БИБЛИОТЕКА СВЕТОВИ

ЕМИЛ СИОРАН

ПРИЗНАЊА И
АНАТЕМЕ

Превео са француског
ЗОРАН ЈАНКОВИЋ

СIР - Каталогизација у
публикацији Библиотека
Матице српске, Нови Сад
840-83
I Cioran
СИОРАН, Емил М.
Признања и анатеме / Емил Сиоран ;
превео са фран-
цуског Зоран Јанковић. - Нови Сад :
Светови, 1995
(Сремски Карловци ; Арт принт). - 125
стр. ; 17 цм. - (Библиотека Светови)
Превод дела: А veux et anathemes / Е.
Сioran СВЕТОВИ / НОВИ САД
 Наслов изворника: НА РУБУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
Е. СIORAN:
А VEUX ET ANATHEMES
Gallimard, Рaris, 1987.
 Кад Христ сиђе у подземни свијет, праведници Старог
завјета Авељ, Енох и Ној немаху повјерења у његово
поучавање и не одзваше се његовом позиву. Помислише
да је он изасланик Искушаватеља од чијих замки су
страховали. Само Каин и они његовог кова пристадоше уз
његово учење, или се само тако претвараху, пођоше за
њим и напусгише подземни свијет. - Ето како је
проповиједао Маркион.
"Срећа злих", овај стари приговор усмјерен против
идеје једног милосрдног или барем честитог Створитеља -
ко га је боље учврстио од овог херетичара, ко је још с
толиком проницљивошћу запазио оно што је у њему
непобитно?
*
Као другоразредан палеонтолог провео сам више
мјесеци мозгајући над једним скелетом. Резултат: једва
неколико страница.... Додуше, тема није изискивала
превелику опширносг.
*

Примијенити исти посгупак на пјесника и мислиоца

чини ми се грешком укуса. Пјесник спада у подручје које
филозоф не би смио ни дотаћи. Рашчланити пјесму онако
како се рашчлањује неки систем предсгавља преступ или
светогрђе.
Чудновата сгвар: пјесници кличу од среће кад не
разумију оно што други о њима декламују. Жаргон им
ласка

7
 *
и даје им илузију иапретка. Ова слабост спушта их Човјек је слободан изузевши оно што му долази
на ниво њихових тумача. из његове дубине. На површини, он чини оно што
* хоће: у његовим мрачним слојевима "воља" је ријеч
Небиће за будизам (заправо за Исгок опште узев) лишена смисла.
не садржи у себи оно помало злокобно значење које *
му ми приписујемо. Оно се стапа са једним Да разоружамо завидљивце морали бисмо на
искуством-границом свјетла, или, ако хоћете, са улицу изаћи са штакама. Само призор нашег пада
сгањем вјечног свијетлог одсуства, празнине која малчице хуманизира наше пријатеље и наше
зрачи: то је биће које је надвладало сва своја својсгва, нелријатеље.
или радије, врхунско позитивно небиће које допушта
срећу без материје, без супстрата и без ослонца у *
било каквом свијету. У свакој епохи људи с правом вјерују да
* присусгвују ишчезавању посљедњих трагова
Самоћа ме толико испуњава да је и земаљског Раја.
најбезначајнији састанак за мене распеће. *
* Опет Хрисг. По једној гносгичкој причи, он је био
Индијска филозофија тежи ослобођењу: грчка, наводно послан на небо да тамо побрка распоред
изузимајући Пирона, Епикура и неколико других сфера и тако спријечи испитивање звијезда.
који се не могу сврстати, је лажна: она тражи У том великом спремању, шта је добро могло
једино... исгину.
запасти моју сироту звјездицу?
*
Нирвану упоређују са огледалом које више не *
одражава никакав предмет. Дакле, са заувијек Кант је чекао дубоку старост да би примијетио
чисгим, заувијек неупотребљивим огледалом.
* тамне сгране егзисгенције и упозорио на "неуспјех
сваке рационалне теодицеје".
Након што је Хрисг Ђавола назвао "Принцом овог
свијета", свети Павле, који се с њим хтио надметати, Други, срећнији, тога су се досјетили чак прије
погодио је истину: "Бог овог свијета". него шгго су и почели да филозофирају.
Кад такви ауторитети поименце означавају онога који
влада нама, имамо ли право да изигравамо пасгорчад *
живота? Рекло би се да се материја, љубоморна на живот,
дала на ухођење живота, не би ли пронашла његове
слабе тачке и казнила га за његову предузимљивосг и
издају. Живот је живот једино кроз невјерност
8 материји.
9
 *
Ја сам различит од свих својих осјета. Ја не "Изненађен сам да је толико значајан човјек могао
успијевам да схватим како. Ја чак не успијевам да умријети", написао сам удовици једног филозофа.
схватим ко ове осјете доживљава. Уосгалом - ко је Глупавост мог писма примијетио сам тек кад сам га
ово ја којим започињу ове три реченице? послао. Послати јој друго значило би ризиковати
* неку другу бесмислицу. У ствари саучешћа све што
Управо сам прелисгао једну биографију. није отрцана фраза близу је непристојности или
Помисао да сви ликови који се ту спомињу посгоје настраности.
још само у тој књизи учинила ми се толико *
несносном да сам морао прилећи како бих избјегао Седамдесетогодишњакиња, леди Монтегју је
иесвјесгицу. признала да има једанаест година како се престала
* гледати у огледалу.
Ексцентричност? Можда, али само за оне који не
С којим правом ми моје истине истресате у лице? познају калварију свакодневног сусрета с властитом
Ви себи присвајате слободу коју ја одбијам. њушком.
Признајем, све што сте навели тачно је. Али, ја вас *
нисам овласгио да будете искрени у погледу мене - Могу говорити само о ономе што доживљавам: но,
(послије сваке експлозије бијеса, сгид праћен у овом тренутку не доживљавам ништа. Све ми
непромјенљивим кочоперењем: "Тако је то у изгледа поништено, за мене је све обустављено.
животу", које прати још већи сгид). Настојим да због тога не будем ни огорчен ни ташт.
* "У току многобројних живота које смо проживјели",
”Ја сам слабић, не могу поднијети патњу срећног читамо у Трезору истинског завјета, "колико смо
живота." пута узалуд рођени, колико пута узалуд умрли!"
Да неког проникнем, истински спознам, довољно ми *
је да видим како реагује на ово Китсово признање.
Ако смјеста не схвати, узалуд је настављати. Што човјек више напредује, то се мање има чему
* обратити.
*
Страва - каква штета што је ова ријеч нестала за- Најбољи начин да се отарасимо непријатеља јесге
једно са великим проповиједницима! да га посвуда хвалимо.То ће му препричати и он
* више неће имати снаге да вам нашкоди: скршили
Будући да је човјек болежљива животиња, свака ње- сте његов полет... Он ће и даље роварити против
гова намјера или геста има вриједност симптома. вас, али без силине и устрајности јер је несвјесно
престао да вас мрзи. Поби-
10
11

једио је и не слутећи да је поражен.
* *
Знамо Клоделов указ: " Ја сам за све Јупитере
против свих Прометеја".
Узалуд сте изгубили сваку илузију о побуни, такав
ужас буди у вама успаваног терористу.
*
Никад нисмо кивни на оне које смо
увриједили. Напротив, склони смо да им признамо
све могуће заслуге. Ову великодушност, на жалост,
никад не сусрећемо код увријеђених.
* подијелио све тјелесне казне.
Не марим ни за кога ко живи без
прародитељског гријеха. Што се мене тиче,
прибјегавам му у свим приликама и не знам како бих
без њега избјегао непрекидну утученост.
* *
Кандински тврди да је жута боја боја живота.
...Сад схватамо зашто је она тако штетна за очи.
*
Кад треба донијети неку важну одлуку,
најопасније је тражити савјет од другог, јер нам, с
изузетком неколико заблудјелих, нико искрено не
жели добро.
* *
По Мадам де Стал измишљање нових ријечи је
"нај- поузданији знак неплодносги мисли". Данас се
ова опаска чини још ваљанијом него на почетку
прошлог вијека. Већ 1649. године Вожла је издао
наредбу: "Никоме, ма ко он био, није дозвољено да
сачињава нове ријечи, чак ни владару".
12
Нека о овој забрани промисле филозофи и
писци, а нарочито филозофи прије неголи и почну
размишљати.
Више се научи за једну бесану ноћ него за
годину сна. Исго тако се може рећи да је батинање у
већој мјери поучно него поподневни одмор.
*
Болови у ушима од којих је патио Свифт,
дијелом су узрок његове мизантропије.
Ако ме болесги других занимају, то је зато што
трагам за оним што ми је с њима заједничко.
Понекад имам утисак да сам с онима којим се дивим
*
Јутрос, након што сам чуо како неки асгроном
говори о милијардама сунаца, одустао сам од
умивања: чему још прати се?
Досада је засигурно облик тјескобе, али тјескобе
ослобођене сграха. Кад се досађујемо, не сграхујемо
ни од чега, осим од саме досаде.
*
Ко год је прошао неко искушење, с висине гледа
на оне који се искушењу нису морали изложити.
Несносна уображеност оперисаних...
На изложби Париз-Москва, пред портретом
младог Ремизова којег је насликао Иља Рјепин
подилази ме језа. Кад сам га упознао, Ремизов је
имао осамдесет шесг година: живио је у готово
празном стану који је кућепа-
13
 зитељка прижељкивала за своју кћерку њега све прска, рачунајући ту и оно пгго ми је осгало
сплеткарећи не би ли га избацили на улицу, све под од зуба.
изговором да је ту жариште заразе и легло *
пггакора. На тако ниске гране спао је онај кога је Ако сам увијек био неповјерљив према Фројду,
Пасгернак сматрао највећим руским стилистом. онда за то одговорносг сноси мој отац: своје снове
Контраст између оронулог, кукавног, потпуно препричавао је мојој мајци и тако ми упропашгавао
заборављеног старца и слике сјајног младића пред свако јутро.
мојим очима уби ми сваку вољу за даљњим *
разгледањем изложбе. Будући да је склоносг према злу урођена, не
* морамо се ни најмање мучити да је стекнемо. Дијете
Стари су били подозриви према срећном исходу се отпрве служи својим злим инстинктима, и то с
ствари сгога што су страховали не само од љубоморе каквом ли само окретношћу, каквом мјеродавношћу
богова него и од опасносги унутрашњег несклада и жестином!
коју сваки успјех носи са собом. Пошто су схватили Педагогија достојна свог имена морала би
ту опасност - колико су од нас надмоћнији! примијенити пријеко потребне мјере сгажирања у
* лудачкој кошуљи. Можда би ову мјеру, осим на
Немогуће је проводити бесане ноћи и обављати дјетињсгво, требало протегнути и на остале узрасте -
неки посао: да ми у младости родитељи нису у циљу највеће добробити свих.
финансирали моје несанице, сигурно бих се убио. *
* Тешко пјеснику који не његује своју мегаломанију,
Године 1849. Сент-Бев је писао: "омладина се од који мирно гледа како она слаби. Убрзо ће се
романтичарског бола окреће према сенсимонистима, увјерити да се нормалним не посгаје некажњено.
*
како би сањала о неограниченом тријумфу
индустрије". Мучила ме тјескоба и нисам видио никаквог
начина да је се ослободим. Неко звони на вратима.
Овај потпуно остварен сан износи на рђав глас све Отварам. Преда мном је дама средњих година којој
наше подухвате, чак и саму идеју наде. се заисга нисам надао. Дебело засједе и засу ме
* таквим будалапггинама да се моја тјескоба преобрази
Кад би ова дјеца, коју нисам желио, само знала у бијес. Био сам спашен.
какву ми срећу дугују! *
* Тиранија слама или ојачава појединца; слобода га
Док ми је зубар прекопавао по вилицама, говорио смекшава и чини колебљивим. Човјек има веће
сам себи да је једина тема вриједна промишљања изгледе да се спаси уз помоћ пакла него уз помоћ
Вријеме, јер због Њега сам се нашао на тој кобној раја.
сголици и због 15
14

