Elen Siksu: Smeh meduze

ARS br. 5-6 god. 2010.

Govoriću o ženskom pismu: o onome što će ono činiti. Trebalo bi da se žena

ispiše: da žena piše o ženi i da privede ženu pismu, od koga su, na isti način kao i od
svojih tela, one nasilno udaljene; iz istih pobuda, na osnovu istog zakona, sa istim
smrtnim ciljem. Trebalo bi da žena iznese u tekst – kao i na svet, i u istoriju – svoj
sopstveni pokret.
Ne bi trebalo da prošlost ispisuje budućnost. Ne poričem da su učinci prošlosti i
dalje prisutni. Ali ne pristajem da ih utvrđujem tako što ću ih ponavljati: tako što ću
im pripisati nepokretnost ravnu sudbini; tako što neću razlikovati biološko od
kulturnog. Neophodno je anticipirati.
Ova razmišljanja, time što se upućuju u predele u kojima se ona tek otkrivaju,
nužno nose obeležje među-vremena u kome živimo, onoga u čemu se novo razvija iz
starog, i tačnije, gde se novina razvija iz starog. Eto zašto, pošto mesto gde se
postavlja diskurs ne postoji već sve predstavlja hiljadugodišnje teško obradivo tlo,
ono što govorim ima u najmanju ruku dva lica i dve namere: uništiti, polomiti;
predvideti nepredvidivo, izbaciti se unapred.
Pišem ovo kao žena upućena na žene. Kada kažem "žena"; govorim o ženi koja
je u neizbežnoj borbi sa starim (klasičnim) muškarcem; o univerzalnoj ženi-subjektu,
koja bi trebalo da zadesi žene, njihova čula i njihovu istoriju. Ali pre svega bi trebalo
reći, da ni dan danas i pored tog neverovatnog odbacivanja koje ih je zadržavalo u
tom "crnilu", a za koje postoji nastojanje da se ono prepozna kao njima svojstveno,
da ne postoji žena uopšte, da ne postoji žena tip. Ono što im je zajedničko, izgovoriću
ja. Ali ja sam najpre zapanjena beskonačnim bogatstvom njegovih specifičnih različja:
ne može se govoriti o jednoj, o jedinstvenoj, ujednačenoj ženskoj polnosti, sa
prepoznatljivim pređenim putem, ni više ni manje nego što može biti govora o
nesvesnom koje liči na drugo nesvesno. Imaginarno žene je neiscrpno, kao što su
neiscrpni muzika, slikarstvo, pismo: njihova prelivanja fantazama su nečuvena. U više
navrata sam bila zadivljena pred onim što mi je jedna žena opisivala kao svet koji je
samo njen i koji ju je pohodio od najranijeg detinjstva. Svet istraživanja, razvijanja
jednog znanja koje pokreće temeljno eksperimentisanje sa funkcijama tela, preciznog
i strasnog ispitivanja sopstvene erogenosti. Ta delatnost, neverovatnog inventivnog
bogatstva, potom i samozadovoljavanje, produžava se ili samu sebe prati u
stvaranju oblika, u istinskoj estetskoj vrednosti, kada se svaki tren užitka upisuje u
zvučno priviđenje, u kompoziciju, u lepu stvar. Lepota više neće biti zabranjena. Eto,
ja sam poželela da ona piše i da objavi to jedinstveno carstvo: kako bi druge žene,
druge nepriznate gospodarice, potom pustile krik: i ja se prelivam, moje želje su
izmislile nove želje, moje telo poznaje neverovatna pevanja, i ja sam se toliko puta
osetila preplavljenom da bih sve raznela u svetlosnim grmljavinama, u oblicima
mnogo lepšim od onih stručno uokvirenih koje se prodaju za pregršt novca koji
zaudara. Ni ja isto tako nisam ništa rekla, ništa nisam pokazala; nisam otvorila usta,
nisam pre-slikala svoju polovinu sveta. Bilo me je sramota. Bilo me je strah i nagutala
sam se moje sramote i mog straha. Govorila sam samoj sebi: ti si luda! Na šta liče svi
ti ushiti, poplave, prelivanja? Kakva je to beskonačna žena koja vri, uronjena u svojoj
naivnosti, koju u mraku i preziru prema njoj samoj drži roditeljsko-bračno-
falogocentrična sprega, a koju nije bilo stid od sopstvene moći? koja, iznenađena i
sablažnjena pred čudesnim burnim previranjima (jer poverovala je da je dobro

1
uređena1 žena... božanski smirena) svojih nagona nije osuđena zbog toga što je
čudovišna; koja osećajući pokretanje posebnog poriva (da peva, da piše, da
najavljuje, ukratko da izvodi novo) nije poverovala da je bolesna? Jer, šta je drugo
njena sramna bolest nego otpor koji ona ima prema smrti, pregršt niti koje ona pruža
u splitanje.
I zašto ti ne pišeš? Piši! Pismo je za tebe, ti si za njega, tvoje telo je tvoje,
preuzmi ga. Znam zašto nisi pisala. (Zašto ni ja nisam pisala pre moje dvadeset i
sedme godine.) Zato što je pismo i previše visoko i previše veliko za tebe, ono je
rezervisano za velike, što će reći za "velike muškarce"; a to je "glupost". Uostalom ti
si pomalo i pisala, ali krišom. A to nije bilo dobro, jer je bilo tajno, i ti si samu sebe
kažnjavala pisanjem, jer nisi išla do kraja; ili drugim rečima, pišući, neodolevajući, kao
što se tajno i samozadovoljavamo, nije to bilo da bi se išlo dalje već da bi se malo
ublažila napetost, sasvim dovoljno kako bi višak prestao da remeti. I potom, čim se
desio mali užitak, požurujemo da se samookrivljujemo – kako bi nam bilo oprošteno;
ili da zaboravljamo, zakopavamo, do sledeće prilike.
Piši tako da te ništa ne sputava, da te ništa ne zaustavi: ni muškarac, niti
imbecilna kapitalistička mašinerija u kojoj izdavačke kuće predstavljaju lukave i
grobarske posrednike imperativne ekonomije koja funkcioniše protiv nas i na našim
leđima; ali ni ti sama.
Istinski tekstovi žena, tekstovi sa ženskim polom, njima ne pričinjavaju
zadovoljstvo; oni ih plaše; oni ih sablažnjavaju. Te face čitalaca, urednika edicija i
gazde koje gospodare.
Pišem ženu: žena bi trebalo da piše ženu. I muškarac muškarca. Ovde se,
znači, može prepoznati samo uvijeno mišljenje o muškarcu, a na njemu preostaje da
kaže ono što misli o sopstvenoj muževnosti i o sopstvenoj ženstvenosti: ali nas će se
to ticati od trenutka kada budu otvorili sopstvene oči kako bi se videli 2.
One dolaze iz daleka: iz večnosti; "izvana", iz predela u kojima se u životu
održavaju veštice, ispod, s onu stranu "kulture"; iz njihovih detinjstava koja bi trebalo
sa teškom mukom da zaborave, koja one osuđuju kako bi počivale in peace.
Nebrojene su male devojčice "nepristojnih" tela. Sačuvane, od sebe samih netaknute,
u ogledalu. Zaleđene. Ali šta to pokreće ispod? Kakav napor je potrebno uložiti, protiv
pandura pola, večito ga ponovo započinjati, kako bi se sprečio njihov preteći
povratak. Sa jedne i sa druge strane takav razvoj snaga je učinio da vekovima
nepokrenuta borba drhti u mrtvoj tački ravnoteže.

Evo ih kako se vraćaju, večne povratnice: jer nesvesno je neumoljivo.

