu
i zamor.
Uzela je voštanu glavu od majstora
Gerlousa i glumeći da je vraća sebi na
ramena, istovremeno je, nekim veštim
trikom, zamotavala u platno fuliganske
boje; sledećeg trenutka je stajala pred
nama zračna i cela. Kleknuo sam pred nju,
a drugi su se povukli.
Digla je mač kojim sam joj ja samo koji
čas ranije odsekao glavu; sad je oštrica bila
krvava od dodira sa voskom. "Mučiteljima
pripadaš", reče ona. Osetio sam dodir mača
po jednom, zatim po drugom ramenu, onda
su mi, odjednom, žustre ruke navlačile
gildašku masku na lice i dizale me. Pre
nego što sam dobro shvatio šta se dešava,
našao sam se na plećima dvojice kalfi - tek
kasnije sam saznao da su to bili Drote i
Rohe, mada je trebalo odmah da pogodim.
Poneli su me procesionom putanjom kroz
sredinu kapele, uz klicanje i viku svih
ostalih.
Tek što smo se našli napolju, petarde
počeše da prašte oko naših nogu, pa čak i
oko naših ušiju, "torpeda" počeše da
pogađaju hiljadama godina stare zidine
kapele, a rakete, crvene, zelene i žute, da
se odapinju u vazduh. Top iz Velikog
dvora procepi noć.
Sva ona vrla mesa koja sam već opisao
nalazila su se na stolovima u dvoru; sedeo
sam između dvojice majstora, pio
 50
premnogo (za mene je, oduvek, i vrlo malo
bilo premnogo) i slušao kako mi
nazdravljaju i kliču. Šta je bilo sa onom
devojkom, ne znam. Nikada više je nisam
video.
Pojma nemam kako sam stigao do
kreveta. Oni koji mnogo piju kažu mi da
ponekad zaborave sve što se u kasnijem
delu noći zbiva, pa se, prema tome, tako i
meni moglo desiti. Ali, pošto ja nikad ništa
ne zaboravljam (i, ako mogu bar jednom
priznati istinu, mada će izgledati da se
hvališem, ne razumem šta drugi misle kad
kažu zaboraviti, jer meni se čini da sve što
mi se dogodi postaje deo moga bića),
pretpostavljam da je verovatnije da sam
zaspao i bio prenet do kreveta.
Bilo kako bilo, probudio sam se ne u
dobro poznatoj prostoriji sa niskom
tavanicom - našoj spavaonici, nego u
jednoj kabini tako maloj da je imala veću
visinu nego širinu, kalfenskoj kabini, i to,
pošto sam bio najmlađi kalfa, u najmanje
poželjnoj od svih kabina u našoj kuli; bila
je udobna, ali ne veća od ćelije i nije imala
brodsko okno prema spoljašnjem svetu.
Krevet kao da se bacakao ispod mene.
Zgrabio sam njegove ivice i digao se u
sedeći položaj i on se smirio; no čim je
moja glava dotakla jastuk, njihanje je opet
počelo. Imao sam osećaj da sam sasvim
budan - a zatim, opet, da sam sasvim
budan, ali da sam prethodnog trenutka
spavao. Bio sam svestan da se u toj
kabinici nalazi, osim mene, još neko;
pomišljao sam, ne mogu objasniti zašto, da
je to ona mlada žena koja je odigrala ulogu
naše zaštitnice.
Opet sam se, na uzbacakanom krevetu,
digao u sedeći položaj. Mutna svetlost
cedila se ispod vratiju: nigde nikog.
Čim opet legoh, prostorija se ispuni
Teklinim parfemom. Znači, došla je ona
lažna Tekla iz Kuće azura. Iskočih iz
postelje i, praktično u padu, otvorih vrata.
Nikog nije bilo u hodniku.
Nokšir je čekao ispod kreveta; izvukoh
ga i izbljuvah se u njega. Skupa mesa
plovila su po mešavini vina i žuči. To
doživeh kao neku izdaju, kao da,
izbacujući iz sebe sve što mi je gilda te
noći dala izbacujem i gildu samu. Klečao
sam pored kreveta, kašljući i jecajući; i
konačno, pošto sam obrisao usta, legao
sam još jednom.
Sigurno je da sam tada zaspao. Video
sam kapelu, ali to više nije bila ona
ruševina koju sam poznavao. Krov joj je
bio ceo, visok i prav, s njega su visile
svetiljke rubinske boje. Unutra su klupe
bile cele i uglačane do sjaja; drevni kameni
oltar bio je zaogrnut zlatnim platnom. Iza
oltara se dizao predivni mozaik plave boje,
ali prazan, kao da je odnekud otrgnut i na
taj svijeni zid prilepljen komad neba bez
oblaka i bez zvezda.
Tamo sam krenuo, kroz međusedišni
prolaz, i sa iznenađenjem uvideo da je to
nebo daleko svetlije boje nego pravo nebo,
čije plavetnilo je, i po najsunčanijem danu,
blisko crnoj boji. Ali koliko je samo ovo
nebo bilo lepše! Trnci su me prolazili od
oduševljenja dok sam ga gledao. Činilo mi
se da plovim kroz vazduh ponet tom
lepotom, plovim i gledam dole, ka oltaru,
dole u pehar grimiznog vina, dole na hleb
pravljen bez kvasca i na antički nož.
Osmehnuo sam se...
I probudio. U snu sam čuo korake
napolju, u hodniku, i znao da ih
prepoznajem, iako ne mogu baš tog
trenutka da se setim čiji su. Borio sam se i
uspeo da te zvuke vratim: nisu bili ljudski
koraci, nego samo tapkanje nekih mekih
stopala, i jedva čujno grebanje.
I ponovo sam to začuo, tako tiho da sam
neko vreme verovao da mešam pamćenje i
stvarnost; ali bila je stvarnost, nešto je
polako dolazilo hodnikom i polako se
udaljavalo. Već samo podizanje glave
donelo mi je talas mučnine; pustih da mi
glava opet padne na jastuk, a sebi kazah da
se mene ništa ne tiče ko se to šetka tamo-
amo. Onaj parfem je nestao, i ja sam, iako
zahvaćen mučninom u stomaku, osećao da
više nemam razloga da se plašim
nestvarnosti - bio sam vraćen u svet čvrstih
predmeta i obične svetlosti. Moja su se
vrata malčice otvorila i majstor Malrubius
je virnuo unutra da se uveri da je sve u
 51
redu sa mnom. Mahnuo sam mu i on ih je
zatvorio. Tek posle nekog vremena sam se
prisetio da je on umro još dok sam bio
dečak.
12. IZDAJNIK
Narednog dana bolela me je glava i nije
mi bilo dobro. Ali sam (po drevnoj
tradiciji) oslobođen čišćenja Starog
dvorišta i kapele; i zato sam (pošto je
većina braće otišla tamo) morao na posao u
ublijetu. Jutarnji mir u hodnicima me je,
bar prvih nekoliko trenutaka, smirivao.
Onda siđoše, topoćući nogama, šegrti
(među njima i dečak Eata, ne više tako
mali, sa natečenom usnom i iskricom
trijumfa u očima) donoseći doručak za
klijente - pretežno hladne parčiće mesa,
spasene iz ruševine gozbe. Morao sam
nekolicini klijenata da objašnjavam da je
ovo jedini dan u godini kad dobijaju meso,
a ujedno sam svima redom tumačio da
neće biti nikakvih mučenja danas; dan
praznika i dan posle praznika izuzeti su od
mučenja, koje se odlaže čak i ako nečija
presuda zahteva da bude izvršeno baš tad.
Dvorkinja Tekla je još spavala. Nisam je
budio, nego sam otključao njenu ćeliju i na
sto joj stavio hranu.
Sredinom jutra začuo sam opet korake.
Izišao sam na stepenišno odmorište i video
dvojicu vojnika katafrakta, jednog
anagnosta koji je čitao molitve, majstora
Gerlousa i jednu mladu ženu. Majstor
Gerlous je zapitao imam li praznu ćeliju i
ja počeh da opisujem koje su sve prazne.
"Onda povedi ovu zatvorenicu. Već
sam potpisao za nju."
Klimnuo sam glavom i dohvatio tu ženu
za mišicu; katafrakti je pustiše i okrenuše
se kao srebrni automati.
Kitnjastost njenog satenskog kostima
(sad u izvesnoj meri zaprljanog i
pocepanog) pokazivala je da je
optimatkinja. Armigeta bi nosila finije
tkanine jednostavnijeg kroja, a nijedna iz
siromašnijih klasa se ne bi mogla tako
dobro obući. Anagnost je pokušao da pođe
za nama dvoma, ali mu majstor Gerlous ne
dade. Čuo sam čelikom okovane čizme tih
vojnika na stepeništu.
"Kad će me...?" Uzlazni ton tog pitanja
sadržavao je stravu.
"Voditi u sobu za saslušanja?"
Prigrlila je moju ruku kao da sam joj
otac ili ljubavnik.
"A hoće li?"
"Da, gospođo."
"Kako znate?"
"Odvedu svakog ko ovde dođe,
gospođo."
"Svakog? Zar niko nikad ne bude
pušten?"
"Poneko bude."
"Znači, mogla bih i ja biti puštena, zar
ne?" Ton nade u njenom glasu podsetio me
je na cvet koji raste u senci.
"Ta mogućnost postoji, ali je veoma
mala."
"Zar ne želite da znate šta sam uradila?"
"Ne", rekoh. Slučaj je hteo da ćelija do
Tekline bude prazna; jedan trenutak sam se
dvoumio da li tu da smestim ovu ženu.
Pravila bi joj društvo (njih dve bi mogle
razgovarati kroz proreze na svojim
vratima), ali će pitanja te žene i zvuci
otvaranja i zatvaranja ćelije probuditi
Teklu. Odlučio sam ipak da tako učinim -
smatrao sam da će njihovo buduće
druženje biti dovoljna, i više nego
dovoljna, nadoknada za sadašnji mali
gubitak sna.
"Bila sam verenica jednog oficira i
otkrila sam da drži naložnicu. Pošto nije
hteo da je se odrekne, platila sam nekim
momcima da zapale njenu kolibu. Izgubila
je jedan perjani krevet, nekoliko komada
nameštaja i nešto malo odeće. Zar je to
zločin zbog koga bi mene trebalo udarati
na muke?"
"Ne znam, gospođo."
"Moje ime je Marselina. A vaše?"
Dok sam okretao ključ njene ćelije,
premišljao sam da li treba da joj
odgovorim. U svakom slučaju bi joj kazala
Tekla, koju sam već čuo kako se meškolji.
"Severijan", rekoh.
"I vi zarađujete svoj hleb lomeći kosti.
Mora biti da zbog toga lepo sanjate noću."
Tekline oči, veoma razmaknute i
 52
duboke kao bunari, bile su na prorezu
njenih vrata. "Ko je to sa tobom,
Severijane?"
"Nova zatvorenica, dvorkinjo."
"Žena? Znam da je žena - čula sam joj
glas. Iz Kuće Apsoluta?"
"Ne, dvorkinjo." Ne znajući koliko bi
vremena moglo proći dok njih dve dobiju
novu priliku da jedna drugu vide, povukao
sam Marselinu tako da stane pred vrata
Tekline ćelije.
"Još jedna žena. Zar to nije
neuobičajeno? Koliko žena imate,
Severijane?"
"Osam, na ovom nivou, sada,
dvorkinjo."
"Čini mi se da bi trebalo da imate,
često, i veći broj."
"Retko više od četiri, dvorkinjo."
Marselina upita: "Koliko ću dugo
morati da ostanem ovde?"
"Ne dugo. Malo njih ovde ostane dugo,
madam."
Tekla, sa nezdravom ozbiljnošću, reče:
"Ja ću, vidite, biti puštena. On to zna."
Nova klijentkinja naše gilde pogleda, sa
uvećanim zanimanjem, ono što se od Tekle
moglo videti. "Da li ćete zaista biti uskoro
oslobođeni, dvorkinjo?"
"On to zna. Nosio je na poštu moja
pisma - zar nisi, Severijane? A ovih
poslednjih nekoliko dana se opraštao od
mene. On je, zaista, dečko prilično sladak,
na svoj način."
Rekoh: "Sada morate ući, gospođo.
Razgovor možete nastaviti, ako želite."
Tek kad sam klijentima odneo i ručak,
stigla mi je smena. Na stepeništu me je
sreo Drote i preporučio mi da idem u
krevet.
"To je zbog maske", rekoh mu. "Nisi
navik'o da me vidiš s maskom."
"Dovoljno je što ti vidim oči. Zar ne
možeš i ti da prepoznaš svakog brata po
očima i odmah da vidiš da li je ljut ili oran
za šalu? Ti si - za leganje u krevet."
Rekao sam mu da moram prvo da
obavim nešto i otišao u radnu sobu
majstora Gerlousa. Kao što sam se i nadao,
bio je odsutan, a ja sam među papirima na
njegovom radnom stolu našao ono za šta
sam, na neki način koji ne mogu objasniti,
znao da će biti tamo: naređenje za mučenje
Tekle.
Posle toga nisam mogao na spavanje,
nego sam otišao (poslednji put, mada to tad
nisam znao) do one grobnice u kojoj sam
se kao dečak igrao. Pogrebna bronza starog
aristokrate bila je potamnela zbog
nedostatka glačanja, a kroz poluotvorena
vrata doleteo je još poneki list; nikakvih
drugih promena nije bilo. Jednom sam
pričao Tekli o tom mestu i sad sam
zamislio da je ona sa mnom. Pobegla - uz
moju pomoć; i sa mojim obećanjem da je
ovde neće niko naći i da ću joj donositi
hranu, a kad potera popusti, da ću joj
obezbediti da se ukrca na neku trgovačku
dau-lađicu, kojom će ona moći
neprimećena da otputuje niz meandre
Đola, do delte i do mora.
Da sam bio heroj poput onih o kojima
smo čitali u starim romansama, već te
večeri bih je oslobodio, savladavši ili
drogiravši braću na straži. Ali nisam to bio,
niti sam imao ikakve droge, niti ikakvo
oružje opasnije od jednog noža uzetog iz
kuhinje.
Ali, ako treba da se sazna istina, između
jezgra mog bića i kretanja u takav
očajnički pokušaj bile su se isprečile one
reči koje sam tog jutra čuo - tog prvog jutra
posle mog unapređenja. Dvorkinja Tekla je
kazala da sam "dečko prilično sladak" i
neki već sazreli deo mene je znao da bih,
čak i u slučaju da u tako nemogućim
okolnostima postignem uspeh, ostao dečko
prilično sladak. U to vreme, mislio sam da
je takva stvar važna.
Sledećeg jutra majstor Gerlous mi je
naredio da mu asistiram u izvođenju tog
kinjenja. Rohe pođe s nama.
Njenu ćeliju sam ja otključao. U prvi
mah nije razumela zašto smo došli i pitala
me je da li joj je došla poseta ili će biti
oslobođena.
Dok smo stigli do svog odredišta, znala
je. Mnogi muškarci padnu u nesvest, ali
ona nije. Majstor Gerlous je ljubazno upita
da li bi želela da čuje objašnjenje o raznim
 53
mehanizmima. "Mislite, o onima koje ćete
primeniti?" U njenom glasu se čuo drhtaj,
ali ne jak.
"Ne, ne, ja to ne bih. Samo o neobičnim
mašinama koje ćemo videti u prolazu.
Neke su poprilično stare, većina se
praktično nikad i ne koristi."
Tekla je pogledala oko sebe pre nego
što je odgovorila. Soba za saslušanje - naša
radna soba - nije podeljena u pregrade,
nego je zapravo jedna neprekinuta dvorana
u kojoj, kao stubovi, stoje cevi drevnih
motora; zakrčena je mnoštvom alatki naše
misterije. "Ona kojoj ću ja biti podvrgnuta
- je li i ona stara?"
"Od svih najdrevnija", uzvrati majstor
Gerlous. Čekao je da Tekla još nešto kaže,
ali pošto je ćutala, nastavio je da opisuje.
"Ovaj 'dečji zmaj' vam je sigurno poznat -
svak za njega zna. A iza njega, tamo... ako
stanete ovde, videćete bolje... nalazi se
jedna stvar koju zovemo 'aparatus'. Trebalo
bi da bude sposobna da ureže slova ma
koje poruke na telo klijenta, ali retko kad je
u upotrebljivom stanju. Vidim da gledate
stari stub. To je zaista samo ono što i
izgleda da je, naime, stub za koji se vežu
ruke, a kraj njega je korbač sa trinaest
repova - sredstvo za prevaspitivanje.
Nekada je to stajalo u Starom dvorištu, ali
su se veštice bunile, pa nas je kastelan
naterao da to premestimo ovde. To se
dogodilo pre oko stotinu godina."
"Ko su veštice?"
"Bojim se da sad nemamo vremena da
zalazimo u to. Može vam Severijan to
pričati, kad opet budete u svojoj ćeliji."
Pogledala me je kao da hoće da kaže
"Da li ću se stvarno, pre ili kasnije, vratiti
tamo?" a ja sam iskoristio priliku, pošto
sam bio sa suprotne strane stuba u odnosu
na majstora Gerlousa i stisnuo njenu
ledenu šaku.
"A iza toga..."
"Čekajte. Mogu li da biram? Ima li
ikakvog načina da vas ubedim da... učinite
jednu stvar, a ne drugu?" Njen glas je još
bio hrabar, ali sada slabiji.
Gerlous odmahnu glavom. "Mi na to ne
možemo nimalo da utičemo, dvorkinjo. A
ne možete ni vi. Izvršimo presude koje
nam stignu, ne učinimo ni manje ni više od
onog što nam se naredi, ne dolazi u obzir
da nešto menjamo." On nelagodno pročisti
grlo. "Mislim da je sledeća sprava
zanimljiva. Zovemo je Alovinova ogrlica.
Klijent bude stavljen u tu fotelju i vezan, a
ovo jastuče se prisloni uz njegovu grudnu
kost. Posle toga, kad god on udahne
vazduh, lanac se zategne još malo, tako da
što više diše, sve manje vazduha može da
uzme. Teorijski, to bi se moglo nastaviti
zauvek, uz vrlo plitko disanje i vrlo mala
zatezanja."
"Kakav užas. A šta je ono iza? One
zapetljane žice i ona velika staklena lopta
iznad stola?"
"A", reče majstor Gerlous. "Tu spravu
zovemo 'revolucionarka'. Osoba legne
ovde. Pa, izvolite, dvorkinjo?"
Tokom jednog dugog trenutka Tekla je
lebdela u položaju u kom se zatekla. Bila je
viša rastom nego iko od nas, ali sa tim
užasnim strahom na licu njena visina više
nije delovala upečatljivo.
"Ako ne legnete", nastavi majstor
Gerlous, "naše kalfe će vas morati silom
položiti. To vam se ne bi dopalo,
dvorkinjo."
Tekla prošapta: "A ja sam mislila da
ćete mi ih pokazati sve."
"Samo do ovog mesta, dvorkinjo. Bolje
je da um klijenta bude nečim zabavljen. A
sad lezite, molim. Neću više moliti."
Legla je odmah, brzo i graciozno, onako
kako se, u svojoj ćeliji, pred mojim očima,
često opružala po krevetu. I kaiševi koje
Rohe i ja pritegosmo oko nje bejahu tako
stari i ispucali da sam se pitao hoće li
izdržati.
Trebalo je sad odmotati kablove s
jednog kraja dvorane za ispitivanja do
drugog i podesiti reostate i magnetske
pojačivače. Svetičjkice iz drevnih vremena
sijalu su kao krvavo crvene oči na
kontrolnoj ploči, a zujanje nalik na pesmu
nekog divovskog insekta ispunilo je celu
salu. Prastari motor ove kule opet je, na
minut-dva, vraćen u život. Jedan kabl bio
je razlabavljen, pa su iskre plave kao
 54
zapaljena rakija plesale oko njegovog
bronzanog utičnog mesta.
"Munja", reče majstor Gerlous
zabijajući taj kabel čvrsto u utičnicu. "Ima
jedna druga reč za to, ali, ne mogu da se
setim. U svakom slučaju, ova
revolucionarka radi pomoću munje.
Naravno, ne u smislu da vas sad udari
grom, dvorkinjo. Ali, munja je ono što
revolucionarku pokreće."
"Severijane", nastavi on, "guraj tvoju
ručku nagore dok ova igla ne dođe dovde."
Jedan namotaj, koji je bio hladan kao zmija
kad sam ga, maločas, dodirnuo, sad je već
bio topao.
"A šta ona čini?"
"Ne bih to umeo opisati, dvorkinjo. A,
sem toga, znate, nikad mi to nisu uradili."
Gerlousova šaka dotače jedno okruglo
dugme na kontrolnoj ploči i Tekla se nađe
okupana onom belom svetlošću koja
oduzima boju svemu na šta padne.
Zavrištala je; ja sam vrištanja slušao celoga
života, ali ovo je bio najgori vrisak, mada
ne najglasniji; činilo se da traje i traje, kao
škripanje kolskog točka.
Nije bila u nesvesti kad se bela svetlost
ugasila. Oči su joj bile otvorene, zagledane
u visinu; ali izgledalo je da ne vidi moju
ruku, niti oseća njen dodir. Disala je plitko
i ubrzano.
Rohe zapita: "Hoćemo li čekati da se
osposobi za hodanje?" Video sam da
razmišlja kako će nezgodna za nošenje biti
žena tolike visine.
"Nosite je odmah", reče majstor
Gerlous. Izvukosmo nosila.
Kad sam završio i sve druge svoje
poslove, došao sam u njenu ćeliju da je
vidim. Tad je već bila sasvim pri svesti, ali
nije mogla da stoji. "Trebalo bi da te
mrzim", reče mi.
Morao sam da se naginjem nad nju da
bih te reči uhvatio. "Ne bunim se", rekoh.
"Ali te ne mrzim. Ne zato što si to baš
ti... ako bih mrzela svog poslednjeg
prijatelja, šta bi mi ostalo?"
Na to se nije imalo šta reći, pa ništa i
nisam rekao.
"Znaš li kako je bilo? Tek posle dugog
vremena sam postala sposobna da mislim o
tome."
Njena desna šaka je puzila nagore, ka
njenim očima. Dohvatio sam i silom vratio
tu šaku nazad.
"Učinilo mi se da vidim svog najgoreg
neprijatelja, demona nekakvog. A on je bio
ja."
Ispod kose joj je išla krv. Omotao sam
joj glavu čistim lanenim zavojem, iako sam
znao da neće dugo tu ostati. Oko njenih
prstiju bile su upetljane tamne, kovrdžave
vlasi kose.
"Od tada, ne vladam svojim rukama...
savladam ih samo ako razmišljam o njima,
ako znam šta čine. Ali to je tako teško,
brzo se zamorim." Okrenula je glavu na
jednu stranu i ispljunula krv. "Ugrizam se.
Ujedam svoje obraze iznutra i jezik i usne.
Jednom su moje šake pokušale da me
udave i mislila sam dobro je, sad ću
umreti. Ali samo sam se onesvestila, a one
mora biti da su izgubile snagu, jer
probudila sam se. To radi kao ona mašina,
zar ne?"
"Kao Alovinova ogrlica", rekoh.
"Ali još gore. Sad moje šake
pokušavaju da me oslepe, da mi otkinu
očne kapke. Da li ću biti slepa?"
"Bićeš", rekoh.
"Koliko vremena imam do smrti?"
"Možda mesec dana. Ono u tebi što te
mrzi slabiće zajedno sa tobom.
Revolucionarka je to biće dozvala u život,
ali njegova energija je tvoja energija, a na
kraju ćete umreti zajedno."
"Severijane..."
"Da?"
"Vidim", reče ona. Zatim :"To je stvar
iz Erebusa, iz Abaje, pratilac koji meni
odgovara. Vodalus..."
Nagnuh se bliže, ali ne uspeh da čujem.
Najzad rekoh: "Pokušao sam da te spasem.
Želeo sam. Ukrao sam nož i proveo noć
iščekujući priliku. Ali zatvorenike iz ćelija
sme izvoditi samo majstor; morao bih da
ubijam..."
"Svoje prijatelje."
"Da, moje prijatelje."
Opet krenuše njene šake, kao i mlazić
 55
krvi iz njenih usta. "Hoćeš li mi doneti
nož?"
"Imam ga ovde", rekoh izvlačeći ga
ispod ogrtača. Bio je to najobičniji
kuhinjski nož sa oštricom dugom oko
jedan pedalj.
"Izgleda oštar."
"Jeste oštar", rekoh. "Znam kako se
neguje oštrica; naoštrio sam ga pažljivo."
To su bile moje poslednje reči njoj. Stavio
sam nož u njenu desnu šaku i izišao.
Znao sam da će ga njena volja neko
vreme zadržavati. Jedna misao se vraćala
hiljadu puta: mogao bih opet da uđem u
njenu ćeliju, da joj oduzmem nož, i niko ne
bi saznao. Mogao bih da odživim ceo svoj
život u gildi.
Ako se iz njenog grla začulo krkljanje,
ja to čuo nisam; ali posle podužeg
vremena, koje sam proveo zureći u vrata
njene ćelije, krivudava grimiznocrvena
rečica je ispuzala ispod njih. Otišao sam
tada do majstora Gerlousa i saopštio mu šta
sam učinio.
13. LIKTOR TRAKSA
Sledećih deset dana živeo sam
klijentskim životom, u jednoj ćeliji na
gornjem nivou ublijete (uistinu, nedaleko
od one ćelije koja je bila Teklina). Da na
gildu ne bi pala optužba da sam uhapšen
mimo zakona, vrata su ostala otključana;
ali pred njima su, u hodniku, stajala
dvojica kalfi sa mačevima i ja nijednom
nisam napustio ćeliju osim drugog dana,
nakratko, kad sam doveden pred majstora
Palaemona da ponovim svoju priču. To mi
je bilo, ako hoćete, suđenje. Preostalih
osam dana gilda je razmišljala kako da me
kazni.
Priča se da vreme ima neobičnu moć da
činjenice očuva na taj način što naše laži iz
prošlosti pretvori u istine. To se desilo
meni. Ranije sam lagao govoreći da volim
gildu - i da ne želim ništa drugo do da
ostanem u njenom zagrljaju. Sad otkrih da
su se te laži pretvorile u istinu. Život kalfe
i čak život šegrta izgledali su mi
beskonačno privlačni. Ne samo zbog toga
što sam bio siguran da ću umreti, nego
privlačni sami po sebi, zato što sam ih
izgubio. Sad sam gledao bratiju sa tačke
gledanja klijenta i sagledavao ih kao
moćne ljude, aktivne činioce u jednoj
neprijateljskoj, gotovo savršenoj mašini.
Pošto sam znao da je moj slučaj
beznadežan, posmatrao sam na samome
sebi istinitost jedne pouke koju sam, još
kao dete, dobio od majstora Malrubiusa: da
je nada psihološki mehanizam koji
dejstvuje bez obzira na spoljašnju
stvarnost. Bio sam mlad i prikladno
hranjen; dopuštalo mi se da spavam; iz tih
razloga, ja sam se nadao. Mnogo puta sam,
i u snu i u budnom stanju, sanjao da će,
trenutak pre izvršenja smrtne kazne nada
mnom, naići Vodalus. I to ne sam, kakvog
sam ga video u borbi na groblju, nego na
čelu jedne vojske koja će zbrisati vekovnu
trulež i omogućiti nam da ponovo
postanemo gospodari zvezda. Često sam
pomišljao da čujem kako hodnicima
odzvanjaju koraci te vojske; dešavalo mi se
da prinesem svoju sveću malenome
prorezu na vratima zato što mi se priviđalo
lice Vodalusovo, napolju, u mraku.
Kao što rekoh, smatrao sam da ću biti
ubijen. Pitanje koje me je najviše opsedalo
tokom tih spornih dana glasilo je - kako.
Sve mučiteljske veštine već bejah izučio; a
sad sam razmišljao o njima - sagledavao
jednu po jednu, kao što su nas učili, ili sve
odjednom, otkrovenje u oblasti bola. Živeti
dan za danom u ćeliji ispod zemlje i misliti
o mučenju, već je mučenje.
Jedanaestog dana poveden sam pred
majstora Palaemona. Opet su moje oči
videle crvenu svetlost sunca, opet sam
udahnuo onaj vlažni vetar koji, ako je
zima, javlja da je proleće na domaku. Ali,
o, koliko me je koštalo da prođem pored
otvorenih vrata kule i bacim pogled
napolje i vidim, u tvrđavskom zidu, vrata
za leševe i Brata nosača kako dokono stoji
kraj njih.
Radna soba majstora Palaemona
izgledala mi je veoma velika kad sam u nju
ušao i veoma dragocena - kao da su te
prašnjave knjige i hartije moje. Zatražio je
da sednem. Nije bio maskiran i izgledao je
 56
stariji no što sam ga pamtio. "Raspravljali
smo o tvom slučaju", reče. "Majstor
Gerlous i ja. Morali smo sve da otkrijemo
drugim kalfama, pa čak i šegrtima. Bolje je
da znaju istinu. Većina je saglasna da
zaslužuješ smrt."
Čekao je da nešto kažem na to, ali ja
ništa nisam rekao.
"A ipak, mnogo toga je rečeno i u tvoju
odbranu. Nekoliko kalfi je u poverenju
tražilo od mene, a i od majstora Gerlousa,
da ti se dozvoli da umreš bez bola."
Ne mogu reći zašto, ali, tad mi se
učinilo da je od bitnog značaja da saznam
koliko takvih prijatelja imam, te to zapitah.
"Više od dvojice i više od trojice. Tačan
broj nije važan. Smatraš li da zaslužuješ da
umreš bolno?"
"Od revolucionarke", rekoh ja, nadajući
se da, ako zatražim baš tu smrt kao uslugu,
od njih upravo nju neću dobiti.
"Da, to bi bilo prikladno. Ali..."
Tu je zastao. Minuo je taj trenutak, pa
sledeći. Muva sa leđima bronzane boje,
prva takva muva novog leta, zazuja na
okruglom prozoru. Želeo sam da je
zgnječim, da je uhvatim pa pustim, da
povičem na majstora Palaemona da
progovori već jednom, da pobegnem iz te
sobe; ali ništa od svega toga nisam mogao
učiniti. Umesto svih tih stvari, samo sam
sedeo na staroj drvenoj stolici pokraj
njegovog radnog stola, osećajući da sam
već mrtav, ali da mi još predstoji umiranje.
"Ne možemo te ubiti, vidiš. Imao sam
ogromne teškoće da ubedim Gerlousa u to,
ali tako jeste. Ako te ubijemo bez sudskog
rešenja, nismo ništa bolji od tebe: ti si
izneverio nas, ali mi bismo izneverili
zakon. Sem toga, doveli bismo gildu u
jednu opasnost koja nikad ne bi minula -
neki inkvizitor bi to nazvao ubistvom."
Čekao je moj komentar i ja rekoh: "Ali
za ono što sam ja učinio..."
"Kazna bi bila pravedna. Dabome. Ipak,
mi, po zakonu, nemamo pravo da svojom
odlukom oduzmemo život ma kome. Oni
koji to pravo imaju, ljubomorno ga čuvaju,
i u pravu su. Ako bismo pošli kod njih,
sigurno je kakva bi osuda usledila. Ali tim
odlaskom ugled gilde bio bi javno i
nepovratno ukaljan. Poverenje u nas koje
sad postoji bilo bi velikim delom uništeno,
i to zauvek uništeno. Mogli bismo sa
pouzdanjem očekivati da će naš rad u
budućnosti nadgledati neki drugi ljudi. A
da li bi tebi bilo prijatno da vidiš da naše
klijente čuva vojska, Severijane?"
Pred mene se uzdiže ona vizija koju
sam imao u Đolu, kad sam bio onako blizu
davljenju, privlačeći me (kao i onda)
potmulo, ali snažno. "Radije ću izvršiti
samoubistvo", rekoh. "Glumiću da plivam i
umreću na sredini reke, daleko od
pomoći."
Senka jednog kiselog osmeha pređe
preko oronulog majstora Palaemona.
"Drago mi je što si to ponudio samo meni.
Majstor Gerlous bi uživao preko svake
mere u ukazivanju na činjenicu da bar još
mesec dana mora proći dok plivanje
postane iole uverljiva mogućnost."
"Iskren sam. Tražio sam bezbolnu smrt,
ali smrt, a ne nastavak života."
"Čak i da je sredina leta, to što
predlažeš ne bi se smelo dozvoliti. Ipak bi
inkvizitor mogao da zaključi da smo tvoju
smrt namestili. Srećom po tebe, složili smo
se da primenimo jedno rešenje koje donosi
daleko manje krivice. Znaš li išta o stanju
poslova naše misterije u gradovima po
unutrašnjosti?"
Odmahnuh glavom.
"Ona tamo slabo stoji", nastavi on.
"Naša gilda nema nijednu podružnicu,
nego deluje samo u ovom jednom gradu, u
Nesusu - samo ovde, u Citadeli. Manji
gradovi imaju samo po jednog dželata,
karnifeksa, koji vrši pogubljenja i ona
mučenja koja tamošnji sudski organi
odrede. Takvog čoveka baš svi mrze i svi
ga se boje. Razumeš li to?"
"Taj položaj ", rekoh, "previsok je za
mene." Govorio sam bez laži; u tom času
sam daleko više prezirao sebe nego gildu.
Od toga dana, često sam se tih reči sećao,
iako su bile samo moje, i u njima nalazio
utehu koja mi je pomagala u mnogim
teškim trenucima.
"Postoji jedan grad koji se zove Traks, a
 57
zovu ga i 'grad soba bez prozora'", nastavi
majstor Palaemon. "Tamošnji arhon - ime
mu je Abdiesus - obratio se pismom Kući
Apsoluta. Jedan od tamošnjih maršala
preneo je to pismo kastelanu, od koga sam
ga dobio ja. Njima je, tamo u Traksu, silno
potreban izvršilac ove vrste koju opisah. U
prošlosti su davali pomilovanje nekom
osuđeniku uz uslov da on prihvati to
naimenovanje. A sad je u gradu i selu sve
trulo od izdajstva, pa, pošto takav položaj
podrazumeva i neku meru poverenja, nisu
skloni da ponovo postupe na isti način."
Rekoh: "Razumem."
"Već su dva puta, u prošlosti, članovi
ove gilde slati u provincijske gradove,
mada letopisi ne kažu da li je to bilo pod
ovakvim okolnostima. Svejedno, ta dva
slučaja pružaju nam presedan i izlaz iz
lavirinta. Ti ćeš otići u Traks Severijane.
Pripremio sam pismo koje će te predstaviti
arhonu i njegovim magistrima. U njemu
stoji da si u našoj misteriji visoko
kvalifikovan. Za takvu varoš to neće biti
laž.
Klimnuh glavom već pomiren sa onim
što ću raditi. A ipak, dok sam tu sedeo,
održavajući bezizražajno lice kalfe čija je
jedina želja da posluša, u meni se
razbuktavao novi stid. Nije bio onako vruć
kao stid što sam obrukao svoju gildu, ali je,
zato, bio svežiji, te je i boleo više, jer se na
njega još nisam navikao kao na onaj
prethodni. Bio je zbog sledećeg: osećao
sam radost - moja stopala su već čeznula
za osećajem trave, moje oči za nepoznatim
prizorima, moja pluća za novim, čistim
vazduhom dalekih, nenastanjenih prostora.
Upitao sam majstora Palaemona gde bi
se grad Traks mogao nalaziti.
"Niz Đol", reče on. "Blizu mora." Onda
se naglo zaustavio, kao što to starci umeju,
i rekao: "Ne, ne, o čemu ja to razmišljam?
Uz Đol, dabome", pa su, za mene, tog
trenutka iščezle stotine liga marširajućih
talasa, pesak i morske ptice sa svojim
kričanjem. Majstor Palaemon uze jednu
kartu iz ormana i razmota je za mene; onda
se nad njom naginjao, zgurivao, sve dok
ono sočivo pomoću koga je obično gledao
takve stvari nije maltene dotaklo
pergament. "Evo", reče i pokaza mi jednu
tačku na rubu mlade reke, kod donjih
slapova. "Kad bi imao para, mogao bi
lađom. Ovako ćeš morati pešice."
"Razumem", rekao sam; iako sam imao
u vidu ono tanko parče zlata koje mi je dao
Vodalus, sada bezbedno u svom skrovištu,
znao sam da se ne mogu poslužiti
njegovom novčanom vrednošću, ma kolika
ona bila. Ako je volja gilde da me izbaci sa
samo onoliko para koliko se može
očekivati da jedan mladi kalfa ima, onda ja
i iz predostrožnosti i zbog časti tako
moram ići.
A ipak sam znao da to nije pošteno. Da
nisam na trenutak ugledao onu ženu sa
srcolikim licem i zaradio taj zlatni novčić,
više je nego moguće da nikad ne bih odneo
nož Tekli i izgubio mesto u gildi. U
izvesnom smislu, tim novčićem kupljen je
moj život.
Pa, dobro - ostaviću svoj stari život iza
sebe...
"Severijane!" uzviknu majstor
Palaemon. "Ne slušaš me. Na našim
časovima nikad nisi bio nepažljiv đak."
"Izvinjavam se. Razmišljao sam o
mnoštvu stvari."
"U to ne sumnjam." Po prvi put se
stvarno osmehnuo, pa je, na tren, ličio na
onog nakadašnjeg majstora Palaemona iz
mog detinjstva. "Ali davao sam ti tako
dobre savete za put. Sad ćeš morati da
kreneš bez njih. Ali ti bi ih, nesumnjivo,
ionako sasvim smetnuo s uma. Znaš za
drumove?"
"Znam da se njima ne sme ići. Ništa
drugo."
"Zatvorio ih je autarh Marutas. To se
desilo u vreme kad sam ja bio tvojih
godina. Putovanja su podsticala na pobunu,
a sem toga, on je želeo da sva roba ulazi u
grad i iz grada izlazi rekom, gde se može
lako oporezovati. Taj zakon je ostao na
snazi i, koliko čujem, na svakih pedeset
liga iskopan je po jedan redut. Ipak,
drumovi ostaju. Iako nisu u dobrom stanju,
priča se da noću neki ljudi njima putuju."
"A, tako", rekoh. Putovanje po tim
 58
drumovima, bez obzira na to da li su
zatvoreni ili ne, moglo bi da bude lakše
nego putovanje, zakonom dopušteno, kroz
goru i polje.
"Ne verujem da razumeš. Namera mi je
da te upozorim da ne ideš njima. Jer po
drumovima patroliraju stražari kojima je
dopušteno da opljačkaju tela onih koje
ubiju i naređenje da ubiju svakog ko se na
drumu zatekne, pa, prema tome, nisu
mnogo skloni da pitaju imaš li neko
opravdanje."
"Razumem", rekoh mu, pitajući se u
sebi kako je on doznao toliko o
putovanjima.
"E, dobro. Od ovog dana polovina je
već potrošena. Ako to želiš, možeš
prespavati ovde večeras, pa otići ujutro."
"Prespavati u svojoj ćeliji, mislite."
Klimnuo je glavom. Iako sam znao da
jedva može videti moje lice, osećao sam da
u njemu postoji nešto što me proučava.
"Onda ću otići sada." Pokušao sam da
se dosetim šta, zapravo, treba da obavim
pre nego što našoj kuli zauvek okrenem
leđa; ništa mi nije padalo na pamet, ali se
činilo da svakako nečeg mora biti. "Mogu
li dobiti jednu smenu vremena da se
pripremim? Kad to vreme istekne,
odlazim."
"To se može bez teškoća odobriti. Ali
želim da, pre odlaska, još jednom dođeš
ovamo - imam nešto da ti dam. Hoćeš li
doći?"
"Naravno, gospodaru, ako vi tako
želite."
"I, Severijane, budi oprezan. U gildi
ima mnogo onih koji su ti prijatelji - koji bi
najviše voleli da se ovo nije dogodilo. Ali
postoje i oni drugi, koji smatraju da si
zloupotrebio naše poverenje i da zaslužuješ
muke i smrt."
"Hvala vam, majstore", rekoh. "Ta
druga grupa je u pravu."
Ono malo stvari što sam imao u svom
vlasništvu bilo je već u mojoj ćeliji.
Smotao sam sve to u jedan zavežljaj i
otkrio da je tako malen da ga mogu strpati
u jahačku torbicu koja mi je visila o
opasaču. Pokrenut ljubavlju i žalošću za
onim što sam nekada bio, odoh u Teklinu
ćeliju.
Još je bila prazna. Teklina krv oribana
je s poda, ali se u metal urezala široka,
tamna mrlja rđe nastala od krvi. Teklina
odeća i kozmetika takođe su bili uklonjeni.
Ostale su one četiri knjige, koje sam joj
odneo godinu dana pre toga, i uz njih još
nekoliko knjiga. Nisam odoleo iskušenju
da uzmem jednu; kad u biblioteci ima
toliko knjiga, ništa bibliotekarima neće
škoditi da ostanu bez jedne. Tek kad sam
pružio ruku, shvatio sam da ne znam koju
bih uzeo. Knjiga sa grbovima bila je
najlepša, ali prevelika za nošenje po
vangradskim predelima. Knjižica teologije
bila je najmanja, a smeđa knjiga jedva
nešto veća od nje. Na kraju sam uzeo tu
smeđu sa pričama iz iščezlih svetova.
Popeo sam se tada stepeništima naše
kule, pored magacina, do artiljernice, gde
su opsadni topovi mirovali u svojim
kolevkama načinjenim od čiste snage.
Onda, još više, do prostorije čija je
tavanica stakleni krov i gde postoje sivi
zastori i čudno izobličene fotelje; pa uz
vitke merdevine, tako da sam najzad stao
na same klizave providne ploče, naterujući
svojim dolaskom gavrane da odlete i raspu
se po nebu kao mrvice čađi; naša dugačka,
uzana zastava od fuligina, sa dva šiljka na
kraju, talasala se i praskala na vetru, na
motki iznad moje glave.
Ispod mene, Staro dvorište izgledalo je
malo, čak tesno, ali beskonačno udobno i
domaće. Prolom u tvrđavskom zidu bio je
veći nego što sam do tog trenutka
zamišljao, ali su, levo i desno od njega,
Crvena kula i Medveđa kula još stajale
uspravno i snažno. Veštičja kula, našoj
najbliža, bila je vitka, tamna, visoka; vetar
mi na trenutak dobaci odlomak njihovog
divljeg smejanja i ja osetih onaj stari strah,
iako smo mi, mučitelji, uvek bili u
najprijateljskijim odnosima sa vešticama,
sestrama našim.
Iza zida tvrđave, veliki nekropolis se
spuštao, dugačkom neravnom kosinom,
prema Đolu, čije sam vode nazirao između
polutrulih zgrada na rečnim obalama. A s
 59
one strane te grdne vode, okrugla kupola
karavan-saraja izgledala je kao da nije veća
od kakvog oblutka, dok je okolni grad ličio
na prostranstvo raznobojnog peska po
kome su gazili neki davni majstori
mučitelji.
Videh jednu čajku, sa visokim, oštrim
pramcem i istom takvom krmom i sa
istrbljenim jedrom, kako odmiče ka jugu,
tamnom rečnom maticom; pa je i bez svoje
volje pratih neko vreme na njenom putu -
ka delti i močvarama i, najzad, do
bleskavog mora gde ogromna zver Abaja,
doneta sa nekih udaljenijih obala Vaseljene
u predglacijalnim danima, čeka, valjajući
se, da dođe trenutak da ona i njen rod
prožderu kontinente.
Onda sam ostavio sve misli o jugu i o
južnim, ledom zagušenim morima i
okrenuo se ka severu, ka planinama i
gornjem toku reke. Dugo sam (ne znam ni
sam koliko dugo, mada sam zapazio da je
sunce na drugom mestu kad sam opet
obratio pažnju na njegov položaj) gledao
ka severu. Te planine sam mogao samo
zamisliti, ne stvarno i videti: jer video sam
samo zatalasano prostranstvo grada
sačinjeno od milion krovova. Ali, istinu da
kažem, polovinu vidika mi je zaklanjao
Dvorac sa zvonom, njegovi veliki srebrni
stubovi i tornjevi oko njega. Samo, ja za taj
dvorac nisam nimalo mario, nisam ga,
uistinu, ni primećivao. Na severu su i Kuća
Apsoluta i slapovi i Traks, grad soba bez
prozora. I široke stepe su ležale na severu i
stotinu besputnih šuma i gnjile džungle na
onoj liniji koja opasuje ovu planetu oko
struka.
Razmišljao sam o svim tim stvarima
dok nisam od razmišljanja napola izludeo,
a onda sam sišao, otišao opet u radnu sobu
majstora Palaemona i saopštio mu da sam
spreman za polazak.
14. TERMINUS EST
"Imam poklon za tebe", reče majstor
Palaemon. "Uzevši u obzir tvoju mladost i
snagu, mislim da ti neće biti suviše težak."
"Ne zaslužujem nikakve poklone."
"Tako je. Ali moraš se prisetiti,
Severijane, da poklon, ako je zaslužen, nije
poklon, nego je plaćanje. Jedini pravi
pokloni su pokloni poput ovog koji sada
primaš. Ne mogu da ti oprostim ono što si
počinio, ali ni da zaboravim šta si bio. Od
kada se majstor Gerlous uzdigao do kalfe,
nisam imao boljeg učenika od tebe." Ustao
je i otišao krutim koracima do jednog
udubljenja u zidu, a onda sam začuo kako
tamo kaže: "Ah, još mi nije pretežak."
Podizao je nešto tako tamno da je
okolnim senkama bilo progutano. Rekao
sam: "Dopustite da vam pomognem,
majstore."
"Nema potrebe, nema potrebe. Lako se
diže, težak je kad se spušta. To je znak da
je dobar."
Položio je na sto jedan sanduk crn kao
noć, dugačak maltene koliko mrtvački
sanduk, ali mnogo uži, sa srebrnim
kopčama; dok ih je otvarao, zvonile su kao
zvonca.
"Neću ti dati ovaj sanduk koji bi ti samo
smetao. Dajem ti mač, kaniju koja treba da
ga štiti dok putuješ i remen."
Mač se našao u mojim rukama pre nego
što sam u potpunosti shvatio šta dobijam.
Bio je uvučen, praktično do jabuke od
balčaka, u kaniju od samurovine. Svukao
sam kaniju (bila je mekana kao kožna
rukavica) i ugledao oštricu.
Neću vam dodijavati katalogom vrlina i
lepota tog mača; trebalo bi da ga sami
vidite i držite da biste ga pravilno ocenili.
Opako sečivo, jedan el dugačko, sa
pravouglim vrhom kao što kod mača treba
da bude. S jedne strane muška oštrica, s
druge ženska oštrica, obe sposobne da
raseku dlaku uzduž; takve su bile do na
pedalj od rukoštitnika, koji je bio od
debelog srebra sa po jednom izrezbarenom
glavom na svakom kraju. Drška od oniksa
uvezanog srebrnim trakama, dva pedlja
dugačka, sa opalom na kraju. U ovaj mač
umetnički trud je obilato uložen; ali svrha
je umetnosti da učini privlačnim i
značajnim one stvari koje bez nje ne bi
takve bile, pa, prema tome, umetnost ovom
maču nije imala šta dati. Reči Terminus
Est bile su ugravirane, čudnovatim i
 60
divnim slovima, na sečivo, a ja sam, posle
odlaska iz Atrijuma vremena, proučio
drevne jezike u dovoljnoj meri da bih sad
znao da te dve reči znače Ovo je crta
razdvajanja .
"Naoštren je valjano, to ti jemčim", reče
majstor Palaemon, videći da palcem
oprobavam mušku oštricu. "U interesu
onih ljudi koji budu tebi predavani potrudi
se da takav i ostane. Moje pitanje glasi,
nije li ova ubojita sprava previše masivna
drugarica za tebe. Uzdigni je, pa vidi."
Terminus Est sam dohvatio na isti način
kao onaj lažni mač prilikom mog
unapređenja, pazeći da ne tresnem po
plafonu. Mač se počeo pomicati kao da
sam se rvao sa zmijom.
"Nemaš teškoća?"
"Ne, gospodaru. Ali ova sprava se
počela uvijati dok sam je podizao."
"U kičmi njenog sečiva postoji jedan
kanal kojim protiče reka hidrargiruma -
metala koji je teži od gvožđa, ali tečan kao
voda. Zato se njegovo težište pomiče ka
rukama kad je vrh sečiva okrenut gore,
odnosno ka vrhu kad je okrenut nadole.
Mnogo puta ćeš morati da čekaš završetak
neke poslednje molitve, ili signal dat
rukom od strane nekog kvestora. Tvoj mač
ne sme da klone niti da zadrhti... ali, sve to
već znaš. Nije potrebno da ti govorim da
treba da poštuješ ovakav instrument. Neka
Mojre budu dobre volje prema tebi,
Severijane."
Uzeo sam belegiju i oštraći kamen iz
džepa u kaniji mača, ubacio je u svoju
jahačku torbicu, onda ispresavijao pismo
koje mi je majstor dao za arhona grada
Traksa, zamotao pismo u komadić nauljane
svile i predao ga maču na čuvanje. Onda
otidoh do majstora Palaemona.
S tim mojim širokim sečivom okačenim
oko levog ramena izišao sam kroz
mrtvačka vrata u vetrovit vrt groblja. Na
najnižoj kapiji, onoj koja je najbliža reci,
stražar me je propustio ne pitajući me
ništa, ali dobacujući mi mnogo čudnih
pogleda, i ja se počeh povlačiti uzanim
uličicama ka Obalskoj, ulici koja ide duž
samog Đola.
Sad moram napisati nešto zbog čega se
još i sada stidim, čak i posle svega što se
dogodilo. Smene vremena koje su proticale
tog popodneva bile su najsrećnije u mom
životu. Sva moja stara mržnja prema gildi
je iščezla, tako da je ostala samo moja
ljubav prema njoj, prema majstoru
Palaemonu, prema mojoj braći, pa čak i
prema šegrtima, moja ljubav prema
tradiciji i starim običajima gilde, ljubav
koja nikad nije sasvim umrla. Napuštao
sam sve te stvari koje sam voleo, a
prethodno sam ih toliko obrukao. Trebalo
je da plačem.
Plakao nisam. Nešto u meni poletelo je
nebu pod oblake, a kad je moj ogrtač, pod
udarom vetra, počeo da se vijori iza mene
nalik na krila, osećao sam se kao da bih
mogao stvarno poleteti. Nama je
zabranjeno da se osmehujemo u prisustvu
ma koga osim naših majstora, braće,
klijenata i šegrta. Masku nisam želeo da
nosim, ali sam morao da navučem
kapuljaču i pognem glavu da mi ne bi neki
prolaznik video lice. Pomišljao sam tada,
netačno, da se više nikad neću vratiti u
Citadelu i našu kulu; ali sam i verovao,
takođe pogrešno, da će doći još mnogo
takvih dana, i osmehivao se.
U svom neznanju, zamišljao sam da ću
pre mraka ostaviti grad iza sebe i da ću
moći da spavam u srazmernoj bezbednosti
ispod nekog drveta. A dogodilo se to da
nisam ni iz tih starijih i siromašnijih delova
grada izišao pre nego što se zapad uzdigao
da pokrije sunce. Zatražiti gostoprimstvo u
nekoj od naherenih kućerina duž ulice
Obalske ili potražiti odmor u nekom kutku,
značilo bi prizvati sebi smrt. Zato sam
gazio teškim hodom dalje, ispod zvezda
kojima je vetar dodao blistavost, ne više
mučitelj u očima onih malobrojnih koji su
prolazili mimo mene, nego samo sumorno
obučeni putnik s tamnom paterisom o
ramenu.
S vremena na vreme promicali su
brodovi, klizeći kroz korovom zagušenu
vodu, a vetar je izvlačio muziku iz njihovih
jedara i konopaca. Oni sirotniji nisu
pokazivali nikakva svetla i izgledali su kao
 61
jedva nešto više od plovećeg otpada; ali
nekoliko puta video sam i raskošne
talameguse sa svetiljkama raspoređenim
duž pramca i krme da bi se videle ivice
pozlaćenog izgleda. Te lađe držale su se
sredine reke, plašeći se da bi ih neko
mogao napasti, a ipak sam čuo pesmu
njihovih lađara preko voda:
Haj'mo! braćo, veslajmo,
mat'ca je protiv nas.
Hajmo, braćo, veslajmo,
Bog je uz nas.
Hajmo, braćo, veslajmo,
vetar je protiv nas.
Hajmo, braćo, veslajmo,
Bog je uz nas.
I tako dalje. Čak i kad su te svetiljke
bile samo iskrice, milju ili više uzvodno,
zvuk je dolazio na vetru. Kao što sam
kasnije video, oni dok pevaju refren potežu
dršku vesla ka sebi, a sa naizmenično
pevanim frazama odguruju je od sebe - i
tako iz smene u smenu vremena veslaju
rekom.
Kad se već činilo da mora uskoro doći
dan, videh na širokoj crnoj traci reke jednu
liniji iskrica koja nije poticala ni od kakvih
brodova; bile su to nepomične vatre
poređane u niz od jedne obale prema
drugoj. Bejaše to most, i ja, posle dugog
potucanja po mraku, stigoh do njega.
Ostavljajući pljuskave jezičke reke, popeh
se jednim nizom polomljenih stepenica iz
Obalske u uzdignutiju ulicu koja je išla na
most i na taj način odjednom postadoh
glumac u jednoj novoj sceni.
Koliko je ranije Obalska bila u dubokoj
tami, toliko je sad ovaj most bio u jakoj
svetlosti. Na svakih desetak koraka stajali
su stubovi, naizmenično viši i niži, sa
buktinjama; a na svakih stotinak koraka
male kule nalik na tvrđavice priključene na
obe ivice mosta, tvrđavice čiji su stražarski
prozori blistali kao vatromet. Kočije sa
fenjerima hitale su mostom tandrčući, a
ljudi koji su, gurajući se, išli pešačkom
stazom imali su, u većini slučajeva, uz sebe
paževe s fenjerima, ili fenjere u sopstvenim
rukama. Bilo je tu i dosta vendora, koji su
na poslužavnicima okačenim o vrat imali
raznoraznu robu i nudili je i hvalili
dernjajući se; i eksterna koji su brbljivo
razgovarali na nekim grubim jezicima; i
prosjaka koji su izlagali pogledima svoje
zagađene rane, ili pokušavali da svirkaju u
frulice i ofikleide, ili štipali svoju decu da
bi plakala.
Priznajem da me je sve to veoma
zanimalo, iako mi je vaspitanjem koje sam
stekao bilo zabranjeno da piljim u takve
stvari. Sa kapuljačom navučenom duboko
preko glave i pogleda uprtog odlučno
napred, prolazio sam kroz gomilu kao da
sam prema njoj sasvim ravnodušan; ali
osećao sam da se moj umor, bar
privremeno, rastopio, a moji su koraci
postali, rekao bih, i duži i brži upravo zato
što sam priželjkivao da se na mostu
zadržim.
U kulicama nisu stražarili gradski
pozornici, nego peltasti, policajci sa
poluoklopom i providnim štitom. Bio sam
na domaku zapadne obale, kad dvojica
takvih iskoračiše i preprečiše mi put
svojim bleštavim kopljima. "Ozbiljan je
zločin nositi taj kostim u koji si se ti
maskirao. Ako spremaš neku šalu ili
dosetku, zbog nje dovodiš sebe u
opasnost."
Rekoh: "Imam pravo da nosim odeždu
moje gilde."
"Ti to ozbiljno tvrdiš da si dželat, a? Je
l' ti to što nosiš mač?"
"Mač jeste, ali dželat nisam. Ja sam
kalfa u Redu tragalaca za istinom i
pokajanjem."
Nastupilo je ćutanje. Stotinak ljudi nas
je okružilo tokom tih nekoliko trenutaka
potrebnih da oni postave svoja pitanja i da
im ja odgovorim. Videh kako onaj peltast
koji nije ništa rekao baca pogled ka
drugome, kao da hoće reći ovaj to ozbiljno,
a zatim sledećim pogledom obuhvata
gomilu.
"Hajde unutra. Lohagor želi da
razgovara s tobom."
Kod uzanih vrata su sačekali, a ja sam
 62
ušao prvi. Kulica je u tom svom delu,
prizemlju, imala samo jednu sobicu, sa
jednim stolom i nekoliko stolica, ali i
maleno stepenište veoma ishabano
prolaženjem nogu u čizmama. Njime sam
se popeo na sprat, a tamo je, za jednim
visokim radnim stolom, sedeo čovek u
prsnom oklopu i nešto pisao. Moji
uhvatitelji došli su stepenicama za mnom,
a kad smo sva trojica stajali pred
lohagorom, onaj peltast koji je i ranije
govorio reče: "To je taj."