Два пријатеља-глумца у једној Источној земљи. Је-
дан одлази на Запад и тамо посгаје богат и славан, а
други остаје ту, непознат и сиромашан. Пола вијека
касније, овај на пропутовању посјећује свог срећног
друга. "Био је паметнији од мене, а сад је згрчен и
узет”. Слиједе друге појединости, а затим ми каже
умјесго закључка: "Не плашим се смрти, плашим се
смрти у животу".
Ништа тако добро не камуфлира закашњелу
освету као прибјегавање филозофском размишљању.
* По Кабали, Бог дозвољава да се његов сјај умањи
Одломци; несталне мисли - кажете. Могу ли се
мисли назвати несталним када се ради о опсесији,
дакле о мислима којима је управо својствено то да
нису несталне.
* што нас је отворила нашој властитој тмини која
Написао сам једно врло одмјерено писамце, како
се већ и пише неком ко то никако и не заслужује.
Прије него што сам га послао додао сам неколико
алузија прожетих увијеном заједљивошћу. Коначно,
управо кад сам га хтио убацити у сандуче, осјетих
како ме обузима бијес, а заједно с њим и презир
према мом племенитом поступку, према изненадном
насгупу отменоспш, достојном жаљења.
* није способан да га сгвори.
Гробље Picpus. Младић и једна смежурана дама.
Чувар објашњава да је гробље резервисано за оне
који силазе с гиљотине. Дама се уплиће:
Tи смо!
Каквим гласом! Најзад, могуће је да је рекла
истину. Међутим, тај раздражујући тон смјеста ме
гурнуо на сграну крвника.
16
У једној књижари отварам Проповиједи
Мајстера Екхарта и читам да је патња
неподношљива ономе који пати ради самог себе, а
лака ономе који пати ради Бога - јер Бог је тај који ће
понијети - бреме његове патње, пошто је бременит
патњама свих људи.
Није случајно пгго сам набасао на овај одломак јер
он одлично пристаје ономе који никада неће моћи на
туђа плећа пребацити све оно што га притишће.
*
како би га људи и анђели могли поднијети. Одатле
происгиче да се Стварање подудара са слабљењем
божанске свјетлосги, са напрезањем у правцу тмине
коју је Створитељ допустио. Заслуга хипотезе о
добровољном мрачњаштву Бога састоји се у томе
сноси одговорносг за нашу неосјетљивост према
извјесном свјетлу.
*
Идеал је моћи се понављати као... Бах.
*
Величанствена, натприродна неплодносг: као да
сам започео неки други живот на некој другој
планети, у неком свемиру који се опире језику и који
*
Не настањујемо неку земљу, него неки језик. Један
завичај - то је то и ништа више.
*
Кад у једном психоаналитички надахнутом дјелу
прочитамо да је млади Арисготел засигурно био
љубоморан
17
на Филипа, оца свог будућег ученика Александра, не рад оправдана обмана, и да након што нашврљам
можемо а да не помислимо да систем који себе једну страницу или само једну реченицу увијек
сматра терапеутским и у којем се праве такве добијем жељу да звиждућем.
претпосгавке, мора бити сумњив, јер он измишља
тајне како би себи приуштио задовољство да *
измишља објашњења и изљечења. Религије, као и идеологије које су наслиједиле
* њихове пороке, своде се на крсташке ратове против
Нађе се шарлатана у било каквом тријумфу, у хумора.
било каквом подручју. *
* Сви филозофи које сам упознао били су без
Довољна је једна посјета болници и - ако то већ нисте изузетка импулсивни.
- за пет минута постаћете будисги, а ако сге то
престали да будете - посгаћете поново. Љага Запада жигосаће чак и оне које је морала
* поштедити.
Парменид. Нигдје не примјећујем битак који он *
велича, а и лоше се осјећам у његовој округлини која Бити попут Бога, а не попут богова - такав је циљ
не садржи никакву напрслину, никакво мјесто за истинских мистика, који пуцају превисоко да би
мене. пристали на политеизам.
*
*
У купеу, преко пута мене, једна непристојно
ружна жена хркала је отворених уста: једна грдоба у Гурају ме на неки колоквиј у иностранству, зато
самртном хропцу! Шта да се ради? Како поднијети што им је изгледа потребна моја колебљивост.
тај призор? - Стаљин ми прискочи у помоћ. Једном, у Дежурни скептик једног свијета који скончава.
младости, кад је пролазио између два реда жбирова
који су га бичевали, он се сав упи у читање једне *
књиге, тако да одврати пажњу од удараца којима су Никад нећу сазнати на чему почивам. Тачно је да
га даривали. Понукан тим примјером, и ја се се више не зна на чему почива Бог, јер каквог смисла
загњурих у једну књигу застајкујући код сваке има израз почивати на самом себи за нас којима
ријечи с крајњом приљежношћу све док чудовиште недостаје темељ и у нама и изван нас?
не престаде да кркља.
* *
Неки дан сам рекао пријатељу како више ни најмање Злоупотребљавам ријеч Бог, употребљавам је
не вјерујем у писање, али да га се не могу одрећи јер често, и сувише чесго. Чиним то сваки пут кад
је досегнем неку крајносг и кад ми затреба ријеч да
означим оно што долази послије.
18 Више волим Бога него Непојмљиво.
19
 *
Узевши све у обзир, довршеним се може
Једна побожна књига увјерава нас како је
неспособност доношења одлуке знак да нисмо сматрати прекинут животни пут.
"просвијетљени божанском свјетлошћу”.
Другим ријечима, неодлучност, та потпуна обје- *
ктивност, пут је пропасги. Наше пријатеље смјели бисмо узнемирити
* једино нашом сахраном. Само кад би то тако и
Неминовно откривам неки недостатак код било!
*
свих оних које занимају исте ствари као и мене. Досада, погрешно сматрана фриволном,
* омогућава нам да назремо понор из којег се шири
Прелистао сам једно дјело о старости само потреба за молитвом.
зато што ме на то позивала фотографија аутора. Та *
мјешавина разјапљених уста и преклињања, тај "Бог није сгворио ништа што би му било
тупав, искежен израз лица - каква реклама, каква
гаранција! одвратније од овог свијета и од дана кад га је створио
више га никад није погледао, толико му је мрзак био."
* Не знам ко је био муслимански мистик који је
"Овај свијет није створен по жељи живота" – ово н писао и никад нећу сазнати име тог пријатеља.
каже се u Ginzae, гностичком тексту Манденске секте
из Месопотамије. *
Да бисмо пребољели неко разочарење, тога се Самртници имају непорециву предност: могу
треба сјетити кад год не располажемо неким бољим изговарати баналности, а да се не компромитују.
аргументом.
* *
Након толико година, након читавог једног Након смрти своје кћерке, Тулије Цицерон се
живота, видим је поново. "Зашто плачеш?", упитао повукао на село и скрхан болом упутио самом себи
сам је одмах. "Не плачем", одговори ми она. У писма утјехе. Каква штета што та писма нису
ствари није плакала него ми се смијешила, али пронађена, и штавише, што та терапија није постала
пошто су године изобличиле црте њеног лица, оно се уобичајена! Додуше, да је усвојена, религије би
више није могло озарити срећом и на њему се јасно одавно отишле под стечај.
могло прочитати: "Ко год не умре млад зажалиће *
прије или касније". За нас је то лијеп иметак: сати које смо провели
ништа не радећи... Управо нас они образују, чине
посебним и дају печат нашој личности.
* *
Један дански психоаналитичар који је патио од упор-
Ко надживи своје дјело квари... биографију. 21
20
них мигрена и безуспјешно прошао третман код срдачности, без топлине, без демонсграција обичаја
једног свог побратима, дође код Фројда који га једног предусретљивог народа. По овом леденом,
излијечи за неколико мјесеци. То тврди овај суздржаном пољупцу поуздано сам знао да је то он.
посљедњи и ми му вјерујемо здраво за готово. Пробудих се говорећи себи да васкрсавамо само као
Ученик, ма како му лоше било, у свакодневном нежељени госги, као мучан сан, и да је ова
контакту са учитељем не може а да се не осјећа боље. чангризава бесмртност једина бесмртносг која
Има ли бољег лијека него видјети да оног кога посгоји.
цијените највише на свијету тако дуго интересују *
ваши јади! Мало која болешчина не би пристала да се Тачносг је подврсга "лудила савјесносги". Био бих
не поклони пред таквим заузимањем. Присјетимо се у стању починити злочин, само да не закасним.
да је Учитељ имао све особине оснивача секте
прерушеног у научника. Ако је имао успјеха у *
лијечењу, онда је томе узрок прије вјера него метода. Понекад постоји склоносг да се понад
* пресократика поставе херезијарси чија су дјела
"Од свега што се дешава човјеку, старосг најмање осакаћена или уништена и од којих су осгали само
очекујемо", биљежи Троцки неколико година прије парчићи реченица, загонетних по жељи.
свог краја. Да је као млад имао тачну, унутрашњу
интуицију ове исгине - какву би револуционарну *
ситницу извео! Зашто након неког доброг дјела имамо жељу да
* слиједимо неку - било коју - заставу?
Јуначка дјела могућа су само у епохама у којима Наше великодушне гесте садрже у себи опасност:
аутоиронија још није узела маха. чине нас неурачунљивим. Осим ако нисмо
* великодушни стога што смо посгали неурачунљиви,
Његова судбина је била да се само половично будући да је великодухпност очигледан облик
оствари. Код њега је све било окрњено: начин на који пијанства.
је бивсгвовао као и начин на који је мислио. Бијаше *
то човјек у фрагментима, један сушти фрагмент. Кад год ми се будућност учини појмљива, имам
* утисак да ме посјетила Милост.
*
Поништавајући вријеме, сан поништава смрт.
Покојници то користе да би нам досађивали. Тако, Кад би се могла утврдити грешка у производњи
синоћ, ето ти мог оца. Изгледао је као и обично, али чији траг универзум тако видљиво носи!
сам ипак оклијевао један трен. А шта ако то није он? *
Изљубисмо се по румунски, али као и увијек с њим, Увијек се изненадим кад видим у којој су мјери
без изљева ниски осјећаји живи, нормални и недодирљиви. Кад
22 их дожив- 23
љавамо, осјећамо се раздрагано, осјећамо да смо С неком религијом је готово онда када се још
поново саставни дио заједнице, на равној нози са само њени противници упињу да јој сачувају
осталима. потпуност.
* *
Ако човјек тако лако заборавља да је проклет, Нијемци не увиђају да је бесмислено трпати у
онда је то сгога што је проклет одувијек. исги џак једног Паскала и једног Хајдегера. Велика
* је разлика између Schicksal и Beruf, између судбине
Критика је бесмислица: читати треба не да и позива.
*
бисмо схватили другог, него да бисмо спознали Изненађен мук усред разговора одмах нас
самог себе. доводи до суштине сгвари: открива нам коју цијену
* морамо плаћати за изум ријечи.
Онај који себе види управо таквим какав *
јесте уздигао се изнад онога који васкрсава мртве. С људима не треба имати нипгга заједничко,
То је изрека једног свеца. Не спознати себе - то је осим чињенице да сте човјек.
закон који важи за свакога, и он се не крши без *
ризика. Истина је да нико нема храбрости да га Потребно је да неки осјет падне веома ниско, па
прекрши и управо то објашњава претјеривање свеца. да се удосгоји да се претвори у идеју.
* *
Лакше је опонашати Јупитера него Лао-Цеа. Вјера у Бога рјешава вас вјере у било шта друго, а
* то је непроцјењива предност. Увијек сам завидио
Бити сгално у току обиљежје је колебљивог оним који су у њега вјеровали, мада ми се чини да је
духа који не трага ни за чим личним и који није много лакше себе сматрати Богом него вјеровати у
прикладан за опсесију, ту слијепу улицу без краја. Бога.
* *
Исгакнути свештеник ругао се Помно истражена ријеч не значи више ништа,
прародитељском гријеху. није више ништа. Попут тијела које је након
"Овај гријех ваш је хљеб. Без њега поумирали аутопсије мање него леш.
бисте од глади јер ваша служба више не би имала *
никаквог смисла. Ако човјек није грешан од почетка, Свака жеља буди у мени супротну жељу, тако да што
зашто је Хрисг дошао? Да би искупио - кога и шта?" год учиним, рачуна се само оно што нисам учинио.
На моје приговоре, умјесто свих одговора, имао је
само благонаклон смијешак.
26 25
 * заступао, али схватам га као да сам га изрекао - у
Sarvam anityam - све је пролазно. (Буда) неком другом животу.
То је формула коју треба понављати у свако доба
дана, уз задивљујућу опасност да се од тог "Крај људског рода доћи ће кад сви буду као ја", изја-
понављања распрснемо. вио сам једног дана у наступу који није на мени да
* квалификујем.
Не знам каква ђаволска жудња ме спријечава да *
раскинем пакт с мојим надахнућем.
Тек што изађох напоље, повиках: "Какво савршен-
*
Изгубити сан и промијенити језик. Два сгво у пародирању пакла".
искушења, једно независно од наше воље, друго *
својевољно. "Богови треба да дођу мени, а не ја њима”,
Сам, лице у лице с ноћима и ријечима.
одговори Плотин свом ученику Амелиусу, који га је
* хтио позвати на неку религиозну свечаносг. Код кога
Здрави нису стварни. Они имају све осим бисмо још у хришћанском свијету нашли сличну
бивствовања - које даје само несигурно здравље. охолосг?
* *
Од свих Старих Епикур је можда најбоље умио Ваљало је пусгити га да говори о свему и настојати
презирати свјетину. Разлог више да га славимо. издвојити сјајне ријечи које су му се отимале. Била је
Каква идеја тако високо ставити једног лакрдијаша то ерупција ријечи лишена смисла праћена уврнутим
попут Диогена. гестикулацијама лакрдијашког свеца. Да би били на
Ваљда бих морао посјећивати тај Врт, а не агору његовом нивоу, требало је бунцати попут њега,
нити - тим више - буре... изговарати узвишене и несувисле изреке. Постхумни
(Уз све то, сам Епикур ме није једном разочарао. Не сусрет у четири ока двије страствене утваре.
називали он будалом Теогнида из Мегаре јер је овај
изјавио да је боље не родити се и да, ако смо се већ *
родили, треба што прије прекорачити праг Хада?) Док сам у Сан Северину слушао на оргуљама
Умјетност фуге, непрестано сам себи говорио:
* "Ево онога што ће скинути све моје анатеме!"
"Да сам био задужен да поређам људске патње,
писао је млади Токвил, учинио бих то овим редом:
болесг, смрт, сумња." 27
Сумња као пошасг - такво мишљење нисам никад
26
ЛОМОВИ
 Кад напусгимо круг погрешки и заблуда унутар
којег се одвија наше дјеловање, изабрати гледиште
готово је немогуће. Минимум будалаштине потребан
је за све: и за потврђивање и за порицање.
*
Да назремо суштину нема потребе да било шта
радимо. Довољно је по читав дан лешкарити и
уздисати.
*
Све што ме доводи у несклад са свијетом
суштински је неодвојиво од мене. Искусгво ме
научило тако мало. Моја разочарења увијек су ми
претходила.
*
Посгоји непорециво задовољсгво у сазнању да све
што посгоји нема никакву сгварну основу и да је све-
једно нешто учинити и не учинити. Ипак, нагодили
смо се с Празнином, што значи да наизмјенично, а
понекад и истовремено, овај свијет сматрамо
стварним и нестварним. Мјешамо чисге и гнусне
истине, а ова мјешавина, брука за мислиоца, освета је
оног живог.
*
На нама не остављају траг жестоки болови, него
они потмули, устрајни, сношљиви, који су саставни
дио сивила наше свакодневице и који нас подривају
једнако савјесно као и Вријеме. 31
 *
ми се нечитљива. Узимам четврту, без убјеђења...
Туђи осјећај да можемо без нестрпљења
гледати дуже од четврт сата. *
* Можемо бити поносни на оно пгго смо учинили,
Пријатељство је корисно и значајно само док је али бисмо морали бити поноснији на оно што нисмо
човјек млад. Сасвим је очигледно да се у учинили. Овај понос треба измислити.
поодмаклим годинама највише плашимо да нас *
пријатељи не надживе. Након једне вечери у његовом друпггву падали
* смо од умора, јер нужност да се контролишете, да
избјегнете и најмању алузију која би га могла
Све можемо замислити, све можемо прорећи, повриједити (а све га је вријеђало) оставља вас на
само не то колико ниско можемо спасти.
* крају без снаге, незадовољне и њим и собом. Мрзили
смо се међусобно што смо из скрупула доведених до
Оно што ме још спаја са сгварима јесте жудња просташтва пристали уз његово мишљење,
наслијеђена од предака који су жеђ за животом довели
до ругла. презирали се што нисмо експлодирали умјесто што
* смо себи наметнули тако исцрпљујућу вјежбу
У мраку и задаху пећина морали смо се финоће.
гнушати самих себе. Схватамо запгго сликари који *
су у њима животарили нису жељели овјековјечити Никад не кажемо за пса или штакора да је
ликове себи сличних и зашто су им дражи били смртан. С којим правом је човјек себи приграбио
ликови животиња. ову повластицу? На концу конца, смрт није његово
* откриће, и то цгго себе сматра њеним јединим
"Одрекавши се светости..." - Рећи да сам био у корисником знак је надменосги.
стању изговорити нешто тако ужасно! Морам имати *
неко оправдање и не губим наду да ћу га пронаћи. У мјери у којој сјећање слаби, похвале којима су
нас обасипали бришу све у корист покуда. И то је
* праведно: прве смо ријетко заслуживали, док друге
Изван музике све је лаж, чак и усамљеносг, чак бацају трачак свјетла на оно што нисмо знали о себи
и екстаза. Она је управо и једно и друго у најбољем. самима.
* *
У којој мјери старосг све поједностављује! У Да сам рођен као будиста, то бих и остао;
библиотеци тражим четири књиге: двије сувише пошто сам рођен као хришћанин, престао сам то
ситног слога одлажем без провјере; трећа... сувише бити од своје најраније младости и тада бих се, прије
озбиљна, чини него данас - само да ми је било познато - надметао са
светогрђем које се, у години његове смрти, отело
Гетеу у једном писму Цел-
32 33
 *