Tumarale su u krug u skučenoj sobi za lutke u kojoj su ih zatvorili; u kojoj su prošle
kroz ubilačko obrazovanje u ispiranju mozga. Može se zatočiti, usporiti, dugo
održavati stanje Aparthejda, ali to ipak traje samo određeno vreme. Mogu se naučiti,
čim progovore, zajedno sa njihovim imenima, da im je predeo crn: jer ti si Afrika, ti si
crna. Tvoj kontinent je crn. Crno je opasno. U crnom ništa ne vidiš, strah te je. Ne
pomeraj se jer rizikuješ da padneš. Nikako nemoj da ideš u šumu. I stravu crnog smo
interiorizovale.
Počinili su najveći zločin protiv žena: naveli su ih, uporno, nasilno, da mrze
žene, da budu svoji sopstveni neprijatelji, da pokrenu svoje ogromne moći pored sebe
samih, da postanu izvršioci njihovih muževnih potreba.

2
 Podstakli su ih na anti-narcizam! Narcizam koji se voli samo ukoliko učini da ga
zavole i to zbog onoga što on nije! Stvorili su sramnu logiku protiv – ljubavi.
Mi, starmale, mi koje je kultura odbacila, lepih zapušenih, zauzdanih usta, od
polena, oduzetog daha, mi koje smo lavirinti, odnosi, sabijeni prostori; mi pokradene
– mi smo "crne" i mi smo lepe.
Olujne, ono što je naše od nas se odvaja a da ne strepimo da će nas oslabiti:
pogledi nam lutaju, delimo osmehe, smejemo se iz sveg glasa, krv naša teče i širimo
se a da nas to ne iscrpljuje, naše misli, naši znaci, naši spisi, ne zadržavamo ih i ne
plašimo se da ćemo biti uskraćene.
Sreća je za nas, uskraćene, udaljene sa scene nasleđa, udišemo i izdišemo a
da se ne zadišemo, posvuda smo!
Nas koje večno pristižemo, ko bi, ubuduće, ako to kažemo, ko bi mogao da nas
zabrani?
Vreme je da se oslobodi Nova od Stare upoznavajući je, voleći je dok se
povlači, da prevaziđe Staru ne kasneći, krećući i ispred one koja će biti Nova, poput
strelice koja se odapinje o strunu, spajajući i odvajajući u jednoj crti muzičke talase,
kako bi postala i više od sebe same.
Kažem šta bi trebalo: pošto se još uvek, izuzimajući retke izuzetke, nije
pojavilo pismo koje ispisuje ženstvenost. Toliko retki izuzeci, da bismo se,
prokrstarivši kroz vreme, jezike i kulture 3 vratile prestravljene, gotovo prazne,
potučene: zna se da je broj žena pisaca (čak iako je i počeo da se nešto malo
uvećava počevši od devetnaestoga veka) oduvek bio smešan. Izlišno i zavodljivo
znanje bi to bilo ukoliko se iz te vrste spisateljica pre svega ne isključi velika većina
onih koje se ni u čemu ne razlikuju od muškog pisma, a ostaju skrivene za ženu, i
reprodukuju klasične predstave žene (osetljiva – intuitivna – snevna, itd.) 4.
Otvoriću ovde zagrade: govorim o muškom pismu. Podržavam ideju, ne
dvoumeći se, da postojeobeležena pisma; da je pismo do dana današnjeg u mnogo
širem smislu represivno, bilo da se ono za to sumnjiči ili da se to priznaje, da je
vođeno libidalnim i kulturnim – dakle, političkim, tipično muškim – ekonomijama i da
predstavlja mesto, više ili manje svesno, i na sumnjiv način jer je to često skrivano ili
pak ukrašeno mistifikujućom ljupkošću fikcije, da je ono mesto potiskivanja žene; na
kome su grubo uklonjeni svi znaci polne suprotnosti (dakle, gde ne postoji razlika) i
gde žena nikada nije imala svoju reč. Što je tim pre još strašnije i neoprostivo jer
upravo pismo predstavlja mogućnost za promenu, prostor sa koga bi mogla da se
vine subverzivna misao, pokret kao prethodnica promena socijalnih i kulturoloških
struktura.

Gotovo celokupna istorija pisma se zamenjuje i meša sa istorijom razuma čiji je

ona istovremeno i uzrok, podrška i jedan od privilegovanih alibija. Ta istorija je bila
homogena sa falocentričnim predanjem. Ona je čak taj isti falocentrizam koji se u
samome sebi ogleda, koji u samom sebi uživa i samom sebi čestita.
Čast izuzecima: jer da ih nije bilo, ne bih ni pisala (ja – žena – preživela),
onima koje su izgubljene za veliku mašinu koja obrće i ponavlja svoju "istinu" već
vekovima. Postojali su pesnici koji su po svaku cenu isterivali nešto što je bilo različito
u odnosu na predanje – muškarci koji su bili u stanju da vole ljubav; dakle da vole
druge i da ih žele, da misle ženu koja se opirala da bude samlevena i koja se

3
izgrađivala u savršeni subjekat, u jednakost, drugim rečima "nemoguć" subjekat,
neodrživ u postojećim društvenim okvirima: takvu ženu, pesnik je mogao da želi
isključivo raskidajući kodove koji je poništavaju. Njena pojava je nužno izazvala, ako
ne i revoluciju – jer je utvrđenje bilo nepokorivo – onda bar cepajuće eksplozije.
Ponekad, uostalom, napuklina i predstavlja uzrok zemljotresa, kada korenite promene
stvari nastupaju kroz materijalne poremećaje i kada bilo koja struktura u jednom
trenu postane poremećena, kada kratkotrajno divljaštvo zavodi red, a pesnik izvede,
u međuvremenu, ženu: tako je uradio Klajst, sve do smrti od želje a da bi živele
sestre-ljubavnice ćerke-majčinske majke-sestre koje nikada nisu poklekle. Nakon čega
je, čim su se nanovo uspostavile palate sudstva, stigla naplata za te nekontrolisane
elemente u neposrednoj i krvavoj osudi na smrtnu kaznu.
Samo pesnici, dok su se pisci uklapali u zatečeno. Pesnici, jer poezija nije ništa
drugo nego snaga koja se crpe iz nesvesnog i zato što nesvesno, ta druga
bezgranična oblast, jeste mesto gde prežive odbačeni: žene ili kako bi to rekao
Hofman, vile.
Trebalo bi da se ona ispisuje jer će se invencija novog, izvornog pisma, u
trenutku njenog oslobođenja, a koja će joj dopustiti i da raskine i obavi neophodne
promene u njenoj istoriji, odvijati na dva odvojena nivoa:

a) pojedinačno: ispisujući se, žena će se okrenuti ka svome telu koje joj je bilo
više nego uskraćeno, na čijem mestu je napravljen onespokojavajući stranac, bolesnik
ili mrtvac, a koji je tako često loš saputnik, uzrok i mesto inhibicija. Cenzurisanjem
tela se cenzuriše istim udarcem i dah i reč.

Ispisuj se: trebalo bi da se tvoje telo čuje. Hajde, neka poteku izvori
nesvesnog. Naše gorivo će preplaviti – i bez dolara i zlata ili crnila – svet,
neustanovljene vrednosti će promeniti stara pravila igre.
Pisanje i delanje neće samo "ostvariti" necenzurisani odnos žene prema
sopstvenoj seksualnosti, u njenom biću-žene, već će omogućiti pristup i njenim
sopstvenim snagama: vratiće joj njena dobra, njena zadovoljstva, njene organe,
neizmerna telesna prostiranja držana pod ključem; iščupaće je iz nad-ja strukture gde
je uvek imala obezbeđeno uvek isto mesto one koja je kriva (kriva za sve, u svakom
obliku: kada želi, ili kada ne želi, kada je frigidna, ili kada je preterano "vrela": što nije
i jedno i drugo istovremeno; kada je previše majka ili kada to nije dovoljno; kada ima
ili kada nema decu; kada je hraniteljka i kada to nije...) i to kroz istraživački rad, kroz
analizu, kroz otkrića, otkrivajući svoj sopstveni čudesni tekst koji ona hitno treba da
nauči da govori. Žena bez tela, nema i slepa žena ne može da bude dobra boriteljka.
Svedena je na služavku ratnika, na njegovu senku. Trebalo bi ubiti lažnu ženu koja ne
dozvoljava živoj da diše. Upisati dah celovite žene.

b) Delujući, obeležiće se način na koji je žena uzela reč, dakle njen burni
ulazak u Istoriju sačinjenu od, do sada, odbacivanja žene; pisanja sa kojim se
kuje okruženje anti-logosa. Kako bi inače, žena konačno postala, samopokretačka i
po svojoj volji i u njenom pravu, sastavni deo simboličkog sistema, u svakom
političkom procesu.