"Znam", odgovori lohagor, njihov
komandant, ne dižući pogled.
"Kaže da je kalfa gilde mučitelja."
Jedan trenutak je pero, koje je do tada
glatko klizilo, mirovalo. "Ni pomišljao
nisam da ću tako nešto ikad naći izvan
stranica neke knjige, ali, usuđujem se reći,
on ne govori ništa više od istine."
"Pa, onda, je l' da ga pustimo?" upita
vojnik.
"Ne baš odmah."
Sad lohagor obrisa to ptičje pero od
mastila, posu peskom pismo oko kojeg se
trudio i diže pogled ka nama. Ja rekoh:
"Vaši podređeni su me zaustavili zato što
su posumnjali u moje pravo na ovaj ogrtač
koji nosim."
"Oni su vas zaustavili zato što sam ja
tako naredio, a ja sam naredio zato što ste,
prema izveštaju istočnih kula, stvarali
uznemirenje. Ako ste pripadnik gilde
torturista - za koju sam, iskreno ću reći,
pretpostavljao da je reformama odavno
ukinuta - onda ste život proveli u... Kako
se ono zove?"
"Kula Matahin."
Opet je pucnuo prstima, izgledajući i
dobro raspoložen i kao da ga nešto muči.
"Mislim, ono mesto gde vaša kula stoji."
"Citadela."
"Da-bome, Stara Citadela. Nalazi se,
ako dobro pamtim, istočno od reke, i to na
samoj severnoj ivici Algedonskog kvarta.
Vodili su me tamo da vidim tamnicu kada
sam bio kadet. Koliko puta ste izlazili u
grad?"
Pomislio sam na naše plivačke
ekspedicije i rekoh: "Često."
"Ovako obučeni?"
Odmahnuo sam glavom.
"Ako ćete to raditi, skinite tu kapuljaču
s glave. Ovako vam samo vidim vrh nosa
kako mrda levo-desno. Lohagor skliznu sa
stolice i odšeta do prozora s koga je imao
pogled na most. "Šta mislite, koliko ljudi
živi u Nesusu?"
"O tome nikakvu predstavu nemam."
"A nemam ni ja, mučitelju. Niti iko
drugi. Propali su svi pokušaji da ih
prebrojimo i svi pokušaji da ih sistematski
oporezujemo. Grad raste i menja se svake
noći kao natpisi kredom na zidovima.
Dešava se da neki pametnjakovići po
mraku dignu kaldrmu sa ulice i od toga
dignu kuću nasred ulice i izjave da su
vlasnici tog zemljišta - da li ste to znali?
Uzvišeni Talarikan, čije se ludilo
ispoljavalo u vidu strasnog zanimanja za
najniže vidove ljudskog postojanja, tvrdio
je da osoba koje žive proždirući otpad
drugih ima dve velike hiljade. Da ima
deset hiljada akrobata-prosjaka, od kojih su
gotovo polovina žene. Da bismo, ako pri
svakom našem udisanju vazduha po jedan
siromah skoči sa ograde ovog mosta, živeli
večno, jer ovaj grad ljude uzgaja i lomi
brže nego što dišemo. U takvoj rulji nema
alternative miru. Uznemiravanja se ne
mogu dopustiti, jer se ne mogu ni ugasiti.
Pratite šta govorim?"
"Postoji alternativa, a to je red. Ali, da;
dok se to ne postigne, razumem vas."
Lohagor uzdahnu i okrenu se da se
suoči sa mnom. "Ako bar to razumete,
dobro je. Biće, dakle, potrebno da nabavite
uobičajeniju odeću."
"U Citadelu se ne mogu vraćati."
"Onda se noćas sklonite sa vidika, a
sutra kupite nešto. Imate li novca?
"Imam malčice."
"Dobro. Kupite nešto. Ili ukradite, ili
skinite odeću sa sledećeg nesretnika koga
skratite pomoću te stvari. Ja bih vam rado
dao jednog od mojih momaka da vas
odvede do krčme, ali to bi značilo da bi
ljudi još više zurili i šaputali. Na reci je
bilo nekih nevolja, pa ljudi tamo
prepričavaju, i ovako, previše avetinjskih
 63
priča. A sad vetar popušta i stiže magla -
što će uticati da stvari budu još gore. Kuda
ste se zaputili?"
"Naimenovan sam da idem u grad
Traks."
Onaj peltast koji je ranije govorio reče:
"Da li mu verujete, lohagore? Nije pokazao
nikakav dokaz da je to što tvrdi."
Lohagor se opet zagleda kroz prozor, a
sada i ja videh konce izmaglice žućkaste
boje. "Ako ne možeš da upotrebiš glavu,
upotrebi nos", reče mu. "Koji su mirisi ušli
s njim?"
Peltast se nesigurno nasmešio.
"Gvožđe koje rđa, hladan znoj, sagnjila
krv. Varalica bi mirisao na novi tekstil, ili
na dronjke uzete iz nekog sanduka. Ako se
ubrzo ne probudiš i ne prioneš na svoj
posao, Petronakse, naći ćeš se na severu u
borbi sa Ascijantima."
Peltast reče: "Ali, lohagore..." i prostreli
me pogledom takve mržnje, da sam
pomislio da bi taj mogao pokušati da mi
učini nešto nažao kad iziđem iz kulice.
"Pokaži ovom momku da si stvarno
član mučiteljske gilde."
Peltast je bio opušten, tako da to nije
bilo osobito teško. Desnom rukom sam
odgurnuo njegov štit u stranu, levom
stopalom sam nagazio njegovo desno, a
onda sam žestoko pritisnuo onaj nerv u
njegovom vratu koji izaziva grčeve.
15. BOLDANDERS
Grad koji se nalazio na zapadnom kraju
tog mosta veoma se razlikovao od onoga iz
koga sam došao. U početku su postojale
buktinje na uglovima i gotovo isto onoliko
dolaženja i odlaženja kočija i teretnih kola
koliko i na mostu samom. Pre odlaska iz
stražarske kulice pitao sam lohagora gde
bih mogao provesti osatak noći; a sada
sam, osećajući umor koji me je samo
nakratko napustio, pešačio dalje, pogledom
tražeći firmu neke krčme.
Posle nekog vremena mrak kao da se
počeo zgušnjavati sa svakim mojim daljim
korakom, a na nekom uglu sam, verovatno,
i skrenuo na pogrešnu stranu. Ne želeći da
se vraćam natrag, nastojao sam da idem
manje-više ka severu i tešio sam se
pomišlju da me, iako sam možda zalutao,
svaki korak nosi brže Traksu. Najzad
otkrih jednu malenu krčmu. Nikakvu firmu
nisam video, a možda je nije ni bilo, ali
sam osetio miris kuvanja hrane i čuo
zveckanje čašica, pa sam ušao, otvarajući
naglim razmahom vrata i sručio se u jednu
staru stolicu koja se našla blizu vrata, ne
obraćajući mnogo pažnju na to gde sam
ušao i u kakvo sam društvo dospeo.
Kad sam tu sedeći proveo dovoljno
vremena da povratim dah i kada sam
poželeo neko mesto gde bih mogao da
izujem čizme (mada još ni približno nisam
bio spreman da ustanem i počnem da ga
tražim), trojica koja su dotad pila u jednom
uglu ustadoše i odoše; a jedan starac koji
je, pretpostavljam, video da ja neću dobro
uticati na njegov posao, priđe i zapita me
šta želim. Rekoh mu da mi je potrebna
soba.
"Nemamo."
Rekoh: "E baš dobro - jer ni ja nemam
para da platim."
"Onda morate otići."
Odmahnuo sam glavom. "Još ne. Suviše
sam umoran." (Druge kalfe su mi pričale
kako su primenjivale taj trik u gradu.)
"Vi ste dželat, je l' tako? Vi im odsecate
glave."
"Donesite mi dve od tih riba čiji miris
osećam i ostaće vam samo glave."
"Mogu ja da pozovem gradsku stražu.
Oni će vas izbaciti."
Znao sam, po tonu njegovog glasa, da
ne veruje u to što govori, pa sam mu rekao
da izvoli i pozove ih, ali da u
međuvremenu donese ribu; otišao je
gunđajući. Onda sam seo uspravnije, sa
Terminus Estom (morao sam ga skinuti s
ramena da bih seo) uspravnim između
kolena. Još petorica ljudi je sedela sa
mnom u toj prostoriji, ali nijedan nije hteo
da ukrsti pogled sa mojim, a dvojica
uskoro odoše.
Stari se vrati sa jednom ribicom, koja je
krepala na kriški grubog hleba, i rekao:
"Pojedite ovo i idite."
Stajao je tu i gledao me kako jedem.
 64
Kad sam završio tu svoju večeru, pitao sam
gde bih mogao da prenoćim.
"Soba nemamo. Rekao sam vam."
Da je neka palata sa otvorenim vratima
stajala pola lanca daleko, ne verujem da
bih smogao snage da iziđem iz te krčme i
pređem u nju. Rekao sam: "Spavaću ovde,
u ovoj stolici. Ionako nije verovatno da
ćete noćas imati više mušterija."
"Sačekajte", reče on i ostavi me. Čuo
sam ga, onda, kako razgovara sa nekom
ženom u drugoj sobi.
Kad sam se probudio, drmao me je za
rame. "Jeste li voljni da spavate sa još
dvojicom u istom krevetu?"
"Sa kojom dvojicom?"
"Optimati su obojica, kunem vam se.
Vrlo fini ljudi, putuju zajedno."
Ona žena u kuhinji povika nešto što
nisam razumeo.
"Jeste li čuli to?" nastavi starac. "Jedan
od njih čak nije još ni došao. S obzirom na
to koje je sad doba noći, svi su izgledi da
neće ni doći. Znači, bićete samo dvojica."
"Ako su njih dvojica zakupila spavaću
sobu..."
"Neće se oni buniti, obećavam da neće.
Istina je, karnifekse, to da oni kasne u
plaćanju. Tri noći su ovde, a tek su platili
za prvu."
Znači, trebalo je da ja poslužim kao
saopštenje o izbacivanju. To me nije
mnogo uznemirilo, činilo se da mi otvara i
jednu lepu mogućnost: ako taj koji tu noćas
spava ode, ostaće soba samo meni.
Podigao sam se nekako na noge i pošao za
starim uz jedno krivo stepenište.
Soba u koju smo ušli nije bila
zaključana, ali je u njoj bilo mračno kao u
grobu. Čuo sam teško disanje. "Gudmane!"
viknu dedica, zaboravljajući da se malopre
kleo da su ta dvojica optimati. "Kako se
ono zoveš? Boldi? Boldanders? Doveo sam
ti društvo. Ako nećeš da platiš kiriju,
moraš da primaš stanare."
Odgovora nije bilo.
"Evo, majstore dželatstva", reče mi
dedica. "Osvetliću vam." Stade duvati u
komadić truda koji se najzad razgore
dovoljno da upali jedan patrljak sveće.
Soba je bila skučena i bez ikakvog
nameštaja sem jednog kreveta. U njemu je
spavao, ležeći na boku, leđima okrenut ka
nama, sa nogama skupljenim nagore,
najkrupniji čovek koga sam ikada video -
čovek za koga bi se mirne duše moglo reći
da je div.
"Zar se nećeš probuditi, gudmane
Boldandersu, da vidiš ko će ti biti
sustanar?"
Želeo sam da legnem, pa rekoh starcu
da nas ostavi. Pobunio se, ali ja ga izgurah
iz sobe, a čim on ode, sedoh na nezauzetu
stranu kreveta i izuh čizme i čarape. Slabo
svetlo sveće potvrdilo je da mi je iskočilo
nekoliko plikova. Skinuo sam ogrtač i
raširio ga preko istrošenog krevetskog
prekrivača. Još jedan trenutak sam
razmišljao da li da skinem opasač i
pantalone, ili da spavam u njima;
obazrivost i umor su mi, zajedno, nalagali
ovo drugo, a primetio sam i to da je taj
džin, koliko se moglo videti, sasvim
obučen. Sa osećanjem neizrecivog umora i
olakšanja, duvanjem sam ugasio sveću i
legao da provedem svoju prvu noć izvan
Matahinske kule - prvu, bar, koje sam se
mogao setiti.
"Nikad."
Taj ton je bio tako dubok i rezonantan
(maltene kao najdublje note orgulja) da u
prvi mah nisam bio siguran šta je značila ta
izgovorena reč, pa čak ni da li je to uopšte
bila reč. Promumlao sam: "Šta si rek'o?"
"Boldanders."
"Znam - kazao mi je krčmar. Ja sam
Severijan." Ležao sam na leđima, a
Terminus Est (koji sam, radi čuvanja od
krađe, uneo u krevet) bio je između nas
dvojice. U mraku nisam mogao znati da li
se moj sustanar okrenuo licem prema meni
ili nije, mada sam bio siguran da bih osetio
ma kakvo kretanje tako ogromnog tela.
"Ti - beži."
"A, znači čuo si nas kad smo ušli.
Mislio sam da si spavao."
Moje usne su se uobličile da kažu da
nisam dželat, nego kalfa mučiteljske gilde.
Onda sam se setio svoje bruke i činjenice
da su oni iz Traksa tražili dželata, te rekoh:
 65
"Jeste, ja sečem glave, ali ne treba da me
se plašiš. Radim ono što me hrane da
radim."
"Znači, sutra."
"Da, sutra će biti dovoljno vremena da
se sretnemo i popričamo."
A potom sam sanjao, mada je moguće
da su i te Boldandersove reči bile san.
Međutim, ne verujem da su bile, a ako i
jesu, bile su deo nekog drugačijeg sna.
Sedeo sam kao jahač na nekom velikom
stvorenju sa kožnatim krilima, pod nebom
koje se nisko spustilo. Bili smo tačno u
ravnoteži između rebrasto raspoređenih
oblaka i sumračnog tla i klizili niz jedan
breg vazduha. Činilo mi se da moja moćna
letačica maše samo malo, ili možda
nimalo, krajevima svojih dugačkih krila u
kojima su joj bili i prsti. Umiruće sunce
bilo je pred nama i izgledalo je da se
krećemo istom brzinom kao i Urt, jer sunce
se nepomično održavalo na obzorju, iako
smo leteli sve dalje i dalje.
Najzad sam primetio promenu na tlu i u
prvi mah pomislio da sad nadlećemo
pustinju. Nisam video, čak ni u daljinama,
ni gradove, ni farme, ni šume, ni polja, već
samo ravnu pustoš, boje pocrnelog
purpura, bez ikakvih crta, maltene statičnu.
To je zapazila i moja kožnokrila, ili je
možda uhvatila neki miris iz vazduha.
Osetio sam kako se gvozdeni mišići zatežu
ispod mene, a krila jako zamahnuše tri puta
uzastopno.
Purpurna pustoš imala je i bele mrvice
na sebi. Posle nekog vremena uvideo sam
da je to nekretanje bilo privid, opsena
proistekla iz jedoobraznosti - ta površina
bila je svuda ista, ali svuda u pokretu -
more - svetska reka Uroborus - kolevka u
kojoj Urt leži.
Tada sam prvi put pogledao iza sebe i
video kako noć guta celu zemlju ljudskog
roda.
Kad je progutana sasvim i kad je svud
ispod nas bila samo pustoš ustalasane
vode, kad više ničeg drugog nije bilo, zver
okrete glavu da me osmotri. Njen kljun bio
je kljun ibisa, a njeno lice veštičje; na glavi
je imala visoku krestu od kosti. Na tren
smo se gledali i učinilo mi se da znam
njenu misao: Ti sanjaš; ali kad bi se
probudio iz svog budnog stanja, ja bih bila
tu.
Kretanje joj se promenilo kao kad
mornari okrenu malu obalsku lađu, pod
punim jedrima, da prihvati vetar pod
uglom suprotnim od dotadašnjeg. Vrh
jednog krila je potonuo, vrh drugog se
uperio ka nebesima, a ja počeh da grabim
rukama po krljuštavoj koži, ali se
strmoglavih ka moru.
I tresnuh, i taj sudar sa morskom
površinom, taj šok me probudi. Trzao sam
se u svakom zglavku tela; začuo sam kako
div mrmori nešto u snu. Promrmljah nešto,
manje-više na isti način, i opipah rukom da
se uverim da mač još leži uz mene, pa opet
zaspah.
Voda se sklopila iznad mene, ali nisam
se udavio. Imao sam osećanje da bih
mogao disati vodu, ali nisam disao. Sve se
tako jasno videlo, da mi se činilo da padam
kroz prazninu prozračniju od vazduha.
U daljini su se uzdizali neki veliki
oblaci - neke stvari stotinama puta veće od
čoveka. Neke od tih stvari kao da su bili
brodovi, a neke oblaci; jedna, glava bez
tela; jedna, telo sa stotinu glava. Plava
izmaglica ih je delimično zaklonila, ali
zato uhledah ispod sebe zemlju peska,
izrezbarenu strujama. I palatu, veću od
naše Citadele, ali u ruševinama - dvorane
lišene krovova baš kao i bašte; kroz palatu
su se kretale ogromne prilike, bele kao da
su leprozne.
Još bliže sam padao, a one su okrenule
lica uvis, ka meni, lica nalik na ono koje
sam jednom video ispod Đola; žene su to
bile, nage, sa kosom zelenom poput
morske pene i sa očima od korala. Smejući
se, gledale su moj pad, a njihov smeh se u
mehurićima uzdizao ka meni. Zubi su im
bili beli i šiljati, svaki drugačiji kao prsti.
Padao sam bliže. Njihove ruke uzvinule
su se do mene, milovale me kao što majka
gladi svoje dete. Vrhovi palate sadržavali
su sunđere, morske anemone, kao i bezbroj
drugih divota kojima nisam mogao odrediti
imena. Te velike žene kružile su oko mene,
 66
a ja sam pred njima bio samo lutka. "Ko
ste?" pitao sam. "I šta ovde radite?"
"Neveste smo Abajine. Njegove
dragane i slađane, igračke i valentine.
Zemlja nas nije mogla držati. Naša su prsa
kao ovnovi za probijanje tvrđavskih kapija,
naše butine bi polomile leđa bikovima.
Ovde se hranimo, ploveći i rastući, dok ne
postanemo dovoljno velike da se
sparujemo sa Abajom, koji će jednoga
dana prožderati kontinente."
"A ko sam ja?"
Tad su se nasmejale sve zajedno, a
njihov smeh bio je kao valjanje okeanskog
talasa po plaži od stakla. "Pokazaćemo ti",
rekoše. "Pokazaćemo ti!" Uzeše me, jedna
za jednu, a druga za drugu ruku, kao kad
dve sestre šetaju dete treće sestre, pa me
podigoše i zaploviše sa mnom kroz vrt.
Između prstiju na šakama imale su kožice
za plivanje, a svaki prst im je bio dugačak
kao moja ruka od ramena do lakta.
Zastale su i počele tonuti kroz vodu kao
kad karavele tonu; onda njihova stopala i
moja dodirnuše žalo. Pred nama je bio neki
nizak zid, a navrh zida stajala je mala
pozornica zaklonjena zavesom, nalik na
one koje mi koristimo za razonođivanje
dece.
Komešanje vode koje smo izazvali bilo
je, činilo se, i razlog što se pozorišna
zavesa, veličine maramice, zatalasala.
Zanjihala se, zalepršala i počela se
povlačiti u stranu, kao da je poteže neka
nevidljiva ruka. Na pozornici se naglo
pojavi majušna prilika čoveka od štapova.
Njegove ruke i noge bile su grančice na
kojima su se još videli i zeleni pupoljčići i
kora. Za telo je imao četvrt pedlja grane,
debele kao moj palac, a glava mu je bila
čvor čiji su zavojiti oblici tvorili njegove
oči i usta. Nosio je motku (kojoj je preteći
izmahivao ka nama) i kretao se kao da je
živ.
Dok je drveni čovek neko vreme
skakutao ka nama i lupkao oružjem po
majušnoj pozornici da pokaže kako je
žestok, pojavi se i prilika dečaka sa
mačem. Koliko je prva marioneta bila
grubo izrađena, toliko je ova druga
delovala fino dovršena - moglo je to biti
pravo dete svedeno na razmere miša.
Obojica su nam se poklonila, a onda su
te dve male prilike otpočele borbu. Drveni
je fantastično skakao i, činilo se,
ispunjavao pozornicu udarcima svoje
batine; a dečko je plesao kao trunka
prašine u sunčanom zraku da to izbegne i
povremeno se bacao ka drvenome ne bi li
ga posekao svojom oštricom ne većom od
čiode.
Najzad drvena prilika pade. Dečko joj
priđe krupnim koracima kao da hoće da joj
nagazi na prst; ali pre nego što je dospeo to
da učini, drvena figura otplovi sa pozornice
i diže se, uz mlitavo i lenjo okretanje, kroz
vodu; najzad nestade sa vidika, ostavljajući
iza sebe dečaka, budžu i mač - oba oružja
slomljena. Pričinilo mi se da čujem (nema
sumnje da je to zapravo bilo škripanje
kolskih točkova na ulici napolju) svečane
tonove fanfara-igračaka.
Probudio sam se zato što je u sobu ušao
neko treći. Bejaše to neki omanji, energični
čovek plamenocrvene kose, obučen dobro i
čak kicoški. Videći da sam budan, on
naglim pokretom raskrili drvene kapke
kojima je prozor do tog časa bio zatvoren i
crveni sjaj sunca poteče unutra.
"Moj ortak", reče on, "uvek čvrsto
spava. Niste ogluveli od njegovog
hrkanja?"
"Spavao sam i ja kako treba", rekoh mu.
"Ako je hrkao, ja to nisam čuo."
Ovo kao da se dopalo malome čoveku,
koji, osmehujući se, otkri popriličan broj
zlatnih zuba. "Hrče on. Hrče da se sav Urt
trese, to vam jemčim. Sreća je vaša što ste
se ipak odmorili." Pružio mi je svoju
delikatnu, dobro odnegovanu ruku. "Ja sa
doktor Talos."
"Kalfa Severijan." Zbacio sam tanke
pokrivače i ustao da tu šaku prihvatim.
"U crnom ste, vidim. Koja je to gilda?
"To je fuligin, boja mučitelja."
"Ah!" Nagnuo je glavu na jednu stranu
kao drozd i počeo skakutati unaokolo da
me vidi iz raznih uglova. "Visok ste vi
momak - e, stvarno je šteta - ali sva ta
čađasta odeća, veoma upečatljivo."
 67
"Nalazimo da je praktična", rekoh.
"Ublijeta je prljavo mesto, a na fuliginu se
mrlje od krvi ne vide."
"Imate smisla za humor! Izvrsno! Ja da
vam kažem: malo šta čoveku donosi takvu
dobit kao humor. Humor privuče gomilu.
Humor je i umiri, humor smiri pune jaslice
dece. Humor te diže i humor te spušta, a
asimuse privlači kao magnet."
Imao sam samo neodređenu predstavu o
čemu on to priča, ali, videći da je dobro
raspoložen, odvažih se da kažem: "Nadam
se da vam nisam bio na smetnji? Gazda je
rekao da spavam ovde, a u krevetu je bilo
mesta za još jednu osobu."
"Ne, ma ne, ni najmanje! Nisam se ja ni
vratio - našao sam bolje mesto da
provedem noć. Spavam veoma malo, mogu
vam eto i to reći, štaviše vrlo se lako
budim. Ali noć mi je ispala fino, to je bila
jedna odlična noć. A kud ćete vi krenuti
jutros, optimate?"
Stao sam da pipam ispod kreveta tražeći
čizme. "Pa, valjda ću prvo da potražim
neki doručak. Potom ću van grada, ka
severu."
"Krasno! Ni ne sumnjam da će mom
ortaku doručak doći izvrsno - kolosalno će
mu doći. A putujemo na sever. Posle
izvanredno uspešne turneje po gradu,
znate. Sad se vraćamo kući. Igrali smo niz
istočnu obalu, pa uz zapadnu. Može biti da
ćemo se, na putu ka severu, zaustaviti u
Kući Apsoluta. To je, znate, u ovoj
profesiji glavni san. Igrati u autarhovoj
palati. Ili, vratiti se iz nje, ako ste u njoj
zaigrali. Puni šeširi hrisosa."
"Sreo sam bar jednu osobu, ako ne i
više, koja je sanjala da se tamo vrati."
"Nemojte praviti tako tužno lice -
pričaćete mi, obavezno, o tom čoveku
jednoga dana. Al' sad, ako mislimo na
doručak da idemo - Boldanders! Diž' se!
Hajde, Boldanders, hajde! Ustaj!" Otplesao
je do uznožja kreveta i dohvatio džina za
skočni zglob jednog stopala. "Boldanders!
Ne hvatajte ga za rame, optimate!" (Ni
najmanji pokret u tom smislu nisam bio
učinio.) "Ponekad počne da mlatara
rukama. BOLDANDERS!"
Div je promrmljao nešto i pokrenuo se.
"Novi dan, Boldanders! Još si živ!
Vreme je da se jede i ide u klozet i vodi
ljubav - sve to! Diži se, inače nikada
nećemo stići do kuće!"
Nije bilo nikakvog znaka da ga je div
čuo. Izgledalo je da je ono malopređašnje
mrmorenje bilo samo protivljenje izrečeno
kroz san, ili samrtni ropac. Dr Talos
dograbi, oberučke, prljavu ćebad i smače je
s kreveta.
Sad je grdno veliki oblik njegovog
ortaka ležao otkriven pogledu. Taj je
drugar bio čak i viši nego što sam
pretpostavljao, predugačak za krevet čak i
u ovom položaju - sa kolenima privučenim
gotovo do vrha vilice. Pleća su mu bila
visoka, zgurena, a široka čitav el. Lice mu
nisam mogao videti, bilo je zariveno u
jastuk. Na vratu i oko ušiju imao je neke
čudne ožiljke.
"Boldanders!"
Kosa mu je bila proseda i, bez obzira na
gostioničarevu tobožnju grešku, veoma
gusta.
"Boldanders! Izvinite, optimate, ali
mogu li pozajmiti taj mač?"
"Ne", rekoh. "Ne možete."
"Ma, neću ja da ga ubijem ni ma šta
slično. Samo da ga šljapim pljoštimice.
Odmahnuo sam glavom, a dr Talos,
videći da sam nepopustljiv, poče da traži
po sobi. "Štap sam ostavio u prizemlju.
Grozan običaj, maznuće ga neko. Treba da
naučim da hramljem, stvarno treba. Ovde
baš ničeg nema."
Jurnuo je napolje i trenutak kasnije se
vratio noseći jedan šetački štap od
gvozdenog drveta sa loptastom
pozlaćenom jabukom na gornjem kraju, za
držanje. "E sad! Boldanders!" Udarci
počeše da padaju po divovim širokim
leđima kao one krupne kišne kapi koje
padaju pre početka grmljavinske oluje.
Sasvim iznenada, div se diže u sedeći
položaj. "Budan sam, doktore." Njegovo
lice bilo je prostrano i grubo, ali i osećajno
i tužno. "Jesi li odlučio da me najzad
ubiješ?"
"O čemu pričaš, Boldanders? A, misliš
 68
na ovog optimata ovde. On ti neće učiniti
ništa nažao - delio je postelju s tobom, a
sad će nam praviti društvo na doručku."
"Spavao je ovde, doktore?"
Dr Talos i ja klimnusmo glavama.
"Onda znam odakle su se uzdigli oni
moji snovi."
Još zasićen prizorom ogromnih žena
ispod monstrumovih mora, zapitao sam šta
je to sanjao, iako sam ga se pomalo
pribojavao.
"Pećine, negde ispod, sa kamenim
zubima s kojih kaplje krv... otkinute i
raskomadane ruke koje leže na stazama od
peska i bića koja tresu lance u mraku."
Sedeo je na ivici kreveta i čistio jednim
velikim prstom razmaknute, iznenađujuće
sitne zube.
Dr Talos reče: "Hajdete, obojica. Ako
hoćemo danas da jedemo i pričamo i
uradimo išta - moramo, vidite, početi. Ima
mnogo da se kaže i mnogo da se učini."
Boldanders pljunu u ugao.
16. PRODAVNICA KRPA
Tokom tog pešačenja kroz ulice još
dremljivog Nesusa po prvi put me je celom
snagom ščepao onaj moj jad koji će me
kasnije tako često opsedati. Dok sam bio
zatvorenik u našoj ublijeti, jad je bio
otupljen ogromnošću onog što sam učinio i
ogromnošću kazne za koju sam bio siguran
da ću je iz ruku majstora Gerlousa ubrzo
dobiti. Juče, kad sam opružio korake niz
Obalsku ulicu, jad je bio odagnan
radostima slobode i bolovima izgnanstva.
A sad mi se učinilo da na celom svetu ne
postoji nijedna činjenica izvan činjenice
Tekline smrti. Svaka zakrpa mraka među
senkama podsećala me je na Teklinu kosu;
svako svetlucanje beline, na njenu kožu. Sa
naporom sam se suzdržavao da ne jurnem
natrag u Citadelu i ne pogledam da li
Tekla, možda, još i sad sedi u svojoj ćeliji i
čita pri sjaju one srebrne svetiljke.
Nađosmo jedan kafić čiji su stolovi bili
raspoređeni duž ruba ulice. Još je bilo tako
rano da je saobraćaj bio slab. Na uglu je
ležao mrtav čovek (udavljen, rekao bih,
komadom lambrikenske tkanine; i danas
postoje neki koji se tom veštinom služe).
Dr Talos mu pretrese džepove, ali ostade
praznih šaka.
"E, dobro", reče on. "Moramo
razmišljati. Moramo smisliti neki plan."
Jedna kelnerica nam donese vrčeve
moke i Boldanders gurnu jedan vrč ka
doktoru, koji promeša moku kažiprstom.
"Prijatelju Severijane, možda bi trebalo
da osvetlim naš položaj. Boldanders - on je
moj jedini pacijent - i ja dolazimo iz jedne
oblasti blizu jezera Diuturne. Naša kuća je
izgorela, pa, pošto nam je bila potrebna
neznatna sumica novca da je popravimo,
odlučili smo da se uputimo u svet. Moj
prijatelj je čovek zapanjujuće snage. Ja
sakupim gomilu, on polomi nekoliko
komada drveta i podigne desetoricu
odjednom, onda ja prodajem svoje lekove.
Nije baš mnogo, kazaćete vi. Ali to nije
sve. Imam ja i jedan pozorišni komad, a
sakupili smo i opremu. Kad su okolnosti
povoljne, on i ja glumimo izvesne scene,
pa čak i pozovemo pojedine gledaoce da se
uključe. Dakle, prijatelju, kažete da idete
ka severu, a po vašoj postelji od noćas
zaključujem da niste pri parama. Mogu li
predložiti jedan zajednički poduhvat?"
Boldanders, koji kao da je razumeo
samo prvi deo govora svog sadruga, reče:
"Nije sasvim uništena. Zidovi su od
kamena, vrlo debeli. Neki svodovi su
ostali."
"Sasvim tačno. Planiramo obnavljanje
te drage nam starine. Ali, evo u kakvoj
smo nedoumici - sada smo na polovini
povratne etape naše turneje, a kapital koji
smo sakupili još je daleko od dovoljnog. Ja
predlažem..."
Kelnerica, mršava mlada žena
raščupane kose, dođe i donese činiju kaše
za Boldandersa, hleb i voće za mene i
kolač za dr Talosa. "Baš privlačna
devojka!" uzviknu on.
Osmehnula mu se.
"Možete li sesti? Mi smo vam, izgleda,
jedine mušterije."
Bacila je pogled u pravcu kuhinje,
slegnula ramenima i privukla jednu stolicu.
"Možda će vam prijati parče ovoga -
 69
isuviše ću biti zauzet pričanjem, pa neću
moći da žvaćem nešto tako suvo. A uzmite
i gutljaj moke, ako vam ne smeta da pijete
posle mene."
Ona reče: "Čovek bi pomislio da će nas
gazda pustiti da jedemo džabe, je li tako?
Ali ne da. Sve nam naplaćuje po punoj
ceni."
"A! Znači vi niste gazdina kćerka.
Plašio sam se da jeste. Ili njegova supruga.
Kako je dopustio da takav cvet ostane
neubran?"
"Ovde radim tek oko mesec dana. One
pare koje ljudi ostave na stolu jedina su mi
zarada. Eto, recimo, vas trojica. Ako mi
ništa ne ostavite, značiće to, da sam vas
usluživala za džabe."
"Upravo tako, upravo tako! Ali, šta sa
ovim? Šta ako pokušamo da ti damo jedan
raskošan poklon, a ti odbiješ?" To
govoreći, dr Talos se nagnuo prema njoj i
meni pade na um da njegovo lice nije samo
lice lisice (poređenje koje je, možda, bilo
odveć lako načiniti, zbog njegovih
nakostrešenih crvenkastih obrva i oštrog
nosa, što je odmah nagoveštavalo lisičiji
izgled), nego lice punjene lisice. Čuo sam
da ljudi koji za život zarađuju kopajući
zemlju kažu da baš nigde ne postoji teren
na kome bi se mogao iskopati jarak, a da
pri tom ne iskopaš i krhotine prošlosti. Gde
god se ašov zabode u zemlju, otkrije neki
polomljeni pločnik ili zarđali metal; a
naučnici pišu da pesak one vrste koju
umetnici nazivaju polihromim (zato što su
sa belinom tog peska pomešane i trunčice
svih boja) zapravo i nije pesak, nego da je
to staklo iz prošlosti, smrvljeno u prah zato
što se eonima tumbalo u hučnom moru. Pa,
ako postoje slojevi stvarnosti ispod one
koju vidimo, kao što postoje slojevi istorije
ispod tla po kome gazimo, onda je, u
jednoj od tih dubljih stvarnosti, lice dr
Talosa lisičja maska na nekom zidu; zato
sam bio zapanjen kad sam video kako se to
lice sada okreće i savija ka toj ženi i u tim
pokretima postiže, senkama na obrvama i
nosu, privid izražajnosti i misaonosti i
zapanjujuću, realističnu živost. Da li bi
odbila, pitao ju je on opet, a ja se stresoh
kao da se budim.
"Šta hoćeš da kažeš?" želela je ta žena
da zna. "Jedan od vas je karnifeks. Pričaš li
o poklonu smrti? Autarh, čije pore blistaju
sjajnije nego same zvezde, štiti živote
svojih podanika."
"Poklon smrti? O, ne!" Dr Talos se
nasmejao. "Ne, draga moja, taj si imala
celog života. On, takođe. Ne možemo
glumiti da ti dajemo nešto što je već tvoje.
Dar koji ti nudimo je lepota, a takođe slava
i bogatstvo koje iz lepote proističu."
"Ako prodajete nešto, ja para nemam
uopšte."
"Da prodajemo? Ne, baš ništa!
Naprotiv, nudimo ti novo zaposlenje. Ja
sam taumaturg, a ovi optimati su glumci.
Zar nikad nisi poželela da se popneš na
pozornicu?"
"Odmah sam videla da čudno izgledate
vas trojica."
"Nama je potreban neko da bude
naivka. To mesto možeš ti da zauzmeš, ako
hoćeš. Ali moraš poći s nama odmah sad -
nemamo vremena za gubljenje, niti ćemo
više zalaziti u ovaj kraj."
"Ako postanem glumica, neću zbog
toga postati lepa."
"Ja ću te učiniti lepom zato što si nam
potrebna kao glumica. To je jedna od
mojih moći." On ustade. "Sad, il' nikad.
Ideš li?"
Ustade i konobarica, još gledajući u
njegovo lice. "Moram u svoju sobu..."
"A šta poseduješ, sem šljokica? Ja ti
moram nabaciti glamur, naučiti te tvom
tekstu, sve to za jedan dan. Čekati neću."
"Daj mi pare za vaš doručak, pa ću mu
reći da odlazim."
"Koješta! Kao članica naše družine,
moraš da doprinosiš očuvanju fondova koji
su nam potrebni za tvoje kostime. A da i ne
pominjem da si pojela moj kolač. Plati ga
sama."
Jedan tren je oklevala. Boldanders reče:
"Možeš imati poverenja u njega. Naš
direktor ima neki svoj način gledanja na
svet, ali laže manje nego što ljudi misle."
Taj duboki, spori glas kao da joj je ulio
više pouzdanja. "Važi", reče ona. "Idem."
 70
Kroz koji minut, nas četvoro smo bili
već nekoliko ulica daleko i hodali pokraj
prodavnica koje su, većinom, još bile
zatvorene kapcima. Kad smo odmakli, dr
Talos objavi: "A sad, dragi moji prijatelji,
moramo da se razdvojimo. Ja ću posvetiti
svoje vreme poboljšavanju odlika ove silfe.
Boldanders, ti moraš da izvučeš našu
montažnu pozornicu i ostalu opremu iz
krčme gde ste ti i Severijan proveli noć -
pouzdajem se da u tome nećeš imati
teškoća. Severijane, glumićemo, verujem,
na Ktesifonovom krstu. Znate li to mesto?"
Klimnuo sam glavom, iako pojma
nisam imao gde bi to moglo biti. Istina je
bila da nisam imao nameru da se i dalje
družim sa njima.
Sad, dok je dr Talos odlazio hitrim
koracima, a kelnerica kaskala za njim,
nađoh se sam sa Boldandersom na pustoj
ulici. U želji da i on ode zapitah ga kud
namerava da krene. Više je to nalikovalo
na razgovor sa spomenikom nego sa
čovekom.
"Ima jedan park blizu reke gde čovek
može da spava po ceo dan, ali noću ne.
Kad se bude smračilo, probudiću se i
pokupiću naše stvari."
"Meni se ne spava. Ja ću malo da
razgledam grad."
"Onda, vidimo se na Ktesifontovom
krstu."
Iz nekog razloga imao sam osećaj da on
zna šta stvarno nameravam. "Da", rekoh.
"Svakako."
Njegove oči bile su tupe kao oči vola,
dok se okretao da pođe svojim dugim,
teškim koracima prema Đolu. Pošto je park
u koji se Boldanders uputio ležao istočno,
a dr Talos odveo malu na zapad, ja odlučih
da pešačim ka severu i tako nastavim svoj
put ka Traksu, gradu besprozornih soba.
Svud oko mene i dalje je bio Nesus koji
zovu i "grad što ne može propasti", grad u
kome sam proveo čitav svoj život, iako
sam od njega tako malo video. Hodao sam
jednom širokom avenijom koja je bila
popločana kremenom i nisam znao, niti
mario, da li je to u ovoj četvrti glavna ili
sporedna ulica. S obe strane bile su
uzdignute staze za pešake, a treća takva
bila je u sredini i služila je da razdvaja
saobraćaj usmeren ka severu od onog
usmerenog ka jugu.
S leve i desne strane građevine su,
činilo se, iznikle iz tla kao žito suviše gusto
zasađeno, tako da su se međusobno gurale
za mesto; a kakve su to zgrade bile -
nijedna velika kao Veliki dvor, niti
približno tako stara; niti je ijedna, rekao
bih, imala zidove kao naša kula, metalne,
pet koraka debele; a ipak, u Citadeli nije
bilo ničeg što bi se sa ovim zgradama
moglo porediti u pogledu raznobojnosti i
izvornosti zamisli, ničeg tako novog i
fantastičnog kao što je bilo svako od ovih
zdanja ponaosob, iako okruženo stotinama
drugih. U skladu sa modom koja je vladala
u nekim delovima grada, gotovo svaka od
tih zgrada imala je na svojim nižim
spratovima prodavnice, iako zgrade nisu
pravljene da služe prodaji, nego da budu
saborne zgrade pojedinih gildi, bazilike,
arene, konzervatorijumi, trezori,
bogomolje, arteli, ludnice, proizvodne
radionice, hramovi pojedinih manjih sekti,
manastirski i studentski domovi, lazareti,
mlinovi, restorani, mrtvačnice, klanice i
saloni za zabave. Njihova arhitektura
odražavala je ne samo te njihove svrhe,
nego i hiljadu suprotnih ukusa. Ka nebu su
se uznosile kulice i minareta; umirujuće su
izgledale lanterne, kupole i rotunde;
stepeništa strma kao merdevine vodila su
uz okomite, gole zidove; a balkoni su
optakali mnoga pročelja, štitili ih, davali
stanovima parterni i privatni izgled,
zaklanjajući ih s prednje strane malenim
zasadima limuna i nara.
Divio sam se tim visećim vrtovima
usred šume ružičastog i belog mermera,
crvenog sardoniksa i plavosivih, kremastih
i crnih cigala, kao i zelenih, žutih i tirskih
purpurnih pločica, kad me prizor jednog
landsknehta koji je stražario na ulazu u
neku kasarnu podseti na obećanje koje sam
dao onom oficiru peltasta prethodne noći.
Pošto sam imao vrlo malo para i bio
svestan da će mi zatrebati noću toplina
mog gildaškog ogrtača, činilo mi se da je
 71
najbolji plan da kupim prostrani ogrtač od
nekog jeftinog materijala i da ga obučem
preko gildaškog. Prodavnice su se počele
otvarati, ali u onima koje su nudile odeću
video sam samo robu koja mom naumu
nije odgovarala i koja je, uz to, bila još i
preskupa za mene.
Tad mi još nije bila pala na um ideja da
se, pre stizanja u Traks, bavim svojom
profesijom; a i da sam se toga dosetio,
odustao bih istog trenutka, jer sam
pretpostavljao da je potražnja za uslugama
mučitelja tako mala da nemam ozbiljnih
izgleda da nađem poslodavce. Zamišljao
sam, ukratko, da će ona tri asimusa i
nekoliko oričoka i aesa u mome džepu
morati da me nose sve do Traksa; ni slutio
nisam koliki će mi honorari biti ponuđeni.
Zato sam zurio u balmakane i surtute, u
dolame i koporane od padovske svile, u
matelazu i stotinu drugih skupocenih
tkanina, ne ulazeći uopšte u radnje gde su
se takve stvari prodavale niti, čak, zastajući
da ih pažljivije razgledam.
Ubrzo je moja pažnja bila zavedena
drugim vrstama robe. Iako o tome tada
nisam imao pojma, hiljade plaćenika se
upravo opremalo za letnji pohod. Na
prodaju su bili izloženi blistavi vojnički
ogrtači, ćebad za ispod sedla, zatim sama
sedla i to sa oklopnim jabukama da bi se
zaštitila bedra, zatim crvene tragačke kape,
duga keten-koplja, lepeze od srebrne folije
za signalizaciju, lukovi savijeni unazad, pa
na oba kraja opet unapred, kakve koristi
konjica; strele u tobolcima od deset i
dvadeset komada, futrole za lukove
napravljene od kuvane štavljene kože sa
zlatastim nitima i komadićima sedefa i
štitnici za strelce koji štite levi ručni
zglavak od tetive luka. Dok sam gledao sve
to, sećao sam se šta mi je, pre mog
maskiranja, majstor Palaemon govorio o
polasku za dobošem; iako sam prema
matrozima iz naše Citadele osećao izvestan
prezir, činilo mi se, sad, da čujem dugi
štropot njihovih bubnjeva koji ih pozivaju
na paradu i blistavi izazov upućen pomoću
fanfara sa njihovih bedema.
Upravo kad sam, smeten svim ovim,
sasvim zaboravio šta tražim, jedna vitka
žena od oko dvadeset ili možda malčice
više od dvadeset godina iziđe iz jedne od
tamnih radnji da otključa rešetke. Na sebi
je imala paunastu brokatnu haljinu,
zapanjujuće bogatu i zapanjujuće iscepanu,
i dok sam je gledao, sunce je dodirnulo
jednu poterotinu taman ispod njenog struka
i pretvorilo kožu, koja se tamo videla, u
najbleđe zlato.
Ne mogu da objasnim žudnju koju sam
osetio za njom tog trenutka i nastavio da
osećam kasnije. Znao sam mnogo žena, a
ova je, od svih njih, bila valjda najmanje
lepa - manje graciozna od one koju sam
najviše voleo, manje sladostrasnog izgleda
nego druga, sa daleko manje kraljevskog
nego što je u svome izgledu imala Tekla.
Prosečne visine, kratkog nosa, širokih
jagodičnih kostiju i sa onim izduženim
smeđim očima koje često idu uz takve
jagodice. Gledao sam je kako diže rešetke i
voleo je ljubavlju smrtno žestokom, ali,
ipak, ne ozbiljnom.
Naravno, prišao sam joj. Nisam joj se
mogao odupreti ništa više no što bih se
mogao odupreti slepoj grabljivosti Urta
kad bih se otkotrljao preko ruba neke litice.
Nisam znao šta bih joj kazao; plašio sam se
da će ona, videći moj ogrtač od fuligina i
moj mač, užasnuto ustuknuti. Međutim,
ona se osmehnula, činilo se da se divi
mome izgledu. Trenutak kasnije, pošto
nisam ništa rekao, pitala me je šta želim; a
ja sam je pitao da li zna gde bih mogao
kupiti ogrtač.
"Jeste li sigurni da vam treba?" Glas joj
je bio dublji nego što sam očekivao. "Već
imate tako divan ogrtač. Smem li da
pipnem?"
"Samo izvolite. Ako želite."
Dohvatila je rub i blago protrljala
fuligin između dlanova. "Ovakvo crno
nisam nikad videla - toliko je crno da
nabore u njemu ne vidiš. Izgleda kao da mi
je ruka iščezla. A taj mač. Je li to opal?"
"Da li biste želeli i mač da pogledate?"
"Ne, ne. Uopšte ne. Ali ako stvarno
hoćete ogrtač..." Pokretom ruke pokazala
je ka izlogu i ja videh da je pun polovnih
 72
odevnih predmeta svake vrste, đelaba,
ogrtača sa kapuljačama, košulja, ženskih
dugačkih haljina i tako dalje. "Veoma
jeftino. Cene su zaista razumne. Ako samo
uđete, sigurna sam da ćete naći to što
tražite." Ušao sam kroz vrata na kojima su
zazvečala neka zvonca, ali ta mlada žena
nije ušla za mnom, iako sam se toliko živo
nadao da će to učiniti.
Unutrašnjost je bila sumračna, ali, čim
sam pogledao oko sebe bilo mi je jasno
zašto tu ženu moj izgled nije uznemirio.
Čovek koji je stajao iza tezge izgledao je
strašnije nego ijedan mučitelj. Njegovo lice
bilo je lice lobanje ili maltene takvo, sa
tamnim jamama umesto očiju, smežuranim
obrazima i ustima bez usana. Da se nije
pomakao i progovorio ne bih uopšte
verovao da je živ čovek, nego bih mislio da
je to leš postavljen uspravno iza pulta u
skladu sa morbidnom željom nekog bivšeg
vlasnika.
17. IZAZOV
Ali jeste se pokrenuo, naime, kad sam
ušao, okrenuo se da me pogleda; i jeste
progovorio. "Veoma fino. Da, veoma fino.
Vaš ogrtač, optimate - mogu li ga
pogledati?"
Prišao sam mu, hodajući preko poda od
izlizanih, neravnih pločica. Jedan zrak
crvene sunčeve svetlosti, u kojoj su vrvele
i rojile se trunčice prašine, stajao je, krut
kao sečivo, između nas dvojice.
"Vaš ogrtač, optimate." Poduhvatio sam
svoj ogrtač i pružio mu ga levom rukom, a
on poče pipati tkaninu gotovo isto onako
kao mlada žena maločas, napolju. "Da,
veoma je fino. Meko. Kao vuna, a ipak
mekše, mnogo mekše. Neka mešavina lana
i vune od lame? A boja, divno. Mučiteljski
ogrtač. Čovek ne može verovati da su
ogrtači pravih mučitelja bili i upola tako
fini, ali, šta vredi sporiti se sa ovakvim
tekstilom?" Hitro se provukao ispod tezge i
pojavio se na mojoj strani, držeći u šaci
neke krpe. "Mogu li pogledati vaš mač?
Obećavam da ću biti izuzetno pažljiv."
Izvukao sam Terminus Est i položio ga
na te krpe. Zgurio se nad njim, ne
dodirujući ga, ne govoreći ni reči. Dotad su
se moje oči već privikle na polumrak ove
prodavnice, pa sam primetio usku crnu
traku koja se iz njegove kose, iznad ušiju,
pružala napred koliko za širinu jednog
prsta. "Vi nosite masku", rekoh.
"Tri hrisosa. Za mač. I još jedan za
ogrtač."
"Nisam došao ovde da prodajem",
rekoh. "Skinite je."
"Ako tako želite. U redu, četiri hrisosa
za taj mač." Uzdigao je šake i mrtvačka
glava pade u njih. Njegovo pravo lice
pocrnelo od sunca i sa širokim jagodičnim
kostima, upadljivo je ličilo na lice one
mlade žene koju sam video napolju.
"Želim da kupim ogrtač."
"Pet hrisosa za ovo. I to je, apsolutno,
moja poslednja ponuda. Moraćete mi dati
jedan dan vremena da prikupim novac."
"Rekoh li vam da ovaj mač nije za
prodaju." Dohvatio sam Terminus Est i
uvukao ga opet u kanije.
"Šest." Pružajući ruku preko pulta,
dohvatio me je za mišicu ruke. "To je više
nego što vredi. Čujte, ovo vam je poslednja
prilika. Ozbiljno govorim. Šest."
"Došao sam da kupim ogrtač. Vaša
sestra, jer, pretpostavljam da je to, rekla mi
je da ćete ga imati i to po razumnoj ceni."
Uzdahnuo je. "U redu, prodaću vam
ogrtač. Hoćete li mi prvo reći otkud vam
taj mač?"
"Dobio sam ga od majstora naše gilde."
Videh kako preko njegovog lica preleće
treptaj nekog izraza koji nisam mogao
sasvim da razaznam i zapitah: "Ne verujete
mi?"
"Verujem vam, u tome je i jeste
problem. Šta ste vi, zapravo?"
"Mučiteljski kalfa. Retko prelazimo na
ovu stranu reke i retko idemo ovako daleko
na sever. Ali da li ste stvarno toliko
iznenađeni?"
Klimnuo je glavom. "To vam je kao da
sretnete pticu koja odnosi dušu -
psihopompa. Mogu li pitati zašto ste u ovoj
gradskoj četvrti?"
"Možete, ali to je poslednje pitanje na
koje ću odgovoriti. Idem u Traks da tamo
 73
preuzmem jednu dužnost."
"Hvala vam", reče on. "Neću se više
nametati pitanjima. A stvarno i ne moram.
Dakle, pošto ćete želeti da iznenadite svoje
prijatelje u trenutku kad skinete ogrtač -
jesam li pogodio? - on treba da bude takve
boje da čini kontrast sa vašom odeždom.
Bela boja bi mogla dobro poslužiti, ali i
ona je prilično dramatična, a sem toga,
užasno je teško održavati je čistu. Kako bi
vam odgovarala tamnosmeđa?"
"Trake koje su držale vašu masku",
rekoh. "Još su tu?"
Teglio je neke kutije iza tezge, stavljao
ih na pod i nije mi ništa odgovorio.
Trenutak-dva kasnije prekide nas zvuk
zvonca iznad ulaznih vrata. Nova mušterija
bejaše neki mladić čije je lice bilo skriveno
izgraviranim, pripijenim šlemom; vizir
šlema činili su rogovi, okrenuti nadole i
međusobno spleteni. Na sebi je imao oklop
od lakirane štavljene kože; na prsnom delu
tog oklopa lepršala je zlatna himera sa
praznim, piljećim licem ludakinje.
"Izvolite, hiparše." Prodavac je ispustio
kutije da bi se mogao udvorički nakloniti.
"Kako vam mogu pomoći?"
Šaka u oklopnoj rukavici pružila se ka
meni, sa prstima stisnutim kao da će mi
dati novčić.
"Uzmite to", reče prodavac preplašenim
šapatom. "Šta god da je."
Pružio sam šaku i prihvatio na dlan
jednu svetlucavu crnu semenku veliku kao
zrno suvog grožđa. Čuo sam kako je
prodavac užasnuto jeknuo; figura u oklopu
se okrete i iziđe napolje.
Kad je hiparh otišao, ostavio sam
semenku na pult. Prodavac ciknu: "Ne
pokušavajte to meni da predate!" i uzmače
korak-dva.
"A šta je to?"
"Ne znate? Kamen averna. Čime ste to
uvredili jednog oficira Domaćih trupa?"
"Ničim. Zašto mi je ovo dao?"
"Izazvao vas je. Na dvoboj."
"Na monomahiju? Nemoguće. Ne
spadam u boračke klase."
Njegovo sleganje ramena kazalo je više
no što bi reči mogle. "Moraćete se boriti,
inače će oni srediti da vas neko ubije.
Jedino pitanje je da li ste tog hiparha zaista
uvredili ili se neki visoki zvaničnik u Kući
Apsoluta nalazi iza ovoga."
Sa istom onom jasnoćom s kojom sam
video prodavca, ugledah ispred sebe i
Vodalusa na groblju kako stoji ne uzmičući
pred trojicom stražara-volontera; iako mi je
sva obazrivost govorila da odbacim taj
kamen averna od sebe i da pobegnem iz
grada, nisam tako mogao postupiti. Neko
je - možda lično autarh ili senoviti Otac
Inire - saznao istinu o Teklinoj smrti i sad
je nastojao da me uništi, a da ne osramoti
moju gildu. Pa, dobro; ja ću se boriti. Ako
odnesem pobedu, taj neko će možda
promeniti mišljenje; ako budem ubijen, to
će biti pravda i ništa više. I dalje misleći na
Vodalusovu uzanu oštricu, rekoh: "Ja od
svih mačeva razumem samo ovaj jedan."
"Ma nećete se mačevima boriti -
zapravo, bilo bi najbolje da ovaj mač
ostavite kod kuće."
"Apsolutno ne."
Opet je uzdahnuo. "Vidim da ništa ne
znate o ovim stvarima, a ipak, u suton ćete
se boriti za svoj život. Pa, dobro, mušterija
ste mi, a ja mušteriju još nikad nisam
napustio. Hteli ste ogrtač. Evo." Ode u
zadnji deo radnje, a onda opet dođe ka
meni, donoseći jedan odevni predmet u
boji uvelog lišća. "Probajte ovaj. Biće
četiri oričoka, ako vam odgovara veličina."
Ogrtač toliko veliki i udoban morao mi
je dobro stajati, sem ako bi bio u ogromnoj
meri prekratak ili predugačak. Cena mi se
činila previsoka, ali platio sam i obukao
ga; učinivši to, primakao se još za jedan
korak sudbini koju se taj dan trudio da mi
nametne, sudbini da postanem glumac. A
istina je bila da sam već bio učesnik, i ne
znajući to, u nekoliko drama.
"E, sada", reče prodavac, "ja moram da
ostanem ovde da pazim na stvari, ali
poslaću moju sestru da vam pomogne da
nabavite jedan avern. Ona je na
Sangvinarno polje išla često, pa bi možda
mogla i da vam objasni osnovne stvari o
borbama koje se tamo vode pomoću
averna."
 74
"Da li je neko pominjao mene?" Ona
mlada žena koju sam video ispred radnje
pojavi se sad iz jedne od mračnih
magacinskih prostorija u zadnjem delu
radnje. Sa tim prćastim nosićem i čudno
iskošenim očima, toliko je ličila na brata
da sam bio siguran da su blizanci, ali ta
kombinacija vitkog stasa i istančanih crta
lica, koja je kod njega izgledala neskladno,
kod nje je bila neodoljivo privlačna. Mora
biti da je tada njen brat njoj objasnio šta
me je zadesilo. Ne znam, nisam čuo. Samo
sam je gledao.
Evo, počinjem ponovo. Dugo je prošlo
(dvaput sam čuo smenu straže ispred
vratiju moje radne sobe) otkako napisah
rečenice koje ste pre jednog trenutka
pročitali. Nisam siguran da li je u redu da
beležim te prizore, koje su možda od
značaja samo za mene, tako podrobno.
Lako sam mogao sve to sažeti: video sam
prodavnicu, ušao sam; jedan oficir
Septentriona izazvao me je na dvoboj;
prodavac je poslao svoju sestru da mi
pomogne da uzberem taj otrovni cvet.
Mučne sam dane proveo čitajući povesti
mojih prethodnika i one se sastoje pretežno
od takvih izveštaja, sažetih. Na primer o
Imaru:
Prerušivši se, zaputio se u vangradske
zone i tamo primetio jednoga monaha kako
meditira ispod platana. Autarh mu se
pridružio te sedeo leđima oslonjen o stablo
sve dok Urt ne poče okretati suncu leđa.