теру:" Крст је најгнуснији симбол под капом „Осјећам да се мораш гнушати онога што
небеском." мисле други и онога што сама мислиш”, изјавио
*
сам из прве након што смо тако дуго били
Најважније често искрсне на крају неког дугог раздвојени. У тренутку кад смо се опет расгајали
разго- вора. Велике истине казују се на вратима.
испричала ми је једну кинеску басну чије је
* наравоученије да нипгга није равно самозабораву.
Оно што је код Пруста истрошено јесу те Она, најприсутније биће, биће најбременитије
тричарије крцате преопширним бунцањем, унутрашњом енергијом и просго-напросто
испарења симболичког сгила, нагомилавање енергијом, биће у највећој мјери приковано за своје
ефеката, поетска засићеност. Као да је Сен-Симон ја, биће најопврећеније самим собом које се
претрпио утицај Прециоза. Данас га више нико не би уопште може замислити - какав је то неспоразум
читао. проузрочио да она проповиједа поништење и да је
* у сгању да вјерује како је она савршен цримјер за
Писмо достојно свог имена пише се у изљеву то.
дивљења или гњева, укратко, претјеривања. *
Схватамо запгго је разборито писмо мртворођенче. Недопустиво неотесан, шкрт, замазан, дрзак,
* профињен, осјетљив на најмање нијансе, урлао је
Упознао сам приглупе, па чак и сасвим глупе од среће кад би чуо неку претјераност или шалу,
писце. Зато су преводиоци које сам посјећивао били сплеткар и клеветник... сав је био саздан од
паметнији и занимљивији од аутора које су одбојности и шарма. Покварењак ког жалимо.
преводили. То је тако сгога што за превођење треба
више промишљања него за "сгварање". *
* Мисија сваког од нас јесте да успјешно приведе
Онај кога његови најближи сматрају крају лаж коју утјеловљује, да посгигне да буде
"изванредним" не смије прибављати доказе против само једна исцрпљена илузија.
самог себе. Нек се добро чува да не оставља трагове, *
а поготово нек не пише - уколико жели да једног Луцидност: стално мучеништво, незамисливо
дана буде за све оно што је био само за неколицину.
* тегобан посао.
*
За писца промијенити језик значи писати Да би задовољили своју потребу за одавањем
љубавно писмо помоћу рјечника. тајни, они који нам желе повјерити непгго
скандалозно цинично рачунају с нашом
радозналошћу. Истовремено, они добро знају да
34 ћемо на те тајне бити и сувише љубо-
35
 бражају. Кад сам се позвао на могућносг чуда, његов
морни да бисмо их открили. одговор био је: "Требало би их више".
* *
Да би се сгворило нераскидиво саучесништво
између два бића најбоља је музика. Страст је Након петнаесг година потпуне самоће свети
пролазна, она постепено слаби, као и све што је Сера- фим из Сарова узвикивао је и пред
сродно животу, док је музика по својој суштини најбезначајнијим посјетиоцем: "О, моје радости!"
надмоћнија од живота и, дакако, од смрти. Ко би, никад не престајући да буде у великој
* близини својих ближњих, био толико
Ако немам склоносг према Тајни, онда је то сгога неуравнотежен да их поздравља на такав начин?
што ми све изгледа необјашњиво. Шта рекох? - Стога
што живим од необјашњивог и што сам га сит. *
* Преживјети неку рушилачку књигу за
X. ме прекоријева да се понашам попут читаоца није ништа мање мучно него за писца.
посматрача, да нисам у току и да се опирем новом. - *
"Али ја не желим ама баш ништа да промијеним",
одговорио сам. Није схватио смисао мог одговора. Потребно је да се налазимо у сгању
Мислио је да сам скроман. рецептивносги, а то значи физичке слабосги, да би
* нас ријечи дотицале, да би се увукле у нас и ту
започеле неку врсгу каријере.
С правом је примјећено да филозофски жаргон
пролази подједнако брзо као и арго. Разлог? Први је *
сувише вјештачки; други сувише жив. Двије трошне Бити назван богоубицом најласкавија је
претјераности. увреда која се може упутити појединцу или народу.
*
Своје задње дане живи већ мјесецима, годинама и *
о свом крају говори у прошлосги. Једна загробна Оргазам је врхунац; очај такође. Први траје
егзистенција. Чудим се како успијева да траје, а да не само тренутак, други читав живот.
једе готово ништа. "Моје тијело и моја душа *
потрошили су толико времена и страсти да се стопе Имала је Клеопатрин профил. Седам година
да им не полази за руком да се расгаве." касније могла је исто тако просити милосгињу на
Ако нема глас самртника, то је зато што већ одавно углу улице. - Да вас заувијек излијечи од сваке
није у животу. "Ја сам догорјела свјећица." - То је нај- идолатрије, сваке же ље да тражите недокучиво у
тачнија изрека коју је рекао о свом посљедњем прео- очима, у осмијеху и осгатку.
*
36 Будимо разумни. Ником није дато да о свему
потпуно промијени мишљење. У недостатку
универзалне обмане,
37
 значи да јој се по сваку цијену треба супротставити
не може вшпе бити ни универзалне спознаје. онда кад је сувише волимо. Опасносг која нам
* пријети од музике нико није боље запазио од
Оно што није срцепарајуће, сувишно је - бар у Толстоја, јер он је знао да она с њим може радити шта
музици. хоће. Такође, он је отпочео да је упражњава из сграха
* да не посгане њена играчка.
Брамс би прсдсгављао "Melancholie des
Unvermogens“, меланхолију немоћи, ако је вјеровати *
Ничеу. Одусгајање је једина врста дјеловања које није
Овај суд, који је донио на прагу своје понижавајуће.
пропасги, заувијек му је помутио сјај. *
*
Не довршити ништа и умријети преморен. Можемо ли замислити грађанина који нема душу
* убице?
*
Ови заглупљени пролазници - како смо спали Вољети само нејасну мисао која не доспијева до
на то? Како замислити сличан призор у антици, на ријечи и тренутну мисао која живи само кроз ријеч.
примјер у Атини? Усред ових проклетника довољан
је један минут оштроумности и све илузије се руше. Бунцање и досјетку.
* *
Што се више гнушамо људи, то смо зрелији за Млад Нијемац тражи ми франак. Започињем
Бога, за дијалог са личношћу. разговор с њим и сазнајем да је пропутовао свијет, да
* је био у Индији, да воли њене клошаре и да себи
Веома велики умор сеже једнако далеко као и ласка да им наликује. Али, не припада се некажњено
екстаза, изузевши то што с њим силазите према једној дидактичкој нацији. Гледао сам га како
крајносгима сазнања. мољака: изгледао је као да је прошао курс
* просјачења.
Као што је појава Распетог подијелила *
историју на два дијела, тако ће ова ноћ подијелити Природа, у потрази за формулом која би
мој живот. задовољила све, изабрала је смрт, која, као што се
* могло и предвидјети, сигурно неће задовољити
Чим музика заћути, све изгледа уништено и никога.
излишно. Схватамо да музику могу мрзити и што су *
покушали да оно што је у њој апсолутно изједначе с Код Хераклита посгоји једно делфијско
преваром. То становиште и једно становипгге школског
приручника: мјешавина
39
38
блиставих увида и основних начела; занесењак и оном што је штетно за здравље не може се даље
оснивач - каква штета што се обазирао на науку и догурати.
што увијек није мислио изван ње. *
* Потиче ли бијес од Бога или од Ђавола? И од
једног и од другог: како би се иначе могло објаснити
Чесго сам бјеснио против сваког облика да бијес сања о галаксијама да би их претворио у
дјеловања, јер очитовати се на било какав начин, прах и пепео и да је неутјешан што му је при руци
чини ми се преваром или издајом - Ви ипак и даље само ова сирота планета?
дишете. Радим све што и други раде. Али... *
Толико се батргамо - запгго? Да бисмо поново
* посгали оно пгго смо били прије него пгго смо
Какав суд донијети о живима ако је истина, посгали.
како се то тврдило, да онај ко умре никад није ни *
постојао. X. који је све упропасгио јадикује преда мном
* да судбину није имао у својим рукама. Али, имали
Док ми је излагао своје планове, слушао сам сте - итекако сте имали! Слијед ваших неуспјеха је
га не могавши заборавити да неће дочекати ни крај такав да изневјерава нацрт Провиђења.
седмице. Каква лудост с његове стране, говорити о
будућносги, и то о својој будућности! Међутим, кад *
смо већ код тога, како не помислити да, на концу Жена је вриједила док се предсгављала
конца, разлика између смртника и самртника и није срамежљивом и суздржаном. Какву слабоумносг
тако велика? она показује тиме што пресгаје да се држи правила
Бесмисленост ковања планова само је игре! Сад не вриједи нипгга, пошто нам сличи. Тако
незнатно очигледнија у другом случају. је несгала једна од посљедњих лажи која је живот
* чинила подношљивим.
*
Дивљењем увијек датирамо. Чим цитирамо Вољети ближњег свог незамислива је сгвар.
неког дру гог осим Хомера и Шекспира, излажемо се Захти- јевамо ли од вируса да воли други вирус?
ризику да испаднемо превазиђени или сулуди.
* *
За невољу могуће је замислити Бога како Једини значајни догађаји у животу јесу
говори француски. Христа никад. Његове ријечи не ломови. Исго тако, они посљедњи ишчезавају из
пристају језику коме је тако неугодно у наивности нашег памћења.
или узвишеносги. *
* Кад сам сазнао да је потпуно неосјетљив и на Досго-
Питати се о човјеку већ толико дуго! Склоност према
41
40
јевског и на музику, упркос његовој великој умносги
и чесгитости, одбио сам да га упознам. Дражи ми је,
издалека, неко интелектуално заосгао, осјетљив
према једном или другом.
*
Чињеница да живот нема смисла разлог је да се
живи, уосталом, једини који преосгаје.
*
Како сам из дана у дан живио у друштву
Самоубиства, било би неправедно и незахвално с
моје сгране да га оцрним. Има ли ишта здравије,
ишта природније? Оно што је неприродно и нездраво
јесте помамна чежња за животом, тешка љага, љага
par excellence, моја љага...

42
ЧАРОЛИЈА ОБМАНЕ

Смјели бисмо говорити само о опажајима и

сањаријама, а никад о идејама - јер оне не произлазе
из наше унутрашњости и никад нису истински наше.
*
Суморно небо: то мој мозак надомјепгга
небески свод.
*
Разорен досадом, тим успореним циклоном...
*
Наравно, посгоји клиничка меланхолија на коју
понекад утичу лијекови; међутим, постоји испод
самих изљева радосги једна друга меланхолија која
нас посвуда прати не осгављајући нас саме ни за
трен. Ништа нам не омогућава да се ослободимо ове
злокобне свеприсутности: она је наше јасгво заувијек
окренуто према самом себи.
*
Пјесника-странца који се, након што се колебао из-
међу више престоница, управо искрцао међу нас,
увјеравам да је то била добра замисао и да ће овдје
поред других предности имати и ту да скапа од
глади, а да при том никог не узнемири. Да бих га још
охрабрио, истичем да је неуспјех овдје толико
природан да служи умјесто пасоша. Та појединосг га
је усхитила, судећи по бљеску који сам примијетио у
његовим очима.
45
 * да су њемачки или не, нећете наћи ни најмање
"Чињеница да си доживио те године доказује да
живот има смисла", рекао ми је један пријатељ након
нгго смо тридесет година били раздвојени. Ове
ријечи ми често падну на памет и увијек ме погоде,
премда их је изговорио неко ко је увијек у свему
налазио смисао.
* Сви, и стари и млади, правили су планове. Више
За Малармеа осуђеног да, како се тврди, бдије
двадесет четири часа дневно, сан није био "исгинска
потреба", него "почасг".
Само велики пјесник могао је себи дозволити
луксуз такве лудосги.
*
Изгледа да несаница поштеђује животиње. Тек ук-
олико их неколико недјеља спријечимо да спавају до-
годиће се радикалне промјене у њиховој природи и
понашању. Оне ће доживљавати дотад непознате
сензације које су важиле као само нама својствене.
Пореметимо животињско царство уколико желимо
да нас оно досгигне и замијени.
* *
Био сам сгекао навику да пријатељу, Јапанцу, у
сваком писму које му упутим, препоручим неко
Брамсово дјело. Управо ми је написао да излази из
једне клинике у Токију, гдје су га превезли колима
хитне помоћи јер се био превише посветио мом
идолу. Који трио, која соната за то сноси кривицу?
Није важно. Само онај који позива на несгајање
заслужује да га слушамо.
*
Ни у једном наклапању о сазнању, ни у једној
Erkenntnistheorie којом уста испирају толики
филозофи, било
46
поштовања за Умор по себи, - за сгање
најприкладније да нам омогући да продремо до
темеља ствари. Овај заборав или незахвалност
неопозиво дискредитују филозофију.
*
Шетња гробљем Монпарнас.
их не праве.
Као добар ђак, понукан њиховим примјером, при
повратку, заклињем се да ћу заувијек престати да их
правим.
Неоспорно успјешна шетња.
*
Мислим на С. за кога је испијање кафе било једини
разлог постојања. Једном кад сам му упорно и једно-
лично хвалио будизам, он ми одговори: "Нирвана, да
- али не без кафе".
Сви имамо неку манију која нас спречава да без
ограничења прихватимо врхунску срећу.
Док сам читао текст Мадам Перије, тачније
одломак у коме она приповиједа да је Паскал, њен
брат, од дана кад је навршио осамнаест година, према
властитом признању провео само један дан без патње,
био сам толико потресен да зачепих руком усга да не
вриснем.
Било је то у једној јавној библиотеци. Тада сам
имао, није згорег поменути, управо осамнаест година.
Какав предосјећај, али и каква лудосг и таштина!
*
Отарасити се живота значи лишити се
задовољства да му се ругамо.
47
 То је једини могући одговор некоме ко вам је
обзнанио своју намјеру да га оконча.
* што се пред вама поништавао, прерушени нападач
Битак нас никад не обмањује, тврди један
филозоф. Шта нас онда обмањује? Сасвим сигурно
нас не обмањује небитак, који по дефиницији не
може обмањивати. Ова предносг која по невољи
раздражује нашег филозофа, мора да га је навела да
прогласи једну такву флагрантну неисгину.
* Тај мислилац нашао је уточиште у
Корисност пријатељства састоји се у томе што је
оно, готово у истој мјери као и љубав, неисцрпан
извор разочарења и бијеса, па према томе и плодних
изненађења којих би се било неразумно ријешити.
* на ту тему односи. Управо сам отворио једну књигу
Најсигурније средство против губљења разума:
присјетити се да је све несгварно и осгати...
* најобичнија нула, једва упућена у сгвар.
Пружа ми одсутну руку. Посгављам му
многобројна питања и губим храбросг пред његовим
ужасно лаконским одговорима. Нигдје ни једне од
тих бескорисних ријечи, тако неопходних за дијалог.
Свакако, ради се о дијалогу. Ријеч је знак живота и
сгога нам је лудак који стално брбља ближи него
затворен, стегнут, блокиран полулудак.
*
Не постоји начин да се одбранимо од ласкавца. Не
можемо му повлађивати а да не испаднемо
смијешни, нити се можемо обрецнути на њега и
окренути му леђа. Понашамо се као да говори
истину; не знајући како да реагујемо, препуштамо се
његовом ласкању. Он - он
48
вјерује да сте насамарени, да вама влада и наслађује
својим тријумфом, а да га ви не можете разувјерити.
Најчешће је то будући непријатељ који ће се осветити
који снује ударце док декламује хиперболе.
*
Најдјелотворнији начин да стекнете одане
пријатеље је да им чесгитате на њиховим
неуспјесима.
*
преопширности, као пгго су га други нашли у
глупосги.
*
Кад се извјесно вријеме бавимо неком темом,
можемо смјеста донијети суд о сваком дјелу које се
о гнози и одмах схватам да се на њу није требало
ослонити. Ипак сам прочитао само једну реченицу и
увиђам да нисам ништа друго до незналица,
Замислимо сад неког апсолутног стручњака, неко
чудовиште, на примјер Бога: све пгго радимо мора
му се чинити да је петљанија, чак и наши
непоновљиви успјеси, чак и они који би га морали
понизити и посрамити.
*
Између Постања и Апокалипсе царује превара.
Важно је да то знамо, јер кад једном прихватимо ову
очигледност од које нам се врти у глави, сви рецепти
мудрости су излишни.
*
Кад нас спопадне слабосг да радимо на некој
књизи, не можемо а да не помислимо без дивљења
на оног
49
хасидског рабина који се оканио писања књиге пошто *
није био сигуран да је може написати само ради задо- На врхунцу једног успјеха чије име није вриједно спо-
вољства свог Створитеља. мена пожелимо да повичемо: "Све је довршено!" Отр-
* цане фразе из Јеванђеља увијек је добро имати при руци
Да час разочарења свима зазвони у исти мах, управо у оном тренутку кад повјерујемо да их се
при- суствовали бисмо једној потпуно новој верзији можемо ослободити.
- било пакла, било раја. *
* Скептичке црте, тако ријетке код црквених очева,
Немогуће је водити дијалог са физичким болом. данас се сматрају модерним. Јасно, пошто је
* хришћанство одиграло своју улогу - оно које је од
Повуцимо се заувијек као пгго је то учинио својих почетака најављивало свој крај, сада је
Бог након шест дана. предмет наслађивања.
Опонашајмо га барем у томе. *
Кад год видим неког пијаног, прљавог, смрдљивог
* клошара, који са својом флашом непомично лежи на
Свјетло зоре је истинско, исконско свјетло. ивици плочника, помислим на човјека сутрашњице.
Сваки пут кад понирем у њега благосиљам његове *
бесане ноћи што су ми пружиле прилику да Иако тешко поремећен, говорио је баналносг за
присусгвујем призору Почетка. баналношћу. С времена на вријеме, понека опаска
Јејтс је оно свјетло назвао "ласцивним" - лијепо, не- која приближава кретенизам и генија. У сваком
поуздано откриће. случају потребно је да ишчашење мозга нечему
* служи.
Кад сам сазнао да се ускоро намјерава оженити, по- *
мислио сам да би било добро да прикријем своје Кад повјерујемо да смо посгигли одређени сгепен
изненађење неком уобичајеном примједбом: "Све је равнодушности, све ревносне сматрамо
спојиво са свим" - на шта ће он: "То је тачно, будући комедијашима, рачунајући ту и осниваче религија.
да је жена спојива са мушкарцем". Но, не учествује ли и равнодушност у
* комедијашењу. Ако су дјела измотавање, није ли то и
Тај умишљени израз који попримамо приликом само одбијање чина: ипак једно отмено измотавање.
велике несреће...
*
Његова нехајност оставља ме збуњеним и
задивљеним. Нигјде није журио, ни према чему се
није равнао,
50 51
ничим се није одушевљавао. кашмира, лати се пропитивања несвјесних поступака
Рекло би се да је при рођењу прогутао неко које примјењују ткачи. Након што их је темељно
средство за умирење које дјелује и сада и које му изучио, вјеровао је да би било добро да их открије
допушта да задржи свој неуништиви смијешак. овим припростим људима, који потом изгубише
* сваку спонтаност и постадоше врло рђави радници.
Милост за оног који, исцрпивши своје залихе Превелико размишљање омета сваки чин.
презира, не зна каква осјећања да гаји према другима Превише расправљати о сексуалности значи
и самом себи! саботирати је. Еротизам, пошаст свих друштава у
* распадању, јест напад на инстинкт и организована
Раскинувши са својим пријатељима, одсјечен од импотенција. Не можемо размишљати о подвизима
свијета, читао ми је с руским нагласком, готово који се остварују без размишљања, а да се не
неизбјежним у датој прилици, почетак књиге над изложимо опасности. Оргазам није никад био
књигама. Кад је дошао до мјеста гдје је Адам филозофски догађај.
скривио свој изгон из Раја, остаде замишљен и *
погледа у даљину, док сам ја мање-више разговјетно Моја зависност од климе увијек ће ме спречавати
говорио себи како ће људи, након миленијума да допустим аутономију воље. Метеорологија
лажних надања, разљућени што су варали, најзад одлучује о боји мојих мисли. Нема никог ко би од
пронаћи смисао проклетсгва и тако постати достојни мене био у мањој мјери детерминиста, али шта ја ту
свог претка. могу? Чим заборавим да имам тијело, повјерујем у
* слободу. Чим ме тијело опомене и наметне ми своје
Ако је Мајстер Екхарт једини "сколастичар" којег јаде и хирове, изгубим ову вјеру. Овдје је Монтескје
још можемо читати, онда је то стога што је код њега на мјесту: "Срећа или несрећа заснива се на
дубина увијек праћена шармом, а то је ријетка одређеним својствима органа".
предност у епохама интензивне вјере. *
* Да сам остварио оно што сам желио - да ли бих
Док слушамо неки ораториј, како можемо због тога данас био задовољнији? Сигурно не.
допустити да та преклињања, ти изљеви ганутости не Запутивши се на далек пут, према крајностима самог
крију никакву сгварност нити се икоме обраћају, да себе, док сам путовао посумњао сам у свој задатак и
иза њих нема ништа и да се они морају заувијек у све задатке.
изгубити у ваздуху? *
* Обично под утицајем самоубилачког
Неки европски индусгријалац који је боравио у расположења, залуђујемо се неким бићем или
једном индијском селу чији су становници ткали идејом. Како нам се расвјетљава суштина љубави и
шалове од фанатизма!
53
52
 * тамо, у тим условима, жељу великих мистика да
Нема веће препреке избављењу од потребе за неус- избјегну Бога, његове границе и јаде, како би се у
пјехом. Божанском ослободили ограничења.
* *
У уобичајеном смислу, спознати значи промијенити Умирући постајемо господари свијета.
мишљење о нечему, апсолутно спознати значи *
промијенити мишљење о свему. Просвјетљење Кад се повратимо од неког прекомјерног одушевље-
представља корак даље: оно је извјесност да убудуће ња, опет лудовати за неким бићем чини нам се
никад више нећемо бити насамарени, оно је толико непојмљивим да то не може замислити нико,
посљедњи поглед на илузију. чак ни инсект, који не грца у заблудама.
* *
Упињем се да замислим космос без... мене. Срећом, Моја је мисија да сагледам ствари онакве какве јесу.
смрт је ту да отклони недостатак моје маште. Сасвим супротно једној мисији...
*
* Доћи из земље у којој неуспјех представља обавезу
Како наше мане нису површински недостаци, него и у којој је "Нисам се могао доказати" лајтмотив
су сам темељ наше природе, ми их не можемо сваког повјеравања.
исправити а да природу не изопачимо. *
* Не могу да се прилагодим никаквој судбини. Саздан
Мислим да у цјелокупном Марксовом дјелу нема ни сам да постојим прије рођења и послије смрти, али
једна једина непристрасна мисао о смрти. не и за вријеме самог постојања.
...То је говорио себи на његовом гробу у Highgate. *
* Те ноћи, у којима се увјеравамо да су сви напустили
Прије бих жртвовао живот него био неопходан за овај свемир, чак и мртви, и да смо посљедње живо
било шта. биће, последња утвара.
* *
У ведској митологији ко год се знањем уздигне - Да бисмо се уздигли до самилости, мучење самог
нарушава удобност неба. Богови, увијек на опрезу, себе треба довести до засићености, до гађења, јер
живе у страху да не буду надмашени. Је ли Господар онај највиши сгепен мучнине симптом је здравља,
Постања поступио другачије? Није ли он уходио нужан услов да бисмо гледали преко сопствених
човјека јер је од њега страховао зато што је у њему јада и брига.
видио такмаца. Схва-