Vreme je da žena zada udarac u pisanom i govornom jeziku.

Svakoj ženi je poznat nemir sa kojim se zadobija govorna reč, srce koje lupa

4
do rasprsnuća, ponekad i pad u gubitak jezika, gubitak tla, gubitak jezika koji ne
sluša, na koji način je govor za ženu – rekla bih: kada treba otvoriti usta javno, smelo
– kakvo je to prekoračenje. Dvostruki očaj, jer čak i ukoliko prekoračuje, njena reč
gotovo uvek završava u gluvom muškom uhu, koji ništa osim muškog glasa i ne čuje.
Pišući, od i ka ženama, i suočavajući se sa diskursom koji je vođen falusom,
žena će potvrditi ženu drugačije nego kada bi to radila sa mesta koje joj je
rezervisano u i kroz simbol, drugim rečima kroz tišinu. Ona treba da izađe iz tišine
koja je zamka. Neka ne dozvoli da bude raspoređena u odaje margina ili harema.
Slušaj kako govori žena u skupštini (ukoliko bolno nije ostala bez daha): ona
ne "govori", ona naprosto u vazduh odapinje svoje drhtavo telo, pušta se, leti, cela
celcata prelazi u glas, sa sopstvenim telom vitalno podržava "logiku" njenog govora:
njeno telo govori istinu. Ona se izlaže. Uistinu, ona telesno marginalizuje ono što
misli, i označava ga sopstvenim telom. Na izvestan način ona ispisuje ono što
izgovara, jer nagonu ne odbija njegovu nedisciplinovanu i strasnu reč. Njen govor,
čak i kada je "teorijski" ili politički, nikada nije prost i pravolinijski, ili opšte objektivan:
ona u istoriju unosi sopstvenu istoriju.
Ne postoji cepanje, razdvajanje koje proizvodi običan muškarac između logike
izgovorenog diskursa i logike teksta, odnosa od davnina uslužnog i sračunatog, uz
pomoć koga se vlada. Otuda i potiče taj jeftini diskurs koji se tek procedi kroz usta i
koji ne obavezuje ni najmanji deo tela više od maske.
U ženskom govoru kao i u ženskom pismu ne prestaje da odjekuje ono što smo
nekada davno prebrodile, čime smo mi nevidljivo bile duboko dotaknute, i što čuva
moć sa kojom nas dira: ne prestaje da odjekuje pesma, prva muzika, prvi ljubavni
glas, koji svaku ženu održava u životu. Otkuda taj privilegovani odnos prema glasu?
Zato što ni jedna žena ne gomila neverovatnu količinu protiv-nagonskog kao jedan
muškarac. Ti se ne sputavaš, ne gradiš se poput njega, ne udaljavaš se tako
"oprezno" od zadovoljstva. Čak i ukoliko je falusna mistifikacija uopšte zarazila dobre
odnose, žena nikada nije daleko od "majke" (ona nije u ulozi majke, ona je ne-ime
majke, i izvor dobara). Uvek u njoj preostaje nešto, neka zamena, u najmanjoj
mogućoj meri mleka-majke. Ona piše belim mastilom.

Žena za žene: u ženi se oduvek održava plodna snaga drugoga: naročito druge
žene. U njoj, matričnoj/materičnoj, kolevci-darovateljki, koja je samoj sebi majka i
dete, samoj sebi ćerka i sestra. Kažeš mi, a šta je sa onom koja od loše majke izrasta
u histeričnu ženu? Sve će se promeniti od trenutka kada žena ženi bude dala ženu. U
njoj, latentan, uvek spreman, postoji izvor; i mesto za drugoga/drugu: Majka je isto
tako i metafora: trebalo bi, bilo bi dovoljno kada bi ženi, neka druga žena pružila
najbolje nje same, kako bi žena mogla da voli sebe i da vrati (na ljubavni način)
ljubavno telo iz koga je "rođena". Ti, ako želiš, dodirni me, pomiluj me, podaj mi se,
ti, živa i bezimena, isto ja kao i moje ja samo. Ni manje ni više nego kao što je to
odnos prema detinjstvu (dete koje je ona bila, koje ona jeste, koje ona pravi,
prepravlja, raspravlja, na mestu na kome je, kao ista, ona neko drugi) odnos prema
majci kao u slasti i nasilju nije prekinut. Tekst, moje telo: protkano pevajućim
prelivanjima; poslušaj me, ne radi se o lepljivoj "majci" onoj koja vezuje; radi se o,
dodirujući te, o istoglasju5 koje te dodiruje, gura te od sise ka nadolasku jezika,
koje te izvija; u ritmu koji te zasmeva; intimni primalac koji čini mogućim i poželjnim

5
sve metafore, telo, tela, ni manje ni više opisno/a u odnosu na boga, dušu ili Drugog;
deo tebe koji u tebe ulazi, koji se u tebi rasprostire i gura te da u jezik upišeš tvoj stil
žene. U ženi uvek, manje ili više, postoji majka koja obnavlja i prihranjuje, i odoleva
razdvajanjima, snaga koja ne pušta da bude presečena, već u izdasima izbacuje
kodove. Promislićemo ponovo ženu iz svih oblika i svih vremena njenog tela. "We are
all lesbians", podsećaju nas Amerikanke: što znači, ne unižavaj ženu, ne čini joj ono
što su tebi učinili.
Zbog toga što je njena nagonska "ekonomija" neumerena, ona ne može a
da preuzimajući reč ne preoblikuje neposredno ili posredno, sve sisteme razmene
zasnovane na muškoj štednji. Njen libido će proizvesti promenjive političke i
društvene učinke koji će biti daleko više korenitiji nego što se misli.
Zato što iz davnina, ona dolazi, živa, na početku smo nove istorije, štaviše,
svedoci smo nastajanja višestrukih istorija koje se međusobno prepliću. Kao subjekt
istorije, žena se dešava istovremeno na više mesta. Ona troši i misli 6 ujedinjavajuću,
uređujuću istoriju koja homogenizuje i kanališe snage i privodi kontradikcije u praksu
jednog bojnog polja. U ženi se prepliću istorije svih žena, njena lična priča, nacionalna
i internacionalna istorija. Kao saborkinja, ona čini sastavni deo svih oslobađajućih
pokreta. Trebalo bi da vidi daleko. Nema postupnosti. Ona predviđa da će njen pokret
oslobođenja učiniti više od promene u rasporedu snaga ili prebacivanja lopte u
protivnički tabor; učiniće da se promene ljudski odnosi, da se promeni mišljenje,
delovanje; ne radi se samo o klasnoj borbi, ona će izazvati dalekosežnije promene. To
ne znači da bi žene-u-borbi trebalo da prestanu sa klasnom borbom ili da je poriču;
trebalo bi je (klasnu borbu) otvoriti, razdvojiti, gurnuti, ispuniti je suštinskom borbom;
kako bi se sprečilo da klasna borba i bilo koja druga borba za oslobođenje, jedne
klase ili jednog naroda, da se one odvijaju samo kao potiskivajuće instance, izgovor
da bi se odložilo ono neizbežno: potresno smenjivanje odnosa snaga i proizvođenja
individualiteta. To smenjivanje je već na delu, na primer, u Sjedinjenim Američkim
Državama, gde milioni krtica podrivaju porodicu razgrađujući celokupnu američku
društvenost7.
S njom stiže nova istorija, ona nije san, već naprosto prevazilazi mušku
imaginaciju, i to sa razlogom: jer lišavajući ih (muškarce) konceptualne ortopedije,
ona započinje da ruši njihove slavom ovenčane mašine.
Nemoguće je pružiti definiciju ženskog upražnjavanja pisma, radi se o
nemogućnosti koja će se održati jer nikada ta praksa neće moći da se teoretizuje,
neće moći da se zatvori, da se kodira, mada to ne znači da ona i ne postoji. Ali ona će
uvek prevazilaziti diskurs sa kojim se deluje u falocentričnom sistemu: ona se dešava i
dešavaće se isključivo izvan predela koja su podređena filozofsko-teorijskoj prevlasti.
Nju će moći da misle samo svesni subjekti koji ruše automatizme, oni koji prevazilaze
granice i koje nikakav autoritet nikada neće moći da podredi.

