Professional Documents
Culture Documents
Slobodan Ristanovic Cerska Bitka PDF
Slobodan Ristanovic Cerska Bitka PDF
Церска битка
САДРЖАЈ:
ЦЕРСКА БИТКА
ПЛАНИНА ЦЕР
МОБИЛИЗАЦИЈА
ЦЕРСКА БИТКА
ШТА ЈЕ СВЕ УТИЦАЛО НА ПОБЕДОНОСНИ ИСХОД
ЗЛОЧИНИ НЕПРИЈАТЕЉА НАД СТАНОВНИШТВОМ
ЗНАЧАЈ ЦЕРСКЕ БИТКЕ
РЕКЛИ СУ О ЦЕРСКОЈ БИЦИ
ЦЕРСКА БИТКА У ПЕСМИ...
ЛИТЕРАТУРА
Од 16. до 20. августа 1914. године вођена је, на широком простору планине Цера,
знаменита церска битка, у којој је храбра српска војска извојевала против
аустроугарских трупа своју прву (и савезничку) победу у првом светском рату.
ПЛАНИНА ЦЕР
У западном делу Србије, у Подрињу, уздижу се из равнице и немо изнад реке Дрине
стражаре две ониске планине: Цер са огранцима Иверком и Видојевицом, северно,
и Гучево на које се, у дугом низу, надовезују Борања, Јагодња са Мачковим
каменом, Рожањ и друге планине, нешто јужније.
Између Цера и Гучева простире се долина реке Јадра на којој је цео крај и добио
име. С друге стране Цера, благоталасаста, шумом и воћњацима прошарана
Поцерина, спушта се лагано у равну и житом набреклу Мачву, у углу Саве на
северу и њене десне притоке Дрине на западу.
Планине Цер и Гучево, као симболи, постојано и гордо — одгајајући бројне
„соколове“ (јер, „кад Србину буде у невољи“, у њима се „по соко излеже...“) — већ
скоро пуна два века опомињу на непослушне дрзнике, кад на њих ступе „ногом
поганом“, немилосрдно и крваво кажњавају: Турке у време првог и другог српског
устанка, Швабе у првом и хитлеровце у другом светском рату.
Планински део Цера ненастањен је, али се на његовим косама према подножју, с
обе стране, као раскошна огрлица, ређају села: Текериш, Трбосиље, Милина,
Каменица, Јошева, Јадранска Лешница — са јужне, јадарске стране и Милошевац,
Десић, Грушић, Радовашница, Цуљковић, Бела Река, Липолист, Петковица,
Чокешина — са северне, поцерске стране.
[1]
Мала Србија је у два балканска рата имала око 82.000 погинулих, осакаћених и
умрлих од последица рата; њиве су биле месецима необрађене; државна каса била
се скоро сасвим испразнила (израчунато је да су укупни ратни трошкови износили
370 милиона динара — сума три пута већа од државног буџета за 1912. годину).
[2]
Србија својим положајем, као средишна држава Балкана и, још више, као носилац
идеје о уједињењу свих јужнословенских народа и територија на тлу Хабзбуршке
Монархије, очигледно, угрожавала је интересе аустроугарске солдатеске,
претходнице немачког милитаризма. У Србији, територијално знатно проширеној
после балканских ратова, Аустро-Угарска је видела велику препреку својим
експанзионистичким походима према Егејском мору и Блиском истоку и решила је
да јој никако не дозволи брзи политички, економски и војни опоравак, после
исцрпљујућих балканских ратова. Аустро-Угарској је, у томе, ишла на руку и
политичка ситуација на Балкану, створена другим балканским ратом (1913.), после
кога су се Грчка, Србија и Бугарска међусобно завадиле око поделе Македоније и
других територија освојених протеривањем Турака.
Србија као препрека могла се, по оцени бечких владајућих кругова, отклонити
једино муњевитим оружаним ратом, Аустро-Угарску је у њеним ратоборним
намерама подржавала и кајзерова Немачка, која је већ била спремна за рат против
земаља Антанте. Чекао се само повод за коначан обрачун са Србијом, која је до
тада вешто избегавала све постављене замке и изазове.[3]
[3]
[4]
На дан предвиђен за параду, 28. јуна 1914. године, атентатори су, пре него што је
кренула поворка, већ били распоређени на више места дуж улица којима је требало
да прође надвојвода Фердинанд.
Сама акција чланова „Младе Босне“ није текла по плану. Од бомбе првог
атентатора Недељка Чабриновића рањен је само маршал двора. Престолонаследник
ни после тога није хтео да одустане од параде. Након сређивања и краћег
задржавања у Градској већници, Франц Фердинанд је у поворци продужио пут.
Сачекао га је на своме месту други атентатор Гаврило Принцип, који је, скочивши
на папучу аута, револверским хицима убио Фердинанда и, нехотице, његову
супругу војвоткињу Софију Хоенберг.
Франц Фердинанд на маневрима у Босни, на граници према Србији, 27. јуна
1914. године.
Гаврило Принцип
На суђењу. У средини Гаврило Принцип.
2. Ултиматум
–да одмах распусти друштво звано Народна одбрана, као и остала друштва и
удружења у Србији која се баве пропагандом против Аустро-Угарске Монархије;
–да избаци из јавне наставе у Србији (наставно особље и наставна средства) „све
оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-
Угарске“;
–да „прими сарадњу у Србији органа Царске Краљевске владе, ради угушивања
превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске
Монархије“;
–да „отвори судску истрагу над оним присталицама у завери од 15/28. јуна 1914.
године, који се налазе на територији српској; органи које упути Аустро-Угарска
влада узеће учешће у овој истрази“; да „спречи протурање оружја и експлозива
преко границе и отпусти и строго казни пограничне чиновнике у Шапцу и Лозници
који су криви што су помагали извршиоце сарајевског злочина...“
[5]
„... Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви — одговорио је
регенту Александру руски император Николај II — сви моји напори тежиће томе
циљу. Ако, пак, и против наше најискреније жеље не успемо, нека Ваше
Височанство буде уверено да ни у том случају Русија неће напустити Србију.“
Али, Русија, још недовољно спремна за рат, саветовала је српској влади да у много
чему попусти, што је она невољно и учинила, пристајући на све тачке Ултиматума,
изузев на оне тачке којима се захтевало да српска влада прими сарадњу „органа
Царске и Краљевске владе, ради гушења превратничког покрета против
територијалног интегритета Аустро-Угарске Монархије“ и „да аустроугарски
органи, поводом убиства Франца Фердинанда, узму учешће у истрази на српској
територији“.
[6]
И енглески министар спољних послова Едвард Греј, осврћући се на аустроугарску
ноту као „најстрашнији документ од свих које је икада сачинила дипломатија“,
рекао је“да би држава која би прихватила те захтеве престала да буде независна“.
У том смислу српска влада је, у року од два дана, припремила свој одговор на
Ултиматум и — преко свога председника и министра спољних послова Николе
Пашића — предала га, 25. јула 1914 године, аустроугарском посланику у Београду
барону Гизлу, који је, прочитавши га, обавестио српску владу да Аустро-Угарска
прекида дипломатске односе са Србијом (већ је имао такво овлашћење у случају да
добије негативан одговор).[7]
[7]
Истог дана барон Гизл је са особљем посланства прешао у Земун, а два дана
доцније отпутовао је са војним изаслаником у Ишл и обавестио Фрању Јосифа и
његове сараднике, да је Србија потпуно исцрпљена у последњим ратовима. да су јој
опрема и наоружање бедни и да ће моћи да мобилише једва 100.000 људи“.
МОБИЛИЗАЦИЈА
Знајући шта је очекује, Србија је, истовремено, предузела, 25. јула 1914. године,
општу мобилизацију. Њена влада се прокламацијом обратила целом српском
народу:
„... Како је аустроугарски посланик вечерас изјавио, у име своје владе, да није
задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је
српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере
за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине,
верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо
нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвани под
заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове“.
