ISSN 1800 - 5039

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ЗА УСКРС 2013.

М. Михаило: ПОСЛАНИЦА .......................................2 Л. Н. Брковић: ВРИЈЕМЕ, УСЛОВИ И РАЗЛОЗИ

М. Михаило: СУВЕРЕНА ДРЖАВА - СЛОБОДАН
НАРОД - АУТОКЕФАЛНА ЦРКВА ......................4
Б. Јаредић: НЕ ДАЈ СЕ, ГОРО МОЈА ........................6
Ф. Д. Осигаро: ЊЕГОШЕВА ПРИЧА О
ВЈЕРЕНОЈ ЦРНОГОРКИ......................................10
С. Зековић: ЈЕ ЛИ ЊЕГОШ (БИО)
АНТИИСЛАМИСТА? ...........................................26
С. Зековић: НЕМА ОРИГИНАЛА
ТЕСТАМЕНТА ПЕТРА I.......................................27
Б. Цимеша: НЕИМАР КУЛТА РИЈЕЧИ...................28
ИЗ ХУМАНОГ ДОМА ..............................................29
М. Вуковић: НЕПОСТОЈЕЋИ ТАЈНИ
СПОРАЗУМИ .........................................................37
Н. Аџић: ПОРТРЕТ: ДР ДРАГИША МИЈАТОВИЋ
(1900-1941) – ЦРНОГОРСКИ ПАТРИОТА И
ИНДИПЕНДИСТА ................................................39
М. Вуковић: НА МАРГИНАМА ЈЕДНЕ
ДРЖАВНИЧКЕ ПОĆЕТЕ .....................................43
М. Вукчевић: „СТВАРАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ
ДРЖАВЕ“ - СТУДИЈА АКАДЕМИКА
БРАНКА ПАВИЋЕВИЋА.....................................45
Д. А. Ђуровић: ПОРУКА СЕБИ И СВОМ
БРАТУ ПРОИЗАШЛА ИЗ ПРЕДБОЖИЋНЕ
МЕДИТАЦИЈЕ ......................................................50
Ж. Л. Ђуровић: ЦРКВЕНИ АТЕИЗАМ ....................52
Б. Цимеша: ИСТОРИЈСКИ УКАЗ ЦАРА
КОНСТАНТИНА ...................................................54
А. Радоман: БОДИНОВ ОЛОВНИ ПЕЧАТ
ЗЛАТНОГ СЈАЈА ...................................................56
Б. Цимеша: ПАРАДРЖАВНО СВЕТОСАВЉЕ .......58
М. Ражнатовић: ЦРНОГОРСКИМ СИМБОЛИМА
ЈУРИШАЛИ НА ДРЖАВУ ...................................61
ИСТИНЕ И КОНТРОВЕРЗЕ ЈЕДНОГ
ПРЕДАЊА .............................................................64
СРПСКОГ НАСТОЈАЊА ДА МАРКА
МИЉАНОВА ИСТРГНУ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ ..........65
Ж. Л. Ђуровић: АЛТЕРНАТИВНА
ДЕМОКРАТИЈА .....................................................67
Ч. Љешевић: БЕЗ ЉУДСКОГ УТЕМЕЉЕЊА .........68
Ж. Л. Ђуровић: КУЛТУРНИ ДОГАЂАЈИ
ПРВОГА РЕДА ......................................................69
Ж. Л. Ђуровић: ”НАЦИОНАЛНО ИЗМИРЕЊЕ”
И ДЕНАЦИФИКАЦИЈА СПЦ .............................71
Б. Цимеша: ЗАШТО ЦРНОГОРСКИ АНАЛИ?! .....72
Р. Ротковић: РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ КАО
НАУЧНИК - ИСТРАЖИВАЧ ................................77
А. Чиргић: РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ – ЗАЧЕТНИК
ЈЕЗИКОСЛОВНЕ МОНТЕНЕГРИСТИКЕ .........80
Н. Савковић-Вукчевић: РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ –
ЖИВОТ И ДЈЕЛО .................................................83
А. Радоман: РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ –
УТЕМЕЉИВАЧ САВРЕМЕНЕ КЊИЖЕВНЕ
МОНТЕНЕГРИСТИКЕ .........................................84
И. Јоксимовић: СКОПСКА ПРОМОЦИЈА
ИСТОРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ
КЊИЖЕВНОСТИ .................................................87
И. Јоксимовић: ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ
ЦГ РАНКО КРИВОКАПИЋ У ЦРНОГОРСКОМ
ДОМУ У ЗАГРЕБУ ...............................................88
И. Јоксимовић: ПРВО САВЈЕТОВАЊЕ
ОРГАНИЗАЦИЈА ЦРНОГОРСКЕ МАЊИНЕ ....90
In memoriam: ДУШАН ПЕТРОВ
МАРТИНОВИЋ .....................................................91
In memoriam: ЉУБИНКА ПЕРАЗИЋ РОЂЕНА
ВУЈОВИЋ ...............................................................92
In memoriam: ПРИМ. ДР. СЦ. ВАСИЛИЈЕ М.
КУСОВАЦ ..............................................................92
П. Малбаша: СТЕЋЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ (2) ............93

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 46

Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250
Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник
уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор),
Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње.
Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса
Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код
Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12.1998. године. Као вјерско
гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.
 2

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ

И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
МИХАИЛО
БЛАГОРОДНОМ НАРОДУ ЦРНОГОРСКОМ
И ХРИСТОЉУБИВОЈ ПАСТВИ
АРХИЈЕРЕЈСКИ БЛАГОСЛОВ И СВЕТИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Ево већ скоро један вијек, драги Црногорци како се још не помолисмо васкрслом Господу у нашим
храмовима. Истина је да је Христос васкрсао, али је прије васкрсења био мучен и распет. Тако је, драги
Црногорци, морало бити јер нема васкрса без смрти. Исус Христос је за спас човјечанства, сишао на земљу,
страдао, мучио се и завршио земаљски живот на крсту. Христос је дошао међу људе да му они суде. Њему
безграничноме, да Га изложе натчовјечанским мукама и патњама, да Га руже и гоне, распну, да Му трнови
вијенац ставе на главу и копљем ребра прободу. Гријешни људи осудили су безгријешног Сина Божијег који
је свијетлио истином и правдом, који није тражио ништа, а себе је жртвовао за све. Сви Јудеји били су против
Њега, а у томе су предњачили књижевници и фаресеји, народне старјешине и цио Синедрион. Предали су
га Пилату, говорећи: ”Узми, узми, распни Га!”. “Зар цара вашег да распнем?” Одговорише му књижевници
и фарисеји: „Ми немамо цара осим ћесара”. Из мржње према Христу, покушали су да побију све његове
ученике који се разбјежаше од својег учитеља. Смјелост и одсуство страха од Пилата и гонитеља показале су
свете жене Мироноснице, храбрије од људи, које су дошле да мртво тијело Исуса Христоса помажу миром
и да му тако искажу љубав, поштовање и вјерност. Још су биле под тешким утисцима страдања Распетог
Спаситеља, кога су безбожни и недостојни људи мучили, понижавали и извргли порузи: “....Помози сам себи
и сиђи с крста“ и “Другима поможе, а себи не може помоћи” (Јеванђеље по Марку 15., 30-32). Иако под
тужним утисцима, оне су прве чуле за васкрсење Христово, прве су виђеле васкрслог Христа и прве јавиле
да је Христ васкрсао. Нико у свијету није страдао тако невино и неправедно као Христос из Назарета. Русо је
рекао: „Ако је Сократ страдао као филозоф, Христос је страдао као Бог”.