Otuda i potreba da se potvrde sopstveni izvori, da se objave prelazi, bliski i

daleki putevi. Počinjemo s podsećanjem:

1) polna suprotstavljenost (opozicija), koja je uvek išla u prilog muškarcu do te

mere da je i pismo isto tako svedeno na njegove (muške) zakone, nije ništa drugo
nego istorijsko-kulturološka ograničenost. Postoji i postojaće sve snažnija i brža fikcija

6
koja će proizvesti učinke nesvodive ženstvenosti.

2) oklevanje da se prizna, ili da se doslovno poriče mogućnost ili

utemeljenost razlikovanja ženskog, odnosno muškog pisma većine čitalaca, kritičara,
pisaca oba pola, plod je neznanja. Reklo bi se uobičajeno, brišući na taj način polnu
razliku: da je svako pismo, na način na koji se ono javlja, da je ono žensko; i obrnuto,
a što se onda svodi na isto, da je pokret pisma jednak muškoj masturbaciji (što bi
značilo da žena koja piše oštri papirni penis); ili da je pismo biseksualno, što znači da
je neutralno, proteravši svaki oblik razlikovanja. Treba da se prihvati da je svaki čin
pisanja upravo rad (u), između propitivanj(u)a postupka istog i onog drugog, bez
koga ničega nema, razobličavajući rad smrti, jer se tako najpre predstavlja želja za
njima. Tek kao dvoje zajedno, koji onda nisu zamrznuti u sekvencama borbe i
proterivanja ili osude drugoga na smrt – već kao beskonačno pokretni u neprestanoj
razmeni od jednog do drugog različitog subjekta – da se oni ne poznaju i da i jedni i
drugi započinju tek na živimivicama onoga drugoga: tek to predstavlja neiscrpni i
umnoženi hiljadama susreta i preoblikovanja istog u drugom i u onome između,
postupak u kome žena zadobija svoje oblike (i muškarac sa svoje strane, mada se tu
radi o njegovoj, drugoj istoriji).

Naglasila sam: "biseksualno, dakle, neutralno", imajući u

vidu klasičnu koncepciju biseksualnosti, koja, razobličena pod obeležjem straha i
kastracije, a uz pomoć fantazma "totalnog" "celog" bića (koje je, ipak, sačinjeno od
dve polovine) želi da ukloni priznatu razliku u operaciji sa gubicima, pod štitom
sumnjive nedeljivosti.
Toj fuzionišućoj, brišućoj biseksualnosti, koja je u sprezi sa kastracijom (pisac
koji objavi: ovde se piše biseksualno; mogla bih da se kladim, kad bi zagledali, ne bi
bio ni jedno ni drugo), suprotstavljamdrugu biseksualnost, u kojoj svaki subjekt,
nesputan u lažnom pozorištu falocentričnih predstavljanja, uspostavlja sopstveni
erotski univerzum. Biseksualnost je drugim rečima prepoznavanje u samom sebi-
pojedinačno-prisustva, različito obelodanjenog i upornog u skladu sa svakim jednim ili
svakom jedinicom – oba pola, ne-izdvajanje razlike niti jednog pola, i počevši od te
"dozvole" koju sami sebi pružamo, umnožavanje učinaka ispisivanja želje na svim
delovima mog ili drugog tela.
Jer tu trans-biseksualnost, koja ne poništava razlike, već ih oživljava, prati ih,
dopisuje ih, izgleda da za sada, na osnovu istorijsko-kulturoloških razloga, otvara i
njome raspolaže žena: na izvestan način "žena je biseksualna". Muškarac je, a to nije
nikakva tajna ni za koga, bio obučen da cilja svečanu falusnu monoseksualnost.
Prinuđena da potvrdi primat falusa, i da ga promeni na delu, falokratična ideologija je
proizvela više od jedne žrtve: ženu, oh, mogla sam da budem obavijena velikom
senkom žezla, i rekli su mi: obožavaj ga, njega kome ti nisi nikakva pretnja. Ali u
istom potezu načinili su i muškarca, grotesknog, i pomisli, kakve li zavidne sudbine,
da bude sveden na jednog jedinog idola sa jajima od gline. I, kao što je to zapisao
Frojd a i ostali posle njega, da ga je toliko strah da bude žena! Jer, ukoliko je
psihoanaliza i nastala iz njegovog (muškarčevog) odnosa prema ženi, u potiskivanju
ženstvenosti (potiskivanju, koje, kako se to vidi kod muškarca, i nije baš uspelo) u
muškoj seksualnosti, ona svodi svoju prilično mršavu računicu i danas, jer kao i sve
"društvene" nauke, ona obnavlja to muško, čiji je učinak i ona sama.
Ovde se susrećemo sa nezaobilaznim muškarcem-stenom, uspravljenim i

7
ukrućenim na svom frojdovskom starom terenu, istog onog koji se u lingvistici
konceptualizuje "nanovo". Lakan ga pohranjuje u svetilištu Falusa "pod
zaštitom" nedostatka kastracije! Njihovo "simbolično", ono postoji, ono ima moć, mi,
neuređene, mi to jako dobro znamo. Ali ništa nas ne primorava da prinesemo naše
živote u te banke nedostataka; kada se konstituisanje misli u pojmovima drame
ranjivih ponavljanja, kada neprekidno treba uvek ponovo porinuti veru u oca. Ali mi to
ipak ne želimo. Mi se ne vrtimo u krugu oko vrhovne rupe. Nemamo nikakav
razlog žene sa kojim bi trebalo da olakšamo negativno. Žensko, (pesnici su u to
sumnjali) potvrđuje: "... and yes I said yes I will yes". Da, kaže Moli,
prenoseći Uliksa s onu stranu svake knjige ka novom pismu, rekla sam da, hoću Da.
"Crni kontinent" nije ni crn niti neistraživ : On još uvek nije istražen samo zato
što su nas držali u uverenju da je bio preterano crn kako bi mogao da bude istražen. I
zato što žele da nas ubede da bi trebalo da nas interesuje beli kontinent, sa njegovim
spomenicima Nedostatku. I poverovali smo u to. Drže nas između dva strašna mita:
između Meduze i provalije. Imala bi od čega da pukne od smeha dobra polovina
sveta, kada bi se tako nastavilo. Jer budi se falogocentrizam ponovo, i borbeno
obnavlja stare šeme, usidrene u dogmi kastracije. Ništa nisu izmenili: teoretisali su
njihovu želju i preveli je u stvarnost: Neka drhte, sveštenici, pokazaćemo im našu
polnost!8
Tim gore za one koji preneraženo otkrivaju da žene nisu muškarci, ili da majka
ne postoji. Ali ne čini li se, da im taj strah i ide na ruku? Ne čini li se da bi najgore, da
najgore već jeste, uistinu, to što žena nije kastrirana, da joj više nije dovoljno da
sluša sirene (jer i sirene su u stvari muškarci) kako bi istorija promenila pravac?
Dovoljno je gledati Meduzu u lice kako bi se videlo da ona nije smrtonosna. Lepa je i
smeje se.
Kaže se da postoje dve stvari koje je nemoguće predstaviti: smrt i ženski pol.
Jer odgovara im da ženstvenost bude udružena sa smrću; diže im se kad im je frka!
Ali za njih same! Potrebno im je da nas se plaše. Pogledaj drhtave Persijance kako
napredujući ka nama natovareni žrtvenim jaganjcima klecaju! Lepe pozadine! Ne
treba gubiti ni minut. Izađimo.
Požurimo: kontinent ne čini neprobojno crnilo. Išla sam ja tamo često. Susrela
sam tamo radosna, Žana Ženea. U Pogrebnim povorkama: već je bio stigao, vođen
njegovim Žanom. Postoje muškarci (malo njih) koji se ne plaše ženstvenosti. 9
O ženstvenosti ženama preostaje gotovo sve da se napiše: o njihovoj polnosti,
drugim rečima o njihovim beskonačnim i pokretnim složenostima, o njihovim
erotizacijama, o munjevitim paljenjima tako sićušnog-neizmernog delića njihovog tela,
ne toliko o sudbini već o avanturi takvog nagona, tih putovanja, prelaženja, traganja,
naglih i laganih buđenja, otkrića nekada tajnog predela maločas ukazanog. Telo žene
sa hiljadu i jednim vrelim ognjištem, kada ga ona pušta – lomeći jaram i cenzure – da
artikuliše obilje značenja koja ga prožimaju na sve strane, trebalo bi da u više od
jednog jezika, obuzdava stari maternji jezik u jednoj jedinoj brazdi.
Sopstvena tela zaobilazimo, sramno su nas naučili da ih ne primećujemo, da na
zver treba udariti stidom; tako nam namestili da je svako trebalo da voli onaj drugi
pol. Daću ti tvoje telo i ti, ti ćeš mi dati moje. Ali koji su to muškarci koji ženama daju
telo koje su im one slepo prepustile? Zašto o tome ima tako malo tekstova? Zato što
je mali broj žena koje su zadobile svoja tela. Trebalo bi da žena sopstvenim telom
izmisli plodni jezik koji će probijati pregrade, klasifikacije i retorike, recepte i kodove,
da uranja, prodire, oslobađa krajnje sačuvani-diskurs, uključujući i onaj koji se smeje

