"Bog ubio Brankovića Vuka, on izdade tasta na Kosovu", kaže narodna

pesma. Kunu li Srbi već vekovima nedužnog čoveka, proglašavajući ga

grobarom srpske srednjovekovne države?
TREBA LI REHABILITOVATI NAJVEĆEG IZDAJNIKA?
VUK NIJE BIO BRANKOVIĆ

piše: Prof. dr Kada su, u otimanju za nasleđe nemanjićke

Momčilo Spremić države, Lazarevići pobedili Brankoviće, između
ostalog i time što su kneza Lazara i njegovu
žrtvu posvetili i digli čak na nivo Hristove žrtve,
ostalo je još da se pronađe Juda. Prvi istorijski
izvori koji pominju Vuka Brankovića kao
izdajnika na Kosovu, javljaju se tek krajem 15.
i 16. veka. Da li je izdao? Na to pitanje istorija
još ne može da stavi tačku. Ali njegova
biografija pokazuje da je bio neprijatelj
Turcima, čak i kad su Lazarevići sa sultanom
sklapali saveze. A smrt je dočekao u Bajazitovoj
tamnici

Na osnovu izvora nastalih u vreme Kosovske bitke ne može se

utvrditi da li je Vuk Branković izdao. Ne toliko zbog oskudnosti
tih svedočanstava, koliko zbog njihove prirode. Srednjovekovni
pisci, ljubitelji simbolike, alegorija, poređenja svojih i biblijskih
tekstova, ne mogu se uvek bez teškoća razumeti. Nije lako otkriti
šta kažu, još teže šta prećute, jer su u tome bili pravi majstori.

Nedostatak izveštaja savremenika o Vukovom ponašanju na

Kosovu, donekle osvetljavaju mlađi izvori. Još važnije je da se od
nekih činjenica iz njegovog života može sastaviti mozaik, koji
dosta govori.

Stara srpska, kosovska gospoda, sa lavom u grbu

Brankovići su bili stara i ugledna porodica, koja je spadala u prvu srpsku

gospodu. Po podacima nastalim u vreme kada su vladali Srbijom, i
kasnijim, navodno su poticali od Nemanjića. NJihova baštinska zemlja
bila je Kosovo. Još 1365. godine isticali su da su sela u kosovskoj Drenici
"baština naših pradedova i dedova i naših roditelja i naša sve do
danas". Mladen, rodonačelnik Brankovića, bio je župan pod kraljem
Milutinom i vojvoda kralja Stefana Dečanskog. NJegov sin Branko, po
kome je porodica dobila ime, bio je sevastokrator, po rečima njegove
dece, "veliki sevastokrator" srpskog cara u Ohridu.
 Nikola Aleksić, Miloš Obilić ubija Murata, 1871, iz crkve u
Ostojićevu: Samo zahvaljujući energičnosti Bajazita zvanog
Munja, Muratova smrt nije značila kraj bitke za Turke

Tu u Ohridu, provodio je mlade dane i Brankov sin Vuk. U

ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte, u priprati posvećenoj
svetom Grigoriju Bogoslovu, naslikano je šest portreta, levo i
desno od poprsja svetog Grigorija. S jedne strane su duhovnici, a
s druge laici: car Uroš, Grgur i Vuk Branković. Portreti su rađeni
pred 1365. godinu, i to je prvo javljanje Vuka i njegovog brata
Grgura. Car Uroš je predstavljen frontalno, s vladarskim
insignijama, kao suveren, u čije vreme su slikani portreti. Stariji
od Vuka, Grgur je nešto krupniji od njega. Ima gušću i
kovrdžaviju kosu, dok mu je danas lice skoro uništeno. Levom
podignutom rukom pokazuje, preko cara, prema svetom
Grigoriju, a desnu drži u visini pojasa. Na relativno očuvanoj
odeći, naslikani su vertikalni krugovi. U prvom gornjem je, sa
zamahnutim repom, na dve noge propeti lav, simbol porodice
Branković.

U vreme raspada srpskog carstva, najmoćnije vlastelinske

porodice, pre svega Lazarevići, Dejanovići i Brankovići, borili su
se za ktitorstvo nad manastirom Hilandarom. Vuk Branković dao
je tada čuveni manastir Svetog Đorđa u Skoplju sa čitavim
imanjem kao metoh Hilandaru. Ali, crkveni vrhovi stajali su i
dalje uz Lazareviće. Delo kneza Lazara, krunisano mučeničkom
smrću, bilo je veliko i u znaku hristoljubive žrtve. U borbi protiv
Brankovićevog patrijarha, Lazarevići su prihvatali i obilnu pomoć
sultana...

Desno od Grgura, frontalno kao i on, naslikan je Vuk. Otprilike

starosti oko 18 godina, golobrad, sa dugom riđom kosom, koja je
razdeljena iznad čela i koja se u dugim uvojcima spušta do
ramena. Iako je lice dosta oštećeno, mogu se razaznati nešto
krupnije oči i dug nos. Vrlo jak i dobro očuvan vrat odaje utisak
stamene ličnosti. Ima identičnu odeću kao i brat, ali je donji deo
tela potpuno uništen. Levom rukom, takođe, pokazuje, preko
cara, ka poprsju svetog Grigorija Bogoslova, koji je u središtu
kompozicije i kome se, osim cara, obraćaju sve naslikane ličnosti.
Desna, uništena ruka sigurno je, kao i kod brata, bila podignuta u
visini pojasa.

Kraj glave cara Uroša nalazi se grčki natpis u kome se kaže da je

car Romeja i Srba. Natpisi uz braću Brankoviće su na srpskom
jeziku i ćiriličnim pismom. Uz Vukovu glavu piše:

"Velikoroždeni gospodin Vlk sin sevastokratora Branka".

Dakle, natpis potvrđuje da se sigurno radi o Vuku Brankoviću. To

je ujedno njegov jedini sačuvani portret. U vreme slikanja,
sevastokrator Branko, do kraja života veran caru Urošu, nije bio
živ, u protivnom verovatno bi bio naslikan između cara i sinova.
Sasvim je razložna pretpostavka da su u podizanju i živopisanju
spoljne priprate Bogorodice Perivlepte učestvovale naslikane
ličnosti, pa i Brankovići. U vreme izrade portreta, još uvek su
vladali Ohridom, a Grgur i Vuk, s oreolima oko glave, prikazani
su uz samog cara, kao gospodari grada. Još uvek su spadali u
najvišu srpsku gospodu; činili su čitavu malu dinastiju u senci
cara Uroša. Bilo je to vreme kada je suverenitet srpskog cara u
Ohridu bio neosporan.

Kraljević Marko preotima Teodoru Grguru, bratu Vuka

Brankovića

Međutim, ubrzo posle izrade portreta, Grgur i Vuk su morali da

napuste Ohrid. Povukli su se na sever i već 11. marta 1365, kada
je car Uroš potvrdio njihove priloge Hilandaru, nalazili su se u
kosovskoj Drenici, na svojoj baštinskoj zemlji. Po svemu sudeći,
povlačili su se pred širenjem i uzurpacijom Vukašina iz susednog
Prilepa. On se baš 1365. proglasio kraljem, dok je njegov brat
Uglješa preuzeo vlast u Serskoj oblasti. Tada su Brankovići
preživljavali teške dane. Najstari-ji sin sevastokratora Branka
Radonja, posle smrti obe kćeri i žene Jelene, sestre despota
Jovana Uglješe, zamonašio se i ostatak života proveo je na Svetoj
Gori. Izgleda da je njegov brat Grgur jedno vreme, u doba kralja
Vukašina, držao Tetovski Polog. Nije poznato da li je uspeo da se
održi, a Vukašinov sin Marko kao da mu je preoteo i ženu
Teodoru. Iz jednog zapisa sastavljenog "u dane blagovernog
kralja Marka", vidi se da je Marko napustio svoju ženu Jelenu,
kćer Radoslava Hlapena, i živeo s "Teodorom Grgurovom", koju
je kasnije morao da preda tastu i da uzme "ženu svoju
prvovenčanu". Ne ostavivši većeg traga, Grgur je izgleda nestao u
vihoru raspada Srpskog carstva i krvavog turskog osvajanja.
NJegov brat Vuk nije. Uspeo je da, zahvaljujući veštini i talentu,
obnovi moć Brankovića i da stvori veliku Oblast.

