Naslov originala

Pearl S. Buck „PAVILION OF WOMEN

Preveo NENAD JOVANOVIĆ
Bio je njen četrdeseti rođendan. Gospa Vu je
sedela pred uspravijenim ogledalom kovčežića za
češljanje i posmatrala svoje spokojno lice. Upore-
đivala ga je u duši sa licem koje je gledala u tom
istom ogledalu kada joj nije bilo više od šesnaest
godina. Toga dana digla se rano iz svoje bračne
postelje, jer je svakad bila ranoranilica, i obukla
svoju novu haljinu, ušla u tu istu odaju i zauzela
isto mesto pred toaletnim stolom. Sedela je i onda
smi-reno, sa nepokretnošću koja joj je lako padala,
i gledala nepomičnih očiju u svoj mladi lik.
- Je li moguće da izgledam danas isto kao i juče? -
zapitala se tog prvog jutra posle venčanja.
Razgledala je pomno i potanko svoje lice, široko i
nisko čelo, obnaženo od juče kada su joj lišili šiške
njenog devojaštva, svoje bademaste oči, tanki nos,
oblinu svojih obraza i brade, i mala crvena usta,
toga jutra doista jarko crvena. Tada je u sobu ule-
tela njena nova sobarica, Jinga.
- Oh, gospođice, oh gospođo - promucala je
zadihano. - Mislila sam da jutros nećete tako
poraniti. - Obrazi mlade Jinge žarili su se od
crvenila koje ih je naglo oblilo.
A obrazi gospođini bili su biserasto beli kao i
obično. Samo su joj usne bile crvene. - Volim rano
da ustajem - odgovorila je svojim uobičajenim
umiljatim glasom, glasom za koji joj je te noći mladi
čovek, koga nikad pre nije videla, rekao da je kao
glas u ptice pevačice.- U tom času - dvadeset četiri
godine docnije - kao da je znala čega se seća
njena gospodarica, Jinga je progovorila iza teške
stolice od crvenog dr-veta. Ruke su joj bile zauzete
nameštanjem crnih bičeva sjajne i prave kose
gospe Vu, ali je već toliko godina češljala svoju
gospodaricu da je mogla mirno dići oči s posla i
pogledati njeno prekrasno lice u ogledalu.
- Milostiva gospo, ništa se niste izmenili za ove
dvadeset četiri godine - reče Jinga.
- Mislite li i vi na ono jutro? - odvrati gospa Vu. Oči
joj se ozariše prijateljskom toplinom susrevši se u
ogledalu sa Jinginim. Služavka je okrupnjala otkad
se udala za glavnog kuvara, pre dvadeset godina,
ali je gospa Vu ostala vitka kao što je uvek bila.
Jinga se nasrne ja glasno. - Bila sam stidni ja od
vas onog jutra, milostiva gospo - reče zatim. - Oj,
joj što sam bila stidna tada, bez velika uzroka, u
stvari, zar nije tako gospođo? Ta stvar što se
događa između ljudi i žena, potpuno je prirodna, je
l“te, ali mi je onda izgledala kao neka čarolija!
Gospa Vu se smešila ne odgovarajući. Puštala je
Jingi na volju da govori šta hoće, ali kad ne bi že-
lela da nastavi razgovor, zaćutala bi samo, a
osmeh bi joj postao rasejan. Jinga zaćuta takođe.
Pretvarajući se da je nezadovoljna sa izgledom
glatko počešljane crne kose pod svojim prstima i
napućivši usne, ona pusti jedan pramen da bi ga
odmah zatim digla i namestila. Kada to bi gotovo,
udenu u punđu dve igle od nefrita, po jednu sa
svake strane, a potom namoči ruke mirisavim
uljem i opet zagladi ionako glatko počešljanu glavu
gospe Vu.
- Stavite mi oboce od nefrita - reče gospa Vu
svojim jasnim lepim glasom. Bio je tako ženstven
da nije ništa odavao, ni osećanje, ni misao.
- Znala sam da ćete danas hteti njih da stavite! -
uzviknu Jinga. - Već sam ih spremila.
Otvorila je kutijicu presvučenu svilom koja je bila
ukrašena cvećem, izvadila odatle oboce i uvukla ih
pažljivo u male uši gospe Vu. Pre dvadeset
6
četiri godine, mladi g. Vu ušao je u tu istu sobu
upravo u času kada je ona bila završila sa
presvlačenjem svoje gospodarice u svezu
preobuku - ogrtač širokih rukava od mekog
crvenog satena, preko nabrane suknje od crna
satena, na čijim su nabori-ma spreda i straga bile
izvezene ptice i cveće. G. Vu je držao u ruci tu istu
kutiju. Njegove lepe oči bile su pune ponosnog
zadovoljstva. Kutijicu je predao u ruke Jingi, jer je
bio i suviše dobro vaspitan da bi pred služavkom
razgovarao sa svojom nevestom. - Stavite ih
gospodarici u uši - rekao joj je samo.
Jinga se glasno zadivila besprekornoj bistrini
nefrita, držeći oboce jedan trenutak pred očima ne-
veste. Te su oči bacile kratak pogled na muža, a
zatim se opet oborile sa umiljatom sramežljivošću.
- Hvala vam - rekla je šapatom.
On je klimnuo glavom i posmatrao zatim stojeći
kako joj Jinga uvlači u uši nove oboce. Gospa Vu
mu je gledala lice u tom istom ogledalu, puno,
naočito lice samovoljnog i ponositog mladog
čoveka.
- Ej - rekao je sa uzdahom zadovoljstva. Oči su im
se srele u ogledalu. Ona se obradovala njegovoj
lepoti, a on njenoj. - Idite i donesite mi vrućeg čaja
- rekao je naglo Jingi, a služavka se trgla na zvuk
njegovog glasa i brzo otrčala.
Ostali su opet sami kao što su bili prekonoć.
Nadneo se nad nju i stavio joj ruke na ramena.
Nekoliko trenutaka je nepomična pogleda
posmatrao njeno lice u ogledalu.
- Da ste bili ružni - rekao je - ubio bih vas noćas u
postelji. Mrzim ružne žene.
Ona se na to nasmešila, ne mičući se pod
njegovim rukama. - Ali zašto da me ubijete? -
zapitala je svojim lepim glasom. - Bilo bi dovoljno
pustiti me i poslati kući.
Bila je duboko uzbuđena toga jutra. Da li će biti
isto tako pametan kao što je lep, taj njen muž? Bilo
bi to, možda, i suviše tražiti. Ali ako bude takav?
U tome trenutku, dvadeset četiri godine docnije,
Jinga je prozborila: - Nefrit pristaje vašoj putilepše
nego ikad. Koja bi se druga žena od četrdeset
godina mogla time pohvaliti? Nije nikakvo čudo što
gospodar nije nikako hteo druge žene.
- Ne govorite baš tako glasno - rekla je gospa Vu. -
On još uvek spava.
- Trebalo bi da se rano probudi na vaš četrdeseti
rođendan, gospođo - odgovori Jinga i protrlja nos
šakom. Smatrala je da poznaje dobro g. Vua,
posle tolikih godina provedenih u njegovoj kući, a u
jedno je bila sigurna: uprkos svojoj zaljubljenosti,
on ipak nije dovoljno cenio svoju prekrasnu ženu,
koju je volela ćela kuća. Da, od nekih šezdeset
duša pod krovom, koja nije volela gospu Vu, počev
od stare milostive do najmlađeg unučeta i najnižeg
sluš-četa? Ako bi se u prostorijama za poslugu
neka nova sluškinja usudila da gunđa zato što je
gospodarica primetila smeće sameteno iza vrata,
Jinga bi je povukla za uši i dobro prodrmala.
- Ovo je dom porodice Vu - govorila bi svojim
zvonkim glasom u takvim prilikama. - Ovo nije
prostačka kuća kojekakvih Vanga ili Hua.
Glavni kuvar bi se uvek raskesio na to. Znao je on
dobro otkad se oženio da ne znači ništa u Jin-
ginim očima u poređenju sa njenom gospodaricom.
U toj kući čak ni dve jetrve nisu imale šta rđavo da
govore. One uzane ruke, koje je gospa Vu držala
tako često ovlaš skrštene na krilu, upravljale su
kućom sa blagošću i čvrstinom.
- Sada bih doručkovala - progovori tad gospa Vu. -
Posle jela ću razgovarati sa svojim najstarijim
sinom. Obući ćete me za gozbu u podne. Ali
pripazite na svog gospodara i javite mi kada se
probudi.
- To ću naravno učiniti, milostiva gospođo -
odgovori Jinga i sagnu se da podigne češalj koji je
ispustila iz ruke. Bio je istesan od sandalovog dr-
veta, čijim je mirisavim uljem gospa Vu uvek
mazala kosu. Jinga smače sa češlja nekoliko
dugačkih vlasi, omota ih brižljivo oko prsta i spusti
u lonče od plavog porculana. Čuvala je te vlasi za
dane duboke starosti svoje gospodarice, kada će
možda i
8
njenoj punđi zatrebati da se malo popuni, makar i
veštački.
Gospa Vu se diže sa stolice. Bila je spremna za taj
dan. Četrdeseti rođendan jedne žene u bogatoj i
starinskoj porodici bio je dan pun dostojanstva.
Sećala se veoma dobro kako je njena svekrva
provela slične časove pre dvadeset dve godine.
Toga dana, stara gospa svečano je predala ženi
svoga sina upravu nad velikom kućom i njenom
mnogobrojnom čeljadi. Pune dvadeset dve godine
gospa Vu je držala upravu u vlastitim rukama,
umešno održavajući spoljni vid ustaljenih navika i
običaja tako da stara nije primećivala promene,
mnoge promene koje je snaha istovremeno uvodila
tokom godina. Na primer, pre nego što je
zapovedila da se uklone suviše nabujali bokori
božura iz istočnog vrta, pod prozorima tih istih
prostorija, pustila je da prethodno promrznu preko
zime. A kad toga proleća njihovi snažni crveni
izdanci nisu proklijali kao obično, gospa Vu je
staroj gospi skrenula pažnju na to i pomogla joj da
dođe do zaključka da su božuri izvesno iscrpli
zemlju pod sobom i vazduh u tom vrtu, i da bi
stoga bilo bolje tu zasaditi drugo štogod, za jedno
ili dva kolena.
- Narcise? - predložila je ljupko gospa Vu, kojoj je
tad bilo osamnaest godina. - Orhideje? Ili jasmin
možda? Moja je jedina želja da vama ugodimo,
majko? - Ali je stavila orhideje usred rečenice. One
su joj bile najmilije. Ako ih pomene među ostalima,
nadala se, stara gospa će pomisliti da joj snaha za
njih ne mari.
- Orhideje - rekla je stara gospa. Volela je ona
svoju snahu, bez sumnje, ali je volela još više da
pokaže svoju vlast.
- Orhideje - saglasila se gospa Vu. Za pet godina
je imala najlepši vrt orhideja u gradu. Provodila je
mnogo vremena među njegovim lejama. Sada,
prvih dana šestog meseca u godini, nežni, sre-
brnastosivi cvetovi orhideja počinjali su da cvetaju.
Osmog meseca u godini u punom cvatu biće
skerlet-ne, a u devetom mesecu žute.Prošla je
kroz svoju posebnu sobu za primanje i izišla u vrt.
Ubrala je dva siva cveta bez mirisa i unela ih u
sobu, gde je doručak čekao na nju, već spremljen.
Bio je to lak obrok, jer joj se ujutru nikad nije
mnogo jelo. Čaj, upihtijani pirinač, u malom
poklopljenom ćupu od uglačana drveta optočena
srebrom, i dva-tri tanjirića suvog usoljenog mesa
na četvrtastom stolu usred sobe. Sela je za
doručak i uzela među prste svoje štapiće od
slonove kosti, čije je gornje krajeve spajao tanak
srebrni lančić.
Jedna služavka ušla je smešeći se. Nosila je
obema rukama poslužavnik sa valjušcima od
pšeničnog brašna, kuvanim u pari i još vrelim - radi
dugog veka. Bili su umešeni u vodu kajsija, koje su
znamenje besmrtnosti, i svi orošeni tačkicama
crvene boje.
- Dugo nam poživeli, gospodarice, dugo! -
uzviknula je služavka grubim i srdačnim glasom. -
Milostiva izjutra ne voli slatkiše, znam, ali ih mi
sluge moramo donositi radi običaja i dobre sreće.
Umesio ih je lično sam kuvar.
- Hvala vam - rekla je blago gospa Vu - hvala vam
svima.
Iz učtivosti, uzela je i prelomila jedan od va-ljušaka
koji su se još pušili. Bio je napunjen slatkim tamne
boje, načinjenim od mlevenih badema i žutog
šećera. - Izvrsni su - rekla je i počela da jede.
Ohrabrena tim recima, žena se naže napred. - Ne
bi trebalo da vam govorim - prozbori poluglasnim
šapatom - ali činim to stoga što mislim na dobro
ove kuće. Onaj stari glavni kuvar, zamislite, on
vam naplaćuje, gospodarice, trostruku cenu za
gorivo. I da je bar neko naročito gorivo, nego
obična suva trava. Čula sam pravu cenu juče na
pijaci, visoka je sad, doduše, jer nova trava još nije
pri-spela, ali se za osamdeset para u gotovom
može dobiti čitav kati* najboljeg goriva koje se da
zami-
* Jedan Mneski kati = 604,8 grama.
10
sliti. A on, međutim, naplaćuje po dvesta u
gotovom! Kao, misli, može mu se, zato što je Jinga
vaša sobarica. - Bistre crne oči gospe Vu
zagledale su se hladno u daljinu, držeći na
odstojanju svaku dalju poverljivost.
- Setiću se toga kad mi podnese račune - rekla je. I
glas joj je bio hladan. Žena je ostala još jedan
trenutak, a potom se udaljila.
Gospa Vu spusti odmah na sto prelomljeni va-
ljušak i dohvati štapićima zalogaj ribe.
Zatim je opet utonula u misli. Nije joj bila na-mera
da toga dana ustupi položaj Mengi, ženi svog
najstarijeg sina. Pre svega, ona sama imala je
četiri sina, od kojih su dvojica već bila oženjena.
Stara gospa imala je samo jednog i tako se nije ni
postavljalo pitanje ljubomore između mladih žena.
Osim toga, žena njenog najstarijeg sina bila je
veoma mlada. Lijangmo se oženio po starinski.
Ona mu je izabrala ženu, a ta je žena bila kći njene
najstarije prijateljice, gospe Kang. Nije mislila da
ga ženi tako rano - bilo mu je tada tek devetnaest
godina, ali je njen drugi sin, Ćemo, koji je učio
škole u Šangaju, zavoleo devojku dve godine
stariju od sebe i uporno zahtevao da ga žene u
osamnaestoj godini, dok mu najzad nije učinjeno
po volji. To je značilo da je Rulen po godinama bila
starija od svoje jetrve, ali uza sve to mlađa po
svom položaju u kući.
Gospa Vu je prebacivala sebi što nije dovoljno
pripazila na Cema i smatrala je da je sama sebi
kriva za tu nepriliku; odakle joj je jedini izlaz bio da
zadrži svoje mesto još koju godinu, prepuštajući
vremenu, koje vezuje i dreši svakojake čvorove, da
nađe leka toj nezgodi.
Tako je pala odluka da toga dana ne saopštava
nikakve promene u kući. Primiče njihove poklone,
mislila je, i prisustvovaće velikoj gozbi koja se
pripremala. Biće ljubazna prema unučićima, koje je
žarko volela. U svemu što se bude činilo, odluku će
11
pokorno prepuštati staroj gospi, koja će se u podne
dići iz postelje samo zato da bi došla na gozbu.
Za samu gospu Vu to je bio dan kome je odavno
gledala u susret sa pomešanim osećanjem
olakšanja i tihe sete. Prvi deo njenog života svršio
se, a drugi se spremao da počne. Nije se plašila
starosti, jer je za nju i starost imala svojih počasti.
Njeno dostojanstvo rašće iz godine u godinu,
uporedo sa poštovanjem koje uživa u svojoj
porodici i među svojim prijateljicama. Nije se
plašila ni gubitka le-pote jer su promene, koje je s
vremenom dozvolila, bile tako neosetne da joj je
lepota još uvek bila vidnija od godina. Nije više bila
zaodevena cvetnim bojama svoje mladosti, ali su
tananost njenih crta i nežnost njene puti zračile
nepomućenim sjajem u srebrnastom plavetnilu i
sivozelenim prelivima njene odeće. S godinama
njena lepota nije venula, nego je bivala sve
tananija i uzvišenija. Zato što je znala da je još
uvek lepa, bila je spremna da učini toga dana ono
što je odavno bila namislila. Poruž-nela žena
oklevala bi, možda, pod utiskom svoga poraza u
beskrajnoj, konačno bezizglednoj borbi s
vremenom, ili zato što bi se povinovala mutnim
osećanjima ljubomore. Ali ona nije imala potrebe
da bude ljubomorna, a čin na koji se spremala bio
je smišljen plod njene jasne i spokojne volje.
Završila je doručak. Sva ostala čeljad u porodici još
je spavala, izuzimajući unučad, koju će dadilje u
nekom uglu prostranog imanja zabavljati dok im se
roditelji ne probude. Ali decu pred nju nisu nikad
izvodili, osim kada bi ih ona pozvala. Bila je stoga
pomalo iznenađena kada je za nekoliko trenutaka
primetila neko komešanje u dvorištu koje se
pružalo odmah do njenog. Zatim je čula nečiji glas
koji je govorio:
- Nije svaki dan četrdeseti rođendan moje najbolje
prijateljice! Šta mari ako sam došla prerano?
Prepoznala je odmah glas gospe King, majke
svoje starije snahe Menge, i krenula žurno na
kapiju svoga dvorišta.
12
- Izvolite unutra, molim vas - uzviknula je i pružila
obe ruke u susret gošći, držeći u jednoj one dve
srebrnastosive orhideje koje je opet uzela sa stola.
Ali, gegajući se u hodu, gospa Kang je već
prelazila preko dvorišta, idući prema svojoj
prijateljici. Ugojila se u toku onih istih godina koje
je nežna lepota gospe Vu prebrodila bez vidnog
traga, ali je bila i suviše plemenita da ne bi volela
svoju prijateljicu uprkos tome.
- Eilijen - uzviknula je - hoću li ja to danas biti prva
da vam poželim dug život i besmrtnost?
- Prva - rekla je gospa Vu, smešeći se. Sluge se
nisu računale, naravno.
- Onda nisam došla prerano - rekla je gospa Kang i
prekorno pogledala Jingu, koja je pokušala da je
zadrži. U kući je bilo pravilo da niko ne sme
u/nemiravati gospu Vu za doručkom, zato što više
nije htela da jede kad bi je neko tako prekinuo.
Jinga se nije zbunila. Niko se nije plašio gospe
Kang, a Jinga bi prkosila i samom gradonačelniku
da bi izjutra osigurala jedan čas mira svojoj
gospodarici.
- Milije mi je videti vas nego ikog drugog - rekla je
gospa Vu. Obuhvatila je svojim vretena-stim
prstima punačke prste svoje prijateljice i odvela je
tako, držeći je za ruku, u vrt orhideja. Tu su se
smestile u dve naslonjače od bambusovine, pod
opuštenim granama jedne žalosne vrbe. Do nogu
im se pružala glatka površina malog jezerceta
ovalnog oblika, u čijem se dnu krio negde koren
jedne kite vodenih krinova. Dva plava krina plovila
su na površini. Gospa Vu nije marila za lotose.
Cvetovi su im bili suviše grubi, a miris težak.
Sićušne zlatne ribice promicale su strelimice
između plavih krinova i zastajale s vremena na
vreme, sa uzdrhtalim
njuškicama na površini vode. Kad tu ne bi našle
koju mrvicu, raspršile bi se u tren oka sunuvši na
sve strane, a za njima su se vijorila peraja poput
pramenova magle ili drugih belih nabora.
13- Kako je sin vašeg najstarijeg sina? - zapitala je
gospa Vu svoju prijateljicu. U godinama tokom
kojih je gospa Vu rodila svoja četiri sina, koje je
srećno othranila, i još troje dece koja su pomrla i
među kojima je samo jedno bilo devojčiča, gospa
Kang je rodila jedanaestoro dece, od kojih šestoro
ženske. U kući gospe Kang nije bilo traga miru i
pokoju koji su carovali u ovome dvorištu. Njena
gojazna, dobroćudna pojava bila je stalno
okružena bučnom vrevom dece, robinjica i
posluge. Pa ipak, uprkos svemu, gospa Vu je
volela svoju prijateljicu. Majke su im živele u
prijateljstvu i kad bi jedna od njih dolazila drugoj u
posetu, dovodila je i svoju kćerčicu. Dok bi se
majke kockale celog dana i do poznog doba noći,
one bi se zabavljale za svoj račun i vremenom se
tako zbližile kao da su sestre.
- Nije mu ništa bolje - rekla je gospa Kang. Njeno
okruglo crveno lice, koje se sijalo od zadovoljstva
kao zapaljen fenjer, najednom se rastužilo.
- Pitam se kako bi bilo da ga odvedeni u stranu
bolnicu. Šta vi mislite?
- Je li to pitanje života i smrti? - zapitala je gospa
Vu, razmišljajući o tom bolnom slučaju.
- Moglo bi lako biti, za nekoliko dana - odgovorila je
gospa Kang. - Ali, kažu da strani lekar ne ume da
kaže kakva je bolest dok ne raseče čo-veka da vidi
šta mu je. A mali Srećko je tako malen - tek mu je
peta, znate, sestro. Ja mislim da mu je život još
suviše nežan da bi ga smeli tako nožem rezati.
- Pričekajte bar do sutra - rekla je gospa Vu.
- Nemojte da kvarimo današnji dan. - Zatim je
dodala, plašeći se da ne ispadne sebična: - U
međuvremenu poslaću vam po Jingi čanak mesne
čorbe načinjen po starom zapisu moje prababe, i to
baš protiv kašlja kao što je njegov. Lečila sam
njome često svog prvog i trećeg sina, a i njihovog
oca nekoliko puta. Vi znate da ga je neki kašalj
mučio zimi, i lane i preklane.
- Vi ste uvek zlatni, Eilijen - rekla je zahvalno
gospa Kang. Bilo je rano i u vrtu je bilo
sveže, ali je ona ipak izvukla iz rukava malu lepezu
i počela da maše njome, smešeći se pri tom. -
Vruće mi je čim sneg okopni - primetila je.
Sedele su jedan trenutak ćuteći. Onda je gospa
Kang pogledala svoju prijateljicu sa ljubavlju i bez
ljubomore. - Eilijen, nisam ni sama znala šta bih
vam donela na poklon za rođendan. I tako sam
vam donela ovo.
Mašila se u prostrana nedra svoje široke haljine od
plavog satena i izvukla odatle malenu kutijicu koju
je predala svojoj prijateljici.
Gospa Vu je prepoznala kutijicu čim se našla u
njenoj ruci. - Ah, Mejhen, hoćete li stvarno da mi
date svoj biser?
- Da, hoću. - Jedva primetna senka preletela je u
magnovenju preko nelepog, dobrog lica gospe
Kang. Kao lak trzaj od potajnog, trenutnog bola.
Primetivši je, gospa Vu je zapitala: - Zašto?
Gospa Kang je oklevala, ali samo za trenutak. -
Kad sam ga stavila poslednji put, otac moga sina
rekao je da izgleda kao kapi rose na dinji. - Gospa
Kang se nasmešila. Zatim su joj suze udarile na
oči. Nije obraćala pažnju na njih, te su se kotrljale
polagano niz njene obraze i kapale na debeli saten
preko njenih grudi, ne upijajući se u njegovo
tkanje.
Gospa Vu ih je videla, ali se to nije primetilo na
njoj. Nije se ni pomakla s mesta. U rukama je
držala kutijicu sa biserom. Puštala je često gospu
Kang da govori o svojim teškoćama sa g. Kangom.
Nijedna od njih nije nikad govorila o g. Vuu, izuzev
reč-dve koje bi uzgred kazala gospa Kang.
- Eh, Eilijen - rekla bi ona tako - otac vašeg sina
zadaje vam tako malo muke. Dosad nisam nikad
čula da je njegova noga ikad stupila u neku
čajdžinicu. A moj čovek, ah, jeste, i on je dobar,
takođe. Jeste, samo ...
Tu bi gospa Kang uvek zastala i uzdahnula.
- Mejhen - rekla je jednom gospa Vu pre mnogo
godina - zašto ga ne biste pustili da uživa
15dokle god se bude vraćao kući pre jutra? - Nikad
nije zaboravila pogled kojim su je pogledale čestite
oči njene prijateljice. - Ljubomorna sam - izjavila je
gospa Kang. - Tako sam ljubomorna da me rođena
krv peče kao vatra živa kad samo pomislim na
takve stvari.
Gospa Vu, koja nikad nije znala šta je to
ljubomora, ućutala bi na te reci. To je bilo osećanje
koje ona nije mogla da razume ni u srcu svoje
prijateljice. Razumevala je to još manje kada bi se
setila g. Kanga, obično bogatog trgovca, koji čak
nije bio ni naočit. Bio je lukav, ali ne uman. Nije
mogla zamisliti nikakvo zadovoljstvo u braku s
njim.
- Odavno sam htela nešto da vam kažem - rekla je
tad, pošto je poćutala koji tren. - Kad sam počela
da razmišljam o tome, mislila sam prvo da ću od
vas tražiti saveta. Ali, eto nisam. Sada je, mislim,
prekasno za savete. To je već postalo izve-snost.
Gospa Kang je sedela mašući lepezom i čekajući
da ona produži. Suze su joj se osušile od lakog po-
vetarca lepeze. Lako je plakala i smejala se baš
zbog svoje preterane dobrote. Mirila se smerno s
drugim mestom koje je zauzimala u tom
prijateljstvu i koga je bila svesna. Nije to bilo samo
zato što nije bila lepa, nego i stoga što je i sama u
dubini duše verovala da ništa ne ume da radi tako
dobro kao gospa Vu. Tako je njena kuća bila retko
čista i nikad u redu, pored svih njenih napora,
mada je bila isto prostrana i lepa kao i kuća njene
prijateljice. Uprkos
svemu njenu trudu, kućom je upravljala slu-žinčad,
i tako je na njenom ognjištu postalo navika da se
više pazi na udobnost nego na zahteve lepog
ponašanja. To bi osetila kad dođe ovamo u posetu,
mada to nije primećivala živeći pod svojim krovom.
Ali je često sebi govorila da prisustvo gospe Vu
svakom dobro čini, i to je, možda, bio glavni razlog
zbog koga je navraćala deset puta češće u tu kuću
nego što je gospa Vu posećivala njenu.
- Ma o čemu vi to meni govorite? - zapitala je
najzad.
Gospa diže svoje dotle oborene oči. Bile su krupne
i bademaste, a njihove crne ženice ocrtavale su se
veoma jasno na bistrini beonjača, što im je davalo
izgled večite mladosti na kojoj vreme ne ostavlja
traga. Prozborila je spokojno, jasno izgovarajući
reci. - Mejhen, resila sam da od oca svoga sina
tražim danas da uzme milosnicu.
Gospa King zinu od čuda. Između njenih punač-kih
usana sinuse njeni sitni beli zubi, koji su bili sva
njena lepota. - Je li on, i on takođe ... - izusti jedva,
sva zadihana od uzbuđenja.
- Nije to što pitate - rekla je gospa Vu. --Nije, nije
ništa slično tome. Naravno, nisam ga nikad pitala
šta radi na gozbama svog muškog društva. To
nema nikakve veze sa mnom ili sa mojim domom.
Ne, to je samo njega radi, a i mene.
- Ali kako to ... vas radi? - zapitala je gospa Kang.
Misleći na svoje odnose s Kangom, osetila se
iznenada nadmoćnom u tom času, kao da prvi put
može pogledati sa visine na svoju prijateljicu. Njoj
takav korak nikad ne bi mogao pasti na pamet, a ni
njemu, u to je bila sigurna. Milosnica koja bi ve-čito
sedela pod njenim krovom, kao član porodice,
njena deca koja bi se tukla sa ostalom decom u
kući, takva jedna da se nadmeće s pravom ženom
u borbi oko njenog čoveka i gospodara - sve bi to
bilo gore od muževih poseta javnim kućama.
- To je moja želja - rekla je gospa Vu. Gledala je
nepomičnih očiju u bistru dubinu mirnog jezerceta.
Orhideje koje je uzabrala sat ranije ležale su joj na
kolenu, još sveže. Bila je tako mirna da je u
njenom prisustvu cveće živelo mnogo časova, ne
venući.
- Ali, hoće li on pristati na to? - upitala je ozbiljno
gospa Kang. - On vas je uvek voleo.
- Najpre neće pristati - odvratila je spokojno gospa
Vu.
Pošto je saslušala, gospa Kang je, sa svoje strane,
ubrzo osetila potrebu da se raspita za bezbroj
stvari. Pitanja su joj neodoljivo navirala iz usta, ta-
2 Paviljon žena
17ko reći spotičući se jedno o drugo. Lepeza joj je
ispala iz ruke. - Ali ko će izabrati devojku, vi ili on?
I, Eilijen, ako ona bude imala dece, hoćete li to
moći da podnosite? Oj, jao meni, zar nema uvek
neprijatnosti u kući kad su dve žene pod krovom
jednog čoveka?
- Ne mogu se žaliti na to ako je uzme po svojoj želji
- rekla je gospa Vu.
- Eilijen, nećete ga, valjda, vi prisiljavati na to? -
zapita je gospa Kang molećivo.
- Nikada ga nisam silila ni na šta - odgovorila je
gospa Vu.
Na kraju se neko nakašljao, te su obe gospe
pogledale u tom pravcu. Bila je to Jinga. Stajala je
na pragu. Njeno okruglo i veselo lice imalo je lukav
izraz, čije je značenje gospa Vu odmah razumela.
- Ne govorite mi samo da je došla sestra Šija!
Otkud samo kod tolikih dana da izabere baš
današnji za svoju posetu? - uzviknula je odmah.
Njen umiljati glas bio je obojen pokajničkom
veselošću.
- Ne znam, ali je to zbilja ona - rekla je Jinga.
Zastala je da bi se nasmejala, a onda je pokrila
usta rukom. - Oj, gospode, čuće me - pro-šaputala
je. - Ali, gospo, kunem vam se, ta ne zna šta znači
ne. Rekla sam da imate i gostiju ...
- Nisi, valjda, kazala da mi je rođendan! - uzviknula
je gospa Vu. - Ne bih želela da je pozivam.
- Nisam toliko glupa - odgovorila je Jinga. - Ali sam
joj kazala da je gospa Kang ovde.
- Ja idem.- izjavila je na to gospa Kang i užurbala
se. - Danas nemam vremena da slušam ta strana
jevanđelja. Uistinu, Eilijen, svratila sam samo da
bih vam predala svoj poklon, mada ne znam gde
mi je glava. U kući ima toliko poslova koje treba
posvršavati.
Ali je gospa Vu pružila svoju vitku ruku, govoreći: -
Mejhen, vi ne smete otići. Morate ostati ovde kraj
mene. Slušaćemo je u društvu i bićemo obe
ljubazne s njom. Ako ne bi otišla za pola sata, vi se
onda možete dići i oprostiti se.
18
Gospa Kang je popustila, kao što je uvek činila, jer
nije bila u stanju da odbije nešto osobi koju je
volela. Sela je opet, sa izrazom beskrajne
dobroćudnosti na licu, a Jinga je otišla i vratila se
ubrzo, vodeći sa sobom jednu ženu, strankinju
očevidno.
- Mlada sestra Šija! - rekla je glasno najavivši
posetu.
- Oh, gospa Vu, oh, gospa Kang! - uzviknula je
mala sestra Šija. Bila je to bleda žena, visoka i
tanka, srednjih godina i rodom iz Engleske. Glavu
joj je pokrivala retka sivkastožuta kosa, koja je
podsećala na pesak, a oči su joj bile kao u ribe.
Nos je imala tanak i orlovski, a usne plave kao
ćivit. U svojoj zapadnjačkoj haljini od pamučne
tkanine na pruge činila se starija nego što je bila,
ali se odmah videlo da lepa nije mogla biti ni kad je
najbolje izgledala. Obe kineske gospe odavno su
došle do tog zaključka. Ali obe su je volele zbog
njene dobrote i sažaljevale zbog njenog
usamljenog života u gradu gde je bilo tako malo
stvorenja njenog soja i vrste. Kad bi došla da ih
vidi, njih dve nisu nalazile zgodne izgovore pod
kojima bi mogle da se otarase njenog prisustva.
Moglo bi se, štaviše, reći da su u tome obe bile i
suviše meka srca. Međutim, pošto je sestra Šija
bila devica, pred njom se nije moglo govoriti o
milosnicama.
- Sedite, molim vas, mala sestro - rekla je gospa
Vu svojim lepim glasom. - Jeste li doruč-kovali?
Sestra Šija se nasmejala. Mada je već mnogo
godina živela u gradu, ona se još nije osećala
potpuno udobno u društvu „gospođa", niti je
naučila da se ponaša neusiljeno u njihovom
prisustvu. Neprekidno se srne jala za vreme
razgovora. - Oh ... Ustajem rano da bih išamarala
seljake - rekla je. Učila je revnosno kineski iz dana
u dan, ali nije imala sluha i govorila je stoga još
uvek kao žena sa Zapada. Maločas je pobrkala
dve reci koje su slično zvučale. Gospe su se
zgledale, susprežući svoje čuđenje, mada su bile
navikle da čuju brkanje pojmova u govoru male
sestre.
MVNA BIBLIOTEKA JIZSNI
19- Da biste išamarali seljake? - ponovila je gospa
Kang.
- Da bi se ugledala na seljake - promrmljala je
gospa Vu i rekla: - Te dve reci veoma liče jedna na
drugu, doduše.
- Oh, zar sam tako kazala? - uzviknula je mala
sestra, smejući se. - Oh, izvinite, baš sam glupa.
Ali gospa Vu je videla da joj krv udara u lice,
prekrivajući crvenim pečatima njenu bledu kožu, i
razumela je zabunu od koje je tako burno zakucalo
to bojažljivo tuđinsko srce.
- Jinga, donesi malo čaja i nekoliko kolačića.
- Donesi nekoliko od onih rođendanskih za dug i
srećan vek - rekla je i dodala, odustajući od svoje
prve namere da ne poziva strankinju na
rođendansku svetkovinu: - Zašto ne bih rekla mojoj
stranoj prijateljici da mi je rođendan?
- Oh, vama je rođendan! - uzviknula je mala sestra
Šija. - Oh, pa ja nisam znala ...
- A otkud biste znali? - zapitala je gospa Vu.
- Meni je danas četrdeset godina.
Mala sestra Šija zagledala se zamišljeno u
domaćicu, sa nedoumicom i nekom čežnjivom
setom u očima. - Četrdeset? - ponovila je. Sklopila
je ruke od čuda i nasmejala se svojim bezizraznim
smehom.
- Šta - zamucala je - šta, gospa Vu, četrdeset, pa vi
izgledate kao da vam je dvadeset.
- A koliko je vama godina, mala sestro? - upita je
učtivo gospa Kang.
Gospa Vu je pogledala svoju prijateljicu sa blagim
prekorom u očima. - Mejhen, nisam vam to nikad
kazala, ali prema običajima na Zapadu, nije učtivo
raspitivati se za godine jedne žene. To mi je rekla
žena moga drugog sina koja je živela u San-gaju i
poznaje strance.
- Nije učtivo? - ponovila je gospa Kang. Njene
okrugle crne oči gledale su s nerazumevanjem.
- Zašto ne bi bilo?
- Oh, ha, ha! - kliknula je smejući se mala sestra. -
Ne mari, ovde sam tako dugo, navikla sam se...
20
Gospa Kang je posmatrala gošću blagim, pomalo
ljubopitljivim pogledom. - Koliko vam je godina,
dakle? - upitala je opet.
Mala sestra Šija najednom se uozbiljila. - Oh,
tridesetak - izustila je brzo i glasno.
Gospa Kang nije dobro razumela. - Trideset šest -
ponovila je ljubazno.
- Ne, ne, nije trideset šest, ne toliko. - Mala sestra
Šija se opet smejala, mada sa jedva osetnim
prizvukom negodovanja.
Gospa Vu je primetila taj prizvuk. - Slušajte - rekla
je - nisu važne godine. Život je uopšte dobra stvar.
Treba ga živeti godinu po godinu i uživati u svakoj
godini.
Čitanje tuđih misli bilo je jedan od darova koji su
krasili gospu Vu. Shvatila je da je pitanje godina
neprijatno za tu ženu sa Zapada zato što je devica.
Stara devica. Usedelica! Videla je već jednom
nešto slično, u porodici svoje majke. Najmlađa
sestra njene babe po majci ostala je usedelica zato
što je čo-vek za koga se spremila da pođe umro
uoči venča-nja. Porodica se divila njenoj vernosti,
mada je istovremeno prisustvo te postarije neudate
žene, koja je venula na njihove oči, dražilo
svakodnevno ostale ukućane. Konačno je i ona
našla svoj mir i spokoj-stvo povukavši se u
samostan. Možda je i ta žena sa Zapada bila na
svoj način neka monahinja.
U svojoj velikoj ljubaznosti, gospa Vu je rekla tada:
- Gosti će mi uskoro doći, mala sestro, ali bi nam vi
mogli održati malu propoved pre nego što oni
dođu. - Znala, je koliko je strankinja volela da
propoveda, da joj, u stvari, ništa nije bilo milije.
Mala sestra Šija pogledala je sa zahvalnošću
domaćicu i mašila se rukom u duboku crnu torbu
koju je uvek nosila uza se. Izvukla je odatle
podebelu crnu knjigu u izlizanom kožnom povezu i
jednu crnu futrolu, odakle je izvadila naočare.
Natakla ih je na svoj zamašni nos i otvorila knjigu.
- Osećam se pobuđena, draga gospa Vu - rekla je
ozbiljnim glasom - da vam pričam danas priču o
čoveku koji je gradio kuću na pesku.
21<)(i! |>.i K.uig se digla. - Izvinite me - rekla je
Nvn|im |akim, pomalo bezbojnim glasom. - Ostavi-
l.i im ni1,vršene tolike poslove po kući.
I“uklonila se i napustila dvorište svojim teškim,
Čvrstim korakom.
Gospa Vu, koja je takođe bila ustala sa svog
tnesta, sela je opet čim je ona otišla i dozvala
Jingu, kojoj je naredila da se obećana mesna
čorba za unu-k.i gospe Kang odmah odnese njenoj
kući. Zatim se blago nasmešila na malu sestru
Siju. - Pričajte mi Ita je vaš gospod rekao čoveku
koji je gradio kuću na pesku - rekla je učtivo.
- Draga gospo Vu, on je i vaš gospod, takođe -
izustila je šapatom mala sestra Šija. - Treba samo
da ga prihvatite.
Gospa Vu se nasmešila. - To je veoma ljubazno s
njegove strane i vi mu to nekako morate reći - rekla
je, još uvek uljudno. - A sada produžite, mila moja.
Dok je izgovarala te reci, u dostojanstvu gospođe
Vu bilo je nečeg tako nepristupačnog da su od
toga ustreptali svi živci male sestre Sije, koja je
odmah počela da čita. Zbog njenog nepravilnog
izgovora, teško je bilo slediti nit priče, ali je gospa
Vu slušala ozbiljno, očiju uprtih u razigrane zlatne
ribiće. Jinga je dvaput dolazila na dvorišnu kapiju i
znacima poručivala nešto preko pognute glave
revnosne čitateljke, ali se gospa Vu nije odazvala
njenim pozivima, nego je samo lako zatresla
glavom. Digla se, međutim, čim je mala sestra Šija
završila priču. - Hvala vam, mala sestro - rekla je. -
To je bila prijatna priča. Dođite, molim vas opet,
kad budete imali vremena.
Ali se mala sestra Siia, koja je nameravala da očita
i neku molitvu, digla nerado i sva se uše-prtljila,
petljajući nespretno s torbom, naočarima i teškom
knjigom.
- Zar nećemo očitati i jednu malu molitvu? -
Izgovarajući pogrešno, tražila je u stvari „kolač"
umesto „molitvu", što je na trenutak zbunilo gospu
Vu. Kolači su bili već posluženi, koliko se njoj či-
22
nilo. Zatim je shvatila omašku svoje gošće, ali se
nije nasmešila, jer je bila veoma ljubazna žena.
- Pomolite se za me kod kuće - rekla je. - U ovom
trenutku imam drugih dužnosti.
Govoreći, krenula je ka izlazu iz dvorišta, a Jinga
se iznenada pojavila i preuzela na sebe staranje o
maloj sestri Šiji, tako da je gospa Vu opet ostala
sama.
Prišla je ponovo jezercetu i stala ga posma-trati sa
obale. Njena vitka prilika ogledala se jasno od
glave do pete u zelenkastoj vodi. Primetila je da su
joj orhideje još u ruci. Digla je tu ruku i ispustila
cveće koje je popadalo u vodu. Jato zlatnih ribica
sjatilo se sa svih strana. Neka je njušnula, neka
gricnula odbačene orhideje, a onda su se sve
razbegle kud koja.
- To je samo cveće - rekla im je ona i nasme-jala
se malo. Uvek su bile gladne! - Kuća sagrađena na
pesku? Ona nikad ne bi mogla bita tako luda. Kuća
u kojoj je ona živela stajala je tu već stotinama
godina. Tu je živelo i umiralo dvadeset poko-lenja
porodice Vu.
- Majko, žalim što nisam došla ranije da vam
poželim dug i srećan život. - To se s praga čuo
glas njenog najstarijeg sina. Okrenula se na tu
stranu.
- Uđi, sine moj - rekla je.
- Želim vam, majko, dug i srećan život! - rekao je
Lijangmo sa ljubavlju. Poklonio se pred majkom
kada je ušao, napola šale radi. Porodica Vu nije
bila dovoljno starovremska da bi se držala
starinskog običaja po kome se o rođendanima
starijim odavalo poštovanje padanjem na kolena
pred njima, ali je poklon bio dat u znak spomena
na taj običaj.
Gospođa Vu je prihvatila pozdrav ljupkim
poklonom.
- Hvala vam, sine moj - rekla je. - A sada sedite,
želim da razgovaram s vama.
Sela je i sama opet u jednu od naslonjača od
bambusovine i dala mu rukom znak da sedne
udrugu, a on je seo na kraj sedišta, iz poštovanja
prema njoj.
- Kako dobro izgledate, sinko - rekla je po-
smatrajući njegovo lepo, mlado lice. Bio je, ako je
moguće, još naočitiji nego što je bio njegov otac u
istim godinama, jer je nasledio delom i njenu
istančanu lepotu.
Bio je odeven tog jutra u dugačku haljinu od sirove
svile čija je boja podsećala na neke bledo-zelene
vode. Njegova tamna kratka kosa bila je
začešljana unazad, a tamnomaslinasta koža glatka
od zdravlja i dobre hrane. Iz očiju su mu žarili mir i
zadovoljstvo.
„Srećno sam ga oženila", rekla je u sebi gospa Vu.
- A detence, unuče moje? - zapitala je glasno.
- Jutros ga nisam video - odvratio je Lijan-gmo. -
Ali, da je bio bolestan, ja bih već čuo za to.
I nehotice je odgovorio osmehom na osmeh svoje
majke. Među njima je vladala velika ljubav. Uzdao
se u njenu pamet mnogo više nego u svoju, te je
usled toga, kad je ona zatražila da se oženi, kako
u porodici ne bi bilo pometnje i neprilika do kojih bi
moglo doći kad bi njegov mlađi brat stupio u brak
pre njega, odmah rekao: „Izaberite mi neve-stu,
majko. Vi me poznajete bolje nego što se sam
poznajem." Bio je potpuno zadovoljan sa Mengom,
svojom lepom ženom, i sinom koga mu je rodila u
prvoj godini braka. Sada je opet bila trudna.
- Čuvao sam za današnji dan neke dobre novosti -
rekao je u tom trenutku.
- Ovo i jeste dan za dobre novosti - odgovorila je
gospa Vu.
- Majka moga sina zanela je po drugi put - saopštio
je ponosito. - Njen mesec je već dvaput prošao bez
mene, te je sada sigurna. Rekla mi je pre tri dana,
a ja sam kazao da ćemo sačekati majčin rođendan
i tek onda obavestiti porodicu.
- To je uistinu dobar glas - radovala se toplo gospa
Vu. - Morate joj reći da ću joj poslati nešto na
poklon.
24
Pogled joj u tom času pade na kutijicu sa biserom
koju je bila spustila na mali porculanski sto. - Evo
poklona - uzviknula je. Uzela je kutijicu sa stočića i
otvorila je. - Ove biserne minđuše dala mi je pre
jednog sata njena rođena majka. Ali biser je za
mlade žene, mislim, pa bi mi priličilo da ih darujem
kćeri našoj. A kad sad opet svrneš do Menge ... ali
ne, i ja ću s tobom poći do nje. Nego, pre svega,
sinko, bih li i ja štogod mogla poraditi oko gostiju i
gozbe?
- Ništa, majko - odgovorio je. - Sve ćemo mi to
posvršavati namesto vas. Vaša deca hoće da vam
pruže jedan dan odmora i radosti. Vi se nećete čak
ni raspitivati ni za šta nego samo uživati. Gde je
otac?
- Sumnjam da će ustati pre podneva, čak i na moj
rođendan - rekla je gospa Vu smešeći se. - Ali ja
sam, doduše, rekla da ne mora. On toliko više
uživa u domu kad se ne digne rano, pa će tako i
danas na gozbi biti čio i srećan.
- Vi ste previše dobri sa svima nama - rekao je
Lijangmo.
Posmatrala ga je čvrstim pogledom svojih
prekrasnih očiju kao da nije čula šta je kazao. -
Sine moj - rekla je - pošto će nas, nesumnjivo,
uskoro prekinuti, reći ću vam odmah šta kanim da
učinim. Resila sam se na jednu stvar, ali ipak
osećam da vama, kao svom najstarijem sinu,
dugujem da kažem šta smeram. Evo u čemu je
moja odluka: po-zvaću vašeg oca da uzme
milosnicu.
Izgovorila je te nepojmljive reci svojim mirnim,
lepim glasom. Lijangmo ih je čuo, ali ih odmah nije
tazumeo. Onda mu je njihov smisao sinuo i pukao
pred očima i zaglušio ga tada kao grmljavina.
Njegovo puno i lepo lice pobledelo je i dobilo boju
kreča.
- Majko! - rekao je zgranuto. - Majko, je li on, je li
moj otac ...
- Svakako da nije - rekla je ona. Ali joj je upalo u
oči i zabolelo je što je i Lijangmo takođe
25prvo postavio to pitanje. Zar je bilo moguće da je
njen muž svima izgledao kao čovek koji bi lako
mogao da... Odbacila je od sebe tu nedostojnu
misao. - Vaš otac je još uvek tako pun mladosti,
mada mu je četrdeset pet godina, i još i sada tako
naočit da nije nikakvo čudo što i vi, sine moj,
postavljate to pitanje - rekla je ona. - Ne, on je bio i
ostao savršeno veran.
Zaćutala je za trenutak, a onda je nastavila, sa
senkom bojažljivosti u svom spokojnom ponašanju,
što njen sin nikada ranije nije imao prilike da pri-
meti: - Ne, ja imam svoje razloge za ovu odluku. Ali
bih volela kad bih mogla biti sigurna da ćete vi, moj
najstariji sin, pristati na njen dolazak i pomoći kući
da je prihvati, kada se sazna za to. Biće, naravno,
razgovora i malo uzbune oko toga. Uzbuna ne
srne doći do mojih ušiju. Ali vi je morate čuti i
sačuvati dostojanstvo vaših roditelja.
Mada još bled kao krpa, Lijangmo se već bio
pribrao. Luk njegovih crnih obrva opet se mirno
savijao nad njegovim očima, koje su bile kao u
njegove majke. - Naravno, to je stvar među vama
dvoma, mojom majkom i mojim ocem. Ali, ako mi
dozvoljavate da prekoračim granice svoga mesta u
porodici, molim vas da ne postavljate taj zahtev
mome ocu ako to nije njegova želja. Mi smo srećna
porodica. Otkud bismo mogli znati šta će strana
žena uneti u kuću? Njena deca biće istih godina
kao vaši unuci. Zar to neće dovesti do brkanja
pokolenja? Ako je veoma mlada, zar neće žene
vaših sinova biti ljubomorne na njen položaj kod
moga oca? Plašim se da već mogu predvideti
mnoge jade i nevolje.
- Vi, možda, ne možete da razumete u svojim
godinama odnose između ljudi i žena moga
naraštaja - odgovorila je gospa Vu. - Ali sam se ja
resila na ovaj korak baš zato što sam uvek bila
srećna s vašim ocem, i on sa mnom. Molim vas,
sine moj, vratite se na svoje mesto. Ja od vas
tražim jedino da poslušate svoju majku u ovoj kao
što ste činili u svima ostalim stvarima. Vi ste bili
moj najbolji
26
sin. Ono što vi kažete uticaće i na vašu mlađu
braću. Ono što kaže Meng uticaće na mlađe žene.
Vi morate da pomognete i njoj takođe.
Lijangmo se u duši pobunio protiv njenog zah-teva
i borio se s njim. Ali je u njega pokoravanje majci
bilo tako duboko ukorenjena navika da se i toga
puta odmah povinovao njenoj zapovesti. - Trudiću
se što umem bolje, majko, ali ću vam reći, bez
pretvaranja, da mi je ovo što ste mi sada kazali
ispunilo žalošću ovaj dan.
Nasmešila se malo: - Pošteđujem vas, u stvari, od
veće žalosti u ostale dane - rekla je zatim. A potom
je videla da je ono što je kazala zagonetka za
čoveka toliko mlađeg od nje i tako je ustala sa
svog sedišta i uzela kutijicu s biserom.
- Hodite - rekla je - obići ćemo i videti Mengu, a ja
ću joj predati svoj poklon.
On se digao kad i ona i stajao je kraj nje, mlad i
snažno građen kao što je bio i njegov otac, toliko
veći rastom od nje da mu nije bila ni do ramena.
Ispružila je svoju malu ruku i položila je na njegovu
mišicu, pokretom tako prožetim ljubavlju i tako
retkim u nje da se on trgao, duboko iznenađen.
Ona nije lako podnosila dodir drugog ljudskog
stvorenja, makar to bilo i njeno dete. Pogledao je
odozgo na nju i susreo se sa njenim pogledom
naviše.
- Na vama sam - rekla je razgovetno - sagradila
svoju kuću kao na steni.
Meng se igrala sa svojim sinčićem u dvorištu
sopstvene kuće koja je bila u krugu tog velikog
doma. Bila je sama s njim i njegovom dojkinjom,
koja je čučala na petama i posmatrala ih. Obe
mlade žene, majka i dojkinja, obožavale su
dečačića od jutra do mraka. Noću bi spavao
dojkinji na rukama.
27U tom zajedničkom obožavanju obe žene su
nalazile duboku prisnost jednog samoniklog
posestrimstva. Sa srećom u srcu izlivale su tako
svu ljubav i pažnju koju je dete zahtevalo.
Telo mlade Meng bilo je kao stvoreno za rađanje
dece, a grudi su joj bile pune mleka. Ali niko, pa ni
ona sama, nije ni pomišljala da dozvoli odoj-četu
da grize i isteže njene male dojke i tako kvari
njihovu čvrstinu. Našli su Lijen, kojoj je pove-reno
dojenje deteta. Bila je to mlada jednog od za-
kupaca na zemljama Vua. Njeno sopstvene dete,
ta-kođe muško, hranila je njegova staramajka,
kašom od brašna, vode i pirinča, umesto majčinim
mlekom. Usled toga, ono je bilo mršavo, maleno i
žuto, dok je dojenče mlade Lijen bilo gojno i
rumeno. Mladoj Lijen su dozvoljavali da odlazi kući
jednom mese-čno gde bi ona plakala kad bi
ugledala svoje dete i uzimala ga na sisu, nudeći ga
jednom od svojih dojki, koje su bile jedre i bujne.
Mleko je prskalo iz njenih nabreklih bradavica, ali
je dete okretalo glavu. Mleko nije nikad ni okusilo,
te sisati nije ni umelo. Zbog grudi koje bi je
zabolele, Lijen ne bi mogla izdržati ceo dan pod
vlastitim krovom. Domu Vua pohitala bi uvek,
htela-ne htela, već sredinom popodneva. Tu bi je
čekalo njeno dojenče, derući se besno od gladi.
Kad bi ga ugledala, ona bi zaboravila na svoje
tanušno, požutelo dete. Raširila bi ruke, smejući
se, a krupni gojazni muškarčić vrištao bi za njom
sa krila svoje majke. Onda bi mu Lijen priletela u
skoku širom raskopčavajući nedra. Kleknula bi uza
nj, kraj gospe Meng, a dete bi joj pograbilo dojku
kao čašu, obema rukama i sisalo velikim gutljajima.
Meng i Lijen bi se smejale zajedno i obe osećale
dečije zadovoljstvo u rođenom telu.
Gledajući u obe žene dok su posmatrale dete,
teško bi bilo reći po njihovim licima koja je od njih
majka. Dete, uistinu, nije činilo nikakve razlike
među njima. Smejalo se razdragano na obe. Učilo
je da hoda i povodilo se od jedne do druge dok
28
bi učinilo ono nekoliko koraka, smejući se i
padajući čas na jednu, čas na drugu.
Meng je uvek bila srećna, ali je poslednjih dana
njena sreća bila veća nego ikad. Izuzev Lijangmu,
nikom nije kazivala da očekuje i drugo dete.
Posluga je znala za to, naravno. Njena sobarica
prva je bila koja ju je podsetila da joj je i drugi
mesec prošao bez traga svoje redovne mene.
Novost je već slavljena potpuno u prostorijama za
poslugu. Ali u velikom domu sluge su poput
nameštaja; upotrebljavaju se, ali se ne primećuju.
Lijen je znala šta se sprema i, znajući to, bila je
veselija nego ikad. Kuća sa mnogo mladin doj-kinja
bila je srećna kuća. Postepeno je prestala da voli
svoje rođeno dete. Sva njena žarka životinjska
ljubav prenela se na njeno dojenče. Njen dom je
bio siromašan i nemio, hrana krajnje oskudna.
Jezik u njene svekrve bio je žučan, a ruka
pohlepna za platom koju je Lijen donosila kući.
Mada je Lijen volela svoj dom i mada je plakala
celoga dana i ćele noći kada ju je majka njenog
muža otpremila u kuću Vua, zavolela je vremenom
dobru hranu, do-konost, lagodan život pod tuđim
krovom. Od nje se nije tražilo ništa osim da doji
zdravo muško dete. Nagonili su je da jede, da pije,
da spava. Sklono svakom zadovoljstvu čula, njeno
mlado telo odgovorilo je toplom privrženošću na
obilje i ugodnosti koje su mu nuđene sa tolikom
Ijubaznošću. To je sada bio njen dom, a svoje
odojče je sada volela više od svoga deteta. U
slatkoj punoći zadovoljstva kojim je bila prožeta
toga jutra, želela je stalno da kaže svojoj maloj
gospodarici koliko se raduje drugom detetu koje
očekuje, ali je oklevala. Te bogate, dokone,
raznežene mlade žene izgledale su spremne da
ljubazno dozvole svakome prisnost i slobodu, ali bi
pogdekad neočekivano planule od srdžbe, bez
ikakvih uzroka. Stoga se samo i dalje smejala i
obasipala pohvalama malog dečačića.
- Božanstveno detence - govorila je s ljubavlju. -
Nigde mu ravna nisam videla, gospodarice.
29Meng je jedva dospela da se nasmeši, ali ne i
da joj odgovori, kada su se začuli koraci.
Dete je pritrčalo svojoj dojkinji i posmatralo pažljivo
iz njenog zagrljaja svoju staramajku i svog oca.
Meng je ustala.
- Ne uznemiravajte se, Meng - rekla je gospa. -
Sedite dete. Odmarajte se, molim vas. Hodi
ovamo, hodi do mene, sine moga sina.
Lijen je gurnula napred malog dečaka i pome-rala
se za njim na petama, palac po palac, tako da je
stalno ostajao u zaklonu njenih ruku. Tako se
najzad našao kraj gospe Vu, stojeći joj uz koleno, i
zagledao se u nju svojim krupnim crnim očima po-
suvraćenih uglova. Stavio je prste u usta, odakle ih
je ona otklonila nežnim pokretom.
- Zlatan dečačić - promrmljala je. - Jeste li mu već
izabrali ime.
- Nismo. Ne žuri nam se, a i nema potrebe za to -
odvratio je Lijangmo. - Ne treba mu dok ne pođe u
školu.
Pogledala je malog dečaka kraj svojih nogu. Stajao
je u sredini među njima - toplo i živo središte kruga
kome su pripadali svi oko njega. Pa ipak, sanjarila
je ona zamišljeno, nije ono samo, nije taj mali
bezazleni stvor bio taj koji je tako silno gospodario
nadama, polaganim u njega. Kad bi umro, drugi bi
zauzeo njegovo mesto. Ne, on je bio znamenje
života koji se nastavlja. Znamenje i utočište svih
njihovih snova.
Odvratila je pogled sa malog, čarobno privlačnog
lica i setila se zašto je došla.
- Meng, Lijengmo mi kaže da imate novu radost u
kući - rekla je. - Došla sam da vam se zahvalim i
da vam donesem nešto na poklon.
Meng se zacrvenela, što joj se lako dešavalo i bez
naročitog povoda, i okrenula malu glavu, koja je u
tom času podsećala na kaj siju rumenu sa obe
strane. Jedina mana njenoj lepoti bila je njena
30
kosa, sklona kovrdžanju, uprkos mirisavog
sandalo-vog ulja kojim je staino pokušavala da je
zagladi. Sada se njeno zadovoljstvo mešalo sa
strahom da joj se kosa opet zakudrila pred očima
majke njenog Lijangma. Bojala se gospe Vu, mada
ju je i volela. Na njenoj dražesnoj glavi nikad nije
videla ni dlaku na pogrešnom mestu. Onda je
pružila obe ruke da primi poklon i zaboravila na
svoja strahovanja.
- Biseri moje majke! - izustila je šapatom.
- Ona ih je dala meni, ali sam ja prestara za biser -
rekla je gospa Vu. - Ali, eto, sve biva u ovoj kući. Vi
ste danas objavili srećan događaj koji očekujete, a
kod mene se srećom našao ovaj biser da bih vas
imala čime darivati.
- Uvek sam želela taj biser - rekla je Meng. Otvorila
je kutijicu i zagledala se u mekani sjaj drevnog
adiđara.
- Uvucite ih u uši - naredio joj je Lijangmo. Meng je
poslušala. Još tamnije rumenilo oblilo
je njene nežne obraze. Svi su je posmatrali, čak i
njen sinčić. Ali su njeni vretenasti prsti spretno u-
vukli oboce u oba uva.
- Stavljala sam ih često i uvek molila majku da ih
zadržim - priznala je.
- Sada ste ih zaslužili - rekla je gospa Vu i dodala,
obraćajući se svome sinu: - Gledaj kako su biseri
postali ružičasti. Bili su srebrnosivi.
To je bilo istina. Na nežnoj koži mlade Menge,
biseri su imali boju bledorumenih ruža.
- Ej, je - uzviknula je Lijen. - Ne sme izgledati
prelepo jer će inače beba biti devojčica.
Smejali su se, a gospa Vu je zaključila smejanje
govoreći na odlasku, kad se digla sa svog mesta: -
Ja bih se obradovala i devojčici. Na kraju krajeva,
žensko treba svetu koliko i muško. Mi to zaborav-I
jamo, ali to je istina, zar nije, Meng?
Ali Meng je bila suviše bojažljiva da bi odgovorila
na takvo pitanje.
31Bio je čas rođendanske gozbe. Gospa Vu je
zauzela svoje mesto, levo od stare gospe, koja je
zbog godina i kolena dobila najpočasnije sedište.
G. Vu je sedeo desno od svoje majke, a s druge
strane do njega sedeo je Lijangmo. Ćemo, drugi
sin, sedeo je levo od gospe Vu, a Čemu sleva bio
je treći sin, Fen-gmo. Četvrti sin Jenmo bio je još
dete. Bilo mu je tek sedam godina. Ali, smatrali su
ga ipak dovoljno odraslim da bi mogao živeti u
prostorijama svoga oca, uz koga je sada stajao,
obgrljen njegovom rukom. Tako se jedan po jedan
svaki član porodice našao na svome mestu. Niže
sinova su sedele dve snahe - Meng sa svojim
detetom na krilu - a jedna služavka stajala je u
blizini da ga odnese ako bi postalo nemirno.
Stara gospa se ponosila svojim praunučetom, ali bi
lako izgubila strpljenje, dok je strpljivost gospe Vu
bila beskonačna.
Doista, čovek je imao utisak da je ništa ne može
uznemiriti. Na njenom glatkom licu, koje je imalo
boju bisera, odražavalo se zadovoljstvo sa kojim je
posmatrala veliki porodični skup. Za ostalim
stolovima - bilo ih je šest, a svaki redom je bio
postavljen za osam osoba - bili su stričevi i tetke,
rođaci i prijatelji i njihova deca, a za jednim stolom
je predsedavala gospa Kang. Svi su još pre
rođendana poslali poklone gospi Vu. Darovi su bili
raznovrsni - bilo je tu vaza, kutija urnii i slatkiša,
kolača, mnogi svilen svitak na kome su nale-pljena
slova isečena od zlatne hartije govorila kit-njastim
izrazima o dobrim željama darodavca. Bilo je još
mnogo drugih poklona. G. Vu je darovao dva topa
teškog svilenog brokata, a stara gospa dve kutije
prvorazrednog čaja kao svoj lični poklon.
Porodični poklon bio je skupocen. U njeno ime
poručili su kod najboljeg umetnika u gradu sliku
koja je prikazivala božicu dugog života. Zdraveći
32
se prvo sa gospom Vu i čestitajući joj rođendan, svi
gosti su jednodušno hvalili njenu lepotu. Slika je
visila na počasnom mestu, do sitnica verna
drevnom predanju. Božica je držala u ruci
besmrtnu breskvu. Kraj nje je stajao jelen, crveni
šišmiši leteli su joj oko glave u znak blagoslova, a
o pojasu je visila čutura sa eliksirom života.
Umetnik nije zaboravio čak ni životodavne trave,
kojima je okitio njenu palicu, vezujući ih oko nje.
Na zidu iza gospe Vu stajao je ravnostrani
četvorougao od crvena satena, pošiven slovima od
srme, koja su znamenje duga života. Na jarkoj
svilenoj pozadini, pravilno srezana glava gospe Vu
ocrtavala se u svoj strogosti svoje utančane lepote.
U ime gospe Vu, Lijangmo je odgovorio na sve
pozdrave i dobre želje gostiju. Pre nego što su
gosti posedali, on i Meng su prišli svakom stolu i
kao najstariji sin i snaha u kući, zahvalili su se
gostima umesto svoje majke.
Sve je to, dakako, obavljeno neusiljeno, ali ipak sa
izvesnom svečanošću, što je pokazivalo da
porodica ceni stare običaje i shvata nove. Gospa
Vu bi se svakog časa digla sa svog sedišta i
prošetala između gostiju, da se uveri jesu li svi
čestito i prikladno usluženi. Kad god bi to činila,
gosti su se dizali i molili je da se ne uznemirava, a
ona bi ih opet molila sa svoje strane da ponovo
sednu.
Pošto je to učinila dva puta, g. Vu se trećeg puta
nagnuo preko stola i rekao - Molim vas da više ne
ustajete, majko moga sina. Zauzeću vaše mesto
kad se posluže slatkiši.
Gospa Vu se naklonila i malo osmehnula u znak
zahvalnosti, a onda je primetila da je stara gospa
uzela preveliki komad piletine i da joj mast sa
pečenja kaplje na haljinu. Uzela je svoje štapiće i
pri-držala komad dok staroj
gospi nije uspelo da ga celog strpa u usta. Čim je
opet mogla progovoriti, stara gospa je to učinila sa
svojom uobičajenom žestinom. - Jinga! - viknula je
glasno.
Čekajući uvek u blizini svoje gospodarice, Jinga joj
je prišla odmah. - Jinga! - viknula je na nju
3 Paviljon žena
33stara gospa - kažite onoj gomili sala koja se
predstavlja kao vaš muž, da živinu mora šeći na
manje ^omade. Misli li on, možda, da mi imamo
ralje kao lavovi ili tigrovi?
- Reći ću mu, milostiva gospođo - odvratila je
Jinga.
Ali, stara gospa se već smirila i zapala u najbolje
raspoloženje, jer se bila dobro najela, te je počela
da se obraća svima skupa, podignutim, mada
bezbojnim i staračkim glasom.
- Stranci jedu ogromne komade mesa - rekla je
preletajući ukrug pogledom ćelu sobu. - Sama
nikad nisam videla, ali sam čula da se u njih stavlja
na sto čitav ovcij i but ili komadina govedine velika
kao dečja glava, a oni onda zabadaju noževe u to
mesište i odsecaju svaki po parče. Nabadaju ga na
omanje gvozdene vile kojim ga zatim turaju sebi u
usta.
Svi su se nasrnej ali. - Danas ste dobro
raspoloženi, majko - rekao je g. Vu. Nikad nije ni
pokušavao da ispravlja netačne izjave svoje majke.
Pre svega, što nije želeo da je žalosti, a zatim, što
čitava stvar nije bila ni od kakve važnosti, pa stoga
ni vredna truda.
U tom trenutku su uneli zaslađeni pirinač začinjen
sa osam vrsta skupocenog voća, što bese znak da
je polovina gozbe na izmaku. Svi su se ponašali
kao da se dive veličanstvenom izgledu raskošne
poslastice. Jinga je ugledala svoga muža koji je
stajao napola sakriven iza vrata da bi čuo pohvale
gostiju. Gospa Vu ga je videla takođe i nagnula se
ka Jingi.
- Reci mu da dođe - zapovedila je.
Jinga se sva zajapurila od zadovoljnog ponosa, ali
se iz pristojnosti pretvarala da nipodaštava muža.
- Milostiva, ne trudite se zbog njega, ne vredi on ni
prebijene pare - rekla je glasno.
- Ali to mi čini zadovoljstvo - odvratila je gospa Vu,
ostajući pri svome zahtevu.
Tako je Jinga, tobože nerado, rukom dala znak
mužu da pristupi, a on je ušao i stao pored gospe
34
Vu, ponosito gladeći rukom svoju prljavu kecelju;
jer nijedan dobar kuvar nema čistu kecelju - čega
je on očito bio veoma svestan.
- Moram da vam se zahvalim na ovom slatkom
pirinču i njegovih skupocenih osam plodova ¦- rekla
je gospa Vu na svoj ljubazni način. - Uvek je
izvrstan, ali je danas bolji nego ikad. To je za mene
znak vaše vrednosti i dobrote vašeg srca. Setiću
se toga pre nego što prođe ovaj dan.
Kuvar je znao šta to znači: podelu darova slugama
na kraju gozbe, i to iz njene ruke, ali se iz
pristojnosti pretvarao da je stvar shvatio drukčije. -
Nemojte, molim vas, misliti da je dobar - rekao je. -
Nije vredan pomena.
- Nosi se odavde, klipane! - zašištala je Jinga
poluglasnim šapatom, ali su joj se oči sijale od
ponosa. Tako je on otišao veoma zadovoljan, a
Jinga je iza njegovih leđa pokušavala da ne
izgleda ponosnija nego što je odgovaralo njenom
položaju.
Onda je g. Vu morao da ustane i ispuni svoje
obećanje. Prišao je svakom stolu ponaosob i
zamolio goste da se obilno posluže rođendanskim
slatkišima.
Zamišljeno, gospa Vu ga je pratila očima. Je li
samo uobražavala da se malo više zadržao kod
stola gospe Kang, gde je kraj majke sedela njena
lepa i mlada treća kći?
- Slatkiša, slatkiša! - zatražila je žalostivim glasom
stara gospa, te je gospa Vu ispružila svoju vitku
ruku, pridržavajući drugom rukav, da se ne uprlja, i
uzela porculansku kašiku kojom je štedro napunila
čanak stare gospe.
- Kašika, gde je moja kašika? - promrmljala je stara
gospa, a gospa Vu je stavila kašiku u staračku
ruku.
Nastavila je potom da zamišljeno posmatra g. Vua,
dok su svi ostali za stolom ćutali uživajući u retkoj
poslastici. G. Vu se, bez sumnje, kraj stola lepe
kćerke njene prijateljice zadržao malo duže nego
kod ostalih. Dete je bilo savremeno, i suviše
3*
35savremeno, jer joj je kosa bila podsečena u
visini ramena i zakovrčena na tuđinski način.
Pohađala je godinu dana jednu školu u Šangaju,
pre nego što je neprijatelj zauzeo taj grad. Sada bi
često rastužila majku i oca svojim nezadovoljstvom
što živi u tom malom mestu zabačene
unutrašnjosti.
Gospa Vu je posmatrala kako diže glavu i sa-
mosvesno odgovara na neku primedbu g. Vua. G.
Vu se nasmejao i krenuo dalje, a gospa Vu je
zagrabila kašikom parče slatkiša. Kada se g. Vu
vratio, pogledala je u njega svojim duguljastim
bistrim očima.
- Hvala vam, oče moga sina - rekla je, a glas joj je
bio milozvučan kao i obično.
Duga i prijatna gozba produžila se svojim tokom.
Posle slatkiša je sledilo meso, a onda je, najzad,
doneseno šest čanaka sa poslednjim posluže-
njem. Umesto pirinča kuvar je zgotovio dugačke i
tanke rezance, jer je gozba bila rođendanska, a
dugački rezanci su znamenje duga života. Uvek
pro-biračica u jelu, gospa Vu je odbila meso, ali
je rezance iz običaja morala bar da okusi. Prilježni
kuvar načinio ih je još duže nego obično - ali ih je
ona ljupkim pokretima vesto namotavala na svoje
štapiće.
Stara gospa, međutim, nije imala toliko strpljenja.
Levom rukom prinela je ustima prepuni čanak i
štapićima trpala u usta rezance, usisavajući ih
poput malog deteta. Stara gospa je uvek slatko
jela. - Noćas će mi biti muka - rekla je svojim
prodornim staračkim glasom. - Ali se vredi malo i
pomučiti, kćeri moja, zbog vaše rođendanske
gozbe.
- Jedite, majko, dok vam prija - odvratila je gospa
Vu.
Sa malim vinskim čankom u ruci, gosti su s<e
dizali jedan za drugim i napijali zdravice. Gospa Vu
im nije odzdravljala. Sedela je ćuteći i posma-
trajući g. Vua, koji je ustao umesto nje i u njeno
ime zahvalio se svima na dobrim željama. Samo je
gospa Kang, uhvativši pogled svoje prijateljice, bez
36
reci digla svoju čašu, a gospa Vu je isto tako nemo
digla, te su ispile vino u znak međusobnog tajnog
razurnevanja.
Pošto se dobro najela, stara gospa se udobno
namestila u sedištu, odupirući se leđima o visoki
naslon, i stala da posmatra svoju porodicu. - Li-
jangmo je nešto bolestan - izjavila je.
Svi su pogledali u Lijangma, čiji je osmeh bio
doista tako usiljen kao da se ne oseća dobro. -
Nisam bolestan, staramajko - rekao je žurno. i
Meng se zagledala u muža sa nemirom u očima. -
Doista izgledate čudno - rekla je tiho. - Čudni ste
bili celog prepodneva.
Na to su braća i njihove žene pogledali svi u njega,
a on je zatresao glavom. Gospa Vu nije ništa
kazala. Znala je veoma dobro da je Lijangmo takav
zato što nije u stanju da se pomiri s onim što mu je
kazala toga jutra. Istog trenutka Lijangmo joj je
pogledao u lice sa izrazom molbe u očima, ali se
ona samo malo nasrnešila i pogledala na drugu
stranu.
Kada je tako okrenula glavu, primetila je
prepredeni i prepametni pogled svoje druge snahe.
Ce-mova žena Rulan nije progovorila ni reci od
početka do kraja gozbe, ali joj pitanja i odgovori
nisu bili potrebni da bi razumela šta se dešava oko
nje. Gospi Vu je bilo jasno da je Rulen videla
molećivi sinov pogled, a takođe i njen odgovor. Ali
sam Ćemo nije hajao za ono što se događalo. Bio
je to nestrpljiv mlad čovek. Zavaljen u stolici, koju
je već bio odmakao od stola, on je u tom trenutku
nemirno lupkao nogom o pod. Njemu se očito činilo
da je rođendanska gozba dovoljno potrajala.
Neko dete koje se pre jelo negde je najednom
stalo povraćati na patos od cigala, uz glasan šum
koji je podsećao na prosipanje pomija, što je
izazvalo kraće komešanje među slugama.
- Dovabite pse - savetovala je gospa Kang, ali se
Jinga, žureći se na poprište nesrećnog slučaja,
izvinila što je ne može poslušati.
- Naša milostiva gospođa ne dozvoljava psima da
se zavlače pod stolove - objasnila je uz put.- Vidite
li, majko - napućivši se dobacila je lepa treća kći
gospe Kang. - Rekla sam vam da to više niko ne
čini, to je tako starinski. Uvek se stidim kada vi to
radite kod kuće.
- Dobro, dobro - rekla je gospa Kang - a sada ćuti i
nemoj mi više pred svetom pričati o tvom sramu.
- Devojke ne treba toliko da pričaju - rekao je g.
Kang, ali se nasmešio pri tom, jer je veoma voleo
malu Linaj zato što je bila najlepša od svih
njegovih kćeri.
Stara gospa se digla posrćući. - Idem u postelju -
rekla je. - Vidim već da će mi biti zlo, a i za to se
valja pripremiti.
Gospa Vu je takođe ustala. - Idite doista, majko -
rekla je. - Mi ćemo ostati sa gostima u drugoj sobi.
Sačekala je dok su dve sluškinje izvele staru
gospu. Svi gosti su već bili na nogama. Zatim je
pogledala u g. Vua.
- Hoćete li da odvedete naše goste u veliku
dvoranu? - predložila mu je ljubazno. - Gospođe će
preći u moju za sedenje.
Rekla je to odlazeći, a gošće su krenule za njom,
dok su muškarci pošli za g. Vuom. Tako se društvo
podelilo kao dva rukavca iste reke koji otiču na
razne strane. Dadilje su odnele u naručju ono
nekoliko usnule dece, svako na spavanje u
paviljone njihovih roditelja.
Gospa Vu je zastala na vratima. - Odnesite malog
bolesnika u spavaću sobu od bambusovine -
naredila je jednoj dadilji - tamo je sveže. Mora
malo da odspava. - Dete, koje je dotle glasno
kenjkalo, najednom se ućutalo na zvuk njenog
glasa.
Gozba je bila gotova, ali je gospa Vu i pred
ženama u svojoj sobi za sedenje zadržala otmeno
dostojanstveno držanje. Govorila je malo ali se
njeno ćutanje nije primećivalo, jer je uopšte bila
ćutljiva žena. Njoj bi se nagonski obraćale samo
kad je trebalo doneti neku odluku, pošto su znale
da je u toj
38
kući ona ta koja donosi sve odluke. Ma kako glasila
odluka, ona bi je saopštavala u nekoliko
jednostavnih, jasnih reci, glasom koji je uvek bio
ljubak i ujednačen - blag kao žubor vode koja klizi
nad šljunkovitim dnom.
Oko nje je razgovor tekao čas življe, čas mirnije,
poput smene plima i oseka. Za razonodu je bilo naj
mijeno malo pozorišno društvo čiji su članovi
izvodili svoje veštine pred rođendanskim skupom.
Deca su ih posmatrala
sa uživanjem, a starije žene posmatrale su ih u
razgovoru i pijuckale vruć čaj od najbiranijeg lišća,
ubranog pre nego što su pale letnje kiše. U
prisustvu mlađih žena nije bio moguć nikakav
razgovor među starijima, pa je gospa Kang malo
odspavala. Jednom je gospa Vu rekla Jingi:
- Idi vidi je li naša stara gospa bolesna.
Jinga je otišla, ali se ubrzo vratila smejući se.
- Bilo joj je muka i sve je povratila - rekla je gospi
Vu. - Ali još uvek tvrdi da joj nije žao muke kraj
onakve gozbe.
Svi su se nasmejali, a gospa Kang se probudila na
zvuk njihovog smeha. - Vreme je da idemo kući -
rekla je gospi Vu. - Ne smemo da vas zamaramo,
sestro, jer ćete vi da nam poživite bar sto godina.
Gospa Vu se nasmešila i ustala, a gošće su jedna
po jedna počele da joj prilaze i da se opraštaju s
njom. Slatkiši i drugi pokloni, kao i napojnice
gostiju u novcu, bili su unapred pripremljeni za
poslugu. Jinga je sve to unela toga časa na
jednom velikom poslužavniku, a sluge su ušle da bi
svaki primio dar koji mu je bio namenjen. Poklonili
su se učtivo pred gospom, ruku skrštenih na
prsima, a gospa Vu je ljubazno odgovorila i
predala darove svakom od njih ponaosob.
Prethodno, te sluge su se u kuhinjama takođe
pogostile.
Tako je, najzad, opet bila sama, pa se na trenutak
predala umoru, koji je dotle krila i sputavala.
Tanani mišići na vratu, grudima i oko pasa, koji su
držali njeno vitko telo u ljupkom i uspravnom stavu
39
olabavili su i ona je u taj mah klonula kao cvet bez
vode, dobijajući gotovo izgled koji bi odgovarao
njenim godinama. Zatim je opet ispravila svoja
nežna ramena. Bilo je još prerano za umor. Danu
još nije bio kraj.
Sat docnije ustala je i prošetala sedam puta po
sobi gore dole. Potom je prišla prozoru i naslonila
se na oniski ragastov. Prozor je bio visok i širok, a
rešetke na njemu isturene. Dole se pružalo
dvorište gde je toga jutra sedela najpre sa gospom
Kang, a zatim sa Lijangmom. Setila se njihovog
užasava-nja nad onim što se spremala da učini i
nesvesno se nasmeŠila svojim ljupkim osmehom,
koji nije bio ni setan ni veseo.
Jinga se u tom trenutku pojavila na okrugloj
„Mesečevoj kapiji" dvorišta i primetila njen osmeh.
- Milostiva, tu na mesečini izgledate kao neka
mlada devojka! - doviknula joj je.
Osmeh gospe Vu nije se promenio, ali se okrenula
i sela za toaletni sto. Jinga je ušla i svukla je
polagano do tanke košulje od bele svile, skidajući
komad po komad odeće. Zatim je raspustila
dugačke kose gospe Vu i počela čvrsto i snažno
da ih češlja gustim češljem od sandalovog drveta.
Videla je njeno spokojno lice u ogledalu i primetila
koliko joj te noći oči izgledaju krupne i crne.
- Jeste li umorni, milostiva gospođo? - upitala je
Jinga.
- Nisam uopšte - odgovorila je gospa Vu. Ali je
Jinga produžila: - Ovo je bio dugačak
i naporan dan za vas. A sad, milostiva gospođo,
vama je četrdeset godina i za vas počinje drukčiji
život, pa mislim da više ne bi smeli toliko da radite.
Upravu u kući i radionicama trebalo bi da predate
vašem najstarijem sinu, ženi vašeg sina mogli
40
biste prepustiti da upravlja kuhinjama, a žena
vašeg drugog sina mogla bi voditi nadzor nad
slugama. Vi odsad treba da sedite u dvorištu i da
čitate i gledate vaše cveće i mislite kako dobro
živite pod ovim krovom i kako vam sada žene
vaših sinova rađaju sinove.
- Možda imate pravo - odgovorila je gospa Vu. -
Mislila sam i sama o sličnim stvarima. Jinga,
tražiću od oca moga sina da dovede sebi neku
ženicu.
Rekla je to tako mirno da je jedan časak bila
svesna da joj reci nisu odmah shvaćene. Češalj je
zatim zastao u njenoj kosi. Osetila je kako joj se na
potiljku steže ruka mlade Jinge, čiji su prsti
obuhvatili njenu kosu.
- Nemate potrebe da govorite - rekla je gospa Vu.
Češalj je opet stao brzo da se kreće. - Čupate mi
kosu - rekla je gospa Vu.
Jinga je bacila češalj na pod. - Neću da se staram
ni o jednoj gospođi osim vas! - prasnula je ljutito.
-¦ To se ne traži od vas - odgovorila je gospa Vu.
Ali je Jinga pala na kolena na pločani pod kraj
gospe Vu i tako je jecala i brisala oči krajičkom
kaputića od satena kojim se toga dana ponovila. -¦
Oh, gospodarice - kliknula je ridajući. - Je li vas on
nagoni na tako što, kruno moja svetla? Zar je
zaboravio svu vašu dobrotu i lepotu vašu? Kažite
mi samo jednu stvar ...
- To je moja vlastita volja - rekla je čvrsto gospa
Vu. - Jinga, dižite se sa zemlje. Ako uđe ovamo,
pomisliće da sam vas tukla.
¦- Vi! - uzviknula je Jinga sa jecanjem u glasu. - Vi,
koja ne biste ni muvi zla učinili. Ta ne biste digli
ruku ni na komarca koji vam rođenu krv siše! -
Digla se ipak i dohvatila češalj i stala opet češljati
kosu svoje gospe, šmrčući i kako-tako zadržavajući
suze.
Gospa Vu je počela staloženo da govori svojim
spokojnim glasom. - Kazujem vama prvo, Jinga,
41zato da bih vam mogla reći kako da se ponašate
među slugama. Među vama ne sme da bude
glasan razgovor ni osuđivanj e ovoga ili onoga.
Kada ta mlada žena dođe ...
- Ko je ona? - upitala je Jinga.
¦- Ja to još ne znam - rekla je gospa Vu.
- A kada dolazi? - prekinula je opet Jinga svoju
gospodaricu.
- To opet još nisam odlučila - rekla je gosp^a Vu. -
Ali kada dođe, ona treba da bude primljena kao
žena počastvovana u ovoj kući, malo niža od
mene, a malo viša od žene ikojeg moga sina. Neće
to biti glumica, ni pevačica, niti kakva slična osoba,
nego čestita žena. Sve treba da se učini onako
kako red i običaj nalažu. A više svega, niko ne sme
reći ni reci protiv oca moga sina ili protiv mlade
žene, jer ću ja biti ta koja ću je pozvati da dođe.
Jinga to nije mogla podneti. - Milostiva gospođo,
pošto smo tolike godine provele zajedno, hoće li mi
biti dozvoljeno da vas upitam zašto to činite?
- Pitati možete, ali vam ja kazati neću - rekla je
mirno gospa Vu.
Jinga je ćuteći završila češljanje dugačke kose
svoje gospodarice, koju je zatim namirisala, sple-la
u pletenice i uvila u punđu, jer se gospa Vu
spremala za kupanje, da bi onda nadzirala
nalivanje vode u kupatilu. Tu je stajao dubok,
okrugao škaf sa zelenim prugama, a dvojica
vodonoša su na spo-ljna vrata unosila u velikim,
drvenim vedrima vruću i hladnu vodu, sipala jednu
pa drugu, a onda opet izlazila. Jinga je rukom
probala vodu i usula u nju nešto mirisa iz jedne
boce, a onda je, noseći netaknut sapun i čiste
svilene peškire, ušla u drugu sobu.
- Kupatilo vam je spremno, milostiva gospođo -
rekla je kao što bi kazala svake noći.
Skinuvši i poslednju donju odeću, gospa je prešla
tako preko sobe i ušla u kupatilo, potpuno naga,
vitka kao neka mlada devojka. Uzela je Jingu za
ruku i zakoračila u škaf. Sedela je u vodi pre-
krštenih nogu, dok je Jinga nežno kupala njeno
kao
42
detinje belo telo. Voda je bila bistra, a prekrasna
put gospe Vu izgledala je bela kao slonova kost
prema tamnom zelenilu porculana. Voda joj je
dopirala do ramena otprilike. Sedeći tako smočena
u njenoj mirisavoj toplini, gospa Vu je razmišljala o
mudrosti svoje odluke. Telo joj stvarno nije nikad
lepše bilo. Njene male dojke ličile su na lotosove
pupoljke pod vodom; možda zato što joj g. Vu nije
dozvolio da doji svoju decu.
Kad je izišla iz vode, Jinga je umotala svoju
gospodaricu u svilen čaršav, posušila je i navukla
joj svezu, svilenu noćnu košulju, a zatim joj obre-
zala i uredila nokte na rukama i nogama. A onda,
kada je sve bilo gotovo, otvorila je vrata spavaće
sobe. Bila je još prazna jer g. Vu ne bi nikad
dolazio dok Jinga ne bi otišla. Bilo je, naravno, noći
kada uopšte ne bi došao, ali takvih je bilo malo.
Gospa Vu se pope prvo na dugačku, rezbari] om
ukrašenu stolicu pored kreveta, a odatle u visoku
postelju sa svilenim nebom.
- Treba li navući zavese na krevetu? - upitala je
Jinga. - Mesečina noćas tako blešti?
- Nemojte - rekla je gospa Vu - pustite me da
gledam mesečinu.
I tako su zavese ostale okačene na svojim
golemim srebrnim kukama, a Jinga je proverila
jesu li na svome mestu čajnik i srebrna lulica, koju
je gospa Vu gdekad popušila noću kad bi je mučila
nesanica, i da li su šibice pored svece.
- Laku noć i do viđenja do sutra - rekla je gospa
Vu.
- Do viđenja do sutra, milostiva gospođo - rekla je
Jinga i udaljila se.
Gospa je ležala sasvim nepomična i ispružena pod
svilenim čar šavom i mekanim letnjim, svilom
postavljenim jorganom. Mesečina je obasjavala zid
koji se dizao nasuprot postelje. Sijala je doista
jasno te noći, tako jasno da je mogla videti obrise
slike na svitku koji je tamo visio. Bila je
jednostavna, ali naslikana rukom umetnika. I to
umet-nika koji se više izražavao prostorom nego
bojom.
43Nagovestio je samo, sa nekoliko poteza kičice,
str-men i greben jednog brda i malu, pogurenu
ljudsku priliku koja se verala uza stranu. Niko ne bi
mogao reći je li to bio čovek ili žena. Bilo je to
samo jedno ljudsko stvorenje.
Pogdekad - ili se to samo činilo gospi Vu - mala
prilika je izgledala kao da se uspela više na svom
putu uzbrdo nego kad bi je gledala drugom
prilikom. Nekad se, opet, činilo da se vratila nazad
nekoliko milja. Znala je, naravno, da je to zavisilo u
celosti od ugla pod kojim bi svetlost padala kroz
prozor. Te noći je ivica prozora presecala sliku na
dve nejednake polovine, jednu u senci, drugu
osvet-ljenu, tako da je ljudska prilika izgledala
veoma blizu vrha brda. Ali je ona znala ipak da je
tačno tamo gde je uvek bila, ni više ni niže.
Ležala je ne misleći, ne sećajući se, nego prosto
postojeći u svoj punoći svoga bića. Nije čekala niti
se nadala. Ako ne dođe noćas, mislila je, ona će
ubrzo zaspati i kazati mu ono drugom prilikom. Jer
su trenuci za svaku priliku izabrani i predodređeni.
Ako ih čovek silom lovi, oni su uvek pogrešni. Sva
spoljna snaga njene odluke okupiće se u
pogodnom trenutku i onda će to uistinu biti onaj
pravi.
Čula je u taj mah čvrste korake g. Vua, koji je
prelazio preko dvorišta. Prošao je kroz predsoblje i
ušao u njenu sobu za sedenje. Zatim su se otvorila
vrata i on je stajao u svojoj spavaćoj sobi. Pio je
vina. Njene osetljive nozdrve zapahnuo je miris ku-
vanog vina - alkohol koji se isparavao u njegovom
dahu i na pore kože. Ali to ju je uznemirilo, jer on
još nikad nije pio previše, a te noći je, naravno, po-
sedeo malo s prijateljima, uz piće i razgovor. Na
kraju svečanosti, kakav je bio današnji dan, šta je
moglo biti prirodnije od takve sedeljke. U ruci je
držao lulu i spremao se da je pusti na sto. A onda
je oklevao jedan trenutak, stojeći i držeći je još u
ruci.
- Jeste li umorni? - upitao je odjednom.
- Nisam uopšte umorna - odgovorila je ona mirno.
44
Odložio je lulu, odrešio zavese od njihovih kuka i
odgrćući jednu od njih popeo se u krevet.
Posle dvadeset četiri zajedničke godine, u
njihovom životu bilo je, naravno, izvesnih ustaljenih
navika. Volela bi kad bi ih mogla izmeniti u
nečemu, jer je to bila poslednja noć koju će on
provesti s njom. Ali je već bila promislila o nekoj
novini te vrste i odlučila se protiv toga. Kad bi je
prihvatila, bilo bi joj samo još teže ubediti ga u
mudrost svoje nakane - to jest ukoliko mu je neko
ubeđivanje bilo potrebno. Pokušavala je čak da se
pripremi i za mogućnost da mu se njen predlog
dopadne. U tom slučaju sve bi išlo lakše. Ali je bilo
veoma moguće i da mu se neće dopasti. Postojala
je takođe mogućnost da će do kraja odbijati da
prihvati njenu odluku. Ali je ona mislila da neće
odbiti, da će svakako pristati naposletku, makar i
posle dugotrajnog odbijanja.
Stoga je pomno pazila da bude tačan prošek
onoga što je uvek bila. To jest, nije bila ni hladna ni
vatrena. Bila je ljubazna, bila je nežna. Starala se
da ničemu ne bude mane, ali i ničeg više ni suviše.
Puna mera, ali ne izobilje, zadovoljiti, ali ne
presititi, to je bio njen prirodni dar u svima
stvarima.
Bila je, međutim, donekle zbunjena kada je našla
da je on sam u nečemu drukčiji nego obično.
Izgledao je uznemiren i pomalo rasejan.
- Danas ste bili lepši nego ikad - rekao je šapatom.
- To svi kažu.
Nasmešila se na njega, gledajući mu u oči koje su
toga časa bile iznad njenih, jer joj je glava bila
položena na jastuk. Bio je to njen uobičajeni ljupki
osmeh, ali je u polusvetlosti jedine svece na
malom stolu do kreveta videla da se u njegovim
tamnim očima bleska i žari plamen kakav u njima
zadugo nije videla. Sklopila je oči i čula mlake
udare svoga srca, koje je najednom zakucalo brže
i silnije. Hoće li zažaliti zbog svoje odluke? Ležala
je sle-deća dva časa mekano opružena, kao ubran
cvet,
45postavljajući sebi mnogo puta isto pitanje. Hoće
li joj biti žao? Zar joj neće biti žao?
A kad su minula ta dva časa, znala je da neće
zažaliti. Ustala je kad je on usnuo, otišla tiho u
kupatilo i okupala se opet u prohladnoj vodi. Nije
se vratila u postelju gde je on ležao ispružen,
duboko dišući u snu. Dohvatila je lulicu, napunila je
slatkim duvanom i zapalila. Zatim je prišla prozoru i
stala da posmatra nebo. Mesec je bio gotovo
zašao. Iščeznuće za koji čas, tonući iza dugačkog
grebena krovova tog starinskog doma. Mir je
ispunjavao ćelo njeno biće. Nikad više neće
spavati u toj sobi, nikad više dokle bude živa. Bila
je već izabrala svoj novi stan. Odmah uz dvorišnu
zgradu stare gospe dizala se druga, sada prazna,
u kojoj je nekad ži-veo otac g. Vua. To će biti krov
pod koji će se preseliti, pod izgovorom da će tako
moći da pripazi na staru gospu i po danu i po noći.
Bilo je to divno skrovište, u samom središtu
čudnog spleta zidina, dvorišta i vrtova koji su
sačinjavali taj prostrani
dom.
Živeće tu sama i u miru; inokosno srce u viru života
koji će se i dalje talasati oko nje.
Začula je glas sa velike postelje g. Vua, koji je
iznenada zevnuo i probudio se. - Treba da se
vratim u svoj stan - rekao je. - Vi ste danas imali
naporan i dugačak dan i treba da spavate.
Kad god bi on to rekao - a govorio je to uvek
- jer je bio uljudan čovek, u ljubavi kao i na poslu
- ona bi uvek odgovorila: - Ne mičite se, molim vas,
mogu ja i ovako da spavam veoma dobro.
Ali te noći to nije kazala. Odvratila je samo ne
okrećući glave: - Hvala vam, oče mojih sinova.
Možda imate pravo.
To ga je tako iznenadilo da je sišao sa kreveta i
počeo da pipa po podu tražeći svoje papuče. Ali
nije mogao da ih nađe, te mu je ona brzo pritekla u
pomoć, spustila se na kolena i našla ih, a zatim ga
obula tako, klečeći. A on je, poput velikog deteta,
naslonio iznenada glavu na njeno rame i obgrlio je
rukama oko pasa.
46
- Mirisniji ste od jasminova cveta - šapnuo je tiho.
Nasrne jala se blago u njegovom zagrljaju. - Jeste
li još uvek pijani? - zapitala je.
- Opijen - rekao je opet šapatom - opijen, opijen!
Prigrlio ju je opet tešnje, a ona se poplašila. -
Molim vas - rekla je - mogu li vam pomoći da
ustanete? - Uspravila se, snažno, najednom kao
da je od čelika, podižući i njega zajedno sa sobom.
- Da vas nisam uvredio? - zapitao je on. Bio je već
potpuno budan. Videla je da su mu se tamne oči
razbistrile.
- Niste - rekla je ona. - Kako biste me mogli uvrediti
posle dvadeset četiri godine našeg zajedničkog
života? Ali stigla sara na kraj jednog puta.
- Stigli ste na kraj jednog puta? - ponovio je on.
- Danas sam navršila četrdesetu - rekla je ona.
Znala je odjednom da je to onaj trenutak - sada -
treba mu saopštiti odluku baš toga časa, u gluvo
doba noći kada sva kuća oko njih spava dubokim
snom. Odmakla se od njega dok je on sedao na
krevet, pa zapalila i ostale svece, pored one koja je
već gorela. Njihovi treperavi jezici sinuli su jedan
za drugim, i soba je uskoro bila puna svetlosti.
Sela je kraj stola a on je ostao sedeći na postelji,
očiju uprtih u nju.
- Pripremala sam se mnogo godina za ovaj dan -
rekla je. Sklopila je ruke na kolenima. Sedela je
tako u dugoj beloj svilenoj košulji, na mesečini, sa
rukama na kolenima, prikupljajući sve dobre sile
svoga bića. On se pak pognuo napred, ruku
sklopljenih među kolenima, gledajući je još uvek
ukočena pogleda.
- Bila sam vam dobra žena - rekla je.
- Nisam li i ja vama bio dobar muž? - zapitao je on.
- To, uvek - odvratila je. - Znajući kako obično
protiče život između ljudi i žena, mogli bi-
47smo reći da se bolja sreća od naše ne bi dala
zamisliti. Ali, polovina moga života sada je prošla.
- Samo polovina - rekao je on.
- A kraj vašoj polovini ipak je još daleko - produžila
je ona. - Nebo je stvorilo tu razliku između ljudi i
žena.
Slušao je kao što bi slušao sve što bi ona govorila,
kao da je znao da su njene reći pune nekog
dubokog, skrivenog značenja koje je prevazilazilo
okvir njihovog svakodnevnog smisla i premašalo,
možda, i same granice njegovog poimanja.
- Vi ste još mlad čovek - nastavila je ona. ¦- Vaše
vatre još gore snažnim plamenom. Vi treba da
imate još sinova. A ja sam obišla svoj krug.
Njegovo opušteno telo se ispravilo, a na njegovom
lepom, punom licu ukazao se izraz strogosti. - Je li
moguće da razumem šta hoćete da kažete? -
zapitao je.
- Vidim da zbilja razumete - odgovorila je
ona.
Gledali su se u sjaju i tami minulih godina - jedne
četvrtine stoleća gotovo - koje su proveli zajedno u
ovoj kući gde su u tom času spavala njihova deca,
gde je spavala stara gospa, svojim lakim,
staračkim snom, koji je već bio očekivanje smrti.
- Ja neću druge žene. - Glas mu je bio hrapav. -
Nisam nikad pogledao druge žene. Vi ste bili lepši
od svake žene koju sam ikad video i sada ste još
uvek lepši od ikoje druge žene.
Oklevao je, dok su mu se oči spuštale sa njenog
lica na njene ruke. - Video sam danas onu mladu
devojku i pomislio, kada sam je video, koliko ste vi
lepši nego ona!
Znala je odmah na koju je devojku mislio. - Ah,
Linaj je lepa - složila se sa prećutnim smislom
njegovih reci. U duši je ponovila svoju odluku. Kad
razgovor dospe do pitanja ko će mu birati drugu
ženu, ona će je izabrati. Bilo bi zlo po kuću kad bi
se pokolenja izmešala, a Lijangmo je već bio
oženjen sa Mengom, sestrom lepe Linaj, a one su
obe bile kćeri njene najprisnije prijateljice.
48
On je napućio svoje glatke, pune usne. - Ne -
rekao je on. - Ja se neću saglasiti sa vašom name-
rom. Šta bi kazali moji prijatelji? Nikad nisam bio
čovek koji trči za ženama.
Nasmejala se blago i bila zaprepašćena, dok se
smejala, što je osetila da ju je nešto ujelo za srce
na njegove reci, kao lak ubod bodeža koji ne bi
probo kožu. Ako je već mogao pomisliti kako će to
izgledati u očima njegovih prijatelja, onda će
uskoro biti ubeđen, pre nego što je mislila.
- Rađanje dece ne priliči ženi preko četrdeset
godina - rekla je. - Vaši prijatelji bi vas osuđivali i
zbog toga, takođe.
- Je li baš potrebno da rodite još jedno dete? -
odvratio je on.
- To je uvek moguće - odgovorila je ona. - Volela
bih biti pošteđena od podviga koji bi vas doveo u
neprilike.
On je govorio o svojim prijateljima, a ona o stidu.
Njihove misli išle su još uvek svaka svojom
stazom. Moraće, avaj, još dublje da mu se zarije u
srce i da u njemu iščupa iz korena cvet svoga lika,
ukoliko se nije preduboko razgranao.
Pogledao je u nju. - Jeste li potpuno prestali da me
volite? - zapitao je.
Nagnula se napred, njemu u susret. To je bilo ono
za čim je čeznula. Reci od srca koje idu upravo u
srce. - Volim vas, nisam vas nikad više volela -
rekla je svojim prekrasnim glasom. - Vaša je sreća
jedino što želim.
- Kako to može biti moja sreća? - upitao je on
žalosno.
- Vi znate da sam uvek držala vašu sreću u svojim
rukama - odvratila je ona. Digla je obe ruke kao da
u njima drži nečije srce. - Držala sam je ovako sve
od časa kada sam vam prvi put ugledala lice na
naš venčani dan. Držaču je ovako dok ne umrem.
- Moja sreća bila bi pokopana s vama zajedno kad
biste umrli pre mene - rekao je on.
4 Paviljon žena
49- Ne, pre nego što umrem, ja ću je položiti u
druge ruke, u ruke koje ću ja za vas pripremiti -
rekla je ona.
Videla je kako njena moć nad njim uzima polagano
maha. Sedeo je nepomično, sa očima na njenim
rukama. - Oslonite se na me - rekla je šapatom, još
držeći ruke kao neki sasud.
- Uvek sam se oslanjao na vas - odvratio je on.
Ona je tada opustila ruke niz telo. A on je
tvrdokorno nastavio: - Ne obećavam, ne mogu tako
brzo ...
- Ne treba ništa da obećavate - rekla je ona. - Ne
bih vas silila čak ni kada bih mogla. Zar je sila ikad
moj način? Ne, ostavićemo to sad po strani. Vratite
se u postelju i pustite me da vas pokrijem. Noć
biva sveza zato što je zora tako blizu. Vi morate da
spavate i nemojte se buditi rano.
Smeštala ga je u postelju kao da joj je sin, još mali,
upravljajući njegovim pokretima lakim pritiskom
svojih ruku čas na njegova ramena, čas na ruke,
čas na šake. Pokoravao joj se protiv svoje volje, ali
joj se ipak pokoravao. - Imajte na umu da vam
nisam ništa obećao - ponavljao je uporno.
- Ništa - saglasila se ona - ništa. - Navukla je
pokrivače preko njega i odgurnula jednu za-vesu
da bi imao vazduha, a spustila drugu da bi bio
zaklonjen od jutarnje svetlosti, kad naiđe.
Ali ju je on držao čvrsto za ruku. -Gde ćete
spavati? - zapitao je.
- Oh, postelja mi je već prostrta - rekla je napola u
šali. - Sutra ćemo se videti. U kući se neće ništa
promeniti. Bićemo prijatelji, obećavam vam, bez
straha i stida koji bi nas razdvajali...
Pustio ju je da ode, umiren njenim obećanjem i
umiljatom toplinom njenoga glasa. Umela je uvek
da uljuljka njegove sumnje. Nikad ne bi poverovao
u celosti sve što je ona htela da kaže.
Kada je utonuo u san, ona se udaljila i pošla,
hodeći tiho i sama kroz nekoliko malih dvorišta dok
nije stigla do svog novog stana, kraj odaja stare
50
gospe. Po njenom naređenju, te su prostorije
godinama čišćene i spremane, otkad je umro stari
gospodar, a nekoliko dana uoči te noći postarala
se da nova posteljina stoji u priprivnosti na
krevetskom dušeku.
Uvukla se u tu svezu postelju. Učinila joj se hladna
i suviše nova. Drhtala je nekoliko časaka od zime i
čudnog, smrtnog umora koji je najednom osetila.
Zatim je usnula. Spavala je bez snova, kao da je,
prekoračivši taj usamljeni prag, stupila u neku vrstu
smrti.
II
Ali jutro udara pečat na dela noći. Tek na suncu
biva jasno šta je pravo, a šta krivo. Sutradan po
svom četrdesetom rođendanu, gospa Vu se
probudila sa osećanjem neke nove lakoće u duši.
Bacila je pogled na svoju novu sobu, poznatu, ali
ne prisnu. Bila je sasvim drugačija od one u kojoj je
godinama spavala. Onu je ukrašavala mlada žena,
žena koja je živela u braku sa svojim mužem i od
koje se očekivalo da mu rađa decu. Na zavesama
bilo je vezeno voće, sa drugim znamenjima
plodnosti. Prostorija koju je napustila prošle noći
bila je tačno onakva kao onog dana kada je stara
gospa uputila preko njenog praga nevestu svog
jedinca sina. Stara gospa je kupila tako jak saten i
svilen konac tako trajnih boja za vezeno nebo nad
krevetom da ni posle dvadeset četiri godine nije
bilo nikakva izgovora da se nabavi novo. Jedini
predmet koji je gospa Vu dodala bračnoj sobi bila
je slika onog ljudskog stvorenja koje se uspinje na
breg. Sada joj je bilo neobično bez te slike. Moraće
da je prenese još istog dana, sa svojim haljinama i
toaletnim priborom. Bez tih stvari njena stara soba
biće veoma pogodna za novu mladu milosnicu.
Voće i druga znamenja plodnosti mogu joj se
prepustiti mirne duše!
Tako je gospa Vu ležala sama u svojoj novoj
postelji. Bio je to još prostraniji krevet od onoga koji
je ostavila.
51Ležeći na njemu, gospa Vu je obazrivo ispitivala
rođeno srce. Je li patila pri pomisli da će druga
ležati u njenoj bračnoj postelji, pod svilenim
pokrivačima ružičaste boje? Osećala je nešto
slično potmulom, pritajenom bolu, ali u tome nije
bilo ničeg prisnog ni ličnog. Pa ipak je to bio golem
bol, bol od koga ljudski stvor mora da pati kad
nebo u svojoj nedokučivoj mudrosti donese odluku
na štetu duše čoveka pojedinca. Znala je, tako, da
bi za nju bilo neizrecivo dobro i utešno da je njen
suprug mogao biti pripravan da stupi u drugu
polovinu života zajedno s njom. Bilo bi to čudesno
ispunjenje njene žudnje da je i on mogao,
zaključivši i sam prvi krug svoga života i bez žrtve,
istog časa kad i ona, dopreti na raskršće na koje je
sama izbila.
Borila se dugo sa svojim mislima, tonući sve dublje
u njihove tamne vode. Zašto li nebo nije učinilo
ženu dvaput dugovečnijom od čoveka, tako da bi
joj plodnost i lepota trajale do konca njegova života
i uvele tek sa poslednjim časom začetnika njihove
strasti i njihove dece? Zašto bi potreba muškog
stvorenja da mu seme padne na rodnu njivu trajala
predugo da bi se u jednoj ženi mogla do kraja
ispuniti?
„Žena stoga", mislila je, „mora da bude usam-
ljenija od čoveka. Deo svoga života mora provoditi
u samoći, te je i od neba pripremljena za to."
Ali razum joj je savetovao da se kloni tako jalovih
pitanja. Ko bi mogao da menja zakone nebeske?
Ceneći život samo, nebo je dalo mužu da bude
seme njegovo, a ženi da bude zemlja na koju će
ono pasti. Zemlje ima u izobilju, ali kakva korist od
zemlje bez semena? Žudnja u čoveku živi nadalje i
pošto mu se kosti u kreč preobrate a krv u vodu
pretvori, i to je zato što je nebu rađanje preče od
svega, da čovečanstvo ne bi izumrlo. Stoga se
mora posejati i potonja semenka iz bedra muškog
stvorenja; a da bi i to poslednje seme moglo roditi
snažan plod, kad čovek stane zalaziti u starost,
njegovo seme treba da plodi bolju i rodniju grudu.
Prema tome, i samom nebeskom zakonu prkosi
svaka žena koja se
52
ne da otrgnuti od čoveka kad prođe vreme njenoj
plodnosti.
Idući tako hladovitim stazama razuma, osećala je
kako u sve većoj daljini, u nekoj dalekoj krajini
njene duše, tiho kopni golemi bol, ustupajući mesto
olakšanju i spokojstvu. Osećala se doista vraćena
samoj sebi i gotovo kao u doba kada je bila devoj-
ka. Kako li će čudno i prijatno biti ležati noću i znati
da može spavati do jutra, ili,
kad bude budna, da to može biti bez straha da će
iza sna trgnuti nekog drugog! Njeno telo bilo joj je
vraćeno. Zagrnula je rukav i zagledala se u put
svoje ruke. Učinilo joj se da nikad nije bila jedri ja i
sočnija. Hranjena i negovana, zadojena ubuduće
osećanjem nove slobode, doživeće svakako
duboku, veoma duboku starost. Ali da bi mogla
živeti srećno, moraće da bude obazriva u svima
svojim odnosima, a više svega u svojim odnosima
s njim. Ne sme dozvoliti sebi da bude odsečena od
njega. To izvesno neće biti lako kad veza među
njima više ne bude telesna, nego samo jedna veza
duše i uma. Moraće, stoga, da ima u vidu druge
puteve njegove zavisnosti od nje, a ipak paziti
pošteno da to ne budu putevi koji bi ga odvojili od
došljakinje.
- Moram nekako vršiti svoju dužnost prema svima -
promrmljala je i spustila opet rukav niz svoju lepu
ruku.
Ko treba da bude ta mlada žena? Gospa Vu je i
ranije mnogo mislila o njoj. Sada je opet počela da
misli na tu ženu još neodređena lika. Očevidno
treba da bude neko veoma različit od nje. Mora biti
mlada, ali ne mlađa od snaha, jer bi to unelo
nepriliku u kuću. Dvadeset dve godine bile bi
najpode-snije doba. Ne sme biti suviše dobro
vaspitana jer je gospa Vu bila učena žena. Ne srne
biti savremena, jer se savremena mlada žena ne bi
zadovoljila položajem milosnice i uskoro bi
zaželela da makne sebi s puta gospu Vu i stala
zahtevati da sve vreme i srce g. Vua samo njoj
pripadaju, a to bi bilo postid-no u kući i sinovima na
zazor ponaosob. Stariji čovek može uzeti sebi
milosnicu ne krnjeći svoga do-
53
stojanstva, ali ne srne pasti pod njenu vlast, a
najmanje biti bespomoćna stvar u njenoj ruci i puka
igračka njene volje. Naočita, naravno, mora da
bude, ali ne toliko naočita da bi zaludila mlade
ljude po kući, pa ni samog g. Vua, uostalom. Biće
dovoljno ako bude naočita toliko da bi bila
dopadljiva. I pošto je lepota gospe Vu bila od jedne
vrste, lepota te mlade žene treba da bude od
druge. To jest, ona treba da bude punačka i
rumena, a ne bi ništa smetalo i kad bi bila
pokrupnih kostiju!
Sve je to, razmišljala je gospa Vu, ukazivalo na
mladu ženu seoskog odgoja. Osim toga, žena sa
sela značila je zdravlje i odsustvo rđavih navika, i
ve-rovatno bi rađala zdravu decu. Dece će,
naravno, morati da bude, jer nijedna nije
zadovoljna bez dece, a gde njih nema, žena biva
ćudljiva, mrzovoljna, misli samo na sebe, a muža
progoni svojim zahtevima. Milosnica, svakako, ne
srne umanjiti sreću g. Vua. „Morala bi biti glupa
pomalo," razmišljala je gospa Vu, „da bi se
zadovoljavala s onim što joj on bude davao, a da
ne pita šta je između njega i mene."
U glavi joj se stala ocrtavati jasna slika te mlade
žene. Videla je zdravu, priglupu, lepuškastu mladu
ženu, oblapornu, koja pre nije živela u bogatoj kući
- tako će u njihovoj biti pomalo bojažljiva - mlađe,
jednostavno čeljade koje ne bi bilo ni tvrdoglavo ni
ponosito, i ne bi pokušavalo da sopstveni strah
uguši grdnjom i treskanjem.
- Takvih prostih mladih žena moralo bi biti mnogo -
pomislila je vedro gospa Vu.
Čim je ustala i posvršavala svoje dnevne poslove,
odlučila je da pošalje po staru ženu koja je
posredovala kad se dovodila Meng. Jer se gospa
Vu poslužila provodadžikom čak i kad je bila u
pitanju kći gospe Kang, da gospa Kang, u svojoj
ljubaznosti, ne bi zatražila premalo, od čega bi
docnije patio brak njihove dece zato što to ne bi
bilo pravedno. „Tu staru Liju Ma treba dozvati
ovamo," mislila je gospa Vu, „a ja ću joj
jednostavno kazati šta se tač-no hoće. To je isto
tako određeno kao porudžbina
54
ove ili one robe." Tako je razmišljala, i to bez
cinizma.
Zatim je pustila misao da odluta u sobe gde će
ubuduće živeti do kraja svog života. Neće ih
mnogo menjati. Oduvek je volela onog starog
čoveka koji je bio njen svekar. On nije imao kćeri,
te je bio dobar prema njoj, a kada je video da je
isto tako oštroumna i učena koliko lepa, to ga je
uistinu veoma obradovalo. Prelazio je preko
starinskog običaja koji je branio svekru da govori
sa ženom svoga sina. Štaviše, slao je toliko puta
po nju da bi mu čitala štogod iz starih knjiga u
njegovoj biblioteci. Naučila se još za njegova života
da i sama zalazi u biblioteku i čita knjige. On je
izdvojio izvesne među njima kao neprikladne za
mladu ženu i ona ih nikad nije dirala. Sada,
međutim, pošto je prošla polovina njena života, i
pošto je bila sama, mogla je i njih čitati.
Pomisao na biblioteku punu knjiga koje su sada
njene pričinjavala joj je vedro i spokojno
zadovoljstvo. Tokom srednjih godina svoga života
nije imala vremena da mnogo zagleda u knjige. G.
Vu nije uživao u čitanju i stoga nije voleo da je vidi
sa knjigom u ruci. Toga dana, pošto je toliko
godina drugima poklanjala svoje telo i svoj duh,
njoj se činilo da je odavna mori žeđ koju može
ugasiti samo bistra voda sa tih drevnih izvora, voda
koju bi pila koliko i kad god joj srce zaželi.
A nove odaje bivale su iz časa u čas sve više
njene. Stari gospodar bio je odavno mrtav tako da
je prestao da postoji kao stvor od krvi i mesa ne
samo na ovome svetu nego i u svetu njene
uspomene. Kad bi sada mislila na njega, on je bio
samo star i mudar duh, spokojan starački glas.
Stoga u tim sobama nije bilo ničeg što bi htela
menjati, jer nije osećala da se tu ikad kretalo i
disalo biće od krvi i mesa. Zavese na postelji bile
su od tankog svilenog zagasitoplavog brokata i
nisu govorile ni o starosti, ni o plodnosti. Zidovi su
bili okrečeni i bledožuti od starosti. Grede na krovu
nisu nikad podlagane ta-
55vanicom. Vrata i ragastovi na prozorima, stolice i
stolovi, bili su teški i sjajni, od prostog uglačanog
drveta koje je krasio samo mutni sjaj mrkog laka iz
Ningpoa, te smese od boje i ulja koja pokolenji-ma
može da potraje
u jednoj kući, ne bledeći i bez klobučanja. Pod je
bio od velikih, četvorouglastih, sivih opeka, tako
starih da su bile izdubljene kraj kreveta i na vratima
koja su vodila u biblioteku. Jedna od triju soba bila
je spavaća, a treća je bila dugačka soba za
sedenje, koja je gledala na jedno dvorište. Samo u
dvorištu će, možda, izmeniti štogod, ali malo.
Krošnje drveća bile su se sastavile kao da su
srasle jedna s drugom i nisu propuštale dovoljno
sunca, a kamenje pod njima bilo je klizavo od
mahovine u koju je zaraslo.
Neko je zakucao na vrata. - Izvolite! - pozvala je
ona.
Ušla je Jinga, koja je izgledala preplašena. - Nisam
znala gde ste - promucala je. - Išla sam svukud.
Bila sam u vašoj staroj sobi i probudila gospodara,
a on se naljutio na me.
Poverite cenu za svaki slucaj na
http://www.faceyubook.com
- Odsad ćete me ovde nalaziti svakog jutra, sve
dok ne umrem - rekla je mirno gospa Vu.
Šapatom i zavojitim putevima, idući od usta do
usta, novost se tokom dana polagano širila po
kući. Sin je rekao ženi, jedna je žena kazala
drugoj, Jinga je rekla kuvaru, a glavni kuvar kazao
paraku-varu, i tako do kraja dana u kući nije bilo
žive duše koja ne bi znala da se gospa Vu
preselila u sobe starog gospodara. Preko sluga
vest je dospela do lične sobarice stare gospe, pa
tako i do nje same, ali ona u to nije htela da veruje.
Gospa Vu namerno nije ništa poverila svekrvi.
Znala je da će stara gospodarica čuti vest od svoje
sobarice, što je bilo dobro, jer će prvi gnev iskaliti
na nekome ko je ionako bio samo sluga. Pošto ta
bura mine, staru gospu staće da raspinju sumnje
jer neće znati s kim bi se prvo posvađala, da li sa
sinom ili sa njegovom ženom. Ako dođe prvo do
gospe Vu, to će značiti da nju okrivljuje za taj
nemili događaj. Ako li pak ode prvo do sina, to će
značiti da u njemu gleda krivca.
Svodeći mesečne račune u sobi za sedenje svoga
svekra, koja je sada bila njena, gospa Vu je oko
podne ugledala staru gospu koju je njena sobarica
prevodila preko dvorišta. Drveće je već bilo
poseče-no i odneseno, a kamenje očišćeno od
mahovine i oribano. Stara gospa zastala je da vidi
šta je učinjeno. Oslanjala se jednom rukom na ruku
svoje sobarice, a u drugoj je držala svoj dugački
štap sa drškom u vidu zmajeve glave. Sunčana
svetlost pre-plavila je nekad hladovito dvorište, a
ribe u bazenu na sredini, zaslepljene, bile su
zaronile i zabile se u mulj, tako da je voda
opustela. Ali dva vodena konjica, blistava i plava,
poigravala su nad staklastom površinom jezerceta,
opijena novinom sunca u tom skrovitom kutku.
- Posekli drvo koje s pravom zovu „Ponos Kine" -
rekla je stara gospa kao da je optužuje za neko
teško nedelo.
Gospa Vu se već bila digla i pristupila staroj baki.
Nasmešila se na te njene reci. - To drveće niče
tako lako - rekla je - i raste tako brzo. Ovo ovde
nije ni sađeno. Naprosto je samo izraslo između
dva kamena.
Stara gospa je uzdahnula i pošla ka vratima. Kada
ju je gospa Vu prihvatila za lakat, odgurnula je
njenu ruku gotovo kivno. - Ne dirajte me - rekla je
mrzovoljno. - Veoma sam ljuta na vas.
Gospa Vu nije odgovorila. Ušla je za starom
gospom u sobu za sedenje. - Niste mi kazali da se
selite ovamo - rekla je stara gospa svojim
hrapavim i visokim staračkim glasom. - Meni se
nikad ništa ne kazuje u ovoj kući. - Govoreći
spustila se na jedno od sedišta u sobi.
- Trebalo je da vam kažem - saglasila se gospa
Vu. - Veoma sam pogrešila što to nisam učinila.
Moram vas zamoliti da mi oprostite.
Stara gospa je nešto progunđala i zapitala strogim
glasom: - Jeste li se posvađali s mojim sinom?
- Uopšte nisam - odgovorila je gospa Vu. - U stvari,
mi se nikad i ne svađamo.
56
57- Nemojte pokušavati da mi zaslađujete stvar
lepim recima - zapovedila je stara gospa* - Ja se
ne plašim istine.
- Ne mislim ništa da zaslađujem lepim recima,
majko - odvratila je gospa Vu. - Juče sam navršila
četrdeset godina. Odavno sam bila odlučila da se
u taj dan, kada jednom dođe, povučem od svojih
supružanskih dužnosti i nađem svom gospodaru
nekog ko je mlad. Njemu je tek četrdeset peta.
Ostalo mu je još mnogo godina.
Sa prekrštenim mršavim rukama na glavi zmaja,
stara gospa je sedela i ukočeno zurila u ženu
svoga sina. - Da li voli neku drugu? - upitala je. -
Ako je ludovao po javnim kućama, ja ću mu - ja ću
ga ...
- Ne, nije tu posredi nikakva druga žena - odvratila
je gospa Vu. - Vaš sin je najbolji čovek koji se da
zamisliti i bio je uvek dobar prema meni. Dovoljno
sam sebična da bih htela sačuvati živu i netaknutu
lepu ljubav koja nas je spajala. Toga ne bi moglo
biti kad bih ja strepela od straha da ću u ovim
godinama opet roditi i svakako ne može biti ako se
moje vatre gase dok njegove gore i dalje.
- Ljudi će reći da se on upustio u kojekakve ludosti
i da ste se vi osvetili - rekla je stara gospa strogo. -
Ko će vam verovati da ste se povukli od svoje
volje, ukoliko niste prestali da ga volite?
- Nisam prestala da ga volim - rekla je gospa Vu.
- Šta je ljubav između čoveka i žene ako ne dele
istu postelju? - dobacila je stara gospa.
Gospa Vu je ćutala poduže pre nego što je
odgovorila na to. - Ne znam - odgovorila je najzad.
- To sam se uvek pitala i sad ću moći pronaći šta
je.
Stara gospa je frknula od ljutine. - Nadam se da svi
mi nećemo stradati zbog toga - rekla je glasno. -
Nadam se da tim putem neće ući u ovu kuću novi
izvor neprilika!
- To mora biti moja briga - priznala je gospa Vu. -
Krivila bih isključivo samo sebe kad bi se tako
nešto dogodilo.
58
- Gde je ta nova žena - upitala je stara gospa. Bila
je još ožalošćena, ali je osećala da joj se gnev
stišava i protiv njene volje. Istina je da nijedna
žena ne voli da zatrudni pošto napuni četrdesetu.
Ona je doživela tu zlu sreću, ali je dete srećom
umrlo pri porođaju. Pa ipak se jasno sećala, kao da
je bilo juče, a ne pre više od trideset godina,
dubokog srama kojim je bila obuzeta kada je videla
da je zanela u tim godinama. Do tada je želela da
dobije još koje dete, ali se ta čežnja ugasila sa
njenom četrdesetom godinom. Svađala se sa
mužem od prvog do posled-njeg meseca tog
nezadovoljnog iščekivanja neželjene prinove.
- Idite i nađite sebi bludnicu - govorila je
zlosrećnom čoveku. - Idite i nađite sebi mladu de-
vojku koja je uvek spremna na tako što, ko zapeta
puška!
Stari gospodin je bio ožalošćen tim i sličnim
primedbama i posle toga nije više nikad ni blizu
prilazio, ali je takođe nije više ni voleo kao nekad.
Nju bi često dražila njegova povučenost jer je bio
ljubazan i stidljiv, kao što već bivaju ljudi kad
pročitaju mnogo knjiga, ali je posle toga postao još
ćutljiviji u odnosima s njom. Ona je, međutim, ipak
znala da je čitava stvar bila samo nesrećan slučaj i
da s njom više nije želeo od srca poroda, ništa više
no i ona sama. I sad bi je ispunilo nejasno
osećanje krivice kad bi se setila svoje tadašnje
srdžbe na njega. Ono što se desilo bilo je, na kraju
krajeva, samo delo prirode, ništa više, pa zašto je
onda osuđivala svog dobrog starog čoveka?
Stara gospa je uzdahnula. - Gde je ta žena? -
upitala je opet, zaboravljajući da je maločas
postavila to isto pitanje. - Još je nisam našla - rekla
je gospa Vu. Pretvarajući se da dvori svoju staru
gospodaricu - čas dolivajući joj čaja, čas mašući joj
lepezom, čas opet pomičući neki paravan da sunce
ne bi padalo na nju - robinja stare gospe prislu-
škivala je sve što se govorilo. Ali je gospa Vu i to
pretresla u pameti i u sebi pomislila da je tako na-
59
Lposletku najbolje da sluge čuju sve iz pravog
izvora.
- Biće je teško naći - rekla je stara gospa
tvrdoglavo.
- Ja mislim da neće - odgovorila je gospa Vu. -
“Znam tačno kakva treba da bude. Ostaje samo da
se ne uzme nikakva druga.
- Pri svem tom - produžila je stara gospa, -
smatram još uvek da je moj sin svemu kriv i da
sam dužna prekoriti ga za to.
- Nemojte, molim vas - rekla je gospa Vu. -
Prekoriti ga ma zbog čega bilo, značilo bi samo
učiniti da se oseća krivim na neki način, a do njega
zbilja nema nikakve krivice. Ne smemo dozvoliti da
on prebacuje koješta samom sebi zato što je meni
četrdeset godina. To bi bilo krajnje nepravedno.
Stara gospa jeknu od muke. - O, nebesa, što
načiniste čoveka i ženu od dve razne zemlje!
Gospa Vu se nasmešila. - Nebesa možete kriviti.
Ja vam u tom neću protivrečiti.
Izgledalo je da posle toga nema više šta da se
kaže. Stara se sećala do sitnice svog slučaja pod
sličnim okolnostima, pre mnogo godina. Ona bi se
ljutila da je otac njenog sina uzeo mlađu ženu,
mada je bučno zahtevala od njega da postupi tako.
Ova žena, supruga njenog sina, bila je, možda,
mudrija.
Zaboravila je odjednom na šta je mislila, što joj se
često dešavalo otkako je ostarela. Osvrnula se oko
sebe. - Hoćete li sve da menjate u ovim sobama? -
zapitala je.