Христовим васкрсом потврдила се и бесмртност његовог Божанственог учења о вјечности љубави
вјере и наде, да дође, оствари се и завлада царство Божије на земљи. „Да дође царство твоје, да буде воља
твоја и на земљи као и на небу” (Лука 11, 2). Камо среће да људи слушају својега Христа учитеља. Да им је
идеал царство Божије било би мање невоља, мука и страдања, а више задовољства, среће и радости. Својим
ученицима је поручио:“ Будите ви савршени, као што је савршен отац вас небесни” (Мат. 5, 48). Али људи
неће да слушају својега васкрслог Спаситеља. У животу неће да иду путем врлине, већ путем гријеха јер
је лакше чинити зло него добро. „Царство небесно на силу се узима и силеџије добијају га” (Мат.11,12),
речено је у Светом писму. То значи, као што је за постигнуће доброг дјела потребан труд, он је неопходан
и за остварење царства Божијега. Бити хришћанин може само онај ко слиједи васкрслог Христа дјелима, а
не пуким и празним именом и ко у души својој гордост надвладава смиреношћу, среброљубље милосрђем,
 3
мржњу љубављу, гријех врлином. Филозоф Епиктет је рекао: “Учинићете држави велику услугу, ако се мјесто
да дижете високе зграде, побринете да уздигнете душе ваших суграђана, јер је боље да високе душе живе
у малим кућама, него да се мале душе крију у великим палатама”. О остварењу царства Божијег васкрслог
Христа мисли, нажалост, само мали број људи. То су они који воде рачуна о ријечима Светог писма “Без вјере
није могуће угодити Богу” (Јевр. 11,6). Стално се стога моле Створитељу и промислитељу својему “Дај нам
вјере” (Лука, 17, 5). То су они чија је вјера јака као стијена који испуњавају завјет Светог писма, “Покажите
вјеру своју из дјела својих” (Јак.2,18). Царство Божије не може се остварити на земљи док се хришћани не
труде да врше дјела милости. Нема царства Божијега на земљи док не завлада и буде поштован рад, како га
је поштовао и Господ Исус Христос неуморнан чинећи добра дјела и чудо, проповиједао: “Радите, док имате
свјетлости”. Научио нас је пожртвовању и алтруизму, а не себичности. Царство Божије не може да завлада док
форма људима преовладава над суштином. Јер како васкрси Спаситељ рече “Царство Божије унутра је у вама”
(Лука, 17, 21). И најзад, царство Божије не може зацарити док мржњу не замијени љубав.
Али, драги Црногорци, још многи нијесу схватили васкрсење. Да су га схватили не би спрјечавали пут
Црногорцима и Црногорској православној цркви у властитој кући-Црној Гори, до Божијих храмова које су им
преци подигли. Не би забрањивали Уставом загарантовану слободу кретања и окупљања и улазак у храмове
само Црногорској цркви. Одвојеност државе и цркве при немогућности уласка у наше храмове и окупљања
у њима важи само за ЦПЦ, али не и за ону другу цркву која нам их је силом отела 1918-20. год. Одвојеност
државе од цркве важи само када су, дакле, права ЦПЦ у питању, а не и када се говори о правима без обавеза
и одговорности Српске православне цркве у Црној Гори која држи чак и кључеве државног маузолеја на
Ћипуру. Неће ваљда бити да је црква друге државе која нас национално и духовно негира, државна црква
Црне Горе код одвојености државе и цркве. Када ће доћи вријеме да се рјешењима или дјелима не забрањују
вјерски скупови ЦПЦ, а одобравају сва дјела па и тешка непочинства СПЦ? Одговор је јасан: тек онда када
Црна Гора буде Црногораца и других грађана који у њој лојално живе и раде на опште добро, корист и срећу.
Све је ово за то што васкрс државе Црне Горе није држави Црној Гори вратио државну снагу, моћ и
сувереност државног ауторитета. Васкрс државе Црне Горе још увијек није донио васкрс црногорског народа,
нације и цркве. Наш народ, нација и црква још нијесу васкрсли већ тихо, лагано и споро васкрсавају. Послије
зимског мртвила и природа је васкрсла у својој прољећној хармонији, а наш народ, нација и црква још увијек
то чекају у својем формом васкрслом, државном дому. Наш народ прослављајући васкрс Христов нада се своме
Ускрсу. Прошао је наш народ кроз муке и патње попут распетог Христа и издржао сва искушења за идеал
слободе, достојанства и правде. И наша је вјера побиједила. Обновисмо свој државни дом, али не у потпуности
и његов садржај-православни црногорски народ и не и његову душу-Црногорску православну цркву. Тијело је
окријепљено, а наша душа још увијек стење под неправедним теретом. Још увијек црногорска звона ћутањем
славе васкрс Црне Горе и васкрс Исуса Христа, као и наше цркве и народа! Докле? До оног историјског нашег
васкрса који ће једном доћи да заједно са њим васкрсну и наше душе, облагорођене од гријеха и братомржње,
оплемењене науком Христовим „Љуби ближњега свога као самога себе”. Наш ће Васкрс доћи када се наши
храмови врате потомцима својих градитеља и када наступи доба за које важи, да ко је крао више не краде туђу
муку, историју, цркву, морал, обичаје и традицију. Зато, Црногорци бјежите од оних који живе у непоштењу.
Помозите немоћне, не враћајте зло за зло, увијек тежите добру и не дајте злу да царује у срцима вашим.
Не фалите Кајафу и Пилата јер сваки гријешник носи у себи ćеме свих грјехова, као и праведник ćеме свих
врлина. Васкрсли Господ нас је спасио и спашава. И наша дјела нека буду по Његовој вољи. Ако си богат, нека
је корисно сиромашнима, а ако си сиромашан нека служба твоја буде корисна богаташима. А ако је твој посао
користан само за тебе, онда је твоја служба лажна! Када се царство Божије зацари на земљи тада ће
Господ Бог рећи многострадалом човјечанству „Устани!“ (Пјесма над пјесмама 2, 10-13). И човјечанство ће
устати из гроба својих горких страдања као што је благи учитељ наш устао ускрснувши из гроба својега.
Христос Воскресе из мертвих, смертју смерт поправ, и сушчим во гробје живот даровав!
Нека је срећан ускрс свим Црногорцима у матици и дијаспори и свима хришћанима широм земаљског
шара.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Будите благословени
Архиепископ цетињски и
Митрополит Црногорски
Михаило
 4
Суверена држава - слободан народ - аутокефална црква
АНАЛИТИКА: Ове године ће бити пуне
двије деценије од дана када је, великим народним
збором на Цетињу, обновљена Црногорска право-
славна црква. Но, положај ЦПЦ се готово није
промијенио од тог дана: црногорска Црква је и
даље подстанар у црногорској држави. Истовреме-
но, црногорска власт је током ове двије деценије
на различите начине, новцем и логистички, пома-
гала Српску православну цркву. Зашто, по Вашем
мишљењу, црногорска власт није учинила ништа
да трајно ријеши положај ЦПЦ?
Суштина је у неријешеним својинским одно-
сима. Док се не ријеши питање својине не може се
ни говорити о некој битној промјени стања у ЦПЦ.
Основна грјешка је што је Закон о реституцији
својине донешен само за период од 1945. године,
а не од 1918. године када је имовина Црне Горе и
ЦПЦ сва отуђена револуционарним насиљем. Све
остале мјере и евентуална већа помоћ Црногорској
православној цркви од стране власти не мијењају у
суштини статус кво. Ријеч је о империјалном одно-
су који је СПЦ наставила од 1918-20. г., а власт му
се не супротставља. Рјешење је да имовина СПЦ у
Црној Гори постане имовина државе Црне Горе. Без
тога држава Црна Гора нема суверенитет на својој
територији и потврђује се као друга српска држава са
једном Српском православном црквом.
АНАЛИТИКА: А због чега, након рефе-
рендума и изгласавања црногорске самостално-
сти, није дошло до промјене државног става?
Одговор је већ суштински садржан у прет-
ходном, с тим што додајемо, да држава Црна Гора
није донијела одговарајуће законе ни о реституцији
ни о вјерским заједницама. Неосновано се и даље
намеће схватање да је СПЦ у Црној Гори канонска,
што у ствари значи, да постоје двије канонске српске
цркве, а у суштини је једна, јединствена са цен-
тром у другој држави, у Београду, што противурјечи
темељном историјском, православно-канонском и
актуелном начелу: „Самостална држава – слобо-
дан народ – аутокефална црква“. Дакле, не само
да је Црногорска православна црква историјски
утемељена, него са сувереношћу Црне Горе ЦПЦ
постаје по темељном канонском праву православља,
канонска по начелу: „Самостална држава Црна Гора
– слободан црногорски народ – аутокефална Црно-
горска православна црква“. Иначе, суверенистичка
пракса показује да ми у Црној Гори заостајемо иза
епохално-историјског процеса обнове црногорске са-
мосталне државе у свим областима живота, у науци,
просвјети, култури, идеологији, политици... Истичем
да јединствена СПЦ противрјечи и основном савре-
меном грађанском начелу политичког плурализма
који се настоји злоупотребљавати кроз врло присут-
не фразе о „стварању нових подјела и измирења“,
а у ствари се ради о „империјалном јединству“ и
„империјалном измирењу“, што значи, и прихватање
статуса кво.