Prva srpska bitka na Kosovu

Sudeći po ohridskom portretu, Vuk je rođen pred 1345. godinu.

Posle povlačenja na svoju kosovsku zemlju, oženio se Marom,
najstarijom kćerkom kneza Lazara. Bio je to prevashodno
politički brak, kao što je bio običaj među moćnicima toga
vremena. Vezani za svetorodnu dinastiju Nemanjića, obojica su se
našli u taboru velikaša protivnih kralju Vukašinu i njegovim
prijateljima Balšićima. Već 1369. godine, kako priča dosta pozniji
Mavro Orbin, došlo je do bitke na Kosovu između kralja
Vukašina i despota Uglješe protiv cara Uroša, kneza Lazara i
župana Nikole Altomanovića. Car je zarobljen, a plahoviti Nikola
"beše poražen, njegovi ljudi poubijani, te se i sam jedva uspeo
spasti". Kada se zametnula bitka", priča dalje Orbin, "knez Lazar
se povuče sa svojim četama i pobeže".

Moguće je da je u toj bici učestvovao i Vuk, pogotovo što se

odigrala na Kosovu. Ako ostaje nesigurno njegovo učešće, sasvim
je sigurno da je video kako je knez Lazar iskoristio bitku iz koje
je pobegao. Uz to, već 1371. na Marici su izginuli kralj Vukašin i
despot Uglješa, a da im nije pomogao nijedan srpski velikaš. Bio
je to boj Srba, ali još više bitka Mrnjavčevića. Nastao je gra-bež o
njihove zemlje. Koristio se i knez Lazar, a uz njega i njegov zet
Vuk.

Dok je još trajala nasilna

deoba oblasti Mrnjavčevića,
počeli su sukobi među
raškim velikašima. Trebalo
je zaustaviti nestrpljivog i
agresivnog Nikolu
Altomanovića. Koristeći
svakako i činjenicu da je
1369. izgubio vojsku na
Kosovu, 1373. uništili su ga
knez Lazar i bosanski ban
Tvrtko.

Vuk Branković osvaja

Skoplje, a prestonicu
Grb Kneza Lazara: Heraldički zasniva u Prištini
znak dvoglavog orla i kaciga
bili su obeležje Lazarevića, Županov "rasap" praćen je
a lav i dvoroga kaciga Brankovića. groznim krajem. Po rečima
Lazar je stolovao u Kruševcu, letopisca, "rasapa sveti knez
a Vuk u Prištini. Lazareva Lazar župana Nikolu u
vlast pružala se na sever, Užicu i oslepi jego".
Brankovići su se širili na jug. Pobednici su prigrabili
najveći deo njegovih zema-
lja; korist su izvukli i Lazarevi srodnici Musići i Vuk Branković.
Do tada u senci moćnih velikaša, više poznat po poreklu nego po
oblasti koju je držao, Vuk je najzad pošao putem bržeg uspona.
Širio je svoju državu istovremeno s tastom, ali da ne bi smetali
jedan drugom, svaki je išao svojim pravcem. Lazar prema severu
ka Mačvi, Kučevu i Braničevu, a Vuk na jug, prema posedima
Balšića i Vukašinovih sinova. Od prvih je oduzeo Prizren, a od
kralja Marka Skoplje, vrativši mu tako dug za ranije račune.
Vukovo širenje tokom osme i devete decenije DžIV veka
završeno je stvaranjem velike Oblasti, koja je obuhva-tila Kosovo
i Metohiju, deo Polimlja i Pešterske visoravni, sa Skopljem na
jugoistoku. Bio je to središnji deo srpske srednjovekovne države,
pod Nemanjićima dugo kultivisan kraj, s najviše vladarskih
zadužbina, dosta dobrih utvrđenja i razvijenih rudnika. Među
mnogim bogatim gradovima, Vukova prestonica bila je Priština.

Uporedo s uspehom Vuka, rasla je i dalje moć kneza Lazara. NJih

dvojica su radili zajednički i u dogovoru, ili, kako piše u jednom
izvoru iz 1386/1387. godine, napisanom u manastiru Svetih
Arhanđela u Prizrenu, "u jedinstvu i ljubavi pobeđivali su
neprijatelje svoje". Taj sastav je sačinjen "u dane blagovernago i
hristoljubivago i Bogom prosvećenago gospodina kneza Lazara i
vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka". Dakle, knez Lazar je
smatrao Vuka sinom. Vuk je 1387. isticao da su dubrovački
poklisari, pre nego što su došli njemu, odlazili "gospodinu mi
knezu". Osim brojnog Vukovog novca, nađena je i jedna vrsta
njihove zajedničke monete. Kasniji M. Orbin pominje i
poslušnost zeta prema tastu. "Mara je, piše on, bila udata za
raškog vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog
ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svome tastu
Lazaru". Bilo je, dakle, dosta primera njihovog zajedničkog rada i
saradnje.

Ipak, Vuk nije bio potčinjen knezu Lazaru. Dobro obavešteni

Dubrovčani obraćali su mu se posebno od 1380. godine, od kada
se uvrstio među prvu srpsku gospodu. Od njega su dobijali
povelje o trgovačkim povlasticama, a preporuke za isplatu tzv.
stonskog dohotka uzimali su posebno od kneza Lazara, Vuka i
Đurđa II Stracimirovića. Inače, Vuk je organizovao svoju upravu
kao i u drugim delovima srpskog carstva. Imao je svoj dvor i
svoje dostojanstvenike. U izvorima se pominju njegovi: vlastela,
vojvode, čelnici, dijaci, "milosnici". Knez Lazar nije imao pravo
mešanja u njegovu Oblast. Vuk je vodio svoju spoljnu i
unutrašnju politiku i bio je potpuno samostalan gospodar svoje
države.

Crkveni sabor za izborpatrijarha u Peći

Zet je, ipak, morao da ustupi prvenstvo moćnijem tastu. Ali,

razlika među njima nije bila samo u veličini moći, već i u
kvalitetu. Knez je imao nešto što Vuk nije. Imao je podršku
crkve. Kao najmoćniji srpski gospodar posle 1373. godine, Lazar
je mogao više nego bilo ko drugi da istakne prava vrhovnog
srpskog gospodara, prava na nasleđe Nemanjića. NJegov rad
obnavljanja ne-manjićke vladarske ideologije, poklapao se sa
željama i potrebama crkve, čiji je program bio uspostavljanje
jedinstva u raskomadanoj srpskoj državi. Kada je 1375. uspeo da
izmiri Srpsku i Vizantijsku crkvu, stekao je još veću prednost.
Uspešno je završio posao koji je prevazilazio okvire jednog
oblasnog gospodara; postigao je uspeh svesrpskog značaja. Crkva
ga je prigrlila, postao je njen izabranik i miljenik. Podržavala ga
je da bude "samodržac svih Srba" i naslednik svetorodne
dinastije.

"Velikoroždeni gospodin Vlk, sin sevastokratora Branka, bio je

oženjen Marom, kćerkom kneza Lazara i bio je tastu najverniji
saveznik. Čak ga opisuju kao "veoma poslušnog prema tastu
Lazaru", a na nekim mestima i
kao Lazarevog
"izljubljenago mu sina".

Ipak, Vuk Branković bio je

samostalan vladar, širio je
svoje teritorije ka jugu, baš kao
što ih je Lazar širio na sever.
Razlike u moći gotovo nije ni
bilo. Ali, Lazar je uspeo da
pridobije uz sebe Pravoslavnu
crkvu. Nekoliko izbora za
patrijarha, kao da su održani u
znaku sukoba tasta i zeta: Vuk
je podržavao Jefrema, a
Spiridon je bio vezan za
Lazara.