- Ništa neću menjati - rekla je gospa Vu - izuzev
što sam donela onu sliku iz svoje stare sobe. Uvek
sam je volela. - Slika je već visila preko puta mesta
na kome je sedela, jer je jutros odmah posle
doručka naredila Jingi da uzme nekog slugu koji bi
je doneo i obesio. Odlučila je da je ne stavlja u
spavaću sobu, kao u svom starom stanu. U toj
prostoriji će samo spavati.
Stara gospa se digla i prišla slici. Zagledala se u
nju stojeći, oslonjena na štap. - Je li se to čovek ili
žena penje uz brdo? - zapitala je.
60
- Ne znam - rekla je gospa Vu. - Možda nije ni
važno šta je.
- Usamljeno stvorenje! - promrmljala je stara
gospa. - Usamljeno usred svih tih brda! Uvek sam
mrzela brda.
- Ja pretpostavljam da ne bi bilo tu kad“bi mu
smetala samoća! - rekla je gospa Vu.
Ali stara gospa bi stala osećati da je ogladnela kad
god bi se rastužila. A nad slikom se zbilja rastužila.
Okrenula se ka gospi Vu, gledajući je žalostivo. -
Gladna sam - zavapila je. - Satima nisam ništa
jela.
Gospa Vu je rekla sobarici: - Odvedite je natrag u
njene sobe i dajte joj da pojede što god zaželi.
Kad je stara gospa otišla, ona je opet zasela za
svoje račune. Do kraja toga dana, niko više nije
dolazio u njenu blizinu. Ćela kuća bila je nesrećna i
zanemela. Pitala se da li će g. Vu doći da je vidi i
primetila sa iznenađenjem da pomisao na njega
budi u njoj neko čudno osećanje bojažljivosti i
stida. Ali ni on, takođe, nije dolazio do nje. Činilo
joj se da pogađa tačno šta se događa u velikoj
kući. Sinovi i njihove žene proveli su sigurno dobru
polovi-nu toga dana u razgovoru o neobičnom
događaju, prepirući se šta treba učiniti i kazati, i
savetujući se sa svojim rođacima i njihovim
ženama. Jer nisu nikako mogli da se sporazumeju,
nijedno od njih nije moglo da je poseti, a pošto joj
se stariji nisu približavali, deca su takođe držana
po strani. Što se tiče slugu i sluškinja oni su se iz
puke i prirodne opreznosti ućutali i predali poslu,
rešeni da budu mirni kao bube, sve dok se vazduh
u kući ne pročisti. Samo je Jinga celoga dana
dvorila svoju gospodaricu, mada su joj oči bile
crvene kad god bi ušla u sobu, svakako od suza
koje je prolivala čim bi se našla nasamo. Ali se
gospa Vu pretvarala da ništa ne vidi. Provela je
ceo dan nad svojim računima,
61kojima je bila dozvolila da se nagomilaju u
vreme priprema za njen rođendan.
Proučavala je jednu knjigu za drugom; prvo kućne
račune, koje je vodio domostrojitelj, zatim račune
za odeću, popravljenu i novu, pa za kućne opravke
i zamenu prestarelog ili upropašćenog po-
kućanstva novim, koji su uvek podugački u kući sa
tolikom čeljadi, i konačno račune poljoprivrednih
dobara. Pradedovske zemlje porodice bile su
prostrane i plodonosne. Porodica je živela od
njihova prinosa i od zarade u radionicama. Ni g. Vu
niti ikoji od njegovih sinova nisu nikad napuštali
postojbinu da bi našli posla u nekom drugom
mestu. Neki od daljih rođaka, doduše, nastanili su
se po drugim gradovima kao trgovci, bankari ili
zanatlije, ali bi se čak i oni vraćali porodičnoj zemlji
na neko vreme, da se tu oporave, kad bi im to
dozvoljavao njihov posao. Gospa Vu je upravljala i
kućom i zemljom. G. Vu se već godinama
ograničavao na pročitavanje računa, i to jednom
godišnje, na pre-lazu iz stare u novu godinu. Ali je
gospa pregledala kućne račune dvaput mesečno,
a račune sa imanja po jednom svakog meseca.
Znala je tačno koliki je bio prinos pirinča i pšenice,
jaja, povrća i goriva. Upravitelj imanja obaveštavao
ju je o svakoj pro-meni i svakoj nedaći. O tome bi
pokadšto porazgo-varala sa g. Vuom, a pogdekad i
ne bi. To je zavisilo od stepena njenog umora. Kad
bi bila jako u-morna, svršila bi stvar sama.
Toga dana je ostala na tom poslu od ranog jutra do
mraka, odmarajući se samo dok je nadgledala
vešanje slike i seču drveća. Oko nje je vladala
mrtva tišina u celoj kući, kao da je ona jedino živa
duša pod krovom. Činilo se da joj se u tom miru
odmaraju i duša i telo. Ne bi ga želela svakog
dana, naravno. To bi značilo i suviše rano
zakoračiti u smrt. Ali posle četrdeset godina žive
zajednice s tolikim svetom, prijalo joj je što provodi
ceo jedan dan potpuno sama, bez ijednog glasa
koji bi se digao da je nešto zapita ili da od nje
nešto zatraži.
62
Računi su bili tačni i zadovoljavajući. Rashodi su
bili manji od prihoda. Žitnice još nisu bile prazne, a
nova žetva biće uskoro požnjevena. Smočnice su
bile pune hrane, sveže i usoljene. Lubenice su bile
sazrele i visile na hlađenju u dubokim bunarima.
Upravitelj je zapisao svojim sitnim, zmijolikim
slovima: „Devetnaest lubenica, sedam žuta, a
ostalo crvena srca, visi u dva severna bunara."
Mogla bi narediti da joj jednu izvuku noćas pre
spavanja. Lubenice su dobre za bubrege.
Kad su se računske knjige zatvorile, utonula je sa
slašću u tišinu i usamljenost, kao u prohladnu i
bistru vodu. Osećala je da se oslobađa umora sa
svakim predahom, kao da joj nepokretni, ali svezi
vazduh spira iz pluća zagušljive tragove nekih
otrovnih isparenja. Bila je mnogo umornija nego
što je mislila, pritisnuta nekim umorom koji nije
toliko bio telesni koliko duševni. Bilo bi joj teško
pobliže reći čak i gde se to spustila njegova olovna
težina, koja je tištala jedan neznani krajičak njene
duše. Um joj izvesno nije bio zamoren. Bio je
dobar, žedan napora i željan puta na kome bi se
razigrao. Činilo joj se da se svojim umom nije
služila već dugo, izuzev za svođenje računa i
rešavanje domaćih prepirki i poslovnih sporova, ili,
pak, da bi odlučila treba li neko dete da ide u ovu ili
onu školu. Ne, njen se umor krio negde u
najskrivenijoj dubini njenog bića, na samom vrelu
njene ženstvenosti, u toj utrobi koja se spremala
da usahne. Davala je život pune dvadeset četiri
godine, dok se začeta deca ne bi rodila, a i pošto
bi se rodila, a sada će ona opet bilo rađati bilo
začinjati svoje potomstvo. Majka i staramajka, ona
je bila zaokupljena rađanjem. To je sada prošlo.
U tom trenutku je čula nečiji korak. Bio je to jasan i
odsečen bat po kamenju, kojim je lako hodala
nečija noga, približavajući se. Pitala se za trenutak
ko li je to - čija li je kožna obuća? Koja je to od
žena u kući nosila kožne cipele? Jer su to bili
koraci neke žene. A onda je pogodila ko bi to
mogao biti. Rulen, svakako, mlada iz Šangaja,
žena
63Cema, njenog drugog sina. Uzdahnula je,
odričući se unapred svoje tišine i svoje samoće,
makar i na kratak čas. Ali je prekorela samu sebe
zbog toga. Niko ne srne misliti da se povukla iz
kuće. Bolje je da u tim sobama vide žižu celog
doma, zato što je ona među njihovim zidovima.
- Hodi ovamo Rulen - zovnula je glasno snahu.
Njen ljupki glas bio je vedar. Dižući pogled susrela
je tamne oči mlade žene, koje su je ispitivački
gledale u lice. Stajala je na pragu, visoka i vitka.
Njena dugačka prava haljina bila je stegnuta u
pasu, po ugledu na polutuđinske krojeve iz Šan-
gaja. Prsa su joj bila pljosnata. Nije bila lepa jer je
imala izbočene jagodice. Lice gospe Vu imalo je
glatku i jajoliku oblinu klasične lepote. Široko pri
očima, lice mlade Rulen sužavalo se idući ka bradi.
Usta su joj bila četvrtasta i nekako zlovoljna.
Gospa Vu nije ničim pokazivala da je primetila
njenu zlovolju. - Uđite i sedite, dete moje - rekla je.
- Svršila sam upravo sa našim porodičnim
računima. Bogati smo, zemlja nam je bila milostiva.
Mlada žena nije bila naočita, ali je ipak imala
trenutaka kad bi i njeno lice sinulo lepotom svoje
vrste, mislila je gospa Vu, gledajući je kako
odlučno seda u jednu naslonjaču, kao muško. Bila
je lišena uglađenosti i uljudnosti svojstvene svima
drugim mladim ženama u kući. Činilo se, naprotiv,
kao da čisto uživa da bude gruba i uvek odsečna
kao što je bila. Gospa Vu je posmatrala snahu sa
smirenim ljubopitstvom. Bilo je to prvi put da ostaje
nasamo s njom.
- Treba da pripazite na svoja prekrasna usta, čedo
moje - rekla je tad na onaj svoj ljubazan, be-
strastan način, koji je zbunjivao sve mlađe osobe,
jer nije bio ni podsmešljiv ni poučan.
- Šta mislite pod tim? - zamucala je Rulen. Usne su
joj zadrhtale kad su se rastvarale.
- Sad su to ljupka uzdrhtala usta - rekla je gospa
Vu. - Ali se usta u žena menjaju s godinama. Kad
očvrsnu, vaša će postati ili još ljupkija ili, naprotiv,
gruba i uporna.
64
Njen spokojni glas nije odavao da li joj je to žao ili
milo, nego je samo saopštavao šta treba očekivati.
Da je odražavao ma koje od tih raspoloženja,
Rulen bi, možda, izjavila da joj je svejedno šta će
biti s njenim usnama. Ali zbunjena tim bestrasnim
mirom, ona je, naprosto, stisnula na trenutak svoje
crvene usne i natuštila svoje crne obrve.
- Jeste li došli da porazgovarate sa mnom o
nečemu? - zapitala je gospa Vu. Bila se premestila
na udobnije sedište, napustivši drvenu stolicu
prava naslona, na kojoj je do maločas sedela za
stolom. I druga je bila drvena takođe, ali joj je
naslon bio zaobljen. Ona se, međutim, nije
oslanjala na njega. Sedela je i dalje uspravno,
puneći svoju lulicu. Onda ju je pripalila i odbila
jedan za drugim, kao i obično, dva lagana dima.
- Majko naša! - počela je Rulen plahovito. Bila je
vidno uzbuđena. Gušila se prosto od reci koje su
joj navirale na jezik, ali ipak nije znala kako da
počne.
- Šta je, čedo moje? - rekla je gospa Vu blago.
- Majko - počela je opet Rulen - uzrujali ste sve
redom u kući.
- Zar jesam? - upitala je gospa Vu. Glas joj je bio
pun muzike i čuđenja.
- Jeste, zbilja - potvrdila je Rulen. - Ćemo je rekao
da ne dolazim i ne govorim s vama. On kaže da je
to dužnost Lijangma kao nastarijeg sina. Ali
Lijangmo neće. On kaže da to ne bi ništa koristilo.
A Meng se opet ne razbira od plača. Ali ja ne
plačem. Ja sam kazala da neko mora poći i
porazgovarati s vama.
- I niko nije došao osim vas - odvratila je gospa Vu
sa jedva primetnim osrnehom na licu.
Ali joj Rulen nije uzvratila osmehom. Bojažlji-vost i
odlučnost bili su mučan boj na njenom suviše
ozbiljnom mladom licu. - Majko - zaustila je ona
opet - osećala sam oduvek da me ne trpite i stoga
bi bilo prirodno kad bih ja bila poslednja koja bi
došla do vas.
5 Paviljon žena
65- Varate se, dete - rekla je gospa Vu. - Nema
nikog na svetu koga ne bih trpela, makar to bila i
ona jadna tuđa žena, mala sestra Šija.
Rulen se trgla. - Vi me zaista ne trpite - počela je
da dokazuje. - Znam ja to. Starija sam od Cema,
eto zašto me ne trpite. I nikad mi niste oprostili što
smo se nas dvoje zavoleli u Šangaju i odlučili da
se venčamo, umesto da vas pustimo da udešavate
naše stvari.
- To mi se, naravno, nije dopalo - saglasila se
gospa Vu s njom. - Ali kad sam o svemu razmislila,
videla sam da želim jedino sreću svoga Cema, a
kad sam vas videla, znala sam odmah da je
srećan, i tako sam i s vama bila zadovoljna. Vi
niste krivi što ste stariji od njega. To je neprijatno u
kući, ali sam ja nekako upravljala uprkos tome.
Čovek sa svačim može da izađe na kraj.
- Ali kad bih ja bila kao što su Meng i ostali - rekla
je Rulen burno i plahovito, kao što joj je već bio
način - ne bi mi sada bilo tako teško zbog ovoga
što ste učinili. Majko, vi ne smete pustiti oca da
uzme drugu ženu.
- Nije reč o tome da ja njega puštam da nešto učini
- rekla je gospa Vu, još uvek blago. - Ja sam resila
da je tako za njega najbolje.
Rumeno lice mlade žene pobledelo je naglo na te
reci. - Znate li vi šta činite, majko?
- Mislim da znam šta činim - rekla je gospa Vu.
- Ljudi će nam se smejati - odgovorila je Rulen. -
To je po starinski, uzeti milosnicu.
- Za šangajski svet, možda - rekla je gospa Vu
glasom koji je davao na znanje mladoj Ruleni da
nije uopšte važno šta misli šangajski svet.
Uporna u svom očajanju, Rulen je zurila u nju
ukočenim pogledom. Ta spokojna žena, koja je
bila majka njenog supruga, bila je tako lepa, tako
savršena da je bila van domašaja svake srdžbe,
svakog prigovora. Znala je da je Čemu najpreča
reč njegove majke i da Rulenina, ako je protiv
njene, kod njega nikad ne može pretegnuti. Vlast
njegove maj-
66
ke nad njim bila je tako potpuna da se protiv nje
nije čak ni bunio. Verovao je da sve što čini
njegova majka ispada konačno na njegovo dobro.
Toga dana kada su žene besnele na samu
pomisao da se u kuću uvede nova žena, i dok je
Lijangmo samo ćutao, Ćemo je slegao ramenima.
Igrao je šaha sa Jenmom, svojim mlađim bratom.
- Ako naša majka hoće milosnicu - rekao je ¦- za to
postoji neki razlog, jer ona bez razloga nikada
ništa ne čini. Jenmo, na vama je red.
Jenmo je igrao ne hajući za uzbunu oko sebe. Od
sve braće najviše je voleo Cema, jer je s njim igrao
svakog dana. Bez njega bi Jenmo bio usamljen u
toj kući punoj žena i dece.
- Razlog! - uzviknula je Rulen prezirno.
- Pripazite na vaš jezik - rekao je Ćemo strogo i ne
dižući očiju sa šahovske table.
Nije se usudila da ga ne posluša. Mada je bio
mlađi od nje, imao je nečeg od spokojstva svoje
majke, i to mu je davalo neku neodoljivu moć nad
njenom plahovitošću i strastvenošću. Ali ona se
ipak potajno odlučila da sama poseti gospu Vu.
Stisnula je pesnice na kolenima, upirući u nju
ukočen pogled. - Majko, sada je, u stvari protivno
zakonima da čovek uzme naložnicu, znate li vi to?
- Kakvim zakonima? - upitala je gospa Vu.
- Novim zakonima - uzviknula je Rulen - zakonima
Revolucionarne stranke!
- Ti su zakoni - rekla je gospa Vu - poput novog
ustava, još samo na hartiji.
Videla je da se Rulen začudila kad je ona upo-
trebila reč „ustav". Nije očekivala da gospa Vu zna
za ustav.
- Mnoge od nas su uporno radile da se ukine
naložništvo - izjavila je ona. - Išle smo u povorci
ulicama Šangaja po najvećoj letnjoj žezi, okupane
u znoju koji nam je ćurkom tekao niz telo. Nosile
smo zastave kojima smo odlučno zahtevale jedno-
ženstvo u braku, kao što je na Zapadu. Ja sam
lično nosila plavu zastavu na kojoj su belim
slovima
5*
67bile ispisane reci „Dole milosnice". I kada sada
neko U mojoj rođenoj porodici, majka mog vlastitog
muža, čini stvar koja je tako starinska, tako ... tako
rđava, jer je rđavo, majko, vraćati se na stare,
svirepe običaje ...
- Dete moje - zapitala je gospa Vu svojim slatkim
razboritim glasom - šta biste vi učinili kad bi Ćemo
zaželeo jednog dana drugu ženu, neku, recimo,
koja ne bi bila toliko odlučna i duhovita kao što ste
vi, neku blagu i ugodnu?
- Ja bih se odmah razvela od njega - rekla je Rulen
ponosito. - Ne bih ga delila ni sa kojom drugom
ženom.
Gospa Vu je pripalila svoju malu lulu i udahnula još
dva dima. - Život jednog čoveka sačinjen je od
mnogo delova - rekla je - što on, najzad, i sam
primeti kad žena počne da stari.
- Ja verujem u jednakost čoveka i žene - ostala je
Rulen pri svome.
- Eh - rekla je gospa Vu - dve jednake stvari ne
moraju biti iste. One mogu biti jednake po važnosti,
jednako potrebne za život, ali ne moraju biti iste.
- Mi tako ne mislimo danas - rekla je Rulen.
- Ako se žena zadovoljava s jednim čovekom, i čo-
vek treba da se zadovoljava s jednom ženom.
Gospa Vu je spustila lulu. - Vi ste tako mladi,
- rekla je razmišljajući - da se pitam, kako bih vam
to mogla objasniti. Vidite li, dete moje, zadovoljstvo
je važno, zadovoljstvo jednog čoveka, zadovoljstvo
jedne žene. Kada neko dostigne punu meru svoga
zadovoljstva, zar onda treba da kaže onom
drugom „Vi sada morate stati jer sam ja
zadovoljan?"
- Ali Lijangmo nam je rekao da otac neće druge
žene - rekla je Rulen tvrdoglavo.
Gospa Vu je pomislila: „Ah, Lijangmo je
razgovarao danas sa svojim ocem!" Osetila je na
trenutak sažaljenje prema svom mužu, predatom
tako na milost i nemilost svojim sinovima, bez
ikakve vlastite krivice.
68
- Kad poživite dvadeset pet godina sa jednim
čovekom kao njegova žena - rekla je ljubazno -
onda je život s njim dospeo do granice svakog
znanja.
Uzdahnula je i zaželela najednom da se ta mlada
žena udalji. Pa ipak ju je volela više nego ikada
pre. Trebalo je imati hrabrosti pa doći ovamo
ovako sama i izgovoriti tolike opore, smele,
budalaste reci.
- Dete - rekla je, naginjući se mladoj Ruleni -
nebesa su, mislim, milostiva prema ženama, na
kraju krajeva. Ne možemo večito rađati decu, do
po-slcdnjeg dana. Ko bi to izdržao? I stoga nebo
kaže, u svojoj milosti, kad ženi bude četrdeset
godina: ,,A sada, jadna dušo u jadnom telu,
ostatak tvog života pripadaće samo tebi. Delila si
se nadvoje opet i opet, a sad uzmi što ti je ostalo i
sastavi se opet u svoju celinu, e da bi tako život bio
dobar prema tebi tebe radi, i bio ti mio ne samo
zbog onoga što daješ nego i zbog onog što
dobijaš." Provešću ostatak svog života pribirajući
svoj rođeni um i sopstve-nu dušu. Paziću brižljivo
na svoje telo, ne zato da bi se ikad više dopadalo
nekom čoveku, nego zato što mi je ono duši stan,
pa sam zavisna od njega.
- Mrzite li sve nas? - zapitala je mlada žena. Pri
tom je široko otvorila oči, i gospa Vu je prime-tiia
prvi put da su to veoma lepe oči.
- Volim vas sve više nego ikad - rekla je gospa Vu.
- I našeg oca takođe? - pitala je Rulen.
- Njega takođe - rekla je gospa Vu. - Zašto bih
inače tako žarko želela njegovu sreću?
- Ne mogu da vas razumem - rekla je mlada žena
posle jednog trenutka ćutanja. - Mislim da ne znam
šta ste maločas hteli da kažete.
- Ah, vi ste tako daleko od moga doba - odvratila je
gospa Vu. - Imajte strpljenja sa mnom, dete, da
biste saznali šta hoću.
- Činite li vi stvarno ono što hoćete? - upitala je
Rulen sa prizvukom sumnje u glasu.
- Da, stvarno - odgovorila je gospa Vu blago.
69
Rulen se digla. - Sada mi ostaje samo da se vratim
otkuda sam i došla i da im to kažem - rekla je na
polasku. - Ali ne verujem da će iko od njih moći da
vas shvati.
- Recite im svima da imaju strpljenja sa mnom -
rekla je gospa Vu, smešeći se na nju.
- Pa, ako ste vi sigurni... - rekla je Rulen, oklevajući
još uvek.
- Potpuno sigurna - rekla je gospa Vu.
Obradovala se opet samoći i tišini kada je Rulen
otišla. Nasmešila se malo pri pomisli na porodicu
koja je sedela sva na okupu, ali bez nje, i čiji su se
članovi, u dubokoj zgranutosti i potištenosti, pitali
svi redom šta da se radi zato što je ona prvi put
otkad znaju za nju učinila nešto samo sebe radi.
Ali, smešeći se, ona je istovremeno osećala duboki
mir kojim je sva bila ispunjena. Ne čekajući na
Jingu, jer je bilo još dva sata do uobičajenog tre-
nutka njenog odlaska na počinak, okupala se,
obukla svoju noćnu odeću od bele svile i legla u
ogromnu staru postelju sa tamnim zavesama.
Kada je ušla sat docnije u njene odaje, Jinga se
prepala od tišine koju je zatekla i otrčala u spavaću
sobu. Tu je ugledala svoju gospodaricu kako leži
na postelji iza nenavučenih krevetskih zavesa,
malena i tiha. Priskočila je krevetu sa strahom u
srcu i zagledala se ukočena pogleda u taj
nepokretni lik.
- Oh, nebesa - jeknula je Jinga - naša milostiva je
umrla!
Ali gospa Vu nije bila mrtva, nego je samo spavala,
mada je Jinga nikad pre nije videla da tako spava.
Čak ni njen krik nije probudio usnulu gospu. „Nju,
koju zorom budi lepršanje jednog ptičjeg krila pod
strehom!" čudom se čudila Jinga. Stala je časak
zagledana u čednu lepotu kojom je žarilo lice
gospe Vu. Zatim se malo odmakla od postelje i
navukla teške zavese.
- Umorna je do dna duše - promrmljala je Jinga. -
Umorna je zato što je hraniteljka svemu živome u
ovoj golemoj kući, kao da su svi sisančad, ne budi
primenjeno.
70
Zastala je na vratima koja su vodila u dvorište i
srdito se osvrnula levo i desno. Ali niko nije
dolazio, a pogotovo ne g. Vu.
U Lijangmovim odajama, dvojica starijih sinova i
njihove žene razgovarali su dok vodeni sat nije
pokazao da je minula prva polovina noći. Dvojica
mladih muževa bili su mahom ćutljivi. Osećali su
se zbunjeni i zazorni svoga oca radi. I on je bio čo-
vek i muž poput njih. Da li će biti tako i između njih
i njihovih žena kad zađu u srednje godine?
Sumnjali su u sebe i krili svoju sumnju.
Od dveju mladih žena, Meng je bila ćutljiva. Bila je
i suviše srećna u svom ličnom životu da bi bilo ičeg
zbog čega bi se ma s kim svađala. Smatrala je
Lijangma za najlepšeg i najboljeg među ljudima i
čudila se neprekidno što je bila tako srećna da su
joj ga dali zanavek. Na njemu nije bilo ničega što
joj se ne bi dopalo. Njegovo krepko mlado telo,
slatka blagost njegovog ophođenja, njegova
nepokolebljiva ljubaznost, njegovo beskrajno
strpljenje, njegova večita spremnost na smeh i
šalu, luk u kome su se njegove usne svijale jedna
u drugu, njegovo
glatko lice, gustina njegove zaglađene crne kose,
nežna čvrstina njegovih ruku, njegovi suvi
prohladni dlanovi - sve je to ona dobro znala, sve
je to svakad ispunjavalo njeno srce radošću i
toplinom. Nalazila je da je on bez mane. Predavala
mu se ui-stini svom dušom i svim telom svojim, i
radovala se videći da su joj i život i sreća u
njegovim rukama, jer nije više ni želela samostalna
postojanja izvan i mimo njega. Biti njegova, dvoriti
ga danju, savijati i spremati njegovu odeću,
donositi mu hranu svojom rukom, nasuti mu čaj i
pripaliti mu lulu, osluškivati svaku njegovu reč, sva
se posvetiti njegovom lečenju, i kad bi ga samo
glava malo zabole-la, probati neko jelo njemu
namenjeno da bi videla da li je ukusno, i njegovo
kuvano vino, da bi mu proverila toplinu, to su bile
njene radosti i njene prijatne dužnosti. Ali je
rađanje dece bilo iznad svega toga. Njena jedina
želja bila je da mu rodi
71mnogo dece. Ona je bila smerno i srećno oruđe
njegove besmrtnosti.
Toga časa, kao i svakad u njegovom prisustvu,
mislila je na njega i čula glasove ostalih kroz zla-
ćanu maglu svoje radosti i uživanja u njemu.
Mogućnost da njegov otac uzme milosnicu činila je
Li-jangma samo još savršenijim u njenim očima.
Niko nije bio ravan njemu, Lijangmu. Bio je bolji od
svog oca, mudriji i verniji. A Lijangmo je bio
zadovoljan njome.
Dok je Rulen govorila, Meng je slušala, misleći na
Lijangma. Kad joj se Rulen obratila sa pitanjem:
- Meng, vi ste žena najstarijeg sina, šta vi mislite?
- Meng se okrenula ka Lijangmu da bi od njega
saznala šta misli.
Rulen je to znala, navravno, i prezirala je Men-gu
što nema sopstvenog mišljenja. I ona je, takođe,
volela svoga mladog muža i govorila počesto
Čemu, kad bi bili sami, da ga voli tim više što nije
budala kao Lijangmo. U potaji je žalila što Ćemo
nije stariji sin. Bio je snažniji od Lijangma, vatreniji,
hitriji, mršav i oštra jezika. Lijangmo je ličio na oca,
ali je Ćemo ličio na majku. Volela ga je mnogo čak
i kad bi se svađala s njim. Ali bi se veoma često
svađala s njim, mrzeći samu sebe još za vreme
prepirke. Svaka svađa završavala bi se njenim bur-
nim pokajanjem, a to pokajanje poticalo je od
njenog upornog potajnog straha koji je krila i od
same sebe, straha što je starija od Cema i što je
znala da ga je volela pre nego što je on nju
zavoleo. Da, to je bila njena potajna sramota - što
mu je poklonila svoje srce još u školi gde su se prvi
put sreli, a njeno srce nagonilo je da ga traži pod
svakojakim izgovorima, čiju je lažnost rđavo
prikrivala, tvrdeći da ne razume neku knjigu, čas
moleći ga da joj pozajmi pribeleške sa nekog
predavanja koje je, tobože, izgubila, izmišljajući,
jednom reci, šta bilo, samo da bi se s njim sastala.
Prva ponuda prijateljstva došla je sa njene strane,
a njena ruka je bila prva koja se pružila da bi se
dotakla njegove.
72
Pravdala se smelo pred njim i pred samom sobom,
govoreći da je tako samo zato što je ona nova
žena, a ne neka starinska, što se ne plaši ljudi,
nego veruje, govorila je, da su ljudi i žene jedno te
isto. Ali je ćelo vreme bila svesna da je Ćemo
mlađi i da pre nje nije poznao žene, i da je bio u
stopu gonjen njenom ljubavlju i predao se njenoj
strasnoj čežnji, ali ne celim bićem svojim. - Vi se
bojite vaše sta-rovremske majke! - uzviknula je ona
jednom.
Na to je on odgovorio zamišljeno: - Jeste, bojim se,
zato što uvek ima pravo.
- Niko nema uvek pravo - izjavila je Rulen.
- Vi ne znate moju majku - odgovorio je Ćemo,
smejući se. - Ćak i kada bih želeo da nije u pravu,
ja znam da ima pravo. Ona je najmudrija žena na
svetu.
Te je reci izgovorio bezazleno, ali je time zario nož
u srce mladoj Ruleni, nož koji se nikad više nije
dao iščupati. Došla je u dom Vuovih spremna da
mrzi majku svoga Cema i da bude ljubomorna na
nju, i srdila se docnije bez kraja i konca kad je
videla da je ne može mrzeti niti biti ljubomorna na
nju. Jer ljubaznost gospe Vu, hladna prema svima
podjednako, nije davala maha nikakvom ispadu, ni
na delu ni u srcu. Ako je osetila mržnju mlade Ru-
lene, ona to nije ničim pokazivala, te je mlada žena
uskoro uvidela da gospa ne mari ni za ljubav ni za
mržnju.
A ni ljubomorna nije mogla biti ta mlada. Prilikom
jedne svađe, ona je prkosno prebacila Čemu,
govoreći mu u lice: - Zašto volite toliko vašu
majku? Ona vas ne voli tako mnogo.
Našto je Ćemo odvratio sa hladnokrvnošću: - Ja ne
želim da me iko voli previše.
Tako je u letu uhvatio na njega uperenu strelu i
odapeo je sam toliko silno da se zabola duboko u
srce i u dušu mladoj ženi, ostavljajući je svu uzdrh-
talu. Ali je nju bilo lako raniti, jer joj je srce bilo
uvek otvoreno i spremno da se ozledi, a ponos sav
ustreptao u svojoj prevelikoj osetljivosti.
73- Vi mislite, čini mi se, da vas ja volim previše! -
planula je ona tada na Cema.
Ali on nije hteo da odgovara na to. Bio je to čovek
dobrodušna lika, širok u ramenima i uzan u pasu.
Svi su sinovi bili lepi, izuzev Jenma, koji je još bio
predebeo, ali je Ćemo po nečemu izgledao
otmeniji od sviju ostalih. Taj otmeni izgled udarao
je na muke plahovitu Rulenu. Je li to bilo znamenje
njegove duše ili samo slučajan plod sklopa kostiju
na njegovoj lobanji, ili njegove nežne puti i glatke
zlaćane kože koja ih je prekrivala? Ona to nije
znala a on je krio istinu od nje, ili je ona samo
mislila da on to čini.
- Kažite mi šta mislite - zapitala bi ga često.
Gdekad bi joj rekao, a gdešto ne bi hteo da joj
kaže. - Ostavite mi malo ličnog života - odgovarao
bi tada oporo.
- Vi me ne volite! - uzvikivala bi ona prečesto.
- Zbilja? - odgovorio bi on, a ona bi stegla svoj
zagrižljivi i žučni jezik, čije bi joj se uzde svaki čas
istrzale iz ruku. Pa ipak je bilo trenutaka kada bi je
doista voleo sa svom nežnošću koju je tražila, ali
otkud bi ona znala koji su to trenuci? Kad bi ostala
sarna, besnela je na njegovu vedrinu i predavala
se na milost i nemilost svoje ljubavi i čeznula da se
oslobodi njenog jarma zato što je pod njim bivala
niža i zavisna od njega. Ali kako bi se mogla
osloboditi lanaca kojima se sama saplela? Oluja je
harala ćelom njenom dušom. Mrtvi su ležali snovi o
njenom životu, oni kojima se nekad zanosila. Ta je
kuća bila njena tamnica. Pa ipak, ko joj je bio
tamničar do li ona sama?
Krila je što je bolje mogla tu oluju u kojoj je
vekovala, ali je svu nije mogla zatajiti. Bila je žustre
naravi koja bi začas planula, a prezir joj je bio
žučan. Služinčad bi grdila bez velika povoda, a
ona u toj kući nije bila navikla na neuljudnost, pa
su je stoga služili gore nego ostale u porodici.
Smejali se na njen račun u kuhinjama, a poneko
od sluga bi joj, dabome, uvek pričao o tom smehu.
Tako je
74
ona često bivala zle volje i onda bi mislila, u sebi i
glasno, da je u toj kući sve redom neudobno i
staro.
- U Sangaju smo imali i vodovod i električno
osvetijenje - govorila bi i žalila se na kupatila u koja
se voda donosi čabrovima, na svece i uljane
svetiljke. Ali ko bi na to obraćao pažnju? Ona je
bila samo jedna od šezdesetak duša pod krovom
Vua, i žena koja još nije imala od srca poroda.
Te noći, kada se predugo žalila na njegova oca,
Cema su najzad zamorila njena jadikovanja i njene
grdnje. Zevnuo je i protegao se, a onda prsnuo u
smeh.
- Jadni naš otac - rekao je veselo. - Na kraju
krajeva, on je taj koga bi trebalo žaliti, kad bismo
vas slušali, Rulen. Mi ćemo tu ženu viđati samo u
prolazu, a njemu će taj teret biti na leđima danju i
noću. Hodite, lepotice, ponoć je. Ležite u postelju i
odmarajte se, a pustite i mene da se odmorim.
Ustao je, stresao malo odeću, provukao ruke kroz
kosu, pozvao ju je zviždukom kao da mu je kuče, i
udaljio se. A šta bi drugo ona mogla učiniti nego
krenuti za njim u bračne odaje?
III
Posle mirno prospavane noći, gospa se probudila
ujutru čila i spokojna. Jedna od blagodeti njene
prirode bila je što je, još budeći se, uvek videla
jasno ocrtan, kao mesečinu na tamnom moru, put
kojim je odlučila da ide. Tako je bilo i toga dana.
„Onu ženu moram odmah izabrati", rekla je u sebi.
U porodici neće biti mira ni pokoja dokle god bude
trajalo iščekivanje novine koja treba da je zadesi.
Poslaće stoga još istog dana po onu staru
posrednicu i raspitati se koja bi mlada žena sa
sela, iz kruga njenih poznanica mogla doći u obzir
kao manje-više prikladna i zgodna prilika za taj
slučaj. Sama se već bila prisetila svih koje je
poznavala i porazmislila o njima, ali nije našla
nijednu koja bi joj u svemu odgovarala. Sve su bile
ili previsoka ili
75
preniska roda i položaja, jedne kćeri bogataša,
koje bi sigurno bile ponosite i činile svakojake
neprilike, ili toliko tuđinskog odgoja da bi mogle
lako tražiti čak i da im se ona skloni s puta i otera
sa svog novog mesta i dužnosti u kući Vua. Druge
su opet bile kćeri siromaha, koje bi bile podjednako
ohole i ta-kođe izvor sličnih neprilika. Ne, nijedna
od tih nije dolazira u obzir. Valjalo joj je naći neku
mladu ženu koja nije imala ničeg ni previše ni
premalo, te stoga ne bi bila podložna ni strahu ni
zavisti.
Kada je toga jutra Jinga ušla u njenu sobu s čajem
i slatkišima, gospa Vu joj je kazala posle pozdrava:
- Govoriću sa onom starom Liju Ma odmah posle
doručka.
- Da, milostiva gospođo - rekla je Jinga žalosno.
Ćutke je pomagala gospi Vu pri ustajanju i
oblačenju. Iščetkala joj dugu kosu, kao svila meku i
počešljala je, a onda je otišla i vratila se ubrzo sa
doručkom gospe Vu. Nije izustila ni reci za sve to
vreme, a ni gospa Vu nije ništa govorila. Puštajući
da ga Jinga oblači, njeno vitko, prekrasno telo bilo
je mlitavo kao lutka u rukama verne sobarice. Ali je
ipak jela za doručkom i u duši se osećala
zadovoljna.
Bila je tek popila poslednji gutljaj čaja kada je
Jinga uvela staru Liju Ma. Posrednica je, naravno
već znala zašto su je zvali. Držala je u svakom
bogatom kućanstvu plaćene uhode koje su je
revnosno obaveštavale kad god bi u jednom od tih
domova došlo do nesuglasica između ljudi i žena.
Za svođenje čoveka i žene, njen šopavi, široki nos
imao je isto tako oštar njuh kao nos lovačkog psa
za divljač. I tako je znala, pre nego što je došla, da
treba naći milosnicu za g. Vua. Ali bila je i suviše
iskusna da bi ičim pokazala pred gospom Vu da je
nešto na-čula o svemu tome.
Ali gospa Vu se snalazila pronicljivo i na stazama i
bogazima ljudskih bića, i stoga je bila sigurna da je
Liju Ma upoznata sa njenom namerom, kao što bi
dočula redovno sve što bi među poslugom
76
neke poznatije kuće išlo od usta do usta i od uva
do uva, te je ostavila posrednicu u uverenju da
vesto vara još jednu uglednu ženu.
- Poranili ste, milostiva gospođo - prozborila je Liju
Ma, ulazeći zadihano. Bila je to poma-lena,
ugojena žena, koja je u mladosti provela neko
vreme u jednoj čajdžinici. Odebljala je veoma rano
i našla da može bolje
zarađivati dovodeći ljudima druge žene umesto
sebe, te se tako udala za nekog malog trgovca,
donoseći mu u miraz novac koji je prištedela, i
odala se zanatu provodadžike za dobre porodice.
- Volim rano jutro - odgovorila je gospa Vu
umiljatim glasom.
Nije ustajala sa svoga mesta jer je Liju Ma bila niža
od nje i položajem i poreklom, ali je ljubaznim
pokretom ponudila staru ženu da sedne, dok joj je
Jinga nasula čaja, a zatim se udaljila.
Liju Ma je glasno sricala svoj čaj. Nije ništa pri-
metila povodom selidbe gospe Vu u to dvorište.
Rekla je, umesto toga, svojim promuklim glasom: -
Lepši ste nego ikad. Vaš gospodar je veoma
srećan.
Rekla je to u želji da se zaobilazno, ali svakako što
pre zametne razgovor o milosnicama, kao
predmetu njene posete i njenog redovnog
zanimanja. Na to će, mislila je, gospa Vu uzdahnuti
i reći da joj njena lepota, avaj, nije ni od kakve
pomoći.
Liju Ma je onda izvukla odnekud četvrtasto parče
bele pamučne tkanine u koje se iskašljala, znajući
dobro da nipošto ne bi smela pljunuti na pod u toj
kući. Svakome je bilo poznato da je gospa Vu
osetljiva u tim stvarima, kao neka strankinja.
- Mislim da biste lako mogli želeti neku zgodnu
mladu devojku za vašeg trećeg sina, pa sam po-
nela nekoliko slika. - Držala je na krilu duguljast
zavežljaj pravougaona oblika, uvezan u plavu
pamučnu maramu koju je razdrešila. Unutra se
nalazio stari strani časopis sa slikama filmskih
glumica. Otvorila ga je i izvadila odatle nekoliko
snimaka.
- Sada bih imala tri mlade devojke, sve veoma
dobre prilike - rekla je zatim.
77- Samo tri? - promrmljala je gospa Vu, sme-šeći
se.
Doista, ta stara Liju Ma uvek je morala da je
nagoni na smeh, mada bi mu se gospa Vu
predavala samo u duši i potajno. Njena roba bila je
strast između ljudi i žena, te je ona s njom trgovala
isto tako otvoreno i poslovno kao da je to pirinač,
recimo.
- Ne mislim da kažem da su te tri sve što imam -
požurila se da odgovori Liju Ma. - Imam ja izvesno
u gradu isto tako dobrih pitomica kao i ma koja
druga provodadžika. Ali ove su mi najbolje što
imam. Sve tri su iz dobrih porodica koje će rado
dati lep miraz uz devojku, u gotovom i u najskupo-
cenijem nameštaju, a bogme i venčanu spremu i
haljine.
- Dozvolite mi da pogledam tu stranu knjigu - rekla
je gospa Vu. Osećala je da je podilazi neka čudna
strepnja, gotovo strah kada je došao trenutak da
bira ženu koja će zauzeti njeno mesto. Korak koga
se poduhvatila bio je, možda, krupniji nego što je i
sama znala.
- Nijedna od tih mladih žena nije moja - rekla je Liju
Ma. - One su samo električna senka nekih žena u
Americi.
- Znam ja to - rekla je gospa Vu, smejući se svojim
prigušenim smehom. - Rado bih videla samo šta
stranci smatraju lepim na jednoj ženi.
Uzela je od Liju Ma šarenu svesku od hartije, koju
joj je ova pružala. Bila je uprljana, ali ne izgužvana,
jer je kod posrednice bila na visokoj ceni.
Nijedna od njih nije umela da čita na tom stranom
jeziku i tako su im imena ostala nepoznata.
Gospa Vu je prevrtala listove časopisa, zagledajući
pažljivo jedan veseli lik za drugim. - Sve liče jedna
na drugu - promrmljala je. - Ali svi stranci, naravno,
liče jedan na drugog.
Liju Ma se glasno nasmejala. - Mala sestra Šija,
svakako, ne izgleda kao te tu - rekla je. - Te ih ja
lako udala, ali malu sestru Siju ne bih ni do-veka! -
Svako živi u gradu znao je malu sestru Siju,
b
78
a šale o njoj prepričavale su se preko tezge, po
radionicama, po dvorištima i čajdžinicama. Svi su
priznavali da je dobra srca, ali su joj se uza sve to i
dalje podsmevali sa uživanjem. Sestru je branio
samo njen sluga, neki postariji čovek.
- Ne pričajte mi da možete razumeti šta govori -
zadirkivao bi tako starca prodavač ribe na pijaci,
mereći malo sitne ribe maloj sestri za ručak.
- Mogu - kleo bi se čiča. - Kad znam šta hoće da
kaže, mogu je čak i lako razumeti.
- Mala sestra Šija je monahinja - odgovorila je
gospa Vu provodadžiki. - Strana monahinja.
Monahinje nisu žene. Gde li ste samo našli ovakvu
knjigu?
- Kupila sam je - rekla je Liju Ma ponosito. - Jedan
moj prijatelj odlazio je u Šangaj pre pet--šest
godina, a ja sam mu kazala da bih želela takvu
knjigu. Doneo mi je kad se vratio s puta. Platila
sam pet dolara za nju.
- Zašto ste hteli da imate jednu knjigu o stranim
ženama? - zapitala je gospa Vu.
- Neki muškarci vole da gledaju takva lica -
objasnila je Liju Ma. - To im budi strast, znate, a
meni daje posla. A onda su vam to i novi ljudi koji
hoće savremene žene, pa mnogi od njih pokaže na
jednu od ovih i rekne „Hoću jednu kao što je ova",
a ja onda pronađem negde devojku koja se može
do-terati tako da liči što je više moguće na
izabranu.
Gospa Vu je brzo zaklopila knjigu i vratila je
provodadžiki. - Dajte mi da vidim te tri slike - rekla
je.
Uzela ih je ne dotičući prljavu ruku stare Liju Ma i
razgledala ih je jednu po jednu.
- Ali i ova tri lica liče jedno na drugo - prigovorila im
je.
- Blistave oči, sjajna kosa, mali nosevi i rumene
usne, a kad im skinete haljine, kakva je razlika
između jedne i druge žene? - Trbuh joj se tresao
od smeha pod širokom haljinom čija je svila bila
istrošena na mnogo mesta. - Ali to ne smemo reći
muškarcima, mila moja, jer bi onda bilo svršeno
79s mojim poslom. Mi ih moramo ubediti da se
svaka devojka razlikuje od druge bar koliko nefrit
od bisera, i da su sve grdne dragocenosti,
naravno! - Trbuh joj se opet zatresao od grohotnog
smeha.
Gospa Vu se nasmešila jedva primetno i položila
snimke na sto. Mlada lica, sva lepuškasta, sva
uokvirena glatkom crnom kosom, gledala su pravo
u nju. Prevmula ih je i položila licem naopako.
- Imate li kakvih devojaka čije porodice žive daleko
odavde? - zapitala je.
- Recite mi tačno šta hoćete - rekla je Liju Ma.
Osećala je da se primiču presudnom času svoga
dogovora, u koji se unela svim silama svoje
prepredene i poslovne pameti.
- Ćini mi se da vidim ženu kakvu bih htela
- rekla je gospa Vu, oklevajući.
- Onda nam neće mnogo trebati da je nađemo
- rekla je Liju Ma sa revnosnom uslužnošću - ma
gde bila na ovom belom svetu, samo ako je živa i
zdrava, a ne već negde na nebesima.
- Jednu mladu ženu, znate - nastavila je gospa Vu,
sa istim oklevanjem u glasu. Pred porodicom je
govorila bez ikakvog ustezanja o mladoj ženi kakvu
je tražila, ali je znala da ne može ništa sakriti pred
tom starom ženom tvrda srca i okorele duše, kojoj
je trgovina sa muškarcima i ženama bila unosan
zanat i redovno zanimanje.
Upirući joj u lice oštri pogled svojih sitnih očiju, Liju
je čekala da vidi šta će dalje reći gospa Vu. Ali ova
je okrenula glavu u stranu i zagledala se u
dvorište. Bilo je lepo jutro, a maločas pometena
kaldrma kupala se u suncu, sva u bledoplavim,
svetložutim i ružičastim prelivima.
- Neku zgodnu ženu tražim - rekla je slabim
glasom gospa Vu - veoma zgodnu, ali ne lepoticu.
Devojku, ženu, t(5 jest, od dvadeset dve godine
otprilike, okruglih obraza i mladu, i meka srca kao
u de-teta, zaljubljivu i spremnu stoga da zavoli ma
koga, a ne samo jednog čoveka... neku, u stvari,
koja ne bi volela preduboko nijednog čoveka i koja
će zabo-
80
raviti mnogu neprijatnost zbog nove haljine ili
dobre poslastice, koja voli decu, naravno, i dobre
je naravi, i čija je porodica daleko odavde, tako da
ne bi večito plakala za kućom i tražila da ode do
svojih...
- Imam tačno ono što hoćete - rekla je stara Liju
Ma pobedonosno, a onda je okruglo lice poprimilo
svečan izraz. - Avaj - rekla je - siroče je ta devojka
na koju mislim. Vi ne biste hteli da se jedan od
vaših sinova oženi sa siroticom koja ne zna ni ko
su joj roditelji. Ne, ne, to bi unelo zlu krv u kuću.
Gospa Vu je odvratila pogled sa dvorišta i spustila
ga na lice stare provodadžike. - Ne tražim devojke
za Fengma - rekla je mirno. - Za njega sam smislila
nešto drugo. Ne, ta devojka treba da bude
naložnica mome gospodaru.
Liju Ma se pretvarala da je užasnuta i duboko
iznenađena tim recima. Napućila je svoje debele
usne, potegla opet svoju pamučnu maramu i
obrisala njome svoje sitne, zejtinjave oči.
- Avaj - promrmljala je - zar i on! Gospa Vu je
zatresla glavom. - Nije, varate se
- rekla je. - Namera je od mene potekla, samo od
mene. On joj se protivi, i to veoma mnogo. Ja sam
ta koja uporno tražim da se to ostvari.
Liju Ma je skinula maramu sa očiju i turila je opet u
svoja široka nedra. - U tom slučaju - rekla je žustro
- ono siroče je možda baš ono što nam treba. Vrlo
je snažna i radina.
- Ne tražim ženu koja bi mi bila služavka -
prekinula je gospa Vu staru posrednicu. - Slugu po
kući imam koliko hoću, a o meni se Jinga uvek
starala i otrovala bi svaku suparnicu na tom poslu.
Ne, neće nam odgovarati ako je služavka.
- Ona nije služavka - rekla je uznemireno Liju Ma. -
Hoću samo da kažem da je tako puna dobre volje,
tako blaga, tako umiljata ...
- Ali ona mora biti potpuno zdrava i čila - naglasila
je opet gospa Vu.
6 Paviljon žena
81- Pa to i jeste - odgovorila je Liju Ma. - U stvari,
ona je takođe sasvim zgodna, i ja sam je mogla
udati davno pre ovoga da nije bila siroče. Ali
ovako, znate kako je, milostiva gospo moja. Dobre
porodice neće tikvu bez korena za svoje sinove, a
one koje bi bile voljne da je prime u kuću suviše su
niska roda i staleža za nju. U stvari, milostiva
gospo, mislila sam da je smestim na neko vreme u
neku čajdžinicu ne bi li našla kakvog postarijeg
čoveka koji bi je hteo uzeti za milosnicu. Ali mora
da je samo nebo bdilo nad njenom srećom kad se
tako zgodno slučilo da vi tražite neku baš kao što
je ona upravo u času kada je lepša i zdravija nego
ikad.
- Imate li neku njenu sliku? - zapitala je gospa Vu.
- Avaj, nemam, nikad mi nije palo na pamet da
nabavim njenu sliku, a ni njoj da se slika - rekla je
Liju Ma. - Istinu govoreći - odnekud se opet iskrala
pamučna tkanina u koju se stara iskašljala -
devojci je jedina mana što je priprosta i neuka. A
onda ... bolje je da vam odmah kažem najgore.
Ona vam ni čitati ne zna, gospo moja milo-stiva. U
staro doba, to bi se smatralo za vrlinu, ali se u
današnje vreme od devojaka traži, naravno, da
znaju čitati isto kao i mladići. Takvi su vam ti strani
običaji koji su se uvukli u našu zemlju.
- Ja ne marim ako ne zna čitati - rekla je gospa Vu.
Na te reci Liju Ma se nasmešila sa tolikim
zadovoljstvom da joj se od bora namreškalo ćelo
lice. Pljesnula se dlanovima po oba svoja debela
kolena.
- Onda je, gospo, stvar svršena! - uzviknula je. -
Dovešću je kad god zapovedite. Ona je na selu
kod svoje pomajke, na jednom majuru.
- A ko joj je maćeha? - upitala je gospa Vu.
- Ma niko i ništa - odvrati revnosno Liju Ma.
- Nisam htela ni da vam govorim ko je. Našla je to
dete, gospo, jedne hladne noći, izvan gradskog
zida. Neko je tamo ostavio jedno neželjeno žensko
čedo. Stara žena je išla kući sa gozbe kod svog
bra-
82
ta, koji je toga dana navršio tridesetu godinu. On
vam drži neku malu piljarnicu u... Ne, neću ni da
vam govorim o tome. Potpuno je beznačajno šta je
on i čime piljari. Ona je, dakle, čula detinji plač i
ugledala devojčicu. Pravo govoreći, ona ne bi
uzela sebi devojčicu, šta bi onako sirota sa još
jednim ustima koja je valjalo hraniti, da nije imala
sina i da joj nije palo na pamet, kad je ugledala
devojčicu, da bi joj jednog dana mogla dobro doći
kao žena za njenog sina i uštedeti joj tako troškove
oko nalaženja devojke iz tuđe kuće. Otkud je
jadnica mogla znati da će joj se sin razbole ti i
umre ti pre nego što se mogne oženiti? Odnela ga
je kuga. I tako joj je devojka ostala na rukama, a
muža za nju nigde ni s glave.
Gospa Vu je saslušala tu priču gledajući netremice
u lice svojoj sagovornici. - Hoće li se potpuno
odreći devojke kada je ustupi? - upitala je zatim.
- Ona bi bila voljna - rekla je Liju Ma. - Veoma je
siromašna, a devojka joj, na kraju krajeva, nije
rođeno dete, nego tuđa kost u kući.
Gospa Vu je okrenula leđa dvorištu. Sunce je
odskočilo iznad zida, a senke bambusa na kaldrmi
skratile su se i zgusnule, postajući gotovo crne. -
Bilo bi dobro da je vidim - rekla je zamišljena.
Stavila je na usnu svoj vretenasti kažiprst kao što
bi činila kad god bi se zamislila. - Ali ne, zašto bih
to činila? - produžila je. - Vama ne bi ništa koristilo
da me varate, a osim toga, kao što ste maločas
rekli, jedna je devojka kao i druga, izuzev što se
tiče ćudi i prirode, o kojima smo se već dogovorile.
- A koliko biste hteli da platite, milostiva gospo? -
zapitala je tada Liju Ma.
- Trebalo bi da je obučem, naravno - rekla je gospa
Vu, razmišljajući.
- Da, ali kako joj ona stara nije majka, ona neće
mariti šta ćete vi učiniti po toj stvari - rekla je Liju
Ma. - Ona će jedino tražiti dobre pare u gotovom,
pune šake srebra, štono kažu.
„• 83
- Sto dolara ne bi bilo premalo za jednu seosku
devojku - rekla je gospa Vu mirno. - Ali ja ću platiti
više od toga. Platiću dve stotine.
- Dodajte još pedeset, milostiva gospođo - rekla je
Liju Ma molećivo. Znoj je počeo da probija njenu
tamnu kožu. - Onda ženi mogu dati dve stotine
okruglo. Za to će pustiti devojku da ode još danas.
- Neka bude onda - rekla je gospa Vu nenadano i
primetila odmah ožalošćenu gramzivost kojom su
se zasijale sitne staračke oči koje su joj zabrinuto i
ukočeno piljile u lice. - Ne treba da žalite što niste
više tražili - rekla je. - Ja znam šta je darežljivost,
ali i šta je pravo.
- A ja znam vašu pamet, milostiva gospođo - rekla
je Liju Ma uslužno. Skupila je nespretnim
pokretima svoje slike. Zatim je prozborila posle
kraćeg ćutanja: - Zbilja ne želite neku zgodnu
ženicu i za vašeg sina, milostiva? Snizila bih malo
cenu ako su u pitanju dve devojke odjednom.
- Ne želim - odgovorila je gospa Vu nekako strogo.
- Fengmo može da čeka. On je veoma mlad.
- To je istina - saglasila se Liju Ma. Zaključeni
posao naterivao joj je na oči istinske suze
radosnice. Gorela je prosto od želje da povlađuje
svakoj reci koju je izgovarala gospa Vu. - Jeste,
jeste, milostiva gospo, tako je, stari su ti koji ne
mogu da čekaju. Staru gospodu treba prvo uslužiti,
milostiva. Vi uvek imate pravo. Ničije srce za vas
nema tajne.
Uvezala je opet u maramu svoju knjigu sa slikama i
digla se na noge. - Da vam odmah dovedem
devojku?
- Dovedite je večeras u sumrak - rekla je gospa Vu.
- Dobro - rekla je Liju Ma - dobro, to je najzgodnije
vreme. Tako će pred sobom imati ceo dan da se
okupa i kosu izmije, a i haljine opere, bogme.
- Recite joj da ovamo ništa ne donosi - rekla je
gospa Vu - ni u ruci ni u kakvoj kutiji. Pred
84
mene treba da iziđe praznih ruku, noseći samo
haljinu koju bude imala na sebi.
- Tako će i biti, obećavam vam, obećavam -
blebetala je Liju Ma i udaljila se, blebećući tako i
klanjajući se na svojim stopalima koja su ličila na
trupce, zato što su ih u detinjstvu rđavo povijali.
Gotovo istog časa u sobu je ušla Jinga sa sveže
nasutim čajem. Nije ništa govorila, a ni gospa Vu
nije ništa kazala. Posmatrala je ćuteći sobaricu dok
je ova brisala sto i stolicu na kojoj je sedela stara
svodilja i uzimala ćasu za čaj, kojom se ona
poslužila, vrhom prstiju kao da je zagađena. U
času kada se devojka spremala da iziđe i iznese tu
ćasu, gospa Vu je progovorila.
- Jedna mlada žena doći će na kapiju večeras kad
stane padati mrak.
Jinga je stajala nepokretna, slušajući reci svoje
gospodarice, sa prljavom ćasom između palca i
kažiprsta.
- Dovedite je pravo k meni - naredila je gospa Vu -
i unesite u ovu sobu jedan mali krevet od
bambusovine. To će joj noćas biti postelja.
- Molim, milostiva - promrmljala je Jinga. Grlo joj se
stezalo i glas najednom prepukao. Tako je istrčala
iz sobe.
**
^ Dan je polako proticao, a noć se primicala sve
bliže. Gospa Vu je imala naviku da se posle ručka
povuče u svoju spavaću sobu i tu odmara jedan
sat. Ali, kada je toga dana ušla u tu veliku
hladovitu prostoriju, videla je da ne može ni da
spava ni da se odmara. Nije to bilo stoga što bi joj
soba još bila strana. Naprotiv. U ovim svojim novim
odajama ona se toliko osećala kod kuće da se i
sama čudila otkud su najednom tako prijatne i
udobne. Njenom nemiru nije bila kriva soba. Nije
on dolazio spolja, nego iznutra odnekud, iz nje
same.
85- Danas neću leći - rekla je Jingi.
Jinga je upirala u nju ukočen pogled, sa nekom
zlom slutnjom u svojini vernim očima. - Bolje bi bilo
da malo odspavate danas posle podne, milostiva
gospo - rekla je. - Sumnjam da ćete noćas dobro
spavati, s tom strankinjom pod našim krovom.
- San mi uopšte nije potreban, čini mi se - rekla je
gospa Vu. Njeno se raspoloženje izmenilo kada je
primetila slutnju u očima mlade devojke. Osećala
se nestašnom i samovoljnom. Ispružila je ruku,
dotičući se blago devojčinog ramena, kao da će je
gurnuti iz šale. - Idite, ostavite me nasamo, Jinga -
zapovedila je. - Naći ću sebi knjigu, sama ću se
već zabaviti.
- Kako god želite, milostiva - odgovorila je Jinga,
okrenula se sa neuobičajenom naglošću i ostavila
gospu Vu da stoji nasred sobe. Ali gospa Vu nije ni
primećivala šta ona čini. Stajala je, sa vre-tenastim
kažiprstom na rumenoj, nežnoj usni, srne-šeći se.
Onda je odsečno klimnula glavom i uputila se u
biblioteku. Njeno malo, uzano stopalo uleglo je u
izdubljeni kamen na pragu, gde su pre nje ulegale
desetine drugih nogu, davno mrtvih,
- Ali sve su to bili muškarci - mislila je srne-šeći se
još i osećajući udubljenje pod svojom nogom.
Činilo joj se da je slobodna i vesela kao još nikad u
životu. Tu nije bilo ni žive duše koja bi vi-dela šta
ona čini. Pripadala je samo sebi u tom času.
Dobro, dakle, najzad je i njoj došlo vreme da čita
jednu od zabranjenih knjiga.
Stari gospodin nije nikad krio od nje gde na
njegovim policama stoje takve knjige. Štaviše,
pošto je otkrio da ume čitati i pisati, uveo je jednog
dana mladu ženu u biblioteku i tu joj pokazao
policu gde su ležale, svežanj do svežnja, u svojim
plavim pamučnim omotima. - Ove knjige, čedo
moje - rekao joj je na onaj svoj ozbiljan način - ove
knjige nisu za vas.
- Je li zato što sam žensko? - upitala je ona. On je
klimnuo glavom. A onda je dodao: - Ali
ja takođe ni svom sinu nisam dozvoljavao da ih čita
86
dok nije napunio petnaestu godinu i ostavio detinj-
stvo za sobom.
- Je li ih moj gospodar sve pročitao? - zapitala je
ona tada.
Učinilo joj se da je to dovelo u nepriliku starog
gospodina. - Ja pretpostavljam da jeste - rekao je.
- Nisam ga nikad pitao, doduše, ali mislim da njih
čitaju svi mladi ljudi. Stoga ih i držim ovde. Rekao
sam svom sinu: - Ako već morate da čitate ove
knjige, sačekajte dok vam bude petnaest godina i
čitajte ih ovde, u mojoj biblioteci, a ne u potaji,
krijući ih po svojim udžbenicima.
Ona mu je tada postavila još jedno od svojih jasnih
pitanja. - Oče naš, mislite li da moj um neće nikad
nadmašiti pamet koju je moj gospodar stekao do
kraja svoje petnaeste godine?
To ga je pitanje još više zbunilo. Ali je to bio čestit
starac, sklon otvorenosti u svakoj prilici, iako je bio
učen čovek, te je stoga odgovorio ovako, mada
posle izvesnog oklevanja i mršteći pri tom svoje
visoko bledožuto čelo:
- Za jednu ženu, vaš um je srazmerno odličan.
Rekao bih, kćeri moja, da biste vi s takvim
mozgom, kad biste bili muško, dospeli i do carskih
ispita, položili ih sa počastima i postali, bez
sumnje, jedan od dostojanstvenika ove zemlje. Ali
vam mozak nije u muškoj glavi. On je pod
ženskom lobanjom. Prožima ga krv jedne žene,
srce jedne žene bije kroza nj, te se on, stoga,
kreće u krugu onoga što jedan ženski život mora
da bude. Ne valja to kad u ženi mozak preraste
telo.
Da nije bila tako ljupko stvorenje, njeno sledeće
pitanje moglo bi se učiniti nepristojno. Ali je znala
da je stari gospodar voli i da razume šta je ona.
Zato ga je pitala opet: - Znači li to, oče naš, da je u
žene telo važnije od mozga?
Na to je stari gospodar uzdahnuo. Spustio se u
veliku naslonjaču od crvena drveta, kraj dugačkog
stola za čitanje. Misleći na njega, i ona je toga
časa sedela u istoj stolici, pretresajući uspomene
na taj tako davno minuli dan. On je tada pogladio
svoju
87kratku belu bradicu - sećala se - a u očima mu
se ukazalo nešto slično seti. - Kao što je život
dokazao - rekao je on - istina je da je u žene telo
važnije od uma. Samo ona može stvarati nove
ljudske stvorove. Kad nje ne bi bilo, ljudski rod bi
prestao da postoji. Kao u neki putir, nebesa su ulila
taj otrov u njeno telo. Stoga je ono neizrecivo
dragoce-no za čoveka. Njegova se sudbina ne
može ispuniti ako žena ne rađa. Njegovo je seme,
ali samo ona može učiniti da ono procvate i
doraste do ploda, u drugom biću podobnom njemu
samom.
Slušala ga je pažljivo. I sada je sama mogla da vidi
kako je izgledala toga dana kada joj je bilo
šesnaest godina, stojeći pred tim starim mudrim
čove-kom. Postavila je još jedno pitanje:
- Pa zašto onda imam mozak, kad sam samo
žensko?
Stari gospodar je polako zatresao glavom, pos-
matrajući je. Oči su mu namignule, što mu se retko
dešavalo. - Ne znam - odgovorio je. - Vi ste tako
krasni da vam izvesno ne treba i mozak pored tela.
Oboje su se nasmejali i njen smeh je bio
mladalački i kao žubor gorskog vrela, a njegov suv
i starački, zatim se on opet uozbiljio.
- Međutim, priznajem da sam i ranije mnogo
razmišljao o tome što ste me sada pitali, naročito
otkad ste vi došli u moju kuću. Izabrali smo vas
našem sinu za ženu zato što ste bili lepi i dobri i
zato što je vaš deda bio nekad carski namesnik u
ovoj pokrajini. Sada vidim da ste vi, pored toga, i
pametni. Drago kamenje povrh ćupa zlata, tako
reći. Međutim, ja znam da vam tolika pamet nije
potrebna u mojoj kući. Malo pameti će vam već
zatrebati, bez sumnje, za vođenje računa i
nadgledanje posluge, pa i radi vlasti nad mlađima
od vas. Ali vi umete da razmišljate i da se pitate o
uzrocima i poreklu stvari. Šta ćete učiniti s tim
sposobnostima? To ne bih umeo reći. Da ste vi
neka žena od manje vred-nosti, ta vaša pamet bi
me zabrinjavala, jer biste mogli postati neprilika u
ova četiri zida koji moraju da budu vaš svet. Ali vi
nikad nećete dovesti u ne-
priliku ovaj krov zato što ste obdareni i mudrošću,
mudrošću krajnje neobičnom za tako mlado
stvorenje. Vi umete da vladate sobom.
Stajala je nepokretno pred njim. On je to pri-metio.
- Sedite, dete - rekao je. - Umorićete se. Osim
toga, vi ubuduće nećete biti dužni da ostajete na
nogama u mom prisustvu.
Ali ga je ona jedva čula, toliko se bila udubila u ono
što su govorili jedno drugom. Stajala je i dalje pred
njim, držeći pred sobom opuštene ovlaš sklopljene
ruke. Već joj je bilo na jeziku sledeće, unapred
sročeno, gotovo pitanje.
- Hoće li me moj gospodar manje voleti zato što
sam takva kao što vi kažete?
Stari gospodar se duboko uozbiljio na te reci.
Gladio je zamišljeno svoju belu bradu. Sećala ga
se i sada, kao da gleda toga časa njegove
staračke, uzane i suve ruke, čija je koža bila
zategnuta na tankim kostima kao poluprozračan
list od zlata.
- Eh, to sam se upravo i sam pitao! - prozborio je
najzad, duboko uzdahnuvši. - To pitanje uma, um
je tako veliki dar i tako težak teret. Um, više nego
siromaštvo i bogatstvo, deli ljudska bića na dva
nejednaka tabora i stvara im prijatelje i neprijatelje.
Glupa osoba plaši se umna stvora i mrzi ga. Ma
kolika bila dobrota umnog stvorenja, ono mora
znati da njome neće zadobiti ljubav osobe čiji je
um manji od njegovog.
- Zašto? - upitala je ona. Obuzimao ju je čudan
strah. Tada je još bila pomalo nadmena u duši. Bila
je svesna vrednosti svoga razuma i uzdala se u
njega. A stari gospodar rekao joj je, eto, najednom
da će je mrzeti zbog toga.
- Zato što je - rekao je stari gospodar bez ikakvih
znakova uzbuđenja na licu ili u glasu - samoljublje
prva ljubav u srcu čoveka. Nebo je stavilo tu ljubav
na prvo mesto zato da bi čovek želeo da živi ma
kakvi ga jadi sustizali. A kada je nekom ranjeno
samoljublje, nikakva druga ljubav ne može opstati
kraj te rane, jer preduboka rana na
89samoljublju budi u duši želju za smrću, što je
tako-đe miljenje na nebesa.
- Hoće li me onda mrzeti moj gospodar? - upitala je
ona opet.
Bilo joj je jasno da stari gospodar zna da je ona
pametnija od njegovog sina i da je upozorava,
mada joj to nije izrično kazao.
- Dete moje - rekao je stari gospodar - nema
čoveka koji bi mogao podnositi ženu mudriju od
sebe ako ona živi u njegovoj kući i spava u
njegovoj postelji. On može govoriti da je obožava
kao neko više biće, ali je obožavanje suvoparna
hrana za svakidašnji život. Covek ne može
pretvoriti u hram sop-stvenu kuću, niti božicu uzeti
za ženu. Nema u njemu dovoljno snage za to.
- Oče naš, ne bi li ipak bilo bolje da čitam i te rđave
knjige? - zapitala je tako nenadano da se stari
gospodar trgnuo. Bila je iznenađena, a onda i malo
neprijatno dirnuta kada je primetila izvesno
nepoverenje u njegovim očima. Sve do toga časa
gledao joj je pravo u lice svojim uobičajenim blagim
pogledom. Sada se, međutim, da bi joj izbegao oči,
okrenuo ka stolu i zagledao u čajnik na njemu.
Prišla je stolu. - Dozvolite mi da vas poslužim -
rekla je i nalila ćasu čaja. Pijuckao je čaj trenu-tak-
dva pre nego što je odgovorio na njeno pitanje.
Zatim je rekao, još uvek ne gledajući u nju: - Dete,
vi me, možda, nećete razumeti. Ali verujte mi,
makar me i ne shvatili. Bolje je da ne čitate te
knjige. Ljudi više vole žene koje ne znaju previše.
Vi ste već i onako umni, toliko umni za vaše
godine. Vama ne trebaju te knjige. Svoj duh, koji je
sada svež i čist, posvetite zadatku da učinite
srećnim moga sina. Učite se voleti na izvoru, dete
moje, a ne iz knjiga.
Njoj se na trenutak učinilo da to nije nikakav
odgovor. Zatim je, gledajući u njega i oslanjajući se
rukama na sto kraj koga je stajala, najednom
stekla utisak da se u tom staračkom liku krije
najmudrija duša na svetu i da mu je bolje verovati
dok njena mudrost ne bude ravna njegovoj.
90
- Poslušaću vas, oče - rekla je, i tako ga je slušala
više od dvadeset godina.
Ali toga časa, dok je sedela sama u toj sobi, gde
su se nekad vodili njihovi prisni razgovori u dvoje,
na stolici koja je nekad bila samo njegova, njoj se
činilo da je njena mudrost najzad dostigla njegovu i
da je stoga do kraja ispunila svoj zavet poslušnosti.
Oslobodila se naposletku, dakle, čak i mudre ruke
starog gospodara!
Digla se i prišla zabranjenim knjigama, a srce joj je
pri tom čudno zalupalo. Znala je imena nekih među
njima, imena romana i priča o kojima su joj uvek
govorili da ih istinski obrazovan čovek ne čita, jer
nisu dostojni ni njegovog znanja ni njegovog
ukusa.
Samo stvorenjima nižeg reda i grube prirode, koja
ne mogu podneti zračne visine duha i misli, može
se dozvoliti da traže razonodu u takvim knjigama.
Pa ipak, njih čitaju svi ljudi, pa čak i učeni! Čitao ih
je i sam stari gospodar i dozvolio i svom sinu da ih
čita, znajući da bi ih svakako čitao, i bez njegova
dopuštenja.
- Zar jedna žena - zapitala se sada gospa Vu - ne
treba da zna ono što znaju svi muškarci?
Dohvatila je nasumce jednu knjigu sa police. Bila je
to dugačka knjiga. Mnoge tanke sveske ležale su u
kutiji presvučenoj platnom, koja im je služila kao
zajednički povez. Imala je poznat naslov, za koji je
čula odavno. Među ženama u domu njene majke,
a zatim u domu Vu, kojih je bilo mnogo, kao što je
bilo i prirodno za tako velike kuće; bilo ih je vazda
nekoliko koje su se izražavale grubo, a gdekad i
prostački. Na ovaj ili onaj način, sve su bile čule za
priču o Hsi Men Čingu i njegovih šest žena. Pred
njenim očima ocrtavala su se slova u naslovu prve
sveske, krasno ispisana tankom kičicom: „Šljivin
cvet u zlatnoj vazi".
„Knjige izgledaju kao da su često čitane", pomislila
je, a njenim licem preleteo je čudan osmeh,
ozarivši ga na kratak čas nekom gorkom
veselošću. Čitava pokolenja muškaraca iz doma
Vu čitala su
91ih, bez sumnje, ali je ona bila, možda, prva žena
koja je ikad držala u ruci neku od njih.
Prenela ih je na sto i stala prvo razgledati slike
kojima su bile ukrašene. Bile su očigledno delo
istinskog umetnika. Njihovi čulni potezi bili su
duboko umetnički. Zagledala se sa naročitom
pažnjom u lice samog Hsi Men Činga. Umetnik je
prevazi-šao samog sebe izražavajući nizom slika
propadanje jednog čoveka. Mlado, naočito i veselo
lice Hsi Men Činga, čija je mladost našla svoje
ovaploćenje u strasnoj ljubavi prema puti lepih
žena, postalo je s godinama nagrđeno i ogavno,
kao lice u čoveka koji je umro davljeničkom smrću i
koji se sav pod-naduo od truleži. Gospa Vu je
zamišljeno posmatra-la svaku sliku i pojmila duboki
smisao pripovesti pre nego što je stigla do
poslednje. Bila je to priča
0 čoveku koji je živeo bez uma i duše, svog
rođenog uma i svoje rođene duše. Bila je to priča o
telu jednog čoveka, u kom se njegova duša zalud
borila
1 otimala, gladovala i umrla.
Počela je da čita. Časovi su se nizali jedan za
drugim. Čula je Jingu, koja je iz nekog razloga
prošla kroz drugu sobu, ali nije znala da je Jinga u
jedan mah s vrata pogledala u biblioteku i na
trenutak uprla začuđen pogled u nju, a zatim se
udaljila. Postala je svesna proteklog vremena tek
kada se u sobu ušunjao mrak koji je već padao i
kad više nije mogla da vidi. Onda se ogledala oko
sebe kao da ne zna gde je.
- Nije trebalo slušati starog gospodara - rekla je
poluglasno. - Trebalo je davno pročitati ovu knjigu.
- Ali, pošto je jednom prekinula čitanje, osetila je
da ga ne bi produžila ni za šta na svetu. Bila je
prezasićena. Mučilo joj se. Složila je sveske u
njihovu kutiju, utakla u njenu petlju malu kopču od
slonove kosti, i vratila ih na njihovu policu. Onda je
obema rakama pokrila lice i prošetala tako gore--
dole, nekoliko puta s kraj na kraj sobe. Ne, mislila
je, bilo je ipak bolje što nije čitala te knjige dok je
bila mlada. Videla je sada, pošto je sveske vratila u
njihov povez, da je ta knjiga bila puna zla.
92
Jer darovitost njenog pisca bila je tolika da je
čitalac u njoj mogao naći što god bi sam zaželeo.
Bila je zla od prvog do poslednjeg slova za one koji
su bili željni zla. Za one koji su bili mudri, to je bila
knjiga puna mudrosti, ali gorke i žalosne. Da, stari
gospodar je imao pravo. Mladima se takva knjiga
ne bi smela davati u ruke. Da li bi i ona, uostalom,
mogla pojmiti njenu mudrost pre dvadeset godina?
Zar joj se ne bi, naprotiv, toliko zgadilo sve to da
noću dobrovoljno ne bi mogla leći u postelju? Stari
gospodar je ipak bio duboko uman čovek. Duša
veoma mladih stvorenja nije dovoljno pripremljena
za preveliko znanje. Njima ga treba predavati
sporo i srazmerno gc linarna života. Treba prvo
živeti, a onda tek saznavati, da bi znanje bilo
bezopasno.
U tome trenutku njeno sanjarsko razmišljanje
prekinula je Jinga, koja se opet pojavila na vratima.
Ličila je na crnu senku, snažno ocrtanu na sivoj
pozadini sumraka. U dvorištu iza nje stajala je još
jedna senka.
Onda je Jinga progovorila. - Milostiva gospođo,
došla je stara Liju, devojka je ovde.
Ruke gospe Vu poletele su opet ka njenim
obrazima. Stajala je tako nekoliko trenutaka, ne
dajući glasa od sebe, a onda je opet opustila ruke.
Prišla je stolici i sela.
- Zapalite svecu - zapovedila je sobarici - i uvedite
je ovamo, ali samu. Ne želim da vidim Liju Ma.
Čuteći, Jinga se sklonila u stranu. Gospa Vu je
ugledala devojku koja je stajala na vratima.
Plamen svece osvetijavao je ćelu njenu pojavu, ali
blagim sjajem. Gospa Vu je videla pred sobom lice
i stas koji su se podudarali gotovo u svemu sa
likom njene uobrazilje. Zdrava devojka rumenih
obraza gledala je u nju svojim okruglim, detinjastim
očima, krupnim i veoma crnim. Njena crna kosa
bila je na potiljku uvijena u punđu, a čelo je
prekrivala šiškama, kao što je običaj u žena na
selu. Nosila je nešto u ruci, umotano u maramu na
kojoj je bio svezan čvor.
93- Šta vam je to u ruci? - zapitala je gospa Vu. -
Ja sam im kazala da ništa ne donosite. - Devoj ka
se činila tako bezazlena, tako detinjasta da joj je
mogla kazati samo te jednostavne reci.
- Donela sam vam nekoliko jaja - odgovorila je
devoj ka. - Mislila sam da će vam se, možda,
dopasti, a nečeg drugog nisam ni imala. Veoma su
sveza. - Imala je prijatan glas. Govorila je srdačno,
ali pomalo bojažljivo.
- Hodite ovamo da vidim ta jaja - rekla je gospa Vu.
Devojka joj je pristupila stidljivo, idući na prstima
kao da se čuva i plaši svog šuma koji bi mogao
poremetiti duboku tišinu u sobi. Gospa Vu je bacila
pogled na njene noge. - Vidim da vam noge nisu
povijane - rekla je pri tom.
Devojka je izgledala zbunjena. - Nije bilo nikog da
ih zavija - odgovorila je. - Osim toga, morala sam
uvek da radim u polju.
Zatim je progovorila Jinga: - Ona ima veoma velike
noge, milostiva gospođo. Bez sumnje je išla bosa
kao što čine seoska deca, pa su joj noge ogru-
bele.
Devojka je stajala, gledajući zabrinuto i bojažljivo
čas u lice sobarice, čas gospi Vu.
- Hodite, pokažite mi jaja - zapovedila je opet
gospa Vu.
Devojka je ušla u sobu i pažljivo položila na sto
svoj svežanj. Zatim je odrešila maramu i stala da
vadi jaja jedno po jedno, redovno zagledajući
svako. - Nijedno se nije razbilo - kliknula je najzad
zadovoljno. - Plašila sam se da ću se spotaknuti u
mraku i polupati ih. Ima ih petnaest...
Zaćutala je, a gospa Vu je shvatila da ne zna kako
bi joj se obratila i kojim bi je imenom zvala.
- Zovite me slobodno: Starija sestro - rekla je.
Ali je devojka bila i suviše stidljiva za to. Ponovila
je: - Petnaest jaja, a nijedno nije starije od sedam
dana. - To su ponude glavom vama name-njene.
94
- Hvala vam - rekla je gospa Vu. - Izgledaju uistinu
veoma sveza.
Već je bila primetila nekoliko stvari na devojci, za
tih nekoliko trenutaka otkako je stajala blizu nje.
Dah joj je bio čist i podsećao neodređeno na
poljsko cveće, a njeno mlado telo odisalo je
zdravljem i sve-žinom. Zubi su joj bili zdravi i beli.
Dok je drešila maramu, gospa Vu je videla da su
joj ruke lepo krojene, mada im je koža bila
preplanula i gruba. Pod opranim kaputom i
čakširama od plave pamučne tkanine ocrtavalo se
njeno jedro telo, puno, ali ne i debelo. Vrat joj je
bio gladak, a lice lepuškasto i čedno.
Gospa Vu se i nehotice nasmešila na nju. - Mislite
li da biste voleli ostati ovde? - zapitala je. Osećala
je pomalo sažaljenje prema tom mladom stvorenju,
kupljenom u seljaka kao neka domaća životinja.
Otkrila je u njoj nešto nežno i dobro, upr-kos
njenim suncem opaljenim obrazima i gruboj odeći.
Devojka je nagonski naslutila blagost osećanja
kojim je gospa Vu u tom trenutku bila ispunjena
prema njoj. U njenim tamnim, bistrim očima sinula
je odanost, naglo kao iskra ukresana u mraku. -
Liju Ma mi je rekla da ste dobri. Kazala mi je da vi
niste kao druge žene. Da vama treba da se
dopadnem na prvom mestu, pre nego ikom od
ostalih, i ja ću se truditi da tako doista i bude. -
Glas joj je bio topao i zvonak.
- Onda mi morate kazati sve čega se sećate iz
vašeg života - odgovorila je gospa Vu. - Ništa mi
ne smete sakriti. Ako ste čestiti i pošteni, ja ću vas
mnogo voleti, veoma mnogo. - Primetila je toplu
odanost kojom su bile ozarene oči mlade devojke i
osetila, na vlastito iznenađenje, nešto slično grizi
nečiste savesti.
- Sve ću vam ispričati - obećala je devojka. - Ali zar
ne treba da prvo odnesem jaja u kuhinju?
- Ne - rekla je gospa Vu, nastojeći da prikri-je
osmeh koji su izazvale te reci. Koliko bi se slu-
žinčad začudila takvoj poseti. - Jinga će ih odneti
95u kuhinju. Vi treba da sednete na ovu stolicu
meni preko puta, pa ćemo se porazgovarati.
Devojka je opet uvezala jaja u maramu i sela na
kraj ponuđene stolice. Ali je izgledala nekako
potištena.
- Jeste li gladni? - upitala je gospa Vu.
- Nisam, hvala - odgovorila je devojka bojažljivo.
Sedela je gledajući pravo, sa rukama sklopljenim
na krilu.
Gospa Vu se opet nasmešila. - Slušajte - rekla je -
recite pošteno: jeste li gladni?
Devojka se najednom nasmejala, zvonkim sme-
hom koji je zaklokotao poput vode naglo otočene
na tesan grlić. - Glupa sam kao noć - rekla je
iskreno. - Ne uman da lažem ni iz učtivosti. Znate,
Liju mi je kazala da moram reći: „Ne, hvala", ako
me budete pitali jesam li gladna, da ne bih već prvi
dan izgledala proždrljiva.
- Niste li večerali pre polaska? - zapitala je gospa
Vu.
Devojka se zacrvenela. - Mi nemamo mnogo hrane
- rekla je. - Moja pomajka je rekla ... moja pomajka
je mislila ...
Gospa Vu je prekinula njena zbunjena objašnjenja.
- Jinga! - zapovedila je - donesite nešto za jelo.
Devojka je uzdahnula. Namestila se udobnije na
stolici, olabavljenih mišića, i okrenula tako da bi
sedela licem prema gospi Vu. Ali nije gledala u nju.
„Nema mane", mislila je gospa Vu, „izuzev što je,
možda, malo previsoka stasa. To bi moralo značiti
da je severnjačkog soja. Možda joj je porodica
izbegla iz postojbine posle neke stihijske nedaće,
poplave Žute reke, možda, ili gladi, pa bila
prinuđena da napusti jedno žensko dete."
- Liju mi je rekla da ste siroče - kazala je glasno
gospa Vu. - Znate li šta o svojoj rođenoj porodici?
Devojka je zatresla glavom. - Bila sam
novorođenče kad su me ostavili. Znam mesto gde
su me položili, jer mi ga je pomajka pokazala
mnogo puta
96
kad bismo išle u grad na pijacu. Ali mi je govorila
da na meni nije bilo nikakva znaka, osim što nisam
bila umotana u pamuk, nego u svilu. Bila je to
samo otrcana svila.
- Imate li uza se tu svilu? - zapitala je tada gospa
Vu.
Devojka je opet klimnula glavom. - Otkud ste znali?
- zapitala je sa bezazlenim čuđenjem.
- Mislila sam da ćete hteti da ponesete sa sobom
jednu stvar koja je vaša - rekla je gospa Vu.
Odgovorila je osmehom na pogled mlade devoj-ke,
koja je razrogačila oči od čuda.
- Kako ste umeli da pogodite šta se dešava u srcu
jedne strankinje? - pitala je uporno devojka i dalje.
- Pokažite mi tu svilu - odvratila je gospa Vu. Nije
želela da upućuje devojku u puteve neposrednog
saznanja, kojima je volela da se služi njena misao.
Bez oklevanja, kao da se uistinu resila da se u
svemu pokorava gospi Vu, devojka je zavukla ruku
u nedra i izvadila odatle presavijen komad svile.
Bila je oprana i čista, nekad crvena, verovatno, ali
u međuvremenu toliko izbledela da je sada bila
jedva ružičasta. Gospa Vu je uzela tkaninu i
razmota-la je. Bio je to komad ženske odeće,
kratak kaput, uzan ali dugačkih rukava.
- Ako je pripadao vašoj majci, onda je i ona bila
visoka - primetila je gospa Vu.
- Kada vi kažete, sigurno je tako - uzviknula je
devojka.
Gospa Vu je razgledala vez. Odeća je bila
starinska kroja, a oko vratnik i razrez sa strane pro-
šiveni vezenom trakom. Široki rukavi bili su
obrubljeni isto takvim trakama.
- To je lep, umetnički vez - rekla je gospa Vu
- sitan lančani bod iz Pekinga.
- Vi mi kažete više nego što sam ikad znala
- izustila je devojka šapatom.
- Ali to je sve što vam mogu kazati - rekla je gospa
Vu. Savila je opet kaputić i pružila ga devojci.
7 Paviljon žena
97
Ali devojka joj nije u susret pružila ruke da ga
prihvati. - Čuvajte ga vi za mene - rekla je. - Meni
ovde ne treba.
- Čuvaću ga ako želite - rekla je gospa Vu.
- Ako mi dozvolite da ostanem ovde - odgovorila je
devojka molećivim glasom - neće mi više nikad
zatrebati.
Ali gospa Vu još nije bila voljna da joj to obeća. -
Niste mi još kazali ni vaše ime - rekla je.
Promena na licu mlade bila je isto tako vidna kao u
nekog razočaranog deteta. - Ja i nemam istinskog
imena - rekla je ponizno. - Poočim i pomajka nisu
mi nikad ni nadeli neko određeno ime. Oni ne
umeju ni čitati ni pisati, a ni ja, takođe.
- Ali nekako su vas zvali, ipak - rekla je gospa Vu.
- Zvali su me Malo Siroče kad sam bila malena, a
Veliko Siroče kad sam porasla - rekla je devojka.
- To, naravno, nije nikakvo ime - saglasila se
ljubazno gospa Vu. - Kad vaš bolje upoznam, ja ću
vam dati ime.
- Hvala vam - rekla je devojka ponizno.
U tom času ušla je Jinga, noseći dve ćase je* štiva,
koje je stavila na sto. Dok ih je služavka polagala
pred došljakinju, gospa Vu je pogledate u svaku
ponaosob. Vratila bi ih da je Jinga donela u njima
hranu za služinčad. Ali je Jinga bila pametna.
Poslužila je devojku jelima koja ne bi sasvim
priličila jednom članu porodice, ali su izvesno bila
predobra za čeljad iz kuhinje. Jedna je časa bila
puna ćufteta od piletine, a druga svinjetine s
kupusom. Donela je takođe čanak pirinča, čajnik i
ćasu za čaj, i postavila pred gošću štapiće za jelo.
Nisu to bili porodični štapići od slonovače i srebra,
nego obični bambusovi iz kuhinje. Bili su od crveno
obojena drveta, kakvim se deca služe.
- Poslužite je - rekla je gospa Vu.
Do tih reci Jinga je oklevala, ali je izrečenu
zapovest odmah poslušala, ćuteći i stisnutih
usana.
98
Devojka nije ništa primetila. Prihvatila je obe-ma
rukama čanak s pirinčem koji joj je pružala Jinga,
dižući se malo sa sedišta kao što je dolikovalo
pristojnom čeljadetu sa sela, izjavljujući „da je sve
to i previše za nju". Gospa Vu je uskoro videla da
je devojka bila na živoj muci, jer se borila između
poštene gladi i želje da bude učtiva, te se digla i
našla neki izgovor da je ostavi nasamo.
- Vratiću se brzo - rekla je - a vi, drago dete, jedite
slatko i nemojte da se ustručavate.
S tim recima se udaljavala i prešla u svoju sobu za
sedenje. Tu je već stajala postelja od bambusovi-
ne, koju je Jinga prostrla za devojku. Gospa Vu je
zamišljeno pogledala skromni ležaj. Pustiće
devojku da spava tu nekoliko noći. Tu bi je, možda,
trebalo i zadržati, mislila je, dokle god ne shvati
svoje me-sto u porodici i dok ona sama - gospa Vu
- ne bude razumela devojku. Između njih dve mora
da se uspostavi duboko uzajamno razumevanje
pre nego što joj dozvoli da napušta njena dvorišta i
zalazi u ostala, jer bi, inače, u kući moglo doći do
neprijatnosti. Bila je svesna da je posao koga se
poduhvatila pun tegobe koje traže osetljivu ruku, i
da mu mora pristupiti umešno i obazrivo. Stajala je
nepomično nekoliko trenutaka, sa palcem i
kažiprstom na donjoj usni. U danima svoga
devojaštva vo-lela je u proleće da pomaže pri
izradi svile na porodičnim imanjima. Pošto bi se
svilene bube učaurile, dolazio je trenutak, koji je
valjalo tačno pogoditi, jer bi kratko potrajao, kada
su se čaure morale staviti u korita vrele vode da se
ne bi pretvorile u leptire i izgrickale nit. Ona bi uvek
osetila kada je nastupio pravi čas za taj posao.
Seoske žene divile su se njenoj pronicljivosti, kao
nekom čudu. Sećala se sada dubine svoje
izvesnosti, zasnovane u jedan mah na svemu i ni
na čemu.
- Sada - rekla bi ona, a seljanke bi onda smočile u
korita rukoveti pirinčane slame s čaurama
pripijenim uz njene vlati. A onda bi i ona, poput
ostalih osetlj ivini i tananim prstima pronalazila
99vlažnu, tanku svilenu nit i stala raspredati čaure
jednu za drugom.
Toga časa, toliko godina docnije, njoj se činilo da
se u njoj opet budi vidovitost njene rane mladosti.
Osetljiva moć njenog predosećanja nipošto je ne
srne izneveriti u toj prilici, jer bi joj, inače, g. Vu
prigovarao dokle god bude živa.
Prešla je iz sobe za sedenje u spavaću, gde je
stala polagano da hoda gore-dole, klizeći nečujno
popločanim podom u svojoj lakoj obući od svile.
Devojka joj se činila otvorena kao neko dete.
Predavala se odmah svim srcem i svom dušom,
koji su joj na prvi dodir ležali razotkriveni pred
svačijim očima, kao rascvetala ruža kraj puta. Ali to
je samo značilo da je još nerazvijena i da se treba
pitati u šta će se razviti? Glupa nije bila. Njen hitri
pogled odavao je nehotice urođenu oštroumnost.
Usne su joj bile nežne i pune. Nije li, možda, bila
suviše pametna. Bio je tu, zatim, i onaj komad
svilene odeće, onako lepo vezene. Skromna
porekla nije mogla biti, izuzev ako joj je majka bila
služavka u bogatoj porodici. Da, postojala je
izvesna mogućnost da je ta devojka bila dete
sluškinje u običnoj porodici, koja je zanela s jednim
od sinova, možda, a onaj svileni kaputić samo
jedan od iznošenih stvari njene gospodarice, koji je
dobila na poklon. A možda ga je nosila i neka žena
iz čajdžinice, koja je njime zaogrnula neželjeno
dete.
- Nemoguće je reći šta je ova devojka - promrmlja
za sebe gospa Vu.
Bi li htela primiti u kuću tako nepoznato biće? Na to
nije mogla da odgovori. Zamalo se opet vratila u
biblioteku. Devojka je sedela sama i izgledala
preplašena u toj velikoj prostoriji, duboko utonuloj
u senku. Držala je na kolenima sklopljene ruke.
Obrok je bio gotov i Jinga je već sklonila posuđe.
Veliko Siroče je ustalo kada je ušla gospa Vu, sa
licem ozarenim radosnim osećanjem olakšanja.
- Šta treba da činim sada, starija sestro? - zapitala
je. Poslužila se tim imenom sa poverenjem koje je,
i protiv volje, zagrejalo spokojno srce gospe
ion
Vu, koje se čuvalo da ne pokloni prerano svoju
naklonost.
- Šta radite obično u ovo doba? - zapitala je.
- Idem uvek u postelju čim povečeram - odgovorila
je devojka. - Zalud svecu gori ko po noći sedi.
Gospa Vu se nasmejala. - Onda je, možda, bolje
da idete u postelju - rekla je. Pokazujući joj put,
pošla je ispred nje u sobu gde je prostrta uzana
postelja čekala mladu seljanku. - Ovo je vaša
postelja, a iza onih vrata naći ćete sobu gde se
možete pripremiti za spavanje.
- Ali ja sam gotova - odgovorila je devojka. Dobro
sam se oprala i umila pre nego što sam došla
ovamo. Svući ću gornje haljine i to je sve.
- Onda ćemo se videti sutra - odgovorila je gospa
Vu.
- Do viđenja do sutra - odgovorila je devojka. - Ali
molim vas, starija sestro, ako ushtednete štogod
po noći, izvolite me zovnuti.
- Zvaću vas ako mi zatrebate - rekla je gospa Vu i
otišla u svoju sobu.
Pošto je i sama legla, zadugo nije mogla da zaspi.
Oko ponoći se digla iz postelje i prešla u drugu
sobu, gde je zapalila svecu i posmatrala devojku
pri spavanju. Nije se prevrtala u snu, pa ni micala
čak. Ležala je na desnoj strani, sa obrazom na
ruci. Di-sala je lako zatvorenih usta i rumena lica.
U snu je bila još lepša nego budna, što je primetila
i gospa Vu. Primetila je ona takođe da se devojka
ne miče i ne hrče. Pokrivači su joj bili navučeni do
pojasa i nisu bili izgužvam. Spavala je u svom
pamučnom donjem rublju, ali je okovratnik bila
otkopčala, ot-krivajući svoj obli vrat, a grudi
delimično. Jedna dojka je bila ćela obnažena.
Gospi Vu se učinilo da je mlada, čvrsta i okrugla.
U međuvremenu je devojka i dalje spavala svojim
dubokim snom bez pokreta. To je bilo dobro. Sama
gospa Vu imala je oduvek lak san, budeći se čim bi
se g. Vu okrenuo u postelji, posle čega redovno ne
bi više mogla usnuti. Ali ovo je bila devojka
101koja će svakad čvrsto spavati ćele noći i buditi
se podjednako sveza svakog jutra. Gospa Vu je
zaklonila svecu rukom i nadnela se nad devojčino
lice. Još uvek onaj isti svezi i zdravi dah. Uspravila
se i vratila u svoju sobu. Useknula je svecu između
palca i kažiprsta i legla opet u postelju.
Probudili su je pre svitanja jedva čujni zvuči iz
susedne sobe. Škripnuo je krevet od bambusa,
nešto je šušnulo. Prenula se iza sna, potpuno
budna odjednom, kao uvek, i ležala je slušajući. Je
li se to devojka pripremala da umakne u to doba?
Ustala je i navukla haljinu, zapalila svecu i opet
izišla. Devojka je sedela na stolici, četkajući svoju
dugačku kosu. Bila je obučena, čak i obuvena, u
belim čarapama od pamučne tkanine.
¦- Kuda idete? - zapitala je gospa Vu.
Devojka se trgla na zvuk njenog glasa i ispustila na
pod veliki drveni češalj, koji je držala u ruci.
Raspuštena kosa prekrivala joj je lice s obe strane.
- Ne idem nikud - rekla je. Digla se na noge i uprla
pogled u gospu Vu. Njene tamne oči sijale su se u
vihoru senki crne kose. - Ustajem.
- Ali zašto ustajete u ovo doba - upitala je gospa
Vu.
- Vreme je da se ustaje - rekla je devojka
začuđeno. - Čula sam kukurikanje jednog petla.
Gospa Vu se nasrne jala iznenada, smehom koji
joj nije bio uobičajen. - Nisam mogla ni sanjati
zašto se dižete. Ali, naravno, vi ste devojka sa
sela. Ovde nemate potrebe, dete, da se budite
tako rano. Čak i sluge će početi da se bude tek za
jedan sat. A mi se budimo sat posle njih.
- Moram li opet leći u postelju? - zapitala je
devojka.
- A šta biste drugo mogli učiniti? - zapitala je gospa
Vu.
- Pustite me da pometem sobe - rekla je devojka -
a i dvorište bih mogla pomesti.
- Dobro, činite šta vam je volja - odgovorila je
gospa Vu.
102
- Biću mirna - obećala je devojka - a vi opet ležite i
spavajte, starija sestro.
Tako se gospa Vu vratila u krevet, odakle je čula
šum metle koju je devojka našla u hodniku.
Pomela je i dvorište i sobe, a koraci su joj bili
lagani i obazrivi dok se kretala okolo. Zatim je
gospa Vu neosetno opet usnula. Probudila se
kasno. Sunce je već obasjavalo pod u njenoj sobi,
a Jinga stajala čekajući kraj njene postelje.
Digla se brzo. Svakodnevni obred njenog
oblačenja počeo je još jednom. Jinga nije
pominjala de-vojku, a gospa Vu nije govorila. U
sobama je vladala tišina. Nije čula ništa.
Tišina je postala tako duboka da je gospa Vu
najzad progovorila. - Gde je devojka? - zapitala je
Jingu.
- Tu je, u dvorištu, šije nešto - odgovorila je Jinga. -
Htela je da radi pošto-poto, pa sam joj dala neke
donove za dečije cipele.
Po lakom preziru kojim je bio obojen glas mlade
služavke, gospa Vu je videla da ugled došljaki-nje
nije porastao u njenim očima zato što je žele-la da
radi po kući kao neka sluškinja. Gospa Vu nije više
progovarala. Nije želela da joj se naklonost povede
za ćudima srca mlade Jinge.
Doručkovala je ćuteći i onda izišla u dvorište. Tu je
sedela devojka, na mekom tronošcu, u senci
bambusa. Šila je. Prsti su joj spretno probijali iglom
jedan debeli sukneni đon. Umesto naprstka služila
se bakarnim prstenom koji je bio na taknut na njen
srednji prst. Ustala je kad je videla gospu Vu i
sačekala je na nogama, ne progovorivši prva.
- Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu. Sela je i
ona, na malo baštensko sedište od porculana.
Ono je slučajno bilo postavljeno tako da je sedela
leđima okrenuta okrugloj kapiji dvorišta, dok je
devojka sedela licem prema vratima. Tek što je
sela i podigla iglu, digla je opet oči sa svog posla i
ugledala nekog na kapiji. Gospa Vu je videla kako
se njene krupne oči dižu i spuštaju i tamni rumenilo
na njenim obrazima koji su imali boju breskve.
103Gospa Vu se okrenula, očekujući, zbog njenog
ponašanja, da to bude neki čovek, možda kuvar.
Ali to nije bio kuvar nego Fengmo, njen treći sin.
Stajao je na kapiji, sa jednom rukom na do-vratku,
upirući pogled u devojku.
- Fengmo, šta želite? - zapitala ga je gospa Vu.
Osetila je da je naglo obuzima neki čudan gnev
zato što je naišao neočekivano. Znala je i sama da
je on bio sin koga je najmanje volela. Bio je
svojevoljan, manje umiljat nego Lijangmo i Ćemo,
manje sklon igri i šali nego mali Jenmo. Dok je bio
mali, više je voleo društvo služinčadi nego društvo
svoje porodice, a ona je mislila da je to znak
njegove niže vrednosti. Na izgled, s njim je
postupala isto kao i sa ostalima, ali je u duši znala
da ga voli manje nego ijednog od njih. On je, bez
sumnje, osećao tu razliku jer joj je retko izlazio
pred oči pošto je navršio petnaest godina, i to
jedino kad bi poslala po njega.
- Zašto ste došli, Fengmo? - zapitala je opet kad joj
on nije odgovorio. On je nastavljao da pilji u mladu
devojku, a ona je u jedan mah, kao da je osetila
njegov pogled, podigla dotle oborene oči,
pogledala ga je letimično, a onda ih opet spustila
na svoj posao.
- Došao sam da vidim, da vidim kako ste, majko -
zamucao je Fengmo.
- Ja sam potpuno dobro - odgovorila je hladno
gospa Vu.
- A i zbog nečeg drugog - rekao je Fengmo. Gospa
Vu je ustala. - Onda hodite u biblioteku. Ušla je
unutra idući ispred njega, ali nijedno
od njih nije selo kada su se tu našli nasamo. Ume-
sto toga, Fengmo je pokazao rukom na devojku: -
Majko - rekao je - je li to ona?
- Fengmo, zar ste došli da me to pitate? - rekla je
gospa Vu strogo. - To nije vaša stvar.
- Jeste, majko - rekao je on strasno. - Pomišljate li,
majko, šta znači to za me? Prijatelji će mi se
smejati i zadirkivati me.
104
- Jeste li došli da mi to kažete? - zapitala je gospa
Vu.
- Jesam - uzviknuo je Fengmo. - Bilo je dovoljno
zla i pre ovoga. Ali sada, sada sam je video ... ona
je tako mlada, a moj otac... on je ... on je star.
- Vratite se odmah u svoje odaje - rekla je gospa
Vu isto onako hladno kao i maločas. - Nije lepo od
vas što ste ovamo upali nezvani, ne pitajući
prethodno po nekom od posluge hoće li mi vaša
po-seta biti ugodna u ovom trenutku. Što se tiče
vašeg oca, ne priliči se mlađem da sudi starijem od
sebe.
Bila je naviknuta na upornost Fengma. Začudila se
stoga kada je videla da se pokolebao. Videla je
tamnu rumen koja je obasula njegovo lice i prime-
tila da mu usne podrhtavaju. On se okrenuo bez
reci i napustio sobu i dvorište ne osvrćući se,
glavom bez obzira.
Ali je gospi Vu bilo duboko neprijatno što su se njih
dvoje videli. Mada je kršila često stare običaje, a
kršila ih je bez oklevanja kad god bi to smatrala za
shodno, postojano se pridržavala onoga koji je u
njegovim ranim godinama odvajao muško dete od
ženske čeljadi. U njenoj kući, sinovi su odvojeni od
svih žena po navršenoj sedmoj godini. Ona čak
nije ni korila sluge zbog njihovih neznalačkih
odgovora na pitanja dečaka. Čula je jednom
Fengma kako pita domostrojitelja: - Zašto mi više
ne dozvoljavaju da se igram s mojim dvema
rodakama?
- Dečaci i devojčiče se ne mogu igrati zajedno jer
im se inače noge potprište - odgovorio je do-
mostrojitelj, šaleći se samo upola.
Obično veoma žustra kad god bi trebalo ispraviti
neznanje nekog čeljadeta u kući, gospa Vu je
oćutala tog puta i pustila stvar da prođe bez pre-
kora sa njene strane.
A sada je Fengmo video devojku pre nego što je
zauzela svoje mesto u kući, a i devojka je videla
njega. Ko zna u kakav bi se požar mogla izmetnuti
iskra toga prvog susreta? Hodala je gore-dole po
bi-
105blioteci. Kad god bi prošla kraj otvorenih vrata,
mogla je da vidi glavu mlade devojke prilježno
nagnutu nad onim đonom, i njenu ruku koja je
zabadala i izvlačila iglu. Njena odluka se stvorila
najednom. Ta se stvar mora resiti odmah. Devojku
će zadržati. Ali ona mora tačno shvatiti u čemu se
sastoji njena dužnost. Izišla je i bržim korakom
nego obično i sela opet na staro mesto.
- Resila sam se - počela je naglo. - Vi ćete ostati u
ovoj kući.
Devojka je digla oči sa svoga posla, držeći u ruci
iglu kojom se upravo pripremala da probode
sukno, ali koja je bila zastala u vazduhu, ne dovr-
šivši bod. Ustala je iz poštovanja prema gospi Vu.
- Mislite da vam se dopadam? - zapitala je tiho i
bez daha.
- Da, ako budete vršili svoju dužnost - rekla je
gospa Vu. - Vi ste došli ovamo da biste služili
mome gospodaru, da biste zauzeli moje mesto... u
izvesnim stvarima.
- Razumem - rekla je devojka isto onako potmulim
glasom kao maločas. Oči su joj bile čvrsto uprte u
lice gospe Vu.
- Morate da znate - nastavila je gospa Vu - da je
naša kuća u mnogom pogledu još starinska. Ovde
nema odlaženja i dolaženja između dvorišta
muškaraca i žena.
- O, ne - složila se brzo devojka. Ruke su joj se
spustile u krilo, ali su joj oči ostale nepomične.
- U tom slučaju - rekla je gospa Vu odsečno, što je
čudno odudaralo od uobičajenog načina njenog
govora - nema nikakvog razloga da se stvar ne
zaključi.
- Ali zar ne treba da ja imam svoje ime? - zapitala
je devojka sa bojažljivom zabrinutošću. - Zar ću
bez imena biti u ovoj kući?
Bilo je nečega žalostivog i dirljivog u tom pitanju,
što je zaključila i sama gospa Vu. - Jeste - rekla je
- vi morate imati ime i ja ću vam ga dati. Zvaću vas
Čijuming. To znači Ozarena Jesen.
106
Tim imenom jasno obeležavam vašu dužnost. U
njega je jesen, a vi ste zrak koji će je obasjavati.
- Čijuming - ponovila je devojka. Kao da hoće da
okusi na jeziku još jednom, dodala je: - Ja sam
Čijuming.
IV
G. Vu nije dolazio u blizinu gospe Vu, a ona je
pustila da tako i ostane. Posle toliko godina
provedenih s njim znala je i sama šta se dešava u
njegovoj duši. Da je bio odlučno protivan ostanku
devojke pod njegovim krovom, on bi došao do
gospe Vu i rekao joj svoje mišljenje, odlučno i
plaho-vito, a možda i u smehu. Ali njegovo
povučeno držanje dokazivalo je u njenim očima da
je voljan dovođenju devojke u njegovo dvorište i da
se pred gospom Vu potajno stidi svoga prećutnog
pristanka. Poznavala ga je dovoljno da bi slutila da
se u duši možda čak i gadi pomalo nad samim
sobom, ali suviše malo da bi mu to bilo od pomoći
u borbi sa njegovom sklonošću.
I tako, kao što nikad nije bio kadar da se ne
polakomi za dobro začinjenim jelom na stolu, tako
neće biti u stanju, ma koliko žudeo za
savršenstvom, da uskrati sebi zadovoljstva koje bi
mu mogla pružiti jedna mlada žena. Nije on bio ni
neprijatelj ni gospodar svoga sladostrašća, mada
je godinama bio u stanju da se zadovoljava sa
gospom Vu kao svojom ženom. Ali je gospa Vu
bila svesna, mada nije bila sujetna, da bi mogao
biti zaveden i na drugu stranu da je ona bila manje
lepa i manje savesna kao žena. Brižljivo se starala
da bude uvek zadovoljan u svemu. Kad bi osetio
želju da sazna ma šta što bi se moglo naći u
knjigama, ona bi se obavestila i kazala mu šta je
pronašla. Kad bi pokazao ljubopit-ljivost za nešto
strano, ona bi se uputila i u to i rekla šta bi čula i
pročitala. Tokom svih onih godina koje su proveli
zajedno, nijedna njegova želja nije ostala
nezadovoljena. Ali je ona znala takođe,
107i to je nije bolelo, da je to bilo stoga što je ona
proučavala njegove želje i što bi im, kada su bile
maglovite, razgovorom i razbiranjem o njima
pažljivo i umešno pomagala da se rasvetle, pa čak
i pred njim samim jasno ukazu.
Ni ona nije bila nezadovoljna njime. Nije se
najednom razočarala u njemu. U početku je
njegovo ćudljivo ljubopitstvo smatrala za buđenje
jednog duha čiji je razvoj bio ometan zato što mu je
njegova majka činila na volju preko svake mere
otkad se rodio. Stara gospa nije nikad davala
starom gospodaru nikakvu vlast nad njihovim
jedinim dete-tom, za kojim je ludovala više nego
što priliči, jer je samo ono ostalo u životu od sve
dece čije je rađanje preturila preko glave. Stara
gospa se prvo svađala, otvoreno i žestoko, kada je
stari gospodar izrazio želju da svog sina uzme pod
svoje okrilje i stegu. To se dogodilo kada je dečaku
bilo sedam godina. Do toga vremena, pokoravajući
se običaju koji se poštovao u svim sličnim
porodicama, stari gospodar je dozvoljavao da mu
sin živi u odajama i dvorištima svoje majke. Ali je
tada rekao staroj gospi da je dečaku vreme da
pređe u dvorište svoga oca.
Stara gospa nalazila je jedan za drugim izgovore
da se tome ne povinuje. Dečak je kao imao oset-
ljivo grlo i stoga je morao da bude negde gde bi se
na njega i noću moglo pripaziti; onda je, opet,
slabo jeo i morao se nutkati pri jelu. Kad je stari
gospodar strogo zahtevao da ga posluša, ona se
rasplakala, a kad se naljutio, ona se rasrdila još
više od njega. Ali je on umeo biti tvrđi od kamena,
te je ona, najzad, bila prinuđena da mu se
povinuje. Kad mu je bilo devet godina, dete je
preseljeno u jednu malu odaju do spavaće sobe
svoga oca, a stari gospodar je uzeo u svoje ruke
učenje i odgoj jedinca.
Ali je ta mala soba imala, avaj, i sporedna vrata, na
koja se lepi, samovoljni dečak mogao iskrasti noću
i odšunjati do svoje majke! Strpljivo i nežno, stari
gospodar je poučavao sina, ali bez ikakvog dej-
stva. Umesto vladanja samim sobom, čemu ga je
on
108
učio, ona ga je i nehotice, iz prevelike ljubavi, učila
samovolji i lenjosti, pomažući mu da se igra i kada
je trebalo da uči. Hranila ga je skupim
poslasticama, a kad bi se njegov detinji trbuh
pretrpao i za-boleo ga, davala rnu je da popuši lulu
opijuma da bi mu ublažila bolove. Samo dobro
zdravlje i večito nemiran duh spasli su dečaka od
pušenja toga otrova, ne dozvoljavajući da mu to
pređe u neizlečivu naviku. Tako se desilo da je
stari gospodar, kada mu je sin napunio dvadesetu,
uvideo da je volja stare gospe nadvladala njegovu i
predao joj sina.
- Sine moj - rekao je na kraju toga susreta - vi ste
se opredelili za ženu, stavljajući je iznad čoveka,
za vašu majku umesto za vašeg oca, za lagodnost
umesto za postignuća. Neka bude tako. Sada
ostaje da vam se za ljubav naše kuće nađe žena
koja će dati snage vašoj slabosti.
Mladić je bio zaplašen dubokom ozbiljnošću glasa
kojim mu je otac govorio tom prilikom i požurio se
da ode što je pre mogao do majke, kao što je činio
uvek kad bi se nečeg prestrašio, i zaboravi za
nekoliko časaka u njenoj blizini neprijatno
uzbuđenje - koliko retko i koliko kratkotrajno - koje
ga je trenutno bilo obuzelo.
Gospa Vu je dovedena u njihovu kuću uskoro
posle toga. Desetog dana po venčanju, stari
gospodar je poslao po nju, poručujući joj da dođe u
njegovu biblioteku, i porazgovarao tada s njom o
svome sinu: - On će biti ono što vi od njega
načinite. Neki se ljudi grade sami, ali će on uvek
biti delo ženskih ruku. Ali vi ne smete dozvoliti da
on to sazna. Ne prebacujte mu nikad njegovu
slabost, jer bi tada postao nepovratno slab. Ne
dozvolite mu nikad da oseti da bi bio beskoristan
kad vas ne bi bilo, jer će, inače, postati beskoristan
jednom i za-svagda. Moraćete da pronađete ono
nekoliko snažnih niti koje se još kriju u njegovoj
prirodi, i od njih da izatkate osnovu njegova života.
Kad naiđete na koju slabu nit, ne uzdajte se u nju.
Utkajte potajno na mesto nje svoju sopstvenu.
109Bila je tada veoma mlada, a njen muž lep i
veseo, a ona, pored toga, opijena brakom. Ničega
se nije plašila.
- Volim ga - rekla je jednostavno starom
gospodaru.
Pogledao ju je iznenađeno jer je bilo protivno
običajima da jedna žena govori tako smelo. Ali je
glas kojim je kazala te neobične reci bio veoma ne-
žan i ljubak, a ona ćela izgledala tako osetljiva i
čedna izgovarajući ih da on nije imao srca da je
prekori.
Umesto toga, oborio je samo glavu i rekao: - Onda
imate u svojoj ruci najoštrije oružje kojim jedna
žena može da raspolaže.
Proteklo je, možda, deset godina dok je gospa Vu
došla do punog razumevanja čoveka za koga je
bila udata i koga je još nežno volela. Izbila je na
sve granice i stavila ruku na sve međe njegove
duše, ali tako sporo, tako postepeno, da nije nikad
osetila bol razočaranja. A te granice i međe
opasivale su malen prostor. Sada je uviđala da je
bila lišena ko-rena sva radoznalost i sva pitanja
koja su je isprva uzbuđivala, zatim, što je u tome
videla znake buđenja jednog darovitog, ali
zapuštenog uma. Za njega su to bili samo razni
načini i oruđa njegove razonode. Putevi bez
ikakvog cilja na kraju. Uvek je postojala mogućnost
da mu postavljeno pitanje iznenada dodija i da ga
prestane slediti, i da ona tada opet mora da otkriva
put kojim će sledeći vetar duvati.
To je bilo vreme kada je ona sama prekoračila
granice do kojih je on mogao domašiti, i dozvolila
da se njene međe razmaknu dokle god su htele.
Ali mu o tom nije govorila. Doista, zašto bi to i
činila, kad on ne bi razumeo šta mu kazuje?
Dovoljan deo nje kretao se unutar granica
njegovog poimanja, tako da je on mislio da je ona
još uz njega.
Sada je resila da mora otići do g. Vua i reći mu
sama da je devojka pronađena i da je spremna.
On je, svakako, od slugu već čuo za novost, ali mu
to ipak mora i ona kazati. Ne srne biti nikakva od-
110
laganja, jer je Fengmo video devojku. Viđenje sa
jednom mladom ženom ne mora značiti ništa za
mlada čoveka, ali može da znači i sve. U plimi
mladosti vazda nastupa čas kad svaki sličan
susret, ma kako slučajan bio, može da bude
opasan kao zakazan sastanak. Ako g. Vu bude u
prikladnom raspoloženju, poslaće mu Čijumingu
čim je bude mogla spremiti i otpremiti.
Čijuming se osećala veoma srećna tog sunčanog
letnjeg jutra. Gospa Vu je bila poslala Jingu u
jednu bogato snabdevenu radnju po dobru
pamučnu tkaninu ukrašenu cvećem, i neku bolju
svilu, te je jedan trgovački pomoćnik doneo uskoro
na izbor čitave topove slične robe, od koje je
gospa Vu sada izabrala sve što je potrebno da bi
se za Čijumingu mogle pokrojiti tri potpune
presvlake nove odeće. Želela je da zadovolji
devojku i dozvolila joj je stoga da pokaže sama
koje su njene omiljene boje i šare. Bilo joj je milo
kada je devojka odabrala sitne šare i blage boje.
Bilo joj je još milije kada se devojka odmah
prihvatila posla da bi sama sašila haljine od
kupljenih tkanina.
Čijuming je stajala za stolom gde je prvo raza-strla
pamučnu tkaninu sa cvetnom šarom. Zatim je
zastala, držeći u vazduhu podignute gvozdene ma-
kaže.
- Treba li da ih skrojim tako da budu slične vašim
haljinama, starija sestro? - zapitala je. Njena odeća
bila je širokih rukava i kratka kaputa, kao u žena sa
sela.
- Jinga će vam pomoći da načinite kroj koji priliči
ovoj kući - odvratila je gospa Vu.
I tako je Jinga razmerila tkaninu i obeležila je
komadom bela kredo vita kamena, a onda je
srezala po kroju vitkog i oblog tela mlade
Čijuminge.
A dok se to događalo, devojka je stajala u zanosu
nepomućenog zadovoljstva. - Još nikad u životu
nisam imala haljinu od nove tkanine - rekla je
šapatom.
Pošto je srezana sva parčad haljine, uvukla je
konac u iglu i stavila na kažiprst bakarni prsten,
111
koji joj je služio kao naprstak, i zasela za posao
opijena radošću. Šila je polagano i pažljivo, a Jinga
je posmatrala da bi utvrdila da li je bod dovoljno
sitan i ujednačen. Gledajući Čijumingu, gospa Vu
je opet osetila kako je žiga oko srca ono čudno
ose-ćanje neodređene krivice, kao da se
pripremala da učini nešto nažao toj devojci.
Odlučila je da odmah pođe i nađe g. Vua. Rukom
je dala znak Jingi da pređe s njom na trenutak u
susednu sobu. Tu, gde je devojka nije mogla čuti,
gospa Vu je rekla sobarici:
- Morate joj pomoći. Postarajte se da joj bude brzo
gotova jedna presvlaka donjeg rublja, kao i jedna
gornja haljina. Možda ću je otpremiti odavde još
sutra, ali će to zavisiti od toga šta će doneti i na šta
će me uputiti današnji dan.
- Molim, milostiva gospođo - rekla je Jinga, pazeći
da ni licem ni glasom ne pokaže bilo zadovoljstvo
bilo žalost.
Gospa Vu je potom izišla iz svog dvorišta, prvi put
otkako se tu preselila. Uz put je zastala po
dužnosti, da bi videla staru gospu. Zatekla ju je u
dobrom zdravlju. Sedela je na suncu pred svojim
vratima, neobično vesela i vedra, a jedna služavka
trljala je uljem njena stopala i članke koji su toga
dana slučajno bili malo natečeni.
- To je od rakova - rekla je stara. - Od rakova mi
uvek natiču noge. Ali kad sam već jednom nogom
u grobu, zašto bih se zbog toga odricala rakova?
Moje noge i članci mi ionako malo vrede. Pila sam
takođe mnogo vina uz rakove, da bih spra-la otrov.
Stara gospa bila je potpuno zaboravila, očito, da je
zbog naložnice bila ljuta na svoju snahu, a gospa
Vu je nije podsetila na to. Zastala je da bi po-
smotrila natekle noge stare gospe i naredila
služav-ci da ih trlja odozdo naviše, tako da bi se
krv penjala umesto da silazi. Zatim je produžila
svojim putem.
Očekivala je da će zateći g. Vua u svojim starim
dvorištima, umesto u njegovom, pa je tamo i otišla.
112
To je bilo dvorište u kome su tih dana venule njene
srebrne orhideje. Sagnula se da bi videla ima li
biljnih vašiju na lišću, ali nigde nije primetila ni
jedne. To je bio trenutak u kome je ugledala g.
Vua, koji je sedeo pod krovom, u kućnim
haljinama. Vero-vatno zbog vrućine, imao je na
sebi bele svilene pantalone široke oko članaka i
svilen kaput, raskopčan na glatkim prsima. Mahao
je lepezom od be1 -svile, na kojoj su bili naslikani
zeleni bambusi, i držao u ruci ćasu za čaj. Na stolu
su bili prazni ta-njirići od doručka. Primetila je
zabunu i izvesnu zlovolju na njegovom dobro
uhranjenom lepom licu, i po staroj navici rekla mu
je veselo: - Vreme je, mislim, da opet posadimo
božure u ovom dvorištu. Šta vi kažete na to, oče
mojih sinova?
- Nisam nikad mario za te male sive orhideje
- odgovorio je on. - Više volim nešto u boji.
- Postaraću se još danas da ih povade i da zasade
božure namesto njih - produžila je ona. - Ako im
kupimo saksije, to im neće smetati da i dalje
cvetaju.
On je, ipak, ustao, prešao sitnim korakom iz sobe u
dvorište i stao kraj nje, posmatrajući orhideje. -
Crvene i ružičaste božure - rekao je kao da
objašnjava stvar o kojoj je zrelo promislio <- i jedan
beo, recimo, na svakih pet crvenih i ružičastih.
- Dobra srazmera - složila se ona. - A gde je
Jenmo? - zapitala je. Njen najmlađi sin bio je
obično negde u blizini svoga oca.
- Poslao sam ga juče na selo - odgovorio je g. Vu
sa izvesnom svečanošću u glasu. - Premlad je za
ovu pometnju u kući.
- To ste pametno učinili - rekla mu je ona.
- Vi ste uistinu uman čovek. - Pogledala ga je sa
izrazom tople naklonosti u očima. Bio je visoka
stasa, pomalo gojazan, jer je voleo dobar i ukusan
zalogaj. - Kako ste jutros? - upitala ga je. Izgledate
kao knez blažene zemlje Ču.
- Dobro - odgovorio je - veoma dobro. - Ali je ona
primetila na njemu izvesnu nestrpljivost. Nasmešila
se.
8 Paviljon žena
113- Nisam vas zaboravila - rekla je. Njen ljupki
glas bio je sav prožet nežnošću.
- Osećam se kao da jeste - progunđao je on.
Razdrljio je kaput i hladio se jedan trenutak
lepezom po golim grudima, mašući njome brzo i
snažno. - Bio sam veoma usamljen, čekajući da se
na nešto resite. Ja sam dobar suprug, Eilijen! Drugi
čovek ne bi otrpeo ovako dug rastanak. Toliki dani!
Dosta je toga, doista vam kažem!
- Nisam vas ni za trenutak zaboravila - rekla je
ona. - Tražila sam revnosno, i našla najzad. Mlada
žena je ovde.
Jarko rumenilo oblilo je lice g. Vua. - Eilijen
- rekao je - ne govorite opet o tome.
- Vi ste morali čuti da je ona ovde - nastavila je
gospa Vu svojim jasnim glasom.
- Ne obraćam nikakve pažnje na razgovore
služinčadi - rekao je on, držeći se veoma gospod-
stveno pri tom. Ali je ona znala da je to samo
njegova predstava o samom sebi. Slušao je on, u
stvari, sve što mu je pričao njegov lični sluga i
smejao se njegovim šalama, jer je taj čovek bio
rođeni šaljiv-čina i pajac i dobro znao da njegov
gospodar voli da se nasmeje.
Sa ljupkim pokretima gospa Vu se spustila u jednu
baštensku stolicu. - Mlada žena je uistinu zgodna -
promrmljala je tiho. Sa uobičajenim spo-kojstvom,
njene nežne ruke spustile su se u krilo.
- Zdrava, mlada, lepuškasta, čedna ...
- Zar u vas nema ni trunke ljubomore? - prekinuo je
on u po reci njeno izlaganje, oporim glasom.
Stajao je jasno obasjan suncem, a njoj se dopala
slika koju je ono načinilo od njega - sjajna crna
kosa, glatka koža boje poput zlata, lepo krojene
usne i krupne smele oči.
- Vi ste tako lepi - rekla je smešeći se - da bih
možda i bila ljubomorna kad ona ne bi bila takvo
dete, tako jednostavna, manja od makova zrna
među nama dvoma.
- Ne mogu da razumem zašto ste prekonoć postali
tako čudovišno hladni - požali se on. - Eili-
114
jen, prošle nedelje bili ste... kao i uvek. Ove ne-
delje...
- Navršila sam četrdeset godina - rekla mu je ona,
smešeći se još uvek. Zatim ga je ponudila
pokretom ruke da sedne kraj nje. - Hodite -
nagovarala ga je umiljato - sedite ovde.
Tek što je seo, ugledao je Fengma, koji je prolazio
kraj vrata. Pogledao je unutra, video da mu roditelji
sede jedno kraj drugog, i brzo se udaljio.
- Fengmo - zovnula ga je ona. Ali je mladić nije čuo
i nije se vratio.
- Moramo da ženimo ovog našeg trećeg sina -
rekla je gospa Vu. - Kako bi bilo, šta mislite, da
odmah porazgovaram sa gospom Kang, možda još
sutra, i da zaprosim malu Linaj u njegovo ime?
- Vi ste uvek birali žene našim sinovima - odvratio
je on.
- Ćemo je sam izabrao svoju - podsetila ga je ona.
- Zelela bih da izbegnem tu grešku sa Fengmom.
- Imate pravo - rekao je on. Bilo joj je drago kada je
videla da mu je glas ostao ravnodušan pri pomenu
lepe Linaj. Bio je zaboravio na nju. Mislio je samo
na sebe. Odlučila je da govori s njim bez
okolišenja, kao da mu je naručila novo odelo ili
nove cipele.
- Ukoliko nemate ništa protiv, poslala bih vam
devojku sutra - rekla je.
Žarka rumen je opet kao plamen liznula uz obraze
g. Vua.
Stavio je palac i kažiprst u mali džep na kaputu i
izvukao odatle paklo stranih cigareta, pa izvadio
jednu i pripalio. - Znam da ste tako đavolski uporna
žena da bih se mogao ubiti lupajući glavom o zid
vaše želje - promrmljao je odbijajući guste dimove.
- A zašto da se ubijam?
- Je li moja tvrdoglavost ikad umanjila vašu sreću?
- zapitala je ona. Glas joj je treptao od prigušenog
smeha. - Nije li to uvek bila upornost vas radi?