54 55
 * *
Нигдје оног исгинског; посвуда симулакруми, од У искушење ме доводи још само оно што је с оне
којих не смијемо ништа очекивати. - Чему онда стране... крајности.
*
зачетној обмани додавати све оне које придолазе и из
дана у дан је демонском правилношћу потврђују? Да сам послушао свој први потицај, живот бих
* провео пишући увредљива и опроштајна писма.
*
"Свети Дух није скептичан", учи нас Лутер. Не Било му је незгодно да умре. Заиста, име нешто не-
могу сви бити скептични, а то је свакако штета. прилично у смрти. Разумије се, ова страна смрти пос-
* љедње је што нам падне на памет.
Малодушност, увијек у служби сазнања, открива *
нам другу страну, тамну унутрашњост бића и ствари. Улудо сам трошио сате и сате мозгајући о томе
Отуда осјећај непогрешивости који нам она даје. што ми се чинило посебно вриједним подробног
* пропитивања: о испразности свега, о ономе што не
У бесаним ноћима опажамо чисто пролажење вре- заслужује ни секунд размишљања, пошто није јасно
мена, огољено вријеме сведено на суштину шта се има још рећи за или против саме
протицања, без дисконтинуитета тренутака. Све очигледносги.
ишчезава. Посвуда се увлачи тишина. Слушамо, а не *
чујемо ништа. Чула се више не усмјеравају према Ако више волим жене него мушкарце, то је стога
извањском... Према каквом изван? Прождирање којег што оне имају ту предност да су неуравнотеженије,
надживљава ово чисго пролажење кроз нас, и које дакле, компликованије, проницљивије и циничније,
смо ми, и које ће престати само са сном или даном. да и не рачунамо ону загонетну надмоћност коју
* доноси хиљадугодишње ропство.
Озбиљно не улази у дефиницију егзистенције, тра- *
гично улази, јер у себи садржи идеју авантуре, Ахматова, као и Гогољ, није вољела ништа да пос-
безразложне несреће, док озбиљно тражи неки циљ. једује. Раздијелила би све поклоне којим су је
Но, велика оригиналносг егзисгенције састоји се у даривали и након неколико дана налазили су их код
томе што не садржи ни једно ни друго. других. Ова особина подсјећа на обичаје номада које
* нужност и склоност присиљавају на привременост.
Жозеф де Местр наводи случај свог пријатеља,
Кад неког волимо, прижељкујемо да га задеси руског принца, који је у својој палати спавао на
нека велика несрећа како би му били приврженији. најразличитијим мјестима и који тако рећи није имао
сталног кревета живећи са осје-