Већ сутрадан, 26. јула 1914. године, одјекнуше, од раног јутра, звона на сеоским
црквама. Огласише се и прангије. На ове особене и свима познате — а не само
војним обвезницима — мобилизацијске позиве, људе обузе неко чудно,
величанствено осећање поноса, добијеног поверења и свете дужности. Отаџбина је
опет у опасности. Свеједно од кога и с које стране — ваља ићи под заставу, по
трећи пут у последње три године.
Млађи обвезници, они што тек дођоше из “кадра“ и регрути, загрљени и с песмом
први похиташе у групама ка зборним местима. За њима, појединачно и у групама,
пођоше и „стари ратници“, застајкујући на капији да кажу онима што остају шта
још треба да ураде на њиви или код куће.
При испраћају пукова из Крагујевца у рат, четврти водови у четама нису имали
пушке, већ су носили ашове, лопате, пијуке. При свему том војска одлази на
бојишта са песмом...“[9]
Аустро-Угарске
гроф Берхтолд“
[8]
[9]
Исто.
Србија, ипак, није остала сама у својој великој невољи. Истог дана црногорски
краљ Никола упутио је телеграм престолонаследнику Александру:
Када се као муња пронела вест о објави рата настала је у народу узнемиреност,
посебно у Београду који је био на граници.
„... Као по команди, 15. јула (по старом календару), око шест часова, увече, после
овог страховитог сазнања, на свим београдским радњама спуштене су ролетне.
Закључавајући своје радње, трговци и занатлије пожурили су се да из њих изнесу
само новац, док су робу и друге ствари остављали судбини...
У вароши је тог вечера завладала права паника. Људи су се узмували као пчеле у
кошници. Једни су се спремали у своје команде, други, опет, хитали су да што пре
напусте варош, јер се муњевитом брзином била пронела вест да ће Аустријанци
још у току ноћи почети тешким гранатама да бомбардују Београд“.[10]
„... Највећа ужурбаност... владала је на београдској железничкој станици, на чијем
су се колосеку налазила три воза спремна да одмах крену за унутрашњост. За тили
час сва три воза била су препуна... Чак су и кровови вагона били начичкани
људима“. [11]
[10]
[11]
Исто.
У наредних седам дана европске државе слале су једна другој депеше о објави рата:
Немачка — Русији, 1. августа 1914. године а одмах затим и Француској и Белгији;
Аустро-Угарска — Русији, 5. августа; Црна Гора — Аустро-Угарској, 5. августа
1914. године, којима се најављивао почетак првог светског рата неслућених
размера.
У овај ратни вртлог биће увучене 33 земље, које ће под оружјем држати укупно 74
милиона људи.
Аустро-Угарска је за рат имала оперативну војску од 1.470.000 војника (од тога тзв.
прве линије 770.000 и ландштурма 700.000) — што је једва 2,88% целокупног
становништва — сврстаних у 17 корпуса са укупно 48 пешадијских дивизија, 11
коњичких дивизија и 51 бригадом, од којих 14 брдских, 14 маршевских, 3
самосталне и 20 ландштурмских (обвезници од 18 до 42 године старости који нису
служили стални кадар).
Истина, Србија није остала усамљена. Уз њу је прва стала Црна Гора. Имала је
савезнике и у Русији, Француској и Енглеској — које ће, у одбрани својих
интереса, такође, ступити у рат против Аустро-Угарске и Немачке — али, Србија је
од њих била географски доста удаљена: од руског бојишта преко 600 км, а од
француског преко 2000 км у ваздушној линији.
Српска војска
3. армију (Дринска првог и Дринска дивизија другог позива, три прекобројна пука
првог позива и два пука трећег позива), под командом Павла Јуришића-Штурма, у
ширем реону Ваљева, с Обреновачким и Шабачким одредом на Сави и Лозничким,
Јадарским и Љубовијским одредом на Дрини;
Аустроугарска војска
Аустроугарска Врховна команда — сматрајући да Србија и Црна Гора неће моћи да
пруже озбиљнији отпор њеним трупама, одлучила се да брзим офанзивним
дејством главнине своје тзв. Балканске војске, под командом генерала Оскара Фон
Поћорека, удари на Србију са запада, преко доњег тока реке Дрине (а не са севера и
долином Мораве) и покори је најдуже за две до три недеље.
5. армија (8. и 13. корпус), под командом генерала Либериус Ритера фон Франка, на
простору Брчко — Бијељина — Зворник и
6. армија (15. и 16. корпус), под непосредном командом Оскара фон Поћорека, на
правцу Власеница — Рогатица — Калиновик — Сарајево.
Догодило се тако да су обе стране, пре почетка операција, имале погрешну процену
снага и намера непријатеља — српска војска погрешно очекујући правац главног
напада са севера, а аустроугарска потцењујући снагу српске војске.
Август 1914. године. Врели летњи дани. Сељаци пожњели и оврли пшеницу.
Кукурузи, после другог окопавања, израсли, на неким потесима, до у врх коњаника,
прекривају велика пространства плодне долине Дрине, затварајући поглед на њено
овде широко, а кривудаво корито. Реку, такође, крију високе тополе и врбе дуж
њених стрмих обала.
На пожњевеним њивама, у стрњикама и на пашњацима, углавном у брдовитом делу
Јадра, чобани по цео дан напасају стоку — овце и говеда, а увече их враћају у стаје
и торове на починак.
Ретко је ових дана видети на њиви или сусрести на путу одрасле мушкарце, изузев
стараца. Они су пре 10-15 дана позвани и отишли у своје јединице, распоређене
дубоко у унутрашњости Србије, у Шумадији и Поморављу, или „на стражи“ на
Дрини.
Многе сеоске породице, посебно оне без мушке главе, још су у недоумици — поћи
у „бежанију“ према Ваљеву, или, ако Швабе бану, склонити се, док не прођу, у
оближњу шуму или јаругу.
1. Битка на Јадру
Аустроугарске трупе са левих обала Дрине и Саве, почев од 11. августа у пет
часова по подне, „тукле су артиљеријски поједине тачке на нашој обали на фронту
дугом од Раче до Лознице, а на Сави тукао је Шабац. У исто време примећени су
непријатељски аероплани који су извиђали на простору Шабац — Лозница и
долином Јадра. По овом, а и другим знацима, могло се претпоставити да ће
непријатељ ускоро предузети прелазак преко Дрине“.[12]
[12]
И заиста, аустроугарска 5. армија — њен 8. и 13. корпус — започела је, у зору 12.
августа 1914. године, прелаз (форсирање) Дрине код Лешнице и Лознице, а делови
аустроугарске 2. армије (4, 7 и 9. корпус), после жестоког бомбардовања Београда,
Обреновца и Шапца, кренули су, у исто време, преко Саве код Аде циганлије,
Шапца и Сремске Митровице.
[13]
Стеван О. Костић, Српско-аустријски рат 1914, Годишњак МИА, бр. 20, Шабац,
1986.
Добивши, у току ноћи 14/15. августа, потпуне извештаје о стању на фронту српске
3. армије, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник коначно се
уверио да главнина аустроугарских трупа надире долином Јадра ка Ваљеву и одмах
донео одлуку да 2. армија, под командом генерала Степе Степановића, изведе
марш-маневар преко села Коцељева ка Текеришу, „ради енергичног удара у леви
бок непријатељевих снага, које су од Лознице и Лешнице, долином Јадра надирале
ка Ваљеву“, с тим да претходно, у циљу обезбеђења свога десног бока и
„расчишћавања ситуације у Мачви на простору Шабац — Лешница“, Коњичку
дивизију из састава 1. армије упути у Мачву, а Шумадијску дивизију првог позива
према Шапцу, са задатком да га нападне и заузме, али, уколико у томе не успе, да
упорно брани правац према Коцељеви. По тој наредби, 1. армија остала је у
стратегијској резерви, а 3. армија у пуном борбеном дејству на правцу главног
непријатељевог удара.
До мрака 15. августа аустроугарска 5. армија избила је: левом колоном 21.
ландверске дивизије северном падином Цера до села Грушића а десном колоном
главним гребеном Цера до Скакалишта; 9. дивизија долином Лешнице до села
Милине, чија је побочница заузела Попов парлог и угрозила десни бок 3. српске
армије; 36. дивизија долином Јадра до села Брезјака; 11. и 13. бригада до
Грнчарског гробаља; 42. дивизија до Крупња...
