Žene u pesmama kosovskog ciklusa

Vreme kosovskog boja bilo je do tada najteže za našu Srbiju.Srpski izviđači su se

sa granice vratili sa veoma lošom vešću.Turska sila koje je dolazila bila je
ogromna,reke janjičara i arapskih vojnika.Kada bi stali da odmore njihovom logoru
se nije video kraj.
Vest se brzo proširila po svim krajevima zemlje.Knez Lazar i svi njegovi vitezovi
bili su odlučni da odu u boj za slobodu i krst časni.Velika briga,strah i zebnja uvukla
se u srce svih Srpkinja majki,sestara i supruga.Sve one su se brinule za živote svojih
najmilijih,sinova,braće i muževa.Osećale su u svojoj duši i srcu da ih mogu još samo
kratko gledati,ljubiti i grliti.Dok ne odu na Kosovo polje.
Tako je i kneginja Milica bila u brigama za život svog muža i braće.Mnogo ih je
volela.Shvatala je i razumela njihovu odluku,ali bilo joj je teško.Nije mogla da se
pomiri da ih posle rastanka,neće više videti žive.Zato je i molila muža da joj bar
jednog brata oslobodi zakletve i odlaska u boj.Nadala se i molila da ne ostane
sama.Velika je bila sestrinska ljubav.
Tog dana kada su svi njeni krenuli u susret osvajačima,sve nade su joj se
ugasile.Braća,odlučna da odbrane Srbiju,nisu poslušala sestrinu molbu da
ostanu.Osetila je jaku bol koju nije mogla da izdrži i pala je u nesvest.
Nekoliko dana kasnije saznalo se sve o junačkoj borbi kneza i naših
vitezova.Srpska vojska je dala sve,pogubila je i turskog sultana ali je bitku ipak
izgubila.Svi junaci ostali su mrtvi ili ranjeni na Kosovu.
Kneginja Milica je prihvatila svoju sudbinu i još je mnogo godina sama vodila i
spašavala Srbiju od Turaka.Kraj života dočekala je mirno u manastiru Ljubostinji kao
monahinja Evgenija.Odatle se kao svetiteljka preselila na nebo,da zajedno sa svojim
mužem i braćom brine o Srbiji.