Prema crkvenopolitičkoj
ideologiji pravoslavlja, crkva je
slobodna u odnosu na državnu
vlast, ali je nedeljiva od nje i
nalazi se "u simfoniji" i
"diarhiji", s njom. Ali, kroz
istoriju je bilo odstupanja od
toga. Put do koga je cela
Srpska crkva stala iza kneza
Lazara nije bio ni brz ni lak. U
procesu raspada srpskog
carstva stvoreno je više
samostalnih oblasti, čiji su
gospodari preuzeli obaveze
prema crkvi kao pravi vladari.
Crkveni dostojanstvenici bili su
upućeni na saradnju sa
velikašima u čijim su državama
živeli. Očekivalo se da ih
podržavaju i u političkim
potezima. Kako su svetovni
gospodari bili u međusobnim
sukobima, klirici su se, mimo
svoje vo-lje, našli na raznim
stranama. To je slabilo je-
dinstvo crkve, i, uporedo sa
podelom države, počela je i
njena deoba. Pogotovo što su
velikaši želeli da imaju svoje
ljude u crkvi, a onda je svako
isticao svoga kandidata. To se
lepo moglo videti pri izboru
patrijarha 1375. godine.

Patrijarh Jefrem Hilandarac i

Vukov brat kaluđer Gerasim

Posle smrti patrijarha Save, politička podeljenost zemlje, odrazila se na

crkvu. Sabor su sazvali u Peći knez Lazar i Đurađ Balšić "koji tada
načelstvovahu". Izgleda da su oblasni gospodari istupali sa svojim
kandidatima. Nije bilo sloge i zato su svi molili Boga "da utiša buru" i
pokaže pastira i učitelja stadu. Učesnici sabora, "pokrenuti
slavoljubljem i ostalim trima sabornim strastima", po rečima Danilovog
nastavljača, "zatražiše da razbojnički i sa napadanjem ugrabe sveti
presto i apostolsko dostojanstvo, i radi toga biva ne mala beda".
Natezanje je, zvanično i nezvanično, trajalo nekoliko meseci, od 29.
aprila 1375, kada je umro patrijarh Sava, do 3. oktobra, kada je, najzad,
za patrijarha izabran Jefrem.

Adam Stefanović, Kneževa večera, litografija:

Hrišćanski motiv tajne večere i Judinog izdajstva

ugrađen je i u kosovski mit

Jefrem je bio Bugarin. Rođen 1311. ili 1312. u "oblasti carstva

bugarskog", zamonašio se sa 23 godine, a potom prešao na Svetu
Goru. Najpre je živeo u Hilandaru, zatim u Zografu, a onda na
planini Atosu. "Zbog najezde Agarena" prešao je u neki manastir
u okolini Plovdiva, u kome je bio iguman, da bi, za vlade cara
Dušana, došao u Srbiju. Najpre je dobio blagoslov od patrijarha
Joanikija da se naseli u nekakvoj isposnici nedaleko od Dečana.
Kada su posle Dušanove smrti nastupila smutna vremena,
patrijarh Sava premestio ga je na bezbednije mesto, nedaleko od
Pećke patrijaršije. Znači, to nije bio običan monah, već ugledan i
obrazovan pustinjak, pisac kanona i stihira, uz to Hilandarac, o
kome su se starali srpski patrijarsi.

U Jefremovom žitiju, pećkog episkopa Marka, kao što je običaj u

takvim sastavima, kaže se kako je on odbijao da se primi visoke
časti. Ipak, primio se patrijaršijskog čina, a njegovom izboru
prisustvovala je delegacija svetogoraca i predstavnici Carigradske
patrijaršije.

"I kad je bio patrijarh ovaj preosvećeni i bogonosni patrijarh kir

Jefrem", priča Danilov nastavljač, "odmah se utiša bura za crkvu i
razreši se svaka veza, i bila je patrijaršija Konstantinova grada sa
srpskom patrijaršijom u ljubavi i izmirenju i u jedinstvu".

Istraživači su zato uzimali da je Jefrem bio kompromisan

kandidat, "pogodna ličnost za političke nagodbe". Baveći se
specijalno srpskim patrijarsima srednjega veka, M. Purković išao
je i dalje. "Očevidno da je Jefrem", napisao je on, "izabran kao
ličnost sporazuma onih koji nisu mogli da dovedu svoje
kandidate". Po njemu, rascep na saboru nastao je na pitanju "da li
će novi patrijarh da bude čovek kneza Lazara ili čovek Đurđa
Balšića".

Kakav je bio udeo Vuka Brankovića u izboru novog patrijarha,

teško je reći. Da li su i koliku ulogu pri izboru svog bivšeg
sabrata igrali hi-landarci, među kojima je bio i Vukov brat
Gerasim, izuzetno snažna i uticajna ličnost? Zna se jedino da je
Gerasim kasnije dolazio patrijarhu Jefremu. Tražio je od kneza
Lazara da Crep Vukoslavić vrati crkvu Svete Bogorodice u Leštju
pod Petrusom, nedaleko od Paraćina. Ne ulazeći u spor, knez je
parničare uputio "na zakon" patrijarhu Jefremu. Pošto je saslušao
stranke, u dogovoru s mitropolitima, episkopima i patrijaršijskim
savetom, Jefrem je odredio da crkvu zadrži Crep, kako je
svojevremeno odredio i car Uroš. Prema tome, nije presudio u
korist hilandaraca. Isti Vukov brat izlazio je pred kneza Lazara i
zbog drugih stvari; dobio je, na primer, posede za hilandarsku
bolnicu. Bilo je to vreme velikog ugleda Svete Gore, a na njoj je,
zbog sve veće turske opasnosti, sve više dolazila do izražaja
simbioza istočnohrišćanskih naroda. Pripadnost "rodu
hristijanskome" bila je važnija od pripadnosti narodu. Zato nije
čudo što se na čelu Srpske crkve našao jedan Bugarin, pogotovo
što je bio prihvatljiv za carigradsku crkvu. Ipak, izbor stranca
pokazuje kao da nije bilo sloge oko nekog srpskog arhijereja.
Dovođenjem neutralne ličnosti, napravljen je kompromis, a oni su
obično kratko trajali. Tako je bilo i ovoga puta.

Kada je Bajazit pozvao sve svoje vazale u Ser, jedino se Vuk

Branković nije odazvao. U Bici na Rovinama poginuli su kralj
Marko i Konstantin Dragaš, a učestvovao je i Stefan Lazarević.
Samo Vuka nije bilo. U zgodnom trenutku, čak se proglasio za
venecijanskog vazala, pošavši putem pobune protiv sultana. Kad
su ga pobedili, Turci su njegove zemlje dali - Lazarevićima.
A Vuk je zarobljen i teško mučen, život je završio u
Bajazitovoj tamnici.

Knez Lazar je sarađivao s patrijarhom Jefremom, o čemu svedoči

i slučaj s pomenutim Crepom. Ipak, ubrzo posle smrti Đurđa
Balšića (1378), sazvao je, oko 1379, sabor na kome je Jefrem
primoran da se povuče. Knez Lazar se, dakle, oslobodio Jefrema.
Kao uzroke ostavke, izvori navode samo asketske motive i
starost. Jefrem je, to se tačno zna, tada imao oko 67 godina. One,
dakle, nisu bile preteške, a da starost nije razlog njegovog
povlačenja pokazaće kasniji događaji.

Knez Lazar postavlja Spiridona za patrijarha

Zanimljivo je da se ne zna ni kada je ni gde je održan sabor na

kome se Jefrem povukao. Otkako je proglašena Srpska
patrijaršija to je bio prvi slučaj da presto poglavara crkve nije bio
upražnjen smrću već ostavkom. Po izričitim navodima izvora,
sabor je sazvao knez Lazar; drugi oblasni gospodari se ne
pominju. Bez sumnje, u međuvremenu je porasla njegova moć.
Inicijativa je bila na njemu. Posle pobede nad Radičem
Brankovićem, Lazar je proširio svoju vlast u Podunavlju i
Braničevu. Odmah je podigao manastir Gornjak, u kome je
živopisan njegov lik. Koristeći se situacijom da je Carigradska
patrijaršija bila bez svog duhovnika posle zbacivanja patrijarha
Makarija krajem 1378. ili početkom 1379. godine, baš u to vreme
svrgao je Jefrema. Knez Lazar je uvek nastojao da se jurisdikcija
Srpske crkve poklapa sa granicama srpske države. Za novog
srpskog patrijarha izabran je Spiridon, koji, najblaže rečeno, nije
bio po volji Carigradskoj patrijaršiji. On je odmah potvrdio
kneževe darove manastiru Gornjaku.