115- Ne govorite mi o toj stvari - rekao je on. Odbio
je naglo čitav oblak dima. - Nikad mi više ne
pominjite tu devojku!
- Nemamo nikakvog razloga da razgovaramo
0 njoj - saglasila se s njim gospa Vu. - Poslaću
vam je sutra uveče.
Ugledala je drugu priliku na kapiji dvorišta i
prepoznala svog najstarijeg sina, Lijangma. I on je
nailazio u prolazu, ili se bar tako činilo.
- Lijangmo! - pozvala ga je ona. Ali je Li-jangmo
takođe otišao i nije se vratio.
G. Vu se naglo digao. - Setio sam se sada da sam
jednom čoveku zakazao sastanak u čajdžinici -
rekao je gospi Vu. - Upravitelj imanja misli da bi
nam trebalo kupiti onu njivicu što je moj deda, pre
tri pokolenja, poklonio jednom od naših slugu koji
mu je spasao život. Njegovi naslednici su pripravni
da je prodaju. Kad bismo to iskoristili, imanje bi
opet bilo zaokrugljeno kao negda.
- Bilo bi to veoma dobro - rekla je ona - ali petina
ne bi smela da staje više od sedamdeset pet
dolara.
- Mogli bismo mu, možda, dati i osamdeset dolara -
rekao je g. Vu.
- Bila bih srećna kad ne bi bilo više - rekla mu je
ona. - Moramo misliti na svoju decu.
- Neće biti više od osamdeset - obećao je g. Vu.
Okrenuo se i ušao u kuću, a ona se digla sa svog
mesta i spremila da produži svojim putem. Ali se
t. Vu zaustavio i okrenuo na samom pragu. Pogle-
ao je u nju. - Eilijen - doviknuo je - ja ne mogu
primiti na sebe krivicu ni za šta!
- Ko će vas da krivi? - odgovorila je ona. - I, uzgred
budi rečeno, zaboravila sam da vam kažem njeno
ime. Zove se Čijuming. Ona će biti svet-lost vaše
jeseni.
Na te reci g. Vu je otvorio usta, zatvorio ih -
1 udaljio se bez reci.
Zamišljenih očiju gospa Vu se zagledala u svoje
orhideje. „Hteo je da mi dobaci neku kletvu",
pomislila je, „ali nije znao kako bi to učinio."
116
Osetila je iznenada neku neodređenu bojažlji-vost i
duboku čežnju da se vrati u svoje tihe odaje, ali je
znala da joj je to branila dužnost prema njenim
sinovima koji su je sigurno očekivali. Mora ih
posetiti sve redom, jednog za drugim.
Zatekla je Lijangma u susednom dvorištu oko koga
su bile raspoređene odaje njegove porodice i
njegove. Bio je to srećan dom pun živosti. Lijang-
mov sinčić igrao se sa dadiljom u dvorištu. Prišao
je gospi Vu čim je ušla. Ona ga je pomilovala po
obrazima i sagnula se da omiriše njegovu čistu de-
čiju put.
- Mali moj dundica - rekla je nežno. - Ah, obraščići
ti tako slatko mirišu.
Lijangmo je čuo njen glas i izišao iz kuće. Bio je
obučen za ulicu. - Evo me, majko. Spremao sam
se upravo da iziđem i vidim kako napreduje pirinač.
Vreme je da se proračuna vrednost žetve.
- Odložite svoj izlazak, sine moj - rekla je ona.
Uzela ga je ispod ruke koju joj je ponudio, a on ju
je onda odveo do baštenske stolice pod jednim
borom, koji je tako kresan i vezivan da je zasvodio
sedište kao nebo postelju.
- Došla sam da vas zamolim da odete sa svojim
ocem u čajdžinicu. On misli da otkupi njivu koja je
pripadala porodici kroz tri pokolenja. Sin sadašnjeg
sopstvenika je pušač opijuma, kao što vam je
poznato, te je to zbilja dobra prilika da opet
priključimo tu zemlju našem posedu. Ali vi morate
otići na razgovor sa vlasnikom i postarati se da se
za nju ne ponudi više od sedamdeset dolara. Vaš
otac pominje osamdeset. Ali se ona može dobiti za
sedamdeset po petini jutra. Ljudi nas pljačkaju zato
što misle da smo bogati, a niko nije dovoljno bogat
da bi se dao pljačkati.
- Otići ću, majko, naravno - rekao je on. Vi-dela je
da zbog nečeg okleva i znala odmah da bi želeo
da se raspita za Čijumingu. Ali se ona bila čvrsto
resila da ne razgovara o devojci ni sa jednim
sinom. Ne bi bilo dobro dozvoliti jednom kolenu da
pretresa drugo.
117
<m- Gde je Meng? - zapitala je. - Nisam je vi-dela
od svog rođendana. Zelela bih da je pitam, a i vas
takođe, sinko, šta mislite da li bi Linaj bila zgodna
prilika za Fengma?
- Linaj? - Lijangmo nije mislio na to. - Ali hoće li
Fengmo dozvoliti da vi o tome rešavate?
- Ako ne bude hteo, pustiću ga neka se sam odluči
da uzme Linaj za ženu - rekla je gospa Vu i
propratila te reci svojim ljupkim, poluglasnim
smehom. - Nikad ne silim nikog ni na šta.
Meng je u tom trenutku izišla iz kuće. Glavna joj je
mana bila što je izjutra bila uvek pospana i aljkava
sat-dva pošto bi se digla iz postelje. Kada je toga
jutra čula gospu Vu, sedela je u noćnoj ode-ći i
nepočešljana. Pohitala je u stražnju odaju i
pristojno se obukla i doterala. Izišla je odatle sveza
i lepa kao neuzabrana ruža - koja više nije bila
pupoljak, ali se takođe još nije bila potpuno rascve-
tala. Zamorena trudnoćom, ona je tih dana
ostavljala utisak neke beskrajne blagosti i mekoće.
Njene krupne oči bile su vlažne, a usne napola
rastvorene. Uši su joj krasile biserne minđuše koje
je dobila na dar od gospe Vu.
- Majko - rekla je namesto pozdrava - jeste li nam
došli?
- Kako vam lepo pristaje biser - rekla je gospa Vu.
Pogledala je Lijangma. - Idite, sine moj -
zapovedila je ljupkim glasom, znajući da će se on,
kao i uvek, povinovati njenoj roditeljskoj vlasti,
mada ona nikad nije izgledala stvarna; toliko je bila
neusiljena lakoća kojom se gospa Vu služila.
- Meng i ja ćemo malo popričati.
Kada je Lijangmo otišao, ona je stala da posma-tra
snahu od glave do pete. - Povraćate li još ujutro? -
zapitala je sa prijateljskom toplinom.
- Tek sam počela - odvratila je Meng. - To jest,
muči mi se, ali naprazno.
- Još desetak dana, pa će i to uistinu početi - rekla
je gospa Vu. - Zdravo dete, naročito ako je muško,
uvek nagoni majku na povraćanje dobra tri
meseca.
118
- Ova mala repica doista se tako ponašala - rekla
je Meng, napućivši svoju crvenu donju usnu na
svog sinčića, koji je upravo jahao na dadilji kao na
konju.
Gospi Vu je uvek trebalo malo vremena da bi se
približila stvarnom predmetu razgovora sa tom
snahom. Nijedno od dece gospe Kang nije imalo
krupnoću tela i širinu duha svoje majke. Gospa Vu
je razmišljala o tome, gledajući punačku malu
pojavu svoje snahe i njene prekrasne male ruke i
lice. Bilo je to kao da se njena prijateljica podelila
na devetoro u svojoj deci. Dajući život svojoj deci,
gospa Vu nije bila svesna nikakve deobe
sopstvene ličnosti. Ona ih je stvarala kao potpuno
nova, samostalna bića, koja su bila odvojena od
nje od časa svog rođenja. Ali Mejhen se nikad nije
odvajala od svoje dece. Pripijala se uz svako od
njih kao uz sastavni deo svoga tela i svoje krvi.
- Meng, čedo moje - počela je tada gospa Vu
- dolazim vam da tražim saveta. Šta mislite, kako
bi bilo da isprosimo u vaše majke vašu sestru Linaj
za našeg Fengma? Oni su gotovo istih godina,
vaša sestra je, mislim, četiri meseca mlađa od
Fengma. Ona je lepa, a i Fengmo dobro izgleda.
Oboje su zdravi. Horoskope još nisam proučila, ali
znam da su meseci njihovog rođenja blagodetni i
prikladni. Ona je voda, a on kamen.
- Koliko bih volela da mi sestra bude ovde! -
uzviknula je Meng. Pljesnula je rukama, zveknuvši
prstenjem. A onda je opustila ruke. - Ali, maiko, >
moram nešto da vam kažem. Linaj misli da je
Fengmo starinski mladić.
- Ali zašto? - zapitala je začuđeno gospa Vu.
- On nikad nije odlazio od kuće na školovanie.
Živeo je samo pod ovim krovom otkad zna za sebe
- objasnila je Meng.
- Bolje bi bilo da ni vaša majka nije puštala Linaj u
školu one godine u Šangaj - rekla je gospa Vu. -
Strogost je učinila tvrdim prekrasan lik njenih
usana.
119- Naravno, Fengmo bi još mogao otići od kuće
na školovanje - rekla je Meng. Zevalo joj se, pa je
pokrila usta svojom malom rukom, koja je bila
punačka i ukrašena rupicama.
- Neću da šaljem Fengma u tuđinu pre nego što
sazri. Moja je želja da lik svakog mog sina iz-vaja
ova kuća, a ne neka strana škola - odgovorila je
gospa Vu.
Meng se nije nikad prepirala. - Treba li da upitam
Linaj? - rekla je samo.
- Ne - odgovorila je dostojanstveno gospa Vu. - Ja
ću lično da razgovaram sa njenom majkom.
Gospa Vu je bila za trenutak ljuta na Meng. Ali, pre
nego što je mogla razmisliti o tome, prime-tila je
izraz iznenađenja koji je preleteo detinjastim licem
njene snahe.
- Oh, nebesa - uzviknula je ona, i sklopila ruke na
trbuhu.
- Šta vam je? - upitala je gospa Vu.
- Da li to već osećam dete, tako rano? - zapitala je
svečano Meng.
- Opet muško - proglasila je gospa Vu. - Kad se
zakoprca tako rano, to je muško.
Njoj ne bi priličilo da gubi strpljenje sa svojom
snahom kad se nalazila u tom stanju, pa se stoga
savladala. Od mladih nije trebalo tražiti ništa osim
ispunjavanja dužnosti njihove ženstvenosti, što je
Meng nesumnjivo činila.
Digla se da krene. - Treba da uzmete malo mesne
čorbe, čedo moje - rekla je. - Čorba s pirin-čem je
najbolja. Kad se dete miče, to znači da je gladno.
- Hoću - rekla je Meng - mada sam upravo
doručkovala. Gladna sam danju i noću, majko.
- Jedite - rekla je gospa Vu. - Jedite dok ne budete
siti i vi i dete.
Otišla je. Hodeći kroz prekrasna stara dvorišta,
osetila je opet, kao što joj se često događalo, da joj
duša napušta njeno telo i utapa se u reku vremena
i života, koja se zvala porodica Vu, u koju je stupila
pre toliko godina, puštajući njenoj struji da je nosi
120
na svojim talasima i svojim zavojitim putevima.
Život i brak, rađanje i opet rađanje - struja je tekla
svojim tokom. Zašto bi se srdila na Meng, koja nije
mogla misliti ni na šta drugo osim na rađanje?
„Sa svojim sinovima, i ja sam dala toj reci života
deo njenih voda i nekoliko zaokreta njenog toka",
rekla je u sebi gospa Vu. Odsad joj je jedina
dužnost bila da čuva čistotu drevne reke u svakom
pokolenju i da uklanja prepreke sa njenog puta.
Podigla je glavu i duboko udahnula jutarnji vazduh.
Izuzimajući tu dužnost, bila je slobodna.
Ostajao je još razgovor sa Cemom. Fengma nije
želela da vidi pre nego što sazna raspoloženje
lepe Linaj. Jenmo je bio otišao. Njeni zadaci za taj
dan biće privedeni kraju čim poseti Cema i Rulenu.
Ce-movo dvorište bilo je od sviju najmanje
privlačno. Stupajući u taj skučeni i pretrpani
prostor, ona se još jednom pokajala što mu se tako
osvetila za njegov brak. Bile su tu svega dve
odaje, a i one su gledale na sever. Sunce ih zimi
nije grejalo, a preko leta su bile vlažne.
Zatekla je Cema u većoj odaji. Brisao je neko
strano tečno mastilo koje je bio prosuo iz boce. Vi-
dela ga je pre nego što je opazio njen dolazak i pri-
metila odmah da je zle volje. Taj njen sin bio je
često rđave volje. Tada bi mu usta bivala naniže
povijena, a oči svirepe. Takav je bio i toga dana.
Gospa Vu je stupila na prag odaje.
- Kako ste, sinko? - rekla je namesto pozdrava. -
Jeste li sami?
- Rulen je bolesna - odgovorio je, bacajući na pod
mastilom umrljanu krpu.
- Bolesna? To mi niko nije rekao. - Gospa Vu je
prešla visoki prag i ušla u sobu.
- Nije izgledala dobro, pa sam joj rekao da ostane
u krevetu -- rekao je Ćemo.
- Svratiću do nje da je vidim - rekla je gospa Vu.
Odgurnula je zavesu od crvene svile, koja je vi-sila
na ulazu u susednu prostoriju, i ušla. Bilo je to
121prvi put otkad je Rulen dovedena da je gospa
Vu ušla u tu sobu. Videla je da se tu mnogo toga
pro-menilo. Umesto na postelji, gde ih više nije
bilo, za-vese su zastirale prozor. Na zidovima su
visile neke strane slike, a na policama duž zidova
bilo je podosta i stranih knjiga.
Rulen je ležala na toj postelji bez zavesa, koja je
izgledala obnažena, i opustošena. Glava joj je
ležala na visokom jastuku, okružena vencem njene
kratke kose koja je ostavljala otkriveno ćelo njeno
lice, pa čak i uši. One su bile malene i lepe kao dve
školjkice. Gospa Vu ih je odmah primetila.
- Nisam vam još nikada videla uši - rekla je
ljubazno. - Veoma su lepe. Vi treba da nosite min-
đuše. Poslaću vam jedan par zlatnih.
Rulen je pogledala gospu Vu svojim crnim sjajnim
očima. - Hvala vam, majko - rekla je sa krot-košću
koja joj nije bila uobičajena.
Stoga je i zabrinula gospu Vu. - Plašim se da ste
veoma bolesni - uzviknula je.
- Umorna sam - priznala je Rulen.
- Da niste, možda, u drugom stanju? - zapitala je
gospa Vu.
Ali je Rulen zatresla glavom. - Umorna sam samo -
ponovila je. Stala je da nabira svileni pre-krivač
svojim smeđim prstima.
- Onda se odmorite, dete moje - rekla je gospa Vu.
- Dobro se odmorite. U ovoj kući nema posla u
kome vas kogod drugi ne bi mogao zameniti.
Klimnula je glavom smešeći se i prešla u drugu
sobu, kod Cema. On je pisao tuđinska slova, jedno
za drugim, sa stranim perom u ruci. Kad se ona
vratila, ustao je sa perom među prstima.
- Šta to pišete? - zapitala je gospa Vu.
- Učim engleski - rekao je on.
- Ko vas uči? - pitala je ona dalje.
On se zacrveneo. - Rulen - odgovorio je. Ra-
zumela je odmah da se stidi toga i zato je brzo
rekla nešto drugo.
- Rulen je umorna. Treba da se odmori.
122
- Ja ću je već naterati na to - rekao je vatreno. -
Ona previše radi. Juče je prisustvovala sastanku
Nacionalnog odbora za obnovu u Domu Gradskog
veća i izabrana je za predsednicu Odbora. Vratila
se kući potpuno iscrpena.
- Opet Nacionalna obnova? - Glas gospe Vu
podsećao je na jasne i čiste zvuke majušnog
srebrnog zvona. - Ah, to je veoma zamorno.
- To sam joj i ja rekao - saglasio se Ćemo. Ona je
klimnula glavom, pa otišla posle toga i
ušla u svoje dvorište sa nehotičnom žustrmom;
Cijuming je sedela na jednoj stolici u dvorištu i šila
svoje nove haljine. Gospa Vu je zastala kraj nje, a
devojka se upola podigla sa svog mesta. Blagim
pritiskom ruke koju je položila na njeno rame,
gospa Vu je sprečila devojku da ustane. - Ostanite
kod svoga šivenja - zapovedila je gospa Vu. -
Sutrašnji dan biće značajan. Vi se morate
pripremiti za njega.
Devojka se opet spustila u stolicu i dohvatila iglu
koja joj je ispala iz ruke i ostala viseći na koncu.
Nije progovorila ni reci. Saginjući glavu, počela je
opet da šije brzim i spretnim pokretima prsta i ruke.
Spuštajući pogled na pognutu mladu glavu, gospa
Vu je videla rumen, jarku kao bresk-vin cvet, koja
je iskrsla između devojčinih ramena i oblila njen
obli vrat i potiljak, sve do korena njene meke, crne
kose.
***
Do kraja sledećeg dana gospa Vu je do sitnica
smislila kako će Cijuming biti dovedena u dvorište
g. Vua. Uzbune će biti najmanje, računala je, ako
se to obavi mirno i po noći. Za neko slavlje nije bilo
nikakva razloga. To je bila stvar g. Vua i njena -
njihovog pokolenja, te bi svaka uloga u tome, koja
bi bila dozvoljena mlađem naraštaju, mogla samo
da ga dovede u nepriliku.
123
Sutradan je, stoga, naredila Jingi da pomogne
devojci u izvesnim sitnim pojedinostima njenog
ode-vanja, u čemu će Čijuming svakako biti puka
neznalica. Sama je provela dan u biblioteci. Nije
nimalo želela da se opet prihvati zabranjenih
knjiga. Osećala je, štaviše, da ih možda nikad više
neće ni otvoriti. Kakve bi veze još ona mogla imati
sa čo-vekom i muškarcem? Izabrala je, umesto
toga, neku istorijsku knjigu i počela da čita o
vremenu kada nebo i zemlja još nisu bili razlučeni,
nego ujedno sliveni u vasionskoj smesi haosa.
Dan joj je prošao kao da je napustila svoje telo i
lutala prostorima. Niko nije dolazio u njenu blizinu.
Znala je da je ćelo kućanstvo čekalo da vidi kako
će glasiti njena volja i da niko neće navraćati u
njene odaje dok se ne resi sudbina došlja-kinje.
Niko nije znao šta bi rekao pre nego što se razmrsi
zbrka, koja je bila zahvatila srce i žarište porodice.
Njen jedini posetilac bio je upravitelj, koji je u
predvečerje javio da bi rado podneo izveštaj o
kupovini one zemlje. Poručila mu je da dođe. Kada
se pojavio, na pragu biblioteke, digla je pogled sa
knjige koju je čitala i pozvala ga da uđe, ne
sklapajući je. On je stupio unutra, stao pred nju i
izvadio iz nedara presavijen tabak hartije.
- Milostiva gospođo - rekao je - doneo sam tapiju o
kupovini njive Vanga. Platili smo osamdeset po
petini jutra. Da se naš gospodar držao po strani, ja
bih mogao sterati cenu na sedamdeset, ali se on
setio da je zemlja nekad data na poklon, pa nije
hteo da bude tvrda srca.
- Uzeću tapiju - rekla je ona, ne pominjući nijednom
reći njegovu žalbu na g. Vua. Ispružila je ruku, a
on je u nju stavio tapiju.
- Je li to sve? - upitala je. Taj čovek je, bez sumnje,
znao šta se događa u kući. Primetila je kada je u
jedan mah brzo preleteo pogledom oko sebe kao
da mu oko traži neko novo lice.
- Je li to sve? - ponovila je ona.
Njegov pogled je prestao da luta, ali on ipak,
budući grub i priprost čovek, nije umeo da sakrije
124
šta je mislio. Videla je kako se opuštaju uglovi
njegovih debelih usana, kako su mu ženice
zbunjeno zaigrale, i pročitala je misli koje je gledala
ispisane na njegovom licu, isto tako jasno kao da
ih čita u onoj zabranjenoj knjizi.
- Dakle? - zapitala je oštro.
On je oborio oči pred njenom oštrinom. - To je sve,
milostiva gospođo - rekao je. - Izuzev što ću, ako vi
ne branite, pasuljem zasejati novu zemlju. Dockan
je za svaki drugi usev.
- Pasulj, a onda ozimu pšenicu - naredila je ona.
- To sam i ja mislio - saglasio se on.
Ona je klimnula glavom i shvatila onda da je on
očekivao neki mali poklon na ime kupovine. Digla
se, izvadila iz unutrašnjeg džepa jedan ključ i uta-
kla ga u bravu drvenog kovčega, koji je stajao uza
zid. Otvorila ga, izvadila je odatle gvožđem
okovanu drvenu kutiju, koju je takođe otvorila, i
uzela iz nje šaku srebrnih dolara, od kojih je
izbrojala deset na njegove oči.
- Uzmite ovo, molim vas, kao znak moje
zahvalnosti - rekla je uljudno.
Digao je ruku i uzmakao korak unazad, vrteći
glavom kao da odbija poklon, a onda ga je uzeo. -
Hvala vam, milostiva gospo, hvala vam - ponavljao
je uzamance, idući natraške, dok nije tako i na
vrata izišao. Videla ga je kako se ispravlja u
dvorištu i osvrće desno i levo prilazeći kapiji.
Dopadalo joj se što joj Čijuming nije izlazila pred
oči. Devojka se krila, kao što joj je i priličilo. I to joj
je trebalo pripisati u zaslugu. Gospa Vu je zaklopila
knjigu koju je maločas položila otvorenu na sto i
vratila je u njen povez, a zatim prešla u sobu za
sedenje. Jinga je već donela večeru i za nju i za
došljakinju. Gospa Vu je pogledala jela koja su bila
namenjena devojci. Onda se sagnula nad njima i
omirisala ih.
- Niste stavljali u njih ni crni ni beli luk, niti išta
drugo od jakih mirisa? - zapitala je sobaricu.
125- Ja znam šta valja - odvratila je Jinga kratko.
- Ni bibera? - pitala je i dalje gospa Vu. - Od toga
se dobija gorušica.
- Ništa što dete u kolevci ne bi moglo pojesti -
odvratila je Jinga. Njeno umiljato lice naprezalo se
da izgleda neljubazno i ravnodušno, da bi njena
gospodarica videla da ona i dalje osuđuje njen
postupak. Gospa Vu se nasmešila na svoju
sobaricu, uprkos njenim srditim očima i napućenim
ustima.
- Jinga, vi ste sušta vernost - rekla je. - Ali ako
uistinu želite da služite kod mene, onda znajte da
ja činim samo ono što želim.
Ali Jinga nije htela da odgovori na to. - Milostiva
gospođo, vaša večera je u vašoj sobi - rekla je
opet kratko.
Tako je gospa Vu večerala sama u svojoj sobi, sa
uobičajenom otmenošću i sporošću, posedela
potom još malo za stolom, dok nije popušila svoju
lulicu. Zatim je išetala u dvorište gde je baštovan
celog dana bio zauzet presađivanjem orhideja.
Ona mu je dala tačna uputstva gde treba da ih
razmesti. Taj je posao sada bio gotov. On je
potrgao cveće i pupoljke i odsekao spoljne listove,
ali je na svakoj stabljici ostao po jedan mladi list,
umotan oko svoje peteljke, i šiljak, kao nerazvijena
zastava na koplju. Njene orhideje će ostati u
životu. Dvorište, među-tim, gde su jutros još bile u
cvetu, bilo je sada zasađeno rascvalim božurima.
Kada se spustio mrak, čekala je jedan čas i ušla u
kuću tek pošto su protekli ti prvi trenuci noći.
Čijuming se bila okupala, počešljala i obukla nove
haljine. Sedela je usrpavno na ivici uzane postelje,
sa sklopljenim rukama u krilu. Njeno mlado lice bilo
je ukočeno i bezizrazno. Ali ispod njene kose,
zaglađeno preko ušiju, gospa je videla da je obliva
znoj, koji je ćurkom tekao u dva uzana potočića.
Sela je kraj devojke.
- Ne smete da se plašite - rekla je. - On je veoma
ljubazan čovek.
126
Devojka je brzo pogledala ispod oka, jedva
podižući spuštene kapke, a zatim opet oči.
- Treba jedino da ga slušate - rekla je gospa Vu. Ali
se osećala nekako svirepom još dok je izgovarala
te reci. Međutim, zašto bi joj se činilo da je
svirepa? Devojka nije više bila dete. Njoj je umro
čovek u kome je jednom gledala svog budućeg
muža. Da je ostala da živi u kući svoje pomajke,
čemu bi se mogla nadati i kakav udes izgledati
izuzev da je udaju, kao mladu udovicu nikada
venčanu, za nekog drugog seljaka, čija je žena
umrla i ostavila ga s mnogo dece na vratu? Ova
sudbina bila je sigurno bolja od te?
Tako se gospa trudila da bude tvrda srca. Ali je
devojka krišom digla ruku i obrisala znoj sa obraza,
i to bez reci.
- Biće bolje da je vodite odmah - rekla je naglo
gospa Vu svojoj sobarici Jingi, koja je stajala
čekajući.
Jinga je pristupila devojci i uhvatila je za rukav, ali
samo palcem i kažiprstom. - Hodite - rekla je.
Čijuming se digla. Njene pune crvene usne
rastvorile su se i ona je počela tiho da dašće i da
se opire. Oči su joj se raširile i bile crnje nego
obično.
- Hodite - rekla je Jinga oporo. - Zašto ste, inače,
dovedeni u ovu kuću?
Devoj čin pogled preleteo je sa sobaričina na
gospodaričino lice. A onda je, ne videći ni na
jednom od njih ništa što bi joj ulivalo nadu da će
izmaći onome što joj je predstojalo, pognute glave
krenula za sobaricom i izišla tako na troja vrata,
sobna, kućna i dvorišna.
Ostavši sama, gospa Vu je sedela neko vreme
potpuno nepokretna, ne mičući nijednim delićem
svog na izgled obamrlog tela. Ni u glavi se nije
kretala nikakva misao. Bila je sva nemoćan plen
slepog osećanja i pustila je osećanju da srlja
svojim tokom poput mutne jesenje bujice niz
stenovitu padinu. Je li patila, je li je išta bolelo?
Znala je da nije. Je li za čim žalila? Ne, nikakve
žalosti nije bilo u njenom
127srcu. Gubila se u praznini kakvu, možda, duša
čo-večja treba da iskusi tek u smrti.
Podigla je glavu. Usne su joj drhtale. Nije li to
upravo takva pustoš gde gamiže nerođena duša u
utrobi svoje majke? Kao što se duša rađa prvi put,
možda će i ona biti sada opet rođena,
preporođena? Ustala je, izišla u dvorište i
pogledala podignuta lica u tamu neba.
Noć je bila crna, a četvorougao neba nad
dvorištem zastrt oblacima kroz koje nije sijala ni
jedna zvezda. Kiše će biti pre jutra. Ali je ona uvek
dobro spavala u kišnoj noći.
Jinga se vratila i prošla kraj nje, ne videći je u tami.
Ušla je u praznu kuću i trgla se, preplašivši se od
njene praznine.
A gospa Vu je čula tada kako govori poluglasno:
__Oh, nebesa? Gde li je sada otišla? Gospodarice
...
gospodarice! - Pri dvema poslednjim recima, slu-
žavkin glas pretvorio se u vrisak.
- Tu sam, glupačo - rekla je spokojno gospa
stupajući na prag. - Izišla sam u dvorište da vidim
hoće li padati kiša.
Jinga je bila zelena kao trava. Rukom je priti-skala
srce. - Oh, gospodarice - izustila je jedva, teško
dišući. - Ja sam, mislila... ja sam mislila ...
Gospa Vu se nasmejala. - Kad biste samo hteli
prestati da mislite, bili biste mnogo srećniji. Treba
da se ostavite mišljenja na me, Jinga. Nemate vi
za to nikakve potrebe.
Jinga je uzdahnula opustivši ruke. - Hoćete li da
legnete sada, gospodarice, kao i obično?
- Zašto da ne? - upitala je gospa Vu svojim ljupkim
glasom. - Počinje da pada kiša. Već joj čujem kapi
na krovu.
Popela se sat docnije u svoju prostranu postelju.
Legla je sveže okupana, u svežoj presvlaci od bele
svile.
Jinga je najednom zajecala. - Koja je nevesta tako
lepa kao vi? - uzviknula je između dva jecaja.
128
Glava gospe Vu ležala je na jastuku, ali se podigla
na te reci. - Kako se usuđujete da plačete kada ja
to ne činim? - rekla je.
Gutajući suze i gušeći jecanje, Jinga je odrešila i
navukla zavese na postelji. Iza tog velelepnog
zaklona od raskošne svile, gospa Vu je skrstila
ruke na prsima i sklopila oči. Nad glavom je čula
kišu koja je lila niz crepove krova, ujednačeno i
umirujući.
Što se tiče Čijuminge, ona je prvo koračala po
mraku, smerom koji joj je bio tuđ. Od časa kada je
stupila unutra, ona još nikad nije bila izišla iz
dvorišta gospe Vu. Otpremljena odatle, ona se
sada ose-ćala lišena svakog skloništa i krova nad
glavom, po drugi put siroče, kao što je postala već
jednom onda kad su je ruke žene, na kojima je
nošena, spustile na zemlju ispod gradskog zida i tu
ostavile. Ali tada nije bila svesna svoje nevolje, kao
ovog puta.
Međutim, njen život je bio takav da se odavna
naučila da ćuti, ma šta bilo, jer je ionako niko ne bi
čuo kad bi dozivala u pomoć. Palcima i kažiprstom
Jinga je još držala njen rukav i upravljala njenim
koracima, vukući je jedva primetno. Ali joj ona nije
ništa govorila.
A Jinga je, takođe ćuteći, hodila kaldrmom iz
jednog dvorišta u drugo. U dvorištu stare gospe
bila je tišina jer je to staro stvorenje legalo u
postelju o zalasku sunca. Negde u pravcu zapada
zaplakalo je neko dete. Bilo je to dete najstarijeg
sina. Jinga je čula ili mislila da čuje sa severne
strane jecanje jedne žene. Zastala je da bi
oslušnula. - Slušaj - rekla je. - Ko to plače u noći?
Čijuming je digla glavu.
- Sada ga više ne čujem - rekla je Jinga. - Bila je
to, možda, samo ucveljena golubica.
Krenule su dalje. Srce došljakinje počelo je da
lupa. Sva su joj se čula napregla. Na koži je ose-
ćala vlagu vazduha. Da, uistinu, čula je i ona ženu
koja je jecala. Ali koja je to žena jecala u ovim
dvorištima? Ona to nije pitala. Šta bi mogla uči-
9 Paviljon žena
129niti kad bi znala čiji je to plač? Njena
bespomoćnost ukazala se pred njenim očima u
svoj svojoj veličini i prestrašila je, pa je i ona htela
da zaplače. Morala je progovoriti, dozvati živu
dušu, čuti glas koji odgovara njenom, ma to bilo i iz
grla te služavke pred njom.
- Čudno je, mislim, što su mene hteli - izustila je
zadihano. - Pre bih pomislila da će on hte-ti neku
žensku iz čajdžinice, neku, znate, koja bi umela ...
Ja sam živela samo na selu ...
- Naša gospodarica ne bi trpela takvu devojku u
našoj kući - rekla je hladno Jinga.
Stigli su na kraj svoga puta pre nego što je
Čijuming dospela da opet progovori. Dvorište je
bilo puno božura. Jedan fenjer osvetljavao ih je
odozgo, a njihovi cvetovi žarili su se u zatalasanim
sen-kama, gomilice, ali naizmenično, kao ugljevlje
nad kojim piri povetarac isprekidana daha.
- Ovde nikog nema - saopštila je Jinga. Išla je
napred, a Čijuming za njom. Ugledala je veliku
sobu, najveću koju je ikad videla. Nameštaj je bio
raskošan i tamne boje, a na zidovima su visile
slike. Svilene zavese na vratima lepršale su se
lagano ta-mo-amo na noćnom vetru. Njihov skerlet
odskakao je od zidova koji su imali boju slonove
kosti. Stupi-
a je unutra bojažljivo. Tu će odsad živeti - ako mu
se dopadne.
Ali gde je on bio?
Nije pitala, a Jinga nije govorila o njemu. Držeći se
isto onako hladno kao malopre, Jinga joj je
pomogla da se svuče i spremi za noć. Smilovala se
tek kada je devojka sela na ivicu kreveta i kada je
primetila bledilo njenog lica.
- Morate imati na umu da je ovo časna i poštena
kuća - rekla je glasno. - Ovde nemate čega da se
plašite ako budete vršili svoju dužnost. On je
ljubazan, a ona je isto toliko umna koliko je
ljubazna. Biće te srećni među ženama, pa zašto se
plašite onda? Imate li dom kuda biste mogla
odbeći ili majku da vas natrag primi?
130
i
Čijuming je zavrtela glavom, a rumen joj je udarila
u lice. Opružila se i sklopila oči. Jinga je navukla
zavese i udaljila se.
Iza zavesa, Čijuming je ležala sama i sva obuzeta
strahom. Šta li će je zadesiti za sat-dva? Zidovi
goleme kuće zatvarali su je sa svih strana.
Odnekud je čula klepetanje pločice mak-džonga.
To su se kockale sluge - ili sinovi, možda? Ili je to
bio on, sa svojim prijateljima? Je li ikad igde
naložnica u kuću dovedena na ovakav način, i ne
videvši onog kome je namenjena? Bilo je kao da je
supruga, a ne naložnica. Ali žena je bila ona starija
gospođa, a ne ona. I kako bi ikad mogla biti tako
lepa kao ta žena i kako bi mu se mogla svideti
posle one kojoj je svaki pogled blistao lepotom?
- Tako sam gruba - pomislila je. - Grube su mi čak i
ruke! - Digla je u tami svoje ruke i pustila opet da
padnu. Bile su grube i zapinjale opuštajući se niz
skupocenu svilu jorgana.
Setila se žene koja je jecala. Ko su bila ostala
čeljad u kući. Sinovi i žene sinova, sve članovi
porodice, s kojima mora naći način da živi u miru
da je ne bi omrzli. A ostale sluge, da li bi mogle biti
ljubazne kao Jinga? I kako čovek zove sluge?
Hoće li njoj, koja ne bi imala čime da plaća usluge
koje bi od njih tražila, biti dozvoljeno da se sama
služi?
- O, da mi je opet naći se u svom krevetu - jeknula
je prigušeno. Spavala je celog veka u sobičku,
neposredno do sobe svoje pomajke. Njena
postelja bile su daske položene na dve klupe, a
noću je mogla čuti disanje vola i ono malo živine,
koja je spavala na jednoj motki u njegovoj štali,
kad bi se vrpoljila ili lepršala krilima. Preko dasaka
bio je prostrt pamučni jorgan. Umotavala se u
njega, pa joj je tako služio istovremeno kao
pokrivač i kao dušek. Ujutro bi je pokadšto budio
ptičji izmet koji bi joj kanuo na lice, jer su se vrapci
gnezdili pod rožnicima njihova krova.
Onda je mislila na dečaka uz koga je rasla, koji je
bio sin njene pomajke, ali joj nikad nije bio brat.
9*
131Otkad je znala za sebe, znala je takođe da je u
kuću uzeta zato da bi mu bila žena. Nije ga volela
zato što ga je poznavala suviše dobro. Bio je
seljače kao i sva ostala muška deca u selu. Misleći
na njega, videla je pred sobom njegovo okruglo
lice i debele obraze kao što su bili njeni kad je i
sama bila još malo devojče. A on se, onda,
protegao s godinama i izrastao visok i tanak, a kad
je umro, ona je upravo počinjala da se stidi pred
njim. Umro je pre nego što je dospela da sašije
svoju devojačku spremu. Umro je tako mlad, pre
nego što je i mislila o njemu kao o svom zaručniku
i sutrašnjem mužu. Pomajka je nju krivila za
njegovu smrt.
- Vi ste navukli prokletstvo na kuću - govorila bi
često docnije. - Kud vas ne ostavih da umre-te pod
onim gradskim zidom. Vi niste bili suđeni mome
sinu.
Sećala se koliko su je vređale i bolele te reci. Ona
seljačka kuća bila je njen jedini dom, a ona
seljanka njena jedina majka. Inače, ta žena nije
bila bez srca. Ali istog časa kada je kazala one
reci, Či-juming je znala da je opet samo nahoče i
da ne pripada toj kući. Kada je došla Liju Ma i kada
je posao zaključen, ona nije rekla ni reci.
„Šta sam, dakle, mogla činiti nego doći ovamo?"
zapitala se na to. Čula je u tom trenutku nečiji
korak i krv joj se sledila u žilama. Zgrabila je svileni
jorgan, navukla ga do brade i zagledala se
ukočeno u navučene zavese. One su se onda
rastvorile. Videla je lepo lice, punih obraza, ni staro
ni mlado, pocr-venelo od pića. Miris vina ispunio je
skučenu ćeliju postelje. Piljio je u nju poduže, a
onda tiho sklopio zavese. Dugo nije čula nikakva
glasa. Je li otišao? Nije smela ni da se makne.
Ležala je čekajući u gustoj tami zatvorene postelje.
Ako mu se nije dopala, sutra će biti otpremljena iz
kuće. Ali kuda bi mogla ići? Ako je otpreme, hoće li
joj dati malo novaca? Šta se dešavalo sa
naložnicama koje se ne bi dopale svome
gospodaru? Preplašila se toliko takve sudbine da
joj se sada sve činilo bolje od toga.
132
Uspravila se napola naglim pokretom. Sedeći u
postelji, razgrnula je zavese jednom rukom i
pogledala napolje. On je bio tu, u sobi. Sedeo je u
jednoj velikoj naslonjači. Bio je skinuo gornju
odeću i ostao u rublju od bele svile. Ali kako se
mogao kretati tako tiho da ga nije čula?
Pogledi su im se susreli. Ona je onda brzo sklopila
zavese, opružila se i pokrila lice rukama. On je
prilazio postelji! Ćula je njegov težak ali oprezan
korak po popločanom podu. Svilene zavese
rastvorile su se kao da ih je neko pocepao s kraja
na kraj, a zatim je osetila kako je trgao sebi obe
njene ruke kojima je dotle skrivala lice.
V
Gospa Vu se probudila iz najdubljeg sna kojim je
ikad spavala. Bilo je jutro, a ona je prespavala ćelu
noć ne budeći se nijednom. Nije se mogla setiti da
joj se kad dogodilo nešto slično tome. Na novoj
sveci, koju je Jinga stavila kraj kreveta prošle noći,
fitilj je još uvek bio beo.
Osećanje potpunog odmora bilo je prvo čega je
postala svesna. Umora više nije bilo ni u njenom
telu ni u njenoj duši. Ali je u tom osećanju
olakšanja bilo i nečeg dobro poznatog. Kad se u
duhu obazrela na mnogostruke
puteve svog bogato ispunjenog života, uspomene
su povrvele jedna za drugom, ali u srednjem i
neprekidnom nizu. Ćelo njeno pamćenje puklo joj
je pred očima, kao prostran, ali jasno osvetljen
predeo, vidljiv svuda do zrenika.
Tako se osećala posle rođenja svakog svog de-
teta. Tokom tih desetih meseci mesečeve godine,
u njenoj utrobi je teret bivao teži iz dana u dan, sa-
pinjući je sve tešnje i prodirući sve dublje u kutove i
zakutke celog njenog bića, sve dok se ne bi morala
upeti svim silama svoje brižljive vlasti nad samom
sobom da bi mogla od jutra do mraka da zadrži ot-
meni i ljupki stav koji je davao boju i čar njenom
životu, raspoloženju koje je stvarala oko sebe i
vaz-
133duhu u kome se kretala. Zatim bi došlo rođenje
de-teta. Ali za nju to nije toliko bilo porođaj koliko
povraćaj sopstvenog tela. Kada bi bolovi naglo
umi-nuli i kada bi čula onaj oštri krik razlučenog
čeda, pomisao na sopstvenu slobodu bila je uvek
prvo što bi joj palo na um. Čim bi joj doneli dete,
oprano i umiveno, ona bi ga zavolela zbog onog
što je samo bilo i značilo, a nikako stoga što je bilo
deo nje same - od njenog mesa i krvi. Ona uistinu
nije imala nikakve želje za deobom svoje ličnosti.
Htela je samo da bude opet jedinstvena, ničim
podvojena celina.
Tako je i tog jutra osetila istu celovitost, ali dublju i
potpuniju. Sva njena dužnost bila je ispunjena do
kraja. Niko u toj kući nije oskudevao ni u kojoj od
svojih potreba.
... Ali tada joj je pao na um njen treći sin Fengmo.
Avaj, njena sloboda neće biti potpuna dokle god se
i on ne oženi!
Ustala je iz kreveta s tom mišlju na pameti. Na
svoja mala i uzana stopala navukla je vezene
papučice od crnog satena, koje je Jinga uvek
stavljala na dugačku klupu do kreveta. Noge gospe
Vu bile su nešto uže nego što bi, možda, po prirodi
bile. Bilo je to stoga što joj ih je njena majka već u
petoj godini počela da uvija.
Njen otac putovao je tada po stranim zemljama sa
knezom Li Hung Čangom. Ona je razgledala slike
svoga oca snimljene u tim stranim zemljama, a
njena dadilja joj pričala o njegovoj mudrsti i
njegovoj dobroti. Majka bi joj takođe često govorila
o njemu, ali uvek zato da bi je vratila na put kad bi
učinila neku grešku ili zapala u neku zabludu. - Šta
bi vaš otac rekao na to? - kazivala bi često njena
majka. Zato što joj nije moglo odgovoriti, jer to
zbilja nije znalo, malo devojče je uvek napuštalo
manju ili veću stranputicu kojom je bilo pokliznulo.
Kada ga je majka pozvala jednog dana preda se, a
ono ugledalo u njenim rukama dugačke bele
zavoje od pamučne tkanine, devojče je udarilo u
plač. Ona je videla kada se isto dogodilo njenoj
starijoj sestri, onoj sestri koja se nekad tako veselo
igrala, koja je
134
umela da trči i skakuće sa tolikom radošću, dok je
posle toga događaja sedela po ceo dan ćuteći nad
svojim vezom, izbegavajući čak i da stane na svoja
bolna, uvijena stopala.
Majka je zaćutala da bi uprla strog pogled u svoju
drugu kćer. - Šta bi kazao vaš otac kad bi došao
kući i video da su vam se noge raspuzile kao u
neke seljanke? - zapitala je.
Jecanje se utišalo. Devojče je žalostivo zacvi-lelo
još jednom ili dvared i dozvolilo da mu povezu
noge.
Gospa Vu više nikad nije zaboravila to mučenje
koje je potrajalo dobar mesec dana. Onda je došlo
pismo koje je javljalo da otac dolazi kući. Izdržala
je još mesec dana, njega radi. Kad je došao kući,
njoj je uspelo da savlada bol koji joj je pričinjavao
svaki korak i da mu pristupi, služeći se kako tako
svojim malim, umotanim stopalima. Je li ikad bilo
radosti ravne onoj koja je tome usledila? Pre nego
što je dospela da mu vidi lice ili da ga zovne po
imenu, njemu se oteo srdit i oštar povik, a njegove
snažne ruke podigle su je i zagrlile.
- Skidajte te zavoje sa dečijih nogu - zapove-dio je.
Nastala je grdna huka i buka. Ona se nikad nije
mogla setiti nijedne reci iz te prepirke svojih
starijih, ali nikada nije zaboravila žestinu te
porodične oluje. Njena majka je plakala, a
staramajka vrištala od jeda. Čak je i deda vikao iz
sveg glasa. Ali nju je otac uzeo na koleno i
oslobodio namučene dečije nožice, odmotavajući
svojom rukom zavoje kojima su bile sputane. Još
uvek se mogla setiti tih muka, veselja, uživanja u
ponova stečenoj slobodi, radovanja nesputanim
pokretima svojih nogu. Uzeo je u ruke jednu, pa
drugu, i protrljao ih blago da bi im vratio krv koje su
bile lišene, a krv je, stru jeci u doskora priklještene
žile, prvo pekla kao žeravica, a onda stala da je
ispunjava osecanjem nezapamćenog blaženstva.
- Nikada više, nikada - promrmljao je.
Ona se privila uz njega, plačući. - Šta bi bilo da vi
niste došli kući? - izustila je u njegova ne-
135dra. Došao je taman na vreme da je spase.
Nekoliko meseci docnije opet je mogla da trči. Ali
za noge njene sestre bilo je prekasno. Kosti su bile
polomljene.
Posle toga, novine i poremećaji u dotadašnjim
navikama i redu njihovog kućanstva nizali su se
jedan za drugim pune tri godine. Otac je stekao
nova shvatanja i privikao se na drukčije običaje u
stranim zemljama koje je pohodio. Pored ostalog,
uporno je zahtevao da ona nauči čitati. Kada je, tri
godine docnije, umro od kolere krajem jednog
žarkog leta, za ponovno vezivanje nogu bilo je
prekasno. Za neznanje takođe, uostalom, jer je
ona već znala da čita. Dozvoljeno joj je čak da
nastavi čitanje, jer je bila zaručena, a stari
gospodar se radovao što je umela da čita i što joj
noge nisu sputane. - Veoma smo srećni - govorila
je njena majka - što smo našli bogatu porodicu
koja je tako popustljiva.
Setila se oca u trenutku kada je obuvala svoje
papučice. Javilo se u njoj takođe i nešto od onog
de-tinjeg, radosnog osećanja ponovo stečene
slobode. Nasmešila se, i tako je Jinga, koja je
upravo ulazila u sobu, zatekla svoju gospodaricu
sa osmehom na usnama.
- Ah, gospodarice - rekla je prekorno Jinga.
- Vi ste jutros presrećni, čini mi se! - Pogledala je u
nju, pa se i sama nasmešila i nehotice, kraj sve
svoje želje da se ponaša sa svečanom ozbiljnošću.
- Doista izgledate kao nestašno dete - rekla je.
- I ne pokušavajte da me razumete, dobra dušo
- rekla je veselo gospa Vu. - Zašto biste uzalud
lupali glavu? Budimo naprosto kao što smo uvek
bile. Recite mi, je li danas lepo vreme?
- Kao da kiše nikad bilo nije - odgovorila je Jinga.
- Onda me obucite za posetu - rekla je gospa Vu. -
Otići ću da vidim gospu Kang čim doručku-jem.
Treba da porazgovaram s njom o jednoj stvari. Šta
mislite da li bi njena Linaj bila zgodna prilika za
našeg Fengma?
136
- Dva čvora na istom užetu - odgovorila je Jinga
zamišljeno. - Pa, gospodarice, bolje je ponoviti
dobre stvari nego jednom učiniti rđavu. Naš
najstariji gospodar srećan je i presrećan sa
najstarijom kćerkom gospe Kang. Ali je drugi mladi
gospodar istukao svoju ženu prošle noći.
- Ćemo je istukao Rulenu? - uzviknula je gospa Vu.
- Čula sam je kako jeca - reče Jinga. - Mora da je
dobila batina.
Gospa Vu je uzdahnula. - Zar nikad neću imati
mira pod ovim krovom?
Doručkovala je brzo, ustala iza stola odmah posle
toga i otišla pravo u Cemovo dvorište. Ali je Ćemo
ustao još ranije i bio već otišao od kuće. Ru-len je
još bila u postelji i spavala, izjavila je služavka.
Gospa Vu nije htela da pita sluškinju zašto je njen
sin istukao svoju ženu, pa joj je stoga rekla
naprosto: - Kažite mome sinu da svrati večeras do
mene.
Zatim se uputila u nadgledanje kućnih poslova,
kao što je običavala da čini svakodnevno, i svratila
u kuhinje i sva porodična dvorišta. Vratila se u
sopstveno dvorište tek pošto je obišla svaki deo
kuće, negde hvaleći, a negde koreći, prema tome
šta je gde bilo pravo i potrebno.
Izišla je dva sata docnije kroz kapiju doma Vu. Pre
dve godine, otprilike, g. Vu je kupio automobil, ali
su ulice u gradu bile tako tesne da se gospa Vu
nikad nije rado služila tim stranim pronalaskom.
Bilo joj je neprijatno gledati ljude iz naroda kako se
pribijaju uza zidove kuća da bi se sklonili ispred
kola koja su zauzimala gotovo ćelu širinu ulice.
Istovremeno, ona nije volela da se vozi ni u rikši,
koju joj je g. Vu svojevremeno poklonio, jer je bila i
suviše otvorena svačijem pogledu. Za pohode po
gradu najviše joj se ipak dopadala jedna stara
nosiljka - sastavni deo pokućanstva koje je donela
u miraz. Rekla je stoga Jingi da je može pratiti u
rikši.
Tako se i toga dana ponovio bez promena odavno
ustaljeni obred njenih izlazaka u grad. Jedan od
137četvorice nosača odgurnuo je zavesu na
nosiljci i gospa Vu je ušla unutra i sela, a on je
pustio zavesu da padne. Kroz mali stakleni prozor
na toj zavesi, ona je mogla da vidi sve što bi je na
ulicama moglo zanimati, a da sama ipak ne bude
viđena.
Dok su je tako četiri nosača nosila ulicama koje su
vrvele od sveta, ona je smatrala da ne čini nikom
ništa nažao. Težina njenog tela bila je lagan teret
za te ljude, a nosiljka tako uzana da nikog nije
prisiljavala da skreće sa svog puta. Štaviše, njoj se
dopadao uljudni uzvik glavnog nosača, na-menjen
prolaznicima koji bi mu se našli na putu: - Zadužite
me vašom ljubaznošću - zadužite me vašom
ljubaznošću! - Tako bogataši treba da budu uljudni
prema siromasima i svaki čovek prema nižem od
sebe. Gospa Vu nije nikad trpela nikakvo
ugnjetavanje. Otkad je ona postala gospodarica u
kući Vua, nijedan sluga nije vređan niti ijedan rob
bijen. Mada bi se pokatkad nametnula potreba da
se otpusti neki neveran ili nesposoban sluga, taj
razlog se pri tom ne bi nikad pominjao, nego bi se
pronalazio drugi, koji je za njega bio uteha i
ohrabrenje, mada je znao da je lažan, jer je čuvao
njegov ugled u očima njegovih drugova. Bila je
stoga utoliko ne-srećnija dok je razmišljala o onom
što joj je Jinga kazala - da je Ćemo izbio Rulenu.
„Neću da verujem u to", mislila je, „dokle god sama
ne ispitam je li to istina." Tako joj je, privremeno
bar, taj teret pao sa duše.
Udaljenost između kuća Vua i Kanga nije bila
mala. Bio je to put koji je presecao gotovo ceo
grad. Ali se gospi Vu nije žurilo. Uživala je u suncu
koje je obasjavalo ulice, još vlažne od noćne kiše.
Kaldrma je bila oprana i čista, a dobro raspoloženi
prolaznici radovali su se vedrini jutarnjeg neba.
Pijace su vrile od živahna prometa i poslovanja, a
seljaci su već pristizali u grad, sa tovarima svežeg
zelenog kupusa, korpama jaja i snopovima trave
za ogrev. Sav taj život, koji je vrveo i strujao pred
njenim očima, uvek bi delovao umirujuće na gospu
Vu. U gradu je dom Vua bio samo jedna od
mnogih
138
kuća. Bilo je prijatno misliti da su kraj nje postojale
i sve one ostale, gde su ljudi i žene živeli zajedno i
gde su se rađala i odgajala njihova deca i deca
njihove dece. A u celoj zemlji i državi bilo je još
mnogo takvih gradova i širom sveta mnogo drugih
zemalja i država gde su ljudi i žene na razne
načine živeli istim životom. Volela je da
prebira takve misli. Tako je njen život dobijao svoju
pravu srazmeru. Šta je bio jedan jad među tolikim
drugim poput njega ili jedna radost u ćelom jednom
svetu sličnih radosti?
Nepun sat posle polaska nosiljka se spustila pred
kapijom doma Kangovih. Jinga je, naravno, bila
poslala slugu koji je unapred javio za dolazak
gospe Vu, tako da su je već očekivali. Oba krila
velike kapije, premazane crvenim lakom, otvorila
su se širom, a jedan sluga stajao je spreman da joj
bude na usluzi. Jinga je hitro iskočila iz rikše da bi
pomogla gospi pri silaženju sa nosiljke. Pod rukom
je nosila putni kovčežić sa toaletnim priborom, da
bi joj gospodarica imala pri ruci sve što joj je
potrebno ako bi zaželela da se počešlja ili
napudra.
Onda su ušle na kapiju, ali su već na putu kroz
prvo dvorište ugledali gospu Kang koja im je
izlazila u susret da bi pozdravila svoju prijateljicu.
Gospe su pružile i stisnule jedna drugoj obe ruke,
a onda je gospa Kang uzviknula razdragano: - Baš
je dobro što ste došli, sestro! - Želela je da čuje
potanko, iz usta same gospe Vu, o svemu što se
dogodilo. Znala je - jer su sluge obeju kuća
dolazile i odlazile poslom i bez posla - da je gospa
Vu ostvarila svoju nameru. Znala je čak da je Čiju-
ming dovedena prošle noći u dvorište g. Vua.
- Došla sam da govorim s vama o mnogim
stvarima, sestro - odgovorila je gospa Vu. - Ali sam
stigla prerano i plašim se da vam ne budem na
smetnji.
- Kako možete da kažete tako nešto! - odvratila je
gospa Kang. Ispitivala je radoznalim pogledima
sveže i ljupko lice svoje prijateljice. Ali se
139ono nije bilo nimalo promenilo. Njene spokojne
oči, izraz pribranosti oko prekrasnih usta, biserno
bleda koža, sve je to bilo lepše nego ikad.
- Kako ste mi lepi uvek - rekla je nežno gospa
Kang, svesna svoje još neiščetkane i nepočešljane
kose, mada nimalo ožalošćena time.
- Ja se dižem rano - rekla je gospa Vu. - A sad
idimo unutra, pa ću ja pričekati dok se vi
počešljate.
- Ne obraćajte pažnju na moju kosu - rekla je
gospa Kang. - Ja se češljam po podne. Jutro mi
proleti nekako kao dlanom o dlan, ne znam u
čemu, draga.
Osvrtala se i smejala govoreći. Kao da je iskrsnulo
iz zemlje, više od desetoro dece začas se okupilo
oko nje. U toj uzavreloj gomilici, drugo pokoljenje
mešalo se sa trećim. Ona se sagnula i uzela na
ruke najmanje, koje još nije umelo da hoda, ali je
dodirivalo zemlju nožicama, viseći na pamučnoj
tkanini kojom je bilo opasano i čija je dva kraja
držala jedna robinjica. Dete je bilo neumiveno i
pomalo prljavo, mada u kaputiću od svile, ali ga je
gospa Kang omirisala sa žarkom ljubavlju, kao da
je malopre okupano i tesno ga prigrlila uza se.
Obe prijateljice ušetale su zajedno u kuću i prošle
kroz dva dvorišta dok nisu dospele do odaja gospe
Kang. Tu je domaćica spustila na pod dete koje je
sve dotle nosila u naručju, i mašući rukama stala
da tera decu i robinjice koji su je pratili u stopu. -
Gubite se! - povikala je krepko. Videći kako su se
rastužili zbog toga, turila je ruku u široka nedra i
izvukla odatle šaku sitnog novca. Tut-nula ga je u
ruke najstarije robinjice. - Idi i kupi kikirikija za vas
sve. U ljusci! Da se ne bi brzo pojeli! - zapovedila
joj je, a ona je revnosno otrčala da je posluša.
Nasrne jala se grohotom i blaženo, gledajući decu
kad su potrčala kao bez glave na ulicu. Onda je
opet uhvatila za ruku gospu Vu i odvela je u svoju
odaju, gde je zatvorila vrata za sobom.
140
- Sad smo same - rekla je. Sela je čim je smestila
gospu Vu, i nagla se napred, sa rukama na
kolenima. - Ispričajte mi sve - rekla je.
Ali je gospa Vu pogledala svoju prijateljicu očima u
kojima se iznenađenje mešalo sa nedoumicom.
- Čudna je to stvar - rekla je posle kratke stanke -
ali mi se čini da nemam šta da vam kažem.
- Kako je to moguće? - kliknula je gospa Kang. - Ja
sam puna pitanja kao koka jaja. - Ta devojka, ko je
ona, da li vam se dopada? Da li se njemu dopala?
- Meni se dopada - rekla je gospa Vu. Sada, kada
je njena prijateljica zaćutala, ona je bila svesna da
toga jutra namerno nije mislila na g. Vua i na
Čijumingu. Da li mu se dopala? Prinudila se da
produži ne odgovarajući na to pitanje koje je sik-
nulo kao zmija u njenom srcu.
- Nadenula sam joj ime Čijuming. To je priprosta ali
dobra devojka. Sigurna sam da će mu se dopasti.
Dopadaće se svakom, uostalom, jer nema na sebi
ničega što bi odbijalo. Niko u kući neće biti
ljubomoran na nju.
- Ah, nebesa! - kliknula je u čudu gospa Kang. - I vi
mi to govorite ka da ste najmili novu dojkinju za
nekog unuka! Molim vas lepo, kada je moj otac
uzeo naložnicu, moja majka je plakala od jutra do
mraka i pokušala da se obesi, a mi smo morali da
je čuvamo danju i noću. A kada je uzeo drugu
naložnicu, prva je progutala svoje minđuše, i tako
je to išlo dok sa petom nije prestao da dovodi
nove. Sve su se mrzele međusobno i gložile se
oko njega. - Krupni smeh gospe Kang odjeknuo je
opet grohotom. - Običavale su da love po kući
njegove cipele, običavao je da ostavi cipele u sobi
kod one koju je nameravao da poseti te noći. A
onda bi ih počesto ukrala neka druga. Naposletku,
mira radi, čovek je ravnomerno podelio svoje
vreme na sve njih.
141- Mora da su bile budalaste žene te naložnice -
rekla je spokojno gospa Vu. - Ne mislim da je to
bila i vaša majka, Mejhen. Potpuno je prirodno da
je ona mogla verovati srcu jednog čoveka. Ali
naložnice!
- Nikad nije bilo žene kao što ste vi, Eilijen
__rekla je gospa Kang sa toplim oduševljenjem. -
Ali, recite mi, bar, jeste li mogli spavati prošle noći?
- Prošle noći - rekla je gospa Vu - spavala sam
veoma dobro zbog kiše koja je rominjala po krovu.
- Oh, kišne kapi na krovu! - uzviknula je gospa
Kang i stala da podvriskuje od smeha, kiko-ćući se
tako burno da je ubrzo bila prinuđena da sa oba
rukava briše suze koje joj je smeh naterao na oči.
Gospa Vu je sačekala, smešeći se, dok je to
prošlo. A onda je rekla ozbiljno: - Ali ima jedno
pitanje o kome uistinu želim da govorim s vama,
Mejhen.
Gospa Kang bi se uozbiljila kad god bi čula taj
prizvuk u glasu svoje prijateljice. - Neću se više
smejati. Šta je to?
- Vi znate moga sina Fengma - rekla je gospa Vu. -
Mislite li da bi ga trebalo poslati na školovanje?
Bilo je to smišljeno i veoma umešno postavljeno
pitanje. Kad bi gospa Kang odgovorila da to nije
potrebno, ona bi odmah prosila Linaj. Kad bi,
naprotiv ...
- To potpuno zavisi od toga šta on misli da postane
- odgovorila je gospa Kang. Njeno veliko okruglo
lice najednom se naboralo.
- On nikad ničim nije pokazivao šta bi hteo __rekla
je gospa Vu. Do sada je, naprosto, samo rastao.
Ali kad joj sin navrši sedamnaestu, majka mora
početi da pazi na njega.
- Naravno - složila se gospa Kang. Napućila je
usne pri pomisli na Fengma - na njegov nadme-
142
ni stav, na njegovo telo vitko poput mača, na
uzanu, ponosito dignutu glavu.
- Uostalom - nastavila je otvoreno gospa Vu - zašto
vam ne bih rekla istinu? Mislila sam da bi se naše
dve loze mogle opet nakalemiti na jak čokot.
Fengmo i Linaj, šta biste vi rekli na to?
Gospa Kang je dvaput pljesnula rukama. - Dobro,
da bi to dobro bilo! - kliknula je. Ali je onda opustila
svoje punačke ruke. - Ali ta Linaj - rekla je
ožalošćeno. - Ja mogu reći odmah da bi to bilo
dobro. Ali je jedna stvar šta ću ja kazati, a sasvim
druga šta bi ona mogla odgovoriti. I otkud bih ja to
znala?
- Niste je nikako smeli puštati da ide u stranu školu
- rekla je gospa Vu. - Kazala sam vam to i onda,
uoči njenog odlaska.
- Imali ste pravo - rekla je žalosno gospa Kang. -
Sad joj kod kuće ništa nije dovoljno dobro. Žali se
na sve i svašta. Prepire se sa ocem kad pljune na
pod, jadan čovek. Hoće da redamo po zemlji ćase
za pljuvačku. Učinili smo to već, uostalom. Ali se
deca igraju s njima, pa svaki čas ispuste i razbiju
po koju. Linaj se ljuti takođe zato što hoće da se
odojčađi vežu povoji i preko zadnjice. Ali sa
trinaestoro unučadi pod ovim krovom, od kojih još
nijedno nije kadro da se ne umokri kad ne treba,
otkud bismo mogli udariti svakom kojekakve krpe
na neku stvar, kad već moram tako da se izrazim?
Naši stari učili su nas mudrosti u čakširama bez
tura. Zar da nipodaštavamo njihovu mudrost?
Ionako držim tri pralje u kući.
- Osim sopstvene, nju u našoj kući ne bi
uznemirivala ničija druga sitna deca - rekla je
gospa Vu. A žena se uči pameti u dodiru sa
svojom decom.
Bila je i suviše ljubazna da bi rekla gospi Kang da
je u toj stvari potajno saosećala sa mladom Linaj.
Dojkinje i sluškinje u toj kući stalno su pridržavale
nad podom neku dečicu koja su mokrila, tako da
čovek katkad nije znao gde bi nogom stupio. U
svojoj kući gospa Vu nije ni od koga trpela sličan
nered i razbaškarenost. Sobaricama je bilo oduvek
143strogo naređeno da sitnu decu, kad zatreba,
odnose u određene kutove ili iza izvesnih drveta.
Gospa Kang je pogledala svoju prijateljicu sa
izrazom sumnje na licu. - Radovala bih se kad
biste je dobili - rekla je. - Njoj je potrebno da se
uda, a njenom duhu da se zabavi oko nečeg
stvarnog. Ali ja vas i suviše volim da vam ne bih
kazala njene mane. Osećam da će ona zahtevati
od Fengma tuđinsku učenost čak i ako bude voljna
da pođe za njega. Ona će misliti da je sramota što
ne govori nijedan strani jezik.
- Ali s kim bi ga govorio? - zapitala je gospa Vu. -
Biste li vi i on sedeli zajedno i razgovarali na
stranim jezicima? Toliko budalasto.
- Svakako da bi bilo - složila se gospa Kang.
- Ali je to pitanje ponosa, znate, za današnje mlade
žene, da brbljaju na nekom stranom jeziku.
Dve gospe su se zamišljeno pogledale. A onda je
gospa Vu rekla otvoreno: - Ako Fengmo, ovakav
kakav je, ne bude zadovoljavao vašu Linaj, onda
više nećemo govoriti o toj stvari. Rat je u vazduhu,
i ja ne želim da mi sinovi odlaze u gradove na
obali. Ovde smo sigurniji jer su ovi krajevi daleko
od mora.
- Čekajte - razvedrila se nenadano gospa Kang. -
Našla sam rešenje - rekla je. - U gradu ima jedan
strani sveštenik. Zašto ga ne biste uzeli vašem
Fengmu za učitelja. Onda bih ja mogla reći mojoj
Linaj, kad budem razgovarala s njom, da Fengmo
uči strane jezike.
- Stran čovek? - rekla je gospa Vu sa sumnjom u
glasu. - Ali kako bismo dozvolili da nam on zalazi u
kuću? Zar to ne bi izazvalo neprijatnosti? Ja čujem
da su svi ti zapadnjaci veoma sladostrasni i
plahoviti.
- To je sveštenik - rekla je gospa Kang. - On je
iznad svake pomisli na tako šta.
Gospa Vu je utonula u još dublje razmišljanje.
- Dobro - rekla je najzad - ako Linaj bude uporna u
svom zahtevu, to bi bilo bolje nego slati Fengma
daleko od nas, u neku stranu školu.
- Tako je doista - saglasila se gospa Kang.
144
Gospa Vu se digla sa svog mesta. - Onda ćete vi
razgovarati sa malom Linaj, a ja ću govoriti sa
Fengmom.
- A ako Fengmo ne bude hteo? - zapitala je gospa
Kang.
- On će već biti rad, ne brinite - rekla je gospa Vu -
jer ću ja izabrati pravo vreme za taj razgovor. Sa
muškarcem, bio on star ili mlad, važno je izabrati
pogodan čas.
- Vi to najbolje znate - promrmljala je gospa Kang.
Obe gospe su ustale i išetale iz sobe ruku pod
ruku. U dvorištu ih je čekao postavljen stočić na
koji su već bili izneseni čaj i kolači.
- Nećete li ostati još koji časak i poslužiti se nečim,
sestro? - zapitala je gospa Kang.
Ali je gospa Vu zatresla glavom. - Oprostite mi,
molim vas, što ne mogu da primim vaš ljubazni
poziv - rekla je. - Mislim, zbilja, da bih sada morala
da idem kući. Znate, možda je baš danas pravi čas
da razgovaram sa Fengmom.
Nije volela da kaže čak ni gospi Kang da bi
Fengmo mogao biti uzrujan zato što je video Čiju-
mingu pre nego što je otišla u dvorište njegovog
oca. Oprostila se i ostavila nešto sitna novca na
ime dara sobarici koja je pripremila čaj, a Jinga se
pojavila iz prostorije za služinčad, gde je u
međuvremenu ćaskala sa svojim društvom. I tako
je gospa Vu opet otišla kući.
Međutim, prva osoba koju je ugledala po povratku
nije bio Fengmo, nego jedno strano stvorenje -
mala sestra Šija. Kao što su sve sluge u svima
kućama po gradu znale šta se događalo pod
krovom Vua i pod krovom Kanga, jer su to bile dve
najuglednije porodice u gradu, tako je isto znala i
gospa Vu da je kuvarica male sestre Sije takođe
čula veliku novost i pričala o njoj svojoj
gospadarici.
Mala sestra Šija prelazila je upravo preko glavnog
dvorišta iza kapije kada je ugledala gospu Vu.
Zastala je odmah i uzviknula: - Oh, gospa Vu,
upravo sam čula... to nije istina, je l“te?
10 Paviljon žena
145- Izvolite kod mene - rekla je ljubazno gospa
Vn. - Zar ovo nije lep dan? Nebo nije često ovako
vidio u ovo doba godine. Sedećemo napolju, a
Jinga ikiiii mora doneti nešto za jelo. Mislim da je
blizu I >< kI ne. - Odvela je sestru Siju preko
glavnog dvorišta i uvela je u ono koje je
odnedavno bilo njeno.
- Izvolite šesti, molim vas - rekla je. - Moram otići u
svoje sobe za trenutak, a vi se odmarajte u
međuvremenu. Uživajte u ovom divnom prepod-
nevu.
Smešeći se i klanjajući se umiljato više puta, gospa
Vu se povukla u svoje odaje. Jinga je ušla za njom,
zlovoljna izgleda.
- Mora da će opet biti kiše - promrmljala je.
- Đavoli hodaju po svetu.
- Ćut“ - rekla je gospa Vu. Ali se smešila i sela pred
ogledalo. Zagladila je jednu vlas koja se bila
pomerila sa svog mesta, stavila malo pudera na
lice i zamenila jednostavne zlatne minđuše od ne-
frita, u vidu cveta. Potom je oprala i namirisala ruke
i opet otišla napolje.
Bledo lice male sestre Sije bilo se iskrivilo od
saosećanja. Ona se digla sa stolice sa nespretnom
brzinom, koja joj je bila uobičajena.
- Oh, dobra moja prijateljice - uzdahnula je
- kakvo iskušenje za vas! Ne bih nikad ni sanjala...
g. Vu je izgledao toliko drukčiji od ostalih ljudi...
mislila sam uvek ...
- Veoma mi je milo što ste došli danas pre podne -
rekla je gospa Vu vedro, s onim svojim toplim
osmehom na licu. Vi mi možete pomoći.
Sedele su jedna prema drugoj. Mala sestra Šija
nagnula se napred, kršeći grčevito isprepletene
prste svojih sklopljenih ruku. - Sve ću učiniti za vas
- rekla je šapatom - sve što hoćete! Draga gospa
Vu, Gospod kažnjava gdekad one koje voli...
Gospa Vu je široko otvorila svoje krupne oči.
- Želite li da mi propovedate jevanđelje danas pre
podne, mala sestro? - zapitala je. - Ako to uistinu
hoćete, odložiću malo ono što sam imala da vam
kažem.
146
- Samo da bih vas utešila - rekla je mala sestra
Šija - samo da bih vam pomogla.
- Ali meni je veoma dobro - rekla je gospa Vu
iznenađeno.
- Ja sam čula, mislila sam... - zamucala je mala
sestra Šija, veoma zbunjena.
- Ne smete obraćati pažnju na priče služinča-di -
rekla je gospa Vu blago. - Sluge uvek žele da budu
donosioci nekih uzbudljivih vesti. Kad bi bilo po
njihovom, mi bismo danas svi bili bolesni a sutra
mrtvi, da bismo opet vaskrsli prekosutra.
Mala sestra Šija pogledala je oštro u gospu Vu. Je
li to bila neka šala? Odlučila je ipak da se ne ljuti. -
Onda to nije istina? - zapitala je.
- Ja ne znam šta to nije ili jeste istina - odvratila je
gospa Vu. - Ali vas uveravam da se u ovoj kući
ništa ne dešava bez moga znanja i dopuštenja.
Sažalila se nad tamnom rumeni, čije su mrlje bile
prošarale inače bledo tuđinsko lice, koje je po-
smatrala u tom trenutku. - Vi ste uvek ljubazni -
rekla je blago. - Hoćete li mi pomoći?
Mala sestra Šija klimnula je i nemoćno spustila
svoje rasklopljene ruke. Oko njenih bclih usana i
očiju nazirala se senka razočaranja.
Gospa Vu je dodirnula svoje lepe usne
namirisanom svilenom maramom. - Osećam da je
mom trećem sinu potrebno dalje obrazovanje -
rekla je svojim umiljatim glasom, čija je blagost
uvek ostavljala utisak da odmerava rastojanje
između nje i onoga s kim je govorila. - Resila sam
stoga da nađem podesnog stranca koji bi ga
naučio da govori jedan strani jezik i da čita strane
knjige. Na kraju krajeva, ono što je bilo dovoljno za
naše pretke, da-nas više nije dovoljno za nas.
Mora više ne dele narode, a nebo nije više samo
krov nad našom glavom. Možete li mi reći ima li u
gradu neki stranac koga bih mogla zamoliti da
poučava Fengma?
Mala sestra Šija bila je toliko iznenađena tom
molbom, koja nije imala nikakve veze s onim što je
bila čula, da je za trenutak ostala bez reci.
10*
147
- Čula sam da ovde živi neki strani sveštenik koji bi
se mogao primiti te dužnosti - produžila je gospa
Vu. - Možete li mi nešto reći o njemu?
- Sveštenik? - promrmljala je mala sestra Šija.
- Tako sam čula - rekla je gospa Vu.
Izraz duboke sumnje ocrtao se na bledom licu
male sestre Sije. -*¦ Ako je to onaj koga, verovatno,
imate na umu - rekla je - ja mislim da ga vi ne biste
uzeli za učitelja svom sinu.
- Zar on nije učen? - zapitala je gospa Vu.
- Šta je mudrost čoveka, prijateljice draga? -
zapitala je sa svoje strane mala sestra Šija. - Ta on
vam je isto što i bezbožnik!
- Zašto to kažete? - pitala je opet gospa Vu.
- Smatram da on nije istinski vernik - rekla je mala
sestra Šija sa dubokom ozbiljnošću.
- Možda ima svoju veru? - rekla je gospa Vu.
- Postoji samo jedna istinita vera - izjavila je
ubeđeno mala sestra Šija.
Gospa Vu se nasmešila. - Hoćete li ga zamoliti da
me poseti? - zapitala je.
Videla je sa iznenađenjem tamno rumenilo koje je
najednom oblilo nelepo lice njene gošće.
- On je neoženjen - rekla je mala sestra Šija.
- Ne znam šta bi pomislio kada bih ga ja posetila.
Gospa Vu je pružila ruku i dotakla se nežno
koščatih prsta koji su ležali u krilu male sestre Sije.
- Niko ne bi mogao posumnjati u vašu čestitost i
poštenje - rekla je.
Stidljivost strankinje nije mogla da odoli toplini tih
ljubaznih reci. - Draga gospo Vu - rekla je - učiniću
što god hoćete da bih vam pomogla.
U njenom glasu zatreptalo je oduševljenje, ali ga je
gospa Vu ugasila jednim ljupkim pokretom, jer je
iznad svega mrzela svako nepotrebno uzbuđenje. -
Vi ste tako dobri - rekla je samo. Pljesnula je
rukama, na što je u sobu ušla Jinga, noseći po-
služavnik sa čajem i slatkišima.
Gospa Vu je posvetila pola časa užini svoje gošće i
svojoj. Zatim je preduzela korake da bi pomo-
148
ću svoje uslužnosti pospešila odlazak male sestre
Sije.
- A sada - rekla je slatko kao što je samo ona
umela - biste li voleli da očitate neku molitvu pre
nego što odete?
- Volela bih zbilja - rekla je mala sestra Šija.
Sklopila je oči, priklonila glavu i počela da izgovara
žarku besedu, upućenu nekom nevidljivom biću. U
ljupkom stavu, gospa Vu je ćuteći sedela dok se to
nije završilo. Ona nije sklapala oči. Umesto toga,
sa blagonaklonim razumevanjem je posmatrala lice
male sestre Sije. Koliko je prazna bila ta duša.
Koliko sama, koliko daleko od kuće! Prešla je
preko mora da bi činila svoja dobra dela. Svi su
znali za nju, za njene nedeljne skupove, na kojima
je učila šivenju gradske prosjakinje. Svi su znali da
živi siromašno i poklanja najveći deo svega što se
nađe u njenim rukama i posedu. Ali kako je
usamljena žena u tom jadnom stvorenju! Gledajući
ga, gospa Vu je osećala da se duboko u njenom
srcu budi topla bole-ćivost prema njegovoj
nesrećnoj sudbini. Mala sestra Šija bila je
neznalica, naravno, njeni saveti nisu se mogli
poslušati, ali je bila dobra i usamljena duša.
Kada je otvorila oči, mala sestra Šija bila je
iznenađena toplinom kojom su bile ovlažene
krupne, prekrasne oči gospe Vu. Pomislila je za
trenutak da je njena molitva naišla na čudesan
odziv. Sam bog je, možda, tronuo srce te
neznabožačke žene?
Ali se gospa Vu digla i dala na znanje tim čvrstim
pokretom da se oprašta sa malom sestrom. -
Sveštenika ćete mi uskoro poslati, je l“te? - rekla
je, a njeno pitanje je zvučalo kao zapovest.
I protiv svoje volje, mala sestra Šija pokorila se i
obećala da hoće.
- Ne znam kako da vam se odužim? - izjavila je
uljudno gospa Vu. Dozvolite mi bar, mala sestro,
da vam kažem ovoliko: u naknadu za ljubaznost
koju ćete pokazati starajući se da nađete učitelja
za mog trećeg sina, ja vas molim da se molite za
mene kad god vam je volja. - Tako se oprostila sa
svojom gošćom.
149Celog toga dana gospa Vu nije nijednog
trenutka zaboravljala šta joj je Jinga kazala - da je
prošle noći čula jecanje njene snahe Rulene. Ali,
poučena iskustvom, gospa Vu je znala odavno da
poslove jednog velikog kućanstva treba obavljati
jedan po jedan i redom. Ona je, pre svega, imala
na umu taj red. Pokušala je da vidi Cema, ali su to
nebesa sprečila. Prema tome, čas toga susreta još
nije bio kucnuo. Zato je, kao što se s vremenom
naučila da čini, rešavala uz put manja pitanja,
razmišljajući istovremeno o krupnim stvarima.
Stoga je poslala po kuvara, poručivši mu da
donese mesečne račune, čemu je još pre dva
dana bilo vreme, ali je on odložio taj posao pod
utiskom pometnje koju je osećao u kući. Gospa Vu
je pročitala račune i zamerila visokoj ceni goriva.
Jinga je uvek brižljivo pazila da prisustvuje
podnošenju kuhinjskih računa, jer je verovala da
njen muž, mada odličan kuvar kome je teško naći
mana, nije bio pametan ni u čemu drugom. Kada je
gospa Vu stala da govori o gorivu, ona je odmah
znala da je stvar prijavio neko od posluge i
pretpostavila da je to bila jedna sredovečna
služavka, koja je nekad nudila kuvaru svoju ljubav.
Ali je Jingin muž smatrao da ima prečeg posla
nego da trči za nekom drugom ženom, a služavka
se onda ostrvila i otada stalno pronalazila neke
greške i propuste Jin-ge i njenog muža.
Kada je gospa Vu pomenula gorivo, Jinga je do-
viknula svome mužu: - Klipane jedan, kazala sam
vam da ga ne kupujete na pijaci kod Zapadne
kapije! Tamo je sve skuplje!
- Ovako rano ne bi uopšte trebalo kupovati nikakvo
gorivo - rekla je gospa Vu. - Gorivo sa naše zemlje
treba da nam bude dovoljno do osmog meseca,
kada nova trava već može da se kosi.
- Upravitelj je uzorao neke livade - odvratio je
kuvar.
150
Gospa Vu je smatrala da tu stvar ne treba dalje
raspredati. Prihvatila je njegovo izvinjenje, pošto je
izrekla prekor koji mu je namenila, i uručila mu
računske knjige, koje je prethodno zaklopila.
Potom je prišla kovčegu s novcem. Izvadila je
odatle koliko je bilo potrebno za podmirenje
dugova od prošlog meseca i dovoljno za plaćanje
u gotovom tokom sledećega. Porodica je imala
ukupno preko šezdeset duša, stoga ta svota nije
nikad bila mala.
Na redu je bio sluga koji se starao za održavanje,
opravke i nabavke odeće. S njim su ušle i dve
švalje. Gospa Vu je raspravljala s njima o letnjoj
odeći potrebnoj za sluge i porodicu, o obnavljanju
posteljine i sličnim pitanjima. Kada je to bilo
gotovo, u sobu su ušle drvodelje, da bi sa
gospodaricom procenili troškove opravki na dva
krova, koji su bili procurili, i zidanje nove sporedne
zgrade, koja bi služila kao skladište raznih zaliha.
Gospa Vu je posvećivala prisnu i punu pažnju
svima poslovima te vrste. Imala je izuzetno
razvijenu sposobnost da se svom dušom preda
svemu što je radila, tako da za nju ništa drugo ne
bi postojalo dokle god bi to trajalo. Kada bi jedan
posao bio svršen, sledeći na redu zaokupljao je
sve njene duhovne snage. Tako bi se tokom dana
prihvatila jednog zadatka za drugim. Vratila se
sopstvenim mislima tek u sumrak, kad su kućni
poslovi bili privedeni kraju. Sve su se obrtale oko
Fengma.
„Odmakla sam danas veoma daleko na putu
odluke o njegovom životu", pomislila je. Nije se još
dizala iz velike naslonjače za stolom u biblioteci, za
kojim je radila celog dana. Mada je sada bila
čvršće nego ikada rešena da se on oženi lepom Li-
naj, najosnovnija pravednost zahtevala je, pri
svemu tome, da porazgovara s njim o svojoj odluci
i da mu ostavi bar toliko slobode da se u prvi mah
opre njenim zahtevima. Pozvala je Jingu, koja je
spremala postelju za noć u susednoj sobi.
- Idite i kažite Fengmu da dođe ovamo - rekla je.
Zaćutala je za trenutak, oklevajući, dok je Jinga
čekala da produži. - A pošto pozovete moga
151sina - nastavila je najzad gospa Vu - zamolite
drugu gospođu da prisustvuje noćas porodičnoj
večeri.
Jinga je napućila usta i udaljila se, a gospa Vu je
ostala sedeći i čekajući, sa palcem i kažiprstom na
donjoj usni. U tom trenutku Fengmo je, verovat-no,
bio u svojoj sobi, jer se približavalo vreme večeri.
Ako Fengmo bude zadovoljan njenom odlukom,
večeraće noćas u porodici umesto sama, kao što
je činila poslednjih nekoliko dana. Bilo je vreme da
iziđe iz usamljenosti i opet zauzme svoje mesto
među njima.
Nekoliko časaka docnije čula je Fengmov korak.
Poznavala je korak svakog svog sina. U Lijangma
je bio spor i čvrst, Cemov brz i nejednak, a Jenmo
je svagda trčao nekud. Fengmov hod, međutim,
imao je ritam koji je bio svojstven samo njemu, i u
kome je posle tri brza koraka redovno dolazio
jedan sporiji.
Pojavio se ubrzo na vratima biblioteke. Bio je u
svojoj školskoj uniformi od tamnog sukna. Na glavi
je imao kapu sa štitom od istog sukna, a na kapi
traku sa imenom svoje škole - takozvane Srednje
škole za Nacionalnu obnovu.
Gospa Vu se nasmešila na svog sina i dala mu
rukom znak da uđe.
- Sta znači zapravo ta Nacionalna obnova? -
zapitala je u Šali.
- To je samo jedno ime, majko - odvratio je
Fengmo. Seo je na stolicu kraj stola, skinuo kapu i
zavrteo je kao točak među prstima obeju ruku.
- Vama to ništa ne znači? - zapitala je opet
smešeći se gospa Vu.
Fengmo se nasmejao. - Sada ima teškoća sa
algebrom - odgovorio je. - Kada ih savladam, ra-
zumeću možda bolje šta je to Nacionalna obnova.
- Algebra - rekla je zamišljeno gospa Vu. - U
Evropu je presađeno nekoliko sličnih nauka koje
su ponikle i razvile se u Indiji.
Fengmo je bio iznenađen. Od svoje majke nije
nikad očekivao neko znanje iz knjiga, a ona je to
152
znala i uživala da ga začudi ponekom učenom
napomenom.
- Izgledate bledi - rekla je. - Uzimate li vaše
sredstvo za jačanje, onaj lek od jelenjeg roga u
prahu?
- Ima gori ukus od trule ribe - požalio se Fengmo.
Gospa Vu se nasmešila svojim ljupkim osme-hom.
- Onda ga nemojte uzimati - rekla je popustljivo. -
Zašto biste gutali nešto što vam je tako odvratno?
- Hvala vam, majko - rekao je Fengmo, ali je opet
bio iznenađen.
Gospa Vu se nagnula napred i spustila sklopljene
ruke u krilo. - Fengmo - rekla je - vreme je da
razgovaramo o vašem životu.
- Mome životu? - Fengmo je pogledao pažljivo u
svoju majku i prestao da vrti svoju kapu.
- Jeste - ponovila je gospa Vu - o vašem životu.
Vaš otac i ja smo se već savetovali o tome.
- Majko, nemojte misliti da ću pristati da mi vi birate
ženu - rekao je Fengmo vatreno.
- Naravno da neću - rekla je brzo gospa Vu. -
Pomenuću vam jedino imena izvesnih devo jaka i
pitati vas da li vam se dopada koja od njih. To je
sve što mogu učiniti. Imala sam u vidu, naravno,
vaš ukus i vaše sklonosti, kao i položaj naše
porodice. Ostavila sam po strani svaku pomisao na
devojke kao što je druga kći porodice Čen, koja je
odgojena po starinski.
- Nikad ne bih uzeo za ženu takvu devojku - izjavio
je Fengmo.
- Naravno da ne biste. Ali postoji još jedna teškoća
- rekla je gospa Vu mirno kao i obično. - I devojke
danas mnogo traže. Nije to više kao nekad, kada
sam ja bila devojka. Ja sam sve slične stvari
ostavljala rukama svoje majke i svoga strica, koji je
u porodici zauzeo mesto mog pokojnog oca. Ali
devojke sada, mislim one devojke koje su vama po
ćudi, Fengmo, neće mladiće koji ne umeju da
govore bar jedan strani jezik.
153- Učim pomalo engleski u školi - odgovorio je
Fengmo sa visine.
- Ali ne možete da govorite veoma dobro tim
jezikom! - odgovorila je gospa Vu. - Ja ga sama ne
znam, ali sam zbilja čula kako mucate i zapinjete
kada pokušavate da svoju misao kažete tim
stranim zvucima. Ja vas ne osuđujem zbog toga,
ali je stvarno tako.
- Koja me to devojka neće? - zapitao je srdito
Fengmo.
Vesto i brzo, gospa Vu je iskoristila njegovu srdžbu
za postizanje svoga cilja kao lagan čun koji se
uhvati za grive razbesnelih talasa i prepušta im se
kada ih pojase da bi ga izneli na žalo, umesto
potopili. - Treća kći gospe Kang, lepa Linaj - rekla
je. Srdžba Fengmova bila je za nju dovoljna zaloga
uspehu, mada ranije nije primetila ništa što bi
nagoveštavalo da su jedno drugom zapali za oko.
Doista, njene reci odmah su pobudile njegovu paž-
nju.
- Ta devojka! - promrmljao je. - Suviše je ponosita.
Njen izgled mi je mrzak.
- Ona je stvarno veoma lepa - odvratila je gospa
Vu. - Ali to nije važno. Ja ne govorim o njoj
ponaosob, nego je pominjem kao jednu među
ostalima. Ako vama nalazi prigovora i sama Linaj,
koja poznaje našu porodicu i naš položaj, možemo
li ciljati na nešto više?
- Mogli biste me poslati u neku stranu školu -
dobacio je vatreno Fengmo.
- Ja to neću učiniti - odgovorila je ona svojim lepim
glasom, koji je bio ljubak i umilan, ali isto tako
neumitan kao kretanje Sunca i Meseca. - Od
danas za nekoliko godina biće rata širom celog
sveta. U takvo vreme, svi moji sinovi moraju biti
kod kuće.
Fengmo ju je pogledao sa izrazom dubokog
iznenađenja na licu. - Otkud biste mogli znati takve
stvari, majko?
- Ja nisam luda, mada je lud sav svet oko mene -
rekla je mirno gospa Vu. - Kada se predu-
154
zimaju izvesni koraci a niko ih ne sprečava, onda
tome slede dalji koraci, u istom smeru.
Mladić je ćutao, očiju uprtih u lice svoje majke. Bile
su crne i krupne poput njenih, ali nisu imale njihovu
dubinu. Bio je još suviše mlad. Nije govorio, kao da
se naprezao da shvati stvari o kojima je ona
govorila.
- Čula sam da u gradu živi neki strani sve-štenik
koji je veoma učen čovek - produžila je ona. -
Moguće je da bi vas on za izvesnu nagradu naučio
da govorite neke druge jezike. Imate li volje za to?
Strani jezici bi vam mogli dobro poslužiti jednog
dana. Ne mislim samo na brak kada ovo kažem.
Promena će biti neizbežno u vremenima kojima
idemo u susret.
Mada jasan kao kristalan i skladan kao pesma,
njen glas je ipak bio pun dalekosežnih slutnji.
Ljubav i strah mešali su se u dubokom osećanju
koje je vezivalo Fengma za njegovu majku. U
njegovim očima, ona je uvek imala pravo. Ono
nekoliko puta što nije poslušao, ona ga nije
kažnjavala, ali je on uza sve to bio kažnjen. Sporo i
putem mnogog gorkog iskustva, on je postepeno
uvideo da je iz njenih reci govorila mudrost koju
nije bilo lako osporiti.
Ali, zato što je bio još veoma mlad, on se i toga
puta jedan trenutak opirao njenom savetu.
- Sveštenik? - ponovio je. - Ja ne verujem u religije.
- Ja ne tražim od vas da verujete - odgovorila mu
je ona. - Nije reč o tome.
- On bi pokušao da me obrati u svoju veru - rekao
je Fengmo natmureno. - Mala sestra večito
pokušava da obrati u svoju veru svakog živog u
kući. Tutka mi u ruku kojekakve verske letke kad
god prođe pokraj mene.
- Zar vi morate podleći pokušajima obraćenja? -
zapitala je gospa Vu. - Zar ste tako slabi? Morate
se naučiti da primite od ljudi ono što je u njih
najbolje, ne hajući za ostalo. Poslušajte me,
pokušajte da radite sa sveštenikom mesec dana,
pa
155ako posle toga budete rekli da prezirete učenje
kod njega, ja ću se saglasiti s vama.
Tajna njene vlasti u kući sastojala se u tome što
nikad nije dopuštala da izgleda neumoljiva.
Ostavljala je ljudima vremena, a izdajući zapovesti
obećavala da im je kraj dogledan, pa bi onda
iskorišća-vala vreme, utičući na tok događaja u
svoje svrhe.
Fengmo je opet počeo polako da vrti svoju kapu
među rukama. - Mesec dana, dakle, - rekao je - ne
više od mesec dana ako mi se ne dopadne.
- Mesec dana - saglasila se gospa Vu. Zatim se
digla sa svog mesta. - A sada, sine moj, otići ćemo
zajedno na porodičnu večeru. Vaš otac je vero-
vatno već počeo bez nas.
U kućanstvu Vua ljudi i žene jeli su za zasebnim
stolovima. Stoga se Fengmo rastao od svoje majke
na pragu velike trpezarije i otišao na jedan kraj
sobe, gde su već sedeli njegov otac, njegova
braća i rođaci, a gospa Vu se uputila, sa svojom
uobičajenom ljupkošću, ka stolovima za kojima su
bile smeštene žene. Sve su ustale kada je ona
stala da im se približava. Videla je odmah da je
Čijuming zauzela svoje mesto među njima.
Devojka je sedela bojažljivo po strani od ostalih i
držala na kolenu jedno malo dete. Ustala je sa
detetom na rukama i uspela da njime zakloni svoje
lice. Ali, pre nego što je dospela da to učini, gospi
Vu je uspelo da joj jasno vidi ćelo lice. Bila je
ozbiljna, ali je to bilo prirodno, jer se nalazila u
tuđoj kući. Bilo je dovoljno što je tu.
- Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu, obraćajući
se uljudno svima i nikom ponaosob. Zauzela je
svoje mesto na najvišoj šećiji i uzela u ruku svoje
štapiće za jelo. Meng je služila ostale, te je gospa
Vu položila opet na sto svoje štapiće. - Produžite
namesto mene, Meng, molim vas - rekla je. - Bila
sam celog dana zauzeta kućnim poslovima, pa
sam sada malo umorna.
Smešeći se naslonila se na jastuk iza sebe i po
svom običaju rekla po koju reč svakoj od svojih
snaha, kao i sinčiću najstarije, koga je dadilja
držala
156
u krilu. Dete je bilo nemirno, pa je gospa Vu
dohvatila svojim štapićima komadić mesa i stavila
mu ga u usta. Zatim se obratila neposredno mladoj
Ći-juming.
- Draga gospođo - rekla je ljubazno - treba da
jedete ono što vam se sviđa. Riba je obično dobra.
Čijuming je podigla oborene oči i zacrvenela se do
ušiju. Ustala je i malo se poklonila, još uvek čvrsto
držeći u naručju ono malo dete. - Hvala vam,
starija sestro - rekla je slabim glasom. Spustila se
potom na svoje mesto i nije više nijednom
progovorila do kraja večere. Kada je sluga
postavio pred nju ćasu sa pirinčom, ona je prvo
nahranila dete.
Ali, obraćajući joj se onako ljubazno, gospa Vu je
svima dala do znanja da Čijuming ima određeno
mesto u kući i da došljakinja mora ubuduće biti
uključena u život porodice. Svi su čuli tih nekoliko
reci kojima je usledio trenutak ćutanja. A onda su
mlađi počeli da govore, sluga sa slugom, dadilja sa
detetom, da bi zabašurili ćutanje.
Gospa Vu se poslužila jelom koje joj je ponuđeno i
počela da jede sa otmenom sporošću, kao i
obično. Ono malo unuče, kome se maločas
ulagivala birajući mu ukusne zalogaje, stalo je
odjednom glasno da zahteva da dođe k njoj i da joj
sedi na krilu. Meng ga je nešto prekorila, govoreći:
- Vi sa vašim skroz prljavim licem i rukama?
Gospa Vu se trgla kao da se prenula iza sna. - Je li
to k meni hoće? - zapitala je.
- Tako je prljav, majko - rekla je Meng.
- Pustite vi njega samo do mene - rekla je gospa
Vu. Ispružila je ruke, podigla dete, koje je bilo
krupno i poteško, i stavila ga sebi na koleno. Zatim
je, sa nagonskom gadljivošću, uzela par čistih
štapića za jelo i stala da bira jedan za drugim
komadić mesa u ćasama nasred stola, kojima je
nudila dete. Nije govorila, ali se smešila na svaki
njegov zalogaj.
Dete joj nije uzvraćalo osmehom, sedelo je
uživajući kao u slatkom snu, otvarajući svoja mala
usta
157i žvaćući svaki komadić sa tihim zadovoljstvom.
Bilo je to uobičajeno dejstvo gospe Vu na decu.
Postizala je bez napora da se osećaju srećna što
se nalaze kraj nje. Toga puta, kao i u drugim
sličnim prilikama, unuče je bilo za nju izvor
dubokog i spokojnog zadovoljstva. Ono je bilo živi
znak potpunog izvršenja njenih dužnosti prema
svojoj kući i bezazleno prisustvo koje je blažilo
njenu potajnu usamljenost pod tim krovom. Ona,
doduše, nije znala da je usamljena i poricala bi to
izvesno kada bi joj neko rekao da jeste, čudeći se
grdno kako je iko može tako pogrešno razumeti. A
ipak je bila i suviše sama da bi iko mogao doseći
njenu dušu. Njena duša prerasla je njen život
daleko izvan četiri zida u kojima joj je živelo telo.
Uzdigla se odavno visoko iznad njega i otada
večito
bludila daleko izvan četiri zida u kojima je živelo
njeno telo, da bi čas krstarila beskrajima sveta, čas
tonula u prošlost, čas se opet vinula u budućnost,
na nedoglednom putovanju vremenom i prostorom
oko koga su se plele i rasplita-le mnoge njene
misli. Ali, s vremena na vreme, ona se takođe
vraćala kući, pod svoj krov. Vratila se tako i toga
časa. Bila je najednom potpuno svesna toga
dečijeg prisustva i njegovog dubokog značenja.
Pokolenja su nepokolebljivo išla svojim nedogled-
nim putem, čvrstim i ujednačenim korakom. Njeno
se bližilo kraju, a njegovo je tek na polasku bilo.
- Sine moga sina - rekla je šapatom i nastavila da
ga nudi komadićima mesa koje je stavljala u
njegova mala rumena usta, željno otvorena da bi
primila ono što im je ona mogla dati toga časa. Ali
ga je vratila njegovoj majci pošto ga je nahranila.
Završila je večeru pre ostalih. Digla se moleći ih da
produže i polagano otišla u svoju sobu. Kad je
prolazila kraj g. Vua i njegovih sinova, oni su je
pozdravili dižući se upola sa svojih mesta, a ona je
produžila svojim putem, naklonivši glavu nekoliko
puta i sa osmehom na usnama.
Opet je spavala čvrsto ćele noći, ne prenuvši se
iza sna nijednom.
158
*
Za Čijuming, ono pola časa prisustva gospe Vu bio
je njen obred venčanja. Prošla noć je ostavila
devojku u zabuni i nedoumici. Je li mu se dopala ili
nije? G. Vu joj nije kazao ni reci i pre zore napustio
je zajedničku postelju. Ona je, posle toga, spavala
do podne. Celog popodneva niko nije dolazio u
njenu blizinu, izuzimajući jednu sluškinju. Onda je
naveče došla Jinga i pozvala je da se pridruži
porodičnoj večeri. Požurila se da se spremi za
susret sa ostalim ukućanima. Kada je došlo vreme
tome, prokrala se docnije od ostalih u trpezariju i
brzo uzela ono dete od njegove dadilje. Ono nije
za-plakalo. Deca nisu nikad plakala kad bi bila kraj
nje. Na selu je često čuvala poneko dete koje bi
majka morala trenutno da napusti. Gospe koje su
prekonoć postale njene rođake, pozdravljale su je
sada jedna za drugom, polunemarno i
polubojažljivo, a ona im je odgovarala samo lakim
naklonom glave. Nije mogla da govori, a ni da jede
na početku.
Ali, kada je gospa Vu napustila sobu, osetila je
najednom da je gladna kao vuk. Okrenuvši se malo
u stranu, da ne bi licem bila okrenuta prema
ostalima, pojela je što je brže mogla dve ćase
pirinča i mesa.
Kada je večera bila gotova, stajala je čekajući dok
su se Meng i Rulen digle i krenule iz trpezarije,
osećajući da je sve dublje obuzima nesavladljiv
stid. Meng je, u svojoj urođenoj ljubaznosti, zastala
na trenutak da bi porazgovarala s njom. - Doći ću
sutra da vas vidim, druga gospođo - rekla je.
- Ja ne zaslužujem toliku pažnju - odgovorila je
slabim glasom Čijuming. Nije bila u stanju da
pogleda u oči zakonitoj snahi, ali se osećala
utešena i srećna. Podigla je, najzad, oborene oči,
a Mengi se učinilo da je toga časa videla u njima
ćelo jedno bojažljivo i ojađeno srce.
- Doći ću i povešću i dete - obećala je. Čijuming je
izišla sa ženama i decom, krijući
se među njima od muškaraca. Ali su je oni svi po-
159smatrali, iz potaje i svaki na svoj način. G. Vu
je te noći došao rano u dvorište božura, kad ona
još nije bila u postelji. Šila je svoje nedovršene
haljine kada je začula njegov korak. Digla se kada
je ušao i okrenula lice u stranu. On je seo, dok je
ona ostala stojeći, nakašljao se, stavio ruke na
kolena i pogledao je.
- Vi - počeo je ne zovući je po imenu - vi ne smete
da me se bojite.
Nije bila kadra da mu odgovori. Stiskala je grčevito
haljinu koju je držala obema rukama i stajala pred
njim kao da se živa skamenila.
- U ovoj kući - zaustio je opet g. Vu - postoji sve što
treba da biste bili srećni. Majka mojih sinova je
dobra. A tu su i mlade žene, žene mojih sinova, i
žene mlađih rođaka i mnoga deca. Vi ste, čini mi
se, dobre naravi i svakako ste uslužni. Vi ćete biti
veoma srećni ovde.
Ona još nije odgovarala. G. Vu se nakašljao i
otpustio malo kaiš. Jeo je veoma slatko te večeri i
osećao pomalo da mu ponestaje daha. Ali još nije
bio dorekao ono što je želeo da kaže.
- Vaše dužnosti mene radi biće malobrojne -
nastavio je. - Volim dugo da spavam i da ustanem
dockan. Ne budite me ako sam ovde. Po noći,
volim čaj kada se probudim, ali ne crveni čaj!
Vruće sam krvi i ne podnosim dva jorgana čak ni
zimi. Nauči-ćete već sve te stvari i neke druge još,
bez sumnje.
Haljina joj je ispala iz ruke. Pogledala ga je i
zaboravila svoju bojažljivost. - Vi me hoćete,
dakle? - Postavila mu je to pitanje iz puke čežnje
da negde pod nebom nađe zaklona.
- Svakako - rekao je. - Zar vam to nisam rekao
ovog časa? - nasmejao se, a njegovo glatko, lepo
lice zažarilo se iznenada od plamena koji je
buknuo u njemu. Ona je to videla i razumela. Ali te
noći nije htela da se plaši. Bila je to mala cena koju
je trebalo platiti, veoma mala cena koju je trebalo
platiti jednom ljubaznom čoveku da bi najzad i ona
imala svoj dom.
160
VI
Mala sestra Šija bila je uvek prilježna u vršenju
svoje dužnosti, ali gospa Vu nije ni od nje
očekivala toliku brzinu. Doista, sedam do osam
dana docnije, Jinga je trčeći ušla u njenu sobu.
Njene male okrugle oči blistale su od iznenađenja.
- Milostiva, milostiva! - uzviknula je. Gospa Vu,
koja je šetala između svojih orhideja,
zastala je sa izrazom nezadovoljstva na licu. - Jin-
§a! - rekla je odlučno. - Zatvorite usta. Izgledate ao
riba na udici. A sada mi kažite o čemu je reč. Jinga
je poslušala svoju gospodaricu, ali je gotovo
odmah opet počela: - Najveći čovek ... koga sam
ikad videla... neki stranac! Kaže da ste vi poslali po
njega.
- Ja? - kazala je gospa Vu začuđeno i sa ne-
vericom. Zatim se prisetila. - Možda i jesam - rekla
je.
- Milostiva gospođo, meni niste ništa kazali -
prebacila joj je Jinga. - Rekla sam vrataru da ga
nipošto ne pušta unutra. Nikad nismo imali strana
čoveka u ovoj kući.
- Ja vam ne kazujem sve - odvratila je gospa Vu. -
Pustite ga odmah da uđe.
Jinga se povukla, zapanjena od čuda, a gospa Vu
je nastavila svoju šetnju među orhidejama. Cveće
se primilo i već živelo podmlađenim životom, mada
je presađeno pre tako kratkog vremena. Uostalom,
moglo se i očekivati da će dobro napredovati ti tom
hladovitom dvorištu. Pitala se da li su i novi božu-ri
tako napredni. U tom trenutku dubok, zvonak glas
začuo se sa okrugle kapije na dvorištu.
- Gospođo!
Ona je očekivala da će se neznanac javiti, ali je
bila iznenađena silinom i zvučnošću njegova glasa.
Dižući pogled sa orhideja, ugledala je visokog
čoveka širokih ramena u dugačkoj, suroj mantiji
opasanoj uzetom. Bio je to sveštenik. Stegao je
desnom rukom krst koji mu je ležao na grudima.
Ona je znala da je krst hrišćansko znamenje, ali je
to
11 Paviljon žena
161nije zanimalo. Njenu pažnju privlačila je
veličina i snaga ruke koja ga je držala.
- Ne znam kako da vam se obratim - rekla je
svojim ljupkim glasom, koji je bio poput zvuka
malog srebrnog zvona - inače bih odgovorila na
vaš pozdrav. Hoćete li ući?
Sveštenik je naklonio svoju veliku glavu i stupio u
dvorište. Jinga je ušla za njim, sva bleda od straha.
- Izvolite ovuda, u moju biblioteku - rekla je gospa
Vu. Sklonila se u stranu na ulazu, da bi sveštenik
mogao ući ispred nje. Ali je on pustio krst iz ruke i
lakim pokretom ukazao na vrata. - U mojoj zemlji -
rekao je smešeći se - dama uvek ulazi prva.
- Zbilja? - promrmljala je ona. - Ali je istina da bi,
možda, bilo bolje da vam pokažem put koji je meni
svakako poznatiji.
Stupila je unutra i sela na svoje uobičajeno me-sto,
nudeći mu pokretom ruke stolicu na drugoj i strani
stola, njoj preko puta. Jinga se prišunjala do praga,
gde je zastala, napola skrivena iza dovratka,
upirući radoznale poglede unutra. Ali je gospa Vu
odmah primetila malu sobaricu. - Nemojte da se
krijete, Jinga - zapovedila je. Zatim se obratila
svešteniku sa jedva primetnim osmehom na licu. -
Ova budalasta devojka nije nikad videla čoveka
vašeg uzrasta i stoga, valjda, ne može da odvoji
oči od vas. Oprostite joj, molim vas.
Svešenik je odgovorio ovim čudnim recima: - Bog
mi je možda dao ovo ogromno telo radi razonode
onih koji me gledaju. Pa neka, smeh je dobra stvar.
- Njegov krupni glas ispunio je ćelu sobu svojom
muklom tutnjavom.
- Tako mi neba - prošaptala je Jinga, upra-vivši
pogled u grede na tavanici - ovo je kao grmljavina.
- Jinga, idite i donesite vrućeg čaja - zapovedila joj
je gospa Vu da bi je stišala, a Jinga je otrčala
nečujno, kao preplašena mačka.
162
Sveštenik je sedeo nepomično, ispunjavajući
svojim ogromnim telom do poslednjeg palca ćelu
veliku, izrezbarenu naslonjaču u koju se bio
smestio. Ali je gospa Vu već primetila da je uza
sve to bio suv, gotovo mršav čovek. Krst na
njegovim grudima bio je zlatan. Koža mu je mrka, a
krupne zagasite oči, duboko upale u svoje duplje,
setne i veoma bistre. Njegova pomalo kovrdžava
kosa nije bila ni duga ni kratka. Imao je crnu bradu
tanke dlake. U tom tamnom okviru, usne su mu
izgledale neobično crvene.
- Kako treba da vam se obraćam? - zapitala je
gospa Vu. - Zaboravila sam da pitam malu sestru
Siju kako se zovete.
- Ja nemam vlastitog imena - odgovorio je
sveštenik. - Ali mi je dato ime Andre. Dobro je
koliko i svako drugo. Neki me zovu otac Andre. Ali
bih više volio, gospo, kad biste me zvali brat
Andre.
Gospa Vu nije prihvatila ni odbacila njegovu želju.
Nije ponovila ni njegovo ime ni naziv koji je
obeležavao sveštenu prirodu njegovog zvanja.
Ume-sto toga postavila je još jedno pitanje. - A
koje ste vere?
- Ne govorimo danas o mojoj veri - odgovorio je
brat Andre.
Gospa Vu se malo nasmešila na to. - Mislila sam
da svi sveštenici hoće da govore o svojoj veri.
Brat Andre je nekoliko trenutaka posmatrao svoju
sagovornicu, gledajući joj pravo u lice. Upr-kos
snazi koja je izbijala iz njegovih očiju, u tom
pogledu nije bilo ničeg smelog. Štaviše, njegov
uporni pogled nije ni zaplašio ni neprijatno
iznenadio gospu Vu. Bio je bezličan kao svetiljka
koju čovek drži da bi nekom pokazao neznan put.
- Rečeno mi je da želite da razgovarate sa mnom,
gospođo - rekao je brat Andre.
- Ah, pa to i hoću - rekla je gospa Vu. Ali je potom
zaćutala. Primetila je po mnogo čemu da je Jinga,
odlazeći u kuhinje, već raširila vest o čudovištu
koje im je stiglo u posetu. Ćula je šapu-
n*
163tanje i komešanje oko vrata. S vremena na
vreme, sa mesta na kome je sedela ugledala bi u
magnove-nju po koje dete kako proviruje na vrata i
odmah se skriva. - Hodite, deco, hodite da vas
vidim - pozvala je prijateljskim glasom. Na pragu
se očas okupila gomila dece. Ličili su na cveće u
jarkoj svet-losti tog sunčanog jutra, cveće kojim se
gospa Vu ponosila u tom času.
- Hoće da vas vide - objasnila je.
- Zašto da ne? - odvratio je on i obrnuo se prema
njima. Deca su na to ustuknula, ali su se opet
približila kada je on ostao nepokretan i sa
osmehom na licu.
- On ne jede malu decu, bez sumnje - rekla im je
gospa Vu. - Možda jede samo voće i povrće, kao
budisti.
- Nije možda, nego je doista tako - rekao je brat
Andre.
- Zašto ste tako veliki? - zapitalo je bez daha jedno
od dece. Bio je to sin jednog od mlađih rođaka
porodice Vu.
- Tako me bog stvorio - odgovorio je brat Andre.
- Ali ja pretpostavljam da su i vaši roditelji bili visoki
- rekla je gospa Vu.
- Ne sećam se više svojih roditelja - rekao je blago
brat Andre.
- Kako se zove vaša zemlja? - zapitao je jedan
dečak. Išao je u školu i znao ponešto o raznim
zemljama.
- Ja nemam svoje zemlje - rekao je brat Andre. -
Moja je domovina tamo gde živim, gde god to bilo.
- Vi ste ovde već mnogo godina - rekla je gospa
Vu. - Savršeno govorite naš jezik.
- Govorim mnogo jezika da bih mogao razgovarati
sa svim ljudima - odvratio je on.
- Ali u ovom gradu živite već dugo? - pitala je i
dalje uporno gospa Vu. Taj čovek počeo je da budi
u njoj krajnju radoznalost.
- Svega godinu dana - odgovorio je on.
164
Ali su deca već bila smelija. Prišla su mu sasvim
blizu. - Šta vam je to na lancu oko vrata? - zapitalo
je jedno od njih, upirući u krst svoj mali kažiprst,
tanak i zlaćan.
- To je moj krst - odgovorio je brat Andre. Dohvatio
je, govoreći, teški jednostavni krst i pružio ga
prema njima.
- Mogu li ga malo uzeti u ruke? - upitalo je dete.
- Možete ako hoćete-odgovorio je brat Andre.
- Ne - rekla je oštro gospa Vu. - Ne dirajte to, dete.
Brat Andre se okrenuo prema njoj. - Ali, gospo, to
nije opasno.
- On ga neće dotaći - odgovorila je ona hladno.
Brat Andre je pustio krst da mu opet padne na
grudi i ćuteći sklopio na kolenima svoje velike ruke.
Jinga je ušla sa čajem, krčeći put kroz gomilu
dece.
- Vaše vas majke zovu - rekla je glasno. - Majke
vas zovu sve redom.
- Vratite se svojim majkama - rekla je gospa Vu, ne
dižući glas. Deca su se odmah okrenula i raz-
begla.
Brat Andre pogledao je gospu Vu s poštovanjem
koje se naglo odrazilo u njegovim dubokim očima. -
Deca vas se ne plaše, ali vas slušaju - rekao je.
- To su dobra deca - rekla je ona, očevidno
zadovoljna što je on tako dobro shvatio njen odnos
prema njima.
- Vi ste takođe dobri - rekao je on mirno. - Ali
nisam siguran da ste srećni.
Te reci, izgovorene tako spokojno, ujele su je za
srce, kao da je iz potaje probodena nožem, ne
znajući tačno odakle je udarac došao. Počela je
odmah da poriče njihovu tačnost. - Ja sam,
naprotiv, potpuno srećna. Udesila sam svoj život
tačno onako kao što želim. Zatim, ja imam sinove
...
On je podigao svoje duboke i pronicljive oči, ali nije
ništa rekao. Saslušao je pažljivo njene reci i čekao
šta će dalje kazati. Neobičnost te ćutljive i pot-
165pune pažnje pokolebala je njeno
samopouzdanje. - To jest - produžila je - potpuno
sam srećna, izuzev što osećam potrebu za nekim
širim znanjem. Ali ne znam ni sama koje je to
znanje.
- Možda i ne bi bilo toliko znanje koliko razu-
mevanje onoga što već znate - rekao je on.
Kako je došlo do toga da govori o sebi s tim
strancem? Razmišljala je trenutak o tom pitanju, a
onda ga je ostavila po strani, bez odgovora.
- Nisam vas zbog sebe zvala da dođete ovamo
__rekla je - nego zbog mog trećeg sina. Želela bih
da govori jedan strani jezik.
- Koji jezik? - zapitao je on.
- Koji je najbolji? - upitala je ona.
- Francuski je najlepši - rekao je on - a ita-lijanski
najviše pesnički, dok je ruski najsnažniji, a nemački
najčvršće sazdan. Ali se na engleskom obavlja
više poslova nego ma na kom drugom jeziku.
- Onda je najbolje da uči engleski - rekla je gospa
Vu odlučno. Podigla je oči i upravila ih na njegovo
lice, čija joj je tamna boja još jednom upala u oci. -
Kolika će biti vaša nagrada?
- Ja ne primam nikakvu nagradu - rekao je mirno
brat Andre. - Meni novac uopšte ne treba.
- Sveštenik kome uopšte ništa ne treba? - Njen
osmeh je bio pun ironične neverice.
- Meni novac uopšte ne treba - ponovio je brat
Andre, naglašavajući ono „meni", i dajući time na
znanje da se to tvrđenje tiče isključivo njega lično.
- Ali me dovodite u nezgodan položaj ako me
prinuđavate da uzimam nešto ne dajući ništa u za-
menu za to - rekla je gospa Vu. - Ne bih li mogla
dati novaca za vašu veru, za dobra dela?
- Ne, veri je bolje bez takvih darova - odgovorio je
brat Andre. Razmišljao je jedan trenutak, a zatim
nastavio: - Veoma je moguće da će s vremena na
vreme biti potrebno učiniti nešto u vašem gradu,
kao što bi bilo, na primer, naći sklonište gde bi se
mogla smestiti nahočad. Uzeo sam i sam nekoliko
nahočadi i staraću se o njima dok ne nađem
166
dobre ljude koji bi pristali da im budu namesto
roditelja. Kada bude stvari te vrste, koje bi trebalo
učiniti, ja ću doći do vas, gospođo, i tada će vaša
pomoć biti moja nagrada.
- Ali to su stvari koje će se činiti za naš grad, a ne
za vas - rekla je ona. - Zar nema ničega što bih za
vas mogla učiniti?
- To će biti za mene učinjeno - odgovorio je on.
Njegov glas odjeknuo je u sobi kao zvono, a ona
mu nije protivurečila. Iz dvorišta, gde se bila
povukla, Jinga je došla na vrata i pogledala unutra,
ali se opet udaljila kada je videla da njih dvoje još
sede na istim mestima i razgovaraju kao i maločas.
- Kada ćemo početi sa časovima? - zapitala je
gospa Vu. Osećala se nesposobna da protivureči
tome čoveku.
- Odmah, ako želite - odgovorio je. - Meni je svako
doba jednako.
- Biste li mogli dolaziti svake večeri? - zapitala je
ona. - Moj sin je preko dana u narodnoj školi.
- Dolaziću kad god hoćete - odgovorio je on. Ona
se onda digla i dozvala Jingu. - Recite
Fengmu da dođe ovamo. - Stajala je na kućnom
pragu, sa vrtom na jednoj strani, a bibliotekom na
drugoj. Imala je jedan trenutak čudno osećanje da
stoji između dva sveta. Stupila je u dvorište, a
sveštenik je ostao sam, sedeći nepomično u svojoj
naslonjači. Stajala je osluškujući, kao da očekuje
da će je zovnuti. Ali nije čula ništa. Jedan slavuj
sleteo je na zid oko dvorišta, kao što je činio svake
večeri gotovo u isti čas. Veoma otegnuto je
otpevao lestvicu od četiri tona. Onda je video
gospu Vu i odleteo. Bilo joj je gotovo žao što je
pozvala stranca pod svoj krov. Ko bi znao kakve bi
čudne stvari mogao predavati, služeći se svojim
stranim recima! Bila je suviše brza - i u donošenju i
u izvršenju svoje odluke. Odšetala je opet do vrata
i bacila letimičan pogled unutra. Da li će se uvredi
ti što ga je ostavila, smatrajući da je to bilo grubo s
njene strane? Ali kada je pogledala unutra, videla
je da mu je gla-
167va pala na prsa i da su mu oči sklopljene. Da li
je spavao? Ne, usne su mu se micale. Zaplašena
nečim - iako ni sama ne bi umela reći čime -
povukla se s praga sa osećanjem lake jeze, i
obradovala se kada je ugledala Fengma koji je
upravo ulazio na kapiju, nasuprot ulazu, u čijoj se
blizini ona nalazila u tom trenutku.
- Fengmo! - zovnula ga je.
Okrenula je glavu i videla strančevu kako se
podiže i kako se otvaraju i žare njegove crne oči.
- Fengmo, hodite ovamo! - zovnula je opet sina.
- Evo me, majko - odgovorio je Fengmo. Bio je
pred njom za tren oka, mlad i sitan u poređenju sa
golemim rastom sveštenika. Bila je iznenađena
videći kako je, u stvari, mali, on koga je oduvek
smatrala visokim. Uzela ga je za ruku i odvela u
biblioteku.
- Ovo je moj treći sin, Fengmo - rekla je bratu
Andreu.
- Fengmo - ponovio je sveštenik. Uljudnost je
zahtevala da kaže „treći mladi gospodar", ali je on
naprosto ponovio njegovo ime - Fengmo. - Ja sam
brat Andre - rekao je takođe, i seo. - Sedite,
Fengmo - dodao je. - Meni je naređeno da vam
predajem jedan strani jezik, za koji vaša majka
kaže da mora biti engleski.
- Ali samo jezik - postavila je svoj uslov gospa Vu.
U trenutku kada je trebalo početi sa časovima, ona
se pitala da li uistinu nije pogrešila kada je tome
čoveku poverila duh svoga sina. Jer, poučavati
nekog čoveka znači steći vlast nad njegovim
duhom.
- Samo jezik - ponovio je brat Andre. Pri-metio je
strah u recima gospe Vu i odmah mu našao
odgovor. - Ne treba da se plašite, gospođo. Ja sam
častan čovek. Duh vašeg sina svetinja je za me.
Gospa Vu je bila potpuno zbunjena pronicljivo-šću
tog stranca. Ona nije očekivala tako utančane
nagone u tako grubom telu. Dotada nije poznavala
nijednog tuđinca - izuzimajući, naravno, malu se-
168
stru Siju, koja je bila samo jedna detinjasta žena.
Poklonila se lako i opet otišla u baštu.
Sat docnije, sveštenik se pojavio na vratima
biblioteke. Razgovarao je sa Fengmom, služeći se
jezikom koji je ostavljao utisak nerazumljive zbrke
slogova tuđinskog zvuka. Izgovarao ih je jasno i
sporo, a Fengmo ih je slušao kao da ne čuje ništa
drugo na svetu.
- Zar ste ga tako brzo naučili? ... - zapitala je gospa
Vu. Sedela je pod drvećem u naslonjači od
bambusovine, ruku sklopljenih u krilu.
- Gospođo, on me još ne razume - odgovorio je
brat Andre. - Ali ja predajem govoreći samo
jezikom koji đak treba da nauči. Za nekoliko dana,
on će se i sam služiti tim recima. - Potom se
obratio Fengmu. - Do sutra - rekao je. Poklonio se
gospi Vu, pa izišao na kapiju svojim dugačkim
staloženim korakom.
Odlaskom tog ogromnog sveštenika sve je opet
poprimilo svoj osveštani izgled i srazmere.
- Dakle, sine moj? - rekla je gospa Vu.
Ali je Fengmo izgledao zbunjen, kao čovek zase-
njen iznenadnim bleskom jarke svetlosti. - Naučio
me je mnogo šta za ovaj jedan čas.
- Ponovite mi reći koje vas je naučio - rekla mu je
ona.
Fengmo je rastvorio usne i izustio neke
nerazumljive slogove.
- Šta to kažete? - zapitala je ona.
Fengmo je zatresao glavom i izgledao još uvek
duboko zbunjen. - Ne znam, to mi nije kazao.
- Sutra vam mora reći - rekla je ona pomalo strogo.
- Neću da se u mojoj kući govore reci koje niko od
nas ne može da razume.
**
Kao na krilima, priče o svešteničkom golemu iz
tuđine raširile su se ubrzo po celoj kući, pa je za
njih čuo i g. Vu. Sredinom popodneva sutrašnjeg
169dana, gospa Vu ga je ugledala opet na kapiji
svoga ¦ dvorišta. Odabirala je u tom trenutku
svilene konce za švalju koja se spremala da izveze
nove cipele za decu.
- Otpremite tu ženu - rekao je g. Vu. kada joj je
pristupio. Gospa Vu je videla odmah da ga je nešto
naljutilo. Skupila je svile i rekla švalji: - Vratite se
za sat-dva.
Žena se udaljila, a g. Vu se spustio u jednu na- %
slonjaču, izvadio je svoju lulu i pripalio. - Čuo sam
da ste Fengmu uzeli stranog učitelja, mada meni o
tome ni reci niste kazali - rekao je on.
- Trebalo vam je kazati, priznajem - rekla je
umiljato gospa Vu. - Pogrešila sam što to nisam
učinila. Ali, zbilja, nisam mislila da biste mogli že-
leti da vas zbog toga uznemiravam, a ja sam, opet,
smatrala za potrebno da Fengmo baci oko na
Linaj.
- Zašto? - upitao je g. Vu.
Ona je odavno znala iz iskustva da je istina najbolji
put za ženu u njenim odnosima sa čovekom. G.
Vua nije nikad varala ni u čemu, pa nije ni
pomišljala da ga prevari u toj prilici. - Fengmo je
slučajno video Ćijumingu pre neki dan, dok je bila“
ovde - rekla je. - Ne mislim niukoliko da su se
zagledali jedno u drugo, ali Fengmo preživljuje
sada one trenutke svoje mladosti kada mu se
slična stvar može desiti sa svakom mladom i
lepuškastom ženom. Stoga sam raspirila plamen
sa druge strane. Ne bi bilo ni zgodno ni prilično
kad bi se ticao neke žene u ovoj kući.
Kao i obično, istina je duboko pomutila
raspoloženje g. Vua i ona je videla graške znoja
koje su odavale njegovu zabunu i orosile mu čelo i
kosu do korena. - Voleo bih da ne zamišljate tako
lako slične stvari - rekao je. - Večito vam je na umu
sparivanje nekog čoveka sa ovom ili onom ženom.
Vi imate rđavo mišljenje o ljudima. Ja to osećam
da ste i od mene načinili starog jarca, bar u vašim
očima.
- Ako sam učinila da se tako osećate, onda sam ja
veoma nespretno stvorenje i treba da vas molim
170
za oproštaj - rekla je ona svojim srebrnastim
glasom. Sedela je sa neizrecivom ljupkošću, zbog
koje mu se činila isto tako dalekom i
nepristupačnom kao da je i nema u sobi. I sama je
bila potpuno sve-sna toga. Znala je odavno da je
priznanje veći izvor snage od ma kakvog otpora, i
da brzo priznanje greške omogućava čoveku da se
zaogrne plastom nepobedive ispravnosti.
Ali je videla da se on još oseća uvređen, a sama
se u dubini duše i potajno osećala uniženom što je
doista bila tako nespretna da je ozledila njegov
ponos. - Volela bih kad biste mogli videti kako
danas izgledate - rekla je s onim svojim osmehom
čija je ljupkost svakog umela da očara. - Čini mi se
da vas nikad nisam videla tako lepog. Izgledate
deset godina mlađi nego pre nekoliko dana.
On se zacrveneo i nasmejao. - Zbilja? - zapitao je.
Primetio je nežnost u njenim očima i nagnuo se
preko stola prema njoj. - Eilijen, vama još nijedna
nije ravna - uzviknuo je. - Posle vas mi je svaka
žena poput jela bez ukusa. Učinio sam ono samo
zato što ste vi to uporno zahtevali.
- Ja to znam - rekla je ona - i zahvaljujem vam na
tome. Tokom celog našeg zajedničkog života, vi
ste činili samo ono što sam ja želela. I kada sam
sad zatražila tako mnogo od vas, vi ste i to učinili.
Bio je toliko ganut da su mu suze udarile na oči. -
Doneo sam vam nešto na poklon - rekao je.
Zavukao je ruku u džep i izvadio nešto uvijeno u
svilenu hartiju koju je razmotao. Bila su to dva
ukrasa za kosu - leptiri i cveće od nefrita, i sitni
biseri, optočeni zlatom. - Video sam ih juče. Pod-
sećali su me na vas. Ali ja ionako uvek na vas mi-
slim. - Obrisao je znoj sa čela. - Čak i noću -
promucao je ne gledajući joj u lice.