АНАЛИТИКА: Не може се за нерад
црногорских државних институција након 2006.
године кривити ни Београд, нити опозиција.
Црногорска власт је имала апсолутну већину у
парламенту али није ни покренула рјешавање
односа држава - црква. Да ли то значи да
Ђукановићева власт у ствари нема рјешење или
ипак жели да манипулише црквеним питањем?
Ово питање у основи занемарује јако присут-
ни статус кво који је озваничаван још од 1918-20. г. и
у правном систему, идеологији, политици, науци, кул-
тури.... Доста је олако рећи да не можемо у сувереној
држави кривити ни Београд ни опозицију, који су и
даље протагонисти и сљедбеници затеченог стања.
Довољно је само поменути економску снагу и моћ
постојеће СПЦ у Црној Гори помагане и од државе
Црне Горе, од државе Србије и Републике Српске као
и из других извора. Није потпуно рећи да „црногор-
ска власт“ није покренула рјешавање односа држава-
црква, али није дала још увијек коначно рјешење. У
складу са суверенитетом црногорске државе, њеним
плурализмом и атрибутима очекујемо, да ускоро Црна
Гора донесе адекватно и праведно рјешење статуса
ЦПЦ на темељу традиције, историјског права, канона
и закона који одговарају сувереној црногорској држа-
ви и јачају њен суверенитет.
АНАЛИТИКА: Одавно се говори али се
још не назире ни нацрт новог закона о вјерским
заједницама. Имате ли информације због чега
се одгађа доношење закона јер ће Црна Гора
делегацију венецијанске комисије дочекати без
нацрта закона иако се то од Црне Горе изричито
захтијева?
ЦПЦ ће дати одговор на то питање и свој
приједлог рјешења кад надлежни државни орган
затражи наше мишљење о том питању, с тим што
ћемо инсистирати да у Закон о вјерским заједницама
обновљена ЦПЦ буде уграђена као традиционална
црква.
АНАЛИТИКА: Да ли можда држава
зазире од доношења новог закона о вјерским
заједницама због рјешавања својинских питања,
односно црквене имовине у Црној Гори?
Сигурно је да зазире јер је то веома сложено
питање како смо то и у претходним одговорима ка-
зали, а у ствари, веома је просто и једноставно које
 5
су постојеће друштвене, политичке и идеолошке при- није предузела праве мјере у односу на дијаспору.
лике закомпликовале што је и у интересу некоме и Није још дала, у ствари, адекватан одговор на овакву
зато се споро рјешава. Питање рјешавања власништ- српску мисију. У најскорије вријеме митрополит ЦПЦ
ва црквене имовине у Црној Гори и остала везана за са нашом делегацијом биће у поśети црногорској
црквену проблематику, по својој најдубљој сушти- дијаспори у Аргентини.
ни су егзистенцијална питања државе Црне Горе и АНАЛИТИКА: Овај интервју објављујемо
њеног будућег опстанка. на дан Божића и због тога ми се чини природним
АНАЛИТИКА: недавно је Суд у Стразбу- и питање о мирењу у Црној Гори. Вјерујете ли да
ру оспорио право СПЦ на имовину дијела цркава двије православне цркве могу да егзистирају у
у Црној Гори. Како тумачите ту судску одлуку и миру у Црној Гори, јер би на тај начин се лакше
да ли то има реперкусије на будућа дешавања у премошћавале и црногорске подјеле?
Црној Гори? Зна се да је Божић дан мира, љубави и до-
Та одлука је донесена на основу постојећих бре воље, али очекујмо одговор послије Божића.
правних закона, али право рјешење подразумијева Мир Божји! Ипак, разликујемо „империјално
доношење црногорских закона и о реституцији јединство“, „империјалну слогу“, „империјалне
имовине и о вјерским заједницама. Без тога Суд у подјеле“ и „империјални мир“ од општехришћанског
Стразбуру није упознат и није улазио у историјска и православног мира. Напомињем да не постоје
и постојећа стварна права Ц П Ц. Сигурно је да та двије православне цркве у Црној Гори, већ само
судска одлука у Стразбуру има реперкусије на будућа ЦПЦ и Митрополија црногорско-приморска СПЦ
дешавања у Црној Гори. у Црној Гори које до 1920. године никада није било
АНАЛИТИКА: Недавно је митропо- у црногорској држави. ЦПЦ и српска митрополија
лит СПЦ Амфилохије боравио у Аргентина у Црној Гори егзистирају у „империјалном миру“ о
три мјесеца да би се изборио за позицију српске чему сам већ говорио у одговору на ваше питање број
цркве међу црногорским исељеницима. Црногор- три.
ска држава очито нема снаге, можда ни жеље, да АНАЛИТИКА: Да ли сте након свих теш-
се бави питањем велике црногорске дијаспоре у ких ријечи, након свега што се дешавало током
Латинској Америци, нарочито Аргентини. Да ли двије деценије, Ви, као митрополит ЦПЦ ипак
ЦПЦ планира неку акцију у Аргентини? спремни на праштање и да пружите руку митро-
О суштини тог проблема сам говорио у од- политу Амфилохију?
говору на ваше питање број три. Док црногорска Остајем при одговору на ваше претход-
држава сматра да је довољно убјеђење Црногораца но питање, чему додајем, да је претходни услов да
у Црној Гори и Аргентини о свом црногорском на- српска митрополија у Црној Гори тражи опроштај
ционалном бићу независно од идеолошко-поли- од црногорске државе, ЦПЦ и црногорског народа
тичке индоктринације Црногораца, С П Ц и српска за нелегално и нелегитимно присаједињење ЦПЦ
дипломатска мрежа идеолошко-политички је актив- Српској православној цркви, негирање и поништење
на у посрбљавању Црногораца. Српска амбасада у црногорске државе, народа и нације и укидање имена
Аргентини је амбасада и за Србе и за Црногорце са Црне Горе и Црногораца.
чим је упозната и црногорска дипломатија, која још МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ 25.4.2013.г (према Вијестима од 25.4.2013.г.)
АМФИЛОХИЈЕ НЕКАЖЊЕНО УРУШАВА ЦРНУ ГОРУ
Митрополит Амфилохије коментаром потписивања споразума између Србије и Косова сву
кривицу приписује српском премијеру. Проглашава га за Недића, националног издајника српства,
који је у II свјетском рату извршавао наређења окупатора. Овим поступком м. Амфилохије скреће
пажњу са себе на Недића. Зар и сам м. Амфилохије није за Црну Гору коју стално негира и урушава,
исто што и Недић за Србију! Овом приликом он то чини преко Косова да би на основу мита везао
митским везама Црну Гору за Србију и српство. Слобода м. Амфилохију у нападима на све што има
црногорско значење допуштена је преко сваке мјере закона и људског достојанства. Он урушава
Црну Гору и Црногорце јер му се надлежни не супростављају. Он све чини против Црне Горе јер му
то може бити без икаквих последица. М. Амфилохије има права да свашта чини, али је унапријед
ослобођен било какве одговорности за учињено. Толерисање м. Амфилохија је директно потпомагање
овог митрополита у функцији деструкције црногорске државе, народа и цркве. Деструкција овог ми-
трополита директно одмаже интеграцију Црне Горе у НАТО и ЕУ, што је његов битни циљ.
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
 6
Слово о домовини
Не дај се, горо моја
Црна Горо, Горо моја, што су се,
ево испред твојих свијетлих двери опет
искупили. Да на тебе кидишу. Тропрсти,
црноруки, црнорисци. Бијели орлови, да те
обезимене. Да те подастру. Само да те није,
тако мале. А тако велике.