56 57
 *
ћајем да је ту само у пролазу и да кампује очекујући
да некуд побјегне.
Кад Исток Европе пружа такве моделе равнодуш- Што више старимо, то нам карактер више слаби.
ности, чему их тражити у Индији или другдје? Сваки пут кад нам пође за руком да будемо
* карактерни то нам смета и попримамо извјештачен
Писма која примамо и у којима се ради само о израз лица. Отуда нелагода пред оним који осјећају
ин- терним расправама и метафизичким убјеђење.
*
испитивањима брзо постају заморна. У свему је Имао сам среће да упознам правог Гаскоњца. Овог
потребна гнусност да бисмо стекли утисак на којег ја мислим никад нису видјели утученог. Све
истинитог. Да су се анђели дали на писање, били би - своје несреће, које су биле велике, обзнанио ми је као
изузимајући оне пале - нечитљиви. Чистота тешко велике побједе. Разлика између њега и Дон Кихота
пролази јер је неспојива са надахнућем. бијаше сасвим незнатна. Ипак, с времена на вријеме,
* настојао је да ствари види исправно, но његови
Насред улице, изненада обухваћен напори нису уродили плодом. Он ће остати до краја
"мистеријом" времена, рекао сам себи да је свети колебљивац обмане.
Августин имао добар разлог да начне такву тему *
обраћајући се директно Богу: с ким другим Да сам послушао своје импулсе, данас бих био луд
расправљати о времену? или објешен.
* *
Могао бих изразити све оно што ме прожима Примијетио сам да послије било каквог
да сам поштеђен понижења што нисам музичар. унутрашњег потреса моја размишљања након
* кратког узлета попримају жалостан и чак гротескан
По јеврејској предаји, Тора - Божје дјело - облик. Тако је било увијек у мојим кризама, без
претходи свијету двије хиљаде година. Никад обзира да ли су биле одсудне или не. Чим
ниједан народ није себе толико цијенио. Приписати искорачимо из живота, живот се свети и своди нас на
својој светој књизи такву старост, вјеровати да свој ниво.
датира прије Fiat Lux! *
Немогуће ми је да сазнам схватам ли себе озбиљно
Тако се кроји судбина! или не. Драма равнодушности је у томе што се њено
* напредовање не може мјерити. Напредујемо кроз
Отворивши једну антологију религиозних пустињу а никад не знамо гдје смо.
текстова, смјеста сам наишао на Будину изреку: *
"Ниједан предмет који желимо не вриједи" - одмах Пошао сам далеко да нађем сунце, а кад сам га
сам склопио књигу јер, потом - чему још читати? напокон нашао, било је против мене. А шта да сам
58 пошао да 59
 се бацим с врха хридине? Док сам се бавио овим Моја слабост према Таљерену. - Кад цинизам
првенствено туробним размишљашима. помно упражњавамо ријечима, онда * смо пуни дивљења за
гледајући ту боровину, те литице, те валове, изненада неког ко га је мајсторски спровео у дјело.
осјетих до које мјере сам прикован за тај прелијепи
проклети универзум. *
* Да нека влада изда декрет усред љета да се
Сасвим неоправдано, туговању приписујемо распуст неограничено продужава и да, под
само миноран статус, много нижи него тјескоби. пријетњом смртне казне, нико не смије напустити
У ствари, туговање је много погубније од рај у којем борави, услиједила би масовна
тјескобе, али оно се опире испољавањима које самоубиства и крвопролића без преседана.
тјескоба нарочито воли. Скромније и зато разорније
оно може искрснути у сваком часу, док се тјескоба - *
поносита - чува за велике прилике. Срећа и несрећа чине ме подједнако несрећним.
* Зашто ми се онда понекад дешава да више волим
Дошао је као туриста и случајно бих га увијек срећу?
сретао. Овај пут, посебно срдачан, повјерава ми де се *
осјећа изванредно и да не пресгаје бити свјестан Дубина неке страсги мјери се ниским осјећајима
осјећаја угодности. Одговарам му да ми његово које она у себи садржи и који јој јамче жестину и
здравље изгледа сумњиво и да није нормално стално трајање.
бити свјестан свог здравља јер се истинско здравље
никад не осјећа. Чувајте се свог доброг здравља - *
рекох на растанку.
Нема потребе додати да га отада нисам више Ла Камард - по Гетеовим ријечима - лош портре-
срео. тиста, додавао би лицима нешто лажно, неистинито,
* што он поуздано није хтио изједначити, као
При најмањој зловољи, а тим прије при Новалис, са принципом који "романтизира” живот.
најмањој тузи треба одјурити на најближе гробље Узмимо му као олакшавајућу околност то да је,
које нам изненада подјељује мир који бисмо узалуд поживјевши педесет година више од аутора Химни
тражили негдје другдје. Чудотворан лијек за ноћи, имао на располагању довољно времена да
једнократну употребу. изгуби илузије о смрти.
* *
Кајање - сеоба у обрнутом правцу - препорађајући и У возу сједи жена средњих година и средњег
претварајући у задовољсгво наш живот, даје нам угледа, а преко пута ње, један идиот, њен син од
привид да смо проживјели више живота. тридесетак година, који јој с времена на вријеме
узима руку, на њу полаже устрајан пољубац а потом
мајку блажено гледа. Она је блистала од среће и
смјешила се.
60
61
 Нисам знао шта значи окамењена жудња. Сад прикованог за интимни пораз.
знам пошто сам то искусио у том призору. Открила *
ми се једна нова врста ужаса. По Зохару, Бог сгвори човјека и препоручи му
* вјерност дрвету живота - управо стога да би човјек
Музика траје онолико колико и слушање, као увијек остао исти. Међутим, њему би драже дрво
пгго Бог траје колико и ексгаза. смјештено у "подручју промјена". Његов пад?
Најузвишенијој умјетности и најузвишенијем Лудило мијењања, плод радозналости, тог извора
бићу заједничко је то да у потпуносги зависе од нас. сваког зла. - И тако, оно што би хир првог од нас
постаде закон за све нас.
*
За неке, у ствари за већину, музика је
потицајна и утјешна; за друге, она је прижељкивани Нешто мало сажаљења улази у све облике привр-
лијек, неочекивано средство помоћу ког се губимо. жености, у љубав, па чак и у пријатељсгво, али не и у
* дивљење.
*
Раскинути са својим боговима, прецима, Напусгити живот неоштећен - то би се могло
језиком и земљом, укратко, раскинути сигурно је
страховито искушење, али исто тако и заносно - десити, али се никад не дешава.
искушење које тако незасито тражи отпадника и, *
штавише, издајника.
* Незгодно је што нас нека скорашња несрећа
спречава да разаберемо њене добре стране.
Од свега пгго нам доноси патњу, ништа нам
тако добро не даје осјећај да смо коначно дотакли *
исгину.
У прошлом вијеку о љубави и музици најбоље су
* говорили Ниче и Шопенхауер. Ипак, и један и други
Кад почнемо пропадати, умјесго да због тога су посјећивали само борделе, а што се тиче музичара,
очајавамо, морали бисмо се позвати на право да не први је лудовао за Росинијем а други за Бизеом.
будемо увијек исти.
* *
Добијамо готово све осим оног што потајно Сусревши случајно Л. рекао сам му да је ривалство
прижељкујемо. Несумњиво, право је да оно за чим светаца било најогорченије и најпритајеније од свих.
највише жудимо буде недостижно, да суштина нас Он затражи да му наведем примјере: у том тренутку
самих и нашег пута остаје скривена и неосгварена: нисам нашао ниједан, а не налазим га ни сада.
Провиђење је добро удесило ствари: свак црпи Упркос томе чињеница ми изгледа доказана.
корист и охолост из успјеха
62
 Свијест: збир наших нелагодносги од рођења па
до дана данашњег. Нелагоде* својесуизворе...,
ишчезле, свијест
осгаје - али она је изгубила она чак за
њих и не зна.
*
Меланхолија се храни сама собом. И управо због СУОЧЕН С ТРЕНУЦИМА
тога она се не може обнављати.
*
У Талмуду налазимо запањујућу тврдњу: "Што је
више људи то је више слика божанства у природи”.
То је можда било тачно у вријеме кад је настала
ова примједба, док је данас оповргава све оно што
видимо, а још ће је више оповргавати све оно што
ћемо тек видјети.
*
Рачунао сам да ће моје биће присусгвовати
нестанку наше врсте. Међутим Богови су ми се
успротивили.
*
Срећан сам само кад предвидим одрицање и за
њега се припремим. Осгало је горчина и немир.
Одрицати се није лако. Међутим, само тежња за
одрицањем доноси смирење. Тежити одрицању?
Само сањарење о њему довољно је да вам да илузију
да сте неко други, а та илузија је најзаноснија, али и
најварљивија.
*
Нико као он није имао смисла за универзалну
игру. Кад год сам на њу алудирао, цитирао ми је
санскртску ријеч lila по Веданти, апсолутну
излишност, стварање свијета као Божју разоноду.
Како смо се свему смијали! А сада он,
најжовијалнији од свих који су прогледали - ето га,
баченог у ту раку, његовом грешком, пошто се
једном удостојио да ништавило схвати озбиљно.
64
 Не уз помоћ духа, него уз помоћ патње, и само уз
помоћ патње престајемо бити марионета.
*
Кад потпаднемо под чари смрти, све се збива као
да смо је већ упознали у некој претходној
егзистенцији и као да сада горимо од нестрпљења
да је поново сусретнемо.
*
Кад посумњате у некога да има и најмању
слабосг према Будућности, знајте да осумњичени
зна адресу психијатра - и то не само једног.
*
"Ваше истине су неподношљиве" - "Вама су
неподношљиве", одмах сам одговорио том
невинашцету. Ипак, умјесто да се хвалишем имао
сам жељу да додам: "И мени су”.
*
Човјек није задовољан тиме што је човјек.
Међутим, он не зна чему да се врати ни како да
поново успосгави стање на које је изгубио свако
разговијетно сјећање. Носталгија коју за њим осјећа
темељ је његовог бића и управо путем ње он
комуницира с оним пгго у њему посгоји од
најсгаријих времена.
*
У празној цркви оргуљаш вјежба. Нигдје никог
другог, 67
осим једне мачке која поче да ми се мота око ногу. ће вратити часг једном старом инстинкту него сва
Његова ревносг ме потресе: спопадоше ме питања еротска литература.
која ме одувијек муче. Одговор оргуља није ми се *
учинио задовољавајућим, али с обзиром на стање у
ком сам се налазио, ипак је то био некакав одговор. Једино извињење овог свемира - будући да му је
неко извињење потребно - јесу сузе дивљења.
* *
Идеално истинољубиво биће - увијек нам је на Из солидарносги с једним пријатељем који је
вољу да га замислимо - било би биће које ни у умирао, затворио сам очи и пусгио да ме преплави
једном тренутку не би тражило уточиште у онај полухаос који претходи сну. Након неколико
еуфемизмима. минута повјеровао сам да сам дохватио ону
* инфинитезималну реалносг која нас још спаја са
Без премца у култу Неосјетљивости, помамно свијешћу. Јесам ли био на прагу краја? Тренутак
сам за њом жудио, тако да што сам је више желио касније, налазио сам се на дну понора, без трунке
досећи то сам јој био даљи. Праведна пропаст за страха. Дакле, тако је једносгавно не постојати
онога ко тежи циљу који је супротан његовој више? Несумњиво, кад би смрт била само једно
природи. искуство, међутим, она је искусгво као такво. Каква
идеја - поигравати се феноменом који се догађа
* само једном!
Срљамо из пометње у пометњу. Ово Не експериментише се с оним што је непоновљиво.
размишљање нема озбиљних посљедица и никог не
спријечава да доврши свој животни пут и да, кад се *
све сабере, досегне потпуну пометњу. Што смо више пропатили мање захтијевамо.
Противљење је знак да нисмо прошли ни кроз какав
пакао.
* *
Стрепња, не само да не потиче од нервне Као да нисам сит досаде, ево, гњаве ме они које
неуравнотеженосги, него има упориште у самој смо морали упознати у пећинско доба.
конституцији овог свијета и не видимо разлог
запгго не бисмо сгрепили у сваком тренутку, *
будући да само вријеме није ништа друго него Гајимо мржњу према себи јер не можемо да забо-
стрепња у пуној експанзији; стрепња у којој се не
разликују ни почетак ни крај, стрепња која вјечно равимо на себе, јер не можемо да мислимо ни на
побјеђује. шта друго. Неизбјежно је да овим претјераним
* давањем првенсгва будемо огорчени и да насгојимо
да га надвладамо. Међутим, да бисмо у томе
Под небеским сводом, неутјешним по жељи, успјели, мржња према себи најмање је дјелотворно
двије птице равнодушне према овој туробној ратно лукавсгво којим се можемо послужити.
позадини, салијећу једна другу... Њихова тако
очигледна живахност прије 69
68
 Музика је илузија која искупљује све осгале.
(Кад би илузија била *само празна ријеч осуђена
да ишчезне, питам се шта би од мене посгало.)
* јер није знао који отров да изабере.
Ником није дато да у неком неутралном
расположењу опази пулсирање времена. За то је
нужна једна нелагодност sui generis, доброчинсгво за
које се не зна откуд долази.
*
Кад назремо празнину и посветимо се sunyata
култу, који је наизмјенично јаван и тајан, не можемо
се сасвим предати једном сићушном, утјеловљеном,
личном богу. С друге стране, чистота ослобођена
сваке људске присутности, сваког људског
онечишћавања, чисгота из које је протјерана чак и
идеја јаства, компромитује могућност било какавог
култа, пошто култ нужно прати сјенка
индивидуалне премоћи.
Јер, слиједећи једну химну Mahayane, "ако су све
сгвaри празне, ко је тај који се слави и ко га слави?"
* *
Сан је још бољи лијек за тугу него вријеме.
Заузврат, несаница, коју и најмању нелагодносг
увећава и претвара у велику несрећу, бдије над
нашим ранама и не да им да зацијеле.
*
Умјесго да обраћам пажњу на лик
пролазника, загледао сам њихова стопала, и сва та
ужурбаност сводила се на кораке који хитају - према
чему? Указа ми се јасно да је наша мисија била да
дотакнемо прашину у потрази за тајном лишеном
озбиљности.
70
Прво што ми исприча пријатељ ког сам већ
годинама био изгубио из вида било је ово: одавно
је направио залиху отрова, али није се успио убити
*
Не поткопавамо разлоге живљења, а да у
исти мах не поткопавамо разлоге писања.
*
Нестварносг је очигледносг коју свакодневно
заборављам и изнова откривам. Ова комедија се у
тој мјери не разликује од моје егзистенције да ми
не полази за руком да их разлучим.
*
Чему тај смијешни нови покушај, чему ова
фарса? Ипак, није ријеч о фарси, јер управо
захваљујући њој припадам живим бићима или бар
само личим на њих.
Сваки појединац као такав, прије него што
одлучно пропадне, већ је пропао и насупрот је свом
оригиналном моделу.
*
Како објаснити да чињеница да нисмо посгојали,
да колосална одсутност која претходи нашем
рођењу изгледа да никог не узнемирава и да чак
онај који ју је пореметио њој није сувишан.
*
Према једном Кинезу, све што може признати
стогодишњак, кад добро размисли о свему што га
је снашло у животу, јесте само час среће.
71
 Облаци су промицали. У муклој ноћи готово да
Пошто сви претјерују, зашто би мудраци се могла чути хука коју су хитајући сгварали. Зашто
били изузетак? смо овдје? Какав смисао може имати наша бескрајно
* кратка присутносг? Питање без одговора, на које ипак
Волио бих све заборавити и пробудити се без трунке размишљања спонтано одговорих и не
окренут према свјетлу које претходи времену. поцрвењевши игго сам изговорио једну тако
прослављену баналносг: "Зато да бисмо се мучили нгго
* смо овдје и ни због чега више".
*
Меланхолија искупљује свемир и управо Да су ми раније рекли да ће ме моји тренуци
стога нас од њега раздваја.
* напусгити као и све остало, не бих осјетио ни сtрах,
Провео сам младост на температури створитеља. ни тугу, ни радост. Ненарушена одсутносг. Сваки
лични акцент бијаше ишчезао из оног што сам још
* вјеровао да осјећам, али, истини за вољу, нисам
Колико разочарења доводи до огорченосги? више ништа осјећао, живио сам без осјета, а ипак
Једно или хиљаду, зависно од повода и човјека. нисам био живи мртвац - био сам и те како у
животу, али онако како се то ријетко бива, како се
* то бива само једном.
Замислити чин мишљења као отровну купку, *
као разбибригу сјетне отровнице. Посгупати попут пусгињских отаца и уз све то
* допустити да нас узбуде посљедње вијести! У
Бог је условљено биће раг еxcellence, сужањ првим вијековима наше ере, припадао бих овим
над сужњима заточеник својих атрибута, заточеник пустињацима за које се каже да су се "уморили од
онога што он јесге. Напротив, човјеку је на тражења Бога”.
располагању извјесна игра, и то у оној мјери у којој *
он није, у којој се он, будући да има само привидну Иако смо се појавили већ прекасно, наши
егзистенцију, батрга у својој лажној сгварности. непосредни а још више наши далеки насљедници
* биће нам завидни. У њиховим очима ми ћемо,
У намјери да се потврди, живот доказује ријетку сасвим оправдано, изгледати повлаштени јер
досјетљивосг; у намјери да се порекне не показује посгоји интерес да будемо што је могуће даље од
ништа мању. Шта је само измислио као средсгво да будућности.
се ослободи самог себе! Смрт је његово давнашње *
откриће, његов нечувен успјех. Овдје нек не улази нико ко је макар и само један дан
73
72
провео под окриљем глупосги! све стварно, или да ништа није стварно. Међутим,
* ми разликујемо само степене стварносги - ствари
Наше мјесто је негдје између битка и небитка, нам изгледају мање или више истините, мање или
између двије фикције. више постојеће. И тако, ми никад не знамо гдје смо.
* *
Други, ваља нам то признати, изгледа нам попут Озбиљност заправо није атрибут егзистенције;
халуцинанта. Слиједимо га само до одрећене тачке. трагичност јесте, јер у себи садржи идеју
након тога он се нужно удаљава, будући да нам се и
његове најприродније бриге чине неоправдане и безразложне несреће, док озбиљносг сугерише
необјашњиве. минимум сврховитости. Но, драж егзисгенције је у
* томе да не садржи ни једно ни друго.
Никад не захтијевајте од језика да се напреже *
несразмјерно својим природним могућностима и не Уздићи се до највишег ништавила из којег
присиљавајте га да увијек пружа највише што происгиче ово другоразредно ништавило које нас
може. Избјегнимо процјењивање ријечи, да се не би сачињава.
премориле, јер онда неће моћи да тегле бреме *
смисла. Свак прође кроз своју прометејску кризу и све
* што убудуће ради сведе се на то да се њоме поноси
Нема разорније и утјешније мисли од мисли о или да се на њу жали.
смрти. Несумњиво, због овог двоструког својсгва *
ми је прежвакавамо до те мјере да је се не можемо Кад се у излог изложи лобања, то је већ изазов;
ријешити. Како нам се само посрећило да у једном кад се изложи читав костур, онда је то скандал.
те истом тренутку набасамо на отров и лијек, на Како ће се несрећник који туда пролази, чак иако
откриће које нас убија и одржава у животу, на само кришом баци поглед, након тога бавити
окрепљујући отров. својим пословима, и у каквом ће расположењу
* заљубљени поћи на свој љубавни сасганак?
Након Варијација Голдберг - "супересенцијалне Тим више нешто дуже заустављање пред нашим
музике", да се послужимо жаргоном мистичара - посљедњим преображајем неће моћи ништа друго
затварамо очи и препуштамо се одјеку који су у до да обесхрабри нашу жудњу и одушевљење.
нама изазвале. Више ништа не посгоји осим И тако, док сам се удаљавао, преосгало ми је
испуњености без садржаја, а то је свакако једини
начин да будемо у највећој близини врхунског. само да проклињем тај вертикални ужас и његово
непрекидно подругљиво кежење.
*
Да бисмо досегли избављење, треба вјеровати да је
75
74
 * не иду према нипггавилу, они су га напустили.
"Кад птица сна науми да свије гнијездо на мојој *
зјеници, она угледа трепавице и препаде се крлетке." Све долази прекасно, све је прекасно.
Ко је боље од тога Бен Ал-Хамара, арапског *
пјесника из Андалузије опазио оно пгго је Прије озбиљних здравствених тешкоћа бијаше то
недокучиво у несаници. научник: од тада... запао је у метафизику. За
* отвореност према суштинском застрањивању
Ти тренуци кад је довољна једна успомена, или потребно је учешће оданих јада који жуде да се
нешто још мање, па да склизнемо изван свијета. обнављају.
*
*
Након што сам сву ноћ подизао Хималаје - и то
Личимо на тркача који се заусгавио у јеку трке да назвати сном.
покуша схватити каквог она има смисла. *
Размишљање је знак задиханости. На какву све жртву не бих био спреман само да се
* ослободим овог побожног ја, које у том истом
Облик реномеа досгојан зависти: налијепити тренутку заузима мјесго у цјелини о којем се
своје име, попут нашег првог претка, на бруку која ниједан бог није усудио ни да сања.
ће заслијепити покољења. *
* За умирање је неопходна неизмјерна понизносг.
"Оно пгго је непостојано јесте бол; оно што је бол Чудно је што сви докажу да су понизни.
јесге не-сопство. Оно пгго је не-сопство, то није
моје, ја нисам то, то није ја." (Samyutta Nikaya) *
Оно што је бол јесте не-сопство. Тешко је, Те таласе, њихову запосленост и вјечито булажњење
заправо немогуће је сложити се с будизмом у овој - - што се тиче бескорисносги - засјенило је још буда-
ипак најважнијој - тачки. За нас је бол оно што у ластије подрхтавање града.
себи има највише нас самих, највише сопсгва. Каква Кад затварајући очи утонемо у ону двоструку
чудна религија! Посвуда види бол, а исговремено га хуку, повјерујемо да присуствујемо припремама
проглашава несгварним. Стварања и брзо се изгубимо у тешким
На његовом лицу више ни трага подругљивосги. козмогонијским истраживањима.
Значи да је готово гнусно привржен животу. Они Чудо над чудима: никаквог размака између првог
који се нису удостојили да живот грчевито шчепају потреса и тачке до које смо доспјели.
носе подругљив смијешак, знак препуштености и
тријумфа. Они
76 77
 * *
Сваки облик напретка је изопачење, у оном Све што нам смета то нас одређује. Без
смислу у којем је биће изопачење небића. нелагодности нема идентитета. Срећа и несрећа
свјесног организма.
* *
Узалуд сте исгрпјели бесане ноћи на којим би вам Тако описати несрећу било је једнако угодно
позавидио и неки мученик, уколико оне нису као и доживјети је.
оставиле траг на вашем лицу, нико вам неће *
повјеровати. У недосгатку свједока и даље ћете Свакодневна лекција скромносги:
изгледати као шаљивџија и претварајући се боље помислити да је то био само краткотрајан бљесак и
него ико управо ви ћете бити саучесник оних који да ће једног дана говорити о нашим остацима.
вам не вјерују.
* *
Да је великодушан чин противприродан доказује Инсисгира се на болестима воље, а
то што он каткад непосредно, а каткад мјесецима заборавља се да је воља као таква сумњива и да
или годинама касније, изазива нелагодност коју се није нормално хтјети.
не усуђујемо да признамо ником, па чак ни самом *
себи.
* Након пгго сам сатима држао говоранције,
На тој погребној служби говорило се само о ево ме, испуњеног празнином. Празнином и
сјенци, сну и блату које се враћа блату. Потом, без стидом. Зар није непристојно ширити своје тајне,
икаквог прелаза, покојнику је обећана вјечна радост износити само своје биће, причати и причати о
и све оно што слиједи. Толика недосљедносг ме себи, кад смо најпуније тренутке нашег живота
разљути тако да напусгих и попа и преминулог. спознали у шутњи, у опажању шутње.
Док сам се удаљавао, нисам могао а да не мислим
како сам био у лошем положају да протестујем *
против оних који себи тако очигледно противрјече. Као адолесцент Тургењев је у својој соби
* објесио слику Фукијеа Тенвила.
Какво олакшање - бацити рукопис у канту за Младосг је, увијек и посвуда, идеализовала
смеће, тог свједока грознице и ужасне махнитости. крвнике, под условом да су пустошили у име
* магловитог и испразног.
Јутрос сам мислио, дакле, изгубио сам тло под *
ногама добрих четврт сата. Живот и смрт су подједнако бесадржајни.
На несрећу, то спознајемо прекасно, онда кад нам
78 то неће помоћи ни да живимо ни да умремо.
79