Ona se uozbiljila na te reci. - Noću ne smete misliti
na me - rekla je. - To ne bi bilo pravo prema jadnoj
Čijumingi. Na kraju krajeva, vi ste joj sada sve u
životu i na svetu.
171On je i dalje izgledao nesrećan.
- Zar vam se ne dopada? - zapitala je ona svojim
ljupkim glasom.
- Oh, dopada mi se - izustio je nerado. - Ali vi... vi
ste ovih dana tako daleko od mene. Hoćemo li do
kraja svog života ostati ovako rastavljeni kao što
smo sada? Vi ste vazda srce i suština mojega ... -
Njegova puna donja usna podrhtavala je.
Gospa Vu je bila toliko dirnuta da se i nehotice
digla sa svog mesta i prešla na njegovu stranu
stola. On ju je obgrlio obema rukama i zario glavu
u njena nedra. U njoj je uzdrhtalo nešto duboko i
davno zapretano. Pobojala se sama sebe, a ne
njega. Zar da slabost jednog trenutka upropasti
sve što je postigla s toliko truda i muke?
- Vi - promrmljao je. - Vi ste nefrit i biser, miris
sandal-drveta i tamjana ...
Izvila se veoma nežno iz njegova zagrljaja tako da
su joj samo ruke ostale u njegovim. - Bićete srećniji
nego što ste ikada bili - obećala mu je.
- Hoćete li mi se vratiti? - zapitao je on.
- Da, ali novim putevima - obećala je ona.
Opasnosti i kolebanju bio je kraj čim mu je opet
mogla sagledati lice. Nekad obesno izvijene usne
bile su sada labave i opuštene, kao odapet luk. Po-
smatrajući taj tužni prizrak nečega što je davno
bilo, njoj se činilo da joj se ćelo telo kameni od
studeni i po nekoj zloj mađiji zanavek pretvara u
tom trenu u neosetljiv stub od hladna mramora.
- Što se tiče Fengma i njegovog učitelja - rekla je
potom - nemojte da se uznemiravate zbog njih.
Linaj, čini se, želi da mladić govori engleski. Ona
kaže da je on uopšte suviše starinski. Ali pazite šta
vam kažem: neće proteći ni mesec dana, a on će
biti za ženidbu sa lepom Linaj!
- Zavernice jedna - rekao je g. Vu, smejući se. -
Kako samo umete da snujete i određujete živote
drugih stvorenja. - Tako mu se vratilo njegovo
dobro raspoloženje. Digao se i otišao, vrteći u
smehu glavom.
172
Kada je ušla u njenu sobu nekoliko časaka doo-
nije, Jinga je zatekla svoju gospodaricu duboko
uto-nulu u jedno od onih zagonetnih ćutanje kojima
bi se povremeno predavala. Na zvuk njenih
koraka, gospa Vu je podigla glavu.
- Jinga - rekla je - uzmite nekoliko kalupa mog
namirisanog sapuna i odnesite ih gospi Čiju-ming. -
Recite joj da ne upotrebljava nikakav drugi.
- Kako god vi kažete, milostiva gospođo -
odgovorila je Jinga kiselo.
U taj mah, gospa Vu je primetila lulu g. Vua.
Pokazala je prstom na taj predmet upravo kad se
Jinga okretala da pođe. Njen inače umiljati glas bio
je oštar i srdit.
- Jinga! - doviknula je. - On je zaboravio svoju lulu.
Odnesite mu je.
Jinga se okrenula bez reci, dohvatila lulu i od-nela
je.
Gospa Vu je privela kraju slaganje boja svojih svila
tek krajem predvečerja, kada se u sobi već bilo
toliko smračilo da ih je jedva raspoznavala.
Spremila se upravo da zovne nekoga ko bi zapalio
svece, kada je Fengmo iskrsnuo iz mraka. Bio je
skinuo školsku uniformu i obukao haljinu od ble-
dožutog brokata čiji su ukrasi bili vezeni svilom iste
boje. Njegovo četvrtasto čelo bilo je otkriveno, jer
mu je kratka kosa bila glatko začešljana unazad.
- Haljina izgleda bolje od onih čakšira - rekla je
ona. Govoreći, proučavala je njegovo čelo. Bilo je
to lepo čelo, ali se po njemu ne bi moglo reći
kakvog je kova mozak koji se iza njega krije.
Fengmo je bio tek na pragu svog muževnog doba.
- Možete li da se setite reci koje ste sinoć naučili? -
zapitala ga je ona smešeći se. Pripalio je jednu od
onih stranih cigareta koje su mnogo pu-šili i on i
Ćemo. Njoj se iz nekog razloga činilo da
173mu dobro pristaje dim koji se u kolutovima
dizao iz njenog užarenog vrška. On nije sedeo,
nego se ne-smireno vrteo tamo-amo po biblioteci,
ali je prekinuo svoju ćudljivu šetnju da bi se
odazvao njenoj želji, ponavljajući jasno niz reći
tuđinskog zvuka i nepoznata smisla.
- Možete li već da ih razumete? - zapitala
je ona.
On je zatresao glavom. - Ne, ali ću ga večeras
pitati šta znače - odgovorio je.
Zastao je osluškujući. - Evo ga dolazi - uzviknuo je.
Čuli su oboje bat njegovih dugačkih koraka po
kaldrmi, utoliko snažnije što je stranac bio obuven
u teške, kožne cipele. Zatim su ga ugledali na
kapiji u pratnji vratara koji se povukao kada je
video da se gospa Vu diže sa svoga mesta.
- Jeste li jeli štogod? - pitala ga je gospa Vu,
pozdravljajući se s njim.
- Ja jedem samo u podne - rekao je brat An-dre.
Smešio se ljubazno, gotovo bojažljivo. Dok je
stajao pred njom, gospi Vu se opet činilo da se
ćela soba, Fengmo i ona sama smanjuju u senci
njegovog golemog stasa. Ali je on izgledao kao da
nije svestan ni svoje visine niti ičeg svoga.
- Fengmo mi je ponovio strane reci koje je sinoć od
vas naučio, samo ne znam šta znače - rekla je
gospa dok su sve troje zauzimali svoja mesta.
- Naučili ste reci koje je nekad izgovorio jedan
čovek iz Engleske - rekao je brat Andre. - To jest,
on se rodio u Engleskoj i tamo živeo i umro, ali mu
je duša lutala širom sveta.
Zaćutao je na trenutak kao da razmišlja, a potom je
preveo tuđinske reci u stihovima koji su imali
prizvuk setne i jednolične popevke:
Ne pada samo na okna sa istoka
Svetio danje kad zora sine
S lica se sunce sporo, presporo vine
A na zapadu sjaje već sva zemlja i mora duboka.
Gospa Vu i Fengmo su slušali, gutajući svaku reč,
kao žedan kap vode sa dlana.
174
- To nije veronauka? - zapitala je gospa Vu, sa
podozrenjem u glasu.
- Ne, to je pesništvo - rekao je Fengmo.
- Naučio sam vas prvim engleskim recima kojima
su mene naučili - rekao je brat Andre, srne-šeći se
na njega. - Bilo je to u Italiji, još dok sam bio mali.
Ni ja ih u početku nisam razumevao.
- Tako, dakle, ovo isto sunce obasjava ceo beli
svet - rekla je zamišljeno gospa Vu i nasmejala se.
- Smejaćete mi se, brate Andre, ali, mada sad
znam da nije tako, meni se u dnu srca oduvek
činilo da ovo sunce samo nama pripada.
- Sunce pripada svima nama - rekao je brat Andre
- a mi održavamo njegovu svetlost, svi mi, s izlaska
i sa zalaska njegova, sa istoka i sa zapada.
Imala je utisak da se zidovi sobe rastaču na vatri
njegovih reci i kao magla iščezavaju na jarkom
suncu, da se razmiču i beže unedogled zidovi
dvorišta među kojima je provela ceo svoj život.
Činilo joj se u tom času da je pred njom blesnula i
ugasila se gotovo istog trenutka jasna slika celog
sveta, punog zemalja i naroda, opasanog morima
čije talase diže ista plima i spušta ista oseka.
Zaželela je da ostane i prisustvuje sledećem času
brata Andrea, ali je znala da se Fengmo ne bi ose-
ćao prijatno kada bi to učinila. Digla se da krene.
- Poučavajte moga sina - rekla je odlazeći.
- Šta li misli Linaj sada kad Fengmo uči engleski? -
zapitala je gospa Vu gospu Kang. Bilo je to kasno
jedne večeri kada je njena prijateljica došla da je
poseti pošto se slegla huka i buka jednog
užurbanog dana. Gospa Vu je odlazila gospi Kang
svega nekoliko puta u godini, dok je gospa Kang
posećivala gospu Vu dva-triput svakih sedam
dana. I to je bilo jedno od onih čudnih obeležja
njihovog prijateljstva, koja su se njima dvema činila
sasvim prirodna.
- Čudim se rođenoj kćeri, draga moja - odgovorila
je gospa Kang. - Ona kaže da će se udati za
Fengma ako joj se bude dopao pošto s njim
porazgovara nekoliko puta i pošto engleski nauči
do-
175voljno da bi mogao govoriti tim jezikom. Pa to
dete nema nikakva srama kad može otvoreno
zahtevati da ga vidi, i to još nekoliko puta! Jednom,
dok sam još bila sasvim mlada devojka, licem na
Novu godinu, g. Kang je došao sa svojim ocem da
bi nam čestitao praznik. Sećam se da sam tom
prilikom, po nagovoru jedne nevaljale sobarice,
provirila kroz rešetku na prozoru i videla ga. Posle
sam se udala za njega, ali to nisam smela da mu
kažem pre nego što nam se rodio prvi sin. Za sve
to vreme, stidela sam se toga postupka kao da
sam počinila neki neoprostivi greh.
Začuo se kratak smeh gospe Vu, sličan zvuku
srebrnog zvonca zaljuljanog tihim povetarcem. -
Taj jedini pogled pričinio je, bez sumnje,
nepopravljivu štetu.
- Zavolela sam ga od sveg srca tog istog časa
- rekla je gospa Kang bez ikakvog stida toga puta.
- Ah, taj isti čas - produžila je gospa Vu.
- Eto vidite, zato i jeste mudro pripremiti se za
takve trenutke. Srca mladih stvorenja su kao vatre
spremne da planu. Za njihov plamen sve je večno
spremno: drvo i potpala. Ali kako bismo mogle
ude-siti sastanak između njih dvoje, ili više
sastanaka?
Dve prijateljice sedele su u svežini pozne večeri.
Na sto, blizu njih, Jinga je bila stavila ra-sečenu
lubenicu. Njeno žuto srce, prošarano blistavim
crnim semenkarna, bilo je rosno i slatko. Gospa Vu
je pokazala rukom na polovinu koja je bila bliža
njenoj prijateljici.
- Uzmite malo lubenice - ponudila je ljubazno. - To
će vas osvežiti. Večeras izgledate umorni.
Te ljubazne reci izazvale su bolnu zabunu na
gojaznom licu gospe Kang. Uzdrhtalom rukom, ona
je izvukla iz nedara svilenu maramicu sa cvetnom
šarom, prekrila njome lice i počela da jeca iz tog
zaklona, ne krijući da plače, pošto su bile same.
- Slušajte, Mejh“en - rekla je duboko iznenađena
gospa Vu - recite mi bar zašto plačete?
Ispružila je ruku i smakla maramicu sa lica svoje
prijateljice. Suze gospe Kang već su se mešale
176
sa smehom. - Toliko se stidim - promucala je
drhtavim glasom - ali vam ne mogu reći zašto, Eili-
jen. To morate sami pogoditi.
- Niste valjda ... - rekla je gospa Vu strogo.
- Jesam, jao meni - odvratila je gospa Kang. Njene
sitne i sjajne oči, inače tako vesele, gledale su sa
tugom u kojoj je bilo nečeg smešnog.
- Vi, u vašim godinama, sa tolikom decom koju već
imate? - uzviknula je gospa Vu.
- Ja sam od onih koje zatrudne čim vide mu-ževu
cipelu kraj svog kreveta - rekla je gospa Kang.
Gospa Vu nije mogla da joj odgovori. Bila je i
suviše dobra da bi joj mogla kazati šta misli ili je
osuđivati što se nije ugledala na njen primer.
- Čudna je stvar - rekla je gospa Kang, čas uvrćući,
čas presavijajući suzama ovlaženu maramicu - da
se više plašim one moje Linaj nego sviju ostalih.
Ona je svakad gotova da mi nešto zameri.
Ponavlja mi stalno da sam predebela, i da kosu
treba drukčije da češljam, i da je sramota što ne
umem čitati, da je kuća prljava, i da u njoj ima
previše dece. Ako Linaj ostane kod mene i ako joj
budem morala kazati.
- Linaj moramo dovesti ovamo, i to što brže
- rekla je gospa Vu, mada se istog časa pitala u
dnu duše da li je dobro primiti pod svoj krov
tvrdoglavu devojku koja osuđuje i kara i svoju
rođenu majku.
- Vi ćete je, možda, naučiti redu - rekla je gospa
Kang žalostivo i zabrinuto. - Vas se plaši, čini mi
se. Ali se ne plaši ni mene ni svog oca.
- Pri pomisli na svog muža, nasmejala se
iznenada, kraj svih suza. - Jadni čovek - rekla je
brišući oči. - Čupao je kosu od muke kada sam mu
jutros kazala kakva nas je nevolja zadesila.
Iščupao je dve pune šake i rekao: - Ostaje mi
jedino da se sam selim u drugi grad i tamo otvorim
radnju.
Gospa Vu nije odgovorila na to. Kao da je u tom
ćutanju videla izraz hladnoće, njena prijateljica
zagledala joj se u lice i izjavila, polusetno, polupre-
12 Paviljon žena
177predeno. - Možda ste vi srećni, Eilijen, zato što
ne volite svoga muža.
Te su reci ujele za srce gospu Vu. Zajedljivost
njene prijateljice bila je retka i neobična pojava na
koju ona do tada nije imala prilike da se navikne. -
Možda razlika nije u ljubavi, nego u vlasti nad
samom sobom - odgovorila je hladno. Zatim je
dodala, dohvatajući krišku rashlađene zlatnožute
lubenice: - Možda je stvar samo u tome što nikad
nisam volela da mi se ljudi smeju. Vi ste, na kraju
krajeva, jači od mene, Mejhen.
- Nemojte da se svađate sa mnom - rekla je gospa
Kang molećivo. Ispružila je svoju punačku i vruću
ruku i položila je na prohladnu i uzanu ruku gospe
Vu. - Ista nas briga muči, Eilijen. Ona tišti sve
žene, mislim. Vi je rešavate na jedan, ja na drugi
način.
- Ah, je li vaš način neko rešenje? - zapitala je
gospa Vu. Osećala je, govoreći, kako joj srce
smekšava njena istinska i postojana ljubav prema
prijateljici i obuhvatila je svojim vitkim prstima
njenu debelu i dobru ruku.
- Ne bih mogla pregoreti da učinim ono što ste vi
učinili - odvratila je gospa Kang. - Vi ste, možda
postupili mudro, ali ja ne bih mogla biti tako mudra
kada bi to značilo staviti nekog trećeg između mog
starog i mene.
Ko bi mogao pomisliti da će se tog časa srce
gospe Vu zgrčiti od neobjašnjiva bola? Mada je
stiskala ruku svoje prijateljice, osetila se iznenada
tako usamljena da se sva sledila od straha.
Stajala je na samom vrhu puste planine, okružena
ledom i studeni, izgubljena usamljenica. Htela je da
vikne, ali joj se grlo stezalo od užasa, a glas
oduzeo. Sumrak je skrivao izraz njenog lica.
Gospa Kang nije mogla primetiti njegovo bledilo.
Zaokupljena svojim mislima, ona nije mogla ni
slutiti da se u tom času telo gospe Vu kočilo od
samrtnog straha kome je sve više podlegala.
Usred tog čudnog užasa, gospa Vu je ugledala
brata Andrea. Kao snažan vetar jutarnju maglu,
go-
178
rostasni, uspravni lik sveštenika pocepao je veo
njene usamljenosti, a nužda da razgovara s njim
nije dozvolila da opet podlegne toj zagonetnoj
mori.
- Hodite, brate Andre - rekla je zahvalno. - Poslaću
po svog sina.
Pustila je ruku gospe Kang dok je to govorila,
ustajući. - Mejhen, brat Andre je učitelj našeg
Fengma. Brate Andre, dozvolite da vam
predstavim svoju prijateljicu, koja mi je kao sestra.
Brat Andre se poklonio ne gledajući u gospu Kang,
ali sa ljubaznim izrazom na licu, i prešao u
biblioteku. Videle su pri svetlosti sveca kako tu
seda i vadi iz nedara knjigu koju je odmah počeo
da čita.
- Kakav džin! - dobacila je šapatom gospa Kang. -
Zar ga se ne plašite?
- Dobar džin - odvratila je gospa Vu. - Pazite,
Fengmo može da naiđe svakog časa. Ne bi bilo
zgodno kada bi izgledalo da o njemu govorimo.
Hoćete li da uđemo unutra.
- Moram da idem kući - odgovorila je gospa Kang. -
Ali bih vas nešto zapitala pre nego što odem: treba
li Linaj da razgovara sa Fengmom ili ne treba?
- Pitaću njega - rekla je gospa Vu - pa ću prvo ja
njega dovesti vašoj kući, ako on to želi, a potom vi
možete jednog dana doći ovamo i nju povesti sa
sobom. Dva viđenja bi trebalo da im budu dovoljna
da bi saznali šta žele.
- Vi uvek imate pravo - rekla je gospa Kang i
udaljila se, pošto je stisnula obe ruke svojoj
prijateljici.
*
Te večeri gospa Vu je zadržala Fengma posle
časa. Učenik i učitelj sedeli su dugo nad svojim
knjigama. Prolazeći kraj vrata, sakrivena tamom,
gospa Vu je bacila jedan pogled u biblioteku. U
pažljivom pogledu Fengma i dubokoj ozbiljnosti
12*
179brata Andrea bilo je nečega što je zaplašilo čak
i njen spokojni duh. Hoće li taj sveštenik omađijati i
preoteti dušu njenog deteta prekom snagom i
veličinom svoga bića.
Čudna slabost, koju je iznenada osetila, prinudila
ju je da se spusti u jednu od bambusovih stolica u
dvorištu. Bila je srećna što je u tami. „Koliko se
trudimo," pomislila je, ,,i koliko puta zalud! Kako
sam mogla zamisliti kada sam poručila tom sve-
šteniku da dođe i poučava moga sina da je on
toliko pun svoga boga da se sav žari i šija i sve
privlači njegovom prestolu?"
Znala je da se Fengmova duša nalazila u času
svoga buđenja kada je mogla podleći činima
jednog boga, ako ne podlegne mađiji neke žene.
Nije že-lela da joj sin bude sveštenik, i to iz mnogih
razloga, ali pre svega zato što je telo jednog
svešte-nika jalovo, a jalovost je mrska nebesima i
u suprotnosti sa njihovom vajkadašnjom voljom.
Kad bog ukrade dušu iz nečijeg tela, telo se onda
sveti i izopačava dušu, sakati je i upropašćava.
Telo i duša su brat i sestra. Nijedno ne srne pobeći
od drugoga. Ako posle dvadeset pet godina, kad
jednom bude okružen rođenim sinovima i kćerima,
Fengmo zaželi da postane sveštenik, kao što su
učinili mnogi ljudi koji žive po hramovima, neka mu
bude - neka služi svojoj duši, pošto bude odslužio
svome telu. Ali ne sada!
Treba li da uđe i razveje čini čija se mreža plete na
njene oči? Oklevala je na pragu, još uvek nepri-
mećena. Zatim se povukla. Ona, majka i samo
majka, nije bila dovoljno jaka da bi se mogla
uspešno odupreti tome gorostasnom svešteniku.
Ako ni iz kojeg razloga, Fengmo bi se obrnuo
protiv nje zato da bi pokazao svoju samostalnost.
Ne, da bi uspela, njoj treba da pritekne u pomoć
neka mlada žena, neka vesela devojka, ljubak
mamac od krvi i mesa. Linaj mora doći što pre.
Kada je čas bio gotov, ona je doviknula iz mraka: -
Brate Andre, velika vam hvala što tako dobro
poučavate moga sina. Do viđenja sutra.
180
Sa tim recima se digla i izišla pred njih. Obojica su
zaćutali kao da im njeno prisustvo izgleda
neprilično. Brat Andre se poklonio i brzo otišao,
vihoreći svojom mantijom i senkama koje je ona
bacala za sobom. Fengmo se spremao da krene
za njim, ali ga je gospa Vu uhvatila ispod ruke i
čvrsto se pripila uz njega.
- Sine moj - rekla je - ostanite sa mnom koji časak.
Imam da vam kažem veoma čudne stvari.
Osetila je po mišićima na njegovoj ruci, koji su se
odjednom grčevito napeli, da se Fengmo sprema
da odbije njenu molbu i sama je izvukla svoju ruku
ispod njegove. - Dragi sine, ja sam pogdekad
sasvim sama. Večeras je jedan od takvih
trenutaka. Zar ne biste mogli ostati sa mnom koji
časak?
Koji bi sin mogao odbiti molbu svoje majke, molbu
izrečenu takvim glasom? Uhvatila ga je opet ispod
ruke i povukla u dvorište. - Hodite da po-sedimo na
ovoj lepoj večernjoj svežini - rekla je. - Hoćete li mi
dozvoliti da govorim i biti tako dobri da mi ništa ne
odgovarate dok ne završim?
- Hoću, majko, ako je to vaša želja - rekao je
Fengmo. Ali je ona osećala njegovu želju da je
napusti, njegovu čežnju da se oslobodi njenog
prisustva. Ah, kako je lako mogla da odgonetne
skrivene znake koji su odavali njegovo
raspoloženje!
- Fengmo - rekla je, a glas joj je bio podoban pesmi
koja se noću kadgod čuje iz daljine. On je nije
mogao videti, nego samo čuti. Njeno prisustvo
svodilo se na taj nežni zvonki glas, čiji su
srebrnasti talasi neodoljivo osvajali pažnju. - Ne
znam kako bih vam kazala - rekla je. Čuo je tih,
pomalo zbunjen smeh. - Vi ste već odrastao čovek.
Pretpostavljam da moram očekivati... da, u svakom
slučaju, ne smem biti sebična. Linaj hoće da
razgovara s va-ma. Ja mislim da bi takva stvar bila
nemoguća u vreme kada je Lijangmo bio vaših
godina. Ne veru-jem da bi Meng mogla i pomisliti
da tako što traži. Ali, Linaj se umnogome razlikuje
od Menge, a vi se takođe znatno razlikujete od
Lijangma.
181Sve je to izgovoreno ljupkim glasom, čiji je sre-
brnasti žubor dolazio odnekud iz mrkle noći oko
njega. Bilo je teško verovati da je to glas njegove
majke. Bio je tako mlad, tako bojažljiv, napola na-
smejan, stankama isprekidan.
- Otkud znate šta hoće Linaj? - zapitao je nabusito.
- Rekla mi je danas njena majka - odgovorila je
ona.
Zavaljena u naslonjači, podignuta lica, očiju
zagledanih u kadifenu crninu noćnog neba, gospa
Vu je merila i ocenjivala svaku reč svoga sina i
svaki prizvuk u njegovom glasu. Osećala je duboko
uzbuđenje, kao da se suprotstavila sili koja je
prevazi-lazila njene snage. Ali će ipak pobediti,
znala je da će pobediti. Sila kojom se poslužila
držala je u svojoj vlasti Fengmovo telo, a telo
čoveka jače je od njegove duše.
- Možda je to veoma pogrešno s moje strane -
rekla je polužalostivo, dok je Fengmo ćutao i dalje -
ali je moj prvi utisak da je Linaj toliko smela da je
ne bih želela imati pod svojim krovom.
Te reci nisu promašile svoj cilj. Kao iz puške, iz
tame je odjeknuo žustro plahovit Fengmov
odgovor. Nagnuo se prema njoj. Osećala je na licu
njegov svezi, mladalački dah.
- Majko, vi ne razumete!
- Ne razumem? - Te večne i dobro poznate reci
svagdašnje mladosti ispunjavale su je opet ose-
ćanjem sigurnosti. Svi sinovi govore tako svojim
majkama.
- Danas se sastaju mnogi mladi ljudi i žene - izjavio
je Fengmo. - Nije to više kao što je nekad bilo ...
kada ste vi bili mladi, pa čak ni kao u vre-me kad
se Lijangmo ženio.
- Možda imate pravo - uzdahnula je ona. - Ja bih
htela da budete srećni, to je sve. Ne bih želela da
vidite Linaj ako biste više voleli da to ne činite.
Rekla bih u tom slučaju njenoj majci da bi takav
sastanak bio nepriličan. A ona bi onda znala da vi
uopšte ne marite za Linaj.
182
- Videću se sa njom, naravno - rekao je Fengmo
samosvesno, gotovo zapovednički. - Zašto bih se
suprotstavljao tome?
- Fengmo - rekla je ona istim molećivim glasom -
nemojte navoditi Linaj da uobražava koješta. Ima
mnogo mladih žena koje bi volele da uđu u našu
kuću. Uzgred budi rečeno, razmišljajući sada o
njoj, setila sam se da mi se uvek činila pomalo
razroka.
- Ako jeste, ja ću to već jasno videti, ne brinite -
izjavio je na to Fengmo.
- Treba li, onda, da kažem njenoj majci da ćemo vi
i ja za nekoliko dana ...
- Zašto vi, majko? - zapitao je on, izgovarajući
veoma jasno te reci.
- Fengmo! - viknula je ona oštro. - Previše vam
neću popuštati. Kako biste mogli videti devoj-ku
nasamo?
- Naravno da ću je videti nasamo - otpovr-nuo je
Fengmo pomalo srdito. - A šta biste vi hteli. Da me
tamo vodite za ruku kao malo dete?
- A šta će biti ako ja kažem da uopšte nećete ići? -
zapitala je gospa Vu odrešito.
- Ne govorite to, majko - odvratio je Fengmo sa
podjednakom odrešitošću. - Ne bih želeo da vas
ne poslušam.
Razgovor se prekinuo jer ona nije odmah
odgovorila na njegovo pitanje. Ali je ćutanje bilo
samo trenutno. Dižući se iz naslonjače, gospa Vu
je rekla: - Vi ostajete, dakle, uporno pri svom
zahtevu da odete i vidite Linaj ?
- Da, otići ću da se vidim s njom - rekao je Fengmo
tvrdoglavo.
- Idite, dakle - rekla je gospa Vu, prolazeći žurnim
korakom kraj njega, na putu u svoju sobu. Tu je
zatekla Jingu, koja je čekala na nju. Jinga je čula
njihove povišene glasove.
- Milostiva gospođo, šta... - zapitala je. Ali je gospa
Vu podigla ruku, dajući znak da
ćuti. - Čekajte! - šapnula je - slušajte!
183Stajale su slušajući ćutke, ona spokojno, a Jin-
ga široko otvorenih usta. Gospi Vu su blistale oči, a
lice sjalo od veselog smeha. Čule su oštri bat
srditih Fengmovih koraka niz kaldrmu dvorišta.
Držeći se prekrštenim rukama za oba ramena, kao
da je od dragosti sama sebe zagrlila, gospa Vu se
glasno nasrne jala.
- Gospođo - počela je opet Jinga - u čemu je stvar?
- Oh, njie ništa naročito - rekla je veselo gospa Vu.
- Htela sam da on nešto učini, a on se sada uputio
da to uradi, i to je sve!
Fengmo sutradan nije dolazio u njenu blizinu, ali je
prekosutra opet došla gospa Kang. Prijateljice su
se brzo rukovale.
- Sastali su se - rekla je gospa Kang.
- Kako je protekao sastanak? - zapitala je smešeći
se gospa Vu.
- Srne jala sam se i plakala u isti mah - odgovorila
je gospa Kang, uzvraćajući joj osmehom.
- Sedela sam podaleko, pretvarajući se da ne
obraćam nikakvu pažnju na njih. Želeli su da odem
i nisu mogli da govore od puste želje da mi
ugledaju leđa. Bili su zanemeli, osećali su se
bedno oboje, pa ipak se nisu mogli uzdržati da se
ne gledaju. Izišla sam svega na nekoliko časaka, a
kada sam se vratila njih dvoje su izgledali tačno
kao i pre toga. Niiedno se nije bilo ni pomaklo.
Jednako su još piljili jedno drugom u lice. Zatim se
on digao i otišao, a pre toga su rekli jedno drugom
do viđenja!
- Samo tu jednu običnu reč? - zapitala je gospa
Vu.
- Jeste. Ali da ste ih samo čuli kako su je izgovorili!
- odgovorila je gospa Kang. - Eilijen, vi ćete mi se
možda srne jati, ali sam zbog toga otišla i pronašla
svoga starog da bih malo posedela kraj njega. On
je pomislio da ste pošašaveli, bez sumnje
- rekla je gospa Vu, smešeći se.
- 6h, zbilja jeste - rekla je gospa Kang, pr-snuvši u
smeh - a ja mu nisam ništa kazala, jer nisam htela
da ga opet uzbuđujem!
- Kao da bi to sada moglo imati štetnih poslenica -
rekla je gospa Vu podsmešljivo.
- Eh, Eilijen, nemojte da se smejete! - rekla je
gospa Kang uzdišući. - Kad sam videla ta dva
mlada stvorenja ... toliko sreće ... s tolikim
neprilikama pred sobom ... ah, drugo moja,
mladima se ne sme govoriti istina!
- Sa venčanjem ne treba dugo čekati - rekla je
gospa Vu.
- Što pre to bolje! - složila se gospa Kang s njom. -
Ne valja paliti vatru pod praznim loncem.
Fengmo se nije približavao svojoj majci ni toga ni
idućih dana. Nije ga videla sve dok brat Andre nije
došao na sledeći večernji čas.
Dok je on predavao, ona se šetala gore-dole
ispred vrata. Fengmo ga je molio da mu prevede
na engleski neke reci. Hteo je da piše neko pismo.
Bacila je jedan pogled na lice brata Andrea. Bilo je
puno dobrote i strpljenja, ali nekako unezvereno.
Jednu po jednu, od slova do slova, izgovarao je i
ispisivao reci za koje ga je pitao Fengmo. Ne razu-
mevajući, gospa Vu je slušala strana slova i
slogove koji su se nizali jedan za drugim - čudne,
tuđinske zvuke koji su izgledali lišeni svakog
značenja. Ali nije bilo važno da li ih je ona
razumevala. Fengmo ih je razumeo, a razumeće ih
i Linaj isto tako. On je očevidno žarko želeo da joj
napiše pismo na engleskom. Gospa Vu se sme
jala tiho u mraku. Onda se pred bratom Andreom
osetila postiđena lakoćom svoje pobede. Otišla je i
nije ga videla te noći. Ume-sto toga, pošla je rano
u postelju i na spavanje.
VII
Jednog lepog dana krajem devetog meseca, Linaj
je kao nevesta prešla prag kuće porodice Vu i
stupila tako u svoj novi dom. To doba godine bilo
je zgodno za venčanje. Strukovi pirinča savijali su
se pod težinom sazrelih zrna i sve je bilo spremno
za
184
185žetvu. Leto je bilo na izmaku, ali jesen još nije
za-rudela.
Porodice mladenaca sastale su se da u zdravlju i
veselju proslave novu bračnu vezu koju su
uspostavili među njima. Svi su se radovali tome
srećnom događaju, a naročito Lijangmo i Meng. Na
njenom malom telu jasno su se zapažali znaci
odmakle trudnoće. Bila je gladna danju i noću i nije
joj više bilo muka. Izgledala je prekrasno i sva se
sijala od sreće u času kada je poželela
dobrodošlicu svojoj sestri. Na roditeljskim
dogovorima, obe majke su resile da udovolje
željama svoje dece i ne priređuju sta-rovremensko
dugačko venčanje kao prilikom zaklju-čivanja
braka između Lijangma i Menge. Trodnevne gozbe
i svetkovine bile bi predugačke za nestrpljenje ta
dva deteta novog doba - Fengma i lepe Li-naj.
Oboje su želeli kratki obred novih vremena -
obećanje dato pred starijima, smatrajući da je ono
potpuno dovoljno u svakom pogledu.
Tako je i učinjeno, a gospa Vu se odužila
gradskom svetu, ožalošćenom što mu se izmaklo
očekivano gošćenje, zakupivši na tri dana čitavu
jednu gostionicu. To ih je spasio gomile bučnih
zvanica, koja bi im inače prošla kroz kuću, kao i
svakojakog truda i neprijatnosti, što bi to
neminovno povuklo za sobom.
- Ima i nečeg dobrog u ovim novinama - rekla je
gospa Kang na kraju venčanog dana. Ljudi su opet
bili u dvorištu gospodina Vua, a žene u dvorištu
gospe Vu. Ženama su služene najslađe đakonije, a
muškarcima snažnija jestiva. Fengmo i Linaj bili su
se povukli u sopstveno dvorište. Srećnim slučajem,
neki stari rođak je umro mesec dana ranije i tako
su ostale prazne dve sobe, koje su opravijene i
okrečene po naređenju gospe Vu.
- U svakom slučaju nemamo polomljena name-
štaja i prljavih patosa kao posle Lijangmovog ven-
čanja - složila se gospa Vu sa primedbom svoje
prijateljice.
Osećala se srećna te noći, kao što je bila uvek kad
bi se udao ili oženio neko iz porodice. Činilo
186
joj se da je sa novini brakom njena sloboda postala
još potpunija. Po sopstvenoj želji, Fengmo već ne-
delju dana nije imao časova, a brat Andre nije
navraćao u kuću. Gospa Vu se nije usprotivila
tome.
Bio je to čas kada se ona nije plašila moći brata
Andrea. Bilo joj je svejedno da li će ili neće ikad
više doći. Ona je spasla Fengma i sačuvala ga za
porodicu.
Dvorište je bilo osvetljeno fenjerima od crvene
hartije, koji su iz mraka privlačili čitave rojeve
noćnih leptirića. Mnoge od njih bile su mala siva
stvorenja - krilate trunke, prahom posute. Ali, s
časa na čas, u rumenoj svetlosti ponekog fenjera
za-lepršala bi crna i zlatna ili bledožuta i na
vrhovima jarko zelena krila velikog noćnog leptira.
Tada bi sve žene povikale uglas i nijedna se ne bi
mogla smiriti dok leptir ne bi bio uhvaćen i čiodom
pri-boden na vrata gde su svi mogli glasno da se
dive njegovoj lepoti, sedeći udobno i grickajući
poslastice. Naročito je stara gospa uživala u toj
igri, plje-skajući obema rukama od zadovoljstva
kad god bi se ponovila.
Jedna velika leptirića uhvaćena je upravo u času
kada je Čijuming ulazila u dvorište. Kao i uvek,
gospa Vu je odmah primetila njen ulazak i uzdržala
se, kao i obično, od svakog znaka koji bi to mogao
odati. Večito ćutljiva, mlada žena je zauzela
postepeno svoje mesto u kući Vua. Pred gospom
Vu niko nije govorio o njoj ni dobro ni zlo. Ali je
gospa Vu uvek bila svesna njenog prisustva.
Pogde-kada, noću, kada bi se probudila, pitala se
da li je pravo postupila, i brzo se otresala tih misli.
I te večeri je primetila Čijumingu čim je ušla.
Smršala je i bila suviše bleda, ali u svojoj krhkosti i
lepša nego što je nekad bila.
- Moram je pitati kako se oseća - prebacila je sama
sebi, nehotice, što to ranije nije učinila. - Kad se
svrši venčanje, poslaću po nju.
Ali je onda opet, kao što bi uvek činila, ostavila
Čijumingu po strani, sa svima mislima koje su
pratile njenu sliku, a Čijuming se ćutke zabavila
187oko posluženja gostiju, sipajući im vruć čaj. I
ona je učestvovala u poslovima i svetkovanju toga,
ali gotovo krišom, u poslu oko dece ili jestiva i
drugih sličnih stvari. S vremena na vreme, poneko
bi joj doviknuo: - Odmorite se, druga gospođo! - Ali
je Čijuming odgovarala uvek istim recima: - Samo
da svršim još ovo!
Kad su svi stali posmatrati novu leptiriću, i ona je
otišla da baci jedan pogled na nju. Imala je
bledožutu boju limuna koju zovu „Budina ruka" i
dugačke crne pipke. Ovi su zatreptali kada su je
nabijali na čiodu. Velika krila zalepršala su i na
trenutak se videlo da su pege na njima, koje su
izgledale smeđe, u stvari zelene i zlatne. Potom se
leptirića smirila.
- Kako brzo umiru - rekla je Čijuming najednom.
Sve žene su se okrenule na zvuk njenog glasa, a
ona se trgla i pokunjila, čudeći se i sama što je
progovorila. Smešeći se svojim setnim i bojažljivim
osmehom, stojeći je čekala dok su ostale opet
posedale. Zatim se ćuteći i iza njihovih leđa pro-
krala do gospe Vu i pipnula njenu ćasu za čaj.
- Čaj vam je hladan - rekla je. - Dopustite da ga
podgrejem.
- Hvala vam - rekla je gospa Vu. Sedela je potpuno
nepomično dok se Čijuming saginjala obavljajući
svoj posao.
Kada se devojka sagnula, ona je osetila miris
sandal-drveta i zagledala se devoj ci u lice dok ga
je udisala. Tamo je zatekla samo izraz poniznosti.
- Da li bih mogla porazgovarati malo s vama
noćas, starija sestro? - zapitala je poluglasno.
- Svakako da možete - odgovorila je gospa Vu.
Nije znala šta bi drugo kazala, jer nije mogla ni
pomisliti da odbije njen zahtev. Osetila je
istovremeno kako se brzo gasi radost kojom je čas
pre bila ispunjena. Kakva li je to nova neprilika
lebdela nad njom, prekrivajući je svojom senkom?
Pila je polako čaj, gutljaj po gutljaj, i ćutala dokle
god se gosti nisu razišli.
188
A kada su oni otišli, s njom je, pored njene
sobarice, ostala samo Čijuming.
- Idite odavde - rekla je gospa Vu Jingi - i vratite se
malo docnije.
Nije hela da uvodi Čijumingu u kuću. Vazduh u
dvorištu bio je miran i svež. Pod fenjerima su
lebdeli nepomični cvetovi poznatih skerletnih
orhideja. Meng joj je toga dana donela prvo
lotosovo seme. Bela srčika mahuna nije imala
nikakva mirisa ni ukusa.
Sela je posle odlaska gostiju i uzela jednu od
velikih, mekanih mahuna. Čijuming je stajala malo
pogurena, oklevajući.
- Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu. -
Razmišljala sam o ovim semenkama lotosa.
Gricka-ćemo ih u razgovoru.
Ali je Čijuming rekla: - Hvala vam, ali ja ih neću
jesti.
- Ješću ih onda ja, slušajući vas - odgovorila je
gospa Vu. Njene nežne ruke rascepile su mahunu
napola. Ruke gospe Vu izgledale su uvek kao da u
njima nema nikakve snage. Pokazalo se opet da je
to bio pogrešan utisak. Bile su one jake i te kako,
na svoj poseban i skriveni način. Srž u mahuni bila
je žilava i vlaknasta, ali je popustila pod njenim
prstima, kada su se žarili da bi iščupali jednu od
mnogih semenki koje je krila. Zatim je zelenu
ljusku sa beličastog jezgra ogulila svojim malim
oštrim zubima, koji su bili isto tako zdravi kao u
vreme kada su rasli.
- Dozvolite mi da ih oljuštim za vas - zamolila je
Čijuming.
Ali se gospi Vu gadilo pri pomisli da bi se ruke
došljakinje mogle doticati jezgra koje bi ona potom
stavila u svoja usta. - Dozvolite mi da ih sama lju-
štim - odvratila je, a Čijuming nije ponovila svoju
ponudu, kao da je naslutila osećanje koje se krilo
iza tih reci.
Ni jedna nije ništa rekla dok je Čijuming po-
smatrala kako gospa Vu čepa nadvoje mahunu i
lju-šti semenke koje je ona sadržavala, i slušala
kako
189zubi njene sagovornice krčkaju sočno jezgro
semen-ki. A onda je gospa Vu, kao da se nasitila
semenki tek što ih je okusila, bacila najednom na
kaldrmu obe polovine načete mahune.
- Vi ste trudni - rekla je isto tako naglo. Poslužila se
uobičajenim izrazom prostih žena.
Čijuming je podigla oborene oči i pogledala gospu
Vu. - Jeste, ja sam u drugom stanju - priznala je.
Upotrebila je reci kojima se služe žene u velikim
kućama kada se očekuje naslednik.
Gospa Vu nije ispravila ni sebe ni Čijuming. Rekla
je oštro istim jasnim glasom: - Vi ste veoma brzi.
Čijuming nije ništa odgovorila na to. Sedela je
pognute glave, a ruke su joj ležale na krilu, nesklo-
pljene i sa dlanovima okrenutim naviše, nemirnih
prstiju.
- Pretpostavljam da se on raduje - rekla je gospa
Vu isto onako oštro kao i maločas.
Čijuming je upravila u nju pošteni pogled svojih
krupnih očiju. - On ne zna za to - rekla je. - Nisam
mu kazala.
- Čudno - primetila je gospa Vu. Srdila se na
Čijumingu i bila istovremeno zaprepašćena sop-
stvenom srdžbom. Dovela je devojku u kuću sa
određenom svrhom koju je devojka ispunila. Zašto
bi se srdila na nju? Ali, pritajena kao sklupčana
otrovnica, srdžba je vrebala u dnu njenog srca i
siknula pri prvoj njenoj reci, trujući jezik kojim je
govorila. - Naložnice se obično žure - rekla je - da
ispričaju ljudima o svojoj trudnoći. Zašto ste vi
drukčiji od ostalih žena?
Došljakinji grunuše suze na oči. Pri svetlosti
cvećem ukrašenog fenjera nad njenom glavom,
gospa Vu je mogla videti kako joj blistaju u očima.
- Htela sam vama da kažem - rekla je Čijuming,
tiho poluslomljenim glasom. - Mislila sam da će
vam biti milo, ali sam vas samo naljutila. Sada bih
najviše volela da se ubijem.
Te očajničke reci dozvale su pameti gospu Vu.
Naložnice u velikim kućama počesto bi kidisale na
190
sebe, vešajući se ili gutajući prstenje, ili jedući sirov
opijum, ali se to uvek smatralo za kućnu sramotu.
Kao što je uvek činila, požurila se i u toj prilici da
zaštiti kuću od nevolje i zazora. - Ne govorite tako
ludo - rekla je. - Zašto da se ubijate kad ste samo
izvršili svoju dužnost?
- Mislila sam da ćete se obradovati, pa bih tada i ja
mogla da se radujem - produžila je Čijuming isto
onako ucveljeno. - Mislila sam da ću moći ogrejati
ruke na vašoj vatri. Ali gde ću sad naći vatru na
kojoj bih se ogrejala?
Gospa je počela da se plaši. Ona je smatrala za
prirodno da je Čijuming prosta devojka seoskog
odgoja, koja će se radovati kao i svaka ženka,
ljudska i životinjska, prvim znacima rođene
plodnosti. Krava ne misli na bika, nego na tele.
Ako je ikad imala na umu život same Čijuminge,
tešila se mišlju da će naložnica biti nagrađena
detetom i da će se detetom i zadovoljiti.
- Ne govorite koješta, molim vas - odvratila je
gospa. - Zar se ne radujete sebe radi? Zar ne
pomišljate da ćete imati malu živu igračku s kojom
ćete se moći poigrati, nekoga ko će se smešiti na
vas, rođeno detence kome će biti potrebna vaša
ljubav i koje će se radovati vašoj ljubavi. Ako bude
muško, vama će porasti čast i ugled koji uživate u
kući. Ako li, pak, bude žensko dete, ja vam
obećavam da s moje strane nećete biti izloženi
nikakvim prigovorima. Dočekivala sam
dobrodošlicom svako dete rođeno u ovoj kući, bilo
ono sin ili kćer. Kad mi je rođena kćerčica umrla
pre nego što je progovorila, plakala sam kao da
sam sina izgubila.
Čijuming nije odgovorila na to. Umesto toga, uprla
je svoje tužne oči u gospu i čekala šta će dalje reći.
- Ne smete govoriti o samoubistvu - produžila je
gospa žustro. - Vratite se sada u svoje odaje i
ležite u postelju. Recite mu, ako vam dođe, da
imate dobrih vesti za njega.
Govorila je hladno da bi dozvala pameti mladu
ženu, ali je duboko u srcu osećala studen planin-
191skog vrhunca, koja se opet spuštala na nju.
Čeznula je za samoćom. Ustala je da se oprosti.
Ali Čijuming pade ničice pred nju i uhvati se
grčevito za skute njene haljine.
- Dozvolite mi da ostanem noćas ovde - molila je. -
Pustite me da prespavam ovde kao prve noći koju
sam provela u ovoj kući. A vi... vi mu kažite umesto
mene, molite ga... molite ga da me ostavi na miru!
Sada se gospa Vu uistinu preplašila. - Vi ste sišli s
uma - rekla joj je strogo. - Setite se ko ste. Došli
ste ovde kao devojka bez oca i majke, nahoče koje
je na ulici našla žena jednog seljaka. Obudo-veli
ste pre nego što ste dospeli da se venčate. Danas
ste prva posle mene u ovoj porodici, druga gospa
u najbogatijoj kući ovog grada. Nema te porodice u
ovoj oblasti koja ne bi bila srećna i presrećna kada
bi joj se kćer udala za nekog iz ove kuće. Odeveni
ste u svilu. U vašim ušima su minđuše od nefrita, a
ruke vam se sijaju od zlatnog prstenja. Vi se ne
možete vratiti u moje dvorište. Kako bih mogla tako
što objasniti ostaloj čeljadi? Idite odmah natrag,
kuda spadate, u dvorište za koje ste kupljeni.
Čijuming je ispustila skute haljine koju su do tog
časa grčevito stiskali njeni prsti. Digla se i pošla ka
izlazu oklevajući, korak po korak. Ledena oporost
gospe Vu razbila se iznenada, kao naprsla čaša,
pred prizorom koji je pružalo očajno lice mlade
žene.
- Vratite se u njegovo dvorište, dete - rekla je
blago, svojim uobičajenim glasom. - Ne plašite se.
Mlade žene su katkad zaplašene i neraspoložene
za vreme prve trudnoće, mada to nisam očekivala
od vas koji ste odgojeni na selu. Gledajte da
zaspite rano i pretvarajte se da se niste probudili
ako ga čujete kad bude ulazio u vašu sobu. Znam
sigurno da će vas pustiti da spavate kad vidi da
vam nije do buđenja. On je veoma dobar i ljubazan
čovek, ve-rujte. Ja bar znam kakav je. Zašto ga se
plašite? Ali jedno ću učiniti za vas, kazaću mu
sutra šta ste mi rekli. Toliko mogu da učinim.
192
Kao da se uistinu osetila okrepijena i ohrabrena
tim ljubaznim recima, Čijuming se zahvalila
šapatom i nečujno iskrala iz dvorišta. Gospa Vu je
gasila fenjere, jedan po jedan, dok u dvorištu nije
zavladala potpuna tama. Prešla je umorna koraka
u svoju sobu, a Jinga je došla da je spremi za
spavanje. Nije se usuđivala da išta pita svoju
gospodaricu kad bi joj lice imalo izraz kao te noći,
izraz tako tužan i tako hladan.
Navukla je zavese oko ćutljive prilike na postelji i
uputila se u bočna dvorišta posluge. Tu su ljudi,
žene i deca još jeli ostatke venčane gozbe, a Jinga
je volela dobre zalogaje. Napunila je svoju ćasu
svakovrsnim jestivom, pa otišla i sela na prag
jednih vrata, gde se sa uživanjem najela, slušajući
pri tom svakojake brbliarije mnogobrojne posluge
koja je živela u toj velikoj kući. Ona je bila iznad
sviju njih, izuzev Peng Era, koji je bio lični sluga
gospodarov. Peng Er je takođe sedeo i gostio se.
Njegovo debelo lice sijalo se od znoja. Na kolenu
mu je stajalo najmlađe dete, mala curica koja je
mogla imati dve ili tri godine. Kad bi on zastao da
predahne, ona bi otvorila usta i dreknula, a on bi
pri-neo njenim ustima ćasu i svojim štapićima za
jelo gurao u njih hranu.
- Peng Er - doviknula mu je glasno iz mraka neka
žena. - Spava li gospodar svake noći u dvorištu
božura?
- Ja svakog jutra nosim tamo čaj - odgovorio je on
isto tako glasno.
- Jinga - doviknuo je isti veseli glas. - A kako je u
dvorištu orhideja?
Ali Jinga nije udostojila odgovora to pitanje.
Ispraznila je brzo svoju ćasu i zagrabila vode iz
jednog ćupa, plaknula usta i ispljunula vodu u
mrak, u smeru odakle je dopro podrugljivi glas.
To je svima muškarcima, ženama i deci u dvorištu
bio znak za rasturanje. Svi su se plašili sobarice
Jinge. U toj kući, ona je sedela suviše blizu pre-
stola.
13 Paviljon žena
193Gospa Vu se probudila u zoru. Osećala je neki
teret na duši i probudila se boreći se sa njegovom
morom. Noć nije dobro provela. Spavala je i budila
se, i opet spavala, ne tonući nijednog trenutka
potpuno u zaborav sna. Živeći u žarištu toga doma,
njoj bi se pokatkad noću činilo da oseća ćelu
porodicu kao što srce oseća ćelo telo. Počela je da
se priseća. Bila je to Fengmova prva bračna noć.
Svaka venčana noć bila je puna neizvesnosti i
brige. Jesu li njih dvoje postali uistinu muž i žena?
Je li to prošlo dobro ili rđavo? To će znati tek kad
ih vidi, ali to mora učiniti bez žurbe. Dokle god
stvar ne krene svojim stalnim tokom i dan ne bude
odmakao do pogodnog časa, ona će ostati u
neizvesnosti.
Uzdahnula je, a zatim se setila drugog tereta koji
joj je pritiskao dušu. Drugoj gospi je dala obećanje
koje bi najviše volela povući. Ali, kako bi to mogla
učiniti? To je mladoj ženi, bez sumnje, ćele noći
bila nada za koju se hvatala kao utopljenik za
slamku. Kada je videla da joj se gospodarica
probudila, u sobu je ušla Jinga, donoseći zle glase,
kao da joj ionako nije bilo dosta brige.
- Stara gospa je bolesna - rekla joj je Jinga. -
Oseća, kaže, da je pojela bubašvabu na
jučerašnjoj gozbi i da joj ta bubetina sada gmiže po
trbuhu. Čini joj se, veli, da je velika kao miš, da joj
je legla na jetru i da joj para creva svojim
kandžama. Naravno da to ne može biti bubašvaba.
Ma kakve inače bile njegove mane, moj muž nikad
ne bi mogao biti tako nepažljiv.
- Oh, nebesa - promrmljala je gospa - kao da
ionako nisam imala dovoljno briga!
Ali, imajući pred očima svoju dužnost, koja joj je
ipak bila preča od svega, gospa Vu se požurila, a
Jinga se na nju ugledala, tako da je već za
nekoliko časaka stigla u susedno dvorište gde je
stara gospođa ležala visoko na svojim jastucima.
Upravila je na snahu duboko upale, zamagljene
oči. -
194
Pomozite, pomozite mi brzo. Ja umirem - rekla je
slabim glasom.
Gospa Vu se prestrašila kada je videla stanje u
kome se stara gospa nalazila toga jutra. Juče je
bila živahna kao nestašno dete, hvalisala se za to
što je dobila na madžongu i jela sve što bi joj došlo
pod ruku.
- Zašto me nisu ranije zvali? - zapitala je sobaricu
stare gospe.
- Nema ni pun sat otkako je stara gospa ovako
pozelenela - rekla je žena da bi se izvinila.
- Je li povraćala? Je li imala stolicu? - raspitivala se
gospa Vu.
Na to je odgovorila stara gospa, piskavim glasom. -
Povratila sam dovoljno za tri trudnoće - rekla je - a
što se tiče moje stolice, čini mi se da mi je sva
utroba u noćnom sudu. Nahranite me dobro,
snaho. U meni više nema ničeg do vode i vet-rova.
- Možete li da jedete? - zapitala je gospa Vu.
- Moram nekako napuniti stomak - izjavila je stara
gospa hrabro, mada slabim glasom.
Ohrabrena tim recima, gospa Vu je naredila da
donesu retke čorbe od pirinča, u koju je svojeručno
naribala malo vrućeg isiota, posle čega je uzela
jednu kašiku i stala da nudi staru gospu tom meša-
vinom.
Stara gospa je uvek bila dirljiva kad bi se raz-
bolela. Njena bleda staračka usta bila su uvela i
bespomoćna kao u deteta. Gospa Vu je videla
njihovu unutrašnjost kad god bi se otvorila da
progutaju kašiku čorbe. U njima više nije bilo
nijednog zuba, a desni su bile ružičaste i čiste.
Koliko li je reci izgovorio taj ružičasti jezik koji se
sada sav skupio i bio tako čudno mali! Stara gospa
je oduvek bila preke ćudi i psovala je svakog ko bi
joj izišao pred oči kad se naljuti. Taj jezik je bio
njeno najjače oružje. Njega se plašio i stari
gospodar. Ali je on, bez sumnje, čuo sa njega i
drugih reci, a što se tiče gospodina Vua, u kome je
stara gospa oduvek videla glavni smisao svog
života, prvi smeh i mnoge
13*
195dečije pesmice koje je naučio potekli su iz tih
istih, sada staračkih usta.
- Bolje mi je - rekla je najzad stara gospa, uzdišući.
- Treba samo paziti da mi stomak bude stalno pun.
U mojim godinama, telo nema nikakve otporne
snage. Život je tada kao vatra od suve trave. Gori
samo dok se prilaže.
- Spavajte malo - rekla je gospa Vu, umirujući je.
Na to su se oči stare gospe širom otvorile i oši-nule
snahu veoma oštrim pogledom. - Zašto mi stalno
govorite da spavam? - zapitala je. - Zaspa-ću ja
uskoro zauvek.
Gospa Vu je bila duboko potresena kada je vi-dela
da staroj gospi naviru na oči suze koje su začas
zamaglile ljutitu oštrinu njihovog pogleda. Stara
gospa je plakala! - Kćeri moja, šta mislite da li ima
ikakva života posle ovoga? - promrmljala je
zabrinuto.
Ispružila je šaku, koja je ličila na kandžu goleme,
nemoćne ptice, i dograbila gospu Vu za ruku.
Stara kandža je bila vrela od vatruštine.
Gospa Vu, koja se bila digla, sela je opet kraj
uzglavlja bolesnice. Celog svog života stara gospa
nije bila ništa drugo do pohlepno, sladostrasno
telo. Bila je žena sasvim srećna, koja je odbacivala
od sebe sve što ne bi bila
kadra da razume. Bogata, dobro odevena, moćna
u toj velikoj kući. Zar je bilo ičega u čemu bi mogla
oskudevati? Ali, zato što je živela samo svojim
mesom, nju je hvatala strava u času kada je videla
kako ono vene i sahne, bližeći se neumitnom kraju.
Kuda bi išla kad je izneveri njeno rođeno telo?
- Nadam se da posle ovoga postoji drugi život -
rekla je oprezno gospa Vu. Da je htela, lako bi
prevarila staru gospu kao što se vara neko dete, ali
se nije mogla pomiriti s tim. Stara gospa nije bila
dete. Ona je bila stara žena na pragu smrti.
- Verujete li da ću se ponovo roditi u drugom telu,
kao što kažu sveštenici u hramu? - zapitala je stara
gospa.
196
Bilo je to prvi put da ona govori o sličnim stvarima.
Gospa Vu je razmišljala nekoliko trenutaka,
nastojeći da joj pošteno odgovori na njeno pitanje.
Ali ko bi mogao proniknuti magle budućnosti? - Ne
bih vam umela reći, majko - kazala je najzad. - Ali
je moje uverenje da život nikad ne propada bez
traga.
To je bilo sve što joj je mogla reći. Nije htela da joj
kaže ono u šta je uistinu verovala - da će oni koji
samo telom žive, sa telom i umreti. Brata An-drea
mogla je zamisliti živa i bez tela, ali staru gospu ne.
U međuvremenu je starica već zapadala u san,
uprkos svojoj rešenosti da ostane budna. Njeni
stari kapci, smežurani kao u stare ptice, sami su se
spuštali na oči. Disala je duboko. Njena koščata
ruka ispala je iz meke ruke gospe Vu. Gospa Vu je
otišla, zadržavši se samo toliko koliko je bilo
potrebno da šapatom kaže služavci: - Oporaviće
se i ovoga puta. Ali nastojte da joj sklanjate ispred
očiju snažniju hranu da je ne bi poželela.
- Naša stara gospa je svojeglava - promrm-Ijala je
služavka da bi se unapred odbranila od svakog
prekora - i ja ne volim da je ljutim.
- Učinite kao što sam vam rekla - kazala je strogo
gospa Vu.
Približavajući se gospodinovu dvorištu, radovala se
potajno što je u svemu zlu, pred kojim se našla,
bilo i nečeg dobrog, utoliko što joj je bolest stare
gospe pružala još jedan razlog pored stvarnog
zbog koga se uputila u tu posetu. Bila je poslala
Jingu da unapred javi njen dolazak. Kad je stigla
na kapiju dvorišta, zatekla je tamo Jingu koja je
čekala na nju da bi joj kazala da je g. Vu bio izišao
po nekom poslu i da se upravo vratio kući. Poslao
joj je po Jingi poruku sa molbom da sedne i odmori
se dok se on presvuče.
Tako je ona, da bi ga sačekala, opet ušla u dobro
poznato dvorište gde je provela tolike godine
svoga života. Presađeni božuri bili su veoma
napredni. Bili su precvali. Listići sa njihovih krunica
opa-
197li su do poslednjeg, ali im je lišće bilo gusto i
tam-nozeleno. U jezercu je neko bio zasadio lotos,
čiji su krupni koralni cvetovi ležali otvoreni na
površini vode. Usred svakog cveta trepereli su zreli
prašnici, spremni za plođenje i prekriveni zlaćanim
prahom. Vazduh u dvorištu bio je sav natopljen
mirisom. Gospa Vu je izvadila maramicu i prekrila
njome lice. Miris je bio pretežak.
Prošla je kroz dvorište i učla u glavnu odaju. Stari
nameštaj bio je na svom mestu, mada mu je bilo
ponešto dodato. Bilo je suviše patuljastog drveća u
saksijama. Na zidove je neko povešao nekoliko
uokvirenih stranih slika. Ništa nije bilo onako kao u
njeno vreme. Sa nezadovoljstvom je primetila
prašinu smetenu pod stolice i po ćoškovima. Digla
se i prišla teškim vratima, ukrašenim drvorezom, u
čija su krila bile uglavljene drvene rešetke. Bila su
širom otvorena. Stala je da zagleda u ćošak
između jednog krila i zida.
Uto je ušao g. Vu, zakopčavajući svoj sivi svileni
kaput. - Ima li nečeg za tim vratima, majko mojih
sinova? - zapitao je svojini uobičajenim srdačnim
glasom.
Pogledala ga je i malo pocrvenela. - Prašina - rekla
je. - Moram da govorim sa domostrojiteljom. Ćelu
ovu sobu treba čestito očistiti.
G. Vu se osvrnuo oko sebe kao da prvi put vidi
svoju rođenu sobu. - Možda i treba - rekao je. - Vi
ste njoj potrebni, u stvari - dodao je posle kraćeg
ćutanja. Ali je to rekao veselo i srnejući se, kao da
je zadirkuje. Ona se uozbiljila i nije mu odgovorila.
Seli su oboje. Posmatrala je kradomice njegovo
lice. Izgledao je dobro uhranjen, a luk njegovih
usana bio je opet pun vedrine. To je bilo ono što je
ona htela i snovala. Ali zašto je onda osećala
duboko u sebi svirepu želju da kaže ili učini nešto
što će ga zaboleti?
- Majka vam je bolesna - rekla je bez oko-lišenja. -
Jeste li odlazili da je vidite?
198
Osmeh je iščezao sa njegovog lica. - Nisam, na
žalost - rekao je. - To je bilo prvo što sam jutros
nameravao da učinim, ali su me uz put zadržali
koječim, pitajući me te ovo, te ono ...
- Ona je veoma bolesna - ponovila je gospa Vu.
- Ne mislite valjda... - rekao je on.
- Ne, ne ovoga puta - rekla je ona. - Ali kraj nije
mnogo daleko. Njenu dušu već muči pitanje šta će
biti posle smrti. Sama me je pitala da li verujem u
drugi život posle ovoga. A to su pitanja koja znače
da telo počinje da mre i da je duša u strahu.
- Šta ste joj kazali? - pitao je on. Njegovo lice
dobilo je najednom svečan izraz.
- Rekla sam da se nadam, ali otkud bih mogla znati
pouzdano? - odgovorila je ona.
To ga je naljutilo, iz razloga koji su joj u prvi mah
izgledali neobjašnjivi. - Kako ste svirepi! - uzviknuo
je. - Kako ste mogli odati vašu sumnju pred jednim
starim stvorenjem? - Raskopčao je kaput oko svog
punačkog vrata, izvukao lepezu iza zatiljka, gde je
stajala zataknuta za okovratnik, i počeo žustro da
maše njome.
- Šta biste joj vi kazali? - pitala je ona.
- Ja bih rekao da verujem - povikao je on. - Rekao
bih joj da je na Žutim izvorima čeka svaka sreća.
Kazao bih ...
- Možda bi bilo bolje da idete i da joj doista kažete,
umesto što meni ovde objašnjavane šta biste umeli
reći - rekla je ona. Nije nikad podizala glas kada je
bila ljuta. U takvim prilikama glas joj nije više
podsećao na malo srebrno zvonce, nego na vitak
mač, zažaren do belog usijanja, čiji vrh preteći
palaca i plamsa oko glave zbunjenog protivnika.
Ali on je prkosno isturio donju usnu. - Reći ću joj
istinu - odgovorio je.
Sedeli su ćuteći jedan trenutak, boreći se sa burom
koja im je besnela u duši. Ona je sedela savršeno
mirno, sa opuštenim rukama u krilu, glave malo
pognute na vitkom vratu. On je sedeo nepokretno,
čvrsto kao stena - bar na izgled - mičući
199samo rukom koja je stalno mahala lepezom.
Oboje su se čudili što se ljute jedno na, drugo i
nijedno ne bi umelo reći zašto to čini.
Gospa Vu je prva prekinula ćutanje. - Imam još
nešto da vam kažem. - Glas joj je još bio sre-
brnast.
- Govorite - rekao je on.
Ona se opet opredelila za otvorenost i istinu. -
Čijuming je dolazila do mene prošle noći i molila
me da vam kažem da je trudna. - Opet se poslužila
prostim izrazom. Nije podigla glavu ni pogledala u
njega, nego je sedela i dalje, nepokretna i ljupka
kao i na početku razgovora.
Čula je kako je lepeza pala klizeći niz svilu njegove
odeće. Cutao je dugo. Najzad je ona podigla
oborene oči. Piljio je u nju, smešeći se sa
bojažljivom podrugljivošću drugorazrednog glumca
i trljajući teme desnom rukom, koja se vrtela ukrug
oko njega, pokretom čiji je smisao razumevala
savršeno dobro i koji je izražavao čudnu mešavinu
postiđe-nosti, zadovoljstva i dobrodušnog
podsmeha povodom nečega što ga je potajno i
laskavo zabavljalo.
Nasrne jao se glasno kada su im se pogledi
susreli. - Otrujte me - rekao je. - Stavite mi sićana
u pirinač ili zlatnog praha u vino. Doista nemam
stida. Ali, majko mojih sinova, bilo je to samo zato
što sam vas poslušao... ni zbog čega drugog.
Činilo joj se da bi svakog časa mogla prsnuti u
nesavladljiv smeh. Uglovi njenih usana počeli su
da se trzaju, a očni kapci da podrhtavaju. -
Nemojte se pretvarati da vam nije drago - rekla je.
- Vi dobro znate da se ponosite time.
- Avaj, i suviše sam muževan - rekao je on.
Nasmejali su se uglas, kao već toliko puta tokom
svog zajedničkog života, i taj smeh je bio most nad
jazom koji ih je delio, most na kome su se opet
sreli. U tom smehu ona je odjednom osetila da ga
ne voli. Mejhen je imala pravo. Ona ga ne voli,
nikad ga nije ni volela, pa kako bi ga onda mogla
mrzeti u tom trenutku? Bilo je kao da joj je
poslednji okov pao sa duše. Koliko li je puta samo
podizala spale
200
okove i sama ih sebi opet stavljala na dušu. Ali to
se više neće desiti. Za tim više nije bilo potrebe.
Oslobodila ga se potpuno, jednom zasvagda.
- Slušajte - rekla je, kada im se smeh stišao. -
Morate biti dobri prema njoj.
- Ja sam uvek dobar prema svakome - izjavio je on
ubeđeno.
- Budite ozbiljni bar u ovom trenutku, molim vas -
rekla je ona. - To će biti njeno prvo dete. Nemojte
da je mučite svojim posetama. Ne prilazite joj dokle
god bude zidu okretala lice kada se vi pojavite u
njenoj ložnici.
Pogledao ju je vrteći glavom. - Moglo bi se
pokazati da jedna naložnica nije dovoljna - našalio
se zadirkujući je, i isplazio pri tom vršak jezika
kojim se dotakao gornje usne.
Ali joj on nije više mogao naneti ni štete ni uvrede.
Stoga se samo nasmešila na njegove posled-nje
reci. - Sada možete otići do svoje majke - rekla je. -
Recite joj da ćete opet dobiti sina. To je bolje nego
da joj pričate o njenoj duši.
***
Ali staru gospu nije mogla da razvedri čak ni vest
koju joj je doneo njen sin. Tek što je gospa Vu
stigla u svoje dvorište, pošto se malo zadržala da
bi se poigrala s decom, Jinga je dotrčala zovući je
da se vrati.
- Staroj gospi je gore - doviknula je. - Stara gospa
se plaši i zove vas, gospodarice! Tamo je naš
gospodar, koji vas takođe moli da dođete.
Gospa Vu se okrenula bez reci i pohitala natrag do
bolesnice.
Kraj uzglavlja stare gospe sedeo je g. Vu, koji je
milovao njenu staračku, gotovo obamrlu ruku.
- Njoj je opet gore! - uzviknuo je kada je video
gospu Vu. - Avaj, moja stara udarila je putem sa
koga nema povratka!
201Mada je zračak svesti zaplamsao u njenim
ustakljenim očima, stara gospa nije više bila u
stanju da progovori. Otvorila je samo usta umesto
toga, a lice joj se smežuralo kao da će zaplakati.
Ali iz oka nije kanula ni jedna suza, a iz grla se nije
mogao oteti nikakav glas. Samo je gledala
ukočeno i žalostivo u lice svoje snahe.
Gospa Vu je shvatila odmah da se stara gospa
plaši smrti više nego ikad. - Donesite malo vina -
šapnula je Jingi, koja je ušla za njom u bolesničku
sobu. - Moramo je zagrejati, moramo naći načina
da opet oseti svoje telo. Donesite kantonskog vina.
Zagrejte ga brzo. I pošaljite vratara po lekara.
Stara gospa nastavila je da gleda u gospu Vu,
dozivajući je bez glasa u pomoć svojim ukočenim,
molećivim pogledom, sa licem koje se bez suza
grčilo kao da plače.
- Jinga će sada doneti malo vrućeg vina - rekla je
gospa Vu svojim prijatnim i umirujućim glasom. -
Odmah ćete se osećati bolje. To će vas ojačati. Ne
plašite se, majko. Nemate čega da se plašite. Sve
je oko vas kao i obično. Deca se igraju pred
kućom, na suncu. Sluškinje šiju i spremaju po kući.
U kuhinjama kuvari pripremaju večeru. Život teče
svojim tokom kao uvek, i kao što će večno biti.
Naši preci sagradili su ovu kuću, mi smo je
održavali iz godine u godinu, a posle nas će naša
deca poći našim stopama. Život je večan, majko,
ništa ga ne može ugasiti.
Njen raspevani glas, zvonak i sočan, ispunjavao je
utehom i umirenjem tišinu bolesničke sobe. Stara
gospa čula je njene reci. Malo-pomalo, crte su joj
omekšale i promenile se, kao da joj je neka blaga i
nevidljiva ruka neprimetno skinula sa lica tragičnu
masku jada i straha. Usne su joj opet podrhtavale.
Disala je lakše, dok je maločas, s onim ukočenim
grčom suvog plača na licu, izgledala kao sa-
mrtnica kojoj staje dah.
Jinga je uskoro dojurila, donoseći vruće vino u
malom krčagu sa dugačkim grlićem, koji je gospa
Vu prinela rastvorenim usnama bolesnice. Kap
202
po kap, vrući napitak slivao se polako u osušena
usta stare gospe.
Bolesnica je progutala prve kapi. Zatim je došao
drugi, pa treći gutljaj. U očima joj je sinuo jedva
primetan zračak zadovoljstva. Popila je još jedan
gutljaj i promrmljala nekoliko reci.
- Mogu da osetim...
Zatim je u njenim očima blisnuo i ugasio se gotovo
istog trena pogled pun iznenađenja i srdžbe. U
utrobi je još osećala toplinu popijenog vina kada je
prestalo da kuca njeno samovoljno srce. Stresla se
i zagrcnula. Vino je pokuljalo na poluotvorena usta
i razlilo se po jorganu, na kome se ukazalo
nekoliko tamnih mrlja. Tako je umrla stara gospa.
- Jaoj, majko moja! - jeknuo je izbezumljeno
g. Vu.
- Uzmite krčag - zapovedila je oštro gospa Vu
svojoj sobarici. Ona se, pak, nadnela nad postelju
da bi tankom svilenom maramom, koju je izvukla iz
rukava, obrisala usne stare i podigla obema
rukama njenu glavu. Ali se glava nemoćno klatila
na mlitavom vratu, te je opet položena na
uzglavlje.
- Ispustila je dušu - rekla je tada gospa Vu.
- Jaoj, moja majko! - jeknuo je opet g. Vu. Počeo je
da plače otvoreno i glasno, a ona ga je pustila da
to čini. Za pokojnicu je trebalo brzo učiniti izvesne
stvari. Kod stvorenja kao što je bila stara gospa
nije se moglo očekivati da će sedam duhova
odmah napustiti svoju zemaljsku ljusku. Duhovi
stare gospe morali su se odmah isterati i obuzdati
da ne bi, oslobođeni veza njenog mesa i njene krvi
i pušteni u svet, navukli na kuću kakvu muku i ne-
volju. Trebalo je pozvati sveštenike. U dubini svoga
srca, gospa Vu nije imala vere u te sveštenike, ni u
njihove bogove. Stajala je oborena pogleda, dok je
g. Vu, i dalje plačući, milovao ruku svoje majke.
Začudila se kada je u sebi otkrila snažnu želju da
pozove brata Andrea i njemu poveri zadatak da
istera zle duhove iz kuće. Ali nije bilo mnogo nade
da bi to zadovoljilo porodicu. Kada bi se u kući raz-
203bolelo neko dete, makar i godinu dana docnije,
bilo bi prigovora da je do nesreće došlo zato što se
niko nije postarao za duhove tela upokojene
gospe. Ne, porodice radi, ona je morala da se
pridržava starih običaja.
Obratila se Jingi recima: - Pozovite svešteni-ke.
Telo će balsamovati kada tome dođe vreme.
- Postaraću se za sve što je potrebno - obećala je
Jinga i udaljila se.
- Hodite, oče mojih sinova - rekla je gospa. -
Ostavimo je malo na časak. Služavke će je oprati i
obući, a sveštenici će doći da je oslobode duhova
njenog tela. Balsamovanje će takođe biti izvršeno
na vreme. Vi se morate ukloniti odavde.
Ustao je poslušno, pa su oboje zajedno izišli iz
sobe. Hodala je polagano kraj njega, a on je
produžio da jeca i da briše oči rukama. Ona je
uzdi-sala ne plačući. Nije zaplakala već mnogo
godina, i sada joj se činilo da će joj oči večito ostati
suve. Ali kada je čuo njene uzdahe, on ju je uzeo
za ruku i tako su, držeći se, prešli u njegovo
dvorište. Tu je ona posedela kod njega i pustila da
joj priča o svojim uspomenama na majku, kako ga
je ona toliko puta spašavala od očeva gneva i
kazni koje mu je bio namenio i kako bi, kada bi ga
otac prisilio da uči, krišom ulazila u njegovu sobu i
donosila mu vina, kolača i oraha, i vodila ga o
praznicima u po-zorišta, i pozivala u kuću, kada bi
bio bolestan, pelivane i putujuće glumce da ga
razonode, i davala mu da povuče koji dim iz lule za
opijum kada bi ga zaboleo zub.
- Bila je to dobra majka - rekao je. - Uvek vesela i
uvek spremna da me razveseli. Ona me je naučila
sreći i zadovoljstvima u životu.
Gospa Vu je ćuteći slušala njegovo pričanje, ali ga
je nagovorila da nešto pojede i popije, više popije
nego pojede. Prezirala je pijančenje, ali je smatrala
da ima trenutaka kad ne treba prezati ni od vina da
bi se zatupila oštrica nekog bola. A on je pio
skupoceno kuvano vino koje je ona naredila da se
204
donese. Što je više pio, jezik mu se sve više
zaplitao, pa je ponavljao jednu stvar po dva i tri
puta, sve dok mu, najzad, glava nije pala na grudi.
Onda se ona digla, hodajući nečujno, otišla u sobu
koja je nekada bila njena. Provirila je ispod sa-
tenskih zavesa na krevetu. Tu je, priljubljenu uza
zid, ugledala sa zatiljka crnokosu glavu i obris
jednog vitkog ramena.
- Čijuming - zovnula je tiho. - Spavate li? Čijuming
se okrenula, a gospa joj je videla oči
koje su ukočeno gledale iz mraka.
- Čijuming, nema potrebe da ovde spavate noćas -
rekla je gospa Vu. - Naša stara gospa otišla je na
Žute izvore, a on je pijan od vina i tuge. Ustaj-te,
dete.
Poslušno, ćuteći, Čijuming se polako spustila sa
postelje.
- Kuda treba da idem? - zapitala je ponizno.
Gospa Vu je oklevala. - Ja mislim da biste mogli
otići u moje dvorište - rekla je najzad. - Ja neću
spavati noćas. Moraću da bdim nad odrom stare
gospe.
- Oh, dopustite da i ja dođem na bdenje - šapnula
je Čijuming. - Meni se ne spava.
- Ali vi ste mladi. Za ljubav onoga što nosite pod
srcem, vi ne smete bunovati ćele noći - odgovorila
je gospa Vu.
- Pustite me da budem uz vas - molila je Čijuming.
Gospa Vu nije mogla da je odbije. - Pa dobro, neka
bude tako - rekla je.
I tako je gospa Vu, pošto je sačekala dok su g.
Vua smestili u postelju, i pošto je sama navukla
krevetske zavese, krenula da zauzme mesto koje
joj je te noći pripadalo u porodičnom krugu. Oni koji
su dotle bdeli nad pokojnicom otišli su na
spavanje, ali sluge nisu spavale, kao ni stariji
rođaci, uostalom. Stara je okupana i obučena, a
gospa Vu je pazila da sve bude učinjeno kao što
treba, dok je Či-
205juming stajala blizu nje, ćutljiva ali spremna da
dohvati ili doda joj ovo ili ono. Devojka je bila
spretne ruke i hitra oka, i umela je da svakom iz
očiju čita njegove želje pre nego što bi kazao šta
hoće. Pa, ipak, gospa Vu je videla da Čijuming ne
oseća nikakve žalosti. Za nju to nije bila smrt. Lice
joj je bilo ozbiljno, ali ne i tužno, i ona se nije
pretvarala da plače kao što bi neka druga mogla
činiti.
- Srce joj još nije u ovoj kući - mislila je gospa Vu,
posmatrajući je. - Ali će ga dete, kada jednom
dođe, vezati za ovaj prag.
Tako je jedno pokolenje obišlo svoj životni krug i
iščezlo iz kuće, a gospa Vu je postala glava
porodice unutar zidina starog doma, kao što joj je
g. Vu bio glava izvan njih.
Stara gospa nije odmah pokopana. Kada je
traženo mišljenje geomanata, oni su izjavili da će
jedan dan sredinom jeseni biti prvi srećan i
pogodan čas za taj čin. Pošto su obavljeni
uobičajeni obredi, zapečaćeni kovčeg od
čempresova drveta, u kome je stara gospa već
počivala večnim snom, prenesen je u hram unutar
zidina porodičnog doma. Niko, čak ni među decom,
nije osećao da je stara gospa daleko od svojih. U
igri, deca bi često otrčala do hrama i bacila koji
pogled unutra.
- Bako, bakice, prabako naša - dozivala bi tiho. -
Čuješ li nas, mila naša prabako? - A onda bi
prisluškivala. Ponekad ne bi ništa čula. Ali često
kad bi vetar šumeo u granju i kloparao vratima na
kući, ona bi govorila jedno drugom da su čula staru
gospu kako im odgovara iz svog kovčega.
- A šta govori? - pitala je jednom gospa Vu neku
malu devojčiču, kćerku jedne prve rođake.
Detence se uozbiljilo: - Ona kaže: „Dečice, idite i
igrajte se, budite srećni." Ah, stara majka, glas joj
je bio slab i tanak, kao da se čuje iz daljine. Je li
ona zadovoljna u kovčegu?
- Potpuno zadovoljna - uveravala je gospa Vu. - A
sad je poslušaj, idi i igraj se, budi srećno, čedo
moje.
206
Posle smrti stare gospe ćela kuća kao da je neko
vreme utonula u mrak i tišinu. Bilo je kao da je sa
njenim nestankom svako živo pokolenje u porodici
osetilo koliko je odmaklo putem na kome nema
vraćanja, u vremenu i na granama porodičnog
stabla. Sa njenom smrću život je učinio nagao skok
napred i tako su se svi našli bliže kraju. Kada je
protekla prva žalost i pošto je svukao odeću od
dare, koju je nosio za to vreme, g. Vu više nije bio
potpuno onaj stari. Njegovo puno lice izgledalo je
starije i ozbiljnije. Dolazio bi pogdekad u dvorište
gospe Vu i tada bi njih dvoje razgovarali o porodici
kojoj su bili glava i jedno i drugo. Grizao se,
uobražavajući da je bio manje dobar sin nego što
je trebalo. Kad bi pretresli stanje useva i nemile
poreze i namete države i feudalnih veleposednika,
i raspravili da li treba da se upuste u ovaj ili onaj
trošak, i pošto bi popričali o deci i unucima, g. Vu
bi zapao u sumorna razmišljanja o svojoj majci.
- Vi ste uvek bili dobri prema njoj - govorio bi tada
gospi Vu. - Ali ja sam često zaboravljao i da
postoji.
Da bi ga utešila, gospa Vu je odgovorila jednom
prilikom: - Kako bi živ čovek mogao zaboraviti
svoju majku? Ona vam je dala dah kojim dišete i
zato je svaki vaš dah sećanje na nju. Ona vam je
poklonila telo u kome živite i zato svaki čin toga
tela znači sećanje na nju, bilo da jedete, ili pijete, ili
spavate. Ja ne tražim od svojih sinova da
se večno vrte oko mene, uveravajući me glasno:
„Ah, majko, ti si nam ovo" ili: „Ah, majko, ti si nam
ono." Meni je dovoljna nagrada da budu živi i
zdravi, da se ožene i budu srećni, da i oni
podobijaju sinove. Oni su moj život, sav i potpun.
Tako je i sa našom starom gospom. Ona živi u
vama i u vašim sinovima.
- Mislite li zbilja da je tako? - rekao bi on pošto bi
saslušao njene reci, koje bi ga uvek utešile, tako
da bi opet odlazio i ostavljao je.
207Ona bi, pak, ostavši sama, premišljala dugo o
mnogim stvarima. Više nego ikad pre, njen život je
tih dana bio podeljen nadvoje - onaj deo koji je
provodila i drugi jedan kojim je živela u sebi. Nekad
bi preovlađivao jedan, nekad opet drugi. Kad bi u
kućanstvu vladao mir, ona je srećno živela u
samoći. Kad bi izbila neka neprilika, ona bi se
ume-šala i pokušavala da je otkloni što je bolje
znala i umela.
**
Primetila je sredinom te jeseni da se u kući
zameće leglo budućih neprijatnosti, na početku
sitno i bezazleno na izgled, mada je ona znala da
će se raz-rasti i namnožiti kao zla šiška na mladu
drvetu, ako ga za vremena u klici ne uguši.
Linaj i Fengmo počeli su da se svađaju. Videla je
slučajno zlu krv koja je izbijala među njima, jednog
dana kada je pregledala kuću. Kraj sve svoje
samosvesne lepote, Linaj je bila aljkava dok bi se
nalazila u sopstvenom dvorištu. U početku, gospa
Vu nije htela da govori o tome, zato što je Linaj bila
kći njene prijateljice i što je znala da gospa Kang,
sa svojom velikom porodicom nije mogla stalno
održavati besprekornu urednost i čistoću u celoj
kući. Nije se trebalo čuditi ako bi njene kćeri bile
manje brižljive u tom pogledu od same gospe
Kang.
Ali, i Meng je takođe bila kći gospe Kang, pa je
gospa Vu otišla do nje, voleći više da se posave-
tuje sa starijom sestrom nego da kori mlađu.
Zatekla je Mengu pri češljanju njene dugačke
kose, mada je jutro bilo dobro poodmaklo. Svetlost
je bila blaga i nebo sivo, a sva kuća tiha kao da je
još u polusnu. Gospa Vu nije prigovorila Mengi što
je sad tek počela da se češlja, ali je mislila da bi
starijoj sestri koristilo, možda, kad bi znala da se
mlađoj zamera njena neurednost.
Meng je užurbano obuhvatila rukom bičeve svoje
raščešljane kose kada je ugledala gospu Vu. -
208
Jeste li to vi, majko? - uzviknula je. - Umirem od
sramote što se još nisam počešljala! Ali sad ću ja
začas smotati punđu.
- Nemojte začas, dete moje. Učinite to pažljivo i
kao što treba - odvratila je gospa Vu i sela, a
sobarica je produžila da češlja dugu i mekanu crnu
kosu njene snahe. Rulen i Linaj nosile su kratku
kosu, a Meng dugu, po starinski.
- Koliko vam dana još ostaje? - zapitala je gospa
Vu.
- Jedanaest, po mom računu - odgovorila je Meng.
- Nadam se, majko, da ćete mi pomoći svojim
savetom. Mnogo sam se napatila, znate, s prvim
detetom.
- Ja sam svoju decu rađala u polju - rekla je veselo
sluškinja - gde sam mužu pomagala pri oranju!
Sluškinja je bila žena sa imanja porodice Vu. Obe
su je viđale po kući otkad su znale za sebe. Preko
leta, ona je uvek odlazila na imanje i vraćala se u
kuću tek kad bi žetva bila završena, i tu služila
preko zime. To je činila zato što je bila udovica pa
je morala biti pod starateljstvom svojih gospodara,
ali je toliko volela zemlju da se isto tako morala
vratiti na nju bar jednom godišnje.
- Nećete se namučiti toliko sa drugim detetom -
rekla je gospa Vu Mengi. - Ali se ne može očekivati
da žene odrasle među četiri zida rađaju decu isto
onako lako kao one koje žive u prirodi.
- Hoće li Linaj bolje rađati decu od mene? - upitala
je bezazleno Meng.
- Ne, ona neće proći ništa bolje - rekla je žena. - I
suviše je učena.
Gospa Vu se nasmejala. - To nije potpuno tač-no,
dobra dušo - rekla je. - Ja sam, možda, isto toliko
učena kao Linaj, pa sam ipak lako izrodila svu
svoju decu. Ali priznajem da sam uopšte imala
mnogo sreće u životu.
- Ah, vama su nebesa uvek na pomoći kao da ste
se u košuljici rodili - složila se žena.
14 Paviljon žena
209- Linaj kaže da uopšte ne želi da ima dece -
rekla je nenadano Meng. - Ona kaže da bi najviše
volela da se nije udala za Fengma.
Gospa Vu se trgla i začuđeno pogledala svoju
snahu. - Meng, pazite šta govorite - uzviknula je.
- To je istina, majko - rekla je Meng. A onda je,
okrenuvši se sluškinji, ljutito lupila nogom o pod. -
Ne vucite me za kosu, glupačo! - povi-kala je.
- Tome je kriva vaša sestra kojom ste me uplašili -
odgovorila je žena. - Nikad, nikad nisam čula za
ženu koja ne bi htela dece, izuzimajući neku
naložnicu, koja se bojala da bi joj se stas pokvario
od porođaja. Ali u ovoj kući rađa čak i naložnica.
Gospa Vu nije slušala taj razgovor sa jednom od
sluškinja. - Meng, došla sam da progovorimo koju
reč o aljkavosti vaše sestre i da vas pitam šta bi joj
trebalo kazati tim povodom, ali to što mi vi kažete
mnogo je ozbiljnije od kojekakve prašine pod
stolom. Trebalo je ranije posvetiti malo veću pažnju
njihovom braku. Ali ja sam bila suviše zauzeta
poslovima oko smrti stare gospe. Otkud znate to
što ste mi kazali?
- Rekla mi je sama Linaj - odvratila je Meng. Ni
jedna od dveju gospi nije ni pomišljala na prisustvo
sluškinje. Doista, šta je tu imalo da se krije? Svako
čeljade može da vidi što god život donese jednoj
kući i treba da haje za to, a i sluge imaju svoje
mesto pod krovom koji im je nad glavom.
- Recite mi šta vam je kazala Linaj - zapo-vedila je
gospa Vu.
- Ona kaže da mrzi ovako velike kuće kao što je
ova - rekla je Meng. - Kaže da bi najviše volela da
se nije udala u takvu kuću. Da Fengmo pripada
porodici a ne njoj, da ona takođe pripada kući, i
protiv svoje volje, a ne njemu. Ona hoće da ode
odavde i da živi zasebno, u svojoj kućici i slobodici,
veli.
Gospa Vu nije mogla da pojmi nešto slično. -
Sama? Ali od čega bi živeli? Ko bi ih hranio?
210
- Ona kaže da bi Fengmo mogao da radi i prima
platu samo kad bi bolje znao engleski.
- Ona bi htela da on zna bolje engleski?
- Da bi mogao doći do novca od koga bi njih dvoje
živeli sami - odgovorila je Meng.
- Ali ovde ih niko ne uznemirava - izjavila je gospa
Vu. Bila je duboko uvređena tom klicom mračne
pobune koja je izbila pod njenim krovom, kao da je
ugledala tamnu mrlju na besprekorno čistom podu
svoje sobe.
- Ona, znate, misli na porodične običaje - rekla je
Meng. - Praznike, pomene i rođendane, dužnosti
snaha, sluge koje vode brigu o deci, i sve ostale
slične stvari. Ona kaže da Fengmo uvek prvo
pomišlja na porodicu, pa tek onda na nju.
- Tako i treba da bude - izjavila je gospa Vu.
- Treba i ona tako da radi. Zar je ona neka javna
žena koja ne spada ni u čiju kuću, pa ni u ovu?
Videći da se gospi Vu nije dopalo ono što je čula,
Meng nije progovorila ni reci. Žena je takođe
osećala da je stvar suviše krupna i ozbiljna da bi
se neko od posluge mogao mešati u to. Dovršila je
češljanje svoje gospodarice, stavila joj je u kosu
dva biserna ukrasa, očistila je češalj od kose koju
je omotala oko prsta a onda izišla napolje i oduvala
je u vetar.
Tako su gospa Vu i Meng ostale same. - Jesu li i
vama dolazile na um takve misli? - upitala je gospa
Vu strogo to punačko i lepuškasto stvorenje.
Meng se nasmejala. - Suviše sam lenja, majko
- rekla je iskreno. - Dopada mi se život u ovoj kući.
Njena čistoća i red održavaju se bez mojih deset
prstiju. Ja se radujem kad mi sluškinja uzme na
ruke dete ako se zaplače i srećna sam od jutra do
mraka. Ali ja, doduše, nisam nikad išla u školu i
svejedno mi je da li ću ili neću čitati knjige, a otac
moga sina kazuje mi sve što treba da znam. Kakvo
bih veće znanje mogla poželeti od onog koje on
želi da imam.
- Lijangmo je dobar prema vama? - zapitala je
gospa Vu.
14*
211Jarka rumen oblila je nežne obraze lepe
Menge.
- On je dobar prema meni u svakom pogledu --
izjavila je. - Tako dobrog čoveka nikad nije bilo.
Hvala vam, majko.
- Zar Fengmo nije dobar prema Linaj? - upitala je
gospa Vu.
Meng je oklevala jedan trenutak pre nego što je
odvratila. - Ko bi mogao reći čija se ruka diže prva
da udari kad se dvoje ljudi upuste u svađu? -
zapitala je. - Ali ja mislim da je Rulen svemu kriva.
Ona je večito s mojom sestrom. Ona i Linaj
razgovaraju o svojim muževima, pa svaka dodaje
manama svoga muža nedostatke onog drugog.
Gospa Vu se setila jecanja plahovite Rulene, one
noći koja se sada činila tako daleko. - Je li i Rulen
nezadovoljna? - zapitala je.
Meng je slegla ramenima. - Linaj je moja sestra -
odvratila je, pošto je oklevala časak ili dva.
- Ja nikad ne razgovaram sa njenom prijateljicom.
- Vi je ne volite! - uzviknula je gospa Vu. Činilo joj
se da luta mračnom šumom i tone duboko u nešto
čije postojanje u samoj kući nije ni slutila. Kako je
čudovišna izgledala svađa među onima koji na
kućnom ognjištu treba da smene nju i g. Vua!
- Ja ne volim Rulenu - rekla je Meng glasom koji je
ostao isti, bez ičega što bi nagoveštavalo mržnju.
- Moraju li žene uvek da se svađaju? - zapitala je
gospa Vu strogim glasom.
Meng je opet slegla ramenima. - Ne voleti nekoga
ne znači svađati se s njim - rekla je zatim.
- Ne volim Rulenu zato što se uvek ponaša kao da
je uvek ona u pravu, a drugi nikada. Tako se
ponaša i prema Čemu, majko. Čudim se da to
niste pri-metili. Govorila sam toliko puta Lijangmu
da vam to kaže, ali mi je on uvek odgovarao da
neće da vas uznemirava. Ali je stara gospa znala
za to, ona bi često pljesnula Rulenu kad bi se tako
ponašala.
- Udarila ženu moga sina! - uzviknula je gospa Vu.
- Zašto mi to nije rekao?
212
- Ćemo nije dozvoljavao svojoj ženi da vam kaže -
rekla je Meng. Počinjala je već da uživa u
prepričavanju tih porodičnih zgoda i nezgoda. -
Rulen je previše učena - produžila je. - Učenija je
od Linaj, i stoga je Linaj sluša. Večito govore o
stvarima koje žene ne treba da znaju.
- O kakvim stvarima? - zapitala je gospa Vu.
- Pa o ustavu i narodnoj obnovi i nepravičnim
ugovorima u svima tim stvarima - rekla je Meng.
- Vi znate nešto o tome, čini mi se - rekla je gospa
Vu, smešeći se jedva primetno.
- Lijangmo zna, ali ja ne - rekla je Meng.
- Zar vi ne želite da znate ono sito Lijangmo zna? -
zapitala je gospa Vu.
- Ima suviše drugih stvari o kojima nas dvoje
želimo da razgovaramo - odgovorila je Meng.
- Kakvih stvari? - zapitala je opet gospa Vu. Ali
Meng nije recima odgovorila na to. Umesto
toga, na licu joj se ukazao osmeh, na obrazima
sme-jalice, a glavu je okrenula u stranu.
Gospa Vu se zadovoljila tim nemim odgovorom.
Digla se ubrzo i vratila u svoje dvorište,
zaokupljena tim prvim glasovima o novoj uzbuni,
koja se spremala u kući. Nije bila uzbuđena.
Osećala je sa= mo neki čudan umor, kao gladan
čovek koji se našao u napornoj trci. Ah! ti mladi.
Svi ti ljudi i žene čiji životi zavise od nje. Onda
doista nije imala dovoljno snage da se bori s njima.
Njena mudrost bila je suviše drevna za njih -
mudrost životnog puta koji teče pravo od rođenja
do smrti, nigde ne skrećući. Mislila je na brata
Andrea. On je posedovao mudrost koja je daleko
prevazilazila tesni obruč njena četiri zida. Zovnuće
Fengma, mislila je, i savetovati mu da nastavi
učenje. A kad brat Andre bude opet dolazio, ona
će s njim moći da deli jade i nevolje tih mladih ljudi
koji su se oslanjali na nju.
Poslala je Jingu po Fengma, a on je odmah došao,
jer se slučajno nalazio kod kuće, a nije imao šta da
radi. U njegovom izgledu bilo je nečega što se nije
dopalo gospi Vu. Da nije bio zakonito oženjen
213čovek, ona bi pomislila da živi raspusno.
Izgledao je nezadovoljan i natmuren, pa ipak
prezasićen jelom i drugim čulnim uživanjima.
- Fengmo, sine moj - rekla je svojim prijatnim
glasom - bila sam suviše zauzeta ovih dana otkako
smo izgubili našu staru majku. Nisam pitala kako
ste vi. Videla sam vas i Linaj na vašim mesti-ma u
porodici, ali vas nisam posmatrala same. A sada,
sine, porazgovarajte s vašom majkom.
- Nemamo o čemu da razgovaramo, majko - rekao
je Fengmo nehajno.
- A vi i Linaj? - zapitala je blagim glasom,
pokušavajući da ga podstakne da joj se poveri.
- Mi smo sasvim dobro - odvratio je on.
Pogledala ga je ćuteći. Videla je pred sobom
visoka mlada čoveka, tanka u pasu, vitkih članaka i
gležanja. Bio je sitnih kosti, ali izvanredno snažan.
Lice mu je bilo četvrtasto, a pune usne lako bi se
nadule i opustile sa izrazom zlovolje.
Poverite cenu za svaki slucaj na
http://www.faceyubook.com
Nasmešila se. - Izgledate gotovo isto kao nekad
dok ste još bili derište u pelenama - rekla je
neočekivano. - Čudnovato je koliko se malo
muškarci izmene od rođenja do pozne zrelosti, dok
se žene toliko promene.
Pogdekada, kad vas gledam, meni se čini da je
svaki od vas isti onakav kakav je bio kada su mi ga
prvi put položili u naručje!
- Majko, zašto smo se rodili? - zapitao je on. Ona
se i sama dovoljno često pitala to isto, ali
se uznemirila kada je to pitanje čula iz usta svoga
sina. - Zar nije dužnost svakog pokolenja da uvede
u život sledeće? - odvratila je ona.
- Ali zašto? - pitao je on uporno i dalje. - Zašto bi
uopšte iko od nas morao da postoji?
- Zar možemo prestati da postojimo, sada, pošto
smo jednom stvoreni? - odgovorila je ona.
- Ali ako ja postojim samo zato da bih stvorio
nekog sebi slična, a on opet zato da stvori nekog
kao što smo nas dvojica, od kakve je to onda
koristi za mene lično? - nastavio je on. Ali pri tom
nije gledao u nju. Pred sobom je držao napola
ispružene i
214
ovlaš sklopljene svoje tanke, mlade ruke. - Zar ja
nemam svoje ja - rekao je sporo, reč po reč - koje
nema ničeg zajedničkog s vašim, majko, i ničeg
zajedničkog sa detetom koje treba da potekne od
mene?
Nju je bilo strah. I ona je postavljala slična pitanja, i
u njoj su se javljala slična osećanja, ali zato ipak
nije nikad ni sanjala da će ih otkriti i u svome sinu.
- Avaj! - uzviknula je. - Bila sam vam rđava majka.
Vaš otac nikad nije imao takvih misli. Ah, teško
meni kakvi ste, kao da sam vam ubrizgala neki
otrov u dušu.
- Ali, ja sam se uvek nosio ovakvim mislima - rekao
je on.
- To mi još nikad niste kazali - uzviknula je ona
opet.
- Ja sam mislio da će to proći - odgovorio je on. -
Međutim, one mi i dalje stalno padaju na um.
Njeno lice dobilo je izraz duboke ozbiljnosti. - To
ne znači, nadam se, da se i vi Linaj ne slažete
dobro - rekla je na to ona.
On se namrgodio. - Ja ne znam šta hoće Linaj.
Nesmirena je.
- Previše ste kraj nje - izjavila je ona. - Nije dobro
kad su muž i žena večito zajedno. Vidim da ona ne
dolazi da sedi sa ostalim ženama kao što čini
Meng. Nikada ne napušta vaše dvorište. To je,
naravno, zamara. Takva dokolica lako se pretvara
u teret i nemir ...
- Možda - rekao je on kao da mu je to svejedno.
A ona je nastavila da ga posmatra sa dubokom
zabrinutošću.
- Fengmo, kako bi bilo da opet pozovemo brata
Andrea? Meni se čini da ste bili veoma srećni dok
ste se viđali s njim?
- Sada to možda više ne bih bio - odvratio je on
bezvoljno.
- Znate šta? - rekla je ona čvrstim glasom. Znala je
odavno iz iskustva da se odsustvu volje
215mora suprotstaviti nepokolebljiva čvrstina. - Ja
ću ga pozvati.
On nije odgovorio na to.
- Fengmo - počela je ona opet - ako vi i Li-naj želite
da napustite ovu kuću, ja vam to neću braniti. Ja
želim sreću svojih sinova. Vi imate pravo što pitate
zašto biste bili samo beočug u. lancu po-kolenja.
Ja imam i drugih sinova. Ako želite da idete
odavde, govorite. Recite mi to otvoreno.
- Ne znam ni sam šta bih hteo - rekao je on isto
tako bezvoljno.
- Mrzite li vi Linaj? - zapitala je ona. - To može biti
samo ako ste potpuno nesrećni. Koliko ima otkako
ste se oženili njome? Svega tri kratka me-seca.
Ona nije noseća, a vi ste potišteni. Šta to znači,
Fengmo?
- Majko, nije to pedalj kojim biste nas mogli meriti -
izjavio je on.
Ali je ona bila suviše oštroumna da mu ne bi umela
odgovoriti. - Nije to jedina mera na osnovu koje
mislim da vas ocenjujem - rekla je - ali znam da je
telesna ljubav ugaoni kamen braka i da neke druge
ne može ni biti ako nje nema. Ako su muž i žena
vezani telom, druge veze doći će same po sebi, a
ako i ne dođu, njih dvoje će ipak živeti kao jedno
telo, ako već ne kao jedna duša. Meso i krv su
kamen i malter temelja na kojima njih dvoje grade
svoju kuću. Duša, um, i sve ostalo, to je samo
krov, ukras, ono što čovek dodaje jednoj lepoj kući.
Ali sve se to ruši bez onih temelja.
Fengmo je pogledao svoju majku. - Kako se onda
moglo dogoditi da moj otac dovede sebi nalo-
žnicu?
Ona nije mogla otrpeti toliku grubost. - Sve ima
svoje vreme - rekla je strogo - a jedno vreme
prelazi u drugo.
On je znao da je prekoračio granice slobode koju
sin u razgovoru s majkom može sebi da dozvoli.
Protrljao je svoju kratko podšišanu kosu i spustio
zatim obe ruke niz obraze.
216
- Pa dobro, pozovite brata Andrea - rekao je
najzad. Razmišljao je opet jedan trenutak, a onda
kazao: - On će biti moj jedini učitelj! Prestaću da
idem u narodnu školu.
- Neka bude tako, sine moj - rekla je ona.
VIII
Tako je brat Andre opet došao u kuću Vua. On ni
jednom rečju nije pomenuo vreme koje je proteklo
otkad je poslednji put bio pod njihovim krovom, niti
ma šta što se otada dogodilo. Fengmo je naveče
došao na čas i potom opet otišao. Ali je gospa Vu
ljubazno zovnula brata Andrea kad je prelazio
preko dvorišta posle časa.
Sedela je na mestu gde je razmišljala i sanjarila
svake večeri u jesen, dok napolju ne bi suviše
zahladnelo. Hladno je bilo i te noći, ali, zato što se
nerado rešavala na oproštaj sa letom, ona je
pokušavala da presedi tako još koje veče, kao da
se hvata za skute poslednjim lepim danima, ne
dajući im da joj umaknu. Jinga se žalila na njenu
upornost, govoreći da u to doba niko ziv ne bi
smeo da sedi pod vedrim nebom, a u biblioteci je
raspalila mangal sa ugljem da bi preduhitrila
prehladu koja je, po njenim recima, svaki čas
mogla da zaskoči njenu neopreznu gospodaricu.
- Dobri brate Andre - zovnula je gospa Vu učitelja.
Visoka prilika brata Andrea zastala je u hodu.
Okrenuo je glavu i ugledao je.
- Jeste li me zvali, gospođo? - zapitao je.
- Jesam - rekla je ustajući. - Ako imate malo
vremena, posvetite ga meni, molim vas, da bismo
porazgovarali malo o onom mom trećem sinu.
Nisam zadovoljna njime.
Brat Andre je naklonio svoju krupnu glavu.
- Donesite čaj, Jinga - rekla je gospa Vu sobarici - i
ostanite onda ovde da biste mogli pripaziti na žar u
mangalu. - Setila se da je brat Andre sveštenik i
želela je, stoga, da ga poštedi od ne-
217ugodnosti koju bi za njega mogao predstavljati
razgovor u četiri oka s jednom ženom.
Ali, ako se osećao nelagodno, on to nije ničim
pokazao. Seo je na stolicu koju mu je ponudila
pokretom ruke i čekao da ona produži. Njegove
duboke oči bile su uprte u njeno lice, ali je ona
znala da ne misli na nju. Takvim bi se očima moglo
s neba gledati na nekog pod sobom.
- Zašto je Fengmo nesrećan? - upitala je bez
okolišenja.
- Zato što je dokon - odgovorio je prosto brat
Andre.
- Dokon? - ponovila je gospa Vu. - Ali on ima svoje
dužnosti. Ja svake nove godine dodeljujem njihove
dužnosti svakom od svojih sinova, kao i svakoj
snahi, uostalom. Ove godine, moj najstariji sin je
odgovoran za nadzor nad našim imanjem na selu,
pod mojom upravom. Ćemo mora da se stara za
nabavke i prodaju, a Fengmo se upućuje u radnje
gde prodajemo naše žito u gradu. Otkako je izišao
iz škole, on se bavi tim poslom po nekoliko sati na
dan.
- Pa ipak je dokon - rekao je brat Andre. - Fengmo
je dete neobičnog uma. Istraživački duh, reklo bi
se. On brzo uči. Vi ste mi naredili da ga učim
engleski. Ali kraj sveg engleskog jezika koji uči,
njemu danas treba još nešto. Ja sam se uverio da
on nije ništa zaboravio. Znanje koje sam preneo na
njega pre nekoliko meseci pustilo je korena u
njegovoj duši i razraslo se u čitavu mrežu izdanaka
poput vinove loze, izdanaka koji u vazduhu traže
nešto za što bi se uhvatili, da bi se uspeli još više, i
gore na visini cvetali i plodom rađali. Fengmo će
uvek biti dokon, iako mu ispunite svaki bogovetni
sat u danu, dokle god ne nađe stvar koja će
zaokupiti sve sile njegovog uma i njegovog duha.
Gospa Vu je pažljivo saslušala njegove reci. - Vi
nastojite da me nagovorite na nešto, je l“te: hteli
biste dozvolu da ga učite vašoj veri - rekla je,
gledajući ga lukavo.
- Vi ne znate šta je moja vera - odgovorio je brat
Andre.
218
- Znam - rekla je ona. - Mala sestra Šija čitala mi je
često štošta iz vaših svetih knjiga i objašnjavala mi
kako se vi stranci molite bogu, i ostale slične stvari.
- Niti je moja vera njena, niti njena na moju liči -
odvratio je taj čudni čovek.
- Objasnite mi svoju - zapovedila mu je ona.
- Neću da je objašnjavam jer ne mogu - rekao je. -
Sestra Šija vam može čitati neku knjigu i govoriti
na koji se način treba moliti, ali to nije moja knjiga
niti moj način molitve. Ja čitam mnoge knjige i
nemam određenih molitava.
- Pa gde se onda krije vaša vera? - zapitala je ona.
- U hlebu i vodi - odgovorio je on - u spavanju i
hodu, u čišćenju moje kuće i gajenju moga vrta, i u
hrani koju dajem izgubljenoj deci kada ih nađem i
uzmem pod svoj krov, u časovima koje dajem
vašem sinu i u onima koje provodim sedeći kraj
uzglavlja bolesnika, i u pomoći onima kojima valja
mreti, da bi mogli umreti u miru.
- Volela bih da sam vas zovnula kad je umrla naša
stara gospa - rekla je ona neočekivano. - Osećala
sam čudnu želju da vas pozovem. Ali sam se
bojala da bi porodica ipak htela da dođu svešte-
nici iz našeg hrama.
- Ja se ne bih protivio prisustvu vaših sve-štenika -
rekao je brat Andre. - Ne gonim nikad nikoga ko
može da pruži utehe svom bližnjem. Svima nama
treba utehe.
- I vama? - zapitala je ona radoznalo.
- I meni, svakako - rekao je on.
- Ali vi ste tako usamljeni - uzviknula je. - Vi
nemate nikog svoga, nikoga od svoje krvi.
- Svako je od moje krvi - rekao je brat Andre. -
Nema nikakve razlike između jedne krvi i ma koje
druge.
- Zar je vaša krv ista kao i moja? - uzviknula je
gospa Vu.
- Među njima nema nikakve razlike - rekao je on. -
Sva je ljudska krv od iste tvari.
219- Zašto ste vi samo sveštenik? - zapitala je
ona. Znala je da je to grubo, pa se požurila da ga
zamoli za oproštenje. - Morate mi oprostiti. I suviše
sam ljubopitljiva. Znam da sveštenika nikad ne
treba pitati zašto je postao sveštenik. Ali osećam
da niste počinili nikakav zločin i da vam ne treba
nikakvo utočište.
- Ne tražite oproštaja od mene - rekao je brat
Andre. - Doista, i sam jedva znam kako sam
postao sveštenik, izuzev ako nije stoga što sam
prvo bio astronom.
- Vi ste zvezdoznanac? - uzviknula je ona sa
dubokim iznenađenjem.
- Gospođo, niko ne poznaje zvezde - odgovorio je
on. - Ali ja proučavam njihov uspon i spuštanje na
nebu, njihov izlazak i zalazak.
- Bavite li se time i sada? - zapitala je ona. Stidela
se svoje radoznalosti, čudne želje da sazna o
njemu što više, ali nije mogla da je obuzda.
- Činim to doista, gospođo, kad posvršavam svoje
dnevne poslove, izuzev ako je noć oblačna -
odvratio je on. Njegovo otvoreno i spokojno
držanje povredilo je samoljublje gospe Vu.
Odgovarao je na pitanja zato što ih je postavljala i
zato što nije imao šta da krije, ali tako kao da ga se
ona ništa ne tiče.
- Vi ste veoma usamljeni - primetila je, me-njajući
naglo predmet razgovora. - Radite celog dana
među siromasima, a noću među zvezdama.
- To je istina - složio se on mirno.
- Zar nikad niste zaželeli kuću, ženu i decu? -
zapitala je.
- Gospođo, jednom sam voleo jednu ženu -
odgovorio je on. - Trebalo je da se venčamo. Onda
sam se povukao u samoću. Više mi nije bila
potrebna. Nisam je više voleo.
- To je bilo veoma nepravedno prema njoj, mislim -
rekla je gospa Vu dostojanstveno.
- Jeste, bilo je - saglasio se on - i ja sam to osećao,
ali sam smatrao da joj moram reći istinu.
220
Onda sam postao sveštenik da bih zadovoljio svoju
potrebu za usamljenošću.
- Ali šta je sa vašom verom? - zapitala ga je ona.
Njegove tamne oči pogledale su je pravo u lice.
- Sa mojom verom? Ona je u prostoru i u beskraju,
u suncu i na zvezdama, u oblacima i na vetru.
- Zar tamo nema nikakva boga? - zapitala je ona.
- Ima - rekao je on. - Ali ja nisam video njegovo
lice.
- Pa kako, onda, možete da verujete u njega.
- On je takođe u onome što je oko mene - odvratio
je brat Andre. Govorio je o velikim stvarima sa
dubokom ozbiljnošću i prostim recima. - On je u
vazduhu i vodi, u životu i smrti, u čovečanstvu.
- Ali vaša nahočad - navaljivala je i dalje pitanjima.
- Ako volite svoju samoću i ako vam niko ne treba,
zašto ste onda uzeli pod svoju zaštitu tu decu
slučaja?
On je bacio jedan pogled na svoje ogromne, žu-
ljevite ruke čoveka koji ne preza od napornog, tele-
snog rada. - Ove ruke takođe moraju da žive i da
budu srećne - rekao je kao da su to stvorenja koja
imaju neki svoj, samostalan i zaseban život i koja
mu ne pripadaju. - Meso takođe mora da se uposli
da bi duši ostavilo njenu slobodu.
Gospa Vu je gledala u njega netremice sa sve
većom radoznološću. - Ima li još ljudi kao što ste
vi? - zapitala je.
- Niko na ovom svetu nije ni s kim istovetan
- rekao je brat Andre. Njegovo suncem opaljeno
lice dobilo je topao, gotovo nasmešen izraz, kao
da ga je iznutra obasjala neka najednom upaljena
sve-tlost. - Ali mislim, gospođo, da bi vaš sin, mladi
Fengmo, mogao postati ovakav kao što sam ja...
Da, možda će zbilja biti sličan meni.
- Ja to zabranjujem! - rekla je odsečno gospa Vu.
- Ah! - izustio je kratko brat Andre i nasme-šio se.
Njegove zagonetne oči, ozarene onom unutra-
221šnjom svetlošću, upravile su za trenutak na nju
svoj blistavi i topli pogled, a onda joj je rekao
zbogom. Ona je ostala sedeći, očiju uprtih u onaj
mali roj zvezda koje su se mogle videti iz uzanog
okvira njenog dvorišta. Jinga je dvaput dolazila i
korila je što se još nije sklonila pod krov.
- Ostavite me - rekla joj je gospa. - Moram da
razmislim o izvesnim stvarima.
- Zar ne možete da razmišljate u svom krevetu
umesto na ovom hladnom noćnom vazduhu? -
odvratila je Jinga prekorno.
Kada joj gospa Vu nije odgovorila, ona je otišla i
donela jednu krznom postavljenu haljinu, u koju je
umotala njene noge do iznad kolena. Gospa Vu je
još uvek sedela nepomično. Zabačene glave i
napola opružena u svojoj naslonjači, očiju uprtih u
zvezde. Zidovi dvorišta usecali su svoj tesni
četvorougao u nebu kao i na zemlji, ali su gore i
dole, ispod i iznad njih, kružile u letu njene misli,
koje bi čas zaronile u dubinu, čas se opet vinule u
visinu.
U zemlji pod kućom granalo se ljudsko korenje -
neviđeni, neznani koreni svih onih koji su živeli tu,
bilo kao izdanci porodice Vu, bilo pod njenim
okriljem. Tu su se rađali i tu umirali. Temelji su bili
neuzdrmani. Ali oni nisu bili ni prvi ni jedini na tom
mestu. Njima su prethodili ko zna kakvi drugi, još
manje znani i tuđi, svakako. Stari gospodar pričao
joj je da je čuo od svog oca, a ovaj opet od
svojega, kako su zidari, kada su udarani temelji
domu Vua, uzidali ugaoni kamen u ruševine i krš
od porculana, kuhinjskih ognjišta i zdrobljena cre-
pa, jer do
zemlje nisu mogli doći. - Ničiji temelji ne mogu
dopre ti do žive površine naše zemlje - rekao joj je
tada stari gospodar. - Naši preci sazidali su pet
gradova jedan za drugim i sve jedan nad drugim.
Čovek je zidao na kostima i ognjištu svoga
prethodnika, a drugi će graditi na našim kostima i
na našim temeljima.
U stotinama vekova kojima je išla u susret, kuća
Vua zauzeće svoje mesto u podzemnom bregu
ruševina, među temeljima budućih kuća, a druge
oči
222
gledaće na zvezde koje odvajkada trepere nad
njom. Poimala je svu usamljenost brata Andrea, ali
razu-mevala najednom i zašto je zadovoljan u
njenoj sen-ci. Zagledana u zvezde, uzdrhtala je na
ivici njegove usamljenosti kao na ivici nekog
bezdana.
- Gospođo! - očajno je doviknula Jinga iz kuće.
Ali gospa Vu nije čula njen glas.
Jinga se najzad ozbiljno prepala. Prišla joj je blizu
na prstima i pogledala joj u lice. Bilo je vedro,
hladno i nepomično. Njene krupne crne oči upirale
su i dalje u nebo ukočen pogled. U sumraku nad
dvorištem, koji je obasjavala tankim mlazom samo
svetlost svece u biblioteci, njeno lice izgledalo je
gotovo prozračno u svojoj mlečnoj belini.
- Duša joj je nekud odletela, avaj! - promrm-ljala je
Jinga, a onda pritisnula usta obema rukama. U
strahu pred onim što je videla, uzmakla je korak
unazad, a potom se okrenula i na prstima prešla
preko dvorišta.
Gospa Vu je kao kroza san čula laki šum njenog
kretanja, ne mareći ili ne znajući zašto se Jinga
preplašila. Ona se oslobodila zidova koji su je
opasivali. Oni nisu, kao što joj se nekad činilo,
dopirali do zvezda i usecali četvorougao u nebo
nad njenom glavom. Umesto toga, vinuvši se iznad
njih, ona je videla ćelu zemlju pod svojim nogama,
svih sedam mora, zemlje i narode za koje je znala
samo iz knjiga, oba stožera Zemaljske kugle pod
njihovim kapama od večnog snega i leda, žarki
pojas i njegov bujni život, sav od ovoga sveta.
„Sa zvezda se", mislila je, „vide, bez sumnje, sve
stvari."
Prvi put u životu čeznula je da se oslobodi ta četiri
zida i putuje svuda po svetu, da sve vidi i sve
upozna.
„Ali zvezde bi ipak ostale neznane", pomislila je.
„Kako bi se samrtan čovek mogao vinuti do
zvezda?"
Setila se stare gospe, čija je ličnost već bila
razlučena u slobodnu dušu i prah zatvoren u kov-
223čegu. Ali duša stare gospe mogla je lebdeti
samo oko njenog zemnog staništa.
„Čim budem slobodna", razmišljala je dalje gospa
Vu, „napustiću odmah ovu kuću. Dići ću se pravo u
visine i leteti, leteti sve više, dok ne saznam od
čega su načinjene zvezde."
Sanjareći tako, gospa Vu je zaboravila da je Jinga
prešla preko dvorišta i udaljila se, i nije pri-metila,
takođe, kada se opet vratila sa trojicom sinova.
Lijangmo, Cerno i Fengmo došli su zajedno i
zastali gledajući začuđeno u svoju majku. Prvo je
progovorio Lijangmo.
- Majko! - Trudio se da govori blagim glasom, jer
se plašio da joj je duša napustila telo, a kada se to
dogodi, duša se ne srne ničim zastrašiti - jer bi
mogla i da se ne vrati. Treba je prizivati
ulagivanjem, ubeđivati je slatkim i laskavim recima.
Jer je telo kavez, a duša je ptica, pa kada se
jednom vrata otvore, a ptica pobegne na slobodu,
zašto bi se vraćala u kavez? Stoga se mora
dovesti u iskušenje i zavarati mamcem kome ne
može odoleti.
- Draga majko - produžio je Lijangmo isto onako
blago - vaša deca su ovde ... Vaša deca čekaju na
vas...
Ali je gospa Vu bila u zanosu i nije čula nikakav
glas.
Sinovi su se zgledali u dubokom strahu.
- Zovite oca - zapovedio je Lijangmo Čemu. Ćemo
je pohitao da ga posluša. Ža nekoliko ča-
saka, koje su ostali proveli ćuteći, da odbegla duša
ne bi umakla još dalje g. Vu je ušao u dvorište
žurnim korakom. Iza njega, neprimećena, ušla je i
Či-juming.
- Kako se to desilo? - upitao je Jingu.
- Strani sveštenik ostavio ju je u ovom stanju -
odgovorila je Jinga.
Zgledali su se još jednom u strahu koji ih je opet
obuzeo.
- Majko mojih sinova! - obratio joj se g. Vu blagim
glasom kao i Lijangmo. Njegovo puno lice bilo je
bledo kao krpa.
224
Gospa Vu nije odgovorila.
- Eilijen! - pokušao je on opet da je dozove. Nije se
usuđivao da je dotakne. Šake su mu visile
0 člancima mlitavo kao dva mesnata i povelika
bela cveta.
A Čijuming nije progovorila ni reci. Klekla je do
nogu gospe Vu i skinula joj uzane satenske cipele i
bele svilene čarape, a zatim počela da joj trlja bosa
stopala. Bila su hladna, pa ih je stoga pritisnula na
svoje grudi. - Probudićete je prebrzo - upozoravao
ju je zabrinuto g. Vu.
- Neću, jer se mene ne plaši - rekla je Čijuming.
Gledala ih je klečeći, oca i sinove, u kući u koju je
dovedena voljom nebesa.
- Ona se nikog ne plaši - rekao je g. Vu
dostojanstveno.
- Mene se ne plaši zato što ne mari za me - glasio
je čudan odgovor mlade naložnice. Izgovorila je te
reci gledajući oborenih očiju u bosa uzana stopala
koja je držala u rukama.
U tome času gospa Vu je odvojila oči od zvezda.
Spuštajući se, njen je pogled pao na njena tri sina.
- Vi ste to - rekla je. - Sva trojica. Šta hoćete?
Čijuming se požurila da je opet obuje. Gospa Vu je
izgledala kao da je ne vidi. Ali je g. Vua videla.
- Zašto ste vi ovde? - zapitala ga je hladno
1 nepristupačno.
Svi su mogli videti da joj se duša nerado vraćala
među njih.
- Majko, ja mislim da Meng može da se porodi
svakog časa - rekao je brzo Lijangmo.
- Majko - umešao se Ćemo - želeo bih da naučite
Rulenu kako se mese medeni kolači.
- Majko - oglasio se Fengmo - danas sam vas
nešto slagao.
Jedan po jedan, svi su je dozivali da se vrati.
Došao je red i na g. Vua.
- Majko mojih sinova, vi ste potrebni ovoj kući.
Jeste li zaboravili da je vreme odvajanja pšenice
za setvu na imanju?
15 Paviljon žena
225Tako se ona najzad vratila. - Ah, vi - rekla je -
zar vašim brigama nikad neće biti kraja?
- Ne - rekao je Lijangmo. - Nikada!
Nespretnim pokretima, pipajući, ona je odmotavala
haljinu u koju su joj kolena još bila uvijena, i digla
se najzad, puštajući je da klizne na zemlju.
Spustila se sa zvezda i bila opet u svojoj, istoj kući.
Pogledala je zbunjeno oko sebe.
- Gde je Jinga? Umorna sam, moram da spavam.
Sutra, sutra ...
Muškarci su se povukli iz dvorišta u sobu za
sedenje gospe Vu. Jinga je odvela svoju
gospodaricu u spavaću sobu. Samo se Čijuming
iskrala u mrak.
Otac i sinovi sedeli su ćuteći, gledajući jedan u
drugoga i prisluškujući ne bi li čuli šta se događa u
susednoj prostoriji, sve dok se Jinga nije pomolila
odatle i kazala im: - Sada je van opasnosti.
Zaspala je.
Oni su tada otišli. - Možete li ovo objasniti, oče? -
upitao je Lijangmo g. Vua na izlazu iz dvorišta. -
Njena duša nikad ranije nije napuštala ovu kuću, je
l“te?
- Ne znam šta ju je snašlo najednom - pro-gunđao
je g. Vu. - Bila je stalno nekako čudnovata posle
svog četrdesetog rođendana.
Ali Fengmo je zavrteo glavom. - Nijedan od vas ne
razume našu majku kao ja. Ja znam kako se ona
oseća. Ona oseća da ima krila i da joj nikad nije
bilo dozvoljeno da leti, eto kako se ona oseća.
Njegov otac, Lijangmo i Ćemo samo su ga
pogledali kao da je sišao s uma. Oprostili su se
ozbiljna držanja već sledećeg trenutka, zaželevši
jedan drugom laku noć.
Gospa Vu se probudila narednog jutra u velikom
strahu od onoga što joj se dogodilo prošle noći.
Ništa još u njenom životu nije bilo tako slatko kao
226
oni trenuci potpune slobode, kada je njena duša
ostavila daleko za sobom njeno telo. Znala, je da
bi ta sloboda mogla postati opojno piće za dušu,
sladak otrov, čijem iskušenju ne bi mogla odoleti,
kao ni pijanica vinu. Jer, dok joj je duša lebdela
među zvezdama, ona je bila zanemarila sve ostalo
i srna-kla sa pleća, kao oveštao plašt, sav teret te
velike kuće. Odbacila je tada sve njene brige i
ostavila ih za sobom, isto onako pouzdano kao što
monahinja izmiče trudu i mukama ostalih žena, isto
onako sigurno kao što se sveštenik oslobađa
bremena muža i oca. Osetila je toga jutra srdžbu
na brata Andrea što ju je on doveo u iskušenje da
se dočepa takve slobode, a sebe se plašila zato
što je jednom podlegla njenoj privlačnoj sili. Kada
se probudila, ose-ćanje krivice blio je isto tako
duboko kao da se U potaji podala ljubavniku.
Digla se odmah iz postelje, puna strogosti prema
samoj sebi. Pozvala je oštro na odgovornost Jin-
gu, zbog nekoliko sitnih grešaka. Pokazala je
prstom na prašinu smetenu iza velike naslonjače
koja se retko kad pomicala s mesta, i na paučinu
koja je visila iza jedne uglačane grede. Posle
doručka je pregledala račune sa kuvarom i dala mu
uputstva za kuvanje i nabavke namirnica, i to za
mnogo dana unapred. - Sada, kad zima više nije
daleko - rekla je - vreme je da nam prestanete
davati čorbu od dinje, krastavce i druge slične
stvari za rashlađi-vanje. Vreme je da nam počnete
služiti pečenu svinjetinu, prženu govedinu i pasulj, i
da povrće počnete kuvati sa mesom.
On je razrogačio svoje sitne očice na te reci. -i Ma
gde ste vi to jeli, gospođo, ovih dana, kada niste
videli da već činim sve što vi sad govorite? Zar
meni posle tolikih godina treba još kazvati šta treba
kuvati u koje doba godine?
Bio je iznenađen oštrinom gospe Vu, jer je bio
odličan kuvar i kao takav zauzimao u kući siguran i
uvažen položaj, a kraj toga je bio drzak kad god bi
mu se svidelo, što je bivalo često jer je imao preku
ćud svih dobrih kuvara. Ali oštrina gospe Vu nije
15*
227se ublažila. - Odlazite - rekla je. - Nemojte vi
meni pričati šta činite, a šta ne činite.