Тек што си своје свијетло лице
свијету показала. Тек што си се својом
пјесмом огласила. Тек што си своје барјаке
развила. Хтјели би да те прекрију. Хтјели
би да ти се гласа не чује. Хтјели би да неки
туђи барјаци над тобом вијоре. Хтјели би
да о твоја рамена окаче туђе тегове. Да те
лакше потопе. Да те више такве, охоле и
самосвјесне не буде. Хтјели би да врхуне
твојим Ловћеном. Хтјели би да посине твога
највјернијега сина. Хтјели би да испливају
на твоје бисерне обале. Као да им је то
ђедовина. Не дај се Горо моја.
Зар нијесу више пута на тебе
кидисали. Зар нијесу разурили твоје
градове и твоје куле. Ломили твоје крстаче.
И ископавали гробове твојих краљева и те својим урликом што ћу га уткати у твоје
витезова. Зар нијесу палили твоја села и стијене. Не дам те својим срцем, што ћу га
кидисали на твоје жене и сестре твоје. На развући између Ловћена и Дурмитора. Своје
твоју ђецу само зато што су била твоја. Горо очи ћу ти оставити да стражаре на твојим
моја. Не дај се! обзорима. Не дај се Горо моја.
Опет су се неки тамо и неки овамо, Хоће камен темељац испод тебе
из скупштинских клупа, из академских аула, да извале. Да те обездоме, да те припишу
испред црквених олтара окупили, узагрили туђину. Хоће Иванова слова и Петрове ријечи
очима, кидишу, гризу, уједају. Хоће да нагрде да ти отму. Хоће да ти не говориш својим,
твоје име и да потру твоју вишевјековну но њиним и иним језиком. Хоће твојим
прошлост. А ја бих хтио да те не дам. Не дам црквама и свим твојим божијим дверима да
загосподаре, као да наша црква није била
наша чуваркућа и наша спаситељица. Црна
Горо, Горо моја не дај се!
Хтјели би опет и опет, да нијеси своја
но њихова. Да те тако Мале, а тако Велике
нема. Узалуд им је. Бићеш и постојаћеш.
Њима увијек мала, а нама увијек Велика и
свевремена. Горо моја!

Божидар Јаредић
 7
СПЦ судбоносно подрива црногорски идентитет
Штампани медији су објавили информацију
да је у Женеви представљен национални извјештај
о стању људских права у Црној Гори, као и да је
наша држава добила 126 препорука. Извјештајем се
указује на огромне напретке наше државе у домену
заштите, унапрјеђења и развоја људских права. У
изјави надлежног министра подносиоца извјештаја
се истиче, да се „остварује висок степен заштите на
разним пољима људских права, а међу њима и на
пољу слободе мисли, савјести и вјероисповијести“.
Свако ко хоће објективно да сагледа поље људских
права мора одати признање многим достигнутим
слободама, оствареним стандардима и високим
дометима на плану остварења заштите људских
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
ЧЕСТИТАО ИЗБОР ПАПИ
ФРАЊУ
Митрополит ЦПЦ ГОСПОДИН Миха-
ило честитао је у четвртак 14.3.2013. године
Папи Фрању избор на дужност.
Сједињујем мој глас са гласовима
хришћана из цијелог свијета и Црне Горе који
Вам честитају. Придружујем се њиховим че-
ститкама и молим Господа да подржи Вашу
Светост у Његовој апостолској мисији у корист
народа Божијег, наводи се у честитки Митропо-
лита ЦПЦ господина Михаила.
Редакција Лучиндана
САОПШТЕЊЕ
Митрополит Михаило на
инаугурацији новога папе Фрања
Недавној инаугурацији новога поглаваре
Ватикана папе Фрања, присуствовао је митро-
полит Црногорске православне цркве Господин
Михаило. У пратњи Господина митрополита
налазио се свјештеник ЦПЦ Господин Иван
Пајовић. Званичну државну делегацију Црне
Горе, предводио је премијер Владе Господин
Мило Ђукановић. Српска православна црква у
Црној Гори и овај пут је неуспјешно и тенден-
циозно дезинформисала јавност о присуству
највишег представника ЦПЦ на овом величан-
ственом инаугуративном скупу. Демант таквој
тенденциозности исписала је сама стварност
уважавањем достојанства ЦПЦ и њеног духов-
ног поглавара митрополита Михаила.
Из канцеларије ЦПЦ
права. Али, исто тако мора се констатовати и
парадокс над парадоксима, да је данас у независној
и сувереној, међународно признатој држави Црни
Гори најугроженија категорија, категорија етичких
и националних Црногораца, а међу њима вјерници и
поштоваоци Црногорске православне цркве и сви они
национално свјесни и савјесни који су потоњи чувари
угроженог и стално девастираног националног
идентитета. Уставно нормирани црногорски језик као
службени језик државе Црне Горе изједначен је са
језицима у службеној употреби, чиме је деградиран
његов субјективитет, аутентичност и конститутивна
вриједност битног творца црногорског националног
идентитета. Маргинализација свете Црногорске
православне цркве и њена дискриминација у односу на
денационализаторску и асимилаторску, светосавску
Српску православну цркву најсудбинскије и
најсудбоносније подрива црногорски национални
идентитет, а дугорочно претвара црногорско
државно биће у српско, а Црну Гору у другу српску
државу. Девастирано црногорско културно насљеђе,
недовршени национални концепт црногорске културе,
идеолошки потиснута наука, енциклопедистика и
лексикологија, периферизована монтенегринологија
и хуманистичке научне дисциплине, анационална
просвјета, политичким и идеолошким мишљењем
дислоцирана историја још интезивније довршавају
ерозију црногорског националног идентитета.
Недостајући црногорски национални програм
крунише запостављену и потиснуту идентитетску
сферу црногорског националног бића и свијести.
Црногорски национални програм као суштина
људских права националних Црногораца је
угрожен до забрињавајућег нивоа подложности
денационализацији и асимилацији коју спроводи
српско регионално хегемонство.
Потоњи аларм стигао је са пописа
становништва у Србији – број национално
изјашњених Црногораца доведен је сталним
њиховим урушавањем и посрбљавањем на минимум
свих досадашњих минимума. Пред офанзивом и
деструкцијом великосрпског регионалног хегемона
разбија се и топи црногорско национално биће, његов
идентитет, а самим тијем и укидају неприкосновена
људска права националних Црногораца. Нема јачег
аргумента и доказа о стању људских права у Црној
Гори од стања система људских права и етничких и
националних Црногораца као жртава перманентне
потиснутости, националне обесправљености и
угрожености која јасно најозбиљније угрожава њихов
садашњи и будући национални и људски опстанак у
домовини.
 8
Свакога ко у себи носи минимум
хуманости радује висока позиционираност,
поштовање и стратификованост Рома, Египћана,
ЛГБТ – популације, инвалидних лица и других из
неправедно потискиваних категорија трагичних
периода доминације зла. Црногорски национални
идентитет је међутијем угроженији од свијех
осталијех у Црној Гори. Угроженији иако Црне
Горе нема без Црногораца. Црногорци дубином
својег мишљења и ума, као и историјског искуства
својим етичким кодексом поручивали су и поручују
– нема слободе за нас без слободе и за оног другог и
другачијег. Без слободе за све. У својем националном
индивидуалитету и субјективитету, црногорски
народносно-национални идентитет гледао је
свеопшту људску субјективност и универзалност. За
СПЦ није била државна црква Црногорске краљевине
На промоцији зборника радова „Правни
положај цркве и вјерских заједница у Црној Гори
данас“ м. Амфилохије понавља своје више пута
до сада показиване неистине иако је СПЦ била
државна црква у доба црногорске краљевине и која
је непрекидно присутна до данашњега дана. Тако по
њему у цијелој историји Црне Горе нема Црногораца
и ЦПЦ. Пошто по м. Амфилохију није никада било
Црногорске православне цркве, дужан је одговор
на питање, како то онда српски регент Александар
укида ЦПЦ 1920. г. и насилно је присаједини Српској
цркви која је тек од тада узурпаторски присутна у
Црној Гори. М. Амфилохије мора објаснити како је
то СПЦ која не постоји у Црној Гори до 1920. г. могла
обликовати постојећу вишевјековну црногорску
државу. СПЦ залагањем свог епископа Јоаникија
импутира да није довољно донијети Закон који
регулише односе државе и цркве и њиме замијенити
онај из 1977. г., него је потребно донијети и Закон о
црногорско поимање човјека и људских права, човјек
је могућ само као човјек и не – човјек. За Црногорце
су људи били и остали људи само ако су слободни,
једнаки и равноправни. Црногорци не би били то
што су, ако би угњетавали друге етније, категорије
и људе уопште и сва жива створења. За разлику од
њих, њихови асимилатори Срби перманентно их
атрибуирају, денационализују, укидајући им људска
права. Они једва чекају одлазак са сцене господина
Ђукановића и садашњих генерација црногорских
суверениста како би новим референдумом припојили
Црну Гору Србији или црногорску претворили у
другу српску државу.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
МИХАИЛО
враћању имовине СПЦ реституцијом од 1945. године.