Слаби делови српске 3. армије, жилаво бранећи сваку стопу земље, повлачили су се
испред надмоћнијих аустроугарских снага.
ЦЕРСКА БИТКА
Српска 2. армија, извршавајући наредбу Врховне команде, хитала је на своје нове
положаје: док је Шумадијска дивизија првог позива под командом пуковника
Стевана Хаџића пошла према Шапцу, а Коњичка дивизија под командом пуковника
Бранка Јовановића касом јурила у Мачву, Церска ударна група, састављена од
Комбиноване дивизије под командом генерала Михиала Рашића, Моравске
дивизије првог позива под командом генерала Илије Гојковића, и осталих
армијских делова, извела је брз марш-маневар у правцу Цера.
По добијеном задатку, Комбинована дивизија кренула је 15. августа у три сата ноћу
усиљеним маршем од Великог Бошњака према Текеришу, а Моравска дивизија
првог позива од Коцељеве долином Тамнаве, такође, ка Текеришу, да би, потом,
одмах продужила ка гребену Иверка и тако ударила у леви бок непријатељевих
снага које су наступале долином Јадра.
„... Прашњави и ознојени војници и коњи... Све је носило на себи печат крајњег
замора, исцрпљености и жеђи — записао је у свој дневник Јеврем П. Топаловић.[14]
Коњи са оклембешеним главама и тупим погледом вукли су брекћући тешка оруђа;
возари их тераху равномерним, механичким покретима листова и лењим
опоменама бичем и гласом. Послуга улепљена од зноја и прашине са испуцалим од
жеђи уснама, са забаченим шајкачама, корачала је поред водова оним познатим,
карактеристичним кораком српског сељака, којим он прелази невероватан број
километара без замора, суморно-равнодушног човека свикнутога на тегобе; поред
осталих одлика и у томе лежи величина нашег сељака.“
[14]
„Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могућности још ноћас, заузети
Косанин град (највиши врх Цера — прим. С. Р.) — наређивао је Степа Степановић
команданту Комбиноване дивизије — јер, од заузећа тог града зависи целокупна
операција, а то ће бити од великог значаја и за следеће наше операције“.
„Била је већ ноћ — сећао се доцније мајор Јеврем П. Топаловић;... отпоче пљусак,
праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна,
блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу, јак ветар
отежа кретање артиљерије по брдовитом терену и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна
спусти се на земљу и својим непробојним платном заогрну напаћене људе и стоку.
Прст пред оком се није видео. Пут непознат, блатњав, стока преморена, пљусак...
После неколико часова бура се утиша и спазисмо ватре у правцу Цера, и прва
помисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање,
које се зачу у том правцу, а ватре се намах погасише. Осетивши непријатеља
претходница са батеријом, доспев до Парлога (к. 368), застаде. Ту дође и командант
VI прекобројног пука и саопшти команданту претходнице наређење дивизијско: да
има још те ноћи да избије на Цер, пошто пото. У разговору их прекиде један војник
из митраљеског одељења II прекобројног пука, који задихан и усплахирен
рапортира: г. мајоре, ево их — Швабе!
„Застао сам од одељења, да пијем воде, па идући у правцу у коме сам оставио
одељење, спазим ватре крај пута, упутим се тамо, али се ватре већ гасиле, приђем
том месту и опазим људе који потрбушке спавају а коње привезали за дрвеће;
повиках: је ли бре, јел то митраљеско одељење II пука? Они ћуте. Ја понових
питање 2-3 пута, док се један не промешкољи и проџамрља нешто и познах по
говору да није наш војник већ — Шваба!“
[14а]
Исто.
„... Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла“, записао је ондашњи
капетан и учесник у овом окршају Милутин Николић.[15] „У овој пакленој ватри
војници 2. батаљона, вођени својим официрима, полетеше према непријатељу...
Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељева
снага ни распоред. Он (непријатељ — прим. С. Р.) је био још у већој забуни, јер је
нападнут с бока и слеђа и још изненађен на спавању... Наши војници буквално
улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало се на
све стране, а војници су падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао,
а наши су налетали као помамни.“
[15]
„... Под кишом од олова улазили су у борбу батаљон за батаљоном, пук за пуком,
раздражено, дивље и огорчено — сећао се мајор Јеврем Топаловић — Батерије
беху, такорећи, на рукама изнете на Парлог, у сам стрељачки строј...
„У свануће „ура“ се чуло све даље и даље... У зору 3-ћег августа (16. августа по
новом — прим. С. Р.) борба се наставила свом жестином; топови су урлали;
командири батерија не могаше да задовоље све захтеве пешака, јер је циљева било
више него ли топова. Помоћ од артиљерије тражена је са свих страна... Батерије на
Кику обасуте снажном ватром непријатељских хаубица и пољских топова, дају
херојски отпор. Водник 8-ме батерије Моравског артиљеријског пука капетан Чеда
Ковачевић, у највећој кризи, када су гранате разривале терен око топова правећи
бунаре у ледини, шетао је од топа до топа храбрећи војнике и подржавајући морал
у паклу од ватре, пркосећи смрти... — забележио је мајор Топаловић.
[16]
Критична ситуација на овом бојишту, међутим, није трајала дуго. Решена је личном
интервенцијом команданта 2. армије генерала Степе Степановића који је
присуством на бојишту ободрио трупе Комбиноване дивизије и задржао их на
положају. Увођењем у борбу тек приспеле Моравске дивизије првог позива, која је,
око подне 16. августа, напала делове аустроугарске 9 дивизије на угроженом левом
крилу Комбиноване дивизије (одсек Спасовине — Беглук) и поновљеним, а још
енергичнијим покретом Церске ударне групе гребеном Цера, српске трупе су
коначно пробиле и дубоко помериле линију фронта, која се лево од церског масива,
до мрака 16. августа, померила ка правцу Југовићи — Беглук (насеља у Горњој
Бадањи), успевши да у току ноћи 16/17. августа одбије више напада непријатеља.
Успеху ових операција 16. августа значајно је допринела Коњичка дивизија[17], која
је делом својих снага гонила непријатеља уз Цер ка Тројану, а нарочито
истовременим дејством њеног 3. пука преко северних падина Цера, нагло
потискујући лево крило аустријске 21. дивизије, које се, под муњевитим ударом
српских коњаника с фронта и с десног бока код Скакала и на Радловцу нагло
повило ка западу, све до виса Бобије наспрам Косаниног града, остављајући на
бојишту код Скакала велики број мртвих и рањених, напуштене топове, каре,
муницију и другу опрему.[18]
[17]
[18]
„... Када је чело непријатељске колоне, око 9,15 часова, дошло на 400-500 метара од
нашег положаја било је дочекано јаком ватром нашег 1. ескадрона, а одмах затим и
снажном ватром митраљеског одељења записао је командант 3. коњичког пука
Никола Цоловић.[19]
[19]
Око 9,30 часова командант пука упути два ескадрона с Осоја (4. и 5.) у противнапад
противу непријатељског левог крила и бока, у правцу села Десића.
Изложена на отвореном пољу нашој убиственој ватри с фронта Осоје —
Скакалиште... и нападу два ескадрона у бок, непријатељска колона држала се око
пола часа, а потом прште одједном на све стране. Непријатељски војници тражили
су спаса у најмањим заклонима, потом обртали леђа и спасавали се предајом или
бекством, у село, одакле су многа одељења одступала без реда назад или уз Цер.
Око 10 часова у правцу села Текериша чула се јака пешачка и артиљеријска борба,
а око 10,30 часова видело се повлачење аустроугарских густих стрељачких стројева
од лисина на Тројану уз Цер...
Стратегијски још већи допринос успешном напредовању Церске ударне групе, 16.