Toga dana, ona sebi nije ostavila ni trenutka
slobodnog vremena. Čim bi jedan od slugu ili
ukućana otišao, drugi bi dolazio. Još se nije bila
stišala posle razgovora sa kuvarom kad je ugledala
g. Vua kako ulazi u njeno dvorište, ranije nego što
se obično dizao iz postelje.
- Hodite, oče mojih sinova - rekla je. - Pregledala
sam račune sa kuvarom. Gdekad mi se čini da bi
ga trebalo menjati. Jezik mu postaje sve duži i
duži.
- Ali on je ovde jedini kuvar koji priređuje rakove
onako kako ja volim - odvratio je uznemireno g. Vu.
- Vi znate da sam pretražio sedam ili osam
gradova dok sam ga našao, i da sam ga onda
oženio vašom sobaricom da bih ga vezao za kuću.
- Jinga je takođe bezobrazna - rekla je gospa Vu.
G. Vu se. duboko uznemirio jer je retko imao prlike
da čuje slične izjave iz njenih usta. Seo je i izvukao
iz rukava svoju lulu, koju je napunio du-vanom i
pripalio. - Slušajte, majko mojih sinova - rekao je -
vi se jutros ne osećate dobro. Imate čak i kolutove
oko očiju.
- Sasvim sam dobro - odvratila je jetko gospa Vu.
Gospodin Vu je povukao dva dima i spustio lulu. -
Eilijen - rekao je tiho, ogledavši se prethodno levo i
desno da bi video neće li ga neko čuti - vi grešite
veoma što se odvajate od mene. Muškarcu i ženi
nema zdravlja jednom bez drugoga. To je živa
istina. Nije to samo pitanje potomstva. To je takođe
stvar ravnoteže, duževne i telesne. Molim vas,
pogledajte se samo kako izgledate. Zubi vam nisu
ispali, kosa vam je crnja no što je ikad bila, meso
jedro, a krv začas gotova da plane. Zar ste
zaboravili kako smo se dobro ...
- Prestanite - rekla je odsečno. - Vi znate da ja
nisam žena promenljive ćudi. Uredila sam svoj
život što sam bolje znala i umela. Da vi, možda,
niste
228
nezadovoljni svojim životom kad dolazite ovamo i
tako govorite sa mnom?
- Doista biste mi bili dobrodošli - rekao je on
iskreno - jer vas volim više nego ikoju drugu i
moraću tako da vas volim do svoje smrti, ali nisam
mislio na sebe kad sam ono maločas govorio.
- Nemate potrebe da mislite na mene - ostala je
ona uporno pri svome.
- Ali ja moram da mislim na vas - izjavio je on.
Pomišljao je na trenutak, što mu se činilo
čudovišno, da se, možda, po jednoj zagonetnoj
izopa-čenosti prirode predala dušom, ako ne
telom, onom stranom svešteniku. Ali se stideo da
joj saopšti tu svoju misao. Znao je koliko je
utančan njen ukus u svim stvarima. Pored toga što
je bio sveštenik, onaj čovek je bio stranac. Čak i
dok je bio mlad i nestrpljiv, g. Vu je znao da je bolje
za njega kad obuzda svoju nestrpljivost i okupa se,
namiriše svoje telo i poštara se da mu dah bude
čist pre nego što dođe u njenu blizinu. A tuđinci su
zaudarali do kosti, zbog grube sirovosti svoje krvi i
svog mesa, obilnosti svoga znoja i gustine svoje
kudrave kose. Odbacio je onu čudnovatu misao
što je pre mogao, da je ona ne bi pogodila svojom
mađijskom i nagonskom vidovitošću i prekorela ga
zbog nepravde koju joj tim nanosi.
Pribegao je stoga jedinoj stvari za koju je znao da
će uvek neodoljivo privlačiti njenu pažnju. Stao se
pretvarati da je mrzovoljan i žaliti da se ni sam ne
oseća dobro.
- Ah, imate pravo. I ja sam ostareo - uzdahnuo je. -
Creva mi krče, a noću se budim po dva-triput.
Izjutra sam umoran.
Ali je ona još uvek bila svirepa. - Uzimajte malo
mesne čorbe za večeru, i spavajte sami nekoliko
noći.
On je, onda, odustao od daljih napora da je umi-
lostivi. Sedeo je ćuteći, isturene brade, a ona
lupkala nogom o kameni pod i uzdisala. Zatim je
ustala da mu naspe čaja. On je video kako joj
drhte tanki prsti dok je pridržavala poklopac na
čajniku, ali nije
229ništa kazao. Pio je čaj, a i ona je takođe pila iz
čanka koji je nasula za sebe, a zatim se digao i
otišao. Međutim, još nije bio stigao ni do vrata kad
mu je doviknula onim svojim glasom koji je gdekad
bio ne samo zvonak nego i tvrd kao srebro. -
Zaboravili ste opet svoju lulu!
Okrenuo se, crven u licu kao rak. - Zaboravio sam
je, doista - rekao je.
Ali je ona stajala na pragu i pokazivala prstom na
lulu kao da je to neka nečista stvar, a on se vratio
pokunjen istim putem, kao dečak koji je dobio
batine, i brzo zgrabio zaboravljeni predmet, a zatim
prošao žurna koraka kraj nje, napućenih usana i
crvenih obraza. Ona je stajala jedan trenutak
gledajući za njim, a u grudima ju je nešto žignulo
na jednom mestu kao od bolnog, nevidljivog
udarca.
Ali, pre nego što je mogla da obrati pažnju na to, u
sobu je upala sestra Šija. „Ah", pomislila je, „otkud
baš ona u tom času?" Gospi Vu se činilo da nikad
neće doživeti jutro kada bi joj poseta strane žene
mogla biti manje dobrodošla, ali šta je mogla učiniti
nego je pozvati da uđe i ponuditi joj mesto da
sedne?
- Tako vas dugo nisam videla - rekla je sestra Šija,
govoreći brzo i izražavajući se pogrešno na
kineskom jeziku, kao i uvek. Gospa Vu se naučila
da razumeva njene misli i bez razumevanja njenih
reci, jer mala sestra nije umela da vlada ni svojim
dahom ni svojim jezikom. Zvuči su se kotrljali sa
njenih usana nasumce i jedan preko drugog, mukli
kada je trebalo da budu oštri, a oštri kada je
trebalo da budu mukli, a dizanje i spuštanje njenog
glasa nije imalo nikakve veze s njenim recima.
- Da niste bili bolesni, mala sestro? - zapitala je
gospa Vu.
- Nisam - odgovorila je mala sestra - ali mi se činilo
nekako ... u poslednje vreme... da sam na smetnji.
- Otkud biste vi mogli biti na smetnji? - pro-
mrmljala je učtivo gospa Vu.
230
- Vi ste tako ljubazni - rekla je mala sestra. Primila
je u svojoj bezazlenosti kao istinu ovlašnu učtivost
svoje domaćice. - Danas sam došla zbog nečeg
sasvim naročitog. Draga gospođo, znate, ja sam
nešto smislila i ako vi to odobrite ...
- Šta ste mislili? - zapitala je gospa Vu.
- Vi znate onog sveštenika - odgovorila je mala
sestra pitanjem.
- Učitelja moga sina - promrmljala je gospa Vu.
- On drži dom za nahočad - rekla je mala sestra. -
Mislila sam odavno da bi trebalo naći ženu koja bi
mogla vršiti neku vrstu nadzora nad devoj-čicama
u toj kući. On ima samo jednog starog slugu. A njih
bi trebalo učiti nečem, draga gospođo. To je
sigurno i vaše mišljenje. Razmišljala sam da li biste
vi hteli pitati... to jest, hoću da kažem, ja bih želela,
a s vašim odobrenjem naravno, da mu ponudim
svoje usluge... da budem učiteljica toj deci.
- Zašto ga to sami ne pitate? - odvratila je gospa
Vu.
- Vi biste to morali znati - rekla je ozbiljno mala
sestra Šija. - Mi nismo iste vere.
- Koliko li vera imate vi stranci? - zapitala je glasno
gospa Vu. - Svaki čas čujem za neku novu veru
među vama.
- Postoji samo jedan istiniti bog - rekla je svečano
mala sestra Šija.
- Verujete li vi u tog boga? - zapitala je gospa Vu.
Mala sestra Šija otvorila je široko svoje bledo-plave
oči. Digla je ruku i zagladila uvojak bledo-žute kose
koji joj je padao niz obraz. - Zašto bih inače
napustila svoju kuću i svoju postojbinu i došla u
ovu čudnovatu zemlju?
- Zar je naša zemlja čudnovata? - zapitala je gospa
Vu, sa izvesnim iznenađenjem.
- Meni je čudnovata - rekla je mala sestra Šija.
231- Je li vam vaš bog rekao da dođete ovamo? -
zapitala je opet gospa Vu.
- Doista jeste - odvratila je mala sestra Šija.
- Jeste li čuli njegov glas? - upitala je gospa Vu.
Mala sestra Šija se zarumenela. Stavila je na grudi
svoje duge, blede ruke.
- Osetila sam ga... čula sam ga ovde - rekla je.
Gospa Vu je posmatrala svoju gošću ozbiljnim
pogledom. - Ali zar vaši roditelji nisu nikada
pokušali da vas udaju? - zapitala je.
Mala sestra Šija pritisnula je još jače grudi svojim
bledim rukama. - U mojoj zemlji, roditelji ne
uglavljuju brakove. Ljudi i žene venčavaju se iz
ljubavi.
- Jeste li ikada voleli? - zapitala je gospa Vu svojim
spokojnim glasom.
Ruke male sestre Sije spustile su se u njeno krilo
koje je bilo prekriveno sivom pamučnom tkaninom.
- Naravno - rekla je jednostavno.
- Ali se niste udavali - zapitala je gospa Vu.
- U mojoj zemlji - izustila je bolno sestra Šija -
čovek je taj koji mora da pita ženu hoće li poći za
njega.
Gospa Vu je ćutala. Lako je mogla postaviti sle-
deće pitanje jer joj je i nehotice palo na pamet
posle toga odgovora, ali je bila suviše dobra da bi
to učinila. Znala je da niko nikad nije prosio malu
sestru Siju.
Ova je hrabro digla svoje oborene oči, mada su
bile zamagljene. - Bog je imao druge namere sa
mnom - rekla je vedro.
Gospa Vu se blago nasmešila na nju i rekla: - Kao
da ja vas ne znam!
Uzela je svoju majušnu srebrom okovanu lulu i
pripalila, ali ju je odložila čim je povukla dva dima,
jedan za drugim. - Ovde, u mojoj zemlji -
progovorila je najzad - mi ne prepuštamo tako
važnu stvar, kao što je brak, mladićima i
devojkama ili
232
bogu. Brak je nešto poput hrane i pića ili krova nad
glavom. Sve su to stvari za koje stariji treba da se
pobrinu, jer će inače neko imati previše, a neko
opet gladovati. U mojoj kući, ja smišljam obroke za
sve ostale, čak i za sluge. Svako ima pravo na svoj
deo. Neka su jela, naravno, omiljenija nego druga.
Ali kad bih svakom dopuštala da bira svoju hranu,
deca bi jela samo slatkiše, a otac moga sina jeo bi
samo rakove i kojekakva masna jela. Što se tiče
slugu, oni oblaporni među njima jeli bi previše, ne
ostavljajući ništa stidljivim, koji bi gladovali. Stoga
ja dodeljujem izvesnu određenu količinu jela
svakom služinčetu i svaki dan određujem ko će šta
jesti. Tako se svi hrane pod mojom paskom.
Mala sestra Šija potajno je isprepletala i kršila
prste. - Ne znam ni sama kako smo došli do toga
da govorimo o tim stvarima - rekla je. - Ja sam
došla ovamo da vas nešto pitam, ali sam stvarno
zaboravila šta je to bilo.
- Zaboravili ste zato što nije bilo ono što vam je
stvarno bilo na umu - rekla je blago gospa Vu. - Ali
ja ću vam odgovoriti na pitanje koje ste na-govestili
na početku našeg razgovora. Slušajte, draga
sestro Šija, vi treba da ostavite na miru brata
Andrea. Verujte mi, on je kao golema visoka stena,
tvrda zato što je visoka. Čuvajte se te litice, kao što
leptirića treba da se čuva plamena koji je privlači.
Izubijaćete se, vaše meso će se izranjaviti, srce će
vam krvariti, a mozak se prosuti kao uzavrelo
mleko, a on neće ni znati za to. Bavite se vi i dalje
samo svojim bogom, to vam ja savetujem.
Mala sestra Šija bila je bleda kao kreč. Poble-dele
su joj čak i usne. - Ja ne znam šta vi hoćete da
kažete - počela je mucajući. - Pogdekad dolazim
na pomisao da ste vi veoma zla žena. Vama opet
padaju na pamet neke čudne misli, misli koje meni
podmećete ... ja nikad ne mislim na takve stvari ...
- Nemojte da se stidite svojih misli - rekla je blago
gospa Vu. - To su dobre misli jer ste vi dobra žena.
Ali ste veoma usamljeni. To je vaša zla kob. Život
se nije pobrinuo za vas. Vaša je zemlja ta koja
233je čudnovata i svirepa. Čak ni vaši roditelji nisu
se pobrinuli za vas kada to život nije učinio. Mala
sestro Šija, ja bih se sama postarala da vas udam
za nekoga kada bi to bilo moguće. Ali ovde nema
čo-veka vašeg soja.
Mala sestra Šija saslušala je ćuteći te reci, ali je
onda otvorila usta kao da će nešto kazati, i odmah
ih opet zatvorila, zagrcnula se i udarila u srdit plač.
- Vi ste odvratni! - doviknula je gospi Vu. - Vi... Vi...
Ja nisam takva... Svi ste vi jednaki, vi Kinezi ...
Mislite samo na takve ... grozne stvari.
Gospa Vu je bila duboko iznenađena. - Mala
sestro Šija - rekla je - ja govorim o životu, životu
čoveka, životu žene. Ja vas žalim, pomogla bih
vam kad bih mogla ...
- Ja neću vaše pomoći - rekla je jecajući mala
sestra Šija. - Ja hoću samo da služim bogu.
- Jadna dušo - promrmljala je tiho gospa Vu
- onda idite i služite svome bogu.
Ustala je i nežno uzela za ruku malu sestru Siju.
Odvela ju je tako do vrata i tu se oprostila s njom.
Resila je da je više nikad ne vidi. Spustila se u
naslonjaču, vedra, ali očiju još zamišljenih i punih
sažaljenja, kada je Jinga uletela u sobu trčeći.
- Šalje me prvi mladi gospodar. Njegova žena
počela je da se porađa - uzviknula je.
- Ah - rekla je gospa Vu - pošaljite po njenu majku.
Ja ću u međuvremenu odmah otići do nje. - Ustala
je i otišla u svoju spavaću sobu, gde je brižljivo
oprala ruke i presvukla se, obukavši čist ogrtač od
plavog platna namesto svilenog u kome je dotle
bila. Potom je namirisala ruke i lice i otišla u
Lijangmovo dvorište.
Obradovala se novosti. Ništa nije moglo biti
uzbudljivije u jednoj kući od rađanja deteta. Sama
nije uživala u porođaju, ali se svaki put posle toga
osećala kao preporođena i prožeta nekom novom
čisto tom. Za Mengu se nije plašila. Meng je bila
mlada i zdrava i kao stvorena za rađanje.
Bio je to dan kao što su svi porođajni dani. Glavna
prostorija u odajama njenog najstarijeg sina
234
bila je puna uzbuđenih sluškinja i daljih i bližih
rođaka. Čak su i deca bila uzbuđena i smejala se,
pokušavajući da nose kofe sa vodom i čajnik. Veliki
dom bio je već prepun, ali su svi ipak sa radošću
pozdravljali dolazak još jednog deteta na ovaj svet.
Svečanost ovom prilikom bila je još veća nego
inače, zato što je Meng bila supruga najstarijeg
sina.
- Bilo bi najbolje kad bi opet bio sin - govorila je
jedna starija rođaka u času kada je gospa Vu ušla
u dvorište. - Ako bi se slučajno nešto dogodilo
prvome, tu bi onda bio drugi. Kuća sa mnogo
sinova teško se zatvara mrtvim kocem.
Tada je gospa Vu ušla u sobu, te su se sve
prisutne digle na noge. Zauzela je najpočasnije
sedište koje je stajalo prazno, jer je bilo njoj
namenjeno. Poluglasni žamor pozdrava ispunio je
sobu u kojoj je najednom zamukao sav ostali
razgovor. Kao druga po starini među snahama,
Rulen se digla i stala da sipa čaj. Čak i ona je
ćutala.
- Ah, ti si to, Rulen - rekla je gospa Vu.
Bacila je na mladu ženu brz, oštar pogled.
Izgledala je bleda - tako bleda. Kad god bi je
videla, setila bi se i nehotice da je glasno plakala
jedne noći. Zatim je gospa Vu primetila Linaju, koja
je se-dela malo po strani od ostalih. Krčkala je
zubima suve semenke od lubenica i pijuckala
ljuske na pod. Gospa Vu se jedva uzdržala da je
ne prekori. Očekivala je gospu Kang za nekoliko
minuta i smatrala stoga da je bolje izbegavati sve
što bi moglo da uzruja njenu kćer. Devojka je
stajala kada je ose-tila pogled gospe Vu na sebi.
- Ah, tu si i ti, Linaj - rekla je gospa Vu.
Zatim je počela da se raspituje kako teče porođaj. -
Kako je? - pitala je babicu, koja je dotrčala iz
spavaće sobe kad je čuia komešanje koje je
izazvao dolazak gospe Vu.
- Sasvim dobro - odgovorila je babica. Bila je to
snažna žena krupna glasa, prosta, ali dobra srca,
koja je savesno vršila svoju dužnost gde god bi je
pozvali, ali se naročito radovala porođaju kome je
prisustvovala ovom prilikom, jer se događao u bo-
235gatoj kući pa je znala da će i njeni darovi biti
bogati, naročito ako dovede na svet zdravo i čitavo
muško dete.
- Sigurno je muško - rekla je. Njeno široko lice
sijalo se od zadovoljstva. - Milostiva našeg prvog
sina nosila ga je visoko.
Ali se jecanje porodilje pretvorilo nenadano u
glasan vrisak koji se jasno čuo, pa je babica
istrčala iz sobe.
Gospa Kang je dojurila za nepuno pola časa. Bila
je već bezoblična, iako je obukla široke haljine. U
sobi je zavladala tišina čim je ona prešla preko
praga na ulazu. Ljubopitljivost i saučešće ućutkali
su svaki razgovor. Ona je to osetila i pokušala da
recima prikrije svoju postiđenost.
- Mile moje sestre! - kliknula je. - Sve ste ovde. Baš
ste dobre što se tako od srca brinete za moje dete!
Zatim se obratila gospi Vu. - Recite mi vi, najstarija
sestro, kako je mom dragom detetu?
- Čekala sam na vaš dolazak - rekla je gospa Vu. -
Uđimo zajedno.
Ušle su zajedno u sobu gde je Meng ležala na
uzanoj postelji. Znoj joj je curio i vlažio njenu
dugačku kosu. Dve gospe su joj prišle, po jedna sa
svake strane, i uhvatile je za ruke.
- Majko - izustila je Meng teško dišući - majko ...
gore je nego prošlog puta.
- Doista nije - tešila je gospa Kang. - Biće mnogo
brže gotovo.
- Ne govorite! - zapovedila je gospa Vu oboma. -
Sada je vreme trudu i naporu, a ne recima.
Meng se grčevito hvatala za prohladnu, tanku ruku
gospe Vu i za punačku, vruću ruku gospe Kang.
Čeznula je za grudima svoje majke, želela je da
nasloni glavu na njih i da plače, ali se nije
usuđivala da se time ne bi ogrešila o svoje
dužnosti prema majci svoga supruga. Sobu je
najednom ispunio zadah vruće krvi, a babica se
užurbala i imala pune ruke posla.
236
- Evo ga dolazi, mali gospodar života! - uzviknula
je. - Vidim mu teme.
Meng se stresla i kriknula, uvrćući obe ruke koje je
grčevito stezala. Ali su obe ostale čvrste, kao da su
od kamena. Pognula je glavu i ugrizla se za
rođenu ruku - onu koju joj je majka držala, a gospa
Kang je onda podigla tu ruku i snažno je pri-tisla
na svoje grudi.
- Zašto se ranjavate? - uzviknula je. Ali se Meng
jednim grčevitim trzajem celog tela izvila na-uznak
i ukočila u živi uzdrhtao luk, koji je izgledao kao da
će svakog časa prepuknuti od bola.
Usta su joj se širom otvorila kao da će joj se vilice
razglaviti i iz njih se otelo glasno jecanje, koje se u
magnovenju izmetnulo u prodoran vrisak. Gospa
Kang je ispustila njenu ruku, odgurnula babicu u
stranu, ispružila obe ruke i prihvatila dete.
- Opet muško - rekla je s poštovanjem. Dete je
upravo bilo duboko uzdahnulo prvi gutljaj vazdu-ha
i ispustilo ga je na te reci sa glasnim krikom kao da
je čulo šta ona kazuje.
Gospa Vu se nasmešila na malo smežurano i ljuti
to lice novoređenčeta. - Ljutite li se što ste se
rodili? - zapitala ga je kao da ga nežno zadirkuje. -
Čujete li ga, Meng, grdi nas sve redom. - Ali Meng
nije odgovorila. Bila je oslobođena i ležala je
sklopljenih očiju, kao zgažen cvet na zemlji, posle
kiše.
Te noći gospa Vu i gospa Kang sedele su zajedno.
U kući je sve išlo dobro. Dete je bilo zdravo. Mlada
majka je spavala. Obe mirne i zadovoljne,
prijateljice su se odmarale od briga i napora. Da bi
poštedela svoju prijateljicu od svakog mučnog ose-
ćanja, gospa Vu celog dana nije pominjala
trudnoću gospe Kang, čiji je naduti trbuh nekako
besramno izgledao na njenom prezrelom telu.
237Uskoro, međutim, dok su one tako sedele i
razgovarale o porodičnim stvarima, prebirući
uzgred i preplićući s njima uspomene iz svoje
mladosti, jedna dugačka senka pala je preko praga
na otvorenim vratima. Bio je to brat Andre, koji je
dolazio da bi održao svoj čas sa Fengmom, kao i
obično.
- Strani sveštenik? - zapitala je gospa Kang.
- On još dolazi da poučava Fengma - rekla je
gospa Vu. Činilo joj se da je davno minula ona
prošla noć kada joj je duša uzletela visoko nad
zidove te stare kuće. Ali je ove noći bila opet čvrsto
usidrena u licu porodice, opet uhvaćena i ponovo
sapeta postojanjem onog sićušnog stvorenja koje
se rodilo toga istog dana. Bila su to još jedna usta,
još jedna duša za koju je ona bila odgovorna.
- Nekog sveštenika ili monahinju mogu razu-meti
isto toliko koliko stran jezik - rekla je gospa Kang.
Gospa Vu se nasmešila na nju. - Vi - rekla je - vi...
Gospa Kang se nasmejala obešenjački i potapšala
se po naduvenom trbuhu. - Kad sam sama -
priznala je - ja sam srećna. Radujem se što ću
imati još jedno dete.
Sa zaprepašćenim iznenađenjem gospa Vu je
ugledala na licu gospe Kang nešto od onog istog
božanskog zadovoljstva koje je prošle noći videla
na licu brata Andrea. Njihovo prijateljstvo kretalo
se uvek u zajedničkom krugu njihove ženstvenosti
- jednostavnih osećanja i svakidašnjih briga žene i
majke. Gospa Vu je znala da joj prijateljica čak ni
čitati nije naučila. Gospa Kang bi smatrala, uistinu,
da je čitanje gubitak vremena, kad se umesto toga
mogu rađati deca.
- Mejhen - rekla je gospa Vu sa razneženom
podsmešljivošću - vi ste nezajažljivi. Što ne
ostavite rađanje dece mlađim ženama. Izgledaćete
zbilja kao da rađate svoje rođeno unuče. Zar
nećete nikad prestati?
- Avaj - uzdahnula je gospa Kang, stideći se
tobože - meni to pričinjava toliko zadovoljstvo!
238
- Zar uistinu nikad ne poželite ništa osim života koji
vodite? - zapitala je radoznalo gospa Vu.
- Nikad - odgovorila je gospa Kang. - Kad bih samo
mogla nastaviti da rađam po jedno dete svake
godine, jer... od kakve sam koristi ako prestanem
da donosim taj plod?
Tada je preko praga pala vitka i otmena senka
mladog Fengma.
Gospa Vu se zagledala u talasastu igru njenog
prolaska.
Ali je rekla jednostavno: - Fengmo je došao na čas.
Obe žene gledale su sada njegovu senku koja se
udaljavala, klizeći ukoso niz kaldrmu dvorišta.
- Linaj - zaustile su obe i zastale u po reci, čekajući
jedna na drugu, neće li doreći šta je naumila.
- Produžite - rekla je gospa Kang.
- Ne, vi ste njena majka, pravo je da vi prvo kažete
što ste hteli - odvratila je gospa Vu sa iz-vesnom
upornošću.
- Ne, ja neću - rekla je gospa Kang.
- Dobro - rekla je gospa Vu posle trenutne počivke.
- Onda ću ja produžiti. Fengmo nije sre-ćan s
vašom kćeri, Mejhen. Šteta je što je niste naučili
kako da ga usreći.
- Fengmo! - kliknula je gospa Kang. Gospa Vu je
bila iznenađena bojom njenog glasa. - Fengmo nije
srećan! - ponovila je gospa Kang, sa iz-vesnim
prezirom. - Eilijen, dozvolite mi da vam kažem,
Linaj je ta koja nije srećna!
- Mejhen - rekla je gospa Vu svojim najsre-
brnastijim glasom - setite se šta ste onomad i sami
govorili.
- Da - rekla je gospa Kang - vi mislite da ste
Fengma svemu dobro naučili. Ali Linaj nije srećna
s njim. Za brak je potrebno dvoje. Zar se može
tapšati jednom rukom? Vi niste naučili Fengma šta
je njegova uloga u braku.
- Ja? - rekla je gospa Vu oštro.
239- Jeste, vi - odgovorila je gospa Kang. - Li-
jangmo je kao i njegov otac. On je od prirode
muškarac i čovek od glave do pete, i stoga je
Meng srećna s njim. A Fengmo je kao vi!
- To znači da zahteva nešto iznad prosečnog -
rekla je gospa Vu sa gorčinom u glasu.
Gospa Kang je podrugljivo zavrtela glavom. - Neka
to, onda, traži izvan svoje kuće. Neka uzme u obe
šake svoju knjišku učenost i lati se nekog posla u
kome bi je mogao utopiti, zajedno sa svojom
mrzovoljom i nezadovoljstvom. To nema nikakve
veze sa mojom kćeri.
- Mejhen, vi me vređate! - uzviknula je gospa Vu.
- Najbolje je da Linaj dođe kući na neko vre-me -
odvratila je gospa Kang. - Vi i Fengmo možete da
izučavate svoje knjige i živite bez nje dok ne
uvidite njenu vrednost.
Gospi Vu se činilo da vidi kako se ljulja i puca to
prijateljstvo koje joj je bilo toliko drago, poput zida
koji bi svakog časa mogao da se sruši. - Zar nas
dve da se svađamo, Mejhen? - uzviknula je.
Gospa Kang je odgovorila vatreno: - Bila sam uvek
dobra prijateljica i nisam vas nikad osuđivala,
mada sam videla da se nosite mislima kojima
ženska glava nije dorasla. Ali sam oduvek znala da
ste za sreću suviše mudri, suviše oštroumni. To
sam rekla i ocu vašeg sina ...
- Zar ste vas dvoje razgovarali o meni? - u-pitala je
gospa Vu. Glas joj je bio nekako suviše miran.
- Samo vas radi - odvratila je gospa Kang. Ustala
je u govoru, skupila skute svojih širokih haljina i
napustila čvrstim korakom gospu Vu.
Kasno te noći, pošto je gospa Vu legla u postelju,
Jinga je zapitala: - Je li vam poznato, milostiva, da
je gospa Kang noćas odvela svojoj kući ženu
vašeg trećeg sina?
- Jeste - rekla je gospa Vu.
Sklopila je oči kao da će zaspati. Ali nije usnu-la.
Nije verovala da će joj gospa Kang upasti u kuću
240
i uzeti natrag svoju kćer, kao da Linaj još uvek njoj
pripada. Ležala je nepomično. Te noći je jedva
okom trenula, toliko je bila ljuta.
Da je bila manje umna, obična žena, gospa Vu bi
se naprosto srdila na svoju prijateljicu i ostala
sigurna u sebe, ali ona nije bila takva žena. Krivila
je samu sebe i osuđivala nebrizijivost svog
ponašanja. Znala je odvajkada da je njeno
prijateljstvo sa gospom Kang vezano za kuću i
porodicu - cvet ponikao na tlu jednostavnih
svakidašnjih stvari i u svemu od ovoga sveta. Od
proste zemlje ilovače, kao telo čovekovo. Zašto se
nije zadovoljila time umesto da otvara vrata za
zamagljene vidike koji su prestrašili njenu
prijateljicu? Svačija se duša preplaši kada je
prinuđena da se uzdigne preko svojih snaga - da
uzleti ako je navikla da ima samo čvrsto tlo pod
nogom. Sada je svojom brižljivošću - prebacivala je
sebi - proširila jaz koji je pucao između Fengma i
Linaj. Jer je, svakako, veoma krupna i ozbiljna
stvar kad se mlada žena odvede iz kuće svog
muža i vrati opet pod roditeljski krov, u skro-vište
svoga detinjstva. Fengmo će otići i dovesti je
nazad. Poslala je po Fengma.
Pojavio se uskoro, bled, ali miran na izgled.
- Sine - rekla je. - Poslala sam po vas da bih vam
priznala svoju rođenu grešku. Posvađala sam se
sa majkom vaše Linaj. Kao glupe žene, mi smo
obe branile svaka svoje dete, i ona je zato odvela
kući kćer. Ovo moram da vam kažem da biste znali
da Linaj nije kriva za to. Mi je sada moramo pozvati
da nam se vrati.
Na njen užas, Fengmo je zatresao glavom. - Ja je
neću pozivati, majko - izjavio je. - Neka ostane pri
tome. Linaj i ja nismo rođeni jedno za drugo.
- Tako šta ne treba ni kazati - rekla je gospa Vu.
Srce joj je kucalo tako brzo da ga je prosto ose-
ćala kako lupa o debelu svilu njena ogrtača. Jutro
je bilo hladno, pa je bila obukla postavljenu odeću.
- Svaki čovek i svaka žena mogu da se slože ako
imaju pameti. Brak je porodična stvar, Fengmo. To
je pitanje stege. Čovek ne sme da misli samo na
sebe.
16 Paviljon žena
241- Majko, ja znam da su vas tako učili -
odgovorio je Fengmo. - A vi ste opet nas učili tome
istom. Kad bih bio vaš jedini sin, ja bih to možda
prihvatio, po dužnosti. Ali ja imam dva brata ispred
sebe. Majko, dajte mi slobodu, pustite me da idem
svojim putem.
Gospa Vu se pognula onako sedeći, sklopljenih
ruku. - Fengmo - rekla je - recite mi šta se dogodilo
između vas i Linaj. Ja sam vaša majka.
- Ništa - rekao je Fengmo, sa prizvukom upornosti
u glasu.
Ali je gospa Vu doslovno shvatila njegov odgovor. -
Ništa - ponovila je preneraženo. - Nećete valjda da
kažete da ste vas dvoje delili istu postelju i da se
ništa nije dogodilo?
- Oh, majko - zastenjao je od muke Fengmo. -
Zašto mislite da je to jedino što se može dogoditi
između čoveka i žene?
- Možda nije jedino ali jeste prvo - ostala je uporno
pri svome gospa Vu.
Fengmo je stisnuo usne. - Pa dobro, majko, neka
vam bude - rekao je. - To je bilo prvo, kao što vi
kažete. Ali sam ja, vidite li, očekivao još nešto.
- Šta ste očekivali? - zapitala je ona.
Raširio je jednim zamahom svoje dugačke mršave
ruke. - Neku vrstu razgovora, nešto slično ra-
zumevanju, drugovanje, nešto posle onog uvoda.
Hoću da kažem, kad je čovek gotov sa telom, šta
onda?
- Ali, otkud ćete u vašim godinama ikad biti gotovi s
telom? - zapitala je gospa Vu. Počela je da uviđa
da dotle nije razumevala Fengma. Smatrala je za
prirodno da su svi ljudi samo mužjaci. Smejala se
jednom jednoj stranoj priči koju je čitala, staroj priči
iz Grčke, o ženi zaljubljenoj u čoveka, koji nije bio
njen muž, zato što mu je dah bio mirisan. Ta je
žena znala pre toga samo svoga muža, kome je
zaudaralo iz usta, pa je mislila da je to osobina
sviju muškaraca i da svi nose takav dah u grudima.
Shvatila je najednom da je bila isto tako luda kao
ona žena kada je mislila da su svi ljudi isti. Sama
242
je rodila sina koji je bio nešto više od mužjaka. Bila
je time toliko iznenađena da je sedela neko vreme
nepomično, gledajući u njega.
Ali je Fengmo izgledao kao da nije svestan njenog
zamišljenog pogieda. Sedeo je povijen u pasu,
oslanjajući se laktovima na raširena kolena, sa
rukama koje su sklopljene visile među njima.
- Osećam da vam ništa ne mogu zapovediti da
učinite - rekla je muklo i poluglasno. - Vidim sada
da sam učinila nasilje nad vašim bićem.
On je pogledao svoju majku i video suze u njenim
očima.
- Šta nazivate slobodom? - pitala je ona. - Recte mi
i ja ću vam je dati.
- Voleo bih da odem od kuće - rekao je.
Te su je reci ujele za srce. Ali je odgovorila na njih
pitajući prosto: - Kuda biste voleli da idete?
- Brat Andre je rekao da će mi pomoći kada budem
hteo da idem preko mora - rekao je Fengmo.
- A da brat Andre nikad nije prešao prag ove kuće -
pitala je osetivši najednom grizu savesti - da li biste
ikad pomislili na to?
- Doista bih - odgovorio je on - ali ne bih znao kako
bih to izveo. Brat Andre mi je pokazao put kojim
treba da krenem.
Ona nije ništa kazala na to. Sedela je nema i
zamišljena. A onda je uzdahnula, izustivši tiho
najzad: - Veoma dobro, sine moj. Idite slobodno.
IX
Nepun mesec dana docnije, jednog dana kada su
kroz vazduh promicale retke pahuljice prvog
snega, Fengmo je otišao od kuće. Sva čeljad se
okupila na kapiji da bi ga još jednom videli pre
odlaska. Ulica koja je prolazila kraj kapije svršavala
se na reci. Muškarci, i osim njih samo gospa Vu,
otpratili su putnika do obale. Mnoge ruke su mu
pomagale oko prtljaga, a mnoge, opet, dok se
ukrcao u zaljuljani čamac na vesla, da se odveze
njime do malog parnog
16*
243brodića i prebaci tako na rečni parobrod.
Parobrod će ga, svi su to znali, prevesti do mora i
velikog broda koji ga je tamo čekao. Bisernosivo
nebo lebdelo je nepokretno i nisko nad zemljom
koja se belela od snega. Čamac se odbio od
obale, a voda stala da zaliva, topi i odnosi
pahuljice na veslima u pokretu. Za Fengmom se
orilo „zbogom" iz mnogih grla. Gospa Vu nije ništa
doviknula za njim. Stajala je - mala uspravna prilika
umotana u krzno - i posma-trala sina kako se
udaljava od obale svoje postojbine. Bila je
zaplašena i tužna, ali se tešila ponavljajući u sebi:
„Sada je slobodan."
A onda se umotala još čvršće u svoju bundu i
vratila u svoja četiri zida.
Posle Fengmovog odlaska, brat Andre je prestao
da dolazi dok ga gospa Vu nije zamolila da nastavi
sa svojim časovima, s tim da mu Linaj bude đak
na-mesto Fengma.
- Kada se moj sin vrati iz tuđine - rekla je ljupko i
mirno bratu Andreu - volela bih da mu žena zna
nešto od onoga što će on tada znati
Narušeni Fengmov brak okrpljen je na ovaj način:
gospa Vu je otišla jednog dana u dom Kango-vih i
razgovarala veoma obazrivo sa Linaj, u prisustvu
njene majke. Rekla joj je da Fengmo odlazi i lično
je pozvala da se vrati da bi, ako je moguće, ostala
s Fengmovim detetom pod srcem kad on bude
odlazio.
- Ja činim ovo ne samo za ljubav naše kuće - rekla
je gospa Vu - nego i vas radi, da ne biste ostali bez
poroda kraj živa muža.
Govoreći proučavala je lice svoje snahe - sebično,
lepuškasto lice, mislila je. Dobre majke uvek imaju
sebične kćeri. Mejhen je bila predobra. Činila je
svoju decu suviše srećnom. U domu su videli
nebo, a u majci svoju rodnu grudu.
- Nije dobro da mlada žena ne ostane trudna, kad
joj muž odlazi od kuće - produžila je gospa Vu.
Gospa Kang se od srca složila s tim. Posle zavade
s prijateljicom, ona se ubrzo pokajala zbog svoje
srdžbe. U tome joj je pomogla Linaj. Kada je od-
244
vela kući svoju kćer, gospa Kang je iz dna duše sa-
žaljevala njenu sudbinu, ali je već posle nekoliko
dana počela da gleda u svojoj Linaj samo jednu
samovoljnu mladu.
Ona više nije bila devojka, nego udata žena. Pa
ipak, ponašala se opet kao u vreme kada je bila
samo odraslo žensko dete u bogatoj kući. Ustajala
je kasno i lutala besposlena po dvorištima, ne
maknuvši ni prstom da bi se prihvatila kakvog
posla. Ni maramicu koja bi joj ispala iz džepa nije
podigla svojom rukom, nego je zvala sobaricu da
dođe i doda joj njenu dragocenu krpicu.
Zbog kojekakvih sitnih stvari, gospa Kang je ubrzo
stala da kori svoju kćer i pomišlja da je Fengmo,
možda, ipak imao na šta da se žali. Kad je čula da
Fengmo odlazi u tuđinu, i ona je takođe žarko
zaželela da mu se Linaj vrati što pre.
- Vi ne spadate više u ovu kuću - govorila je kćeri
počesto. - Vi spadate u kuću Vua.
- Kako bih mogla stvoriti ženu i suprugu od te vitke,
zločeste devojke? - pitala se potajno gospa Vu. - I
to ne samo za ljubav moje kuće nego i njene sreće
radi?
Tako joj je brat Andre opet pao na um. Setila se
njegove strpljivosti i njegove dobrote, koje su se
nekako odražavale i u držanju njegove goleme
prilike, i na njegovom crnom anj as tom licu. Ali da
li bi on mogao biti učitelj jednoj mladoj ženi?
- Morate se vratiti u kuću svoga muža, i to još
danas - izjavila je najzad gospa Kang, i otpremila
Linaj od kuće isto onako revnosno kao što ju je
nekad dovela natrag. Linaj je otišla ćuteći. Nije bila
glupa. Sama je jasno osetila promenu koja je
nastupila u njenoj majci. Znala je da je konačno
isterana iz svog raja - svoga neba i svoje zemlje.
Srce joj se cepalo od bola, ali se bez reci vratila u
dvorište Fengmovo. On je, pak, bio krajnje zauzet
pripremama za svoj odlazak. Ali, zato što je znao
da odlazi na slobodu, bio je veseo i bezbrižan kada
se našao s njom. Nije više bilo naročito važno da li
je ona tu ili nije, kad se sam spremao da ode od
kuće.
245- Vratila sam se - rekla mu je ona.
On nije rekao da se raduje tome, a ona ga nije
pitala je li tako. Ni jedno nije očekivalo ljubav od
drugoga. Sa poslušnošću, koja je u nje bila nešto
sasvim novo, pomogla mu je da presavije i poslaže
odela i oprašila je njegove knjige. Spavali su
zajedno te noći. On joj je prišao, a ona se podala
bez otpora, delom iz osećanja dužnosti prema
kući, de-lom zato što su oboje mladi i željni ljubavi.
Ujutru su se rastali, opet bez reci. Pristojnosti radi,
ona r „-“e izlazila iz dvorišta.
- Do viđenja! - rekao je on.
- Nek vam je sa srećom i neka vas nebo uz put
čuva i brani - odvratila je ona i stojeći naslonila se
na vrata i gledala za njim dok nije zamakao u
susedno dvorište. Neko jedva primetno osećanje
ne-sigurmr „ zazeblo ju je malo u grudima, baš oko
srca, ali ipak ne bi nipošto priznala da je greška do
nje ma u kom pogledu.
„Pospana sam", pomislila je zevajući široko
otvorenih usta i ne krijući rukom njihovu rumenu
unutrašnjost. Vratila se u prostranu bračnu postelju
i umotala se u svilene pokrivače. Usnula je začas i
spavala kao svilena bubica u svojoj čauri. Ali
gospa Vu probudila ju je iz tog sna čim je Fengmo
otišao. - Ustajte, Linaj - rekla je - spavali ste
dovoljno dugo. Sada treba da se probudite i
počnete s vašim vaspitanjem.
- S mojim vaspitanjem? - promucala je slabim
glasom zbunjena Linaj.
- Pre podne ćete učiti kuvanje i vez - rekla je gospa
Vu. - Učiće vas jedna starija rođaka. Zatim ćete na
jedan čas pre ručka dolaziti k meni. Ja ću vam
predavati naše stare pisce. Popodne će vas brat
Andre učiti stranim jezicima. Naveče ćete pomagati
sobaricama koje odvode decu na spavanje. Morate
naučiti kako se neguju deca.
Linaj se prenula i pogledala u svekrvu iz svojih
svilenih pokrivača. Njene krupne oči bile su
iznenađene i preplašene, a meka kosa sva nahero.
- Sada? - zapitala je.
246
- Sada odrnah - rekla je gospa Vu odlučno. U ruci
je držala tanak bambusov štap kojim je lupkala o
pod. - Umite se. Očešljajte se. Onda dođite do
mene.
Vratila se u svoje dvorište, usta stisnutih suviše
strogo da bi to priličilo njenoj lepoti. „Ovo činim za
Fengma", mislila je. „A kad s ovim bude svršeno,
onda ću opet misliti na svoju slobodu."
Ali je toga popodneva ostala kraj Linaj kada je
došao brat Andre, zato što nije imala poverenja u
nju. Linaj nije smela biti dokona. Ali, časti i
pristojnosti radi, ti časovi koje je strani sveštenik
provodio s njenom snahom u odsustvu njenog sina
mogli su se održavati samo pod njenim nadzorom.
Znala je ona dobro da je brat Andre
nevina duša kojoj su tuđe sve zemaljske strasti, ali
ko bi drugi osim nje verovao da je ono golemo telo
samo ljuska bez čula i greha?
Tako je ona sedela svakog dana na najvišem se-
dištu u biblioteci, držeći među rukama svoj štap sa
drškom u vidu zmajeve glave, koji je ona nosila
otkako je umrla stara gospa. Ali, dok je mlada žena
napredovala naprežući se bez volje strmim putevi-
ma kakvih ima u svakom učenju, duh gospe Vu le-
teo je ispred nje kao na krilima i lutao stotinama
sporednih staza svagda punih novih otkrića i
čarobnih čudesa.
Tako je došla do saznanja da se zemlja i mora
prostiru na velikoj lopti koja jezdi obrćući se među
zvezdama i planetarna, i pojmila putanje sunca i
me-seca, struje vetrova i ćudi oblaka. Ali sve to nije
bilo ništa prema čudesnom zadovoljstvu koje je
ose-ćala pošto je počela da razumeva razne
ljudske jezike. Jer je volela ovo da čini: izabrala bi
jednu reč, neku reč kao što je život ili smrt, ljubav ili
mržnja, hrana, voda, vazduh, glad ili san, kuća,
cvet, drvo, trava ili ptica i naučila bi tu reč na svim
jezicima koje je znao brat Andre. Ti su jezici bili
glasovi čovečanstva. Učila je sve pod izgovorom
da pomaže Linaj pri učenju.
247Učeći, osećala je kako sve stvari u kojima je
protekao njen život dobijaju određeni smisao. Do
tada, ona se pokadšto pitala zašto da gori i sagori
u neprekidnom kolu rađanja i smrti, i opet rađanja i
opet smrti. Među ona četiri zida, dok je čovek
plodio utrobu žene, a žena rađala da se dom Vua
ne bi ugasio, ona se pogdekad pitala zašto bi bilo
važno ako jedna kuća izumre. Poneke godine, kad
bi se rodilo premnogo ženske dece ili kad bi
prevremen porođaj doneo na svet neko
nedonošče, ona se često osećala potpuno
obeshrabrena. Naročito onih godina, kada je željno
očekivala svoj četrdeseti rođendan, odbijala je
rođenoj duši odgovor na ta pitanja. Mala sestra
Šija našla se slučajno kraj nje jednog takvog dana.
- Mogu li da vam čitam iz ove blagoslovene knjige,
gospođo? - zapitala je mala sestra.
Gospa Vu je toga dana bila smrtno umorna, jer je
kraj svega drugog saznala da je opet trudna. Ali je
uvek bila suviše uljudna da bi odbila ponudu ili
molbu jedne gošće. - Čitajte, ako vam to pričinja-va
zadovoljstvo. - odgovorila je.
A onda je mala sestra Šija otvorila svoju svetu
knjigu i stala čitati glasno, na svoj pogrešan deti-
njasti način, reci poput ovih:
- Šta je čovek da se obazireš na njega i dani
Čoveka da ih se sećaš? Jer su dani čoveka kao
trava...
- Dosta - povikala je gospa Vu. Glas joj je prasnuo
iznenada, kao pucanj. Bilo je to tako neobično da
se mala sestra Šija zagledala u nju razro-gačivši
oči od čuda.
- Zar su te reci uteha duši? - zapitala je gospa Vu. -
Jesu li to reci jednog boga? Ja bih pre rekla da su
đavolje, doista! Kad bih poslušala te reci, mala
sestro, ja bih se obesila. Ne čitajte mi više iz te
svoje knjige, da mi na život ne biste kidisali.
Ali je potom dugo razmišljala o tim recima i
tada ih se opet setila. Jeste, ono je bilo istina.
Meso
ljudsko je kao trava. Kad joj se ono dete rodilo
nrtvo, setila se tih reci dok je držala na rukama
njegovo malo, nepomično telo. Ali toga dana, dok
je slušala glasove čovečanstva kako kliču na
raznim jezicima ali uvek istu reč, osetila je
zadivljeno da se nalazi pred novom čudesnom
zagonetkom.
- Izgovaraju li svi ljudi takođe jednu reč koja znači
boga? - pitala je brata Andrea.
- Svi ljudi - odgovorio je ozbiljno, a onda su se sa
njegovih usana zvučno stali nizati slogovi koji šu
odzvanjali u njenim ušima kao bubnjava. „Bog -
bog - bog - bog" ... na dvadeset jezika - i sve su to
bili jezici čoveka.
- Kličemo ovom drevnom nebu sa svih krajeva
zemlje - rekla je zamišljeno dok su bubnjevi
odjekivali u njenoj duši.
Nije mogla da spava u noćima kao što je ta bila.
Dozvolila bi ćuteći Jingi da je spremi za spavanje i
popela se na visoku postelju od crvena drveta. Iza
njenih crvenih zavesa predavala bi se svojoj duši i
razmišljala o svemu što je naučila. Brat Andre je
postao za nju izvor učenosti i znanja, dubok izvor
široko razmahnutih obala. Noću je smišljala
desetine pitanja kojima je tražila odgovor.
Pokatkad, kad bi njihova mnogobrojnost počela da
joj zamara pamćenje, digla bi se i zapalila svecu,
uzela u ruku svoju kičicu od kamilje dlake i svojim
lepim ruko-pisom zabeležila na hartiji pitanja koja
su je mučila. Sledećeg popodneva, kad bi brat
Andre došao, čitala bi ih jedno po jedno i slušala
pažljivo sve što bi on govorio.
On je odgovarao na pitanja krajnje jednostavno, ali
je to bilo zato što je bio tako učen. Njemu nije bilo
potrebno, kao manje značajnim ljudima, da govori
mnogo o jednoj stvari pristupajući zaobilazno
njenoj bitnosti. Umesto toga, poput drevnih sledbe-
nika Lao-Cea, on je umeo da sažme u nekoliko
reći ovejanu suštinu istine, da okreše lišće i obere
plod sa stabla zagonetke, da mu skrcka ljusku i
oguli unutarnju koru, raseče sočno srce i iščupa
seme i raspolovi ga - dolazeći pravo do skrivenog
jezgra, čistog i nepomućenog.
248
249A um gospe Vu bio je tako izoštren u to doba
njenog života, tako sličan britkom maču u svojoj
pronicljivosti, da bi sagledala u jedan mah ne samo
jezgro stvari, koje bi se ukazalo pred njom, nego i
sve što bi odatle ponicalo. Dok bi on govorio a ona
slušala te malobrojne reci, mlada Linaj sedela je
između njih dvoje široko
otvorenih očiju, jasno pokazujući svojim držanjem
da sve to daleko prevazi-lazi njeno poimanje i ni
izdaleka ne budi njenu radoznalost. Njen um je još
spavao u svojoj mladosti, kao u mekoj čauri.
Ali se brat Andre divio i čudio gospi Vu. - Živeli ste
između ova četiri zida celog svog života - rekao je
on jednog dana - pa ipak kad govorim kao što sam
dosad govorio samo jednom ili dvojici od moje
braće u nauci, vi znate šta hoću da kažem.
Na to je ona odgovorila: - Govorili ste mi o
čarobnom staklu koje povećava male stvari.
Čestica prašine, rekli ste mi, može se učiniti
velikom kao pustinja, a pustinja upoznati ako se
čestica pojmi. Ova kuća je čestica praha po kojoj
sve razumem. Ceo život je među njena četiri zida. -
Primetila je neprijateljski izraz na mladom licu
Linajinom.
- Kažete li vi to da smo mi prašina, majko? -
zapitala je mlada žena.
- Ne, dete - odvratila je gospa Vu. - Ja kažem da
ste vi ceo život.
Pogledi gospe Vu i brata Andrea susreli su se nad
tom mladom glavom. - Poučite ovo dete - rekla je
ona.
- Majko, ja nisam dete - napućila se Linaj. Gospa
Vu se samo nasmešila na to. Toga popod-
neva, dok je brat Andre skupljao svoje knjige, ona
je zapitala: - Smem li vas zamoliti da vam i ja
budem učenica? - zapitala je ponizno.
- Počastvovan sam vašom željom - odgovorio je on
na svoj uobičajeni, ozbiljni način.
- Onda jedan čas, možda, pošto završite svoje
predavanje Linaj i?
On je naklonio glavu. Otada je svake večeri po
jedan čas odgovarao na pitanja gospe Vu.
Poštujući
250
strogo pravila pristojnosti, uprkos svojim godinama,
gospa Vu je naredila Jingi da sedi na stolici
najbližoj vratima dok ona razgovara sa bratom
Andreom.
- Gospođo, moram da vam postavim jedno pitanje i
molim vas da me oterate ako vas naliuti - rekla je
Jinga jednog dana.
- Zašto bih se ljutila na vas sada pošto ste tolike
godine govorili što god vam se dopadalo? -
zapitala je gospa Vu.
Spustila je na krilo knjigu koju je čitala, ali je
zadržala palac među njenim stranicama, spremna
da produži čitanje čim završi razgovor s Jingom.
- Ja znam da vam neće biti milo ovo što se
spremam da vam kažem - počela je Jinga. - Ali,
dok ste vi lutali okolo po svetu s onim velikim sve-
štenikom, u kući je zavladala nečuvena zbrka.
Dojilji drugog sina vašeg najstarijeg sina ponestaje
mleka. Dete mršavi. Noću se čuje svađa iz dvorišta
vašeg drugog sina. Sobarica njegove žene kaže
da joj gospođa još nije zanela. A druga gospa i naš
gospodar ... ah, gospođo, neću da se mešam u
vaše stvari. Ali vam moram reći da je pogrešno za
gospođu kao što ste vi da se povlači među knjige,
kao što vi činite. Nije bilo baš tako loše što su nas
učili naši preci da žene ne srne ju da čitaju i pišu.
Jinga je izgovorila svoju žalbu bez počivke, kao
napamet naučenu pesmicu, dok je gospa Vu
slušala sa jedva primetnim osmehom na licu. Ali
njen je palac iskliznuo iz knjige, koju je zatim
sklopila i položila na sto. - Hvala vam, dobra dušo -
rekla je napokon.
Digla se sa sedišta i otišla u svoju spavaću sobu.
Jutro je bilo sveže, pa je obukla krzneni kaput pre
nego što je izišla napolje. Orhideje u dvorištu ve-
nule su od mraza, lišća utonula u zemlju i u slamu
251kojom su bile obložene. Ali su bobice, koje su
se grozdile na indijskom bambusu, bile već
skerletne i otežale. Na steni uz njih sedeo je jedan
kos i zobao ih, pa je Jinga, koja je išla za svojom
gospodaricom, poletela ka ptici da bi je preplašila.
Pošto je njena gospodarica primila tako strpljivo
njene prekore, Jinga se osećala krivom, misleći da
je njena drskost prevršila meru, i pokušavala je da
zabašuri grešku svojim uobičajenim brbljanjem.
Gospa Vu je slušala ne odgovarajući. Dok je
prolazila kroz prazno dvorište stare gospe, njoj je
palo na um da bi bilo dobro kada bi Lijangmo
preveo porodicu u te odaje, gde bi bila u njenoj
blizini, tako da bi lakše mogla motriti na njegovu
decu. Onda bi mogla preseliti Cema i Rulenu u
sadašnji Lijangmov stan, čije bi veće pro-stranstvo
možda doprinelo miru među njima.
Dan je bio lep. Hodeći po suncu, okružena
njegovom jarkom svetlošću, kojom je sve oko
njega bilo ozareno, ona je osećala blaženstvo koje
ni sama nije razumevala. Ta četiri zida oko toga
parčeta zemlje bila su puna ljudskih briga, ali se
ona osećala sposobna da im se suprotstavi, pa
čak i da im nađe leka, zato što nije više
učestvovala u njima. Njena rastava od postelje
presekla je sve spone koje su je sputavale.
Prebirala je u nedoumici svakojake misli o toj
snažnoj i nevidljivoj vezi tela sa telom, čije
presecanje oslobađa ne samo telo nego i dušu. A
njena duša hodila je bezbrojnim putevima koji su
se otvorili pred njom širom ćele zemlje.
I tako je stupila u Lijangmovo dvorište kao što bi
negde božica mogla ući, da odlučuje i naređuje, a
ne da bi delila nečiju brigu i sudbinu.
Ali se odjednom začuo vrisak rasplakanog de-teta,
što joj je bolno paralo uši. Zaboravila je sve ostalo i
žurno ušla u kuću. Tu je sedela Meng, a do nje
mlada dojilja koja je držala na sisi gladno dete. Niz
njene blede obraze tekle su suze. Dete je opet
pokušavalo da sisa, ali je okrenulo glavu i vrisnulo
od ljutine kad je još jednom ostalo bez ijedne kapi
mleka.
252
- A šta sad? - zapitala je gospa Vu. - Kako vam je
to usahnulo mleko?
Mlada žena je položila dečačića u naručje njegove
majke i sva se predala plaču.
- Jeste li joj davali čorbe od rakova sa rovi-tim
jajima? - zapitala je gospa Vu svoju snahu.
- Sve smo pokušavali - odvratila je Meng. - Mislila
sam prvo da nije ništa, da je to posledica prehlade
koju je imala, ili da se prejela, pa smo de-tetu
jedared ili dvared davali kašu od pirinčanog brašna
namesto redovnog obroka. Ali to traje već dva
dana, a dete stalno gladuje i tali se kao sveca. Već
je sama kost i koža, kao što vidite.
Tada je ušla dojkinja starijeg deteta. - I ja sam se
ponudila da ga podojim - rekla je - ali je moje
mleko prestaro za to dete. Povraća ga. - Izgovorila
je te reci sa očevidnom samodopadljivošću. - Meni
još nikad nije presušilo mleko, starija gospo, pa
otkud bih ja onda mogla znati šta bi trebalo uraditi
u ovakvom slučaju?
- Idite odavde - zapovedila je gospa Vu, koja je
odmah prozrela sujetnu razmetljivost njenih reci i
znala je od ranije kao ženu pohlepnu na poklone.
Mlada dojkinja je plakala i dalje bez prestanka, a
gospa Vu je sela, sklopila ruke na štapu sa zmaj-
skom drškom i pogledala je.
- Mleko vam je presušilo zato što ste žalosni - rekla
je. - Koja vas briga mori?
Mlada žena prvo nije htela da odgovori. Gledajući
preda se, obrisala je rukavima oči, ali je ubrzo
morala da ponovi isti pokret jer su joj suze opet
navrle i stale da teku niz oba obraza.
- Čudno je da imate dovoljno vode za vaše suze, a
za mleko koje treba mome sinu nemate, čini mi se,
ni kapi - rekla je Meng bezobzirno, pristajući na
muku ucveljenoj ženi.
- Ćutite - rekla je gospa - i ona je ljudsko biće.
Govorite, dobra dušo.
Ohrabrena tim recima, mlada žena je promucala
drhtavim glasom, tako slabim da se jedva mogao
čuti: - Nisam čestito ni videla svoje rođeno. Ne
253znam kako mu je... ovde sam blizu mesec
dana. Sledeće nedelje navršava se mesec dana
od rođenja mog malog, rođenog, a ja jadna ne
znam ni kako mu je.
Po izgledu sudeći, to je strahovito naljutilo Mengu.
Njene crvene usne napućile su se, a crne oči
široko otvorile: - Kako možete da mislite na svoje
dete i pustite da vam mleko presuši? - povikala je.
- Ćutite - rekla je opet gospa Vu. - Treba narediti
da joj dete dovedu ovamo.
- Da ga doji zajedno s mojim? - kriknula je Meng.
- Da bi se spasao vaš sin - odvratila je gospa Vu.
Mlada dojkinja pala je na kolena pred gospu Vu. -
Oh, starija gospo - zavapila je - vi niste svirepi ... a
meni su rekli da ste vi svirepi...
- Ko je rekao da sam ja svirepa? - zapitala je
gospa Vu.
- Upravitelj ... imanja... - rekao je da vas moram
poslušati... da vas svako u svemu mora da sluša.
Ja nisam htela da dođem ovamo, milostiva
gospođo. Ja imam svoju kućicu, moj muž radi na
vašoj zemlji, mi imamo svoje dete... devojčica je, to
je istina, ali nam je zato prvo dete. Toliko sam se
ponosila njome. Mleka sam imala u izobilju.
Upravitelj je rekao da moram doći ovamo jer će
inače ote-rati moga muža sa zemlje koju smo uzeli
u zakup.
- Ja ga ničim nisam ovlastila da tako govori - rekla
je gospa Vu. - Rekla sam mu samo da nađe
dojkinju.
- On svima na selu uteruje strah u kosti, strah od
vas - produžila je mlada žena. - Zbog njega se vas
plaše svi na imanju, starija gospo.
Gospa Vu je bila duboko zbunjena tim recima, ali
nije htela da jedna služavka vidi njenu zabunu. U
jednom velikom kućanstvu, oni koji zapovedaju ne
smeju se predavati na milost i nemilost onima koji
slušaju. Priklonila je glavu i rekla blago: - Danas ću
poručiti da se vaše dete dovede ovamo.
254
Može da spava blizu vas, ali ne u istoj sobi gde i
moj unuk.
- Spasićete jedan život - rekla je žena padajući na
kolena pred gospu Vu i udarajući čelom
0 cigle poda.
Ali je dete opet zacvilelo, pa se žena digla i uzela
ga u naručje. Dok su joj se suze sušile na
obrazima prinela ga je dojci. Dete je ustima
dohvatilo njenu bradavicu i zasisalo, a mleko je
počelo da teče.
- Vi ste zadržavali mleko - povikala je Meng. ¦-
Niste ga hteli pustiti da teče.
Ali je žena pogledala mladu gospođu sa bojažljivim
čuđenjem. Bila je to seljanka nelepa lica. - Nisam,
milostiva gospođo - rekla je. - Ja nisam znala kuda
se delo moje mleko niti znam sada otkuda se
vratilo, izuzev što mi se svalio kamen sa srca, pa
mi laknulo kad je starija gospa rekla da će mi doći
moja curica i tako mi mleko opet počelo da
nadolazi.
Ali is Meng još bila ljuta. - Suviše ste glupi, vi
prostačka dušo!
Gospa Vu se digla. - Pošto život vašeg sina zavisi
od nje, za vas bi, možda, bolje bilo da se ne srdite
na nju, kćeri moja - rekla je. - A vi, ženo, kad vam
dete dođe, ne zaboravljajte svoju dužnost prema
mom unuku.
Mlada žena pogledala je ponizno u gospu Vu. -
Neću zaboraviti, starija gospo - rekla je tihim
glasom. - Uvek ću njega prvog hraniti.
U njenom glasu i pogledu krilo se nešto što je
zaustavilo korake gospe Vu. Činilo joj se da je ose-
tila nešto mrko i silno ispod njihove spoljne
mirnoće. Ali nije pitala šta je to. Nikad se nije
upuštala predubokomu brige i nevolje izvan svoje
porodice, da se ne bi zaplela u njihovu zamršenu
mrežu.
1 tako se opet obratila Mengi.
¦- Daću odaje naše stare gospe mom najstarijem
sinu i vama. Tako ću moći da budem blizu svojih
unuka.
255Meng nije izgledala obradovana tom novošću,
a gospa Vu je potvrdila svoju odluku. - Poslaću još
danas sluge da vam pomognu pri selidbi - rekla je i
krenula dalje, ne sačekavši odgovor svoje snahe,
da bi pronašla svoga sina Cema.
U to doba dana moglo se očekivati da će on biti
daleko od kuće i na svom poslu, koji je bio da na
pijacama nadzirava prodaju proizvoda sa njihovih
imanja. Ali se on još vrteo po svom dvorištu.
Gospa Vu ga je videla kako ispira usta kao da je
upravo nešto jeo.
Ona je ušla, a on je žurno ispljunuo vodu i odložio
čašu koju je držao u ruci.
- Poranili ste, majko - rekao je.
- Obilazim kuću, sinko - rekla je. - Kod vas sam
svratila da bih vam kazala da ću vama dati
Lijangmovo dvorište, dok će on dobiti odaje stare
gospe, gde će moji unuci biti blizu mene.
- Kazaću Ruleni - rekao je Ćemo. Na pomen toga
imena, njoj se učinilo da mu je licem preletela laka,
hladna senka, pa je prozborila otvoreno, kao što je
običavala kad bi ugledala neprijatnost na pomolu. -
Kažu mi da Rulen plače noću.
- Ko vam to kaže? - upitao je on kratko.
- Sluge - odgovorila je ona - a velika je sramota
kad sluge prepričavaju neprilike u porodici.
- Imali ste pravo, majko - rekao je on. - Po-grešio
sam što sam se njome oženio.
- Zar je već došao kraj ljubavi među vama dvoma?
- zapitala je gospa Vu.
Ali na to on nije hteo da kaže ni da ni ne. Hodao je
po majušnom dvorištu, šesnaest koraka uzduž,
deset popreko. - Nemamo šta da kažemo jedno
drugom ili, bolje rečeno, svaka reč koju izgovorimo
dovodi do svađe - odgovorio je najzad.
- Otkuda to da ona još nije zatrtidnela? - zapitala je
gospa Vu. - Do svađe među ljudima i ženama
dolazi uvek kad nemaju dece.
- A otkud bih ja mogao da kažem? - odgovorio je
on i slegao ramenima. - Ona ne može da za-nese.
To sigurno nije moja krivica.
256
- Gde je svađe, tu nema začeća - rekla je gospa
Vu. - Srca uzburkana gnevom suše sokove tela i
truju krv. Reka životnih snaga između žene i čo-
veka treba da ostane bistra kao kap rose. -
Pogledala je svog lepog sina. - Mužu i ženi vazda
je lako posvađati se - produžila je. - Njihova
prirodna razlika tako je velika da se razdvajaju
svako na svoju stranu, kao ulje i voda, ako se ne
sjedine da bi stvorili novi naraštaj. Žena bez deteta
je stvorenje protivno prirodi. Ona se buni protiv
neba i zemlje, a muž za nju nije ništa. Vi treba da
budete strpljivi s njom dok ne zanese. Kada to
jednom dođe, vi ćete videti da je ona postala druga
žena.
- Zar ja nisam ništa za Rulenu? - zapitao je on
nabusito.
- I suviše vas voli - odgovorila je gospa Vu
- i zato vas mrzi. Njena ljubav ne rađa nikakva
ploda. To je draži. Ona nema od vas ni odbrane, ni
utočišta. Nema mesta gde bi se skrila od vas da bi
postojala kao zasebno biće, kao ona sama.
Videla je da je duboko uvređen onim što je
govorila. - Treba da otputujete nekuda - produžila
je. - A onda, kada se vratite, budite nežni, a ne na-
busiti. Ne podsećajte je da je starija od vas, niti da
je prvo ona vas tražila a tek onda vi nju.
- Otkud vi znate da je ona mene tražila? - zapitao
je on. Prestao je da korača da bi se radoznalo
zagledao u nju. - Kako to da uvek sve znate? -
zapitao je, upola u šali, upola pokajnički.
- Tako. Što nisam šlepa kraj očiju - odvratila je.
Naslonila je svoju oblu bradu na ruke koje su
ležale sklopljene na zmajevoj glavi njenog štapa.
- Ona vas $e plaši i mrzi svoja strahovanja, i voli
vas, a boji se svoje ljubavi. Da, idite odavde i
ostavite je sa mnom. Postoji jedan red u odnosima
između ljudi i žena, red koji ste vi i Rulen prekršili.
Pogledajte Mengu, u nje sve stvari teku kao što
nebo zapoveda, pa kakav je stoga sklad u njenoj
kući! Njeni sinovi pristižu jedan po jedan, a
Lijangmo je zadovoljan njome. Ni jedno od njih ne
voli previše
17 Paviljon žena
257ono drugo, a oboje zajedno stvaraju svoj novi
naraštaj.
- Meng je starinska - rekao je Ćemo nestrpljivo. - A
i glupa je pomalo. Rulen bar nije glupa.
- Žena nema potrebe ni da bude ni da ne bude
glupa - odvratila je gospa Vu, takođe sa
nestrpljenjem. - Sve je to stvar srazmere. Čovek i
žena u braku treba da budu u skladnoj srazmeri
jedno sa drugim, stoga sam ja izabrala Meng za
Lijangma. On je pametniji od nje, ali je ona
dovoljno pametna da bi ga mogla razumeti kad
nešto kaže. U vašem braku, vi ste suviše ravni
jedno drugom i stoga se nadmećete.
- Vi ste pametniji od mog oca - rekao je Ćemo.
Dobacio joj je pogled tako oštar i blistav da je ona
osetila izvestan nemir pred čudnom proniclji-vošću
koja je u njemu izbijala na površinu.
- Ah, ja sam se pameti učila, pa se i naučila - rekla
je brzo. - Bila sam dovoljno pametna da uvek
izbegnem neprijatnosti koje bi inače mogle izbiti
između vašeg oca i mene. Zbog toga sam poslala
Čiju-mingu u njegovo dvorište. Tako će on i stareći
produžiti da bude srećan.
- A vi? - ispitivao je Ćemo svirepo, činilo joj se, kao
da joj nožem čeprka po živoj rani.
- Ja sam takođe i dalje srećna - rekla je mirno.
Tada je Rulen izišla iz kuće kao da se više nije
mogla pretvarati da nije čula sve što se govorilo u
malom dvorištu pred njenim prozorom. Gospa Vu
je dobro znala da je ona sve čula, ali se i ona
pretvarala da i ne pomišlja na to. - Upravo sam
rekla Čemu da se vi, kćeri moja, ako izvolite,
možete preseliti u prostranije Lijangmovo dvorište,
jer njih selim u dvorište do moga, gde ću bolje moći
da pazim na svoje unuke.
- Mi vam se zahvaljujemo, majko - rekla je Rulen,
ali bez traga zahvalnosti u glasu ili pogledu. Bila je
nebrižljivo odevena u ružnu haljinu na koc-
258
ke, naizmenično sive i zelene, i izgledala starija
nego što je, u stvari, bila.
„Čim Ćemo ode od kuće", mislila je gospa Vu, „ja
ću je naučiti da ne izgleda tako ružno." Produžila je
da sedi i posmatrala je zamišljeno svoju snahu, a
Ćemo je, primetivši kuda ona gleda, našao nove
mane na svojoj ženi.
- Mrzim tu haljinu - rekao je plahovito.
- Kupi mi drugu - otpovrnula je ona prkosno,
zabacujući unazad svoju kratku kosu.
Gospa Vu je odmah ustala. Nije htela da sedi i
gleda njih dvoje kako se svađaju, da se ne bi našla
prinuđena da ih miri. Ali potpuno nije mogla da
prikri je negodovanje koje je u njoj budio taj prizor.
- Ćemo odlazi odavde na neko vreme - rekla je
Ruleni. - S mojom dozvolom. Živite u miru jedno sa
drugim ovih nekoliko dana do njegova puta.
Požurite sutra sa selidbom vaših stvari u novo
dvorište.
- Ako Ćemo ode, i ja ću s njim - rekla je Rulen.
Držala se veoma pravo u svojoj ružnoj haljini, sa
rukama čvrsto sklopljenim na levoj slabini. Gospa
Vu je stajala isto tako uspravno, sa rukama na
dršci svoga štapa.
- Vi nećete otići - prozborila je, izgovarajući
razgovetno svaku reč. - Ostaćete ovde sa mnom.
Vi imate mnogo da naučite, a ja ću vam biti
učiteljica.
I opet nije sačekala odgovor svoje snahe, nego se
okrenula i izišla iz dvorišta, ne osvrnuvši se
nijednom.
„Ah, žene mojih sinova", mislila je, „koliko li mi
samo dodijavaju! Kud ne uzeh rano u kuću malene
devojčice i ne vaspitah ih da budu čestite žene
mojim sinovima! Kud ne savih mlada stabla prema
našoj potrebi! Ovako, dovodeći strankinje da mi
rađaju unuke, sama sam pustila nepriliku u rođenu
kuću."
17*
259Osetila je opet čežnju za večerom i mirom,
kada će, sa bratom Andreom kao putovođom, moći
da ostavi svoje telo za sobom i odleti nekud, duša
sušta i obnažena, nekud u široki, beli svet.
U dvorištu koje je ona napustila, Rulen je gledala
svog mladog muža mračnim pogledom,
istovremeno gnevnim i patničkim. - Vi hoćete da
odete i da me ostavite - promrmljala je.
- Ta je zamisao potekla isključivo od moje majke -
rekao je Ćemo nehajno. Zabacio je glavu i
zagladio dugačak uvojak koji mu je bio pao na
čelo. A ona je gledala one njegove blede ruke i
osetila kako joj se srce trza kao opečeno, poput
ranjene zveri, na nevidljivoj sponi kojom je za
njega bila vezana i zbog koje je sada mrzela samu
sebe.
- Ja ću pobeći - rekla je mrko.
On se nasmejao. - Sa mnom nećete. Ne bih imao
hrabrosti da se vratim kući kada biste to učinili.
- Vi se plašite svoje majke! - povikala je ona.
- Plašim se, doista - složio se on.
Ta saglasnost bez otpora bila je njegovo smišljeno
oružje u borbi s njom. Večito je tako popuštao u
svađi, ostavljajući je obezoružanu, bez ičega za šta
bi se prihvatila.
- Više bih volela ne imati sinova nego da se plaše
mene - izjavila je ona.
- Pa vi i nemate sinova - rekao je on svojim
spokojnim glasom.
Ta stara poruga slomila joj je srce. Ma koliko se
naprezala, otrov njene žaoke bio je suviše snažan
da bi mu našla leka. - Ćemo, zar me uistinu
mrzite? - zapitala je šapatom. Prišla mu je bliže
dok je izgovarala te reci, a on joj je odozgo gledao
u lice.
260
- Zašto me uvek napadate i vređate, zašto mi ne
date mira? - rekao je on kroz stisnute zube.
- Mira od mene! - uzviknula je ona.
- Ne, samo mira - rekao je on - naprosto mira.
- Mira zato da biste me mogli zaboraviti - rekla je
ona, cepteći od gnevne strasti.
- Sada znam zašto vam je stalo do toga da me
naljutite - odvratio je on. Nasmejao se kiselo. - Vi
me ljutite zato da biste me prinudili da obratim
pažnju na vas makar i zbog toga.
Iščupao joj je priznanje koga se toliko čuvala, istinu
koju je krila i od same sebe. Da, kada je prestao da
misli na nju danju i noću, kada je počeo da je
zanemaruje posle venčanja, ona je silom izazivala
njegovu srdžbu da bi ga opet privukla sebi. 2elela
je ma šta iz njegove ruke - čak i patnju, jer nije bilo
tog jada i mučenja koje joj ne bi bilo milije od
njegove ravnodušnosti.
Videla je da okreće glavu od nje i noge su joj se
podsekle od straha. - Moram se spasti od njega -
mislila je. - Moram se nekako osloboditi ljubavi.
Sve je ovo suviše gorko za mene.
Čudno je bilo da je baš u tom času, kada je že-lela
da se oslobodi od njega, pomislila na gospu Vu.
Sva od nagona kakva je bila, protrčala je kraj njega
i kroz dvorišta i nije se zaustavila dok je nije našla
u biblioteci, gde je sedela pušeći na svoju lulicu.
- Majko! - povikala je - pustite me da i ja idem na
slobodu!
Ove reci odjeknule su u ušima gospe Vu kao krik
njene sopstvene duše. Ali ona ničim nije odala
svoje zaprepašćenje. Spustila je lulu na sto i
zagledala se pažljivo u visoku priliku svoje snahe. -
Smirite se - rekla je. - Sedite i zagladite tu kosu
koja vam je pala na oči. Zbilja, dok mi je još na
pameti, moram da vam kažem još nešto. Ne
oblačite više nikad tu haljinu. Vi treba uvek da
nosite vesele boje. To dobro stoji crnkama kao što
ste vi, jer ubla-
261žava tamnu boju njihove kože. A sada mi recite
kako ja to mogu da vas pustim na slobodu?
- Hoću da idem iz ove kuće ... daleko od Cema -
rekla je Rulen. Ona nije poslušala gospu Vu koja
joj je pokretom ruke pokazala gde da sedne, nego
je ostala na nogama i nije ništa čula od svega
onoga što joj je ona kazala. Obe žene gledale su
jedna u drugu.
- Kazala sam vam da Ćemo odlazi - rekla je gospa
Vu. - Njega ćete se osloboditi.
- Hoću da ga se oslobodim zauvek - povikala je
Rulen. - Bolje bi bilo da se nikad nisam ni udala.
Mrzim ono što osećam za njega. Ja sam robinja
toga osećanja. On me pretvara u ženu kakvu on
hoće, a ne kakva ja hoću da budem.
- Zar njega treba kriviti za to? - zapitala je gospa
Vu.
- Pustite me da idem odavde - ponovila je Rulen.
Ta čudna i srdita mlada žena počela je opet da se
dopada gospi Vu, i protiv njene volje. - Kuda ćete
da idete? - zapitala je. - Šta može da postoji za
jednu ženu izvan kuće njenog muža? Možete li biti
slobodni čak i ako vas oslobodim ove kuće? 2ena
bez muža ... ona biva prezrena od sviju. Žena
postaje slobodna samo posredstvom muža i
deteta.
Rulen je gledala u nju sa užasom u očima. - Recite
mi kako da se oslobodim - izustila je šapatom.
Neodoljivo, kao naviranje plime, gospa Vu je
osetila da joj u srcu buja duboko i toplo sažaljenje
prema toj mladoj ženi. - Avaj, čedo moje - rekla je
blago - to vam ne mogu reći jer ni sama ne znam.
- Zar nikad niste voleli nikoga? - nastavljala je
uporno mlada žena.
Gospa Vu je oborila oči i nije odgovorila. Počela je
da oseća da je Ćemo na neki način učinio nažao
toj ženi. Ali otkud je mogao znati šta je ona mislila?
On je bio samo onakav kakav je, i šta je mo-
262
gao da čini ako to njoj nije bilo dovoljno? Počela je
da shvata koliko je bila srećna što sebi nije
dozvolila da voli svoga muža i suviše žarko. Jedno
vreme, dok je bila veoma mlada, ta je opasnost
donekle postojala. Ali njena utančana osetljivost,
koja se graničila sa gadljivošću, bila je velika
izbiračica i pokazala se kao njena najbolja zaštita.
Gadljivost je bila tuđa njenoj prirodi.
- Kad biste imali dete - rekla je najzad - lako biste
ga se mogli osloboditi. Ili bar podeliti svoju ljubav
na dvoje. Dete mnogo traži, a majka je prinuđena
da mu to daje. Ili biste mogli, ako ne budete imali
dece, da se odate nauci, ili slikanju, ili nečem
sličnom. Vi morate podeliti svoje srce, dete moje.
Vi ste dozvolili svima svojim silama da teku rekom
čije je korito duboko i tesno. Sad iskopajte prokope
i rukavce i razgranajte svoju ljubav na mnoge
strane, neka otiče malo i drugim putem i razliva se
tu i tamo.
- Prinudni rad - rekla je Rulen gorko.
- Ako to bude potrebno - rekla je blago gospa Vu. -
Ali to je jedini put koji vodi vašem miru. Vi ćete,
inače, svisnuti od jada. Jer će vas on omrznuti, u to
možete biti sigurni. On već i sada cepti od gneva,
od gneva koji je na ivici mržnje. Stoga sam mu i
naredila da ode od vas na neko vreme.
Rulen je vrhom jezika ovlažila svoje blede usne. -
Jesu li svi muškarci kao on? - zapitala je šapatom.
- Muškarci su poput sitne ribe, jedan kao i drugi -
rekla je gospa Vu svojim ljupkim, srebr-nastim
glasom. - Žene postaju slobodne kada to otkriju.
- Zašto ja onda volim samo Cema? - zapitala je
Rulen svadljivo.
- Zbog nekih sitnih opsena njegovog izgleda - rekla
je gospa Vu istim ljupkim glasom - zbog načina na
koji mu se obrve miču, oblika njegovih usta, /bog
kroja njegovih ramena i zbog toga kako mu kaput
leži na njima, zbog njegovih ruku ...
263- Otkud znate? - šapnula je Rulen
zaprepašteno.
Gospa Vu se nasmejala. - Nebo postavlja stotine
zamki da bi održalo naš rod - odgovorila je. Nije
mogla da se ljuti na tu mladu ženu. Jer, šta je bila
ona do jadno, u klopku uhvaćeno stvorenje? Sada,
kada je videla koliko je Rulen volela Cema - tako
bolno i tako mnogo da je to bilo dostojno sažaljenja
- ona joj je sve praštala.
Ispružila je svoju tanku ruku, rastavila Ruleni-ne i
potapšala ih jednu za drugom. - Više ne smete biti
nesrećni - rekla je tešeći je. - Ne volim da iko bude
nesrećan pod našim krovom. Vidite li, meni život
prođe u naporima da vas sve usrećim. Šta vam
treba, dete, da biste ovde bili srećni?
Rulen nije mogla odoleti nežnoj ubedljivosti koja je
zarila sa tog prekrasnog lika, mekoći i blagosti toga
glasa koji je bio skladan kao pesma. Dozvolila je
njihovoj mađiji da je povuče za sobom dok poput
deteta nije stala gospi uz koleno. - Pustite ga neka
ide - rekla je gospa Vu svojim umi-rujućim glasom.
- Ne plačite kad pođe. Pomozite mu da spremi
svoje kovčege i veselo mu poželite zbogom, ma
koliko vam srce plakalo. Spavajte čvrsto noću i ne
budite se. Neka se on bori sa nesanicom, čedo
moje, a ne vi.
- Ali ako ne budem mogla da spavam bez njega? -
zapitala je Rulen prostodušno.
Gospa Vu se glasno nasmejala, uživajući u njenoj
iskrenosti. - Ustanite i prošetajte se po dvorištu -
rekla je. - Sada je noćni vazduh veoma hladan, pa
će vas vaš topli krevet brzo uspavati kad vam bude
zima, čak ako i sami legnete u postelju.
Netremice, postojana pogleda, obe žene gledale
su jedna drugoj u oči. Gospa Vu je sagledala
mladu, vrelu dušu, uzdrhtalu od jada, i taj je prizor
učinio da poteku sva skrivena vrela njenog
saučešća. Plima jedne odanosti, koja je bila dublja
od njene vernosti porodici Vu, obgrlila je svojim
toplim talasima tu mladu dušu i okupala je blagim
melemom svojih voda, jer je i to bila duša jedne
žene.
264
- Bićete slobodni kad u svoje ruke vratite svoju
zarobljenu dušu - rekla je gospa Vu. - Vi možete
biti isto tako slobodni među ovim zidovima kao što
biste mogli da budete pod kapom nebeskom ce-log
sveta. A kako biste mogli biti slobodni, ma koliko
daleko odlutali, kad biste u sebi nosili i dalje
neprekidno misao na njega? Vidite gde vam je me-
sto u reci života. Pustite njene vode da teku vašim
žilama, sveže i snažne. Ne pokušavajte da je
zarobite slabačkom branom svojih ruku, jer će ona
probiti branu i umaći vam tako. Pustite ga neka ide
na slobodu, pa ćete i vi biti slobodni.
- Ja ne mogu da živim bez ljubavi prema njemu -
promucala je Rulen slabim glasom.
- Onda se obesite noćas - rekla je mirno gospa Vu
- jer vas neće voleti, to vam jemčim, ako prvo ne
pustite da se oslobodi. Ljubav samo na slobodi
živi.
- Ja bih mogla da budem robinja kad bi me voleo -
rekla je Rulen.
- Vi niste robinja - uzviknula je gospa Vu. - Vi
nastojite da gospodarite pomoću svoje ljubavi. On
to oseća, a neće da bude tako. On mora da se
oslobodi od vas zato što ga volite previše. Oh, luda
ženo, kako bih vam mogla pokazati kako da
budete srećni?
Onda je Rulen pala na kolena. - Ja vas razu-mem -
rekla je jecajući. - Znam šta mislite... i ... plašim se
da to učinim!
Ali joj gospa Vu nije htela dozvoliti da plače. -
Dižite se, dižite se - rekla je ustavši i sama, da bi
odmah zatim podigla Rulenu i naterala je da stane
na noge. - Ako se plašite - rekla je strogo - onda je
između mene i vas sve svršeno. Ne izlazite mi više
pred oči. Neću više imati vremena za vas. Da,
pustiću vas da odete odavde zanavek.
Posmatrajući to čarobno, neustrašivo, vitko
stvorenje, Rulen je osetila kako joj u grudima sve
tiše kuca njeno nesmireno, ogorčeno srce. Činilo
joj se u tom času da je ta usamljena hladna žena
jedino srećno žensko stvorenje koje je ikad znala.
Njena
265rođena majka bila je žena bez mira i pokoja,
večito nezadovoljna, a njene sestre svadljive i
nespokojne, kao što su nespokojne sve žene u
Šangaju. Ali ta gospa Vu bila je tiha i duboka kao
vir u planinskoj reci.
- Poslušaću vas, majko naša - rekla je ponizno.
Kada je ona otišla, gospa Vu je pomislila, sa
spokojnim čuđenjem nad samom sobom, da je
otpremila od kuće dva rođena sina zbog dveju
mladih žena od kojih ni jednu nije volela, i da je
sama podmetnula pleća pod dvostruko breme
njihovih života.
- Ja, koja toliko žudim za svojom slobodom! -
uzviknula je.
I, dok se tako čudom čudila svojim protivureč-
nostima, naišla je Jinga, te se ona predala u njene
ruke da je spremi za spavanje.
- Ne mogu sebi da objasnim svoje postupke,
neobjašnjiva sam sama sebi - rekla je sutradan
gospa Vu bratu Andreu. Prethodno mu je kazala
za odlazak Cema.
- Je li objašnjenje potrebno? - pitao je brat Andre,
sa jednim od svojih uobičajenih osmeha.
Pramećivala je često taj osmeh na njegovom licu.
Počinjao je u gustišu njegovih obrva i brade poput
svetla čiji se žar začinje u mračnoj šumi.
Ogromnost glave toga čoveka, veličina i krupnoća
njegove gorostasne prilike, njegova kosmatost, sve
bi je to nekad ispunilo strahom. Sada je bila
naviknuta na to.
- O čemu razmišljate? - zapitao je na svoj čudni i
polubojažljivi način.
- Vi često kažete da smo svi mi na ovoj zemlji krvni
srodnici - odgovorila je ona - ali kako onda
objašnjavate vaš sopstveni izgled?
- Šta vam je čudno na meni? - zapitao je on, još
uvek svojim polubojažljivim glasom.
266
- I suviše ste veliki - rekla je ona mirno - i previše
kosmati.
- Sebe ne možete da objasnite, možda biste mogli
objasniti mene? - odvratio je brat Andre.
Svetla u šumi već su sijala jarko. Ona bi svaki čas
ugledala bleskanje njegovih belih zuba u pomrčini
njegove brade i iskre smeha u mrkom ugljevlju
njegovih očiju.
- Čitala sam da su stranci kosmati zato što su bliže
životinjama - primetila je.
- Možda - odgovorio je on. Otvorio je svoja velika
usta i nasrne jao se grohotom... U dubinama noći,
kada bi ležao sam na svojoj tesnoj postelji od
bambusovine, hvalio je boga što nije sreo gospu
Vu kada je bila mlada devojka. „Ne bih odgovarao
za svoju dušu, o bože", rekao je mrko u tami jedne
sa-motničke noći. Ali sada je bio gospodar svog
ogromnog tela i ona mu je bila samo razonoda.
- U tome slučaju - produžio je posle kraćeg ćutanja
- zar ne bi bilo tačno kazati da je bog, pošto je prvo
načinio mene, usavršio svoj prvobitni nacrt i
načinio vas?
Sada se i ona nasmejala. Duboki grohot njegova
smeha komešao se sa tananim, srebrnastim
zvucima njenoga. Napolju, u dvorištu, jedna robinja
prala je skupoceno rublje gospe Vu, a Jinga je
sedela kraj nje i govorila joj kako i šta da radi. U
jednom trenutku Jinga je primetila da robinja gleda
nekud naviše, sa čuđenjem u očima.
- Ne utrljavaj sapun u svilu, ti, prosjačko ko-leno -
povikala je Jinga - i gledaj šta radiš! - Ali se pitala i
sama kako to da onom mrkom, visokom svešteniku
uspeva da se milostiva gospodarica od srca smeje
na njegove reci. Od sebe nije krila to svoje
čuđenje.
Bila je istina, zbilja, da je lepota gospe Vu, upr-kos
njenim neprijatnostima u kući, počinjala ponovo da
se rascvetava, prekrasnim cvetom u kome je bilo
nečeg tajanstvenog i mađijskog. Dočekivala je
svaki dan sa nasladom i radošću. Nestrpljivom su
je činile jedino dužnosti po kući, ali je u tome
gospo-
267darila svojim nestrpljenjem i svršavala svaki
posao sa nepromenljivom savesnošću,
podvrgavajući se stezi, koja nije znala za predah i
popustljivost. Ali je Jinga, kojoj nije mogao uteći ni
najprolazniji dašak ma kakve promene na njenoj
gospodarici, dobro znala da je ništa u kući više ne
zanima.
Ni časa nije pomišljala niti bi se usudila pomisliti da
između sveštenika i gospe Vu postoji neka
nedozvoljena veza. Savest njene milostive
gospođe bila je za to suviše nesavitljiva u svojoj
strogosti. Pored toga, bila je hladnija i spokojni ja
nego ikad, zvuk njenog glasa bio je čistiji, još bliži
zvuku kovanog srebra, a njen pogled jasniji,
pribraniji nego nekad - pa ipak veseliji.
Jednom prilikom, kada je brat Andre dan-dva bio
nečim sprečen da dođe i kada je u nekoliko
mahova slao poruke da bi to javio gospi Vu, Jinga
je pažljivo posmatrala svoju gospodaricu, ali je ona
bila potpuno ravnodušna. Sedela je u svojoj
biblioteci isto tako zadovoljno kao da je i njen
učitelj uz nju. Kako bi se mogle objasniti takve
stvari?
Robinja se zakikotala prigušeno. - Došao je red i
na porodicu Vu - šapnula je. - Jeste li čuli?
- Šta bih to imala da čujem? - rekla je Jinga
gnevno i negodujući. - Ja ne slušam mačiju dreku.
- Poznato vam je, pretpostavljam, da naš gospodar
zalazi u kuću cveća, dok naša gospodarica sedi sa
stranim sveštenikom i sluša njegove pouke?
- Naš gospodar to ne čini - izjavila je Jinga. Nagla
se napred, ne ustajući sa niske stolice od
bambusa na kojoj je sedela, zamahnula levicom i
pljesnula služavku po obrazu na kome je njena
ruka ostavila crvene pečate. Devojci su sinule oči
od besa. Ali je onda podmetnula Jingi i drugi
obraz.
- Ošamarite me opet - rekla je - jer je istina da ide,
kao i stari Kang, uostalom. Idu obojica zajedno.
Šta biste drugo i očekivali?
Jinga se samo pretvarala da nije ništa čula, a
uistinu je znala da se šapuće o tome, mada je
strah koji su sve ostale sluge imale od nje bio toliki
da bi svi ućutali čim bi se ona pojavila na vratima.
268
„Onaj stari Kang", pomislila je u sebi, „on je taj koji
ga na zlo navraća." A onda se predala sumornim
mislima o prirodi sviju muškaraca i došla do
zaključka kako nema tog raspusničkog podviga za
koji čak i njen kuvar ne bi bio sposoban.
U dugačkoj, tihoj prostoriji gospa Vu je zaboravljala
na vlastitu kuću. Sedela je gledajući netremice u
mrko i hrapavo lice brata Andrea, a on je, omađijan
tim pogledom, učio tu dušu kao što nikad nije učio
nijednu drugu. Bila je to jasna, gotovo prozračna
duša, tako mudra i tako mlada ipak. Ži-vela je
samo u toj kući i od svog skučenog života naučila
tako mnogo da njenom zrelom razumevanju ništa
nije bilo nedostupno. Njen je um bio kao kristalna
čaša savršene izrade, uglačana do poslednjeg
reza, čaša koja samo čeka da bude napunjena.
Kako je mogao ne pričati joj o svemu što je znao?
Izlivao je u prekrasni kristalni sud sve znanje koje
je do tada stajalo nekazano zato što nikog nije bilo
ko bi mario da ga deli s njim. Kazivao joj je povesti
sveta, uspon naroda i njihov pad, o rađanju
zemalja i država. Govorio joj je o otkriću
elektriciteta i radijuma; objašnjavao joj talase u
vazduhu koji prenose oko sveta reč čoveka i
njegovu muziku.
- Imate li spravu za hvatanje tih reci i te muzike? -
pitala je ona toga dana.
- Imam - rekao je on. - Načinio sam sam jednu
spravu te vrste.
- Hoćete li mi je doneti? - zapitala je ona vatreno.
On je oklevao. - Na žalost, pričvršćena je za zidove
mnogim žicama. Možete li, biste li došli u moj
siromašni dom i videli je? - odgovorio je pitajući i
sam.
Razmišljala je o tome. Kako bi mogla otići u kuću
jednog tuđinca, makar i sa pratnjom? Osetila je
odjednom da se stidi. - Možda - rekla je i okrenula
glavu u stranu.
- Nemojte se uznemiravati - rekao je on. - Nema u
meni ničega što bi trebalo da vas uznemiri.
Muškarac je u meni mrtav. Ubio ga je bog.
269Otišao je s tim čudnim recima, a ona se ose-
ćala okrepljena i utešena, kao i uvek pošto bi on
otišao. A u njenoj duši talasalo se i šumelo more
slika i misli čije joj je vidike otvorio. Sedela je
misleći, sa jedva nagoveštenim osmehom na
usnama, pušeći svoju malu lulu, lutajući u duši
širom sveta
0 kome joj je on govorio.
„Pitam se da li ću ikad otići dalje od kapija ovog
grada", razmišljala je ona u dubini svog srca.
„Pitam se da li ću ikad ploviti na onim brodovima
1 leteti na onim krilima."
Prvi put otkad je znala za sebe, tugovala je zbog
kratkoće života. Preostajalo joj je svega još
četrdeset godina, u najbolju ruku. Šta je mogla da
učini za četrdeset godina? Provela ih je već isto
toliko ne prekoračivši svoga praga.
„Šta znam čak i o rođenom gradu?" razmišliala je.
„Da i ne govorim o našoj zemlji i narodu koji se šire
svud oko mene, usred ovih mora i planina." Tako
je čarolija sveta zavladala dušom gospe Vu.
I tako je prolazio dan za danom. Ona je dolazila
među svoje i kretala se u njihovom krugu, sme-šeći
se i ništa ne videći. Oni su se okupljali za ručkom i
večerom, a ona sedela među njima i nije videla
nikog od njih, mada ih je sve gledala.
Jednoga dana, dok je čistila nakit svoje
gospodarice, Jinga je grubo nasrnula na taj
začarani krug. Bilo je to jednog dana usred zime.
Gospa Vu je bila postavila na sto nekoliko ljiljana,
u zdelu na čijem se dnu belela pregršt šljunka, a
nekoliko sunčanih zraka ušlo je slučajno toga časa
kroz drvene rešetke na prozorima i palo na ljiljane i
drago kamenje.
- Gledaj kako su slični nakit i cveće, biseri,
smaragdi, topazi, sa žutim, belim i zelenim bojama
ovih cvetova - uzviknula je gospa Vu.
Jinga je pogledala na grivnu u svojim rukama. - Vi
tako dobro umete da primetite takve stvari da se
ne mogu načuditi kako ne vidite šta se događa u
vašoj kući - rekla je.
270
- Šta ja to ne vidim? - zapitala je gospa Vu, gotovo
snebivajući se, gotovo kao da je nešto skrivila.
Mislila je na svoje dve snahe.
- Našeg gospodara - rekla je Jinga.
- A šta je s njim? - zapitala je brzo gospa Vu.
- Kuće cveća - rekla je Jinga kratko.
- On to nikad ne bi mogao da učini - rekla je gospa
Vu.
- On to čini - produžila je uporno Jinga. - Ne velim
da je to neka velika stvar, jer to rade mnogi ljudi, ali
šta će biti ako u kuću dovede nešto čega ovde ne
bi trebalo da bude?
Gospa Vu je duboko razmišljala jedan trenutak. -
Zamolite našu drugu gospu da dođe ovamo - rekla
je.
Jinga se digla i otišla, sa izrazom vesnika koji
odnosi važne poruke, a gospa Vu je stala da
prebira svoj nakit i da ga razgleda komad po
komad. Izuzimajući grivne koje joj je majka dala za
venčanje, svaka od tih dragocenosti govorila joj je
o g. Vuu. Bile su tu minđuše koje joj je darovao
ujutro posle prve bračne noći kao uzdarje i
znamenje svoje radosti i uživanja u njoj; prstenje
sa smaragdima koje je doneo iz jedne strane
radnje u Šangaju, a ona nikad pre nije videla
smaragda; adiđar koji je drugom prilikom doneo iz
Hongkonga; ptica od dijamanata, opet jednog
dragog kamena koji je tada videla prvi put u životu.
I rubini koje je doneo iz neke daleke pokrajine i
ukrasi za kosu iz Junana. Bile su tu i sitnice koje su
pokatkad umele da zagolicaju njenu maštu kad bi
joj zlatari dolazili na noge po njenoj zapovesti. Dve
mrežaste leptiriće na ukosnicama, od srebrnog
filigrana i belog nefrita, koje su je pod-setile na onu
noć kada su ih žene hvatale i pribadale čiodama
na vrata. Jednu je ukosnicu naročito dugo
zagledala, obrćući je polako među prstima. Bila je
od filigrana iz Kantona, tanana i tako osetljiva na
svaki dodir da je stalno podrhtavala u ruci. Pipci su
joj bili od srebrne žice, kao vlasi tanki i ukrašeni
zrncima nefrita na igličastim vršcima, i treptali kao
da je leptirića živa.
271Čijuming je ušla u tom trenutku. Bila je otežala
od trudnoće, a lice joj se bilo izmenilo. Oči su joj
bile veće, a usta crvenija.
Gospa Vu joj je pružila ukosnice sa leptiricama. -
Ove ću vama dati - rekla je. - Više ih ne
upotrebljavam.
Onda je i Čijuming pružila ruku i uzela ukosnice i
stala da ih posmatra ćuteći. - Previše su otmene -
rekla je. - Ne bih znala kako da ih nosim.
- Zadržite ih ipak - rekla je gospa Vu. Prevrtala je
kažiprstom po dragocenostima u kutiji. Osećala je
želju da pokloni sve što joj je dao gospodin Vu, ali
je znala da to ne sme učiniti. Zatim je ugledala dva
cveta načinjena od
rubina i bisera. Drago kamenje je bilo okruglo i
prilično grubo se-čeno i brušeno. - I ovo - rekla je. -
Uzmite to. Dobro će izgledati u vašim ušima.
Pretpostavljam da vam on daje nakit?
- Ne daje - rekla je Čijuming, polagano. - Ali meni
nakit i ne treba.
Gospa Vu je uzela svoju lulicu i napunila je, ali ju
opet odložila čim je iz nje povukla dva dima. Jedan
mekan puhor pepela pao je na sto, a Čijuming se
nagnula i stresla ga jednom rukom na drugu.
- Zbilja - rekla je gospa Vu - ide li on katkad u kuće
cveća?
Čijuming se zacrvenela do ušiju. - Čujem da ide -
rekla je prosto. - Ali mi to ne kazuje.
- Zar ne možete sami videti je li tako? - raspitivala
se i dalje gospa Vu. - Ne vidite li šta oseća za vas i
koliko?
Čijuming je oborila oči. - Za mene je previše koliko
god bilo - rekla je. - Zato što ga ja ne mogu voleti.
Izgovorila je te reci sa turobnom čvrstinom. Čuvši
ih, gospa Vu je osetila, čudeći se duboko tome,
veliko sažaljenje prema gospodinu Vuu.
- Među nama rečeno - rekla je - nas dve smo rđavo
postupile s njim. Učinile smo mu nažao,
272
ja svojim godinama, a vi svojom mladošću, Jeste li
pokušavali da ga zavolite?
Čijuming je podigla svoje tamne, čestite oči. - Oh
da, jesam - rekla je prosto. - Zar to nije moja
dužnost?
- To vam je dužnost, uistinu - odvratila je gospa
Vu.
- Znam i sama da je tako - rekla je Čijuming. Zatim
je dodala sa istom poniznom tugom: - Slušam ga u
svemu. Toliko bar činim.
- Zna li on da ga vi ne volite? - glasilo je sledeće
pitanje gospe Vu.
- Zna, jer me je pitao, a ja sam mu kazala - rekla je
Čijuming.
- Ah, avaj, to niste smeli da učinite! - uzviknula je
gospa Vu. - Šta bi se dogodilo kada bi sve žene
tako otvoreno govorile istinu svojim muževima i
gospodarima?
- Ja sam glupa, pa ne umem drukčije - rekla je
Čijuming.
- I tako on ide u kuće cveća - rekla je zamišljeno
gospa Vu. A onda je duboko uzdahnula. - Šta
ćemo, neprilikama između čoveka i žene nema
kraja. A kada dete treba da se rodi?
- Narednog meseca - rekla je Čijuming.
- Radujete li se? - zapitala je naprečac gospa Vu.
Kad god ne bi govorila, Čijuming je uvek zapadala
u isti stav. Držala bi u krilu ovlaš sklopljene ruke,
oborenih očiju i opuštenih ramena. Kad bi joj neko
kazao štogod, ruke bi se stisnule jače, a očni kapci
podizali.
- Kad ono dođe, imaću i ja nešto svoje u ovoj kući -
rekla je i opet pogledala u zemlju.
Gospi Vu se činilo da od nje nema više šta da
sazna. - Vratite se u dvorište - rekla je. - Ja ću
govoriti s njim i videti kud ga srce vuče.
Strpljiva i jednostavna izgleda kao i obično,
Čijuming se digla, poklonila jednom i otišla. Ali se
vratila već sledećeg trenutka i ispružila ruku.
18 Paviljon žena
273Nakit se sijao na njenom smeđem dlanu. -
Zaboravila sam da se zahvalim za ovo - rekla je.
- Ne zahvaljujte mi se - odgovorila je gospa Vu. -
Nosite ih pa će mi to biti hvala.
- Hvala vam zbilja i doista, starija sestro - rekla je
Čijuming i opet se izgubila.
Toga dana, gospa Vu je poručila bratu Andreu da
se izvinjava što ga ne može primiti i u pozno veče,
pre noćnog obeda, poslala Jingu da najavi njen
dolazak kod gospodina Vua. On je primio njenu
poruku, ali je odmah sam došao do nje.
- Dozvolite mi da vas posetim, majko mojih sinova
- rekao je uljudno. Iznenadila se videći da je tanji i
manje rumen nego što je bio, pa je zato sebe stala
da osuđuje. Digla se na noge da bi ga pozdravila,
a onda su oboje seli jedno prema drugom. Njena
zabrinutost rasla je sve više što ga je duže gledala.
Nije izgledao dobro. Njegove oči, inače uvek tako
sjajne i razigrane kao na zejtinu, gledale su tupo a
njegove pune usne bile su blede.
- Rđavo izgledate - rekla je. - Da niste bolesni?
- Nisam ni najmanje - odvratio je on.
- Ali niste sasvim dobro - produžila je uporno ona.
- Jesam, dovoljno dobro - odvratio je on.
- A druga gospa? - nastavila je ona da se raspituje.
- Čini mi najbolje što ume - rekao je on dižući ruku
kao da se zahvaljuje na nečemu čega već ima
dovoljno.
- Ali ona vam nije dovoljno dobra!
G. Vu je izgledao zbunjen. - Da vam feažem,
majko mojih sinova. Teško je sve to za jednu
mladu ženu. Vidite, ja nisam više tako mlad.
Ona se resila da iziđe sa istinom na sredu. - Ali ja
čujem da vi posećujete kuće cveća - rekla je.
On je slegao ramenima i nije izgledao ni najmanje
posramljen. - Idem gdekad sa starim Kan-gom, da
- priznao je on. - Vidite, lakše je naprosto kupovati
žene nego očekivati od njih da vas vole.
274
Tu nema pretvaranja, znate. Teška je stvar to
pretvaranje. S vama se nisam nikad pretvarao,
Eilijen, tako sam vas uistinu voleo. S ovom
drugom, međutim, niti mogu da volim niti da ne
volim! ... - Trljao se rukom po temenu i izgledao
sav zbunjen. - Bolje je jednostavno otići u neku
kuću cveća.
- Ali dete treba da vam se rodi narednog me-seca -
podsetila ga je ona.
- Dobro, znam - rekao je on trljajući opet glavu kao
u nekoj zabuni i nedoumici. - Čudnovata je stvar da
ga ja ne smatram kao svoje dete. Na kraju krajeva,
nas dvoje, vi i ja, imamo naša četiri sina.
- Meni se onda čini da ta Čijuming nije ni od kakve
kor siti u ovoj kući - rekla je ona posle kraćeg
ćutanja.
Protrljao je opet glavu. - Dobro, pa možda i nije -
složio se on.
- Ja mislim da niste dobro postupili s njom - rekla je
ona strogo.
On je pogledao kao da se izvinjava. - Bio sam
veoma ljubazan s njom.
- Niste joj davali nikakvih poklona - izjavila je ona.
On je izgledao iznenađen. - To je tačno, zaboravio
sam. Stalno zaboravljam na nju.
Gospa Vu je postajala nestrpljiva. - Recite mi,
molim vas, šta vi tražite od jedne žene?
To pitanje ga je dovodilo u nepriliku, sudeći, bar,
po njegovom izgledu. - Koje žene? - upitao je.
- Koje god hoćete - rekla je ona. Gospodin Vu je
osetio njeno nestrpljenje. Želeći
uvek žarko da joj učini po volji, pokušao je da
razmisli o tom pitanju.
- Pa - rekao je - ja... - Osetio je da je rđavo počeo,
pa se vratio na početak. - Nije reč toliko o tome šta
ja hoću od jedne žene, nego o tome šta meni
treba. To jest, hoću da kažem, ja volim da se
smejem... vi to znate. Volim da čujem nešto
zanimljivo ... vi ste mi pričali mnoge zanimljive
stvari. A vi znate, takođe, da sam se smejao
mnogim stvarima koje ste mi pričali. Vidite li sve
to... -
18*
275Glas ga je izdao i prekinuo se, i tako je
zaključio svoje izlaganje tim maglovitim i
neodređenim pogovorom.
- Ne mogu ni ja večito da vas zabavljam - rekla je
ona oštro.
- Ne, naravno da ne - složio se on predusret-Ijivo. -
I tako ja, vidite, idem u kuće cveća.
- Šta se događa tamo? - zapitala je gospa Vu.
Čudila se i sama radoznalosti koju je osećala pri
pomisli na to.
- Ništa naročito - rekao je. - Obično pojedemo i
popijemo štogod. Kockamo se, a devojke nam
sviraju na lautu i tome slično.
- Devojke - ponovila je ona. - Koliko ih ima tamo?
- Pet-šest... koje god budu slobodne - rekao je on.
- Kang i ja, znate, mi smo dobra srca, pa one
obično ... - Glas mu se opet prekinuo.
- A onda? - pitala je ona i dalje.
On je počeo opet, sa izvesnim naporom. - Pa
onda, vidite, veče prođe veoma brzo. Devojke su
pune priča i dosetki.
Proučavala je njegovo ljubazno lice. Bilo je
prošarano borama koje joj se nisu dopadale. Sa
njihovom pojavom čilela je mladolikost koja je njoj
izgledala tako trajna. Uzdahnula je, osećajući da je
sve više obuzima nestrpljenje.
- Biste li voleli da dovedete u kuću neku od tih
devojaka? - zapitala je nenadano. - Ja to ne bih
odobravala, ali pitam šta je vaša volja.
On je izgledao iznenađen. - Zašto bih to činio? -
zapitao je.
- Vi stvarno idete tamo samo zabave radi - izjavila
je ona.
- Možda - složio se on.
- Kako ste detinjasti!
- Ja nisam tako pametan kao vi, Eilijen - rekao je
on ponizno. - Ja nikad nisam mogao da čitam
knjige. A sad nemam mnogo potrebe da radim.
Lijangmo se stara za sve. Mada su Ćemo i
Fengmo otišli, on ipak dobro izlazi na kraj s
poslovima. Ja
276
nisam mnogo potreban. - Zaćutao je na trenutak, a
onda je rekao sa poniznošću koju ona zbog nečeg
prosto nije mogla da podnese: - Ako ima šta što
bih, po vašem mišljenju, trebalo da učinim, ja ću to
učiniti. Želeo bih da činim sve što treba.
Ona nije imala ništa da kaže. Bila je istina da nije
bilo ničeg zbog čega bi on bio potreban. Se-deo je
tu, naočit i ljubazan, pun dobre volje i deti-njast -
takav da nije imala srca da mu prigovara.
Kad su se rastajali, ona je videla sa žalošću da je
on opet veseo zato što je razgovarao s njom. Znala
je da ga se neće moći osloboditi dokle god bude
živa. Putevima njenog tela, on se uvrežio u njenoj
duši. Nije bilo dovoljno što ga nikad nije volela.
Ljubav nema nikakve veze sa odgovornošću.
- Oh, nebesa - povikala je gospa Vu kao da se bori
s nekom morom - zar ću se uvek osećati
odgovornom za njega?
Osećala je kako nemoćno lepršaju dotle širom
razvijena krila, na kojima je njena duša kružila
prostorima, i kako zajedno s njom, podrhtavajući
kao polomljena, tonu u susret zemlji.
X
Izišavši iz dvorišta gospe Vu, g. Vu je otišao pravo
u kuću cveća, uprkos njenim zamerkama. Odlazio
je tamo prvo u pratnji g. Kanga, donekle protiv
svoje volje, a izvesno protiv svoje savesti. Zatim se
uhvatio ukoštac sa obema i izišao kao pobednik iz
te borbe. Njegova volja pokorila se tako potpuno,
pa se sada unapred radovao svojim nevinim
poseta-ma toj kući, a u njegovoj suzbijenoj savesti
carovali su pometnja i privremeno ćutanje.
Čijumingu nije razumevao. Nije bila tako pametna
kao gospa Vu, koju je on obožavao, postojano kao
što bi neki sveštenik mogao obožavati božicu
Kvanon, kojoj bi u hramu danomice služio. Čiju-
ming nije bila ni božica ni žena. Kada bi s njom
postupao kao s božicom, ona bi se živa smela od
za-
277bune. Pored toga, ona nije sasvim ni bila
božica. A kad bi s njom postupao kao sa ženom,
osećao je da je to vređa, i onda bi se on sam
zbunio i ne bi umeo da produži. Stvari među njima
bile su došle dotle da on nije znao kako da
postupa s njom i stoga ju je ostavljao na miru.
To iskustvo učinilo je da je on više nego ikad
obožavao gospu Vu, koja je bila kadra, kao što je
on naknadno shvatio, da bude naizmenično božica
i žena, ali nikad oboje u isto vreme. Ali, pošto je
ona odlučno odbijala da se vrati u stanje žene i bila
rešena da ostane božica zanavek i neprekidno,
njemu nije ostalo ništa drugo nego da traži neku
ženu izvan svoje kuće.
Nju je našao u licu jedne male, punačke, večno
bučne i nasmejane devojke u Kući božura, koja je
gledala na Ulicu slepog lautara. Kuća je bila stara,
spolja čajdžinica, a iznutra kockarnica i javna kuća,
takođe. Devojke su bile uvek čiste, mlade i vesele.
G. Kang ga je uveravao da je tu godinama bio
mušterija i da u toj kući nikad nije zatekao devojku
koja ne bi ispunjavala ta tri privlačna uslova. Osim
toga, u svom poslovanju, njeni vlasnici rukovodili
su se očito načelom da je preterana gramzivost
rđa-va trgovina. Ako bi neki gost želeo samo da se
na-gleda neke devojke pri jelu i piću, njemu se
pružala mogućnost da se ne upušta u dalje
obaveze. Ako je želeo da ona pravi društvo nekom
njegovom gostu, i to je moglo da bude. Moglo bi se
čak reći, doista, da se nešto više nije moglo ni
poručiti bez izvesnog posebnog dogovora i
uglavljivanja, jer je za stolovima uvek bilo po
nekoliko mušterija te vrste koji su manje-više
strpljivo čekali na red. Ali se g. Vu bez teškoća
ispeo odmah na čelo njihovog spiska, blagodareći
svom položaju u gradu, u kom je njegova porodica
bila jedna od najuglednijih.
Toga dana on je stupio u veselo ukrašeni trem sa
držanjem dobro poznatog gosta i bio pozdravljen
sa svih strana. Vlasnik je glasno doviknuo svom
pomoćniku uobičajeno uputstvo.
- Kažite Jasmini da je g. Vu ovde.
278
Kao cenjena mušterija i prijatelj preduzeća, g. Vu
se uputio u jednu od unutrašnjih prostorija, gde mu
je odmah poslužen čaj, a za nekoliko časaka i laka
zakuska koja se sastojala od vina i jedne zde-lice
malih valjušaka. On se prihvatio jela, ali nije bio
stigao ni do polovine kada je Jasmina stupila u
sobu.
Posipala je mirisom svoju dugu crnu kosu kada su
je zovnuli i tako je ušla sa dva uvojka preko ušiju.
Zato što se zvala Jasmina, upotrebljavala je
istoimeni miris i toliko se razmetala njime da je on
postao neka vrsta njene sopstvenosti, dok su joj
kosu obično kitili jedan ili dva cveta od kojih je
poticao. Štedro napudrano, lice joj je bilo gotovo
potpuno belo, usne veoma crvene, a oči široko
otvorene i crne kao trnjinice. Bila je jedra, a usta su
joj se uvek smešila. Došla je trčeći na svojim malim
stopalima. Ispela se na naslon sedišta, koje je
zauzimao g. Vu, i pripila se uz njega, protrljavši
nekoliko puta svoj namirisani obraz o njegovo lice.
On se pretvarao da je ne primećuje, pa se
napućila. - Gladna sam - zacvilela je plačnim
glasom uvređena deteta. On je zagrabio kašikom
malo čorbe od valjušaka. Ozbiljna lica, počeo je da
je hrani, a ona se pri tom naginjala napred poput
deteta koje hrane. Tako su udvoje ćuteći ispraznili
zdelu, posle čega je on odgurnuo naslonjaču od
stola, a ona mu skliznula u krilo.
- Šta ste radili danas? - počeo je da se ra-spituie g.
Vu.
Ona je posmatrala svoje skerletno crvene nokte.
- Oh ... čekala na vas, drugo ništa ne radim.
- Ne mogu biti ovde ćelo vreme - rekao je g. Vu. -
Zauzet sam. Ja sam poslovan čovek. Ja imam
svoje radnje, svoje prodavnice na pijacama i tolika
imanja. Sve ja to moram da nadgledam. Oni moji
ne mogu bez mene ništa da učine.
- Vi radite previše - požalila se ona. - Meni se čini
da bi vaši sinovi bili dužni da vam pomognu.
- Oh, moji sinovi - progunđao je on - oni misle
samo na sebe i na svoje porodice. Sada su dvo-
279jica mlađih otišla od kuće, a najstariji... Pa, on
se trudi, ali mu ne mogu sve poveriti.
Uživao je u težini njenog malog oblog tela koje se
naslanjalo na njegovo rame. Voleo je miris jasmina
u njenoj kosi. Čak i njen dah je bio namirisan. Setio
se pitanja gospe Vu. Da li bi je hteo dovesti u
kuću? Kad bi bio inokosan i sam sebi prepušten, to
bi izvesno bilo slatko zadovoljstvo, ali ovako, s
kućom na vratu, nije mogao pregoreti ni usuditi se
da dovede pod krov svojih predaka jednu devojku
iz kuće cveća. To je branila sen njegova oca.
Kao da mu je pogađala misli, Jasmina se priljubila
još čvršće uz njega i obgrlila ga rukom oko vrata. -
Volela bih kad bih mogla doći i živeti kod vas -
rekla je. - Bila bih veoma dobra. Ne bih
uznemiravala nijednu od vaših velikih gospi.
Ostajala bih sama ćelo vreme, dokle god vi ne
dođete.
- Ne, ne - rekao je on užurbano. - Tamo mi ne
trebate. Ja volim da iziđem iz kuće i da vas ovde
posetim. Kad biste došli u kuću, vi biste naprosto
postali njen sastavni deo, a ja ne bih imao kuda da
idem za svoje lično zadovoljstvo. Čovek mora
ponekad da pripada samo sebi.
Ona je imala gotov odgovor na to. Njena stara
majka, koja je u mladosti i sama provela niz godina
u jednoj kući cveća, naučila ju je kako će se
najbolje pobrinuti za sebe. „Budi naložnica, ako
možeš", rekla je stara gospa Lotos, „ali, ako to ne
uzmogneš, onda gledaj da dođeš do vlastite kuće."
- Ne biste li mi mogli kupiti jednu malu kuću, g. Vu?
- zapitala je. - Ne bih puštala unutra nijednog
muškarca osim vas i čekala bih na vas danju i
noću. Onda biste mogli živeti za svoj račun kad
god vam se dopadne.
G. Vu je već razmatrao tu mogućnost. Njemu se
nije dopadalo samopouzdanje s kojim su dovikivali
njegovo ime u toj kući cveća kada bi se pojavio na
vratima. On je bio, na kraju krajeva, glava doma
Vua i veći gospodin od svakoga u redovima
gradskog plemstva.
280
Ali je gospa Vu vodila knjigu kućnih rashoda, a
kako bi on od nje mogao tražiti tako znatnu svotu
kakva bi bila potrebna da bi Jasmini mogao kupiti
kuću?
- Vidite li, cvetiću moj - rekao je on nežno
- majka moga sina je divna žena. Ona vodi kućne
račune. - Šta bih joj mogao reći kad bih hteo da
kupim kuću za vas?
- Zar ne biste mogli prodati komad svoje zemlje, a
njoj ne govoriti o tome? - zapitala je Jasmina.
Uspravila se na njegovim kolenima i pogledala ga
molećivo. Imala je sitan dečji glasić, koji je dirao
pravo u srce.
- Ja je još nikad nisam prevario - rekao je g. Vu,
doveden u nepriliku tim predlogom.
- Zar ona zna za mene? - zapitala je začuđeno
Jasmina.
- Otprilike - odgovorio je g. Vu.
- Šta znači otprilike? - pitala je Jasmina.
- To znači donekle.
- Kako može znati donekle? - pitala je opet
Jasmina. - Ili zna ili ne zna.
- Pa onda recimo da zna - odvratio je g. Vu.
- Uvek je bolje pretpostavljati da zna nego da ne
zna.
Jasmina je opet pokušala da slomi njegov otpor.
Zarila je glavu u udubljenje između njegova vrata i
ramena. - Bojim se da sam u drugom stanju -
šapnula je. - Zato i tražim kuću. Ne mogu se ovde
poroditi.
G. Vu se usplahirio. Skinuo ju je sa kolena i
postavio na noge, a ona je stajala tu pred njim,
pokrivajući lice rukama. - Slušajte - rekao je strogo
- bilo je drugih pre mene. Ma koliko mladi, de-vica
niste bili.
Ona je skinula ruke sa lica. Njegovo belilo bilo je
netaknuto. - Ali moja dada će vam posvedočiti da
nije bilo ni jednog otkad ste počeli dolaziti. Ovo je
sad u trećem mesecu, a vi ste došli pre toga.
Okrenula je glavu u stranu i obrisala oči rubovima
svojih rukava. - Ništa za to. - Njen deti-
281njasti glas bio je tužan. - To mi je sudbina. U
de-vojaka kao što sam ja ... to se dešava gdekad i
protiv njihove volje. Naročito kad stvarno vole
jednog čoveka. To je moja greška.
Da je ostala uporna, da je zahtevala tvrdoglavo, on
bi, možda, i otišao da se više nikad ne vrati. Ali, bio
je to čovek meka srca.
- Slušajte - rekao je - bila to ili ne moja krivica, vi
znate i sami da u takvim slučajevima pomažu
izvesne stvari koje se uzimaju za čišćenje. Evo
nečega što će vam pomoći.
Zavukao je ruku u novčanik, ali ona nije htela da
uzme novac koji joj je nudio. Odgurnula je obe-ma
ručicama njegovu ruku.
- Nemojte, molim vas - rekla je. - Ja ću roditi. Ja
hoću da dobijem dete.
- Vi to ne smete - ostao je g. Vu pri svome. Glasni
uzvici iz trema prekinuli su ih u tom
trenutku. - Gospodine Vu, gospodine Vu! - vikao je
sopstvenik. Vrata su se naglo otvorila, a g. Vu je
ugledao na pragu svog ličnog slugu Peng Era.
- Gospodaru, gospodaru! - povikao je Peng Er -
zovu vas kući, Druga gospa se obesila o stari nar.
- Jaoj, moja mila majko! - promrmljao je g. Vu.
Skočio je na noge i odjurio žurnim korakom,
ostavljajući bez zbogom Jasminu, koja je stajala
nasred sobe i gledala za njim mrgodeći se od
ljutine.
Poplava zbrke i uzbune u kući izlila se i preko
zidina koje su opasivale ćelo imanje i sačekala ga
na ulici. Neko je dozvao sveštenike, a oni su lupali
u svoje gongove i naricali za izgubljenom dušom
ne-srećne naložnice. Utrčao je na otvorenu kapiju,
koju niko nije čuvao, i pohitao u dvorište božura.
Tu su bili sveštenici, a tu se bila okupila i sva
kućna čeljad da leleče i plače i zove po imenu
Čijumingu. Progurao se između njih. Ona je ležala
usred gomile, na kamenim pločama dvorišta.
Gospa Vu je klečala kraj nje i rukom joj pridržavala
glavu. Ali je bleda glava naložnice visila gospi
preko ruke kao da je potpuno bez života.
282
- Je li mrtva? - viknuo je g. Vu.
- Ne daje nikakve znake života - odvratila je gospa
Vu. - Poslala sam po stranog sveštenika. Kad su
toliki drugi ionako ovde, zašto ne bi bio i on?
Brat Andre se pojavio toga istog trena. Gomila se
razdvojila pred njim kao more pred vetrom. Ostali
sveštenici nisu mogli ni reci da progovore od
ljubomore. U samom sedištu toga zanemelog
kruga brat Andre je pao na kolena i Čijumingi žabo
u ruku iglu, koju je zadržao u njenom mesu.
- Ne pitam vas šta činite - rekla je gospa Vu. -
Znam da je mudro ma šta to bilo.
- To je nadražljivo sredstvo - rekao je brat Andre. -
Ali je možda prekasno i za to. - Sklonio je iglu tako
brzo da niko nije ni primetio taj pokret, osim
gospodina i gospe Vu.
Ali nije bilo prekasno. Naložnici su zadrhtale usne.
Dok su oni posmatrali njeno lice, zatreptali su joj
takođe i kapci na očima. - Ah, živa je. I dete je živo
onda.
- Ali zašto se obesila? - uzviknuo je g. Vu.
- Ne pitajmo dok nam sama ne bude mogla kazati -
odvratila je gospa Vu. - Ali saopštite sve-štenicima
da joj se duša povratila. Nagradite ih dobro, oče
mojih sinova. Neka misle da su imali uspeha, pa će
otići, a mi ćemo biti na miru.
G. Vu je poslušao njen savet. Pozvao je sveštenike
i odveo ih u spoljno dvorište. Kraj naložnice su
ostale žene iz porodice, starije rođake, da bi hvalile
sveštenika, a Meng, Rulen i Linaj da bi tiho
posmatrale lice Čijuminge, mada su toliko vremena
živele s njom u istoj kući. Pripadala je njihovom
naraštaju, a ipak je bila povezana sa starijima, pa
nisu mogle da budu slobodne u dodiru s njom, i
tako su je postepeno zaboravile.
Ali se tim postupkom približila njihovom krugu. Bila
je nesrećna, nije htela da pripada starijima.
Pobudila je pažnju tih mladih ženskih srca. U Men-
ginom srcu ta se pažnja mešala sa sažaljenjem, u
Linaj inom sa radoznalošću, a u Ruleninom sa
pobunom. Svaka na svoj način, one su sve čvrsto
resile
283da upoznaju Čijumingu i dokuče zašto je ono
učinila.
Ali ni za jedno od tih osećanja nije bilo vremena,
jer se jasno pokazalo, čim je Čijuming došla sebi,
da će se njeno dete roditi prevremeno. Nju je
valjalo preneti u postelju, a nekog poslati po
babicu, ne časeći ni časa.
To je bilo učinjeno, a brat Andre se spremao da
ode, kada je najednom progovorila Čijuming.
- Videh li ja to stranog sveštenika? - izustila je
šapatom.
- On se sprema da pođe - rekla je gospa Vu.
Stajala je kraj odra plodnosti dok su sluškinje
opremale Čijumingu za porođaj.
- Recite mu da dođe ovamo ... samo na trenutak -
zamolila je Čijuming.
Gospa Vu se začudila. Ona nije znala da Čijuming
poznaje visokog tuđinca. Ali, pošto je mlada žena
bila tako blizu smrti, nije se usuđivala da joj uskrati
ispunjenje njene želje. Otišla je lično i zaustavila
brata Andrea u času kada je on već bio krenuo ka
izlazu. - Ona hoće da vas vidi - rekla je. - Uđite na
trenutak.