Značajno je da episkop Marko, učenik patrijarha Jefrema, mada

napominje da je novi patrijarh izabran po Jefremovom savetu,
ćuti o Spiridonu. Mada je o njemu znao mnogo više, nije želeo da
saopšti ništa. Zadovoljavajući se izrazom "postavljajut Spiridona
na patrijarški presto", kao da je namerno rešio da što više prećuti
o novom patrijarhu. Uočavajući te činjenice, istraživači su isticali
njihovu važnost, a M. Purković je zaključio:

"Iz ovog ćutanja episkopa Marka kao da bi moglo da se čita da

starost i zamor nisu bili jedini razlozi zbog kojih se Jefrem
povukao."

To je, bez sumnje, tačno. Ćutanje episkopa Marka, koji je i dalje

ostao uz zbačenog patrijarha Jefrema, imalo je duboke razloge.
Umesno je postaviti pitanje: kako je na sve to gledao Vuk Bran-
ković? Nije mogao biti ravnodušan niti nezainteresovan, jer se
sve to i te kako ticalo i njega. U tom momentu, međutim, mogao
je samo da posmatra šta radi knez Lazar.

Lazareve povelje pisane patrijarhovim zelenim mastilom

Patrijarh Spiridon je datovao dokumenta u Peći samo na početku

patrijaršijskog služenja. Već 3. marta 1382. monah Dorotej i
njegov sin Danilo izdali su povelju u Žiči o osnivanju manastira u
Drenči. Povelju su svečano izdali u žičkom hramu Svetog
Vaznesenja pred "patrijarhom srpskim kir Spiridonom" i pred
celim "zborom velike crkve". Dakle, u Žiči se nalazio patrijarh
Spirodon i ceo "zbor velike crkve". Neki istraživači su i do sada s
pravom uzimali da je Spiridon stolovao u Žiči. U svakom slučaju,
u to vreme pitanje stolice srpskog patrijarha mora se posmatrati i
kroz odnose Lazarevića i Brankovića. Tako je, dakle, Spirodon
prešao da stoluje u zemlji Lazarevića.

Patrijarh Spirodon je u svojim poveljama uporno i redovno

isticao suverenu vlast kneza Lazara nad svim Srbima, uvek
navodeći kneževu titulu samodršca. Pokojni Vladimir Mošin je,
sa dosta razloga, smatrao da je arenge u pet Lazarevih povelja
pisao patrijarh Spiridon. Lazareva povelja Obradu Dragosaliću i
Spiridonova potvrda pisane su istom rukom i istim mastilom, i to
zelenim, kojim se, kao što je poznato, služio patrijarh. Sve je to
navelo V. Mošina da zaključi da je Spiridon sve vreme vlade
kneza Lazara bio pokraj njega. Proučavajući specijalno kneževe i
patrijarhove povelje, F. Barišić je s pravom konstatovao da je
Spiridon bio Lazarev blizak saradnik. Tako je, u stvari, izborom
Spiridona najzad došlo do zajedničkog istupanja i potpune
podudarnosti delovanja kneza i patrijarha. Tim izborom prekinuta
je neutralnost crkve i Lazar je, konačno, stekao preimućstvo nad
ostalim oblasnim gospodarima. Kao što pokazuju povelje
patrijarha Spiridona crkva ga je priznala za suverenog,
samodržavnog vladara svih Srba i on je stekao njen legitimitet. To
je bila najveća pobeda koju je knez Lazar izvojevao u životu. To
je, ujedno, bio i naj-veći poraz Vuka Brankovića.

Jefrem prilazi Vuku Brankoviću i seli se u Prizren

Šta je u međuvremenu radio zbačeni patrijarh Jefrem? Povukao

se u Oblast Brankovića i živeo u prizrenskom manastiru Svetih
arhanđela. Prizren je posle smrti Đurđa Balšića došao pod vlast
Vuka Brankovića. Tu je proveo oko deset godina, gde su ga,
navodno, posećivali knez Lazar i Vuk. Izgleda da je delovao sa
ličnostima koje su podržavale i opravdavale Vukove pretenzije.
Na zapisu jednog mineja koji je čuvan u manastiru Gračanici,
dakle, u Oblasti Brankovića, piše da je pisan "u dane
blagovernago i hristoljubivago kneza Lazara i gospodina Vuka".
Datuje se, dakle, sa oba vladara, a Lazar je bez titule samodršca.
Dokument takve sadržine nije usamljen. Na zapisu u "Letovniku"
Georgija Amartola, pisanom 1386/1387, baš u manastiru Svetih
arhanđela, piše da je sastavljen "u dane blagovernago i
hristoljubivago i Bogom prosvećenago gospodina kneza Lazara i
vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka, sdržeštima že ima vse
srbskie zemle". Pošto je pomenut patrijarh Spiridon, navedeno je
da je knjiga pisana "povelenijem gospodina Vlka... pri gospodine
i učiteli bivšim patrijarhe kir Efreme". Ovaj tekst se još više
razlikuje od onih pisanih u državi kneza Lazara. Dok su njegovi
ideolozi isticali da je samodržavni vladar svih Srba, a patrijarh
Spiridon nikada nigde nije pominjao Vuka, ideolozi u Oblasti
Brankovića smatrali su da srpske zemlje drže zajednički Lazar i
Vuk, a uz kneževo ime nisu stavljali titulu samodršca. Priznavali
su patrijarha Spirodona, ali su datovali i bivšim patrijarhom
Jefremom.
 Pomenuti dokumenti
mogli bi se tumačiti i
tako da je u oblasti
kneza datovano
njegovim imenom, a u
oblasti Vuka i
njegovim i Lazarevim.
Ipak, izričito se kaže da
njih dvojica drže svu
srpsku zemlju, a
navođen je, ne
slučajno, i bivši
patrijarh Jefrem.
Očigledno, sticajem
Zaharije Orfelin, Knez Lazar, okolnosti, patrijarh u
1773. godina: Posle Lazareve smrti, ostavci i Vuk našli su
Vuk Branković, na čijim teritorijama se na istoj strani. Među
se bitka odigrala, opirao se Turcima Vukovim ideolozima
još pune tri godine, ne pristajući on je zauzimao
na kompromisnu politiku carice Milice istaknuto, ako ne i prvo
mesto. Budući događaji
će to još više pokazati.

Da li je Vuk na Kosovu čuvao vojsku za dalju borbu

Brižljivo proučavajući podatke o srpskim patrijarsima srednjega

veka, i M. Purković je uočio da "Možda nije slučajan ni onaj
Jefremov odlazak u oblast Vuka Brankovića", da bi zaključio
sugestivnim pitanjem: da li je Jefrem slučajno izabrao da živi u
manastiru "van neposredne vlasti kneza Lazara?" Očigledno da
nije. U Vukovoj državi igrao je i dalje značajnu ulogu. Pošto više
nije bio patrijarh, nije rezidirao u Peći, ali se smestio u carski
prizrenski manastir. Vuk nikako nije zanemarivao ni činjenicu da
je Peć, sedište srpskih crkvenih poglavara, bilo u njegovoj državi.
To je, opet, Lazareviće sve više upućivalo na Žiču. Dokumenti
koji su izlazili iz Oblasti Brankovića, ipak, pokazuju da je
preimućstvo bilo na strani kneza Lazara. Ali, oni isto tako
svedoče da je i Vuk pretendovao da drži svu srpsku zemlju. U
takvoj situaciji došla je Kosovska bitka.

Knez Lazar je doveo svoju vojsku u Oblast zeta Vuka

Brankovića. Osim njih dvojice, stigli su i Bosanci. U to vreme
obično je svako zapovedao svojim ratnicima. Po kasnijim turskim
izvorima, Vuk je, navodno, držao desno krilo. Tadašnji izvori ne
pružaju skoro nikakve podatke o toku bitke. To što ćute, takođe je
neka činjenica. Jedno je sigurno: bitka je bila krvava. U njoj je
izginuo čitav jedan naraštaj. Patrijarh Danilo III, ubrzo posle
boja, u "Slovu o knezu Lazaru", izrekom kaže: "kad obe strane
iznemogoše i bitka prestade, i bezbrojno mnoštvo obejih
poubijano beše, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu polju
ležaše". Drugi kultni spisi o knezu Lazaru pominju da je izginulo
"mnoštvo blagorodnih ratnika" ili "bezbrojno mnoštvo". Turci
takođe "mnoštvo blagorodnih i blagovernih hrišćana pohvatavši
pogubiše". I kasniji pisci ističu velike žrtve. Martin Segon,
sveštenik iz Novog Brda, zabeležio je krajem DžV veka: "Bitka
je bila kobna i krvava i za jednu i za drugu stranu." M. Orbin
ističe: "U ovoj bici pale su mnoge ličnosti iz Raške i Bosne, a
samo malobrojni vratili su se u svoju zemlju." Knez Lazar je
imao častan kraj, položio je život na oltar otadžbine.