8
na pomen reći "tišina", na onaj koji se ciljajući nemoguće, zaustavlja tik pred rečju
"nemoguće", i ispisuje je kao kraj.
Takva je ženska mogućnost – koja uklanjajući sintaksu, ukidajući čuveni niz
(tek majušni niz, kažu oni) koji muškarcima služi kao zamena za vrpcu sa kojom se
obezbeđuje, jer da nije toga oni ne bi uživali, stara majka treba da je uvek negde iza
njih i da ih posmatra dok oni grade falus – sa kojim one idu ka nemogućem.

"Potisnuto" iz njihove kulture i njihovog društva, kada se ono vrati, biće to

eksplozivni povratak,apsolutno rušilački, sa oslobođenom, do sada još uvijek neviđene
snage, u meri najveličanstvenije od svih obuzdanosti: jer, imajući u vidu doba Falusa,
žene će biti preplavljene ili ponesene najvišom i najsilovitijom užarenošću. Sve vreme
njihove zaglušene istorije, one su živele u snu, u telu koje je ćutalo, u tišini, u
bezglasnom otporu.
I to neverovatno snažne u svojoj krhkosti: "krhkosti", ranjivosti, u srazmeri sa
svojim nemerljivim intenzitetom. Na svu sreću: sačuvale su svoju golu kožu, svoju
energiju. Nisu radile na tome da preurede ćorsokak života bez budućnosti. Naselile su
razbešnjene, ta raskošna tela: čarobne histeričarke koje su Frojdu priredile
neverovatne, požudne i nepriznate trenutke, bombardujuću njegovu mozaičku priliku
svojim strasnim i požudnim rečima-telima, proganjajući ga sa svojim nečuvenim i
munjevitim objavljivanjima, više nego gole i pored svih sedam velova stida,
raspomamljujuće. One koje su u jednoj jedinoj reči tela ispisale neverovatnu
vrtoglavicu istorije odapete poput strele u celokupnoj istoriji čoveka, biblijsko-
kapitalističkog društva, to su one, dojučerašnje žrtve, koje prednjače pred novim
ženama, one posle kojih niti jedan intersubjektivni odnos neće moći da ostane isti. To
si ti, Dora, ti, neukrotiva, sa poetskim telom, prava "gospodarica" Označitelja. Tvoja
delotvornost, videćemo je na delu i pre nego što se desi sutra, kada tvoja reč ne bude
zatomljena, šiljak uperen ka tvojim grudima, već kada se ispiše u suprotstavljanju
drugome.
U telu: više od muškarca koji je pozvan da društveno uspe, da sublimiše, žene
predstavljaju telo. Više tela i, dakle, više pisma. Dugo vremena je ona telom
odgovarala na šikaniranja, na porodično-bračni poduhvat pripitomljavanja, na
ponovljene pokušaje da bude kastrirana. Ona, koja se deset hiljada puta sedam puta
ugrizla za jezik pre no što progovori, takva, ili je od toga umrla ili jezik u svojim
ustima poznaje bolje od svih. Sada, ja-žena minira Zakon: ubuduće je takvo
rasprskavanje moguće, i neizbežno; i neka, odmah, neka se desi u jeziku.
Nećemo dozvoliti da se nađemo u zamci loše započetih analiza starih
automatizama: ne treba strahovati da se u jeziku krije nevidljivi protivnik, jer radi se o
jeziku muškaraca i o njihovoj gramatici. Ne treba im prepustiti prostor koji nije samo
njihov kao što ni mi nismo njihove.
Ukoliko je žena uvek funkcionisala "u" diskursu muškarca-označitelj uvek
odaslat u suprotstavljeni označitelj koji u onome prvome poništava specifičnu
energiju, preklapajući ili gušeći sve toliko različite zvukove – vreme je da ona pomeri
to "u" da ga raznese, da ga obrne i ponovo prisvoji, da ga napravi njenim,
razumevajući ga, preuzimajući ga u svoja sopstvena usta, i da mu sopstvenim zubima
pregrize jezik, da samoj sebi izmisli jezik sa kojim će u taj isti jezik prodreti. I tek, sa
kojom lakoćom videćeš, izaći će ona iz tog "u", u kome je bila uspavana darodavka,