августа, дале су јединице српске 3. армије (Дринска дивизија првог и Дринска
дивизија другог позива), храбро одолевајући надирању скоро троструко
надмоћнијег аустроугарског 13. корпуса — на централном делу њеног фронта, у
долини Јадра код села Јаребица и Симиног Брда и на линији Пушкаревац —
Мајдан. Непријатељевих 40 батаљона непрестано је и силовито јуришало на свега
16 српских батаљона. Тек када је на левом крилу српске 3. армије, у окршају
против целе аустроугарске 42 дивизије, разбијен нејаки Крупањски одред са непуна
три батаљона, наређено је њено повлачење, у ноћи 16/17. августа, на нову
одбрамбену позицију код Завлаке.
Борба. На нашем одсеку још није. Почиње онда и код нас. Њихове батерије гађају
нас, наше њихову пешадију, испред нас падају шрапнели... Поче киша опака.
Грми... Страшно. Од топа треба бежати иза дрвета, а од грома склањати се од
дрвета. Увече око 6 часова зове ме командант — наређено одступање; пољаци
(пољске батерије — прим. С. Р.) иду у њихову V батерију смењује наша брдска II.
Идем по њу. Швабе оздо ударе. Вика, пуцњава... Ужас! Комора у страху бежи. VI
дринска батерија оде, а ми на положај идемо... Оздо се чује „ура“. Пуковник Уча —
истрчао напред — и поново охрабрио наше пешаке. Командант и ја пођосмо
напред, батерија за нама. Путем хаос! Возови, пешаци, коњи — све се заглавило.
Чудимо се Турцима на Куманову. Дођемо у Завлаку. Ту је тек брука. Рањеници;
један официр остављен на путу — умало га не прегазисмо; други рањен — моли за
воду... Наређење да II батерија иде на Марјановића вис. Одемо... У Завлаци
остављен хлеб, со, зоб, брашно, 19.000 пари опанака... [20]
[20]
Следећег, другог дана церске битке, 17. августа, настављене су, од раног јутра,
борбе на целом фронту.
Непријатељева 9. дивизија је узалудно нападала. ради пробоја на делу фронта
између Моравске и Комбиноване дивизије на простору Кик — Текериш. Када је
аустроугарска 9. дивизија заузела Беглук — важну тачку између српске 2. и српске
3. армије — Врховна команда упутила је на ово ратиште Тимочку дивизију првог
позива као појачање 2. армији.
„Ура! Ура! Напред!“ Војници су потрчали. Ја сам ишао пред мојима, и сви су се
отимали ко ће први да стигне, ко први да навали. Кад смо дотрчали на петнаестак
метара, Швабе поскакаше из ровова. Није пукла ни пушка, ни бомба, ни револвер.
Ми на ровове, а они на друге. Ми на друге, па на треће и отесмо им сва три реда
ровова без иједног зрна. Они све оставили: и пушке, и шињеле, и митраљезе. Ми
смо онда ухватили њихове митраљезе па почели да их бијемо с леђа. Нећете
веровати, толико је Шваба попадало да се читав километар могло ићи с човека на
човека, с леша на леш. То је било код села Текериша.[21]
[21]
Коњичка дивизија је, као и претходног дана, приредила Швабама ново и још
непријатније изненађење. Код железничке станице Дубље у Мачви 2. пук ове
дивизије напао је воз којим је један батаљон аустроугарских војника из Шапца био
упућен у помоћ 21. дивизији и приморао га да се врати у Шабац. Но, праву панику
у редовима непријатељеве 21. ландверске дивизије унео је српски 3. коњички пук
гонећи Швабе све до Дрине.
Око три часа ујутру, у горњем току Беле реке, кад су многи драгуни, за време
водопоја, попуштали своје коње а српски коњаници појурили да их хватају,
Аустријанци у забуни отворише ватру, на коју, такође, ватром и бомбама
одговорише српски војници. Аустријски војници се разбудише у свим бивацима на
Високом парлогу и дадоше се у бекство ка Дрини. За њима појури српски 4.
ескадрон, а затим цео српски 3. коњички пук, решен да брзо и енергично гони
непријатеља до Дрине. У тој потери паде им као плен цео непријатељев бивак са
пољским кухињама.
[22]
„Разви се огорчена борба на сред села око освајања и осталих трију топова
застигнуте непријатељске батерије... На све стране праштале су пушке и карабини,
револвери и бомбе. Непријатељ је очајно бранио своје топове. Драгуни су у два
маха јуришали одељењима на коњу и оба пута дочекани и одбијени, док је пешачка
заштита и послуга сва уништена...“[23]
[23]
Исто.
[24]
Исто.
И баш тада, око 8 часова, 3. коњички пук, који је већ био стигао на Дрину, морао
се, по закаснелом наређењу штаба Коњичке дивизије (а он, нажалост, није знао где
се налази 3 пук) вратити у село Бојић, у састав Коњичке дивизије.
Евакуација тежих рањеника из превијалишта у позадинске болнице.
[25]
Исто
Приправан за окршај, 3. коњички пук се, без борбе, провукао кроз непријатељеве
предстраже и у расвитак, 18. августа, стигао у село Добрић и ушао у састав своје
дивизије.
Српска 3. армија очувала је, уз велике напоре своје положаје у долини Јадра код
Завлаке, а Шумадијска дивизија првог позива била је потисла непријатеља до пред
Шабац, али, не успевши да освоји овај град, поново је прешла у одбрану на линији
село Јевремовац - Потес - Мишар.
Ове рањенике преносе у болнице, где ће над њима извршити операције без
успављиваља, јер нема средстава за анестезију. Ћутећи, спроводници кола,
мобилисани сељаци трећег позива, прате свој болни товар. Они пуше цигарету и
њихов озбиљни поглед изражава да разумеју трагични удес свога народа, - удес
који хоће да слобода српског народа буде искупљена најтежим жртвама које човек
може да поднесе.
Дуги низови волујских кола долазе иза првих. Ова кола су празна. То су кола која
су возила храну и муницију за оне који се бију на фронту и која се враћају празна
да буду поново натоварена и да се опет врате.
А њихови болесници! И они су били хероји. Никад нисте чули јауке бола, тако
појмљиве на оваквим местима. Стрпљиво, стоички, рањени српски војник очекивао
је или да оздрави или да умре. Једва сте чули да се са усана оних који највише пате,
отме једно „Боже!“ или „Мајко!“. На аустро-угарске рањенике, измешане српскима,
утицао је овај пример да су и они постали ћутљиви... Било је недеља кад је умирало
по 59 рањеника дневно и кад није било више попова у довољном броју да испрате
ове јаднике до њиховог последњег вечног стана.
Погреби су били толико чести, да су пред црквом скоро стално стајали читави
редови мртвачких сандука. Кад је био погреб каквог официра, онда би један одред
војника трећег позива, сељака у народном оделу, са пушком, фишеклијом и
бајонетом, дошао да ода последњу пошту...“
[26]
И целог трећег дана церске битке, 18. августа, који је за јединице српске војске
значио „дан уочи победе“, аустроугарске трупе[27] надирале су, упорно, на свим
тачкама фронта од Прослопа (планински превој између Пецке и Љубовије) до
Шапца, а нарочито снажно на простору који је у долини Јадра код Завлаке бранила
српска 3 армија. То је био доказ да Поћорек још није био одустао од намере да
истовременим продором на левом (јужном) крилу српске војске на правцу Лозница
— Ваљево и на њеном северном крилу код Шапца и спајајући та своја два крака иза
леђа Церској ударној групи, „стегне у клешта главне снаге српске војске, „задајући
им тако одлучујући ударац“. И док је аустроугарски 13. корпус од самог јутра
започео и водио жестоку борбу против српске 3. армије, дотле се аустроугарски 8.
корпус, неспособан за продужавање напада (по извештају њеног команданта
генерала Гизла) ограничио на одбрану.
[27]
Српска војска — Шумадијска дивизија првог позива — под ударом далеко јачих
снага противника, привремено, осујетила је напоре аустроугарског 4. корпуса а
уједно и стратегијску замисао генерала Поћорека да сломи српску одбрану на целој
линији фронта Мишар — Потес — Јевремовац. Тако је и ово северно (десно) крило
српске војске, као и лево, остало постојано и чврсто на својим одбрамбеним
позицијама. То је омогућило Церској ударној групи, односно Комбинованој и
Моравској дивизији првог позива, да већ од раног јутра, 18. августа, крене у напад
на аустријску 9. дивизију и делове 21. ландверске дивизије, које су пружале жилав
отпор прелазећи из одбране у противнападе.