Српској цркви је мало што је узурпатор цјелокупне
црногорске црквене имовине већ би да реституцијом
потпуно обесмисли и елиминише ЦПЦ и Црногорце
из Црне Горе. До тога би и дошло удовољавањем
агресивној Српској цркви. ЦПЦ истичи да је праведно
рјешење црногорског православног црквеног питања
могуће само реституцијом од 1918. године.
Слобода је једино слобода ако је имају
сви. Слободе Црне Горе и њеног напретка нема без
пуне слободе за ЦПЦ и православне националне
Црногорце и остварења свих њихових права која
имају остале националне заједнице, цркве и вјерске
организације у Црној Гори.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
МИХАИЛО
 9
Амфилохије стално говори неистине
И својим потоњим иступом писмом оспорили државност и међународни суверенитет
Европском парламенту митрополиту СПЦ г. Црне Горе.
Амфилохије као и стално до сада говори неистину. Да је м. Амфилохије присталица
Нико никада није негирао вјековно постојање црногорског суверенитета не би имао разлога да се
СПЦ. Људи истине и наука су са правом негирали сада брани од других али и од самог себе и да сада,
само великосрпску измишљотину о вишевјековном седам година након референдума кривотворећи
постојању СПЦ у Црној Гори. Након ослобађања своју антицрногорску кампању приписује себи
од немоћне окупације у епохи династије Балшића, опредијељеност за независну Црну Гору чији је
СПЦ је у Црној Гори присутна тек од 1920. г. а њено био и остао највећи противник. И у међународној и
присуство у Црној Гори последица је насилног домаћој јавности, међутим, опште је познат његов
настанка и аншлуса државе црне Горе и ЦПЦ цјелокупни ангажман и став непријатељства према
анектиране и неканонски присаједињене Српској независној Црни Гори, Црногорцима и ЦПЦ, као и
цркви. против њиховог достојанства и слободе.
Из ових општепознатих трагичних догађаја Такође је општепозната чињеница
познатих широј међународној и домаћој јавности да митрополија СПЦ није градила до 1851. г.
произилази да СПЦ у Црној Гори није имала имовину, независност Црне Горе нити је могла то урадити као
већ ју је стицала након 1920. г. Суштински, изворно и турска установа. Носилац црногорске државности
фактички црквена имовина у Црној Гори је неотуђиво за три ипо вијека до 1851. г. била је искључиво
црногорско, а не српско власништво. слободарска, аутокефална ЦПЦ која је највећи трн у
Из недомицилног и илегалног статуса српског оку м. Амфилохија и коју је како је већ наглашено
свјештенства у Црној Гори, надлежни црногорски ликвидирала СПЦ.
органи су у духу актуелног законодавста оспоравали и Иако су ове чињенице општепознате нужно
оспорили боравак клирика СПЦ. Овај факат потврђује их је стално понављати све док их кривотвори м.
да СПЦ у Црној Гори није домицилна и матична и да Амфилохије.
се не ради о прогону свјештенства СПЦ већ дијела Молимо црногорску власт да једном
њеног илегално усељеног клира који нарушава донесе коначно и праведно рјешење црногорског
законити ред и поредак у црногорској држави. Дакле, црквеног православног питања у духу пуне истине,
ускраћивање права боравка српским клирицима традиције, историје, правде и права Црногораца да
посљедица је незаконитог и илегалног дјеловања буду слободни у својој држави. Вријеме је да ЦПЦ
СПЦ и њених представника, а не незаконитог рада и Црногорци буду независни у својој јединој кући,
надлежних и легитимних органа Црне Горе како им међународно признатој држави Црној Гори…
то м. Амфилохије неистинито приписује. Над овим
изреченим неистинама доминира Амфилохијева АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
тендециозна конструкција да он ниједном ријечју или МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
дјелом као ни митрополија и епархије СПЦ нијесу МИХАИЛО
Саопштење за јавност , 29.03.2013.г.
Затварањем врата црногорских светиња за ЦПЦ, СПЦ која још увијек газдује њима, спроводи
над црногорским свјештеницима и вјерницима антиуставну политику ограничења слободе кретања,
дражећи их у гету. Уједно у духу истог насиља противуставно и кршећи универзалну повељу о људским
правима онемогућава Црногорској православној цркви слободу окупљања, збора и договора који се
у црквеној пракси остварује у литургијским радњама Богослужења. Прекидајући на тај начин везу
ЦПЦ са Богом у Божијим храмовима, ЦПЦ одузима православним Црногорцима дио историјске
меморије ампутирају им повезаност са властитом традицијом, а у склопу ње са прецима који су по-
дизали Божије храмове по Црној Гори. Тијем се врши перманентни процес денационализације Црно-
гораца. Очекујемо да се коначно актуелна власт након предстојећих избора са новим капацитетом
најзад ријешити овај у савременој Европи потоњи проблем денационализације и дискриминације
једног европског народа којем се одузима идентитет и права из корпуса универзалних људских пра-
ва и то у сопственој независној држави. Ово је и један од разлога што Црна Гора још увијек није у
НАТО и ЕУ, а судећи по односу према црногорском православном црквеном питању као да се оно
никога не тиче.
Из ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
 10
Поводом 200-годишњице рођења Петра II Петровића Његоша
Његошева прича о вјереној Црногорки
Франческо Дал Осигаро
Владика је за главу био виши од лијепих људи своје домовине: врло важна особина за стицање
права на књажевску власт, јер нам и Свето писмо говори о Саули да је, благодарећи свом расту, био
изабран за краља Израиља
Прије неколико година упознао сам у Трсту
овог необичног човјека. Као кнез и владика Црне
Биљешка о писцу
Франческо Дал Онгаро рођен је 12. јуна
Горе он је у себи уједињавао духовну и грађанску
1808. године у провинцији Тревизо у Италији.
власт републике, а пошто је уједно био и најбољи
У почетку је био свештеник, а доцније је у
стријелац у земљи и пошто је путовао, наоружан као
Трсту постао директор и редактор „La Faville“,
неки хајдук, без претјеривања би се могло рећи даје,
на чијим су се страницама појављивали члан-
поред ове двије власти, држао још и војничку. Никада
ци о италијанском националном стремљењу.
ниједан државни поглавар није био апсолутнији и
Касније је био професор драмске књижевности
савршенији од њега.
у Фиренци, затим у Напуљу, гдје је умро 10.
Способност и воља јануара 1873. године. Онгаро је био живахан,
темпераментан и плодан писац. И данас се
Томе треба додати да га је за то баш и сама цијена неке његове пјесме, новеле, баладе и
природа створила. Он је за главу био виши од лијепих комедије.
људи своје домовине: врло важна особина за стицање (Његошеву причу о вјереној Црногорки
права на књажевску власт, јер нам и Свето писмо за штампу је припремио и приредио Веселин
говори о Саули да је, благодарећи свом расту, био Раичковић, новинар и публициста.)
изабран за краља Израиља. Саул је био тај који је овај није био баш лак, али, ипак ако смијемо да му
гонио магарце у Венијаминовом племену у вријеме вјерујемо, он је у томе успио користећи се неким
када је народ божји, као Езопове жабе, хтио да њиме средствима о којима ја нијесам позван да судим.