9
gluva sa usnama koje će preliti u njenim penama.
Ne radi se o tome da se prisvoje njihovi instrumenti, njihovi koncepti, njihova
mesta, niti da se poželi njihov gazdinski položaj. To što znamo da postoji opasnost od
identifikacije ne bi trebalo da znači da pred istom opasnošću i posustanemo.
Prepustimo je uznemirenima, muškom strahu i njihovom opsesivnom odnosu prema
funkcionisanju koje dominira, znaju "kako to funkcioniše" do onoga "kada već
funkcioniše". Da se ona prigrabi ali ne tako da bismo je interiozovale, ili da bismo
njome manipulisale, već da bismo je prevazišle u jednom potezu, da bismo je
"preletele".
Leteti, to je potez žene, leteti u jeziku, učiniti ga takvim da on poleti. O
letenju10, naučile smo već sve, kao o umetnosti, u nebrojenim tehnikama, već
vekovima nismo mogle da joj (umetnosti) pristupimo drugačije nego letenjem; šta sve
nismo preživele tokom jednog leta, letenjem smo tražile uzane, tajne, skrivene
prolaze. Nije ni slučajnost što se "leteti/krasti" odigrava između dva/e "leta/krađe",
uživajući od jednog/jedne do drugog/druge, zbunjujući sve činioce čula. Nije slučajno:
ženi je stalo do ptice i do letača/kradljivca kao što je i letaču kradljivcu stalo do žene i
do ptice: prolaze, promiču, oni uživaju remeteći poredak u svemiru, gubeći ga,
menjajući raspored nameštaja, stvari, vrednosti, načina na koji se obijaju stvari, na
koji se prazne strukture, vrše premetačine onog ispravnog.
Koja je to žena koja nije letela/krala? Koja nije osetila, sanjala dovršila potez
overivši društvenost? Koja se nije upetljala, koja se nije obrnula u podsmehu, koja
nije overila napuštanje, upisala u svom telu različito, probila sistem parova i
suprotstavljanja, bacila na zemlju neposlušavši uspešnog, vezavši ga, taj zid obručen
zabunom?
Ženski tekst, ne može da ne bude subverzivan: kada se ispisuje, često to čini
podižući staru nepomičnu koru, nositeljku muških investicija, a i da drugačije ne može
biti: nema mesta za nju ukoliko ona nije on? Ukoliko je ona-ona, ne preostaje ništa
drugo nego da se sve slomi, da se svi delovi institucija rastave u delove, da se zakon
digne u vazduh, da se "istina" savija od smeha.
Jer ona ne može, čim krene da se čisti na svom putu od simboličkog, a da ne
gradi od svojih imena, svojih prezimena i od svoje klike odabranih, svoj "lični" haos-
kosmosa. I to sa razlogom: postojala je ta stara priča o ginocidu; dobro poznata
onima od juče kolonizovanim, radnicima, narodima, vrstama nad kojima je Istorija
čovečanstva svoje zlato stekla, onima koji su upoznali sramotu proganjanja i koji na
osnovu nje tako žarko u budućnosti teže veličini; zatočeni mnogo bolje od onih koji su
ih zatočili znaju od kakve je slasti slobodan vazduh. Zahvaljujući njihovoj istoriji, žene
danas znaju (da čine i da žele) ono što će muškarci misliti tek mnogo kasnije: kažem
da ona remeti "lično": pošto su joj, putem zakona, laži, ucena, braka, oduvek otimali
njeno pravo na nju samu u isto vreme kao što su joj otimali i njeno ime, ona je u
samom pokretu samrtnog otuđivanja mogla da vidi iz neposredne blizine besmislenost
tog "ličnog", redukujuće lukavstvo subjektivne muškobračne ekonomije u odnosu na
koju je ona dvostruko odolevala: "ja" jedne strane, ona se neumitno konstituisala u tu
"osobu" koja je bila u stanju da izgubi deo sebe a da pritom ne bude izgubljena. Ali se
ona tajnovito, tiho, u svojoj najdubljoj nutrini, širila i umnožavala jer, sa druge strane,
o tome kako treba živeti i koji je odnos između nagonskih ekonomija i vladanja
sobom, ona zna mnogo duže od bilo kog muškarca. Mada, za razliku od muškarca
kome je toliko stalo do njegovog statusa i njegovih naslova, zaliha vrednosti, glave,
krune i svega onoga što od njega pravi šefa, žena se slatko ruga strahu od

10
obezglavljenja (ili kastracije), odvaživši se bez muškog potresa u anonimnost, sa
kojom zna da se poistoveti pritom ne poništivši se: jer ona jeste darovateljka.
O celokupnoj varljivoj problematici poklona puno toga mogu reći. Žena
očigledno nije ona o kojoj je snevao Niče, ona koja daje samo ukoliko dobija za
uzvrat. Ko bi samo mogao da misli poklon kao poklon-koji-uzima, a da sam nije
muškarac koji bi upravo sve želeo da uzme?
Ukoliko postoji "lično" žene, onda je to paradoksalno njena sposobnost da se
lišava i pritom ne računa: tela koje nema kraja, nema "cilja", nema glavnih delova, jer
ukoliko ona jeste određena celina, onda je to celina koja je sastavljena od delova koji
su po sebi celine, koji nisu tek puki pojedinačni delovi, već pokretna i promenjiva
celina, neograničeni kosmos u kome Eros krstari bez prestanka, neizmeran,
neorganizovan zvezdani prostor koji kruži oko naj-zvezde sunca u odnosu na sve
ostale zvezde.
Ne znači to da ona predstavlja neuobličenu magmu, već da naprosto ne
monarhizuje ni svoje telo niti svoju želju. Muška seksualnost gravitira oko penisa, što
rađa centralizovano (anatomsko, političko) telo koje je pod diktaturom delova. Žena,
ona na sebi ne sprovodi takvu regionalizaciju u ime para glava-pol, koji se upisuje
isključivo u okvirima granica. Njen libido je kosmički kao što je i njeno nesvesno
svetsko: njeno pismo može da se sledi a da mu se nikada ne upisuju ili određuju
ivice, jer, usuđujući se na vrtoglave prelaze ka drugom, sa kratkotrajnim i strasnim
boravcima u njemu, u njima, u svima, nastanjena u vremenu, ona ih posmatra
najbliža nesvesnom, od trenutka njihovog buđenja, voli ih najbliža nagonu, kako bi se
potom nešto dalja, cela natopljena ovim kratkim poistovećujućim zagrljajima, uputila i
prešla u večnost. Jedino ona se osmeljuje i želi da spozna unutrašnjost o kojoj kao
izopštena nije prestajala da osluškuje odjeke pred-jezika. Pušta da govori drugačiji
jezik od hiljadu joj jezika koji ne poznaje ni zid ni smrt. Životu ona ništa ne odbija.
Njen jezik ne sadrži, on nosi, ne zadržava, on omogućava. Kada se najavi nevolja,
čudo umnožavanja, ona uživa u svom daru promenjivosti. Telo sam koje se prostire
pevajući, na koje se kalemi, ko to zna, koje (to) ja ni više ni manje ljudsko ali pre
svega živo pošto je u promeni.
Piši! Tvoj tekst se, tražeći se, bolje poznaje no što se znaju meso i krv, testo
koje se mesi, podiže, uznosi, od zvučnih, namirisanih sastojaka, u mešavinama
krilatih pokretnih boja, listova i reka slivajući se u more koje hranimo. Ah, eto joj
njenog mora, reći će on, taj drugi koji mi pruža punu posudu male falusne majke 11 od
koje ne uspeva da se odvoji. Tek eto, naša mora/majke su onakva/e kakvim ih
napravimo, strasna/e ili ne, nepropusna/e ili propusne, crna/e ili crvena/e, visoka/e ili
ravna/e, uska/e ili bez obala, i mi same smo mora/majke, pesak, korali, alge, plaže,
oseke i plime, plivačice, deca, talasi.
Više ili manje neodređeno, more, zemlja, nebo, šta bi kao materija moglo da
nas ohrabri? Govorimo sve njihove jezike.
Heterogena, da, u svom dragocenom dobročinstvu ona je erogena, ona je
erogeničnost heterogenog; ne drži ona toliko do sebe same, vazdušasta plivačica,
letačica. Raspusna, plodna, odsutna, željna i rada za drugoga, za drugu ženu koja će
biti ona sama, za drugu ženu koja ona nije, za njega, za tebe.