Projahaše u galopu vojnici sa oriflamnom
zastavom, prođe pešice trgovac goneći
mulu koja se teturala pod tovarom zlata,
prođe jedna lepotica koju na plećima
nosahu evnusi i, najzad, prođe pas
trčkarajući kroz prašinu. Imar ustade i
pođe za psom smejući se.
Ako pretpostavimo da je ova anegdota
istinita, veoma ju je lako objasniti: autarh
je pokazao da se za aktivan život opredelio
činom svoje volje, a ne zato što su ga
privukle zavodljive stvari ovoga sveta.
Međutim, Tekla je u svoje vreme imala
mnogo učitelja i svaki od njih je
objašnjavao iste činjenice na drugi način.
Ovde bi, na primer, neki drugi nastavnik
mogao kazati da je autarh bio sasvim
otporan na stvari koje privlače običnog
čoveka, ali nemoćan da savlada svoju
ljubav prema lovu.
A treći, da je autarh želeo da pokaže
koliko prezire monaha koji je samo ćutao,
iako je mogao da pruži mnogo
prosvetljenja i da dobije još više. A prezir
nije mogao iskazati odlaskom niz prazan
drum, jer samoća je mudrima veoma
privlačna. Niti ga je mogao iskazati
polazeći za vojskom, niti za trgovcem sa
bogatstvom, niti za ženom, jer
neprosvetljeni čeznu za svim tim stvarima,
pa bi monah pomislio za autarha da je još
jedan neprosvetljeni čovek.
Četvrti bi rekao da je autarh krenuo za
psom zato što je pas išao sam, dok su
vojnici imali druge vojnike, trgovac svoju
mulu, a mula svog trgovca i lepotica svoje
robove; a monah nije pošao uopšte.
Međutim, zbog čega se Imar nasmejao?
Nije li trgovac išao za vojnicima da bi
otkupio njihov plen? Nije li ta žena išla za
vojnicima da bi im prodavala svoje
poljubce i svoja bedra? Da li je to bio
lovački pas, ili od one kratkonoge pasmine
koju žene drže uz sebe da bi, u slučaju da
neko počne da ih miluje dok spavaju, pas
zalajao? Ko će to sada reći? Imar je mrtav,
a one njegove uspomene koje su neko
vreme živele u krvi njegovih naslednika
davno su izbledele i nestale.
Tako će, vremenom, nestati i moje. U
ovo sam siguran: nijedno od tih
objašnjenja za Imarovo ponašanje nije bilo
tačno. Istina, ma kakva da je bila, svakako
da je i jednostavnija i istančanija. Za mene
bi neko mogao zapitati što sam prihvatio
sestru tog prodavca kao svoju pratilju - ja,
koji nikad u životu nisam imao pravog
sadruga. A ko bi tek, čitajući samo o
"prodavčevoj sestri", shvatio zašto sam
ostao s njom i posle onoga što će se sada,
na ovoj tački moje priče, odigrati? Niko, to
je sigurno.
Rekao sam da ne mogu da objasnim
svoju čežnju za njom, i to je istina. Voleo
 75
sam je žednom i očajničkom ljubavlju.
Osećao sam da bismo nas dvoje mogli
učiniti nešto tako jezivo da bi čitav svet
neodoljivo poželeo da čini isto.
Uopšte nije potreban intelekt da bismo
sagledali one prilike koje čekaju iza
vakuuma smrti - svako dete ih je svesno,
zna da blistaju slavom mračnom ili
svetlom, ogrnute vlašću starijom od
Vaseljene. Te prilike su prisutne u našim
prvim snovima i u našim predsmrtnim
prikazama. Osećamo istinito da one
upravljaju našim životima i, takođe istinito,
da mi vrlo malo značimo njima,
graditeljima nezamislivog, borcima koji
učestvuju u nekim ratovima onostran
ukupnosti postojanja.
Ali nije tako lako uvideti da se i u nama
samima nalaze sile jednako veličanstvene.
Kažemo reči "hoću" i "neću" i zamišljamo
da smo (iako svakodnevno izvršavamo
naređenja kojekakvih prozaičnih osoba)
sami sebi gospodari, a istina glasi da naši
gospodari spavaju. Kad se jedan u nama
probudi, pojaše nas kao životinju i goni nas
napred, iako je taj jahač samo neki, do tada
nenaslućeni, deo nas samih.
Može biti da je to pravo objašnjenje za
pripovest o Imaru. Ko zna?
Bilo kako bilo, dopustio sam da mi
prodavčeva sestra pomogne da dobro
namestim ogrtač. Ovaj se mogao čvrsto
zategnuti oko vrata i tada je moj fuliginski
ogrtač, gildaški, bio nevidljiv ispod njega.
Štaviše, mogao sam, ne otkrivajući ko sam,
da pružim ruke napred ili kroz proreze sa
strane. Terminus Est sam skinuo sa ramena
i nosio ga, dokle god je na meni bio taj
ogrtač, kao štap, a pošto je kanija pokrivala
glavninu rukoštitnika i imala vrh od
tamnog gvožđa, mnogi ljudi koji su me
videli mislili su, sigurno, da i jeste štap.
Bilo je to jedino razdoblje u mome
životu kada sam pomoću nekog sredstva za
prerušavanje skrivao odeždu moje gilde.
Čuo sam izreku da se prerušen čovek uvek
oseća kao budala, bez obzira na to da li mu
je prerušavanje uspešno ili nije uspešno; ja
sam se, tako maskiran, u svakom slučaju
osećao kao budala. A ipak, taj novi ogrtač
na meni jedva da je, uopšte, bio ikakvo
prerušavanje. Ti starinski, široki ogrtači
nastali su kod ovčara (koji ih i danas nose,)
pa su od njih prešli vojsci, u danima kad su
borbe sa Ascijanima vođene ovde, na
hladnom jugu. Od armije, preuzeli su ih
religijski hodočasnici, koji su, sumnje
nema, uvideli da je za njih veoma
praktičan takav odevni predmet koji se
može preobraziti u manje-više prikladan
šatorčić. Smanjenje religioznosti zacelo je
doprinelo iščezavanju takvih ogrtača u
Nesusu, gde, sem svoga, nijedan nisam
video. Da sam nešto više znao o njima,
kupio bih i mekani, širokoobodni šešir uz
njega; ali nisam znao, a prodavačeva sestra
mi je rekla da izgledam kao dobar
hodočasnik. To je, svakako, rekla sa onim
treptajem ironije sa kojim je i sve drugo
govorila, ali ja, zaokupljen svojim
izgledom, ironiju nisam primetio. Rekao
sam njoj i njenom bratu da želim više da
znam o religiji.
Oboje su se nasmešili i brat reče: "Ako
tu temu prvi pomenete, niko neće hteti o
njoj da govori. Osim toga, možete steći
ugled dobrog momka naprosto tako što
ćete nositi to na sebi i ne pričati o religiji.
A kad sretnete nekoga s kim ne želite
uopšte da pričate, molite ga za dobrovoljni
prilog."
I tako sam, bar prividno, postao
hodočasnik koji putuje ka nekom
neodređenom svetilištu na severu. Jesam li
rekao da vreme pretvara naše laži u istine?
18. UNIŠTENJE OLTARA
Tišina ranog jutra nestala je dok sam
boravio u prodavnici stare odeće. Različita
teretna kola tutnjala su ulicama kao lavina
vučnih životinja, drveta, i gvožđa; tek što
smo prodavčeva sestra i ja koraknuli na
ulicu, začuo sam leteći čamac kako jurca
između gradskih kula. Digao sam pogled
na vreme da ga ugledam, glatkog poput
kišne kapi na prozorskom oknu.
"To je verovatno taj oficir koji vam je
uputio izazov", primeti ona. "Sva je prilika
da se sad vraća u Kuću Apsoluta. Hiparh iz
Septentrionske garde - je li tako Agilus
 76
rekao?"
"Agilus, to je vaš brat? Da, tako nešto je
rekao. A vi, kako se zovete?"
"Agija. I ništa ne znate o monomahiji?
A ja treba da vas podučim? E, pa stvarno,
nek' vam visoki Hipogeon bude na pomoći.
Prvo ćemo morati u Botaničku baštu, da
isečemo jedan avern za vas. Srećom, to
nije daleko odavde. Imate li dovoljno para
da nam uzmete fijaker?"
"Valjda imam. Ako je potrebno."
"Onda stvarno niste neki kostimirani
armiger. Nego ste... šta god da ste."
"Mučitelj. Da. Kad bi trebalo da se
susretnem sa tim hiparhom?"
"Tek kasno po podne, kad na
Sangvinarnom polju počinju borbe, a avern
otvara svoj cvet. Imamo vremena na
pretek, ali mislim da treba da počnemo i da
ga koristimo tako što ćemo vam nabaviti
jedan avern i naučiti vas kako se pomoću
njega vodi borba." Ka nama se truckao
jedan fijaker koga su vukla dva onegara i
Agija mu mahnu. "Vi ćete biti ubijeni,
znate."
"Sudeći po onome što govorite, to
izgleda veoma verovatno."
"Praktično sigurno, zato se ne brinite za
svoj novac." Agija iskorači u reku vozila.
Na tren je izgledala (tako je fino bilo
isklesano to delikatno lice, tako je
graciozna bila krivina njenog tela dok je
dizala ruku) kao memorijalna statua
neznanoj pešakinji. Pomislio sam da će i
ona sigurno biti ubijena. Fijaker priđe i
zaustavi se pored nje; nemirne životinje su
plesale i izmicale se u jednu stranu kao da
je Agija nekakav tijacin. Iako je bila laka,
od njene težine to malo vozilo se zaljuljalo.
Popeo sam se i ja i seo pored nje; bilo je
tesno, tako da su moji kukovi bili pripojeni
uz njene. Vozač se osvrnuo i bacio pogled
na nas, na šta je Agija rekla: "Do ulaza u
Botaničku baštu", i mi jakim trzajem
krenusmo. "Znači umiranje te ne
uznemirava - to je prijatno čuti."
Uhvatio sam se čvrsto za naslon
vozačeve klupe. "Pa to valjda nije
neobično. Mora biti da postoje hiljade,
možda i milioni ljud kao što sam ja. Ljudi
koji su se privikli na smrt i koji smatraju da
je u njihovom životu već okončano ono
jedino što je stvarno bilo vredno truda."
Sunce se taman bilo uzdiglo nad najviše
tornjeve; poplava svetlosti, koja je
pretvarala prašne pločnike u crveno zlato,
probudila je u meni sklonost ka
filozfiranju. U smeđoj knjižici u mojoj
jahaćoj torbi na opasaču postojala je i priča
o nekoj anđelki (a možda je to zapravo bila
jedna od onih krilatih ratnica za koje se
priča da su u službi autarhovoj) koja je,
došavši na Urt po nekom beznačajnom
poslu, bila pogođena strelom nekog deteta i
od toga umrla. Odevena u blistavu odeždu
sad sasvim ispolivanu krvlju iz njenog
srca, baš kad su bulevari bili preliveni
umirućim sjajem sunca, ta anđelka se
suočila sa samim nebeskim Gavrilom. U
jednoj njegovoj ruci presijavao se mač, u
drugoj velika dvoglava sekira, a preko
njegovih leđa, okačena kaišem od duge,
visila je bojna truba samih Nebesa. "Kuda
hodiš, malena", upita je Gavrilo, "sa
prsima rumenijim nego u crvendaća?"
"Ubijena sam", odgovorila mu je anđelka,
"pa se vraćam da svoju tvar još jednom
stopim sa Pankreatorom." "Ne pričaj
besmislice. Ti si devojka-anđeo, čisti duh, i
ne možeš umreti." "Ali, bez obzira na to,
mrtva sam", odvrati anđelka. "Gledao si
kako uludo ističe moja krv - zar ne vidiš,
takođe, da ona više ne šiklja nego samo
curi? Zapazi kako mi je bledo lice. Zar nije
dodir anđela topao i blistav? A za ruku
uzmeš li me, učiniće ti se da držiš neki
užas tek izvađen iz ustajale bare. Oseti
kakav mi je dah - nije li gnjio, odvratan i
podrigivanju nalik?" Gavrilo nije
odgovarao, pa anđelka najzad reče: "Brate
moj i starešino, čak i ako te svim mojim
dokazima nisam ubedila, molim te da se
pomakneš u stranu. Hoću da oslobodim
Vaseljenu svoga prisustva." "Ma ubeđen
sam ja, i te kako", reče Gavrilo sklanjajući
joj se s puta. "Nego, razmišljam nešto, da
sam znao da i mi možemo poginuti, ne bih
baš u svim prilikama bio onoliko hrabar."
Agiji rekoh: "Osećam se kao arhanđeo
u onoj priči - da sam znao da svoj život
 77
mogu potrošiti tako lako i tako brzo, ne
bih, verovatno, to učinio. Znaš li to
predanje? Ali, svoju sam odluku već doneo
i tu više nema šta da se priča ili čini. Ovog
popodneva septentrionaš će me ubiti -
čime? Nekom biljkom? Cvetom? Na neki
način koji mi nije poznat. Pre kratkog
vremena, mislio sam da mogu da odem u
varoš zvanu Traks i tamo da proživim
koliko mi je još života preostalo. A prošlu
noć sam proveo u sobi sa jednim džinom.
Jedno nije fantastičnije od drugog."
Nije odgovorila i ja posle nekog
vremena upitah: "Šta je ona zgrada tamo?
Ona sa svetlocrvenim krovom i račvastim
stubovima? Verujem da je u malter ubačen
prah jamajskog bibera. Osećam, bar, neki
takav miris od nje."
"Monaška menza. Znaš da si ti jedan
zastrašujući čovek? Kad si nam ušao u
radnju, mislila sam da si samo još jedan
armiger budalasto obučen. Onda, kad sam
videla da si stvarno mučitelj, pomislila sam
da u tome nema ničeg naročito lošeg - da si
samo mladić nalik na druge mladiće."
"A mladiće si poznavala veliki broj,
pretpostavljam." Istina je bila da sam se
nadao da je tako. Želeo sam da ona bude
iskusnija od mene, pa, iako ni za tren
nisam smatrao sebe čistim, želeo sam da
ona bude još manje čista.
"Ali u tebi ipak ima još nečeg. Imaš lice
nekoga ko treba da dobije u nasledstvo dva
palatinata i jedno ostrvo na nekom mestu
za koje ni čula nisam i imaš ponašanje
obućara, a kad kažeš da se ne bojiš smrti,
iskreno veruješ da je se ne bojiš, a ispod
toga misliš da se ipak bojiš. Ali na samom
dnu, ipak, ne bojiš je se. Ne bi se ti ni
najmanje uznemirio ni kad bi trebalo meni
da odsečeš glavu, a?"
Oko nas se komešao svakovrsni
saobraćaj: mašine, vozila na točkove i bez
točkova, vučena snagom životinja ili
robova, hodajuća vozila i jahači na
dromedarima, volovima, metaminodonima
i tovarnim konjima. Sad nas je sustigao
jedan fijaker i počeo voziti naporedo s
nama. Agija se nagnu prema paru koji se u
njemu nalazio i dreknu: "Možemo brže od
vas!"
"A kuda ćete?" odvrati joj muškarac
povikom i ja prepoznah sira Rahoa, s kim
sam se jednom prilikom sreo kad sam bio
poslat kod majstora Ultana po knjige.
Dograbio sam Agiju za mišicu ruke.
"Ko je ovde lud, on ili ti?"
"Do ulaza u Botaničku, za hrisos!"
Taj drugi fijaker jurnu napred kao iz
praćke izbačen, a naš za njim. "Brže!"
viknu Agija našem kočijašu. A meni reče:
"Imaš bodež? Najbolje je prisloniti mu vrh
bodeža na leđa, tako da on može kazati da
je vozio pod pretnjom smrti ako budemo
zaustavljeni."
"Zašto radiš ovo?"
"Kao test. Nikog nećeš prevariti tim
prerušavanjem. Ali će svako poverovati da
si armiger koji se neobično obukao. To
sam upravo dokazala. (Zaletesmo se
vratolomno oko jednih teretnih kola
natrpanih peskom.) "Osim toga,
pobedićemo. Znam ovog kočijaša, zaprega
mu je sveža. Onaj drugi je teglio tu ragu
pola noći."
Tad sam uvideo da bi se od mene
očekivalo da prepustim Agiji pare ako mi
pobedimo, dok bi ona druga žena uzela od
Rahoa moj (nepostojeći) hrisos ako bi oni
pobedili. A ipak, kakva slast, poniziti ga!
Brzina i bliskost smrti (jer bio sam siguran
da ću uveče poginuti od ruke onog hiparha)
učiniše da se ponašam nehajnije nego ikad
u životu. Izvukoh Terminus Est i
zahvaljujući dužini sečiva dosegnuh
onegare lako. Njihovi bokovi su već bili
natopljeni znojem i zato su ih plitke
posekotine koje tamo načinih sigurno
počele peći kao plamen. "To ti je bolje
nego ikakav bodež", rekoh Agiji.
Masa sveta se razdvajala kao voda pred
bičevima dvojice kočijaša, majke su bežale
stežući svoju decu u naručje, vojnici su,
oslanjajući se na koplja, skakali do
bezbednih prozorskih pragova. Okolnosti
trke išle su nam u korist: fijaker ispred nas
je donekle raskrčivao put i nama, a druga
vozila su mu smetala više nego nama. Ipak,
sustizali smo ga tek polako i naš kočijaš,
rešen da dobije pet-šest ela prednosti, a
 78
očekujući, nesumnjivo, bogatu napojnicu u
slučaju pobede, uputi svoje životinje
ludom brzinom uz jedno stepenište sa
širokim stepenicama od kalcedonskog
kamena. Mermerne statue i spomenici,
stubovi i pilasteri poleteše, činilo se, pravo
nama u lice. Grunusmo, uz silno kršenje,
kroz jednu zelenu živicu visoku kao kuća,
preturismo jedna zaprežna kola puna
šećerlema, zaronismo pod neki svod,
sletesmo niz jedno stepenište savijeno u
polukrug i nađosmo se opet na ulici, pojma
nemajući čije smo otvoreno dvorište
uznemirili.
Laganim kasom dve ovce, koje su vukle
pekarska dvotočkasta kolica, uđoše u
neveliki prostor koji nas je još odvajao od
vodećeg fijakera i mi svojim velikim
zadnjim točkom drmnusmo kolica, tako da
je pljusak svežeg hleba zasuo ulicu, a
Agijino lako telo naletelo na mene na način
tako prijatan da sam je obgrlio jednom
rukom i zadržao uz sebe. Imao sam i ranije
prilike da tako hvatam žene - Teklu često,
a u gradu iznajmljena tela. U ovom
zagrljaju bilo je gorke slasti, rođene iz
okrutne privlačnosti kojom je Agija
dejstvovala na mene. "Baš volim što si to
uradio," reče mi na uvo. "Mrzim muškarce
koji me hvataju." Pokri moje lice
poljupcima. Kočijaš se okretao ka nama,
trijumfalno isceren, ostavljajući da izludele
životinje same biraju put. "Otišli su niz
Krivu ulicu - sad sam ih sredio - preko
livade i stižemo sto ela pre njih."
Fijaker nam se zaljulja i polete uzanim
prolazom kroz jednu žbunovitu prepreku.
Neka građevina ogromnih razmera uzdiže
se ispred nas. Kočijaš pokuša da skrene
zapregu, no bilo je prekasno. Naletesmo na
zid, koji popusti kao da je satkan od sna, i
već smo bili u nekom prostoru nalik na
pećinu, slabo osvetljenu, u kojoj se osećao
miris sena. Ispred nas se nalazio stepenasti
oltar veliki kao kuća, istačkan plavim
svetiljkama. Video sam ga, a onda shvatio
da ga vidim odveć dobro - naš vozač je ili
iskočio, ili bio zbačen sa svog mesta. Agija
vrisnu.
Nabili smo se u taj oltar. Nastala je
neopisiva pometnja letećih predmeta;
izgledalo je da se sve kovitla i tumba, ali se
nikad ne sudara, kao u haosu pre stvaranja
sveta. Tlo kao da se bacilo uvis ka meni;
tresnulo me je tako da mi je sve zujalo u
ušima.
Mislim da sam, leteći kroz vazduh,
držao Terminus Est, ali sad mi više nije bio
u ruci. Kad sam pokušao da ustanem i
potražim ga, nisam imao ni daha ni snage.
Negde daleko neki čovek se dernjao.
Prevalio sam se na bok, a onda uspeo da
dovedem svoje beživotne noge pod sebe.
Izgledalo je da smo blizu središta te
građevine, koja je imala oblik kao Veliki
dvor, ali je bila potpuno prazna: bez
unutrašnjih zidova, bez stepenica, bez
ikakvog nameštaja. Kroz zlatan, prašnjav
vazduh video sam krivudave stubove koji
kao da su bili od obojenog drveta.
Svetiljke, svedene samo na tačkice sjaja,
visile su čitav lanac, ili više, iznad moje
glave. A daleko iznad njih šareni krov se
talasao i praćakao na vetru koji nisam
mogao osetiti.
Stajao sam na slami, na beskrajnom
žutom tepihu slame koji se prostirao svuda
unaokolo kao njiva nekih titana posle
žetve. Oko mene su bile razasute letve od
kojih je oltar bio sagrađen: delovi tankog
drveta ulepšani zlatnom folijom i ukrašeni
tirkizima i ljubičastim ametistima. Vođen
nekom mutnom idejom o nalaženju svog
mača, počeh da tumaram tamo-amo i kroz
nekoliko trenutaka se spotakoh o razlupani
fijaker. Nedaleko odatle ležao je jedan
onegar; sećam se kako sam razmišljao da
je ta životinja sigurno slomila vrat. Neko
viknu: "Mučitelju!" Ja se osvrnuh i videh
Agiju - stajala je uspravno, mada klimavo.
Pitao sam se da li joj je dobro.
"Živa sam, eto, ali moram smesta
odavde. Da li je ta životinja uginula?"
Klimnuo sam glavom.
"Mogla sam je jahati. A ovako, moraćeš
da me nosiš ako možeš. Mislim da mi
desna noga neće moći da izdrži moju
težinu." Zateturala se dok je govorila, tako
da sam morao da priskočim i pridržim je
da ne padne. "Sad moramo da krenemo",
 79
reče ona. "Pogledaj unaokolo... vidiš li
neka vrata? Brzo!"
Nisam video vrata. "Zbog čega je tako
hitno da odemo?"
Upotrebi nos ako nisi u stanju da
upotrebiš oči i vidiš ovaj pod."
Ušmrknuo sam. U vazduhu više nije bio
miris slame, nego miris zapaljene slame;
praktično istog trenutka ugledao sam i
plamenove, blistave u polumraku, ali još i
sad tako malene da su koji tren pre toga
morali biti samo iskre. Pokušao sam da
potrčim, ali nisam postigao ništa više od
klimavog hodanja. "Gde smo?"
"Ovo je Katedrala pelerinki - neki je
zovu Katedrala kandže. Te pelerinke su
družina sveštenica koje putuju po
kontinentu. One nikad..."
Agija zaćuta, jer smo se približili jednoj
grupi ljudi u zagasitoj odeći. Ili su se,
možda, oni približili nama, jer meni se
učinilo da su se iznebuha pojavili na
srednjoj daljini. Muškarci su imali obrijane
glave i držali su sjaktave skimitre povijene
poput polumeseca i optočene bleštećom
pozlatom; jedna žena, tako silno visoka
kao da je aristokratkinja, držala je u
naručju mač za dve ruke, u kaniji: moj
sopstveni Terminus Est. Imala je kapuljaču
i uzani ogrtač sa koga su visile duge
kićanke.
Agija poče: "Naše životinje su
podivljale, sveta gospodarice..."
"To je bez značaja", reče žena koja je
nosila mač. Mnogo lepote bejaše u njoj, ali
ne lepote one vrste koju imaju žene što
utažuju čežnju. "Ovo pripada čoveku koji
te nosi. Reci mu da te postavi na noge i
uzme mač. Možeš da hodaš."
"Mogu pomalo. Učini tako, mučitelju."
"Zar ne znaš njegovo ime?"
"Rekao mi je, ali sam zaboravila."
"Severijan", rekoh, jednom rukom
pomažući Agiji da čvršće stane na noge, a
drugom prihvatajući Terminus Est.
"Upotrebljavaj ga da okončaš svađe",
reče žena u skerletu. "A ne da ih
započinješ."
"Slamni pod ove velike šatre gori,
dvorkinjo. Znate li to?"
"Biće ugašen. Sestre i naši poslužitelji
već gnječe ugljevlje." Zaćutala je, a njen
pogled hitro prelete od Agije do mene i
nazad. "U ostacima našeg visokog oltara,
koji je uništen naletom vašeg vozila, našli
smo samo jednu stvar za koju se činilo da
je vaša i da vam može biti od neke
vrednosti - taj mač. Vratili smo ga. Hoćete
li sada i vi nama vratiti sve vredne stvari
koje ste, možda, našli?"
Setih se onih ametista. "Ja ništa vredno
nisam našao, dvorkinjo." Agija odmahnu
glavom i ja nastavih: "Video sam krhotine
drveta sa uglavljenim dragim kamenjem,
ali to sam ostavio tamo gde je palo."
Muškarci počeše da nameštaju drške
svojih sablji da bi ih čvršće stisnuli i da
staju u položaje koji daju dobar oslonac
stopalima, ali visoka žena je i dalje stajala
nepomično, gledajući mene, pa Agiju i
najzad opet mene. "Dođi k meni,
Severijane."
Tri-četiri koraka i bio sam pored nje.
Odupro sam se iskušenju (a bilo je veliko)
da potegnem Terminus Est iz kanije, kao
odbranu od njihovih sečiva. Njihova
gospodarica me uze za zglavke šaka i
zagleda mi se u oči. Njene oči bile su
mirne, a u toj neobičnoj svetlosti činilo se
da su tvrde kao berili. "Nema krivice u
njemu", reče ona.
Jedan od njih progunđa: "Grešite,
domnicelo."
"Nema krivice, rekoh. Odstupi,
Severijane, a ova žena neka priđe."
Učinio sam kako mi je rekla, a Agija je
dohramala do na jedan dugi korak od
dvorkinje. Pošto nije htela da priđe bliže,
visoka žena pristupi njoj i dohvati njene
zglobove kao maločas moje. Sledećeg
trenutka bacila je pogled prema drugim
ženama koje su čekale iza mačevalaca. Pre
nego što sam shvatio šta se dešava, dve od
tih su dočepale Agijinu haljinu, svukle joj
je preko glave i oduzele. Jedna reče:
"Nema ništa, Majko."
"Mislim da je ovo predskazani dan."
Držeći ruke prekrštene preko grudi,
Agija mi šapnu: "Te pelerinke su lude. To
svako zna, a i tebi bih rekla da sam imala
 80
vremena."
Visoka žena reče: "Vratite joj njene
dronjke. Niko živ ne pamti nijedno
nestajanje Kandže, ali Kandža nestaje kad
god je njoj volja; nemoguće je i
nedopustivo da je mi sprečavamo da to
čini."
Jedna od žena promrmlja: "Možda je
još možemo naći u ovom kršu." Druga
dodade: "Zar ne bi trebalo naterati ove da
plate?" "Da ih ubijemo?" reče jedan čovek.
Visoka žena ničim nije pokazivala da je
išta od toga čula. Okrenula se i već nas je
napuštala na takav način da se činilo da
klizi preko slame. Žene su, zgledajući se
međusobno, pošle za njom, a muškarci su
spustili blistave sablje i uzmakli.
Agija se borila da navuče haljinu.
Zapitah je šta zna o toj Kandži i ko su te
pelerinke.
"Izvedi me odavde, Severijane, pa ću ti
reći. Ne donosi dobru sreću čoveku nijedan
razgovor o njima vođen unutar njihovog
hrama. Je l' na zidu, onamo, ima jedan
procep?"
Pošli smo tamo gde je pokazala; u hodu
smo se pokatkad spoticali o mekanu slamu.
Nikakvog otvora nije bilo, ali sam uspeo
da podignem ivicu svilenog zida dovoljno
da se provučemo napolje.
19. BOTANIČKA BAŠTA
Sunčani sjaj bejaše zaslepljujuće jak;
izgledalo je kao da smo iz sutona stupili u
puni dan. Zlataste čestice slame plovile su
po svežem vazduhu oko nas.
"E, to je bolje", reče Agija. "Sad samo
sačekaj malo da se orijentišem. Mislim da
će Adamnijsko stepenište biti desno od
nas. Ni onaj naš kočijaš ne bi njime pošao -
a možda i bi, taj je bio lud - ali ono bi nam
bilo najkraći put do platforme sa koje se
ulazi u Botaničku baštu. Daj mi opet ruku,
Severijane. Moja noga još nije kako treba."
Hodali smo sada po travi i ja videh da je
šator-katedrala bio podignut na poljani
koju su odasvud okruživale poluutvrđene
kuće; vazdušaste kule ove katedrale
gledale su sa visine na njihove zupčaste
bedeme. Travnjak je bio otvoren prema
širokoj, popločanoj ulici, a kad u nju
stigosmo, opet zapitah ko su te pelerinke.
Agija me pogleda postrance. "Moraš mi
oprostiti, ali nije mi lako da o
profesionalnim devicama pričam čoveku
koji me je upravo video golu. Mada bi to
pod drugim okolnostima moglo drugačije
proći." Duboko je udahnula. "Ne znam baš
mnogo o njima, ali imam u radnji poneku
njihovu odeždu, pa sam jednom pitala
brata o njima i dobro upamtila njegov
odgovor. Ta odežda je popularna kao
kostim za maskenbale - toliko crvene boje.
Dakle, to je jedan manastirski red, kao što
si svakako već primetio. Crvena boja njima
označava spuštanje svetlosti Novog sunca;
međutim, one se spuštaju na
zemljoposednike, putuju po svoj državi sa
tom svojom katedralom i zaposedaju svaki
put onoliko nečijeg zemljišta koliko im je
potrebno da je podignu. Njihov red tvrdi da
poseduje najdragoceniju svetinju na celom
svetu, Kandžu Pomiritelja, pa bi im ta
crvena boja mogla označavati i Kandžine
rane."
Pokušavajući da se našalim, rekao sam:
"Nisam znao da je imao kandže."
"Pa nije to prava kandža - priča se da je
to bio dragi kamen. Sigurno si čuo za
njega. Ne razumem zbog čega ga nazivaju
kandžom, a ne verujem ni da te sveštenice
razumeju. Ali ako pretpostavimo da je taj
dragulj imao neke stvarne veze sa
Pomiriteljem, jasno ti je koliko je vredan.
Pa, najzad, mi imamo samo istorijske
podatke o Pomiritelju: neki tvrde da jeste,
a neki da nije bio u vezi sa našom rasom u
dalekoj prošlosti. Ako Kandža jeste to što
pelerinke tvrde, onda je Pomiritelj nekad
stvarno postojao, mada je sad možda
mrtav."
Iznenađeni i uplašeni pogled neke žene
koja je nosila harfu saopštio mi je da
ogrtač koji sam kupio od Agijinog brata ne
stoji kako treba, da se razgrnuo tako da se
fuligan mog gildaškog ogrtača (koji je toj
jadnoj ženi morao izgledati kao crna
praznina i ništa više) vidi kroz otvor.
Namestio sam ga bolje i nanovo prikačio
kopču, govoreći: "Kao i sve religijske
 81
rasprave i ova postaje sve manje značajna
što dalje idemo. Pretpostavimo da je
Pomiritelj hodao među nama pre nekoliko
eona, a da je sada mrtav; od kakvog je on
značaja sada, osim za istoričare i fanatike?
Cenim predanje o njemu kao deo svete
prošlosti, ali čini mi se da je sada važno
samo predanje, a ne Pomiriteljev prah."
Agija protrlja ruke kao da ih greje na
suncu. "A ako pretpostavimo - na ovom
uglu skrećemo, Severijane; ako pogledaš
tamo videćeš početak stepeništa, gde stoje
one statue eponima - ako pretpostavimo da
je stvarno živeo, onda je on, po definiciji,
bio Gospodar sile. Što znači nadilaženje
stvarnosti i uključuje negaciju vremena.
Zar ne?"
Klimnuh glavom.
"Onda ga ništa ne sprečava da, recimo
iz razdoblja od pre trideset hiljada godina,
dođe u ono što mi nazivamo sadašnjost.
Mrtav ili ne, on, ako je ikad postojao, može
da čeka iza sledećeg ugla ili iza sledeće
nedelje."
Došli smo do početka stepeništa.
Stepenice su bile od kamena belog kao so,
ponekad tako postupni da je čovek morao
ići nekoliko koraka napred da bi se spustio
na sledeći stepenik, a ponegde strmi
maltene kao merdevine. Tu i tamo svoje
štandove imali su poslastičari, prodavci
majmuna i slični trgovci. Iz nekog razloga
bilo je veoma prijatno raspravljati sa
Agijom o misterijama i istovremeno se
spuštati niz to stepenište, i ja rekoh: "Sve
to zato što te žene tvrde da poseduju jedan
njegov blistav nokat. Valjda Kandža
obavlja čudesna isceljenja, a?"
"Kažu da i to ponekad čini. Takođe, da
oprašta naneta zla, diže ljude iz mrtvih,
izvlači nove rase živih bića iz tla,
pročišćava telesnu strast i tako dalje. Sve
ono što je, po pretpostavci, radio sam
Pomiritelj."
"Sad mi se smeješ."
"Ne, samo se smejem suncu - a ti znaš
šta sunce čini ženskom licu."
"Potamni ga."
"Poružni ga. Za početak suši kožu i
stvara bore i tako to. A sem toga, pokazuje
svaki, i najmanji nedostatak. Urvasi je,
znaš, volela Pururavasa dok ga nije videla
u jakom svetlu. Uglavnom, osetila sam
sunce na svom licu, pa sam pomislila: 'Baš
me briga za tebe. Još sam previše mlada da
se brinem zbog tebe, a sledeće godine
uzeću jedan široki šešir iz našeg
magacina.'"
Agijino lice bilo je daleko od
savršenog, sada, u jasnoj svetlosti sunca,
ali se ona zbog toga nije morala nimalo
bojati. Moja glad se njenim
nesavršenostima hranila bar isto toliko
halapljivo ako ne i halapljivije. Agija je
imala onu hrabrost siromašnih, punu nade i
bez nade, koja je od svih ljudskih vrlina
možda najprivlačnija; a ja sam se radovao i
sitnim nedostacima zbog kojih mi je Agija
izgledala stvarnija.
"Inače", nastavi ona stiskajući moju
šaku, "moram priznati da mi nikad nije bilo
jasno zbog čega ljudi poput tih pelerinki
uvek smatraju da telesne strasti običnih
ljudi treba pročišćavati. Koliko meni
iskustvo govori, ljudi svoje strasti i sami
dovoljno dobro kontrolišu, i to skoro
svakog dana. Ono što je većini nas
potrebno jeste da nađemo nekoga s kim
ćemo moći da izvadimo čep iz boce sa
strastima."
"Znači nisi ravnodušna prema činjenici
da te volim." Samo sam se napola šalio.
"Svakoj ženi je stalo da bude voljena i
što više ljudi je voli, to bolje! Ali nisam
voljna da se zaljubim i ja u tebe ako si to
pomišljao. Lako bih se zaljubila danas,
ovako šetkajući se po gradu s tobom. Ali
onda ako budeš ubijen večeras, biću
petnaest dana loše raspoložena."
"A biću i ja", rekoh.
"A, nećeš. Nećeš uopšte mariti. Ni o
tome, ni o ma čemu drugom, nikad više.
Biti mrtav ne boli nimalo, što bi ti
ponajbolje trebalo da znaš."
"Malo mi treba pa da pomislim da je
cela ova gužva neki trik tvoga brata ili tvoj.
Bila si napolju kad je septentrionaš naišao -
da li si mu kazala nešto da ga nahuškaš
protiv mene? Ili ti je on ljubavnik?"
Agija se na ovo nasmejala, a zubi joj
 82
sevnuše na suncu. "Pogledaj me. Imam
brokatnu haljinu, ali video si šta je ispod
nje. Idem bosa. Vidiš li neko prstenje,
minđuše možda? Srebrnu lamiju oko mog
vrata? Jesu li moje ruke stegnute zlatnim
obručima? Ako je odgovor odričan, onda
možeš biti siguran da nijedan oficir
unutrašnje vojske nije moj ljubavnik. Ima
jedan matori mornar, ružan i siromašan,
koji navaljuje da živim s njim. Sem toga,
imam - eto, Aligus i ja smo vlasnici naše
prodavnice. Nasledili smo je od majke, a
nezadužena je samo zato što ne uspevamo
da nađemo nikog ko bi bio dovoljno glup
da nam na osnovu te prodavnice pozajmi
neke pare. Poneki put iscepamo nešto iz
sopstvene zalihe i prodamo proizvođačima
hartije da bismo kupili činiju sočiva i pojeli
je zajedno."
"Bar večeras bi trebalo dobro da
jedete", rekoh joj. "Tvom bratu sam dao
baš lepe pare za ovaj ogrtač."
"Štaaa?" Kao da joj se vratilo dobro
raspoloženje. Izmakla se jedan korak
unatrag i odglumila zapanjenost otvorenih
usta. "Ti ne misliš da me večeras izvedeš
na večeru? A ja ti ceo dan dajem savete i
vodim te po gradu?"
"I upleteš me u rušenje oltara
pelerinki."
"Žao mi je zbog toga. Mislila sam da ne
zamaraš noge - biće ti potrebne za borbu.
A onda su naišli oni u drugom fijakeru, pa
sam pomislila da je to prilika da zaradiš
nešto malo para."
Njen pogled je odlutao sa mog lica i
zaustavio se na jednom od tih zverskih
poprsja koja su bila poređana duž
stepeništa s obe strane. Zapitah: "Da li je
stvarno u pitanju bilo samo to?"
"Pa, ako treba da priznam istinu, želela
sam još i to da oni ostanu u uverenju da si
ti možda neki armiger. Armigeri se toliko
viđaju u raznoj neobičnoj odeći zato što
večito idu na neke gozbe i turnire, a ti imaš
amigersko lice. Zato sam i pomislila da si
armiger kad sam te prvi put videla. A,
znaš, ako si ti armiger, onda sam ja žena za
koju se zainteresovao neko takav - čovek
koji bi lako mogao biti vanbračno dete
nekog uzvišenog. Svejedno što smo se
samo, na neki način, šalili. Nisam mogla
znati šta će se dogoditi."
"Razumem", rekoh. Iznenada me
spopade nezadrživ smeh. "Ala smo
budalasto morali izgledati dok smo se
onako truckali u fijakeru!"
"Ako razumeš, poljubi me."
Upiljio sam se u nju.
"Poljubi me! Koliko još prilika imaš? A
daću ti i više - onoga što želiš..." Zastala je,
onda se i nanasmejala. "Posle večere,
možda. Ako možemo da nađemo neko
neupadljivo mesto, mada to neće biti dobro
za tvoju borbu." Tada mi se bacila u
naručje i propela se na prste da pritisne
svoje usne na moje. Dojke su joj bile čvrste
i visoke; osetio sam i kretanje njenih
kukova.
"Eto tako." odgurnula me je. "Gledaj
tamo dole, Severijane, između stubova. Šta
vidiš?"
Voda se na suncu svetlucala kao
ogledalo. "Reku."
"Aha, Đol. A sad pogledaj levo. Pošto
ima toliko nenufara u vodi, teško je
razaznati ostrvo. Ali travnjak je drugačije
boje, svetlije zelen, sjajniji. Zar ne vidiš
staklo? Tamo gde se od njega odbija
svetlost?"
"Vidim nešto. Je li zgrada cela od
stakla?"
Klimnula je glavom. "Da, i to je
Botanička bašta, tamo idemo. Tamo će ti
dozvoliti da isečeš jedan avern - dovoljno
je da to zatražiš kao svoje pravo."
Do kraja silaska išli smi ćuteći.
Adamnijsko stepenište krivuda tamo-amo
niz jednu dugačku kosinu i omiljeno je
šetalište; ljudi često plaćaju za prevoz do
vrha i onda ponovo silaze. Videh mnoge
fino odevene parove, muškarce čija su lica
bila izbrazdana tragovima starih nevolja i
razigranu dečurliju. I, na moju još veću
žalost, videh, sa nekoliko tačaka, mrke
kule Citadele na suprotnoj obali, a prilikom
drugog ili trećeg takvog uočavanja setih se
da sam svojevremeno, krećući u plivanje s
istočne obale, skačući sa obalskih
stepenika da ronim, ili sukobljavajući se s
 83
decom iz najamnih zgrada, zapazio,
jednom ili dvaput, i ovu uzanu liniju beline
na suprotnoj obali, uzvodno udaljenu do
krajnje granice vidljivosti.
Botanička bašta nalazila se na jednom
ostrvu nedaleko od obale i bila je potpuno
obuhvaćena staklenom zgradom (a ja nikad
ranije nisam video kuću od stakla niti sam
znao da tako nešto može postojati). Nije
imala nikakve kule niti nazubljene bedeme,
bila je to samo jedna zbijena, okrugla
zgrada, divovska kupola koja izrasta pravo
iz tla. Pročelje joj je bilo narezano u facete,
ravne površi kao na brušenom dijamantu.
U visinu se dizala toliko da se najzad
gubila u nebu, gde su se njeni trenutni
odbljesci mešali sa bledo vidljivim
zvezdama. Pitao sam Agiji da li ćemo
imati dovoljno vremena da vidimo vrtove
unutra - a onda sam joj, pre nego što je
stigla da odgovori, rekao da ću ih
razgledati bez obzira na to da li imam ili
nemam vremena. Uistinu, pomisao na to da
bih mogao zakasniti na sopstvenu pogibiju
nije u meni budila nikakvu grižu savest, a
bilo mi je, osim toga, i sve teže da ozbiljno
shvatam dvoboj cvećem.
"Ako hoćeš da provedeš svoje poslednje
popodne razgledajući botaničke vrtove,
onda nek ti bude", reče ona. "I ja ovde
dolazim često. Besplatno je zato što baštu
finansira autarh, a i zabavno je ako nisi
previše bojažljiv i ako se ne gadiš."
Popesmo se stepenicama od
bledozelenog stakla. Zapitao sam Agiju da
li ta kolosalna građevina postoji samo da bi
davala cveće i plodove.
Odmahnula je glavom, smejući se, i
pokazala rukom prema širokom kapijskom
luku ispred nas. "S obe strane ovog
hodnika nalase se komore, a svaka sadrži
po jedan biopejzaž. Ali upozoravam te da
je hodnik kraći nego zgrada, zbog čega
komora postaje sve šira što dublje u nju
ideš. Nekim ljudima to smeta.
Krenuli smo unutra i, ulazeći, stupili u
tišinu, i to onakvu kakva je morala vladati
u jutro sveta pre nego što su očevi ljudskog
roda iskovali prve bronzane gongove,
sačinili prve cičave kolske točkove,
zapljuskali po Đolu raskrečenim veslima.
Vazduh je bio mirisan, vlažan i za nijansu
topliji nego napolju. Sa obe strane
mozaički popločanog poda zidovi su
takođe bili stakleni, ali tako debeli da se
kroz njih jedva nešto malo moglo videti;
lišće, cveće i čak veoma visoko drveće
naziralo se kroz te zidive samo talasavo,
kao kroz vodu. Na jednim širokim vratima
pročitao sam:
Bašta sna
"Možete ući u koji god vrt želite", reče
jedan starac ustajući sa stolice u uglu. "I u
koliko god njih želite."
Agija odmahnu glavom. "Nećemo imati
vremena za više od jednog ili dva vrta."
"Da li vam je ovo prva poseta?
Novopridošlima se najčešće dopadne bašta
pantomime."
Imao je na sebi neku izbledelu odeždu
koja me je podsećala na nešto čega se
nisam mogao odmah prisetiti. Zapitah ga
da li je to odežda neke gilde.
"I te kako jeste. Mi smo kustosi - zar
nikad ranije niste sreli nekog člana našeg
bratsva?"
"Jesam, i to, čini mi se, dvaput."
"Nas ima samo nekoliko, ali naše
zaduženje je najvažnije u čitavom društvu -
očuvanje svega onoga što je prošlo. Da li
ste videli Baštu antikviteta?"
"Još nisam", rekoh.
"Trebalo bi da je vidite! Ako je ovo
vaša prva poseta, savetovao bih vam da
pođete od Bašte antikviteta. Stotine i
stotine izumrlih biljaka, uključujući i neke
koje nisu viđene već desetinama miliona
godina."
Agija reče: "Ona purpurna puzavica
kojom se vi toliko ponosite - videla sam je
kako raste divlje, na jednom brežuljku na
Obućarskoj livadi."
Kustos žalosno odmahnu glavom. "Na
žalost, izgubili smo spore. I to nam je
poznato... Razbilo se jedno okno na krovu,
pa su izletele." Tuga začas napusti njegovo
lice; običnim ljudima je često dovoljan i
trenutak da zaborave svoje muke.
Osmehnuo se. "Svi su izgledi da će sad
 84
dobro uspevati. Svi njeni neprijatelji su
mrtvi, baš kao i sve one bolesti koje su
njenim lišćem nekad lečene."
Neki štropot me navede da se okrenem.
Dvojica radnika gurala su kroz jedna vrata
kolica na dva točka; upitah šta to rade.
"To je Peščana bašta. Sad su u toku
radovi na njenom obnavljanju. Kaktusi,
biljka juka i tako to. Bojim se da sada
nema baš mnogo da se vidi tamo."
Uzeo sam Agiju za šaku i rekao joj:
"Hajdemo, rado bih pogledao kako se to
radi." Osmehnula se kustosu i napola
slegnula ramenima, ali je ipak sasvim
pitomo pošla za mnom.
Peska je bilo, ali bašte nigde. Zakoračili
smo u prostor prividno neograničen, po
kome su bile razasute stene. Iza nas su se
uzdizale kamene litice, prikrivajući zid
kroz koji smo upravo prošli. Nadomak
vratiju širila se neka krupna biljka, napola
žbun, a napola puzavica. Sa surovim
krivim trnjem; pretpostavio sam da je to
poslednji ostatak stare flore, još
neuklonjen. Nikakvog drugog rastinja nije
bilo i nikakvog znaka tih radova o kojima
je kustos govorio, izuzimajući jedan
dvostruki trag tih kolica koji je zalazio
među stene i tamo se gubio.
"Ovo baš nije nešto", reče Agija. "Što
ne bih ja tebe odvela u Vrt uživanja, a?"
"Iza nas su otvorena vrata - otkud mi
ovaj osećaj da ne mogu otići odavde?"
Pogledala me je postrance. "U ovim
vrtovima svako doživi taj osećaj pre ili
kasnije, mada, obično, ne tako brzo. Bilo bi
za tebe bolje da odmah iziđemo." Rekla je
još nešto što nisam uspeo da razaznam.
Činilo mi se da čujem kako u daljinama
okeanski talasi udaraju po nekoj plaži na
rubu sveta.
"Čekaj..." rekoh. Međutim, Agija me
izvuče u hodnik. Sav pesak iznet zamahom
naših stopala mogao bi stati u dlan jedne
dečje ručice.
"Sad nam stvarno nije ostalo mnogo
vremena", reče mi Agija. "Da ti pokažem
još Vrt uživanja, pa da uzberemo tvoj
avern i da idemo."
"Pa tek je sredina jutra, ne može biti
mnogo kasnije od toga."
"Prošlo je podne. Samo u Peščanoj smo
ostali više od jedne smene vremena."
"E, sad znam da me lažeš."
Za trenutak sam video sev bes na
njenom licu. Onda se preko besa razmazalo
ulje filosofske ironije, izlučeno iz njenog
povređenog samopoštovanja. Bio sam
daleko jači od nje i, iako siromašan,
bogatiji; ona je sad sebi govorila (činilo mi
se da maltene mogu čuti njen glas kako
šapuće te reči u njeno sopstveno uvo) da,
prihvatajući takve uvrede, uspostavlja
svoju prevlast nada mnom.
"Severijane, raspravljao si se i
raspravljao i najzad sam morala da te
odvučem napolje. Vrtovi tako deluju na
neke ljude - na sugestibilne. Priča se da
autarh želi da izvestan broj ljudi ostane u
svakom vrtu da bi pojačao stvarnost
prizora i da je zato njegov arhimag Otac
Inire začarao vrtove. Ali pošto te je taj
jedan vrt toliko privukao, nije verovatno da
će ijedan drugi mnogo uticati na tebe."
"Imao sam osećaj da tamo pripadam",
rekoh. "Da imam tamo zakazan susret sa
nekim... i da je neka žena u blizini, ali
skrivena od pogleda."
Prolazili smo kraj drugih vrata na
kojima je pisalo:
Bašta tropske džungle
Pošto mi Agija nije ništa odgovorila,
rekao sam: "Kažeš da drugi vrtovi neće
uticati na mene, pa kad je tako, idemo u
ovaj."
"Ako budemo traćili vreme tu, nećemo
uopšte stići u Vrt uživanja."
"Samo na trenutak." Pošto je bila tako
uporna da me vodi u vrt koji je ona
izabrala, a da druge vrtove ne vidim, počeo
sam se plašiti šta bih mogao tamo naći ili
odatle sa sobom poneti.
Teška vrata tropske bašte raskriliše se
nama u susret, ispuštajući navalu vazduha
u kome se osećala vodena para. Svetlost u
unutrašnjosti bila je mutna i zelena. Pola
ulaza bilo je zaklonjeno lijanama, a jedno
veliko deblo, toliko trulo da se već
pretvaralo u trud, ležalo je preprečeno na
 85
stazi pet-šest koraka daleko. Na njemu je
još stajala pločica sa natpisom: Caesalpinia
sappan.
"Prava džungla umire na severu zato što
se sunce hladi", reče Agija. "Jedan moj
poznanik kaže da to izumiranje traje već
mnogo vekova. Ovde stoji stara džungla,
sačuvana kakva je izgledala kad je sunce
još bilo mlado. Uđi. Hteo si da vidiš kako
je ovde."
Zakoračio sam unutra. Iza nas se vrata
sklopiše i nestadoše.
20. OGLEDALA OCA INIREA
Kao što je Agija rekla, prave džungle
bolovale su daleko na severu. Ja ih do tada
nisam nijednom video, ali u Bašti tropske
džungle stekao sam utisak da sam ih već
viđao. Čak i sad, evo, dok sedim za svojim
pisaćim stolom u Kući Apsoluta, neki
udaljeni zvuk vraća mome sluhu krike
onog papagaja, sa prsima magentne crvene,
a leđima ciniozne boje, koji je lepršao od
drveta do drveta i gledao nas prekorno
svojim belo oivičenim očima - iako sam taj
utisak dobio onoga dana zato što je,
nesumnjivo, moj um bio već usklađen sa
tim utvarnim mestom. Kroz njegovo
kričanje jedan novi zvuk - novi glas -
dopre iz nekog crvenog sveta gde misao
još nije pobedila.
"Šta je to?" dotakao sam Agijinu
mišicu.
"Smilodon. Sabljozubi tigar. Ali daleko
je i samo hoće da uplaši jelene pa da mu
sami ulete u čeljust. On bi bežao od tebe i
tvoga mača mnogo brže nego što bi ti
mogao bežati od njega.". Neka grana joj je
pocepala haljinu, tako da se jedna dojka
videla. Zbog te nezgode Agija nije bila baš
dobre volje.
"Kuda vodi ova staza? I kako može ta
mačka biti tako daleko kad je ovo samo
jedna soba u zgradi koju smo videli sa vrha
adamnijskog stepeništa?"
"Nikad nisam u ovaj vrt išla tako
duboko. Ti si tražio da dođemo."
"Odgovaraj na moja pitanja", rekoh i
dohvatih je za ramena.
"Ako je ova staza kao druge - mislim u
drugim vrtovima - onda ide u širokom luku
i najzad nas vrati na ona vrata kroz koja
smo ušli. Nemamo se čega bojati."
"Vrata su nestala kad sam ih zatvrio."
"To su samo prividi. Zar nisi video one
slike u kojima je lice lažnog pobožnjaka?
Kad ga gledaš s jedne strane sobe, on
meditira, a kad ga gledaš s druge, on bulji
u tebe? Videćemo vrata kad im priđemo iz
drugog pravca."
Na stazu nam doklizi jedna zmija
kornelinskih očiju, diže svoju otrovnu
glavu da nas pogleda, pa otklizi hitro dalje.
Čuh kako je Agija jeknula i rekoh: "Ko se
sad uplašio? Hoće li ta zmija bežati od tebe
tako brzo kao što bi ti bežala od nje kad bi
mogla? A sad mi odgovori na pitanje o
smilodonu. Da li je on stvarno udaljen? A
ako jeste, kako to može biti?"
"Ne znam. Je l' misliš da ovde postoje
odgovori na sve? Da li postoje tamo odakle
si ti došao?"
Prisetio sam se Citadele i prastarih
običaja raznih gildi. "Ne postoje", rekao
sam. "U mom domu ima poslova i običaja
koji su neobjašnjivi, mada se u ovim
dekadentnim vremenima sve manje
upražnjavaju. Ima kula u koje niko nikad
nije ušao, izgubljenih soba i tunela čije
ulaze niko nije video."
"Pa zar onda ne shvataš da je isto i
ovde? Kad si bio na vrhu stepeništa,
pogledao dole i video Botaničku, da li si
mogao da sagledaš celu zgradu?"
"Ne", priznao sam. "Pogled su mi
zaklanjale kule, stubovi i jedan ugao
obalskog nasipa."
"Pa ipak, da li si mogao da odrediš
granice onoga što si video?"
Slegnuo sam ramenima. "Zbog stakla je
bilo teško videti gde su ivice zgrade."
"Onda, kako možeš da postavljaš takva
pitanja? Ili, ako ih moraš postavljati, zar ne
shvataš da ja možda ne znam sve
odgovore? Po zvuku kako je taj smilodon
riknuo znala sam da je daleko. A možda
uopšte ne postoji, ili je možda u vremenu
daleko."
"Dok sam gledao ovu zgradu odozgo,
video sam facetovanu kupolu. Sad kad
 86
pogledam nagore, vidim, između lišća i
lijana, samo nebo."
"Velike su površine tih faceta. Možda
granje zaklanja njihove ivice", reče Agija.
Pešačili smo dalje, pregazili jedan
potočić u kome se brćkao neki reptil sa
zlim zubima i redom uspravnih peraja na
leđima. Potegao sam Terminus Est iz
kanije, pribojavajući se da bi nam on
mogao jurnuti u noge. "Prihvatam", rekoh,
"da drveće ovde raste suviše zbijeno, tako
da ne mogu ni na koju stranu da vidim
daleko. Ali pogledaj kroz ovaj otvor, tu
iznad vododerine. Uzvodno vidim samo
nastavak džungle. Nizvodno svetluca neka
voda, kao da se potok uliva u jezero."
"Upozorila sam te da se komore šire i
da bi te to moglo uznemiriti. Takođe se
priča da su zidovi ovih mesta ogledala čija
moć reflektovanja stvara privid da je tu
ogroman prostor."
"Poznavao sam jednom jednu ženu koja
je srela Oca Inirea. Ispričala mi je jednu
pripovest o njemu. Da li bi volela da je
čuješ?"
"Kako ti drago."
Ja sam, zapravo, bio taj koji je želeo da
sluša tu priču, pa sam i učinio kako mi je
bilo drago: u nekom povučenom kutku
svog uma počeo sam je pričati samom sebi,
čujući je gotovo isto onako jasno kao kad
sam je prvi put slušao i kad su Tekline
šake, bele i hladne kao ljiljani ubrani sa
groba koji je naliven kišom, ležale stisnute
između mojih šaka.
"Trinaest mi je godina bilo, Severijane,
i imala sam drugaricu koja se zvala
Domnina. Zgodna devojčica, a izgledala je
nekoliko godina mlađa nego što je stvarno
bila. Možda mu se zato dopala.
Znam da ništa ne znaš o Kući Apsoluta.
Moraš mi verovati na reč da na jednom
mestu u Dvorani značenja postoje dva
ogledala. Svako je široko po tri-četiri ela i
svako se pruža do tavanice. Između njih
nema ničega osim nekoliko desetina
koraka mermernog poda. Drugim rečima,
ko god prođe Dvoranu značenja ugleda
sebe u bezbroj kopija u njima. Svako
ogledalo odražava slike sa onog drugog.