управља краљ, те у споразуму са Самуилом изаберу Прије свега, он се ријешио да постави сенат који би
највећег и најснажнијег човјека свога племена. га у томе послу помагао. Затим, видећи да су наше
Непознато ми је дали се тако догодило земље преплављене новинама и књигама које су
када је црногорска република постала књажевина и управљале јавним мњењем, купи једну штампарију и
наступила династија Петровића. Напоменућу само смјести је. у самом свом двору. Ту је постао новинар
да је владика, кога сам упознао, био истовремено и и одговорни издавач политичких и књижевних
Саул и Самуило те земље и да је посједовао, поред новина са циљем да шири у земљи бујну рјечитост
двије поменуте особине, и неку другу коју можда и лучу цивилизације. Мислим да је то прва књига
није имао прави краљ израиљски, јер је он био штампана у тим крајевима. Владика је вјеровао да
одличан говорник и пјесник и говорио је најчистијим је постигао свој циљ, али се брзо увјерио да му је
илирским језиком на Приморју. Пошто је својим једно недостајало: код Црногораца је недостајала
честим путовањима по Европи упознао преимућства и способност и воља. Врло је мали број њих био
модерне цивилизације, то је дошло до ријетке писмен.
цивилизације да се тим преимућством користе и они
чији је био и духовни и световни владалац. Подухват
Како је настала Црногорка
Као што је Јован Екерман своје биљешке о разговору с Гетеом преточио у књигу, која је по-
стала једна од најпопуларнијих књига у њемачкој књижевности, на сличан начин је и Франческо
Дал Онгаро забиљежио причу „Вјерена Црногорка“ у разговору с Његошем. Онгаро се са Његошем
упознао у Трсту, и то у позоришту, за вријеме тродневног владичиног боравка у овом граду, марта
1844. године. Очаран Његошевим причањем Дал Онгаро је забиљежио ову причу коју је, са својим
умецима и објашњењима, превео и објавио на италијанском језику.
Њена вриједност је била запажена, па је убрзо преведена на њемачки језик, а једно угледно
издавачко-приређивачко предузеће је причу уврстило „међу најбоље и најинтересантније новеле у
свјетској књижевности“. Са њемачког на српски језик „Вјерену Црногорку“ је превео Јустин Милан
Шимич 1876. године.
 11
Корист од путовања
Што је могао да ради један владика? Ако
нађе учитеље који би пошли тамо да отворе школе, то
би био издатак који би прелазио његове финансијске
моћи. Зато се он одлучи на друго нешто. Замоли своје
добротворе владаре, руског и аустријског цара и краља
баварског, да приме неколико десетина Црногораца у
своје школе у Бечу, Минхену и Петрограду. Вјерујем
одиста да је он нешто од тога потстакао и можда су
ови млади домаћи мисионари донијели у Црну Гору
основе руске и њемачке књижевности и филозофије.
Нажалост, владика није доживио да прикупи плодове
свога рада.
Али ово није било једино средство којег
се он латио за живота. Он је увидио велику корист
путовања, па пошто није могао да крене на пут цио
свој народ, ограничио се на то да га пошаље на пут
на симболичан начин. Хоћу да кажем да је он путовао
сам за себе и за друге .Сваке године путовао је у Трст,
сваке друге у Беч, а сваке треће у Петроград. Тако
му је пошло за руком да у те три пријестонице укаже
на добре и рђаве стране своје књажевине о којој су
кружили, а и још круже, тако нетачни гласови.
Што се њега лично. тиче, треба казати да је
он од тога имао користи. Он се увијек враћао њежнији
и љубазнији, благодарећи дамама оних земаља које
су се трудиле да оплемене његово срце најњежнијим
осјећањима. Упознао сам га у позоришту једне
вечери, када је госпођица Фиц-Шам играла „Гизелу“.
Кнез - владика је био усхићен и у славу париске
Силфриде саставио је диван дитирамб који сам ја
одмах превео на италијански и објавио га у новинама:
то ми је прибавило пријатељство и поштовање
славнога пјесника. Вјерујем да би ме одликовао
неким орденом, али их у његовој кнежевини није
било. Од тога ни за мене ни за њега никакве штете.
Увијек ћу се сјећати његове љубазности, његовог
ведрог расположења, његове племените гордости као
и задовољства са којим ми је говорио о својој земљи
и о својим филантропским плановима. ,,Хоћу“,
говораше он, „да Црна Гора постане узорна држава“.
„Како ћете то да постигнете монсињоре?“ - рекох му
ја. ,,Ви сте сами и немате на расположењу средства
којима располажу остали владари“.
Медаље и новац
„Учинићу што могу“, одговори он. „Гађати
у нишан са мојим народом, бићу са њим, постаћу
донекле њему сличан да га савијем под своју вољу и
да завладам његовом душом. Тако сам поступао досад
и тако ми је пошло за руком да укротим најсировије.
Ако се појаве сувише велике тешкоће, кренућу на
пут и прикупићу нове снаге да бих продужио у
свом подухвату“. Овим разговорима са владиком
дугујемо не мало што знамо о природи и обичајима
Црне Горе. Ми у Европи тако смо једнострани и
укалупљени те је за нас права корист да упознамо
извјесне примитивне и дивље расе, у најмању руку да
унесемо мало промјене у наше приповијетке и да се
ослободимо обичне монотоније. Ми смо као медаље
и новац који су, прелазећи из руке у руку, из џепа у
џеп, изгубили свој отисак. Отуда сљедује да смо
све више сами себи досадни и то све већма бивамо.
Једнога дана, када сам се жалио на ову несрећу и са
највећим жаром указивао на монотонију прозаичног
живота, угледах задовољан осмијех испод бркова
добром владици који ми обећа да ће ми дати један
доказ оне примитивне и помало дивље поезије која
му је изгледала да ће за мене имати много чари. Ево,
дакле извора истинске црногорске приповијетке коју
 12
имам част да изнесем пред љубазну пажњу читалаца.
Крвава кошуља
„Ја немам браће по крви“, рече млада „али
имам брата по љубави који ће извршити ту дужност.
Он ми је то обећао. Носите слободно кошуљу, мој
отац неће, ипак, остати неосвећен“
Владика није био социјалиста. Ипак, је у
његовом народу постојало једно насљедно право које
је он радо хтио да искоријени. То је била крвава освета.
Да бих био јаснији - код неких словенских племена
и на неким италијанским острвима, као на примјер,
на Корзици и Сардинији, стари закон крвне освете
сматра се још и данас као праведан. Рука за руку,
нога за ногу, глава за главу. То је правда јеврејског
народа. Али је Мојсије овај обичај подвео под
извјесна правила; свакако је постојао суд, скупштина,
синедријум, са већим или мањим бројем чланова који
су та правила примјењивали. Под претпоставком да
вам је одрубљена глава, ред је да ваш брат, ваш син,
или било који ваш рођак освети, примјењујући закон
крвне освете и кад му се укаже прилика да се докопа
главе вашег непријатеља. Тако се избјегне трошак
суђења и чувања заточеника.
Више реда у пресудама
Биће вам јасно да владика, пошто је
пропутовао културну Европу, није могао више да
подноси ово стање ствари. Он се, дакле, свом снагом
заложио да искоријени тако брзу правду и да у
пресудама и казнама заведе мало реда. Не знам колико
је у томе успио, јер извјесне предрасуде и извјесне
вјековне традиције тешко је искоријенити, не само
у Црној Гори, него и у најнапреднијим нацијама
свијета. Како можемо да схватимо ми културни и
морални народи утисак који може да изазове у душама
помен на једну крваву кошуљу, која виси као мошти у
нашем салону, у нашој соби, у најинтимнијем мјесту
наше куће? Таква кошуља, натопљена крвљу нашега
оца, нашега брата, нашег сина, која је изложена дању
и ноћу нашим погледима, као што бива међу оним
примитивним племенима, имала би снагу да потресе
и раздражи и најблажу ћуд и најумјеренију природу
нашег вијека и саме наше земље.
Стога је владика дошао на мисао да прикупи
те крваве трофеје и заведе умјесто тога хришћанскији
и заслужнији поступак (autodafe). То је био државни
удар коме се може одати пуно признање.
Тиме не мислим да тврдим да је овај владичин
поступак био од свију одобрен. Викало се, као увијек,
против новина, против скрнављења и против повреда
стечених права и обичаја предака. Уклањањем
кошуље није уклоњена сама ствар. Задржала се
заклетва и спровођена је као и раније. Али први корак
је био учињен и сујевјерје је изгубило свог идола.