*
Žena se ne boji ni daljina, ni istog ili drugog. Moje oči moj jezik moje uši moj
nos moja koža moja usta moje telo – za – drugog, ali ne zato što ga želim kako bih

11
zapušila neku rupu, kako bih zatomila neki moj nedostatak, ili bila praćena u korak
sudbinskom ženskom "ljubomorom"; i ne zato što sam uvedena u lanac supstitucije
koje podvode svoje supstitute pod vrhunski objekat. A napravili su od toga priče o
palčici, o Penisneid-d, o čemu su nam šaputale uvele staramajke ljudožderke služavke
svojih sinova-očeva. Veruju, imaju potrebu da od sebe samih prave slučajeve, da
veruju da bismo mi crkle od želje, da predstavljamo tu rupu oivičenu željom za
njihovim penisom, to je njihova nečuvena stvar. Neosporno, (uveravamo se o tome
na sopstveni trošak – ali se isto tako i zabavljamo kako bismo znale da im se dižu jer
time ih uveravamo (mi, majčinske ljubavnice njihovih malih džepnih označitelja) jer
oni to jesu, da ih još uvek imaju – da muškarci zadobijaju svoju strukturu isključivo
utiskujući se. Nije u detetu penis ono što žena želi, ne radi se o tom čuvenom parčetu
oko koga se okreće sve muškarca. Trudnoća ne može da se obnovi, izuzev u
istorijskim okvirima Starog, unapred određenog, u mehaničkim supstitucijama koje
pokreće nesvesno one koja je večno "ljubomorna"; ni onog Penisneid-a; niti
narcizma; ili homoseksualnosti vezane za večno prisutnu majku! Praviti dete ni za
ženu niti za muškarca ne povlači za sobom neizbežno pristajanje na šeme, na
obnavljanje reproduktivnog toka. Ukoliko postoji rizik, ne postoji neizbežna zamka: da
ženi bude nametnut, pod izgovorom da bi trebalo da bude toga svesna, dodatak
zabrana. Želiš li ili ne želiš dete, to je tvoja stvar. Niko ne bi trebalo da ti preti: ne bi
trebalo da "zarobljena" u vremenu nekadašnji strah zameniš sa strahom koji će
zadovoljavati tvoju želju da postaneš saučesnica određene društvene grupe. I čoveče,
hoćeš li i ti, isto tako, računajući na sva slepila i pasivnosti, strepeti kako bi dete od
tebe napravilo oca, i još gore, da ga žena samoj sebi napravi, rađajući istovremeno
dete – majku – oca – porodicu? Ne. Na tebi je da prekineš stare cikluse. Na ženi i na
muškarcu – preostaje da prekinu sa zastarelim odnosom, i sa svim njegovim
posledicama; treba misliti pokretanje novog subjekta, živog, u vezi sa de-
familijarizacijom. Misliti pre svega na de-mater-paternalizaciju, pre nego, kako bi se
očuvala prokreacija, lišiti ženu strasnog telesnog perioda. Defetišizujmo. Izađimo iz
dijalektike po kojoj je dobar otac samo mrtav otac, ili dete smrt za roditelje. Dete je
drugi, ali drugi lišen nasilja, lišen prolaza kroz gubitak, borba. Dosta nam je
zapetljanih odnosa, fabrike čvorova, koje je uvek potrebno nanovo kidati, litanije
kastracije koja se prenosi iz generacije u generaciju. Ne napredujemo više
nazadujući; nećemo odbaciti nešto tako jednostavno kao što je želja za životom.
Oralni nagon, analni nagon, glasovni nagon, svi nagoni su naše dobre snage, i među
njima nagon za trudnoćom – isto tako kao i želja za pisanjem: želja za unutrašnjim
životom, želja za stomakom, za jezikom, za krvlju. Nećemo, ako nas to očarava, odbiti
sve slasti jedne trudnoće: uostalom oduvek dramatizovane ili unovčavane, ili
proklinjane, u klasičnim tekstovima. Jer ako i postoji neko posebno potisnuto mesto,
upravo tu ćemo ga pronaći: u tabuu trudne žene, koji nadugo i naširoko svedoči o
moći u kojoj se ona naizgled unosi; jer oduvek se trudnica sumnjiči, da ne samo da
udvostručava svoju tržišnu vrednost, već pre svega samu sebe vrednuje kao ženu u
sopstvenim očima i nesumnjivo zadobija telo i pol.
Postoji hiljade načina kako se živi trudnoća; kako se razvija sa tim drugim, još
uvek nevidljivim, odnos sasvim drugog intenziteta. I ako ti nemaš takvu želju, to ne
znači da ti imaš neki nedostatak. Svako telo na sebi specifičan način, nemajući model,
normu, raspolaže sa beskrajnim i promenjivim totalitetom svojih želja. Odluči sama za
sebe o tvom mestu u prostoru protivrečnosti u kome se zadovoljstvo i stvarnost
prepliću. Prenesi na drugog želju za životom: žena zna da živi razdvajanje; poroditi se

12
ne znači ni izgubiti niti povećati se. Ono znači pridodati u opšti život i drugog. Sanjam
li ja? Previđam li? Vi, branitelji "teorije", blagosloveni da-da Koncepta, koji ustoličuje
falus (ali ne i penis) hajde, urlajte još jednom u slavu "idealizma", i još gore,
pljunućete me da sam mističarka.
A šta je onda bilo sa libidom? Zar ja nisam pročitala o Značenju Falusa? I o
razdvajanju, o deliću samoga sebe koji kako bi se i rodio trpi, pričaju oni,
odstranjivanje koje ćeš zauvek komemorisati.
Uostalom, zar se u mojim tekstovima ne vidi da penis kruži, da on kod mene
ima mesta i da je privlačan. Izvesno je. Hoću sve. Hoću sebe celu sa njim celim.
Zašto bih se lišila jednog dela nas? Ja dakle, hoću sve od nas. Naravno da joj je stalo,
da joj je ljubavno, a ne ljubomorno stalo. Ali ne zato što je ona uškopljena; zato što
ima manjak koji bi da se popuni, ranu koju bi trebalo tešiti i osvetiti. Ne želim penis
sa kojim bih ukrasila moje telo. Već želim drugog kao drugog, sasvim celog, sasvim
celu; jer živeti znači želeti sve što jeste, sve što živi, i što predstavlja želju za životom.
Kastracija? Prepuštam je drugima. Kakva je to želja koja se rađa iz nedostatka? Neka
sasvim mala želja. Žena koja dozvoli da joj preti veliki Falus, koja je pod utiskom
cirkusa falusne instance, zavedena lupanjem doboša Vernog gospodara, to je
jučerašnja žena. I dan-danas postoje brojne i lake žrtve te najstarije farse, bilo da su
one raspoređene u prvobitnoj i gluvoj verziji i da se na njihovim telima na zastareli
način razapinje teorijski spomenik zlatnom falusu, koga one nikada ne vide, ti
položeni titani pod planinama koje one svojim drhtanjem podižu. Bilo da se danas,
izlazeći iz infans doba, one iznenada zateknu obuzete od strane graditelja analitičkih
carstava, i da su, od trenutka kada uobliče novu želju, golu, bezimenu, sasvim srećnu
što se pojavila, eto ih pod štapom novih starkelja, i hop! eto kako nejasan, u ruhu
moderniteta demon interpretacije ponovo prodaje pod blještavim označiteljima iste
lisice i očaravajuće narukvice: druga verzija, "prosvećena", njihovog stidljivog
ponižavanja. Kojoj ti kastraciji naginješ? Koju više voliš, onu koja dolazi od oca ili onu
drugu od majke? O kako su ti slatke okice, kaži, slatka mala devojčice, kupi mi
naočari i videćeš Istinu-Mene-Ja kako to govori sve u šta ti treba da veruješ. Namakni
ih na nos i baci pogled fetišiste (a ti to jesi, ja kao drugi ti to kažem, učim te tome) na
tvoje telo i na telo drugoga. Zar ne vidiš? Ne? Čekaj, sve će ti se objasniti, i znaćeš
kojoj vrsti neuroze si pridružena. Ne mrdaj, napravićemo ti tvoj portret, kako bi što
pre počela na njega da ličiš.
Da još uvijek postoji legija onih, na prvom i na drugom nivou, koje su naivne.
Novoprodošlice, čim se usude da stvaraju na distanci u odnosu na teorijsko odmah
bivaju privedene od strane pandura Označitelja, propale, dovode se u red za koji se
pretpostavlja da ga znaju; on im se pripisuje silom lukavosti, uvek sa određenog
mesta u lancu koji se niže u ime povlašćenog "označitelja". Ponovo nas učvršćuju u
nizu koji, ukoliko ne dovodi do Imena-Oca, obnovivši ga, vodi ka mestu falusne-
majke.
Prijateljice, čuvajte se od označitelja koji bi da te dovede pod autoritet
označenog! Čuvaj se od dijagnostika koje bi da svedu tvoju stvaralačku mogućnost.
"Zajednička" imena, isto tako su i lična kada unižavaju tvoju specifičnost podvodeći je
pod vrstu. Kidaj krugove; nemoj da ostaneš u psihoanalitičkom ramu: okreni se, i
prekorači!
To što smo tek legija, to znači da je rat oslobođenja otvoren tek u tankoj
pukotini. Ali žene žure, videla sam ih, one koje neće biti ni domaćice ni izigrane, one
koje nije strah da budu žene.