Naravno, to mesto privlači ako si curica
koja zamišlja da je već pomalo lepotica.
Jedne noći smo se Domnina i ja igrale
tamo, vrtele smo se mnogo puta u krug da
pokažemo lepotu svojih novih kamisija,
vrlo dugačkih košulja sa rukavima.
Premestile smo dva velika svećnjaka tako
da je jedan bio levo od jednog ogledala, a
drugi levo od onog naspramnog - znači na
dva suprotna ugla, ako shvataš šta hoću da
kažem.
Toliko smo bile zauzete posmatranjem
sebe samih da nismo ni primetile Oca
Inirea dok se nije našao na samo jedan
korak od nas. Inače bismo, po svom
običaju, pobegle i sakrile se čim bismo
primetile da nailazi, bez obzira na to što je
bio jedva nešto višeg rasta od nas. Bio je
obučen u svetlucave odore koje kao da
posive kad pogledaš pravo u njih, kao da
su bojene izmaglicom. 'Ne valja, deco, da
tako gledate sebe, čuvajte se toga', rekao
nam je. 'Ima jedan đavolak koji čeka u
posrebrenom staklu i uvlači se u oči onih
koji u staklo gledaju.'
Ja sam znala šta je hteo da kaže i
pocrvenela sam. Kad, tek, Domnina reče:
'Mislim da sam ga videla. Da li je oblikom
kao suza i sav sjajan?'
Otac Inire joj je odgovorio bez
oklevanja, nije čak ni trepnuo, ali je meni
ipak bilo jasno da je veoma iznenađen.
Rekao je 'Ne, to je neko drugi, dulčineo. A
možeš li ga videti jasno? Ne? E pa onda
dođi u moju sobu prisustva, sutra, malo
posle nona, i pokazaću ti ga.'
Bile smo uplašene kada je otišao.
Domnina se sto puta zaklela da neće ići. Ja
sam pozdravljala i nastojala da ojačam tu
njenu odlučnost. Štaviše, dogovorile smo
se da ona ostane kod mene te noći i
sledećeg dana.
Ali uzalud sav trud. Malo pre tog
zakazanog vremena pojavio se jedan
poslužitelj, u livreji kakvu nikada ranije
nismo ni ona ni ja videle, i poveo jadnu
Domninu.
Nekoliko dana pre toga dobila sam
komplet lutkica od hartije. Bili su to
harlekini, raskalašne služavke, korifeji,
 87
kolumbine, figuranti i tako dalje - ono
uobičajeno. Pamtim da sam celo popodne
sedela na prozorskom okviru čekajući
Domninu i igrala se tim malim ljudima,
bojila njihove kostime voštanim olovkama,
raspoređivala ih na razne načine i
izmišljala igre koje ćemo ona i ja igrati kad
se vrati.
Konačno me je negovateljica pozvala
na večeru. Već sam mislila da je Otac Inire
ubio Domninu, ili da ju je vratio njenoj
majci sa naredbom da nam više nikad ne
sme doći u posetu. Taman kad sam
završavala supu, neko je pokucao na vrata.
Čula sam kako je mamina služavka otišla
da otvori vrata, onda je Domnina uletela.
Nikada neću zaboraviti njeno lice - bilo je
belo kao lice lutaka. Plakala je, moja
dadilja ju je tešila, pa smo malo-pomalo
izvukle priču iz nje.
Onaj poslužitelj koji joj je bio naredio
da pođe poveo ju je posle toga kroz neke
dvorane za koje ona nije ni znala da
postoje. To je, razumeš, Severijane, bilo,
već samo po sebi, zastrašujuće. Mi smo
obe verovale da savršeno poznajemo svoje
krilo Kuće Apsoluta. Najzad ju je doveo u
jednu sobu, mora biti da je to bila ta
komora prisutnosti. Domnina je rekla da je
dvorana sa svih strana obložena debelim
tamnocrvenim draperijama, a bez ikakvog
nameštaja osim nekih vaza koje su bile
više od čoveka i šire nego što je ona mogla
obujmiti rukama.
U sredini dvorane počivalo je nešto za
šta je Domnina u pri mah pomislila da je
soba u sobi. Zidovi toga bili su
osmougaoni i iscrtani lavirintima. Iznad te
stvari visila je, vidljiva sa mesta gde je
Domnina stajala na ulazu u sobu prisustva,
najblistavija svetiljka koju je ikad videla.
Bila je plavobela, rekla je Domnina, i tako
jaka da ni orao ne bi mogao da zadži
pogled na njoj.
Čula je kako su vrata škljocnula iza nje,
ne samo što su se zatvorila nego što su se i
zaključala. Nikakav drugi izlaz nije videla.
Pojurila je ka zavesama, nadajući se da će
iza njih naći neka druga vrata, ali tek što je
jednu zavesu povukla u stranu, jedan od tih
osam zidova našaranih lavirintima otvorio
se i Otac Inire je odatle izišao. Iza njega je
videla nešto što je nazvala rupom bez dna
koja je puna svetlosti.
'A, tu si', rekao je. 'Stižeš tačno na
vreme. Dete, riba je gotovo sasvim
ulovljena. Možeš da posmatraš kako se
udica zabija i da naučiš na koje načine će
zlatne krljušti tog plena biti upletene u
našu mrežu za prizemljivanje.' Dohvatio ju
je za mišicu i poveo u taj osmougaoni
ograđeni prostor."
Na tom mestu bio sam prinuđen da
prekinem svoju priču da bih pomogao
Agiji da prođe kroz jedan gotovo zarastao
deo staze. "Pričaš sam sa sobom", rekla mi
je. "Čujem kako munđaš nešto iza mene."
"Pričam sebi onu priču koju sam ti
pomenuo. Činilo se da je ne želiš čuti, a ja
sam baš želeo da je slušam još jednom - a
sem toga, reč je o ogledalima Oca Inirea,
pa može sadržati neke nagoveštaje korisne
po nas."
"Domnina se izmicala. U središtu tog
ograđenog prostora, tačno ispod lampe,
bila je neka tmuša od žute svetlosti.
Nikako nije mirovala, trzala se gore-dole i
u stranu brzim treptajima, ne izlazeći pri
tom iz jednog prostora koji je mogao biti
oko četiri pedlja visok i četiri dug. Tmuša
ju je uistinu podsetila na nekakvu ribu.
Mnogo više nego što su je podsećale na
one nejasne flage koje je viđala u
ogledalima u Dvorani značenja - ovo je baš
ličilo na ribu koja pliva po vazduhu,
ograničena nevidljivom akvarijumskom
loptastom zdelom. Otac Inire je, kad su
oboje ušli, zatvorio taj zid oktagona. A zid
je bio ogledalo u kome je videla odraze
njegovog lica, ruku i njegovih svetlucavih,
neodređenih halja. I svoje obličje je videla,
i tu ribu... ali se činilo da je tu još jedna
devojčica - da još jedno, njeno sopstveno,
lice viri preko njenog ramena, malo manje;
i još jedno iza toga, i još jedno, pa opet još
jedno, svaki put sve manje. I tako ad
infinitum, beskrajni lanac sve manje
vidljivih lica Domnine.
Kad je to videla, shvatila je da se
naspram tog zida osmougaonog ograđenog
 88
prostora nalazi drugo ogledalo. Zapravo su
svih osam zidova bili, iznutra, ogledala. I
svih osam su hvatali svetlost plavobele
svetiljke i dodavali je jedno drugom kao
što bi neki dečaci mogli dodavati srebrne
lopte u stalnom plesanju i preplitanju bez
kraja. U sredini je treperila i bacakala se ta
riba, biće stvoreno, činilo se,
konvergencijom svetlosti.
'Eto, sad je vidiš', rekao je Otac Inire.
'Ljudi iz davne prošlosti, koji su ovaj
proces poznavali bar isto tako dobro kao
mi, a možda i bolje, smatrali su da je ova
riba najmanje važan i najčešći stanovnik
ogledala. Njihovo netačno verovanje da su
bića, koja su oni tako prizivali, uvek
prisutna u dubinama stakla, nas ne treba da
zanima. Vremenom su se oni okrenuli
ozbiljnijem pitanju: kako izvesti putovanje,
ako je polazište astronomski udaljeno od
odredišta?'
'Mogu li provući ruku kroz ovo?'
'U ovoj fazi možeš, dete. Kasnije ne bih
preporučio.'
Provukla je ruku kroz tu ribu i osetila
klizeću toplotu.
'Da li degenerisani dolaze ovako?'
'Da li te je majka ikad vozila svojim
letećim čamcem?'
'Naravno.'
'A jesi li videla one igračke u vidu
letećeg čamca koje deca, ona starija, prave,
da bi se zabavljala noću, od papira, sa
fenjerčićem od pergamenta. Ono što ovde
vidiš odnosi se, prema sredstvima koja su
oni koristili da putuju između sunca, kao ti
papirni leteći čamci prema pravima. A
ipak, ovim našim sredstvom mi možemo
da prizovemo ribu i možda još štošta. I baš
kao što čamčići tih dečaka ponekad zapale
krov nekog paviljona, tako i naša ogledala,
iako ne daju tako moćnu koncentraciju,
nisu bez svojih opasnosti.'
'Mislila sam da se na zvezde putuje tako
što sedneš na ogledalo.'
Otac Inire se nasmešio. Tad je prvi put
videla njegov osmeh, što joj nije bilo
prijatno, iako je znala da taj osmeh samo
znači da je Inire zadovoljan njome i da ga
je zabavila (možda i više nego što bi
odrasla žena mogla). 'Ne, ne. Dozvoli da ti
kažem u čemu je otprilike problem. Kad
nešto ide vrlo, vrlo brzo - onom brzinom
kojom ugledaš sve dobro poznate stvari u
obdaništu kad tvoja guvernanta upali sveću
- postaje teško. Ne postaje veće, znaš, nego
samo teže. Jače će ga privući Urt ili ma
koji drugi svet. Ako bi se kretalo dovoljno
brzo, postalo bi i samo jedan svet,
privlačilo bi druge stvari k sebi. To se
nikad ne dešava, ali ako bi se desilo, takve
bi bile posledice. Pa ipak, čak ni svetlost
tvoje sveće ne ide onoliko brzo koliko je
potrebno za putovanje između sunaca.'
(A riba je treperila gore-dole, tamo-
amo.)
'Zar ne možete napravitu veću sveću?'
Sigurna sam da je Domnina pomišljala na
onu pašalsku sveću koju je viđala svakog
proleća, onu visoku, deblju od čovečje
butine.
'Mogla bi se takva sveća napraviti, ali
njena svetlost ne bi letela ništa brže. A
ipak, svetlost, iako je tako laka da se na
našem jeziku lak i svetao kažu pomoću iste
reči, pritiska sve na šta padne, kao što i
vetar, nama nevidljiv, potiskuje krake
vetrenjače. Vidi sada šta biva kad uputimo
svetlost u ogledala koja su okrenuta jedno
ka drugom: svetlost putuje od jednog ka
drugom i natrag. Šta ako se u povratku
nađe sama sa sobom - šta misliš da će se
onda dogoditi?'
Domnina se nasmejala uprkos strahu i
rekla da to ne može pogoditi.
'Pa, poništiće se, jasno. Zamisli dve
male devojčice koje trče preko livade ne
gledajući kud idu. Kad se sudare, više
nemamo na toj livadi dve devojčice koje
trče. Ali ako su ogledala dobro napravljena
i ako su udaljenosti između njih tačne,
slike se ne susreću čelom u čelo. Ne, nego
jedna sustiže drugu. To nema dejstva ako
svetlost dolazi od sveće ili od obične
zvezde, jer i ona ranija svetlost, i ona
kasnija koja bi trebalo da raniju pogura
napred, jesu samo rasuta bela svetlost,
poput nasumičnih talasića koji nastanu kad
neka devojčica baci punu šaku šljunka u
ribnjak. Međutim, ako je svetlost došla iz
 89
koherentnog izvora i ako se slika obrazuje
u optički besprekornom ogledalu, talasni
frontovi bivaju orijentisani isto zato što je
slika ista. A pošto u našoj Vaseljeni ništa
ne može putovati brže od svetlosti, onda
ubrzana svetlost iskoči iz njega. Kada se
uspori, vraća se u našu Vaseljenu - na
drugom mestu, jakako.'
'Je li ovo samo odraz?' pitala je
Domnina. Gledala je ribu.
'Na kraju će postati stvarno biće ako ne
prigušimo sjaj lampe i ako ne pomaknemo
ogledala. Ako bi postojao odraz u
ogledalu, a ne i objekat čiji bi to odraz bio,
bili bi pogaženi zakoni naše Vaseljene, pa
bi, zbog toga, objekat bio uveden u
postojanje.'"
"Vidi", reče mi Agija, "stižemo do
nečeg."
Senke tropskog drveća bile su tako
guste, da se činilo da mrlje sunčanog svetla
na našoj stazi blistaju kao rastopljeno zlato.
Žmirkao sam nastojeći da virnem iza tih
gorućih greda svetlosti.
"Kuća na stubovima od žutog drveta.
Ima krov od naslaganog resastog palmovog
lišća. Zar je ne vidiš?"
Nešto se pomaklo i čitava ta sojenica
kao da mi je skočila u oči, izronivši iz
obrasca zelenih, žutih i crnih mrlja. Ona
mrlja senke - vrata; one dve kose linije
koje se sastaju - to je nagib krova. Neki
čovek u odeći svetlih boja stajao je na
malenoj verandi i gledao dole na stazu,
pravo u nas. Popravih svoj ogrtač.
"To ne moraš da radiš", reče Agija.
"Ovde to nije važno. Ako ti je vrućina,
skini ga."
Skinuo sam ogrtač i prebacio ga preko
leve ruke. Čovek na verandi se okrete sa
nesumnjivim izrazom užasa na licu i uđe u
kolibu.
21. KOLIBA U DŽUNGLI
Jedne su merdevine vodile gore do
verande. Bile su načinjene od istog
kvrgavog drveta kao i sojenica, uvezanog
čvorovima od biljnih vlakana. "Nećeš
valjda uz to?" usprotivila se Agija.
"Ako hoćemo da vidimo ono što ovde
ima da se vidi, onda moramo gore", rekao
sam. "A pošto sam imao u vidu u kakvom
je stanju tvoje donje rublje, pomislio sam
da bi se i ti mogla osećati prijatnije ako bih
se ja peo prvi."
Iznenadila me je time što je
porumenela. "Merdevine će te samo
odvesti u onakvu kuću kakva se koristila u
vrućim delovima ovog sveta u pradavnim
vremenima. Uskoro ćeš se dosađivati,
veruj mi."
"Onda ćemo moći da siđemo, izgubivši
vrlo malo vremena." Naskočio sam na
merdevine. Povile su se pod mojom
težinom i zastrašujuće zaškripale, ali ja
sam znao da sam u javnom zabavnom
parku gde je nemoguće da ma koja stvar
bude zaista opasna. Kad sam stigao do
polovine uspona, osetio sam Agiju iza
sebe.
Unutrašnjost jedva da je bila nešto veća
od jedne naše ćelije, ali tu se sva sličnost
okončavala. U našoj ublijeti glavni utisak
je utisak solidnosti i mase. Naši zidovi su
metalne ploče koje stvaraju odjek svakog,
pa i najmanjeg zvuka; treskaju kalfenske
čizme i pod ječi, ali se ne ugiba ni za
debljinu jedne dlake pod težinom hodača;
tavanica nikako ne može pasti - ali kad bi
pala, zgnječila bi sve ispod sebe.
Ako je istina ono što kažu da svako od
nas ima po jednog brata, kontrapolarnog,
negde, koji je svetao ako smo mi mračni ili
mračan ako smo mi svetli, onda je ta
kućica svakako bila kontrapolarni blizanac
neke naše ćelije. Na svim zidovima
prozori, sem na onom kroz koji smo, na
otrvorena vrata, ušli. Na tim prozorima nije
bilo rešetaka, nisu bili zatvoreni ni oknima,
ni ma čim drugim. Pod, zidovi i okviri
prozora bili su od granja tog žutog drveta;
ne od grana istesanih u daske, nego od
oblih grana, ostavljenih u svom prirodnom
obliku, tako da je na nekim mestima kroz
zidove prodiralo sunce, a da sam ispustio
uglačani oričok, on bi se verovatno
zaustavio tek na tlu dole. Nije postojala
tavanica, nego samo trouglasti potkrovni
prostor gde su visili tiganji i vreće sa
hranom.
 90
Neka žena je u uglu glasno čitala, a kraj
njenih nogu čučao je jedan nag muškarac.
Onaj čovek koga smo sa staze videli stajao
je uz prozor naspram vrata i gledao
napolje. Imao sam osećaj da zna da smo
ušli (a i da nas nije video nekoliko
trenutaka pre, morao je osetiti drmanje
kolibe dok smo se peli merdevinama), ali
da želi da se pravi da to ne zna. Leđa
dobiju neki poseban oblik kad se čovek
okrene sa namerom da ne vidi i taj se oblik
sad primećivao na njegovim leđima.
Žena je čitala ovo: "Onda iz ravnice
otide na planinu Nebo, i to na liticu
okrenutu ka gradu i Saosećajni mu pokaza
zemlju celu, državu celu sve do Zapadnog
mora. I reče mu: 'Ovo je ta zemlja za koju
sam se ocima vašim zakleo da ću je
sinovima njihovim predati. Video si je, ali
nogom na nju kročiti nećeš.' I tako on umre
tu i bi sahranjen u jaruzi.'
Golać kraj njenih nogu klimnu glavom.
"Baš tako i sa našim gospodarima,
Učiteljice. Kad se daje, daje se najmanjim
prstom. Ali palac zaboden u dar, pa, ako
čovek uzme dar i zakopa ga u pod svoje
kuće i sve prekrije asurom, palac počinje
da vuče, vuče i dar se malo po malo digne
iz zemlje i ode u nebo i više nikad ne bude
viđen."
Ove reči kao da su izazvale nestrpljenje
te žene, koja poče: "Ne, Isangoma..." ali je
čovek kraj prozora, ne okrečući se,
prekide. "Ne govori, Mari. Želim da čujem
šta on ima da kaže. Možeš objasniti
kasnije.
"Jedan moj nećak", nastavi nag čovek,
"član mog sopstvenog kruga, nije imao
ribe. Zato uzeo svoje trozubo koplje i
otišao do jedne bare. Nagnuo nad vodu i
ostao tako tih, da mogao biti i stablo."
Govoreći ovo, nagi čovek je skočio i doveo
svoje žilavo telo u pozu kao da se sprema
da probode ženina stopala kopljem od
vazduha. "Dugo, dugo stajao... sve dok
majmuni nisu prestali da zaziru od njega,
vratili se da bacaju štapove u vodu i
hesperorna dolepršala u svoje gnezdo.
Jedna velika riba, mužjak, isplovila iz svog
legla među potonulim deblima. Moj nećak
posmatrao kruženje tog stvora, a kružio
polako, polako. Doplivao do površine, a
onda, kada se moj nećak spremio da zarije
svoje goudalijsko koplje, nestao riban, a na
tom mestu pojavila divna žena. U prvom
trenutku moj nećak pomislio da taj riban
kralj riba i da promenio oblik da ne bi bio
proburažen kopljem. Onda video da se
ispod ženinog lica riban kreće, pa mu bilo
jasno da vidi odraz. Odmah pogledao gore,
a nije se imalo šta videti osim kretanja
lijana. Te žene tu više nije bilo!" Golać
podiže pogled, grimasama veoma dobro
dočaravajući zaprepašćenje ribara. "Te
noći moj nećak otišao do Numena,
Ponosnoga, i zaklao jednog mladog
oreodonta, govoreći..."
Agija mi šapnu: "Za ime Teontroposa,
koliko dugo misliš ovde da se zadržiš? Ovo
bi moglo potrajati ceo dan."
"Da malo razgledam kolibu", rekoh, "pa
idemo."
"Moćan je Ponositi, svet u svim
imenima svojim. Sve što se nalazi ispod
lišća je njegovo, on u naručju nosi oluje,
otrov ne donosi smrt ako iza njega Ponositi
ne izrekne svoju kletvu!"
Žena reče: "Mislim da nam nisu
potrebne sve te pohvale tvom fetišu,
Isangoma. Moj muž hoće da čuje tvoju
priču. Nek bude tako, ali ispričaj je i
poštedi nas svojih litanija."
"Ponositi štiti svog vernika! Zar ne bi
Ponositi bio osramoćen ako bi onaj koji ga
obožava poginuo?"
"Isangoma!"
Od prozora, čovek reče: "Uplašen je,
Mari. Zar to ne čuješ u njegovom glasu?"
"Ne postoji strah za one koji nose znak
Ponosnoga! Njegov dah izmaglica koja
skriva tek rođenog uakarijskog
majmunčića od kandži tigraste margeje!"
"Roberte, ako ti nećeš preduzeti ništa
zbog ovoga, ja hoću. Isangoma, začuti. Ili
odlazi i nikad se više ne vraćaj."
"Ponositi zna da Isangoma voli
Učiteljicu. Isangoma bi nju spasao kad bi
mogao."
"Da me spaseš od čega? Misliš da je
došla neka od tvojih strašnih zveri? Kad bi
 91
došla, Robert bi je ubio svojom puškom."
"Tokološi, Učiteljice. Došli su tokološi.
Ali štitiće nas Ponositi u svom zgušnjenju.
On moćni zapovednik svih tokološija! Kad
on zaurla, oni se skrivaju ispod opalog
lišća."
"Roberte, mislim da je poludeo."
"On ima oči, Mari, a ti nemaš."
"Šta ti sad to znači? I što gledaš kroz taj
prozor?"
Čovek se, veoma sporo, okrete da se
suoči s nama. Jedan trenutak je gledao
Agiju i mene, onda nam je opet okrenuo
leđa. Na njegovom licu bio je onaj izraz
koji sam viđao na licima naših klijenata
kad im majstor Gerlous pokaže
instrumente koji će biti upotrebljeni za
njihovu anakrizu.
"Roberte, za ime sveta reci mi šta nije u
redu sa tobom."
"Kao što Isangoma kaže, stigli su nam
tokološi. I to, rekao bih, ne njegovi, nego
naši. Smrt i Dama. Da li si čula za njih,
Mari?"
Žena je odmahnu glavom. Ustala je sa
svog sedišta i sad je otvarala poklopac
nekog sandučića.
"Ne iznenađuje me što nisi. To je jedna
slika - tačnije, jedna umetnička tema. Slike
- nekoliko slikara. Isangoma, ne bih rekao
da tvoj Ponositi ima mnogo vlasti nad
ovim tokološima. Ovi su došli iz Pariza,
gde sam nekad studirao, da mi zamere što
sam napustio umetnost i opredelio se za
ovo."
Žena reče: "Ti si u groznici, Roberte.
To je jasna stvar. Evo daću ti nešto, pa ćeš
se uskoro osećati bolje."
Čovek opet osmotri nas - moje lice i
Agijino - kao da ne želi to da čini, ali ne
uspeva da obuzda kretanje svojih očiju.
"Ako sam bolestan, Mari, onda bolesni
znaju neke istine koje zdravima promiču. I
Isangoma zna da su ovde, ne zaboravi to.
Pa zar nisi osetila potrese u podu dok si mu
čitala? Mislim da su tad ušli."
"Maločas sam ti sipala vodu u čašu da
bi mogao progutati svoj kinin. U čaši nema
talasića."
"Šta su oni, Isangoma? Tokološi su - ali
šta su tokološi?"
"Zli dusi, Učitelju. Kad čovek misli zlu
misao ili žena čini zlo delo, eto novog
tokološa. On ostaje iza. Čovek misli: Ne
zna niko, mrtvi svi. Al' tokološi ostanu do
kraja sveta. Onda svako vidi, zna, šta taj
čovek uradio."
Žena reče: "Kakva užasna pomisao."
Šake njenog muža stisnuše žutu motku
prozorskog okvira. "Zar ne vidiš da su
tokološi samo ishod onoga što sami
činimo? Oni su duhovi budućnosti,
stvaramo ih sami."
"Oni su gomila paganskih koještarija,
eto šta ja vidim, Roberte. Slušaj. Tako ti je
oštar vid, zar ne možeš jedan trenutak da
slušaš?"
"Slušam. Šta to imaš da kažeš?"
"Ništa. Samo tražim da slušaš. Šta
čuješ?
U kolibi zavlada tišina. Oslušnuo sam i
ja; nisam mogao ne oslušnuti sve i da sam
hteo. Napolju su majmuni brbljali, a
papagaju kreštali kao i do tada. Onda sam
začuo, iznad buke džungle, neko slabo
brujanje, kao da u daljini leti neki insekt
velik kao čamac.
"Šta je to?" upita čovek.
"Poštanski avion. Ako budeš imao
sreće, moći ćeš uskoro da ga vidiš."
Čovek se naže kroz prozor i poče da
krivi vrat da vidi, a ja, radoznao da vidim
šta je to što njega zanima, priđoh prozoru
levo od njega i takođe izvirih. Lišće je bilo
toliko gusto da se u prvi mah činilo da je
nemoguće ma šta videti, ali on je zurio
gotovo okomito uvis, pored ivice krova od
naslaganog lišća, i ja uočih, tamo, jedan
komad plavetnila.
Brujanje se pojačalo. Na vidiku se
pojavila najčudnija letelica koju sam do
tada video. Bila je krilata, kao da ju je
gradila neka rasa koja još nije shvatila da,
pošto letelica ni u kom slučaju neće moći
da maše krilima kao ptica, nema ni razloga
da se uzgon ne obezbeđuje, kao kod dečjeg
zmaja, oblikom trupa. Na kraju svakog
srebrnog krila bio je po jedan naduveni deo
i treći takav na prednjem kraju trupa;
svetlost je nekako treperila ispod tih
 92
oteklina.
"Bila bi nam dovoljna tri dana da
stignemo do poletno-sletne staze, Roberte.
I kad sledeći put dođe, da ga tamo
sačekamo."
"Ako nas je Gospod poslao ovamo..."
"Da, Učitelju, moramo činiti ono što
Ponositi želi. Niko kao on! Učiteljice,
dozvolite da zaigram za Ponositog i
njegovu pesmu zapevam. Onda može biti
tokološi odu."
Goli čovek otrže knjigu iz ruku te žene i
poče po njoj pljeskati ispruženom šakom,
ritmično kao da svira tamburu. Njegova
stopala zagrebaše po neravnom podu i on
poče prvo da napeva, ritmično, oponašajući
zrikavce, a zatim nastavi dečjim glasom:
"U noći kad je svud tišina
čuj ga kako vrišti u krošnjama!
Vidi ga kako pleše u vatri!
On živi u otrovu strele,
sitan kao žuta mušica!
Blistaviji nego zvezda padalica!
Krznati ljudi idu šumom..."
Agija reče: "Odoh ja, Severijane", i
zakorači kroz vrata iza nas. "Ti, ako ti se
ostaje da to gledaš, ostani. Al' onda ćeš
sam da tražiš avern za sebe i sam da tražiš
put do Sangvinarnog polja. Je l' znaš šta će
biti ako se ne pojaviš?"
"Rekla si, oni će iznajmiti ubice."
"A ubice će upotrebiti zmiju poznatu
pod nazivom žutobrada. I to ne protiv tebe
u početku. Protiv tvoje porodice ako je
imaš i protiv tvojih prijatelja. Pošto sam
išla s tobom po celom ovom kvartu, onda
se to verovatno odnosi na mene."
On dolazi kad sunce zalazi,
vidi njegova stopala na vodi!
Tragovi od vatre po vodi!"
Ritmično pevanje se nastavilo, ali je
pevač znao da idemo; u njegovo pevucanje
uvukao se prizvuk likovanja. Sačekao sam
da Agija stigne do tla, pa sam krenuo za
njom.
"Mislila sam da nikad nećeš poći", reče
ona. "I sad kad si tu, da li ti se ovo mesto
zaista toliko sviđa?" Metalaste boje njene
pocepane haljine izgledale su, naspram
hladne zelene boje okolnog, neprirodno
tamnog lišća, isto toliko ljutite koliko i
Agija sama.
"Ne", rekoh. "Ali nalazim da je
zanimljivo. Da li si videla njihov leteći
čamac?"
"Kad ste ti i onaj stanovnik gledali
napolje? Nisam bila tolika budala."
"Nikad sličan nisam video. Trebalo je
da ugledam krovne facete ove zgrade, ali,
umesto toga, video sam ono što je on
očekivao da vidi, taj leteći čamac. Bar je
ličilo na leteći čamac. Bila je to neka stvar
sa nekog drugog sveta. Maločas sam želeo
da ti pričam o poznanici jedne moje
poznanice koja je bila uhvaćena
ogledalima Oca Inirea. Našla se u drugom
svetu, a kad se vratila Tekli - tako se moja
poznanica zvala - nije bila baš sasvim
sigurna da je stigla tačno na mesto iz koga
je krenula. Pitam se nismo li još i sad u
onom svetu iz koga su ti ljudi otišli, a ne
oni u našem."
Agija je već išla stazom. Mrljice
sunčevog sjaja pretvorile su njenu smeđu
kosu u tamno zlato dok se osvrtala da me
pogleda preko ramena i kaže: "Rekla sam
ti da neki biopejsaži veoma privuku
izvesne posetioce."
Potrčah malčice da je sustignem.
"Proticanjem vremena um takvih
posetilaca se savija da bi se uskladio sa
okolinom, a to možda utiče i na umove nas
ostalih. Verovatno si video običan leteći
čamac."
"Onaj čovek nas je video. I divljak nas
je video."
"Koliko sam ja čula, što je veće
izobličenje svesti jednog žitelja vrta, to je
veći i broj rezidualnih percepcija koje će se
verovatno zadržati. Kad srećem čudovišta,
divljake i tome slično u ovim vrtovima,
primećujem da je mnogo verovatnije da će
oni biti bar delimično svesni mog prisustva
nego drugi."
"Objasni ponašanje onog čoveka",
rekoh.
 93
"Nisam ja ovo sagradila, Severijane.
Znam samo da ako se sad okreneš na stazi,
verovatno iza tebe neće postojati ono
mesto koje smo poslednje videli. Čuj, hoću
da mi obećaš: kad iziđemo odavde,
pristaćeš da te povedem pravo u Baštu
beskrajnog sna. Nije nam ostalo vremena
ni za šta drugo, čak ni za Vrt uživanja. A ti,
inače, i nisi prava osoba za šetnju po ovim
vrtovima."
"Zato što sam hteo da ostanem u
Peščanoj?"
"Delimično i zato, da. Mislim da bi ti
meni ovde, pre ili kasnije, stvorio
probleme."
Dok je to govorila, prošli smo jednom
od prividno bezbrojnih krivina na toj stazi.
Na njoj je ležalo preprečeno deblo sa
malim belim pravougaonikom koji je
morao biti natpis sa nazivom biljne vrste, a
kroz masu lišća levo od nas ugledao sam
zid, čije je zelenkasto staklo činilo
neupadljivu pozadinu lišću. Agija je već
prošla pored tih vrata, koraknula dalje, kad
sam ih ja, prebacujući Terminus Est u
drugu ruku, otvorio za nju.
22. DORKAS
Kad sam prvi put čuo za taj cvet,
zamišljao sam da se avern gaji na klupama,
kao u konzervatorijumu u Citadeli. Kasnije
sam, kada mi je Agija ispričala kudikamo
više o Botaničkoj bašti, pretpostavio da je
to nešto nalik na nekropolis u kome sam
provodio svoje vesele dečačke dane, neko
prostranstvo sa drvećem, trošnim
grobovima i stazama koje su posute
izmrvljenim kostima.
Stvarnost je bila drugačija - jedno mrko
jezero u beskrajnom prostranstvu niskog,
močvarnog tla. Noge su nam tonule u
barsku travu, a hladan vetar je zviždao
pokraj nas - činilo se da ne postoji ništa što
bi ga sprečilo da stigne do mora. Trstike su
rasle pored staze kojom smo hodali, a
jednom ili dvaput vodena ptica, crna,
prelete maglenim nebom iznad naših glava.
Pričao sam Agiji o Tekli. Sad me Agija
dotače po mišici. "Možeš ih videti odavde,
iako ćemo morati pola jezera da
zaobiđemo da bismo ubrali jedan. Gledaj
tamo kuda pokazujem... ona bela mrlja."
"Odavde ne izgledaju opasni."
"Sredili su veliki broj ludi, mogu te
uveriti. A neki od tih su sahranjeni baš
ovde, rekla bih."
Dakle, ipak grobovi. Upitah gde su
mauzoleji.
"Nema toga. Ni mrtvačkih kovčega, ni
urni sa pepelom, ovde takvog zakrčavanja
nema. Pogledaj tu vodu koja ti zapljuskuje
čizme."
Pogledao sam. Bila je smeđa kao čaj.
"Ona ima tu osobinu da sprečava
raspadanje leševa. Tela se otežaju tako što
im se baci olovo u grlo, onda se potapaju
ovde, a tačno mesto se ucrta na mapi da bi
se svaki pojedini leš mogao opet izvući ako
neko želi da ga pogleda."
Mogao sam se zakleti da nema nikog ni
na dve lige od nas. Ili, bar (ako su segmenti
te staklene zgrade zaista ograničavali
prostore sadržane unutra, kao što bi bilo
logično) nikog unutar granica te bašte,
Bašte beskrajnog sna. Međutim, tek što je
Agija rekla to što je rekla, glava i pleća
jednog starca se izdigoše iznad nekog
barskog rastinja, desetak koraka daleko.
"Ni'e tako", dobaci nam on. "Znam da tako
priča'u, al' ni'e tako."
Agija, koja je do tog trenutka dopuštala
da prekinuta bretela njene haljine visi kako
bilo, hitro podiže taj deo tkanine. "Nisam
znala da govorim ikome sem mom
pratiocu."
Starac je prečuo taj prekor. Njegove su
misli, nesumnjivo, bile već previše zauzete
primedbom koju je slučajno čuo, pa
prekoru nije mogao posvetiti mnogo
pažnje. "Imam ja ovde figuru - da li biste je
pogledali? Vi, mladi gospodine - vi ste
obrazovan čovek, to svak' vidi. Hoćete li
pogledati?" Izgledalo je da drži motku.
Pred mojim očima se ta motka nekoliko
puta uzdigla i spustila i tek tad sam shvatio
da stari upire njome o dno i na taj način
poguruje napred nekakav čamac. Primicao
nam se.
"Eto još nevolja", reče Agija. "Bolje mi
da krenemo."
 94
Zapitao sam ne bi li stari mogao da nas
preveze preko jezera i na taj način da nam
uštedi dugo peščenje okolo.
Odmahnuo je glavom. "Preteški za moj
brodić. Ovde ima mesta samo za Kes i
men'. Vi veliki ljudi biste nas prevrnuli."
Pramac se pojavi na vidiku i ja videh da
je govorio istinu: to je bio čamčić tako
malen da se činilo da je previše tražiti od
njega da održava na vodi čak i samog tog
starca, iako je deda bio poguren i od
starosti toliko sasušen (izgledao je stariji
čak i od majstora Palaemona) da bi teško
mogao imati veću težinu nego dečko od
deset godina. U čunu nije bilo nikog
drugog.
"Izvinite, sire", reče mi on. "Ne mogu
bliže prići. Može bit' raskvašena, al'
previše je suva za men', inače vi ne biste
mogli hodati po njoj. Možete li stupiti
ovamo do ivice da vidite moju figuru?"
Bio sam radoznao da vidim šta to on od
nas hoće, pa sam ga poslušao, a Agija je,
nimalo oduševljena, pošla za mnom.
"Hm, evo." Posegavši u tuniku, stari je
izvukao mali svitak. "Evo položaja.
Pogledajte, mladi gospodine. "
U svitku je bilo napisano, prvo, neko
ime i dug opis gde je ta osoba živela, čija
je supruga bila i šta je njen muž po
zanimanju bio; a ja sam, bojim se, samo
glumio da sve to čitam. Ispod opisa bila je
grubo nacrtana karte i uz nju dve brojke.
"Vidite, mladi gospodine, trebalo bi da
bude lako. Taj prvi broj, on kaže koliko
koraka ima od Fulstruma. Druga brojka, to
su koraci uz. A da li ćete poverovati kad
vam kažem da sam se tokom svih ovih
godina trudio da je nađem i još nikako
nisam uspeo?" Gledajući ka Agiji,
uspravljao se, najzad stao gotovo sasvim
normalno.
"Ja verujem", reče Agija. "I ako će vas
to učiniti zadovoljnim, reči ću: žao mi je
što to čujem. Ali to nema nikakve veze sa
nama."
Okrenula se da pođe, ali starac ispruži
svoju čamdžijsku motku da me spreči da
pođem i ja. "Ne slušajte vi njih. Oni njih
polože gde figura kaže, al' tamo ne ostanu.
Viđa'u se oni i u reci čak." Pogledao je
neodređeno ka obzorju. "Tamo, napolju."
Rekoh mu da nisam uveren da je to
moguće.
"Sva ova voda ovde, šta mislite odakle?
Ima podzemni tunel ko'i je dovodi, inače bi
se isušilo. Kad se tela pokrenu, šta
sprečava da jedno isplovi napolje? Šta
sprečava dvadeset? Vodenih struja nema,
nikakvih vrednih pomena. Vi i ona - po
avern, a? A znate li zašto su ih ovde uopšte
zasadili?"
Odmahnuo sam glavom.
"Zbog morskih krava. Ima ih u reci, pa
su ulazile kroz tunel. Rodbina se plašila da
vidi ta lica da plove po reci, pa je Otac
Inire doveo baštovane da zasade averne.
Bio sam ovde i video. On sitan, kriv vrat,
krive noge. Sad ako dođe manate'a, morska
krava, u noći, ti cvetovi ubi'u. Jednog jutra
ja tražio Kes, kao što radim uvek kad ima
nešto drugo što moram da radim i na obali
dva kustosa sa harpunom. Kažu mrtva
manate'a u jezeru. Ja mojom kukom i
izvučem je, al' nije manate'a, nego čovek.
Ispljunuo olovo ili nisu dovoljno ubacili.
Izgleda dobro kao vi il' ona, a bolje neg'
ja."
"A da li je bio dugo mrtav?"
"Ne može se znati, jer ova voda njih
ukiseli. Čućete da priča'u da im uštavi
kožu, i to je istina. Ali ne mislite na đon
vaše čizme kad to čujete. Nego više kao
ženska rukavica."
Agija nam je daleko odmakla i ja
krenuh za njom. Starac nas je pratio,
pogurujući svoj čun uporedo sa našom
plovećom stazom od vodenog bilja.
"I kažem ja njima, imao sam za vas
bolju sreću za jedan dan neg' za sebe za
četrdeset godina. Evo čime ja." On podiže
u vazduh jednu gvozdenu kuku za
hvatanje, vezanu za kraj konopca, da je
vidim. "Ni'e da se nisam nahvatao, mnogo,
svakojakih. Ali nisam Kes. Počeo sam gde
figura kaže, godinu dana posle njene smrti.
Tamo je ni'e bilo, pa sam nastavljao
potragu u sve širim krugovima. Posle pet
godina bio sam o-ho-ho odatle - tako sam
tad mislio - od mesta ko'e je na figuri. Bio
 95
me strah da je ona možda ipak tamo, pa
sam počeo iz početka. Prvo gde je
napisano, pa u sve širim krugovima. Deset
godina tako. Opet me uhvatio strah, i sad,
svako jutro počinjem gde je napisano, tu
prvo bacam kuku. Posle idem gde sam juče
stao i širim krug još malo. Ona ni'e tamo
gde je zapisano - to znam, znam svakog ko
jeste tamo, neke od njih sam izvlačio
stotinu puta. Al' luta, a ja sve mislim
možda će doći kući."
"Bila vam je supruga?"
Starac klimnu i, na moje iznenađenje,
ne reče ništa.
"Zbog čega želite da izvučete njeno
telo?"
Opet je oćutao. Njegova motka je bez
zvuka klizila, zabijala se u vodu i izdizala;
čun je iza sebe ostavljao sasvim mali
talasni trag, talasiće koji su lizali travnatu
ivicu staze kao jezici mačića.
"Jeste li sigurni da biste je prepoznali,
posle toliko vremena, ako biste je našli?"
"Da...da." Zaklimao je glavom, prvo
polako, zatim žestoko. "Vi pomišljate da
sam je možda već izvukao. Kukom, gore,
pogledao lice, bacio natrag. Zar ne? Nije
moguće. Ne znati Kes? Pitali ste što je
hoću natrag. Jedan razlog, uspomena koju
o njoj imam - ona najjača - ta mrka voda
kako se sklapa preko njenog lica. Oči
sklopljene. Znate za to?"
"Nisam siguran da znam na šta mislite."
"Ima'u jedan cement ko'i stave na očne
kapke. To bi trebalo da drži zauvek
zatvorene, ali kad je voda udarila, otvoriše
se. Objasnite to. Ja tako pamtim, to mi je u
glavi kad pokušam da spavam. Ta mrka
voda, valja se preko njenog lica, a oči se
otvara'u, plave kroz mrko. Pet, šest puta
noću moram da zaspim, jer se budim. Pre
nego što i sam legnem ovde unutra, hoću
da imam drugu sliku, drugu - kako se njeno
lice diže, izlazi, pa makar to samo bilo na
kuki mojoj. Pratite šta govorim?"
Pomislih na Teklu; na rečicu krvi ispod
vrata njene ćelije pomislih; i klimnuh.
"A ima i još. Kes i ja, imali smo
radnjicu. Uglavnom metalni predmeti sa
slikama od umetnutih komadića emajla -
kloasoni. Njen otac i brat, zanatlije, pravili
su to, pa su nam obezbedili radnju na ulici
Signalskoj, nedaleko od sredine, pokraj
kuće za aukci'e. Radnjica, još je tamo, cela
zgrada, al' niko tamo ne živi. Ja odem
rođacima, donesem kući na leđima kutije
sa kloasonima, pootvaram ih, rasporedim
komade po našim policama. Kes im
određu'e cene, prodaje ih i sve održava u
takvoj čistoći! Znate koliko smo dugo
vodili svoje mestašce?"
Odmahnuo sam glavom.
"Četiri godine, bez mesec i nedelju.
Onda je umrla. Kes umrla. Nije dugo
prošlo i sve je nestalo, ali to je bio najveći
deo mog života. Sad imam jedno mesto za
spavanje na tavanu sa senom. Jedan čovek,
znam ga već godinama, mada mnogo
godina posle odlaska Kes, pušta me da
spavam tamo. Nijednog kloasona nema
tamo, ništa od odeće, nijedan ekser iz stare
radnjice. Pokušao sam da sačuvam kutijicu
sa uvojkom kose i Kesine češljeve, ali sve
je otišlo. Recite vi meni, sada, ovo. Kako
da znam da ni'e bio san?"
Meni se činilo da bi ovaj stari mogao
biti začaran, poput onih u kući od žutog
drveta; zato rekoh: "Ne mogu znati. Možda
je, kao što velite, sve i bilo samo san.
Mislim da suviše mučite sebe."
Njegovo se raspoloženje u trenutku
preokrenulo - pojava koju sam viđao kod
male dece - i on se nasmeja. "Lako je
videti, gospodine, da vi, iako ste tako
opremljeni ispod tog ogrtača, mučitelj
niste. Zaista bih rado povezao vas i vašu
doksicu. Ali ne mogu i zato ima malo dalje
jedan drugar sa većim čamcem. On dolazi
prilično često i ponekad tako, kao vi,
razgovara sa mnom. Kažite mu da se ja
nadam da će vas on prevesti na drugu
stranu."
Zahvalio sam mu se i pohitao za
Agijom, koja je u međuvremenu daleko
isprednjačila. Hramala je i ja se prisetih
koliko je već danas, posle uganuća noge,
prepešačila. Kad sam bio već nadomak da
je sustignem i ponudim joj da me uzme za
ruku da bi joj bilo lakše, napravio sam
jednu od onih grešeka koje u tom trenutku
 96
izgledaju ogromne i silno ponižavajuće, ali
im se čovek kasnije smeje; to učinivši,
pokrenuo sam jedan od najčudnijih
incidenata u mojoj, priznati se mora,
čudnovatoj karijeri. Jer ja sam Agiju
sustizao trčeći i u trku došao preblizu
unutrašnje strane jedne krivine na plovećoj
stazi.
U jednom trenutku trk me je nosio
preko sunđeraste barske travuljine - a već u
sledećem mlatarao sam po ledenoj smeđoj
vodi, grdno ometan ogrtačem. Tokom
vremena koliko je potrebno za jedan dah
osećao sam, opet, onaj užasni strah od
davljenja; onda sam se u vodi uspravio i
izbio licem na vazduh. Pobedile su navike
stečene u svim onim letnjim plivanjima na
Đolu: izduvao sam vodu iz usta i nosa,
udahnuo duboko i odgurnuo potpuno
mokru kapuljaču sa lica.
Tek što sam se smirio, uvideo sam da
mi je Terminus Est ispao iz ruke i opasnost
da to sečivo izgubim učinila mi se, tada,
strašnijom od gubljenja života. Zaronio
sam, ne želeći ni da se potrudim da prvo
skinem čizme i počeo sam da krčim sebi
put kroz zagasitomrki fluid koji nije bio
samo voda nego voda zgusnuta od
vlaknastog korenja bilja, korenja spletenog
u mrežice. Ta su vlakna mnogostruko
povećavala opasnost od davljenja, ali su mi
spasla Terminus Est - koji bi sigurno stigao
do dna pre nego ja, i tamo se, uprkos
prisustvu male količine vazduha u kaniji
zario u blato, da pad nije ometen korenjem.
Desilo se, dakle, sledeće: nekih osam ili
deset lakata ispod površine, jedna moja
šaka, grabeći mahnito, naišla je na
blagosloveni, dobro poznati oblik njegove
drške sa oniksom.
Ali tog istog trena moja druga šaka
dotakla je jedan predmet sasvim druge
vrste. Drugu ljudsku šaku, čiji se stisak (jer
je istog trena kad sam je dodirnuo ščepala
moju šaku) tako savršeno podudario sa
pronalaženjem Terminus Esta, da je
izgledalo kao da mi vlasnik te šake vraća
mač, kao što je to visoka zapovednica
pelerinki učinila ranije. Osetio sam talas
ludačke zahvalnosti, a onda se strah vratio
udesetostručen: ta šaka me je vukla, vukla
nadole.
23. HILDEGRIN
Snagom, sigurno poslednjom koju sam
imao, uspeo sam da izbacim Terminus Est
na ploveću barsku stazu i da se uhvatim za
njenu neravnu ivicu; a onda sam opet
potonuo.
No, neko me je dohvatio za zglob šake.
Digao sam pogled očekujući da je to Agija,
ali nije bila ona nego neka još mlađa žena,
sa dugačkom, žutom kosom. Pokušah da
joj se zahvalim, ali iz mojih usta ne
potekoše reči nego voda. Ona je, onda,
vukla, ja se bacakao i najzad se našao
oslonjen celom težinom na travu, no tako
slab da više ništa nisam mogao učiniti.
Mora biti da sam se tu odmarao bar
onoliko dugo koliko je potrebno da se
izgovori angelus, možda i duže. Bio sam
svestan hladnoće i postepenog tonjenja
svih tih utkanih trulećih biljaka zajedno, jer
one su pod mojom težinom popuštale tako
da sam se najzad našao opet do pola u
vodi. Činio sam jako velike udisaje, ali
moja pluća njima nisu bila zadovoljna;
vodu sam iskašljavao, a curila mi je i iz
nosa. Neko progovori (muški glas, bučan,
činilo mi se da sam ga nekad, davno, već
slušao): "Povucite ga na ovu stranu inače
će potonuti." Neko me je podigao, držeći
me za opasač. Nekoliko trenutaka posle
toga uspeo sam da stanem na noge, iako su
toliko drhtale da sam se uplašio da ću pasti.
Agija je bila tu, i ona plavuša koja mi je
pomogla da se popnem na travu, i jedan
krupan čovek mesnatog lica. Agija zapita
šta se dogodilo; iako polusvestan, zapazio
sam koliko je bleda.
"Dajte mu vremena", reče krupni čovek.
"Biće mu sasvim dobro, uskoro." Onda on
reče: "A ko si, za ime Flegetona, ti?"
Gledao je tu devojku koja je izgledala
ošamućeno isto koliko sam se ja
ošamućenim osećao. Promucala je :
"D...d...d...d", onda sagla glavu i zaćutala.
Od kose do pete bila je umazana blatom, a
od odeće je na sebi imala samo neke
dronjke.
 97
Krupni čovek zapita Agiju: "Odakle
ova?"
"Ne znam. Kad sam se okrenula da
vidim šta zadržava Severijana, ona ga je
već izvlačila na ovu ploveću stazu."
"Dobro je učinila. Bar za njega dobro.
Je li luda? Ili čarolijom vezana za ovo
mesto, šta misliš?"
Progovorih: "Ko god da je, spasla me
je. Zar joj ne možeš dati nešto da se
pokrije? Sigurno se smrzava." Smrzavao
sam se i ja, a sad sam bio dovoljno živ da
to i primetim.
Krupni čovek odmahnu glavom i kao da
priteže svoj teški kaput nekako čvršće oko
sebe. "Ne dam ako ne bude čista. A to neće
biti, osim ako je ne vratimo u vodu i ne
probućkamo dobro. Ali imam ovde nešto
što je gotovo isto tako dobro, možda i
bolje." Iz jednog od džepova kaputa on
izvuče metalnu bocu, koja je imala oblik
psa, i dade mi je.
Pokaza se da je "kost" u ustima tog psa
zapravo čep. Ponudio sam bocu toj
devojci, ali ona se ponašala kao da ne zna
šta bi s njom radila. Agija joj bocu prvo
oduze, pa prisloni na usne, a kad je plavuša
popila nekoliko gutljaja, Agija mi je vrati.
Tečnost u boci imala je ukus rakije od
šljiva; vatreni nalet tog pića sprao je na
vrlo prijatan način gorčinu močvarne vode.
Kad sam vratio kosku psu u usta, stomak
mu je, rekao bih, bio već više od pola
ispražnjen.
"E, tako", reče veliki, "a sad, narode,
mislim da bi trebalo da mi kažete ko ste i
šta ćete ovde - i nemoj niko da mi kaže da
ste došli samo da razgledate vrt. Ja svaki
dan vidim toliko tih što blenu, da ih
prepoznam pre nego što stignu na domet
glasa." On osmotri mene. "Za početak, ti
imaš doo-bru nožekanju."
Agija reče: "Taj armiger je kostimiran.
Izazvan je na dvoboj, pa je došao da iseče
jedan avern."
"On kostimiran, a ti kao nisi. Misliš da
ne prepoznajem pozorišni brokat? I da ne
znam šta su bose noge?"
"Nisam ja rekla da nisam kostimirana,
niti da sam njegovog ranga. A što se tiče
mojih cipela, ostavila sam ih napolju da ih
ne upropastim u ovoj vodi."
On klimnu na takav način da se nije
moglo zaključiti da li joj je poverovao ili
nije. "Sad ti, zlaćana kosice. Ova izvezena
bagaža ovde već je kazala da te ne poznaje.
A ovaj drugar ovde - koga si, kao ribu,
upecala, a to je bio posao i te kakav - pa,
kad ga pogledam čini mi se da ni on ne zna
o tebi ništa više nego ja. Možda ni koliko
ja. Dakle, ko si ti?"
Plavuša proguta pljuvačku. "Dorkas."
"A kako si dospela ovde, Dorkas? I to u
vodu? Jer u vodi si bila, stvar je jasna. Nisi
se mogla toliko smočiti samo izvlačeći
našeg mladog prijatelja."
Od rakije su se devojčini obrazi
zarumeneli, ali lice joj je ostalo prazno i
zbunjeno baš kao i pre ili gotovo koliko i
pre. "Ne znam", šapnu ona.
Agija zapita: "Ti se ne sećaš kako si
došla?"
Dorkas odmahnu glavom.
"Onda, koje se stvari poslednje sećaš?"
Nastupilo je dugo ćutanje. Vetar je
navalio kao nikad do tada - smrzavao sam
se očajno, uprkos piću. Konačno Dorkas
progunđa: "Sedenje pored prozora... Bile
su lepe stvari na prozoru. Poslužavnici,
kutije i jedan krst."
Krupni reče: "Lepe stvari? Pa, ako si ti
bila tamo, onda sam siguran da je lepih
stvari bilo."
"Luda je", reče Agija "Ili se neko brinuo
o njoj, a ona odlutala, ili se o njoj niko ne
brine, što izgleda verovatnije s obzirom na
stanje njene odeće, pa je dolutala unutra
kad kustosi nisu pazili."
"Možda ju je neko tupnuo po glavi,
opelješio i bacio unutra misleći da je
gotova. A ulaza u ovaj vrt ima, gospođice
Dronjakovićka, više nego što kustos zna.
Ili su je možda doneli da je bace ovde, ali
je bila samo bolesna i uspavana. U komi,
to se zove koma, pa ju je voda probudila."
"Pa ti koji su je doneli sigurno bi je i
videli."
"Ja koliko sam čuo, oni kad su u komi
mogu dugo da ostanu pod vodom. Šta je
bilo da je bilo, sad nije bitno. Ona je tu i
 98
problem je njen, rekao bih, da utvrdi
odakle je i ko je."
Ja sam dotle skinuo smeđi i počeo da
cedim gildaški ogrtač u nadi da ga koliko-
toliko osušim; ali digoh pogled kad Agija
upita: "Sve nas si pitao ko smo. A ko si ti?"
"Sasvim imate pravo to da znate", reče
krupni čovek. "Potpuno pravo imate i daću
vam bolje dokaze nego što je iko od vas
dao meni. Ali, posle toga, moraću malo da
se posvetim svojim poslovima. Došao sam
jer sam video da se ovaj mladi armiger
davi, došao sam kao što bi svaki dobar
čovek došao. Ali svako mora da gleda
svoja posla, pa moram i ja."
To govoreći, skinuo je svoj visoki šešir,
posegnuo u njega i izvukao jednu masnu
kartu otprilike dvaput veću od onih
posetnica koje sam pokatkad viđao u
Citadeli. Dao ju je Agiji, a ja sam pogledao
preko Agijinog ramena. Izrazito kitnjastim
slovima bilo je ispisano: HILDEGRIN
ZVANI JAZAVAC Iskopavanja svih vrsta,
sa jednim, ili više, pa sve do 4OO kopača.
Kamen nije pretvrd niti blato premekano.
Pitajte u ulici Argosi kod firme
SLEPI AŠOV ili pitajte u Altikamelusu
odmah iza ugla Velajetije.
"Eto ko sam, gospođice Dronjakovićka
i mladi sir - a nadam se da mi nećeš
zameriti što vas tako zovem, prvo jer ste od
mene mlađi, a drugo jer si ti od nje mnogo
mlađi iako si možda samo dve-tri godine
posle nje rođen. I, odoh ja."
Zaustavih ga. "Pre nego što sam upao,
sreo sam jednog starog u čunu, koji je
rekao da nešto dalje niz stazu postoji neko
ko bi nas mogao prebaciti preko jezera.
Hoćeš li nas povesti?"
"A, onaj jadnik koji traži svoju suprugu.
E, taj mi je bio dobar prijatelj, mnogo puta,
pa ako vas je on preporučio, valjalo bi da
poslušam. Moja brodica može da održi
četvoro, ako baš mora."
On pođe krupnim koracima, pokazujući
nam jednim pokretom da krenemo za njim;
primetih da mu čizme, koje kao da su bile
nečim nauljene, tonu u barsko bilje čak i
dublje nego moje. Agija reče: "Ova s nama
ne ide." Međutim, lepo se videlo da Dorkas
baš ide za nama, i to za Agijom. Na
Dorkasinom licu bio je izraz tako ojađen,
da ja zastadoh da pokušam da je utešim.
"Pozajmio bih ti ja svoj ogrtač", šapnuo
sam joj, "da nije toliko mokar, pa bi ti od
njega bilo još hladnije nego sad. Ali ako
pođeš ovom stazom u suprotnom smeru,
izići ćeš sasvim iz ovog vrta u hodnik gde
je suvlje i toplije. A onda, ako potražiš
vrata na kojima piše 'Bašta tropske
džungle', kroz njih ćeš ući u jedan vrt gde
je sunce toplo i gde ćeš se osećati sasvim
udobno."
Tek što sam to rekao, setio sam se onog
pelikosaura koga sam u džungli video.