I tako se brat Andre okrenuo i pognuo glavu da bi
mogao ući na niska vrata koja su vodila u sobu
gde je Čijuming ležala na ogromnoj postelji. G. Vu
je ostao napolju. Skamenio se sav najednom u
dubokoj smućenosti. U kakvu je nezgodu uvukao
ćelu porodicu! Bio je ubeđen da se Čijuming
obesila zbog Jasmine. Na svoj tihi način pregorela
je svoj život da bi osudila njegovo neverstvo.
Kad se brat Andre nagnuo nad uzglavlje, Čijuming
je progovorila, ali tako slabim glasom da je nije
mogao čuti. Onda se prignuo još više i čuo ove
reci:
- Ako se rodi devojčica, uzmite je vi ako umrem ...
To je samo nahoče.
- Otkud bi u kući moglo da se rodi nahoče? -
zapitao je on blago.
- Ali i ja sam nahoče - rekla je ona - i tako će i ona
biti dete nahočeta.
284
Na to je sklopila oči i predala se bolovima. On je
otišao ozbiljna lica i nikom nije kazao šta mu je
rekla, a njen glas je bio tako slab da niko drugi nije
čuo njene reci.
U pozno doba te iste noći, Čijuming je rodila
žensko dete, jedno stvorenje tako sitno i slabačko
da ga je gospa Vu uzela i uvila u pamuk i stavila u
nedra da bi ga održala u životu. Onda je brzo otišla
u svoje odaje prepuštajući Čijumingu primalji i
Jingi, i u svojoj sobi položila dete u postelju, gde je
legla kraj njega da bi ga grejala. Tada je ušla jedna
sluškinja da vidi treba li joj štogod.
- Zagrejte nekoliko crepova i donesite ih ovamo -
rekla je gospa Vu. - Ovo je dete pupoljak koji samo
velika nega može da otvori.
- Oh, gospodarice - rekla je žena - zašto je ne
bismo pustili da umre? To je samo žensko, i to
slabunjavo, koje će, i ako odraste, večito ostati bo-
lešljiv stvor, na teretu sebi i drugima u kući?
- Činite što vam kažem - rekla je gospa Vu. Žena
se udaljila mrmljajući, a gospa Vu je pogledala
majušno stvorenje. Još je disalo.
Dva dana docnije, brat Andre je pričao gospi Vu o
čudnoj molbi mlade naložnice. Dete nije umrlo. Nije
moglo da sisa jer se prerano rodilo, ali je progutalo
nekoliko kapi majčinog mleka koje su mu
kašičicom polagano šalili u usta. Čijuming je imala
mleka, mada od slabosti nije mogla ni da govori.
Nije se odazvala čak ni kada joj je gospa Vu
kazala da je dete živo.
- Dete svakako nije nahoče - rekla je
dostojanstveno gospa Vu bratu Andreu. - Ono se
rodilo u našoj kući.
- Znao sam da ćete vi to kazati - odgovorio je on -
a ja vam, opet, kažem da ste u pravu. Ali zašto ona
mlada majka govori da je ono nahoče?
- Ona je to bila dok nije ovamo došla - odgovorila
je gospa Vu. Oklevala je jedan trenutak, a onda je
čudeći se samoj sebi stala da priča bratu Andreu
nešto o čemu mu nikad nije govorila, kako je ona
bila ta koja je u kuću dovela Čijumingu.
285Brat Andre je slušao oborenih očiju, držeći
svoje velike ruke sklopljene na kolenima. Nikad
nije mogla videti te ruke a da se ne pita zašto su
tako ogrubele i žuljevite. Sada je to uputila glasno:
- Zašto su vam ruke tako žuljevite?
On je bio naviknut na njene nagle prelaze sa
predmeta na predmet. - Zato što obrađujem zemlju
da bih ishranio onu decu - rekao je on. Njegove
ruke nisu se micale pod njenim nepokretnim
pogledom.
Ona je nastavila svoju priču, očiju uprtih u njegove
ruke.
- Pošto ste sveštenik, ja pretpostavljam da vi ne
možete razumeti ni muškarca ni ženu - rekla je ona
kada je završila svoju priču.
- Zato što sam sveštenik, ja mogu da razumem i
čoveka i ženu - rekao je on.
- Onda mi recite gde sam pogrešila u onome što
sam učinila. - Podigla je pogled sa njegovih ruku,
uprla ga u njegovo lice i pitala se zašto je kraj
tolikih ljudi na svetu izabrala baš njega da mu
otvori ćelo svoje srce - stranca rođena u nekoj
zemlji preko mora, čije vode i vetrove ona nikad
neće upoznati.
A on joj je odgovorio: - Vi niste uzeli u obzir da
čovek nije samo od mesa i da čak i takav čovek
kao što je vaš muž treba da živi u slozi sa bogom.
Vi ste prezirno postupili s njim.
- Ja? - uzviknula je ona. - Ali ja sam mislila samo
na njegovo dobro i na njegovu sreću.
- Vi ste mislili samo kako ćete mu napuniti želudac
i prostreti mekanu postelju - rekao je brat Andre
prosto. - Što je još gore od toga, vi ste mu kupili
mladu ženu kao što biste kupili oku svinjetine. Ali je
jedna žena, ma koja žena, više nego to, i to važi,
treba da znate, za sve žene. Triput ste se ogrešili
teško. U tome je vaša krivica.
- Krivica? - ponovila je ona.
- Prezreli ste svog muža, u srcu ste gajili prezir
prema svojoj sestri, jer vam je svaka žena kao
286
sestra rođena, i gledali u sebi nešto jedinstveno i
uzvišeno nad svim ženama. To su gresi koji su
poremetili spokojstvo vašeg doma. I ne znajući
zašto, vaši sinovi su bili nespokojni i njihove žene
nezadovoljne i niko nije bio srećan, uprkos svemu
što ste snovali. Šta vam je bila svrha, gospođo?
Suočivši se s tim jasnim i spokojnim pogledom,
ona je uzdrhtala. - Samo da budem slobodna -
promucala je slabim glasom. - Mislila sam, da bih
mogla biti slobodna.
- Šta razumete pod slobodom? - pitao je on.
- Veoma malo - rekla je ona skrušeno. -¦ Naprosto
da budem gospodar svoje ličnosti i svoga
vremena.
- Vi mnogo tražite za sebe lično - odgovorio je on. -
Vi tražite sve.
Osećala se bliže suzama nego ikad u nizu mnogih
godina. On je razbio spokojstvo u srži njenog bića,
njeno osećanje sopstvene besprekornosti. Bila je
obuzeta strahom. Ako u toj kući ni ona sama, na
koju su se oslanjali tako dugo, nije bila u pravu, šta
će se onda dogoditi sa svima njima.
- Šta da činim? - zapitala je slabim glasom.
- Zaboravite svoje ja - rekao je on.
- Ali ja sam godinama, oduvek - pravdala se ona -
tako brižljivo vršila svoju dužnost.
- Uvek sa mišlju na sopstvenu slobodu - rekao je
on.
Ona to nije mogla poreći. Sedela je nepomično,
ruku skrštenih na bisernosivom satenu svoje
haljine. - Uputite me - rekla je najzad.
- Umesto na svoju slobodu, mislite na to kako biste
mogli osloboditi druge - rekao je on blagim glasom.
Ona je podigla glavu.
- Od sebe - rekao je, blago još uvek.
Ona nikad nije bila pobožna žena i pogledala ga je
stoga s izvesnom sumnjom u očima. - Je li vi to
propovedate pouke kojima vas uči vaša strana
vera? Ako je tako, znajte da ih ja ne mogu
razumeti.
287- Ja ne propovedam nikakvu stranu veru -
rekao je on.
- Hoćete li, možda, da budem kaluđerica? -
uzviknula je ona.
- Ništa ja neću da vi budete - odgovorio je on
spokojno.
Uspravio se u svoj svojoj ogromnoj visini, na-
smešio se na nju po svom običaju i udaljio bez
zbogom. Taj odlazak bez oproštaja, koji bi joj
izgledao grub u onom drugom svetu kome je
nekad isključivo pripadala, sada je naprosto davao
gospi Vu utisak da nema nikakva prekida između
trenutaka koje su proveli zajedno i sledećeg, kada
će se opet sresti, ma kada to bilo.
Sedela je neko vreme ne mičući se. Prodirući kroz
drvene rešetke na prozorima, sunčani zraci su na
svim pločama poda ocrtavali njihov izduženi, ali još
uvek pravilni obrazac, poput neke čipke satkane
od svetlosti i senke koja je ležala nepomično kao
prikovana. Vazduh je bio miran i svež, ali soba nije
bila hladna. Uz unutrašnji zid, na sredini između
dva ugla, stajao je preko puta stola veliki mangal,
iz čijeg su ražarenog
ugljevlja, zapretanog pepelom, izbijali bezbojni
zraci topline od kojih je treperio vazduh iznad
njega. Ništa, razmišljala je, nije bilo lako kao što je
ona pretpostavljala. Sloboda nije bila stvar koja bi
se dala snovati i dokonati voljom i veštinom.
Ugledala je slobodu nadomak ruke, kao breskvu
na nekoj niskoj grani u svom vrtu. Ona je bila ta
koja je odgajila voćku i dograbila njen plod kada je
rodila, ali je videla da je zelen i opor.
Uzdahnula je i čula onda plač navorođenčeta u
susednoj sobi, i otišavši tamo, uzela ga je u
naručje. Donela ga je u sobu gde je bila i sela uz
mangal. Neko osećanje ugodnosti - da li od toplote
ili od živog oslonca njenih ruku - moralo je
prostrujati deč-jim telom, jer je prestalo da plače i
ležalo mirno gledajući u lice gospi Vu.
„Ne volim ovo dete", mislila je gospa Vu. „Možda
nikad nisam ni volela nikoje dete. Možda u tom i
288
jeste moja nevolja što nikad nisam bila kadra da
volim ikoga."
Ali je ličilo na nju da je bez ljubavi pažljivo držala
dete na rukama i zatim, kada je naišla Jinga i uzela
ga, nadgledala je dok se namirilo i obradovala čak
što je slatko jelo.
Posmatrajući to, rekla je Jingi: - Vrati mi dete da ga
odnesem majci. Ovo zrnce od ženice živeće, znaj, i
neće dati svojoj majci da se otrgne od života.
Tako je časak docnije po suncu prenela u naručju
dete do svog starog dvorišta, u odaju gde je Čiju-
ming ležala na velikoj postelji, čije su zavese još
bile ukrašene znamenjima plodnosti. Čijuming je
ležala sklopljenih očiju i stisnutih usana. Lice joj je
bilo samrtnički bledo. Ruke su joj ležale na
svilenom jorganu, otvorene i nepomično opružene.
Mnogo su se bile promenile te ruke. Za ciglih
nekoliko meseci. Bile su grube i snažne od rada
kada je došla, a sada su bile tanke i bele.
- Donela sam vam vaše detence - rekla je blago
gospa Vu. - Dobro se najelo, pa je sada dovoljno
snažno da bi moglo ležati na vašoj ruci.
Kada se Čijuming nije ni makla na te reci, gospa
Vu joj je podigla ruku i obgrlila njome dete pošto ga
je položila kraj nje, a zatim ga pokrila. Ruka
Čijuminge priljubila se čvršće oko odojčeta.
Otvorila je oči. - Morate mi oprostiti što vam se
nisam sinom odužila - rekla je ponizno.
- Zar ja ne znam da kćeri jednako kao i sinovi
dolaze sa nebesa? - odgovorila je gospa Vu. -
Pored toga, u naše dane dobre su i kćeri, takođe.
Onda se setila šta je kazao brat Andre i brzo
produžila: -> Ne smete osećati da imate neke
dužnosti prema meni. Ništa vi meni ne dugujete.
Čijuming je izgledala iznenađena time. - Ali zašto
sam onda ovde? - zapitala je.
Gospa Vu je sela na ivicu kreveta. - Meni je
kazano da sam vam nanela veliku nepravdu,
sestro moja. Istina je da sam vas dovela ovamo
kao što bih mogla kupiti oku svinjetine. Kako sam
se mogla usuditi da se ponašam tako prema
jednom ljudskom
19 Paviljon žena
289biću? Sada vidim da ni jednog časa nisam
pomislila na vašu dušu. Šta bih mogla učiniti da
ispravim svoju krivicu prema vama?
Izgovorila je te reci bez podizanja i spuštanja
svoga ljupkog glasa. Na licu naložnice ukazao se
izraz dubokog straha. - Ali kuda bih, jadna, mogla
da idem? - promucala je.
Gospa Vu je videla da je Čijuming uopšte nije
razumela, nego je mislila da joj kazuje uljudno, kao
što običavaju da čine bogataši i mogućnici ovog
sveta, da je nekorisna i nepotrebna.
- Ne želim ja da vi odete odavde - rekla je gospa
Vu. - Ja kažem samo da sam vam nanela
nepravdu. Da biste bolje videli šta mislim, dozvolite
mi da vas nešto zapitam. Kad biste mogli postupiti
po svojoj volji, kad ne bi bilo nikoga o kome treba
voditi računa, šta biste učinili sa sobom?
- Kako bi moglo ne biti nikoga na koga bi se
trebalo obazirati? - zapitala je Čijuming u
nedoumici. - Tu je naš gospodar i tu ste vi. A kraj
vas dvoje poštovanih i uvaženih, tu je i ćela
porodica.
- Zašto ste molili stranog sveštenika da uzme vaše
dete ako umrete? - zapitala je gospa Vu.
- Nisam htela da vam dodijavam sa ženskim
detetom - rekla je Čijuming.
- Zašto ste pokušali da umrete pre suđenog dana?
- zapitala je opet gospa Vu.
- Zato što mi je Jinga rekla da mi se na stasu vidi
da ću žensko roditi, pa sam odonda u duši bila
rešena da odemo obe zajedno, kako nikom ne
bismo zadavale nikakve muke.
- Smrt može isto tako da zadaje muke kao i život -
rekla je gospa Vu.
- Moja ne - odgovorila je bezazleno Čijuming - jer
ja nemam nikakve vrednosti ni za koga.
Na to gospa Vu nije umela da odgovori. Ustala je,
osećajući se potpuno bespomoćna u tom času. -
Okanite se takvih misli - uzviknula je. - Kad biste
umrli, vaspitanje ovog deteta bilo bi velika muka, a
290
vi znate da ja nikad nisam bila od onih koji misle da
se žensko može pustiti da umre.
- Vi ste dobri - rekla je Čijuming i opet sklopila oči.
Suze su joj navirale ispod spuštenih trepavica.
Gospa Vu ih je videla, ali je videla takođe da se
ruka Čijuminge veoma čvrsto obavila oko deteta,
pa se udaljila, smatrajući to za dobar znak.
Prelazeći preko dvorišta, srela je g. Vua, koji je
upravo dolazio sa ulice. Našli su se neočekivano
licem u lice, a ona je odmah primetila da je on čas
pre činio nešto što ona ne bi odobrila, jer mu se
lice zacrvenelo, a po čelu su mu izbile sitne graške
znoja.
- Majko mojih sinova! - uzviknuo je.
- Maločas sam svratila kod vas da vidim našu
drugu gospu - rekla je ona ljubazno. - Moramo
razmisliti o njenom slučaju. Pokušala je da umre
zato što se plašila da će dete biti žensko i da će
njih dve biti na teretu u kući.
- Kakva glupost! - uzviknuo je on. - Kao da smo mi
neki prost svet, koji bi vodio računa da li su u kući
jedna usta više ili manje!
- Vratiću se nazad s vama - rekla je gospa Vu. -
Vaša mudrost mi je potrebna. - Vratili su se
zajedno i ušli u prostranu četvorougaonu sobu,
gde su proveli tolike časove svog zajedničkog
života. Do njih je bila spavaća soba gde je ležala
Čijuming, sa svojim detetom na ruci, ali nije bilo
nikakve opasnosti da bi neko mogao čuti njihov
razgovor. Visoko nad njihovim glavama, izukrštan
gredama, dizao se sumračni prostor koji ih je delio
od krova i gutao svaki ljudski glas.
- Sada, kad već imamo u kući ženu, koja je ipak
živo ljudsko stvorenje - rekla je gospa Vu - šta da
učinimo sa njenim životom i sa onim koji je ona
donela na svet? Govorim vam ovo jer vidim da
vam se ne dopada. Ali je ovde. Doista, moram vas
moliti da mi oprostite.
G. Vu se osećao neugodno. Obukao je toga jutra
krznom postavljen ogrtač, a dan je ispao topliji od
19*
291jutra. Osim toga, vrućina bi ga lako spopadala,
čak i zimi.
- Stid me je što sam ja, posle tolikog vašeg
staranja za mene... - zaustio je mucajući. - Da, ona
je dobra, bez sumnje. Ali znate kako je. Dobrota je
odlična stvar kod jedne žene. Ali...
- Bila sam veoma sebična - rekla je ona
jednostavno. Sedela je kao i obično, ruku
sklopljenih u krilu. Nije gledala u njega. Umesto
toga, upirala je zamišljen pogled u senku na podu.
Bile su to senke zimskog bambusa, koji je rastao s
obe strane suncem obasjanih vrata i čije je
strelasto lišće igralo na vetru. Mislila je na brata
Andrea i shvatila je najednom šta je hteo da kaže.
Slobodna neće moći da bude dokle god se
potpuno ne posveti drugima, a to može učiniti
samo ako preuzme na sebe stvar koju je najviše
mrzela.
- Vidim da sam pogrešila - rekla je, ne dižući oči. -
Neka sve bude onako kao što vi želite.
Otpremićemo Čijumingu odavde, ako hoćete. A ja
ću se vratiti ovamo. Zaboravićemo, vi i ja, ove po-
slednje mesece.
Čekala je na radosni uzvik kojim će on, mislila je,
pozdraviti njenu ponudu, ali on nije došao. Kada je
ćutanje postalo neprijatno, ona je podigla oči i
videla da mu znoj curi sa zajapurena lica.
Nasmejao se od muke kada je primetio da ga
posmatra i otkopčao okovratnik plahovitim
pokretom, da bi odmah zatim izvukao svilenu
maramicu, kojom je stao da briše oznojeno lice.
- Da sam znao - jeknuo je - da sam mogao
sanjati...
Nju je nešto ledeno stezalo oko srca. On je više
nije hteo. Bilo je, dakle, istina ono što je čula. Sam
je našao neku drugu.
- Pričajte mi o njoj - rekla je blago. Zastajkujući i
mucajući, prekidajući se u reci
nekoliko puta da bi se zbunjeno nasmejao
smehom koji je ličio na stenjanje, on joj je rekao da
se pita ne bi li trebalo smestiti Jasminu u zasebnu
kuću.
292
- Neću da dodajem još jednu tolikim brigama koje
imate pod ovim krovom - rekao je.
Ona je otvorila malo šire svoje duguljaste i ljupke
oči. - Zar bi vaša sreća mogla povećati moje brige?
- zapitala je svojim najsrebrnastijim glasom. -
Pustite je da dođe ovamo i živi pod našim krovom.
Zašto bi vam dom bio pocepan nadvoje?
On se digao, prišao joj i uzeo je za ruku. Ležala je
na njegovom mesnatom dlanu, sveza i meka. - Vi
ste dobra žena - rekao je svečano. - Nije dato
svakom čoveku da ima što hoće i da istovremeno
živi u miru pod rođenim krovom.
Ona se nasmešila i izmakla svoju ruku.
Ali, dugo pošto su se rastali, čudila se duboko
studenoj jezi koja joj je maločas sledila srce u jeku
zadovoljstva kojim je bila prožeta. Da li će ona
izabrati ženu koja će zauzeti njeno mesto ili će on
sebi da izabere drugu ženu - to su bile dve sasvim
različite stvari. Snebivala se iznenađeno nad
zamršenim klupkom koje život ume da načini od
odnosa između čoveka i žene. Mislila je da je
potpuno slobodna - da je ništa više ne veže za
njega - zato što ga više nije volela. Ali, otkud je bila
slobodna ako se mogla osetiti uvređena u svom
ponosu kada je saznala da se ugasila i njegova
ljubav prema njoj. Brat Andre je imao pravo. Mislila
je samo na sebe, uvek i samo na sebe.
***
- Kako bih samo mogla od sebe da se oslobodim?
- zapitala je brata Andrea.
- Mislite samo na druge - odvratio je on.
- Znači li to da uvek moram popuštati drugima? -
zapitala je ona.
- Ako bi nepopuštanje značilo da mislite na sebe,
onda morate da popustite - rekao je on.
- Otac moga sina hoće da dovede još jednu ženu u
kuću - rekla je ona. - Treba li i pred tim da
priklonim glavu?
293- Vaš je greh bio ono što je dovelo ovamo onu
prvu ženu - rekao je on.
Na to se rasrdila na sebi svojstven način. U srcu joj
je buknula srdžba čiji se časoviti plamen zapalio
jetko, kao kad iskra padne na dva-tri zrnca baruta.
- Sad opet govorite kao sveštenik - rekla je
zajedljivo. - Vi ne možete razumeti šta znači za
jednu ženu kada je protiv svoje volje prinuđena da
se telom podaje jednom čoveku iz godine u
godinu. - Osećala je u sebi čudnu želju da ga
zarazi čemerom svoga jada i svoje gorčine i
produžila, ne štedeći ga ni od čega. - Vi ne znate
šta to znači predavati svoje osetljivo telo u grube
ruke, gledati tuđu pohotu kako se raspaljuje, i
osećati studen koja obuzima rođenu krv i meso -
osećati srce kako se grči od gađenja i dušu koja se
previja kao crv od gnušanja, pa ipak bivati
prinuđena na zagrljaj, podavati se tuđoj nasladi, za
ljubav mira u kući.
Izraz spokojne čistote na njegovom licu ostao je
nepromenjen. - Ima mnogo načina da se telo
prinese na žrtvu, duše radi - rekao je.
Ona je uzdahnula. - Treba li da dozvolimo onoj
drugoj ženi da dođe ovamo?
- Nije li bolje da bude pod vašim krovom sa vašim
pristankom nego pod drugim bez njega? - odvratio
je on.
- Nikad ne bih mogla pomisliti da će mi jedan strani
sveštenik dati takav savet - rekla je ona opet
zajedljivo.
Otvorila je knjigu bez daljeg razgovora i stala da
proučava jevrejske psalme pod njegovim
rukovodstvom. Dok su tako trenuci promicali tiho
jedan za drugim, ona je bivala sve dublje ganuta
prikrivenim smislom koji je u njima postepeno
sagledala. Tu je ljudsko srce, osećala je, vapilo za
nečim što bi moglo da obožava. A šta je
obožavanje negoli uzda-nje i nada da život i smrt
imaju smisla zato što ih je nebo snovalo i stvorilo?
- Je li naše nebo vaš bog i je li vaš bog što je naše
nebo? - zapitala ga je.
294
- Oni su jedno te isto - odgovorio je on.
- Ali mala sestra Šija rekla mi je da nisu -
otpovrnula je ona. - Ona nam je uvek govorila da
verujemo u jednog istinskog boga, a ne u naše
nebo. Ona je tvrdila da to nije jedno isto.
- U svakom hramu ima po nekoliko budala - rekao
je on blagim glasom. - Postoji samo jedan istinski
bog. On ima mnogo imena.
- Je li onda ma gde na Zemaljskoj kugli, na ma
kojim obalama, oni koji veruju ma u kog boga ve-
ruju u tog jednog?
- I tako su braća - rekao je on, slažući se s njenim
recima.
- A ako ja ne verujem ni u koga? - zapitala je ona
svojeglavo.
- Bog je strpljiv - rekao je on. - Bog čeka. Ne
postoji li večnost?
Ona je osetila neku čudnu toplinu koja je strujala
kroz njega i kroz nju. Ali nije počinjala, niti se
završavala u njoj. Činilo joj se da je njih dvoje
samo prenose, s jednog kraja zemlje na drugi.
- Nebo je strpljivo - ponovila je ona. - Nebo čeka.
Rastali su se s tim recima. Brat Andre je uvezao
svoje knjige u oveštalu crnu maramu i stavio ih pod
ruku. Ona je stajala na vratima biblioteke i
posmatrala ga dok je prelazio preko dvorišta.
Njegova golema prilika počinjala je da se guri, kao
da mu je proseda glava bila teret koji je pritiskao
njegova Široka ramena. Ili je to, rekla je samoj
sebi, bilo možda stoga što je sve više išao sa
očima uprtim pravo u stazu pred sobom. Retko bi
kad dizao glavu da vidi šta je ležalo na kraju puta.
Okrenula se i vratila u biblioteku kao što je
običavala da čini posle tih časova učenja i
razgovora. Sedela bi katkad čitav sat da bi joj se
urezale u pamet stvari o kojima joj je govorio brat
Andre, da bi opet pročitala ono što su zajedno
čitali, razgledala slike koje bi joj ostavio, razmišljala
o recima koje bi joj rekao.
295Ali je toga dana sedela nepun sat kad su se
za-orili glasovi čija je jeka dopirala iz spoljnih
dvorišta. Digla je glavu i oslušnula. Ma šta to bilo,
pomislila je, Jinga će doći i kazati šta je. Ali joj ta
pomisao čestito nije ni sinula u pameti kada je već
ugledala Jingu kako trkom ulazi u njeno dvorište.
Ječala je i plakala, zarila glavu u kecelju i nastavila
da se trese od plača.
Gospa Vu je skočila na noge. Knjiga, koju je držala
u rukama, pala je na pod. Mora da se dogodilo
neko veliko zlo. Pomislila je na Lijangma, svog
najstarijeg sina. Ali je on toga jutra bio otišao od
kuće kao i obično. Pomislila je na g. Vua. Ali je
Jinga toga trena kročila preko praga. Opet je kece-
Ijom pokrila lice i zavapila: - Avaj, strani sve-štenik!
- Šta je s njim? - zapitala je gospa Vu oštro.
- Maločas je otišao odavde.
- Premlatili su ga na ulici - jeknula je Jinga.
- Lobanja mu je skroz razmrskana.
- Premlatili ga? - ponovila je gospa Vu, glasom koji
je ličio na nejasno treperenje daleka odjeka.
- Da, oni mladići - produžila je jecajući Jinga. -
Zelena družina ... zlotvori jedni! Pljačkali su
menjačevu radnju, a sveštenik video menjača kako
plače i nebo proklinje, pa zastao da bi ga spasao,
a mladići su u tom izišli napolje, pa i njega izudarali
po glavi.
Gospa Vu je malo šta znala o zelenoj družini.
Jedva je ikad i čula za nju. Ali je znala da su to bili
mladi probisveti koji su tumarali carskim
drumovima i krstarili gradskim ulicama. „Otkup
zelenoj družini", bio je jedan od redovnih troškova
obele-ženih u računima upravitelja njihovog
imanja.
- A gde je brat Andre? - uzviknula je ona.
- Odnesen je svojoj kući i leži u postelji. Ali ovde je
vratar koji kaže da vas on zove - rekla je Jinga.
- Moram poći - rekla je gospa Vu. - Pridr-žite mi
ogrtač.
296
- Naručiću nosača - uzviknula je Jinga.
- Ne, za to nema vremena - rekla je gospa Vu. -
Uzeću rikšu na kapiji.
Nekoliko časova docnije, ćela je kuća znala da je
gospa Vu prvi put u svom životu otišla u stranu
kuću - u dom tuđinskog sveštenika. Sedela je
uspravno u rikši i rekla trkaču koji joj je okretao
leđa: - Platiću vam dvostruko, ako udvostručite
uobičajenu brzinu.
- Platite trostruko, pa ću biti triput brži - doviknuo joj
je on preko ramena.
Daleko iza nje Jinga se vozila u drugoj rikši, mada
gospa Vu - jednom u životu - nije mislila šta će ljudi
reći na ono što čini. Samo jedna misao vrtela joj se
u glavi - da mora nekako stići do njegova uzglavlja
dovoljno brzo da bi mu još jednom mogla čuti glas i
da bi joj on mogao pokazati put koji bi sledila do
kraja života.
Sa tom mišlju je iskočila pred prostu, neoboje-nu
drvenu kapiju, i ušla ne obazirući se ni na šta i ni
na koga. Dočekala ju je jedna stara žena, koja je
plakala.
- Gde je naš stariji brat? - zapitala je. Starica se
okrenula i odvela je u nisku kuću od
cigala, kroz otvorena vrata, preko dvorišta - punog
dece koja su se bila okupila u gomilu i jecala, do
jedne sobe.
Tu je ležao brat Andre, na uzanom krevetu od
bambusa. Oko njega su stajali odrpanci sa ulice,
ljudi i žene. Razmakli su se pred gospom Vu da bi
mogla prići njegovoj postelji, a on je otvorio oči kao
da je osetio njeno prisustvo. Glava mu je bila
povezana nadvoje-natroje belim ubrusom od gruba
platna, ispod koga mu je niz obraz tekla krv
natapajući jastuk pod njegovom glavom.
- Evo me - rekla je. - Recite mi šta treba da činim.
Nije mogao da progovori nekoliko trenutaka.
Nekoliko dugih trenutaka. Umirao je. Ona je mogla
da sagleda prazninu u dnu njegovih crnih očiju, a
zatim je tu ugledala čudan i dalek sjaj. Da li je to
297bio odblesak njegove volje koja se prikupljala
po-slednjim silama? Upro je u nju ukočen pogled,
dok su mu se usne rastvarale, a grudi nadimale
udišući duboko.
- Nahranite moje jaganjce - rekao je razgo-vetno.
Onda je videla dolazak smrti. Dah je stao, kapci još
jednom ustreptali, volja se ugasila. Njegovo veliko
telo streslo se, a ruke raskrilile i nemoćno pale tako
da su se obesile niz obe strane kreveta i lupile
0 hladni popločani pod. Ona se prignula da bi
prihvatila i podigla njegovu desnu ruku, a jedan od
onih odrpanaca prišao je i digao sa zemlje njegovu
levu ruku, i tako su se oboje našli jedno prema
drugom, stojeći i držeći te dve ruke. Preko lesa,
ona je pogledala u oči nepoznatom čoveku. Bio je
očito ni-ko i ništa, sluga i prosjak. Pogledao je u nju
bojažljivo i nežno spustio ruku brata Andrea na
njegove smirene grudi, a ona je desnu preko nje
položila. Deca su došla u sobu trčeći i sjatila se
oko kreveta koji je sada bio mrtvački odar, sva
plačući i uglas dozivajući: - Oče ... oče! - Videla je
da su to sve ženska deca ispod petnaest godina i
da su starija nosila mlađu koja još nisu umela da
hodaju. Naslanjala su se na brata Andrea i
milovala mu bradu, dohvatala skutove svojih
haljinica i brisala mu krv sa lica, jednako plačući i
gorko jecajući.
- Ko ste vi? - upitala je spokojnim glasom, koji se i
njoj samoj učinio nekako čudan i stran.
- Mi smo njegova jagnjad - zagrajale su uglas devo
j čiče.
- Ali zalutala - rekao je odrpanac. - Malu je uzimao
sa one ledine ispod gradskog zida, gde se svaki
čas po koje dete nađe napušteno. A velika su
odbegle robinjice. Prihvatio je svako na koje bi
naišao.
Ona je osećala potrebu da se isplače u samoći
1 nad sobom zato što joj je on umro. Ali deca su se
pripijala uz njegovo mrtvo telo, a ruke su im se
savijale oko njega, grleći ga kao da bi ga ogrejale.
298
- Oh, njemu je zima - jecala je jedna mala
devojčica. Na obrazima su joj se sijale suze.
Prislonila je njegovu ruku uz svoj vlažni obraz. -
Ruka mu je tako hladna.
Gospa Vu je stajala nepomično usred te čudne
porodice. Onda joj je palo na um da još ne zna sve
što se dogodilo.
- Ko ga je doveo do kreveta? - zapitala je muklim
glasom.
Odrpanac se kucnuo po prsima. - Ja. Video sam
kad je pao. Na ulici se sve živo bilo poplašilo.
Zeleni razbojnici pobegli su kad su videli da umire.
Menjač je zatvorio kapke na radnji i ušao u svoju
kuću. Ali ja sam samo prosjak. Čega bih se bojao?
Taj strani sveštenik često bi mi udelio koju paru,
naročito zimi. Gdekad me noću i kući dovodio, pa
bih ovde i prenoćio. A i hranu mi je davao.
- Vi ste ga preneli ovamo! - rekla je ona.
- Ja i ova braća prosjaci - rekao je on. Ona je
videla oko sebe pet do šest ljudi u krpama. -
Prevelik je da bi ga mogli nositi jedan ili dvojica.
Spustila je pogled na mirno lice brata Andrea.
Došla je nadajući se nekolikim recima koje bi bile
samo njoj upućene. A on je umesto toga rekao: -
Nahranite moju jagnjad. - Decu koju je usvojio. Bila
su još uvek tu, oko njega, sva do jednoga, ali opet
napuštena. Preletela ih je pogledom i susrela se s
njihovim očima, koje su se jedne za drugim u nju
upirale.
Devojčice su je posmatrale sa nagonskom pro-
nicljivošću dece, prenoseći svoje nade sa nemog
lika brata Andrea na njenu nepokretnu, ali živu
priliku.
- Šta da učinim za vas? - rekla je neodlučno.
- Gospođo, šta vam je kazao naš otac da činite? -
zapitala je zabrinuto jedna mršava mala devojčica.
Držala je na ruci bucmasto veselo detence.
Na to pitanje moglo se odgovoriti samo istinom.
Gospa Vu je tako i učinila. - Rekao je da vas
hranim - rekla je.
299Deca su se zgledala. Mršava devojčica
prebacila je dete na drugu ruku. - Imate li dovoljno
hrane za sve nas? - zapitala je ozbiljno.
- Imam - rekla je gospa Vu.
Stajala je i dalje, gledajući u tu žensku decu.
- Nas ima dvadeset - progovorila je opet ona
mršava devojčica. Meni je petnaest godina... kako
bi koja navršila šesnaestu, on se pobrinuo za
njenu budućnost.
- Pobrinuo za budućnost? Kako to? - zapitala je
gospa Vu.
- Kad napune šesnaest godina, on im nađe
muževe i udomi ih - rekla je starica koja se u
međuvremenu vratila u sobu.
Govorile su kao da je još uvek živa ona golema
nema prilika koja je ležala na postelji.
Gospa Vu je pogledala brata Andrea. Oči su mu
zatvorene, a ruke skrštene na grudima.
- Odlazite iz ove sobe! - rekla je oporo. - Svi do
jednog! Ostavite ga na miru.
Izišli su poslušno, prosjaci, deca i starica. Samo je
ona ostala.
Ukrućena, na vratima je stajala Jinga. - Idite
odavde - rekla je gospa Vu.
- Ja ću stajati pred vratima - odgovorila je Jinga.
Gospa Vu je zatvorila vrata. Njeni postupci iza-
zvaće ogovaranje. Zašto bi jedna gospođa želela
da ostane nasamo s jednim stranim sveštenikom,
makar on bio i mrtav? Ali ona nije hajala za to. Za
nju on više nije bio ni stranac ni sveštenik. Od svih
bića koja je srela, on je bio jedino koje je
obožavala. Od starog gospodara mnogo je naučila,
bez sumnje. Ali se stari gospodar bojao mnogih
stvari. Brat Andre se nije bojao nikoga i ničega.
Nije se plašio ni života ni smrti. Dok je bio živ, ona
o njemu nikad nije mislila kao što žene misle o
muškarcima, ali ga je sada, posle njegove smrti,
gledala kao muškarca koji leži mrtav. U mladosti je
to morao biti izvanredno lep čovek. Njegovo
gorostasno telo koje je ležalo ispruženo pred njom
imalo je srazmere veličanstve-
300
nosti. Smrt je ozarila nekom prozračnom čistotom
njegovu bledu kožu.
Poznala ga je najednom, tek u tom posmrtnom
času. - Vi ste onaj koga volim! - rekla je šapatom, u
bolnom iznenađenju.
Ali, poznavši ga tako i prihvativši ga, osetila je
odmah zatim kako se iz korena preobražava ćelo
njeno biće. Mada se nije ni s mesta makla, krv je
potekla njenim žilama brzo i šumno, kao olujna
bujica, paleći joj srce svojom vrelinom. Ćelo njeno
telo bridelo je i treperilo pod udarcima tog
nevidljivog i nečujnog vihora. Ali mozak je bio
jasan, a ceo njen lik odisao je novom lakoćom i
snagom. Digla je glavu i obazirala se po sobi.
Njena četiri zida još su stajala oko nje, ali se ona
osećala slobodna kao da je ništa više ne deli od
najdaljih zrenika. Slobdna i netaknuta u svojoj
novoj potpunosti. Kao sneg celac. Na svom odru,
njegovo telo je ležalo kao što je ležalo otkad je
umro, ali je ona, gledajući ga sada, znala da je on
sam pobegao iz svoje tamnice. Bila je nevernica
do dna duše. Godinama nije ulazila ni u kakav
hram niti palila tamjan pred nekim bogom. Njen
otac je očistio njenu dušu od sujeverja svojstvenog
ženama, a stari gospodar dovršio je njegovo delo.
Nije verovao u tom trenu u jednog nevidljivog
boga. Pa ipak, znala je izvesno da onaj koga je
poznala u smrti nije prestao da postoji.
- Andre - zovnula ga je po imenu tiho i raz-govetno,
i nikada ga više neće zvati bratom. - Vi živite u
meni. Trudiću se svim silama da sačuvam vaš
život.
U času kada je izustila te reci, mir je preplavio
njeno biće. Bio je tako dubok, prožimao ju je
takvim spokojstvom, ispunjavao tolikim
blaženstvom, da je prvi put u životu pojmila da
nikad pre nije znala šta je to mir. U toj goloj sobi,
stojeći nepokretna pred njegovom napuštenom
ljuskom, saznavala je šta je to sreća.
Ali ta sreća nije bila zanos. Bila je snaga čije se
delovanje već začinjalo u njenom duhu i u njenom
telu. Bilo je izvesnih stvari koje je morala učiniti
301i koje su joj najednom postale savršeno jasne.
Njegovo mrtvo telo mora biti pokopano, ali ne u
prisustvu sveštenika niti uz molitve. Ono malo
stvari koje je posedovao treba podeliti, i to ona
lično treba da učini. A onda će jednostavno
produžiti da čini ono što je on činio, ma šta to bilo.
Izišla je mirno iz te sobe i prešla u drugu gde su je
čekali Jinga i ona stara žena, prosjaci i deca. Sela
je na jednu od nekoliko drvenih stolica koje su se
nalazile u toj prostoriji.
- Da vidimo sada šta ćemo sa njegovom sahranom
- rekla je. - Je li ostavio ikakva uputstva?
Svi su se zagledali. Deca su bila preplašena i nisu
ništa kazala. Starica je jecala i brisala oči kece-
ljom. - Njemu umiranje nije bilo ni na kraj pameti
- uzviknula je - a ni mi nismo pomišljali na takvu
stvar kao što je njegova smrt.
- Je li igde imao srodnika? - zapitala je gospa Vu. -
Ako jeste, ja pretpostavljam da bi njima trebalo
poslati njegovo telo.
Za kakve srodnike niko nije znao. On je naprosto
došao ovamo pre bogzna koliko godina i više nije
odlazio odavde.
- Je li dobijao pisma? - zapitala je gospa Vu.
- I kad jeste, nije ih čitao - rekla je starica.
- Ostavljao ih je da leže okolo neotvorena, a ja bi ih
uzimala posle nekog vremena i ušivala u donove
dečjih cipelica.
- A zar on nikad nije pisao? - produžila je gospa
Vu.
- Nikada - rekla je starica.
- A vi, znate li nešto? - zapitala je prosjaka
- nije li nekad vama štogod govorio?
- Nikad ni o kome svom - odvratio je prosjak koji je
po nečemu izgledao kao neki predvodnik te ćutljive
družine. - Govorili smo samo o ljudima u gradu i
okolnim selima, kojima bi bila nužna kakva pomoć.
Gospa Vu je razmišljala o tim oskudnim obave-
štenjima. Andre je pripadao samo njoj. Nije bilo
nikog drugog ko bi na njega polagao neko pravo.
Ona
302
će mu kupiti mrtvački kovčeg, prost i crn. Što se
tiče groblja, pokopaće ga u svojoj zemlji. Pomislila
je na jedno svoje omiljeno mesto, na padini jednog
brega, koji su u polukrugu opasivala neka od
njenih pirinčanih polja. Tu je rasla jedna od onih
smreka lepezasta lista i žuta ploda koju u njenom
kraju zovu džingko, staro neko drvo u čijem se
hladu odmarala uvek kad bi izlazila na to imanje da
nadzire proletnju setvu.
Digla se. - Otići ću danas po podne i narediti da mu
se tamo iskopa grob.
Dok se dizala sa svog mesta, deca i starica po-
smatrali su je zabrinuto, a ona je shvatila zašto se
brinu. Što će biti s njima, mislili su svi. A o čemu bi
drugom mogli da misle?
- Da li ova kuća njemu pripada - rekla je obazirući
se po goloj sobi.
Starica je zatresla glavom. - Ovo je iznajmljena
kuća - rekla je - dobili smo je veoma jevtino zato
što je ukleta. Zbog lasica koje su se ovde odne-
kuda nakotile i koje su, kao što znate, zlim dusima
stan, pa tako niko neće da živi pod njenim krovom.
Ali su se njega zli dusi bojali, te smo mi ovde živele
bez svake opasnosti i uz veoma mali trošak.
- On nema nikakva imanja? - zapitala je ona.
- Ništa izuzev dve preobuke. Jednu je nosio dok
bih ja drugu prala. Ima, doduše, još nekoliko knjiga
i onaj svoj krst. Jednom je imao i veoma lep kip
prikovan na drveni krst, i bio ga je obesio na zid, u
svojoj sobi iznad kreveta. Ali je jedne noći pao i
slomio se, a on drugog nikad nije ni dobio. Imao je
još jedne brojanice, ali se jedno od dece igralo
njima, pa se nit prekinula, a on ih više nikad nije
nanizao. Neka zrna su se nekud otkotrljala i
izgubila, a on je onda kazao da mu više i ne
trebaju.
Dok je starica govorila, pogled gospe Vu lutao je
po sobi.
- Šta je u onoj crnoj kutiji? - pitala je, upirući
kažiprst u crno sanduče neviđena oblika, čija joj
namena nije bila jasna.
303Starica je pogledala na tu stranu. - To je
čarobna kutija sa glasovima - rekla je. - Glasove bi
slušao po noći.
Gospa Vu se setila da joj je pričao o tome. Prišla je
kutiji i prislonila uvo uz njeno drvo, ali nije ništa
čula.
- Ona ne govori ni s kim drugim - objasnila je stara
žena.
- Ah, onda ćemo je pokopati s njim - rekla je gospa
Vu.
- Ima još jedna stvar koja je bila njegova svojina, a
i ona je takođe neka čarolija - rekla je starica
oklevajući. - Rekao nam je da je nikad ne diramo.
- Gde je? - zapitala je gospa Vu.
Starica se podvukla pod krevet i izvukla odatle
dugačku drvenu kutiju, koju je odmah otklopila.
Unutra je ležala sprava koja je ličila na frulu.
- Prislanjao bi je na desno oko kad god bi noć
bivala vedra i gledao tako u nebo - rekla je.
Gospa Vu je shvatila odmah da je to bilo oruđe
pomoću koga je posmatrao zvezde.
- To ću poneti - resila je glasno. - A sada mi
donesite njegove knjige - rekla je - a njegove
haljine i krst neka mu se u grob polože. Što se tiče
ove kuće, ona će biti vraćena sopstveniku. Recite
mu umesto mene da su zli duhovi isterani i da je
sada od zla očišćena. Može je opet izdati za dobre
pare.
Sva su se deca bila sjatila oko starice i slušala bez
daha te reci, ćuteći i u strahu. Njihovog doma više
nije bilo. Ostala su bez igde ičega.
Gospa Vu ih je gledala smešeći se. Sa nežnošću
kakvu dotle nikad nije iskusila, pogađala je na šta
su mislila.
- Što se vas tiče, svih vas, a i vas takođe, stara
sestro, vi ćete doći u moju kuću i tu ćete živeti.
Dečica su duboko odahnula, gotovo u jedan mah.
Bila su van opasnosti. Prihvatila su svoj novi
osigurani život sa lakoćom i poverenjem detinjstva
i odmah živnula.
304
¦- Kad, kad? - počela su da zagore.
- Trebalo bi, ja mislim, da ostanete do sutra ovde
kraj njega - rekla je ona. - Onda ćemo svi zajedno
otići na grob. Ali se ovamo nećemo vraćati.
Odvešću vas svojoj kući.
- Srce zlatno - jecala je starica - srce naše
predobro i zlatno! On će znati za to, budite sigurni
da će znati!
Gospa Vu se nasmešila ne odgovarajući ništa na
to. - Imate li dosta pirinča za njihove obroke?
- zapitala je. - Deca će jesti ovde još danas i sutra
ujutro. Na ručku će biti kod mene.
- U kući je vazda bilo hrane za jedan dan, dok je
on bio živ - rekla je jecajući starica. - Hrane uvek
imamo bar za jedan dan.
- Onda ću opet navratiti tek sutra - rekla je gospa
Vu.
Pustila je decu da se tiskaju uz nju jedan trenutak,
znajući dobro da su bila navikla da se sjate i
šćućure uz njega i osećaju njegovo telesno
prisustvo, pa da im stoga treba ista živa okrepa i
umirenje i s njene strane. Zatim je rekla blagim
glasom:
- Do viđenja, male moje, do sutra - i napustila kuću
gde je njegovo telo ležalo mrtvo, i izišla na ulicu,
novo, drugo stvorenje, različito u svemu od žene
kakva je bila kada je ušla unutra.
Vratila se u svoje dvorište i sedela dugo sama.
Sama sa svojom izmenjenom ličnošću. Pomirila se
s Andreovom smrću. Da je ostao živ, jednom bi
sigurno došao trenutak kada bi ona otkrila da ga
voli. A tada bi pred njom bila samo dva izlaza
između kojih bi mogla da bira. Morala bi ili iznalaziti
izgovore zbog čega više nikad ne može da ga vidi,
ili mu se podati svom svojom dušom, kazujući mu
svoju ljubav. A znala je da bi taj drugi izlaz bio
istovremeno i njihov rastanak.
Satima je sedela budna i sama te noći, ne
dozvoljavajući Jingi da uđe i položi je u postelju.
Nije htela da leži u postelji. Htela je da sedi, živa,
bodra, samotna, prebirući od dna pa do vrha ceo
prostrani svet svog novog saznanja. Volela je
jednog
20 Paviljon žena
305čoveka, stranog i tuđeg, čoveka koji nijedanput
nije ni ruke ispružio da se dotakne njene, čiji se
dodir ne bi dao ni zamisliti. Nasmešila se u tami
posle dužeg vremena. Kuća oko nje bila je mračna
i tiha, ali je kraj nje gorela sveca, a srce pod grlom
govorilo glasno.
- Da sam vam pružila ruku - rekla je - biste li sa
strahom ustuknuli ispred nje?
Ali je znala da se Andre nije plašio nikoga. Bio je
tu, istina, onaj njegov bog. A bogovi čoveka su
neprijatelji žene, pomislila je gospa Vu. Osetila je
ljubomoru prvi put u životu.
- Mi nemamo vlastitih bogova - rekla je u sebi.
Ali za žene su istiniti bogovi nemogući. Razmišljala
je o ženama iz svoga kruga, koje su se oda-vale
pobožnosti i molile bogovima. Mala sestra Šija nije
prestajala da govori o svom bogu. Ali mala sestra
Šija nije ni imala ničeg drugog o čemu bi govorila,
ni muža, ni dece, ni prijatelja, ni porodice. Po-begla
je od te praznine i krenula u poteru za nečim što bi
je ispunilo i našla sebi boga. Ne, za ženu je jedini
istinski ispit da li će, sve imajući, poput nekih
muškaraca sve i odbaciti, i poći da traži i naći
boga. U ćelom svom životu od svih koje je najbolje
poznavala ili ikad dobro znala, nijedna nije uistinu
tražila boga. To jest nijedna poput Andrea u času
kada je kao mlad čovek ostavio ženu koju je voleo,
i prezreo bogatstvo koje je mogao imati i slavu koju
je mogao steći svojom učenošću, i posvetio bogu
sav svoj život.
Bezglasna povorka njenih snova zaustavila se za
trenutak pri pomisli na ženu koju je Andre voleo u
mladosti i onda odbacio jer je samoću voleo više.
Mora da je bila mlada i lepa takođe. Osetila je opet
ljubomoru, ne zato što je Andre voleo tu ženu,
nego zato što je ta neznana i davno zaboravljena
žena mogla da ga gleda dok je bio mlad a još ne
sve-štenik.
„Volela bih da sam ga videla dok je bio mlad ...
mlad gorostas", pomislila je gospa Vu. Sedela je
sa-
306
vršeno mirna, u mukloj tišini, sa rukama
sklopljenim jednom preko druge, a na njenim
prstima svet-lucao je mekani sjaj njenog prstenja.
Da, jedan pogled na Andrea, dok je bio mlad,
mogao je svakako biti velika radost za jednu ženu.
Bio je naočit i u srednjim godinama, a u mladosti je
po uzrastu i obličju morao biti lep kao mladi bog.
Onda joj je bilo žao žene koju je on odbacio. Sada
je, bez sumnje, bila udata i mnogu decu je imala
možda, jer žena ne umire zato što jedan čovek
raskine s njom, ali je negde u dubini srca još mislila
na Andrea, sa ljubav-lju ili sa mržnjom. Ako je to
bila žena sitničava srca, onda ga je mrzela, a ako
je, naprotiv, bila široka srca, nije ga osuđivala i još
ga je volela. Ili, možda, ipak nije više mislila na
njega. Možda je bila umorna naprosto i davno se
prošla svakog ose-ćanja kao što to mogu žene
koje se neštedimice troše i srcem i telom. Slabost
je žene da su
joj srce i telo nerazlučno spojeni, poput potke i
osnove, pa kad se telo daje nemilice, i srce se
lagano iskrza, izu-zev ako u njemu nema ljubavi,
onakve ljubavi kakvu je ona prema Andreu
osećala. Smrću je oslobođena tereta koji bi mogao
postati njegovo telo. Da je ostao živ, oboje bi,
možda, izgubili duše u zamkama ploti. Začudila se
osetivši u tom času da joj je ćelom snagom
prostrujala topla i silovita bujica vrele krvi koja je
iznenada zapevala u njenim žilama.
„Ipak sam žena uprkos svemu", pomislila je
podsmevajući se pomalo samoj sebi. I sama
pomisao na Andreovo snažno telo bila je dovoljna
da onako obogati ćelo njeno biće. Kako li je tek bio
opasan po mir kada je kao čovek od krvi i mesa
stajao pred njom! Nagonski je osetila zahvalnost
prema onim razbojnicima iz zelene družine, koji su
uklonili takvu opasnost sa njenog puta. Ah,
primetivši kroz vrata kako je prekrasna mesečina
obasjavala njene or-hijede, pod bambusima u
dvorištu, pokajala se zbog te misli. Bilo je svirepo
radovati se što su Andreu oči bile zanavek
skopljene.
„Ne radujem se ja što ste vi mrtvi", objašnjavala
mu je, „nego što smo oboje pošteđeni od jedne
20*
307velike nesreće i tako možemo da sačuvamo
svoju veliku radost. Vi, bez sumnje, znate da vas
volim."
Izgovarajući šapatom te reci, osećala je duboko da
bi je on razumeo. Ništa manje ne bi joj ni moglo
dati tako neposredno osećanje potpunog
blaženstva i vedrine. Znala je da bi Andreu
skrnavljenje njegovog svešteničkog čina nanelo
isto toliko bola koliko bi njoj zadalo gaženje njenih
dužnosti prema porodici. Propovedali bi jedno
drugom nužnost odricanja, ali bi se to moglo
ostvariti samo pod uslovom da se njih dvoje nikad
više ne sastanu. Ovako nije bilo potrebno nikakvo
odricanje. Misliti o njemu mogla je koliko bi joj srce
zaželelo - i bez opas-nosti.
„Ali, naravno, ja sam se promenila", mislila je.
Sedela je još uvek nepokretna tela, ali pitajući se u
čemu se promenila. To, doista, još nije znala. Mo-
raće da otkriva sama sebe. Srce joj je bilo izmenje-
no. „Sebi samoj sam tuđa sada", mislila je,
iznenađeno donekle. „Ne znam kako ću se
ponašati niti kako ću se osećati."
Ostala je nepomična u istom stavu ceo jedan čas
posle tog otkrića. „Ne znam ni po čemu kako ću se
ponašati", pomislila je opet. „Vrela moga bića su
drukčija. Neću više živeti po propisima dužnosti,
nego po zakonima ljubavi." Tako je pomoću ljubavi
otkrila samu sebe.
Osetila je opet onu čudnu toplinu, čija je plima
prožimala ćelo njeno biće, ispunjavajući je vedrim i
smirenim zadovoljstvom.
Pomisao na spravu za gledanje zvezda došla joj je
na um baš u tom času. Bila je naredila da je
donesu kući kada je kretala iz njegovog doma, da
bi stigla zajedno s njom, i sada je bila u biblioteci.
Otišla je po nju i izvadila je iz kutije naprežući se,
jer je bila teška, i postavila je na nogare koji su se
mogli sklopiti i rasklopiti i koje je takođe našla u
kutiji. Onda je pred vratima pokušala da kroz nju
po-smatra nebo.
Očekivala je da će istog časa videti obličja zvezda i
golemi lik meseca na putanji kojom je hodio
308
te noći. Ali, na svoje razočaranje, mada je noć bila
vedra, nije videla ništa. Prevrtala je spravu u
rukama, upravljala je čas u jednom, čas u drugom
pravcu, pokušavajući da otkrije njenu tajnu, ali
uzalud. Nebo je za nju ostalo zatvoreno.
Uzdahnula je i sklonila spravu na njeno mesto. Taj
komad gvožđa i stakla zahtevao je od nje znanje
koje nije imala. „Ovo pripada samo njemu",
pomislila je. „Pokopaću ga s njim, zajedno sa
kutijom iz koje govore glasovi noći."
S tom odlukom je legla u postelju i usnula.
***
Strancu je priređena takva sahrana kakvu nisu
pamtili u tom drevnom gradu. Gospa Vu nije mogla
dozvoliti da liči na neki porodični pogreb. Ali mu je
ukazala čast kao ukopu učitelja jednog od svojih
sinova. Deca su bila odevena u belo platno bez
obruba. Prosjaci koji su preneli brata Andrea kući
zahte-vali su da i njima daju belu odeću žalosti.
Žalost gospe Vu nije bila obeležena nikakvim
spoljnim znakom.
U međuvremenu, pošto je prethodno malo
porazmislila o tom koraku, ona se raspitala da li bi
o strančevoj smrti trebalo obavestiti ostale
malobrojne tuđince u gradu. Mala sestra Šija, da,
trebalo bi joj javiti možda, a i stranom lekaru
svakako.
Gospa Vu nije još nikad bila videla tog stranog
lekara i nije želela da ga vidi ni u toj prilici. Slušala
je da lekari iz tuđine idu uvek sa noževima u
rukama, spremni da seku čim se neko razboli.
Gde-kad bi se pokazali vesti u rezanju otoka i
izraslina, ali su im bolesnici često umirali pod
nožem, a puta i načina da se od stranca lekara
traži naknada za pretrpljeni jad i nevolju nije
uopšte bilo, kao što se moglo učiniti i postići ako bi
koji domaći vidar ubio ljudsko stvorenje umesto da
ga izleći. Iz toga
309razloga, ljudi u gradu retko su se obraćali
stranom lekaru, izuzev kad bi smrt već bila sigurna.
Poslala je po jednom sluzi poruku onoj nekolicini
stranaca u gradu, a on se vratio govoreći kako su
mu rekli da je brat Andre za njih tuđinac, jer nije
njihove vere, i da neće doći.
Pored svega toga, pogreb je protekao onako kako
je smislila gospa Vu. Nije obavljen sledećeg dana,
kao što je ona prvobitno nameravala, zato što se
dovoljno velik kovčeg nije mogao naći, pa se
moralo čekati dok se ne sadelje naročiti, za tog
pokojnika iz tuđe zemlje.
Radeći danju i noću, tesar mrtvačkih sanduka
uspeo je da ga načini za dve noći i jedan dan.
Povorka je krenula u rano jutro, pre nego što je oži-
veo promet u gradu. Na čelu povorke, u svojoj
nosiljci, bila je gospa Vu, a ostali su išli pešice iza
nje i Andrea u njegovom kovčegu. Ona je lično
nadzirala polaganje njegovog velikog tela u
kovčeg.
Dok su nadničari dizali Andrea da bi ga zatim
položili u kovčeg, ona je stajala kraj njih i svojom
rukom, pre nego što su oni zakovali poklopac,
sme-stila unutar kutiju sa glasovima i spravu za
gledanje zvezda. Bila je opet prenela spravu u
njegovu kuću da bi mogla biti zakopana zajedno sa
njim. Stajala je tako mirno i bez glasa, ne odlažući
ni pokretom ni rečju uglavljivanje teškog poklopca.
Gledala ga je kako leži, neizmenjena i spokojna
lika kao da spava, podavala se nad njegovim telom
svojoj bezizglednoj čežnji i ništa nije govorila, a
onda se poklopac spustio i ona ga više nije videla.
Nije ni plakala. Zašto bi se odavala svojim plačem?
Slušala je zakivanje klinaca u drvo i videla kako se
uže vezuje za dugačke motke. Morali su naj-miti
dvadeset ljudi za prenos tog gorostasnog kovčega,
te su ga nadničari preneli kroz ulice i gradsku
kapiju do onog brega na zapadnoj strani grada, a
odatle je ona predvodila povorku idući ispred
pokojnika, a ostali su je sledili, dok tako nisu stigli
do drveta džingko, gde je zemlja na padini bila
spremna da primi njegovo upokojeno telo.
310
Niko nije govorio dok su kovčeg spuštali u raku
koja je već bila iskopana. Deca su plakala, a
starica lelekala, ali je gospa Vu stajala nepomično
ćuteći, dok je zemlja, gruda za grudom, zatrpavala
grob i dok se, zatim, načinila humka.
U jedan mah, srce joj se steglo u grč čije su
kandže bile hladne i tvrde kao gvožđe, jer je
pomislila da ga nikad više neće videti - izuzev u
svom sećanju, gde će zanavek živeti.
Kad je sve bilo svršeno, povorka se vratila u grad.
Gospa Vu je opet išla ispred ostalih. Decu je
odvela svojoj kući, te od toga dana više nisu bila
beskućnici.
XI
Sledećeg jutra, prelećući pogledom s predmeta na
predmet po sobi u kojoj je provela toliko časova,
ona je znala, naravno, da je svet tačno isti onakav
kao i svakog drugog jutra. Umesto da se probudila
sa umorom u telu i duši i potajnom čežnjom da ne
započinje još jedan dan, osećala je u sebi nov
polet, pun radosne preduzimljivosti.
Ta nova, neoprobana snaga navirala je iz vrela
koga u njoj ranije nije bilo. Ono što je prema mužu
u mladosti osećala, bilo je svakako neka vrsta
ljubavi. Bilo je nemoguće ne voleti g. Vua dok je
bio mlad. Bio je i suviše naočit, i suviše zdrav, i
suviše dobroćudan da ne bi probudio čežnju krvi i
stekao njenu naklonost, koju je on samo delom
izazvao. Ali ta ljubav nije imala nikakve veze s
njom samom. Bila je isto tako nagonska kao odraz
nekog mišića. Srce uistinu nije ništa više do stožer
mišića u sredini tela.
Ona je to znala. Jednom je posmatrala svog starog
deda kada je uzeo u ruke još živo srce mrtvog
tigra. Bilo je to u vreme kada se još verovalo da čo-
vek koji pojede tigrovo srce dobija njegovu snagu.
Videla je u sećanju taj prizor isto tako jasno kao da
se toga časa odigrao pred njenim očima. Bila je
tada
311devojčica od osam do devet godina. Brđani sa
njihovih imanja uhvatili su tigra u stupicu. Režao je
kada su ga uneli u dvorište, svega upetljanog u
mreže od konopaca. Bio je vetrovit, sunčan dan.
Ukućani su svi istrčali da bi videli ulovljenu zver.
Bila je golema i išarana prugama u boji starog
zlata. Kada ih je ugledala, razjapila je širom svoje
crvene ralje i siknula im u susret kao neka velika
mačka, u bezizglednoj mržnji. Žene su vrisnule, a
ona je stajala bez glasa, zagledana ukočenim
pogledom u dva divlja, žuta oka. Kao da je osetio
njenu moć nad sobom, tigar je zatvorio ralje, zureći
u njenu de trnju priliku. Kao obnevidela, ona je
koraknula napred i već bila načinila jedan korak
kada se začuo povik njenog deda. Jedan od
brđanina skočio je na zver i zario joj bodež pravo u
srce. Sečivo je škripnulo parajući krzno, a zver je
posrnula i sručila se na-zatke. Brđanin je digao
iščupano srce, ćelo i još ustreptalo, i pružio ga
dedu, držeći ga u visini njegovih očiju.
Ali, ono što je sada osećala prema Andreu nije
imalo nikakve veze sa lupanjem nekog ustreptalog
srca.
Tiha i snažna, ta je ljubav bila kao sunčana
svetlost u podne. Ona je ogrevala i krepila,
prožimajući do najtananijih niti njeno biće. Bilo je
dovoljno da njeni postupci izviru iz topline i
svetlosti tog unutrašnjeg sunca, pa da bude dobro i
pravo sve što bi učinila. Ljubav je pronicala njen
mozak kao što je prožimala njeno telo. Andre nije
bio mrtav. On je bio živ i bio je s njom zato što ga
je volela. Uzdržanost njenog tela bila je i prošla.
Bila je nepotrebna. Ona, koja je celog veka bila
nevernica do srži u kostima, koja se podsmevala
sveštenicima i licemernim igrama čuvida po
hramovima, koja je toliko puta upirala oči u nebo
ne nalazeći traga nikakvom božanstvu u njegovoj
lepoti i sjaju, kojoj su dusi prirode bili samo
detinjasta maštanja, ona je sada bila sigurna da je
Andre živ i s njom.
„Volela sam ga dok je prolazio ovim dvorištima,
odlazeći i dolazeći, ali to nisam znala", mislila je.
312
„Morala sam da vidim mrtvo njegovo telo da bih
saznala kako ga volim."
A onda se pitala, jer je bila žena, da li je i on nju
voleo. I, našavši se pred tim pitanjem da li joj je
ljubav bila uzvraćena, prvi put se osetila
usamljena.
„Kako bi to ikada mogla znati kad ne mogu da
čujem njegov glas", mislila je. Okrenula je glavu ka
dvorištu i žalila za batom njegovih koraka niz
kaldrmu, koraka kojih više neće biti. Ali je onda,
sluk-teći i ne čujući ništa doli cvrkut ptičica po
bambusima, ugledala kako se polako na tamnoj
zavesi njenog pamćenja ocrtava njegovo odskora
zemljom zatrpano lice. Njegove oči, njegov bradati
lik na-smešenih usana, podsmešljiva oštroumnost,
koja je bila uobičajeni izraz njegovog lica, pojavili
su se tako živo pred njenom uzdrhtalom dušom da
je svojim osmehom uzvratila njegov. Glasa mu nije
mogla čuti, ali je najednom bila sigurna da je i
Andre uistinu nju voleo. Voleo je, mada iza zidina
svog svešteničkog čina, koje su ga držale
rastavljena od nje dok je bio u životu. Sada više
nije bio sveštenik, a zidovi su iščezli. Nije bilo
nikakva razloga da ga ne dozove ma u kom
trenutku, nikakva razloga da on ne prekorači prag
njene duše i ne čekajući na poziv. Njegovo telo bilo
je mrtvo, ali je njeno postalo sredstvo kojim je
mogao da protiče njihov zajednički život.
Pomislila je da bi sada mogla imati novu mudrost
kakvu sama nikad nije imala.
„Kako sam bila glupa", razmišljala je, upirući oči u
plave zavese na krevetu. „Koliko li su samo
zbunjeni onim što sam učinila svi ti ljudi i žene po
mojoj kući!"
A šta je to učinila? Pokušala je sa bezobzirnom
sebičnošću da se povuče u samoću i oslobodi tako
svih veza koje su je s njima spajale. Htela je da
budu srećni, svaki na svoj način, ali niti je htela da
se uznemirava i brine kako bi ih usrećila, niti je bila
u stanju da im kaže kako da budu srećni. Pružila
im je hranu i odeću, održavala stegu i red,
313pa ipak je vladala zbrka u celoj kući i sve išlo
naopako i niko nije bio srećan. Srdila se na njih
zato što nisu bili srećni. Sada je videla koliko je to
bilo ludo.
U tom času, Jinga je ušla u sobu za izrazom
Ijutitog nezadovoljstva na licu. - Zar se jutros ne
mislite dizati iz postelje, milostiva gospođo? -
zapitala je. Glas joj je bio svadljiv.
- Dan je kišovit - rekla je gospa Vu smeše-ći se.
- Otkuda znate, milostiva? - pitala je Jinga kiselo. -
Niste čak odgrnuli ni svoje zavese.
- Znam po vašem glasu - odvratila je gospa Vu - a
oblaka ima, uostalom, i na vašem licu.
- Nisam nikad mogla ni pomisliti da ću morati da
gledam jednu uličnu devojku u našoj kući - ot-
povrnula je Jinga - niti da će sinovi ove kuće lutati
po belom svetu, dok ovde, povrh svega, valja
hraniti jednu odbačenu naložnicu.
- Jasmina je dakle došla? - rekla je gospa Vu.
- Eno je u zadnjem dvorištu. Čeka - odvratila je
Jinga. Užurbala se spremajući toaletni sto svoje
gospodarice, ali je produžila svoju priču. - Pitali su
me šta da čine s njom. Ja ne znam šta bih s njom
učinila. - Pri tom je ljutito naprćila donju usnu. -
Devojka kaže da je očekuju. Kazala sam joj da je
ja nisam očekivala.
Gospa Vu je ustala iz kreveta. Njena mala i uzana
stopala našla su se začas u njenim cvećem
izvezenim papučicama. - Je li došla sama? -
zapitala je.
- Jedna krezava stara žena došla je s njom, ali je
brže-bolje nekud odlutala. Oh, ostala je nama na
vratu, to je sigurno - rekla je Jinga veoma kiselo.
Gospa Vu nije više govorila. Okupala se ćuteći, a
zatim je svoju haljinu od srebrnosivog brokata
obukla preko rublja od meke bele svile. Jinga joj je
pažljivo počešljala kosu, a donja usna bila joj je pri
tom i dalje zlovoljno naprćena.
314
- Donesite mi doručak - zapovedila je gospa Vu.
Sela je za sto nekoliko trenutaka docnije i slatko
doručkovala. Osećala je neku novu glad čak i za
jelom, što joj se činilo zabavno i pomalo smešno.
Zar joj nisu pričali da ljubav preseca volju za
jelom? Zatim se setila da to čini samo ljubav koja
ne nailazi na odziv.
,,A mene Andre voli", pomislila je pobedonosno.
Nije prošlo ni po sata, a ona se već digla iza stola i
spremila da pođe u zadnje dvorište da vidi devojku
Jasminu.
- Zar je neću dovesti ovamo, milostiva gospođo? -
zapitala je Jinga. - Uobraziće se ako vi izi-đete
pred nju.
- Ne - rekla je gospa - ja ću otići do nje. - Sada je
želela da što manje ljudi dolazi u njeno dvorište.
„Neka niko ne uznemirava duh moga Andrea,
kome je to stan", mislila je u sebi. Onda je, hodeći
dalje svojim putem, osetila kako joj stopala staju
kao ukopana na mramornom pragu Me-sečeve
kapije, kao da ih je neko rukama stegao i za
kamen prikovao. Došla joj je na um nova misao.
„Ali Andre nije nikada ni pred kim zatvarao svoju
dušu", pomislila je. „On bi prišao toj devojci
otvoreno i bez ustručavanja da bi izvideo šta bi
mogao učiniti za nju. Njegov duh, koji je ovde, biće
mi na pomoći."
Obratila se Jingi, govoreći: - Možete je i ovamo
dovesti, naposletku - rekla je.
I tako je ona opet sela, a Jinga se udaljila. Svaki
slučajni prolaznik, koji bi kroz kapiju pogledao
unutra, mogao bi je videti kako sedi, nepomično,
poput vitkog srebrnog kipa, pognute glave i sa
osmehom na svom bledom licu, koje je imalo boju
badema. Ali niko nije prošao tuda, nego se Jinga
vratila za nekoliko trenutaka, hodeći ispred mlade
devojke omanjeg rasta, rumene i jedre.
Gospa Vu je podigla oči i ugledala Jasminu. Bila je
svesna istog časa da je to jedna od žena prema
kojima je nagonski osećala najveću odvratnost,
snažno i priprosto stvorenje od ovoga sveta, sirovo
315i strasno. Odvratila je oči od nje i osetila kako
joj je duša posrnula na pragu između jučerašnjih
snova i stvarnosti toga jutra. Njena osetljiva put
naježila se do kosti.
Onda je osetila kako nevidljivo prisustvo An-drea
utišava i gasi jetko plamsanje njene pobune i
njenog gađenja. Tu je opet bilo njegovo lice, tamno
na svetloj zavesi njenog pamćenja. Upirući oči u
njegov lik, počela je da ispituje devojku blagim,
nežnim glasom. Jinga je odmakla nekoliko koraka i
zastala, slušajući i zureći u njih dve. To uopšte nije
bio uobičajeni glas gospe Vu, srebrn i jasan. U
njemu nije bilo nikakve tvrdoće. Pa ipak to nije bio
glas kojim je gospa Vu obično govorila sa decom.
Taj glas je bio nešto novo.
- Recite mi zašto hoćete ovamo da dođete i živite -
zapitala je gospa Vu.
Jasmina je pogledala u kamenje pod svojim
nogama. Volela bi da je obukla svoj plavi kaputić i
čakšire od pamučne tkanine namesto odeće od
zelene svile koju je imala na sebi.
- Hoću da se smestim pre nego što se dete rodi -
odvratila je.
- Zar će biti i dete? - zapitala je gospa Vu. Jasmina
je digla glavu da bi je pogledala u lice,
ali je odmah zbunjeno oborila oči. - Da! - rekla je
glasno.
- Nema tu ništa od deteta - odvratila je gospa Vu.
Jasmina je opet digla glavu i otvorila usta kao da
će se pobuniti protiv te uvrede, piljeći u oči gospi
Vu. Njihov pogled je bio ukočen, a u zenicama je
blistalo prodirno svetio. Ali su joj odmah zatim suze
grunule na oči.
- Deteta, dakle, neće biti - rekla je gospa Vu.
- Milostiva gospođo, mi nismo dužni da je
izdržavamo! - povikala je Jinga.
Gospa Vu je podigla svoju duguljastu ruku. - To ja
treba da resim - rekla je. - Odlazite odavde, Jinga,
molim vas.
- Zar da vas ostavim s tim mućkom? - zapitala je
Jinga.
- Stanite tu ispred Mesečeve kapije - rekla je gospa
Vu.
Čekala je dok Jinga nije otišla, a onda je pokretom
ruke ponudila devojci da sedne na jednu
baštensku stolicu od porculana. Jasmina je sela
trljajući oči člancima obeju šaka i gutajući suze.
Gospa Vu je počela da govori.
- Slušajte - rekla je Jasmini - krupna je i ozbiljna
stvar ući u kuću jednog čoveka, naročito kad je oko
njega mnogobrojna i časna porodica kao što je
naša. Vi možete doći ovamo i razoriti svaku sreću
pod ovim krovom. A možete opet isto tako ući
unutra i povećati svaku sreću svojim prisustvom.
Sve to zavisi od ciljeva i namera koje se uistinu
kriju u vašem srcu. Ako dolazite zbog pirinča i
krova nad glavom, molim vas da mi to kažete. Ja
ću vam oboje obećati i osigurati. To možete dobiti i
besplatno, bez potrebe da ih ovde kupujete svojim
telom.
Jasmina je pogledala lukavo u gospu Vu. - Ko to
igde daje ženi išta ni za šta? - zapitala je.
Gospa Vu se sama sebi čudila. Da se to dogodilo
pre mesec dana, ona bi prezirala grubost te de-
vojke. A sada ju je naprosto razumela.
- Vi niste nikad imali besplatno ni stan ni hranu -
promrmljala je. - Vama je teško meni ve-rovati.
- Ja ne verujem nikome - rekla je. Izvukla je iz
nedara jarko crvenu maramu od svile. Jedan njen
kraj bio je pričvršćen za jedno dugme, a drugi je
uvrnula oko svojih prsta.
- Dakle, vi zbilja dolazite ovamo da biste našli neko
utočište? - rekla je gospa Vu.
Jasmina je zatresla glavom. - Nisam to htela da
kažem - izjavila je. Podigla je svoje debele očne
kapke, a u njenim okruglim crnim očima zasijao se
lukav pogled. - Utočište su mi obećavali i drugi
ljudi.
317- Ali ipak ima nešto zbog čega ste ovamo došli
- ostala je gospa Vu pri svome. - Je li zbog časti da
pripadnete našoj porodici, mada biste živeli u
dvorištu iza kuće?
Plamena rumen liznula je najednom uz devoj-čine
obraze, tako da se crvenilo njenog lica jasno videlo
kroz debeli sloj belila kojim je bilo prekriveno. -
Dopada mi se moj čile ... - promrmljala je na
šatrovačkom jeziku svoje ulice.
Gospa Vu je znala da ona govori o g. Vuu, ali je
nije osuđivala. „To se istina iskrada iz devojčinog
srca", mislila je, „gola istina. Gola kao od majke
rođena."
- On je mnogo stariji od vas, dete moje - rekla je
gospa Vu.
- Ja volim stare ljude - rekla je devojka drhteći.
- Zašto drhtite? - zapitala je gospa Vu. - Nemate
zašta da drhtite preda mnom.
- Nisam još nikad srela čoveka koji bi bio tako
plemenit - rekla je devojka preplašeno. - On je
veoma plemenit.
- Plemenit? Šta mislite pod tim? - zapitala je gospa
Vu. Ona nikad ne bi kazala za g. Vua da je
plemenit. Plahovit, nestrpljiv, samovoljan, glup,
dobroćudan pokatkad, sebičan uvek - sve su to
bile reci koje su mu dolikovale, ali plemenit - to ne.
- Mislim ... plemenit - rekla je Jasmina. Podigla je
ruku. - Vidite, ova grivna - rekla je - to je pravo
zlato. Neki mlad čovek dao bi mi bakarnu, pa
pozlaćenu i kleo bi se da je od pravog zlata.
Trajala bi mi koliko dok me ne bi ostavio. A čile? A,
kod njega nema toga. Njegova je skroz zlatna.
- Zagrizla je u grivnu, a onda pokazala gospi Vu
tragove svojih zuba. - Vidite?
- Jeste, to je zlato - saglasila se gospa Vu s njom.
- On je tako strpljiv - nastavila je devojka vatreno. -
Kad se ne osećam dobro, on ne navaljuje na
mene. Mladi ljudi ne mare ni za šta. Oni
uzimaju ono što hoće. A taj stari čovek me uvek
pita kako se osećam.
- Zbilja? - rekla je cpspa Vu. To nije bio onaj
gospodin Vu koga je ona znala.
Devojka je opet sela i stala okretati grivnu oko
ruke. - Ako ne budem imala deteta... - zaustila je.
- Dete nije važno - rekla je gospa Vu.
Jasmina je gledala u nju iskosa dok je ona govorila
dalje. - Važno je hoćete li vi nešto dodati ili oduzeti
sreći u ovoj kući?
Jasmina je revnosno digla glavu. - Ja ću vam
doneti sreću, obećavam vam, milostiva gospođo ...
- Sutra ću se odlučiti - rekla je gospa Vu. Ustala je
izgovarajući te reci, a Jinga je žurno ušla u dvorište
i odvela devojku.
Kad je ona otišla, gospa Vu je ušla pod krov
hodeći pravo stazom sunčane svetlosti, koja je
nekoliko časaka pre sinula niz pločnik i vodila do
ulaza u kuću. Svetlost joj je zasenila oči, ali je gre-
jala noge. „Dobro sam izvršila svoj zadatak",
pomislila je, čudeći se samoj sebi, ali sa izvesnim
divljenjem. „Otkud sam samo umela tako dobro da
se snađem?"
A zatim je razumela otkud. Ako je Jasmina stvarno
volela g. Vua, ta se ljubav takođe mora dozvoliti.
Da li je i gospodin Vu voleo Jasminu? Ako jeste,
onda bi njihova zajednica bila uistinu još jedna
sreća u kući. Sva nesreća u tolikim kućama dolazi
odatle što u njima nema ljubavi.
- Kad se odmorim - rekla je Jingi, koja je ušla
otresajući ruke od prašine - otići ću do dvorišta oca
moga sina.
- Idite, milostiva gospođo - rekla je Jinga. Izgledala
je veselija. - Možda će vam ipak uspeti da ga
ubedite i urazumite. Mi imamo već i previše žena u
ovoj kući.
- Hoćete li ostati ovde? - pitala je Jasminu
maločas, prateći je do ulične kapije.
- Ne znam - promucala je Jasmina poluglasno. -
Ona mi je kazala da će mi sutra reći.
318
319- Naša se milostiva uvek brzo odlučuje - rekla
je Jinga. Nije dovršila svoju misao - da će sutra
ispasti „ne" ako njena gospodarica nije odmah
kazala „da". Pustila je devojku napolje na zadnju
kapiju, koju je za njom zatvorila i po vrhu traka-
taljkom pričvrstila.
- Idem ja onda, milostiva, da ga obavestim o
vašem dolasku - rekla je potom. U očima joj se
opet svetlucala njena uobičajena drskost. Gospa
Vu je to videla i razumela, pa se nasmešila.
Kao i obično, gospa Vu se probudila potpuno bistre
glave i vedra srca.
Celog se života borila za spokoj stvo i vedrinu
duše. Načinila je od sebe zatočenicu zatvorenu
granicama sopstvene volje, nametnutim rođenom
telu. Njena volja zapovedala je njenom telu da se
vlada na određen način u određenom času, bez
obzira na njene čežnje ili gađenje. Ali sada je
osećala da joj više neće biti potrebno ni na šta da
se sili.
„Andre", rekla je u sebi, „čudno je, zar ne, da ste vi
morali umreti da bih ja to saznala?"
„Nije čudno", došla joj je na um misao koja je bila
njen odgovor. „Među nama je bilo samo moje
veliko telo. Vi ste morali da gledate u lice i u crte sa
kojima stvarno nisam imao nikakve veze. Njih su
mi pukim slučajem zaveštali moji preci, koji su mi
zbilja bili tuđinci. Mada sam bio voljan da pojmim
koliko su mi strani i da ih napustim, ja sam ipak rob
njihovog mesa i njihove kosti. Sada sam potpuno
svoj - ja sam."
„Andre", kazala mu je u sebi - njemu koji je bio u
njoj: „treba li možda još da vas zovem bratom".
„Nikakvo ime ne treba više našem odnosu." Tako
je u njenom srcu glasio njegov odgovor.
Krasnija nego ikad, gospa Vu je ležala ispružena u
svojoj postelji.
320
Plašila se razgovora koji se u celosti vodio u
njenom rođenom duhu. Sklona sumnji i neverici
kao što je oduvek bila, ona bi se smejala svakom
natprirodnom priviđenju, pa ma to bilo i priviđenje
onoga koga je tako žarko volela. Ali nekog
priviđenja ili glasa nije ni bilo. Isposnički
jednostavna soba bila je u svemu ista kao u času
kada je ona sklapala oči da bi usnila. Glas Andrea
koji je odgovarao na njena pitanja čula je naprosto
u rođenom mozgu. Bila je to, možda, samo fiksna
ideja, opsena njenog duha, krvarenje žive rane,
nanesene njegovom smrću i njenim otkrićem da ga
voli. Pojmiti za ciglih nekoliko časova da voli
čoveka koji je upravo izdahnuo, to je bio potres
dovoljan da zaljulja i nebo i zemlju pred očima
živog ljudskog stvora. Ne bi bilo nikakvo čudo da
joj se mozak grčio i savijao od bolova, kao nadvoje
presečen u svojoj izbezumljenoj pometnji. Sećala
se da joj je Andre pričao kako se misli gone kroz
ćelije koje sačinjavaju sivo tkivo našeg mozga.
Njeno saznanje da ga je prepoznala, proletevši
svim ćelijama njenog mozga kao zvezde padalice
kroz rovitu zemlju, moralo je poremetiti tokove
kojima su celog života proticale sve njene misli.
„Ja ne znam ni sama šta ću odsad biti", pomislila
je.
Osluškivala je ne bi li čula glas koji joj je već
odgovarao. Umesto toga, setila se najednom kako
bi izgledao kada bi se smešio. Videla je svetlost
koja je navirala iz tamne dubine njegovih očiju i
uzvratila svojim osmehom na njegov.
Jinga je ušla u sobu i izgledala duboko uznemirena
nečim. - Predvorje je puno prosjačke dece
- rekla je uzrujano. - Ona bludnica opet sedi u
tremu. Kaže da ste vi poslali po nju.
Gospa Vu se nasmejala. - Osećam da bih jutros
mogla pojesti čitavu veknicu pšeničnog hleba -
primetila je.
Jinga je pažljivo pogledala svoju gospodaricu.
- Vi ste se promenili, milostiva gospođo. Izgledate
21 Paviljon žena
321nekako drukčije. Koža vam je ružičasta kao u
de-teta. Da nemate groznicu?
Prišla je uzglavlju ogromne postelje i uzela malu
ruku gospe Vu, da bi je prislonila sebi uz obraz.
- Nije to nikakva groznica - rekla je gospa Vu -
nego zdravlje samo.
Izvukla je blagim pokretom svoju ruku iz njene i
zbacila sa sebe svileni jorgan, kojim je bila
pokrivena. Zatim je, ustavši, pustila Jingu da je
umije i obuče. Ali je odbacila da stavi na sebe sivu
svilenu haljinu, koju je Jinga pripremila za nju.
Umesto nje izabrala je jednu koja je imala boju
uvele ruže, i koju je bila sklonila uoči svog
četrdesetog rođendana, misleći da nikad više neće
nositi haljine sličnih boja.
Toga jutra joj je pristajala kao nikad ranije. Kada je
poslednji put imala na sebi tu haljinu, njoj se činilo
da njeno bledilo izgleda žućkasto u poređe-nju sa
rumenim prelivima tkanine. A sada je, naprotiv,
imala utisak da njihov odsev poigrava na njenom
licu, dajući življu boju njenoj koži.
„Pogrešila sam što sam je spremila", pomislila je
gledajući se u ogledalo. Zagolicana, njena urođena
sujeta opet se budila. „Šteta što me nikad nije
video ovako odevenu", rekla je u sebi. Nasmešila
se na svoju sliku u ogledalu. Pogledala je ispod
oka Jingu da vidi je li primetila štogod od svega
toga. Ali je Jinga bila zauzeta spremanjem sive
haljine, koju je upravo savijala, nameštajući šav uz
šav i rukav uz rukav.
Gospa Vu je prešla u biblioteku. Običan zdrav
razum govorio joj je da njen život liči na zamršeno
klupko nerešenih pitanja, ali ona to nije osećala.
Na dvorištu je čekalo dvadesetoro dece, u tremu je
sedela ona mlada bludnica, a g. Vu je više nego
ikad predstavljao ozbiljnu odgovornost. A tu su bile
još i ona novorođena devojčica i njena majka
Čijuming, pa njeni rođeni sinovi i žene njenih
sinova. Ali u njoj nije bilo ni traga njenom
uobičajenom pre-zanju od neposrednog dodira sa
ljudskim bićima. Osećala je prvi put u životu da joj
niko nije mrzak
322
ni odvratan. Celog života ljudska bića su je
odbijala“ pomalo i ona se svakad borila protiv toga.
Niko joj nije bio potpuno po ćudi. Majku nije marila
zbog njenog neznanja i praznoverica.
Oca je volela ili bi bar rekla da ga je volela, ali ni
njega nije marila zato što je njegovo srce bilo
daleko od nje i što mu nikad nije mogla bliže prići.
I, mada je g. Vu bio lep mlad čovek kada se udala
za njega, na njemu je takođe nalazila osobine koje
su je potajno odbijale. Bila je svesna oblika i mirisa
čak i kad bi delila njegovu strast i osećala da je
njegov dodir vređa još dok bi ga dozvoljavala. Stari
gospodar bio joj je mio, bez sumnje, ali je bila od
prirode tako osetljiva da nije mogla zatvoriti oči
pred svojstvima koja su je odbijala, mada je
nalazila ono što joj se dopadalo. Imao je dobro
srce i jasan um, ali su mu zubi bili krnjavi, a dah
zaudarao.
„Da je Andre bio živ kad sam otkrila da ga volim,
pitam se da li bih mogla ..."
Pre nego što je mogla iskazati do kraja svoju
misao, naišla je druga da joj odgovori: „Vidite kako
je smrt mudra! Ona sklanja telo čoveka, a duh mu
ostavlja slobodan."
„Ali kad bih bila mlađa", podsetila ga je ona, „da li
bi onda sam vaš duh mogao da me zadovolji?"
Oborila je oči i zagledala se u glatke sive ploče
sobnog poda. Da li je mogla, dok je bila mlada, za-
voleti čoveka iz tuđine? Jer je Andre, naravno, bio
tuđinac, čovek druge krvi i iz druge zemlje.
Pokušala je da ga zamisli mlada i u zanosu strasti -
kao što izgleda muškarac kad gori od strasti, ali joj
se sva krv uzbunila od neke čudne srdžbe.
„Nemojte!" To je bio krik koji se prolomio u njenoj
duši.
„Ne, neću", obećala je.
Jinga je ušla sa doručkom i brižljivo razmestila u
pravilne redove zdelice u kojima je bio poslužen.
Gospa Vu je dohvatila svoje štapiće za jelo.
- Jesu li nahranjena ona deca u dvorištu? - zapitala
je.
21*
323- Svakako da nisu, milostiva gospođo - rekla je
Jinga strogo. - Niko nije naredio da se priredi toliko
hrane.
- Onda vam ja to sada naređujem - rekla je gospa
Vu blagim glasom. - Neka se odmah zgotovi
pirinač, kupi hleb i skuva čaj za njihov ručak.
- Sreća je što ne pada kiša - rekla je Jinga. - Lepo
bismo se proveli kad bismo morali primiti pod krov
takav svet.
- Ovde ima mesta za svakoga - rekla je gospa Vu.
Zaprepastila se kada je videla da se Jinga
najednom rasplakala i istrčala iz sobe jecajući, pri-
tiskajući na oči skutove svog plavog kaputa. - Vi
ste se promenili, vi ste se promenili - uzviknula je
pri tom.
Ali se postarala da velike zdele pirinča budu
postavljene u dvorištu tačno u podne, pa je gospa
Vu, kad je izišla, zatekla sve devojčiče za ručkom.
Jele su u slast, a veće su uz put hranile najmlađe
među njima, trpajući im pirinač u otvorena usta.
Ona stara žena, koja im je bila paziteljka, digla se
na noge punih usta i doviknula deci da moraju
pozdraviti gospu Vu kao svoju rođenu majku.
- Sada, kad više nemate oca, ja ću da vam budem
majka - rekla je gospa Vu smešeći se. Siročad su
je gledala sa ljubavlju, a gospa Vu je negde u
skrivenim dubinama svoga bića uistinu prvi put u
životu osetila iskonski bol
rađanja. Osetila je da joj se ćelo njeno biće čepa
nadvoje, ali samo zato da bi se istog časa stopilo
ujedno sa drugom ljudskom prirodom, daleko širom
od njene. To su bila njena i Andreova deca.
- Sve su ovo moja deca - rekla je, čudeći se nad
samom sobom i pitajući se otkuda takve reci iz
njenih usta. Na zvuk njenog glasa, deca su joj
prile-tela ne znajući šta bi pre od velike milošte,
grleći je, milujući njenu haljinu, priljubljujući se uz
nju. Ona ih je posmatrala i videla njihovu lepotu i
njihove sitne nedostatke i mane. Ali nije osećala
nikakve odvratnosti.
324
- Vaš otac je činio za vas sve što je mogao - rekla
je smešeći se - ali vam je majka takođe potrebna. -
Dodirnula je zagnojen i crven ožiljak na obrazu
jednog deteta. - Boli li vas još? - zapitala je.
- Pomalo - odvratilo je dete.
- Od čega je to? - zapitala je gospa Vu. Dete je
oborilo glavu. - Od cigarete kojom me
je opržila moja gospodarica ...
- Oh, a zašto? - pitala je gospa Vu.
- Bila sam robinjica kod nje ... pa jednom nisam
dotrčala dovoljno brzo kad me je zovnula ... -
odvratilo je dete.
Položila je svoju ruku u ruku gospe Vu. - Hoćete li
mi nadenuti neko ime? - zapitala je molećivo. - On
se spremao da mi ga nađe, ali je umro pre nego
što je dospeo na to. Sve ostale imaju imena.
- One će mi kazati svoja imena, a ja ću onda lakše
znati kakvo bih vam dala - odvratila je gospa Vu.
Jedna po jedna, one su joj kazale svoja imena, a u
svakom je imenu zvonio glas Andrea, koji ga je
nadenuo i izgovorio.
Milosrđe, Vera, Smernost, Blagodet, Istina, Milost,
Svetlost, Pesma, Zvezda, Mesečev Zrak, Sunčani
Zrak, Zora, Radost, Jasnost - tako su glasila imena
koja je davao starijima. Mlađima je davao imena od
šale i milja, Mačkica i Žuna i Ružin Listić i Žirče,
Srebro i Zlato. „Zato", rekao je, „što srebra i zlata
nije imao ni truna", objasnila su ta dva mala stvora,
„dok mu nas dve nismo došle."
Sve su se nasmejale takvoj besmislici. - On je nas
tako nasmejavao svakog dana - reklo je Zlato. Bilo
je to punačko malo stvorenje koje je čvrsto držalo
za ruku svoju drugaricu Srebro.
- Jeste li vas dve sestre? - zapitala je gospa Vu,
smešeći se.
- Sve smo mi sestre - odjeknulo je gotovo u
jednom mahu iz dvadeset grla.
- Naravno - saglasila se gospa Vu. - Baš sam
glupa.Dete sa ranicom sasvim se pribilo uz nju. - A
moje ime? - pitalo je.
Gospa Vu je spustila pogled na njegovo nežno lire.
Bilo je prekrasno, pravi pupoljak od deteta, puno
lepote na prvom pomolu. Ime je samo došlo na
pamet gospi Vu. - Zvaću vas Ljubav - rekla je.
¦- Ja sam Ljubav - ponovilo je dete.
U tom trenutku, dvorište je već bilo okruženo
obručem ćutljivih posmatrača. Sluge u kući nalazile
su ovaj ili onaj izgovor da prođu tim putem, da bi
zastale uz put i piljile radoznalo u neobični prizor,
ali deca raznih članova porodice i dalji rođaci nisu
smatrali za potrebno da opravdavaju svoje
prisustvo nekim izmišljenim poslom. Stajali su
naprosto zijajući u tu novu gospu Vu. Naposletku,
Jasmini je dodijalo čekanje u predvorju, pa se i ona
digla i došla u dvorište, a za njom i njena sluškinja.
Jasmina je bila prikupila sve svoje sile, u čvrstoj
nameri da bude veoma odlučna i zahteva svoje
pravo, kao žena koja je pod srcem nosila buduću
radost u kući - jednog sina doma Vua.
Ali, umesto stroge, ponosite gospođe, koju je
očekivala da će videti, ona je toga jutra ugledala
pred sobom ljubaznu, prekrasnu ženu koja se sme-
jala okružena jatom malih prosjakinja. Gospa Vu je
pogledala na njenu stranu da bi videla ko to tako
žurno promiče iza stubova verande i tako su im se
pogledi susreli.
- Kao što vidite, ja imam mnogo dece - rekla je
gospa Vu, smešeći se - ali vas nisam zaboravila.
Kad smislim gde će da spavaju i da se igraju, ja ću
porazgovarati i s vama.
Okrenula se prema rođacima. Među njima nije bilo
ni sinova, ni njihovih žena. Bili su to samo stari
rođaci i rođake, nećaci i nećake, koji su se, ne
znajući gde da se sklone, bili vratili u kuću svojih
dedova, da bi tu našli miran kutak gde bi danju
mogli posedati, i uzglavlje na koje bi noću mogli
položiti glavu.
- Gde ćemo smestiti moju decu? - zapitala je
veselo.
326
- Sestro moja - odgovorila je jedna stara udovica -
ako hoćete da učinite dobro delo, neka im kuća
bude naš porodični hram!
Mada je to pitanje nije zabrinjavalo, gospa Vu ga je
ipak postavila naprosto zato što nije znala gde bi
sklonila toliku decu. Stoga je odmah prihvatila
savet stare udovice. - Baš ste pametni - rekla je
zahvalno. - Bolji dom im od našeg hrama doista ne
bismo mogli naći. Tamo će imati i dvorišta za igru, i
jezerce, i vodoskok. Porodični bogovi imaće sada
šta da rade.
Pošla je ispred siročadi i pokazujući im put, u
sunčanom sjaju toga vedrog dana, dok su deca
ska-kutala za njom, a ona stara žena hramala iza
njih. U dnu dvorišta porodice Vu dizao se velik stari
hram, koji je sagradila još pre dvesta godina jedna
od rodonačelnica. Želela je da ode u kaluđerice
posle smrti svoga muža, ali ne i da napusti svoj
dom i živi u nekom javnom hramu. I tako je tu, u
senci zidova svoje kuće, sazidala sebi prekrasan
hram gde
je živela sa bogovima i doživela blizu sto godina.
Otada je staranje za hram poveravano svešteniku
koji nije smeo imati manje od pedeset godina,
zbog mnogih mladih žena u kući.
Mada nije bila pobožna, gospa Vu je dozvolila
svešteniku koga je zatekla da ostane na svom
mestu i održava hram i svake desete godine
plaćala je novu pozlatu bogova i određenu svotu
za tamjan jednom godišnje.
Članovi porodice, koji bi to želeli, mogli su tu da se
mole bogovima, a u kući se smatralo kao pre-
imućstvo što žene, blagodareći tome, nemaju
potrebe da odlaze u javne hramove napolju i da
tamo, bogovima se moleći, budu izložene
sablažnjivim nasrtajima kakvog sveštenog
raspusnika.
To je bio hram u koji je ona sada odvela devoj-
čice. Zastala je na trenutak na širokom kamenom
pragu. Po jedan sa svake strane, nad njom su se
na kapiji dizala dva boga, jedan crn, a drugi beo.
„Ali da neće ovi bogovi uvrediti Andrea?" pitala se
u sebi. „Njegova vera nema bogova poput ovih".
327Učinilo joj se da čuje njegov gromki smeh kako
odjekuje među obojenim gredama visoko nad
glavama bogova.
Odgovorila mu je osmehom i držeći za ruku de-te
koje je nazvala Ljubav, prekoračila je visoki drveni
prag i ušla u hram. Vazduh je bio natopljen
mirisom tamjana i krinova. Tamjanom su kadili
bogovima, a krinovi su cvetali u dvorištu.
Stari sveštenik, čuvši korake, došao je žurno,
gotovo trčeći iz svoje kuhinje. Prilagao je tamo
travu kuvajući sebi ručak, pa su mu lice i ruke bili
čađavi. Zverao je iznenađeno čas u decu, čas u
gospu Vu. - Donosim vam darove - rekla je ona. -
Kažite mu svoja imena, deco.
Jedno po jedno, deca su kazala svako svoje ime,
nežnim i veselim glasovima.
- A ovo je - zaključila je gospa Vu tu čitu-lju -
Ljubav. Sve su to darovi za ovaj hram.
Stari sveštenik je već bio čuo šta se dogodilo.
Shvatio je to kao želju gospe Vu da dobrim delima
zasluži milost i priznanje nebesa i stoga to nije
mogao zabraniti, ma koliko mu to teško padalo.
Poklonio se i sklopio svoje čađave ruke i stao se
spoticati o jednog boga za drugim, uzmičući
nazatke ispred gospe Vu, koja je hitala sve dublje
u unutrašnjost hrama, dodeljujući deci prostorije čiji
su jedini stanovnici do tog časa bili bogovi koji su
tu stajali neuznemiravani i nepokretni tolike godine,
zureći nemo i ukočeno u dvorišta porodice Vu.
- Ova će soba biti za vas najmanje - rekla je ona -
zato što je ovde božica milosti, pa će ona da vas
čuva po noći umesto mene. A ova će biti za vas
starije, zato što tu ima dovoljno prostora za sve
vas. Vi ćete, naravno, pomagati pri čišćenju i
spremanju, trudeći se da bude uvek veoma čista i
u najvećem redu.
A onda je osetila da se uz nju pribija dete koje se
zvalo Ljubav. - Pustite me da idem s vama -
moljakalo je žalostivo. - Praću vam haljine i
posluživati vas za stolom. Ja mogu sve da radim.
328
Srce gospe Vu planulo je žarom čija je toplina
ispunjavala nežnošću ćelo njeno biće. Ali bila je
pravedna. Znala je da Andre nikad ne bi pokazao
da mu je neka od njih milija od koje druge ili od
sviju. Zatresla je glavom. - Morate ostati ovde i
pomagati ostalima - rekla je. - To bi isto želeo i vaš
otac. - A onda je shvatila da to nije učinila samo iz
osećanja pravednosti, nego zato što nije želela
nikog uza se, nikoga ko bi delio njen život s njom.
- Gde ćemo spavati, majko? - zapitala su deca
gospu Vu.
- Doveče će ovde biti i postelja, ne brinite - rekla je.
- Ali prvo se morate igrati celog dana.
A onda ih je, videći da su srećna, ostavila s
bogovima.
Jasmina je pućila svoja crvena usta i upirala srdit
pogled u jedan ugao svog šarenog, cvećem
ukrašenog svilenog rupca, koji je jednim krajem bio
pričvršćen za stakleno dugme na njenom levom
ramenu, odakle je obično visio poput vratne
marame. Iza njega bi krila lice ili se igrala s njim
kad ne bi želela da gleda u osobu s kojom je
govorila.
- Teško mi je govoriti o svemu ovome - rekla je
gospi Vu.
- Tu svakako nema bogzna šta da se kaže -
odvratila je gospa Vu.
- Tu ima i te kako mnogo da se kaže - dobacila je
Jasmina drsko. - Ako sad nemam deteta, ja ću ga
jednom imati. - Stavila je ruke na trbuh.
Gospa Vu je pogledala pažljivo svoju sagovor-nicu.
- Vi biste morali biti sposobni da rodite veoma lepo
i krupno dete - rekla je. - Izgledate snažni.
Jasmina se zbunila. - Ali kakav će biti moj položaj
u kući? - zapitala je.
- Kakav položaj želite? - zapitala je gospa Vu.
329- Ja treba da budem treća žena - rekla je
Jasmina oštro. Bilo je čudno da tako mlado i
lepuška-sto stvorenje može biti oštro. Ali njene
okrugle sjajne oči, njen pravi mali nos, njeni rumeni
obrazi i puna mala usta, sve je to odjednom
postalo jarko i oštro.
- Zašto da ne? •- rekla je gospa Vu prijateljski.
- Vama to ne bi smetalo? - Jasmina je šapatom
izustila te reci. Oštrina je iščezla sa njenog lica, čije
su crte omekšale u tren oka.
- Zašto da mi smeta? - zapitala je gospa Vu
jednostavno.
- Hoćete da kažete da ja mogu da živim ovde . i. u
ovoj velikoj kući... i da me zovu treća gospa ... a
kada se moje dete ...
- Ja ne bih htela da ijedno dete u ovoj kući bude
nezakonito - rekla je gospa Vu. - To bi bilo
nedostojno našeg imena. Vi ste sasud koji prima
seme. Vama će se ukazati čast koja vam za to
pripada.
Jasmina je zurila u nju razrogačivši svoje crne oči,
a onda je počela da plače, jecajući glasno i
prostački. - Ja sam mislila da ćete me vi mrzeti -
rekla je dišući teško i isprekidano. - Ja sam bila
spremna na vašu srdžbu. Sada ne znam šta da
radim.
- Nema ničeg što biste imali potrebe da radite -
rekla je gospa Vu mirno. - Ja ću narediti jednoj
sobarici da vas odvede u vaše odaje. Malene su,
znate, i svega dve, a leže levo od dvorišta moga
gospodara. Njegova druga gospa živi desno od
njega. Nemate potrebe da se srećete. Ja ću sada
otići i sama kazati svome gospodaru da dolazite.
Oklevala je časak, a onda rekla sa otmenom
iskrenošću: - Vi ćete se uveriti da je on veoma
pravedan. Ako ostavi svoju lulu na vašem stolu,
znajte da mu je to poruka da će vam doći u
ložnicu. Ako ode odnoseći je sa sobom, nemojte
se ljutiti. To je usluga koju lično tražim u zamenu
za ukazano utočište. Nemojte unositi jed i svađu u
našu kuću.
Pogledala je u staru ženu, koja je sve to vreme
tupo i bez reci sedela pored Jasmine. - A ova, je li
to vaša majka?
Žena je otvorila usta da nešto kaže, ali ju je
Jasmina pretekla i rekla: - Ona pripada kući iz koje
dolazim.
- Pustite je onda neka ide otkud je i došla - rekla je
gospa Vu. Spustila je ruku u nedra i izvadila odatle
nekoliko srebrnjaka koje je stavila na sto. Bili su
tako veliki i sjajni da ženi nije ostalo ništa drugo
nego da se digne i duboko pokloni, što je ona i
učinila veoma ponizno i više puta.
Ali sve je to prekinula Jasmina, koja je pala na
kolena pred gospu Vu i čelom udarila o pod pred
njenim nogama. - Meni su govorili da ste pravedni,
ali sada znam da ste i dobri!
Gospa Vu se zacrvenela do ušiju. - Da ste došli
nekog drugog dana, možda bih samo bila ljuta -
rekla je pošteno. - Ali se današnji dan razlikuje od
sviju dana koji su mu prethodili.
Ustala je ne dižući devojku na noge, i udaljila se iz
sobe brzim korakom.
„Ja sam rđava žena", rekla je u sebi. „Meni je
svejedno koliko će žena doći u ova dvorišta. Moje
je srce puno."
Zastala je, očekujući neki odgovor. Ali nikakva
odgovora nije bilo, izuzev ako je odgovor bio,
možda, potpuni mir u njenom rođenom srcu. „Da
sam vas otkrila dok ste bili živi, da li bi onda među
nama vladalo ovakvo ćutanje?"
On ipak nije odgovorio, a ona se nasmešila na
njegovo ćutanje. Čak i njegov bestelesni duh
plašio se ljubavi. Navike njegovog života ostale su
netaknute.
Tišina se prekinula već sledećeg trenutka. Ulazeći
u glavno dvorište, ugledala je tri čoveka koji su
tamo stajali kao da nekog očekuju. Bili su to dobro
obučeni ljudi pristojna izgleda. Okrenuli su joj leđa
kada je stupila u dvorište i pretvarali se da je ne
vide, kao da je naišla neka mlada žena. Bila je to
laskava pohvala njenoj mladolikosti, ali je ona
330
331preko toga prešla kao da nije ni primetila obzire
koje su joj ukazivali.
- Ja sam gospođa Vu - rekla je. - Možete li mi reći
da li nešto tražite ovde?
Okrenuli su se prema njoj postrance, a odgovorio
joj je najstariji, i ne gledajući u nju iz velike
uljudnosti.
- Mi smo i tražili gospu Vu - rekao je. - Došli smo
da pitamo treba li nekako osvetiti onu mrtvu glavu.
Ćela družina predstavlja opasnost po naš grad, ali
njeni članovi do onomad još nikada nisu ubili
čoveka. Istina je da je on bio samo stranac i
sveštenik, ali ako danas počnu da ubijaju strance i
sveštenike, sutra će ubijati i nas. Zar ne bi trebalo
da grad traži pravdu u ime poginulog stranca? Ako
bi, hoće li onda gospa Vu biti ta koja će podići op-
tužbu?
Na te reci nešto se u njoj pobunilo i protiv same
pomisli na to.
Videla je Andreove oči, koje su plahovito
odbacivale osvetu, i prozborila bez premišljanja: -
On sigurno ne bi hteo da iko sveti njegovu glavu -
rekla je. - Govorio je često o praštanju onima koji
ne znaju šta čine. Ali ko su ti razbojnici?
- Gradski mladići koji nisu ni za šta, pustolovi,
besposličari, koji hoće da se uzdignu u životu, ali
ne putem poštenog rada, nego zadajući strah
svetu oko sebe - odgovorio je stariji sa srditim
negodovanjem.
- Ima li mnogo takvih ljudi - zapitala je ona
iznenađeno.
Posetioci su se nasmejali, ali gotovo nečujno, iz
poštovanja prema njoj. - Sada ih ima poviše -
rekao je jedan.
- A zašto baš sada? - zapitala je ona.
- Vremena su rđava - rekao je jedan od druge
dvojice. Bio je to malen, uveo čovek, kome je lice
bilo naborano, ali kosa još crna. Stajala je pred
njima jarko obasjana snažnom sunčevom
svetlošću, u svilenoj haljini boje docvale ruže, a oči
nepoznatog čoveka posmatrale su je sa divljenjem.
Ona to nije
332
videla. Bila je suviše daleko od svega toga.
Potpuno zaštićena od divljenja ma kog čoveka i
van njegovog domašaja.
- Šta to čini vremena rđavim? - zapitala je. Znala je
dovoljno kakva su vremena, ali je ipak pitala.
- Milostiva gospođo, vi ste živeli iza ovih visokih
zidova - progovorio je opet najstariji čovek. - Vi ne
možete znati kakva je pometnja u svetu. Pometnja
je izvor i uzrok zloća stranih zemalja, odakle rat
stalno preti ljudima. Niko od nas ne može umaći
tome. A ta pometnja unosi svuda nemir u
omladinu. Mladi se pitaju zašto bi se potčinjavali
starim običajima, koji se uskoro moraju promenili.
Nemajući da pruže nikakvih novih običaja, oni
odbacuju staro i koče dolazak novog vremena i
tako žive bez zakona.
Ona ih je pogledala svu trojicu. Ma koliko sumnjala
u sve ostalo, u Andreove želje bila je sigurna.
- On se neće svetiti - rekla je.
Oni su se poklonili i otišli, a ona se uznemirila tek
posle njihovog odlaska. Pošla je da nađe g. Vua
da bi mogla videti kakvo je njegovo raspoloženje
toga dana i hodeći razmišljala je o recima one
trojice. Da li je trebalo slati sinove od kuće u tim
nemirnim vremenima.
„Kad bih bila sama", pomislila je, „možda bih se
plašila."
Ali nije bila sama. Utešena tom mišlju, setila se
svoga obećanja da će obavestiti g. Vua o dolasku
Jasmine i krenula odmah ka njegovim odajama.
***
Ušavši na Mesečevu kapiju, ugledala je g. Vua
kako kopka zemlju na terasi božura, bakrom
okovanim krajem svoje dugačke lule od bambusa.
Bio je odeven u postavljenu haljinu od
tamnoplavog satena, a na nogama je imao
kadifene cipele sa svilenom
333postavom. Bio je mršaviji nego ranije. U
mladosti je bio krupan i mišićav, a u srednjim
godinama uistinu debeo čovek. Nikada nije bio
tanak, nego je izgledao kao da mu se salo kali
iznutra i da mu stoga postepeno mlitavi njegova
glatka, smeđa koža.
- Jeste li dobro, oče mojih sinova? - zapitala ga je
učtivo.
- Veoma dobro, majko mojih sinova - odvratio je i
produžio da zabada u zemlju svoj kamiš.
- Upropastićete svoju lulu - primetila je. ^
- Ispitujem korenje božura da vidim je li čvrsto -
odvratio je on. - Kiše je bilo toliko da bi, plašim se,
moglo početi da truli.
- Oticanje vode sa svih terasa dobro je osigurano.
Sada su dovoljno oceđene - rekla je ona. -
Naredila sam da se popločaju, sećate li se, one
godine kada se Ćemo rodio. Visinu zidova podigli
smo tako da bih orhideje mogla videti iz kreveta.
- Vi se svega sećate - rekao je on. - Hoćemo li
sedeti napolju ili unutra? Možda bi bilo bolje
unutra? Vetrovi su podmukla stvar. Motaju se pri
zemlji, pa se od njih čoveku za čas noge slede.
Primetila je sa iznenađenjem da se ne oseća
nimalo čudno u društvu g. Vua. Bez sumnje, svoja
osećanja prema Andreu ne bi mu ni u kom slučaju
smela poveriti. On bi mislio da je izvan sebe. -
Jedan stranac? - Sveštenik? Mrtav čovek?!
Pošla je za g. Vuom u glavnu odaju, gde je
sunčana svetlost plavila prostran četvorougao na
pločama kraj otvorenih vrata. Njena osećanja
prema njemu bila su u svemu ista kao što su uvek
bila. Sažalila se do dna duše nad g. Vuom pri
pomisli na to. Doista, bilo je to veoma tužno za
njega da ona nije bila kadra da ga voli. Doista, ona
je toga čoveka lišila punoće njegova žvota. Ništa
od svega što mu je dala, ni njeno telo ni njeni
sinovi, nije mu moglo biti dovoljna naknada za
njeno zatvoreno srce koje ga nije volelo. Njeno
jedino opravdanje bilo je da su ona i g. Vu dati
jedno drugom, bez sopstvene volje, i da je ona
činila najbolje što je mogla sa takvom sudbinom.
Ali da ga je slobodno sama izabrala,
334
da je pošla za njega od svoje volje, ne bi to sebi
nikad mogla oprostiti. Doista, ništa čoveku ne
može pružiti dovoljne naknade za odsustvo ljubavi
u srcu žene koja je njegova supruga.
„Stoga mu sada nekako moram pružiti ljubav",
pomislila je.
- Razgovarala sam maločas sa devoj kom
Jasminom - rekla je mirno. Sela je levo od stola
koji je stajao uza zid, u pročelju sobe, a on se
spustio na svoje uobičajeno sedište s desne
strane. Tako su običavali da sede naveče dok su
živeli u braku, razgovarajući o poslovima u toj kući
koja je oboma pripadala.
G. Vu je bio živo zauzet svojom lulom, koju je vrteo
u ruci i zagledao sa svih strana. Svojom
uobičajenom pronicljivošću, ona je videla da je se
on plaši. Nekada, to bi je otkriće možda zabavilo.
Nije joj bio mrzak strah koji su drugi imali od nje,
jer je u njemu videla samo odavanje dužne počasti
i prvenstva njenom položaju i nadmoći njene
ličnosti. Ali je sada sa tugom gledala lako drhtanje
njegovih pu-načkih ruku i oči koje su se krile od
njenih. Gde ima straha, tu ljubavi ne može da
bude. Razumela je, sa čudnim stezanjem srca koje
je nije zabolelo, da ni nju g. Vu nije nikada stvarno
voleo, jer se inače sada ne bi bojao nje.
- Recite mi šta osećate prema toj devojci - zapitala
ga je.
Na zvuk toga glasa, tako blagog i nežnog, on je
pogledao u nju preko stola, a ona je primetila u
njegovim očima neku vrstu stidljivosti, kakvu dotle
kod njega nikad nije ni slutila. - Ja znam kako ta
devojka izgleda u vašim očima - rekao je. -
Naravno, ona je stvorenje nižeg reda u svakom
pogledu. To mogu i ja da vidim. Ali je meni nje
veoma žao. Kakve je prilike imala da postane
bolja, napo-sletku? Jadno dete. Tužna je priča taj
njen život!
- Ispričajte mi njen život - rekla je gospa Vu blagim
glasom.
Velika kuća bila je tako tiha kao da pod starim
krovom nema nikog živa osim njih dvoje.
335i.. Zidovi su bili debeli, a dvorišta se nizala
jedno za drugim, vodeći jedno u drugo. U toj
prostranoj sobi teški stolovi i stolice stajali su kao
što su stajali vekovima, a ta dva ljudska bića bila
su samo dva beočuga u dugom lancu ljudi i žena
koji su ži-veli pod ogromnim gredama tog visokog
krova. Ali tu je već bilo i nečeg novog. Poredak
starog života bio je narušen.
- Da, devojka Jasmina svakako nije ništa
izvanredno - produžio je g. Vu kao da se izvinjava.
- Ako je osvojila vašu ljubav - rekla je gospa Vu, s
onom istom čudnom i novom blagošću u glasu --
onda je izvanredna.
G. Vu je izgledao iznenađen i zabrinut. - Ose-ćate
li se dobro, majko mojih sinova. Čini mi se da vam
je glas slabiji nego što je nekada bio.
- Osećam se bolje nego ikad u životu - odgovorila
je gospa Vu. - Pričajte mi još štogod o toj devojci
koju sada volite!
G. Vu je oklevao. - Ja nisam siguran da je volim -
rekao je. - To jest, moja osećanja prema njoj ne
liče ni po čemu ni na šta što sam ikad osećao za
vas. Ja nemam prema njoj poštovanja koja sam
gajio i gajim prema vama. Ja joj se ne divim. Ona
nema nikakva znanja. Ja ne bih tražio njenog sa-
veta ni u čemu.
Osetio se ugodnije jer je na licu gospe Vu video
više topline i u očima više ohrabrenja nego obično.
Ona se, dakle, uopšte nije ljutila na njegove reći,
mislio je. - Vaš je zdravi razum dostojan divljenja,
rekao je on. - Hoću li produžiti?
- Učinite to, molim vas, oče mojih sinova. Kažite mi
kakva osećanja budi u vama. Onda ću vam moći
pomoći i da saznate da li je uistinu volite.
- Zašto vam je stalo do toga? - zapitao je on.
- Možda stoga što sam se ogrešila o vas ude-
šavajući da vam dovedu Čijuming - rekla je.
- Vi ste imali dobre namere - rekao je on uljudno.
- Postupila sam sebično - rekla je ona, sa još
većom blagošću u svom srebrnastom glasu.
Bilo je to prvi put da je priznala svoju grešku u ma
čemu što je učinila, i to ga je duboko ganulo.
- Nema više žena kao što ste vi - rekao joj je
glasom u kome se nazirao odjek njegove
nekadašnje bujnosti. - Ja i sad kažem da bez
vašeg četrdesetog rođendana nikad ne bih ni znao
za drugu ženu.
Ona se opet nasmešila. - Na žalost, žene imaju da
biraju samo između tog četrdesetog rođendana i...
- Da ga je volela, radije bi izabrala smrt nego
dolazak Jasmine u svoju kuću.
- Ne pominjite smrt - rekao je on - još uvek uljudno.
- Ali, da, zbilja, vi me pitate kakva osećanja ta
devojka budi u meni. Pa evo ... znate, pored nje se
osećam snažan. Da, to je dejstvo koje ima na
mene.
- Snažan? - ponovila je gospa Vu.
- Ona je tako malena, tako slaba, takva neznalica -
rekao je g. Vu. Oko njegovih usana titrao je tromo
širok i raznežen osmeh. - Niko se nikad nije čestito
starao za nju. Ona je dete, u stvari. Stvorenje koje
nikad nije imalo gde da se skloni. Niti ikoga da je
uistinu razume. Izgleda i obična, ali se u njenom
srcu kriju uistinu dobra svojstva. Ona nije razumete
li, neko stvorenje velike pameti. Ali ima dubokih
osećanja, njoj treba čovek koji bi je stalno
upućivao šta da radi.
Gospa Vu je slušala te reci sa dubokim
iznenađenjem. Ona nikad pre u životu nije čula g.
Vua da govori o nečem drugom osim o svojim
željama i potrebama.
- Vi je zbilja volite! - uzviknula je.
U njenom glasu bilo je i divljenja, a odziv
gospodina Vua na to bio je skladna mešavina
ponosa i iskrenosti. - Ako se može nazivati
ljubavlju ono o čemu sam vam maločas pričao,
onda je zbilja volim - odgovorio je.
Još nikad nisu bili tako bliski jedno drugom kao
toga časa. Ona nije znala da mu srce može i tako
da zakuca. I on se preobrazio i postao drugi čovek.
Shvatila je sa iznenađenjem dubinu te pro-
336
337mene. Nije bilo nikakvo čudo što je čovek
poput Andrea probudio zapretane sile ljubavi u
dubinama njenog bića. Ali da ta Jasmina, ta
obična, mala ulična devojka, to stvorenje sazdano
od neznanja i bezazlene sirovosti, može zapaliti u
srcu g. Vua nešto slično istim silama, to je bilo više
nego čudo. Čude-sno, tako reći.
- Vi mi ne zamerate? - rekao je g. Vu. Okrenuto ka
njoj, njegovo lice bilo je nežno i molećivo.
- Ja se radujem - rekla je ona brzo.
Digli su se istog trena i sreli usred onog sunčanog
četvorougla na podu. Njena toplina plinula mu je u
susret, a njegova se odazvala. On ju je uhvatio za
ruke, njegove oči zagledale su se u njene ženice,
bili su jedno biće za jedan kratak čas. Ona je
čeznula da mu kaže zašto se raduje i zašto su tako
međusobno bliski. Čeznula je da on sazna koliko
ona razume čudo iz bajke koje se odigralo u njemu
i koje je bilo njegova ljubav, ljubav koja je čudesna
ma kome pripadao lik iz koga je ponikla, velikom
čoveku ili devojci iz javne kuće. Svešte-niku ili
bludnici, svejedno. Čudo je bilo isto. Ono je isto
tako doseglo nju, nju koja je bila skrivena u tajni
svojih dvorišta kao što je zadesilo njega, njega
koga je moralo da traži po ložnicama jedne javne
kuće, i promenilo ih oboje iz
osnova. Ali je znala da mu nikad ne bi mogla
objasniti čudesnost toga njihovog zajedničkog
udesa. Ona mora samo pomoći da se do kraja
ispuni čudo iz bajke koje je njemu palo u deo.
- Na ćelom svetu nema žene kao što ste vi - rekao
je on.
- Možda i nema - složila se ona i polagano izvukla
svoje ruke iz njegovih.
To je bio čas u kome ih je zatekla Jinga. Po
uvreženoj navici, ona je prvo provirila iza vrata da
bi izvidela šta rade. Bila je zaprepašćena, ali
odmah zatim i očarana kad je videla da se drže za
ruke. To je izvesno značilo da su se izmirili i da
338
će ona devojka iz javne kuće biti otpremljena! Uz-
maknula je korak nazad i nakašljala se, a onda se
pojavila pred njima, sa jednom hitnom porukom.
- Gospođo, jedan čovek dojurio je trkom na kapiju i
doviknuo da se gospa Kang porađa i da joj je
rđavo, i da g. Kang moli za prisustvo vaše milosti
kao njene posestrime i prijateljice.
Gospa Vu se digla iz naslonjače u koju se vratila
čim se Jinga nakašljala. - Oh, nebesa - pro-
mrmljala je - tako li je, dakle! Je li onaj čovek rekao
u čemu je nevolja?
- Dete nikako neće da se rodi - rekla je Jinga
bolno. - Neće da napusti utrobu svoje majke.
- Moramo odmah poći - uzviknula je gospa Vu.
Prišla je žurno vratima i tu zastala za trenutak da bi
opet oslovila g. Vua. - A vi, oče mojih sinova,
umirite se i budite bez brige. Ona mlada devojka
može mirno da dođe u vaše dvorište. Ja ću lično
ućutkati zle jezike. Tražim samo jedno - neka Či-
jumingi bude dozvoljeno da napusti vaše dvorište.
- Ja sam, uistinu, sasvim voljan da ona ostane
ovde - rekao je dobrodušno g. Vu. - Ona je veoma
dobra i kuda bi otišla, kada biste je sad otpustili?
- Ja je neću otpuštati - odgovorila je gospa Vu. -
Njenu sudbinu rešiću dok se vratim. Neka se
zasad preseli u moje dvorište. - Onda se obratila
Jingi. - Čuli ste šta kažem, Jinga. Neka bude tako.
- Jinga se dotle već pribila uspravno uza zid,
zabijajući nokte u njegove cigle. ¦- Zar će ona
bludnica ostati ovde? - jeknula je.
- Ona više nije bludnica - odgovorila je gospa Vu
strogo. - Ona je izabranica moga gospodara.
S tim recima se žurno udaljila, tako da je već za
nekoliko časaka sedela u svojoj nosiljci, koju su
nosači digli na ramena i krenuli tako s njom niz
ulicu.
- Izvolite s puta ... Izvolite s puta... - vikali su nosači
pevajući, hodeći čvrstim korakom, a gomila se
razdvajala ispred njihova hitnog poziva, otvarajući
put.
22*
339XII
U kući Kangovih vladala je potpuna zbrka. Gospa
Vu je to čula i videla čim se njena nosiljka spustila
u prednjem dvorištu. Mlade ropkinje i izme-ćarke
trčale su na sve strane, vičući i koreći se
uzajamno, a sluge su stajale ćuteći i zbunjeno.
Kad je ugledao gospu Vu, domostrojitelj joj je
pritrčao i zamolio je, duboko se klanjajući, da
odmah pođe u unutrašnje dvorište. Ona je pošla.
Sluškinje su se ućutale čim su je primetile. Sve su
oči bile uprte u nju, pune nade koju im je ulivala.
Svi su se uzdali kako u njenu pamet, koja je bila
dobro poznata, tako i njenu duboku naklonost
prema njihovoj gospodarici.
- Ona čita mnoge knjige - širio se među ženama
šapat koji je išao od uva do uva. Iz knjiga bi lako
mogla znati, nadali su se, šta sada treba da učini.
G. Kang je sedeo plačući u glavnoj odaji
unutrašnjeg dvorišta. Gospa Vu ga je viđala češće
kroz mnogo godina, ali mu nikad nije kazala ni reci,
niti je čula iz njegovih usta slovo koje bi njoj bilo
upućeno. Klanjali su se jedno drugom sa suprotnih
krajeva mnogih odaja na venčanjima Menge i
Linaj, iskazali jedno drugom počast naročitim
poklonima kojima su se između sebe pozdravljali
prijatelji i prije. Ali ga je ona znala samo preko
svoje prijate-ljice, njegove žene.
To je, međutim, značilo da ga je poznavala veoma
dobro. Znala je šta voli da jede, koliko mu prija
plovka začinjena vinom i belim lukom, i da ne trpi
jaja iz kreča, da ume pojesti za jedan obed po
sedam burekčića nadevenih svinjskim mesom, i da
se ne može opiti bez oke vina, i da se u pijanstvu
nikad ne razbesni, nego samo zadrema. Znala je
da se ponosi što ima toliku decu, ali i da odmah
tera iz sobe svako koje zaplače u njegovom
prisustvu. Znala je da papuče ostavlja gotovo
svake noći pod krevetom svoje žene, a kada to ne
čini da je u nekoj kući cveća i da mu žena tada
preplače pola noći, a on se onda
340
izjutra grdno rasrdi na nju. Znala je da ima crn
mladež iznad srca, što je znak duga života, i znala
je da ga od vetrova zavija u crevima i da ga svrbe
očni kapci, kad sa severa zaduvaju vihori koji nose
pesak iz pustinje, i znala je, takođe, da mu na
obrazima izbije crven osip kad jede rakove, koje je
ipak jeo često i slatko. To jest, gospa Vu je znala
sve moguće
0 tom čoveku, koji je u tom času sedeo sa punim
rukama na debelim kolenima, plačući zato što mu
je žena na samrti. Ali on sam o njoj nije znao ništa,
osim ono što je bilo znano ćelom gradu, da je
birala
1 izabrala naložnicu svome mužu kad je navršila
četrdesetu godinu.