13
 Među njima i drugima ili onima sa strane, nema razlika, nema želje, nema
prostora koji još uvek nije u njima istražen. One ne fetišizuju, ne poriču, ne mrze, one
posmatraju, prilaze, one traže da vide drugu ženu, dete, ljubavnika, ali ne da bi
uvtrdile sopstveni narcizam, ili da bi proverile čvrstinu ili slabost gospodara, već da bi
još bolje vodile ljubav, da bi izmislile Ljubav Drugog:
Na počecima postoje naše razlike. Nova ljubav se usuđuje da krene ka
drugom, želi ga, u mahu se uzdiže u vrtoglavom letu između saznanja i invencije.
Ona, večna pridošlica, ona ne ostaje, ona posvuda ide, razmenjuje, ona predstavlja
želju koja se daje. (Nezatočena u paradoksu poklona koji uzima; niti u iluziji
unifikujuće fuzije. Tu nas više nema.) Ona ulazi, ona-između-nje ja i ti između druge
mene gde postoji jedan koji je uvek beskonačno više od jednog i više od mene,
nemajući bojazan da ikada može da dokuči neku granicu: uživateljka našeg budućeg-
do-bitka. Nećemo završiti na tome. One prožimaju ljubav u povlačenju, majčinstva i
proždiranja: s onu stranu halapljivog narcizma, u promenjivom, otvorenom,
tranzicionom prostoru ona ide u susret svojim rizicima: s onu stranu postavljanja u
postelju borbe sa smrću; ljubavi-rata koji izigrava predstavljanje razmene, ona sebe
zasmejava dinamikom Erosa po kojoj bi mržnja – trebalo da hrani mržnju: nasleđe,
još uvek, preostalo od služenja lukavom falusu. Voleti, gledati-misliti-istraživati
drugog kao drugog, de-spekularizovati, despekulisati. Zar je to teško? Nije nemoguće:
i upravo je to ono što hrani život, ljubav, koja se ne održava na zabrinutoj želji koja
se grebe o manjak i stoga meša čudno/strano, već koja uživa u razmeni sa kojom se i
sama umnožava. Tamo gde se istorija još uvek obrće kao istorija smrti, tamo ona ne
ulazi. Suprotstavljanje (opozicija), hijerarhizovana razmena, borba za gazdovanje koja
se ne svršava bar sa jednom smrću (smrću gospodara – roba, ili dva ne-gospodara =
dve smrti). Sve to proizilazi iz vremena u kome su vladale falocentrične vrednosti: a
to što postoji još neka sadašnjost ne sprečava ženu da ona negde drugde započne
istoriju života. Negde drugde, gde ona daje. Ona "ne zna" šta daje i ne meri ga; ali
ona ne daje niti razmenjuje ono što nema. Ona daje i više: nemajući uverenje da će
zauzvrat stići makar i nepredviđena zahvalnost. Ona pruža život, misao, promenu.
Takva "ekonomija", ona više ne može da se opisuje u okvirima ekonomije. Tamo gde
ona voli, svi koncepti starog upravljanja su prevaziđeni. U njima ona ne nalazi, manje
više svesno računajući, svoju računicu, već svoje razlike. Ja sam za tebe ono što ti
želiš u trenutku dok me gledaš onakvu kakvu me nikada do sada nisi videla: svakog
trenutka nova. Kada pišem, sve ono o čemu ni ne znam da možemo da budemo u
meni se ispisuje, nema izuzeća, nema predviđanja, i sve što ćemo biti nas poziva ka
neumornoj, zaglušujućoj, nepomirljivoj potrazi za ljubavlju. Nikada jedni/e drugima
nećemo nedostajati.

Prevela s francuskog: Sanja Milutinović Bojanić

Izvorno: "Le Rire de la Meduse", L'Arc 61 ("Simone de Beavoir et la lutte Des femmes"), 39-54 str.
Preštampano u Maite Albistur et Daniel Armogathe (ured.), Le grief des femmes, Vol. 2, "Anthologie de
textes feminists du Second Empire a nos jours", Hier & Demain, 1978, 307-313 str.

______________
1
Regle(s), reglee, francuska reč za poredak, meru (lenjir), upotrebljena u množini, ili kao u ovom
primeru u obliku participa prošlog, označava i menstrualni ciklus žene. Prvi put pomenut u
Firetijerovom (Furetiere) rečniku 1690. godine, (art. Menstrues) prim. prev.

14
2
Preostaje im, muškarcima, sve da kažu o njihovoj seksualnosti, i da o svemu tome nešto napišu. Jer
ono što su oni najavili, u većini slučajeva, proizilazi iz suprotnosti aktivnost/pasivnost, iz odnosa snaga
u kome on umišlja obaveznu, preplavljujuću, kolonizatorsku muškost, dok je žena zamišljena kao "crni
kontinent" koga treba probiti i "pripitomiti" (a zna se šta pacifikovanje znači kao
zaslepljivanje/skotomizacija u psihoanalitičkom rečniku prim. prev/drugoga i nepoznavanje samoga
sebe). Da bi se, od trenutka kada bi je osvojili, brzo udaljili od njenih obala, kako bi je što pre izgubili
iz vida, nju i njeno telo. Način na koji muškarac izlazi iz one koju ne smatra za drugu već za svoju, nju
lišava – a da li on to zna – njenog sopstvenog telesnog poseda. Pošto se on poistovećuje sa penisom, i
pošto se baca u napad, podrazumeva se da je zaplašen i da ima osećaj da je "zarobljen" od strane
žene, da se u njoj gubi, da ga je ona upila, ili da je sam.

3
Govorim o "određenom" mestu za ženu samo u zapadnom svetu.

4
Dakle, za koja bismo to pisma mogli reći da su "ženska"? Tek ću uputiti na primere: trebalo bi kroz
čitanja uputiti čitaoce na mesta iz kojih izvire ono što bi moglo da se odnosi na ženskost. Što ja i činim
na drugim mestima. U Francuskoj (nismo li već primetili naše beskrajno siromaštvo na tom polju? U
anglofonskim zemljama izvori su nešto značajniji) ako bismo prelistavali ono što nam ostavlja dvadeseti
vek da bude ispisano, zaista je malo, vidim upisanu ženstvenost kod Kolet, Margarit Diras… i kod Žana
Ženea.

5
Francuskim neologizmom equivoix, Elen Siksu izražava težnju za višeglasjem koje u sebi nosi
jednakost.

6
Equi-, latinski prefiks za jednakost i voix, francuska imenica ženskog roda-glas. Prim. prev. Srpski
prevod francuske imenice ženskog roda, depense (trošak), ne može da očuva višeznačnost te reči u
kojoj pored prefiksa de- može da se pročita i glagol penser-misliti. Prim. prev.

7
I to, unutar ekonomsko-metafizičkih okvira čija će granica, stoga što ostaje neanalizirana, ne
teoretizovana, zaustaviti, sprečiti jako brzo – (izuzev ako se desi promena koju je sada nemoguće
predvideti) – domašaj samoga pokreta.

8
Neprevodiv neologizam sextes. Siksu aludira na sexe (pol) ali i na secte (sektu ili šizmu, otcepljenje).
Prim. prev.

9
Pompes funebres, 185-186 str.
10
Le vol je imenica koja označava let ali isto tako i krađu, Siksu ovde sa namerom koristi efekat
homofonije. Prim. prev.

11
La mere ili la mer, homonimi, prva reč označava majku, a druga more. Siksu ih upotrebljava u igri
označitelja. Prim. prev.

15