* *
Спокојни сге, заборавили сте вашег непријатеља
који никад не спава и чека. Ипак, ради се о томе да
будете спремни кад он насрне. Уништићете га, јер
он ће бити ослабљен трошењем неизмјерне енергије
коју захтијева мржња.
*
Од свега оног пгго доживљавамо нипгга нам не
даје утисак да смо у средииггу истинског као напади
безразложног безнађа.
Без њих све изгледа фриволно, кривотворено,
лишено и супстанце и интереса.
* Свако годишње доба представља доказ: природа
Гађење које не зависи од истрошеносги органа,
безвременско гађење за које нема привременог
олакшања, гађење чији никакав починак, макар он
био и посљедњи, не може ликовати.
* *
Све је добро, само не питати се из часа у час о
смислу нашег дјеловања, све је пожељније од
јединог питања које је важно.
* никакве сумње, задржати само први модел.
Некад, док сам се бавио Жозефом де Месгром,
умјесто да личносг објашањавам гомилајући поједи-
ности, морао сам подсјетити да је он у најбољем
случају успијевао да заспе само три сата. То је
довољно да нам омогући да схватимо претјеривање
неког мислиоца или било ког другог. Међутим,
пропусгио сам да упозорим на ту чињеницу. За
пропусг тим прије нема оправдања што се људски
род дијели на спаваче и ноћобдије, двије заувијек
разнородне врсге бића којим је заједнички једи-
80
но њихов физички аспект.
*
Напокон бисмо удахнули пуним плућима да нам
једног лијепог јутра јаве да су се готово сви нама
слични, као неком чаролијом, расплинули.
*
Потребно је имати велику склоност према
религији да би се с убјеђењем могла изговарати
ријеч биће; треба вјеровати да би се за неки
предмет или за некога напросто рекло да јесте.
*
се мијења и обнавља само да би задала ударац.
*
У зачетку и најмање мисли оцртава се лагана
неравнотежа. Шта онда рећи ономе из чега
проистиче мишљење?
Ако у примитивним друштвима старце отпремају
помало пребрзо, у цивилизованим друштвима их,
заузврат, тетоше и кљукају. Будућност ће, у то нема
*
Узалуд сте напустили неко политичко или
религиозно увјерење, сачували сте тврдоглавосг и
нетолерантност која вас је нагнала да га усвојите.
Увијек ћете бити бијесни, али ће ваш бијес бити
уперен против увјерења које сге напустили:
фанатизам, стопљен с вашом сушггином, истрајаће
независно од убјеђења која можете прихватати или
одбијати. Темељ, ваш темељ, осгаје исги и
промјеном мнијења неће вам поћи за руком да га
преиначите.
81
 * *
Зохар нас доводи у неприлику. Ако говори За нас је значајно само оно нгго нисмо
истину, сиромах се пред Богом појављује само са довршили, оно што не можемо испунити, тако да
својом душом, док се други појављују само са од живота остаје само оно што он неће бити.
тијелом.
Кад не можемо да се изразимо, боље је још мало *
сачекати. Сањарити о подухвату разарања који не би
*
Не треба бркати таленат и жар. Жар је најчешће поштедио ни најмањи траг првобитог праска.
својствен раднику. С друге сгране, како је без жара
могуће додати жестину и истинама и лажима?
*
Нема тренутка у ком нисам запрепаштен што
битишем управо у том тренутку.
*
Од десетина снова које снивамо, значајан је
само један - само кад би и то било! Осгало су
отпаци, просга литература или литерарне
бљувотине, сликарије дебилног духа.
Снови који се растежу свједоче о невољи
"снивача", који не види на који начин да их оконча и
узалудно се упиње да нађе расплет, сасвим као у
позоришту кад аутор умножава заплете не знајући
како и гдје да се заустави.
*
Моји јади, или радије моји болови, воде политику
која ме превазилази. Каткад се окупе и нападну
заједно, каткад сваки иде на своју сграну; веома
често се сукобе, међутим, било да се слажу било да
се препиру, понашају се као да ме се њихови
маневри не тичу, као да сам њихов забезекнути
посматрач.

83
82
ОГОРЧЕНОСТ
 Etang de Soustons, два сата поподне. Веслао сам.
Изненада, као ошинут присјетих се ријечи: All is of
no availe (ништа не служи ничему). Да сам био сам,
моментано бих се бацио у воду. Никад тако силно
нисам осјетио потребу да све то окончам.
*
Треба гутати биографију за биографијом да
бисмо се боље освједочили чему ма какав подухват,
ма каква судбина.
*
Набасао сам на Х-а. Дао бих све на свијету да га
више никад не сретнем. Морати подносити такав
примјерак! Док је говорио, био сам неутјешан што
не располажем неком натприродном снагом која би
нас обојицу на мјесту згромила.
*
Чему служи ово тијело ако не томе да нам
омогући да схватимо пгга значи ријеч мучитељ!
*
Изоштрен смисао за смијешно чини мучним или
немогућним и најмањи чин. Благо оним који њим
нису обдарени! Над њима ће бдјети Провиђење.
*
На једној изложби исгочњачке умјетности, Брама
с мноштвом глава - поражен, суморан и заглупљен
у нај-
87
 спава. Држим му прави курс о овој врсги несреће,
већем степену. заправо несреће као такве. На крају толико сам
Свиђа ми се да видим бога иад боговима задовољан својим постигнућем да се враћам у
предсгављеног управо у том стању. кревет попут хероја, поносан што пркосим сатима
* који ме дијеле од дана.
Свима сам презасићен. Међутим, волим да се *
смијем, а не могу се смијати сам. Објављивање књиге садржи у себи исту врсту
* сгрепње као вјенчање или покоп.
Пошто никад нисам сазнао за чим тежим у *
овом свијету, увијек очекујем неког ко би ми могао Никад не би требало писати о некоме. У то сам
рећи за чим он тежи. толико увјерен да ми је, сваки пут кад сам
* присиљен да то урадим, прва мисао да нападнем
На питање зашто су монаси који га слиједе онога о коме морам говорити, чак и ако му се
тако озарени срећом, Буда одговори да је то стога дивим.
што они не мисле ни на прошлост ни на будућносг. *
Заиста, човјек се натмури чим помисли или на једно "И бог видје да је свјетлосг добра."
или на друго, а потпуно се смркне кад помисли на Исго такво мишљење имају и смртници, с
обоје. изузетком оних који пате од бесанице, за које је
* свјетлосг насртај, нови пакао, мучнији од пакла
Лијек за очај: очи дуго држати затворене како ноћи.
бисмо заборавили свјетлост и све оно што она *
раскрива. Дође тренутак кад сама негација изгуби свој сјај и
* истрошена доспије, као и евиденција, у
Чим се писац преруши у филозофа, можете канализацију.
бити сигурни да то чини како би прикрио неки *
недостатак - и то не само један. Идеја је параван По Лују де Брољију, постоји сродност између
који ништа не скрива. духовитосги и научног открића, гдје духовитост
* значи способносг "да се изненада успосгаве
У дивљењу као и у зависти очи се ненадано неочекивана приближавања".
ужаре. Како ова осјећања разликовати код оних у Да је тако Нијемци би били неспособни да уводе
које нисмо сигурни? новости у стварима науке. Већ се Свифт чудио да је
* један народ неспретњаковића осгварио тако велик
Зове ме усред ноћи да ми саопшти како не може да број изума. Мећутим, изум не претпоставља толико
окретносг колико способност да се копа, прекопава,
заинати... Тврдоглавосг креше искру сазнања.
88 89

Ништа није неугодно ономе ког повуче манија
дубокоумности. Неосјетљив на досаду, он се
бескрајно расплињује о било чему и, уколико је
писац, не пази на своје читаоце, а уколико је
филозоф чак их и не узима у обзир.
* углу излога, изгледа била мјесецима заборављена:
Једном америчком психоаналитичару причам
како сам на имању своје пријатељице, као остарјели
баштован, разљутивши се на осушене гране једне
секвоје, тако пао да је то могло бити кобно по мене.
- Нисте се разбјешњели на њу да бисте је
поткресали, него да бисте је казнили што траје
много дуже него ви. Били сте на њу кивни пгго ће
вас надживјети, а ваша потајна жеља била је да се
осветите тако што ћете јој одузети њене гране.
... Да вам се заувијек згади свако дубокоумно
објашњење.
* Некоћ бијах одлучио да се не рукујем ни с ким ко
Један други Јенки, у овом случају професор,
жалио се да не зна којој теми да посвети своје
сљедеће предавање.
Зашто не хаосу и његовим чарима? - За мене је то
непозната сгвар. Никад нисам доживео ту врсгу
опчињености", одговори ми он.
Лакше се споразумјети с чудовиштем него с
противником чудовишта.
* је можда разлог зашто лудаци мисле само у
Р. Тг. - Геније, ако га има. Орална френезија
узрокована немогућношћу или страхом од писања.
Хиљаде и хиљаде духовитости расијаних по Балкану
и заувијек изгубљених. Како предсгавити његов
занос и лудило? "Ти си мјешавина Дон Кихота и
Бога", рекао сам му једног дана. Намах је био тим
поласкан. Међутим, сутрадан у рано јутро, даде ми
до знања: "Не свиђа ми се она прича о Дон Кихоту".
90
Од десете до четрнаесге године становао сам у
једном пансиону. Свако јутро, идући према
гимназији, пролазио сам поред једне књижаре и
нисам пропупггао прилику да бацим поглед на
књиге које су релативно често мијењали у том
румунском провинцијском градићу. Само је једна, у
Bestia umana(Золина Људска звер). Једина успоме-
на из те четири године која ме прогони јесге тај
наслов.
*
Моје књиге, моје дјело... Гротескна страна тих
посесивних.
Све се покварило чим је књижевност престала да
буде анонимна. Декаденција сеже уназад све до
првог аутора.
*
је доброг здравља. Међутим, ваљало ми је правити
уступке, јер убрзо открих да су они које сам
осумњичио здрављу много мање подложни него
што сам то вјеровао. Чему стварати себи
непријатеље само на основу сумње?
*
Континуитету размишљања нипгга не смета
толико као осјећај посгојане присутносги мозга. То
бљесковима.
*
Шта хоће овај пролазник? Зашто живи? И то
дијете, и његова мајка, и тај старац?
Нико не нађе милост у мојим очима за вријеме те
проклете шетње. Напокон, упадох у једну месару
гдје је висило нешто попут половине вола. При том
призору, мало је требало па да бризнем у плач.
91
 * *
У изљевима бијеса осјећам се дозлабога блиско све- Надменост не иде руку под руку с физичким
том Павлу. Моја сродност с бјесомучницима, са болом. Чим се наша лубина истакне, одмах смо
свим оним којих се гнушам. Ко је икад на тај начин сведени на наше нормалне димензије, на
личио својим антиподима? најпоразнију и најразорнију извјесносг.
* *
Од свега најмржа ми је методичка сумња. Наравно, Има ли бољег повода за смијех него чути ријеч
желим да сумњам, али једино кад ја оцијеним да је циљ слиједећи погребну поворку.
вријеме за то. *
* Одувијек се умире, а ипак смрт ништа није
Искрснуо сам из неке врсте исконске изгубила на свјежини. Ту лежи тајна свих тајни.
Неуспјешносги ... Одједном, желећи да се упустим *
у нешто озбиљно и не упијевајући у том, заспао Читати значи пустити да други пати умјесто вас.
сам. Чесго су ме моји пројекти водили у кревет, Најпрефињенији облик експлоатације.
предодређени камен међаш мојих амбиција. *
*
Свак ко вас цитира по сјећању је саботер ког би
Увијек се нађе неко изнад нас: изнад самог Бога уз- требало извести пред суд. Кљаст цитат раван је
диже се Небитак. издаји, увреди - преступу који је утолико тежи што
*
су нам хтјели учинити услугу.
Пропасти - ову ријеч волим више од других и она *
ми, прилично чудновато, не сугерише ништа Шта су друго тјескобни ако не мученици огорчени
непоправљиво. што не знају за кога да се жртвују.
* *
Чим морам неког сусрети спопадне ме таква жеља Мислити значи повиновати се налозима и
за издвајањем да у тренутку кад говорим изгубим хировима једног несигурног здравља.
сваку контролу над ријечима, а њихов ковитлац *
моји саговорници схватају као занос.
* Дан сам започео с Мајстером Екхартом, а потом
Овај свемир тако мајсторски вара! сам се окренуо Епикуру. Дан још траје: с ким ћу га
окончати?
То понављамо себи кад смо расположени да
правимо уступке.