Za razliku od kneza Lazara, Vuk nije poginuo, a nema podataka

ni da je ranjen, ni da je zarobljen. Bio je najistaknutija ličnost
koja je preživela krvavi boj. Naravno, mogao je biti kriv i samo
zato što je ostao živ. Iako su Turci sigurno harali i po njegovoj
zemlji, njegova je uloga ostala nerazjašnjena. Pokušavajući da je
nekako objasne, istraživači su se dovijali na razne načine. Posle
dugogodišnjeg rada na srednjovekovnoj istoriji, V. Mošin je
napisao pred kraj života: "Na Kosovu je Vuk ostao sa svojim
odredom van bitke." Možda je čuvao vojsku za dalju borbu.

Nije bez značaja ni podatak da se u nekim savremenim izvorima

bitka pominje samo kao "knežev boj". Tako u jednom zapisu piše:
"Bist boj kneza Lazara s Amuratom carem na Kosove poli."
Letopisac slično navodi: "Ovo leto knez Lazar sa-tvori boj na
Kosovu s Amuratom." Ne samo da niko ne navodi Vukov boj, već
ga uopšte ne pominje u vezi s bitkom.

Da li je Vuk izdao i šta je, uopšte, zapisano u izvorima o izdaji? U

književnim tekstovima, nas-talim samo nekoliko godina posle
bitke, javljaju se uzdržani i bojažljivi nagoveštaji izdaje. Pisac
Pećkog letopisa, posle prikaza bitke, dodaje:

"I na kraju boja toga, ne znam šta istinito reći o ovom (Lazaru -
M. S.), da li je izdan od nekog iz njegove družine ili se naprotiv
sud Božji ispunio na njemu."

Nešto mlađi Studenički letopis pominje bežanje:

"a neki straha li radi ili neverstva svoga pobegoše".

Najmoćnija srpska ličnost posle Kosovske bitke

Posle Kosovskog boja Lazarevići su preživljavali teške dane.

Pogibijom kneza, kuća je ostala bez oca i muža, a zemlja bez
iskusnog i priznatog vladara. Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, bili su
maloletni, pa je vođenje državnih poslova preuzela udovica
Milica. Zemljom su harali Turci, a sa severa su napadali Ugri.
Kako piše u jednom pohvalnom slovu o knezu, njegovi naslednici
trpeli su "ne samo od inoplemenih, već i od svojih". Vlastela se
međusobno razračunavala, a neka se i osamostalila. Konstantin
Filozof izričito kaže:

"K tome dođoše i međusobne borbe onih koji su ovima bili

područni, dok su drugi bili kao samostalni."

Među samostalnima, morao je na prvom mestu biti Vuk, jer je bio

najmoćnija srpska ličnost.

Zaista, teško bi bilo očekivati da se posle bitke potčini tašti i

njenim nejakim sinovima. Naprotiv, kako je uočio S. Ćirković
"Vuk je nastojao da svojom ličnošću i svojom oblašću ispuni onu
prazninu koja je nastala posle pogibije kneza La-zara". Nastojao
je da iskoristi vreme velike ne-izvesnosti. Ostvarenje njegovih
planova moralo je ići na štetu Lazarevića. Oni nisu mogli da mu
se suprotstave, jer je sutradan posle Kosova Vuk bio najmoćniji
srpski gospodar. Bitka mu je, u najmanju ruku posredno, donela
korist.

Šta se dogodilo odmah posle boja? Odmah je za patrijarha

doveden zbačeni Jefrem. Naime, ubrzo za knezom Lazarom
otišao je i njegov verni saradnik patrijarh Spiridon. Već 11.
avgusta 1389. bio je mrtav. U teškim vremenima, sabor se, kako
izričito piše u Jefremovom žitiju, nije mogao "sa-kupiti".
Zamoljen je Jefrem, kaže se dalje u žitiju, da pomogne crkvi u
takvoj nuždi. I on je po-ziv prihvatio, iako se prvi put, navodno,
zbog sta-rosti povukao. Sada mu ona nije smetala, iako je imao
deset godina više.

Jefrem je neprekidno živeo u Oblasti Brankovića. NJegov

ponovni dolazak na čelo crkve najviše je odgovarao interesima
Vuka Brankovića. Iz Jefremovog žitija se vidi da je ponovo došao
na patrijaršijski presto bez sabora. Možda su u tome poslu Vuka
podržavali arhijereji u njegovoj Oblasti, a verovatno i hilandarci,
među kojima je bio njegov ugledni brat Gerasim. Vuk se nije
predavao. Borio se i za pozicije na Svetoj Gori, posebno u
Hilandaru. Darovao mu je brojne posede, a 1376/1377. poznati
manastir Svetog Đorđa u Skoplju, s celim metohom i svim
pravima. Bio je to čuveni manastir, zadužbina kralja Milutina,
koji je na taj način izgubio samostalnost. Sasvim neuobičajen dar,
ali ne bez razloga.

Otimanje Brankovića, Dejanovića i Lazarevića za ktitorska

prava u Hilandaru

U vreme raspada srpskog carstva, najznačajnije porodice, a pre

svega Lazarevići, Brankovići i Dejanovići, borile su se za
ktitorska prava u Hilandaru, koja su ranije imali Nemanjići. U toj
borbi Vuk je i te kako učestvovao. Darovao je Hilandar i pre i
posle Kosova. Među srpskim oblasnim gospodarima, prvi je
postao njegov ktitor. Ali, sve je bilo uzalud. Vrhovi Srpske crkve
odlučno su stajali uz Lazareviće. Delo kneza Lazara bilo je
isuviše veliko; sada još krunisano i njegovom mučeničkom
smrću. Crkveni vrhovi, i ne samo oni, prihvatili su maloletnog
kneza Stefana za legitimnog Lazarevog naslednika. Posle
nagodbe sa sultanom, politički krugovi, i okupljeni oko knjeginje
Milice, omogućili su "mladom knezu" da se koristi pravom koje
je stekao njegov otac, i da sazove državni sabor. Na njemu se
Jefrem po drugi put povukao, a najkasnije 1392, za patrijarha je
postavljen Danilo III. Tako se mladi knez Stefan oslobodio
Jefrema, kao što je već jednom to učinio njegov otac.
 Posle povlačenja,
Jefrem je i dalje živeo u
Oblasti Brankovića, sve
do smrti 15. juna 1400.
go-dine. Brzo je stvoren
njegov kult, koji se
osobito raširio u okolini
Peći. Istraživači su već
uočili da su ga naročito
negovali i širili Bran-
kovići, kao odgovor na
dvorski kult kneza
Lazara. Tako se završio
buran život jedne
zanimljive ličnosti. Bio
je to sasvim
Vladislav Titlbah, kneginja Milica, neuobičajen slučaj u
kraj 19. veka, Muzej u Kikindi: istoriji Srpske
Da li su potonji sukobi sa caricom patrijaršije. Jedan čovek
Milicom bili povod da se Vuku je dva pu-ta postavljan
Brankoviću pripiše izdaja na Kosovu? u zvanje patrijarha, u
načelu doživotno, ali se
oba puta povlačio. Ma kako ugledan monah bio, čovek se ne
može oteti utisku da je Vuk, kod tolikih srpskih arhijereja,
podržavao jednog Bugarina.

Lazar postaje Hristos, ko će biti Juda?

Izborom patrijarha Danila III nastavljeno je Spiridonovo delo.