Digao se kad je video da ulazi, sav u suzama
kojima je odblesak njegove kože davao žutu boju i
koje su ćurkom tekle niz njegove debele obraze. -
Ona ... ona je ... - zaustio je mucajući.
- Znam - rekla je gospa Vu, sklanjajući pogled u
stranu da ga ne bi morala gledati. Opet joj je
dolazilo da se čudi svojoj prijateljici što može da
voli toga čoveka, ali se setila da je sad i sama
znala kako ljubav ume da bude čudna. Prišla je
brzo sa-tenskim zavesama koje su delile tu
prostoriju od spavaće sobe. - Ušla bih odmah, ako
dozvolite - rekla je.
- Uđite ... uđite ... preklinjem vas ... spasite joj život
- uzviknuo je jekteći od plača.
Ona je brzo ušla u spavaću sobu gospe Kang.
Vazduh je bio natopljen vrućim mirisom nečiste
krvi. Plamen uljane svetiljke treptao je, kao u
pećini, na zavesama velike postelje u kojoj je
ležala, a neka stara žena bila je nagnuta nad
njenim telom. Dve sluškinje ćutale su u
neposrednoj blizini postelje, jedna do nogu a jedna
kraj uzglavlja. Gospa Vu je odgurnula jednim
pokretom ruke onu što se bila skupila kraj
uzglavlja, gledajući pažljivo u samrt-ničko lice svoje
prijateljice.
- Mejhen - rekla je tiho.
Gospa Kang je polako otvorila oči. - Vi ste to -
šapnula je - došli ste... - Lice joj se nabralo
žalostivo: - Ja umirem ...
341Gospa Vu je već držala za ruku svoju
prijateljicu, pipajući joj bilo. Bilo je veoma slabo
uistinu, te ona nije odgovorila na reći porodilje.
- Prestanite da vučete dete - zapovedila je primalji.
Stara žena se trgla. - Ali ovo je muško! - po-vikala
je.
- Ostaviie nas nasamo - zapovedila je opet gospa
Vu. - Izlazite odavde, sve do jedne.
Njen vitki stas ispravio se kao odapeti luk dok je
govorila te reci.
Sve su se žene zablenule u nju. - Preuzimate li na
sebe odgovornost? - uzviknula je stara primalja i
napućila usne.
- Preuzimam - odgovorila je gospa Vu. Čekala je
stojeći dok su one izlazile. Nadnela
se nad svoju prijateljicu kad je u sobi zavladala
potpuna tišina. - Mejhen, čujete li me? - izustila je
razgovetno.
Oči gospe Kang bile su se sklopile, ali se su opet
otvorile na te reci, mada sa velikim naporom. Nije
progovorila, ali je gospa Vu videla zračak svesti u
njihovim dubinama.
Ona je nastavila: - Vi ćete ovde ležati mirno dok ja
odem da vam donesem malo mesne čorbe koju
ćete popiti. Dok vi budete pili, ja ću se malo
odmoriti. To će vas okrepiti. Kad opet budete imali
dovoljno snage, ja ću vam onda pomoći da rodite
svoje dete. Nama dvema to neće biti teško.
Kapci na očima zatreptali su i sklopili se. Kao
senka, jedva primetan osmeh minuo je usnama
gospe Kang. Gospa Vu je toplo pokrila porodilju i
otišla u drugu sobu. Primalja je ljuta otišla kući, ali
su sluškinje još bile tu, sipajući čaj g. Kangu, hla-
deći ga brezom i nudeći ga da se odmori. Okrenule
su se kad je ona ušla, ali im nije ništa rekla.
Obratila se g. Kangu.
- Potrebna mi je vaša pomoć - kazala mu je.
- Hoće li ostati živa? - povikao je on.
- Ako mi vi pomognete - odgovorila je ona.
- Učiniću što god hoćete, što god! ...
342
- Ćutite - prekinula je ona njegovo brbljanje. Onda
je zapovedila jednoj služavci: - Donesite
mi zdelu najbolje čorbe koja vam je zgotovljena.
- Gotova nam je goveđa, pileća i riblja čorba.
- Onda riblju čorbu - odlučila je ona - i stavite
unutra dve kašike žutog šećera. Neka bude vrela.
Ona se opet obratila g. Kangu.
- Vi ćete je uneti, a ne neka od služavki.
- Ali ja ... - zabrzao je on nerazgovetno - ja sam
nespretan, uveravam vas.
- Vi ćete je uneti - ponovila je ona.
Vratila se u sumračnu sobu porodilji i opet opipala
bilo gospi Kang. Bilo je kao i malopre, ni jače ni
slabije. Stajala je zatim nekoliko trenutaka čekajući
i ubrzo čula teški korak g. Kanga, koji je na prstima
stupio u sobu. Nosio je obema rukama zdelu vrele
čorbe.
- Čorbu ćemo presuti u čajnik - odlučila je ona.
Prosula je brzo čaj u bakarnu pljuvaonicu, pa je
onda, uzimajući mu zdelu iz ruku, prelila čorbu u
čajnik.
Zatim se okrenula prema krevetu.
- Mejhen - rekla je - vi treba samo da gutate.
Srknula je gutljaj čorbe da vidi nije li prevruća, pa
gospi Kang prislonila na usne nosač od čajnika i
pustila čorbu da joj polagano curi u usta. Gospa
Kang nije otvarala oči, ali je popila polako jedan za
drugim pet do šest gutljaja.
- Sad se odmorite - zapovedila je gospa Vu. G.
Kangu nije ništa rekla. Ne, ostavila ga je da
stoji i da ih posmatra. Stavila je čajnik na sto, za-
vrnula svoje rukave od satena, i kao keceljom opa-
sala se ubrusom koji je visio preko jedne
naslonjače. On je posmatrao njene pokrete, očiju
razrogačenih od užasa.
- Nije zgodno da ja budem prisutan - rekao je
šapatom.
Ali mu je ona domahnula da priđe, a on je
poslušao sa dubokim užasavanjem. Bio je začetnik
343mnoge dece, ali nikad nije video šta je ženi
time učinio. Igrao je svoju ulogu začetnika, kao
dobar glumac, bezbrižno i sa uživanjem.
Gospa Vu je odgurnula pokrivač i nagnula se nad
svoju prijateljicu.
- Mejhen - rekla je jasno i razgovetno - nemojte
nipošto da se naprežete. Pustite vaše telo da se
odmara. Ja ću raditi za vas.
Ali, unatoč njenim recima, gospa Kang je zaste-
njala čim se ona dotakla njenog ranjavog mesa, G.
Kang je pokrio usta rukama i okrenuo glavu na
drugu stranu.
- Držite je za ruke - rekla je gospa Vu. - Dajte joj
malo vaše snage.
Njemu nije bilo drugo nego da je posluša. Pokorio
se neodoljivoj moći njenih očiju, čiji je strogi pogled
bio uprt u njegovo lice. Pristupio je korak bliže i
uzeo ženu za ruke. To i samo to je moglo učiniti da
gospa Kang opet otvori oči. Doista, oseća-jući da
su joj ruke u onima koje je tako dobro znala, ona je
polako podigla svoje otežale očne kapke.
- Vi - izustila je isprekidano - vi ste to, oče mojih
sinova!
U času kada ga je ona prepoznala, gospa Vu je
obavila oko deteta svoje vitke i snažne ruke, a
gospa Kang je vrisnula.
Znoj je skroz-naskroz probio g. Kanga. Stajao je i
grčevito stezao ruke svoje žene. - Kad biste samo
sad ostali živi - mrmljao je kroz zube - kunem se,
kunem se...
- Nemojte se kleti... ni na šta - izustila je ona teško
dišući. - Ja se radujem ... to je vaše dete.
- Preči ste vi meni od sve dece skupa - po-vikao je
on. - Ako vi umrete, ja ću se obesiti.
Znoj mu je potokom curio niz lice.
- Vi me, dakle, zbilja volite? - Glas joj je bio tako
slab i zadihan, disanje toliko svedeno na nemoćno
dahtanje da se gospa Vu na trenutak i sama
prepala zadatka koga se poduhvatila.
- Srce srca moga - govorio je plačući g. Kang. -
Nemojte umreti ... nemojte mi umreti ...
344
- Ja neću umreti - izgovorila je glasno gospa Kang.
Gospa Vu je u istom času istrgla dete iz njene
utrobe. Krv je šiknula u mlazevima, ali je gospa Vu
zaustavila krvoliptanje punim šakama pamuka koji
je primalja ostavila spreman na postelji.
G. Kang je još grčevito stiskao ruke svoje žene. -
Je li gotovo? - mumlao je.
- Sve je gotovo - rekla je gospa Vu.
- Dete? - šapnula je gospa Kang.
Gospa Vu je umotala malo iščupano telo u ubrus
koji je sa sebe otpasala. - Dete je mrtvo - rekla je
mirno - ali vama dvoma to dete nije potrebno.
- Svakako da nije - mrmorio je nerazgovetno g.
Kang. - Mejhen, ja vas molim... nećemo više dece.
Nikad, nikad, ja vam obećavam.
- Ćutite - rekla je gospa Vu strogo. - Nemojte
davati obećanja koja ne možete održati. - Pipnula
je čajnik. Bio je još vruć. Prislonila je nosač na
usne svoje prijateljice. - Pijte - rekla je. - Obećali
ste da ćete ostati živi.
Gospa Kang je opet stala da guta. Oči je opet
zatvorila, ali joj je bilo, kada ga je gospa Vu
opipala, tuklo za dlaku snažnije.
Pokretom ruke gospa Vu je dala znak g. Kangu da
pusti ruke svoje žene. - Ona mora da spava -
naložila je. - Ja ću sedeti kraj nje. A vi, molim vas,
odnesite dete da se sahrani.
Uzela je teret mrtvog deteta na svoje ruke i pre-
nela ga na ruke g. Kanga, a on ga je zadržao.
- Neka ovo dete bude dokaz i potvrda onoga što
ste joj rekli - kazala je gospa Vu. - Sećajte se
navek njegovog tereta na vašim rukama. Sećajte
se
345I
da je ono umrlo zato da bi spasio život svoje
majke... za vas.
- Sećaću se - obećao je g. Kang. - Obećavam
vama da ću se sećati.
- Nemojte davati obećanja koja ne možete održati -
rekla je opet gospa Vu.
Presedela je tamo ceo dan i svu noć koja je
usledila. Sluškinje su joj donosile hranu i vrućeg
čaja, ali ih ona nije puštala bliže od vrata. G. Kang
je ulazio da joj se zahvali i da pogleda ženu, koja
je spavala. Jer je gospa Kang spavala čvrstim
snom, ne otvarajući oči ni kad bi pila svoju vruću
čorbu. Gospa Vu je stavila u čorbu trave od kojih
se gusne krv, da bi sprečila dalje krvarenje, i
dodala tome prah od neke plesni koja sprečava
trovanje. Bile su to stvari koje je našla u svojim
starim knjigama i koje nisu bile opštepoznate.
Meng i Linaj bile su se vratile svojoj majci, ali
gospa Vu čak ni njima nije dozvoljavala da joj
ulaze u sobu. Puštala je unutra samo vazduh kroz
prozor, ali to tek onoliko koliko je potrebno za
disanje njene prijateljice i nje same, jer je vetar bio
svež, a ona nije dala da se unosi mangal, da ne bi
gasovi drvenog uglja zagadili vazduh.
Pod svojim svilenim pokrivačima, gospa Kang je
spavala, oprana i čista, nutkana svaki sat-dva
čorbom i Jekovima, i vraćala se u život, svakog
sata sve bliže spasenju. Drugog dana ujutro, kada
joj bilo njene prijateljice
nije više zadavalo nikakve brige, gospa Vu je
najzad napustila sobu porodilje. Pred vratima je
čekajući još uvek sedeo g. Kang, potpuno sam. On
se sve to vreme nije umivao, niti je jeo i spavao.
Na njemu više nije bilo ni traga izveštače-nosti,
uljudnosti i pretvaranja. Bio je umoran i za-plašen.
Od celog njegovog bića, njemu je bila ostala samo
njegova istinska priroda sa koje su brige i umor
zgulili svu spoljnu pozlatu njene uobičajene
uglađenosti. Videći u kakvom je stanju, gospa Vu
se sažalila nad njim i spustila u drugu naslonjaču
nedaleko od njega.
346
- Ja vam dugujem njen život - rekao je g. Kang
oborene glave.
- Njen se život više ne srne dovesti u ovakvu
opasnost - rekla je gospa Vu blagim glasom.
- Obećavam ... - zaustio je opet g. Kang, ali je
gospa Vu digla ruku da bi ga ućutkala. - Hoćete li
moći da ostanete verni tome obećanju i kad njoj
opet bude dobro? - stala je da pita. - I, ako budete
mogli, kako ćete ga ispunjavati? Jesam li je zato
vraćala u život da bi bila jadna i žalosna što vi
lutate od jedne kuće cveća do druge? Hoće li joj
biti neka uteha što je vi pošteđujete od dece samo
zato da bi vaše seme padalo nedozvoljeno u drugu
zemlju, van braka i zakona? Nesreća je što vas
ona voli tako mnogo, iako vi nju ne volite.
- Ja je doista volim - uveravao je g. Kang.
- Ali koliko? - navaljivala je gospa Vu i dalje na
njega. - Da li dovoljno da biste joj život učinili
srećnim i prijatnim?
On je zurio u nju ukočena pogleda, a ona mu
uzvraćala pažljivo i pribranim pogledom svojih
veoma krupnih i tamnih očiju. - Bolje je da umre
ako večito treba da bude jadna i žalosna - rekla je
mirno.
- Ja je neću žalostiti - rekao je on. Njegov se
pogled pokolebao. Cupkao je donju usnu sa dva
prsta. - Nisam znao ... - rekao je - nisam pomišljao
... Ona mi nikad nije rekla ...
•- Šta? - upitala je gospa Vu. Znala je, ali ga je za
dobro njegove duše prinudila da nastavi svoju
priču.
- Ovo u životu nisam nikad slutio - promu-mlao je. -
Kako teško dolazi na svet... preskupo staje.
- Previše - složila se ona. - Ali je njena ljubav bila
veća od njegove cene.
- Je li svaki put ovako patila? - upitao je on.
- Kako? - nastavila je ona da ga ispituje.
- Pa, bila je na pragu smrti...
- Žena koja se porađa uvek je na pragu smrJ -
odvratila je ona. - Porođaj je sada za nju
postaopitanje života i smrti. Vi morate da birate:
hoćete li da živi ili da još jednom rodi? Oboje ne
možete više imati.
Pokrio je rukom oči. - Hoću da ona živi -
promrmljao je - uvek ... uvek ...
Dok je on krio oči, ona se ćuteći digla i izišla iz
sobe. Možda ga nikad više neće videti. U njihovom
krugu, ljudi i žene živeli su odvojeno jedni od
drugih, pa je bilo veoma moguće da ona nikad više
ne dospe u njegovu blizinu. Nije to, uostalom, bilo
ni potrebno. Ljubav je uterala strah u kosti tom
grubom, jednostavnom čoveku, njegova rođena
ljubav prema svojoj ženi.
I tako je gospa Vu otišla kući, veoma umorna i
zgađena poprilično nad svim što je videla i učinila.
Stupiti opet u svoje dvorište, čisto i tiho, bilo je isto
što i umiti dušu bistrom vodom njihove netaknute
usamljenosti. Tu je Andre bio s njom, tu je hodio i
govorio. Je li zajednica koju je osećala s njim imala
ičeg zajedničkog sa sirovim srcem gospodina
Kanga i njegovom ljubavlju prema svojoj ženi?
Ušla je u biblioteku. Prijatna toplina obavila ju je sa
svih strana, kao da je ušla u staklenu baštu. Jinga
je bila raspalila mangal. Zagrejani vazduh treperio
je nad ugljevljem. Kroz drvene rešetke na prozoru
udno prostorije sunce je svojim zracima preplavilo
veći deo sobe.
Da nije upoznala toplinu ljubavi u rođenom srcu,
ona nikad ne bi mogla spasti život svojoj prijateljici.
Zar bi, inače, mogla odoleti užasima ploti, mirisu
krvi, zadahu smrti, rugobi uplakanog lica g. Kanga,
gađenju od njegovog mesnatog tela, gnušanju nad
prljavštinom njegovog duha, zar sve to ne bi
slomilo njenu volju i sputalo njenu snagu? Ali,
uzvisivši se ljubavlju nad rođenu prirodu, ona je
znala da će istrajati.
Jinga je ušla u sobu i stala da je grdi. - Ah -
povikala je - milostiva gospođo. Vi ste ... milostiva
... pogledajte vaš kaput... zaboga, pa on je
poprskan krvlju ... a vi ste tako bledi...
Pogledala je niza se i videla krvave mrlje na svojoj
odeći od satena. Ona, koja je bila tako oset-Ijiva i
gadljiva, sada je samo promrmljala: - Bila sam
zaboravila na sebe.
Ne srne se misliti da je gospa Vu razumevala
potpuno promenu koja se odigrala u njenom biću.
U stvari, osećala je da u jednom času nikad ne zna
gde leži staza koja će je odvesti do idućeg časa.
Nije imala nikakve unapred određene osnove. Ali
je osećala da korača stazama svetlosti. Dokle god
se njene stope budu držale staze, sve će biti dobro
s njom. Zakorači li u senke na jednoj ili drugoj
strani staze, biće izgubljena. A svetlost koja je
obasjavala stazu bila je njena ljubav prema
Andreu. Kad bi joj ustre-balo da zna kakav treba
da bude sledeći korak koji je valjalo učiniti,
dovoljna je bila pomisao na An-drea da bi to
saznala.
I tako je idućeg dana, kada joj je Jinga donela
malo devojče, čija je majka bila naložnica
Čijuming, osetila veliku nežnost prema tom detetu.
Preko tog deteta, ona je uključila Čijumingu, jednu
strankinju, u kuću Vua. Dok je pre to dete smatrala
kao novo breme, a čitavo pitanje Čijuminge samo
kao zamršenu muku i nepriliku, sada je osećala da
tu nema nikakva tereta i nikakve muke i zabune. I
sa majkom, i sa detetom, postupila je onako kako
bi Andre hteo da to učini.
- Gde je Čijuming? - zapitala je Jingu.
348
349- Radi u kuhinji i po vrtovima - rekla je Jinga.
- Je li srećna? - upitala je gospa Vu.
- Ta nikad neće biti srećna - odgovorila je Jinga. -
Mi treba da je otpremimo odavde. Ko svud i
svakad luta tužna lica, taj u kuću zlu sreću donosi.
Od toga se provaruje mleko u grudima dojilja, a
deca postaju razdražljiva.
- Poručite Čijumingi da navrati k meni - rekla je
gospa Vu.
Bilo je to sutradan ujutro po njenom povratku iz
doma Kanga. Čim se digla iz postelje, poslala je
glasnika da se raspita za zdravlje njene prijateljice,
a on je doneo dobre vesti. Gospa Kang je dobro
spavala ćele noći, krv u ranama se zgrušala, a
krvolip-tanja više nije bilo. Toga jutra je pojela
čanak kaše od pirinča, pomešan sa žutim
šećerom. Posle je opet usnula.
Dan je bio miran, a nebo sivo. Oblaci su krili sunce
koje je jučerašnjeg dana jarko sijalo, a vaz-duh je
mirisao na maglu koja se dizala nad rekom. Gospa
Vu je omirisala vazduh, ali tako otmeno i krišom,
da to niko ne bi mogao primetiti.
Blizu nje je u pletenoj kolevci ležala mala de-
vojčica koja se igrala svojim ručicama. Gubila bi ih
svaki čas, sa izrazom čuđenja na svom lišcu. A
onda bi ih, mašući, opet videla, i uprla pogled u
njih, ali ih je ponovo izgubila. Posmatrajući tu igru,
gospa Vu se u jedan mah nežno nasmejala.
„Kako su mali naši počeci", mislila je. „Ovako sam i
ja nekad ležala u kolevci - i Andre takođe."
Pokušala je da zamisli Andrea kao dete, malo
dete, i pitala se ko li je i kakva mu je bila majka.
Ona je, bez sumnje, znala od početka šta je njen
sin.
Čovek koji drugima donosi blagoslov celog svog
života.
Iz sive magle i tišine jutra pomolila se Čiju-ming.
Ušunjala se nečujno, jedva odškrinuvši velika
vrata, zatvorena zbog jutarnje studeni. Gospa Vu
je podigla oči sa kolevke kad je ona ušla. Sva siva,
tiha i hladna, mlada žena je bila kao setno oli-
350
čenje te jutarnje magle. Lice joj je bilo kao
skamenjeno, a usne blede, kao i teški kapci nad
crnim očima.
- Pogledajte ovo svoje dete - rekla je gospa Vu. -
Nasmejala sam se gledajući ga. Svaki čas gubi i
nalazi svoje ručice, ali samo zato da ih odmah
ponovo izgubi.
Cijuming je prišla kolevci, stala kraj nje i pogledala
dete, a gospa Vu je videla da ga ne voli. Bilo joj je
tuđe. Da je to bio neki drugi dan ili drugo vreme,
gospa Vu ne bi sebi dozvolila da govori o tome ili
bi okrenula glavu i pomislila u sebi da se nje ništa
ne tiče da li ta neuka devojka voli ili ne voli svoje
dete. Ali je toga dana upitala: - Je li moguće da ne
volite svoje rođeno dete?
- Ja ne osećam da je moje - odgovorila je
Cijuming.
- Ali vi ste ga rodili - rekla je gospa Vu.
- To je bilo protiv moje volje - rekla je Cijuming.
Obe žene su zaćutale posmatrajući bezazleno
stvorenje koje, srećom, nije moglo razaznati šta su
govorile.
Nekad bi gospa Vu, možda, prekorela majku što ne
voli svoje dete, ali je sada ćutala da bi čula glas
ljubavi.
- Bilo je jednom jedno dete - pričao joj je Andre -
rođeno od mlade majke i nepoznata oca, pa zračilo
takvim sjajem svud oko sebe da ga ljudi i žene još
obožavaju kao boga zato što je bilo čedo ljubavi.
- A zašto je otac bio nepoznat? - upitala je ona.
- Zato što majka nije nikad izgovorila njegovo ime -
odgovorio je Andre.
- Ko se brinuo o njemu i hranio ga? - upitala je
ona.
351- Neki dobar čovek po imenu Josif, koji ih je
oboje obožavao i ništa nije tražio za sebe.
- A šta se dogodilo sa svetlim detetom? - upitala je
ona.
- Umro je mlad, ali ga drugi ljudi nisu nikad
zaboravili - odgovorio je Andre.
Sećajući se njegovih reci, njoj se činilo da je
svetlost sinula i u njenoj duši. Zašto Čijuming ne bi
volela to dete, izuzev ako je to bilo stoga što nije
volela oca, g. Vua? A otkud je znala da ne voli g.
Vua, osim ako je znala nekoga koga je uistinu
volela?
- Ko je taj koga vi volite? - zapitala je iznenada
naložnicu.
Nije se začudila gledajući crvenilo koje je obli-valo
lice mlade žene, mada su se zarumenele čak i
njene male uši.
- Ja ne volim nikoga - rekla je, slagavši tako očito
da se gospa Vu nasmejala.
- Slušajte, molim vas, kako bih vam mogla ve-
rovati - rekla je - kad istinu i vašu tajnu odaju vaši
obrazi, pa čak i uši. Plašite li se da pustite i vaše
usne da je kažu? Vi ne volite ovo dete, to znači da
ne volite njegovog oca. U redu, neka bude tako.
Ljubav se ne može probuditi na silu, ni ulagivanjem
ni nestašnom igrom. Ona dolazi s neba, nezvana i
netražena. Ako se to i s vama zbilo, zašto bih vas
krivila za to? Ja znam kakvu sam grešku sama
počinila. Ali, kada sam vas dovela ovamo, ja ni
sama nisam razumevala ljubav. Mislila sam da se
ljudi i žene mogu pariti kao mužjaci i ženke među
životinjama. Sada znam da čovek i žena mrze
jedno drugo kada se spare samo kao životinje. Jer
mi nismo životinje. Mi se možemo sjediniti jednim
dodirom ruke ili pogledom očiju. Mi
možemo da volimo čak i kada je meso mrtvo, a krv
se davno sledila u žilama. Nije plot ta koja nas
međusobno vezuje.
Bile su to tako čudnovate izjave, toliko čudovišne
za usta gospe Vu, čije su reci bile uvek
jednostavne i bliske svakidašnjoj stvarnosti, da je
Čijuming mogla samo da gleda u nju kao što bi
gledala
352
u priviđenje. Ali gospa Vu izvesno nije bila nikakvo
priviđenje. Oči su joj bile sjajne, a ćela puna
životne snage, uprkos lomnoj vitkosti njenog stasa.
Ona je imala neki novi život, bez sumnje, toliko je
Čijuming mogla videti.
- Dete - rekla je gospa Vu - recite mi ime koje se
krije u vašem srcu.
- Umirem od stida - rekla je Čijuming. Savijala je
rub svog kaputića između palca i kažiprsta.
- Ja neću dozvoliti da umrete od stida - rekla je
blago gospa Vu.
I tako je Čijuming, popuštajući njenom
nagovaranju, i sa mnogo oklevanja i nesigurnosti,
stala najzad da govori, ali isprekidano, svega po
nekoliko reci najedanput. - Vi ste me dali za
naložnicu... starome ... ali... - Opet je zaćutala.
- Ali ima neko drugi i vi biste više volile da su vas
njemu dali - pomogla joj je gospa Vu, a Čijuming je
klimnula glavom.
- Je li on u ovoj kući? - pitala je dalje gospa Vu.
Čijuming je opet klimnula glavom.
- Je li to jedan od mojih sinova? - zapitala je gospa
Vu
Na to je Čijuming podigla oborene oči. Pogledala
je gospu Vu i počela da plače. - To je Fengmo -
rekla je gospa Vu i znala izvesno da je to on, a
Čijuming je produžila da plače.
Kako je bilo nerazmrsivo to klupko, kako tužna ta
pometenost u odnosima između ljudi i žena pod
njenim krovom, pomislila je u sebi gospa Vu. Sve
je to bilo plod njene rođene ludosti, ludosti koja je
bila lišena ljubavi!
- Ne plačite više - rekla je Čijumingi. - Sve je to moj
greh, a ja sam ta koja moram nekako da ga
okajem. Ali mi još nije jasno šta se mora učiniti.
Na to je Čijuming pala ničice i položila glavu na
svoje ispružene ruke. - Rekla sam da ću umreti od
stida - promrmljala je. - Pustite me da umrem.
Ovakvo stvorenje kao što sam ja nije ni od kakve
koristi.
23 Paviljon fena
353- Nema stvorenja koje ne bi moglo biti od koristi
- odvratila je gospa Vu, podižući sa zemlje mladu
naložnicu. - Radujem se što ste mi kazali istinu.
Dobro je da ja to znam. A sada vas molim jedno:
čekajte strpljivo ovde, u ovoj kući. Svetlost će
obasjati moje sadašnje neznanje i ja ću tada znati
šta moram da učinim za vas. U međuvremenu, po-
mažite u brizi oko nahočadi koju sam uzela. Meni
će biti od velike koristi ako se vi budete brinuli za
njih umesto mene. Kad su već tu, o njima se valja
starati, a ja nemam dovoljno vremena da vodim
brigu o njima.
Cijuming je obrisala suze kad je gospa Vu po-
menula devojčice. - Ja ću paziti na nahočad,
milostiva gospođo - rekla je. - Zašto da ne? To su
moje sestre. - Sagla se i uzela na ruke dete iz ko-
levke. - Poneću ovo dete sa sobom, ono je takođe
nahoče ... siroče, rekla bih, pošto majka ne može
da ga voli... jadnog crva.
Gospa Vu nije odgovorila. Doista nije znala gde bi
se mogla naći sreća koja bi usrećila Cijuming.
*
Iz srednjih dvorišta kuće gospa Vu je motrila na
porodicu, dok su dani odmicali jedan za drugim i
slivali se u nedelje, i nizali se jedna za drugim
nedelje i tkale neumitnu pređu meseci.
„Kad bih bila zla", pomislila je jednog dana, „mogla
bih se uporediti sa paukom koji plete svoju mrežu
oko svih stvorenja u ovoj kući."
Jedna ptica je pevala u bambusima. Čula je njen
glas i prepoznala ga, mada je bio neobičan.
Dvaput godišnje, smeđi indijski slavuj prolazio je
putem koji je vodio preko njihovog kraja. Glas mu
je bio zvučan, ali opor. Obeležavao je početak
proleća, i to je bilo sve.
Nastavila je da razmišlja. „A otkud ja to znam da
nisam zla? Otkud da je uistinu dobro ono što ja za
dobro smatram?"
354
Kao što je bila navikla, postavila je pitanje svojoj
uspomeni na Andrea.
Jednog dana, tog se veoma dobro sećala, njih
dvoje su sedeli u biblioteci, gde je sama sedela
toga časa, on sa jedne strane velikog stola,
ukrašenog rez-barijama, a ona sa druge, ne preko
puta jedno drugom, da se ne bi morali gledati u
lice, nego sa stolom između sebe i oboje licem
okrenuti vratima koja su vodila u dvorište. Dan je
bio isto tako lep, vaz-duh krajnje providan, a
sunčeva svetlost tako jarka da su boje na kamenju,
kojim je dvorište bilo popločano, inače sivkaste,
pokazivale prelive plavog i ružičastog i koju nit
srebra mestimično. Cvetovi nje-nih orhideja imali
su tamnu boju skerleta. Ribice u jezercu promicale
su kao zlatne strele i naletale kao zasenjene na
sunčeve zrake koji su koso poni-rali u vodu.
Andre joj je pričao drevnu bajku o padu čoveka u
iskonski greh. - Do toga ga je dovela - rekao je on -
ruka jedne žene, Eve, koja je dala čoveku
zabranjeno voće.
- Ali otkud je ta žena mogla znati da je voće
zabranjeno? - pitala je gospa Vu.
- To joj je došapnuo jedan zao duh, u obličju zmije
- rekao je Andre.
- Zašto baš njoj, a ne čoveku? - glasilo je njeno
pitanje.
- Zato što je znao da su joj duh i srce upravljeni na
produženje života, a ne na čoveka - odgovorio je
on. - Duh i srce čoveka bili su upravljeni na njega
samog. Odajući se snu da su i vrt i žena njegov
posed, on je bio srećan. Zašto bi još padao u
iskušenje? Imao je sve. Ali se žena uvek mogla
dovesti u iskušenje pomišlju na bolji vrt, na širi
prostor, na povećanje njihovog poseda, zato što je
znala da će iz njenog tela ponići mnoga druga
bića, te je snovala i kovala zavere u svom srcu.
Žena nije mislila na sebe, nego na one koje će
stvoriti, na plod svoje utrobe i njegov bezbrojni rod.
Za njihovu ljubav je pala u iskušenje. I uvek će
padati u iskušenje, njih radi.
23*
355Ona ga je pogledala. Kako se dobro sećala
duboke i setne mudrosti koja je zračila iz njegovih
crnih očiju! - Otkud tako dobro poznajete žene? -
upitala ga je.
- Otuda što živim sam - rekao je on. - Ja sam se
rano oslobodio njihove moći.
- A zašto ste se oslobodili? - pitala je ona dalje. -
Zašto ste se povukli iz reke života? Zar nama
svima nije mesto u njenim vodama? Zar iko može
imati pravo da ih se oslobodi?
U nizu meseci otkad ga je poznavala, to je bio
jedini put kada je primetila senku sumnje u
njegovim očima. - Vi ste postavili jedno pitanje na
koje nikad nisam bio sposoban da odgovorim -
odvratio je on. - Oslobodio sam se prvo iz taštine.
Da, to znam i priznajem. Kada sam bio kao i ostali
ljudi, na putu da se oženim i osnuj em porodicu,
mislio sam da me voli jedna žena. Ali bog mi je dao
da proničem ljudska bića i suviše brzo za svoju
sreću. Video sam u njoj Evu, koja kuje osnove za
druga ljudska bića koja se spremala da stvara, uz
nešto malo pomoći s moje strane, naravno, ali bića
koja bi uza sve to sazdala u sopstvenom telu. A ja
sam video malenkost svoje uloge, jedno tako
kratko zadovoljstvo čula, i sav svoj život potom
utrošen na kopanje i prekopavanje, poput
Adamovog, da bi naš vrt bio veći i njegovi plodovi
obilniji. I tako sam se zapitao da li sam to ja ono
što ona voli, a odgovor je bio: možda... ali samo za
trenutak, zato što joj treba neko ko bi joj služio.
Pomislio sam stoga u sebi: „Zašto ne bih radije
služio boga koji od mene ne traži ništa osim da
radim pravedno i hodim ovim svetom u poniznosti
pred njim?" Toga dana postao sam sveštenik.
- A jeste li bili srećni? - zapitala ga je ona sa
nestašnom zlobom.
- Bio sam svoj gospodar - odgovorio je on ...
Sama u biblioteci, gde je uvek sedela posle
njegove smrti, zato što joj se tu, gde je toliko
časova proveo, njegovo prisustvo činilo
najosetnije, razmišljala je o čoveku i ženi. „Ženu
Evu", mislila je,
„ne treba osuđivati zato što je u nju usađena
beskonačna želja za produženjem života.
Prepušten sebi, čovek nikad ne bi otišao dalje od
sebe. Dok se ona, u svom neznanju i nevinosti,
služi njime u svom beskrajnom stvaranju daljeg
života. Oboje su oruđe, ali samo žena zna da je
oruđe i predaje se potpuno životu." - U tome je -
rekla je ona Andreu - razlika između čoveka i žene,
pa čak i između vas i mene.
Dok je ona sedela u sobu je navirao tiho blag i
mirisan vazduh, a vetar nije dunuo ni u jedan mah.
Malen gušter plava repa izišao je iz pukotine
između zida od cigala i kamenog poda i leškario
blaženo na uskoj stazi sunčane svetlosti. Ona je
sedela tako mirno da mu se činila kao sastavni deo
sobe, te se on, na svoj oskudan način, veselio
okrećući glavu čas na ovu, čas na onu stranu,
šibajući svojim jarko obojenim repom. Oči su mu
bile sjajne i praz-ne. Nije se micala. Verovalo se da
te male bezopasne životinje donose sreću, jer
biraju sebi dom samo kraj jednog ognjišta kada
osete da je večno.
Nastavila je da prebira svoje misli, sedeći
nepomično, dok se gušter igrao pred njenim
nogama. ,,U tome se, dakle, krije nesreća koja deli
čoveka od žene. Čovek veruje u svoj lični značaj, a
žena zna da sama za sebe ništa ne znači, nego
samo ukoliko ispunjava svoju ulogu u stvaranju
budućeg, daljeg života. I zato što ljudi vole žene
kao deo sebe, a žene nikad nisu volele muškarce,
izuzev kao deo onoga što mora da se stvara,
vazda se zameće i vodi ista borba koja čoveka čini
večito nezadovoljnim. On ne može posedovati
ženu zato što nju već poseduje sila koja je jača od
njegove želje."
„Zar ona nije i njega stvorila? Možda to i jeste ono
što joj nikad ne prašta, nego je mrzi i potajno se
bori s njom, te gospodari njome i tlači je, i u kuće
zaključava i vezuje joj noge i sputava struk,
uskraćuje platu i nadnicu, nauku i zanate, na udo-
vištvo osuđuje kad sam umre i spaljuje gdešto u
prah i pepeo, tvrdeći da to čini njena vernost."
357Gospa Vu se glasno nasrne jala čoveku, a
gušter je hitro pobegao u svoje skrovište.
Jednom kada je Andre sedeo u naslonjači preko
puta nje, ona mu je kazala: - Je li muškarac samo
muško, a žena samo žensko? Ako je tako, oni se
nikad ne mogu složiti, jer on živi za svoje biće, a
ona živi za život vasione, a to su suprotne stvari.
Andre je odgovorio sa velikom ozbiljnošću: - Bog je
zaveštao svakom od nas u ličnu svojinu jednu
neotuđivu baštinu, to jest jedan deo našeg bića koji
je naprosto čovečanski, ni muški ni ženski. Zove se
duša. Ne menja se i nepromenljiv je. Može da
obuhvati takođe mozak i njegove radnje.
- Ali mozak u žene nije isti kao u čoveka? - zapitala
je ona.
- Isti je samo kad se oslobodi potrebe tela -
odgovorio je Andre. - I tako lako može biti da ga
žena upotrebljava samo za vršenje svojih dužnosti
ženke, a čovek loveći žene sebe radi. Ali mozak je
oruđe i može da se upotrebi u
svaku svrhu koju ljudsko stvorenje zaželi. Ako ja
sečem kupus oštrim nožem, to ne znači da ja taj
nož ne mogu upotrebiti za rezanje lika sina
čovekova. Ako je sin čoveka u mom srcu i u
vidokrugu moje duše, onda ću ja upotrebiti svoje
oruđe, mozak, za izradu njegovog lika ... takvog
koji bi ga jasno prikazao.
- Duša je, dakle, onaj deo našeg bića koji nije ni
muški, ni ženski - ponovila je ona.
- Tako je - odgovorio je Andre.
- A šta je duša po svome suštastvu? - navaljivala je
ona i dalje sa pitanjima.
- To je ono što ne nasleđujemo ni od kog drugog
stvorenja - rekao je on. - To je ono što je dalo moje
vlastito ja, što me skrojilo malo drukčijeg od svih
onih koji su se rodili pre mene, ma koliko ličio na
njih. To je ono što mi je dato u ličnu svojinu, od
boga dar.
- A ako ja ne verujem u boga? - zapitala je ona.
- Nije važno da li vi verujete ili ne verujete -
odgovorio je on. - Vi možete videti i sami da ste
358
kao niko drugi na ovome svetu, i ne samo vi, nego
i najsmernije i najmanje lepo stvorenje takođe
pose-duje tu dragocenu baštinu. Ako je imate, vi
znate da ona postoji. Dovoljno je to znati. Verau
darodav-ca može da čeka. Bog nije nerazuman.
On zna da mi volimo da vidimo svojim očima i
čujemo svojim ušima ono u šta treba da verujemo,
da volimo kada to možemo držati u svojim rukama.
Tako i dete zna samo ono što mu mogu reći
njegovih pet čula. Ali ima i drugih čula, i ona se
razvijaju uporedo sa rastom našeg bića, a kada se
potpuno razviju, mi se pouzdamo u njih isto onako
kao što smo se ranije pouzdavali samo u svoja
obična čula.
Sećajući se tih njegovih reci, pogledala je preko
stola. Naslonjača je bila prazna a glasa nikakva
nije čula. Ali je njegovo lice sa ozbiljnim osmehom
bilo isto tako jasno vidljivo, a njegov glas isto tako
dubok kao nekad kada ga je pre njegove smrti
gledala i slušala.
- Tek počinjem da razumevam - promrmlja-la je. -
Ali počinjem uistinu. I volim te svom dušom
svojom.
- Zar ne bi bilo moguće da postoje ljubav i
prijateljstvo među dušama?
- Moguće je - rekao je on.
Gospa Vu je bila žena bliska stvarnosti, pa je stala
da primenjuje ono što je naučila. U toj kući, koja je
bila njen svet, bila su dva poremećena bića... to
jest dva bića koja nisu stajala u ispravnom odnosu
sa kućom, pa stoga ni sa svemirom. To su bile
Rulen i Linaj.
Bez žurbe i dozvoljavajući mnogim danima da
prolaze mirno svojim tokom, ona se istovremeno
približavala danu koji je u duši bila izabrala za
razgovor s njima, rešivši da prvo govori sa
Rulenom, koja je bila starija.
Bili su protekli mnogi meseci otkad su Ćemo i
Fengmo napustili roditeljski dom. Pisma su gospi
Vu stizala redovno, jer su obojica bili dobri sinovi.
Ta su pisma bila upućena ocu, a ne njoj, pa bi ih
ona, pošto bi ih prva pročitala i razmišljala neko
359vreme nad njima, slala g. Vuu. A on ih je, pošto
bi ih i sam pročitao, slao Lijangmu, koji je sve više
preuzimao sve dužnosti na imanjima i po
radnjama, pripremajući se za dan kada će biti
glava porodice, te bi ih i on pročitao i onda sklonio
među porodične spise.
Iz tih pisama, gospa Vu je jasno razaznala da njih
dvojica idu suprotnim putevima u svom razvoju.
Fengmo je želeo da ide u inostranstvo na
školovanje. Ona mu je to dozvolila i poslala mu
novac koji mu je za to bio potreban. Žurilo mu se
donekle, pisao je, s obzirom na to da su se
prekomorski pu-tevi zatvarali zbog rata koji se
primicao, te je stoga, ako je mislio da ga sukob ne
zateče na obali, morao otploviti, ne vraćajući se
prethodno kući dugačkim kopnenim putem.
Da je bio jedinac, to mu gospa Vu ne bi nikad
dozvolila, ali ovako, imajući tolike druge sinove kraj
njega, ona nije navaljivala da navrati kući krajem
zime, i prešao je srećno, ne zapadajući ni u kakvu
opasnost, nekoliko mora, te su otada njegova
pisma nosila stranu poštansku marku i pečat.
Oboje su bili američki, ali za to gospa Vu nije ništa
ha-jala. Sve strane zemlje bile su za nju
podjednako zanimljive, pa čak i jedno te isto, ako
su ležale pre-ko četiri mora. Fengmo je nastavio da
uči ono što je sa Andreom započeo. Gospi Vu je
bilo lakše pri duši kada je videla da te nauke
nemaju ničeg zajedničkog sa sveštenstvom i sa
verom. Nisu imale nikakve veze sa bogovima,
nego svaku moguću vezu sa ljudima.
Ali Ćemo nije tražio da ide preko mora. Umesto
toga otišao je u prestonicu i tu našao dobro mesto,
blagodareći bogatstvu i uticaju svoje porodice. To
nije začudilo preko mere ni g. Vua ni samu gospu
Vu, jer se njoj još činilo sasvim prirodno da njihova
porodica bude svuda poznata, ma koliko inače bili
široki vidici njenog sina. A onda je Ćemo u jednom
pismu objasnio stvarni razlog zbog koga je imao
tolike sreće. Kad bi došlo do rata koji je pretio tome
delu sveta, vlada bi se povukla u unutrašnjost ze-
360
mije i tu bi zavisila veoma mnogo od najuglednijih
građana i njihovih porodica, od kojih je u svojoj
pokrajini porodica Vu bila najveća i najstarija.
Čemu su stoga često davali prvenstvo ispred
drugih, ali je zato morao da podnosi ljubomoru i
zavist, a pomalo i zlobu onih koji su kraj njega
ostajali u prisenku.
Iz njegovih pisama gospa Vu nije mogla da otkrije
šta je i kakav je. Fengma je razumevala bolje. Na
sebi svojstven način, on je razvijao svoj um, pa čak
i svoje srce, kao što je i ona činila. Sazrevao je i
pretvarao se
postepeno u odrasla čoveka. Štaviše, uporedo s
njim rasla je i njegova neotuđiva baština, kao što bi
to rekao Andre. Ćemo je, međutim, ostavljao utisak
čoveka koji je sav obuzet nečim. Čime je bio
obuzet, ona nije znala..
Rešavanje sudbine Cema i Rulen ubrzale su
iznenadne vesti o napadu na obalu koji je te
godine izvršio narod sa Istočnog okeana. Gospa
Vu je čula za to, te je poslala po novine, koje,
inače, nije nikad čitala, da bi videla šta se desilo.
Ono što je pročitala bilo je više nego obična stvar u
istoriji njihove zemlje. Tako su isto druge napade
tokom mnogih minulih stoleća vršili drugi narodi, ali
im je zemlja uvek odolela. Odoleće i ovoga puta,
mislila je ona, ne uznemiravajući se. Nije bilo
verovatno da će neprijatelj prodreti stotine milja u
unutrašnjost kopna i provaliti u tu pokrajinu gde je
toliko dugo stajala kuća Vua. Ali je bila zahvalna
ranijim naraštajima u porodici što nisu podlegli
duhu novog vremena, kao toliki drugi, i pohitali na
more da na njegovim obalama grade nove kuće.
Porodica Vu gradila je na zemlji svojih predaka, pa
je tu i ostala. Ona je bila i dalje izvan opasnosti.
Istina, ovaj neprijatelj napadao je takođe iz
vazduha. Ali u njihovoj blizini nije bilo velikih
gradova, a s druge strane, opet, nije bilo mnogo
izgleda da će neupućeni ljudi sa Istočnog okeana
znati pre ime jedne porodice nego neke druge.
Gospa Vu se osećala sigurna u svojoj kući.
Ali je, pri svemu tom, jednu naglu promenu sila
napada ipak nametnula. Vlada se preselila u unu-
361trašnjost, a Ćemo je došao s njom. Jednoga
dana, početkom jeseni, od njega je prispelo pismo
kojim je javljao da dolazi za deset do dvanaest
dana.
Čim ga je pročitala, gospa Vu je znala da više ne
srne odlagati stvar sa Rulenom. Poslala je po Ru-
lenu, a njenu poruku nosila je Jinga.
Ne bi, međutim, trebalo pretpostavljati da gospa Vu
u toku svih tih meseci nije uopšte viđala svoju
snahu. U stvari, ona se često sretala s njom. Za
stolom je zaticala Rulenu među ostalima, i na
uobičajenim proletnjim i zimskim svetkovinama,
kojima je i ona prisustvovala, uvek mirna i
jednostavno odevena. Bilo je takođe dana kada je
gospa Vu želela da se štogod zapiše u porodične
knjige ili zabeleži za predstojeće žetve i onda se
radi toga obraćala Ruleni zato što je ona od svih u
kući najjasnije umela da ispisuje kičicom kitnjasta
slova njihovog pisma. Bila je svakom prilikom
dobra prema svojoj mladoj snahi, a jednom je čak i
kazala: - Sreća je, doista, imati snahu koja je
ovako učena.
Rulen je na to odgovorila kratko, sa nekoliko
najpotrebnijih izraza zahvalnosti.
Ali, gospa Vu nije nijednom prilikom navodila
mladu ženu na razgovore koji ne bi odgovarali
njenom mestu u porodici. Sada, međutim, sa
Cemovim pismom u rukama, ona je znala da je
došao trenutak za to.
Rulen je prolazila mirno kroz jedno dvorište za
drugim. Nije više nosila teške kožne cipele koje je
donela iz Šangaja. Nosila je umesto toga
somotske, sa donovima od sukna. Gospa Vu nije
čula njene korake i stoga je iznenađeno pogledala
svoju snahu kada je vitka senka njene visoke
prilike pala preko poda.
- Kako tiho koračate, kćeri - uzviknula je pošto su
se pozdravile.
- Odvikla sam se od kožnih cipela, majko -
odvratila je Rulen. Sela je, ne postrance nego
pravo, u naslonjaču koja je stajala uz jedan od
pobočnih zidova i bila stoga niža od one kojom se
go-
362
spa Vu služila. Bile su u sobi za sedenje, a ne u
biblioteci.
Gospa Vu nije odmah pomenula ono što je imala
na umu da kaže. Umesto toga, rekla je uljudno: -
Već nekoliko nedelja mislim da pitam za vašu
porodicu u Šangaju. Kada je neprijatelj napao
grad, jesu li vaši uspeli da pobegnu?
- Moj otac je preveo porodicu u Hongkong -
odgovorila je Rulen.
- Ah, to je dugačak put - rekla je gospa Vu
ljubazno.
- Ali nije dovoljno dugačak - rekla je na to Rulen,
sa izvesnom odlučnošću. - To sam i ocu kazala.
- Zar verujete da će se neprijatelj usuditi da prodre
tako daleko? - zapitala je gospa Vu. Divila se i
nehotice oštroumnoj hitrini sa kojom je odgovarala
mlada žena.
- Ovo će biti dug rat - odgovorila je Rulen.
- Mislite li zbilja? - zapitala je gospa Vu.
- Da - produžila je Rulen - jer se dugo i pripremao.
- Objasnite mi to, molim vas - rekla je gospa Vu,
koju je zabavljala sigurnost mlade žene.
I tako joj je Rulen objasnila: - Majko, narod sa
Istočnog okeana dugo je strahovao, vekovima
strahovao. A od čega? Od tuđinskog naroda.
Gledao je kako tuđinac napada i osvaja jednu
zemlju za drugom. Osvajači su dolazili sa zapada.
Narod sa Istočnog okeana počeo je da se plaši još
kada je Džingiskan došao i pokorio našu zemlju.
Onda su došli ljudi iz Portugalije i Španije, iz
Holandije i Francuske, i stali zauzimati zemlje. Pa
je Engleska uzela Indiju, a i mi umalo da nismo
podlegli u nekoliko mahova i pali pod vlast tih
gramzivih zapadnjaka. „Zašto bismo mi bili
pošteđeni?" razmišljao je narod sa Istočnog
okeana. I tako su iz straha krenuli oni da grabe
zemlje i pokoravaju narode za svoj račun, a mi
smo njihovi najbliži susedi.
363Gospa Vu je bila zaprepašćena. Takve reci bile
su grdne i naopake za jednu mladu ženu. Čak ni
Andre nije govorio takve stvari.
- Gde ste stekli toliko znanja? - zapitala je gospa
Vu.
- Ćemo mi piše svake nedelje - rekla je Ru-len.
Gospi Vu je laknulo na srcu. Nasmešila se. - Vas
dvoje ste - rekla je - opet dobri prijatelji.
Rulen se zacrvenela. Od prirode je bila bleda,
samo su joj usne bile grimizno crvene, tako da se
rumen, koja je naglo oblila njene obraze, jasno
isticala, ali ona nije okrenula glavu u stranu.
- Mi se divno slažemo kad nismo zajedno - rekla je.
- Čim dođe, opet ćemo početi da se svađamo, ja
znam. I njemu sam to kazala. Oboje to znamo. Ali
kad već znate - rekla je gos^T Vu srne-jući se -
zašto se ne čuvate toga? Koje ou vas dvoje
počinje prvo, vi ili on? - Otvorene reci mlade žene
nisu je samo zabavljale. Njoj je isto tako bilo milo
što ona ništa ne krije.
- To ne zna nijedno od nas - rekla je Rulen.
- Zakleli smo se jedno drugom ovog puta, u svojim
pismima, da će onom koje prvo počne ono drugo
kazati da prestane. Ali ne verujem da ćemo uspeti.
Znam ja dobro Cemovu narav. Natušti se bez
razloga i prasne najednom, kao grom iz vedra
neba. A kad se on ljuti, onda sam i ja ljuta. -
Zaćutala je na trenutak i namrgodila se. Ispitivala
je svoje srce. Ne želeći da ometa njeno
razmišljanje, gospa Vu takođe nije ništa govorila. -
U meni ima nešto
- nastavila je najzad Rulen - što je njemu mrsko.
To je zbilja istina. On kaže da nema ničega, ali
ima. Kad nismo zajedno, on to ne oseća. Čim se
sastanemo, ono se opet ispreči među nama. Kad
bih znala šta je to, uzela bih nož i svojom ga rukom
isekla, ma šta to bilo.
- Možda to nije nešto čega imate u sebi, nego
nešto čega nemate - rekla je gospa Vu blago.
Rulen je digla glavu. Njene oči, sva njena le-pota,
gledale su iznenađeno. - Na to nikad nisam
pomislila - rekla je poluglasno. A zatim je opet iz-
364
gledala utučena. - Ali to će biti još teže popraviti.
Bilo bi mi lakše iščupati iz sebe nešto što je već tu
nego nakalemiti nešto čega nemam.
- To ne mora biti tačno - rekla je gospa Vu. - To
zavisi u celosti od vaše ljubavi prema Čemu. Ako
vidite u vašem braku sreću koja je samo vama
dvoma namenjena, onda ćete se uvek gložiti hteli
ili ne hteli, izuzev ako se čvrsto resite da se držite
po strani jedno od drugoga.
- Vi mislite ... - rekla je Rulen, ali nije smogla da
doreče ono što je zaustila. Bila je veoma stidljiva
kad god bi iz nje progovorila zauzdana, ali silovita
ženstvenost, koja je takođe bila deo njenog bića.
- Ja zbilja mislim tako - rekla je gospa Vu.
Produžila je da govori, znajući dobro da je sva ta
mudrost samo jedan od plodova njenog skorašnjeg
ljubavnog saznanja. Znala je sada da dužnost
uopšte ne postoji u odnosima između ljudi i žena.
Postoji samo ljubav - ili odsustvo ljubavi.
Dohvatila je svoju srebrnu lulu i polagano počela
da je puni. Nije gledala u svoju snahu. Umesto
toga, nekoliko trenutaka upirala je pogled u
dvorište, gde su cvetale žute orhideje tog
godišnjeg doba. Na lakom povetarcu listovi
bambusa lepršali su poput kićanki. Bio je jedan od
onih dana kakve su, radi svoga mira, najviše voleli
ona i Andre.
- Morate da znate na prvom mestu da ni jedno od
vas dvoje ne duguje ništa onom drugom -
prozborila je najzad.
Rulen je iznenađeno prekinula gospu Vu. - Majko,
to je najčudnija stvar koju sam ikad čula iz usta
svekrve koja razgovara sa ženom svoga sina.
- Saznala sam je tek nedavno - rekla je gospa Vu.
Smešila se potajnom nestašnošću. - Ve-rujte mi,
dete, da se još uvek učim.
Znala je da je Rulen do srca ganuta njenim recima.
Mlada žena je došla pripravna da prikloni glavu
pred srdžbom svoje svekrve i da skrušeno sasluša
njene prekore. Sada se u njoj rađala nada. Umesto
srdžbe od koje je prezala, njoj su se pružali
365saveti, mudri i možda spasonosni. Nagnula se
na-pred i tako podsećala na visok ljiljan koji čeka
na kišu.
- Sukobi među ljudima i ženama proističu uvek iz
uverenja da među njima postoje neke uzajamne
dužnosti - nastavila je gospa Vu. - Ali, kada se
jednom odreknu toga uverenja, put kojim treba da
idu jasno se ocrtava pred njima. Svako od njih ima
dužnosti samo prema sebi... Šta je to sebi dužno?
Samo da izraste do kraja, do poslednjeg listića
svog životnog stabla. Ako jedno tako do kraja
ispuni svoje sudbinu, onda će i onom drugom
uspeti da to postigne.
Zastala je na trenutak i pripalila lulu, udahnula dva
dima i oduvala pepeo. A onda je produžila: - Eto, u
tome je istina. A zašto je tako? Zato što, po recima
mudraca: „Muž nije mio muža radi, nego sebe radi,
a žena njemu nije draga zbog sebe same, nego
njega radi." Jedno je srećno kad je sreć-no ono
drugo, i to je jedina sreća moguća za oboje.
Rulen je sedela nepomično, slušajući.
Gospa Vu je nastavila: - Što se tiče stvaranja
novog kolena, to nije dužnost ni vama ni njemu. To
je vaša zajednička dužnost prema našem rodu.
Vaša je zabluda u tome što ste pobrkali rađanje
dece sa ljubavlju prema Čemu. A ta vaša zabluda
smela je i Cema. To je razlog što se tako lako srdi
na vas.
- Majko - zamolila je Rulen - govorite mi i dalje.
Sada ste u srcu svega što me muči.
- Vi i Ćemo ste odstupili od osveštanog običaja -
rekla je otvoreno gospa Vu. - Izabrali ste se
uzajamno zato što ste se voleli. To je opasno jer
uvelike smanjuje izglede na ono što bi se moglo
nazvati sreća. Vi i Ćemo ste mislili samo na sebe,
ne na decu ni na porodicu, ni na vašu dužnost da
produžite naš rod. Mislili ste samo na sebe, kao na
dva bića odvojena od sviju ostalih. Pokušavali ste i
pokušavate da sabijete ćela vaša dva života u taj
mali deo vas samih. Bračni zagrljaj, začeće i
rađanje dece, zajednički život sa svojom
mnogolikom svakidašnjicom jela, sna i odevanja, i
odlaska iz
366
kuće i povratka spolja - sve vi to pokušavate da
sabijete u tu malu odvojenu komoru. Ali ona neće
da primi toliku sadržinu. Pretrpana je, a vi se gušite
uzajamno na samom životnom vrelu jednog i
drugog. Suviše tesno priljubljeni jedno uz drugo,
mrzecete jedno drugo zato što onom vašem delu
koji ste vi sami, vašoj baštini, vašoj duši, nije uop-
šte ostalo prostora, tako da ona ne može ni da
diše, a kamoli da se razvija.
A onda je pogledala Rulenu. Mlada žena je slušala
bez predaha, svim svojim bićem.
- Razdvojte se, dete moje - rekla je gospa Vu
zatim. - Pustite ga da se malo odvoji od vas.
Primite kao prirodnu stvar, kao dužnost prema
našem rodu, da ćete rađati decu. Neće to biti ni
vaša ni njegova deca. To će biti deca našeg roda.
Rađajte ih isto onako prirodno kao što dišete, i
jedete, i spavate, i vršite sve druge radnje
stvorenja koje ima ne samo dušu nego i telo.
Zagrljaj i začeće nemaju ničega zajedničkog sa
vašim dušama. Ne merite nje-govu ljubav prema
vama po načinu na koji izražava zagrejanost svoga
tela. On i ne misli na vas u takvim trenucima, nego
na sebe. Mislite i vi na sebe. Razlikuje li se strast
jednog muškarca od strasti drugoga? Ne razlikuje.
Isto tako, jedna žena rađa decu kao i druga. U tim
stvarima smo svi jednaki. Nemojte uobražavati da
ste u tome on ili vi iole drukčiji od najprostijeg
čoveka i žene. - Zaćutala je, zahvaćena za
trenutak čudnim osećanjem iscrpenosti.
- Vi me navodite na pomisao da brak nije ništa -
rekla je Rulen poluglasno. - Kao da bi bilo
svejedno da sam se udala za ma kog drugog
umesto za Cema.
Gospi Vu se vratila sva njena živost. - Nisam
završila - rekla je. - U jednom smislu, vi imate
pravo. Svaka zdrava mlada žena može da se uda
za ma kog zdravog mladog čoveka, a oboje da
ispune svoju dužnost prema životu. Iz toga razloga
dobro je da se održe naši drevni običaji i predanja.
Što se tiče potreba našeg roda i soja, starije osobe
umeju prirodno bolje da biraju nego što mlade
mogu birati
367same sebi. Pogledajte Lijangma i Mengu, oni
su srećni. Ali oni izvesno nemaju potpunu sreću,
kakvu zahtevate vi i Ćemo. Oni pristaju da im
rađanje dece bude sav život. Lijangmo želi da
bude dobar muž i dobar otac. On nema drugih
težnji i prohteva. Ni jedno od njih ne traži ništa
više. Stoga je najbolje da stariji biraju i jedno i
drugo, kad dvoje treba da se venčaju, ako su to
dvoje kao Lijangmo i Meng.
- Ali mi nismo kao njih dvoje - rekla je Ru-len sa
izvesnom vatrom.
- Pa i niste - složila se gospa Vu. - Vi želite
uzajamno prijateljstvo i drugarstvo vaših dveju
zasebnih ljudskih ličnosti. Ah, vi tražite veoma
mnogo od braka, dete moje. Brak nije smišljan za
taj van-redni teret.
- Šta smo mogli učiniti? Živeti bez braka? - zapitala
je Rulen ne misleći da bude gruba.
- Možda, možda. - Gospa Vu se sama sebi
začudila čuvši svoje reci. - Ali i to je teško jer ste vi
čovek i žena, a život tela traži svoja prava.
Zastala je, tražeći izraze kakvih ranije nije nikad ni
bilo u njenom rečniku i - nalazeći ih rekla je: - Vi i
Ćemo ste veoma srećni. Vi se ne volite samo na
jedan način, nego na svaki koji se samo zamisliti
može. Pa volite se onda, drago dete! Život je
prekratak za takvu ljubav. Volite se i ne gubite
nijednog časa u srdžbi i svađi. Odvajajte ljubav od
strasti i ne dozvoljavajte im nikad da se
međusobno pomute mešajući se. Jednoga dana,
kad im deoba postane jasna i navikom ustaljena,
kad vam se deca izrode i stanu rasti, kad vaša tela
budu stara, a strast ugašena, kao što srećom mora
da se zbude, vi ćete upoznati ljubav koja je bolja
od svake druge.
Osetila se iznenada strahovito usamljena bez
Andrea, a svest da nikad više neće gledati njegov
živi lik zabolela ju je kao da joj je neko žabo nož u
srce, udarom kakav još nikad nije osetila. Sklopila
je oči i predala se svojoj patnji. A onda je, nekoliko
časaka potom, osetila da joj Rulen dohvata ruku i
pritiskuje je uz obraz. Osetila je na njoj prvo jedan,
a zatim drugi topli obraz mlade žene. A oči još nije
otvarala.
- A u potaji, žena je ta koja mora da vodi na
zajedničkom putu - rekla je. - U patnji žena uvek
treba da vodi, i mora, zato što život na njoj počiva i
samo na njoj. Upozoravam vas, vaš muž vam neće
biti ni od kakve pomoći u vašem naprezanju da
učinite srećnim vaš brak.
Kad je opet otvorila oči, soba je bila prazna. Rulen
je bila otišla.
Te noći, dok je Jinga svlačila komad po komad
njene odeće i spremala je za spavanje, gospa Vu
je progovorila tek posle dužeg ćutanja, tako dugog
i tako dubokog da se Jinga nije usuđivala da ga
prekine svojim uobičajenim ćaskanjem. - Jinga.
- Da, gospođo? - Jinga je pogledala u ogledalo
gospi Vu preko glave. Četkala je njenu dugačku i
svilastu crnu kosu u kojoj je tek počinjalo da pod-
rasta retko pramen je belih vlasi na
slepoočnicama.
- Imam jedan zadatak za vas.
- Jeste, milostiva?
¦- Moj drugi sin dolazi kući sledećeg meseca.
- Znam, milostiva, svi mi to znamo.
- Evo u čemu je vaš zadatak. Svake noći, pošto
svršite sa mnom, vi ćete ići kod žene mog drugog
sina i činiti za nju ono što ste svakad za me činili.
U ogledalu, slika Jinge nasmešila se, ali joj go-
(Spa Vu nije uzvratila osmeh. Nastavila je, ne
gledajući Jingu u oči. - Ne smete zaboraviti ništa
od onoga što sam ja obično činila: mirisno kupatilo,
trljanje uljem, mirise za sedam otvora i za kosu.
- Znam, milostiva gospođo. - Jingin glas bio je
topao i prisan. Zatim je prestala da je raščešljava.
- A šta ću ako mi zabrani? - pitala je. - Ona ne mari
ništa za svoju lepotu.
368- Neće vam zabraniti - rekla je gospa Vu. - Njoj
treba pomoći, jadnom detetu, kao što treba svima
ženama. A ona zna to sada.
- Da, gospodarice - rekla je Jinga.
XIII
Ćemo je došao kući petog dana u devetom me-
secu mesečeve godine. Električno pismo donelo je
vest o njegovom dolasku u grad, a u kuću Vua
glasonoša koji je išao pešice, dok je gospi pismo
svojeručno predao sam gospodin Vu. On više nije
često zalazio u njeno dvorište ni po kakvom poslu i
stoga je ona znala čim ga je ugledala da njegov
dolazak mora da ima neke veze sa jednim od
njihovih sinova. Pružio joj je list ispisane hartije.
- Naš drugi sin dolazi kući - rekao joj je, sa
uobičajenim širokim osmehom na licu.
Uzela je pismo i pročitala ga, a onda ga stala
prevrtati među prstima. Bilo je to prvo električno
pismo koje je ikad videla. Znala je, zato što joj je to
Andre objasnio, da samu hartiju ne vuku niz žicu,
kao što je ona zamišljala. Da se čak ni reci ne
izgovaraju, nego se samo znaci otkucavaju na
jednoj spravi, te su oni ti kojima se prenose
poruke.
- Bubnjevi u koje divljaci udaraju u džungli -
primetila je ona.
- Mnogo toga što čovek čini naprosto je usavršeno
divljaštvo - odgovorio je on.
Setila se tih reci dok je razmišljala nad električnim
pismom. - Moramo prirediti gozbu u čast njegovog
dolaska - rekla je glasno.
- Ja ću pozvati sve svoje prijatelje - izjavio je g. Vu.
Ona je nastavila da smišlja šta će sve da urade u
slavu toga događaja. - Treba i mlađima prirediti
gozbu: za kalfe i nadničare sa imanja.
- Učinićemo sve što treba, sve što možemo - rekao
je on sa darežljivošću čoveka gospodina i široke
ruke.
370
Pogledala ga je ispod oka. Bio je opet onaj stari.
Jasmina mu je dobro činila. Njegove sumnje u sop-
stvenu vrednost stišale su se. Njegov neuspeh kod
nje, jer se on na svoj način osetio unižen kada ga
je ona odbacila, i njegov neuspeh sa Čijumingom
ozle-dili su njegov ponos, ostavljajući za sobom
vidne tragove. On je bio od onih ljudi kojima je
nasušna potreba osećanje da imaju uspeha kod
svojih žena. Ona je to najbolje znala. Ona, kojoj je
tolike godine njegova uspešnost bila najpreča
dužnost! - Ali je Čijuming bila mlada i neznalica i
nije razumevala te stvari, dok je Jasmina, kraj sve
svoje pritvornosti, bila dovoljno iskrena u tom poslu
na kome je zarađivala svoj pirinač i krov nad
glavom. U dubini srca gospa Vu je osetila
olakšanje, ali se ono mešalo sa hladnoćom i
prezirom. Osetila se takođe postiđena pomalo
zbog te zlobe, mada bi je nekad primila kao
prirodni izraz svoje ljudske prirode.
- Ja nisam žena bez greha - rekla je jednom
Andreu. - To jest, nisam onda ako prihvatam vaša
merila greha koja obuhvataju čak i potajnu misao i
skrivenu želju. Ja mogu postići spoljnu ispravnost,
ali ko bi srcem mogao da vlada?
- Ono malo izabranih mogu i to da čine - odgovorio
je on. - A vi ste jedna od njih.
Znala je da mora doseći visine na kojima je on
živeo ako je želela da ostane u njegovoj blizini. On
se ne bi spustio u dolinu, gde je ona još uvek bila.
I tako je sada strpljivo rekla g. Vuu, koji je bio otac
njenih sinova: - Neka sve bude onako kako vi
želite.
On je sedeo pognut napred, sa rukama na debelim
kolenima, smešeći se. Spustio je glas da bi joj
govorio u poverenju. - Vi možda ne znate da mi je
Ćemo najmiliji sin. Stoga me je uvek mučilo što mu
je žena opake naravi. Cema je trebalo oženiti
nekom blagom i razboritom devojkom.
Gospa Vu nije bila u stanju da uvuče uvek svoje
nokte. - Vi se donekle varate u Čemu - rekla je.
Srebrnasti zvuk njenog glasa odjeknuo je za dla-
24*
371ku preoštro i u njenim vlastitim ušima. - On je
pametan. Rulen je takođe pametna. Nalazim da o
njoj mislim sve bolje što vreme više odmiče.
G. Vu je izgledao uznemiren, kao i uvek kad bi se
pred njim pominjali um i njegovi darovi, i povukao
se na brzu ruku. - Dobro, dobro - rekao je, svojim
uobičajenim glasom - priznajem rado da imate
pravo. Onda, hoćete li vi preduzeti sve što treba ili
da ja to učinim?
- Ja ću narediti sve što treba u kući, a vi ćete
pozvati goste i odabrati vina - rekla je ona.
Poklonili su se jedno drugom i rastali, a ona je bila
svesna, dok je odlazio, da je sve što je nekad
postojalo među njima bilo puki glas mesa i krvi. Bio
joj je odvratan, u suštini. Pa ipak, zar nije s njim
udvoje ispunila baš onu dužnost o kojoj je govorila
Ruleni? Iskovali su zajedno beočug svoga kolena
na lancu svoga roda, udovoljili nagonima svoga
roda i oslobodili se jedno od drugoga kada je to
bilo učinjeno. Sada je znala da je Jasmina, isto
onako kao što je Andre otkrio u njoj neotuđivu
baštinu njene ličnosti, učinila to isto za gospodina
Vua. Nijedna veza nije prekinuta, kuća je nastavila
da živi kao i ranije, a njihov položaj u njoj bio je isti.
Osetila je koliko je bila mudra njena odluka da
dovede Jasminu pod svoj krov, taj krov koji je bio
dovoljno prostran za sve živo iz doma Vua, do
poslednjeg i najsi-ćušnijeg izdanka njegova.
Dovesti na svet bezimeno i nezakonito dete, ne, taj
najveći od svih grehova neće okaljati ime njihove
porodice. Deca devojke Jasmine imaće svoje
mesto u ljudskom poretku.
Toga dana pristupila je dužnostima s dubokim
mirom u duši. Sebi nije mogla da posveti ni jednog
trenutka. Poslala je po kuvara, domostrojitelja i
glavnog peharnika, poslala po čistačice i po kroja-
čice. Trebalo je pregledati dečju odeću i naložiti da
se sreže nova onoj kojoj bude potrebna. Jenma,
njenog najmlađeg sina, trebalo je dovesti kući sa
imanja na kome se nalazio.
- Vreme je - rekla je upravitelju imanja - da se moj
četvrti sin vrati kući. Porodični poslovi sada su
jasni.
Upravitelj se nasmejao. - Gospođo, taj će vam sin
upravljati zemljom posle vas. Naš najstariji mladi
gospodar vest je poslu po radnjama, ali četvrti
mladi gospodar prosto je kao stvoren da gospodari
poljskim imanjima.
Gospa Vu mesecima nije viđala svog četvrtog sina
i zato se pitala toga časa sa izvesnom ljubopit-
Ijivošću kojim je smerom udario, dušom i telom. U
godinama kada se dete preobražava u čoveka, svi
su muškarci isti, to je ona uvek govorila. Njih treba
samo hraniti, učiti sve istim stvarima, pustiti ih da
žive na slobodnom vazduhu, ne davati im da
zalaze u kockarnice i javne kuće i držati ih po
strani od porodičnih razmirica. Iz toga razloga je i
poslala Jenma na selo, da živi tamo sa seoskom
rodbinom i seljacima. Ali sad je morao da se vrati
da bi ona mogla oceniti kuda smera i gde ga treba
uputiti.
- Spremite one dve male sobe u istočnom dvorištu
moga najstarijeg sina - naredila je Jingi. - Sad su
pune kutija i kojekakva krša i niko ih ne
upotrebljava. Neka se nameste za Jenma. Tu će
stanovati dok se ne oženi.
Po utvrđenom redu i običaju, Jenma je, u stvari,
trebalo smestiti u blizinu njegova oca, ali to ona
nije htela da dozvoli. Niie htela, međutim, ni da
bude blizu nje - taj krepki i živahni mladenac u
godinama uzrasta. Ali, Lijangmo i Meng biće dobri i
pažljivi prema njemu, a deca će uživati u njegovom
prisustvu.
Tako je postepeno pripremljeno sve što je trebalo.
Gospa Vu je naposletku otišla da vidi šta radi
Rulen. Bilo je to na sam dan povratka njenog
mladog muža. Cema su očekivali tokom
popodneva, ali niko ne bi tačno umeo reći kada, jer
je morao da doplovi brodom. Bilo je šteta što se po
njega nije mogao poslati automobil, ali je drum bio
pretesan za ta tuđinska kola, a težaci su vapili do
neba kad god bi njegovi veliki točkovi prešli preko
neke njive. Sto-
372
373ga je mahom ležao nepokretan u posebnoj
prostoriji do kapije gde su ga držali, predmet čuda i
divljenja za sve one koji bi ga videli, ali stvarno od
male koristi. Pa ipak, g. Vu bi se osećao kao
veoma starinski čcvek da ga nije kupio, a čak i
Ćemo je uživao da u društvu kaže nehajno s
vremena na vreme: „Strana kola moga oca ..."
Nekoliko časova docnije Rulen je stajala pred
gospom Vu, veoma poslušno, pa čak i bojažljivo.
Obukla je bila jarkocrvenu haljinu čija je snažna
boja dobro pristajala njenoj bledoj koži i rumenim
ustima. Gospi Vu su se dopali i zatvoreni izrez oko
vrata haljine i njena dužina, a kratkoću rukava nije
pomenula jer je Rulen imala prekrasne ruke, zbilja
od ramena do vrha prstiju. Naredila je Jingi da
otvori njenu kutiju sa nakitom, gde je izabrala
debeo zlatan prsten ukrašen rubinima. Stavila ga
je Ru-leni na srednji prst desne ruke, a Rulen je
onda podigla ruku da bi mu se divila. - Ja obično
ne marim prstenje, majko - rekla je - ali mi se ovaj
doista dopada.
- Dobro vam stoji - odgovorila je gospa Vu - a ženu
čini lepom ono što joj dobro stoji.
Rulen je čas pre bila izmila kosu, ali je nije uljem
namazala. Padala joj je na ramena, mekana kao
neupredena svila. Jinga je bila veoma ravno po-
sekla te crne uvojke, čija je donja ivica bila sada
glatka i pravilna kao naslikana. Bio je to sasvim
nov običaj da mlade žene idu raščešljane kose, što
se nije dopadalo gospi Vu. Da se Meng na to
ugledala, ona bi to njoj sigurno zamerila. Ali je toga
dana vi-dela da taj meki crni okvir laska crtama
Ruleninim i stoga mu nije ništa prigovarala.
Trebalo je primiti i dozvoliti sve što bi jednu ženu
moglo učiniti lepšom.
- Otvorite usta - zapovedila je Ruleni. Mlada žena
je otvorila usta, a gospa Vu je pogledala unutra.
Bila su rum ara i čista, kao dečja, a zubi su bili beli
i zdravi. Iz njih je dolazio svež i sladak dah.
Razgrnula joj je skute na haljini i pažljivo zagle-
374
dala donje rublje. Bilo je čisto kao sneg, sve
namirisano i ukrašeno dopadljivim vezom.
Podigla je ruke mlade žene i omirisala joj dlanove.
Bili su namirisani, kao i njena kosa, kao i ćelo telo,
istim onim tananim mirisom koji je ona
upotrebljavala nekad.
- Izgledaćete veoma lepo, dete moje, za ispit koji
vam predstoji - rekla je gospa Vu blago. - Vašem
telu ne nalazim mane. U vaše srce i u vašu dušu
ne mogu zagledati, njih morate sami ispitati
umesto mene. Telo dolazi na prvo mesto, ali je
duša ono što je trajno.
- Nisam zaboravila ništa od onoga što ste mi kazali
- rekla je Rulen svečano.
Cema su očekivali svakog trenutka u toku idućih
četiri do pet časova, ali ko je mogao znati da se on
približavao ploveći po nebu, a ne vodom dok se
sve to događalo u kući porodice Vua? Na taj način,
umesto da rekom stigne u svoj kraj, spustio se tu
sa nebesa i nogom stupio na čvrsto tlo kraj samog
niskog zida na južnoj strani grada. Kada je njegov
pretpostavljeni u prestonici čuo za njegov povratak
kući, uticaj porodice Vua sinuo mu je opet pred
očima takvom snagom da su Čemu odmah
stavljeni na raspolaganje jedan vladin pilot i avion.
Pilot se zabrinuo kada je video svog putnika
nasred pusta polja, bez ikog u blizini ko bi ga
dočekao. Ali se Ćemo nasmejao njegovoj zabuni.
- Ovo je moje rodno mesto - rekao je. - Umeću,
valjda, i sam da nađem put do kuće.
Tako se pilot opet vinuo u nebo, a Ćemo pešice
krenuo mirno kući. Uz put su zurili u njega i
pozdravljali ga svi koji su ga sretali, pitajući ga
kojim je putem došao i buljili razrogačenih očiju i
zane-meli od čuda kad bi im rekao: - Došao sam
leteći po vazduhu.
Deca i besposličari trčali su ispred njega da bi
obavestili one na domu o skorom dolasku mladog
gospodara, ali je Ćemo išao tako dugačkim i
krepkim korakom da su ga pretekli svega za koji
trenutak. Tako se dogodilo da su gospa Vu i Rulen
jedvabile čule novost iz usta vratareve žene, koja
je dotrčala kao bez duše da je saopšti, kada se
pojavio i Ćemo, idući, tako reći, u stopu za njom.
Zapravo je trebalo da svrati prvo kod oca, ali mu je
Lijangmo pisao, razume se, ko je u dvorištu g. Vua,
a njemu opet ni na um nije padalo da vidi neku
stranu ženu pre nego što bi video svoju rođenu
majku. Stoga je prvo otišao do gospe Vu, ali je bio
sav zbunjen kada je kraj nje ugledao Rulenu, svoju
mladu ženu i suprugu.
Bio je to neugodan trenutak, jer je stari običaj
branio da se sa ženom pozdravlja pre nego sa
majkom. Pomogla mu je Rulen, na njegovo
iznenađenje.
Izmakla se ljupko korak nazad, dajući mu i me-sta i
vremena da se pozdravi s majkom.
- Sine moj, došli ste najzad. - Tako je glasio
pozdrav gospe Vu.
Ispružila je ruku i opipala mu mišice i ramena kao
što već majke običavaju da čine. - Mršaviji ste
nego što ste bili, ali snažniji - rekla je. - Otporniji i
zdraviji - dodala je gledajući mu u rumeno lice.
- Dobro sam - rekao je on - ali veoma zauzet,
padam od posla, tako reći. A vi mi, majko, dobro
izgledate, bolje nego kad sam od kuće odlazio.
To i još ponešto odigralo se među njima dvoma, a
Rulen je još stajala čekajući, dok se Ćemo veoma
čudio njenom strpljenju. Da li je to zbilja strpljiva?
Ako i jeste, to njoj nije bilo slično. Na njegovo još
veće iznenađenje, njegova majka stupila je toga
časa korak-dva unazad, ispružila ruku i dohvatila
Ruleninu da bi je povukla napred.
- Bila je veoma dobra - rekla je gospa Vu. - Bila je
poslušna. Trudila se mnogo i postigla više.
Ništa se Čemu ne bi moglo dopasti više od
pohvale njegove majke upućene njegovoj ženi.
Poput svih sinova snažnih majki, osećao je potrebu
da ona pohvali što god on učini. Ranije ona nikad
nije hvalila Rulenu, pa je jedan od uzroka njegove
srdžbe na nju bilo baš to što je njegova majka nije
hvalila. To je sada razumela i gospa Vu. Videla je
zadovoljstvo na njegovom lepom licu, u njegovom
376
neusiljenom osmehu, u njegovim očima, koje su
bivale sjajnije. Kazao je nekoliko reci Ruleni,
hladno i pribrano kao što je i pristojalo u prisustvu
starijeg naraštaja.
- Ah ... kako ste?
- Hvala, dobro ... a vi?
To su bile malobrojne reci koje su kazale njihove
usne, ali su im oči govorile više. Jer je Rulen
podigla oči i pogledi su im se susreli, a njemu se
učinila gotovo prekrasna, lepša nego što je ikad
bila, sa crvenom haljinom, pripijenom oko vrata,
koja je još više podvlačila zlaćano bledilo njenog
lica.
On je oborio oči i obratio se majci, mucajući i
crveneći: - Majko, velika vam hvala što ste se
potrudili da je poučite... što ste se potrudili da je ...
da je ... da je ...
Gospa Vu ga je razumela i odgovorila mu: - Sine
moj, najzad vam mogu reći: dobro ste izabrali.
Videla je suze koje su Ruleni navirale na oči, a
njeno biće ispunila je nežnost kakvu nikad nije
osetila. Koliko li su bespomoćni bili mladi i koliko
su im bili potrebni stariji, da bi odobravali njihove
živote i njihova dela - kraj sve njihove odvažnosti!
- Budite nežni prema mladima, oni nisu tražili da
budu rođeni - rekao joj je jednom Andre. Sećala se
dobro, jer se toga dana ljutila na Fen-gma što je
došao dockan.
- Nisam ni ja tražila da se rodim - odvratila je ona.
Pogledao je, iz tamnih dubina svojih krupnih očiju.
- Ah, upravo stoga što ste i sami patili, nemojte
nikad drugom nanositi patnju - rekao je on. - Samo
sitne i prostačke duše svete se drugom za
pretrpljene muke. Vi ste, gospođo, suviše uzvišeni
za to.
Primila je ćuteći njegove reci, jedva obuzdavajući
gnev kojim je bila obuzeta. A on je nastavio,
prelazeći sa njene ličnosti na vasionu. - A kakvog
bi smisla imalo stradanje - rekao je zamišljeno -
ako nas ne bi učilo, nas koji smo snažni, da
sprečavamo patnju drugih ljudi? Nama se pokazuje
šta je
377to, daje nam se da okusimo njegovu gorčinu,
zato da bi se u nama probudila volja da iz korena
iščupamo klicu svakog jada na ovome svetu. Inače
bi ova zemlja bila drugi pakao.
Sećajući se tih reci, osećala je neizmernu čežnju
da u svojoj kući učini srećnim ta dva mlada i neuka
stvora. Uzela je ruke Rulene i Cema, i stisnula ih
obe u svojima.
- Izvršili ste svoju dužnost prema meni, sine moj -
rekla je ona. - Odvedite je u vaše dvorište i
provedite sledeće pola časa nasamo s njom. A
onda možete otići da pozdravite vašeg oca. Stići
ćete za vremena, ne brinite se.
Posmatrala ih je dok su se udaljavali i, smešeći se,
pušila neko vreme na svoju srebrnu lulicu.
Narednih desetak dana sva se kuća vrtela u
vrtlogu gozbe i svetkovanja. Svaki živ rođak, bio
blizak ili dalek, želeo je da vidi Cema, da razgovara
s njim i čuje njegovo mišljenje o novom ratu i
selidbi vlade u unutrašnjost, i šta misli kolika će biti
cena pirinču usled svakojakih poremećaja, i da li
će se tuđinski beli narod boriti na strani patuljaka
sa Istočnog okeana ili protiv njih. Niko nije mislio
na poraz pod udarcima neprijatelja. Postavljalo se
jedino pitanje da li mu se treba suprotstaviti
otvoreno, silom oružja ili potajno, prepuštajući
podzemnom otporu i vremenu da mučki lome
snagu ugnjetača. Ne znajući ništa o svemu tome,
g. Vu je mirno sledio lagani tok svojih misli.
Ali je gospa Vu, sedeći tu među svojima, slušajući,
pušeći na svoju lulicu, progovarajući samo da bi
naredila da se poneko dete izvede na malu nuždu
ili odnese u postelju na spavanje, ili opomenula
služavku da ne diže buku nalivajući ćasice za čaj,
ili zbog neke slične sitnice, bila duboko ubeđena
da samo tajni otpor i njegov stari saveznik vreme
mogu savladati toga neprijatelja, kao što su
savlađivali
378
vazda sve ostalo. U dubini duše, ona je mislila da
ne bi trebalo dozvoliti tuđincima da im pritiču u
pomoć. Ko bi još na ovom svetu pomogao nekom,
ako nije njegove krvi, ne tražeći mnogo u naknadu
za to? Ni pravda ne zahteva da se daje bez dobiti -
izvan porodice.
Samo je ćutala. Tu je ona bila samo žena, mada
najpoštovanija pod tim krovom. Davno, dok je još
bila na onoj slobodi koju je iskusila samo u društvu
sa Andreom, njih dvoje su raspravljali o prirodi
čoveka.
- Vi verujete u boga a ja verujem u pravdu - izjavila
je ona. - Vi stremite ka njemu, a ja stremim ka njoj.
- Oni su jedno te isto - izjavio je on.
Toga dana, sedeći usred svoje porodice, osećala
se duboko usamljena. Tu Andre nikad nije dolazio
niti bi mogao doći.
- Ako ti stranci - rekla je najednom Čemu, - dođu
ovamo i pritisnu našu zemlju, možemo li ih mi
oterati odavde?
- Sada možemo da mislimo samo na sadašnjost,
od dana do dana - izjavio je on.
- To nije običaj u našem narodu - odgovorila je
ona. - Mi smo vazda mislili na stotine godina
unapred.
- Za nekoliko stotina godina - odgovorio je on - mi
bismo mogli sve da ih isteramo.
- Da li se boja kože i predanje, narodnost i
neprijateljstvo - pitala je ona jednom Andrea - kriju
u duši svakog ljudskog stvora?
- Ne - odgovorio je on. - To su samo stepe-ni
razvitka. Na svakom stepenu naći ćete dušu, više i
niže duše, među svima ljudima u svih naroda.
- A zašto onda - pitala je ona - ima rata među
ljudima i među državama?
- Ratovi se vode - rekao je on - među licima koja
čame na najnižim stepenima razvoja. Po-smatrajte
koliko ih je malo u svakoj zemlji koji stvarno
stupaju u rat, kako se nerado bore i koliko retko od
srca! Samo zakržljali nazadnjaci vole rat.
379Razmišljala je o tim stvarima, dok je Ćemo
govorio živahno o pukovima, i tenkovima, i
bombarderima, i tolikim drugim stvarima koje za
nju nisu imale nikakva smisla. Naposletku se
zaboravila i zevnula tako glasno da su se svi na
nju obazreli, a ona se nasmejala.
- Morate mi oprostiti - rekla je. - Starim, pa me ne
zanimaju ratne igre mladih ljudi. - Digla se iz svoje
naslonjače, a Jinga joj je priskočila žurno. Oprostila
se sa društvom klimnuvši glavom nekoliko puta,
smešeći se, i vratila se u svoje odaje.
Ćemo je proveo među svojima deset dana, a
jedanaestog je opet otišao. Avion je opet došao po
njega, ali se toga puta okupilo mnoštvo ljudi iz
kuće i grada da ga vide kad bude uzletao. Gospa
Vu nije bila među njima. Nju je zamaralo, i to
mnogo zamaralo, sve što je on govorio za tih deset
dana. Ose-ćala je duboko da je ludost za mlada
čoveka traćiti život, posvećujući ga stvarima rata i
smrti. Sve to nije imalo nikakve vrednosti ni za
njegovu porodicu ni za njega. Život je bio i biće
pobedonosna snaga i stoga je samo život, i opet
život, mogao biti od-govor neprijatelju i smrti. Ali on
bi gubio strpljenje s njom kada bi mu to kazala. -
Majko - uzvikivao je - vi ne razumete.
Ona se nasmešila na taj poklič svih mladih
stvorenja, nasmešila i vratila svom ćutanju.
Oprostila se s njim slatkim i spokojnim recima,
primila izraze njegove zahvalnosti i pustila ga da
ode. Nije joj bilo žao što je opet otišao. Njegove
priče unosile su nemir u ćelu kuću i plašile sve
redom, a naročito njegovog mlađeg brata. Jengmo
se bio vratio, pre-planuo od sunca i ugojen poput
nekog seoskog mom-četa, za čitave palce viši
nego što je bio kad je odlazio od kuće. Osim što su
se pozdravili kao i obično, ona nije razgovarala s
njim, volela je više da sačeka dok se stiša uzbuna
po kući, pa da onda iz-vidi kako se oseća i kako
uopšte stoji s njim. Ali mu je na licu videla da je
uplašen.
Tako je sedela sama u svom dvorištu, pa je i Rulen
došla da je poseti pošto je Ćemo otišao. Ušla
380
je u dvorište i klekla kraj gospe Vu i položila mladu
glavu na kolena starije gospe. Gospa Vu je ubrzo
osetila toplinu njenih suza koje su vlažile svilu
njene haljine.
- Kakve su to suze? - zapitala je blago. - Što su
tako tople?
- Bili smo srećni - šapnula je Rulen.
- Onda su to dobre suze - rekla je gospa Vu.
Pomilovala je blago po glavi mladu ženu i nije više
govorila, a Rulen se digla posle nekog vremena,
obrisala oči, smešeći se, i udaljila se tiho.
Kada bi čovek unapred znao šta će mu se desiti u
životu, makar to bilo i za cigli trenutak, kako li bi ga
onda tek mogao podnositi? Kuća koja je bila puna
gostiju i veselja utonula je već istog sata u najcrnju
žalost. Ko bi mogao znati šta se zbilo u oblacima?
Nepuno pola časa pošto se Ćemo vinuo u smeru
sunca na izlasku, koje se rano dizalo toga dana,
upravitelj je upao kao bez duše na glavnu kapiju, a
za njim su povrveli svi kmetovi i zakupnici sa
imanja porodice Vua lelečući i cepajući odeću na
sebi, a žene povrh toga i kose raspuštajući.
Dvorište je ispunila takva larma i galama da je
njihova jeka čak i gospi Vu doprla do ušiju. Ona je
upravo bila otišla u biblioteku, da bi tu provela
neko vreme u samoći, pošto je Rulen otišla od nje,
kada je iznenada začula jecanje i kuknjavu i neke
glasove koji su je zvali po imenu.
Ustala je, izišla iz sobe i susrela se na kapiji svog
dvorišta sa gomilom uplakanih i uznemirenih ljudi.
Prvi je išao g. Vu, sav u suzama, koje su mu
potokom tekle niz obraze. Za njim su dolazili ostali,
siročad i ona stara čuvarica, sluge i sluškinje,
susedi iz njihove ulice, svako čeljade iz porodice, i
sve se to guralo kroz kapiju koja je ostala otvorena.
- Naš sin ... - zaustio je g. Vu, ali nije dore-kao što
je započeo.Njegovo prekinuto kazivanje nastavio
je upravitelj. - Videli smo plamen nad najdaljom
njivom. Rušio se s neba, vrteći se u kovitlac -
pričao je on gospi Vu. - Potrčali smo da vidimo šta
je to. Avaj, gospođo naša milostiva, zatekli smo
tamo samo malo žice, neki stran motor, nekoliko
polomljenih komada od nečega što i ne znamo šta
je - to je bilo sve. Ljudskom telu nije bilo ni traga.
Te su joj reci pale na srce kao težak i studen
kamen. Ali je već nekoliko časaka znala da će ih
čuti.
- Nemamo čak šta ni da sahranimo - mrmljao je g.
Vu. Gledao je u nju unezvereno. - Zar to može
biti... da najednom više ništa nema, ništa od onoga
što je svega pre sat bilo živ ljudski stvor, naš sin?
Tugovala je za sinom, žalila je ucveljenog oca, ali
je prvo pomislila na Rulenu. - Sad moramo misliti
na njegovu mladu ženu - podsetila je g. Vua.
- Da, da - složili su se svi. - Možda je i noseća,
sirotica. Kakva sreća u nesreći što su deset noći
proveli zajedno! Ako mu se rodi posmrče, ono će
vam biti uteha, gospođo naša, gospodaru.
Nova nada osušila je suze na licu g. Vua. - Idite do
nje - zapovedao je gospi Vu. - Tešite je, mi je vama
prepuštamo.
Tako je gospa Vu sama otišla u dvorište gde je
Ćemo pre tako malo dana još živeo sa svojom
ženom, a mnoštvo se polagano razišlo i iščezlo. G.
Vu se vratio u svoje dvorište, sa Jasminom, i
zatvorio kapiju, a upravitelj je naredio težacima da
se vrate svaki na svoju zemlju. Što se njega tiče,
rekao je, on će sačekati dok mu gospa Vu ne izda
svoie zapo-vesti. Seo je u vratarevu kućicu da tu
čeka dok ona ne poruči po njega.
Deca su se vratila u hram, gde je stari sveštenik
raspalio tamjan i stao mrmljati molitve za pokoj
duše mrtvog sina.
- U naše dane - poručivao je drevnim bogovima -
stvari se događaju tako brzo, prebrzo za nas.
Nema vremena ni za molitvu nad samrtnikom.
382
Jednoga časa čovek još živi, a već sledećeg
čujemo da nije više među živima, i to je sve što
znamo. Tražite njegovu dušu, o, vi koji živite u
nebeskim prostorima! Tragajte za njom među
mnogima koje zao udes takođe sustiže i vodite je
među one koje će je znati i biti joj uteha i okrepa. A
kad se opet bude rađao, dajte mu da se rodi još
jednom u krilu svoje porodice, gde i pripada.
Tako se molio stari sveštenik.
U odaji gde je bila tako srećna, Rulen je sedela
zgrčena na podu kraj gospe Vu, pritiskujući čelo na
njenu ruku koju je držala u svojoj. Obe su ćutale.
Sta je tu imalo da se kaže? Te su dve žene bile
prisno vezane jedna za drugu ljubavlju i žalošću.
Gospa Vu je čeznula da priča Ruleni o sebi i kako
je gledala na odru mrtvo Andreovo telo. Ali to ona
ne bi mogla iskazati, ni tad niti ikad. Rulenina
žalost bila je crnja od njene. Ona je bar pokopala
Andreovo telo, a od Cema nije ništa ostalo. Vetrovi
su dohvatili njegov još vruć pepeo i rasuli ga na
sve strane sveta. Vetrovi su ga pokopali gde su
hteli. A šta je drugo ostalo od Cema? Ona, majka,
imala je uspomenu na njegovo rođenje i rano
detinjstvo, na njegovo dečaštvo i prve muževne
godine. U njenom sećanju živeo je njegov glas,
tolike reci izgovorene u šali i ozbiljnom razgovoru,
njegov lik, vatren i lep, pun pouzdanja, i, na kraju,
svest da je mrtav. Ono što je bilo između nje i
njenog sina bilo je sve samo od ovoga sveta, od
krvi i mesa, i više ga nije bilo, izuzev u pamćenju
njenog mesa i njene krvi.
A šta je ostajalo njoj, Ruleni? Jesu li njih dvoje, za
onih deset dana, premašili granice ploti? Je li,
mlada žena držala sada čvrsto u svom praznom
naručju ono što majka više nije imala?
Bilo je prerano za postavljanje takvih pitanja.
Sedela je nema i nepokretna, a toplina njenog bića
prelivala se u mladu ženu, koja je zgurena sedela
kraj nje.
383Rulen je bila prva koja se pomakla, koja se
digla, lice obrisala i prestala da plače. - Biću vam
večito zahvalna, majko - rekla je - jer se za onih
deset dana nismo nijednom posvađali.
- Jeste li sada u stanju da budete sami? - pitala je
gospa Vu. Divila se, zbilja mnogo, toj mladoj ženi i
osećala da njena ljubav buja sve većom snagom.
- Jesam - rekla je Rulen. - Pošto neko vre-me
budem sama, majko, doći ću i reći vam nešto što
za sebe moram da tražim.
- Moja će vam vrata uvek biti otvorena - odgovorila
je gospa Vu. Ustala je, primajući pomoć Rulenine
ruke. Bila je vrela, ali snažna, a prsti joj nisu
podrhtavali. - Danju i noću - ponovila je gospa Vu -
moja su vam vrata uvek otvorena.
- Ja to neću zaboraviti - rekla je Rulen.
Udaljavajući se, gospa Vu je čula kako se za
njom zatvaraju vrata na Cemovom dvorištu.
Zaustavila se i upola okrenula. Neće li se mlada
žena zatvoriti nekog zla radi - na zlo po sebe? Ne,
resila je, to ne bi ličilo na Rulenu. Ona će sedeti i
ležati sama, okom ne trenuvši iz besane noći u
besanu noć, i opet se povratiti u život, nekako. Da
je Ćemo ostao živ, pomislila je gospa Vu u sebi,
svađali bi se opet i opet. Blagodet onih deset dana
ne bi mogla potrajati. Bili su suviše jednaki i voleli
se suviše strasno. Svako je želeo da potčini ono
drugo i nije trpeo slobodu svog druga. A ovako će
večito žhteti u miru.
- U miru! - promrmljala je. Bila je to najslađa reč na
jeziku čoveka.
***
Mada nije bilo mrtva tela nad kojim bi se žalilo,
žalost je uza sve to trajala propisani broj dana u
kući Vua. Donesen je opremljen mrtvački kovčeg,
gde su položene one Cemove stvari koje je najviše
voleo, posle čega je kovčeg zatvoren i zapečaćen.
Dan pokopa odredili su gradski vračevi, sa svim
384
ostalim što je bilo propisano za žalost, i sahrana je
izvršena toga dana. Cemov kovčeg pokopan je na
porodičnom groblju, u zemlji predaka, a njegova
posmrtna tablica postavljena je u dvorani predaka,
među tablicama onih koji su pomrli poslednjih sto
godina.
Dokle god se to činilo, gospa Vu je pustila žalosti
da se svuda sprovodi nesmetano. Ona je takođe
tugovala i u svom tugovanju prihvatila pomoć svoje
prijateljice gospe Kang. U poslednje vreme, sve
manje se išlo iz jedne njihove kuće u drugu. Gospa
Vu je to primećivala već mesecima, ali nije marila
da tome traži leka. Duboka zaokupljenost jednom
mišlju - njeno postojano sećanje na Andrea - otuđili
su je postepeno od njene prijateljice. Pored toga,
uvek bi se osetila ispunjena odvratnošću kad god
bi pomislila na onu porođajnu noć.
Ali je gubitak sina suviše težak događaj da ne bi
mogao premostiti ne znam kakav jaz među dve-tna
starim prijateljicama, te su se dve gospe opet
zbližile, mada nikad više prisno, a na pogreb je
došao sad g. Kang. Da nije bilo tog smrtnog
slučaja, gospa Kang ne bi mogla stupiti opet preko
praga Vua sa toliko dobre volje. Ali, čuvši za
nesreću, ona je ostavila po strani sve ostalo i došla
na svoj srdačni način u dvorište gospe Vu, naglas
plačući još na kapiji.
- Naša su deca zajedno odrasla - uzviknula je - i ja
osećam kao da mi je nestalo rođenoga sina. -
Gospa Vu je znala da je to istina i od srca po-
želela dobrodošlicu svojoj prijateljici, posle čega su
malo posedele zajedno kao u stare dane, a gospa
Kang je tražila i postigla da i ona na pogrebu bude
u žalosti.
Pri svemu tome, gospa Vu je znala da se to
prijateljstvo ugasilo. Zagazila je suviše duboko one
noći u lični život svoje prijateljice. To joj gospa
Kang nije nikad mogla potpuno oprostiti, kraj sve
svoje zahvalnosti. A zahvalnost je obilato
iskazivala.
- Da niste došli one noći, sestro moja, ja bih umrla.
Moj život vama pripada.
25 Paviljon žena
385Ali joj je pogled bio nekako posramljen još dok
je govorila, a gospa Vu je znala za to. Nije
osuđivala svoju prijateljicu, ali se u duši udaljila od
nje. Savršeno je shvatila da gospa Kang, mada je
bila iskreno ožalošćena smrću mladog Cema, nije
iz dna srca žalila što je dom Vua izgubio jednog
sina. U takvoj žalosti, njoj se pružala prilika da
bude iznad svoje prijateljice, samo u nečem i
prolazno, ali ipak. Nekad bi tako što rasrdilo gospu
Vu, ali se to više nije moglo desiti. Razumevala je
slabost gospe Kang i uopšte je nije osuđivala zbog
toga.
- Treba li da trpimo gluposti i zlobu sitnih duša? -
zapitala je davno jednom Andrea.
- Da, zato što bi uništenje njih bilo što i uništenje
nas samih - odgovorio je on. - Niko od nas nije
toliko bolji i mudriji ni od koga da bi mogao uništiti
ijedno stvorenje ne uništavajući istovremeno i
nešto od sama sebe.
- Ali kako da ih podnosimo onda? - upitala je ona.
Setila se, a srce joj se steglo od te uspomene,
jednog deteta, koje se nekad rodilo jednoj služavci
u kući, čiji je život ugašen njenim pristankom. Bila
je to devojčica, telesno i duševno nedonošče. Za
porođaj je čula od Jinge, a Jinga je takođe - kad se
to događalo - digla ruku ispružena palca, a gospa
Vu je klimnula glavom.
- Niko od nas ne može dozvoliti da oduzme život i
najneznatnijem među nama - odgovorio je Andre.
Ona nije imala hrabrosti da mu govori o onom
detetu. Ali, sedeći u svojoj nosiljci, u pogrebnoj
povorci za kovčegom svoga sina, želela je da je to
kazala Andreu. Teret mrtvog deieta ležao joj je na
duši u času kada je izgubila svoga sina. Kao iver
davno odapete strele, u pameti joj se vrtela
prazno-verica da je staro zlo nekako urodilo
potonjim. Ali je onda odagnala od sebe tu
sujevernu pomisao. Ne, ona nije verovala ni u
kakve slične uzroke. Izvan granica duše, sve je
samo slučaj. Samo u duši postoje uzroci i
posledice. Kakve su po nju bile posle-dice smrti
onog deteta? Nikakve, zaključila je, jer
386
u ono vreme nije razumela šta je učinila. I tako
toga časa, jer je razumevala svoju staru prijateljicu,
nije mogla da je mrzi, ma kako sitna u duši bila.
„Ali me više ništa neće prinuditi ni da je volim",
pomislila je u sebi, buneći se pomalo protiv zakona
praštanja kome se privolela.
Ta ju je pobuna opet podsetila na Andrea i na
odlomak jedne od njihovih prepirki. On joj je bio
pročitao nekoliko reci iz Svetog pisma.
- Ljubi bližnjega svoga kao sama sebe - pročitao je
polagano.
- Ljubiti - uzviknula je ona. - To je suviše jaka reč.
Ona je oduvek bila krajnje strog sudi ja izreka i
misli iz njegovog Svetog pisma, iz ljubomore
možda, zato što je on toliko čitao tu knjigu i toliko
se oslanjao na mudrost koju joj je pripisivao. Ali se
toga puta složio s njom. Podigao je odjednom
svoju lavovsku glavu.
- Imate pravo - rekao je. - Ljubav nije prava reč.
Niko ne može ljubiti svog bližnjeg. Bolje bi bilo reći:
„Poznaj bližnjeg svoga kao sama sebe." To jest,
shvati njegove tegobe i razumi njegov položaj,
postupaj prema njegovim greškama isto onako
blago kao prema svojima. Ne budi mu sudija kad
sebe ne bi osuđivao. Gospođo, to je smisao reci
ljubav. - Produžio je da čita svojim silnim i
dubokim, ali ka-difenim glasom, čiji zvuk nikad
neće zaboraviti.
Dan Cemovog pogreba bio je suviše lep i vedar za
smrt jednog tako mladog stvora. Voda u ribnjacima
bila je bistra, a sunce toplo. Čula se pesma mnogih
ptica. Posmatrajući sve to kroz stakleni prozor
svoje nosiljke, gospa Vu se još više rastužila.
Mislila je na Rulenu, čija je nosiljka išla iza njene i
pogledala na stražnje okno ne bi li videla da li i ona
gleda napolje. Ali je zavesa na prozoru Ruleni-nu
bila navučena. Misao joj se vratila opet njenom
mrtvom sinu. Šta je osećao kada ga je smrt
presrela na nebu, među oblacima? Je li znao s kim
se sreo? Činilo joj se da sama preživljuje ponovo
te poslednje časove njegova srca, svu radost
krilate
25*
387
.....Islobode i strelovitog leta nad zemljom, koja je
promicala duboko pod njegovim nogama. A onda
ga je stroj izneverio. Da, mislila je, toliko je imao
povere-nja, avaj, i suviše poverenja u te lomne
tvorevine ljudskih ruku.
Pitala ga je zabrinuto, pre nego što je od nje
otišao: - Zar možete biti sigurni da vam se ništa
neće desiti kad vas samo taj strani stroj drži u vaz-
duhu?
Nasmejao se njenom neznanju. - Majko, on je
naprosto čaroban!
Tako joj je doviknuo, ali je čarolija izneverila. Bilo
mu je ostavljeno nekoliko trenutaka da sabije u njih
sve što je bilo njegov život. Činilo joj se da gleda
njegov užas i njegov bes, a onda kraj - na beskraju
neba, njegovo telo, koje, prevrćući se, pada ka
zemlji strahovitom brzinom. Pognula je glavu i
pokrila oči rukom.
Pogreb se nastavljao uobičajenim tokom. Doži-vela
je ona i izdržala mnoge slične pogrebe u porodici,
pa će morati nekako da podnese i taj - sahranu
rođenog sina. Prošlog leta, kovčeg stare gospe
iznesen je tako jednog dana iz hrama gde je čekao
na pokop i takođe donesen ovamo, na porodičnu
zemlju. Na grob je položena mramorna ploča,
manja od ploče starog gospodara, ali slična
njegovoj. Levo od groba starog gospodara bilo je
mesto ostavljeno za g. Vua, a kraj toga je bilo
prostora za nju, a potom za Lijangma i za Mengu.
Kraj mesta namenje-nih njima dvoma iskopana je
raka za prazni kovčeg, koji je spušten unutra.
Zaklan je beli petao, čija se krv razlila po zemlji kraj
groba, i spaljeno je pogrebno posuđe od hartije.
Bio je načinjen od hartije i jedan avion, koji je
takođe spaljen. Goreo je dok se nije u pepeo
pretvorio. Kada je sve to bilo obavljeno, grob je
zatrpan, a na vrh mogile, busenjem prekrivene,
pobodene su dugačke i uske zastavice od bele
hartije. Kad je tako sahrana završena po
utvrđenom redu i prastarom običaju, porodica je
krenula kući, a na groblju su ostavljene samo tuž-
balice čiji se lelek dugo čuo u daljini.
388
***
Te noći, sama u svojoj sobi, gospa Vu je dugo
prebirala crne misli ucveljene majke. Molila je da
niko ne ostane kraj nje kada su se vratili kući. G.
Vu će, znala je, odmah tražiti utehe i razonode.
Ru-len će morati da pati dok joj rana sama ne
zaceli.
A ona je ležala u postelji i mislila na svog drugog
sina i na njegovo prazno mesto u kući Vua, i na
sve sinove koji bi proizišli iz njegova tela, a koji se
nikad neće roditi. Oni su bili ti za kojima je
tugovala, ledeći se od jada pri pomisli na njihova
zauvek prazna mesta u budućim pokolenjima. Kad
umre mlad čovek, mislila je, mnogi neviđeni umiru
s njim. Proklinjala je opasne strojeve tuđinaca i sve
poduhvate i ratove koji oduzimaju živote mladim
ljudima. Krivila je sebe što nije zadržala sve svoje
sinove u kući da tu umiru i u sigurnom zaklonu do
kraja prožive svoje živote.
Tada se na tamnoj zavesi njenog duha ukazala
golema Andreova prilika. Setila se kako su jednom
njih dvoje raspravljali o obrazovanju Fengma. -
Učite mog trećeg sina - rekla je ona Andreu - ali ga
ne učite ničemu što bi odvojilo njegovo srce od
nas.
- Gospođo - uzviknuo je Andre - ako ga silom
budete držali uz vas, kao u zatvoru, budite sigurni
da će vam umaći i da će pobeći utoliko dalje
ukoliko ga više budete zadržavali.
- Vi ste se prevarili - rekla je sada liku njegove
uspomene, koji se ocrtavao tako jasno na crnoj
zavesi skrivenoj negde u dnu njene svesti. - Ja ga
nisam zatvorila u kuću, a on je eto otišao najdalje
od sviju.
Ujutru se probudila rano, kao što je uvek činila, a
dan je bio vedar kao i prethodni. Ustala je sa
nemirom u telu i duši. Priroda je juče bila tako
krasna, mada u senci njenog jada, da je osetila
duboku čežnju da umakne tim zidovima koji su je
zatvarali sa svih strana. Ali, kakvog je izgovora
imala da na-
389pusti svoj ožalošćeni dom? Lutala je besciljno
iz sobe u sobu, bez snage da ih napusti, očajna pri
pomisli da joj iz njih nema mogućeg izlaska. Kuća
je bila tiha. Svi će spavati dugo, znala je, posle
zamora jučerašnjeg dana. Jinga se pojavila kasno,
bleda i bez uobičajenog ćaskanja, a očni kapci su
joj bili crveni. Kad je posvršavala svoje dužnosti,
gospa Vu ju je otpremila, a sama je prešla u
biblioteku i uzela sa police svoje knjige.
Kroz otvorene prozore ulazio je vazduh tako
natopljen slatkim mirisima da ga je prosto osećala
na koži kao mirisavo ulje.
Sunce je bilo visoko odskočilo kada je začula
korake i, podigavši pogled, ugledala u dvorištu
Jen-ma, svoga četvrtog sina.
Pozdravio je krepkim glasom, gotovo grubo, ali ga
ona nije ispravljala, znajući da se tom ponašanju
naučio od seljaka.
- Uđite, sine moj - rekla je ljubazno.
Uzela ga je za ruku i osetila na dlanu njegovu
mladu, ogrubelu kožu. Zaprepastila se videći koliko
je porastao. Bio je već dostigao njenu visinu.
- Vi rastete veoma brzo - rekla je, žaleći se tobože
na to.
Nije ličio ni na jednog od njenih ostalih sinova. Nije
bio govori jiv niti večno spreman na osmeh poput
njih. Ali je ona videla da su mu oči mirne i da nije
bojažljiv. Njegova ozbiljnost poticala je naprosto
odatle što nije osećao nikakve potrebe da se
nekom dopadne. Ispustila je njegovu ruku, a on je
ostao stojeći pred njom. Bio je odeven u plavu
pamučnu haljinu, a na nogama je imao teške
cipele sa suknenim donovima.
- Majko - rekao je - hoću da se vratim na imanje.
Neću da živim ovde.
Izgledao je tako snažan i svež, oči su mu bile tako
okrugle i crne, kratko podsečena kosa tako kruta,
zubi tako beli, ličio je sav toliko na krepko seosko
momče da je htela da mu se nasmeje.
- Dokle ste dospeli u čitanju knjiga? - zapitala je.
390
- Sad sam u petoj godini „Novih čitalaca", a „Knjigu
promena" sam dočitao - rekao je on.
Bilo je to više nego dovoljno za njegove godine.
- Ali, zar ne bi bilo dobro da sada nastavite
školovanje i izučite još koju, pored seoske škole -
pitala je ona.
*- Ja mrzim knjige - rekao je on odmah.
- Mrzite knjige! - ponovila je ona. - Ah, vi ćete biti
kao vaš otac.
Zacrveneo se i oborio oči. - Ne, majko, neću, ne -
izjavio je. - Neću ja ličiti ni na koga. A, ako se ne
budem vratio na imanje, ja ću pobeći od kuće.
Pogledao je gospu Vu i opet oborio oči, a ona se
nasmejala, kraj sve svoje tuge. - Jesam li ikad
kazala ijednom od svojih sinova da ne može činiti
ono što želi? - pitala je ona.
- Ovi su zidovi tako visoki - požalio se dečak.
- Veoma su visoki, doista - složila se ona.
- A sad hoću da idem - rekao je Jenmo.
- Ja ću poći s vama - rekla je ona.
Primio je te reci sa izrazom nedoumice na svome
jednostavnom i zdravom licu. - Gde ćete spavati? -
zapitao je.
- Oh, ja ću se vratiti još večeras - izjavila je ona. -
Ali biće dobro da odem i bacim koji pogled na
imanje da vidim svojim očima gde stanujete i
porazgovaram malo s vašim učiteljem, pa će mi
onda duša biti na miru što se vas tiče.
I tako je on otišao da pripremi odeću, koju je hteo
da ponese, a ona je naručila nosiljku, odbijajući da
ikog vodi sa sobom, čak i Jingu.
- Na selu mi niko ne može učiniti nikakva zla
- rekla je Jingi, koja je razrogačila oči od čuda kad
je čula da joj gospodarica odlazi bez pratnje.
Krenuli su zajedno, ona u svojoj nosiljci, a Jenmo
na svom konjčetu, koje je bilo njegov ljubimac, i
prošli su tako kroz ulicu gde je svako znao ko su i
kud idu i sklanjao im se s poštovanjem s puta, kao
svoj gospodi i plemstvu.
Čim su izišli iz gradskih zidina, gospa Vu je osetila
kako je lagano obuzima spokoj stvo prostra-nih
vidika i slobodne prirode i kako postepeno čili
nemir s kojim se borila do tog časa. Ostavila je za
sobom toga dana sve svoje misli. Posmatrala je
snažno, čvrsto telo svog četvrtog sina, koji je u
kasu jahao pred njom. Dečko je jahao dobro, mada
ne i otmeno. Sedeo je u sedlu čvrsto, kao da je s
konjem izjedna saliven, dižući se i spuštajući
uporedo sa korakom svoga konj četa. Ali je bio
neustrašiv jahač. Vrteo je u ruci svoj bič od konjske
dlake i pevao uz put. Bio je očevidno srećan, a ona
je resila da mu treba pružiti i dalje ono što čini
njegovu sreću. Bila je zahvalna sudbini što i za
ovog sina, kao i za Li-jangma, sreća leži u
granicama porodice.
Tako je provela taj dan u glavnom selu njihovih
imanja, ručavši u upraviteljskoj kući i saslušavši
sve one koji su došli da je posete. Neki su dolazili
sa izrazom zahvalnosti, neki sa željama, a ona ih
je sve primala. Bio je to dobro proveden dan.
Jednostavnost tog sveta osvežila joj je srce. Bili su
promućurni, ali pošteni, pa nisu krili svoje misli.
Majke su dovodile decu da je vide, a ona je hvalila
njihovo zdravlje i lepotu. Obišla je njive i livade u
blizini sela i pregledala seme, ostavljeno na stranu
za razne useve. Zagledala je i u bunar i saglasila
se sa njihovom žalbom da je suviše plitak i da ga
iznova treba iskopati. Prebrajala je ćupove gnojiva
za polja pod kupusom. Navratila je u školu i
razgovarala sa učenim strancem koji je bio seoski
učitelj i zbunila ga svojim prisustvom, ali mu se i
dopala. Smejala se kad je on pokušavao da hvali
prilježnost Jenmovu i rekla mu da njen sin ne voli
knjige i da je to njoj dobro poznato. Razgledala je
sobu u upra-viteljevoj kući, gde je spavao Jenmo -
udobnu prostoriju sa prostranim krevetom i čistom
posteljinom, čiji su zidovi bili od naboja. A onda se
zarana, pre nego što je sunce prenisko palo,
oprostila s njim i popela opet u svoju nosiljku.
Kad je ostala sama, učinila je nešto što je odavno
želela.
Njen put je prolazio podnožjem padine gde je raslo
ono golemo drvo džingko, pod kojim je Andre
392
bio pokopan. Kad bi tu uz put zastala bez
objašnjenja, kao što bi joj najmilije bilo, glasovi o
tom postupku odjeknuli bi čudno na selu i u gradu,
a u kući pogotovo, jer je svako prepričavao svaki
njen korak izvan zidina porodičnog doma i jer svetu
nije moglo ostati nepoznato ništa što bi se dogodilo
u porodici Vua. I tako je ona onda rekla nosačima:
- Ponesite me do groba stranog sveštenika, koji je
bio učitelj mome sinu. Želim da mu odam
poštovanje jer je pokopan ovde gde nema nikog da
ga ožali i jer prolazim tako blizu njegovog
poslednjeg staništa.
Odneli su je tamo ne čudeći se, jer su se divili
tolikoj uljudnosti, a ona je sišla sa nosiljke na iz-
vesnom rastojanju od groba da bi sama provela
nekoliko trenutaka kraj mogile.
Prošla je sama uzanom stazom između njiva i
popela se uz oniski breg i stupila u hlad drveta
džingko. Njegovo sitno lepezasto lišće ljuljuškalo
se na večernjem vetru, a sunce na zalasku,
bacajući njegove izdužene senke, zastiralo je travu
nemirnom čipkom, satkanom od svetlosti i tame.
Klekla je pred grob i triput se prostrla ničice,
glavom dodirujući zemlju, dok su je nosači
posmatrali sa izvesne daljine. A onda je sela na
zemljani rub koji je opasivao grob, sklopila oči i
pustila ga preko praga svoje svesti. Došao je sa
svojom starom hitrinom, sa man-tijom koja mu je
vihorila oko nogu, sa bradom koju je razduvao
vetar. Oči su mu bile žive i sjajne.
- Ah, ta brada - promrmljala je ona u šali. - Ona je
krila vaše lice od mene. Nikad vam svojini očima
nisam ugledala usta i podbradak.
Ali, mislila je, pa on je uvek krio svoje telo. Smeđa
riza krila je široke površine njegovog gorostasnog
stasa, a goleme i bezoblične suknene cipele krile
su mu noge.
- Te vaše noge - šapnula je smešeći se. - Da znate
samo kako im se deca smeju!
To je bilo istina. Pogdekad kad bi naveče otišla da
poseti nahočad, što je nastojala da čini veoma
često, ona bi joj pričala o ogromnim donovima
kojisu se morali udarati na njegove cipele. Širila su
ruke da bi pokazala koliki su bili.
- Ovoliki... ovoliki - pričala su joj smeju-ći se.
Stara čuvarka srezala je donove i lice od par-čića i
krpa i našla komad valjanog sukna za donove.
- Ja sam ih prosila. Bese to težak posao, duše
valja
- rekla je gospi Vu.
- Ali mi smo svi pomagali - podsetila su je deca.
- Svako je načinilo po koji bod - složila se stara
žena. - Čak su i sasvim malena provlačila po jedan
ili dva puta, dok sam ja držala sukno.
Tako je sedela neko vreme misleći na njega i onda
otišla kući i osećala da joj je srce prepuno
zahvalnosti što joj je za života bilo dato da upozna,
pa čak i da voli jedno potpuno dobro ljudsko
stvorenje.
***
Nekoliko dana docnije, neki zanatlija došao je iz
jedne radionice u gradu i doneo joj nešto što je
sam načinio. Naslikao je lik Andrea na malom
komadu alabastera.
Gospa Vu je uprla prestrašen pogled u tu malu
sliku. - Zašto ste to meni doneli? - pitala je. Nije
mogla verovati da je najskrovitija tajna njenog
života poznata i nekom drugom, mada je znala
koliko može da bude čudna oštroumnost neukih
ljudi.
- Načinio sam ovo iz zahvalnosti prema tom
čoveku - rekao je zanatlija prostodušno. - Jednom
kad smo bili u nevolji i ja ostao bez posla, on nas je
hranio i starao se za nas dok opet nismo bili u
stanju da se sami za sebe staramo. Ja sam onda
načinio ovu njegovu sliku da mu nikad ne bih
zaboravio lica. Ali mi je majka moje dece juče
kazala: - Zar ne bi ovo trebalo priložiti hramu kuće
Vua, gde sad žive njegova nahočad, da bi ga se
vazda mogla sećati kao oca svojega i hranitelja?"
To je razlog što vam donosim ovaj živopis.
394
Odahnula je s olakšanjem. Poklon nije njoj bio
namenjen. Stavila je živopis na sto, uklopivši ga u
drveni stalak koji je vesti zanatlija naročito za njega
rukom izrezao i rezbarijom ukrasio.
Tako se našla pred još jednim Andreovim likom.
Živopisac mu je dobro pogodio pogled, mada je u
oči uneo nešto što nije bilo potpuno njegovo,
ukosivši mu uglove malo naviše, i dok su ruke bile
za dlaku otmenije, a čitava prilika vitkija nego u
životu. Ali je to bio Andre, i pored svega toga.
- Šta da vam platim za to? - pitala je gospa Vu.
- To je poklon - rekao je čovek. - Ja to ne
prodajem.
- Primiču ga za decu, kad je tako - rekla je ona.
Tako je i učinila, a čovek je otišao. Držala je sliku
jedan dan kod sebe, a onda ju je naveče odne-la u
hram. Deca su sedela za večerom kad se ona
pojavila. Sto im je bio postavljen pred bogovima
koji su čuvali kapiju. Zastala je na vratima diveći se
prizoru koji se pružao pred njenim očima. Visoke
crvene svece gorele su u svećnjacima pred
nogama bogova, a dim od ražarenog tamjana na
oltaru dizao se u kolutima i razlivao visoko pod
gredama u ceo jedan mirisavi oblak. Iz svetlosti i
dima među gredama, tupe mrtve oči velikih bogova
od obojene gline zurile su ukočeno u decu pod
njihovim nogama.
Deca su se već bila navikla na svoj novi dom. Prvo
su se plašila bogova, a onda su postepeno
prestala da ih primećuju, zaboravljajući tako već i
samo njihovo prisustvo. Jela su i ćeretala, a ona
stara žena i stari sveštenik posluživali su ih za
stolom, dok su starije pomagale mlađima pri jelu.
Kad su ugledale gospu Vu, nadigle su graju kličući
uglas od radosti, a ona im je stojeći i smešeći se
prihvatila dobrodošlicu. Bilo je čudno da ona, koja
je često prezala od telesnog dodira rođene dece
dok su bila mala, a pogdekad nije volela da oseti ni
njihove ruke na sebi, ovu tuđu, nađenu, nije nikad
odgurnula ili odmakla od sebe. Ona nisu bila od
njenog mesa
395i krvi, niti od Andreovog, ali su bila izabranici
njegovog duha, i stoga se osećala kraj njega kad
god bi bila s njima. Nije znala da li će i kad ona
dodati koje svoje njegovoj nahočadi. Možda i hoće,
ali možda i ne, nikada.
Pokazala im je lik na alabasteru, držeći ga visoko
da bi ga sve mogle videti. - Imam poklon za vas -
rekla im je. Deca su se razdvojila pred njom,
otvarajući joj put kojim je ona prošla da bi postavila
živopis na sto ispod bogova pred velikom kala-
jisanom kadionicom. Tako je Andre i pred njih stao
i pogledao ih, a ona su mu uzvratila zadivljenim
pogledima, sva do jednog stojeći u mestu kao
prikovana. Prvo su se sva ućutala jer su želela
jedino da ga se nagledaju, o onda se među njima
stao širiti žagor, tih s početka kao žubor potoka u
daljini. Čuli su se uzdasi, šapat i prigušen smeh
mestimično. - Ah, to je naš otac. Ah, to je on ...
Stajala su tako, žamoreći i upirući poglede pune
čežnje u onaj komad obojena alabastera, a ona im
je rekla blago: - Tu će uvek biti uz vas. Tu mu
možete gledati lice svakog dana, a i noću pre
spavanja.
Zatim im je pokazala šta je bilo na drugoj strani. Tu
je zanatlija urezao u kamen četiri reci, pa crte
pisma crnim premazao. A reci su glasile: „Jedno
časno srce iz tuđine."
Kad im je to pokazala, vratila je sliku opet na staro
mesto, gde je od tog dana stalno stajala.
Međutim, kad se vratila u svoje dvorište, njoj je
palo na um da Čijumingu nije videla u hramu. To je
naveče pomenula u razgovoru sa Jingom. - Ja sam
našoj drugoj gospi dala dozvolu da živi u hramu sa
detetom, ali je tamo ipak nisam videla.
A Jinga je odgovorila na to: - Ona zbilja i živi tamo,
milostiva gospođo, ali odlazi često do vaše druge
snahe da s njom posedi. Sprijateljile su se i sad su
kao sestre jedna drugoj i teše se uzajamno, jer je
druga gospa isto što i udovica otkako je ovamo
došla treća, ona bludnica. Naš gospodar nikad više
ne ostavlja lulu na njenom stolu.