92 93
 * билише се и не бомбардује се завод за умоболне. На
Чим изађем из "ја", задријемам. вашем мјесту одмах бих нешто предузео да ме
смјесте у душевну болницу."
* Напусгих га сметен и задивљен. Потрудих се да
Ко не вјерује у Судбину доказује да није живио. сазнам нешто више о њему. Увјерише ме да је
* одисга луд. Луд или не, никад ми нико није дао
Ако ми се икад деси да умрем... разумнији савјет.
*
*
Искварено човјечанство сачињава грађу
У тренутку кад је пролазила поред мене једна књижевности. Писац себи честита на Адамовој
дама средњих година нађе за сходно да објави не изопачености и успијева само у оној мјери у којој је
гледајући ме: "Данас посвуда виђам само покретне сваки од нас преузима и обнавља.
лешеве". Потом, и даље ме не гледајући, додаде: *
"Луда сам, зар не господине?" - И нисге баш толико, Што се тиче биолошке баштине, чини се да је и
одговорих саучеснички. најмања иновација разорна. Чувар - живот цвјета
* само захваљујући понављању, клишеу и лошој
У свакој беби видјети будућег Ричарда Ш. имитацији. Сасвим супротно умјетности.
* *
У свим узрастима откривамо да је живот блудња. Џингис-кана је на његовим походима пратио
Једино, с петнаест година, доживимо једно откриће најмудрији таоисга његовог времена. Крајња
које унесе дрхтај ужаса и трунку чаролије. окрутносг је ријетко вулгарна: она увијек садржи
Временом ово откриће се изроди и претвори у нешто необично и рафинирано што изазива сграх и
труизам - и тако жалимо за добом кад је оно било поштовање. Виљему Освајачу, подједнако
извор непредвидивог. немилосрдном према саборцима као и према
* непријатељима, бијаху драге само дивље звијери и
У прољеће 1937. године, док сам шетао парком тамне шуме којима се шетао увијек сам.
психијатријске болнице у Сибиу, у Трансилванији, *
приђе ми један "штићеник". Измијенисмо неколико Спремао сам се да изађем кад се, да бих поправио
ријечи, а потом му рекох: "Добро је овдје". - фулар, погледах у огледало. Одједном, обузе ме
"Схватам, исплати се бити луд", одврати ми он. " неизрецив ужас: ко је то? Не могу да се препознам.
Али ви сге ипак у некој врсти затвора". - "Ако баш Узалуд сам идентификовао мој капут, кравату,
хоћете, међутим, овдје се живи и без најмање бриге. шешир - ипак нисам знао ко сам, јер то нисам био
Осим тога, рат се приближава, знате то добро као и ја. То потраја извјестан број секунди: двадесет,
ја. Ово мјесташце је безбједно. Не мо- тридесет, четрдесет? Кад успјех
94 95
 Чувајте се мислилаца чији дух функционише
да се приберем, ужас не попусти. Требало је полазећи од неког цитата.
попричекати да пристане да оде. *
Ако су односи међу људима тако тешки, онда је
* то зато што су они створени да се убијају, а не да
Да би острига изградила своју љуштуру, она мора имају "односе".
кроз своје тијело пропусгити ону количину морске *
воде која је педесет хиљада пута већа од њене Конверзација с њим била је подједнако
сопствене тежине. конвенционална као конверзација с неким ко је на
Гдје сам ја нашао да се учим стрпљивости. самрти.
*
* Престати постојати не значи ништа и не може
Прочитао сам негдје тврдњу: Бог говори само о ништа значити. Чему се бавити оним ко
себи. надживљава нестварност, себи сличним који
Управо у овој тачки Свевишњи има више него надживљава другог себи сличног. Смрт заправо
једног ривала. није ништа, она је у најбољем случају симулакрум
* тајне, као што је то и сам живот. Антиметафизичка
Бити или не бити. пропаганда гробља.
... Ни једно ни друго. *
* У дјетињству ми је импоновао лик човјека који је
Кад наиђем макар и на само једну будистичку добивши насљедство испраћен "музичарем" ишао
сентенцу, обузме ме жеља да досегнем ту мудрост од бистроа до бистроа. Прекрасан љетни дан:
коју сам дуго покушавао да усвојим и од које сам се читаво село бијаше у пољима; само је он праћен
на необјашњив начин дјелимично одвратио. На тој својим виолинисгом лутао пусгим улицама
мудрости не почива толико истина колико нешто пјевушећи неку романсу. Кад се наврше двије
вриједније... Помоћу ње доспијевамо у стање у ком године, он се нађе без пребијене паре као и раније.
смо ослобођени свега, а на првом мјесгу илузија. Али богови се показаше милосгивим. Умрије
Немати више ни једну илузију а не ризиковати недуго затим. Не знајући зашто, био сам
дебакл, утонути у разочараносг потпуно фасциниран - и имао сам право. Сада, кад помислим
избјегавајући огорченост и сваки дан се мало- на њега и даље вјерујем да је био неко ко је -једини
помало ослобађати помрачености у којој животаре од свих становника сеоцета - имао довољно ширине
хорде живих бића. да списка свој живот.
* *
Умријети значи промијенити држање, умријети Пожелим да урличем, да људима пљујем у
значи обновити се. лице, да их
96 97
вучем по земљи, да их газим ногама... *
Увјежбавао сам уљудносг да бих стишао свој Јувенал, посљедњи важан римски пјесник, и
бијес, а он ми се свети онолико често колико може. Лукијан, посљедњи истакнути грчки пјесник,
* прожели су свој рад иронијом. Ове двије
Да се од мене тражи да најкраће што могу књижевности завршавају иронијом. Као што би све,
резимирам своје виђење сгвари, да их сведем на без обзира је ли књижевност или не, морало
њихов најсажетији израз, умјесто ријечи сгавио бих завршити.
ускличник, једно дефинитивно ! *
* Тај повратак неорганском не би смио на нас
Сумња се увлачи посвуда, али ипак с једним утицати ни на који начин. Један тако жалостан
великим изузетком: нема скептичне музике. феномен, да не кажем смијешан, међутим, претвара
* нас у полтроне. Вријеме је да изнова промислимо
Демостен је властитом руком осам пута преписао смрт, да измислимо било какав мањи неуспјех.
Тукидида. Тако се учи језик. Требало би имати *
храбрости па преписати све књиге које волимо. Заблудио сам на овом свијету, као што бих
* несумњиво заблудио било гдје.
Мање-више допуштамо да неко мрзи оно шта *
радимо. Међутим, ако презире књигу коју смо му Не могу постојати чисти осјећаји између оних
препоручили, онда је то много теже и рањава нас који слиједе сличне путеве. Довољно је сјетити се
попут подмуклог напада. Дакле, доводи се у сумњу погледа које измјењују они који дијеле исги
наш укус, па чак и наше расуђивање! тротоар.
* *
Кад посматрам како клижем у сан, имам утисак да Будући да је напор смртни непријатељ
урањам у провиденцијални бездан, да у њега падам размишљања, неупоредиво више сгвари можемо
за навијек и да из њега никад нећу да умакнем. појмити досађујући се него радећи.
Уосталом, никаква жеља за бјекством ме не дотиче. *
У тим тренуцима желим да их, што је могуће
јасније, опажам, да од њих ништа не изгубим и да у Прелазак од презира на равнодушност чини се да
њима уживам све до посљедњег - прије је лак. Ипак, није то прелаз колико подвиг, колико
неизвјесности, прије блаженства. испуњење. Презир је прва побједа над свијетом,
равнодушност посљедња - врхунска. Интервал који
их раздваја не разликује се од онога који води од
слободе ка ослобођењу.

98 99
 * *
Нисам срео никог поремећеиог духа а да је био У овом тренутку мислим на некога коме сам се
равнодушан према Богу. Смијемо ли закључити да безрезервно дивио, на неког ко није одржао ниједно
посгоји веза између трагања за апсолутним и од својих обећања и ко је, да би разочарао оне који
растакања мозга? су у њега вјеровали, умро задовољнији да то не
* може бити.
Сваки црв који процијени да је први међу *
једнакима смјеста добија статус човјека. Ријеч надомјешта мањкавост лијекова и лијечи већи-
* ну наших болова. Брбљивац не јурца за лијековима.
Кад би све требало избрисати из мог духа изузев *
трагова онога што сам спознао као јединсгво, одакле Запањујући недосгатак нужности: живот,
би они потицали ако не из жудње за непостојањем? импровизација, фантазија материје...
* *
Као да није било прилика да се нагодим с Богом! Велика и једина оригиналност љубави јесте то
* што укида разлику између среће и несреће.
*
Необуздана радост, уколико потраје, много је
ближа лудилу него устрајна туга која се може Писма, писма која морам написати. Ово овдје, на
оправдати размишљањем или пуким посматрањем, примјер... али то ми не успијева: одмах осјетим да
док изљеви радости потичу од неког поремећаја. сам неспособан да лажем.
Ако је забрињавајуће бити радостан због просте *
чињенице да живимо, заузврат је нормално да У том парку, у служби сулудих подухвата
будемо тужни прије него што чак научимо и да милосрђа, посвуда старци који одржавају живот уз
тепамо. помоћ операција. Прије, скончавало се код куће, у
* достојансгву самоће и напуштености, а сада
Какву прилику има романсијер или драматург да умируће скупљају, кљукају и што је могуће више
се изрази прерушавајући се; да се ослободи својих продужавају њихово непристојно цркавање.
сукоба и, штавише, свих ликова који се у њему *
свађају! Другачије је с есејистом који је сатјеран у Тек што се ослободимо једне мане, друга пожури
један незахвалан жанр гдје се оно што је у нама да је замијени. То је цијена коју плаћамо за нашу
неспојиво пројектује само тако што себи уравнотеженосг.
противрјечимо на сваком кораку. У афоризму смо
слободнији - тријумфу једног раздробљеног ја...

100 101
 * *
Ријечи су ми посгале толико туђе да је за мене Нагло се пробудити с питањем има ли ријеч
прави подвиг с њима доћи у додир. Немамо више смисао икаквог смисла, и зачудити се што након
ништа себи рећи и, ако се ријечима још увијек тога не можемо опет заспати!
служим, онда је то зато да их прокажем, све *
оплакујући потајно раскид који је увијек неизбјежан. Болу је својсгвено да га није стид што све понавља.
* *
У Луксембуршком парку жена четрдесетих Том веома старом пријатељу који ми је обзнанио
година, готово елегантна, али прије бизарног одлуку да се убије, одговарам да не ваља превише
изгледа. говорила је њежним, чак сграсним, тоном журити, јер посљедњи дио игре није сасвим лишен
некоме ко се није видио... Сустижући је, опазих да привлачности, и да се може нагодити чак и са
пред собом држи вјеверичастог мајмуна. Потом она Неподношљивим, под условом да се никад не
сједе на клупу гдје насгави монолог с истом заборави да је све варка, варка која ствара паклене
топлином. Прве ријечи које чух док сам пролазио муке.
крај ње биле су: "Знаш, преко главе ми је". Удаљих *
се не знајући кога бих прије жалио: њу или њеног Због тога што је забиљежио једно Ништа на дан
конфидента. који је морао означити почетак његове пропасти,
* Луј XVI је већ два вијека оптуживан за малоумност.
Човјек ће ишчезнути, бијаше то до сада моје У том случају, сви смо малоумни: ко се од нас може
чврсто убјеђење. У међувремену промијенио сам дичити тиме да је тачно разабрао почетак свог
мишљење: он мора ишчезнути. суноврата.
* *
Одвратност према свему што је људско Радио је и стварао, бацио се на масивна
компатибилна је са сажаљењем, чак бих рекао да су уопштавања и сам се зачудио својој плодносги. На
њихове реакције чврсто повезане, мада не и своју срећу није знао за кошмар нијанси.
једновремене. Само онај који познаје прву у сгању је
да снажно доживи другу.
* Постојање је тако очигледна девијација да је
Изненада. осјећај посљедње верзије Свега. задобила престиж пожељне слабости.
Свјетови су се окретали око мене. И најмањи траг *
неравнотеже. Бијаше то само нешто што Треба пронаћи у себи ниске инстинкте због којих
превазилази оно што је дозвољено осјећати. се црвенимо. Ако су тако крепки код некога ко се
упиње да их се ослободи, колико жешћи морају
бити код оних
102 103
који, у недосгатку и најмање луцидности, никад не разборитије, чак превише разборите, и то је разлог
успијевају да себе посматрају а још мање да се себе због чега су оне подједнако кобне.
гнушају. *
* Мнијења, да; убјеђења, не. То је полазиште
На врхунцу среће или несреће треба се присјетити интелектуалног поноса.
начина на који смо зачети. Ништа тако не побјеђује *
претјерану радосг или гунђање. Неко биће утолико прије придобијемо уколико му
* је нагон одржања уздрман, да не кажем уништен.
Само се биљка примиче "мудрости", животиња је *
за њу неспособна. Што се тиче човјека... Природа се Лукреције: о његовом животу не зна се ништа
морала држати биљног царства, умјесто да се одређено. Одређено? Чак ни магловито.
дисквалификује склоношћу према необичном. Пожељна судбина.
* *
Млади и сгари, а такође и остали, сви су мрски, и Ништа се не може упоредити с избијањем туге у
можемо их матирати једино ласкањем, што их чини тренутку буђења. Она вас враћа милијардама
још мрскијим. година уназад, све до првих знакова, до претеча
* битка, у ствари до самог принципа туге.
"Небо није ником отворено... отвориће се тек *
након насганка свијета." (Тертулијан) Сјећамо се Паскаловог бијеса из његових
Остајемо запањени што су људи након такве Провинцијалаца упереног против казуисге
обавијести насгавили да се труде. Каквог је само Ескобара. По причи једног француског путника
ината историја плод! који га је посјетио на једном полуострву, овај није
* знао за све ове нападе.
Доротеја де Роде Шлецер, пратећи у Париз свог Поврх тога био је и у својој власгитој земљи једва
мужа, градоначелника Либека, који је ишао на познат.
свечаност Наполеоновог крунисања, пише: "Толико Гдјегод да човјек погледа - нестварносг и
је будала на земљи, а нарочито у Француској, да је неспоразум.
права игра за тог корзиканског чаробњака да их *
наведе да плешу као марионете на звук његове
фруле. Одмах се сјате око тог кротитеља штакора, и Толики пријатељи и непријатељи који су нам били
нико се не пита куда их води." од подједнаке користи ишчезоше један за другим.
Епохе експанзије су епохе претјераног одушевљења Какво олакшање!
док су, у поређењу с њима, епохе декаденције и Напокон се можемо запустити и престати да страху-
узмака
104 105
јемо од њихове критике и њихових разочарења.
* ТА ЗЛОКОБНА
Доносити непомирљиве судове о било чему,
рачунајући ту и смрт, једини начин да не варамо. ОШТРОВИДОСТ
*
Према Асанга и њеној школи, побједа добра над
злом само је побједа maya-e над mayua-om; исто
тако, окончати трансмиграцију путем илуминације
било би као кад ”би краљ илузије био побједник над
краљем илузије". (Mahyanasutralamkara)
Ти Индијци имали су храбросги да илузију
смјесге тако високо, да од ње сачине супститут
јаства и свијета и да је претворе у врхунску датост.
Славан обрат, крајња етапа, и то безизлазна. Шта да
се ради? Будући да све крајносги, па чак и
ослобођење, предсгављају слијепу улицу, како изаћи
из ње да бисмо сустигли Могуће? Можда би требало
смирити спор, обдарити сгвари сјенком сгварности,
ограничити превласт јасног виђења, усудити се
тврдити да све што има изглед постојећег постоји на
свој начин, а потом, сит трабуњања, промијенити
тему...

106
 Сваки догађај само је још један лош предзнак.
Ипак, с времена на вријеме, нађе се и понеки
изузетак ког хроничар увеличава не би ли створио
илузију неочекиваног.
*
Најбољи доказ да је завист универзална је тај што
она избија и код умоболних, у њиховим кратким
интервалима луцидносги.
*
Све аномалије нас заводе, а на првом мјесту
живот, аномалија раг еxcellence.
*
Кад сгојимо, мирно прихватамо да сваки
тренутак који прође заувијек нестаје; кад лежимо,
ова нам се очигледност чини толико
неприхватљивом да пожелимо да више никад не
устанемо.
*
Вјечно враћање и напредак: двије бесмислице.
Шта преостаје? Препуштеност збивању,
изненађењима која то нису, невољама које би хтјеле
да буду необичне.
*
Да смо започели уклањањем свих оних који могу
дисати једино на подијуму!

109
 * бацате по земљи. Некоћ сам увијек тако одговарао
По природи загрижен, по избору колебљив. Којој на капитална питања, на питања без одговора.
се страни приклонити? за кога се одлучити? уз које *
ја пристати? Отварајући приручник из предисгорије, наилазим
* на неколико примјерака наших предака, грозних по
Потребне су тврдокорне врлине и тврдокорни жељи. Несумњиво, мора да су били такви. Гађење
пороци да бисмо се одржали на површини, да и ужас натјераше ме да склопим књигу добро
бисмо сачували то предузимљиво понашање које знајући да ћу је опет отворити кад год се упусгим у
нам је неопходно да бисмо се одупрли пресгижу разматрање наших ужаса и свињарија.
бродолома или јецаја. *
* Тајни живот анти-живота и та хемијска комедија
"Често говорите о Богу. Ето ријечи којом се више умјесто да нас засмијава, разједа нас и залуђује.
не служим", пише ми једна бивша опатица. *
Нису сви имали прилику да им се она огади. Потреба за самоуништењем ослобађа потребе за
* вјеровањем.
Те ноћи у којима смо, у недостатку конфидента, *
сведени на Онога који ту улогу игра већ Кад би бијес био атрибут Свевишњег, већ бих
вијековима и миленијумима. одавно превазишао свој статус смртника.
* *
Иронија, та изнијансирана, помало пакосна дрскост Егзистенција би се могла оправдати кад би се свак
је умјетносг у знању заусгављања. И најмање понашао као да је посљедње живо биће.
продубљивање је уништава. Ако имате намјеру да *
инсистирате, излажете се ризику да пропаднете Игнације Лојола, мучен скрупулама чију природу
заједно с њом. не одређује поближе, прича да је помишљао да се
* убије. Чак и он! Ова тежња је, сасвим извјесно,
Прекрасно је што нам сваки дан донесе нови разлог много распрострањенија и укоријењија него што се
да несганемо. то мисли. Она је част човјека која очекује да
* постане његов задатак.
Пошто памтимо само понижења и поразе, чему *
служи остало? На дјеловање је присиљен само онај ко се вара о
* себи. Кад је створитељ посгао себи транспарентан,
Питање о темељу било чега буди вам жељу да се више није