У једној колиби на крајњој граници Црне
Горе, недалеко од Котора, војници којима је било
стављено у дужност да покупе крваве кошуље,
имали су муке прије него су једну отели из руку
двију сиромашних жена. Оне су је сматрале за свете
мошти, за драгоцјену амајлију.
„То је кошуља мога мужа“, говорила је
старица.
„Мога оца“, додала је млађа, наричући.
„Убили су ми га тамо преко границе и
одсјекли му главу.
„То је наше једино насљеђе и тешко оном ко
је дирне прије него убиство буде освећено и прије
него кривац својом главом откупи мога оца“.
То је био трагичан призор. Оба су се војника
колебала пред болом двију несрећница које су биле
беспомоћне и биједом огорчене.
Имаћемо осветника
„Ви не бисте могле осветити вашег. човјека“,
говорили су. „Препустите ту бригу правди. С ове
стране границе постоје судије и судови. Владика ће
се заузети и кривац ће искусити казну за свој злочин“.
„Не, повикала је удовица, „Неће он мени да плати
главу мога мужа с оне стране границе. Овдје, овдје
прибавићемо ми сами себи правду
„Како то? Ви немате родбине. Ви сте двије
јадне жене! „Имаћемо ми већ осветника“,, додаде
старица непопустљиво. „Даћу руку моје Јеле само
оном који ми донесе Стевовићеву главу“.
„Ја немам браће по крви“, рече млада „али
имам брата по љубави који ће извршити ту дужност.
Он ми је то обећао. Носите слободно кошуљу, мој
отац неће, ипак, остати неосвећен“.
Мајка је поново покушала силом да
спријечи одузимање насљеђа, позивала се на вјеру
двојице извршилаца.“Ви сте Црногорци“, рече она,
 13
„ви знате шта значи одсјечена глава на преварит и
бачена за храну гавранима. Шта бисте ви урадили
када бисте се нашли у моме положају?“ Два војника
нијесу знала шта да одговоре на такво питање. Они
и ове несрећнице имали су заједничку отаџбину.
Али су наређења била јасна и строга и извршавали
су их по сваку цијену. Један од ове двојице који је
био млађи приђе дјевојци и рече јој: „Ако твој
одабраник не одржи обећање, обрати се мени. Ја сам
Глигорије. Потражи ме на Цетињу, а ја ћу осветити
твога оца. То нека ти буде довољно. А сада дозволи
да извршимо наређење нашега старјешине. Дајте
овамо кошуљу: имате моју ријеч. Заборавио сам да
се обавијестим ко је био онај несрећни Црногорац
кога је требало осветити и шта је био повод његове
смрти. Али Јела је била лијепа и права грађанка,дуге
косе боје абоноса, великих очију, витког и снажног
тијела. Носила је гордо црвену капу, нарочити украс
словенске дјевојке до вјенчања. Ношња Црногорке је
богата и раскошна, пуна шареног веза од кошуље до
чарапа. Њена долама, отворена са стране, ткана је са
хиљаду боја и украшеним живим шарама. Опанци су
исплетени од танке кожне опуте и личе на старинске
сандале, појасеви, ћердани и мноштво украса, од
срме и сребра, цијелу је покривају. Њена црвена капа
искићена је златним дукатима који су свуда по њој
унаоколо причвршћени. Мираз дјевојачки изложен је
тако очима свију и свако познаје жену и мираз који с
њом узима.
Духовни брат
Јела је имала лијепе и украшене хаљине,
али је на њеној капи било мало дуката. Њен отац
није имао довољно времена да попуни њен вијенац.
Стога се просци нијесу појављивали и дјевојци је
пријетила опасност да, и против своје жеље, остане
под црвеном капом.
Немојте ипак мислити да она у свом мјесту
није побудила неку симпатију. Она је имала духовног
брата, побратима, како га на словенском језику зову.
Ми, културни свијет, не знамо никако какво је то
средство. Немамо ни побратима ни посестриму, то
јест ни сестре по души ни сестре усвојенице.
Мајка још не зна за гријех и срамоту
Над Јелином главом надвило се ново
понижење. Њене другарице, стидљивије и обазривије
од ње, тешко су подносиле што се она усуђује да се
појави у цркви са ђевојачким знаком.
Ово је обичај који још постоји код
Далматинаца, код Морлака и Срба. Два младића,
двије ђевојке, а често младић и ђевојка, склапају
ову врсту братске везе, коју свештеник благосиља
пред олтаром и посвећује пред богом као истински
духовни брак. То је споразум љубави и узајамне
одбране у случају опасности и потребе. У свим
везама нема мјеста љубави. Риједак је случај да
неки побратим тражи љубав од своје посестриме:
био би гријех, обесвећење, злоупотреба повјерења,
које не заслужује праштање ни извињење. Брат се
посвећује сестри на живот и смрт, он је штити и
брани од оговарања, од опасности које би могле да јој
угрозе. Ако јој устреба, донијеће јој главу онога који
јој је нанио увреду и подијелиће с њим посљедње
парче хљеба. Сестра се понекад одриче сваке друге
љубави и за цио живот посвећује се своме побратиму.
У таквом духовном браку има неки дух исконске
поезије који би се могао сматрати за изгубљен да се
код илирских племена није сачувао понеки примјер.
Недостојни побратим
Послије очеве смрти Јела је изабрала свога
побратима између неколико младића у парохији који
су тежили за том чашћу. Владо јој је изгледао као
најдостојнији и најодважнији. Био је још и сувише
млад и сувише сиромах да би помишљао на брак,
а затим између Јеле и њега постојао је неки степен
сродства, не баш најближи, али који би претстављао, у
тој православној земљи, законску препреку. Постали
су дакле, брат и сестра, а јадна сиротица могла је да
избрише сузе и да се сигурније одупре опасностима
свога положаја. Али, јаох! Љетњи дани прођоше
брзо, Владо није дуго био достојан њеног повјерења.
Владици је било јако тешко да то призна. Он је желио
да ми наведе неки бољи примјер црногорских обичај
а и да ми чињеницом докаже да се старо братско
пријатељство између Низа и Еуријала, између Ореста
и Пилада, није у свијету угасило и да још у Црној
Гори постоји чак између побратима и посестриме.
Ја дијелим бол племенитог владике и хтио
бих да прећутим ову страницу своје приповијетке,
 14
али истина тражи своје право, а ја имам намјеру да га
поштујем, мада ми то тешко пада.
Уосталом, сви побратими не личе на Влада, а
изузетак не мијења правило.
Владо је дакле брзо заборавио да је његова
посестрима морала да буде за њега тако света и
неповредива као рођена сестра. Она је била млада,
лијепа и сувише повјерљива. Веза коју су они
међусобно склопили дозвољавала им је да се виђају и
да често разговарају, и код куће и напољу и у шумама
и у пољима пуним живог мириса оних долина. Ова
слатка навика добила је мало по мало други изглед.
Вољели су се не као брат и сестра, већ као вјереници
и као супружници још прије неголи су саслушали
савјет родбине и свештеника. „Није бијела голубица“,,
рече владика, „издала њихову љубав, то је био црни,
злослутни гавран који је по селу објавио“.
Али завист и љубомора имају оштар вид и
не само да откривају туђе грешке него их виде и тамо
ђе их нема. Једна дјевојка из села, не тако лијепа као
друге, а можда ни тако чедна, била је срећна што је
могла да потврди глас који се пронио и изложила је
јадну Јелу презирању и освети осталих - „Чућете један
свиреп обичај који код нас постоји“, рече владика.
„Хтио бих да га укинем, као и обичај са црвеном
кошуљом, али је ствар деликатнијег значаја и бојим
се да бих погријешио“.
Црвена капа
„Говорим о оној капи коју словенске дјевојке
обично носе до дана вјенчања. Ова капа, искићена
златницима, није за њих обичан накит. Она је уједно
знак њихове части и мираза. Ко хоће да нађе посљедње
дукате св. Марка, треба само да оде у Црну Гору, и
видјеће их још нанизане око врата и око црвене капе
дјевојака за удају.