Моравска дивизија првог позива — такође на прекор команданта 2. армије што није
била одлучнија на бојишту — кренула је силовито и једном колоном (главнином
дивизије) до краја дана, 18. августа, потисла непријатеља на правцу свога удара и
овладала положајима на линији Беглук — Југовићи — Спасовине, а другом,
помоћном колоном наступала је са Кика ка селу Југовићи и стигла до положаја на
коти 335, где се, по наређењу, зауставила.
8. Победа
Аустроугарске трупе код Шапца (4. корпус 2. армије) нападале су и тога дана 19.
августа, на Шумадијску дивизију првог позива на реци Думачи. Успешно
одбијајући узастопне нападе делова аустроугарске 31. и 32. дивизије, Шумадијска
дивизија се неопажено повукла на реку Добраву и учврстила на њеној десној обали.
Требало је, претходно, заузети Тодоров рт (Косанин град). Тај задатак добио је
пешадијски мајор Велимир Чекеревац. Још у току ноћи 18/19. августа „два челна
батаљона ојачана са четири митраљеза и једним топом“, под командом мајора
Чекеревца, неопажено су пришла на јуришно одстојање (митраљези су ношени на
рукама а топ скинут са предњака гуран напред) а онда су уз звуке труба, лупу
добоша и громогласно „Ура“ извршили силовити јуриш и у 4 часа избила на сам
врх Цера. Али, због дејства непријатељске артиљерије са левог бока, ови батаљони
били су принуђени да се, оставивши три митраљеза на Косанином граду, повуку
150—200 метара назад, да би, чим су добили појачање од два батаљона и два топа,
борбом на блиском одстојању, која је трајала до ујутру, у другом силовитом јуришу
дефинитивно, у 5 сати и 30 минута, заузели Косанин град — највиши врх Цера и
одмах, „без обзира на глад, умор и остале незгоде“, наставили, истина, спорије него
што је требало, гоњење непријатеља ка Видојевици и даље према Дрини. Тек око
14 часова освојен је Веселинов врх. По сећању једног артиљерца...
„... У току ноћи од 5/6 августа (18/19, августа по новом — прим. С. Р.), командант
V-ог прекобројног пука реши да се препадом заузме Косанин град. У том циљу
одвојен је вод артиљераца који ће, на рукама гуран, без запреге пратити пешадију и
узети учешћа у препаду.
Бог нам је био на руци, страховита грмљавина и пљусак, који настаде, заглушише
уши противнику, те није чуо котрљање и гурање топа.
Остала три топа у галопу излетеше у свануће на отворен положај, под кишом
непријатељске пушчане ватре, и одмах отворише блиску картечну ватру на
непријатеља, који је вршио очајне напоре и са великим пожртвовањем трудио се да
поврати Косанин град.
[29]
У таквој ситуацији као нереална остала је без икаквог одјека Поћорекова депеша -
наређење: „... Издржите по сваку цену док не стигну појачања са севера и југа...
Пета армија мора се, пошто-пото, одржати на линији Ново Село — Видојевица —
Јадранска Лешница и на висовима источно од Зворника...“ Али, битка је изгубљена.
[30]
Са свих висова и кроз поља јурили су топови безобзирце на друм, већ закрчен
колима, и пробијали се кроз коморске колоне не обраћајући пажњу на псовке
возара и подофицира, на заповести официра... Газило се преко људи, преко
точкова, лафета, пољских кухиња, кола и топови су запињали једни за друге, коњи
су се ћифтали и гризли, већ упола побеснели од удараца бичем. Није се више могло
ни напред ни назад...
Срби су засипали топовском ватром цео пут којим је јурила војска наших бегунаца.
Око две хиљаде шрапнела избачено је на нас овога дана, а они су прскали или над
путом или на неколико корака крај њега. Шрапнелске куглице падале су на пртљаг
кола, разбијале посуће, сандуке и пакете, често су лупале звечећи по казанима
пољских кухиња, по топовским цевима и карама, али су исто тако често погађале
читаве групе војника, који су јечали, јаукали, викали за помоћ или резигнирани
остајали у локви своје рођене крви. Они који су долазили за њима газили су их
безобзирце... Више од две стотине на месту убијених или у самртничким мукама
оборених коња закрчило је пут којим смо бежали...
Бежали смо преко брисаног простора и није било никаквог заклона од шрапнела.
Нисмо могли учинити ништа друго до — погнуто бежати даље — стрепећи од нове
експлозије изнад наших глава. Када би се лет шрапнела завршио у жутом облачићу
на више од тридесет корака од нас, када би се зујање претворило у тресак, ми би се
опет са олакшањем и одахнувши дигли и наставили с трчањем.
Понекад смо пролазили кроз села и ту се могао потражити спас од кише танади
ускакањем у неку кућу.
Али очи житеља ових насеља доносиле су нам нову муку: те очи које су нас онда
када смо наступали гледале са толико мржње, као будуће убице њихових мужева,
синова и браће, сада су нас посматрале са отвореним презиром, пошто смо сада,
потучени, са људством, коњима и колима напуштали њихову земљу.
Сваких пола сата би по неки штабни официр препречио пут пешадији: требало је да
се под командом једног официра сакупимо уз ивицу пута, да се развијемо у стрелце
и штитимо одступницу. Овим лоше организованим покушајима сакупљено је
највише две до три стотине војника који, наравно, не би били у стању да штите од
напада непријтељске војске.
Лежали смо око четврт сата бесно гледајући за колима и аритљеријом који су
хитали да стигну на безбедно место; на све стране се псовало зато што нас
бесмислено жртвују, а у себи смо премирали од страха пред нападом педесет пута
надмоћнијих непријатељских снага а нарочито смо се бојали да ћемо бити
опкољени, што се нашем кратком стрељачком строју могло догодити сваког
тренутка. Када нас од официра нико више није видео и када смо нашли изговор да
нам недостаје муниције, наш стрељачки строј почео је да се осипа, па смо се без
наређења и via facti опет прикључивали општем бекству.
Предвече прелазимо Дрину преко војног моста на чијим понтонима већ стоје
инжењерци спремни да га демонтирају. Аустријску обалу запосео је стрељачки
строј мађарских домобрана. Идемо даље за Јању, где се у једном шљивику скупља
11. регимента, већ два дана празних стомака, растројена, скршена од борби и
бежаније.
Војници који су јуче терали српску стоку за Бијељину причају нам да су оба
корпуса који су били поред нас, 13. и 16, прошли још горе него ми, да се повлаче. И
други војници видели су на хиљаде војника из ових корпуса како куљају натраг за
Босну.
[31]
Тимочка дивизија првог позива, без једног пука, упућена је 19. августа у помоћ 3.
армији, али, кад је после марша у ноћи 19/20. августа стигла на одређене положаје
на линији Марјановића вис — Доња Бадања непријатеља тамо више није било.
Повуко се.
Ноћу 19/20. августа и последњи делови аустро -угарске војске пробијали су се, без
већих тешкоћа, преко Дрине: 9. дивизија код Јање, остаци 21. ландверске дивизије
код Самуровића аде и Амајлије, 36. дивизија и 11. бригада код села Батра, 42.
дивизија код Шепка и 13. бригада код Козлука (21. августа).
Српске јединице гониле су, током 20. и 21. августа, преостале аустроугарске
јединице и групе на појединим секторима у непосредној близини Дрине. Последњи
непријатељски остаци протерани су преко Дрине 22. августа 1914. године.
Још два-три дана, до 24. августа, на тлу Србије, у реону Шапца, задржале су се
једино трупе аустроугарског 4. корпуса из састава 2. армије, наводно, на
инсистирање начелника штаба аустроугарске Врховне команде генерала Конрада
фон Хецендорфа који је „из политичких разлога желео да претрпели пораз маскира
држањем извесног дела српске територије.“. У Шапцу се задржала само 29.
дивизија с којом су вођене борбе до 24. августа, када је протеран и последњи
аустроугарски војник са територије Србије.