Zanimljivo je da episkop Marko, pisac Jefremovog žitija, koji je
lično znao Danila III, ne kaže ništa o njemu, kao ni o Spiridonu.
Novi patrijarh, kao i Spiridon, bio je jedan od glavnih nosilaca
državne i dinastičke ideologije Lazarevića. Po njegovom savetu,
preneto je telo kneza Lazara iz Prištine u kneževu zadužbinu
Ravanicu. Knez je proglašen za sveca, a Danilo III bio je jedan od
inicijatora i glavnih stvaralaca njegovog kulta, kao svetitelja i
muče-nika. Sam je pisao kultne sastave, među kojima je naročito
poznato "Slovo o knezu Lazaru". Kao ranije Nemanjiće, on i
drugi crkveni pisci, ovenčali su kneza svetiteljskim oreolom.
Kako je, uz to, Lazar bio i mučenik, o njemu je sastavljeno više
žitija i pohvalnih slova, nego o bilo kom drugom srpskom
srednjovekovnom vladaru. Kao stradalnik, prikazan je kao
Hristos, njegova živa sli-ka na zemlji. Uz tu sliku dobro se
uklapala li-čnost Jude - večitog izdajnika.

U skladu s tadašnjom doktrinom o srpskoj državnosti i

vladarskom legitimitetu, kanoni-zacije kneza Lazara, osim čisto
verskih, imala je i duboke političke razloge. Digla je ugled
kneževih naslednika. Uz pomoć crkvenih vrhova na čelu s
patrijarhom Danilom III, Stefan Lazarević mogao je da produži
očevo delo kao nastavljač nemanjićkih tradicija. Kako piše u
"Povesnom slovu o knezu Lazaru", kada je postao punoletan,
primio je očev skiptar blagoslovom, molitvama i rukopoloženjem
patrijarha. Kanonizacija je poslužila Lazarevićima kao zaštita i od
pretenzija Vuka Brankovića. Od toga vremena i Brankovići su
morali da vode računa o kneževom kul-tu. Razumljivo, i dalje je
bilo podele u crkvi.

Prema Konstantinu Filozofu, tek izmirenjem despota Stefana

Lazarevića i gospodina Đurđa Brankovića 1412. godine
postignuto je jedinstvo u crkvi - "i razdeljene udove crkvene u
jedno sabra". Tek tada je završen decenijama dug i poguban
period podela među Srbima. Kada je postignuto državno
jedinstvo, ostvareno je i crkveno. Kada je u pitanju crkva, te
deobe, dakle, nisu bile male i dosezale su do samog vrha. Vuk je
u njima i te kako učestvovao. Ali, prvim povlačenjem patrijarha
Jefrema izgubio je ideološku bitku, drugim povlačenjem i
izborom patrijarha Danila III, izgubio je ceo ideološki rat. A
ideologija je tada, kao i mnogo puta u istoriji, bila najvažnija
stvar.

Telo Lazarevo, posla Kosova, ležalo je u Prištini, prestonici Vuka

Brankovića. Vuk je učestvovao i u svečanom prenosu moštiju
Lazarevih, i u opisu tog događaja pominje se pohvalnim i bi-
ranim rečima - teško da bi se sve to moglo vezati za nekog ko je
bio izdajica na Kosovu. Možda su tek kasnije borbe za premoć
Brankovića i Lazarevića, u kojima su se ovi poslednji os-lanjali
na Turke, doveli do svaljivanja krivice za kosovski poraz na Vuka
Brankovića. Najzad, da je Vuk bio izdajnik, zar bi despot Stefan
Lazarević usinio Vukovog sina Đurađa i
predao mu svoju despotovinu?

Vuk je, ipak, nastavljao svoje delo, koristeći se posledicama

Kosovske bitke. Već 7. jula 1389, tri nedelje posle boja, ugarski
kralj Žigmund poslao je u Srbiju mačvanskog bana Nikolu
Gorjanskog, Vukovog pašenoga, "plemenitom gospodinu Vuku
vojvodi, zetu velmožnog muža Lazara, kneza Raške", s
ovlašćenjem da pregovara i zaključi nešto što će biti "na korist
vašu i zemlje Raške".

Vukov pokušaj preotimanja Ulcinja

Ugarski kralj je već u septembru počeo ratne pripreme, a u

novembru je provalio s vojskom, pre svega, u zemlje Lazarevića.
Napadao ih je i slede-ćih godina. Vuk je za to vreme širio svoju
vlast u Polimlju, sigurno uz pomoć vojske, koju je, prema
kasnijim izvorima, sačuvao na Kosovu. Mada je i sam strahovao
od Ugara, pokušavao je 1390. da od Đurđa II Stracimirovića
preotme neki grad u Primorju, verovatno Ulcinj. Za bolje
upoznavanje Vuka, zanimljivo je na koji je način želeo da to
postigne. Pre juna 1390, nastojao je da nameru ostvari tajnim
putem, uz pomoć pet stotina litara srebra, preko Filipa Barelija,
visokog dostojanstvenika Đurđa II Stracimirovića. Čim je Đurađ
II, inače Vukov šurak, saznao za to, bacio je Barelija u tamnicu.
Nije, prema tome, bez razloga kod M. Orbina podatak da je Vuka
ubio Đurađ II Stra-cimirović.

Vuk je, osim toga, prisvojio stari nemanjićki vladarski pridevak

Stefan. U jednom zapisu, nastalom neposredno posle Kosovske
bitke, na ru-kopisu Pećke patrijaršije, stoji da je pisan one godine
kada "kneza Lazara Turci ubiše i Amurata cara Srblje... v dni
blagovernago Vlka Stefana". U prizrenskom pomeniku
Bogorodice LJeviške, posle pomena kneza Lazara i monahinje
Jevgenije, navodi se "Stefana Vuka i monahinju Marinu". Na
povelji, kojom je, preko brata, ustupio Hilandaru neka sela, Vuk
se potpisao:

"V Hrista Boga blagoverni gospodin Stefan Vlk".

Prema tome, vladarski pridevak Stefan dodavali su Vukovom

imenu i podanici iz njegove države i on lično. Saopštavajući i
komentarišući podatke u vezi s poslednjim Vukovim potpisom, V.
Mošin je naveo: "potpis napisan crvenim mastilom, povelja
snabdevena srebrnim pečatom na crvenom gajtanu, i nemanjićko
ime Stefan dodato uz Vukovo ime, jasno svedoče o njegovim
pretenzijama na nasleđe nemanjićkog suvereniteta."

Zašto je despot Stefan usinio Vukovog sina Đurđa?

I pored svega toga, dok je Vuk bio živ nije bilo otvorenog
neprijateljstva između njega i Lazarevića. Kao dokaz za to obično
se uzima da je knjeginja Milica 1392. boravila u Prištini. Osim
toga, Vuk se pridružio svečanom prenosu moštiju kneza Lazara.
Sasvim razumljivo, uz njega je bila supruga Mara, jer je nošeno
telo njenog oca. Po izričitim svedočanstvima izvora, s njim su bili
i njegovi "blagorodni", tj. vlastela.

U skladu s navedenim, i do sada su uočavani razlozi koji bi teško

išli u prilog Vukovoj izdaji. Pre svega, posle bitke na Kosovu,
telo kneza ležalo je u Prištini, glavnom Vukovom mestu. Pisac
Opisa prenosa Lazarevih moštiju naziva Vuka pohvalnim
imenima, što se teško može reći za izdajicu. Možda su i kasnije
borbe između Brankovića i Lazarevića, u kojima su se prvi služili
turskom pomoći, uticale na svaljivanje krivice na porodicu
Branković. Konačno da je Vuk izdao, teško bi bilo shvatiti
despota Stefana Lazarevića, koji je usinio Vukovog sina Đurđa,
predao mu svoju državu i tako porodicu Branković doveo na
srpski presto. Ali, despot Stefan je bio dalekovid političar i veliki
čovek. On se, pri tome, rukovodio najvišim državnim interesima.