396
Gospa Vu nije odgovorila na to. Savladala se,
uzdržavajući se od svake primedbe, i predala
svojim mislima, dok je Jinga trljala mirisavim uljem
njeno sveže okupano telo. Stara je i večita istina,
mislila je, naročito u ovakvim velikim kućama, da
se oni čija su srca slična nalaze neizbežno i
spajaju čvrsto vezom koja je isto jaka kao krvna,
mada su je sami stvorili. Ako Čijuming može da
teši Rulenu, neka bude tako. Moglo bi se zbiti
takođe da će se Rulen navesti da radi štogod oko
dece u hramu, pa će i u njima naći utehu svome
bolu. Bilo je istina da tu decu treba nekako
vaspitavati. Andre bi sigurno hteo da uče čitati i
pisati, a pored toga su morala učiti šivenje i
kuvanje i pripremati se za redovan život ljudi i žena
širom celog sveta. Te noći, gospa Vu je otišla na
spavanje kujući osnove za dalji život nahočadi i
spremna da pod vlastitim krovom osnuje školu za
njih.
XIV
Sledeće godine posle ove o kojoj je maločas bila
reč, još jedno električno pismo stiglo je preko
mora, ali toga puta od njenog trećeg sina, Fengma.
Primio ga je g. Vu, koji ga je po sluzi poslao gospi
Vu, ne navraćajući sam k njoj. Bilo je to čudno
pismo. Čitala ga je na sve moguće načine, ali ga
razumeti nije mogla. Javljao je da dolazi, i to je bilo
sve. Ako ve-trovi i valovi ne ometu tok njegovog
putovanja, pisao je, kod kuće će biti najranije za
jedan, a najkasnije za dva meseca. Ali godine, koje
su mu bile odobrene za boravak u inostranstvu,
nisu još bile prošle, a on nije govorio zašto dolazi
kući ranije nego što je mislio.
Ukoliko je više pročitavala tih nekoliko reci, utoliko
je više rastao nemir koji je osetila čim ih je pročitala
i utoliko je jačala njena želja za prisustvom Andrea,
jer je Fengmo bio jedini sin koga je s njim delila. -
Kad biste ga odozgo mogli samo pogledati - rekla
je šapatom - i reći mi onda za-
397što dolazi kući tako iznenada i da nije učinio
nešto rđavo ...
Ali, kada je sklopila oči, da bi potražila i našla
njegov lik na zavesi tame, on je bio i ostao duboko
ozbiljan. Ćutao je, a iz njenog pamćenja nije
izronilo ništa što bi mu dalo glasa.
Nije želela da govori o tome sinu ni sa g. Vuom, ni
sa Rulenom, a sa Čijumingom još manje. Pa ipak,
ukoliko je više razmišljala o celoj stvari, utoliko je
jače osećala nedoumicu i bojazan, tako da je,
najzad, stala strahovati od njegova povratka i
novih briga koje bi mogao doneti sa sobom. U
tome joj je palo na um da bi sa gospom Kang, kao
Linajinom majkom, trebalo, možda, najpre govoriti.
Otuđenost između njih dveju potrajala je. Da su
živele na selu, staza između njihovih kuća zarasla
bi u travu, toliko su se retko viđale. Čak i kada se
resila da poseti gospu Kang, gospa Vu je osećala
da se nerado i sa ustezanjem odlučuje na taj
korak, mada ni sama ne bi mogla objasniti zašto.
Sela je da bi razmislila šta je to još kvarilo njene
odnose sa starom prijateljicom. Zašto se osećala
tako tuđa toj ženi, čiju sićušnost nije osuđivala?
Došla je do zaključka da se bitni uzrok njene
hladnoće krije u dubokoj razlici njihove dve ličnosti.
Istina, gospa Kang je žarko volela svoga muža,
kao što je ona volela Andrea. Iako su se
razlikovale jedna od druge kao nebo od zemlje,
njihove dve ljubavi bile su uza sve to iste prirode.
To jest, obe su žene znale šta to znači voleti nekog
više nego samu sebe. Ali ljubav njene prijateljice
budila je samo osećanje odvratnosti kod gospe Vu
zato što je gospa Kang tako volela - više nego
samu sebe - jednog neobazrivog, ugojenog i
starog čoveka. Ta gruba zloupotreba ljubavi
unižavala je i samu uzvišenost i besprimernu
odanost kojom je bila nadahnuta. Pa ipak, u dubini
svoga srca, ona nije mogla predvideti istinu - da je
gospa Kang osećala isto što i ona, da se razlika
među njima nije sastojala ni u snazi ni u kakvoći
njihove ljubavi, nego u visini na kojoj je mogla da
ponikne i da cveta. Gospa Kang je volela svog
nedostojnog
398
starca najuzvišenijim žarom kojim je mogla da voli,
i nije se stidela toga.
„Pa ipak, stari Kang ne bi smeo živeti i disati pod
istim nebom kao Andre", pomislila je sa
ogorčenjem gospa Vu.
Sedela je u biblioteci, prebirući te misli jednog
vedrog jutra, i poluglasno se nasmejala nad
samom sobom, pošto je tako razmišljala neko
vreme. Zašto bi se ljutila na ljubav? Poput sunčeve
svetlosti i poput kiše, njena blagost je silazila
podjednako na pravednike i grešnike, na bogate i
siromahe, na neznalice i mudrace, pa zar je to
trebalo i moglo da je ljuti?
***
I srce joj se ispunilo smehom koji je nadirao kao
nabujalo vrelo. Sklopila je oči i videla Andrea kako
se smeje zajedno s njom, a sedela je posmatra-jući
njegov lik sve dok ga više nije mogla sagledati.
Otvorila je onda oči i osetila se umivena čistotom
svoje ljubavi i opasana njenom snagom.
Jinga je donela haljinu za izlaske, presvukla ju je i
poslala glasnika da unapred javi njen dolazak, i
tako je gospa Vu opet otišla kod gospe Kang.
U kući Kangovih vladao je isti nered kao i nekad,
ali je mnoštvo dece, koja su toga puta piljila u nju,
bilo brojnije nego ikad. Žena i naložnica svakog
sina rodila je jedno ili dvoje otkako je gospa Vu
poslednji put ušla na njihovu kapiju. I sva su bila
isto onako nevaspitana i isto onako srećna kao i
nekad. Ropkinja vesela lica odvela je gošću u
dvorište gde je gospa Kang sedela po ćele dane u
slam-noj naslonjači, pod vrbom koja je rasla nad
jednim
399
¦“¦
malim ribnjakom. Naslonjača se postepeno bila ug-
nula i ulegla na sve strane pod pritiskom krupne
gospe Kang, koja se sve više gojila dok, najzad,
pleteni bokovi nisu poprimili oblike njenog tela.
Domaćica bi sedala u nju izjutra i ne bi se dizala
odatle do mraka, osim kad bi pala kiša.
Oko nje su se deca igrala, vikala i sisala na
grudima svojih dojkinja, a služavke šile i prale u
ribnjaku povrće i pirinač, dok su snahe neumorno
ćere-tale, susetke zastajale uz plot da bi ispričale
dnevne novosti, prodavci dolazili da pokažu svoju
robu, a otmene gospođe iz drugih velikih kuća
dolazile u posete da igraju madžong,
preko celog dana. Tu je gospa Kang sedela i kada
su uveli gospu Vu, i odatle joj glasno poželela
dobrodošlicu, izvinjavajući se istovremeno što se
ne diže na noge da je dočeka.
- Mnogo sam se ugojila, znate. Prosto bih se
zaklela svake večeri da sam teža na nogama nego
što sam ujutro bila - povikala je.
Smejali su joj se svi u dvorištu, a iz kuće se takođe
začuo smeh koji je pokazivao da je njene reći čuo i
g. Kang, koji, međutim, nije izišao pred gošću. Kao
muška glava i gospodar, on je mogao samo se-deti
u blizini, ali ne i sa ženskim svetom, slušajući ga i
posmatrajući sa izvesnog rastojanja i pretvarajući
se pri tom da čita ili da spava.
Gospa Vu je videla da usred tolikog sveta ne može
reći ono što je želela o Fengmu i Linaji. Ali, bez
žurbe i na svoj uljudan način, ona je ipak sela u
naslonjaču koju je jedna sobarica ili neko drugi od
prisutnih doneo i postavio blizu gospe Kang.
Gospa Kang je znala veoma dobro da je gospa Vu
došla sa određenom svrhom, pa je razmahnula
svojim go-jaznim rukama i podviknula svima da se
udalje i da njih dve ostave nasamo. I tako su dve
gospe, posle mnogo vike, trčanja i pometnje, u
toku koje je gospa Kang sedela sa rukama na
kolenima, izdaj ući glasno naređenja svakom
živom u blizini, najzad ostale same jedna kraj
druge.
400
Gospa Vu je tada izvadila iz nedara Fengmovo
električno pismo i pokazala ga svojoj staroj
prijateljici. Ali se gospa Kang nasrne jala i
odmahnula rukom, odbijajući da ga uzme. -
Zaboravila sam i ono malo slova što sam nekad
znala - rekla je veselo. - Nikad mi nisu bila
potrebna, a sad mi pogotovu ne trebaju kad ste vi
uza me, draga moja Eilijen.
Ako je njih dve delilo ma kakvo rastojanje, gospa
Kang je svojim držanjem prelazila preko njega i
ponašala se kao da se sa svojom prijateljicom
viđala svakodnevno, pa i jučerašnjeg dana,
razume se.
Gospa Vu se smešila. Bilo je nemoguće ne sme-
šiti se na tu ženu, ma koliko bilo gađenje koje je
osećala prema njoj.
Pročitala je glasno Fengmovu poruku: - Vraćam se
odmah kući
- Ne kaže li ništa više od toga? - pitala je gospa
Kang, buljeći u pismo.
- Samo toliko - odgovorila je gospa Vu. Pre-savila
ga nekoliko puta i opet stavila u nedra.
Podigla je ćasu čaja sa stola kraj sebe, videla da je
prljava i opet je spustila na staro mesto.
- Nešto se očevidno dogodilo - rekla je. -
Nameravao je da ostane pet godina daleko od
kuće.
- Bolestan je - uzviknula je gospa Kang.
- To bi moglo da bude - rekla je gospa Vu - ali ja
mislim da nam to ne bi krio u ovakvoj prilici.
- Vi mislite da je počinio neki greh? - uzviknula je
opet gospa Kang.
- Ja to ne bih mogla zamisliti - rekla je gospa Vu.
Doista, posle tolikih Andreovih saveta i pouka, ona
nije mogla verovati da Fengmo ima na duši neku
ozbiljnu krivicu. - Ja sam došla da vas vidim zbog
Linaj - nastavila je. - Osuđujem samu sebe što
nisam na sebe preuzela njen dalji odgoj posle smrti
njenog učitelja.
Okrenula je glavu u stranu dok je izgovarala
poslednju rečenicu, jer je znala sa kolikom je pro-
nicljivošću gospa Kang umela da nasluti šta se
krije iza svake reci kad god bi bili u pitanju odnosi
između ljudi i žena.
I
26 Paviljon žena
401- Linaj vam to ne zamera - rekla je gospa Kang
srdačno. - Ona nije smela da vam kaže, Eili-jen, ali
je, u stvari, mrzela te časove, a ni sveštenika nije
trpela, uostalom. Ona kaže da je on večito pričao o
svojoj veri.
- Ali on joj nikad nije propovedao svoju veru
- rekla je gospa Vu ogorčeno. - Ja sam mu
zabranila da predaje veronauku Fengmu, pa sam
utoliko više sigurna da ni Linaji nije davao ma
kakve pouke te vrste. On je razumevao moja
osećanja u tim stvarima.
- Ma nije on njoj govorio o bogovima - popustila je
gospa Kang. - Ali joj je pričao stalno šta treba da
misli i šta mora da oseća prema svom mužu i
prema vama i prema svakom živom sa kojim se
sreće i sa kojim živi pod istim krovom.
- To nema nikakve veze sa verom - rekla je gospa
Vu.
- Ali se ona ipak osećala neugodno zbog toga
- rekla je gospa Kang. - Kaže da joj je to kratilo san
i zagorčavalo svaki zalogaj.
- Ah, svaki dobar učitelj uzbuđuje duše učenika -
rekla je gospa Vu mirno.
- Ako se Fengmo umetnuo na tog sveštenika
- rekla je gospa Kang zevajući - onda će biti muke
među njima dvoma.
Obazrela se oko sebe po dvorištu, a gospa Vu je
videla da bi nešto htela.
- Ja obično malo prezalogajim u ovo doba - zdelicu
pirinča i pasulja skuvanog na pilećoj čorbi,
- rekla je gospa Kang. - Osećam neku prazninu
pod srcem.
Jedno po jedno, u dvorištu su se polagano vraćala
sva ona čeljad koju je domaćica malopre bila
otpremila odatle. Prvo su dotrčala deca da se
poigra-ju, a u kući gospe Kang ni jednom se detetu
nikad nije dugo branilo ono što bi poželelo. Za
decom su dole tele dojilje, ali su deca uglas
zavrištala kad su ih stale hvatati za ruke ili dizati u
naručje, pa im je gospa Kang doviknula: - Ostavite
ih ovde, kad drukčije ne može da bude.
402
Ostale sluškinje pojavile su se takođe, jedna od
njih sa očekivanom kašom. Gospa Vu je odbila da
se založi tim posluženjem, koje je gospa Kang
kusala u slast, glasno mljeskajući i puštajući svaki
čas ovo ili ono dete da srkne sa strane malo kaše,
pošto je poduvala neko vreme u nju da bi je
rashladila.
Gospa Vu se digla da krene. Pomislila je da će to
biti, valjda, njena poslednja poseta toj kući i da,
možda, nikad više neće videti svoju staru
prijateljicu. Rastale su se davno, u stvari.
Pri svemu tome, nije joj bilo žao što je dolazila.
Saznala je nešto prilikom te posete. Andre je učio
Linaj u šta joj je dužnost, a ona će otkriti šta je
Linaj od njega naučila.
U očekivanju Fengma, gospa Vu je ostavila po
strani sve ostalo. Deca u hramu moraće da
počekaju na svoju školu, mislila je, a Rulen i
Čijuming na nju. Njena je prva dužnost bila da
pripremi Linaju za doček njenog muža.
To je mogla učiniti bez ikakvih teškoća jer je s
pravom mogla tražiti da je njena snaha posećuje.
U tako velikoj kući kao što je bila njena dešavalo
se često da gospa Vu ne govori s nekim od
ukućana po čitave dane uzastopce, pa se tako
događalo i sa Linajom. Viđala je mladu ženu
gotovo svakodnevno, za glavnim porodičnim
obedom, viđala ju je takođe na svetkovinama i u
dane kada se iskazivala počast tablicama predaka
i u svim sličnim prilikama u porodici. Ali, inače, nije
imala nikakva razloga da traži prisustvo Linaje kraj
sebe. Mlada žena živela je u kući gde su je sluge
dvorile i služile kao i ostale ukućane, posećivala
svoju sestru, dokono provodila dane, izuzev retkih
časova kada bi obavljala dužnosti koje bi joj
dodeljivala gospa Vu u rasporedu radova za ćelo
domaćinstvo, koji je napismeno sastavljala
početkom svakog godišnjeg doba. Tada bi go-
26*
403spa Vu dodeljivala Linaji dužnosti kao što je
bila ishrana zlatnih ribica, nameštanje cveća u
svečanoj dvorani, vetrenje i sunčanje Fengmove
krznene ode-će i satenskih haljina, nadzor nad
dvorištem u kome je živela dok je Fengmo bio u
tuđini, sa jednom starom služavkom, koju je od
kuće dovela. Jednom ili dvaput Linaj je bila
bolesna, a Meng ju je nego-vala i javljala gospi Vu
kad bi joj opet bilo dobro, i to je bilo sve što je
gospa Vu znala o životu i kretanju svoje snahe.
Sada će morati da sazna mnogo više, mislila je.
Nije se zavaravala da je na to spremna samo
svoga sina radi. Ona sama želela je da čuje od
Linaje čemu je to Andre učio zapravo njenu snahu.
Htela je da čuje njegove reci isto toliko koliko da
sazna kakvog je korena uhvatilo to seme u srcu te
mlade žene.
I tako se Linaj pojavila pred svojom svekrvom,
svečano odevena, našminkana i napudrana, i sa
kosom čiji su krajevi bili zakovrdžani. Gospa Vu je
pozdravila njen dolazak sa svojim uobičajenim os-
mehom i onim pokretom ruke kojim je pozivala
svoje posetioce da sednu i da se osećaju udobno.
Pogledala je Linaju od glave do pete pre nego što
je progovorila. Mlada žena bila je veoma lepa, a
znala je to i nije se plašila pažljivog pogleda gospe
Vu. Gospa Vu se nasmešila na njene smele i
bezazlene oči. Da li su zbilja bile tako bezazlene?
Jesu, ali su bile takođe nestašne i dokone,
bezbrižne i vesele.
- Moram da se smejem kad pomislim kako se
vremena menjaju - rekla je gospa Vu. - Kad sam ja
bila mlada devojka, plakala bih da sam videla da
mi se kosa kovrdža pri kraju. Da bude prava, i
glatka, i crna, to se tada smatralo lepim za kosu. A
danas su kovrdže njen najlepši ukras, zar ne?
Meng mora da je srećna, jer joj je kosa kovrdžava
od prirode. Ali Meng bi, verujem, želela da nije.
Linaj se nasmejala pokazujući svoje sitne bele
zube i svoj rumeni jezik. - Mislim da je Fengmo
navikao na kovrdžavu kosu - rekla je svojim sve-
žim, visokim glasom. - Sve strane žene imaju
kovrdžavu kosu.
- Ah - rekla je gospa Vu, uozbiljivši se najednom. -
Recite mi zašto ste oduvek toliko voleli sve što je
strano?
- Ne baš sve - rekla je Linaj, pućeći se. - Nisam
nikad volela onog kosmatog starog svešte-nika.
- Ali on nije bio star - rekla je gospa Vu poluglasno.
- Meni je bio star - rekla je Linaj. - I dlakav, ah, tako
mrzim dlakave ljude.
Gospa Vu je osećala da taj razgovor ne dolikuje ni
jednoj od njih. Pitala se s kog bi ga kraja iznova
započela. - Ali vas je učio veoma dobro - prime-tila
je. - Verujem da su njegove pouke bile pune
dobrote i zamolila bih vas da ih se setite i preda
mnom ponovite, ako biste izvoleli.
- Ako biste izvoleli... - Izgovorila je te reci glasom
po kome je Linaj znala da ih mora poslušati,
izvoljevala to ili ne. Njene dugačke uzane obrve
natuštile su se, čelo namrgodilo. Uvijala je oko
prsta krajičak svoje crne kose.
- Nisam pokušavala da ih se setim - rekla je - ali je
on uvek govorio da je Fengmo rođen za velika dela
i da je moja uloga u tome da ga činim sreć-nim,
koliko mogu, kako bi on sa svoje strane mogao što
bolje da radi.
- A čime je to trebalo da ga usrećite? - pitala je
gospa Vu.
- Govorio mi je da moram pronaći reku njegova
života - rekla je Linaj nerado - i rekao mi je da je
moram očistiti od slame, i granja, i svega drugog
što joj ometa tok, i kako moram učiniti sve što
mogu da bi njene vode nadošle do svoje pune
visine. Sveštenik je rekao da ne smem biti poput
stene, bačene u bistru reku i koja podvaja njenu
struju.
Da, mislila je gospa Vu, to bi doista mogle biti
Andreove reci. Znajući kolike su umne moći mlade
žene, on se verovatno služio sličnim prostim
recima
404
405i slikama u dodiru s njom. - Nastavite, dete
moje - rekla je blago. - To su dobre reci.
Linaj je produžila. Ispustila je onaj uvojak, a oči su
joj bile zamišljene dok je govorila. - I rekao mi je da
moram čitati o onom što Fengmo bude radio i da
moram razumevati njegove misli. Govorio je da će
Fengmo biti usamljen celog života ako ga ne
budem pratila ustopice. Vi ste potrebni Fengmu,
kazao bi mi često.
Pogledala je opet u lice gospi Vu. - Ali nisam
sigurna da Fengmo zna da sam mu potrebna -
rekla je. Oči gospe Vu susrele su se sa detinjastim
pogledom koji se upirao u njeno lice. - Volite li ga?
- zapitala je.
Bilo je to krajnje čudno pitanje za jednu otme-nu
gospođu koja razgovara sa ženom svoga sina. Ko
bi još mario za to, izuzev gospe Vu? Linaj i su
udarile suze na oči. - Ja bih ga mogla voleti -
prošap-tala je - kada bi on mene voleo.
- Zar vas on ne voli? - upitala je gospa Vu. Linaj je
zatresla glavom tako snažno da su joj
suze vrcnule iz očiju i prosule se poput kapljica
rose po bledoplavoj svili njene haljine.
- Ne - šapnula je - Fengmo me ne voli.
S tim recima je zarila glavu u ruke, plačući. Gospa
Vu je počekala, ćuteći nekoliko trenutaka. Znala je
da ženskim brigama nema boljeg leka od suza.
Koliko li je samo puta i ona želela da se is-plače,
ali nije mogla!
Sačekala je dok se Linajino jecanje nije ublažilo,
da bi ubrzo zatim potpuno ućutalo, a onda je
prozborila. - Ah - rekla je - Fengmo nikoga ne voli.
To je njegova mana. Mi je moramo izlečiti. Ja ću
vam pomoći u tome, dete moje.
Njene reci bile su malobrojne i jednostavne, ali je
poverenje koje je svako u kući osećao prema gospi
Vu bilo toliko da je Linaj skinula ruke sa lica i
nasmešila se vlažnim trepavicama.
- Hvala vam, majko naša - rekla je. - Hvala vam po
sto puta.
406
Fengmo se vratio jednog dana pre zime, ali posle
zadnjih vrućina jeseni. Žetva je bila skupljena i
sklonjena u ambare i koševe. Kuća Vua, grad koji
se oslanjao na njenu mudrost u svojim poslovima i
u svojoj upravi, sela gde su ljudi obrađivali zemlju i
živeli kao što su radili i bitisali njihovi preci, sve su
to bila skrovišta i vrela mira i pokoja u zemlji gde je
na istoku besneo požar rata. Druge su kuće
rušene i porodice terane sa ognjišta i rasturane na
sve četiri strane i zemlje pustošene. Ali tu, u
dubinama unutrašnjosti, život kuće Vua tekao je
svojim ustaljenim tokom.
Gospa Vu je dočekala sina na povratku, a njegove
prve reci posle pozdrava ticale su se spokoj stva
pod roditeljskim krovom. Obazirao se po sobama
gde je sve bilo isto kao i pre, kao da rođenim
očima ne može verovati da je zbilja tako.
- Ništa se nije promenilo! - uzviknuo je.
- Zašto da se menja? - odgovorila je gospa Vu.
Ali je znala, još dok je govorila, da ne kazuje istinu.
Bila je jedna velika promena u kući. Duboka,
unutrašnja promena u njoj samoj, koja je
svakodnevno dolazila do izražaja u svemu što je
govorila i činila i u načinu na koji je upravljala
onima koji su od nje očekivali hranu i krov nad
glavom, savete i staranje. Ali ona nije želela da
govori o tim stvarima.
- Vi ste se promenili, sine moj - rekla je umesto
toga. Sedela je u biblioteci, svečano ode-vena u
haljinu od srebrnosivog brokata. Bila je odlučila da
primi Fengma tu, u velikoj prostoriji gde su tako
često sedeli sa Andreom. Ona nije htela da govori
o Andreu, ali će uspomene već dići svoj glas. I tako
se i dogodilo, posle svečanog dočeka na ulaznoj
kapiji, pošto se stišala pucnjava žabica i larma
pozdrava, razišlo okupljeno mnoštvo i kada se
čekalo samo još na gozbu u čast putnika, da je
ona te noći poručila Fengmu da tu čeka na njega.
407On je seo bez njena poziva. Bio je skinuo sa
sebe tuđinske haljine, koje je nosio kada je došao,
i presvukao se u domaću nošnju - vlastite haljine
koje su čekale na njega u njegovim odajama. Bio
je čak izuo i svoje strane cipele i obuo domaće, od
crnog somota. O Čemu pred njim niko nije
spominjao jer ne valja govoriti o pokojnicima pred
čelja-detom koje se upravo vratilo s puta živo i
zdravo. Ali je Fengmo najzad sam progovorio o
svom bratu.
- Žao mi je što više nema mog drugog brata -
rekao je.
Gospa Vu je krišom obrisala oči. Dok je Ćemo bio
živ, ona nikad nije mnogo osećala njegovo
odsustvo, ali joj je sada bilo neobično bez njega,
neobično i do srca žao što ga više nema, i često je
mislila na njega. Osećala je da joj nije ni žao, ni
neobično bez onoga što je o njemu znala, nego
onoga radi što u njemu nikad nije upoznala. Znala
ga je samo kao sina, njenog jedinog stoga što je
bio kost njene kosti i krv njene krvi ali ne zato što
se upo-znala sa životom i suštinom njegovoga
bića.
„Ja nisam znala koje su ga vrline krasile i sada to
više ni saznati ne mogu", pomišljala bi često u
sebi.
- Kako je moja druga snaha? - glasilo je sle-deće
pitanje Fengma.
- Rulen stalno ćuti - rekla je gospa Vu. - Nadam se
da ću vremenom otkriti put na koji bih je mogla
izvesti i kojim bi se mogla vratiti u život. I suviše je
mlada da bi ostala kao kaluđerica.
- Neće se opet udavati, svakako? - pitao je
Fengmo.
- Ako bude htela, ja ću joj u tome pomoći - rekla je
gospa Vu.
To je veoma začudilo Fengma. Teško mu je bilo i
zamisliti da bi sudbina jedne žene mogla biti preča
od porodice u očima njegove majke.
Videvši njegovo iznenađenje, gospa Vu je
produžila, blagim glasom kao i obično. - Učila sam
se stareći - rekla je. - Ako nisu bistra životna vrela
u nama samim, onda nam ni život ne valja. Naučila
sam takođe da se jedno dobro duguje svakoj živoj
duši, a to je njeno pravo na vlastitu istinsku sreću.
- To je brat Andre običavao da kaže - rekao je
Fengmo nenadano. Majka i sin osetili su se zbli-
ženi tim recima kao nekom silom ili prisustvom, za
njih nevidljivim.
- Majko, sećate li se brata Andrea? - upitao je
Fengmo.
Gospa Vu je oklevala. Kako da mu kaže, koliko da
mu reče? Osetila se opet obuzeta svojom starom
nepoverljivošću. Ne, ne srne se potpuno prekinuti
ćutanje između raznih pokolenja. Tu razliku je
stvorio život sam, a sva vremena su spuštala taj
veo među njih. Nije bilo njeno da menja ono što je
več-no. Ona i Andre bili su s jedne strane vela, a
Fengmo na drugoj.
- Sećam ga se. - To je bilo sve što je kazala Ali,
ako je i Fengmo osećao da ga od nje razdvaja jaz
pokolenja, on to nije ničim pokazao. - Ja sam se
promenio veoma mnogo pod njegovim utica-jem -
rekao je poluglasno, upirući pogled u praznu
naslonjaču Andreovu. - On je učinio da shvatim šta
je istinska sreća. On mi je otkrio moju vlastitu dušu.
A to je i razlog što sam se vratio kući.
Ona nije progovorila. Čula je drhtanje u glasu
svoga sina i znala da u tom času ni njen odgovor
ne bi mogao podneti. Nasmešila se svojim ljupkim
osmehom, sklopila ruke u krilu i čekala šta će dalje
reći, podstičući ga svojom spremnošću, da ga
sluša.
- Niko neće razumeti zašto sam tako iznenada
došao kući - progovorio je on opet. - Pitaće me, a
ja im ne mogu kazati. Ne znam kako bih im kazao.
Ali vama hoću da rečem, majko. Vi ste bili ta koja
je dovela brata Andrea u ovu kuću.
Ona je bila tako duboko sigurna u Andreovo
prisustvo - mada možda samo posredstvom svoga
pamćenja - da se nije usuđivala da govori. Ali ne,
Andre je bio tu zato što ga je volela, a ne stoga što
ga se sećala.
- Majko! - uzviknuo je Fengmo, zovući je jedinim
imenom koje je za njega imala. Digao je gla-
408
409
vu i silio se da govori brzo, da iz grudi što pre
istisne nekazano, kako bi s njima već jednom bilo
svršeno. - Došao sam kući zato što sam tamo
preko zavoleo jednu strankinju, a i ona je mene
volela, ali smo se rastali jedno od drugoga.
Da je gospa Vu bila ona stara, ona bi na to dala
glasna izraza svome negodovanju. Ali je tog dana
rekla blago: - Kakva žalost, sine moj!
Da, ona je znala šta je žalost.
- Vi razumete! - uzviknuo je Fengmo, sa čuđenjem
mladosti nad starošću.
Bio je mnogo porastao. Bio je za čitave palce viši
nego pri odlasku, tanak i prav kao što je bio stari
gospodar, to je gospa Vu sada dobro videla.
Doista, primetila je nešto što joj ranije nije nikad
upalo u oči, da Fengmo uopšte ne liči na oca i da
liči veoma mnogo na deda. Njegove crte imale su
isti izraz strogosti, u njegovim očima sijala je ista
ozbiljnost. Bio je lep, ali duboko ozbiljan. Na njemu
nije bilo traga dobroćudnoj naočitosti Lijangma ni
smeloj lepoti Cemovoj. Fengmo je izgledao kao
neki mladi naučnik.
- Učim se stareći - rekla je opet gospa Vu.
- Ah, majko - rekao je Fengmo tiho, uzdišući:
- Pitao sam se da li će u ovoj kući biti ikoga ko bi
me mogao razumeti. - Sada kada je zr > da se
može pouzdati u nju, njegova priča potekla je kao
nabujala reka. - Pohađala je istu visoku školu kao i
ja. Tamo preko, ljudi i žene uče zajedno. Gorela je
od oduševljenja i duhovnog ljubopitstva. Tražila je
da se sa mnom upozna, ali ne iz drskosti, znate,
majko, nego, rekla mi je, zato što nikad nije videla
nikog sličnog meni. Postavljala mi je stotine pitanja
o nama, o našoj zemlji i našem domu, a ja sam
ubrzo primetio da joj pričam o svemu, čak i o sebi.
A ona je opet pričala meni o svom životu. Upoznali
smo se tako dobro, tako brzo.
- I naposletku ste joj morali kazati za Linaju
- rekla je gospa Vu blago.
A njemu se smrklo pred očima, videla je, kao da
mu je crna senka u po dana zakrilila sunce. Ra-
mena su mu se pogurila, a lice je okrenuo u stranu.
- Morao sam joj kazati - rekao je jednostavno - a
potom sam morao da dođem kući.
- Da biste stavili more između vas dvoje - rekla je
gospa Vu istim blagim glasom.
- Da bih stavio sve moguće među nas - složio se
on s njom.
Sedela je nema i nepokretna, kao što je tako često
činila. Andre je othranio dušu njenog sina,
razvijajući do krajnjih granica njenu nežnu osetlji-
vost i njenu sklonost da se brzo oduševi za svako
dobro. Sažaljevala ga je iz dna duše, čeznula za
njegovom srećom, ali taj njen sin nije bio kao drugi
ljudi. On nije mogao naći sreće ni u ženama niti u
kakvom drugom zadovoljstvu svoga tela. Kada je
zamolila Andrea da mu bude učitelj, učinila je to
nasumce, videći samo jedan kratak korak napred.
Dodirnula je samo jednu bravu, napola okrenula
ključ u njoj, ali se pod njenom rukom širom
raskrilila jedna ogromna kapija, na koju je njen sin
ušao u taj novi svet.
Je li se uistinu vratio kući? Je li zatvorio kapiju za
sobom i obrnuo ključ u bravi i uverio se da je dobro
zatvorena?
- A sada - rekla je - sine moj, šta ćete sada da
radite?
- Došao sam kući - rekao je on. - Neću više nikad
odlaziti odavde. Stvoriću sebi ovde neki život.
Sedeli su ćuteći, dugim ćutanjem dvoje ljudskih
stvorenja koja se razumeju.
- Morate pomoći Linaji, sinko - rekla je ona.
- Znam - rekao je on. - Mislio sam veoma mnogo o
njoj. Dugujem joj veoma mnogo.
- Morate naći načina da vam bude potrebna -
produžila je gospa Vu. - Morate tražiti njenu pomoć
u svakom sitnom poslu koji treba da svršite. Tražite
od nje da se brine za vaše stvari i da vam sređuje
knjige i donosi čaj. Što god ona može da uradi, vi
sami ne radite, sinko, da bi ona uvek bila nečim
zauzeta i da nikad ne bi znala ni za šta drugo.
- Hoću - obećao je on.
410
411I tako su majka i sin sedeli i ostali bi tako još
podugo, tolika su uteha bili jedno drugom, da Čiju-
ming slučajno nije izabrala baš taj trenutak da
naiđe i pristupi gospi Vu sa molbom koju je odavno
imala na umu i na koju se već dugo spremala.
Mesecima, otkako je živela kraj Rulene, Čiju-ming
je slušala tužne priče udovice o njenoj ljubavi
prema mrtvom mužu. I, što je više slušala Rulenu,
to su više njene misli kružile oko Fengma i utoliko
je više znala da treba napustiti tu kuću - uzeti svoje
dete i otići u svet. Samo, kuda bi mogla da ode?
Jedne noći, kada Rulen nije mogla da zaspi i kada
su obe razgovarale dugo o stvarima koje se kriju u
najtamnijim dubinama ženskih srca, Čiju-ming je
prekršila svoj zavet ćutanja i pričala Ru-leni o
svojoj ljubavi prema Fengmu.
- Pokvarena sam - rekla je Ruleni. - Dopuštam sebi
da mislim na njega.
Rulen je slušala svoju drugaricu sa dubokom
pažnjom i žarkom ljubopitljivošću. Zabacila je kosu
s ramena na pleća. - Oh, kako bih želela da vi i ja
pobegnemo iz ove kuće - povikala je. - Ovde svi
živimo zatvoreni iza ovih visokih zidova ... Porodica
samu sebe kinji. Volimo koga ne bi smeli i mrzimo
koga ne bi trebalo. Svi smo preblizu jedno drugom
i kad volimo i kad mrzimo.
- Ali zar nismo sigurni iza ovih zidova? - pitala je
Čijuming. Bila je uvek pomalo bojažljiva pred
Rulenom, kojoj se divila, ali plašila se istovremeno
njene smelosti.
- Mi nismo sigurni jedno od drugoga - odvratila je
Rulen.
To je bio trenutak u kome je obema ista misao
sinula u pameti. Nepomične, njihove oči zagledale
su se jedne u druge.
- Kako bismo se mogle usuditi da odemo? -
zapitala je Čijuming.
A onda su počele da kuju svoju zaveru. Čijuming
će prvo tražiti dozvolu da živi negde na selu.
412
U svoje staro selo ne bi se mogla vratiti, jer bi
izgledalo da ju je tamo otpremila porodica Vu, a to
čak ni gospa Vu ne bi nikad dopustila. Ali će tražiti
da ode u neko selo porodice Vu i da tamo živi, a
kad gospa Vu primeti da mlada žena ne treba da
živi sama u zakupničkom selu, ona će moliti da i
Rulen pođe s njom. Kad Rulen, pak, bude govorila
u svoje ime, ona će reći da bi u tom selu htela da
osnuje školu za manju decu, kao dobro delo koje
bi priličilo njenom udovištvu. Svaka zna da udovice
treba da čine dobra dela. Dospele su do toga
zaključka tek posle dugotrajnih razgovora, jer je
Rulen htela odmah da ide i govori u svoje ime. Ali
je Čijuming ukazala na neuljudnost toga postupka,
jer - tako bi samo mogle dovesti gospu Vu, ako ne
bude voljna da im ispuni molbu, u neugodan
položaj da u lice mora kazati svojoj snahi da odbija
njenu molbu. Bilo je bolje da prvo Čijuming ode do
gospe Vu i da ona proguta prvu gorčinu odbijanja,
ako do toga bude moralo doći. Tada ne bi moralo
biti nikakvog razmimoilaženja između gospe Vu i
njene snahe.
Rulen se pobunila protiv Čijuminginog predlo-ga,
tvrdeći da bi to bilo po starinski, ali je Čijuming
izjavila da je posredi obična pristojnost, i tako je
stvar rešena.
Čijuming je, prirodno, dobro znala gde je Feng-mo,
ali se u duši bila resila da se obrati gospi Vu u
njegovom prisustvu i da se s njim opet pozdravi
samo u prisustvu gospe Vu. Znala je da sama s
njim nikad inače ne bi ni progovorila. I tako je
obukla svom detetu čistu crvenu haljinicu i umila
mu lice i ručice, naslikala mu među obrvama
crvenu tačku i kosu oplela u pleteničice, koje je s
kraja povezala crvenim koncem, pa se onda sa
malom, koja je već bila veoma lepa, debeljušna
devojčica, pojavila neprijavljena pred gospom Vu.
Tako se dogodilo da je gospa Vu, pogledavši na
vrata, ugledala Čijumingu na svom pragu. Dvorište
je već bilo u senci, ali još ozareno blagom,
mekanom svetlošću, usred koje je stajala Čijuming,
sa dete-tom na rukama. Izgledala je gotovo lepa,
što je vi-
413dela i gospa Vu, sa zebnjom u srcu. Ma koliko
bila tajna i neuzvraćena, ljubav je bila zaodela
Čijumin-gu neočekivanom i nežnom živahnošću.
Gospa Vu je bacila jedan brz pogled na svoga sina
ne bi li nekako saznala šta je on video. Ali on tada
nije ništa video. Čijuming je pozdravila Fengma
svečano i zva-nično, kao što je i trebalo.
- A, treći naš gospodaru, došli ste, dakle, kući
- rekla je.
Fengmo je odgovorio jednostavno: - Da, da. Kako
ste?
- Hvala, dobro sam - odvratila je Čijuming. Bacila je
na njega jedan pogled, ali ga toga puta
nije više nijednom pogledala. Umesto toga, obratila
se gospi Vu i rekla joj: - Milostiva gospo naša,
smem li vas zamoliti za jednu milost, čak i u ovom
izvanrednom času, i neću li biti suviše gruba ako
vas sada uznemirim?
Gospa Vu je znala da je Čijuming morala doći s
nekim ciljem kad je izbila u to doba i stoga je
naklonila glavu, govoreći: - Sedite i pustite to teško
dete da stoji na vlastitim nogama.
A Čijuming je, crveneći se veoma, učinila kao što
joj je rečeno. Ispričala je koju milost moli, a gospa
Vu je slušala njeno kazivanje.
- Veoma dobro - rekla je - veoma dobro.
Pogodila je odmah svrhu koju je Čijuming imala na
umu dolazeći k njoj baš u tom trenutku. Čijuming je
želela da jasno nagovesti gospi Vu svoju želju da
se ukloni iz kuće u koju se vratio Fengmo i da
ničim ne remeti spokoj stvo porodice. Gospa Vu joj
je bila zahvalna na tolikoj dobroti.
Kada je dobila dozvolu gospe Vu, Čijuming je
progovorila i u ime Rulene. - Pošto je prošla
porodična žalost i jer je njena žalost nikad neće
prestati, njena je želja da ublaži svoju tugu dobrim
delima
- rekla je Čijuming. - Ona želi da osnuje školu za
decu vaših zakupnika.
Na to je Fengmo, čije su oči dotle bile uprte u
zemlju, začuđeno digao glavu. - Pa i ja sam došao
kući - rekao je - da bih to učinio.
414
Nije teško zamisliti zabunu koju su izazvale
njegove reci. Čijuming je bila zbunjena, a gospa
Vu zgranuta.
- Vi mi ništa ne rekoste o tome, sine moj - rekla je
sa neuobičajenom oštrinom u svom srebrna-stom
glasu.
- Nisam bio dospeo dotle u svom pričanju - izjavio
je Fengmo. - Posle onog što se dogodilo, meni se
nametnula potreba da razmislim kakvog bih se
posla mogao prihvatiti.
Gospa Vu je podigla svoju uzanu i nežnu ruku. -
Čekajte - naredila mu je, a onda se okrenula
Čijumingi: - Imate li još neku molbu? - zapitala je
ljubaznim glasom.
- Nikakvu - odgovorila je Čijuming.
- Onda imate moju dozvolu za odlazak, i vi i Rulen
- rekla je gospa Vu. - Pozvaću za nekoliko dana
upravnika i narediti mu da vam nađe prikladne
kuće za stanovanje i za školu, a vi zatim možete
krenuti kad god budete htele. Ali će vam trebati i
naročit nameštaj, bolji od onoga kakav se obično
nalazi po seoskim kućama, a i razne druge stvari.
Treba takođe da povedete dve sobarice i kuvara.
Glavni kuvar mogao bi da pošalje s vama jednog
od svojih parakuvara.
Na to je Fengmo opet progovorio: - Ako budu
živele u selu, onda ne bi trebalo da žive mnogo
bolje i drukčije od ostalih, jer će inače biti
usamljene.
Čijuming ga je pogledala brzo i nežno i nije ništa
kazala. Čudila se otkud on to zna, on koji je otkad
se rodio živeo u bogatoj kući. Otkud je znao šta
osećaju prosti ljudi? Onda je ostavila po strani to
pitanje. Ona nije imala prava da pita za njega, ni
sebe, ni drugoga.
Ustala je i uzela dete u naručje, zahvalila se gospi
Vu i otišla. Rulen je čekala na nju. Čim je čula za
dozvolu, ona i Čijuming počele su da pretresaju i
snuju svoje nove živote, u sreći i veselju, što još
juče ne bi mogle ni zamisliti.
415U sobi koju je Čijuming napustila, gospa Vu je
govorila sa svojim sinom. - Objasnite mi šta se to
krije u vašem srcu.
On se digao, prišao nemirno vratima i zastao na
pragu, gledajući napolje. Zidovima opasani prostor
tonuo je u tišinu nastupajuće noći. Vreme je
proticalo i tu svojim neumitnim tokom, jednakim
širom celog sveta.
- Ja osećam potrebu da se nečem predano
posvetim - rekao je. - Toliko sam naučio od brata
Andrea. Ako se ne budem mogao posvetiti jednoj
stvari, onda će se za to morati da nađe neka
druga. Pošto sam otišao odavde, tražio sam nešto
čemu bih se mogao sav odati. Vera nije za mene.
Ja nisam rođen za sveštenika. Brat Andre me je
naučio svemu što živ čovek može da dosegne, ali
ništa više.
- Dobro, sine moj - rekla je gospa Vu i čekala šta
će dalje reći.
Opet je seo. - Otkrio sam svoj put sasvim slučajno
- produžio je Fengmo. Izvadio je iz džepova nešto
stranog duvana i kratku lulu stranog izgleda, koju
je napunio i počeo da puši. Gospa Vu do tada nije
bila videla ni jedno, ni drugo, ali nije dozvolila
svojoj radoznalosti da prekida njegovo izlaganje.
- U gradu gde sam živeo bio je neki čovek naše
krvi, koji je držao perionicu - rekao joj je Fengmo. -
Svraćao sam kod njega svakih nekoliko dana zbog
rublja koje sam donosio na pranje.
Gospa Vu je izgledala iznenađena. - Zar je on prao
rublje za druge? - zapitala je.
- Za mnoge - odgovorio je Fengmo. - To mu je bio
zanat.
- Ne mislite valjda da je prao i rublje tuđina-ca? -
raspitivala se i dalje gospa Vu, sa izvesnim
negodovanjem.
Fengmo se nasrne jao. - Pa neko mora prati rublje
- rekao je.
Ali gospi Vu nije bilo do smeha. - Naši ljudi
svakako ne bi smeli da peru tuđinu njegovo prljavo
rublje - rekla je ona. Bila je tako ozbiljna da je
zaboravila šta je Fengmo bio zaustio da kaže.
416
On je pokušavao da je umiri. - Naravno, naravno ...
- govorio je. Zatim je produžio: - Taj čovek nije bio
iz naše pokrajine, nego sa juga. Jednoga dana,
kada sam došao po svoje rublje ...
- Vi ste sami išli po svoje rublje! - ponovila je gospa
Vu. - Zar niste imali sluge?
- Ne, majko, tamo preko niko od nas nije imao
nikakve posluge.
Ona je obuzdala svoju Ijubopitljivost. - Vidim da je
to neka veoma čudna zemlja. O njoj mi morate
pričati nešto više. Produžite, sine moj - naredila mu
je.
- Kada sam, dakle, toga dana došao po svoje
rublje, čovek mi je pokazao pismo koje je dobio od
kuće - produžio je Fengmo. - Majko, on je bio
proveo dvadeset godina daleko od kuće, ne
umejući da čita pisma koja su mu odatle dolazila.
Nije znao ni pisati, naravno. I tako sam mu ja otada
čitao i pisao njegova pisma, a on mi je pričao da u
njegovom selu niko ne zna čitati ni pisati, nego svi
redom moraju da idu u grad da bi našli nekog
školovanog čoveka koji bi im pročitao ili napisao
šta zatreba. Ja nisam shvatio kakva je to beda i
nevolja dok se s njim nisam upoznao. Bio je to
dobar čovek, majVo, nimalo glup. Naprotiv, veoma
pametan. „Kad bih samo umeo čitati i pisati",
govorio je, „da ne budem ovako šlep kod očiju."
Vratio sara se u svoju sobu i pogledao kroz prozor
i video hiljade učenika koji su odlazili i dolazili,
učeći mnoge stvari, i nisam mogao da se otmem
pomisli na onog jadnog starog čoveka, koji ni
pismo od kuće nije mogao da pročita. Setio sam se
tada da je tako isto i po našim selima. Nijedan od
seljaka na našoj zemlji ne ume ni čitati ni pisati.
- A šta će im to? - zapitala je gospa Vu. - Niti kud
odlaze, niti otkud dolaze. Oru i kopaju, to im je sve.
- Ali majko, majko - uzviknuo je Fengmo - znati
čitati, to znači zapaliti svetlost u rođenom mozgu,
osloboditi dušu njene tamnice, otvoriti kapiju koja
vodi u vasionu.A gospi Vu je zaigralo srce na te
reci, od kojih je svaka u njenom pamćenju budila
odjeke drugih, ali toliko sličnih, davno izgovorenih.
- Ah - rekla je - to su reci vašeg učitelja.
- Ja ih nisam zaboravio - rekao je Fengmo. Kako je
mogla posle toga zabraniti Fengmu da
ide kud je nakanio i zar bi mu mogla reći zašto ne
bi smeo da živi izvan roditeljskog doma?
- Rulen će biti kao stvorena da mi pomogne - rekao
je vatreno. - Ranije nisam pomišljao na nju. A i
Linaj će mi pomagati takođe i svi ćemo zaboraviti
na sebe.
Bio je opet na nogama. - Znate, majko, ako uspem
ovde, po našim selima, to bi lako moglo da se
svukud raširi. Koliko bi to veliko dobro bilo ...
Njoj se činilo da mu je lice ozareno svetlošću koja
je večno gorela u Andreovim očima.
Ona uistinu nije imala srca da je ugasi. - Sine moj,
postupite onako kako za dobro nađete. - Tako mu
je odgovorila.
Gospa Vu je ležala budna u postelji, što joj se
često dešavalo već neko vreme. To je nije ni
mučilo ni zabrinjavalo. Mladi moraju da spavaju, jer
oni imaju poslova koje treba da obave i dug život
pred sobom. Ali starima nije potrebno. Znajući da
večni odmor nije daleko, telo bi htelo da leži budno
dok može.
^ Dok bi tako ležala budna, njoj se činilo da kuća
noću živi posebnim životom, kome danju nema
vidna traga. Pustila bi uobrazilju da luta kroz
mnogobrojna dvorišta. Stariji rođaci živeli su u
daljim i spoljnim dvorištima, kao i mlađi, drugi i treći
rođaci, koji nisu dolazili da ostanu, nego samo zato
što za trenutak nisu imali drugog utočišta i što su i
oni mogli da sklone glavu pod te prostrane
krovove, na neko vreme. Odvratila je brzo svoje oči
od dvorišta
418
gde je Jasmina živela sa g. Vuom. Znala je ona,
bez sumnje, šta je život. To je više nije moglo
pobuditi na osudu, nego samo ispuniti osećanjem
zamora. Telo tog starog čoveka živelo je dalje,
hranilo se i blagovalo, a ona mlada žena gojila se i
lenstvovala i bila uvek spremna na dremež i
spavanje, danju i noću. U tim dvorištima, Jasmina
joj nije zadavala nikakve brige. Bila je jalova. Dete
kojim je pretila nije se nikad začelo, a gospi Vu je
bilo milo što je tako. Jasmina je bila divlje krvi koju
je najbolje ostaviti gde je, ne pretačući je nikud iz
njenih žila. Ona je vršila svoju dužnost prema g.
Vuu i, pošto je godinama živela za svoje
zadovoljstvo, nju je sada radovalo da ugađa tom
starijem čoveku koji joj je davao nakit i svile i
poslastice svake vrste, milovao je i večito se
blaženo smešio na nju. Celog života Jasmina je
bila cvet kraj puta, izložen svakom vetru koji bi ma
otkud dunuo. Sada je bila srećna što je znala da je
iza tih visokih zidova nikakav vetar ne može
ošinuti. I kad bi umro njen stari, ona bi nastavila da
živi u kući, gde je njeno mesto bilo osigurano. Nije
više imala čega da se plaši dok je živa.
Što se tiče g. Vua, mlada naložnica dovršila je ono
što mu je majka započela za njegove mladosti. Iz
njega je poput svetlosti iščililo sve što je gospa Vu
bila nakalemila na njegovu ličnost i uspela da
odgoji. Ugasilo se zato što je nestalo goriva koje je
bilo njegova hrana. Jedući previše i pijući prečesto
- ali uvek sa Jasminom - on je ogrubeo i otežao.
Nije više išao u kuće cveća, jer je uza se imao
Jasminu, koja je za njega bila živo ovaploćenje
svih njihovih veština. U njemu se ugasila čak i
njegova stara navika na muško društvo, te je retko
zalazio u čajdžinice da čuje novosti i pretresa
gradske spletke i ogovaranja. Sve mu je to pružala
Jasmina kojoj je razgovor
sa poslugom bio neiscrpno vrelo toga blaga. U
dvorištu gde su živeli u zajednici tako prisnoj, da se
graničila sa usamljenim životom, njih dvoje su bili
raskalašni i veseli, pijani i srećni - dva komada
mesa i kosti, zadovoljni što nisu ništa više. Ime
gospodina Vua već se retko pominjalo i u njegovoj
ro-
27*
419đenoj kući. Čulo bi se još pokatkad u zlobnom
šapatu sluga, i to je bilo sve.
Sa svojom urođenom pronicljivošću, sve je to s
vremena saznala i gospa Vu, te nije više ni odlazila
u dvorište koje je nekad bilo njen dom. Njih dvoje
su bili dalje jedno drugom nego ikad pre dolaska
Jasmine.
Ležeći pod svojim svilenim pokrivačem, gospa Vu
je prebirala misli u svemu tome i pitala se da li,
možda, njen brak nije bio uspeo i koliko je ona
kriva za to. Je li bilo ičeg što je trebalo da učini, a
nije učinila. Postavila je to pitanje i svojoj uspomeni
na Andrea, ali ni tu nije našla gotova odgovora,
kao da je baš toga jednog puta i ona izneverila
"„mesto toga videla je lice starog gospodara na
samotno crnoj zavesi svoje uobrazilje. Ni stariji ni
mlađi, njegov lik se ocrtavao jasno, kao da ga živa
gleda pred sobom. Njegovo lice bilo je uvek
mršavo, a koža zlatnožute boje, zategnuta i glatka
na tananim kostima lobanje, koja je i sada, kada je
ležao u grobu, sigurno bila izuzetno lepa, sa
crtama koje je vreme uglačalo, dajući još veću
čistotu njihovoj produhovljenoj pravilnosti.
„Plašim se da nisam naročito dobro postupila sa
vašim sinom, oče moj", rekla je tužno, negde u
dubini svoje duše.
Osećala je, upirući nepomičan pogled u milo i
dobro starčevo lice, da g. Vu, možda, ne bi pao
onako nisko bez rastave na koju ga je prisilila o
svom etrdesetom rođendanu. Ali tada je, iz
maglovitih daljina njenih mladenačkih uspomena,
čula reci starog gospodara kao da ih toga časa
njegov glas izgovara kraj njenog uzglavlja.
Sećala se dobro dana kada ih je slušala prvi put.
Čitali su zajedno, jer je on bio poslao po nju, a ona
ga zatekla sa prstom među listovima polusklo-
pljene knjige. Kada je ona ušla, pokazao joj je
prstom nekoliko redova i ona ih je pročitala. A
glasili su ti redovi ovako:
„Opasan je čin dići dušu iznad njene prirodne
razine. Jer kada se duša sili, ona opet teži za rođe-
420
nom razinom i čepa se razapeta između gornje i
donje razine, a to je uvek opasno. Istinska je
mudrost odmeriti i prosuditi domet jedne duše i
pustiti je da živi tamo gde i spada."
Oči gospe Vu i starog gospodara susrele su se
tada kao što su gledale i tog trenutka - toliko
godina pošto je njegov smireni duh zanavek
napustio tu istu kuću.
„Da se nisam rastavila", mislila je - ali nije mogla
da zamisli šta bi dalje bilo. Ono što je učinila bilo je
neizbežno. Bogzna koliko godina je ona pot-
činjavala dužnosti ćelo svoje biće, bogzna koliko
godina je njena duša čekala, doduše, rastu" i
cvatući polagano, u vršenju dužnosti, ali rastući u.
okovima i čekajući da bude oslobođena.
Čudno je da je tad, u ponoći, usred tišine koja je
obavijala ćelu kuću oko nje, pomislila sa tesko-bom
i brigom na Lijangma, svog najstarijeg sina. Zašto
bi se brinula za njega kad je on bio najzadovoljniji
od svih njenih sinova? Jeste, ali i njega će morati
da otkrije i shvati, kada i ako to bude mogla.
Misao joj nije zastala u Fengmovu dvorištu.
Fengmo je čovek i muškarac. Pošto se podvrgao
vlastitoj stezi, on je vladao sobom kao što samo
potpuno zreo čovek ume. Svoje se duše nije
odrekao. S tom utešnom misli na vidiku, duša
gospe Vu zaplovila je bez kormila pučinom sna,
kao prazan čamac niz struju nekog mesečinom
obasjanog mora.
- A sada moje engleske knjige - zapovedio je
Fengmo.
Linaj je otrčala da ih donese iz sanduka. Bilo ih je
dva puna naramka. - Koliko ih ima! - uzviknula je.
- To su samo moje najbolje knjige - rekao je on
nehajno. - Ostale su u sanducima koji tek treba da
stignu.
421Kleknuo je pred policom i stao redati knjige
onako kako ih je ona donosila. Spolja miran, stalno
nasmešenog lica, on je toga časa bio iznutra
nemoćan plen mračne, burne pometnje i jada koji
je bes-neo negde u dubini njegove duše. Osećao
je da te noći neće ni okom trenuti i grozničavo se
žurio da sredi svoje stvari, i poslaže ih svaku na
svoje mesto, i skloni ispred očiju svoje putničke
kovčege, da se njima više nikad ne posluži.
- Zar još noćas morate sve da spremite? - pitala je
Linaj.
- Moram - odgovorio je. - Hoću da znam da sam
došao kući jednom zanavek.
Osećala se srećna što čuje te reci i bila suviše
mlada da bi mogla i sanjati zašto ih govori ne
gledajući u nju. A on je, izgovarajući ih, video pred
sobom lice koje se toliko razlikovalo od njenog.
Video je Margaretino lice, njene plave oči, njenu
smeđu kosu i kožu tako belu i glatku da nikad neće
moći da zaboravi njen dodir. Hoće li ikad zažaliti
što je onako postupio onog dana, u dalekoj šumi
preko sedam mora? Onog dana kada je,
savladavši se nepojmljivom silom, ispustio iz
zagrljaja njeno telo, čim joj je obavio ruke oko
pasa.
- Ja ne mogu dalje - rekao joj je.
Ona nije ništa kazala. Stajala je, upirući u njega
svoje plave oči. Bilo je nečeg neviđenog i
čudesnog u plavim očima. One nisu mogle da kriju
ono što se iza njih prostiralo. Crne oči su poput
navu-čenih zavesa, a plave su kao širom raskriljeni
prozori.
- Oženjen sam - rekao joj je otvoreno. - Kod kuće
mi žena na me čeka.
Ona je znala ponešto o kineskim brakovima.
- Jeste li je sami izabrali ili ste je uzeli po dogovoru
vaših porodica?
Odgovorio joj je tek posle dugotrajnog ćutanja. Seli
su pod jedan bor. Obgrlio je kolena rukama i zario
čelo među njih, utonuo u misli bez vidika, u tamu
rođene neizvesnosti, po kojoj je pipajući tražio
istinu. Bilo je lako reći - što bi delom i isti-
422
nito bilo - „Ja je nisam izabrao". Ali, kada se
spremao da izusti te reci, njemu je pao na um brat
Andre.
„Laž je greh" učio ga je brat Andre jednostavno;
„ali ne toliko greh protiv boga koliko greh protiv
samoga sebe. Ruši se neumitno, znajte, sve što se
sazda na temeljima laži. Nikoga laž ne vara toliko
koliko stvora koji je kazuje."
On se, onda, nije usudio da je laže, da im jednom
ruke ne bi dočekale dan kada bi pod njihovim
prstima osetile da se mrvi ljtibav koju su same
zdrobile - ljubav koja bi najzad ostala zagušena i
pokopana pod njihovim vlastitim prekorima.
- Mene nisu prinudili na ženidbu - rekao je. -
Recimo da sam je sam ... izabrao.
Ona je posle toga sedela nepokretna, slušajući ga,
a on je pokušavao da joj objasni šta je značio brak
u njegovoj porodici.
- Kod nas brak nije dužnost prema ljubavi ili nama
samima, nego prema našem mestu u lancu po-
kolenja. Ja znam da moja majka nije nikad volela
moga oca, ali je ipak vršila svoju dužnost prema
porodici. Bila je dobra supruga i dobra majka. Ali,
kada joj je bilo četrdeset godina, ona se rastavila
od postelje moga oca, prestala mu biti žena da bi
mu drugu izabrala. To nas je ožalostilo, ali smo
ipak svi znali da je njen čin pravedan. Ona sada
može slobodno da teži za vlastitom srećom, opet u
svojoj kući, okružena svima nama, koji stojimo
uvek spremni da je podržavamo i da joj odajemo
počasti. I ja takođe imam svoju dužnost u porodici.
Osećao je nejasno, na neki čudan način, da su te
reci ozledile Margaretu do dna duše.
- Ja hoću da se udam iz ljubavi - rekla je ona. Da je
bio slobodan, da nije bilo veza koje su ga
spajale ne samo sa Linajom nego i sa svima kole-
nima Vu u proteklim stolećima i svima naraštajima
Vu u vekovima koji dolaze, on bi joj rekao: „Ven-
čajmo se onda, draga. Ja ću se razvesti od Linaje."
Ali on nije bio slobodan. Ruke njegovih preda* ka
čvrsto su ga stezale u svom zagrljaju, a iz magle
423
<*rsutrašnjice dozivale su ga ruke njegovih sinova i
unuka koji tek treba da se rode. Dugovao joj je
stoga još malo iskrenosti.
- Ja poznajem sebe - rekao je. Podigao je oborene
oči, ali ne zato da bi se susreo s njenim, nego da
bi ih upravio u predeo koji se prostirao pred njima,
u reku, u brodove na njenim vodama i pristanište
na njenim obalama, u luk pod velikim mostom koji
ih je spajao.
- Znam da su me stvorila ne samo nebesa nego i
moja porodica, čiji se koren gubi u iskonskom
predanju, i da sam za sebe ne mogu da živim.
Dato mi je i rođeno telo, ni ono ne pripada meni.
Ima nešto u meni što je samo moje, to je istina, a
to nešto, nazovimo ga dušom ako hoćete, to je
moja svojina i ja vam ga mogu dati zato što vas
volim. Ali kad bih dao svoje telo, koje nije moje, to
bi bilo razbojništvo nad baštinom pokolenja.
- Vi se varate ... vi se varate! - uzviknula je ona. -
Ljubav i brak su jedno te isto.
- Pogdekad - dopustio je on - ali samo pukim
slučajem. Pogdekad se čak i u mom narodu slu-či
ponekom čoveku da, dižući nevestinski veo sa lica
svoje nepoznate žene ugleda jednu među svima
koju bi ikad izabrao da je imao slobodu da bira. Ali
to biva samo pukim slučajem, po nekoj ćudi neba,
možda.
- Mi se venčavamo uvek iz ljubavi - tvrdila je ona
uporno i ponosno.
A dok su se te reci nizale jedna za drugom, on je
osećao kako se sve više širi rastojanje koje ih je
delilo. - Ne, vi to ne činite - odgovorio je on. Bolje
joj je reći istinu, mislio je, punu istinu, makar ih
oboje otrovala. - Vi se venčavate kao i mi, da biste
održali svoj rod, ali se zavaravate i zovete to
ljubavlju. I vi težite da optrčite do kraja krug života,
ka ispunjenju svoje lične sudbine, ma koliko varali
sami sebe. Vi se klanjate ljubavi kao božanstvu. Ali
mi smo oni koji govore i vide istinu. Mi verujemo da
svi ljudi moraju da stupaju u brak da osnivaju
porodicu, i žene i muškarci. To je naša
424
opšta obaveza prema životu. Ako neko pri tom
naiđe na ljubav, to je nepisana milost neba. Ali
ljubav nije neophodna životu.
- Meni jeste - rekla je ona poluglasno.
On je produžio, ne odgovarajući joj: - Zadovoljstvo
je potrebno, ali zadovoljstvo dolazi sa izvršenjem
dužnosti i ispunjenjem očekivanja, ne ličnih
očekivanja ljubavi nego, očekivanja porodice i
dece, doma i čovekovog mesta na stablu
pokolenja.
Govorio je iz dna duše, iz krajnjih dubina bića, i
osećao pri tom da bi brat Andre odobrio njegovu
misao. Znao je da mu ne bi odobravao zbog onoga
što je govorio, nego zato što je govorio recima koje
su ponicale iz istine svojstvene njegovom biću i
bile samo odblesak njegove posebne zakonitosti.
Koliko li je dugo trajalo ćutanje u koje su potom
zapali oboje. On ga nije prekinuo. Dozvolio je da
raste i nadolazi, dok nije bilo poput mora koje ih je
razdvajalo.
Prekinula ga je ona, pružajući ruku. - To znači da
moramo reći zbogom jedno drugom, zar ne?
Držao ju je dugo za ruku, i drugu svoju ruku
položio preko njene. - Jeste, valja nam reći
zbogom - saglasio se on i pustio je da ode.
Poslednja knjiga bila je spremljena, poslednji
komad odela savijen. Uzeo je putničke kovčege i
iz-neo ih u hodnik, gde će ih ujutro naći neki sluga.
A onda se vratio u svoju spavaću sobu. Linaj ga je
čekala stojeći na sredini, u neizvesnosti. Prišao joj
je bez oklevanja i položio joj ruke na ramena.
- Vi ćete mi pomagati - rekao je. - Preda mnom je
rad na rođenoj zemlji, koga treba da se prihvatim,
a vi ste mi za to potrebni. Sam ne mogu savlađivati
taj posao. Vi mi morate obećati da ćete mi
pomagati svim svojim silama.
Plahovit žar koji je goreo u njegovim očima gotovo
je preplašio mladu ženu. Ali je nalazila da je takav
strah prekrasno osećanje. Želela je da ga se boji.
Bile su joj potrebne njegove zapovesti.
- Pomagaču vam - rekla je šapatom... - Učiniću što
god mi kažete da radim.
425Fengmo je bio kao požar u kući. Sve je bilo ulje
na njegovu vatru, od čijeg se plamena žario svaki
njegov tren od jutra do mraka. Ustajao je pre zore i
doručkovao pri svetlosti svece, već u ranu zoru
pojahao konja i jezdio uzanim poljskim stazama u
selo koje je izabrao za svoju prvu školu. Učiti mora
mlado i staro - tako je glasio njegov ukaz. Smišljao
je kako će i gde osnovati školu za decu i škole za
odrasle, za ljude i za žene i za stariji svet.
To je, naravno, bilo propraćeno mnogim žalbama
među starijim ljudima, koji nisu nikad marili za
knjigu i koji nisu nikako mogli da vide šta će im
čitanje pod stare dane. „Zar da se ovako stari, kad
imamo pred sobom svega još nekoliko godina
života, da se još i mučimo da bismo saznali šta su
pisali drugi ljudi?" Tako su govorili, žaleći se. „Zar
mi nemamo vlastitih misli?" uzviknuli su. „Zar
nismo i mi stekli malo pameti posle tolikih godina
života i truda? Jesmo, doista, i ta nam je mudrost
sasvim dovoljna."
Ali je Fengmo bio suviše mlad da bi se s tim složio,
i tako se, najzad, dogodilo da su stariji seljaci došli
do gospe Vu i podastrli joj molbu da obuzda svoga
sina i naredi mu da ih se okane. Gospa Vu ih je
primila. Ona je uopšte brižljivo pazila da uvek
uljudno prima sve koje je smatrala nižim od sebe.
Viših nije ni imala, a sebi jednake mogla je uvek da
prenebregne. Ali skromniji svet nikad ne bi
odgurnula od sebe. Tako se dogodilo da je svoje
stare seljake primila svečano u glavnoj dvorani
kuće i poslala po g. Vua, da bi došao i zauzeo
svoje uobičajeno mesto desno od srednjeg stola,
dok je ona sela s leve strane, da bi kuća bila časno
zastupljena pred seoskim svetom koji je bio došao
da je poseti. Ulazak g. Vua bio je prožet
dostojanstvom. Bio je ode-ven u haljine od
tamnocrvene svile i kratak kaput od crnog somota,
bez rukava, a sve je to bilo novo jer se bio suviše
ugojio da bi išta staro mogao na-
426
vući na sebe. Gospa Vu je bila zaprepašćena
njegovom gojaznošću, jer ga već izvesno vreme
nije ni viđala drukčije nego za porodičnim stolom,
za kojim se on pojavljivao sve rede i rede. Umreće
ranije nego što bi trebalo, pomislila je, gledajući na
njegove zadrigle obraze, a onda je opet pomislila
da je bolje umreti srećan, makar i ranije, nego
oskudne sreće, makar i docnije. I tako je prećutala
svoju bojazan, uzdržavajući se od svakog saveta i
opomene.
Kada su gospodar i gospodarica seli na svoja
mesta, u dvoranu su uvedeni seljaci u plavim
pamučnim haljinama i u novim sandalama. Svaki je
doneo malo kolača, uvijenih u debelu smeđu
hartiju i vezanih kanapom od slame, a pod kanap
je bio utaknut po komadić crvene hartije, sreće
radi. Predali su svoje zamotuljke gospodaru na
dar, a on ih je primio uveravajući ih, kao što je red,
da je to preterana ljubaznost sa njihove strane i da
žali što su se izlagali tolikom trudu i trošku.
A onda su seljaci, ponizno stojeći pred gospo-
larirna svoje zemlje, izložili teškoće koje su ih
prinudile da im se obrate. Gospa Vu ih je
saslušala, a & njom i g. Vu, mada sa manje pažnje.
G. Vu se složio sa seljacima od sveg srca. - Ova
su braća potpuno u pravu - saopštio je on. - Moj
sin se ponaša kao budala i ja ću mu narediti da se
odmah vrati kući i da ostavi ove ljude na miru.
Ali je gospa Vu bila upućena u stvar sa svih strana
i nije ni pomišljala da trpi ma kakve korake koje bi
g. Vu mogao preduzeti u svom neznanju. Stoga se
prvo saglasila s njim u načelu, a onda blago dala
na znanje zašto se razilazi sa njegovim mišljenjem
u nekim pojedinostima. A prozborila je ovako:
- Otac moga sina govori mudro i on se mora
poslušati. Vi ste svi, dobra braćo, preko četrdeset
godina stari. Vas izvesno ne treba siliti da činite
ono što je protivno vašim željama. Ali veoma je
moguće da u vašem selu ima nekoliko mlađih
kojima bi koristilo da nauče nešto malo ... onoliko,
recimo, koliko bi vam bilo potrebno da biste mogli
427svoditi svoje račune napismeno i paziti da vas
ne varaju na pijaci.
Okrenula se g. Vuu i rekla glasom koji je s
godinama postajao mekši: - Kako bi bilo kad biste
zabranili svom sinu da uči ljude preko četrdeset,
izuzimajući, naravno, one među njima koji bi to
sami želeli?
To je bila pravična nagodba, pa su tako i odlučili.
Počev od tada, stariji seljaci bili su oslobođeni
učenja kod Fengma, ako je to bila njihova želja, i
niko među njima nije morao da se plaši da će biti
manje u milosti kad se bude radilo o zakupu i
seme-nu, ako bi želeo da ostane nepismen.
Fengmo se smejao kad mu je gospa Vu pričala
0 poseti starih seljaka. - Naći ću ja ipak načina da
pobedim! - uzviknuo je on, kao da se radovao
teškoćama na koje je nailazio. Njegovo
samopouzdanje nije preterano. Jedan od plodova
njegovog rada bio je da su čak i neki od starijih
seljaka stali izražavati želju za učenjem kad su
videli kako se mlađi koriste time, a Fengmo,
razume se, nije propuštao da razglasi na sve
strane čim bi koji mlađi seljak štogod uštedeo ili
zaradio zato što je naučio čitati i pisati, tako da u
razne račune i obračune nije više morao da bulji
kao tele u šarena vrata, nego je lepo mogao da ih
razmotri i prosudi kao ozbiljan čovek
1 domaćin. Tako je u tom selu pismenost
postepeno postala potreba za kojom su svi trčali, i
običaj koji je uživao opšte poštovanje. A onda su i
druga sela počela da traže škole, pa je tako
Fengmo s vremenom toliko utonuo u poslove da
gospa Vu mesecima nije imala prilike da ga upita
kako mu je i kako se oseća.
Za Fengma je to sve bilo veoma dobro, da bolje ne
bi moglo ni biti, ali je u samu kuću unelo izve-stan
nemir. Čijuming i Rulen preselile su se na selo. To
je uznemirilo gospu Vu, jer ih je Fengmo obe uzeo
u službu i uposlio u svojim školama, pa kako će
onda, pitala se ona, Čijuming moći da krije svoju
ljubav od njega?
428
Malo-pomalo ta se pomisao izmetnula u golemu i
naopaku brigu, jer Čijuming i Fengmo nisu
pripadali istom naraštaju, mada su bili istih godina,
pa je lako zamisliti kakva bi sablazan mogla da
pukne u svetu i da ukalja čestito ime Vua kada bi
se na selu nešto šušnulo o njima dvoma. Ali, jedne
noći, kada su te brige naročito teško morile gospu
Vu, Fengmo je došao da je vidi.
Primila ga je rado jer je znala da nije imao
vremena ni za šta osim za stvari koje je sam
smatrao važnim. Kad ga je ugledala, poplašila se
na trenutak da nije slučajno došao da joj o
Čijumingi kaže nešto što ne bi htela da čuje. On je,
pak, odlučno seo u naslonjaču, položio ruke na
kolena i odmah počeo da govori. Glas mu je bio
čvrst, ali oči pokajničke. Dok je govorio, ona se i
nehotice divila njegovom izgledu. Uspeh u radu
učinio ga je smelim, a svezi seoski vazduh
rumenim i zdravim. Njegove reci ticale su se
Čijuminge, doista, ali nisu opravdale strahovanje
gospe Vu. A rekao je ovo:
- Majko - počeo je - ne znam da vam kažem jednu
stvar o kojoj moram da vam govorim, pa, ne
znajući kako bih to najbolje učinio, ja ću početi ma
od kuda.
- Počnite, sine moj - rekla je.
Protrljao je obema rukama svoju kratko podse-
čenu kosu. Bila je dugačka i glatko začešljana kad
se vratio kući, ali se na selu podšišao kratko, po
seljački, pa je sada ličila na crnu i sjajnu četku.
- Da nije štogod o Čijumingi? - zapitala je gospa
Vu.
- Otkuda ste opet u sve upućeni? - zapitao je on
iznenađeno.
- Imam ja svoje puteve i načine kad treba nešto da
saznam - rekla je ona. - Ali, sine moj, sada bih
želela da čujem šta vi imate da kažete?
Led je bio probijen, tako da je on mogao da govori
bez ustezanja. - Vi znate, majko, da nema više
žene koja bi me mogla uzbuditi.
Nasmešila se na njegovu mladost, a nešto na
njegovom ozbiljnom, mladom licu žacnulo ju je pra-
429
I
•"¦Ivo u srce. Ah, možda su stari običaji u ljubavi i
braku ipak bili zabluda - ko bi znao? Nagnula se
malo napred, bliže njemu.
- Mogu se setiti... - počela je, a onda se su-spregla
u po reci. Doista, mogla se setiti jednog dana kad
nije bila ništa starija od Fengma i kada je,
probudivši se rano ujutru, pogledala usnuli lik
svoga muža i uvidela da nikad neće moći da ga
zavoli. Pa ipak je izvršila svoju dužnost i ostala
zadovoljna, i našla je sreću u životu, sebi
svojstvenim pu-tevima.
Ali mladost koja je žarila sa lica njenog sina
presekla je majku u reci koju je već bila zaustila da
kaže. Odmakla se od njega, ispravljajući se u se-
dištu. Ne, svom sinu nije mogla govoriti o sebi.
- Šta da radimo? - zapitao je on.
- Treba da razmislimo šta bi bilo najpametnije -
odgovorila je ona.
Ali je on već imao gotovu osnovu u glavi. - Molim
vas za dozvolu da povedem Linaju, pa da i nas
dvoje živimo na selu.
Tako je glasio njegov predlog, a gospa Vu se, iako
uviđajući da je pametan, ipak rastužila pri pomisli
da će pod njenim krovom ostati prazno još jedno
dvoriše. Ali se opet i obradovala što je on mislio da
bi mu Linaj u nečemu mogla poslužiti kao odbrana
i zaštita njegovog mira i sreće, pa je sve više imala
volju da mu ispuni želju što god je više posmatrala
stvar sa te strane.
- Ja ću pristati na to - rekla je najzad - pod jednim
uslovom, a to je da Linaj, kad bude rađala, svaki
put dođe ovamo i ostane kod kuće za vreme
porođaja i još koji mesec posle toga. Unuci treba
da se rađaju pod krovom svojih dedova.
Fengmo je pristao na to, pa su on i Linaj, nekoliko
dana docnije, zatvorili vrata na svojim odajama i
zalupili kapiju na svom dvorištu i preselili se na
selo, u kuću čiji su zidovi bili od naboja. A gospa
Vu je bila zadovoljna
što je tako postupljeno. Razmišljala je neko vreme,
pitajući se ne bi li možda trebalo poslati po
Čijumingu, ne samo da bi je malo
430
posavetovala nego i da bi joj jade ublažila, hvaleći
njeno dosadašnje držanje, ali je konačno odlučila
da ni to ne čini. Život sam treba da nauči tu mladu
ženu, kao što uči sva ostala stvorenja, šta može
postići i šta joj se mora uskratiti.
XV
I tako se Čijuming naučila šta može i sme da
očekuje od života. Ali, sledeće godine, upravo kad
je Linaj očekivala svoje prvo dete, desio se veoma
čudan slučaj. Bila je to godina velikog povlačenja,
kada je neprijatelj sa ostrva na Istočnom okeanu
osvojio mnoge zemlje i mnoge oterao sa njihovih
njiva i ognjišta. Ti begunci prolazili su u svojoj
nevolji kroz mnoga sela i gradove, pa je mnoge od
njih put naneo i u grad gde je živela porodica Vua,
i koji je takođe bio u toj oblasti.
Među tim namernicima, koji su se uz put zadržali,
bila je i jedna postarija žena, neka udovica koja je
sa sinom i njegovom ženom i decom ostala duže u
gradskoj gostionici.
- Moja je majka pre mnogo godina ovde izgubila
jednu kćer - rekao je on. - Ima li nekog načina da
se nađu izgubljena deca?
- Zar dete nije umrlo - upitao je gostioničar, iz
učtivosti, jer su gosti bili dobrostojeći ljudi.
- Nije umrlo, nego ga je baba napustila. Stara je
bila preke ćudi, a pored toga i ljuta što joj je kćer,
moja majka, treći put za redom rodila žensko dete -
odgovorio je sin.
- Kako se desilo da ovuda naiđete te godine? -
zapitao je gostioničar.
- Bila je rđava godina u našem kraju, koji je blizu
severne prestonice - rekao je stranac. - Žetva je
podbacila, a mi prešli u ovaj kraj, gde je hrane bilo
u izobilju. Moja se majka porodila uz put, baš u
ovom mestu.
Gostioničar je razmišljao nekoliko trenutaka o
njegovim recima. - To je, onda, moralo biti baš u
431ovoj gostionici - rekao je najzad - jer je to
jedina u našem gradu, a ja sam ovde bio celog
života, kao i moj otac, uostalom.
- Jeste, bilo je to baš u ovoj gostionici, kaže moja
majka, a to i jeste razlog što smo se ovde zadržali.
Moje dve sestre su umrle, a moja majka još čezne
za izgubljenim detetom.
- Otići ću do naše vlastele da im to kažem - rekao
je gostioničar. - Ako iko nešto zna o tome, to će
najpre biti gospa Vu.
I tako je jedne večeri gostioničar obukao svoje
najbolje odelo i poručio gospi Vu, pošto su svi gosti
posluženi, da bi imao nešto da je pita ako bi ona
mogla da ga primi.
Ona mu je poručila da može, jer su mnoga čeljad
iz gostioničareve porodice od starina služila u kući
Vua. Sat docnije, on je stajao pred njom u glavnoj
dvorani, a ona toga puta nije zvala g. Vua da dođe
i sasluša tog čoveka, jer je posetilac stigao u
vreme kada bi mu to nezgodno palo. G. Vu, treba
znati, nije voleo da ga uznemiravaju posle večere,
što je bilo jedino vreme kada je gostioničar mogao
da dođe, tolika je bila navala gostiju usled rata i
svakojakih nevolja i poremećaja koje on za sobom
povlači.
Gostioničar je, stojeći, kazao gospi Vu svoju priču.
Ona ga je saslušala, povezujući jedno sa drugim
sve što je znala. Ali nije ništa kazala tome čo-veku
o svojim mislima. Umesto toga, rekla mu je samo: -
Recite toj majci da me poseti i ispriča mi sve što
zna.
- To će biti najbolje, milostiva gospođo -izjavio je
gostioničar i vratio se s tom porukom u gostionicu.
Sledećeg dana sin je doveo svoju majku. Gospa
Vu je primila majku u svom dvorištu, a sin ostao da
čeka na nju u glavnoj dvorani.
Gospa Vu nije znala kakvog će roda i staleža biti
žena koja će se pred njom pojaviti. Pretpostavljala
je ipak da će to biti žena skromnog porekla pa se
malo iznenadila kada je videla da neznanka, koja
je ušla oslanjajući se na ruku jedne sobarice, nije
žena iz naroda, nego očevidno uglednija gospođa
mada u zrelijim godinama.
Pozdravivši je, zamolila je neznanku da zauzme
počasno mesto, što je ova prihvatila tek posle izve-
snog navaljivanja s njene strane. Najzad, obe
gospe su se smestile, čaj je bio nasut a Jinga i
sobarica na prevelikom rastojanju da bi mogle čuti
šta se govori, pre nego što ih ne dozovu unutra.
Sve je najzad bilo spremno za razgovor.
Pošto su se izredale sve naknadne ljubaznosti,
strana gospa je ispričala ono zbog čega je došla, a
to je glasilo ovako:
- Skrenuli smo poprilično sa svog puta na zapad.
Bez sumnje, zemlja je izvan opasnosti mnogo pre
nego što se dovde dođe, tako da smo mi otišli
nekih dvesta milja dalje nego što je bilo potrebno.
Ali ja sam imala svoj razlog za to.
Obrisala je oči, jedno pa drugo, svilenom
maramicom.
- Recite mi što ste želeli da mi kažete - rekla je
gospa Vu ljubazno.
Ohrabrena tim recima, strana gospa je produžila i
ispričala kako je dete ostalo napušteno. - Ja znam
da mi dete nije umrlo. Bilo je tako zdravo, zdravije
od sve ostale dece. A njegov otac nije bio voljan
da ga ubiju, čak ni na
zahtev svoje majke. Bio je to dobar čovek, ali mu je
majka bila opaka žena. Na žalost, umro je pre nje,
a plašio se da mi išta kaže protiv volje svoje majke.
Zastala je da se opet malo isplače. - A kakva nas
je kazna sustigla, da znate, za to nedelo iz tuđe
ruke! Deca su nam umirala jedno za drugim, kako
sin tako i dve kćeri, sve dok mi nije ostao sam
najmlađi, ovaj sin što je sa mnom.
- Vi znate sigurno da dete nije ubijeno? - upitala je
gospa Vu.
- Znam - rekla je neznana gospođa - jer sam čula,
još dok sam ležala u postelji posle porođaja, kad je
sin preklinjao mater da mu ne dira
I
432
28 Paviljon žena
433kćerčice, a ona najzad pristala da se ne ubije,
nego samo živo napusti pod gradskim zidinama.
- Je li dete bilo umotano u kaput od crvene svile? -
zapitala je gospa Vu.
Neznanka je iznenađeno pogledala u svoju
domaćicu.
- U moj crveni kaput - rekla je uzrujano. - Mislila
sam da će je lakše prime ti ti ako bude umotano u
to.
Gospa Vu se digla i prišla jednom velikom
kovčegu. Tu je, među njenim haljinama, ležao
savijen kaput koji joj je Čijuming svojevremeno
predala na čuvanje. - Evo kaputa - rekla je.
Lice neznanke oblilo je olovno bledilo. - To je onaj
kaput! - rekla je šapatom. Pograbila ga je grčevito
obema rukama. - Ali dete? "
- Dete je živo - rekla je gospa Vu.
A onda joj je ispričala povest Čijuminge i kako je,
još kao devojka, došla u njenu kuću, plačući i
nestrpljivo, ali i u strahu. Bilo je teško reći da se
Čijuming nije dopala gospodinu Vuu i teško isto
tako kazati kako joj je gospa Vu odobrila da ode na
selo i tamo živi, mada ju je cenila. Neznanka je bila
zahvalna, ali joj se mnogi prekor mogao u očima
pročitati, pa je gospa Vu kazala najzad: - Hajdemo
na selo da bismo same videle kako joj je, pa ćete
se uveriti na svoje oči da vam je dete bilo dobro
zbrinuto.
Tako su bez odlaganja naručene nosiljke kojima su
obe gospe odmah krenule u selo.
Gospa Vu je, treba znati, govorila odavno da mora
posetiti to selo i sama videti šta radi Fengmo, ali
jednom zbog zime, drugi put zbog letnjih vrućina, ili
lake groznice kojoj je bila podložna, a najviše zato
što je toliko volela da samuje sa svojim knjigama,
gospa Vu je stalno odlagala taj izlet.
Bila je duboko iznenađena prizorom koji je zatekla
na tom delu svoga imanja. Selo je bilo čisto i
napredno kao nikad pre, a ljudi su takođe izgledali
zdraviji nego što su ikada bili. U dece je nos bio
čist, a kosa zaglađena, a seljaci su ponosito
pokazi-
434
vali jednu novu kuću od naboja, objašnjavajući da
im je to škola. Fengmo joj je mnogo pričao o
svemu, a ona ga je slušala, ponavljajući s vremena
na vre-me: - Da, da sine moj - ali nije shvatila
potpuno šta je sve učinio.
Pokraj škole je bila njegova kuća. Neko je bio
otrčao ispred njih i javio da dolaze, tako da je i tu
sve bilo spremno da ih dočeka. Linaj je bila trudna,
kao što su na vreme kazali gospi Vu, ali joj niko
nije ništa govorio o zdravlju od koga je prosto
sijala. Obrazi su joj bili rumeni, a usne crvene bez
šminke. Videlo se da nije samo noseća, nego i
okrup-njala. Bila je odsekla svoje uvojke, što se
gospi Vu naročito dopalo. Ali joj se više od svega
dopala pro-mena u ponašanju njene snahe. Linaj
je postala učtiva i poslušna, bez ičega od
nekadašnje mazne lenjo-sti u držanju i pokretima.
I tako su ušle u Fengmovu kuću, posedale i
poslale po njega, a kad je on došao, onda je
ponovljena opet ćela priča, te su poslali po
Čijumingu i njeno dete, a s njima je došla i Rulen.
Čim je Čijuming prekoračila prag, majka i kći su se
pogledale i znale istog časa ko su i jedna i druga.
Ličile su jedna na drugu kao dve polovine iste
jabuke, onom sličnošću kakva se može sresti, a i
to samo pokatkad, između majke i deteta ili u
blizanaca. Svi prisutni prsnuli su u smeh pred tako
čarobnim krajem jedne čudne priče, koji je gospi
Vu bio miliji nego ikom osim njih dveju, mada je
o?ia bila najćutljivija u ćelom društvu.
- Majko moja! - povikala je Čijuming.
- Ovo je moje dete - rekla je strana gospa. Obe su
se rasplakale, kao što već mora da bude
u takvim prilikama, i obe zagrlile unuče i dete, koje
je u to vreme bilo već dovoljno poraslo da bi umelo
biti bezobrazno, te se počelo derati i koprcati, na
što ga je Čijuming ispljeskala, uz glasne prekore
stare gospođe, ali je ubrzo sve opet bilo u
najboljem redu i raspoloženju. Strana gospa
zahtevala je, naravno, da Čijuming i dete krenu s
njom i pridruže se njenoj porodici, a Čijuming je, sa
svoje strane,
28*
435tražila od gospe Vu dozvolu za to, kao što je i
priličilo.
- Mogu li poći, starija sestro? - pitala je bojažljivo.
Gospa Vu je videla i te kako jasno da Čijuming ne
izgleda dobro. Uprkos čistom vazduhu i seoskoj
hrani, lice joj je bilo bledo, a oči upale kao od
nesanice, a gospa Vu je primetila takođe da je
odvraćala pogled od Linaje. Za Čijumingu bi bilo
dobro da napusti kuću Vua, zaključila je. Dala joj je
dozvolu koju je tražila.
- Kad bi ovo bio iko drugi osim vaše majke - rekla
je - ja vas ne bih mogla pustiti da odete, ali je samo
nebo sastavilo majku i kćer, pa kako bih se ja onda
usuđivala da ih razdvajam? Vi treba da pođete, ali
tek pošto budu gotove haljine koje ću narediti da
srežu za vas i dete i nabave stvari koje bi vam
mogle ustrebati na vašem putovanju. Ne smete
otići praznih ruku iz ove kuće.
Strana gospa je uveravala da je to sve nepotrebno,
ali je gospa Vu ostala uporna pri svome. Onda su
Čijuming i dete, posle mnogo zahvaljivanja i
srdačnog pozdravljanja, otišli u gostionicu s
njenom majkom, od koje se otad nisu više rastajali.
A gospa Vu nije ništa rekla na to, osim što je, pre
nego što su pošli, odvela majku u stranu i rekla joj:
- Nemojte dozvoliti ovom vašem detetu da ostane
usamljeno. Nađite joj dobrog muža i gledajte da
započne iznova.
Strana gospa je obećala da će postupiti po njenom
savetu, i tako je Čijuming napustila kuću Vua i
otišla sa svojom majkom nekoliko nedelja docnije,
kada su sve pripreme konačno privedene kraju.
Gospi Vu je bilo milo što Čijuming nije došla da se
oprosti s njom ponaosob. Poznavajući dobro
nežno srce mlade žene, ona je znala da se to nije
desilo stoga što bi ona bila nezahvalna ili sklona
zaboravu. Ne, Čijuming nije došla zato što više nije
bilo šta da se kaže između nje i Fengmove majke, i
što je žele-la da je poštedi od bola toga rastanka.
Odnela je
436
svoju ljubav nikom nerečenu, zanavek pokopanu u
svojim grudima.
Gospa Vu nije više nikad videla Čijumingu.
Jednom godišnje, od nje bi stizalo pismo, iz pera
nekog pisara i s njenim potpisom. U tim pismima,
iz godine u godinu, posle pozdrava, Čijuming bi joj
kazivala da je dobro, da dete raste, i najzad, pošto
se svršio rat, da se opet udala za nekog udovca,
malog trgovca u Pekingu, koji je prodavao domaću
i stranu robu. Imao je dva mlada sina, koje je
Čijuming uskoro zavolela. Zatim je umrla njena
majka, a Čijuming rodila najpre jedno muško dete,
pa onda još dvoje, blizance. Kuća joj je bila puna.
Gospa Vu je savesno odgovarala na ta pisma,
mudrim opomenama i savetima. I u svako, iz
dobrote svoga srca, umetala vest o Fengmu i j
porodici.
Da, Fengmova porodica rasla je takođe i množila
se. Kakav bio da bio njegov unutrašnji život, život
njegovog tela bio je plodonosan, a Linaj je imala
dece, jednog sina, jednu kćer, pa onda još dva
sina. Vraćala se kući Vua pri svakom porođaju, ali
bi, kada je detetu bilo mesec dana, opet odlazila
na selo da zauzme svoje mesto kraj Fengma. Nije
imala vremena za igru ni za durenje, ni za
kovrdžanje kose ili bojenje nokata. Fengmo je
postupao s njom strogo, ali pravedno. Gospa Vu je
znala dovoljno dobro da on nikad neće voleti
Linaju, ali je znala takođe da njemu ljubav nije
potrebna. Imao je on drugih vatara, čiji je plamen
lizao u veću visinu od ljubavnog. On je goreo od
žarke revnosti za dobro naroda. Kao čovek gladan
parčeta hleba, on je žudeo za školamfa, samo za
školama i opet za školama, a kad ih je najzad bilo
podosta, onda nije imao mira dok nije počeo da
sanja o bolnicama. Prestao je da nosi svilene
haljine. One su sada ležale u porodičnim
437uspremama, a on je nosio odela vojničkog
kroja, ali bez oznaka i odlikovanja. Nešto na
njegovom pre-ozbiljnom licu podsećalo je stalno
gospu Vu na brata Andrea, ali Fengmo nije imao
njegovog smisla za šalu. Bio je tvrd do srži u
kostima, do samog jezgra celog svog bića, a to
jezgro je ležalo u njemu zabrav-ljeno i zapečaćeno
i za njega samog. Nikad više nije pisao ženi koju je
zavoleo s one strane mora, niti je ikad više govorio
o njoj. Ništa on nije mogao da uradi upola dobro.
Fengmova revnost plamtela je u svima smerovima
najednom.
Toj revnosti su svi mogli da se dive dok se nije
takla porodice, a onda im se učinilo da je zbilja
preterana. Fengmu jednog dana nije više bilo
dovoljno što prosvećuje svet, pa i Jengma, koji ga
je voleo, nego je morao još da se umeša i u život
svog starijeg brata, a to Lijangmo nije hteo da trpi.
Istine radi treba napomenuti da Fengmo nikad nije
mogao da nađe dovoljno učitelja i učiteljica za
svoje škole, pa je tako, gledajući Mengu, svoju
snahu, kako dokolici i deblja besposlena, zapitao
jednog dana zašto ne bi pomagala Linaji i Ruleni
kod starijih žena koje su takođe učile da čitaju i
pišu, mada uz grdan napor i muku, i da veštije šiju,
i slične korisne stvari. Od čuda, Meng je iskolačila
oči na njega.
- Ja? - uzviknula je. - Ali ja nikad ne prekoračujem
ni praga na velikoj kapiji, osim kad majci idem u
pohode.
- Ali biste morali, bar zbog ovoga, draga snaho -
rekao joj je Fengmo. - To je vaša dužnost. Vašu
decu neguju dojkinje, vaš najstariji sin je u rukama
svog domaćeg učitelja, a kućanstvo vam sluge
vode. Trebalo bi zbilja da dolazite na sat-dva
svakog dana i da nam pomažete.
Meng se sva usplahirila. - Ja ne mogu - povi-kala
je. - Lijangmo mi ne bi dozvolio.
- Ali vas su učili da čitate i pišete - produ-žavao je
uporno Fengmo. - U našoj zemlji niko pismen ne bi
smeo da čuva svoje znanje za sebe.
Meng ga je slušala, a njeno punačko lice bilo je
izobličeno od užasa. U to vreme, Fengmo je
govorio
438
glasno, po učiteljski, a kad bi stao da propoveda u
šta veruje, niko nije bio u stanju da mu odgovori.
Od omraze ga je spašavala njegova beskrajna
dobrota, kojoj je jedino imao da zahvali što su ga
uvek voleli oni koje je poučavao.
- Pitaću Lijangma - rekla je, najzad, Meng slabim,
bojažljivim glasom, a Fengmo je otišao uve-ren da
je ganuo njeno srce.
Ali se Lijangmo samo naljutio kada mu je Meng
plačući ispričala kako je Fengmo razgovarao s
njom. •- Tako mi je govorio da sam se sama sebi
činila rđava - rekla je jecajući.
Lijangmo je skinuo naočare koje je već tada nosio,
sklopio ih i stavio u džep. Zatim je pljesnuo rukom
po stolu. - Fengmo je stvarno suviše nezgodan -
uzviknuo je. - On uliva u glavu prostom svetu
kojekakve misli koje nisu za njega. Molim vas,
koliko juče, seoski glavari došli su kod mene i
saop-štili mi da odsad počev neće trpeti nikakvih
posrednika u prodaji žita, nego će ga prodavati
sami. Ja sam ih pitao kako će sami obračunavati
što bude trebalo, ali ih to nije zbunilo. Sami će
praviti račune, kažu. Čini se da ih Fengmo uči kako
se to radi. Od čega će sada živeti posrednici?
Kako da hrane sebe i svoje porodice? Zar nema
mesta za sve ljude pod kapom nebeskom?
Mrgodio se neko vreme, a onda rekao: - Meng, ne
smete više progovoriti ni reci s mojim bratom. Ja
vam to zabranjujem. Ja ću razgovarati s njim.
To je Lijangmo i učinio. Otkinuo je koliko je bilo
potrebno od vremena koje mora da provodi po
radnjama i radionicama, da bi otišao do Fengma i
video se s njim. Potajno je bio zapanjen čistoćom
sela kroz koja je prolazio, jer se Fengmovo delo
već bilo nadaleko razgranalo po celoj oblasti. Ali je
pu-ćio usne, ne htevši ni pred samim sobom da
prizna svoje divljenje i svoje iznenađenje. Umesto
toga mrmljao je u po glasa da bi voleo znati ko to
sve plaća i da siromašan svet ne bi smeo da bude
čist kao bogati ljudi, jer je to naprosto protivno
prirodi u ljudskom društvu. Niti je bilo kakve
potrebe za
439bolnicama namenjenim sirotinji, jer je ionako
bilo previše naroda koji nije znao od čega da živi.
Poseta se svršla golemom svađom između dva
brata, a ta svađa je bila utoliko gora što je Lijang-
ma sablaznio Linajin izgled, koji je on smatrao
nedoličnim za jednu gospu iz njihove porodice. Bila
je obučena, kao neka obična učiteljica i izgledala
starija, izjavio je, od svoje starije sestre Menge.
Čuvši to, Linaj se osetila pobuđena da se sažali
nad samom sobom, ali se Rulen bezobzirce
umešala u svađu na strani Fengma i naroda. A
Lijangmu se to dopalo utoliko manje što je video
da je Rulen prebolela svoju žalost, jer je sav njen
život izgarao na radu po selima. Ishod svih tih
zgoda i nezgoda bio je da su se rastali u zavadi, a
Lijangamo je otišao da se žali gospi Vu.
Što se tiče nje, treba znati da ona tih dana nikad
nije napuštala svoje dvorište, osim kad bi po-
sećivala decu u hramu. Ona nije povećavala njihov
broj. Ma kakve bile želje koje je Andre imao,
možda, u tom pogledu, ona više nijedno nije uzela.
Ali je učinila drugu jednu stvar u međuvremenu:
darivala je izvesnu svotu novca budističkom
ženskom samostanu u južnom delu grada, s tim da
svakog jutra u zoru šalje dve monahinje pod zidine
izvan grada da traže decu koja su možda živa
odbačena, i da ih, ako na koje naiđu, uzmu i
othranjuju. A nijedno od te dece ne sme se
zamonašiti, zapovedila je dalje gospa Vu, nego ih
treba školovati i odgojiti, pa razu-dati za čestite
seljake i druge slične, ali dobre i poštene ljude. To
je učinila za Andreovu ljubav. Ali je Andreovu decu
držala u hramu, i redom ih, kako bi koja od
devojčica ušla u šesnaestu, venčavala za mlade
ljude koji su bili zgodne prilike u njenim očima, a
dobar glas tih devojčica bio je toliki da su kod nje
večito čekali čitavi spiskovi mladih ljudi koji su hteli
da se ožene nekom od njih. Kad god bi neka od
devojčica dočekala svoj šesnaesti rođendan,
gospa Vu bi je dozvala pred sebe i govorila joj o
mladim ljudima koji su bili voljni da je uzmu za
ženu. Po gradu je, razume se, bilo mnogo priča o
toj
440
novotariji, pa i o još nekakvim običajima kojima je
bila propraćena, jer je gospa Vu ne samo kazivala
ime i godine i nabrajala vrline mladoženja nego
čak i njihove slike pokazivala mladim nevestama.
- Zašto bi samo muškarci viđali slike? - pitala bi
ona kad bi joj neko priznao koliko.se čudi takvim
postupcima. - Zar nije pravo da i žensko čeljade
vidi lice svog budućeg muža?
Niko se nije usuđivao da sudi o postupcima gospe
Vu, i tako su polagano mladi ljudi počeli smatrati
kao stvar svoje časti i suparničkog nadmetanja da
njoj šalju svoje slike ne bi li ih ona u zgodan čas
pokazala devojkama, kako bi koja poodrasla i za
brak dozrela. Kad bi devojka izabrala koga bi htela,
onda bi ona njemu slala svoju sliku, a, kao što je
rečeno, devojke u hramu bile su na tako dobru
glasu da se još nikad nije dogodilo da bi koja bila
prezrena od mladića na koga bi oko bacila.
Gospa Vu se postepeno navikla da gleda te devo j
cice kao rođene kćeri, pa je svaku učila svemu što
bi moglo uneti mir i sreću u odnose između muža i
žene, te su sve bivale dobre supruge, a gospa Vu
opet postala čuvena u ćelom kraju po tim
devojkama.
Njen je ponos bio da svakoj među njima priredi
lepo i bogato venčanje i da im bude mesto majke
pri tome. Niko nije razumevao njen osmeh ili senku
nepristupačnosti u njenim očima. Njoj se činilo da
je sam Andre stajao kraj nje dok je jedno po jedno
upućivala u mirne i sigurne domove zabaštinjenu
nahočad koja su bila njegova deca. Jer se gospa
Vu nije zadovoljavala što je spremala za život
devojčice u hramu. Ona nije dozvoljavala nijednoj
od njih da pođe za čoveka s kojim ona ne bi
prethodno po-razgovarala, a kad bi imao majku,
onda i dok majku ne bi videla i s njom zborila koliko
bi za potrebno našla. Svekrva rđave naravi bila je
za nju dovoljan razlog da zabrani neki pripremani
brak, što je doista triput i učinila, a dvaput od ta tri
puta, nesuđeni mladoženja bio je toliko ucveljen
svojim gubitkom da je i sam otišao od rođene
matere.
441To je neprijatno dirnulo gospu Vu, koja je do-“
bro znala, takođe, da sin ne sme napuštati kuću
svoga oca, mada joj je Andre jednom govorio i o
tome, bez osude.
U to vreme, kada je stala zalaziti u godine, počeo
joj je dolaziti na um jasnije nego ikad pre, te se
sećala veoma dobro šta joj je rekao jednog
zimskog dana, posle časa sa Fengmom. U dvorištu
je bio napadao sneg, čije su beline presecali samo
krugovi njegovog krupnog koraka. Jinga i Fengmo
prošli su ispod verandi, ali je Andre gazio po
snegu.
Korila ga je zbog toga. - Noge su vam bez sumnje
mokre.
On je piljio trenutak ili dva u svoje cipele kao da
nije razumeo šta mu je kazala, a onda je bez
ikakve primedbe rasklopio svoje knjige. Tada je
ušao Fengmo, kome je odmah počeo da drži
predavanje koje je za taj dan bio predvideo. Ona je
sedela kraj njih toga dana, slušajući i ne govoreći
ništa. Ali mu je, kada je Fengmo otišao, postavila
jedno pitanje: - Ima li prilike kada se sinu može
dozvoliti da napusti kuću svoga oca?
Jer je već predviđala da će pouke kao što su bile
njegove odvesti Fengma u beli svet.
- Očinska kuća je sinu samo rodno mesto, ništa
više - odgovorio je on. Skupljao je svoje knjige,
slažući ih jednu pa drugu na razastrtu pamučnu
maramu u kojoj ih je nosio.
- Hoćete li time da kažete da jedan čovek može ne
imati nikakve dužnosti prema svojim roditeljima? -
zapitala je ona.
- Ja nisam zgodna prilika za odgovor na to pitanje -
odvratio je on. Pogledao je letimično u nju, pa
onda u stranu, a na licu mu se ukazao osmeh
poput neke svetlosti koja bi ga odjednom ozarila. -
Vidite koliko sam daleko ja odlutao! Pa ipak, nisam
stoga zaboravio kuću u Veneciji gde mi je život
počeo.
- Veneciji? - ponovila je ona. Do tada joj nikad nije
pominjao ime svoga rodnog grada.
442
- To je jedan grad poput Sučona - rekao je on -
grad čije su ulice kanali i gde smo se služili
čamcima umesto nosiljkama, da... gde sam često
gledao izlaske i zalaske sunca i video vodu koja se
pretakala u zlato.
Zaćutao je na trenutak, upirući ukočen pogled u
goli zid pred sobom, a ona je znala da vidi te ulice,
zlaćanom vodom popločane. Onda se opet vratio
svojoj sadašnjici i oprostio s njom za taj dan.
Tako je on rušio jednu za drugom zidine zamka
među kojima je ona živela, da bi sada mirovala i
oćutala kad bi neki mlad čovek napustio
goropadnu i ljutitu mater. Mladi takođe moraju da
žive, mislila je. Svako mora da živi.
Blagodareći tom rušenju zidova, ona se nije našla
nepripravna kada se toga dana Lijangmo pojavio
pred njom naprćenih usana, da bi se žalio na svog
brata Fengma. Svoje sinove nije viđala svakog
dana, pa čak ni svakog meseca, i stoga ih je videla
iznova, kao da ih gleda prvi put kad god bi prešli
prag njene odaje. Lijangmo joj je toga puta
izgledao kao bogat čovek kome poslovi cvetaju,
kao glava velike porodice, trgovac poslenik, koji
ume i da radi i da zaradi.
Posle pozdrava, Lijangmo je odmah prešao na
glavni povod svoga dolaska. - Moj mlađi brat je za-
brazdio kao pravi fanatik - požalio se on. - Izrazio
je želju, zamislite, da Meng iziđe u svet i postane
učiteljica. To je nemoguće. Dosta je što Linaj
izgleda kao učiteljica. Kosa joj je podsečena i
poze-lenela od sunca. Rulen izgleda kao neka
komunistkinja. To je odvratno. Zar tako što dolikuje
našoj porodici?
Gospa Vu se nasmešila. - Nije li vam se učinilo da
su sela veoma čista? - upitala je.
Ali Lijangmo nije želeo da vidi ničeg dobrog u
prevratničkom poduhvatu svoga brata. - Ja mislim
prvo na našu porodicu, a ne na strance i prost svet
- produžio je, ostajući tvrdoglavo pri svome. -
Odgovornost za porodicu pašće na moja pleća,
majko, kad jednom više ne bude vas i oca.
443
Sinovi g. Vua retko su ga spominjali. Svi su znali
da je mesto koje je zauzimao, ma kakvo ono bilo,
već upražnjeno tako reći. Bio je večito dremljiv i
očito zadovoljan svojom sudbinom, i tražio jedino
da ga svi ostave na miru. Ali, kakav bio da bio,
unučici su ga obožavali. Dolazili su galameći iz
sveg glasa u njegovo dvorište, a on bi ih kljukao
poslasticama i smejao im se, pa bi malo pridremao
dok bi se oni igrali, dok bi Jasmina, svesna svoje
jalovosti, i sama često dozivala decu i postupala s
njima kao da su njena rođena, da taj postariji
čovek, koji je bio njen zaštitnik, ne bi osećao
oskudice ni u čemu. Stari svet mora da ima decu
oko sebe, znala je, da bi mu razgonila strah od
smrti.
Ali se Lijangmo ponašao uvek kao što je dolikovalo
najstarijem sinu, iskazujući ocu poštovanje u
svakoj prilici, bar na reći, i krijući njegove slabosti.
Sada je, međutim, nastavio da se žali na Fenerma.
- A naš najmlađi brat, Jenmo, zar je prilično da on
ne ode na dalje školovanje? - rekao je.
- Jenmo ne želi da ide - primetila je blago gospa
Vu.
- Kao da je to neki razlog. Zašto ga ne bismo
prinudili da ide? - pitao je Lijangmo. - Zar on
uopšte izgleda kao što bi trebalo da izgleda
najmlađi sin u našoj kući? Nema nikakve razlike
između njega i nekog seljačkog sina.
- Znam, znam... - rekla je ona svojim najblažim
glasom.
Lijangmo je shvatio da mu je ona time dala rm“g da
ćuti, pa je ugasio svoju srdžbu velikim gutljajem
čaja i spustio se u najbližu naslonjaču, sa izrazom
svečane ozbiljnosti na licu. Znajući vrednost ćuta-
nja, gospa Vu dugo nije govorila ni reci. Svetlost je
bila mekana i sve je bilo sivo, dan, nebo, zidovi a &
hladne vode ribnjaka u dvorištu dizala se tarica
koprena ružičaste magle i lebdela u vazduhu, i
suviše toplom za to doba godine, zajedno sa
mirisom zemlje.
- Niste li veoma zadovoljni stanjem u svom
dvorištu, sine? - zapitala je najzad gospa Vu.
444
- Svakako da jesam - rekao je Lijangmo. Spustio je
na sto svoju času za čaj. - Tamo me slušaju. Deca
su mi zdrava i pametna. Znate li, majko, da je
najstarije već svršilo nižu školu?
- Ta je li moguće? - upitala je gospa Vu ljubazno. -
A u čaršiji, je li i tamo sve dobro?
- Prilično dobro - rekao je Lijangmo. - Tržište je
slabo, možda, ali ne previše za ovo doba godine.
Nešto strane robe počelo je da pristiže otkad se rat
svršio. Strana bolnica zida novu zgradu, a čujem
da dolaze još neki stranci.
- Je li to dobro? - pitala je gospa Vu.
- Fengmu je milo - rekao je Lijangmo suvo. - Što se
mene tiče, mogu reći jedino da ja i moji imamo
sreće. Mengi nisu potrebni nikakvi strani lekari, a
deca nisu nikad bolesna.
- Sećam se da sam izlečila jedno unuče u kući
kuvajući mu čaj od one babine trave - promrmljala
je gospa Vu. - Pretpostavljam da je to sada već
veliki momak...
Gospa Vu se setila takođe gospe Kang koja je bila
mrtva već godinu dana. Pred oči joj je iskrsnuo lik
njene prijateljice, onaj koji je videla kada je njeno
telo već ležalo u mrtvačkom kovčegu. Kovčeg je
bio dvaput širi od običnog, a gospa Kang svečano
odevena u svoje satenske haljine, ležala je u
kovčegu, sa punačkim rukama opruženim niz
bokove. Otkad je umrla, gospa Vu je pokatkad
mislila na nju sa starom ljubavlju i te su joj
uspomene bile slatke, jer se njihovo prijateljstvo
vraćalo preko njih u svoje rane dane. Gospa Kang
je bila ružičasta, vesela, zdrava devojčica, koja se
žalostila ponekad, ali samo zbog sitnica kao što su
bile njene nozdrve, koje su bile preširoke, i njen
nos, i suviše pljosnat u povija-ma. G. Kang se
uskoro oženio po drugi put, mladom ženom, čija je
samovolja od jutra do mraka mutila po njegovom
velikom, nezgrapnom kućanstvu, kao kutlača po
loncu pirjana. Ali to se nije ticalo gospe Vu, a za
Jingu je bilo samo predmet ogovaranja, koje je
gospa Vu čas slušala, a čas i nije, za vreme
češljanja.
445Lijangmo je čekao da mu majka opet
progovori. Ona je najzad odagnala svoje misli i
nasmešila se malo na njega svojim slatkim
osmehom. - Da, sin-ko - rekla je. - Duša svakog
stvorenja mora da uzme posebno obličje koje
samo njoj pripada, a nikog drugog ne može
podvrći prinudi a da sama sebe ne obrani. Živite u
svom domu, sine moj, i pustite Fengma da živi u
svome.
- Naučite Fengma jedno, molim vas, majko - rekao
je Lijangmo ljutito - naredite mu da ne zabada nos
u moju kuću.
- Hoću - obećala je gospa Vu.
I tako je Lijangmo otišao, a gospa Vu je ovako
poučila Fengma, kad ga je videla sledeći put:
- Sećate li se, sine moj, kako vam je vaš učitelj
rekao jednom da je učenje poziv duši na nebo, ali
nikada prinuda na to?
Videla je po Fengmovu izgledu da se uistinu se-
ćao tih reci koje je Andre nekad izgovorio. Ceo
život Andreov uvek je bio poziv na nebo i to je
sačinjavalo čudesnost one njegove ličnosti.
Fengmo je zario glavu u ruke. - Znam zašto me
podsećate - rekao je. - Znam zašto mi to treba
kazati. Plamen zapretanog uglevlja u meni
provaljuje pokatkad na površinu i mene sama goni
žar koji me pali, a kada mene stane goniti, tada ja
gonim druge.
Pustila ga je da govori, znajući da se nekom mora
ispovedati, a i kome bi drugom nego njoj ? Osetila
je opet čudnu potrebu da govori tome sinu o An-
dreu. Bili su veoma bliski jedno drugom, ona i taj
sin, jedini koji je delio s njom mudrost čijim je set-
nim sjajem Andre ozario njihovu kuću. Uskratila je
ispunjenje toj potajnoj želji. Ali je sebi dozvolila
ovoliko utehe, govoreći:
- Često se pitam i razmišljam šta je to uneo u našu
kuću onaj visoki sveštenik. Ne bi se moglo reći da
smo oskudevali u životnoj mudrosti. Za to je naša
porodica i suviše stara. Naš rod postoji već
stotinama godina, i naš život se nastavlja. On nas
446
nije promenio, ali smo mi ipak izmenjeni, vi i ja, i mi
smo ti koji smo uneli promene u kuću. Ali u čemu
se sastoje te promene?
- Naučili smo od njega šta je pravo ličnosti na
samostalan opstanak - rekao je Fengmo.
- Kako ste to dobro i lako sročili - rekla je ona. Po
njenom glasu niko u tom času ne bi mogao naslutiti
njeno osećanje da je Andre tu u istoj sobi, da stoji
kraj njenog sina i gleda ih oboje sa neizrecivom
ljubavlju. Sedela je, ozarena njegovim prisustvom
kao svetlošću i toplinom sunca. Tako joj je često
dolazio kad bi bila sama, ali nikad kad bi još neko
bio u sobi.
- Da je ostao živ - rekla je Fengmu - ja mislim da bi
on odobrio sve što činite.
- Mislite li zbilja? - uzviknuo je Fengmo. Uspravio
se u svojoj naslonjači, a zadovoljstvo, pobuđeno
onim što mu je kazala, ulilo mu je novu snagu i nov
polet. - Majko, imamo na umu nešto novo. Šta
biste kazali kad bih nagovorio lekare iz strane
bolnice da počnu vaspitavati darovitije mlade ljude
za seoske lekare, ne previše učene, ali sposobne
ipak da lece mnoge obične bolesti? Naši ljudi
umiru toliko bez potrebe.
Produžio je da govori, vatreno, zvonkim glasom
koji je bio pun života, ali ga je ona jedva čula.
Mislila je na Andrea. Videla je njegove velike lepe
ruke. Jedna od njih, kao nekad tako često,
pritiskala je raspeće na
njegovim prsima. Kad su mu se brojanice
raskinule, obesio ga je na uže. Posle se i raspeće
razbilo. Kada su ga razbojnici ubili, udarilo je o
kamenje na koje se i sam srušio. Videla ga je u
tom stanju kad je posmatrala Andrea u njegovom
kovčegu.
- Dobro, sine moj, dobro - mrmljala je u po glasa. -
Dobro ... Dobro ...
Setila se šta je obećala Lijangmu tek kada se
digao, žureći se da ode, pun svojih novih zamisli.
Uhvatila je Fengma za ruku. - Jedno samo pamtite,
447sine moj... ne silite nikoga.“* „Ni Lijangma, ni
Mengu...
- Oh, to dvoje! - povikao je Fengmo. - Digao sam
ruke od njih...
Otišao je, a ni Andrea više nije bilo, takođe. Se-
dela je sama u sobi, smešeći se.
**
Godine su prohujale nad gospom Vu. Sad više
nikad ne prekoračuje prag svoje kapije. Pa ipak,
zna na neki način dovoljno o svemu što se
događa. Čuvena je po strpljenju sa kojim ume da
sluša ljude, i po hladnoj zrelosti svoga mišljenja, pa
joj mnogi dolaze na savetovanje. Ona je ta koja
rešava sva krupna pitanja u gradu i na selu. Ona je
bila ta, na primer, koja je odlučila šta da se učini sa
telom male sestre Sije koja je umrla, jedne zimske
noći, u svojoj usamljeničkoj kući. Njeno jadno
mršavo telo preneseno je u hram Vua, a gospa Vu
se lično posta-rala za kovčeg i sahranu. Jer se
mala sestra Šija bila otuđila čak i od ljudi svoga
soja. Zavadila se odavno, sirotica, sa ostalim
strancima u gradu, koji su bili iz neke druge zemlje,
te stoga, valjda, kada je umrla, u njenoj kući pored
nje nije bilo nikoga osim njenog starog kuvara, a
on je bio i jedini koji je žalio za njom. On je bio taj
koji je došao i kazao gospi Vu da je našao svoju
gospodaricu mrtvu, u naslonjači gde je još uvek
sedela uspravna, umotana u svoje otrcano ćebe,
sa otvorenim Svetim pismom na kolenu.
Mala sestra Šija ležala je u svom kovčegu tu u
hramu, pod bogovima od ilovače i pod Andreovim
živopisom, naslikanim na alabasteru. Devojčica
više nije bilo u hramu, ni jedne osim one male koja
se
443
zvala Ljubav i koja je zapalila svece oko odra
pokojnice. Stari sveštenik, tako star već da se
jedva vukao s noge na nogu, teturajući se i
podrhtavajući, često joj je dozvoljavao da mu
pomaže u vršenju njegovih dužnosti, a i stara
dadilja imala je u njoj pomoćnicu, jer ni ona nije
bila laka na nogama.
Gospa Vu je gledala lice male sestre, koje je bilo
sama koža i kost, čudno lice žene koja je napustila
svoju porodicu i svoje ognjište, i pokušavala da se
seti molitve koju je mala sestra Šija tako često
čitala. Ali nije mogla da se seti njenih reci.
Zaboravila ih je, sa svim onim što nije želela da
pamti. Tako je mogla samo pripaliti štapić tamjana
na velikoj kadionici pred bogovima i zamoliti nebo
da primi u svoje krilo i tu tuđinsku dušu. A kovčeg
male sestre Sije zapečaćen je i postavljen u jedno
udublje-nje hrama da tu sačeka neki srećan dan, i
zatim je pokopan na padini brega izvan grada, a
gospa Vu je naredila da se pokrije kamenom
pločom i da se na njoj dletom ureze ono malo
činjenica koje je ona znala o pokojnici, tako da bi je
njeni rođaci mogli pronaći, ako bi došli da je
potraže.
Ona to nije smatrala nimalo verovatnim i čudila bi
se veoma kada bi se nešto slično dogodilo.
Posle svršetka rata, pometnja je zahvatila sva sela
po okolini, gde su stali dolaziti mnogi ljudi iz
prekomorskih zemalja da traže leka opštoj zbrci i
uzbuni, ili naprosto da bi se mešali u tuđe poslove.
Mutna plima tih nesmirenih dana nije prodrla u
kuću Vua. Njihov grad ostao je zavučen kao što je i
bio, daleko od previranja u drugim oblastima, kao i
nekad. Ali, stranci su i dalje prolazili tuda, iz ovog ili
onog razloga, a jedan od razloga bio je što je
Fengmo pozivao mnoge da navrate u taj kraj. Kad
god bi čuo za ime nekog čoveka sa zapada,
Fengmo bi ga pozivao da dođe i da ga posavetuje
u radu kome se odavao, a ljudi su se odazivali i
dolazili, jer je njegovo delo izišlo na glas u celoj
zemlji, gde su već mnogi sa hvalom pominjali
njegovo ime.
Gospa Vu, naravno, nije primala te strance, jer im
jezik nije znala, pa joj je teško bilo sporazume-
29 Paviljon žena
449vati se s njima. A kraj toga je mislila, pa i
glasno izjavila jednom: - Moj je život potpun. Meni
nije potrebno da mu dodajem još jedan.
Ali Fengmo joj je poručio jednog dana da je stigao
neki čovek iz jedne prekomorske zemlje i da bi iz
izvesnog razloga želeo da ga dovede do nje, da se
i ona vidi s njim. Ona je pristala na to, te je
Fengmo stigao nekoliko časova docnije, dovodeći
tuđinca - visokog, mladog čoveka crnomanjasta
lica. Doista, bio je tako crnomanjast da je gospa
Vu, posle pozdrava, bacila jedan pogled na njega,
a onda se obratila Fengmu sa pitanjem:
- Je li ovaj čovek stranac? Koža mu je tako smeđa.
- Stranac je - rekao je Fengmo - ali su njegovi
preci, roditelji, u stvari, došli iz Italije, koja je,
majko, rodni kraj brata Andrea.
Kako li je samo na to zaigralo srce u grudima
gospe Vu! Zaboravila je da ne ume govoriti nikakav
jezik osim svoga i nagnula se napred, sa rukama
na srebrnoj dršci svoga štapa, pa zapitala mladog
čoveka: - Jeste li poznavali stranog sveštenika?
Fengmo joj je brzo upao u reci da bi preveo šta je
kazala, a onda se preko njega između gospe Vu i
onog mladog tuđinca poveo razgovor koji je tekao
ovako:
- Ja ga nisam poznavao, gospođo - rekao je
stranac - ali su mi o njemu pričali moj otac i majka.
On mi je bio stric.
- Vaš stric! - ponovila je gospa Vu. - Vi ste kost
njegove kosti i krv njegove krvi!
Gledala je netremice u crnomanjasta mladića,
nalazeći na njemu čas ovu, čas onu sličnost sa
pokojnim Andreom. Da, oči su mu bile crne kao u
Andrea, ali ne tako krupne. Da, i kroj njegove
lobanje bio je kao u Andrea, pa i ruke. Pogledala je
opet njegove ruke, čiji joj je kroj bio poznat, ali
vitkije od Andreovih. Sve je uopšte bilo vitkije i
manje nego u Andrea, a pogled njegovih očiju nije
uopšte ličio na Andreov pogled. Duša nije mogla
biti ista.
450
Uzdahnula je i izmakla se. Ne, duša nije bila ista.
- Došli ste ovamo da biste našli svog strica? -
zapitala je.
- Jeste - odgovorio je mladi čovek. - Moji roditelji su
znali gde je bio, mada poslednjih godina svoga
života nije pisao nikom od nas. Kad sam prolazio
nedaleko odavde, resio sam da dođem i vidim je li
još živ i pišem ocu šta sam zatekao.
- Sahranjen je na našoj zemlji - rekla je gospa Vu. -
Moj sin će vas odvesti na njegov grob.
Sedeli su ćuteći jedan trenutak. Gospa Vu se
borila se nekom čudnom ljubomorom. Sklopila je
oči i videla lice Andreovo na crnom somotu
unutarnje tame. „Vi", rekla mu je, „vi pripadate
samo nama."
Otvorila je oči i opet videla sinovca koji je se-deo
pred njom. Ah, Andre je imao porodicu i druge
rođake, strane i u dalekom kraju!
Mladić se nasmešio. - Pretpostavljam da znate,
gospođo, zašto je živeo tako daleko od svih nas i
zašto nam nikad nije pisao?
Fengmo je odgovorio umesto nje. - Mi to nikad
nismo saznali.
- Bio je jeretik - rekao je svečanim glasom strani
mladić. - Crkva ga je odbacila kao otpadnika, bez
kuće i kućišta i bez oslonca u svetu. Docnije više
nikad nismo čuli za njega. Vraćao je novac koji
smo mu slali, odbijao je da se vrati kući.
- Ali on nije učinio nikakva zla - uzviknuo je
Fengmo užasnuto.
- Nije to bilo zbog ičega što je učinio - izjavio je
mladi čovek. - Bilo je to zbog onoga što je mislio.
Mislio je da su ljudi i žene ti koji su božanstveni. Na
izgled je teško i pomisliti da je to greh, u našem
pokolenju. Ali je to doista bio veliki greh. On se
osetio prinuđen da napiše jedno pismo svom
kardinalu i da mu kaže šta misli. Ispričao je ćelu
stvar u poslednjem pismu koje je pisao mom ocu.
Mi nismo shvatili šta je hteo da kaže. Moja majka
je ve-rovala da je poludeo živeći predugo sam. I
kazala nam to...
29*
451Fengmo je sve to prevodio gospi Vu, a ona
slušala i nije rekla ni reći. Oni su ga odbacili - o
ljudi njegovog rođenog naroda!
Sklopila je oči. „Ali mi vas nismo odbaci / rekla mu
je u dubini svoga srca.
Sedela je tako jedan trenutak ćuteći, sklonih očiju,
dok su dva mlada čoveka upirala po u nju. Fengmo
se pomakao, zabrinut što je dug dela tako, a ona je
onda otvorila oči.
- Recite ovom mladom strancu da je p“ njegovog
groba veoma dugačak - rekla je. - J mu da je drum
neravan i tesan. A kad dospe naći će samo grob i
ništa više.
Mladi čovek je saslušao njene preved< - Ako je
tako daleko, bolje bi bilo da ne“ uzviknuo je. -
Moram da se vratim na vrer uhvatio brod. Na kraju
krajeva, kao što V mo je samo grob, i ništa više.
Udaljili su se pošto su se oprostili, a se radovala
što su otišli. Osećala je potrebi, sama da bi do dna
mogla sagledati i razume, punosti sve što je sada
znala o Andreu. Sa dine koje je tu proveo,
usamljen!
„Ali nije bio usamljen", pomislila je. ,,T deca koju je
našao i prosjaci koje je hranic
Pa i ona sama - kako mu je otvorila i pije i pustila
ga unutra? To nikad neće z veli su joj ga, a ona je
otvorila svoje kapij ušao unutra i doneo joj sa
sobom večan živ
Da, kada joj telo umre, njena će duša da živi. Sada
je verovala u to. Bogovima sj njala i vere nikakve
nije imala ali je imal zanavek. Samo je ljubav
probudila njenu dužu i učinila je besmrtnom.
Znala je da je besmrtna.
PERL B AK PAVILJON ŽENA
IRO Matice srpske. Novi Sad / V. d. gl. urednika:
RađoK ..Globus", Zagreb / Gl. urednik: Tomislav
Pušek / Omi Oskar štefan I Tehnički urednik:
Mirjana Jovanović ; Marija Milić / Tiraž: 8000
primeraka / YU ISBN 80061 RO štamparija
„Budućnost", Novi Sad, Šumadijska
1986.