Dorkas, međutim (možda i na sreću), nije
ničim pokazala da je čula moje reči. Nešto
u njenom licu pokazivalo je da se plaši
Agije, ili da je bar, na neki bespomoćan
način, svesna da je izazvala Agijino
nezadovoljstvo; ali nikakvih drugih
pokazatelja nije bilo da svoju okolinu
sagledava išta budnije od mesečara.
Svestan da nimalo nisam umanjio njenu
nevolju, počeh ponovo. "Ima u hodniku
jedan čovek, kustos. Siguran sam da će on
bar pokušati da ti nađe neku odeću i vatru."
Vetar je zavitlao Agijinom kestenjastom
kosom kao bičem, kad je okrenula glavu da
nas pogleda. "Tih mladih prosjakinja ima
toliko da niko ne treba da se uznemirava
zbog još jedne, Severijane. Niko, pa ni ti."
Na zvuk Agijinog glasa i Hildegrin
pogleda preko ramena. "Znam jednu ženu
koja bi je mogla primiti. Da, primiti, oprati
i dati joj nešto odeće. Ispod tog blata je
telo otmenog roda, mada prilično mršavo."
"A šta ti uopšte tražiš ovde?" prasnu
Agija. "Na tvojoj posetnici piše da
angažuješ radnike za kopanje i, onda,
kakav posao imaš ovde?"
"Kao što rekoste, gospođice - imam
posao."
Dorkas je počela da drhti. "Časti mi",
rekoh, "treba samo da se vratiš. U hodniku
je mnogo toplije. Ne idi u Baštu tropske
džungle. Mogla bi otići u Peščanu, tamo je
sunčano i sivo."
Nešto od mojih reči kao da je dodirnulo
neku žicu u njoj. "Da", šapnu ona. "Da."
 99
"Peščana bašta? To ti se dopada?"
Vrlo tiho: "Sunce."
"Evo stare barke", objavi Hildegrin.
"Toliko nas ima da ćemo morati da
pripazimo ko gde sedi i kako. Kad uđemo,
niko ni makac - jer će ona duboko da ugazi
u vodu. Jedna ženska na pramac, molim
lepo, a druga i mladi armiger na krmu."
Rekoh: "Rado ću uzeti jedno veslo."
"Jes' ikad ranije veslao? Nisi. I
pretpostavljao sam da nisi. Ne-ne, bolje ti
sedi na krmu k'o što sam rekao. Nije
mnogo teže vući dva vesla nego jedno, a
radio sam to mnogo puta, veruj mi, čak i
kad je ovde bilo i po petoro uz mene."
Čamac je bio nalik na vlasnika, širok,
robustan, masivnog izgleda. Pramac i krma
bili su četvrtasti, široki gotovo isto koliko
sredina čamca, mada je korito na oba kraja
bilo pliće. Hildegrin je ušao prvi,
opkoračio klupu i onda jednim veslom
potisnuo čamac bliže obali da mi uđemo.
"Ti", reče Agija, hvatajući Dorkas za
mišicu ruke. "Ti sedi tamo napred."
Izgledalo je da će Dorkas to poslušati,
ali Hildegrin je zaustavi. "Ako ne zameraš,
gospođice", reče Agiji, "radije bih da na
pramcu budeš ti. Neću moći da pazim na
ovu, znaš, kad veslam, ako ne sedne na
krmu. Ona nije čitava, u čemu se čak i ti i
ja možemo saglasiti, pa, pošto ćemo jako
duboko gaziti vodu, želeo bih da je vidim
ako počne nešto da se bacaka."
Na iznenađenje svih nas Dorkas reče:
"Nisam luda. Samo... samo se osećam kao
da sam upravo probuđena."
Hildegrin je, ipak, nagna da sedne na
krmu, sa mnom. "Ovo sad", reče on, "ovo
sad što ćete gledati nije verovatno da ćete
ikad zaboraviti, ako vam je prvi put.
Prelazak preko Ptičjeg jezera, ovde, usred
Bašte večnog sna." Zamakanje njegovih
vesala u vodu stvaralo je tup i nekako setan
zvuk.
Pitao sam zašto to jezero zovu ptičjim.
"Zato što se u vodi nađe toliko mrtvih
ptica, kažu neki ljudi. Ali može biti da je
samo zato što ih ovde toliko ima. Mnogo
stvari se priča protiv Smrti. Mislim, pričaju
ljudi koji moraju umreti, crtaju je kao zlu
babu sa vrećom i tako to. Ali pticama je
Smrt dobra drugarica. Gde god ima mrtvih
ljudi i tišine, naći ćeš i dobar broj ptica,
iskustvo je moje."
Sećajući se kako drozdovi pevaju u
našem nekropolisu, klimnuo sam glavom.
"Ako sad pogledate pored mog ramena,
jasno ćete videti obalu ispred nas i na njoj
mnogo toga što ranije niste mogli, zbog
trske koja je bila svud oko vas. Primetićete,
ako nema previše izmaglice, da se teren od
tog mesta diže. Tamo zemljište više nije
močvarno, tamo počinje šuma. Vidite li
drveće?"
Klimnuo sam glavom, a pokraj mene je
i Dorkas klimnula glavom.
"To je zato što je cela ova predstava
nameštena da izgleda kao usta ugašenog
vulkana. Ili kao usta mrtvog čoveka, kažu
neki, ali nije im to istina. Da jeste, bili bi
ugrađeni i zubi. Setićete se, međutim, da
ste u ovaj vrt ušli penjući se kroz jednu
podzemnu cev."
Još jednom klimnusmo glavama i
Dorkas i ja. Agija je bila od nas udaljena
ne više od dva dobra koraka, ali se nije
mogla videti iza Hildegrinovih širokih leđa
i tog kaputa od debelog vunenog štofa.
"Na onoj strani", nastavi on,
nagoveštavajući pokretom četvrtaste vilice
u kom pravcu treba da pogledamo, "morali
biste da vidite jednu crnu tačku. Na pola
puta, otprilike, između močvare i ruba.
Neki je vide, pa pomisle da su tu izišli, ali
nisu, taj otvor je iza vas, niži je i mnogo
manji. A ovaj koji sad vidite jeste pećina
Kumeanke - žene koja zna budućnost i
prošlost i sve ostalo. Neki pričaju da je sve
ovo izgrađeno samo radi nje, ali ja to ne
verujem."
Dorkas tiho upita: "Kako se to moglo
desiti?" Hildegrin je nije razumeo ili se bar
pravio da je ne razume.
"Kažu da autarh želi da Kumeanka bude
tu, tako da on može da dođe i razgovara, ne
putujući na drugu stranu sveta. Ne bih znao
da li je to istina, ali ponekad vidim nekog
da se šetka tamo gore, kao i odsjaj metala i
možda dva-tri dragulja. Ne znam ko je, ali,
pošto ne želim da znam svoju budućnost -
 100
a svoju prošlost poznajem valjda bolje
nego ona - ne prilazim blizu pećini. Neki
put dođu ljudi u nadi da saznaju kad će se
oženiti ili kako će proći u trgovini. Ali
primetio sam da se retko vraćaju."
Stigosmo gotovo do sredine jezera.
Bašta beskrajnog sna se dizala oko nas
odasvud i ličila je na strane neke ogromne
zdele, sa mahovinom i četinarima pri vrhu,
a prljavom penom travuljine i trske dole.
Meni je još bilo hladno, čak i hladnije zbog
toga što sam, neaktivan, sedeo u čamcu
dok je drugi veslao; počinjao sam da se
brinem i zbog posledica koje bi potapanje
u vodu moglo imati po oštricu Terminus
Estaa, ako ga uskoro ne osušim i ne
nauljim; ali i pored toga čarolija tog mesta
me je držala. (A čarolija je, u tom vrtu,
nesumnjivo postojala. Mogao sam je
maltene čuti kako bruji nad vodom:
glasovi, ritmično pevaju, na nekom jeziku
koji ne znam, ali ga razumem.) Mislim da
je držala svakog, čak i Hildegrina, čak i
Agiju. Neko vreme smo plovili bez
razgovora; video sam guske, i to, koliko
sam mogao razabrati, žive i zadovoljne,
kako sede na vodi, daleko od nas; a u
jednom trenutku je, kao nešto iz sna, lice
neke manateje, maltene ljudsko, pogledalo
pravo u moje lice, kroz nekoliko pedalja
smeđe vode.
24. CVET ZA POSLEDNJE ZBOGOM
Dorkas, koja je sedela uz mene, pruži
ruku, ubra jedan vodeni zumbul i stavi ga u
svoju kosu. Bio je to, ako se izuzme ona
nejasna mrlja beline na drugoj, još prilično
udaljenoj obali, prvi cvet koji sam video u
Bašti beskrajnog sna; počeh pogledom da
tražim i druge, ali ne videh nijedan.
Da li je moguće da se taj cvet tu stvorio
samo zato što je Dorkas pružila ruku ka
njemu? U svetlosti dana, meni je jasno, kao
i svakome, da su takve stvari nemogućne;
ali pišem ovo noću, a u ono vreme kad sam
sedeo u tom čamcu i gledao taj zumbul ni
lakat udaljen od mojih očiju, pitao sam se
zašto je svetlost tako slaba i prisećao se
Hildegrinove uzgredne rečenice iskazane
koji trenutak ranije, rečenice koja je
nagoveštavala (mada je sasvim moguće da
Hildegrin toga nije bio svestan) da pećina
te vidovite žene, pa prema tome i ceo ovaj
vrt, leži na suprotnoj strani sveta. A tamo
je, kao što nas je majstor Malrubius
odavno naučio, sve obrnuto: ka jugu je
toplo, ka severu hladno, noću je svetlost,
danju je mrak; leti pada sneg. Onda bi ta
oštra hladnoća, koju sam osećao, bila
normalna, jer bi se tamo bližilo leto, pa bi
vetar donosio susnežicu; mrak koji se
isprečio čak i između mojih očiju i plavog
cveta vodenog zumbula bio bi takođe
normalan, jer bi se tamo bližila noć, što
znači vreme svetlosti na nebu.
Mora biti da Inkreator održava red u
svim stvarima; a teolozi kažu da je svetlost
njegova senka. Zar iz toga neminovno ne
sledi da u tami ima manje reda i
proticanjem vremena - sve manje, tako da i
cveće može da iskače iz ništavila i
pojavljuje se u devojačkim prstima, baš
kao što, na svetlosti, u proleće, iskače iz
najobičnijeg blata i uzvija se u vazduh?
Kad noć sklopi naše oči, reda možda ima
manje nego što verujemo. Možda, uistinu,
baš taj nedostatak poretka opažamo kao
tamu, možda je mrak, zapravo, nadolazak
nasumičnosti u energetskim talasima
(sličnim moru) i energetskim poljima
(sličnim njivama); možda je samo varka
kad se našim očima čini - pod dejstvom
svetlosti, što im donosi red, koji one ne
mogu same stvarati - da su ti talasi i ta
polja stvarni svet.
Dižući se iz vode, izmaglica me je
podsetila, prvo, na kovitlanje trunčica
prašine u vazdušastoj pelerinskoj katedrali,
a zatim na vodenu paru iz kotlića sa supom
kad ga Brat kuvar unosi u trpezariju u
zimsko popodne. Pričalo se da veštice
imaju takve kotlove i da njihovu sadržinu
mešaju; ali ja nikad nisam takav kotao kod
njih video, iako njihova kula stoji ni lanac
daleko od naše. Prisetih se - pa mi to
veslamo preko jednog vulkanskog kratera.
Da nije taj krater Kumeankin kotao? Vatre
Urta ugasile su se odavno, kao što nas je
majstor Malrubius učio; moguće je, i više
nego moguće, da su se ohladile mnogo pre
 101
nego što se ljudski rod uzdigao iz zverstva
i počeo da zakrčuje lice Urta svojim
gradovima. Ali veštice, priča se, dižu ljude
iz mrtvih. Da li bi Kumeanka mogla
probuditi mrtve vatre da bi njen kotao
proključao? Zamočio sam prste u vodu;
bila je hladna kao sneg.
Zabacujući vesla, Hildegrin se naže ka
meni, zatim, vukući ih, odmače se od
mene. "Ideš u susret svojoj smrti", reče on.
"Na to misliš. Vidim ti po licu. Na
Sangrnarno polje i tamo će te ubije - on, ko
je, da je."
"Ideš tamo?" upita Dorkas i stisnu moju
šaku.
Pošto nisam odgovorio, Hildegrin mi
klimnu. "A ne moraš, ej. Ima ljudi koji ta
pravila ne poštuju, a ipak se šetaju
slobodni."
"Nisi pogodio", rekoh. "Nisam o
monomahiji razmišljao - a ni o umiranju."
Dorkas mi progovori na uvo, tako tiho
da, čini mi se, ni Hildegrin nije mogao
čuti: "A, jesi. Lice ti je bilo puno lepote, i
to one uzvišene vrste. Kad je svet užasan,
tad su misli visoke, pune elegancije i
veličanstvenosti."
Pogledah je, pomišljajući da mi se
podsmeva. Nije se podsmevala.
"Svet je do pola naliven dobrim, a od
pola zlim. Možemo da ga nagnemo napred,
da se u naš um slije više dobra, ili nazad,
tako da se više izlije u ovo." Pogledom je
obuhvatila jezero, celo. "Ali količine su
iste, samo menjamo razmere na pojedinim
mestima."
"Ja bih svet nagnuo unazad, najviše što
mogu, tako da zlo u celosti iscuri napolje",
rekoh.
"A moglo bi iscureti dobro. Ali ja sam
kao ti; kad bih mogla, savila bih vreme
unazad."
"Osim toga, ne verujem da se divne
misli - ili mudre - rađaju zahvaljujući
spoljašnjim nevoljama."
"Nisam rekla divne misli, nego misli
pune elegancije i veličanstvenosti, mada to,
valjda, podrazumeva i neku vrstu lepote.
Daj da ti pokažem." Podigla je moju ruku,
zavukla je pod svoje dronjke i pritisnula na
svoju desnu dojku. Osetio sam pupoljak,
čvrst kao trešnja, i toplinu blage uzvisine
ispod njega, tanane, perjano mekane, pune
života i zahuktale krvi. "Na šta", reče ona,
"na šta sad misliš? Ako sam ti učinila
spoljašnji svet slađim, zar ti nisu misli
manje uzvišene nego maločas?"
"Gde si sve ovo naučila?" upitah. Sa
njenog lica mudrost je već nestala - iscurila
je i kondenzovala se u kristalne kapljice na
uglovima njenih očiju.
Obala na kojoj averni rastu bila je
manje močvarna. Čudno je bilo, posle
onolike šetnje po plovećoj travi i plovidbe
po vodi, stati nogom na tlo koje je samo
meko. Dotakli smo obalu na izvesnoj
udaljenosti od tih biljaka, ali smo ipak bili
dovoljno blizu da ih vidimo ne više kao
belu masu duž ivice vode nego kao skup
pojedinačnih biljaka, određenih boja i
oblika, čija se veličina mogla lako oceniti.
Rekoh: "Averni nisu ovdašnji, a? Nisu sa
našeg Urta." Niko nije odgovorio; čini mi
se da sam govorio tako tiho da me niko
(osim možda Dorkas) nije mogao čuti.
Averni su imali izvesnu krutu
geometrijsku pravilnost nesumnjivo rođenu
pod nekim drugim suncem. Boja njihovog
lišća bila je boja skarabejevih leđa, ali
prožeta prelivima istovremeno dubljim i
prozračnijim. Ta boja kao da je
nagoveštavala da negde, nezamislivo
daleko, postoji neka svetlost takvoga
spektra, da bi se od nje ovaj svet sparušio,
ili, možda, uzvisio.
Dok smo se, pešice, približavali
avernima - Agija napred, ja za njom,
Dorkas za mnom, Hildegrin poslednji -
video sam da je svaki list poput oštrice
bodeža, krut i šiljat, ivica tako oštrih da bi
njima čak i majstor Gerlous bio
zadovoljan. Iznad tog lišća bili su
poluzatvoreni beli cvetovi koje smo videli
još sa suprotne strane jezera; izgledali su
kao tvorevine čiste lepote, devičanske
mašte zaštićene stotinom noževa. Široki su
to cvetovi bili, raskošni, a latice su bile
svijene na takav način da bi mogle
izgledati i razbarušene, kad oko ne bi u
njima razabiralo složeni vrtložni obrazac
 102
koji ga uvlači u sebe kao one spirale
naslikane na diskovima što se vrte.
Agija reče: "Prema pravilima dobrog
ponašanja, treba da sam uzbereš biljku,
Severijane. Ali poći ću da ti pokažem
kako. Trik je u tome da zavučeš ruku pod
najniže lišće i da je otkineš, da odlomiš
stablo sasvim pri tlu."
Hildegrin je uhvati za rame. "Nećeš,
nećeš, gospođice", reče njoj, a meni: "Ti
pođi, kad već hoćeš, mladi sire. Ja ću
odvesti ove ženske u bezbednost."
Već sam bio odmakao nekoliko koraka
od njega, ali kad je te reči izgovorio, za
trenutak ostadoh nepomičan. Na sreću,
Dorkas je upravo tad uzviknula: "Pazi se!"
pa sam mogao odglumiti da je moje
zastajanje bilo zbog njenog uzvika.
Ali nije bilo zato. Još od kad smo
Hildegrina sreli, bio sam siguran da sam
tog čoveka već negde video, ali onaj šok
prepoznavanja koji je tako brzo došao kad
sam po drugi put video armigera Rahoa, u
ovom slučaju je nastupio tek posle dužeg
vremena. Nastupio je i paralisao me istog
trenutka.
Kao što rekoh, ja sve zapamtim, ali
često mi se dešava da neko lice, ili neku
činjenicu, ili osećanje, pronađem tek posle
dužeg traganja. Mislim da je u slučaju
Hildegrina problem bio u tome što sam ga
tog dana video sasvim jasno, još od onog
trena kad se nagnuo nada mnom na
travnatoj stazi, dok sam ga prilikom našeg
ranijeg susreta video sasvim slabo ili, može
se reći, gotovo nikako. I zato je moja
pamćenje, tek kad je Hildegrin rekao "Ja
ću odvesti ove ženske u bezbednost",
nepogrešivo odredilo čiji je to glas.
"Lišće je otrovno", dobaci Agija. "Ako
namotaš ogrtač oko ruke, to će do neke
mere da te zaštiti, ali potrudi se da ne
dodirneš nijedan list. I dobro gledaj...
avern ti je uvek bliže nego što misliš."
Klimnuo sam da pokažem da mi je
jasno.
Ne mogu znati da li je avern
smrtonosan za bića na njegovom svetu.
Možda i nije, možda je za nas opasan samo
zato što je njegova priroda, igrom slučaja,
u nepomirljivoj suprotnosti sa našom. U
svakom slučaju, zemlja je, ispod i oko
averna, bila pokrivena kratkom i vrlo
nežnom travom, koja nimalo nije ličila na
grubo rastinje na okolnom terenu; a ta
kratka trava bila je posuta zgrčenim
telašcima pčela i, ponegde, belim ptičjim
kostima.
Kad sam se našao na samo korak-dva
od ovih biljaka, stao sam, iznenada svestan
jednog problema o kome do tada nisam
razmišljao. Trebalo je da izaberem avern
koji će mi biti oružje u predstojećoj borbi,
ali, pošto nisam ništa znao o načinu kako
će se ta borba voditi, nisam mogao ni da
ocenim kakva će mi biljka najbolje
odgovarati. Mogao sam da se vratim i
pitam Agiju, ali kakav bi to apsurd bio -
pitati jednu ženu o takvim stvarima; najzad
sam odlučio da se oslonim na svoje
rasuđivanje, pošto će me ona, sigurno,
vratiti da otkinem drugu biljku ako prva
koju uzmeme bude potpuno
neodgovarajuća.
Averni su bili raznih visina, od mladica
visokih tek nešto više od pedlja, pa do
starih biljaka visokih gotovo tri lakta. Te
starije biljke imale su manji broj listova, ali
krupnijih. Listovi na manjim biljkama bili
su uži i tako zbijeni da su im stabljike bile
sasvim skrivene, a listovi na većim
biljkama bili su daleko širi, srazmerno, u
odnosu na svoju dužinu, i, kod mesnatih
stabljika, donekle razmaknuti. Ako je
trebalo da onaj septentrionaš i ja koristimo
averne kao maljeve (a to se činilo
verovatno), onda bi mi najbolje odgovarala
najveća biljka, sa najdužom stabljikom i
najčvršćim lišćem. Ali sve takve biljke su
rasle na znatnoj udaljenosti od rubova
ovog zasada, tako da bi bilo potrebno
izlomiti mnoštvo manjih biljaka da bi se
doprlo do jedne toliko velike; što se, opet,
nikako ne bi moglo izvesti na način koji je
Agija predložila, jer se lišće mnogih
sitnijih biljaka spuštalo praktično do
zemlje.
Na kraju sam odabrao jedan avern visok
oko dva lakta. Kleknuo sam blizu njega i
počeo da pružam ruku i odjednom, kao da
 103
je neki veo trgnut ispred mojih očiju,
uvideo da će moja šaka, za koju sam mislio
da je još nekoliko pedalja daleko od
iglastog vrha najbližeg lista, sledećeg
trenutka biti probodena. Žurno sam je
povukao; biljka je izgledala maltene
nedohvatljivo, tako da nisam bio siguran
da li ću uspeti da dodirnem njenu stabljiku
čak i ako legnem potrbuške. Iskušenje da
upotrebim mač bilo je veoma veliko, ali
sam smatrao da bih se obrukao pred
Agijom i Dorkas ako bih to uradio, a sem
toga, znao sam da ću u svakom slučaju
morati, u borbi, da držim biljku rukom.
Opet sam pružio ruku, oprezno, ovog
puta vukući podlakticu po tlu, i zaključio
da stabljiku i te kako mogu dohvatiti, iako
sam morao i rame da pritisnem na travu da
me najniži listovi ne bi uboli u mišicu.
Jedan šiljak, nekih pola lakta ispred mog
lica, poče treperiti od mog daha.
Dok sam odlamao stabljiku - što nije
bilo lako - video sam zašto ispod averna
uspeva samo kratka, meka trava. Jedan od
listova biljke koju sam odlamao zasekao je
kroz jednu vlat u busenu grube barske
trave i čitav busen, gotovo el širok, odmah
je počeo da se suši.
Uzbrani avern bio je grdan problem, što
je trebalo i očekivati. Naravno da ga nisam
mogao samo tako uneti u Hildegrinov
čamac, jer bi neko od nas poginuo; morao
sam prvo da se popnem na jedan brežuljak
i odsečem jedno vrlo mlado stablo. Kad su
i grančice odrezane s njega, Agija i ja smo
privezali avern za jedan kraj, tako da je
kasnije, kad smo išli kroz grad, izgledalo
da držim nekakvu grotesknu zastavu.
Tad mi je Agija objasnila na koji način
se avern koristi kao oružje, pa sam otkinuo
drugu biljku (uprkos Agijinom protivljenju
i, bojim se, uz još veći rizik, jer sam sad
imao i previše samopouzdanja) i neko
vreme vežbao to što mi je kazala.
Avern nije, kao što sam pretpostavio,
samo mlatilo sa zmijskim zubima. Svaki
njegov list moguće je otkinuti, tako što se
uhvati palcem i kažiprstom i uvrće, pri
čemu ruka ne sme da dođe ni u kakav dodir
sa oštricama ili vrhom. Onda je taj list,
zapravo, sečivo bez drške, zatrovano, oštro
kao žilet, spremno za bacanje. Borac drži
biljku levom rukom za donji kraj stabljike i
otkida desnom rukom najniže listove da bi
ih bacao. Agija me je, međutim,
opomenula da zadržim svoju biljku izvan
protivnikovog domašaja, jer se, otkidanjem
lišća, pojavljuje ogoljena stabljika koju bi
protivnik mogao ščepati i oteti mi ceo moj
avern.
Dok sam mlatarao drugim avernom i
vežbao udaranje njime, kao i otkidanje i
bacanje listova, uvideo sam da je, za mene,
moj sopstveni avern gotovo isto onako
opasan kao septentrionašev. Kad sam ga
držao blizu sebe, postojala je ozbiljna
opasnost da se ubodem u ruku ili prsa
dugačkim donjim listovima; a taj cvet je,
svojim vrtložno raspoređenim laticama,
hvatao i zadržavao moj pogled kad god bih
pogledao dole da otrgnem list i vukao me k
sebi nekom isušenom smrtnom strašću.
Sve ovo bilo je dovoljno neugodno; ali kad
sam naučio da ne gledam u taj
poluzatvoreni cvet, pade mi na um da će i
moj protivnik biti izložen istim
opasnostima.
Bacanje listova bilo je lakše nego što
sam pretpostavio. Površina lista je sjajna i
glatka, kao i kod lišća mnogih biljaka koje
sam video u Bašti džungle, tako da se lako
odvaja od prstiju, a težak je toliko da može
da leti daleko i pravo. Možeš da ga hitneš
vrhom napred, kao svaki nož, ili da ga
baciš tako da se u letu okreće i da poseče
svojom smrtonosnom ivicom sve što mu se
nađe na putu.
Bio sam, dakako, pun želje da
Hildegrinu postavljam pitanja o Vodalusu;
ali nijedna prilika se nije ukazala sve dok
nas nije vratio čamcem preko tihog jezera.
Onda se, u jednom trenutku, Agija toliko
usredsredila na pokušaje da otera Dorkas
od nas, da sam ulučio priliku da povučem
Hildegrina u stranu i da mu šapnem da sam
i ja prijatelj Vodalusa.
"Zamenio si me s nekim drugim, mladi
armigeru - da li to o Vodalusu odmetniku
govoriš?"
"Nikad ne zaboravljam glas", rekoh mu,
 104
"a ni ma šta drugo." Onda, prepun
oduševljenja, impulsivno dodadoh valjda
najgore reči koje sam mogao izgovoriti:
"Pokušao si da mi prospeš mozak onom
tvojom lopatom." Njegovo lice se istog
trena ukruti kao maska i on zakorači u svoj
čamac i odvesla daleko, smeđom vodom.
Kad smo Agija i ja odlazili iz Botaničke
bašte, Dorkas je još bila s nama. Agija se
upinjala da je otera, a ja sam takve
pokušaje neko vreme trpeo. Na to sam bio
naveden, delimično, strahom da, zbog
Dorkasine blizine, neću nikako moći da
navedem Agiju da legne sa mnom; još
više, nejasnim pomišljanjem na bol koji bi
Dorkas, već izgubljena i smetena, osetila
kad bi me videla da umirem. Nedugo pre
toga, izlio sam pred Agiju sav svoj jad
zbog Tekline smrti. Sad je jad bio
zamenjen drugim brigama i ja uvideh da
sam ga stvarno izlio - kao kad čovek
prospe ukiseljeno vino na zemlju.
Upotrebljavao sam jezik tuge i na taj način,
neko vreme, uspevao da poništim svoju
tugu; toliko je moćna magija reči kojom se
služimo da svodimo na savladive ostatke
sve one strasti koje bi nas inače izludele i
uništile.
Ma kakve da su bile moje pobude, i
Agijine, i Dorkasine da nas prati, nijedan
Agijin pokušaj nije uspeo. Na kraju sam
pripretio Agiji da ću je udariti ako to ne
prestane i pozvao Dorkas, koja je tad bila
nekih pedesetak koraka iza nas.
Nastavili smo ćutke, nas troje,
privlačeći na sebe mnogo čudnih pogleda.
Bio sam skroz mokar i nisam više mario
hoće li ili neće moj smeđi ogrtač svuda
pokrivati fuliginski, mučiteljski. Agija je, u
svom pocepanom brokatu, morala izgledati
gotovo isto toliko čudnovato kao ja.
Dorkas je još bila izmazana blatom - koje
se na njoj osušilo u toplom prolećnom
vetru, kojim se grad sada optočio, i
pretvorilo u tvrde grudvice u njenoj zlatnoj
kosi i u mrlje smeđeg praška na njenoj
bledoj koži. Iznad nas je lebdeo sumorni
avern, kao gonfalon, ona zastava koja se ne
nosi na samom koplju nego na jednoj
poprečnoj gredici na vrh koplja. Iz averna
se širio divan, prijatan miris. Njegov
poluzatvoreni cvet i sad je blistao belinom
kosti, ali su listovi, na suncu, izgledali
gotovo crni.
25. KRČMA IZGUBLJENIH
LJUBAVI
Imao sam tu dobru sreću - ili, može biti,
zlu - da mesta koja su u mom životu
odigrala posebno krupnu ulogu budu,
gotovo sva, izuzetno trajnog karaktera.
Mogao bih se sutra, kad bih hteo, vratiti u
Citadelu, i to (pretpostavljam) baš na onaj
isti ležaj gde sam, kao šegrt, spavao. Đol i
sad teče kroz moj grad, Nesus; Botanička
bašta, facetovana, svetluca i danas, i u njoj
su one čudne pregrade u kojima je po
jedno raspoloženje, sačuvano za sva
vremena. A kad razmislim šta je u mome
životu bilo prolazno, zaključim da su to,
ponajpre, bili ljudi. Međutim, bilo je i kuća
prolazne prirode, a ponajviše je takva ona
krčma bila, ona na rubu Sangvinarnog
polja.
Potrošili smo po podne pešačeći
širokim avenijama i uzanim prolazima, a
zgrade koje su se odasvud natiskivale ka
nama bile su sve od kamena i cigle. Najzad
smo stigli do nekog dvorišta koje kao i da
nije bilo dvorište jer sa nije videla nikakva
otmena vila u središtu. Pamtim da sam
upozorio Agiju da se sprema oluja: osećao
sam u vazduhu blisko prisustvo nečeg i
video duž obzorja liniju gorkog crnila.
Nasmejala mi se. "Ti to vidiš i osećaš
samo Zid Nesusa. Ovde je uvek ovako. Zid
suzbija strujanje vazduha."
"Ona crna linija? Pa, ona doseže do
pola neba."
Agija se opet nasmeja, a Dorkas se pribi
uz mene. "Plašim se, Severijane."
Agija je to čula. "Plašiš se Zida? Neće
te povrediti sem ako padne na tebe, a nije
pao već desetak epoha." Pogledao sam je
upitno, a ona reče: "Pa dobro, izgleda bar
toliko star, možda je i stariji, ko će znati?"
"Njime bi se ceo jedan svet mogao
ograditi. Da li je Nesus njime sasvim
obuhvaćen?"
"Jeste, po definiciji. Ono što je Zidom
 105
obuhvaćeno, to je Nesus, mada, koliko
čujem, u severnim delovima grada postoje
i nenaseljene ravnice, a u južnim, lige i lige
nenastanjenih ruševina. Nego, gledaj,
između onih topola, vidiš krčmu?"
Nisam video i rekoh to.
"Ispod drveta. Obećao si mi večeru, a ja
bih baš tamo da jedem. Vremena bi trebalo
da bude taman dovoljno da završimo jelo
pre nego što budeš morao na susret sa
septentrionašem."
"Nećemo sad", rekoh. "Rado ću te
nahraniti kad moj dvoboj bude gotov.
Ugovoriću večeru sad, ako želiš." I dalje
nikakvu zgradu nisam primećivao, ali sam
uočio nešto čudno na drvetu ispred nas:
jedno rustično drveno stepenište koje je
vodilo zavojito nagore, oko stabla.
"Učini tako. Ako budeš ubijen, pozvaću
tog oficira... a ako on ne bude hteo da
dođe, onda onog propalog mornara koji
večito poziva mene. Pićemo tebi u čast."
Visoko u granama tog drveta upalilo se
svetlo i ja sad videh da ka stepeništu vodi
jedna staza. Ispred stepeništa: tabla sa
slikom koja prikazuje uplakanu ženu kako
vuče okrvavljeni mač. Jedan muškarac,
čudovišno debeo, sa kuhinjskom keceljom
na sebi, iskorači iz senke i stade pored
table, trljajući šaketine i čekajući da mu
priđemo. Sad začuh, mada tiho, i zveckanje
šerpi.
"Aban vam stoji na usluzi", reče
debeljko kad stigosmo do njega. "Šta
želite?" Primetih da pogledom nervozno
odmerava moj avern.
"Hoćemo da nam se ručak za dvoje
posluži u ..." Pogledah Agiju.
"Kad počne nova smena."
"Dobro je to, dobro. Ali ne može tako
brzo biti spravljena, sire. Osim ako ćete
prihvatiti hladno meso raznih vrsta, salatu i
bocu vina?"
Agija je izgledala nestrpljivo. "Mi ćemo
pečenu živinu - mladu pticu."
"Kako želite. Kazaću kuvaru da počne
pripreme odmah, a vi se možete, posle
gospodinove pobede, zabaviti pecivom,
dok ptica ne bude gotova." Agija klimnu i
između njih dvoje sevnu pogled koji mi je
kazao, sa potpunom izvesnošću, da su se
već sretali. "A u međuvremenu", nastavi
gostioničar, "ako imate još vremena, mogu
obezbediti lavor tople vode i sunđer za ovu
drugu mladu damu, a možda bi vam svima
prijala i po čaša medoka uz biskvite?"
Namah sam postao svestan da ni
zalogaja nisam pojeo još od onog doručka
u zoru sa Boldandersom i dr Talosom i da
je isto tako moguće da ni Agija ni Dorkas
nisu čitavog dana ništa jele. Klimnuo sam i
krčmar nas povede uz to široko stepenište
napravljeno u seoskom stilu; deblo oko
koga se stepenište svijalo imalo je u
prečniku celih deset koraka.
"Da li ste nas već posećivali,
armigeru?"
Odmahnuo sam glavom. "Upravo sam
hteo da vas pitam kakva vam je ovo
gostionica. Ovako nešto nikad nisam
video."
"A i nećete, gospodine, osim ovde. Ali
trebalo je i ranije da dolazite - naša kuhinja
je proslavljena, a obedovanje na svežem
vazduhu daje najbolji apetit."
Pade mi na um da oko apetita zaista ne
može biti problema ako gazda uspeva da
održi toliku trbušinu u kafani do čije se
svake prostorije stiže još po jednim
stepeništem; no, tu pomisao zadržah za
sebe.
"Zakon, vidite, sire, zabranjuje
postojanje ma kakvih građevina tako blizu
Zida. Mi imamo dozvolu zato što nemamo
ni zidove ni krov. Posećuju nas oni koji idu
na Sangvinarno polje, slavni borci i junaci,
gledaoci i lekari, čak i efori. Evo vaše
odaje."
Bila je to jedna platforma, kružna,
savršeno ravna. Oko nje i iznad nje,
bledozeleno lišće onemogućavalo je da nas
ma ko vidi ili čuje. Agija sede u jednu
platnenu stolicu, a ja se (vrlo umoran,
priznaću) bacih uz Dorkas na kauč
napravljen od štavljene kože i upletenih
rogova afričkih i močvarnih antilopa. Iza
kauča sam odložio avern, pa pristupio
čišćenju mača. Dođe jedna sudopera i
donese vodu i sunđer za Dorkas; videvši
šta ja radim, vrati se sa krpama i uljem za
 106
mene. Uskoro sam kuckao po drški da bih
oslobodio sečivo iz zahvata drške i počeo
ljudski da ga čistim.
"Šta je, ne možeš da se opereš?" zapita
Agija Dorkas.
"Volela bih da se okupam, ali ne da me
vas dvoje gledate."
"Severijan će okrenuti glavu na drugu
stranu ako ga zamoliš. On je to vrlo dobro
radio jutros na jednom mestu gde smo
bili."
"I vi, madam", reče Dorkas blago.
"Radije bih da ne gledate. Trebalo bi mi
izdvojeno mesto, ako ga mogu dobiti."
Agija se na to nasmešila, ali ja sam opet
pozvao sudoperu i dao joj jedan oričok da
donese rasklopni zastor. Kad je bio
namešten, rekoh Dorkas da sam voljan da
joj kupim haljinu ako se to u ovoj kafani
može dobiti.
"Neću", reče Dorkas. Šapatom upitah
Agiju za mišljenje: šta je sa tom devojkom.
"Pa, očito joj se dopada to što ima. Ja
moram da hodam sa podignutom rukom,
da držim bretelu kako se ne bih obrukala
za ceo život." Sad ona pusti ruku dole, tako
da njene visoke dojke zablistaše na
umirućem suncu. "A ona ima te dronjke
koji otkrivaju taman onoliko nogu i grudi
koliko treba. Ima i jedno pocepano mesto
na preponama ali to, koliko vidim, nisi
primetio."
Gostioničar nas prekide, dovodeći
kelnera koji nam donese poslužavnik sa
pecivom, bocom i čašama. Objasnih da mi
je odeća mokra i gazda naredi da se donese
mangal sa vatrom - a onda stade sam uz
njega i poče se grejati kao da je u svom
apartmanu. "U ovo doba godine - prija",
objasni on. "Sunce je mrtvo ali još ne zna
da je mrtvo; ali mi znamo. Ako budete
ubijeni, nećete morati da trpite sledeću
zimu, a ako vas teško rane, provešćete je u
toploj sobi. Tako ja uvek kažem borcima.
A borbe su većinom oko srednjeg letnjeg
dana, što znači, hoću reći, da su tad moje
reči još prikladnije. Ne znam da li nekog
uteše ili ne, ali, štetu ne prave."
Skinuo sam smeđi i gildaški ogrtač,
stavio čizme na jednu stoličicu uz mangal i
stao uz gazdu da bih sušio čakšire i čarape;
ujedno sam ga pitao da li svi koji, radi
monomahije, prođu ovim putem svrate da
se osveže kod njega. U tom trenutku
prijalo bi mi, kao i svakom čoveku koji
oseća da će verovatno uskoro umreti,
saznanje da sam učesnik u nekoj
postojanoj tradiciji.
"Svi? Ma, ne, ni govora", uzvrati on.
"Blagoslovila vas umerenost i Sveti
Amand, gospodine. Kad bi se svako ko
naiđe zadržavao u mojoj gostionici, ne bi
ni bila moja, prodao bih je pa bih živeo
udobno u nekoj velikoj kamenoj kući sa
atroksima ispred vrata i nekoliko momaka
sa noževima okolo mene da odstrane moje
neprijatelje. Ne, mnogo ljudi prođe, a i ne
pogleda na ovu stranu, gubeći iz vida da
prilikom sledećeg kretanja istom stazom
možda više neće biti u mogućnosti da piju
moje vino."
"Kad smo već kod toga", reče Agija i
pruži mi čašu punu, do ruba, tamnog,
grimiznog, starog vina. Ne i dobrog, dodao
bih - peckalo me je po jeziku, a u svom
divnom ukusu imalo je i grubih sastojaka.
Ipak je to vino bilo divno, bilo je više nego
dobro, u ustima nekog tako umornog i
nahlađenog kao što sam to bio ja. Agija je i
sebi uzela punu čašu, ali po njenim
razbuktalim obrazima i iskričavim očima
videh da je već popila jednu, ako ne i više.
Rekoh joj da ostavi nešto i za Dorkas, a
ona uzvrati: "Za tu devicu od mleka i
vode? Neće ona to piti, a hrabrost će biti
potrebna tebi... ne njoj."
Ne baš istinito, rekoh da se ne plašim.
Krčmar uskliknu: "Tako treba!
Ustrašeni ne budite i ne dajte da vam pune
glavu nekakvim uzvišenim mislima o
smrti, o poslednjim danima i tako to. Oni
koji sa tim mislima odu, ne vrate se, to
vam je sigurno. Nego, hteli ste da naručite
jelo, čini mi se, za sebe i za vaše dve mlade
žene, za posle?"
"Naručili smo već", rekoh.
"Naručili jeste, ali ništa unapred platili
niste, htedoh reći. A tu je i pitanje ovog
vina i ovih, ovde, gateaux secs , suvih
kolača. To mora da se plati odma' jer se
 107
jede odma', a i pije odma'. Zarad večere
tražim depozit od tri oričoka s tim što kad
dođete da je pojedete, plaćate još dva."
"A ako ne dođem?"
"Onda ništa dalje ne naplaćujem,
gospodine. Zato sam u mogućnosti da
nudim jelo tako jeftino."
Razoružavala me je potpuna
neosetljivost ovog čoveka; dadoh mu pare i
on ode. Agija zaviri iza zastora, gde se
Dorkas, uz pomoć sudopere, prala; a ja
sedoh opet na kauč i navalih na jedan
komad peciva, uz ostatak mog vina.
"Severijane, ako bismo mogli da
nekako zaključamo ovaj zastor, dobili
bismo mogućnost da nekoliko trenutaka
uživamo nasamo i da nas niko ne prekida.
Mogli bismo i stolicu da naguramo na
zastor, ali bi ove dve sigurno izabrale baš
onaj najgori trenutak da počnu da ciče i da
sve poruše."
Zaustio sam da odgovorim na neki
neozbiljan način, kad primetih jedno
parčence hartije, mnogostruko presavijeno,
koje je neko zavukao pod poslužavnik na
takav način da ga je mogao videti samo
neko ko sedi na mom mestu. "E, ovo je već
preterivanje", rekoh. "Prvo izazov na
dvoboj, a sad, tajanstvena poruka."
Agija priđe da pogleda. "Šta pričaš to?
Već si se napio?"
Spustio sam šaku na oblu punoću
njenog kuka, pa, pošto se nije usprotivila,
iskoristih tu prijatnu uporišnu površinu da
povučem Agiju bliže sebi kako bi videla
gde je papirić. "Hajde, šta misliš, šta piše
unutra? 'Potreban si Komonveltu, jaši
odmah...' 'Prijatelj ti je čovek koji će kazati
reč kamarila ...' 'Čuvaj se tipa sa
ružičastom kosom...'"
Uklapajući se u šalu, Agija ponudi nove
mogućnosti: " 'Dođi kad čuješ tri oblutka
bačena o prozor...' Bačena o lišće, morala
bih kazati ovde. 'Ruža je probala peruniku
nektaronosnu...' To bih bila ja ako me ubije
taj tvoj avern, jasno. 'Onu, koja te stvarno
voli, prepoznaćeš po crvenoj krpi oko
bedara...'" Sagnula se, poljubila me, sela
mi u krilo. "Što ne zaviriš?"
"Zavirujem." Njen pokidani gornji deo
haljine opet je pao.
"Ma ne tu. Pokrij mi to rukom, a onda
možeš da pogledaš cedulju."
Pokrio sam to mesto rukom, ali cedulju
nisam ni dodirnuo. "Preterivanje je, zaista,
kao što rekoh. Taj tajanstveni oficir
Unutrašnje vojske, njegov izazov, pa
Hildegrin, pa ovo. Jesam li ti pominjao
dvorkinju Teklu?"
"I više no jednom, dok smo pešačili."
"Voleo sam je. Čitala je mnogo -
zapravo i nije imala šta drugo da radi u
mom odsustvu osim da čita, šije i spava -
pa kad smo bili skupa, smejali smo se
zapletima nekih od tih priča. U njima su se
ljudima uvek dešavale stvari ove vrste,
svako je upadao u nekakve uzvišene,
melodramske zapetljavine u kojima se nije
snalazio."
Agija se smejala zajedno sa mnom,
davši mi, ovog puta, dugotrajan poljubac.
Kad su se naše usne razdvojile, ona reče:
"Zašto pominješ Hildegrina? Nije mi
izgledao kao ma šta posebno."
Uzeo sam još jedan komad peciva,
dotakao njime cedulju, a onda ćušnuo ugao
peciva Agiji u usta. "Pre izvesnog vremena
spasao sam život čoveku zvanom
Vodalus..."
Agija se izmače od mene, izbacujući
mlaz mrvica iz usta. "Vodalus? Šališ se!"
Ni najmanje. Tim imenom ga je nazvao
njegov prijatelj. Tad sam bio tek nešto više
od dečaka, ali, zaustavio sam, na trenutak,
držalju jedne sekire. Od udarca bi Vodalus
poginuo, zato mi je dao jedan hrisos."
"Čekaj. Kakve to veze ima sa
Hildegrinom?"
"Kad sam prvi put video Vodalusa, uz
njega su bili jedan čovek i jedna žena.
Napali su ih neprijatelji i Vodalus je ostao
da štiti odstupnicu, a onaj čovek je tu ženu
odveo u bezbednost." (Zaključio sam da je
mudrije da ništa ne kažem o lešu, niti o
tome kako sam onog sekiraša ubio.)
"Da sam bila ja, borila bih se, pa bi bilo
troje branilaca, a ne jedan. Nastavi."
"Taj čovek sa Vodalusom bio je
Hildegrin, to je sve. Da smo sreli prvo
njega, bilo bi mi jasno, ili bih zamišljao da
 108
mi je jasno zašto jedan hiparh
Septentrionske garde hoće da se bori sa
mnom. I, ujedno, zašto je neko zapeo da mi
šalje tajnu poruku. Sve te stvari, znaš,
kojima smo se Tekla i ja smejali - uhode,
spletke, ljubavnici pod maskama,
izgubljeni naslednici. Šta ti je, Agija?"
"Da li sam ti odvratna? Da li sam ti
ružna?"
"Divna si, ali izgledaš kao da ćeš se
ispovraćati. Mislim da si pila suviše brzo."
"Pazi." Hitro se izvila i paunasta haljina
sasvim joj spade i ostade da leži oko njenih
mrkih, prašnih stopala kao gomilica dragog
kamenja. Već sam je ranije video nagu, u
katedrali pelerinki, ali me je sad (da li zbog
vina koje sam popio, ili zbog vina koje je
ona popila, ili što je svetlo sad bilo slabije
ili jače, ili samo zato što je ona bila
uplašena i postiđena i pokrivala dojke i
butinama skrivala svoje najženstvenije
mesto) privukla daleko jače. Imao sam
osećaj da sam od silne želje oglupeo, da
sam tup u glavi i vezanog jezika; stiskao
sam njenu toplinu uz svoje hladno telo.
"Severijane, čekaj. Nisam drolja, ma šta
ti o meni mislio. Ali, imam cenu."
"Kakvu?"
"Da mi obećaš da tu cedulju nećeš
čitati. Baci je u mangal."
Pustio sam Agiju i ustuknuo jedan
korak.
Njoj linuše suze na oči; naišle su kao
što izvor izbije između stena. "Kamo sreće
da možeš videti kakvim pogledom me sad
gledaš, Severijane. Ne, ne znam šta u njoj
piše. Nego... nego... zar nikad nisi čuo za
natprirodno znanje neke žene? Za
predosećanje? Za ono kad žena zna stvari
koje nikako nije mogla saznati?"
Telesna želja koju sam bio osećao
prema njoj ugasila se gotovo sasvim. Bio
sam i uplašen i ljut, mada nisam znao
zašto. Rekao sam: "Imamo mi gildu takvih
žena, naših sestara, u Citadeli. One ni
licem ni telom ne liče na tebe."
"Znam da nisam takva. Ali baš zato
moraš postupiti kako sam ti rekla. Ni jedan
jedini put u svom životu nisam imala ni
najmanje predosećanje, a sad ga imam. Zar
ne uviđaš da to mora značiti da je moje
predosećanje tako istinito i tako važno za
tebe da ga ne smeš prenebreći? Spali
cedulju."
"Neko se trudi da me upozori, a ti ne
želiš da ja to vidim. Pitao sam ja tebe: da li
ti je taj hiparh ljubavnik. Rekla si da nije i
ja sam poverovao."
Zaustila je da nešto kaže, ali sam je
ućutkao.
"I sad ti verujem. Govorila si glasom u
kome je bila istina. Pa ipak, upinješ se da
me izdaš, na neki način. E, sad mi kaži da
to nije tačno. Kaži mi da postupaš u mom
najboljem interesu i da nemaš u planu ništa
iza toga."
"Severijane..."
"Kaži."
"Severijane, jutros smo se sreli.
Praktično te ni upoznala nisam, a ni ti
mene. Šta možeš da očekuješ i šta bi
očekivao da nisi tako nedavno napustio
okrilje svoje gilde? Pokušavala sam, s
vremena na vreme, da ti pomognem.
Pokušavam i sad."
"Obuci tu haljinu." Izvukoh cedulju
ispod poslužavnika. Agija jurnu na mene,
ali nije bilo teško odgurnuti je jednom
rukom. Beleška je bila napisana perom
vrane, škrabavo i razvučeno; u toj mutnoj
svetlosti, uspevao sam da razaznam tek
poneku reč.
"Mogla sam da ti skrenem pažnju i
bacim to u vatru. Uh, trebalo je tako da
učinim. Puštaj me Severijane..."
"Mir."
"Prošle nedelje sam imala nož.
Mizerikordis sa drškom od korena
puzavice. Bili smo gladni, pa ga je Agilus
dao u zalagaonicu. Sad da mi je pri ruci
probola bih te!"
"A bio bi ti u haljini, a haljina ti je na
podu." Gurnuo sam je tako da se zateturala
unazad (a bilo je i vina u njenom želucu, u
tolikoj količini da teturanje nije bilo samo
zbog siline mog pokreta) i sručila u
platnenu stolicu, a ja sam poneo cedulju do
mesta gde je poslednja svetlost sunca
prodirala kroz masu lišća.
 109
Žena koja je s tobom već je bila ovde.
Ne veruj joj. Trido kaže da je taj čovek
mučitelj. Ti si moja majka koja se
vratila.
26. TRUBA ZOVE DA SE UĐE
Tek što su te reči doprle do mene, Agija
iskoči sa stolice, dograbi hartijicu iz moje
ruke i baci je preko ivice platforme. Jedan
trenutak je stajala ispred mene i šetala
pogledom od mog lica do Terminus Esta
koji je mirovao, sada već sklopljen,
oslonjen o jedan rukonaslon kauča. Mislim
da se pribojavala da bih joj mogao odseći
glavu i baciti je za ceduljom. Pošto nisam
ništa učinio, ona reče: "Da li si to pročitao?
Severijane, reci da nisi!"
"Pročitao sam, ali ne i razumeo."
"Onda ne misli više o tome."
"Miruj malo. Nije bilo čak ni upućeno
meni. Možda je bilo za tebe, ali, ako je
tako, zašto je zavučeno na mesto gde je
samo mom pogledu bilo dostupno? Agija,
imaš li ti dete? Koliko je tebi godina?"
"Dvadeset tri. To je i te kako dovoljno
da se ima dete, ali, ne, nemam dece.
Pustiću te da mi pogledaš trbuh ako mi ne
veruješ."
Pokušao sam da na brzinu izračunam i
otkrio da ne znam dovoljno o vremenu kad
žene dozrevaju. "Kad si imala prvu
menstruaciju?"
"Sa trinaest. Da sam zarudnela, porodila
bih se sa četrnaest. Je l' to pokušavaš da
dokonaš?"
"Da. I tom detetu bi sad bilo devet
godina. Ako bi bilo pametno, moglo bi
napisati ovakvu belešku. Da ti kažem šta je
pisalo?"
"Ne!"
"Šta bi ti rekla, koliko godina ima
Dorkas? Osamnaest? Možda devetnaest?"
"Nemoj misliti o tome, Severijane, ma
šta da je pisalo."
"Neću više nikakve igre s tobom. Žena
si - koliko je njoj godina?"
Agija skupi svoje punašne usne. "Ja bih
rekla da tvojoj neuglednoj, tajanstvenoj
maloj nema više od šesnaest ili
sedamnaest. Jedva nešto više od
devojčice."
Pretpostavljam da je svako primetio da
ponekad razgovor o odsutnoj osobi (čini
se) privuče tu osobu, dozove je kao
eidolonskog duha. To se tad desilo. Jedna
od ploča u zastoru se otklopi i izađe
Dorkas, koja više nije bila onaj blatnjavi
stvor na koju smo se bili navikli, već prsata
vitka devojka izuzetne ljupkosti. Viđao
sam kožu belju od njene, ali to nije bivala
zdrava belina. Dorkas kao da je sijala.
Njena je kosa, oslobođena odvratne
prljavštine, bila bledo zlato; oči su joj bile
ono što su večito bile - duboka plavet
svetske reke Uroboros u mojim snovima.
Kad je videla da Agija stoji potpuno naga,
Dorkas pokuša da se vrati u zaklon, iza
zastora, ali zdepasta služavka je stajala iza
nje tako da to nije bilo moguće.
Agija reče: "Bolje da ja nabacim ove
moje dronjke, da se tvoja kućna ljubimica
ne onesvesti."
Dorkas promrmlja: "Neću gledati."
"Ma baš me briga da li ćeš ti da gledaš",
reče joj Agija. Primetih da nam je, ipak,
okrenula leđa dok je oblačila haljinu.
Obraćajući se zidu od lišća, dodala je: "A
sad stvarno moramo da krenemo,
Severijane. Svakog trenutka će zatrubiti."
"I šta će im to značiti?"
"Ne znaš?" Žestokom kretnjom se
okrenula da se suoči s nama. "Kad solarni
disk, odavde gledan, prividno dotakne
postrojenja na vrhu Zida Nesusa, zasvira
truba, prva, na Polju krvi. Neki misle da je
to samo radi regulisanja borbi na polju, ali
nisu u pravu. Ta truba je signal stražarima
u Zidu da zatvore kapiju. Takođe je to
signal da borbe počnu, pa, ako budeš tamo
kad truba zasvira, tad će tvoj dvoboj
početi. Kad sunce siđe pod obzorje i počne
prava noć, trubač na Zidu zasvira
povečerje. To znači da se kapija više neće
otvarati čak ni za one koji imaju posebne
propusnice, ali takođe znači da je odbio da
se bori onaj ko je bio izazvan, a još se nije
pojavio. Takvog čoveka može svako da
napadne gde god ga nađe, a armiger ili
uzvišeni može protiv takvog da iznajmi
ubice, a da pri tom ne uprlja svoju čast."
 110
Sad se služavka, koja je stajala pokraj
stepeništa slušajući sve ovo i klimajući
glavom, pomače da prođe njen gazda,
gostiničar. "Gospodine", reče mi on, "ako
zaista imate smrtni sastanak, ja..."
"Moja prijateljica je upravo to
govorila", rekoh mu. "Moramo krenuti."
Tad Dorkas upita može li dobiti vina.
Malčice iznenađen, klimnuh glavom.
Gostioničar joj nasu jednu čašu, koju ona
prihvati obema rukama kao dete. Upitah ga
da li gostima daje pribor za pisanje.
"Želite da sastavite testament,
gospodine? Hodite sa mnom, imamo jednu
senicu pripravljenu za tu svrhu. Ne
naplaćujemo ništa, a ako želite iznajmiću
dečaka koji će odneti taj dokument
izvršitelju vaše volje."
Dohvatih Terminus Est i pođoh za njim,
ostavljajući Agiju i Dorkas da paze na
avern. Ta nadsvođena prostorija koju je naš
domaćin pomenuo čučala je na jednoh
grani, tako mala da je u nju jedva stao
radni sto sa stoličicom bez naslona, ali je
na stolu bilo hartije, nekoliko pera od
vrane spremljenih za pisanje i mastilo u
jednoj mastionici. Seo sam i zabeležio
tekst one cedulje; koliko sam mogao videti
hartija je bila ista kao ona na kojoj je i
cedulja bila pisana, a mastilo je davalo istu
bledocrnu boju. Kad sam tu svoju
škrabociju posuo peskom, presavio i lepo
sklonio u jahačku torbicu, i to u jednu
pregradu koju sam retko upotrebljavao,
rekoh krčmaru da nikakav glasnik neće biti
potreban, no ujedno zapitah da li poznaje
ikoga po imenu Trido.
"Trido, gospodine?" Izgledao je
zbunjen.
"Da. Pa nije to neko izuzetno retko
ime."
"Naravno, sire, znam to. Nego, samo,
pokušavao sam da se setim nekog ko bi bio
meni poznat a istvremeno, razumećete me,
gospodine, na visokom položaju u društvu.
Neki armiger ili..."
"Ma ko", rekoh. "Bilo ko, bez izuzetka.
Da nije to, na primer, ime konobara koji
nas je uslužio?"
"Ne, gospodine. Taj se zove Ouen.
Jednom sam imao komšiju po imenu Trido,
gospodine, ali to je bilo pre više godina,
pre nego što sam kupio ovu kafanu. Možda
tražite njega? A postoji i moj konjušar
ovde - zove se Trido."
"S njim bih da popričam."
Krčmar je klimnuo, pri čemu je vrh
njegove vilice nestao u salu kojim mu je
vrat bio obuhvaćen. "Kako želite, sire.