[32]
[33]
Исто
При заузимању места одмах узимати таоце — попове, учитеље, угледне поседнике.
При поласку повести их са собом до последњих кућа и безусловно их побити, ако
само иједан метак из места буде испаљен на трупе.
... Приближавамо се Шапцу и већ се види високи црквени звоник који се издваја
бео на плавом небу. Сваког тренутка констатујемо да су овуда прошле трупе
Франца Јосифа по запаљеним кућама и пластовима сена. Ровови су остали
нетакнути... Ту је Јовановац са кућом у којој су „културтрегери“ искасапили 40
српских заробљеника и рањеника. Најзад улаз у Шабац обележен је потпуно
изгорелим касарнама.
Што највише пада човеку у очи кад долази у ову варош, то су разваљена врата и
прозори и гвоздени застори радња, обијени полугама или секирама. Средина
вароши је потпуно опустошена дивљачким бомбардовањем. Црква носи
многобројне ране; окружно начелство и пошта испробијани су рупама. Пожар је
уништио многе куће; од других није остало ништа више до неколико накривљених
зидова који се лелујају. По улицама леже многобројне касе, обијене од
Аустријанаца. Парчад граната и зрна од шрапнела покривају земљу. Неки
становници који су остали или који су се вратили, повукли су се у крајње делове
вароши, али и тамо су падали топовски метци и разорили скромне кућице. Шабац
је био богата варош, весела, трговачка и чиста — данас то је хрпа рушевина! А
бомбардовање се продужава. За време целог мога боравка, дању и ноћу, гранате су
падале као киша.
Ипак, бомбардовање је било само један део пустошног рата ових фамозних војника
„Културе“. Они су још и опљачкали целу варош. Можете ући у коју било кућу,
богату или сиромашну: свуда је исти призор — све је опустошено и опљачкано.
Оно што се није могло однети, поцепано је, поломљено или на неки начин учињено
неупотребљивим. Тако су душеци распорени, огледала разбијена, столице, столови,
ормани, разлупани секирама. По радњама роба је разбацана по земљи, чак загађена
људским изметом, шешири су пробијени, слике фотеље разбацане. Обијено је више
од хиљаду каса. У владичанском двору, у начелству, по банкама архиве су
опустошене, а документи и књиге поцепане. Однесена је сва сребнарија, накит и
богате гардеробе...
Уништена аустроугарска батерија 80 мм српском артиљеријском батеријом,
август 1914. године
Ilustration
Биланс „рада“ Аустро-Мађара (до 25. септембра 1914.) овај је: у Шапцу је разорено
или озбиљно оштећено 2500 кућа; око 2500 особа изгубиле су све бомбардовањем и
пљачком; 1500 грађанских особа погинуло или било одведено од непријатеља; 537
породица нестало је. У посаво-тамнавском срезу: 3 особе убијене, 6 запаљених
кућа, 10 породица у беди (само у једном селу). У мачванском срезу: 457 кућа
разорених, 359 особа убијених, 371 особа одведена, од којих је много убијено
успут. У азбуковачком срезу: 182 особе убијене, 228 запаљених кућа и 42 особе
одведене. У јадранском срезу: 741 кућа разорена, 1738 породица у беди и много
искасапљених особа. За рађевски срез немогуће је добити податке; један велики део
овог среза још је у непријатељским рукама. У осталом, тако је делом и за јадрански
и азбуковачки срез.
... Липолист је једно од оних мачванских села која изгледају да никад немају краја,
јер је свака кућа окружена великим воћњаком, ограђеним рђаво отесаним даскама,
и јер су све куће на рубу једног, кадгод два пута. То је пре рата било богато село,
као што су готово сва села у Мачви, главној житници Србије. Али сада, како је све
тужно! Аустро-Мађари су туда прошли. Ено куће Маринковића, ишарана
куршумима. Сељаци и сељанке склонили су се у ову кућу, мало јачу од осталих.
Швабе су пуцале на њих кроз прозор као на зечеве; 5 убијених и 5 рањених! Друге
од ових животиња ушле су код Марте Стојковић, чији је муж на фронту.
Опљачкали су целу кућу и убили, из пушака, њеног 12-годишњег дечка Веселина,
па његов леш приковали за врата где је остао два дана. Сама мајка је рањена у кук и
ногу бајонетом. У многим воћњацима видим мале хумке у које је пободен крст и
бачено неколико цветова. То су гробови аустро-угарских жртава за које Аустро-
Мађари нису дозволили да се сахране на гробљу. Ови варвари су чак затрпали
неколико мученика у јарак поред пута... ... На улазу у село Петковицу чека нас кмет
Пантелија Марић. У његовој општини побијено је 56 особа, 3 су рањене, а 26 је
одвео непријатељ. Жртве су нарочито старци и сасвим млади дечаци. Општина, као
и школа, изгореле су. Непријатељски војници су носили собом мале лонце чијом су
садржином прскали куће и палили их шибицом. Одмах је све било у пламену...
Наш циљ за овај дан био је Прњавор, место где дивљаштво ордија Франца Јосифа
није више познавало граница. Наша кола, купана лепим јесенским сунцем које
продужава да сија, поред свега тог што се човечанство гуши у покољу, доводе нас
за кратко време у ово велико богато село које је бројало 2400 становника. Биланс
онога што су учинили Аустро-Мађари у овом селу, више је него страшан. Судите
по овоме: 109 особа је одведено у Лешницу и убијено у овом месту. 199 становника
је искасапљено или спаљено, 37 одведено у Босну и од тада нико од њих није дао
гласа о себи. 179 породица остале су без имања која су изгорела.
Аустријанци су дошли 30 јула и одмах окупили све људе у селу. Ако би нашли
војну објаву код неког становника или да неко има један пушчани метак, одмах би
га стрељали. Они који су били у пољима и нису дошли на позив Шваба, били су
пушкарани. 26 људи погинуло је на овај начин. Инвалиди из два прошла рата који
су показали своја уверења, исто тако су побијени. Четвртог августа, на повратку са
Цера, Аустро-Мађари су били нападнути од српске коњице која им је отела три
топа. После повлачења наших, непријатељ је онда све масакрирао. Имао је списак
чланова Народне Одбране и све их је стрељао.
У школи је било затворено 17 старих особа и оне су биле живе спаљене. Влада
Праисавић има кућу поред цркве где је Црквена Мала. Он је примо у своју кућу
једног тешко рањеног српског коњаника. Кад су дошле Швабе, Праисовић је
побегао мислећи да ће они поштедети његовог рањеника. Кад се вратио, нашао је
овог сиромашка везаног и карбонизованог у кревету, испод кога су дивљаци
наложили ватру. У кући Мирка Жикића било је 8 рањеника. Од њих су зверови
спалили четворицу, а остале побили. Старци, жене и деца, њих око 100, били су
изведени пред кућу Милана Милутиновића, побијени најпре на разне начине и онда
бачени у кућу у пламену. У овом злосрећном Прњавору, не види се ништа друго
сем изгорелих кућа и заједничких гробова где почивају изобличени остаци свих
ових људи, стараца, жена и деце, жртава бестиалног беса „културтрегера“.
Брезјак, где је непријатељ починио недела која се не даду описати, није далеко од
Гњиле. Користим се дакле приликом да тамо пођем. Брезјачку општину сачињавају
села Слатина, Горње и Доње Недељице. 54 становника су побијена на
најразноврснији начин. Ипак, већини су просута црева широким пионирским
бајонетима. Као и на другим местима, многи лешеви су били унакажени. Наравно,
све је било опљачкано и оно што се ните могло понети, било је уништено...
Јаребице су седиште треће армије. Ту се још чује топ са Гучева. То је једно мало
село које је некада живело у благостању. Данас то село је опљачкано до дна душе, а
23 становника била су убијена, а 10 њих је нестало. Седамнаест људи из Јаребица
било је стрељано у Кривајици. У осталом, сва села у околини оплакују своје
покојнике, поубијане од стране аустро-угарске солдатеске. Тако у Завлаци има 20
убијених, а 7 несталих. У Ликодри побијено је 57 људи.