110 111
 стварао. Самоспознаја индиспонира демона. ректни узрок готово свих свађа и нетрпељивости.
Управо ту би требало тражити разлог зашто Сократ *
није ништа написао. Дотакао сам све одлике неуспјеха, рачунајући ту и
* успјех.
Чињеница да нас могу увриједити и они које прези- *
ремо дискредитује надменост. Немамо ниједно Шекспирово писмо. Зар није ни
* једно написао? Ваљда би вољели да чују Хамлета
У једном дјелу, задивљујуће преведеном са како се жали да је затрпан поштом?
енглеског, налазим само једну грешку: "Понори *
скептицизма". Требало је сумње, јер у француском Изузетна врлина клеветника је што око вас шири
ријеч скептицизам садржи једну нијансу празнину, а да ви не морате мрднути ни малим
дилетантизма или фриволости која је неспојива с прсгом.
идејом бездана. *
* Хвата ме безнадежан очај пред гомилом, било да је
Склоносг према формулама иде руку под руку са она насмијана или зловољна.
*
слабошћу према дефиницијама, према ономе што
има најмање везе са стварношћу. Све се увијек деградира. Попгго је ова дијагноза
једном тачно успосгављена, можемо декламовати
* било какву претјераносг, чак смо на то обавезни.
Све оно што се може класификовати пролазно је. *
Трајно је само оно што је подесно за више Ако нас догађаји готово увијек пресгижу, то је зато
тумачења. пгго је довољно да чекамо, па да увидимо како се
* окривљујемо за наивност.
У борби с бјелином папира - какав Ватерло у пер- *
спективи. Страст према музици сама по себи је признање.
* *
Кад разговарамо с неким веома угледним, не треба Глуво доба ноћи. Нигдје никог, само су још минуте
ни за трен сметнути с ума да се он у својим са мном. Свака се претвара да ми прави друштво, а
дубоким реакцијама ни у чем не разликује од оног потом се спашава - бјекство са бјекством.
што је заједничко свим смртницима.
*
Из обазривосги, треба бити пажљив према њему јер
као и свак од нас он неће поднијети искреносг, тај
ди- 113

112
 Водити рачуна о стварима свједочи о "Откад посматрам људе, научио сам само да их
забрињавајућем поремећају. Ко каже живо биће још више волим", написао је Лаватје, Шамфоров
каже парцијално. 06јективносг је позан феномен, савременик. Таква опаска, нормална за становника
узнемиравајући симптом, почетак капитулације. швајцарског сеоцета, мора да је изгледала
* неприлично просто једном Парижанину
Требало би бити тако мало у току попут анђела навикнутом на салоне.
или идиота, па повјеровати да ће људска лудост *
изаћи на добро. Жал што нисмо заблудјели попут осталих, бијес
* што смо тачно видјели - то је тајна мука не само
Способносги преобраћеника уздижу се и јачају једног ко је прогледао.
под утицајем новог убјеђења. Он то зна: оно што не *
зна је то да се његове мане увећавају Како сам се могао помирити макар и за трен с
пропорционално. Одатле проистичу његове химере оним што није вјечно? Ипак, то ми се дешава, на
и његова охолост. примјер у овом тренутку.
* *
"Дјецо моја, со потиче из воде и ако дотакне воду Свак се грчевито држи како зна и умије своје зле
она се расипа и ишчезава. Исто тако, монах потиче звијезде.
од жене и ако се он приближи жени расипа се и *
пресгаје бити монах." Што више старимо то више примећујемо да
Тај Жан Мошус изгледа да је боље него касније живимо у увјерењу да смо се ослободили свега,
Стриндберг и Вајнингер схватио опасност на коју је мада се заправо нисмо ослободили ничега.
већ упозорено у Постању. *
* На планети која труне морали бисмо се уздржати
Читав живот је исгорија једног суноврата. Ако су од прављења планова, међутим, људи их увијек
биографије толико заводљиве, то је сгога што се праве, будући да је оптимизам, као што је познато,
хероји и кукавице подједнако обавезују на трик умирућих.
иновације у умјетносги стропоштавања. *
* Медитација је стање будности које се одржава
Преварени од свих, неизбјежно је да доспијемо до мрачним немиром: уједно пустош и обиље.
бића помоћу самих себе; осим ако одатле нисмо *
пошли. Није прихватио да живи прикачен уз Бога.

114 115
 * *
Прародитељски гријех и Сеоба душа: обоје Чим нас дотакне нека извјесносг, пресtајемо да
животни пут изједначава с испаштањем, а свеједно будемо подозриви према себи и према другима.
је да ли се ради о грешци првог човека коју смо Поузданост, у свим својим облицима, извор је
починили у нашим претходним егзисгенцијама. дјеловања које полази од заблуде.
* *
Посљедње лишће лепршајући пада. Потребна је Кад сретнемо неког истинског, толико се
велика доза неосјетљивосги да бисмо се суочили с изненадимо да се запитамо нисмо ли жртве
јесени. заслепљености.
* *
Чему рецензирати књиге утјехе кад их има
Вјерује се да напредујемо према овом или оном мноштво, а само двије или три које вриједе.
циљу, док заправо напредујемо према самом циљу, *
укратко, према пропасти свих осгалих циљева.
* Ако нећеш да цркнеш од бијеса, осгави сјећање на
Никад несгваран, Бол представља изазов за миру, уздржи се и по њему не претурај!
*
универзалну фикцију. Какву он има прилику да Све што слиједи закон живота, дакле све што
буде једини осјећај обдарен садржајем ако не и труне, у мени буди тако противрјечна размишљања
смислом.
* да се она примичу душевној поремећености.
*
Despondensy - Ова ријеч бременита свим нијансама
малодушносги била је кључ свих мојих година, Живјети у страху да свуда дангубимо, чак и у
знамење мојих тренутака, моје негативне Богу... Напаст ове досаде ме спутава и у њој видим
храбросги, моје осакаћеносги за сваку сутрашњицу. разлог мог духовног несавршенсгва.
* *
Будући да разлози због којих исграјавамо у битку Између епикурејсгва и сгоицизма - за који се одлу-
изгледају све мање и мање утемељени, наши чити? Час изаберем један, час други, а најчешће
насљедници имаће више погодности него ми да се сам вјеран и једном и другом, што је мој начин да
отарасе такве тврдоглавости. прихватим максиме којима је била одана Антика
* прије него што су догме развиле једра.
Кад више немамо жељу да се очитујемо, *
уточиште налазимо у музици, том провиђењу Извикивао сам своје сумње по крововима
безвољних. позивајући

116 117
се на скептицизам као школу дискреције. ствену прилику да самог себе надмашим.
* *
Значајну улогу чине чангризавци, крадљивци нашег " Не могу се лишити сггвари за које не марим'',
времена, спријечавајући нас да оставимо потпуну вољела је да понавља грофица ди Мен.
слику наших способности. На овом сгепену, фриволносг је прелудиј за одри-
* цање.
На вољу нам је да волимо било пгга, изузев нама *
сличне, управо зато што нам наликују. Кад би Свемогућем било дато да замисли бреме
Ова чињеница је довољна да објасни оно запгго је које за мене некад предсгавља и најмањи чин,
историја оно пгго јесге. неизосгавно би ми уступио своје мјесго.
* *
Већина наших болова потиче из давнина, од овог Кад не знамо према чему да се усмјеримо, треба
или оног претка којег су претјераности уништиле. бити одан неповезаној мисли, одразу распрснутог
Ми испаштамо због њихове раскалашносги: Кад времена.
треба пити, не прија нам ни гутљај. То стезање у *
грлу које нас обузме цијена је коју плаћамо за Оно што знам разара оно што хоћу.
њихове еуфорије. *
*
Тридесет година екстазе пред Цигаретом. Сада кад Повратак с кремирања. Тренутно обезвређивање
видим друге како се жртвују мом старом идолу, не Вјечности и свих великих ријечи.
*
разумијем их и сматрам их настраним или
малоумним. Кад нам "порок" ког смо побиједили Безимена малаксалост, потом дилатација преко
постане до те мјере сгран, како да не останемо граница свијета и издржљивости мозга.
запрепаштени пред пороцима које нисмо *
упражњавали. Мисао о смрти подјармљује оне које прогања.
* Она ослобађа само на почетку: потом, она се изроди
Да бисмо заварали меланхолију, треба се у опсесију и тако престане да буде мисао.
непрестано кретати. Чим застанемо, она се буди, *
ако се уопште успавала. Свијет је Божја несрећа, accidens Dei - Како нам
* се формула Алберта Великог чини исправном.
Жеља да радим јавља ми се само кад имам неки сас-
танак. Увијек одлазим убијеђен да пропуштам
једин-

118 119
 * *
Помоћу туге присјећамо се наших злодјела које Ако нас, с времена на вријеме, вјера доводи у
смо најдубље закопали у памћењу. Туга открива искушење, то је зато што она предлаже једно
наше срамоте. замјенско понижење: ипак је боље бити потчињен
* Богу него човјеку.
Нашим венама тече мајмунска крв. Да смо на то *
често мислили, завршили бисмо демисионирањем. Неког можемо утјешити само тако што ћемо сли-
Више теологије, више метафизике - другим једити смјер његове патње, и то све дотле док
ријечима - више бунцања, више арогантносги, више уцвиљени не буде сит власгитог постојања.
неумјереносги, више ничега... *
* Чему нам служе толике успомене које искрсавају
Је ли замисливо прихватити религију коју је без неке видљиве нужде, ако не томе да нам открију
основао неко други? како нам је с годинама живот постао нешто
* спољашње и да нас се ти давни "догађаји" више не
Толстоја као проповједника оправдава то што је тичу, исто тако као пгго нас се једног дана неће
имао два ученика који су извукли практичне тицати ни сам живот.
консеквенце из његових продика: Витгенштајна и *
Гандија. Први је свој иметак раздијелио, други га Мистичко све је ништа само је увод упијеносги
није могао раздијелити. у ово све које на чудноватан начин постаје нешто
* постојеће, што значи исгински све. Ово
Свијет с нама почиње и завршава. Постоји само преокретање не може се извести у мени будући да
наша свијест; она је све и то све с њом ишчезава. ми је позитивни дио, свијетли дио мистике
Умирући не напуштамо ништа. Чему толико запријечен.
пренемагања око догађаја који то није? *
* Између захтјева да будемо јасни и жудње да
Дође час кад опонашамо још само себе. будемо нејасни, немогуће је одлучити шта
* заслужује више поштовања.
Кад се изненада пробудимо, уколико желимо *
поново уснити, треба одстранити и најмању жељу за Кад обиђемо оне на које бисмо морали бити
мишљењем, сваки наговјештај идеје. Јер, уобличена, љубоморни, утврдимо да не бисмо вољели своју
јасна идеја је најгори непријатељ сна. судбину замијенити ни са једним од њих. Тако сви
реагују. Како онда објаснити да је зависг најстарија
и најмање исгрошена од свих слабосги.
120 121
 * *
Није разумно љутити се на пријатеља који вас је Олакшање је открити на прагу зоре да је
увриједио у наступу лудила. Узалуд је понављати бескорисно ићи у средиште било чега.
себи да није био при себи - понашамо се као да нам *
је открио добро чувану тајну. Да онај ког називају Богом није симбол самоће
* рагexcellence, никад му не бих посветио ни најмање
Да је Вријеме иметак, неко добро, смрт би била нај- пажње. Али, пошто су ме одувијек занимала
гори облик отимачине. чудовишта, како сам могао занемарити његовог
* противника, најусамљенијег од свих?
То што се нисмо осветили само нам половично *
ласка, јер никад не знамо је ли наш поступак Свака побједа је мање-више лаж. Она нас само
заснован на племенитости или на кукавичлуку. површински дотиче, док нас пораз, ма како он био
* незнатан погађа до сржи и стара се да га не
Сазнање или начин индискретности. заборавимо, тако да можемо, ма шта се десило,
* рачунати на његово друштво.
Осгати сам - Узалуд рачунате на ту изненадну *
срећу. Увијек сте у пратњи вас самих. Колико сам само празнине накупио, а ипак сам
* потпуно сачувао статус индивидуе! Чудо је што се
Нема сукоба без воље, нема трагедије с безвољним. нисам распрснуо под тежином толике
Ипак слабост воље можемо осјетити много болније неегзисгенције.
него трагичну судбину. *
* Без мириса неизљечивог који за њом осгаје,
Подједнако добро или лоше прилагођавамо се на досаду бисмо најтеже подносили од свих пошасти.
сваки неуспјех, осим на смрт, на неуспјех као такав. *
* Свијесг о мојој безвриједности ме дотукла.
Кад учинимо неку подлост, оклијевамо да је преуз- Никакав аргумент није је могао сузбити ни
мемо, да прихватимо одговорносг и губимо се у умањити. Узалуд сам се позивао на овај или онај
бесконачном прежвакавању које је још само једна подвиг, ништа није помагало. "Ти си само статисг",
подлосг, нешто ублажена акробацијама стида и понављао ми је један самоувјерен глас. Напокон,
гриже савјесги. изван себе одговорих му с намјерном надменошћу:
"Са мном посгупати на тај начин мало је престрого.
Зар је чињеница да прво дођемо, а потом
бивствујемо очекујући непгго боље, заклети
непријатељ
122 123
планете, шта рекох? макрокосмоса?" тако и због других разлога..." - А како нисам
* налазио ниједан, бацио сам се на преоппшрна
Умријети значи доказати да знамо свој интерес. објашњавања која се њему учинише озбиљним и
* која га на крају убиједише.
Тренутак који се одваја од свих осгалих, који их се *
ослобађа и који их изневјерава - с каквом радошћу Француски: идеални идиом за деликатно
поздрављамо његову невјерносг. превођење двосмислених осјећаја.
* *
Кад бисмо знали час свог мозга. У туђем сге језику свјесни ријечи, оне не постоје
* у вама, већ изван вас. Тај размак између вас самих и
Изумјевши погубан смјешак. вашег средства објашњава запгго је мучно или
* немогуће бити пјесник у неком другом идиому осим
Хиљадама година ђубрили смо само смртнике; ево, у власгитом. Како излучити супстанцу ријечи које
најзад смо унапријеђени у самртнике. нису у вама укоријењене? Придошлица живи на
* површини ријечи и он не може у неком позно
Рећи да смо се требали лишити свега што смо наученом језику изразити ту подземну агонију из
доживјели! које исијава поезија.
* *
Под тим чистим неукаљаним листом једна буба је Прождире ме носталгија за рајем мада нисам
трчала из све снаге. "Чему та журба, гдје идеш, шта спознао ни један једини насгуп исгинске вјере.
тражиш? Одусгани!" - викао сам усред ноћи. Био *
бих тако задовољан да сам видио да је посустала! Бах у свом фобу. Дакле, биће да сам га, попут то-
Теже је прибавити ученика него пгго се то мисли. ликих других, видио из радозналости која је
* својствена гробарима и новинарима и отад
Немати ништа заједничко с Цјелином и питати се непрестано мислим на његове сфере које немају
какав је поремећај проузочио да јој припадамо. ништа оригинално осим што прокламују ништавило
* које је он порицао.
"Зашто фрагменти?" -прекоријева ме тај млади фи- *
лозоф. - "Због лијеносги, фриволносги, гађења, али Докле год буде и једног усправног бога, задатак
исто човјека неће бити завршен.
*
Царсгво нерјешивог муњевито се шири.
Задовољсгво које због тога осјећамо ипак је
умањено. Има ли бољег доказа да смо од почетка
124 заражени надом?
125
 * САДРЖАЈ
На концу конца, нисам губио вријеме - и ја сам се
попут свих осталих батргао у том заводљивом
свемиру. НА РУБУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ .............................. 5
ЛОМОВИ ............................................................ 29
ЧАРОЛИЈА ОБМАНЕ ..................................... 43
СУОЧЕН С ТРЕНУЦИМА.............................. 65
ОГОРЧЕНОСТ................................................... 85
ТА ЗЛОКОБНА ОШТРОВИДОСТ ............. 107

126
ЕМИЛ СИОРАН
ПРИЗНАЊА И АНАТЕМЕ
/ ИЗДАЊЕ

Главни уредник

Јован Зивлак

Рецензенти
Јован Зивлак
Зоран Јанковић

Лектура и коректура
Александар Пивар

Издавачко предузеће
СВЕТОВИ

А. Теодоровића 11 Нови Сад

Слог
КРАЈ БЕЛИНЕ
Штампа АРТ ПРИНТ
Сремски Карловци

1995.