Samo, nije verovatno da će taj moći nešto
naročito da vam ispriča." Stepenici su
škriputali pod njegovom težinom. "On je
sa dalekog juga, upozoravam vas." (Mislio
je na južne delove grada, a ne na one
predele divljine, dobrim delom bez šume,
koji se graniče sa ledom.) "I potpuni
prekorekaš. S njim nema osobito pametnog
razgovora, ali vredno radi."
Rekoh: "A meni se čini da već znam iz
kog je on dela grada."
"Znate? Pa, to je vrlo zanimljivo,
armigeru. Vrlo zanimljivo. Čuo sam
nekoliko puta ljude koji tvrde da mogu da
pogode takve stvari po načinu kako se
neko oblači ili kako govori, ali nisam znao
da vam je Trido, štono rekli, upao u oči."
Bližili smo se tlu i on dreknu: "Trido!
Triiido!" A potom: "KONJE DRŽI!"
Niko se nije pojavio. U podnožju
stepeništa ležao je jedan kamen za
popločavanje ulica, veliki kao površina
ovećeg stola za ručavanje. Na njega
siđosmo.
Bilo je to baš onog trenutka kada senke,
opružajući se, prestaju da budu senke i
postaju bare mraka, kao da se iz tla uzdiže
neka tečnost tamnija čak i od voda Ptičjeg
jezera. Preko travnjaka su, iz pravca grada,
hitale stotine ljudi, neki pojedinačno, a
neki u grupicama. Svi su izgledali čvrsto
rešeni na nešto i pogureni pri tom, kao da
je odlučnost nekakav ranac koji se mora
nositi na leđima. Kod većine nisam
primećivao nikakvo oružje, ali neki su
nosili kutije sa rapirima; primetih da se u
daljini belasa i jedan cvet averna, nošen,
činilo se, na nekoj motki ili štapu baš kao i
moj avern.
"Šteta što se ne zaustavljaju ovde", reče
gostioničar. "Neke ću dobiti kad se budu
 111
vraćali, ali zarada je u onom ručku pre.
Govorim otvoreno, jer vidim da vi,
gospodine, iako ste mladi, imate toliko
mudrosti da vam je jasno da se svaki posao
tera radi zarade. Trudim se da za novac
dam dobru protivvrednost, a kuhinja nam
je, kao što kazah, proslavljena. Triiido!
Takvu i moram da imam jer nisam u stanju
da jedem nikakvu hranu osim najbolje... ja
bih, gospodine, umro od gladi kad bih
morao jesti ono što većina naroda jede.
Gde si, Trido, farmo vašaka?"
Iza stabla iskrusnu jedan dečko, sav
prljav, brišući nos rukavom. "Nije Trido
tamo pozadi, gazda."
"Nego gde je? Idi, potraži ga."
Još sam gledao proticanje stotine ljudi.
"Znači, svi ovi idu na polje krvi?" Mislim
da sam tad prvi put shvatio da ću
verovatno poginuti pre izlaska meseca.
Učinilo mi se onda da je beskorisno i
detinjasto tragati za objašnjenjima o onoj
cedulji.
"Pa neće se svaki boriti, znate. Većinom
idu samo da gledaju, a neki dođu samo
jednom u životu zato što se bori neko koga
oni poznaju, ili prosto zato što im je neko
pričao o ovom mestu, ili su o njemu
slušali, ili čuli pesmu. Njima obično pozli,
a kad hoće da se oporave od onoga što su
videli, dođu kod mene da popiju celu bocu
ili više."
"Ali", nastavi on, "postoje i oni drugi
koji dolaze svako veče ili bar pet večeri
nedeljno. To su vam stručnjaci, prate samo
jedno oružje ili dva i prave se da ga
poznaju bolje nego borci koji se tim
oružjem služe, što možda neki i ne lažu.
Kad vi, gospodine, budete pobedili, naći će
se dvojica ili trojica koji će biti voljni da
vas časte po jednim pićem. Onda će vam,
ako im to dopustite, objašnjavati u čemu
ste grešili i u čemu je drugi čovek grešio,
ali se između sebe neće slagati, videćete."
Rekao sam: "Mi ćemo večerati bez
prisustva drugih", i govoreći to, čuo hod
bosih stopala po stepeništu iza nas. Silazile
su Agija i Dorkas; Agija je nosila avern, za
koji mi se, u oslabljenoj svetlosti, učini da
je postao veći.
Već sam vam ispričao koliko je žestoka
bila moja strast prema Agiji. Kad
razgovaramo sa ženama, postavljamo se
kao da su ljubav i telesna čežnja dve
zasebne stvari; isti privid održavaju i žene,
koje nas često vole, a pokatkad i telesno
žele. A istina je da su ta dva osećanja
vidovi iste stvari, kao južna i severna
strana ove gostionice u krošnji. Ako
telesno želimo neku ženu i ona se smiluje i
podvrgne se našoj želji, uskoro je i
zavolimo (od ovoga je, zapravo, i krenula
moja ljubav prema Tekli), a pošto će nam
se, bar u našoj mašti, podvrgnuti svaka
koju želimo, neki trag ljubavi biće uvek
prisutan. S druge strane, ako je volimo,
uskoro ćemo je i telesno poželeti, jer je
fizička privlačnost jedno od onih svojstava
koje bi svaka žena trebalo da ima, pa ne
možemo podneti pomisao da ga ta jedna
nema; otud se događa da ljudi osete čežnju
i prema ženi čije su obe noge paralisane, ili
da žene osete strast prema onim
muškarcima koji su impotentni, osim sa
drugim, istim takvim, muškarcima.
Ali niko ne može reći iz čega se rađa
ono što (maltene kako nam padne na um)
nazivamo ljubavlju ili telesnom čežnjom.
Dok je Agija silazila niz stepenište, jedna
polovina njenog lica bila je osvetljena
poslednjim ostatkom dnevne svetlosti, a
druga bačena u senku; donji deo njene
haljine, rascepljene gotovo do pojasa,
dopuštao je da povremeno sevne svilena
butina. Sva ona osećanja prema njoj koja
sam izgubio koji trenutak ranije, kad sam
je od sebe odgurivao, vratiše se
udvostručena i još jednom udvostručena.
Ona je to, znam, videla na mom licu, a
Dorkas je, idući tek korak iza nje, takođe
videla i onda skrenula pogled u stranu.
Međutim, Agija se ljutila na mene (možda
je imala pravo da se ljuti), pa je zadržala
vrlo uzdržan stav, mada mi se ipak
osmehnula zbog svoje politike i mada se
videlo da oseća bolnu želju u bedrima -
ovo poslednje nije mogla sakriti sve i da je
htela.
Mislim da upravo u tome nalazimo
pravu razliku između onih žena kojima,
 112
ako ćemo ostati muškarci, moramo
ponuditi svoj život i onih koje moramo
(opet - ako ćemo ostati muškarci) nadjačati
i nadmudriti ako možemo i rabiti kao što
nijednu životinju ne bismo: ta druga vrsta
nam nikad neće dopustiti da im damo ono
što prvoj vrsti dajemo. Agiji je moje
divljenje prijalo, a moje milovanje bi je
odvelo u ekstazu; ali i kad bih izručio sebe
u nju stotinu puta, rastali bismo se kao
stranci. Sve sam to shvatio dok je ona
silazila niz poslednjih nekoliko stepenika
pridržavajući jednom rukom bretelu
haljine, a drugom noseći, kao vladarsko
žezlo, avern na motki, kojom se pomalo i
poštapala. A ipak, voleo sam je i tada, ili
bih je, bar, voleo da sam mogao.
Onaj dečko dotrča do nas. "Kaže
kuvarica, Trido otiš'o. Išla je po vodu jer
služavka nije bila tu i vid'la ga kako beži, a
njegove stvari u štali nema ih."
"Znači, otišao zauvek", reče
gostioničar. "Kad je pobegao? Baš sad?"
Dečak klimnu.
"Eto, gospodine, čuo je, bojim se, da ga
vi tražite. Sigurno je neko od ovih ostalih
čuo kako me pitate o tom imenu, pa otrčao
i javio mu. Da li je nešto od vas ukrao?"
Odmahnuo sam glavom. "Nikakvu mi
štetu nije učinio, čak bih rekao da se trudio
da mi pomogne onim što jeste učinio. Žao
mi je što ste zbog mene ostali bez jednog
sluge."
Krčmar raširi ruke. "Nekoliko nadnica
trebalo je uskoro da dobije, prema tome ja
tu ne gubim."
Okrenuo se i pošao, a Dorkas
prošaputa: "A meni je žao što sam ti
onemogućila uživanje gore. Nije mi bila
namera da ti ma šta uskratim. Ali,
Severijane, volim te."
Odnekud, i to ne iz velike daljine,
srebrni glas trube uputi poziv ponovo
rođenim zvezdama.
27. JE LI MRTAV?
Sangvinarno polje, za koje su svi moji
čitaoci svakako i ranije čuli, mada ga neki,
nadam se, nikad nisu posetili i nikad neće,
leži severozapadno od zidanih zona naše
prestonice Nesusa, između stambenih
enklava gradskih armigera i prostora gde
ksenagija Plavih dimarha ima svoju
kasarnu i svoje štale. Polje se nalazi
dovoljno blizu Zida da neko kao ja, neko
ko nikad ranije stvarno nije išao blizu,
pomisli da je vrlo blizu; zapravo je
potrebno pešačiti još desetak liga
krivudavim ulicama, mukotrpno, da bi se
stiglo do samog podnožja zida. Koliko se
dvoboja može istovremeno održavati, ne
znam. Prostor za svaki dvoboj odvojen je
ogradom, ali moguće je da se te ograde -
na koje se gledaoci naslanjaju, a neki i po
njima sede, kako je kome volja - pomeraju,
razmeštaju svako veče prema potrebi.
Samo jednom sam bio tamo i stekao sam
utisak da je to mesto, sa svojom ugaženom
travom i ćutljivim, usporenim
posmatračima, čudno i puno sete.
Tokom onog kratkog vremena koje sam
proveo na prestolu mnoga pitanja bila su
preča od monomahije. Bez obzira na to da
li su dvoboji dobra stvar ili su (kao što sam
sklon da verujem) zla stvar, oni su
neizbežni u društvu kao što je naše, koje
mora, zarad svog opstanka, uzdizati vojne
vrednosti iznad svih drugih vrednosti, i u
kome se tako mali deo oružane sile države
može izdvojiti za svrhe policijskog nadzora
nad stanovništvom.
A jesu li dvoboji zlo?
U onim epohama gde su dvoboji bili
zakonom zabranjeni (a takvih epoha je,
sudeći po onome što sam ja čitao, bilo na
stotine), događala su se, umesto dvoboja,
ubistva - i to, pretežno, ubistva one vrste
koja bi se monomahijom mogla izbeći (čini
se da je to i svrha monomahije): ubistva
proistekla iz svađa među srodnicima,
prijateljima i poznanicima. A kad se
dogodi takvo ubistvo, umiru dve osobe, a
ne jedna, zato što snage reda pronađu
ubicu (čoveka koji je postao kriminalac ne
zbog svoje sklnosti nego sticajem
okolnosti) i ubiju ga, kao da će smrću
ubice žrtva biti vraćena u život. Prema
tome, ako u, recimo, hiljadu legalnih
dvoboja bude hiljadu mrtvih (što nije
nimalo verovatno, jer se većina tih okršaja
 113
ne završava smrću), a ako se time spreči
pet stotine ubistava, država ne trpi nikakvu
povećanu štetu.
Osim toga, dvoboje će verovatno
preživeti ljudi koji su podobni da brane
državu i da daju zdravo potomstvo, dok
kod ubistava ne preživi niko, a ako ubica i
preživi, to će, najverovatnije, biti samo
opak čovek, a ne snažan, brz, niti pametan.
A ipak, kako se lako spletke mogu
umešati u monomahiju.
Izvikivanje raznih imena čuli smo još sa
sto koraka udaljenosti; bilo je formalno,
bilo je glasno i čulo se jače nego kreket
hila, žabica koje žive na drveću.
"Kadrou od Sedamnaest kamenova!"
"Sabas od Razdvojene livade!"
"Laurencija iz Doma harfe!" (To,
ženskim glasom.)
Pitao sam Agiju ko to izvikuje.
"Izazivači ili izazvani. Viču svoje ime -
ili dovedu slugu da viče za njih - i na taj
način javljaju celom svetu da su došli, a
protivnik nije."
"Kadrou od Sedamnaest kamenova!"
Nestajuće sunce, čiji se disk već sa tri
četvrtine svoje veličine sakrio iza
neprobojne crnine Zida, dalo je nebu
narandžastu i višnjevu boju, rumenu i
svetloljubičastu. Te boje su padale na
gomilu monomahista i gledalaca maltene
onako kao što u slikarstvu zlatni zraci
božanske naklnosti padaju na hijerarhe,
dajući svima prisutnima neki nematerijalni
izgled, taumaturški, kao da su svi ti ljudi
pre jednog trenutka stvoreni zamahom
platna na pozornici i da će sledećeg
trenutka neko zazviždati, a oni svi
iščeznuti.
"Laurencija iz Doma harfe!"
"Agija", rekoh, a iz blizine začusmo, ne
znajući tačno odakle, samrtni ropac u
nekom ljudskom grlu. "Agija, sada ti
poviči: 'Severijan od Kule matahinske.'"
"Nisam ti ja služavka. Dernjaj se sam
ako ti se dernja."
"Kadrou od Sedamnaest kamenova!"
"Šta me tako gledaš, Severijane. Kamo
sreće da nismo ni došli! Severijan!
Severijan od mučitelja! Severijan iz
Citadele! Iz kule bola! Smrti! Smrt je
došla!" Šakom sam je zahvatio ispod uva i
ona se opružila po zemlji, a avern pored
nje.
Dorkas me ščepa za mišicu. "Nije
trebalo to da uradiš, Severijane."
"Bio je to samo šamar, ništa joj neće
biti."
"Mrzeće te još više."
"Ti, znači, misliš da me sad mrzi."
Dorkas nije odgovorila, a sledećeg
trenutka sam i ja sam zaboravio da sam to
pitanje postavio - jer, ugledao sam, na
izvesnoj udaljenosti, među gomilom,
avern.
Naš teren je bio krug, ravan, nekih
petnaest koraka u prečniku, potpuno
ograđen, ali sa dva ulaza na dva suprotna
kraja.
Efor reče: "Ponuđeno je i prihvaćeno da
se presudi pomoću averna. Mesto je ovde.
Vreme je sad. Samo ostaje da se odluči da
li ćete se boriti kako sad stojite, ili nagi, ili
drugačije. Da vas čujemo?"
Pre nego što sam stigao išta da kažem,
Dorkas uzviknu: "Goli! Onaj tamo je
oklopljen."
Septentrionašev groteskni šlem
odmahnu levo-desno. Kao većina
konjaničkih šlemova, ostavljao je otkrivene
uši da bi konjanik bolje čuo trubne znake i
uzviknuta naređenja svojih starešina; učini
mi se da u senci iza obraznog dela šlema
vidim uzanu crnu traku, te pokušah da se
prisetim gde sam već video nešto takvo.
Efor zapita: "Vi, hiparhe, odbijate?"
"U mojoj zemlji muškarci ne idu goli,
osim u prisustvu samo žena."
"On ima oklop", javi se Dorkas ponovo.
"A ovaj čovek ni košulju." Njen je glas,
dotad stalno tako tih, u ovom sumraku
odzvanjao kao zvono.
"Skinuću oklop." Septentrionaš zabaci
ogrtač i diže jednu ruku u oklopnoj
rukavici do ramenskog dela svog prsnog
oklopa. Prsni oklop skliznu i pade mu oko
nogu. Očekivao sam da ću ugledati prsa
masivna kao kod majstora Gerlousa, ali
videh uža od mojih.
"I šlem, i šlem!"
 114
Taj član Septentrionaške garde opet
odmahnu glavom, a efor upita: "Vaše
odbijanje je bespogovorno?"
"Jeste." Onda usledi jedva primetan tren
oklevanja. "Mogu samo reći da mi je dato
uputstvo da ga ne skidam."
Efor se okrete meni. "Mislim da niko od
nas ne bi želeo da dovede u neprijatnu
situaciju ovoga hiparha, a još manje onu
ličnost - ja ne kazujem ko bi to mogao biti
- kojoj on služi. Mislim da bi najmudriji
kurs bio, gospodine, da vama damo neku
prednost na ime nadoknade za to. Imate li
nešto takvo u vidu?"
Agija, koja ni reč nije progovorila otkad
sam je udario, sad progovori: "Odbij da se
boriš, Severijane. Ili zatraži pravo da
prednost zatražiš kasnije kad ti bude
zatrebala."
Dorkas, koja je već razvezala trake od
krpa kojima smo bili vezali avern, takođ
rečee: "Odbij da se boriš."
"Predaleko sam otišao, ne mogu sad
odustajati."
Efor naglašeno upita: "Jeste li se
odlučili, sire?"
"Mislim da jesam." U jahačkoj torbici
imao sam masku. Kao i sve maske u našoj
gildi, bila je od tanke štavljene kože
ojačane izduženim koštanim pločicama.
Nisam znao hoće li takva maska zadržati
bačeni list averna - ali je prijalo čuti kako
gledaoci uvlače vazduh kad sam je
rasklopio.
"Spremni ste sada? I hiparh? I armiger?
Gospodine, morate dati nekom taj mač da
ga pridrži. Ne sme se nositi nikakvo oružje
osim averna."
Osvrnuh se da pogledom potražim
Agiju, ali ona se bila izgubila negde u
gomili. Dorkas mi dade smrtonosni cvet, a
ja njoj Terminus Est.
"Počinji!"
Pored uva mi fijuknu jedan list. Hiparh
je nastupao, vrdajući tamo-amo; levom
rukom je držao svoj avern ispod najnižeg
lišća, a desnu je pružao napred kao da hoće
da mi otme moj avern. Setio sam se da me
je Agija upozoravala na opasnost od
ovoga, pa sam ga primakao bliže sebi,
najbliže što sam se usuđivao.
Tokom sledećih pet dahova vremena
obilazili smo se po krugu. Onda sam
izmahnuo ka njegovoj ispruženoj ruci.
Uzvratio je svojom biljkom. Digao sam
avern iznad glave kao mač i uvideo da je to
idealan položaj: izmiče tu ugroženu dršku
iz dohvata mog protivnika, omogućuje mi
da udaram nadole celom biljkom kad god
hoću, a ipak ostavlja i mogućnost da
desnom rukom otkidam listove. Ovu
poslednju mogućnost odmah sam proverio,
otkinuo sam jedan list i hitnuo ga
vodoravnim vrtenjem ka njegovom licu.
Iako zaštićen šlemom, izmakao se, a
gomila iza njega se razbežala kud koji da
ih taj projektil ne pogodi. Bacio sam još
jedan, pa sledeći i taj se u vazduhu sudario
sa njegovim listom.
Vredelo je videti ishod tog sudara.
Umesto da listovi jedan drugom oduzmu
zamah i zveknu zajedno na tlo kao što bi se
to dogodilo sa neživim sečivima, ova dva
lista se obaviše svojim dugim oštricama
jedan oko drugog i počeše da se ubadaju
vrhovima tako munjevito, uz tako razorno
cepanje i sečenje da još ni lakat nisu pali
kroz vazduh, a već su se pretvorili u
dronjave trake crnkaste zelene boje koje
dadoše stotinu boja i zavrteše se kao dečja
čigra...
Nešto me je pritiskalo ili me je neko
gurao u leđa. Kao da neki neznanac stoji
iza mene i naslanja svoju kičmu na moju,
pritiska, ali ne jako. Bilo mi je hladno, pa
je toplina njegovog tela prijala.
"Severijane!" Dorkasin glas, ali kao da
je odlutala daleko.
"Severijane! Pa zar mu niko neće
pomoći? Pusti me!"
Sva zvona zvone. Te boje za koje sam
mislio da su boje zaraćenog lišća zapravo
su na nebu gde se ispod razvijene aurore
odmotala i druga - veliko pašalsko jaje
krunisano svim bojama palete. Nadomak
moje glave nečiji glas je upitao: "Je li
mrtav?" a neko je odgovorio smirenim,
činjeničnim tonom: "Nego šta. Ti listovi
ubiju uvek. Nego, da vidiš kako ga
odvlače?"
 115
Septentrionašev glas (čudno poznat)
reče: "Na osnovu prava pobednika tražim
da uzmem njegovu odeću i oružje. Dajte
mi taj mač."
Digao sam se u sedeći položaj. Ta dva
iskomadana lista još i sada su se borila,
nejakim trzajevima, nekoliko koraka od
mojih čizama. S one strane njih stajao je
septentrionaš, još držeći svoj avern.
Udahnu sam da zapitam šta je to bilo i
nešto mi pade sa prsa u krilo - list
okrvavljenog vrha.
Videći me, hiparh se munjevito okrete
držeći avern. Između nas, šireći ruke, stade
efor. Sa ograde neki gledalac povika:
"Otmena pravila! Otmena pravila, vojniče!
Pusti ga da ustane i uzme oružje!"
Jedva stadoh na noge. Tupavo sam se
okretao, gledao gde mi je avern, najzad ga
našao samo zato što je ležao pokraj nogu
Dorkas koja se rvala sa Agijom.
Septentrionaš povika: "Morao bi da bude
mrtav!" Efor reče: "Ali nije, hiparše. Kad
uzme oružje, možete borbu nastaviti."
Uhvatio sam svoj avern za stabljiku i
učinilo mi se da držim rep neke životinje
hladne krvi, ali žive. Avern mi se migoljio
u ruci, zazveketao lišćem. Agija je vikala:
"Svetogrđe!" i ja zastadoh da je pogledam,
onda digoh avern i okrenuh se da se
suočim sa septentrionašem.
Od šlema mu nisam video oči, ali je
svaka linija njegovog tela pokazivala strah.
Jedan trenutak kao da je šetao pogledom
od mene do Agije. Onda se okrete i navali
da beži prema onom otvoru u ogradi kroz
koji je ušao. Prolaz mu je bio zakrčen
gomilom gledalaca i on poče da šiba po
njima avernom kao bičem, levo i desno.
Prolomio se krik, zatim nastade kreščendo
krikova. Mene je moj sopstveni avern
vukao natrag, zapravo, već ga nije ni bilo,
nego me je neko stezao za šaku. Dorkas.
Negde, daleko, Agija je vrisnula: "Agilus!"
a neka druga žena je povikala: "Laurencija
iz Doma harfe!"
28. KARNIFEKS
Probudio sam se sledećeg jutra u
lazaretu, u jednoj dugačkoj sobi sa
visokom tavanicom gde smo mi, bolesnici i
ranjenici, ležali na uzanim krevetima. Bio
sam nag, pa sam dugo, dok je moje očne
kapke vukao san (ili možda smrt), prelazio
šakama polako po telu, tražeći rane i
pitajući se, kao da razmišljam o junaku
neke pesme, kako ću od sada bez odela i
bez para i kako ću objasniti majstoru
Palaemontu gubitak mača i ogrtača što sa
ih od njega dobio.
Jer bio sam čvrsto uveren da su te stvari
izgubljene - ili, tačnije, da sam se ja, na
neki način, izgubio od njih. Neki majmun
sa psećom glavom dotrčao je prolazom
između dva reda kreveta, zadržao se kod
mog kreveta da me osmotri, pa odjurio
dalje. To mi se nije činilo ništa čudnijim
nego činjenica da svetlost, prolazeći kroz
prozor koji ne mogu videti, pada na moje
ćebe.
Probudio sam se opet i digao u sedeći
položaj. Tokom jednog trenutka stvarno
sam verovao da sam opet u našoj
spavaonici, da sam kapetan šegrta i da je
sve ostalo - moje maskiranje, smrt Tekle,
bitka avernima - bilo samo san. Ovo mi
nije bilo poslednje takvo buđenje, dešavalo
mi se u životu to i kasnije. Onda sam
primetio da je tavanica gipsana, a ne ona
naša dobro znana metalna, kao i da je
čovek u krevetu pokraj mog sav umotan u
zavoje. Zbacio sam ćebe i jednim
zamahom spustio stopala na pod. Dorkas
je, sedeći, spavala na podu, leđima
oslonjena o zid, kraj uzglavlja mog
kreveta. Bila je umotana u onaj smeđi
ogrtač; preko krila je prebacila Terminus
Est, a preko mača je natrpala svu ostalu
moju imovinu, tako da je s jedne strane
virila samo drška, a s druge samo vrh
kanije. Uspeo sam da izvučem čizme i
čarape, čakšire, ogrtač i opasač sa
jahačkom torbicom, a da je ne probudim,
ali kad sam probao da joj oduzmem i mač,
počela je da mrmlja i stisnula ga je jače uz
sebe, tako da sam joj ga ostavio.
Mnogi bolesnici bili su budni u zurili su
u mene, ali niko ni reč da kaže. Kroz
otvorena vrata na jednom kraju sobe videlo
se kratko stepenište koje se spuštalo u
 116
dvorište gde su topotali atovi. Na tren
pomislih da i dalje sanjam: po zupčastoj
gornjoj ivici dvorišnog zida pentrao se
jedan cinocefalus. Ali bila je to životinja
stvarna koliko i ti nemirni vranci, a kad
sam bacio komadić smeća na nju, pokazala
mi je zube upečatljive poput Triskeleovih.
U dvorište izađe jedan vojnik u pancir-
košulji da uzme nešto iz vreće na sedlu, a
ja ga zaustavih i upitah gde sam. On je
mislio da pitam u kom smo delu tvrđave,
pa je pokazao prstom ka jednoj kulici,
govoreći da je iza nje Palata pravde; onda
mi reče da, ako pođem s njim, verovatno
mogu dobiti nešto za jelo.
Čim je to rekao uvideo sam da sam
silno gladan. Pođoh s njim jednim
mračnim hodnikom, pa u dvoranu mnogo
nižu i mračniju od lazareta. Tu su sedeli
dimarhi poput njega, dvadesetak ili trideset
njih, pogureni nad podnevnim ručkom od
svežeg hleba, govedine i kuvanog povrća.
Moj novi prijatelj me posavetova da
uzmem tanjir i kažem kuvarima da sam
dobio uputstva da ovde dođem na hranu.
Učinio sam tako i oni mi, uz nekoliko
iznenađenih pogleda na moj fuliginski
ogrtač, dadoše hranu, ne protiveći se
nimalo.
Ako su kuvari bili slabo radoznali,
vojnici su bili praktično radoznalost sama.
Pitali su me kako se zovem, odakle
dolazim i koji je moj čin (pretpstavljali su
da je naša gilda organizovana na vojni
način). Pitaše me i gde mi je sekira, a kad
im rekoh da mi koristimo mač - gde mi je
mač; kad objasnih da je sa mnom jedna
žena koja mi čuva mač, dobih upozorenje
da bi ona mogla s njim i pobeći i savet da
ispod ogrtača ponesem hleb za nju, jer njoj
neće biti dozvoljeno da uđe ovde da jede.
Onda sam ustanovio da su svi stariji
vojnici, ovde prisutni, izdržavali, u nekom
razdoblju svoje prošlosti, žene (soldatuše, i
to one vrste koja je možda najkorisnija, a
najmanje opasna) - ali da su sad velikom
većinom bez njih. Prošlo leto su proveli
boreći se na severu, zatim su poslati da
prezime u Nesusu gde su bili angažovani i
na održavanju reda. Sad su očekivali da u
roku od nedelju dana krenu opet na sever.
Njihove žene su se vratile u svoja sela da
stanuju kod roditelja ili rođaka. Upitao
sam, zar one ne bi radije išle zimi s njima
na jug.
"Radije?" reče moj prijatelj. "Jasno da
bi radije išle na jug. Ali kako? Jedna je
stvar pratiti konjicu koja se pod borbom
probija ka severu i koja ni najboljeg dana
ne može da napreduje više od jedne ili dve
lige, a ako raščisti tri lige jedne nedelje,
možeš se kladiti da će iduće izgubiti dve.
Ali kako da održe korak s nama pri
povratku u grad? Petnaest liga dnevno:
trideset milja. I šta da jedu uz put? Bolje
im je da čekaju. Ako u naše staro područje
bude upućena neka nova ksenagija, dobiće
izvestan broj novih muškaraca. A doći će i
neke nove devojke, neke stare se neće više
pojaviti i, kad pogledaš, eto svakome
prilike za promenu ako je želi. Čuo sam da
su sinoć doneli jednoga od vas karnifeksa,
ali je taj bio maltene mrtav. Jesi l' iš'o da
ga vidiš?"
Rekoh da nisam.
"Prijavila ga naša patrola, a kad je
hiliarh čuo za to, poslao ih je natrag po
njega jer će nam kroz dan-dva svakako biti
potreban jedan. Zaklinju se da ga ni dotakli
nisu, ali morali su ga na nosilima uneti. Ne
znam da li je to neko od tvojih poznanika,
ali možda ćeš hteti da ga pogledaš."
Obećao sam da hoću, zahvalio sam se
vojnicima na gostoprimstvu i otišao iz
njihovog društva. Brinuo sam za Dorkas,
njihova pitanja su me uznemirila, iako su
očito bila dobronamerna. Bilo je tu
premnogo stvari koje im ne bih mogao
objasniti: na primer, ako bih priznao da
sam ja taj koji je donet noćas na nosilima,
kako sam to ranjen; ili odakle je Dorkas.
Bio sam bar isto toliko uznemiren
činjenicom da iste te stvari ne umem ni ni
samome sebi da objasnim; sem toga, imao
sam ono osećanje koje nas uvek obuzima
kad čitavo jedno područje našeg života ne
može izdržati da na njega padne svetlost,
naime, da bez obzira na to koliko su
prethodna pitanja bila daleko od
zabranjene teme, njoj već sledeće pitanje
 117
može zaći tačno u srce.
Dorkas je bila budna i stajala je pored
mog kreveta na kome je ležala velika činija
vrele čorbe koja se pušila. Bila je tako
oduševljena što me vidi, da sam se i ja
osetio srećnim kao da je radost zarazna na
način zarazne bolesti. "Mislila sam da si
mrtav", reče mi. "Nije bilo ni tebe ni tvoje
odeće, pa sam pomislila da su odneli odeću
da te sahrane u njoj."
"Dobro mi je", rekoh. "Šta se desilo
prošle večeri?"
Odmah se uozbiljila. Nagna sam je da
sedne na krevet uz mene i da, dok
odgovara na to pitanje, jede hleb koji sam
joj doneo i ispija čorbu. "Pamtiš, sigurna
sam, da si se borio sa čovekom koji je
imao na glavi onaj čudan šlem. Navukao si
masku i ušao u arenu s njim, mada sam te
molila da to ne činiš. Skoro istog trenutka
on te je pogodio u prsa i ti si pao. Pamtim
da sam videla taj list, koji je jedna užasna
stvar kao pljosnati crv napravljen od
gvožđa, kako miruje zaboden do polovine
u tvoje telo i kako se ispunjava crvenom
bojom dok ti pije krv. Onda je otpao. Ne
znam kako bih to opisala. Kao da sam sve
do tada videla pogrešno. A nisam, znam šta
sam videla. Ti si ustao i izgledao si... ne
znam. Izgubljeno, ili kao da je neki deo
tebe vrlo daleko. Mislila sam da će te onaj
ubiti tog časa, ali efor te je zaštitio, rekao
je da ti on mora dopustiti da uzmeš svoj
avern. Njegov avern je ostao miran, kao što
je i tvoj bio kad si ga iščupao na onom
groznom mestu, ali tvoj avern je počeo da
se migolji i otvara svoj cvet... mislila sam
ranije da je otvoren, onako beo sa laticama
koje kao da je neko promešao u krug, ali,
rekla bih sad, zavarala me je sličnost sa
ružama, a cvet do tad nije bio uopšte
otvoren. Ispod latica je postojalo nešto,
nešto drugo, neko lice koje bi otrov imao
kad bi otrov mogao imati lice.
Ti to nisi primetio. Uhvatio si svoj
avern, a on je počeo da se povija ka tebi,
lagano, kao da se tek napola probudio. Al'
onaj, onaj hiparh, nije mogao da veruje
svojim očima. Blenuo je u tebe, a ona
ženska, Agija, dernjala se na njega.
Odjedared se okrenuo i navalio da beži. A
ljudi koji su posmatrali borbu nisu mu dali,
njima je bila volja da vide da neko pogine.
Zato su pokušali da ga zaustave, a on..."
Oči su joj se ispunile suzama; okrenula
je glavu da ja to ne vidim. Rekao sam: "A
on je nekoliko njih udario svojim avernom
i, pretpostavljam, poubijao ih. Šta je onda
bilo?"
"Nije ih samo tako udarao. Avern se
bacao na ljude, kao zmija, posle prve
dvojice. Oni koji su zadobili posekotine od
tog lišća nisu odmah umirali, nego su
vrištali, neki su trčali i padali, pa opet
ustajali i trčali, i to kao slepi, rušili su
druge ljude. Najzad ga je s leđa tresnuo
neki krupan čovek, a dotrčala je i neka
žena koja se negde drugde borila i koja je
imala brakemar. Njime je presekla avern, i
to ne popreko nego uzduž, niz stabljiku,
koja se rascepila nadvoje. Onda su neki
ljudi uhvatili hiparha, držali ga i čula sam
kako je sečivo, u rukama te žene, zveknulo
po njegovom šlemu. A ti si samo stajao.
Nisam bila sigurna ni da li si svestan da je
hiparh otišao, a tvoj avern se počeo savijati
unazad ka tvom licu. Pomislila sam na
postupak one žene sa brakemarom, pa sam
lupila avern tvojim mačem. Bio je tako
težak, tako mnogo težak, u početku, a onda
više uopšte nije bio težak. Ali kad sam
zamahnula njime nadole, činilo mi se da
bih mogla odrubiti glavu bizonu. Sem što
sam zaboravila da skinem navlaku sa
mača. Ipak je od udarca avern izleteo iz
tvoje ruke, pa sam te povela - odvela sam
te..."
"Kuda?" upitah.
Stresla se i zamočila parče hleba u vrelu
čorbu. "Ne znam. Nije mi to bilo važno.
Bilo mi je samo divno osećanje da hodam s
tobom i brinem se o tebi onako kako si se
ti brinuo o meni pre nego što smo uzeli
avern. Nego, pala je noć, pa mi je bilo
hladno, užasno hladno. Sasvim sam te
umotala u taj tvoj ogrtač i prikopčala ga
napred i nije se činilo da je tebi hladno, pa
sam ti uzela ovaj i umotala se. Moja haljina
se raspadala. Raspada se i sad."
"Hteo sam", rekoh, "da ti kupim drugu
 118
kad smo bili u gostionici."
Odmahnula je glavom, grizući tvrdu
koricu. "Znaš li da mi je ovo prva hrana
posle dugog, dugog vremena. Boli me
stomak, zbog toga sam tamo uzela vino, ali
sad, od ovoga, sad mi je bolje. Nisam ni
znala koliko sam gubila snagu. A novu
haljinu nisam htela tamo da dobijem zato
što bih morala dugo da je nosim, a ona bi
me stalno podsećala na onaj dan. A sada
možeš da mi kupiš novu haljinu, jer će me
ona podsećati na ovaj dan, dan u kome sam
pomislila da si umro, a tebi je u stvari bilo
dobro."
"Uglavnom", nastavi Dorkas, "vratili
smo se nekako u grad. Nadala sam se da
nađem neko mesto gde bi ti mogao da
legneš, ali svud su bile velike kuće sa
terasama i balustradama. Ta vrsta stvari.
Došli su neki vojnici galopom na konjima i
pitali da li si ti karnifeks. Tu reč nisam
znala, ali sam se sećala šta si mi rekao, pa
sam im rekla da si mučitelj zato što su
meni vojnici uvek izgledali kao jedna vrsta
mučitelja i zato što sam znala da će nam
oni pomoći. Pokušali su da te nameste da
jašeš, ali si pao s konja. Zato su dojica
vezala svoje ogrtače između dva koplja,
položili te na to, a krajeve koplja provukla
kroz uzengije dva ata. Jedan vojnik je hteo
mene da uzme na sedlo, ali sam odbila. Išla
sam pešice uz tebe celim putem i
povremeno sam ti govorila, ali mislim da
me nisi čuo."
Iskapila je i poslednji ostatak čorbe. "A
sad hoću nešto da te pitam. Dok sam se
prala iza zastora, čula sam kako ti i Agija
šapućete nešto o cedulji. Posle si u krčmi
tražio nekog. Hoćeš li mi ispričati šta je to
bilo?"
"Zašto nisi pitala ranije?"
"Zato što je Agija bila s nama. Nisam
htela da ona čuje ako dođeš do nekog
otkrića."
"Siguran sam da Agija može da otkrije
sve što ja mogu da otkrijem", rekoh. "Ne
poznajem je dobro i zapravo mi se čini da
je ne poznajem ni onoliko koliko tebe. Ali
poznajem je dovoljno da mi bude jasno da
je mnogo lukavija od mene."
Dorkas opet odmahnu glavom. "To je
ona vrsta žene koja vešto sprema
zagonetke drugim ljudima, ali slabo rešava
zagonetke koje nije sama pravila. Mislim
da ona razmišlja nekako - ne znam - u
stranu. Tako da je niko drugi ne može
pratiti. Za takvu ženu se kaže da razmišlja
kao muškarac, ali istina je da ona uopšte ne
razmišlja kao muškarac, čak manje nego
što većina žena razmišlja kao muškarci.
Žene kao Agija jednostavno ne razmišljaju
kao žene. Njihov način razmišljanja teško
je pratiti, ali to ne znači da su im misli
bistre niti duboke."
Ispričah joj o cedulji i njenoj sadržini i
pomenuh da je uništena, ali da sam
napravio kopiju na hartiji iz te krčme i da
sam utvrdio da je to ista hartija i isto
mastilo.
"Znači, pisao ju je neko u krčmi", reče
ona zamišljeno. "Verovatno neko od
posluge, jer je konjušara nazvao po imenu.
Ali šta znači ta poruka?"
"Ne znam."
"Mogu ti reći zašto je podmetnuta baš
na ono mesto. Tamo sam ja sedela, na
onom divanu od rogova, pre nego što si ti
seo. Pamtim da sam bila sva srećna što si
seo pored mene. Da li se sećaš ovoga: da li
je kelner - svakako je on uneo cedulju, bez
obzira na to ko ju je pisao - položio
poslužavnik na to mesto pre nego što sam
ustala da se kupam?"
"Ja se mogu setiti svega", rekoh, "osim
protekle noći. Agija je sedela u platnenoj
rasklopnoj stolici, ti si, tačno je, sedela na
kauču, a ja uz tebe. Nosio sam i avern na
motki i svoj mač, pa sam onda položio
avern na pod, iza kauča. Došla je služavka
sa vodom i peškirima za tebe, onda je izišla
i vratila se sa uljem i krpama za mene."
"Trebalo je nešto da joj damo", reče
Dorkas.
Dao sam joj jedan oričok da donese
zastor. Njoj verovatno toliko plaćaju za
nedelju dana. Dakle, ti si otišla iza zastora,
a sledećeg trenutka je ušao gazda dovodeći
kelnera sa poslužavnikom i vinom."
"Znači, zato je nisam videla. Ali
kelneru je moralo biti jasno gde sam do
 119
tada sedela, jer drugih slobodnih mesta nije
bilo. Zato je ostavio cedulju pod
poslužavnik, nadajući se da ću je videti kad
izađem. Kaži mi opet kako je glasio
početak."
"Žena koja je s tobom već je bila ovde.
Nemoj imati poverenja u nju."
"Svakako je poruka bila za mene. Da je
bila za tebe, u tekstu bi se odredila razlika
između Agije i mene verovatno po boji
kose. A da je bila za Agiju, bila bi s druge
strane stola gde bi je Agija videla."
"Dakle, ti si nekog podsetila na njegovu
ili njenu majku."
"Da." Opet suze u njenim očima.
"Pa nisi dovoljno stara da imaš dete
koje bi moglo napisati tu poruku."
"Ne sećam se", reče ona i zari lice u
labave nabore smeđeg ogrtača.
29. AGILUS
Kad me je dežurni lekar pregledao i
zaključio da mi nikakvo lečenje nije
potrebno, zatražio je da napustim lazaret u
kome su, rekao je, moj ogrtač i mač
uznemiravajuće delovali na njegove
pacijente.
U zgradi nasuprot onoj gde sam jeo s
vojskom nađosmo prodavnicu robe koja je
vojnicima potrebna. Bilo je tu dosta lažnog
nakita i lažnih đinđuva kakve ljudi daju
svojim draganama, ali je bilo i ženske
odeće; iako su moje novčane zalihe bila
znatno umanjene zbog večere u Krčmi
izgubljenih ljubavi, koju smo naručili, ali
ne i otišli da u njoj uživamo, bio sam u
stanju da Dorkas kupim jednu simaru, laku
žensku jaknu.
Ulaz u Palatu pravde nije bio daleko od
te prodavnice. Pred ulazom se komešala
gomila od oko stotinu ljudi, pa pošto su
oni, ugledavši moj fuligin, počeli da
pokazuju prstima prema nama i ćuškaju se
laktovima, mi se povukosmo ponovo u ono
dvorište u kome su se nalazili privezani
atovi. Tu nas pronađe službenik iz Palate
pravde - čovek upadljivog izgleda, čije je
čelo bilo visoko, belo i ispupčeno kao
trbuh kakvog bokala. "Vi ste taj karnifeks",
reče on. "Rečeno mi je da ste se oporavili u
dovoljnoj meri da možete da radite svoj
posao."
Rekoh mu da već danas mogu da
uradim sve što je potrebno ako njegov
gospodar zatraži.
"Danas? Ne, ne, nije to moguće.
Suđenje će se završiti tek po podne."
Rekoh mu da on, time što je došao da se
uveri da li sam se dovoljno oporavio da
izvedem pogubljenje, pokazuje da je
sasvim siguran da će taj uhapšenik biti
proglašen krivim.
"A, tu nema sumnje - ni najmanje.
Znate, ipak, devet osoba je ubijeno, a
počinitelj uhvaćen na licu mesta. Nije niko
značajan, tako da ne postoji mogućnost
pomilovanja ili žalbe. Tribunal će se
ponovo sastati sutra, sredinom jutra, ali vi
ćete biti potrebni tek oko podne."
Pošto nisam imao neposrednog iskustva
sa sudijama i sudovima (u Citadeli klijenti
su nam uvek dovođeni, a sa onim
zvaničnicima koji su se ipak pojavljivali da
pitaju o rešavanju nekog slučaja
razgovarao je majstor Gerlous) i pošto sam
bio pun želje da najzad stvarno uradim ono
za šta sam uvežbavan toliko dugo, upitao
sam da li bi hiliarh možda poželeo da
razmisli o ceremoniji pod buktinjama koja
bi se upriličila večeras.
"To ne bi bilo moguće. On mora da
razmisli o svojoj odluci. Kako bi to
izgledalo? Veliki broj ljudi i ovako smatra
da vojni magistrati sude na brzinu, čak i
ćudljivo. A ako ćemo biti iskreni, civilni
sudija bi verovatno čekao nedelju dana i
time bi ovaj slučaj bio samo ojačan, jer bi
onda bilo dovoljno vremena da neko
pristupi sa novim dokazima, što niko neće
stvarno i učiniti."
"Onda, sutra po podne", rekoh.
"Trebaće nam smeštaj za noćas. Sem toga,
ja bih da pregledam skelu i panj, kao i da
pripremim svog klijenta. Da li će mi biti
potrebna propusnica da mu odem u
posetu?"
Taj sudski službenik onda zapita zar ne
možemo ostati u lazaretu, a kad ja
odmahnuh glavom, pođosmo sve troje
tamo kako bi on raspravio stvar s dežurnim
 120
lekarom; ovaj, kao što sam i predskazao,
odbi da nas primi. Usledila je dugotrajna
prepirka sa ksenagijskim podoficirom, koji
je objasnio da je nemoguće da ostanemo u
kasarni s vojskom i da ako upotrebimo
jednu od soba rezervisanih za oficire s
višim činovima, posle niko neće hteti u
njoj da boravi. Na kraju su za nas ispraznili
jednu magacinsku sobicu bez prozora i
uneli u nju dva kreveta i još po koji komad
nameštaja (sve vrlo pohabano od duge
upotrebe). Ostavio sam Dorkas tu, pa sam
krenuo prvo da se uverim da sutra neću u
kritičnom trenutku propasti jednom nogom
kroz neku trulu dasku ili biti prinuđen da
klijenta držim preko kolena i da mu
natenane testerišem vrat, a zatim u apsanu
da obavim posetu koja je po našim
tradicijama potrebna.
Velika je, bar subjektivno, razlika
između ulaska u poznati i ulaska u
nepoznati zatvor. Da sam tada stupio u
našu ublijetu, osetio bih se kao da,
bukvalno, stižem kući - možda da tu
umrem, ali, svejedno, kući. Iako bih, u
jednom apstraktnom pogledu, bio svestan
da naši zavojiti metalni hodnici i siva vrata
sadrže užas za one muškarce i žene koji su
tu zatočeni, ja ne bih, lično, osećao ništa od
tog užasa, a ako bi mi neko od njih
nagovestio da bi trebalo da ga osećam,
hitro bih ukazao na razne udobnosti - čiste
čaršave, dovoljnu količinu ćebadi, redovnu
ishranu, dobro osvetljenje, privatnost koja
se praktično nikad ne narušava i tako dalje.
A sad, dok sam silazio uzanim,
krivudavim, kamenim stepeništem u
kaznionicu stotinu puta manju od naše,
moja osećanja bila su upravo suprotna od
onih koja bi me u ublijeti obuzela. Taj
mrak, taj smrad pritisli su me kao težina.
Pomisao da bih se u slučaju neke nezgode i
ja mogao tu naći kao uhapšenik (zbog
nekog pogrešno shvaćenog naređenja, na
primer, ili zbog neke neočekivane zlobe
sudsog službenika) vraćala mi se uvek
nanovo, bez obzira na to koliko sam je puta
odgurivao u stranu.
Začuo sam jecaje neke žene, pa, pošto
je službenik pominjao muškarca, pomislih
da je to iz neke druge ćelije, a ne iz
njegove. A njegova je ćelija, tako su mi
rekli, bila treća zdesna. Brojao sam: prva,
druga, treća. Vrata su bila od najobičnijeg
drveta, okovanog gvožđem, ali su brave
bile (to je vojna delotvornost!) podmazane.
Na zvuk otključavanja ono jecanje unutra
zastade, pa maltene i prestade.
Unutra je, na slami, ležao jedan nagi
muškarac. Oko vrata je imao gvozdeni
obruč vezan lancem za zid. Nad njega se
nadnosila neka žena, takođe naga. Dugačka
smeđa kosa padala koja joj je padala oko
lica kao da ih je ujedinjavala. Okrenula se
da me pogleda i ja videh da je to Agija.
Ona zašišta: "Agiluse!" i čovek se diže
u sedeći položaj. Njihova lica bila su toliko
slična, da bi slika bila otprilike ista i da je
Agija uz svoje lice namestila ogledalo.
"To si bio ti", rekoh. "Ali to nije
moguće." Dok sam to izgovarao, prisećao
sam se Agijinog ponašanja na
Sangvinarnom polju i one crne trake koju
sam video iznad hiparhovog uha.
"Ti", reče Agija. "Zato što si ti preživeo,
dok on mora da umre."
Mogao sam jedino da odgovorim: "Da
li je ovo stvarno Agilus?"
"Nego ko je?" Glas mog klijenta bio je
za oktavu niži, ali manje postojan od glasa
njegove sestre bliznakinje. "Ne shvataš ni
sad, a?"
Mogao sam jedino odmahnuti glavom.
"Ono je bila Agija, u prodavnici. U
kostimu Septetrionske garde. Dok sam
razgovarao s tobom, ušla je na zadnja vrata
i kad ti nisi ni hteo da razgovaraš o prodaji
mača, dao sam joj znak."
Agija reče: "Nisam mogla da govorim -
ti bi poznao da je to ženski glas - ali sam
prsnim oklopom sakrila grudi, a
rukavicama ruke. Hodanje u muškom stilu
nije tako teško kao što muškarci misle."
"Jesi li ti ikad pogledala taj mač?
Trebalo bi da je sečivo potpisano."
Agilusove ruke se za trenutak digoše kao
da bi i sad uzeo taj mač kada bi samo
mogao. Agija reče ravnim glasom: "I jeste.
Tako mi Jupiterovca. Videla sam to u
krčmi."
 121
Visoko na zidu iznad njih postojao je
prozorčić kroz koji sada, iznenada, dopre
zrak svetlosti kao da se sunce pojavilo iza
oblaka ili iza izbočine nekog krova da
svojim sjajem okupa njih dvoje. Gledao
sam jedno, pa drugo pozlaćeno lice.
"Pokušali ste da me ubijete. Samo radi
mog mača."
Agilus reče: "Nadao sam se da ćeš ga
ostaviti - zar se ne sećaš? Pokušavao sam
da te ubedim da ga ostaviš, da pobegneš
prerušen. Dao bih ti odeću i najviše para
što bih mogao."
"Severijane, zar ne razumeš? Taj mač je
vredeo deset puta više nego naša
prodavnica, a mi sem prodavnice nikakvu
drugu imovinu nismo imali."
"Vas dvoje ste i ranije ovo činili. Mora
biti da jeste. Sve je išlo odveć glatko.
Legalno ubistvo, bez leša koji bi se, sa
dodatnim tegom, bacio u Đol."
"Pogubićeš Agilusa, zar ne? Sigurno si
zato došao - ali dok nisi otvorio ta vrata,
nisi znao da smo mi u pitanu. Šta smo
učinili što nećeš i ti učiniti?"
Glas njenog brata se, sa manje
borbenosti, pridruži njenom. "Borba je bila
poštena. Bili smo jednako naoružani,
uslove si prihvatio. Hoćeš li meni
omogućiti takvu borbu sutra?"
"Znao si da će, kad padne veče, toplota
mojih ruku podsticati avern koji će me
onda ubosti u lice. Imao si rukavice, bilo je
dovoljno da samo čekaš. Zapravo, nisi
morao ni da čekaš jer ti si te listove i ranije
često bacao."
Agilus se osmehnu. "Prema tome,
dosetka sa rukavicama bila je ipak
sporedna." Raširio je ruke. "Pobedio sam.
Ali zapravo si pobedio ti nekom
prikrivenom veštinom koju ne razumemo
ni moja sestra ni ja. E, ti si meni već tri
puta učinio nepravdu, a po jednom starom
zakonu čovek kome je tri puta učinjena
nepravda može da zatraži ma kakav
ustupak od svog protivnika. Priznajem da
taj stari zakon više nije na snazi, ali moja
draga mi kaže da imaš naklonost prema
minulim vremenima u kojima je vaša gilda
bila veličanstvena, a vaša Citadela središte
Komonvelta. Tražim ustupak. Pusti me na
slobodu."
Agija ustade, otresajući slamu sa svojih
kolena i oblih butina. Kao da tek sada
primećuje da je naga, dohvati svoju
plavozelenu brokatnu haljinu i pritisnu je
uz sebe.
Rekoh: "A kako sam ti to učinio
nepravde, Agiluse? Meni se čii da si ti
nanosio nepravde meni, ili si, bar, to
pokušavao."
"Prvo, uvlačenjem u zamak. Nosio si po
gradu nasledstvo koje vredi koliko jedna
vila, ne znajući šta to imaš. Kao vlasnik
imao si dužnost da znaš, a tvoje neznanje
može da me staje života sutra ako me ne
oslobodiš noćas. Drugo, odbijanjem da
razmatraš ma kakve ponude o kupovini. U
našem društvu, koje je trgovačko, čovek
može da odredi svoju cenu koliko god
visoko hoće, ali ne hteti prodavati uopšte,
to je izdaja. Agija i ja smo nosili kitnjasti
oklop varvarina, a ti - varvarsko srce u
sebi. Treće, upotrebom trika koji ti je
doneo pobedu u našem okršaju. Za razliku
od tebe, našao sam se u okršaju sa silama
koje su svojim razmerama prevazišle moju
mogućnost shvatanja. Uhvatila me je
panika, što bi se svakom čoveku desilo, i
evo gde sam. Pozivam te da me oslobodiš."
Smeh je naišao neželjeno, donoseći za
sobom ukus žuči. "Ti tražiš da učinim za
tebe, koga imam sve razloge da prezirem,
ono što nisam hteo ni za Teklu koju sam
voleo maltene više nego svoj život. Ne.
Budala jesam, a ako to ranije i nisam bio,
tvoja draga sestra je od mene svakako
napravila budalu. Ali nisam tolika budala."
Agija ispusti svoju haljinu i baci se ka
meni toliko žestoko da u prvom trenutku
pomislih da me napada. Međutim, pokrila
je moja usta poljubcima, zgrabila me za
obe šake i jednu pritisnula na svoju dojku,
a drugu na svoj kadifeni bok. A na kuku je
još bilo trunčica trule slame, kao i na
njenim leđima na koja sam sledećeg
trenutka premestio obe šake.
"Severijane, volim te! Čeznula sam za
tobom kad smo bili zajedno i pokušala sam
da ti se podam pet-šest puta. Zar se ne
 122
sećaš - Vrt uživanja? Koliko sam želela da
te tamo odvedem. Bili bismo oboje u
najvećem zanosu, ali nisi hteo da pođeš.
Budi bar jednom pošten." (Kazala je to kao
da je poštenje neka abnormalnost, nešto
kao manija.) "Zar me ne voliš? Uzmi me
ovde... sada. Agilus će okrenuti lice zidu,
obećavam ti." Njeni prsti su kliznuli
između mog opasača i stomaka; nisam bio
uopšte svestan da je drugom rukom
podigla preklop moje jahačke torbice... dok
nisam čuo šuškanje papira u njoj.
Pljesnuo sam je po šačnom zglobu,
možda jače nego što je trebalo, a ona se
bacila na mene, noktima u oči, kao što je
Tekla s vremena na vreme činila kad nije
više mogla da podnese misli o zatočeništvu
i bolu. Odgurnuo sam je, ovog puta ne u
ma kakvu stolicu, nego ka zidu. Udarila je
glavom o kamen; iako je udarac mogao biti
ublažen bujnom kosom, začuo se zvuk
oštar kao od udarca zidarevog čekića. Sva
snaga kao da je tog časa izišla iz njenih
kolena; sasuljala se niz zid i sela na slamu.
Ni sanjao nisam da je Agija sposobna da
očajno plače, ali upravo je to počela.
"Šta je to uradila?" upita Agilus. U
njegovom pitanju nije bilo nikakvih
osećanja osim radoznalosti.
"Morao si je videti. Probala je da mi
zavuče ruku u torbu." Pokupio sam i
izvukao iz njene pregrade sve novčiće koje
sam još imao: dva bronzana oričoka i
sedam bakarnih aesa. "Ili je možda mislila
da ukrade ono pismo koje imam za arhona
Traksa. O tom pismu sam joj pričao
jedanput, ali ne nosim ga ovde."
"Novčiće je htela, siguran sam. Meni su
dali da jedem, ali ona je sigurno užasno
gladna."
Podigao sam Agiju, gurnuo joj haljinu u
ruke, otvorio vrata i izveo je napolje. Još je
bila ošamućena, ali kad joj dadoh jedan
oričok, ona ga baci dole i pljunu na njega.
Kad sam po drugi put ušao u ćeliju,
Agilus je sedeo prekrštenih nogu, leđa
oslonjenih o zid. "Ne postavljaj mi pitanja
o Agiji", reče. "Sve što podozrevaš, istina
je - zar to nije dovoljno? Ja ću sutra biti
mrtav, a ona će se udati za onog matorog
koji se zacopao u nju, ili za nekog drugog.
Ja sam želeo da ona i ranije o učini. Taj ne
bi mogao da je spreči da viđa mene, svog
brata. A sad mene neće biti, pa ona ni tu
brigu neće imati."
"Tačno", rekoh, "umrećeš sutra. O tome
sam i došao da razgovaram s tobom. Da li
ti je stalo do toga kako ćeš na gubilištu
izgledati?"
Zurio je u svoje šake, vitke i prilično
mekane, koje su ležale u onom uskom
zraku sunca koji je pre nekoliko trenutaka
dao njegovoj i Agijinoj glavi oreole. "Da",
reče on. "Ona bi mogla doći. Nadam se da
neće, ali, da, stalo mi je."