„7. и 8. августа (20. и 21. августа по новом — прим. С. Р.), као командир
истакнутих стражарских места обишао сам село Цуљковић и околину. У једној
јарузи видео сам, натрпане једне преко других, унакажене бајонетима и избушене
зрнима, 25 дечака од 12 до 16 година и два старца преко 60 година. Испитујући
једну кућу нашао сам две мртве жене. Њихови лешеви су били изрешетани зрнима.
У другој кући лежала је стара жена убијена са својом ћерком. Поред угашеног
огњишта беше један старац сав у крвавим ранама од бајонета. Умирући и трзајући
се рече ми: „Ја не знам како сам још жив. Од пре три дана ја сам овде, гледајући
моју жену и моје дете мртве, чија тела леже пред вратима. Пошто су нас нагрдили,
масакрирали су нас бајонетима и потом су, кукавице, побегли. И само ја преживех,
гледам ову бару од крви, њихове крви, која се шири иза мене не могући учинити ни
један корак да бих се удаљио.“
„У једном дворишту, наставља поручник, нашао сам малишана од четири године
кога су тамо бацили пошто су га убили. Његово тело беше искидано од паса. Поред
њега лежаше гола млада жена, између чијих ногу беше метнуто њено заклано
одојче. Мало даље, беше испружена по земљи једна старица. У самој кући, на
металном кревету, лежаше, послиједњим боловима згрчено тело врло лијепе
дјевојке, чија кошуља беше сва крвава. На патосу старија жена, такође убијена,
издисаше под гомилом ћилима. Изван села нађох два старца убијена, пред вратима
једне мале кућице. Према овој лежале су две мртве девојке. Сељаци ми причаху да
су Аустријанци повели у свој логор све становнике оба пола и децу, и да су им
наредили да вичу: „Живела добра аустријска војска, живео цар Франц Јосиф!“ и
сви они који су одбили, били су на месту пушкарани. Речено ми је, такође, да су
убијали сељаке за један или два динара. У једној кући нађох старицу и њених шест
ћери. Четири од њих, као и мати, беху убијене, једна рањена последња је успела
побећи. Ја сам се сусрео са овим двема преживелима и, за време целог дана, рањене
жене и деца су долазили и тражили лекарску помоћ.“
Пуковник Ђура Ђокић, командант 20. пешадијског пука I позива, извештавао је под
13/26. августом: „На једној ливади, у близини потока на левој обали реке Јадра,
непосредно испод механе у Криваји (Кривајици) видео сам... групе деце, девојака,
жена и људи (свега 15) лежали су мртви, везани једни за друге преко руку. Већина
је била убијена бајонетима...
[34]
[35]
Исто.
...На уласку у село Маове један старац лежи премлаћен. Још десет младих
становника убијено је, 12 домова је у пламену...
Јуче сам слушао једну сељанку из Добрића. Она је држала у наручју чедо од пет
месеци... Један аустријски војник, разбивши кундаком прозорско окно, испалио је
на њу пушку из непосредне близине. Метак је сломио десну шаку мајци, прошао
кроз одојче и при изласку пробушио јадници леву руку.
Фотографисао сам једну девојчицу од шест година, која је умрла од рана нанетих
јој бајонетом и једну лепу девојку из Горње Врањене, којој је мали трбух прободен
бајонетом...“
„По брдима успут запевање, кукњава свуда унаоколо. Нема куће где неко није
настрадао... Дим се не вије из баџа.
„... Покрај пута била је колиба и пред њом је лежао мртав дечак. Заклали га. Глава
му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана. Детиње руке су биле крваве и
згрчене... На свим странама видели су се трагови борбе и пустоши. У немоћном
бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од
страха, стоји скрштених руку над својим јадима, уздише...“
У своме дневнику „Запиши, то Киш“, Егон Ервин Киш записао је, 16. августа 1914.
године, у Милини:
„Прођемо мимо једног пуковника, коме је тај час неки војник предавао петорицу
сељака. Пуковников ађутант, који је имао црну огрлицу, питао је водника: „Тко је
видио, да су баш они пуцали?“ — „Господин капетан и десет људи“ — „Заиста су
видјели?“ — „Да“. Већ је пет сељака морало да клекне иза једног грма, а одмах
праснуше пушке једног одреда према њима. Најмлађему је могло бити 15 година“.
„У селу Горња Бадања (испод Иверка) заклани су испод грла: Петар Тошић око 60
год., Симеон Петровић 55 год., Игњат Петровић 55 год., Цветко Васић 53 год.,
Пантелија Васић 55 год., Василије Васић 50 год., Марјан Лакић 55 год., Димитрије
Лакић 30 год. (рањеник), Перо Лакић 30 год., Чеда Ст. Милошевић 16 година,
Живојин Живка Ивановића 15 година, Видоје Светозара Петровића 15 год., Цветко
Живка Ивановића 19. год.
Разорено је, спаљено или оштећено 3.926 кућа, упропашћене многе зграде,
погажена летина, заклана или отерана стока.
што је, због непредвиђеног отпора и првих успеха српске војске на овом ратишту,
аустроугарска 2. армија остала дуже везана за Србију и није 18. августа отишла на
руски фронт;
што је пораз аустроугарске војске у церској бици, практично, означио почетак краја
Хабзбуршке монархије.
„... Наше трупе су 17, 18. и 19. августа пристигле и предузеле снажну офанзиву
јачом снагом преко Цера. Већ 18. августа предвече, према великим непријатељевим
губицима и према сјајним успесима појединих наших јединица, осетило се да
непријатељ малаксава и да се његови изгледи на успех све више смањују.
Наше су трупе 20. и 21. августа гониле непријатеља који се непрестано повлачио у
нереду, остављајући за собом топове, муницију, пољске болнице, слагалишта
хране...
У свом повлачењу непријатељ нам је оставио знатан ратни плен: преко 50 топова и
хаубица, 86 муницијских кола, 3 пољске болнице, 1 санитетску колону, доста
телеграфског материјала, пионирског алата, велики број коња и коморских кола, 6
вагона хране, 7 пољских кухиња итд.“.
Битка је почела 3. (16.) овог месеца (и трајала четири дана) на свето Преображење
— онога дана, када су аустријски ђенерали по свом обећању, требали предати
бечком ћесару Ваљево — победа је коначно добијена 7, 8 и 9. (20, 21. и 22) августа,
када су победоносне трупе ове армије гониле побеђеног и посрамљеног
непријатеља и косиле његове редове где год су стигле, заробљавајући га и пленећи
му оружје и спрему. Данас 9. (22) августа то је гоњење завршено пребацивањем и
последњих непријатељских остатака преко Дрине...
У име отаџбине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој
бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, јунацима који
извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје
заставе славом која ће сијати док српства траје.
Позивам јунаке Друге армије да сви заједно узвикнемо: Слава церским и иверачким
јунацима!“.
[36]
Пеко Дапчевић:
***
„... Ја сам сматрао и сматрам их (Србе — прим. С. Р.) још као војнички најјаче од
наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно
покретљиви, врло добро вођени, распаљени за борбу мржњом и одушевљењем, они
на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана“.
Фелдмаршал-лајтант Шен
У церској бици, у ноћи 16/17. августа 1914. године, пао је млади Словенац —
добровољац из 2. прекобројног пука Комбиноване дивизије Август Јенко, један од
истакнутих вођа револуционарне омладине Словеније, задојене југословенством.
Истог дана тешко је рањен његов друг из омладинског покрета, такође, борац 2.
прекобројног пука Владислав Фабјанчич.
[32]
Август Јенко родио се 8. априла 1894. године у Љубљани, где је завршио основну и
уписао се у средњу школу. Као 18-годишњи ученик, јануара 1912. године, учествује
у стварању средњошколске тајне организације „Препород“ — првог
револуционарног југословенског покрета за друштвено-политички и културни
препород Словенаца.