Inače, moć Vuka u godinama posle Kosova bila je i dalje mnogo

veća ne-go Lazarevića. To su osetili dobro obavešteni
Dubrovčani, čiji je stav prema gospodarima u zaleđu verno
odražavao stanje u njemu. Vuku su 1390, ako ustreba, nudili
sklonište u svome gradu, ali su, istovremeno, od njega tražili i
dobili potvrdu povelje o trgovini. Međutim, od 1389. do 1395.
nisu tražili obnovu starog ugovora o trgovini od Lazarevića.
Knjeginju Milicu oslovljavali su samo kao "počtenu gospođu", a
njenog sina Stefana kao "počtenog gospodina", dok su se Vuku
obraćali kao "slavnom i velmožnom gospodinu". Nezavisno od
Dubrovčana, na sličan način postupali su i Mlečani. Nalagali su
1392. svojim providurima koji su preuzimali Drač, da povedu
pregovore "s gospodinom Vukom i ostalima". Jedino su njemu
navodili ime, dok su svi drugi spadali u "ostale". Dve godine
kasnije, dodavali su uz Vukovo ime zvučne titule, smatrajući ga
gospodarem Srbije: "Magnificus et potens dominus Volchus de
Brancho, dominus Rassie, Sclavonie et cet". Bez ikakvog
dvoumljenja, može se tvrditi da su tada i Dubrovčani i Mlečani
smatrali Vuka za prvu srpsku ličnost.

Vuk je postupao u skladu sa svojom snagom i položajem. Tražio

je od Dubrovčana da mu isplaćuju "srpski" ili "svetodmitarski"
dohodak, koji je ranije pripadao Nemanjićima. Bio je, međutim,
odbijen, uz obrazloženje da ne gospodari celom Raškom i da ne
može obezbediti slobodu trgovanja u čitavom Dušanovom
carstvu, a upravo za to se plaćao taj tribut. Ipak, držeći dosta do
njega, Dubrovčani su 1390. odlučili da mu obezbede sklonište,
ako "ne uzmože gospodin Vuk držati zemlju srpsku". Dakle,
uzimali su da vlada srpskom zemljom.

Stalno treba imati na umu da se sve to događalo u vreme kada su

Lazarevići preživljavali teške dane. Sve do Bitke na Rovinama, u
kojoj se istakao mladi knez Stefan na strani Bajazita I. Zato je
Ivan Božić smatrao da "Vukova delatnost posle Kosova, s
gledišta društva u kome se sve odigravalo, i s obzirom na
činjenicu da su se Lazarevići održali, treba da se shvati kao
izneveravanje politike koju je vodio knez Lazar. Ona znači
neverstvo prema onima koji su sebe smatrali, i to ne sa-mo oni,
nosiocima srpske vladarske ideologije, obnavljane u duhu
nemanjićkih tradicija".

Porazivši Vuka Brankovića, Turci su njegove zemlje dali

Lazarevićima

Vuk se, ipak, lakše nosio sa svima nego s Turcima. To nije bio
slučaj samo s njim, već sa svim tadašnjim hrišćanskim
gospodarima. Pošto mu je oduzeo Skoplje, sultan je u njega
smestio svoga zapadnog krajišnika. Ono je brzo postalo polazna
tačka za dalje provale, sve do Bosne i Jadranskog mora. Kako su
Turci tokom 1392. preduzeli dalje pljačke i osvajanja, begunci su
stizali u Primorje, a Dubrovčani su od jula do oktobra
zabranjivali trgovcima da odlaze u Srbiju. Kada je u junu 1392.
jedan Drobnjak, ipak, zaključio ugovor s trojicom Dubrovčana o
prenosu robe u Oblast Vuka Brankovića, predviđala se opasnost
od napada Turaka. U tom slučaju, ponosnik je bio dužan da robu
skloni na sigurno mesto, ili da je ponese sa sobom ako odluči da
beži. Pošto je Vuk bio izložen neposrednom turskom pritisku, pre
21. no-vembra 1392. potčinio se sultanu i obavezao se da plaća
godišnji harač.

Kakav je Vuk bio prema vrhovnom gospodaru, dobro pokazuje

njegov odnos prema sultanu. U zimu 1393/1394. godine Bajazit I
pozvao je svoje vazale u Ser. Stigli su vizantijski car Manojlo II
Paleolog, njegov savladar Jovan VII, despot Teodor Paleolog,
gospodin Konstantin Dragaš, knez Stefan Lazarević, ali Vuka nije
bilo. U Bici na Rovinama, maja 1395, uz sultana su se borili kralj
Marko, Konstantin Dragaš (obojica su poginula), Konstantin
Balšić, Stefan Lazarević, ali Vuka opet nije bilo. Sledeće godine,
u Bici kod Nikopolja Stefan Lazarević je učestvovao i, po
izričitim svedočanstvima izvora, tako se hrabro borio da je
najviše doprineo pobedi svog vrhovnog turskog gospodara. Vuka
opet nije bilo. Kada je procenio da se Bajazit I našao u teškom
položaju zbog rata na severnim granicama, Vuk je pošao putem
otpora. Približio se Veneciji, sultanovom suparniku na Levantu i
Balkanskom poluostrvu. Postao je njen vazal, dobivši njena
građanska prava za sebe i potomke. Onda je sultan rešio da ga
satre. Dok su mu Turci zauzimali zemlju, prebacio je, u toku
1395, porodično blago u Dubrovnik. Pružao je otpor sigurno do
avgusta 1396, kada se još pominju njegovi ljudi u Polimlju. Ali, u
toku te godine je satrven. Najveći deo njegove zemlje sultan je
dao Lazarevićima, zadržavši za sebe samo neke strategijski važne
tač-ke. Kao što je navedeno, prema M. Orbinu, knjeginja Milica
se čak "obratila Turčinu, pa je on odu-zeo zemlju Vuku
Brankoviću i predao je njegovim šuracima, sinovima kneza
Lazara".

Pao u Bajazitove ruke, umro kao turski sužanj

Vuk je pao u sultanove ruke. Pošto je izgubio zemlju, nasilno je

odvojen i od porodice, žene i dece, kojima je ostavljeno nešto
malo poseda "da bi mogli nekako živeti". Bajazitov sužanj ostao
je do kraja života. Šta je sve preživeo u turskoj tamnici, to je
samo on znao. U njoj je i umro već 6. oktobra 1397. godine.
Onda je sa Svete Gore došao njegov brat, kaluđer Gerasim, odneo
njegovo mrtvo telo i sahranio ga u Hilandaru ili u Svetom Pavlu,
u kome je i sam živeo.

Bez obzira na svoje ponašanje u Kosovskoj bici, Vuk je bio veliki

protivnik Turaka. Ne manji od kneza Lazara. Vukov kraj to
najbolje pokazuje. U stvari, obojici je došao glave isti neprijatelj.
Postoji, ipak, neka razlika. Dok su Lazarevići posle Kosova bili
lojalni turski haračari, Vuk je nastavio da kalkuliše kao i u
prethodnim vremenima. Ma kako bio dobar diplomata, on se,
ipak, prevario. S Turcima se nije moglo kalkulisati kao sa
susednim hrišćanskim gospodarima. Vukova turska politika
pretrpela je neuspeh iz prostog razloga što islamski sveti rat, koji
je mlada osmanlijska imperija tako odlučno sprovodila u delo,
nije mogao zaustaviti jedan srpski velikaš.

Posle smrti Vuka Brankovića nastali su pisani izvori koji svedoče

o njegovoj izdaji na Kosovu. Ali, nisu nastali ni odmah ni brzo.

Despot Đurađ dvojici sinova daje imena braće, a nijednom od

četvorice ime oca Vuka

Posle smrti Vuka, njegovo ime se prećutkivalo. Konstantin

Filozof ga ne pominje u Životu despota Stefana Lazarevića,
možda baš zato što je pisao u vreme vlade Vukovog sina Đurđa.
Pa i sam Đurađ, u povelji koju je 1428. godine dao Dubrov-
čanima, navodi da im je zapisano što su imali "u prve gospode
srpske i u cara Stefana i u gospodina svetoga kneza Lazara i u
svetopočivše gospođe kir Efrosine i u svetopočivšega gospodina i
roditelja mi despota Stefana", ali ne pominje oca Vuka, iako im je
i on dao povelje. Tek u ispravi koju im je potvrdio 1445. naveo je
i Vuka. Teško je preći i preko činjenice da je despot Đurađ, od
četiri sina, dvojici dao imena svoje braće (Grgur i Lazar), a
nijednom ime svoga oca.