Rekao sam mu tada (kao što su me
učili) da ujutru ne treba mnogo da jede da
mu ne bi pripala muka kad dođe čas;
upozorio sam ga da isprazni bešiku koja će
se opustiti u trenutku udarca. Takođe sam
ga uvežbao u onoj tehnici laži koju
prenosimo svima što moraju umreti: treba
verovati da čas još nije sasvim došao, iako
zapravo jeste došao. Ta tehnika
omogućava čoveku da umre sa nešto manje
straha. Ne znam da li mi je poverovao, ali
se nadam da jeste; ako je ijedna laž ikad
bila opravdana pred vidom
Pankreatorovim, ova svakako jeste.
Kad sam odlazio od Agilusa, oričok
više nije bio na podu. Na tom mestu u
odvratno prljavu površinu kamena bio je
ugreban jedan crtež - ivicom samog
oričoka, sigurno. Moglo je to biti iskeženo
lice Juruparijevo, ili možda neka karta, a
oko crteža je bio venac nekih slova meni
nepoznatih. Čizmom sam to sasvim
izbrisao.
30. NOĆ
Petoro ih je bilo, tri muškarca i dve
žene. Čekali su, i to, na neki način, ispred
vrata, iako ne blizu vrata: grupica, desetak
koraka udaljena. Dok su čekali, pričali su
između sebe, i to po dvoje ili po troje
uglas, dernjali se maltene, smejali se,
mahali rukama, podgurkivali se. Neko
vreme sam ih posmatrao iz senki. Pošto
sam bio umotan u fuliginski ogrtač, nisu
me videli, a ja sam mogao odglumiti da ne
 123
znam šta su; možda su, svi pripiti, došli s
neke zabave.
Onda su mi prišli, željno, ali s
oklevanjem, plašeći se da će biti odbijeni, a
ipak rešeni da nastupe. Jedan muškarac bio
je višeg rasta od mene, svakako vanbračni
sin nekog uzvišenog, imao je pedeset ili
više godina i bio gotovo isto onoliko debeo
kao domaćin u Krčmi izgubljenih ljubavi.
Pored njega išla je jedna mršava žena od
oko dvadeset godina, koja se praktično
naslanjala na njega; imala je najgladnije
oči koje sam ikad video. Kad je debeli
stupio pred mene, zaprečujući put svojom
širinom, ona me je umalo (ali ne sasvim)
zagrlila; toliko mi se primakla da je
izgledalo da se samo čistom magijom još
ne dotičemo; njene dugoprste šake su se
pružale ka otvoru mog ogrtača kao da bi
htele da me poglade po prsima, ali to još ne
smeju, pa sam imao osećaj da ću sledećeg
trenutka postati žrtva neke krvopijne aveti,
sukubusa ili lamije. Preostalo troje se
naguraše oko mene, tako da sam bio
pribijen uz zgradu.
"Sutra će biti, a? Pa kako se osećate?"
"A koje vam je pravo ime?" "To je neki
gadan, a? Čudovište?" Niko od njih nije
čekao da na svoje pitanje dobije odgovor,
činilo se da odgovore ne očekuju, pa čak i
ne žele. Oni su želeli da budu nadomak
mene i da steknu to iskustvo - da mi se
obraćaju. "Hoćete li ga prvo lomiti? Da li
će biti žigosanja?" "Da li ste ikad ubili
neku ženu?"
"Jesam", rekoh. "Jesam, jednom."
Jedan od te trojice muškaraca, niskog
rasta, mršav i slabo građen, sa visokim,
kvrgavim čelom intelektualca, tutnuo mi je
asimus u šaku. "Znam da vi, momci, ne
dobijate veliki honorar, a taj čovek je
koliko čujem siromah, ne može da časti."
Ona druga žena, kojoj je seda kosa bila
razvučena preko lica, pokuša da me natera
da uzmem jednu maramicu oivičenu
čipkom. "Umočite je u krv. Koliko god
hoćete, ili makar malo. Posle ću vam
platiti."
Svi zajedno su u meni izazivali
sažaljenje koliko i gađenje; treći muškarac
ponajviše. Bio je još niži rastom od onoga
koji mi je dao pare i još izraženije sed od
one sede žene; a u njegovim tupim očima
bilo je prisutno ludilo, bila je tu senka neke
napola suzbijene želje koja se u tamnici
njegovog uma habala tako dugo da je
izgubila svako usmerenje ka cilju, a
zadržavala svoju energiju. On kao da je
čekao da ostalo četvoro kažu sve što imaju,
pa ja, videći očigledno da takav trenutak
nikad neće nastupiti, jednim pokretom ruke
prekidoh njihovo brbljanje i zapitah ga šta
želi.
"G... g... gospodine, kad sam bio na
'Kvazaru' imao sam jednu parakoitu, lutku,
vidite, genikonku, tako divnu, zenice crne
kao bunari, dužice purpurne kao lepe kate
ili pitome ljubiice koje cvetaju leti,
majstore, čitavi redovi cveća su, mislio
sam, sakupljeni da se one oči n... n...
naprave, ono telo koje uvek kao da je bilo
suncem ogrejano. G... g... g...gde je ona
sada, moja skopolanja, moja popeta, gde?
Neka se k... kuke zabodu u one šake koje
su nju odnele! Drobite ih, majstore,
kamenjem. Kuda je otišla iz onog sanduka
od limunovog drveta što sam ga za nju
izradio, a u kome nikad nije spavala jer je
ležala uz mene po celu noć, ne u sanduku,
dan je provodila u sanduku, gospodine, iz
smene u smenu, osmehivala se kad sam je
polagao unutra da bi se mogla osmehivati i
kad je izvlačim. Kako su joj bile meke
ruke, njene male šake. Kao g... g...
golubice. Mogla je da leti s njima po kabini
da nije ipak odabrala da leži uz mene.
Nam... nam... namotajte njihova creva na
čekrk, ugurajte im njihove oči u usta.
Muškost im odrežite, obrijte ih glatko dole
da ih dokse njihove ne prepoznaju, a
švalerke da ih grde, prepustite ih
bezobraznom smehu bezobraznih d... d...
drolja. Radite šta hoćete s krivcima. Gde je
bilo njihovo milosrđe prema nevinima.
Kad su zadrhtali, kad zaplakali? Kakvi su
ljudi mogli da počine to što su ovi počinili
- lopovčine, lažni prijatelji, izdajice, rđavi
drugovi na tom brodu, nikakvi drugovi,
ubice, kidnaperi. Ako vas n... n... nema,
onda gde su strašni snovi za njih, gde su
 124
vraćanja, tako davno obećana? Gde su
lanci za njih, okovi, lisice, kang-daske koje
se zaključavaju oko vrata? Abacinacije od
kojih će oni ostati slepi? Kroz koje prozore
će biti bačeni da se polome, gde su
estrapade koje će im drobiti zglobove? Gde
je moja voljena koju sam izgubio?"
Dorkas je bila pronašla jednu belu radu
za svoju kosu, ali dok smo se šetali
nedaleko od zidina kasarne iz koje smo
izišli (ja umotan u ogrtač, tako da se
posmatraču udaljenom više od desetak
koraka moralo učiniti da Dorkas ide sama),
bela rada je zaspala i svila svje latice; zato
je Dorkas uzbrala, kao zamenu, jedan od
onih belih cvetova nalik na trubicu koji se
nazivaju mesečevim cvećem zato što
dobijaju prividnu zelenu boju kad na njih
padne zelena svetlost meseca. Ni ja ni
Dorkas nismo imali mnogo šta da kažemo,
izuzev činjenice da bismo jedno bez
drugog, i ona i ja, bili potpuno sami. A to
su govorile naše šake, koje su jedna drugu
čvrsto stiskale.
Snabdevači su dolazili i odlazili: vojska
se spremala za pokret. Sa severa i sa istoka
pritiskalo nas je prisustvo gradskog Zida,
prema kome je tvrđavski zid kojim su bile
zaštićene kasarnske i upravne zgrade
izgledao kao dečja igra, kao peščani zidić
koji bi se mogao raspasti od prvog udarca
nečije noge. Ka jugu i zapadu širilo se
Sangvinarno polje. Začusmo iz tog pravca
zvuke trube i povike novih monomahista
koji su tražili svoje neprijatelje. Mislim da
smo se neko vreme oboje pribojavali da će
ono drugo predložiti da krenemo tamo i da
gledamo borbe. Ni ona ni ja to ne
predložismo.
Kad su sa Zida doplovili poslednji
tonovi povečerja, vratili smo se sa jednom
pozajmljenom svećom u našu sobicu lišenu
prozora i vatre. Nismo imali čime ni da
zabravimo vrata, nego smo na njih nagurali
sto, a na sto namestili sveću uspravno.
Rekao sam Dorkasi da je slobodna da ode
ako hoće, jer će se posle o njoj pričati
zauvek da je bila žena jednog mučitelja,
žena koja se podala pod skelom za
pogubljenje za pare isprskane krvlju.
Za te pare je Dorkas ranije kazala: "Taj
novac me je obukao i nahranio." Sad je
skinula smeđi ogrtač (koji joj je visio do
peta - i niže od peta kad nije pazila, tako da
se rub vukao po prašini) i izgladila grubi,
žutosmeđi lan svoje simare.
Zapitao sam je da li se plaši.
"Da", reče ona. Uz to brzo dodade: "Ali
ne tebe."
"Nego čega?" Svlačio sam se. Da je
zatražila, ne bih je cele noći ni pipnuo.
Priželjkivao sam da ona to zatraži - uistinu,
da me preklinje da je ne diram;
zadovoljstvo koje bi mi uzdržavanje
donelo bilo bi (zamišljao sam u tim
trenucima) jednako zadovoljstvu
ostvarenog posedovanja, a dodatno
zadovoljstvo sastojalo bi se u tome što bi
ona sledeće noći osećala još veću
obaveznost da mi se preda zbog toga što
sam je prve noći poštedeo.
"Sebe. Onih misli koje mi se mogu
vratiti kad opet legnem sa muškarcem."
"Opet? Sećaš li se neke ranije takve
prilike?"
Dorkas odmahnu glavom. "Ali sigurna
sam da devica nisam. Poželela sam te
mnogo puta juče i danas. Šta misliš, za
koga sam se prala? Prošle noći držala sam
te za ruku dok si spavao i sanjala sam da
smo se izdvojili i da ležimo jedno drugome
u naručju. Ali poznajem kako izgleda kad
je strast zadovoljena, a poznajem i želju,
prema tome bila sam bar sa jedni
muškarcem. Da li želiš da skinem ovo pre
no što ugasim sveću?"
Bila je vrlo vitka, visokih dojki, uzanih
kukova i u mojim očima čudnovato nalik
detetu, iako u potpunosti žena. "Izgledaš
tako mala", rekoh, privijajući je uz sebe.
"A ti si tako veliki."
Tada sam znao da će joj moji zagrljaju
biti bolni bez obzira na to što ću se svim
silama truditi da to ne budu i te noći i
kasnije. Takođe sam znao da više nemam
sposobnosti da je poštedim. Samo jedan
trenutak ranije uzdržao bih se da je
zatražila da se uzdržim; sad više nikakvi
njeni zahtevi ne bi pomogli. Bacio bih se
ka njoj i stisnuo je uz sebe sve i kad bih
 125
znao da ću se time nabosti na upereno
koplje.
Ali nije nabodeno moje, već njeno telo.
Stajali smo dok sam prelazio rukama po
njoj i ljubio njene dojke koje su bile kao
dve polovine neke okrugle, presečene
voćke. Podigao sam je i pali smo na jedan
krevet. Kriknula je, napola od radosti, a
napola od bola, odgurnula me i odmah
zgrabila i privukla. "Radujem se", reče ona
"tako mi je drago", pa me ugrize za rame.
Njeno se telo izvi unazad kao luk.
Kasnije smo dogurali jedan krevet do
drugog da bismo mogli ležati jedno uz
drugo. Drugi put smo sve radili sporije;
nije pristala na treći put. "Biće ti potrebna
snaga sutra", rekla je.
"Znači, ne smeta ti."
"Kad bi žene odlučivale, nijedan
muškarac ne bi morao da ide na daleka
putovanja niti da proliva krv. Ali žene nisu
napravile ovaj svet. Svi ste vi mučitelji,
ovako ili onako."
Kiša je padala te noći, tako silovita da
smo čuli njeno bubnjanje po crepovima
iznad naših glava. Bio je to pročišćavajući,
žestoki, beskonačni pljusak. Zadremao sam
i sanjao da se svet okrenuo naglavice. Đol
iznad naših glava - izručuje poplavu ribe,
prljavštine i cveća na nas. Videh ono
ogromno lice koje sam pod vodom video
onda kad se umalo nisam udavio - sad kao
znamenje sudbine iscrtano po nebu
koralom i belinom, osmehnuto tako da
pokazuje iglaste zube.
Traks nazivaju gradom soba bez
prozora. Ova naša soba bez prozora,
pomišljao sam, priprema je za Traks.
Ovako će u Traksu biti. A možda smo
Dorkas i ja već stigli tamo, možda Traks
nije tako daleko na severu kao što sam
mislio, nije tako daleko kao što sam
naveden da poverujem da jeste...
Dorkas je ustala da bi izišla iz napolje, a
ja sam pošao s njom, znajući da nije
bezbedno da se noću šeta sama tu gde je
vojske toliko. Hodnik koji se nalazio ispred
naše sobe vodio je duž jednog od
spoljašnih zidova zgrade, a u tom zidu su
postojale puškarnice i kroz svaku
puškarnicu je sad uletala fina vodena
prašina. Zbog te vode sam želeo da nosim
Terminus Est u kaniji, ali morao sam ga
ipak isukati radi spremnosti, jer da se tako
veliki mač isuče potrebno je prilično
vremena. Čim smo se vratili u svoju sobicu
i opet pritisli sto na vrata, izvadio sam
belegiju i počeo da oštrim mač, i to mušku
oštricu, i to najudaljeniju trećinu, dakle
onaj deo koji će sutra raditi. Najzad je taj
deo oštrice bio sposoban da preseče na dva
komada dlaku bačenu u vazduh. Onda sam
celo sečivo obrisao i namazao uljem i
naslonio mač uspravno na zid blizu moje
glave.
Sutra ću se po prvi put popeti na skelu
za pogubljenje, osim ako se hiliarh u
poslednjem času ne opredeli za milosrđe.
Uvek postoji ta mogućnost, taj rizik.
Istorija pokazuje da u svakoj epohi postoji
neka neuroza koju niko ne osporava, a
majstor Palaemon me je učio da neuroza
naše epohe jeste milosrđe prema krivcima,
koje se svodi na tvrdnju da jedan minus
jedan daje nešto više od nule i da pošto
ljudski zakon ne mora biti samome sebi
dosledan, ni pravda to ne mora biti. Negde
u onoj smeđoj knjižici postoji dijalog
između dva mistika od kojih jedan tvrdi da
je kultura izrasla iz vizije o Inkreatoru kao
logičnom i pravednom biću koje je zbog
svoje unutarnje saglasnosti prinuđeno da
ispunjava i svoja obećanja i svoje pretnje.
Ako je to tačno, pomišljao sam, onda ćemo
svi sada propasti, nema nam druge, a ta
invazija sa severa, radi čijeg zaustavljanja
toliki izgiboše, biće samo vetar koji obara
već trulo stablo.
Pravda je uzvišena stvar, a ja sam te
noći, ležeći uz Dorkas i slušajući kišu, bio
mlad, pa sam želeo samo uzvišene stvari.
Valjda sam zbog toga tako silno želeo da
naša gilda ponovo zadobije svoju
negdašnju poziciju i ugled. (Želeo - iako iz
nje izbačen.) Možda se iz istog razloga ona
moja ljubav prema živim bićima, koju sam
kao dete tako silno osećao, vremenom
smanjivala i najzad svela samo na
uspomenu, uoči onoga dana kad sam našao
jadnog Triskelea gde krvari pored
 126
Medveđe kule. Život, ipak, nije uzvišena
stvar, a po mnogo čemu je suprotan čistoti.
Sad sam mudar, iako ne mnogo stariji, i
sad znam da je bolje imati sve stvari, i
uzvišene i neuzvišene, nego samo
uzvišene.
Ako se, dakle, hiliarh ne opredeli za
pomilovanje, ja ću sutra oduzeti Agilusu
život. A šta to znači, ne zna niko. Telo je
kolonija ćelija (svojevremeno sam,
slušajući majstora Palaemona kako
izgovara te reči, pomišljao na ćelije naše
ublijete). Ako podeliš koloniju na dva
velika dela, ona umre. Međutim, nema
razloga da žalimo zbog uništenja kolonije
ćelija: po jedna takva umire kad god
gurnemo veknu u hlebnu peć. Ako je
čovek samo jedna takva kolonja, onda nije
ništa; ali mi instiktivno znamo da je čovek
nešto više. Dobro - pa šta se onda desi sa
tim što je više?
Možda umire, i to "više", ali umire
sporije. U mnogim zgradama, tunelima i na
mostovima pojavljuju se aveti; ipak, čuo
sam da u slučajevima kad je avet duh
nekog ljudskog bića, a ne elemental,
pojavljivanja postaju sve ređa i najzad
sasvim prestanu. Istoriografi kažu da je
ljudski rod u dalekoj prošlosti znao samo
za ovaj jedan svet, Urt, i da se nije nimalo
plašio onih zveri koje su tad na Urtu
postojale i da su ljudi sa ovog kontinenta
slobodno putovali na sever; ali duhove
takvih ljudi niko nikad nije video.
Možda to "više" umire trenutno - ili,
možda, odlazi da luta među sazvežđima. U
ogromnosti Vaseljena ovaj naš Urt,
naravno, predstavlja samo seoce, pa i
manje od toga. A ako čovek stanuje u selu,
pa mu komšije zapale kuću, on, ako nije
poginuo, odlazi na neko drugo mesto.
Samo tada moramo pitati kako je došao.
Obično je majstor Gerlous, koji je
obavio ogroman broj pogubljenja, govorio
da se samo budale brinu da će omanuti u
izvođenju obreda: da će se okliznuti na
krv, ili da će, ne primetivši da je klijent
imao periku, pokušati da podignu njegovu
glavu zahvatom za kosu. Veće su opasnosti
da dželat izgubi nerve tako da mu ruke
počnu drhtati i da udarac ispadne kako ne
valja, ili da kidiše ogorčeno tako da se čin
pravde pretvori u običnu osvetu. Pre nego
što sam se opet prepustio snu, pokušao sam
da se očeličim protiv obe te veće opasnosti.
31. SENKA MUČITELJA
Deo je naše dužnosti da stojimo bez
ogrtača, ali sa maskom i sa golim mačem
na platformi za pogubljenje dugo pre nego
što klijenta izvedu. Neki tvrde da to treba
da simbolizuje večito budnu sveprisutnost
pravde, ali se meni čini da je pravi razlog
taj što gomila treba da ima nekakav fokus i
osećanje da predstoji neki događaj.
Gomila nije puki zbir pojedinaca od
kojih je sastavlena. Gomila je životinja
svoje vrste, bez jezika i bez stvarne svesti,
koja se rodi kada se ljudi skupe, a umre
kada se raziđu. Ispred Palate pravde, oko
platforme za pogubljenje, stajali su
dimarhi, raspoređeni u krug, postrojeni;
njihov oficir imao je u rukama pištolj
kojim je mogao, verovatno, ubiti pedeset
ili šezdeset ljudi pre nego što bi neko
uspeo da mu otme to oružje i obori ga na
kaldrmu da na njoj pogine. Pa ipak, bolje
je kad postoji i fokus i neki otvoreni
simbol vlasti.
Publika koja se okupila da gleda
odsecanje glave nije bila ni u kom slučaju
sačinjena isključivo od sirotinje, štaviše,
sirotinja nije činila ni polovinu prisutnih.
Sangvinarno polje je blizu jedne od boljih
gradskih četvrti, pa sam video mnogo
crvene i žute svile i mnogo lica pranih
mirišljavim sapunom tog jutra. (A Dorkas i
ja smo se ispljuskali na bunaru u dvorištu.)
Takvi ljudi su daleko manje skloni nasilju
nego sirotinja, ali ako se ražeste, postanu
daleko opasniji zato što nisu navikli da
pred silom osećaju strahopoštovanje i zato
što su, bez obzira na ono što pričaju
demagozi, poprilično hrabriji nego
sirotinja.
I tako sam stajao, oslonivši obe šake na
naboranu dršku Terminus Esta; okretao
sam se malo tamo i malo ovamo, a onda
sam namestio panj tako da moja senka
pada preko njega. Hiliarh nije bio na
 127
vidiku, ali kasnije sam saznao da je gledao
s jednog prozora. Pokušavao sam, uzalud,
da pogledom nađem Agiju u gomili;
Dorkas je stajala na stepeništu Palate
pravde. Taj položaj je, na moj zahtev, onaj
sudski službenik obezbedio za nju.
Onaj debeli čovek koji me je
prethodnog dana saletao sada je prišao
platformi najbliže što je mogao: vrh jednog
naperenog koplja iz neposredne blizine je
pretio njegovom nabreklom kaputu. Žena s
gladnim očima stajala je s njegove desne
strane, a sedokosa s leve; maramicu ove
druge imao sam u sari čizme. Nigde nisam
video onog niskog koji mi je dao asimus,
niti onog mucavca tupog pogleda i čudnog
govora. Pogledom sam ih tražio po
krovovima, jer bi oni odatle, i pored svog
niskog rasta, mogli imati dobar pogled;
nisam ih video, što ne znači da nisu bili
tamo.
Četvorica narednika u visokim
paradnim šlemovima izvela je Agilusa. U
početku nisam uopšte video njih, nego
samo pokret gomile koja se ispred njih
otvarala kao voda iza Hildegrinovog
čamca. Posle nekoliko trenutaka ugledao
sam njihove skerletne perjanice, pa
sjaktanje oklopa, najzad Agilusovu smeđu
kosu i njegovo široko, dečačko lice
okrenuto nagore zato što su mu ruke
lancima bile vezane tako da su plećke bile
potisnute jedna ka drugoj. Setio sam se
kako je elegantno izgledao u gardijskom
oklopu, sa zlatnim himerom raširenim
preko prsa. Izgledalo je tragično da uz
njega sada ne mogu biti ljudi iz te vojne
jedinice, koja je u izvesnom smislu bila
njegova, umesto ovih ožiljcima
izbrazdanih običnih vojnika u pomno
uglačanom čeliku. Sad je sa njega bilo
skinuto sve što je bilo luksuzno, dok sam
ga je čekao u onoj istoj fuliginskoj maski u
kojoj sam se i borio. Luckaste babe veruju
da nas Panjudikator, sudija cele Vaseljene,
kažnjava porazima i nagrađuje pobedama:
meni se činilo da sam nagrađen daleko više
nego što sam želeo.
Još koji trenutak i on se pope na
platformu. Počela je kratka ceremonija.
Kada je bila gotova, vojnici su ga primorali
da klekne, a ja sam podigao mač da njime
zauvek zaklonim sunce. Kad je mač onako
oštar kako treba da bude i kad je udarac
izveden korektno, izvršilac oseti samo
jedan neznatni zastoj dok se kičmeni stub
razdvaja, zatim oštrica čvrsto zagrize u
panj. Zakleo bih se da sam u vazduhu, koji
je bio kišom opran, osetio miris Agilusove
krvi pre nego što se njegova glava sručila u
koš. Gomila je ustuknula, onda nahrupila
napred ka spuštenim kopljima. Razgovetno
sam čuo kako je onaj debeljko jeknuo,
tačno na onaj način kako bi mogao nad
nekom plaćenom ženskom, preznojen, u
trenutku vrhunca. Iz daljine dopre vrisak u
kome se Agijin glas prepoznavao
nepogrešivo kao lice obasjano munjom.
Nešto u boji tog vriska nagovestilo mi je
da nije uopšte gledala, ali da je ipak znala
kad je njen brat-blizanac umro.
Ono posle često je veća petljavina nego
li samo odsecanje glave. Pokažeš glavu
gomili i pustiš je da opet padne u košaru.
Međutim, obezglavljeno telo (koje može
ispuštati velike količine krvi još dugo posle
prestanka rada srca) mora biti odneto na
način istovremeno i dostojanstven i
sramotan. Štaviše, ne samo "odneto" nego i
sklonjeno na neko određeno mesto gde ga
neće niko napastvovati. Ako je smaknut
uzvišeni, onda, po običajima, njegovo telo
može biti položeno preko sedla njegovog
ata i odmah predato njegovoj porodici.
Osobama nižeg društvenog statusa mora se
naći počivalište do kojeg ne mogu prodreti
žderači mrtvih; a na početku tog
prenošenja, bar dok se ne zamakne iz
vidika gledalaca, potrebno je to telo vući
po tlu. Ne može ga vući dželat, jer on mora
da nosi i glavu i svoje oružje, a među
ostalim učesnicima - to su vojnici, sudski
službenici i tako dalje - retko se nađe neko
voljan da se time bavi. (U Citadeli nije bilo
poteškoća te vrste, jer su to obavljale dve
kalfe.)
Ovo je hiliarh, konjanik po obuci, a
nesumnjivo i po sklonostima, rešio na taj
način što je naredio da se leš vuče pomoću
tovarnog konja. Samo, nisu se posavetovali
 128
sa samom životinjom, a ona se, pošto je
pripadala više radničkoj nego ratničkoj
sorti, uplašila od krvi, pa je nagrnula da
beži. Proveli smo se, rekao bih, zanimljivo,
ali smo na kraju istovarili jadnog Agilusa u
jedno četvorougaono dvorište do koga
publika nije imala pristupa.
Tamo me nađe sudski službnik - onaj
isti - dok sam čistio svoje čizme. Videći
ga, pomislio sam da je došao da mi isplati
honorar, međutim on saopšti da hiliarh želi
da mi plati lično. To je za mene značilo, a
tako sam i kazao, izuzetnu počast.
"Sve je gledao", reče taj portriv. "I
veoma je zadovoljan. Naložio mi je da vam
kažem da ste vi i žena koja s vama putuje
dobro došli da ovde prenoćite ako želite."
"Mi ćemo u suton otići", rekoh mu.
"Mislim da će to biti bezbednije."
Za trenutak se dao u misli, a onda je
klimnuo glavom, što je pokazalo da je
pametniji nego što sam pretpostavljao.
"Prestupnik je imao, valjda, porodicu,
prijatelje - mada vi o njemu sigurno ništa
ne znate, kao ni ja. Ipak, to je teškoća s
kojom se vi, mora biti, susrećete često."
"Upozorili su me iskusniji članovi moje
gilde", rekoh.
Jesam rekao da ćemo otići u suton, ali
ipak smo sačekali da se sasvim spusti noć,
delom radi bezbednosti, a delom i zato što
je mudrije večerati pre odlaska.
Naravno, nismo mogli krenuti pravo ka
Zidu i ka Traksu. Kapija je morala biti već
zatvorena (da i ne pominjem da sam o
mestu gde se nalazila imao vrlo nejasnu
predstavu), a svi su mi rekli da između
garnizona i Zida ne postoji nijedna krčma.
Morali smo se, dakle, prvo izgubiti, a onda
pronaći mesto gde bismo prenoćili i sa
koga bismo sutra bez teškoća stigli do
kapije. Od portriva sam dobio podrobna
uputstva, pa smo krenuli vedra srca;
doduše, skrenuli smo u sporedne ulice, ali
to smo tek kasnije uvideli. Hiliarh je
pokušao da mi stavi novac u ruke umesto
da ga (kao što to običaj nalaže) baci na tlo
pred moje noge; ubedio sam ga da to ne
čini u interesu svog sopstvenog ugleda.
Dorkasi sam detaljno prepričao taj događaj
koji mi je laskao i gotovo me u istoj meri
razonodio. Pošto sam ispričao, Dorkas me,
kao praktična osoba, upita: "Znači, dobro ti
je platio?"
"Više nego dvostruko od onog iznosa
koji je trebalo da plati za uslugu jednom
usamljenom kalfi. Majstorski honorar. A
dobio sam, naravno, i napojnicu u vezi s
ceremonijom. Znaš li da sad, iako sam
nemilice trošio dok je Agija bila uz mene,
imam više para nego kad sam krenuo iz
naše kule? Dolazim do zaključka da ću,
upražnjavajući misteriju naše gilde, moći
da nas izdržavam dok budemo putovali."
Dorkas kao da jače priteže smeđi ogrtač
oko sebe. "Ja sam se nadala da ti više
uopšte nećeš morati time da se baviš. Ili,
bar, ne neko duže vreme. Toliko ti je
pozlilo posle onoga, a i ne zameram ti."
"Bili su to samo živci - plašio sam se da
nešto ne krene naopako."
"Bilo ti ga je žao. Znam da je tako."
"Verovatno i jeste. Bio je Agijin brat i,
rekao bih, nalik na nju u svakom pogledu
osim po polu."
"Nedostaje ti Agija, je li tako? Da li ti
se toliko sviđala?"
"Poznavao sam je samo jedan dan - a to
je manje nego što već poznajem tebe. Da je
ispalo po njenoj volji, ja bih sad bio mrtav.
Jedan od ona dva averna bio bi moj kraj."
"Ali onaj list te nije ubio."
Jasno pamtim ton kojim mi je to rekla;
zapravo, ako sklopim oči, opet čujem njen
glas i opet doživljavam onaj šok koji me je
obuzeo kad sam shvatio da je upravo to
ona misao koju sam izbegavao još od kada
sam, pridižući se u sedeći položaj, ugledao
Agilusa kako i dalje drži svoj avern. List
me nije ubio, ali ja sam okrenuo um na
drugu stranu da u to svoje preživljenje ne
gledam, baš kao što smrtno bolestan čovek
uspeva, koristeći hiljadu trikova, da nikad
ne pogleda smrti pravo u oči; ili, još
tačnije, kao što žena koja je sama u velikoj
kući izbegava da gleda u ogledala i radije
se zamajava mnoštvom beznačajnih
poslova da ne bi ni krajičkom oka ugledala
ono biće čije korake ponekad čuje na
stepeništu.
 129
Ostao sam živ, a trebalo je da umrem.
Progonio me je sopstveni život. Zavukao
sam šaku pod ogrtač i pogladio se po koži,
u prvi mah pipkajući obazrivo. Tu se
nalazilo nešto nalik na ožiljak, pokriveno
krasticom zgrušane krvi, ali nije bolelo niti
krvarilo. "Pa ti listovi ne ubijaju, i to je
sve", rekoh.
"Rekla je da ubijaju."
"Rekla je ona mnogo raznih laži." Peli
smo se uz jedan blagi brežuljak okupan
bledozelenom mesečinom. Ispred nas je
bila katranski crna linija Zida koja je
izgledala, kao što planine ponekad
izgledaju, bliža nego što je stvarno bila i
bliža nego što bi ikako mogla biti. Iza nas
su svetlosti Nesusa stvarale lažnu zoru koja
je proticanjem noći malo po malo zamirala.
Na vrhu brežuljka sam se zaustavio da bih
se tim svetlostima divio, a Dorkas me uze
za ruku. "Toliko domova. Koliko ima ljudi
u gradu?"
"To niko ne zna."
"A mi ćemo sve njih ostaviti za sobom.
Je l' daleko od Traksa, Severijane?"
"Daleko je, kao što sam ti već i rekao.
To je u podnožju prvog slapa. Ne
prisiljavam te da ideš. To znaš."
"Hoću da idem. Ali pretpostavimo...
Severijane, samo pretpostavimo da kasnije
poželim da se vratim. Da li bi pokušao da
me zaustaviš?"
Rekoh: "Bilo bi opasno da sama kreneš
na takav put, pa bih možda pokušao da te
nagovorim da odustaneš. Ali ne bih te
držao vezanu niti u zatočeništvu ako si na
to mislila."
"Kažeš da si napisao kopiju beleške
koju je neko ostavio za mene u onoj krčmi.
Sećaš se? Ali nisi mi je pokazao. Daj da je
vidim sad."
"Ispričao sam ti tačno šta piše, a ova
cedulja koju imam nije prava, kazao sam ti.
Agija je bacila original. Sigurno je neko -
Hildegrin možda - pokuša da me upozori."
Jahačku torbicu sam već otvorio, prstima
napipao cedulju i dotakao još nešto, nešto
hladno, čudnog oblika.
"Šta je?" upita Dorkas videći moj izraz
lica.
Izvukao sam to. Bilo je veće, ali ne
mnogo veće od oričoka i samo malčice
deblje. Taj hladni materijal (koji god da je
bio) uzvraćao je ledenim zracima mesečine
na taj način što je ka njima sipao zrake
nebeskog sjaja. Činilo mi se da držim u
ruci svetlosni signal koji se iz celog Nesusa
može videti, pa sam brže-bolje gurnuo taj
predmet nazad u torbicu i zaklopio je.
Dorkas me je za mišicu stiskala tako
čvrsto kao da je posredi narukvica od
slonovače i zlata koja je izrasla do veličine
žene. "Šta je to bilo?" prošaputala je.
Stresao sam glavom da razbistrim misli.
"Nije moje. Nisam ni znao da je kod mene.
Dragulj, dragi kamen..."
"To ne bi mogao biti. Zar nisi osetio
toplotu? Evo, vidi, na tvom maču - to je
dragi kamen. A ono što si maločas izvadio,
šta je to bilo?"
Pogledah tamni opal na jabuci drške
Terminus Esta. Svetlucao je na mesečini,
ali na onaj predmet koji sam maločas
izvukao iz torbice nije nalikovao ništa više
nego što damski lornjon nalikuje na sunce.
"Kandža pomiritelja", rekoh. "Agija ju je
tu stavila. Svakako je to učinila kad smo
porušili oltar da ne bi Kandža kod nje bila
pronađena ako nas pretresu. Ona i Agilus
bi je opet prisvojili posle Agilusove
pobede, a kad ja nisam poginuo, Agija je
pokušala da mi je ukrade u njegovoj ćeliji."
Dorkas više nije gledala ka meni. Njeno
lice se uzdizalo i okretalo ka gradu i ka
nebeskom sjaju koji je stvaralo bezbroj
svetiljki upaljenih u njemu. "Severijane",
reče ona, "Ovo ne može biti."
Nad gradom je visila, kao leteća planina
u nekom snu, jedna džinovska zgrada -
zgrada sa kulama, sa potpornim kosinama,
sa lučno povijenim krovom. Iz njenih
prozora kuljala je grimizna svetlost.
Pokušao sam da progovorim, da osporim
postojanje tog čuda upravo dok sam u
njega zurio, ali pre nego što sam stigao
ijedan slog da uobličim, građevina je
iščezla kao mehur u vodoskoku,
ostavljajući za sobom samo kaskadu
iskrica.
 130
32. POZORIŠNI KOMAD
Tek posle iščeznuća te prikaze velike
lebdeće građevine iznad grada uvideo sam
da sam zavoleo Dorkas. Krenuli smo
drumom - jer odmah iza vrha brežuljka
našli smo novi drum - u tamu. I pošto su
naše misli bile sasvim posvećene onome
što smo upravo videli, naše duše su se
zagrlile neometano; obe su prošle kroz tih
nekoliko sekundi vizije kao kroz vrata
nikad ranije otvorena, koja nikad više neće
ni biti otvarana.
Ne znam kuda smo išli. Pamtim
krivudavi put niz brdo, u njegovom
podnožju jedan lučni most, pa drugi drum,
sa čije se jedne strane, u dužini od oko dve
lige, protezala nekakva drvena ograda. U
svakom slučaju, razgovarali smo, i to
nijednom reči o sebi, već isključivo o
onome što smo videli i o mogućem smislu
te pojave. I znam: na početku tog
pešaćenja smatrao sam da mi je Dorkas
samo još jedna slučajna saputnica, mada
vrlo poželjna i u isti mah sažaljenja
dostojna. A na kraju tog hoda voleo sam
Dorkas kao što nikad nijedno drugo
ljudsko biće nisam voleo. Ne zbog nekog
smanjenja ljubavi prema Tekli - uistinu,
voleći Dorkas zavoleo sam Teklu još više
zato što je Dorkas bila drugo ja (kao što je
Tekla tek kasnije postala, ali ne na divan
način kao Dorkas, nego na užasan način),
iz čega proističe da ako ja volim Teklu, i
Dorkas voli Teklu.
"Šta misliš", pitala je, "da li je iko osim
nas to video?"
O ovome do tog časa nisam razmišljao,
a sad rekoh da je zgrada izdržala u visećem
pložaju samo jedan trenutak, ali da se to
desilo iznad najvećeg od svih gradova; pa,
ako je prizor i promakao milionima ili
desetinama milion, nekoliko stotina ga je
ipak moralo videti.
"A nije li moguće da je to bila samo
prikaza namenjena nama dvoma?"
"Nikad prikaze nisam imao, Dorkas."
"A ja ne znam da li sam ih ili nisam
imala. Kad god pokušam da se setim šta je
bilo pre nego što sam te izvukla iz vode,
jedino mi dođe u sećanje da sam ja takođe
bila u vodi. Sve pre toga je kao vizija
razbijena u komadiće, male i sjajne, na
primer naprstak koji sam jednom videla
kako leži u kadifi i lavež nekog psića
ispred vrata. Ništa slično ovome. Ništa
nalik na ovo što smo videli."
Njene reči su me podsetile na cedulju
koju sam tražio kad sam dotakao Kandžu,
a to me je, opet, podsetilo na smeđu
knjižicu koja je ležala u susednoj pregradi
torbice. Zapitah Dorkas da li će želeti, kad
nađemo mesto gde ćemo stati, da vidi
knjigu koja je nekad bila Teklina.
"Hoću", reče ona. "Kad budemo opet
sedeli uz vatru, kao što smo na trenutak
sedeli u onoj krčmi."
"To što sam našao dragulj - koji ću,
dakako, morati i da vratim pre nego što
napustimo grad - i ovo što smo pričali
podsetilo me je na nešto što sam
svojevremeno čitao. Znaš li o ključu
Vaseljene?"
Dorkas se tiho nasmeja. "Ne,
Severijane, ja koja jedva znam i kako se
zovem ne znam ništa o ključu Vaseljene."
"Nisam se dobro izrazio. Hteo sam reći
da li ti je poznata ideja da Vaseljena,
navodno, ima neki tajni ključ? Neku
rečenicu, ili grupu reči, neki vele čak i
samo jednu reč, nešto što se može izvući sa
usana određene statue, ili pročitati u
nebesima, ili nešto što neki anhorit govori
svojim učenicima u nekom svetu s one
strane mora?"
"To znaju bebe", reče Dorkas. "Znaju
pre nego što nauče da govore, ali kad
porastu toliko da mogu progovoriti, kasno
je, glavninu su već zaboravile. Tako mi je
bar pričao neko nekad."
"Na to i mislim, na nešto te vrste. Imam
ovu smeđu knjižicu, zbirku mitova iz
prošlosti, a u njoj postoji i odeljak gde su
nabrojani svi ključevi Vaseljene - na
osnovu tvrđenja raznih ljudi koji su
razgovarali sa mistagozima na dalekim
svetovima, ili studirali popul vuh pojedinih
čarobnjaka, ili gladovali u šupljim stablima
svetog drveća. Tekla i ja smo to čitali i
pričali o tim ključevima, a jedan od njih je
bio sledeći: da sve na svetu, sve što se desi,
 131
ima tri značenja. Prvo je ono praktično, u
knjizi opisano rečima 'šta orač vidi'. Krava
je napunila usta travom, i to je prava trava i
stvarna krava - to značenje je podjednako
važno kao i drugo, ili treće. Drugo
značenje je odraz sveta koji se uokolo
nalazi. Svaki predmet je u dodiru sa svim
drugim predmetima, pa zato mudraci mogu
da saznaju o tim drugim gledajući prvi. To
bi se moglo nazvati predskazivačevim
značenjem, zato što ga takvi ljudi koriste
kad na osnovu traga zmije predskazuju
neki srećni susret ili kad potvrđuju ishod
neke ljubavne veze na taj način što polože
elektor jednog odela preko patronese
drugog."
"A treće značenje?" upita Dorkas.
"Trće je transsupstancijalno. Budući da
svi predmeti imaju svoje konačno poreklo
u Pankreatoru i kako ih je on sve stavio u
pokret, svi oni neminovno izražavaju
njegovu volju, koja je viša stvarnost."
"Ti to kažeš da je ono što smo videli
bilo znak."
Odmahnuo sam glavom. "Ta knjiga
kaže da je sve znak. Onaj stub u ogradi je
znak, a i način kako se ono drvo nagnulo
preko ograde je znak. Moguće je da neki
znaci ukazuju na treće značenje lakše nego
neki drugi."
Sledećih stotinak koraka smo ćutali.
Onda Dorkas reče: "Meni se čini da ljudi
sve razumeju naopako, ako je istina to što
u knjizi dvorkinje Tekle piše. Mi smo
videli kako jedno veliko ustrojstvo skače u
vazduh i pada u ništavilo, je li tako?"
"Ja sam je samo video kako visi nad
gradom. Zar je skočila?"
Dorkas klimnu glavom. Video sam
svetlucanje njene blede kose u sjaju
meseca. "Meni se čini da je značenje koje
nazivaš trećim veoma jasno. Ali teže je
doći do drugog značenja, a ono prvo, koje
bi trebalo da bude najlakše, ovde je
nemoguće."
Zaustio sam da kažem da je razumem -
bar ono što je rekla o prvom značenju - kad
začuh iz daljine, ali ne velike, neku
potmulu grmljavinu nalik na dugo valjanje
groma. Dorkas uzviknu: "Šta je to?" i
dohvati me za ruku svojom malom, toplom
šakom, što mi je baš prijalo.
"Ne znam, ali kao da je došlo iz onog
šumarka napred."
Klimnula je. "Sad čujem i glasove."
"Znači da imaš bolji sluh nego ja."
Opet se razlegao taj zvuk, snažnije i
duže; ovog puta mi se učinilo, možda samo
zato što smo bili malčice bliže, da nazirem
i svetlost između stabala mladih bukava,
koja su ispred nas tvorila šumarak.
"Eno!" reče Dorkas, pokazujući prstom
prema nečemu što se nalazilo malo
severnije od šumarka. "Ono ne može biti
zvezda. Suviše je nisko i blistavo i kreće se
prebrzo."
Mislim da je fenjer. Na zaprežnim
kolima može biti, ili nošen u nečijoj ruci."
Opet ta grmljavina, ali sad sam znao šta
je: zvuk doboša. Sad sam i ja čuo glasove,
veoma slabo, a među njima naročito jedan
glas koji je zvučao dublje nego doboš, a po
snazi se sa dobošem maltene izjednačavao.
Obišli smo ivicu šumarka i videli
pedesetak ljudi okupljenih oko jedne male
platforme. Na njoj je, između razbuktalih
baklji, stajao jedan džin koji je pod jednom
rukom držao bubanj kao da je to tam-tam.
S njegove desne strane stajao je čovek
daleko manjeg rasta, raskošno obučen, a s
njegove leve najsenzualnije lepa žena koju
sam ikad video.
"Svi su tu", govorio je mali, glasno i
vrlo brzo. "Svi su tu. Šta vam je po volji?
Ljubav i lepota?" Pokaza ka ženi. "Snaga?
Hrabrost?" Mahnu štapom ka divu.
"Varka? Misterija?" Potapša se po prsima.
"Porok?" Opet pokaza ka džinu. "I - vidi
ga! Vidi ko je upravo naišao! Naš stari
neprijatelj Smrt koja uvek dođe pre il'
posle." To govoreći, pokaza ka meni i sva
lica u publici okrenuše se da blenu u mene.
To je bio doktor Talos sa
Boldandersom; njihovo prisustvo mi se
učini neizbežnim onog trenutka kad sam ih
prepoznao. A što se tiče te žene, ona mi je
bila, koliko sam mogao videti, potpuno
nepoznata.
"Smrt!" reče dr Talos. "Smrt dođe.
Sumnjao sam u tebe tokom ova dva dana,
 132
stari prijatelju, a sad vidim da nisam bio u
pravu."
Očekivao sam da se gledaoci nasmeju
njegovom crnom humoru, ali nisu se
nasmejali. Neki su zagunđali između sebe,
a jedna baba pljunu sebi u dlan i okrete dva
prsta prema zemlji.
"A koga je to doveo sa sobom?" Dr
Talos se nagnuo napred i začkiljio, kroz
svetlost buktinja, ka Dorkas i meni.
"Nevinost, rekao bih. Da, uz njega je
Nevinost. E sad smo svi na okupu!
Predstava kreće kroz koji trenutak. Nije za
psihički osetljive! Nikad niste ništa slično
videli, ništa ni približno! Svi smo na
okupu."
One lepotice više nije bilo na pozornici;
magnetizam u doktorovom glasu bio je
takav da ja njen odlazak nisam ni primetio.
Ako bi trebalo da sad opišem pozorišni
komad doktora Talosa onako kako je
izgledao meni (učesniku), jedini moguć
ishod bila bi pometnja. A kad ga budem
opisivao onako kako je publici izgledao
(što sam rešen da to učinim na nekom
podobnijem mestu u ovoj pripovesti),
možda mi se neće verovati. U drami sa pet
učesnika, od kojih te prve večeri dvoje nisu
ni znali svoje uloge, stupale su vokske,
svirali su orkestri, padali snegovi, tresao se
Urt. Doktor Talos je od uobrazilje svojih
gledalaca zahtevao mnogo, ali tu
uobrazilju je potpomagao pričom i
mašinerijom jednostavnom ali domišljatom
i senkama bačenim na zastore,
holografskim projektorima, tonskim
snimcima, reflektivnim kulisama i svim
drugim zamislivim trikovima, i uspevao je,
sve u svemu, izvanredno, za šta su dokaz
bili jecaji, povici i uzdasi koji su
povremeno doplovljavali do nas iz
pomrčine.
Likujući u svemu tome, ipak je pretrpeo
neuspeh. Jer, njegova želja je bila da
saopšti nešto, da ispriča jednu veliku priču
koja je postojala samo u njegovom umu i
koja se ne bi mogla svesti na obične reči;
ali rekao bih da niko ko je tu Talosovu
dramu ikad gledao - a ne kamo li mi koji
smo se po njegovom naređenju kretali
preko pozornice i na njoj progovarali - nije
otišao sa ikakvim jasnim razumevanjem o
čemu je u priči bilo reči. Priča se mogla
jedino (rekao je dr Talos) iskazati
zvonjavom zvona i grmljavinom eksplozija
i povremenim obrednim pozama. Na kraju
se ipak pokazalo da se ni time nije mogla
iskazati. U jednoj sceni se dr Talos borio sa
Boldandersom sve dok obojici nije linula
krv niz lice; u drugoj je Boldanders tražio
prestravljenu Jolentu (tako se zvala ta
najlepša žena na svetu) po jednoj sobi
podzemne palate i najzad seo na sanduk u
kome je ona ležala skrivena. U završnom
delu središtem pozornice preovlađivao sam
ja, rukovodio sam komorom za saslušanja
u kojoj su dr Talos, Boldanders, Jolenta i
Dorkas bili vezani i stegnuti u kojekakve
naprave. Pred očima publike ja sam njih
četvoro, jedno po jedno, podvrgavao
mučenjima najbizarnijim i (da su bila
stvarna) najneizvodljivijim. U jednoj sceni
nisam mogao da ne opazim kako je čudno
publika počela da mrmlja dok sam se,
prividno, pripremao da odvrnem Dorkasi
obe noge iz karličnih zglobova. Ja to nisam
video, ali gledaocima je bilo omogućeno
da vide da se Boldanders postepeno
oslobađao. Nekoliko žena je vrisnulo kad
se njegov lanac sa zveketom sručio na
pozornicu; prikriveno sam pogledao ka
Talosu očekujući uputstva šta dalje da
radim, ali on je već bio u skoku ka publici
jer se oslobodio daleko lakše.
"Tableau", povika on, "tablo, svi."
Ostadoh sasvim nepomičan u zatečenom
položaju jer sam naučio da ta reč to i znači.
"Otmeni narode, posmatrali ste našu
malenu predstavu sa izvrsnom pažnjom.
Sad tražimo malčice i iz vaše kese, a ne
samo vaše vreme. Kad se ova drama bude
završila, videćete šta se događa kad se
čudovište konačno oslobodi." Doktor Talos
je ispružio svoj visoki šešir prema publici i
ja začuh kako nekoliko novčića zveknu
upadajući unutra. Nezadovoljan, on skoči
sa pozornice i pođe između ljudi. "Imajte u
vidu da kad se on oslobodi, ništa više ne
stoji između njega i ostvarenja njegovih
okrutnih želja. Imajte u vidu da sam ja,
 133
njegov mučitelj, sada vezan i prepušten mu
na milost i nemilost. Setite se da još nikako
niste saznali - hvala vam, sire - identitet
one tajanstvene prilike koju je kontesa
videla kroz prozore zaklonjene zavesama.
Hvala vam. Da iznad tamnice koju vidite,
rasplakana statua - hvala - još kopa ispod
stabla oskoruše. Pa, hajdete, bili ste veoma
širokogrudi sa svojim vremenom. Tražimo
jedino da sad ne budete škrti sa svojim
novcem. Nekolicina nas je odista počastila
kako treba, ali mi nećemo da glumimo za
nekolicinu. Gde su oni blistavi asimusi koji
je trebalo da padaju kao kiša u moj jadni
šešir iz ruku vas ostalih? Pa neće valjda
nekolicina plaćati za većinu! Ako asimuse
nemate, onda oričoke dajte; ako nijedan
oričok nemate, onda sigurno ovde nema
nikoga ko bar jedan aes nema!"
Posle nekog vremena prikupljena je
dovoljna svota i dr Talos se vinuo nazad na
svoje mesto i vešto opet pritegao okove
koji su ga prividno držali zahvaćenog
klinovima sa svih strana. Boldanders je
urliknuo i ispružio svoje duge ruke kao da
želi da me zgrabi, omogućujući
gledaocima da primete da ga drugi lanac,
do tad neprimećen, ipak i sad sputava.
"Primeti ga", dobaci mi dr Talos sasvim
tiho. "Odbijaj ga jednom buktinjom."
Odglumio sam da tek tad primećujem
da su Boldandersu ruke slobodne i iščupao
sam jednu od buktinja iz njenog ležišta u
uglu pozornice. Odjednom obe buktinje
oslabiše; plamenovi koji su bili čiste žute
boje iznad skerletne sad postadoše
plavičasti i bledozeleni, ujedno dobijajući
dvostruku i trostruku veličinu i šišteći
grozno, a odmah potom se naglo smanjiše
kao da će se svakog trena ugasiti.
Zamahnuo sam mojom buktinjom ka
Boldandersu vičući: "Ne! Ne! Nazad!
Nazad!" opet po uputstvu dr Talosa.
Boldander uzvrati, urličući jače nego ikad.
Teglio je taj lanac tako da je pozorišni zid
za koji je lanac bio pričvršćen škriputao i
pucketao; na usta mu bukvalno pođe pena,
gusta bela tečnost koja mu je pocurila iz
uglova usana niz ogromnu vilicu i zasula
njegovu zarđalo crnu odeću kao sneg. U
publici je neko vrisnuo, a lanac se prekinuo
uz prasak kao od kočijaškog biča. Do tog
trenutka lice diva bilo je već, u svom
ludilu, sasvim užasavajuće i ja bih pre stao
pred lavinu da je zaustavljam nego pred
njega; ali pre nego što sam stigao i jedan
korak da učinim da bih od njega pobegao,
on je oteo buktinju iz mojih ruku i oborio
me udarcem njene gvozdene drške.
Digao sam glavu taman na vreme da
vidim kako istrže i drugu buktinju iz ležišta
i kreće, mašući obema, u napad na publiku.
Krici muškaraca nadjačaše vriske žena -
zvučalo je to kao da naša gilda radi sa
stotinom klijenata odjednom. Digao sam se
na noge i bio već spreman da zgrabim
Dorkas i s njom pojurim u zaklon šumice,
kad videh doktora Talosa. Činilo se da je
obuzet raspoloženjem koje bih jedino
mogao opisati kao zlobno veselje;
oslobađao se svojih okova, ali nije baš
žurio. Oslobađala se i Jolenta, a ako je na
tom savršenom licu uopšte bilo ikakvog
izraza, bio je to izraz olakšanja.
"Vrlo dobro!" uzviknu dr Talos. "Zaista
veoma dobro. Možeš se sad vratiti,
Boldanders. Ne ostavljaj nas u mraku." A
meni: "Da li vam je prijalo vaše prvo
iskustvo na daskama, majstore
mučiteljstva? Za početnika koji glumi bez
prethodne probe, igrali ste zavidno dobro."
Uspeo sam da klimnem.
"Sem što vas je Boldanders oborio.
Morate mu oprostiti, jasno je video da se
nećete setiti da sami padnete. A sad,
hajdemo ovamo. Boldanders ima svoje
talente, ali u njih ne spada sposobnost
oštrog uočavanja sitnica izgubljenih u
travi. Imam neka svetla iza pozornice, vi i
Nevinost ćete mi pomoći da skupljamo."
Nisam razumeo šta time hoće da kaže,
ali kroz nekoliko trenutaka obe buktinje su
bile na svojim mestima, a mi smo već
tragali po ugaženom prostoru ispred
pozornice držeći tamne lanterne. "To je
nešto sasvim neizvesno", objasni dr Talos,
"ali meni veoma drago. Za pare u šeširu
neizvesnosti nije bilo - ja već pred kraj
prvog čina mogu da predvidim, do u oričok
tačno, koliko će para biti ubačeno. Ali ove
 134
padaljoce! Neki put ljudi ispuste samo dve
jabuke i jednu repu, ništa više, a neki put
sve što se zamisliti može. Jednom smo
našli prase. I to, po tvrdnji Boldandersa
koji ga je pojeo, prase izvrsnog ukusa.
Jednom smo našli bebu, da ne kažem
prasence ljudskog roda. Pa štap sa zlatnom
loptastom drškom, još ga imam. Starinske
broševe. Cipele... često nalazimo
svakovrsne cipele. A gle šta sad nađoh,
ženski suncobran." Podiže ga u vazduh,
nama na uvid. "Ovo će biti prava stvar kad
naša lepa Jolenta krene sutra u šetnju, da je
zaklonimo od sunca."
Jolenta se ispravi na način kako to čine
ljudi koji se naprežu da se ne pogrbe. Iznad
struka njena amplituda, bela kao krem, bila
je tolika, da je Jolenta verovatno morala i
izvijati kičmu unazad da je tolika težina ne
povuče prejako napred i nadole. "Ako
ćemo večeras u neku gostionicu, ja bih da
krenemo odmah", reče ona. "Vrlo sam
umorna, doktore."
Bio sam umoran i ja.
"U gostionicu? Noćas? Zločinačko
traćenje novaca. Pogledaj sa ovog
stanovišta, draga moja. Najbliža je bar ligu
daleko, a Boldandersu i meni bila bi
potrebma bar smena vremena da
popakujemo pozornicu i dekor, čak i uz
pomoć ovog prijateljski nastrojenog anđela
patnje. Dok bismo se, takvim tempom,
domogli krčme, obzorje bi već bilo pod
suncem, petli bi kukurikali i, svi su izgledi,
hiljadu budala bi se već budilo da treskaju
vratima i prosipaju prljavu vodu iz svojih
kuća."
Boldanders je huknuo (izražavajući tim
zvukom svoju saglasnost, ako sam dobro
shvatio), a zatim tresnuo čizmom po travi
kao da hoće da smrvi neko otrovno
stvorenje koje je tamo primetio.
Doktor Talos raširi ruke da zagrli celu
Vaseljenu. "Dok ovde, draga moja, ispod
ovih zvezda koje su lična i voljena imovina
Inkreatora, imamo sve što se poželeti
može, ako se hoće zdrav san. Vazduh je
noćas upravo onoliko leden koliko treba da
bi spavači bili zahvalni što imaju toplotu
svojih pokrivača i svoje vatre, a od kiše
nema ni nagoveštaja. Ovde ćemo se
ulogoriti, ovde ćemo doručkovati i odavde
ćemo krenuti, obnovljeni, u ono radosno
doba kad je dan mlad."
Rekoh: "Pomenuo si doručak. Ima li šta
za jelo sada? Dorkas i ja smo gladni."
"Naravno da ima. Koliko vidim,
Boldanders je upravo podigao jednu korpu
sa jam-korenjem."
Nema sumnje da je među našom
dotadašnjom publikom bilo i nekoliko
seljaka koji su se vraćali sa pijace noseći
sve one proizvode koje nisu uspeli da
prodaju. Našli smo ne samo jam nego,
uskoro, i dva pilenceta, kao i nekoliko
stabljičica mlade šećerne trske. Posteljine
nismo imali mnogo, ali nešto smo ipak
imali, a doktor Talos nikakvu posteljinu
nije uzeo za sebe, nego je rekao da će
provesti noć sedeći i gledajući vatru i
kasnije možda malo dremajući u onoj
stolici koja je do maločas bila presto
autarhov i klupa inkvizitorova.