„... Докле год не будемо схватили да је слобода тим вреднија што је више крви било
проливено за њу и да без велике и добровољне жртве уопште нема слободе, дотле
нећемо тежити њој. Морамо се препородити до дна, наша срца и наше душе мора
прожети дивљи отпор који ће нас водити у осветничку борбу и из те борбе ће
изнићи истинска слобода, која ће бити нас вредна и које ћемо бити ми вредни.[33]
[33]
Из чланка под псеудонимом Наре Санов објављеног у „Препороду“ од 1. јуна 1913.
године.
Када су, у јесен 1912. године, дошли у Беч на студије неки чланови „прве
љубљанске организације југословенских средњошколаца“ одмах су као академци
— почетници ступили у удружење „Словенија“. Међу новим члановима били су и
Август Јенко и Владислав Фабјанчич.
Никоме нису веровали, у највећој тајности држали су своје крајње и сувише смеле
планове за коначни и највиши циљ: уједињење Словенаца са Србима и Хрватима у
самосталну државу.
Почасни повереник „Кладивара“ био је Отон Жупанчич, који им је дао гесло својом
песмом „Ковашка“ (Ковачница). И Иван Цанкар био им је снажна потпора.
У Београду смо извесно време становали заједно код моје газдарице... Онда смо
отишли на југ, у Скопље, Ђевђелију и у Солун. Ту смо први пут сазнали да се
озбиљно прича о рату. Одмах смо се железницом одвезли у Битољ.
Ненадано смо, без речи, нестали из Битоља, журећи на фронт. Фијакером смо се
возили кроз Прилеп и Бабуно у Велес, а затим возом у Ниш. Мобилизација се
спроводила у целој Србији. Зато је наш воз стајао у Врању пуних 24 часа. У Нишу
смо се уписали у добровољце — борце и били додељени као редовни војници у
Комбиновану дивизију, 2. прекобројни пук, 2. батаљон, 4. чета. Командант пука
био је Алемпије Марјановић. Мислим да Јенко још никада није имао војничку
пушку у рукама, бар са српском није знао руковати. Ипак су нас, без вежбања, још
истог дана натоварили у сточне вагоне и цео пук одвезли у Младеновац. Изнад
места преноћили смо на покошеном житном пољу. Била је ведра, нешто хладна
ноћ. Лежали смо на шаторском крилу један до другог и гледали у небо. Сећам се да
смо говорили о астрономији, о васељени звезда...
Други дан смо рано пошли па пут. Јенко је имао чудну униформу. Добио је само
шајкачу, све друго је имао оно што је понео са собом од љубљанског кројача.
Касније је добио још војничку блузу, копоран. До краја пак није дошао до
војничких панталона. Уосталом, то и није био никакав изузетак... Ја и Јенко смо
имали само једну пушку. Србија није била припремљена за рат...
Више дана смо копали ровове и шанчеве на разним местима близу Аранђеловца.
Затим је стигло наређење за последњи смртни марш. Отпочели смо форсирани
марш преко Аранђеловца и Уба на Цер. Куда идемо и зашта идемо, нико није знао.
Ишли смо два дана и две ноћи с ретким петоминутним одморима...
Тако смо дошли под Цер и, након два дана и две ноћи, добили да једемо и пијемо.
Одмор нам нису дали... Само добра два сата смо лежали под неким храстовима док
се није смркло... На пушке смо натакли бајонете. За нашу једну пушку добили смо
стари турски бајонет, који се није дао натакнути. Зато смо га привезали с врпцом. С
тако чврстим оружјем ступили смо у церску битку, која је била једна од најжешћих
на српском ратишту, где је бајонет често имао главну реч.
Под оним храстовима говорио сам с Јенком последњи пут о домовини, о Љубљани,
о родитељима, пријатељима и знанцима. Знали смо да ће бити боја. Ја нисам слутио
смрт. Јенко јесте. Рекао ми је: „Осећам да ћу погинути.“ И ја сам рекао: „Осећам да
ћу бити рањен, али да ћу остати жив. Имаш ли шта да ми поручиш, уколико се
нешто догоди, шта кажеш? И Јенко је рекао: „Ништа посебно. Поздрави пријатеље
и знанце!“ Затим смо заћутали. Напокон Јенко каже: „Још нешто! Пријатељу З.
дужан сам 200 форинти. Реци кући да му их врате! Кад сам после рата срео З., није
хтео ништа да зна о том дугу, само сам по његовим влажним очима схватио да је
био искрен и да га је у души потресла та порука.
Скочили смо. Поп нас је благословио, официри су нам се обраћали последњим
наредбама и пошли смо. Била је тама и росила је киша. Пут је водио по неком
гребену. С Јенком сам се држао за руку да не склизне...
Брзо се показало да је на нас, у забуни, пуцао други батаљон нашег пука који је
ишао испред нас. Тако смо разбудили Аустријанце. Ми смо већином имали посла с
28. пуком, с Чесима из Прага. Тако смо се убијали Словени међу собом. У неком
шљивику био је аустријски ескадрон кога су наши страшно исекли. Био сам скупа с
Јенком. Једном су нас двојицу са још два војника послали у патролу. Одмах смо
обојица имали добре пушке, јер смо их узели од мртвих. Један сат смо држали
положај с кога нас је затим сменио неки батаљон. Јенку, који није био увежбан, при
првом пуцњу пушка се заглавила. Војник му ју је поправио. Затим је ишло. Била је
страшна ватра са свих страна. Једва се знало ко у кога пуца. Јенко је био миран, као
да није ништа. Још кратко време смо били заједно. Потом притрча ордонанс и
наредник запита:“Ко се добровољно јавља за патролу?“. Јавила су се два војника.
Наредник одреди још једног и рече: „Поред њега, да пође још један добровољац.“
Јенко се јави, ја такође. И нас двојица смо се препирали, ко зна зашто, ко да пође.
Пошао сам ја, стиснуо сам му руку и нисам га више видео...
Док је још био у болници, Фабјанчичу је 1. септембра 1914. писао др Нико Зупанич
како га је тешко погодила смрт младог Јенка:
„Жалим за Јенком, који је био леп као девојка и млад као капља росе, а морао је
умрети.
Тако се борио и, у ноћи 16/17. августа 1914. године, пао у церској бици млади
Словенац — добровољац Август Јенко.
ЦЕРСКА БИТКА У ПЕСМИ...
ВОЈВОДА СТЕПА
——————
Чека војска, ћути Степа,
Послужи га срећа лепа.
Десно крило своје маче,
С Поћореком борбу поче.
[34]
Део дуже песме коју сам научио од свога деде пре поласка у школу и
декламовао је њему и његовим ратним друговима.
***
***
[35]
Владимир Станимировић
Владимир Станимировић
УМОРНА ИДИЛА.
Милутин Јовановић
СРБИЈАНЦИ И БОСАНЦИ
Србијанци и Босанци,
Потеците журно,
Јер вас иста судба чека
У ово време бурно...
Војници Дринске дивизије првог позива окупљени око гусала. Генерал Илија
Гојковић, командант Моравске дивизије првог позива.
У селу Текеришу, где је започета и првих дана вођена церска битка, подигнут
је споменик са костурницом у којој леже кости српских војника изгинулих на
Церу, Иверку и другим бојиштима од 12. до 24. августа 1914. године. Споменик
је откривен на Видовдан, 28. јуна 1928. године.
ЛИТЕРАТУРА
Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књ.
I-ХХХ, Београд, 1926-1937;
Киш Егон Ервин, Запиши то, Киш, Матица српска Нови Сад, 1983.
Костић Стеван, Српско-аустријски рат 1914. Годишњак МИА, бр. 20, Шабац.
Рајс др Арчибалд, Шта сам видео и преживео у великим данима, превео Вељко
Милићевић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1928;
Цоловић Никола, Трећи коњички пук у бици на Церу, „Ратник“, св. X/1933.
Остали извори:
САДРЖАЈ:
Страна
ПЛАНИНА ЦЕР 5
2. Ултиматум 9
МОБИЛИЗАЦИЈА 11
1. Давид против Голијата 14
1. Битка на Јадру 18
ЦЕРСКА БИТКА 23
8. Победа 37
Лозница, 1989.
Аутор:
Др Слободан Ристановић
Рецензенти:
Потпуковник Милорад Прелевић, проф. и Ђорђе Митровић
Тираж: 3000