Утицаји на штампарску активност Божидара Вуковића у 1

Венецији
Драгана Маричић ИУ 16/02

Божидар Вуковић био је емигрант из Зете који је своје уточиште пред

најездом Турака у Црну Гору, нашао у Венецији. По доласку у Венецију, Божидар
је променио име у Dionisio della Vecchia (Dionisius a Vetula, Dionixio della Vechia,
Dionisio dela Vechia) што је италијанска верзија његовог имена. О његовом животу,
захваљујући његовим тестаментима које је писао у два наврата, знамо доста, што је
реткост јер о уметницима средњег века најчешће немамо података, поготово не о
приватном животу уметника и њиховој личности. Први тестамент је написао 1533.
године из опрезности пред дужи пут који је планирао, а други пред смрт 1539.
године. Из његових тестамената видимо да је постигао успех у трговачком послу
којим се бавио пре него што је открио и почео да се бави штампарском
делатношћу, а из њих сазнајемо и о поседима и скупоцностима које је имао, као и
детаљима из његовог приватног живота. Имао је жену која се звала Аполонија,
сина вићенца и три кћери, затим две ванбрачне кћери и родбину у Зети. Сви они
се помињу као његови наследници. Стечена добра распоредио је и цркви Светог
Георгија у Венецији (San Giorgio dei Greci), манастирима око Скадарског језера
(где су његове мошти биле пренете по његовој жељи у манастир Старчева Горица),
Милешеви и Хиландару. Цркву Светог Георгија у Венецији, у тестаменту, он, често
помиње.

Активност грчких штампарија у Венецији већ је постојала и пре доласка

Вуковића у Венецију. Њихова плодна активност је подстакла Божидара да се и сам
почне бавити штампарским пословима. Ова одлука превазилазила је трговачке
побуде и била у једну руку израз оданости завичају.

Посебно је занимљива Божидарова веза са црквом Светог Георгија у

Венецији. Када се Вуковић нашао у новој средини која му је конфесионално туђа,
придружио се грчкој православној колонији, која му је била блиска по црквеној
припадностии судбини изгнаника. Тиме се отргнуо од утапања у страну средину.
Упркос блиским везама Венеције са византијским светом, чији је део царства и
била, вековима у Венецији грчки православни обред није био дозвољен све до
грађења цркве Светог Георгија. На везу Вуковића са црквом указују и редови из
тестамента у којима Божидар пише да им оставља један посед који је намењен
 Утицаји на штампарску активност Божидара Вуковића у 2
Венецији
Драгана Маричић ИУ 16/02

његовом сину Вићенцу (уколико овај не буде имао мушких потомака), уз услов да
црква мора да има увек једног српског попа који ће да служи литургије (уколико
не нажу Србина да тада грчки поп извршава овај налог), даје им прилоге и
поклања цркви једну икону.

Стара, мала, дрвена, црква Светог Георгија у Венецији била је подигнута

1527. године. 1539. положен је камен темељац за нову, данашњу цркву, Светог
Георгија, која је завршена 1573. Икону Тајне вечере коју је Вуковић поклонио
цркви налази се на иконостасу изнад царских двери. И у првоитној цркви она се
тамо налазила. На насликаном развијеном свитку на икони постоји српски натпис
„Ја, грешни Божидар Вуковић Зећанин“.

Иконостас и збирка икона ове цркве од посебне су важности за

истраживање графике у књигама које су настале у Вуковићевој штампарији. Међу
овим иконама које су дело критских иконописаца Божидар је тражио предлошке
за своје графике.