33. PET NOGU
Ležao sam budan možda smenu
vremena. Uskoro mi je bilo jasno da nema
izgleda da Talos zaspi, ali sam se istrajno
nadao da će bar da se udalji iz ovog ili
onog razloga. Neko vreme je sedeo kao da
se dao u duboke misli, onda je ustao i
počeo da se šetka levo-desno ispred vatre.
Lice mu je bilo nepokretno ali izražajno -
dobijalo je najmanjim pomicanjem obrve
ili naginjanjem glave na jednu stranu
potpuno nov izraz, i ja videh, dok se šetao
ispred mojih poluzatvorenih očiju, tugu,
zlobnu radost, čežnju, dosadu i desetak
drugih osećanja koja ni naziva nemaju
kako preleću preko te vučje maske.
Najzad se okomio, zamasima svog
štapa, na cvetove divljih biljaka. Za kratko
vreme je poskidao glave baš svim
cvetovima na prvih desetak koraka oko
vatre. Čekao sam, pa kad više nisam
mogao videti njegovu uspravnu, energičnu
priliku i kad sam švićkanje i fijukanje tog
štapa čuo samo iz daljine, polako izvadih
dragulj.
Bilo je kao da u ruci držim zvezdu,
 135
nešto što plamti svetlošću. Dorkas je
spavala; nadao sam se da ćemo zajedno
gledati dragulj, ali ipak odlučih da je ne
budim. Ledeno plavo zračenje se
pojačavalo tako da sam se najzad uplašio
da će ga i dr Talos, iako je daleko,
ugledati. Prinesoh dragulj oku, pokrenut
nekom detinjastom pomišlju da kroz njega,
kao kroz sočivo, pogledam vatru, ali ga
brzo uklonih - poznati svet trave i spavača
sveo se na običan ples iskrica prerezan
zamahom sablje dimiskije.
Nisam siguran koliko mi je godina bilo
kad je majstor Malrubius umro. Tek posle
znatnog broja godina postao sam kapetan,
što znači da sam u vreme njegove smrti
morao biti sasvim mali dečko. Međutim,
jako dobro pamtim kako je bilo kad ga je
majstor Palaemon nasledio na mestu
gospodara šegrta; taj položaj je od kad sam
doznao da on uopšte postoji držao majstor
Malrubius, pa se meni nedeljama, a možda
i mesecima činilo da majstor Palaemon
(bez obzira na to što sam ga jednako, ili
više voleo) nije i ne može biti naš pravi
gospodar u onom smislu kako je to majstor
Malrubius bio. Utisak izmeštenosti i
nestvarnosti pojačavalo je saznanje da
majstor Malrubius nije ni mrtav, čak ni
odsutan... nego da, zapravo, samo leži u
svojoj kabini, leži u istom onom krevetu u
kome je spavao svake noći dok nas je još
on poučavao i disciplinovao. Po jednoj
izreci, ono čega više nema - kao da nikad
nije ni bilo; ali u ovom slučaju bilo je
drugačije, majstora Malrubiusa više nismo
viđali, ali je njegovo prisustvo bilo
opipljivije nego ikad. Majstor Palaemon je
odbijao da potvrdi da se majstor Malrubius
nikad neće vratiti i zato je svaki postupak
morao biti na dve vage meren: "Da li bi
ovo majstor Palaemon odobrio?" i "Šta bi
na ovo rekao majstor Malrubius?"
(Na kraju nije rekao ništa. Mučitelji, ma
koliko se teško razboleli, ne idu u Kulu
lečenja; postoji verovanje - ne mogu reći
da li je istinito ili ne - da se tamo vraća
milo za drago.)
Kad bih ovu istoriju pisao sa naumom
da nekoga zabavljam, ili čak poučavam, ne
bih pravio ovu digresiju o majstoru
Malrubius, koji je u tom trenutku, dok sam
ja vraćao Kandžu u torbicu, svakako morao
već mnogo dugih godina biti prah. Ali u
istorijskom tekstu, kao i u drugim
stvarima, postoje potrebe i potrebe. O
književnom stilu ne znam baš mnogo; ali
učio sam pišući i nalazim da se ova
umetnost ne razlikuje od one moje
negdašnje onoliko koliko bi čovek mogao
pomisliti.
Mnogo desetina, ponekad i mnogo
stotina ljudi dođe da vidi pogubljenje;
bivalo je da se pred mojim očima balkon,
pod težinom gledalaca, odvali od zida i
poubija, tim jednim rušenjem, više naroda
nego što sam ja pogubio u celoj svojoj
karijeri. Te desetine i stotine mogu se
uporediti sa čitaocima nekog pisanog
izveštaja.
Ali treba zadovoljiti ne samo gledaoce
nego i neke druge: onu vlast u čije ime
karnifeks seče; one koji su karnifeksu dali
novac uz dogovor da osuđenik treba da
umre lakom (ili teškom) smrću; treba i
karnifeksa samog zadovoljiti.
Gledaoci će biti zadovoljni ako nema
velikih odugovlačenja, ako osuđeni dobije
dozvolu da nešto kratko kaže i ako to kaže
dobro, ako podignuto sečivo zasvetluca na
suncu trenutak pre nego što će se sjuriti
dole, tako da oni dobiju vremena da uhvate
dah i malo gurnu jedni druge i ako glava
padne uz zadovoljavajuće obilno pljuštanje
krvi. Slično tome vi koji ćete jednog dana
zalaziti u dubinu biblioteke majstora
Ultana želite da kod mene ne nailazite na
velika odugovlačenja, da ličnostima bude
dopušteno da govore samo kratko, ali da
im govor dobro uspeva; želećete izvesne
dramske pauze koje će vam biti signal da
nailazi nešto značajno, uzbuđenje ćete
tražiti u tekstu, baš kao i - zadovoljavajuću
količinu krvi.
Vlasti za koje dželat radi, hiliarsi ili
arhoni (ako će mi biti dozvoljeno da svoju
metaforu proširim), biće uglavnom
zadovoljne ako osuđenik ne uspe da utekne
ili da mnogo ražesti masu i ako po
okončanju postupka bude neporecivo
 136
mrtav. Čini mi se da je takva vlast, u mome
pisanju, onaj podstrek koji me goni da svoj
spisateljski zadatak obavljam. On zahteva
da tema ovog rada ostane u središtu rada
samog - da ne pobegne u predgovore ili
indekse ili u neko sasvim drugo delo; da se
retorika ne razmaše toliko da nadvlada
temu i da se tema privede
zadovoljavajućem zaključku.
Oni koji plaćaju karnifeksu da bi čin
pogubljenja bio bezbolan, ili bolan, mogu
se uporediti sa književnim tradicijama i
prihvaćenim književnim modelima, uz koje
se ja moram priklanjati. Pamtim da nam je
jednog zimskog dana, kad je hladna kiša
tukla o prozor učionice u kojoj nam je
držao nastavu majstor Malrubius - možda
zato što je video da smo odveć bezvoljni za
ozbiljan rad, ili možda samo zato što je on
bio bezvoljan - ispričao priču o izvesnom
majstoru Verenfridu iz naše gilde, koji je, u
vremenima davnim, a pošto su ga
zaokupile teške novčane nevolje, primio
pare i od neprijatelja i od prijatelja jednog
osuđenika; postavio jedne desno, a druge
levo od panja i svojom velikom veštinom
postigao da i jednima i drugima izgleda da
je ishod potpuno zadovoljavajući. Baš na
taj način, suprotne stranke, tradicijom
uspostavljene, vuku pisca istorije svaka na
svoju stranu. Da, vuku ga čak i ako je on
autarh. Jedna stranka želi da stvar bude
izvršena... to jest napisana... sa lakoćom, a
druga želi da doživi bogato iskustvo. A ja
se moram truditi, stavljen pred nedoumicu
majstora Verenfrida, ali lišen njegovih
sposobnosti, da zadovoljim obe strane. To
sam i nastojao da postignem.
Ostaje sam karnifeks; to sam ja. Njemu
nije dovoljno da dobije pohvale sa svih
strana. Nije mu, čak, dovoljno ni da stekne
pouzdano saznanje da je svoj posao obavio
sasvim kako treba, u punoj saglasnosti sa
poukama svojih majstora i sa drevnim
tradicijama. Potrebno je još, ako želi da
bude sasvim zadovoljan u trenutku kad
Vreme uhvati njegovu vlastitu odsečenu
glavu za kosu i digne je u vazduh, da
karnifeks u svoj rad unese i neki sastojak,
makar i mali, koji je samo njegov i koji
njegovom rukom više nikad neće biti
ponovljen. Tek tad se oseća slobodnim
umetnikom.
Kad sam delio postelju sa
Boldandersom, sanjao sam nešto čudno;
sastavljajući ovu istorijsku knjigu, nisam
oklevao da taj san ispričam, jer
pripovedanje o snovima je sasvim
prihvaćeni deo književne tradicije. A u
vreme o kome sad pišem, kad smo Dorkas
i ja spavali pod zvezdama uz Boldandersa i
Jolentu i dok je dr Talos sedeo u blizini,
doživeo sam nešto što je bilo možda više, a
možda i manje od sna; prepričavanje
takvih stvari nije u tradiciji književnosti.
Dajem upozorenje vama koji ćete nastaviti
čitanje da ova epizoda nema nikakve veze
sa onim što će se uskoro događati; pričam
je samo zato što me je tad zbunila, a sad će
biti prijatno pričati je. A ipak, možda ta
epizoda i ima veze ako se zna da je tad ušla
u moj um i onda ostala, iz čega može
slediti da je uticala i na moje ponašanje u
potonjim vremenima.
Kandža je opet počivala bezbedno
sklonjena, a ja sam ležao ispružen na
jednom starom ćebetu pokraj vatre. Dorkas
je ležala sa glavom do moje glave, Jolenta
sa stopalima uz moja stopala, a Boldanders
je, opružen poleđuške na suprotnoj strani
vatre, praktično zabio debele đonove
svojih čizama u žar. Stolica dr Talosa bila
je nadomak divove ruke, ali okrenuta na
suprotnu stranu od vatre. Da li je on sedeo
u njoj, licem okrenut ka noći, ili u njoj nije
bio, ne mogu reći; tokom onog što se
događalo i što ću sad ispričati povremeno
mi se činilo da osećam njegovo prisustvo u
toj stolici, a povremeno njegovo odsustvo.
Mislim da je boja neba već bila nešto
svetlija od pune noćne tmine.
Do mog sluha doprli su zvuci koraka,
ali me nisu uznemirili u mome odmoru;
bili su to teški, ali i mekani koraci; zatim i
zvuk disanja, dahtanja neke životinje. Ako
sam bio budan, oči su mi bile otvorene; ali
još sam bio tako blizu uspavanosti da glavu
nisam okrenuo. Životinja mi je prišla,
onjuškala mi odeću i lice. Triskele je to
bio, legao je uz mene i pritisnuo kičmu uz
 137
moje telo. Tad nisam primećivao ništa
čudno u činjenici da me je pronašao, ali
pamtim da sam osetio izvesno zadovoljstvo
što ga opet vidim.
Opet koraci, sada spori, čvrsti, ljudski;
odmah sam znao da je to majstor
Malrubius - pamtio sam kako su zvučali
njegovi koraci u hodnicima ispod kule u
danima kad smo zajedno obilazili ćelije;
ovo je bio isti zvuk. On uđe u moj
vidokrug. Ogrtač mu je bio prašnjav, kao i
obično, sem u najsvečanijim prilikama;
sedajući na sanduk sa kulisama, pritegao je
ogrtač onom starom kretnjom oko sebe.
"Severijane, nabroj mi sedam načela
vladavine."
Bio mi je potreban veliki napor da
progovorim, ali uspeo sam (u svome snu,
ako je san bio): "Ne pamtim da smo tako
nešto izučavali, gospodaru."
"Uvek si bio najnemarniji od mojih
dečaka", reče on i zaćuta.
Obuze me zloslut; osetih: ako ne
odgovorim, desiće se neka grdna nevolja.
Najzad nejako počeh: "Anarhija..."
"To nije vladavina nego nedostatak
vladavine. Učio sam te da anarhija prethodi
svakoj vladavini. A sad nabroj sedam
vrsta."
"Privrženost ličnosti monarha.
Privrženost jednoj liniji nasleđivanja ili
nekoj drugačijoj liniji dolaženja na vlast.
Privrženost kraljevskoj državi. Privrženost
kodeksu zakona koji državi daju
legitimitet. Privrženost nekom širem ili
užem izabranom telu koje određuje
zakone. Privrženost jednoj apstrakciji koja
se zamišlja tako kao da sadrži i to izabrano
telo, i druga tela iz kojih je ovo izabrano
proisteklo, i mnoštvo drugih elemenata, a
sve uglavnom idealno."
"Podnošljivo. Od tih formi, koja je
najranija, a koja je najviša?"
"Razvoj je išao nabrojanim redosledom,
majstore", velim ja. "Ali ne pamtim da ste
me ikad ranije pitali koje je načelo
najviše."
Majstor Malrubius se nagnuo napred, a
oči su mu gorele blistavije nego žar. "Koja
je najviša, Severijane?"
"Poslednja, gospodaru?"
"Misliš privrženost jednoj apstrakciji za
koju se zamišlja da sadrži i izabrano telo i
tela iz kojih je ono proisteklo i mnoštvo
drugih elemenata, pretežno idealnih?"
"Da, majstore."
"Kojoj vrsti, Severijane, pripada tvoja
privrženost božanskom biću?"
Ništa nisam odgovorio. Možda sam
razmišljao, ali, ako jesam, moj um je bio
toliko pun sna da nije bio svestan misli.
Umesto toga, postao sam duboko svestan
svoje fizičke okoline. Sva veličanstvenost
neba iznad mog lica kao da je bila
napravljena samo radi mene, samo da bi se
sad podvrgla mojoj inspekciji. Na zemlji
sam ležao kao na ženi, a vazduh oko mene
bio je, činilo se, zadivljujući kao da je od
kristala i fluidan kao vino.
"Odgovaraj, Severijane."
"Prvoj vrsti, ako je uopšte osećam."
"To je privrženost ličnosti monarha?"
"Da, jer tu naslednika nema."
"Ova životinja, koja se pored tebe
odmara, dala bi život za tebe. U koju vrstu
spada njena privrženost tebi?"
"U prvu?"
Nikog nije bilo kraj mene. Digoh se u
sedeći položaj. Nestali su i Malrubius i
Triskele, a ipak, duž jedne strane tela, one
gde je bio Triskele, osećao sam nejasnu
toplinu.
34. JUTRO
"Budan si", reče dr Talos. "Verujem da
si dobro spavao?"
"Usnio sam čudan san." Ustao sam,
osvrnuo se.
"Nema ovde nikog osim nas." Kao da
umiruje neko dete, doktor Talos mi
pokretima ruku pokaza Boldandersa i
usnule žene.
"Sanjao sam da mi se vratio moj pas -
pre više godina izgubljen - i da je legao uz
mene. Kad sam se probudio, još sam
osećao toplinu njegovog tela."
"Pa, ležao si pored vatre", reče dr Talos.
"Nikakvog psa nije ovde bilo."
"I jedan čovek, obučen manje-više kao
ja."
 138
Dr Talos odmahnu glavom. "Ni
slučajno se nije moglo desiti da ga ja ne
vidim."
"Mogao si zadremati."
"Samo u ranijem delu noći. Već dve
smene sam budan."
"Čuvaću ti sad pozornicu i kulise",
rekoh, "ako hoćeš da odspavaš." Istina je
bila da sam se plašio da opet legnem.
Uz malo oklevanje dr Talos reče: "To je
veoma ljubazno od tebe", i kruto se spusti
na moje ćebe, sada mokro od rose.
Seo sam na njegovu stolicu, ali sam je
okrenuo tako da gledam vatru. Neko vreme
sam bio sam sa svojim mislima, koje su se
u početku odnosile na moj san, a potom na
Kandžu, moćnu relikviju koja mi je
slučajno dospela u ruke. Bio sam veoma
zadovoljan kad je Jolenta počela da se
meškolji i kad je konačno ustala i protegla
svoje raskošne udove naspram skerletno
prošaranog neba. "Ima li vode?" upita ona.
"Ja bih da se operem."
Rekoh joj da je Boldanders, koliko sam
video, vodu za našu večeru doneo iz prvog
šumarka; ona klimnu i ode da potraži
potok. Njena pojava mi je, ako ništa drugo,
skrenula misli; uvideh da pogledom
naizmenično odmeravam njenu odlazeću i
Dorkasinu ležeću priliku. Jolentina lepota
bila je savršena. Nijedna druga žena koju
sam ikada video nije bila ni blizu toga - jer,
u poređenju sa Jolentom, Tekla je, onako
silno visoka i dostojanstvena, izgledala
grubo i muškobanjasto, dok je Dorkas sa
svojom plavokosom delikatnošću bila, po
izgledu, isto onoliko škrta i detinjasta kao
Valerija, zaboravljena devojka koju sam
sreo u Atrijumu vremena.
A ipak, Jolenta me nije privlačila kao
Agija, niti sam je voleo kao Teklu; nisam
želeo, a ni smatrao da je moguće da
između mene i Jolente nastane ona prisnost
u mislima i osećanjima koja se stvorila
između Dorkas i mene. Poželeo sam
Jolentu, kao i svaki muškarac koji ju je
ikada video, ali sam je poželeo na onaj
način kako muškarac poželi neku ženu na
umetničkoj slici. Diveći joj se, nisam
mogao da ne opazim (kao i na pozornici
prethodne noći) kako nespretno hoda, ona
koja je, mirujući, izgledala tako graciozno.
Te oble butine zapinjale su jedna o drugu,
težina tog divnog i sladostrasnog tela njoj
je i smetala, kao što trudnici smeta uvećani
stomak. Kad se vratila iz šumarka, kapi
bistre vode sijale su joj na trepavicama,
lice joj je bilo čisto i besprekorno kao luk
duge na nebu, a ipak osećao sam se
maltene kao da sam sam.
"... kažem, ima voća za tebe ako hoćeš.
Doktor mi je noćas rekao da jedan deo
sačuvam da bismo imali nešto za doručak."
Glas joj je bio pomalo promukao i pomalo
bez daha. Bio je to glas koji se sluša kao
muzika.
"Oprosti", rekoh joj, "nešto sam se
zamislio. Da, rado bih pojeo nešto voća, to
je vrlo ljubazno od tebe."
"Al' neću ti ga ja donositi nego donesi
sam. Eno ga iza one police sa oklopima."
Taj oklop ka kome je pokazivala bio je
zapravo od platna razapetog preko žičanog
rama i obojenog srebrnastom bojom. Iza
toga pronađoh jednu staru korpu i u njoj
grožđe, jednu jabuku i jedan nar.
"I ja bih nešto", reče Jolenta. "To
grožđe, mislim."
Dadoh joj grožđe; pomislih da će se
Dorkas verovatno opredeliti za jabuku, pa
je ostavih pokraj njene šake, a za sebe uzeh
nar.
Jolenta diže grožđe. "Ovo je gajio pod
staklom baštovan nekog uzvišenog - suviše
je rano za prirodno. Mislim da ovaj
lutalački život neće biti odveć rđav. A
dobijam i trećinu para."
Zapitah je, zar nije i ranije glumila u
istoj trupi sa doktorom i njegovim džinom.
"A ti me se ne sećaš, a? Nisam ni
mislila da ćeš se setiti." Ubacila je zrno
grožđa u usta i, koliko sam mogao videti,
progutala ga celo. "Ne, nisam glumila.
Imala sam jednu probu, mada smo morali
sve da promenimo kad se u priču tako
iznenadno utrpala ova devojka."
"Ja sam sigurno izazvao veći poremećaj
komada nego ona. Ona je mnogo kraće
vreme provela na pozornici."
"Da, ali tvoje prisustvo je bilo i
 139
predviđeno. Kad smo vežbali, dr Talos je
glumio i tvoje delove i svoje, rekao mi je i
šta ti treba da govoriš."
"Znači da se oslonio na to da ću ja
doći."
Doktor se tog trenutka podigao, maltene
kao da je škljocnuo, u sedeći položaj.
"Naravno, naravno. Za doručkom smo ti
kazali gde ćemo biti, ali, da se sinoć nisi
pojavio, dali bismo predstavu 'Velike scene
iz...' i čekali još jedan dan. Ti, Jolenta, sad
ne dobijaš trećinu nego četvrtinu - jedino je
pošteno da prihod delimo sa ovom drugom
ženom."
Jolenta slegnu ramenima i proguta
sledeće zrno grožđa.
"Sad je budi, Severijane. Treba da
krenemo. Probudiću Boldandersa, pa da
podelimo pare i da se pakujemo."
"Ja neću ići s vama", rekoh.
Doktor Talos me pogleda upitno.
"Moram da se vratim u grad. Imam neki
posao sa Redom pelerinki."
"Onda možeš da ostaneš s nama dok ne
stignemo do glavnog puta. To će ti biti
najpovoljniji pravac povratka." Osetio sam,
možda po tome što nije počeo da mi
postavlja pitanja, da zna više nego što
svojim rečima nagoveštava.
Prenebregavajući naš razgovor, Jolenta
je suzbijala zevanje. "Moraću još da
spavam pre nego što padne noć, inače moje
oči neće izgledati onako dobro kao što
treba."
"Ostaću", rekoh, "ali čim stignemo do
druma, moraću da idem."
Doktor Talos se već okrenuo i navalio
da budi džina, drmajući ga i udarajući ga
vitkim štapom po ramenima. "Kako god
hoćeš", reče on, a ja nisam bio načisto da li
on to kaže meni ili Jolenti. Pogladio sam
Dorkas po čelu i prošaputao joj da sad
moramo krenuti.
"Kamo sreće da to nisi uradio. Sanjala
sam nešto najdivnije... Sa toliko
pojedinosti, tako stvarno."
"I ja sam - pre nego što sam se
probudio, hoću reći."
"Znači, odavno si budan? Je li ova
jabuka moja?"
"I to ti je sav doručak, bojim se."
"Dovoljno mi je. Vidi kako je crvena i
okrugla. Kako se ono kaže: 'Crveno kao...
čije ono beše... jabuke'. Ne mogu da se
setim. Hoćeš da grizneš?"
"Već sam jeo. Jedan nar."
"To je trebalo da pogodim po mrljama
oko tvojih usta. Mislila sam da si cele noći
sisao krv." Mora biti da sam, čujući to,
napravio zapanjeno lice, jer ona je dodala:
"Pa stvarno si izgledao kao neki crni šišmiš
koji se nadnosi nad mene."
Boldanders je sad sedeo i trljao oči
rukama kao tužno dete. Dorkas mu preko
vatre dobaci: "Strava jedna, kad čovek
mora tako rano da ustane, zar ne,
gudmane? Da li si i ti sanjao?"
"Ništa sanjao", odgovori Boldanders.
"Nikad ne sanjam." (Dr Talos mi dobaci
jedan pogled, odmahujući glavom kao da
hoće da kaže: Izuzetno nezdravo.)
"Onda ću ti dati jedan deo mojih snova.
Severijan kaže da ima svojih dovoljno."
Iako je izgledao sasvim budan,
Boldanders se zapiljio u nju. "Ko si ti?"
"Ja..." Dorkas se okrete meni, uplašena.
"Dorkas", rekoh.
"Pa da, Dorkas. Zar se ne sećaš? Sreli
smo se iza zavese prošle noći. Ti... tvoja
prijateljica nas je predstavila jedno drugom
i rekla da ne treba da te se plašim jer ćeš ti
samo glumiti da povređuješ ljude. U
priredbi. Odgovorila sam da mi je to jasno
zato što Severijan radi strašne stvari, a u
stvari je tako dobar." Dorkas me opet
pogleda. "Severijane, to pamtiš, zar ne?"
"Sigurno da pamtim. Ne treba
Boldanders da te zabrinjava samo zato što
je zaboravio. Znam, veliki je, ali njegov
krupan rast je kao moja fuliginska odeća -
čini da čovek izgleda mnogo gori nego što
jeste."
Boldanders reče Dorkasi: "Imaš tako
divno pamćenje. Kamo sreće da ja mogu
tako da se setim svega." Glas mu je bio kao
koturanje teških kamenova.
Dok smo mi razgovarali, dr Talos je
izvukao sanduče sa novcem. Njime je
zazveckao da nas prekine. "Hajmo,
prijatelji, obećao sam vam pošteno i
 140
podjednako deljenje zarade koju smo
svojom predstavom ostvarili, a kad to
obavimo, biće vreme za pokret. Okreni se
ovamo, Boldanders, stavi šake u krilo i
raširi ih. Gospodine Severijane, i vi dame,
da li biste se takođe skupili oko mene?"
Naravno da sam uočio, kad je doktor
ranije govorio o deljenju noćašnje zarade,
da je pomenuo četiri dela; ali, pretpostavio
sam da Boldanders, koji je izgledao kao da
je doktorov rob, neće dobiti ništa. A sad,
međutim, posle kraćeg preturanja po tom
sandučetu, doktor Talos ubaci jedan sjajni
asimus u šake džina, drugi dade meni, treći
Dorkasi i punu šaku oričoka Jolenti; onda
poče da raspodeljuje svakom po jedan
oričok redom. "Primetićete da je ovo, do
sada, sve ispravan novac", reče on. "Žao
mi je što moram prijaviti da ovde ima
poprilično i sumnjivih novčića. Kad onu
nesumnjivu vrstu iscrpimo, moraće svako
od vas da dobije i svoj deo sumnjivih."
Jolenta upita: "Da li si ti već uzeo svoj
deo, doktore? Mislim da je trebalo da tom
prilikom i mi ostali budemo prisutni."
Na trenutak ruke doktora Talosa, koje
su strelovito išle od jedne do druge osobe i
svakom od nas odbrojavale novčiće,
zastadoše. "Ja ne uzimam ništa od ovoga,
nikakav udeo", reče on.
Dorkas me pogleda kao da hoće da se
uveri da će reći nešto pametno, pa
prošaputa: "To baš nije pošteno."
Rekoh: "Nije pošteno. Doktore,
učestvovao si u noćašnjoj predstavi koliko
i ma ko od nas ostalih, a i sakupljao si
pare, a koliko vidim i pozornica i oprema
su tvoji. Pa, prema tome, trebalo bi da
dobiješ bar dvostruki udeo."
"Ja ne uzmam ništa", reče dr Talos
polako. Tad sam ga prvi put video
postiđenog. "Meni je zadovoljstvo da
upravljam radom ove, sad već mogu reći,
družine. Komad koji izvodimo napisao
sam ja, i ja kao..." ( osvrnuo se kao da ne
zna sa čime bi načinio dobro poređenje)
"...kao onaj oklop tamo, igram svoju ulogu.
Te stvari su moje zadovoljstvo i sva
nagrada koja mi je potrebna."
"A sad, prijatelji", nastavi on,
"primetićete da su nam ostali samo
pojedinačni oričoci i da ih nema dovoljno
za još jedan krug. Da budem konkretan,
ima samo dva. Ko god želi može uzeti oba,
uz uslov da se odrekne svih aesa i svih
sumnjivih novčića koji preostaju.
Severijane? Jolenta?"
Ne bez izvesnog iznenađenja, začuh
kako Dorkas saopštava: "Uzimam ih."
"Vr...lo dobro. Neću praviti razliku
među ovim preostalim, nego ću ih
jednostavno deliti nasumce. Upozoravam
vas koji ih primate da pazite kako ćete ih
upotrebiti. Postoje kazne za plaćanje
takvim novcem, mada, izvan Zida... Šta je
to?"
Pogledah tamo kuda je on gledao i
videh da nam se približava neki čovek u
dronjavoj, sivoj odeći.
35. HETOR
Ne razumem zašto bi iko trebalo da se
oseća ponižen ako sedi na zemlji dok mu
nepoznata osoba prilazi, ali znam da se u
takvom slučaju osećanje poniženosti javi.
Obe žene su ustale dok se ta siva prilika
primicala, a učinio sam to i ja. Čak se i
Boldanders onako krupan digao na noge i
tako, pre nego što je pridošlica dospeo na
udaljenost podesnu za razgovor, ustadosmo
svi sem dr Talosa koji je sedeo na našoj
jedinoj stolici i na njoj ostao.
A ipak, teško bi bilo zamisliti manje
upečatljivu priliku. Čovek sitnog rasta, a u
prevelikoj odeći, tako da je izgledao još
sitniji. Vilica i nejaka i neobrijana;
prilazeći nam, smače s glave masnu kapu,
otkrivajući ćelu iza koje je ostala samo još
jedna talasava linija kose u odstupanju,
nalik na krestu nekog matorog i prljavog
buržinoa. Znao sam da sam ga već video
negde, ali tek trenutak kasnije sam ga
prepoznao.
"Gospodari", reče on. "O, gospodari i
gospodarice svega stvorenog, žene svilene
kose i čoveče koji upravljaš carstvima i
vojskama nn...neprijatelja naše fffotosfere!
Kula jaka kao kamen je jaka, jaka kao hr...
hr... hrast koji pušta nove listove posle
požara! A moj majstor, tamni majstor,
 141
pobeda smrti, kralj i noć ga sluša! Dugo
sam bio pod ugovorom na brodovima sa
srebrnim jedrima, onim sa sto katarki koje
kad se pruže dodirnu zzz... z... zvezde, ja,
plovim između njihovih sjajnih prečki, a
iza glavne srednje preč... p... prečke gore
Plejade. Ali nikad ništa od vas! Video
nisam. He... He... Hetor se zovem, došao
da vam služim, da brišem blato sa vašeg
ogrtača, oštrim taj veličanstveni mač, n...
n... n... nosim košaru sa očima vaših žrtava
koje gledaju gore ka meni, majstore, očima
kao mrtvim satelitima Verthandija kad je
sunce nestalo. Kad je sunce nnn... nnn...
nestalo! Gde su oni onda, sjajni igrači? Još
koliko će buktinje istrajati? Ledene r... r...
ruke pipaju da ih nađu, ali činije za
buktinje su hladnije od svakog leda,
hladnije nego meseci Verthandija, hladnije
nego mrtve oči! Gde je snaga, onda, koja
tuče po jezeru dok se u penu ne pretvori?
Carstvo gde je, vojske sunca gde su, sa
dugačkim kopljima i zlatnim zastavama?
Gde su svilenokose koje smo još prošle
noći voleli?"
"Uverenje je moje da ste vi bili u našoj
publici prošle večeri", reče dr Talos.
"Savršeno mi je razumljiva vaša želja da
ponovo gledate tu predstavu. Ali nećemo
vam moći tu želju ispuniti pre nego što
padne veče, a do tada ćemo, nadamo se,
prevaliti izvesno rastojanje, jer odavde
idemo."
Hetor, čovek koga sam sreo ispred
Agilusovog zatvora i koji je tad bio u
društvu onog debelog, žene sa gladnim
očima i drugih, kao da Talosa nije ni čuo.
Zurio je u mene, bacajući poglede
povremeno ka Boldandersu i Dorkas.
"Povredio te je, a? U grčevima, u
grčevima. Video sam te sa krvlju, teče
crvena kao pentekosta. K... kakva čast za
tebe! Služiš mu i ti, a tvoje zvanje je više
od mog."
Dorkas odmahnu glavom, onda okrete
glavu na drugu stranu. Div je samo zurio.
Dr Talos reče: "Vi svakako razumete da je
ono što ste videli bila samo pozorišna
predstava." (Sećam se da sam tad pomislio
u kakvoj smo se nezgodi mogli naći kad je
Boldanders na kraju skočio među
gledaoce, da je glavnina njih bila čvršće
svesna činjenice da je to samo priredba.)
"Razumem ja više nego što v... vi
mislite, ja stari kapetan, i stari poručnik,
stari k... k... kuvar u svojoj staroj kuhinji,
kuva supu, kuva čorbu za umiruće kućne
ljubimce! Moj gospodar je stvaran, ali gde
su ti vojske? Stvaran, a carstva gde su ti?
Z... zar će lažna krv teći iz prave rane? Gde
ti je snaga kad k... k... krvi ne bude više,
gde je sjaj svilene kose? Uh... va...
uhvatiću ja to u čašu od stakla, ja, stari
kapetan starog sa... sakatog broda, a
posada crna prema srebrnim jedrima, a iza
njih vreća uglja."
Možda bi trebalo da ovde kažem da sam
u to vreme vrlo malo pažnje obratio na
njegovo nepovezano i žurno pričanje,
mada mi moje neizbrisivo pamćenje
omogućuje sada da te reči prenesem na
hartiju. Hetor je neke reči gutao, neke
pevuckao, a pljuvačka je u vidu sitnih
kapljica izletala kroz rupe između njegovih
zuba. Možda ga je Boldanders, na svoj
spori način, razumeo. Siguran sam da je
Dorkasi bio toliko odvratan da većinu
njegovih reči nije ni čula. Okrenula se kao
što se čovek okrene da ne sluša režanje i
krcanje kostiju kad alzabo proždire lešinu.
Jolenta nikad i nije slušala ništa što se nije
ticalo nje same.
"Evo pred vama te mlade žene i vi jasno
vidite da joj nije ništa." Doktor Talos je
ustao i ostavio sanduče s parama. "Uvek je
zadovoljstvo razgovarati s nekim ko ceni
vrednost naših predstava, ali, bojim se, sad
imamo posla. Moramo se pakovati. Smem
li vam reći do viđenja?"
Sad kad je njegov jedini sagovornik bio
doktor Talos, Hetor opet stavi kapu na
glavu, štaviše navuče je tako da mu je
maltene pokrila oči. "Pakovanje robe?
Niko bolji u tome od mene, ja, stari
superkargo, stari svećar i stjuard i uto...
to... v... utovarivač. Ko će drugi da vrati
zrnevlje na klipove kukuruza, da opet
upakuje pile u jaje? Ko da ispresavija
moljca svečanih krila, a svako krilo kao
solarno jedro i ugura ga opet u raspuklu
 142
čauru koja v... v... visi kao s... s...
sarkofag? A za ime gospodara, ja ću, za
korist gospodara, ja ću. I mm... mm... ma
kud da krene ići ću za njim."
Klimnuo sam zato što nisam znao šta da
kažem. Baš u tom času je Boldanders - do
čijeg razumevanja su, izgleda, prodrle bar
te reči o pakovanju, ako ništa drugo -
dohvatio jednu od kulisa sa pozornice i
počeo je namotavati na motku. I Hetor se
uz neočekivanu pokretljivostu vinuo na
pozornicu i počeo da presavija kulisu koja
predstavlja inkvizitorovu komoru za
saslušanja i da namotava projektorske žice.
Doktor Talos mi se okrete kao da hoće
reći: Za ovoga, ipak, odgovaraš ti, kao ja
za Boldandersa.
"Ima takvih popriličan broj", rekoh mu.
"Nalaze zadovoljstvo u bolu i žele da su
blizu bola baš kao što bi normalan čovek
želeo da se vrzma oko Dorkas i Jolente."
Doktor klimnu. "A baš sam se pitao.
Moguće je zamisliti idealnog slugu koji
služi iz čiste ljubavi prema svom gazdi, ili
idealnog seljačinu koji ostaje da kopa blato
zato što voli prirodu, ili idealnu frikatrisu
koja širi noge deset puta svake noći samo
zato što voli kopulaciju. Ali čovek takva
stvorenja nikad ne sreće u stvarnosti."
U roku od otprilike jedne smene
vremena bili smo na drumu. Naše malo
pozorište se vrlo uredno spakovalo u
ogromnu dvokolicu sklopljenu od delova
pozornice, a Boldanders, koji je tu
skalameriju uhvatio za drške i gurao
napred, ponese na leđima još pokoju
sitnicu. Napred je pešačio doktor Talos, iza
njega Dorkas, Jolenta i ja, a Hetor je išao
iza Boldandersa, na daljini od oko sto
koraka.
"Ovaj je kao ja", reče Dorkas, osvrćući
se. "A doktor je kao Agija, ali ne toliko loš.
Sećaš se? Ona me nije mogla naterati da
odem, a ti si je na kraju sprečio da to
pokušava."
Pamtio sam i zapitao je tada zbog čega
me je onog dana onako uporno pratila.
"Vi ste bili jedini ljudi koje sam
poznavala. Više sam se plašila samoće
nego Agije."
"Znači, plašila si se Agije?"
"Jesam, veoma. Plašim je se i sad. Ali...
ne znam gde sam ranije boravila, mada
mislim da sam boravila u samoći, gde god
da sam bila. I to dugo. Nisam želela da se
to nastavi. E, sad, ovo nećeš razumeti, niti
će ti se dopasti, ali..."
"Da?"
"Čak i da si me i ti mrzeo koliko Agija,
ipak bih ipak išla za vama."
"Ne mislim da te je Agija mrzela."
Dorkas je digla glavu i zagledala mi se
u lice; vidim to zaoštreno lice i sad, baš
kao da je odraženo na mirnoj površini ovog
blistavocrvenog mastila u mastionici preda
mnom. Bilo je to lice, možda, malčice
ubledelo i izmršavelo i odveć detinjasto za
veliku lepotu; ali te oči bejahu delići
azurnog neba nekog skrivenog sveta koji
čeka da dođe Čovek; oči koje su se i sa
Jolentinim mogle takmičiti u lepoti.
"Mrzela me je", reče Dorkas blago. "A sad
me mrzi još jače. Sećaš se kako si
ošamućen bio posle borbe? Odvela sam te,
a ti se nisi ni osvrnuo. A ja sam se osvrnula
i videla sam njeno lice."
Jolenta se žalila dr Talosu da joj
pešačenje smeta. Iza nas se začu
Boldandersov dubok, tup glas: "Nosiću te."
Jolenta se osvrte. "Šta? Preko svega
ostalog?"
Nije odgovorio.
"Kad sam kazala da hoću da se vozim,
nisam mislila, kao što si, izgleda, ti
pomislio, da se vozim kao kad budalu voze
na bičevanje."
U mašti sam video kako džin tužno
klima glavom.
Jolenta se, dakle, plašila da će izgledati
smešno, a ovo što ću ja dalje pisati zvučaće
odista nepametno iako je istinito. Ti,
čitaoče moj, možeš da uživaš na moj račun.
Tada mi je palo na um koliko sreće
zapravo imam i koliko sam srećno prošao
od odlaska iz Citadele. Bio sam siguran da
mi je Dorkas prijatelj - ne samo ljubavnica
nego i nešto više, istinska saputnica, iako
smo samo nekoliko dana bili zajedno.
Teški koraci diva iza mene podsećali su me
koliko ima ljudi koji lutaju Urtom sasvim
 143
sami. Tada sam i shvatio (ili pomislio da
sam shvatio) zašto se Boldanders opredelio
da sluša doktora Talosa i da prigne svoju
ogromnu snagu uz svaki zadatak koji mu
taj crvenokosi čovek postavi.
Nečiji dodir po ramenu prenuo me je iz
ovih razmišljanja. Bio je to Hetor, koji nas
je tiho sustigao. "Majstore", reče on.
Rekao sam mu da me ne zove tako i
objasnih da sam ja u svojoj gildi samo
kalfa i da majstor verovatno nikad neću
postati.
Pokorno je klimnuo glavom. Kroz
njegove otvorene usne nazirao sam
polomljene sekutiće. "Majstore, kuda
idemo?"
"Kroz kapiju", rekoh ja, a u sebi
dopunih da to kažem zato što želim da on
krene sa Talosom, a ne sa mnom; istina je
bila da sam razmišljao o natprirodnoj
lepoti Kandže i o tome kako bi slatko bilo
poneti Kandžu u Traks - umesto da se
vraćam u centar Nesusa. Mahnuo sam
rukom ka Zidu, koji se u daljini uzdizao
kao što se zidine obične tvrđave moraju
uzdizati pred očima miša. Bio je crn kao
olujni oblak, taj Zid, a uz njegov gornji rub
zadržavalo se nekoliko oblaka, tu
uhvaćenih.
"Da vam nosim mač, gospodaru."
Ponuda je zazvučala iskreno, mada me
je podsetila na zaveru koju su Agija i njen
brat skovali protiv mene, a koja je rođena
iz njihove želje da se dočepaju Terminus
Esta. Rekoh, najčvršće što sam mogao:
"Ne. Ni sad, ni ma kad."
"Saosećanje me obuzima, gospodaru,
kad vidim da idete sa njim na ramenu.
Sigurno je veoma težak."
Počeo sam da objašnjavam, sasvim
istinito, da taj mač nije toliko težak koliko
izgleda, ali tad obiđosmo jedan brežuljak i
ugledasmo na pola lige ispred nas drum,
potpuno prav, koji je vodio ka otvoru u
Zidu. Drum je bio zakrčen kolima sa
životinjskom zapregom, i to ne samo
teretnim nego i onim sa oblim platnenim
krovom, za putnike; bilo je tu i
svakovrsnih drugih vozila. Sve je pokraj
tog Zida i ogromne kapije u njemu
izgledalo patuljasto, ljudi kao trunčice,
životinje kao mravi koji tegle mrvice.
Doktor Talos se u hodu okrenuo i produžio
da hoda unatraške; mahnuo je ka zidu,
ponosito kao da ga je on napravio.
"Mislim da neki od vas ovo nikad nisu
videli. Severijane? Dame? Jeste li ikad bili
ovako blizu?"
Čak i Jolenta je odmahnula glavom, a ja
rekoh: "Ne. Svoj život sam proveo tako
blizu središta grada, da je Zid bio tek
tamna linija na severnom obzorju, vidljiva
samo iz jedne sobe sa staklenim krovom na
samom vrhu naše kule. Zaprepašćen sam,
priznajem."
"Naši preci su zidali kako valja i treba,
zar ne? Pomisli - posle toliko
hiljadugodišta za dalji rast grada ostaje još
sav onaj otvoreni prostor preko koga smo
se danas kretali. Gle, Boldanders odmahuje
glavom. Zar ne uviđaš, dragi moj pacijente,
da će sve ove šikare i prijatne livade
kojima putovasmo danas biti zamenjene
jednog dana zgradama i ulicama?"
Boldanders reče: "Nisu bile za rast
Nesusa."
"Ma nisu, ma otkud bi. Ej, bio si ti lično
prisutan kad se odlučivalo, pa znaš čemu
su bile namenjene." Doktor namignu nama
ostalima. "Boldanders je stariji od mene i
zato veruje da sve zna. Ponekad."
Ubrzo smo dospeli na stotinak metara
od tog druma i Jolentina pažnja se
usredsredi na tamošnji saobraćaj. Ako se tu
može iznajmiti neka nosiljka, to mi moraš
naći", reče ona dr Talosu. "Neću moći
večeras da glumim ako budem morala da
pešačim ceo dan."
On odmahnu glavom. "Zaboravljaš, ja
para nemam. Ako vidiš neku nosiljku i
poželiš da je iznajmiš, slobodan si,
dabome, da to učiniš. Ako ne budeš mogla
da glumiš večeras, tvoja mlađa zamenica
će preuzeti tvoju ulogu."
"Zamenica?"
Doktor gestom pokaza prema Dorkas.
"Siguran sam da je ona puna želja da se
oproba u vodećoj ulozi i da će to obaviti
slavno. Šta misliš zbog čega sam joj
dopustio da nam se pridruži i da uzme deo
 144
dobiti? Biće potrebne manje promene
teksta nego kad imamo dve žene."
"Ona odlazi sa Severijanom, budalo.
Zar nije jutros rekao da će se vratiti da
potraži..." Jolenta se naglim pokretom
okrete ka meni, lepša nego ikad zato što se
naljutila. "Kako si ih nazvao? Pelise?"
"Pelerinke", rekoh ja. Tek što sam to
izgovorio, jedan čovek koji je jahao
meričipa ivicom te gomile životinja i ljudi
zateže uzde i dovede svog konjića pred
nas. "Ako Pelerinke tražite", reče on, "put
vas vodi na istu stranu kao i mene, kroz
kapiju, a ne nazad u grad. Prošle su noćas
ovim putem."
Ubrzao sam korak i kad mi je zadnji
deo njegovog sedla bio nadohvat ruke,
upitao sam ga da li je u to siguran.
"Uznemirili su me drugi gosti u krčmi
gde sam bio, kad su jurnuli napolje da ih
one sa druma blagosiljaju", reče čovek na
meričipu. "Pogledao sam kroz prozor i
video njihovu procesiju. Poslužitelji su im
nosili statue boginja osvetljene svećama,
ali postavljene naglavce, a sveštenice su
išle u odeždama koje su same pocepale."
Njihovo lice, izduženo, izmučeno, ali
šaljivo, sad pokaza ironični osmeh. "Ne
znam šta nije bilo u redu, ali, njihov
odlazak je bio upečatljiv i nedvosmislen -
kao što je, znate, rekao medved o
izletnicima."
Doktor Talos šapnu Jolenti: "Mislim da
će ovaj anđeo agonije i tvoja pomoćnica
ostati uz nas još neko vreme."
Pokazalo se da je samo upola pogrešio.
Vi, koji ste možda već mnogo puta videli
Zid i možda često prolazili kroz pojedine
njegove kapije, sigurno nećete imati
strpljenja da pratite moje reči, ali, pre nego
što nastavim ovu pripovest o svome životu,
moram, radi svog mira, da kažem ponešto
o Zidu.
O visini njegovoj već sam govorio.
Malo koja vrsta ptice, rekao bih, može da
ga preleti. Možda orao i veliki planinski
teratornis, možda i divlje guske i ptice
njima bliske, ali malo koja druga ptičja
vrsta. Dok smo prilazili njegovoj osnovici,
bio sam već pripremljen na njegovu visinu:
toliko liga smo prevalili jasno ga videći, a
ko god ga vidi i vidi oblake koji se kreću
preko njegovog lica kao talasići preko
bare, mora biti svestan i njegove visine.
Zid je od crnog metala, kao zidine
Citadele, pa mi se iz tog razloga učinio
manje strašan nego što bi inače bio - u
gradu sam bio okružen kamenim i ciglenim
zgradama, pa ovaj susret sa materijalom
meni poznatim od najranijeg detinjstva nije
bio neprijatan.
Ipak, ulazak u tu kapiju bio je kao
silaženje u rudnik; nisam se mogao
uzdržati da ne uzdrhtim. Primetio sam da
su se i svi ostali oko mene, osim dr Talosa
i Boldandersa, osećali, činilo se, kao i ja.
Dorkas je čvršće stisnula moju šaku, Hetor
je pognuo glavu. Jolenta kao da je
odmeravala da li bi je doktor, sa kojim se
trenutak pre toga svađala, mogao uzeti u
zaštitu ako se nešto desi; dodirnula je
njegovu mišicu, ali pošto on na to nije
obratio nikakvu pažnju i pošto je nastavio
da hoda šepureći se i lupajući štapom po
pločniku baš kao što je činio i na sunčevoj
svetlosti, Jolenta ga ostavi i, na moje
zaprepašćenje, dohvati kaiš uzengije tog
jahača na meričipu.
Bočne strane kapije uzdizale su se
visoko iznad nas; u njima su se, na velikim
rastojanjima, nalazili prozori od nekog
materijala debljeg, ali providnijeg, nego što
je staklo. Videli smo kako se iza tih
prozora kreću prilike muškaraca i žena,
kao i izvesnih stvorova koji nisu ni
muškarci ni žene. Mislim da su to bili
kakogeni, degenerici, bića kojima avern
dođe kao nama neven ili hrizantema. Bile
su tu i neke zveri u kojima je bilo suviše
ljudskog, tako da su nas rogate glave
gledale očima previše mudrim, ili su usta
za koja se činilo da nešto govore
pokazivala zube nalik na eksere ili kuke.
Pitao sam dr Talosa šta su ta bića.
"Vojnici", reče on. "Panduri autarhovi."
Jolenta, koja se od straha čvrsto pribila
bočnom stranom jedne svoje velike dojke
uz butinu jahača na meričipu, prošapta:
"Čiji je znoj zlato njegovim podanicima."
"Šta, u samom Zidu, doktore?"
 145
"Kao miševi. Iako je ogromno debeo,
Zid je sav kao saće iznutra... tako su mi
pričali. U njegovim tunelima i galerijama
sve vrvi od nebrojene vojske, koja je
pripravna da ga brani kao što termiti na
pampama na severu brane svoja zemljana
gnezda koja su visoka kao vo. Ovo je
Boldandersu i meni četvrti prolazak, jer,
kao što ti rekosmo, jednom smo već ušli u
Nesus kroz ovu kapiju, otišli ka jugu, pa
izišli godinu dana kasnije kroz kapiju
zvanu Neveselnica. Drugi put smo ušli u
grad kroz kapiju Zahvalnicu i, evo, sad
izlazimo sa to malo zarade. Svaki put smo
gledali zidove kapije i videli ovo što ti sad
vidiš, gledala su nas lica autarhovih
robova. Nesumnjivo mnogi od njih vrebaju
neće li naići neki određeni, pojedinačni
prestupnik, a ako bi takvog ugledali,
izleteli bi da ga ščepaju."
Na ovo, jahač na meričipu (koji se zvao,
kao što doznadoh kasnije, Jonas) reče:
"Izvini što te prekidam, optimate, ali čuo
sam i nehotice to što si rekao. Mogu ti reći
još štošta o toj stvari, ako želiš."
Doktor Talos me pogleda iskričavim
očima. "O, pa to bi bilo prijatno, ali
moramo prvo nešto ugovoriti. Govorićemo
isključivo o Zidu i njegovim stanovnicima.
Što će reći, ništa nećemo pitati o tebi. A i ti
ćeš biti tako ljubazan da ne pitaš ništa o
nama."
Neznanac zabaci otrcani šešir na
potiljak i ja videh da umesto desne šake
ima čelični mehanizam sa zglavkovima.
"Ti me razumeš i bolje nego što ja to
želim, kao što reče onaj čovek gledajući u
ogledalo. Priznajem da sam se nadao da ću
vas pitati zbog čega putujete sa
karnifeksom i zašto ova dama, najlepša
koju sam ikad video, pešači po prašini."
Jolenta ispusti kaiš njegove uzengije i
reče: "Po tvom izgledu, gudmane, reklo bi
se da si siromah i ne više mlad. Tebi baš ne
dolikuje da se raspituješ o meni."
Čak i u senci kapije video sam kako se
crvenilo polako penje u neznančeve
obraze. Sve što je kazala bilo je istinito.
Odeća mu je bila iznošena i prljava od
putovanja, mada ne onoliko prljava koliko
Hetorova. Lice, od vetra ogrubelo i
izbrazdano. Sledećih desetak koraka nije
odgovorio, ali je onda ipak počeo. Glas mu
bejaše ravan, ni visok ni dubok, ali obojen
nekim sivim humorom.
"U vremenima starim gospodari ovog
sveta nisu se plašili nikoga sem sopstvenog
naroda, pa su za odbranu digli veliku
tvrđavu na jednom bregu severno od grada.
A grad se u to vreme nije zvao Nesus, jer
reka još nije bila zatrovana. Mnogi ljudi se
zbog zidanja te citadele naljutiše, jer držali
su da im je pravo da svoje lordove
neometano poubijaju ako zažele. Međutim,
drugi odoše međuzvezdanim brodovima na
daleka putovanja i vratiše se sa blagom i
znanjem. Dođe i dan povratka jedne žene
koja ništa nije među zvezdama stekla osim
jedne šake crnog zrnevlja."
"A-ha", reče Talos. "Ti si profesionalni
pripovedač. Šteta što nam to nisi odmah na
početku rekao, jer i mi smo, kao što si
mogao primetiti, manje-više u toj
profesiji."
Jonas odmahnu glavom. "Ne, ovo je
jedina priča koju znam - ili maltene
jedina." Spustio je pogled ka Jolenti.
"Mogu li nastaviti, o ti najdivnija od svih
žena?"
Tad mi je pažnju skrenula pojava
dnevnog svetla ispred nas, kao i uzbuna
među vozilima koja su u zakrčenom tunelu
pokušavala da se okrenu i vrate natrag;
kočijaši su makljali svoje životinje i
pokušavali bičem da otvore prolaz.
"...zrnevlje je vladarima ljudi pokazala i
rekla im da će ga, ako je ne budu slušalu,
baciti u more i time izazvati kraj sveta.
Gospodari narediše da ta žena bude
uhvaćena i razneta na komadiće, jer
njihova je vlast bila stotinu puta potpunija
nego što je prevlast našega autarha."
"Nek doživi da Novo sunce vidi",
promrmlja Jolenta.
Dorkas me čvršće uhvati za ruku i reče:
"Šta su se oni toliko uzbunili?" Onda je
vrisnula i zarila lice u šake, jer ju je po
obrazu okrznuo gvozdeni vrh nečijeg biča.
Jurnuh pored glave meričipa i zgrabih za
zglavak stopala kočijaša koji ju je udario, a
 146
koji je vozio jednu kočiju. Povukoh ga na
tlo. Dotle je već sva kapija ječala od
dernjave i psovanja, prolamali su se krici
ranjenih, njištale su i mukale prestravljene
životinje; ako je neznanac svoju priču
nastavio, ja ga nisam čuo.
Kočijaš koga sam oborio poginuo je, po
svemu sudeći, istog trena. Želeo sam da
ostavim utisak na Dorkas i plan mi je bio
da na njemu prikažem jedno mučenje koje
mi opisujemo nazivom dve kajsije ;
međutim on je pao pod noge putnika i pod
teške točkove kola. Nisu mu se ni krici
čuli.
Ovde se zaustavljam, pošto sam te,
čitaoče, preneo od jedne do druge kapije -
od one zaključane i maglom umotane na
ulazu u naš nekropolis do ove oblačićima
ovenčane, koja je možda najveća postojeća
i najveća u celoj istoriji. Prolazeći kroz
prvu, stupio sam na stazu koja me je
dovela do ove druge. A kad sam u tu drugu
stupio, počeo je za mene, sumnje nema,
sasvim drugačiji put. Tokom dugog
vremena, počev od tada, bio je to put izvan
Neuništivog grada, put kroz šume i polja,
planine i džungle severa.
Ovde se zaustavljam da predahnem.
Ako ne želiš da stupaš dalje sa mnom,
čitaoče, ne zameram ti. Jer taj put nije lak.
Dodatak
BELEŠKA O PREVODU
Prevodeći ovu knjigu na engleski jezik -
knjigu koja je, u izvorniku, pisana na
jednom jeziku koji još ne postoji - lako
sam sebi mogao uštedeti veliki trud
upotrebom termina koje bih po potrebi
izmišljao. Nisam to ni u jednom slučaju
učinio. Zato sam mnogo puta morao da
.
zamenjujem još neotkrivene pojmove
njihovim najbližim parnjacima iz
dvadesetog veka. Reči kao što su peltast,
androgin i uzvišeni jesu zamene tog tipa, a
svrha im je pre da nagoveste nego da
odrede. Reč metal često je, ali ne uvek,
upotrebljena kao opis one tvari koja je, u
umovima savremenika, upravo to: metal.
Kad se u rukopisu pominju životinjske
vrste nastale biogenetskim prekrajanjem ili
uvozom vansolarnih rasplodnih grla, nazivi
sličnih ali izumrlih vrsta korišćena su bez
oklevanja. (Severijan, uistinu, ponekad kao
da podrazumeva da je neka izumrla vrsta
vraćena u život.) U izvornom tekstu često
je nejasna priroda životinja korišćenih za
vuču i jahanje. Bio sam u nedoumici da li
da ih nazivam "konjima", jer sam siguran
da ta reč ne odgovara u potpunosti. Ti
Severijanovi "atovi" u Knjizi Novog sunca
neosporno su mnogo brži i izdržljiviji nego
konji za koje mi znamo; tu se vojni "atovi"
koriste za konjičke juriše na protivnike koji
imaju podršku visokoenergetskog
naoružanja.
U dva-tri slučaja upotrebljen je latinski
jezik kao naznaka da su izvesni natpisi
napisani jezikom koji se Severijanu čini
starinski. Ne znam na kom su jeziku
stvarno bili ti natpisi i druge reči koje sam
preneo kao latinski.
Onima koji su se pre mene bavili
izučavanjem postistorijskog sveta, a
naročito onim sakupljačima - previše
brojnim da bi ovde bili poimence pomenuti
- koji su mi dopustili da razgledam
rukotvorine što su preživele toliko budućih
vekova, i nadasve onima koji su mi
omogućili da posetim i snimim malobrojne
preostale građevine iz te ere, iskazujem
svoju iskrenu zahvalnost.