Kako je vreme odmicalo, počinjale su i pisane vesti o izdaji na

Kosovu. Neki istraživači su s pravom isticali da su "glasovi o
neverstvu i izdaji kružili već prvih decenija posle Kosovske
bitke". Sredinom DžV veka Jerg iz Nirnberga, puškar hercega
Stefana Vukčića, znao je za priču o sukobu dva zeta kneza Lazara
uoči bitke. Ta priča je, očigledno, kolala među domaćim svetom.
Zanimljiva je i njegova opaska da Srbi, iako su ubili cara Murata,
nisu pobedili, jer "kako su se oni svi borili međusobno, Turčin
ostade pobednik". Posle njega slede još podrobniji podaci o
izdaji.

Konstantin Mihailović, Srbin iz Ostrovice, u svojim "Janičarevim

uspomenama", napisanim u Poljskoj krajem DžV veka, najviše
pažnje posvetio je izdaji. Po njegovom mišljenju, knez Lazar pre
bitke nije imao opštu podršku, jer "su mu jedni bili naklonjeni, a
drugi ne". U samom boju "gospoda koja je bila naklonjena knezu
Lazaru borila se junački i verno kraj njega, ali drugi, gledajući
kroz prste, posmatrali su bitku, i zbog ove nevere i nesloge (i
zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena". Tokom
vremena, javila su se i imena izdajnika. Krajem DžV veka
nepoznati prevodilac istorije Vizantinca Duke, koji se služio i
drugim izvorima, priča da se tokom bitke, posle prvog uspešnog
srpskog napada, iznenada "proneo glas po čitavom bojištu da se
Dragoslav Probišić, kapetan despotov, pobunio i okrenuo protiv
hrišćana". Kada je za pobudnu saznao Vlatko Vlađević, koga je
bosanski kralj Tvrtko I poslao u pomoć knezu Lazaru, povukao se
s bojnog polja, zajedno sa svojom družinom. Tako je, na kraju,
srpski knez "napušten od svojih vojskovođa, bez borbe, živ
uhvaćen sa svim plemićima svoje države i odveden u logor
Murata". Do sada se obično uzimalo da se ništa ne zna o
Dragoslavu Probišiću. Međutim, ipak se nešto zna. Nađen je
njegov novac, koji je "po nekim svojim numizmatičkim odlikama
sličan novcu Vuka Brankovića". Očigledno, Dragoslav Probišić
bio je vazal Vuka Brankovića.

Tek u 15. veku Vuk Branković se pominje kao izdajnik na

Kosovu

Polako su pristizale vesti i o Vuku kao izdajniku. Još početkom

DžV veka jedan Katalonac, koji je boravio na Istoku, u svojoj
"Istoriji Jakuba Čelebi", priča da zet kneza Lazara, saznavši za
smrt tasta, nije hteo da nastavi bitku i gubi ljudstvo, već se vratio
u svoju zemlju da bude gospodar. M. Orbin u svome delu
"Kraljevstvo Slovena", štampanom u Pezaru 1601. godine,
navodi Vuka kao izdajicu. Pošto je najpre, po raznim
predlošcima, opisao dobar deo Kosovske bitke, on nastavlja:

"Neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne

vide mogućnosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi
najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti
neprijatelju."

Nešto kasnije, dok je knez menjao konja, njegovi ljudi "pomisliše

da je pao mrtav na zemlju, te svi uznemireni počeše uzmicati i
rastrojavati se. Pa, i pored toga što se Lazar pokazivao i nastojao
da ih poveže i sakupi, oni su i dalje bežali". Na kraju, Bosanac
"Vuković je s malo svojih ljudi pobegao posle pomenute bitke".
Pošto je sve to ispričao, M. Orbin navodi i podatak o Vukovoj
izdaji:

"Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa

svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne
pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi
se dokopao njegove države."

Podaci o Vukovoj izdaji nisu nastali krajem DžVI veka, kada je

M. Orbin pisao svoje delo. Prema S. Ćirkoviću, Orbinova
"stilizacija jasno pokazuje da je raspolagao izvorima koji su o
tome govorili".

Posle M. Orbina, i drugi pisci pišu o Vukovoj izdaji. Dubrovčanin

Jakov Lukarević, u svome delu o istoriji Dubrovnika, štampanom
1604. godine, priča kako je car Murat provalio na Kosovo "i ubio
Lazara, kneza Srbije, pošto ga je izdao Vuk Branković, njegov
zet". Za Lukarevića je Vukova izdaja opštepoznata stvar. On je
pominje još na jednom mestu. Kada je, posle smrti Balše III,
despot Stefan Lazarević poslao u Zetu Vukovog sina Đurđa,
tamošnje stanovništvo je odbijalo da ga primi "zbog ljage izdaje
njegovog oca". O Vukovoj izdaji pišu i drugi pisci. Prema, na
latinskom pisanom, "Brakovićevom letopisu", na Kosovu
"vojvode, pak, izneverivši kneza, pobegoše, Vuk Branković i
drugi". Što su izvori kasniji, lik Vuka Brankovića je sve
negativniji. U "Priči o boju kosovskom" koja je gotovo vek mlađa
od "Kraljevstva Slovena" M. Orbina, Vuk je lukav, neveran,
spletkaroš, izdajica. Pre početka bitke, pozvao je kneza da napusti
bojno polje. Pošto je knez ponudu odbio, pobegao je sa sedam
hiljada ratnika. Ostali junaci su mogli Turke pobediti "da ne
izdade Vuk Branković sa svom svojom vojskom". I ostali izvori
DžVIII veka, sve do Tronoškog rodoslova, sastavljenog takoreći
pred Prvi srpski ustanak, pišu o Vuku kao izdajici. Takvih spisa je
zaista dosta.

Među piscima koji pišu o Kosovskoj bici može se uočiti jedna

zanimljiva pojava. Oni učeni, čije sastave krase retorski obrti,
misaone alegorije, blistav stil, ne pišu o izdaji. Pa i brojni kultni
spisi više su izvor za vladarsku i državnu ideologiju nego za
prikazivanje istorijskih događaja sa svim njihovim
ovozemaljskim peripetijama. Nasuprot tome, pisci skromnijeg
obrazovanja, ali bliži narodu, kao na primer Konstantin
Mihailović iz Ostrovice, opisuju sa manje umetničke vrednosti,
prostije, zbivanja oko sebe, pa i Kosovsku bitku. Kod njih ima
više podataka o izdaji.

Izdajnik iz narodnih pesama: kao da Vukov kraj u Bajazitovoj

tamnici nije bio manje tragičan od Lazareve smrti na Kosovu

U narodnim pesmama pogotovo. U epskim pesmama kosovskog

ciklusa Vuk je izdao svoga tasta, srpskog cara Lazara, i grobar je
stare srpske države.

"Bog ubio Vuka Brankovića,

on izdade tasta na Kosovu
I odvede dvanaest hiljada
Pobratime, ljuta oklopnika."

Pominje se još i dvadest pet hiljada pešaka, pa čak i da je Vuk

pomogao Turcima "da nadvlada srpskog car Lazara". Pri tome su
pomešana vremena i ličnosti, prepliću se istorijska i legendarna
imena, nemoguće postaje moguće. Narodni pevači su slobodno
pomerali svoje istorijske junake u prostoru i vremenu, povezujući
ih nemogućim genealoškim vezama. Kako je primetio S.
Ćirković, doba srpske srednjovekovne države je "istrgnuto iz
stvarnog vremena i prostora, pretvoreno u jednu idealnu ravan, u
kojoj su svi junaci bili međusobno savremenici i, istovremeno, po
mentalitetu, savremenici narodnog pevača i njegovih slušalaca".

Na kraju, želimo da napomenemo da brojni podaci koji su ovde

izneti o Vuku Brankoviću mogu pomoći da se bolje sagleda
njegova uloga na Kosovu. Ne smatramo da je to pitanje skinuto s
dnevnog reda. U vreme nestanka nemanjićke svetorodne
dinastije, među najkrupnijim srpskim velikaškim porodicama
povedena je bespoštedna borba za njeno nasleđe. Međusobno
zakrvljeni gospodari, rukovodili su se, prvenstveno, ličnim
interesima. Vuk nije bio gori od ostalih. Ni njegov kraj među
dželatima u turskoj tamnici nije bio manje tragičan od Lazarevog.