Црногорка је поносна својом капом и сматра
је светом. Тешко оној која би је носила и пошто је
на то изгубила право. То би било злоупотреба и
оскрнављење.
Јела се, нажалост, нашла у оваквој прилици.
Капа коју је носила постала јој је тешка на челу и
она би је радо скинула кад су је злобни потсмијеси
другарица на то потсјетили, као што се десило и
Фаустовој Маргарити кад је чула гавраново злослутно
грактање и да њена грешка за село није више била
тајна.
Сирота Јела! Није се ни усуђивала да баци
поглед на своју будућност. Вољела је Влада. Али
јој је неки тајни глас већ казао да јој он не узвраћа
љубав. Послије онога дана када му је пружила и
посљедњи доказ своје љубави није га више виђала
тако често као раније. У почетку он је тражио разлог,
изговор да би оправдао своје изостајање. Сада није
више на то мислио. Пролазиле су недјеље и мјесеци,
а несрећница је осјећала да јој се ближи кобни час,
када се неће више моћи порицати потајни гласови
који су кружили и када ће њена јадна мајка дознати
за њен гријех и њену срамоту.
Стара Црногорка није о томе још ништа
знала. Била је жена старога кова: чврстог и строгог
карактера који је све више био огорчен самоћом
и недаћама. Вољела је своју јединицу као што
планински медвјед воли своје младунче. Али је
више вољела даје види мртву него упрљану неким
гријехом.
И Јела би са своје стране више жељела смрт
неголи да се открије оно што је сваког дана постојало
све више непоправљиво и блиско. Међутим, она је и
даље носила своју дјевојачку капу и више је вољела
лагати саму себе и свијет неголи да зада посљедњи
ударац својој сиротој мајци. Тако су пролазили дани
да није доносила никакву одлуку, да није тражила
излаза и да није водила рачуна о сјутрашњици. Владо
је могао и морао је да поправи своју грешку, али, како
је био слаб и неодлучан, и он је ствар одуговлачио и
чека је да му дође до гуше, не предузимајући никакве
мјере да предухитри опасност.
 15
Тајни суд
Сирота Јела! Она је имала врло рђав избор у
своме побратиму и другу својих дана. Надала се да
ће наћи заштитника, а нашла је слабића који није био
способан да се жртвује.
Владика га је назвао на свом језику још јачим
изразом, који нијесам у стању да преведем.
Међутим, над Јелином главом надвило се
ново понижење. Њене другарице, стидљивије и
обазривије од ње, тешко су подносиле што се она
усуђује да се појави у цркви са дјевојачким знаком.
Постоји још у Црној Гори и код сусједних словенских
племена прастаро предање према коме дјевојке једне
парохије присвајају себи право да скину црвену капу
оној која се очигледно огријешила о закон невиности.
Тајно се састаје нека врста суда који изриче своју
пресуду. Послије тога најчеститије дјевојке из села
сачекују на црквеним вратима јадну жртву и ту
јој силом скину дјевојачки накит који више није
достојна да носи. Овај страшни обред био је готово
заборављен у тим мјестима. Јела није о томе мислила,
а можда није ништа ни знала. Али несрећа не долази
никад усамљена, и јадници, већ довољно кажњеној
због учињене грешке, било је суђено да доживи да јој
се то јавно пребацује на тако свиреп начин.
Владо је упао у клопку
Јела је осјетила да се губи и први пут у
животу паде онесвијешћена. Јадна мајка преблиједи
од гњева, хтједе да се баци на извршитељицу свирепе
пресуде, али жалосна истина синула јој је као кобни
бљесак пред њеном свијешћу и одузела јој храброст
и снагу
Било је на Цвијети. Црква је била препуна
свијета, а Јела није могла да нађе изговор да не пође
на литургију. Одиста, она је дошла с црвеном капом
на глави и у друштву са својом мајком и стала је у
углу цркве као да је предосјећала искушење које је
очекује. Молила се богу и плакала је у себи, покривши
лице рукама, унижена пред богом и свијетом који је
неумољији за извјесне грешке које више заслужују
сажаљење неголи казну.
Свирепа пресуда
„Спасилац није био ту“, рече владика, да
каже несрећницима: ,,Ко од вас није без гријеха, нека
се баци каменом на посрнулу сестру“. Оне изађоше
из цркве и сакупише се пред вратима очекујући
сироту Јелу. Она је посљедња изашла, оборених очију
и са бројаницама у рукама. Зауставише је, шчепаше
је за руку, док јој је најружнија и најснажнија од
њих скинула капу са главе, бацила је на земљу и
згазила је с дивљим пркосом. Јела је осјетила да се
губи и први пут у животу паде онесвијешћена. Јадна
мајка преблиједи од гњева, хтједе да се баци на
извршитељицу свирепе пресуде, али жалосна истина
синула јој је као кобни бљесак пред њеном свијешћу и
одузела јој је храброст и снагу. Немилосрдне дјевојке
нијесу поштеђеле несрећну мајку од пребацивања и
увреда. „Требало је да више о њој бринете“, рекоше
јој, „поведите је кући, добила је што је заслужила!“
Јела отвори очи и лагано баци поглед око
себе. Тражила је некога у гомили, али узалуд, Владо
није био ту. Вјероватно, да је био очевидац страшне
казне, или би је спријечио или би се појавио као
вјереник преварене дјевојке. „То би била његова
дужност, додаде владика, и тешко њему ако то не
би извршио. Има кукавичких поступака који у
нашим брдима не остају некажњени. Јела би нашла
осветника истовремено када је над њом извршена
казна. Али Владо није био ту и јадница се није
усудила да га спомене“.
Виновник убиства
„И ми имамо границе које се чувају на
сваком кораку“, рече владика. „Овдје Турска, ондје
Србија, тамо Аустрија. Некада је ту био и св. Марко,
наш стари савезник. За вријеме Венеције имали
смо славних епоха. Турчин није имао смјелости да
нешто предузме против нас, јер је знао да дирнути
Црну Гору значи исто што и навући галије Републике.
Далматинци су у оно вријеме били наша браћа која
су била изложена истим опасностима и која су
уживала исте повластице као и ми. Сада су се ствари
унеколико измијениле, Далматинци су и даље наша
браћа, али се управљају по истим законима и по истој
политици. Ми смо једнако браћа, али постоји кордон
цариника који нас дијели и чини нас странцима једне
према другима“.
Нека се читалац сјети да се овако недавно
говорило да ову моју причу не би узео као одломак
 16
савремене историје. Уосталом, ако овдје владају још
исте прилике, то није мојом кривицом. Породица
која је Јели дуговала одмазду за проливену крв њеног
оца, живјела је с оне стране границе, с оне стране
царинског кордона, који је добром владици задавао
много јада. То је била богата и утицајна породица за
те крајеве. Старјешина породице, виновник убиства,
живио је спокојно и исмијавао је крваву кошуљу која
је била стргнута са тијела његове жртве, као залога и
јемство скорашњој одмазди. Њему је дошло за руком
да ову ствар заташка и није имао никакве главобоље
са својом влашћу. Што се сада тиче рођака убијенога,
није о томе водио бригу. Он није имао намјеру да пређе
преко границе, а у случају да је неко од њих мислио о
томе, утврдио је са цариницима, својим пријатељима,
потребне знакове да би био благовремено о томе
обавијештен. С друге стране ове двије жене биле су
саме и без ближње родбине која би примила на себе
њихову освету, бар дотле док се дјевојка не уда.
Ми сада знамо како је стајало питање Јелине
удаје. Владо ј ој је то обећао и заклео се; али, као
што је изневјерио своју ријеч побратима могао је
да изневјери и друго од чега је сада зависила част
и живот његове вјеренице. Када ју је он подсјетио,
послије ове непријатности са црвеном капом, десио се
болан призор који је лакше замислити него описати.
Јела је још била болесна, стога је младића
примила мајка која га је дочекала са пуно пријекора
и пријетњи.
Она му је испричала шта се десило и, прије
но што му је пребацила за невјерство, запитала га је
гдје је био онога дана и зашто се није нашао ту да
узме у заштиту своју посестриму, пошто ју је изложио
таквој срамоти. Он је једини могао да прихвати, да је
подигне и да пред народом изјави да је она његова
вјереница и његова жена.
Владо је саслушао ове ријечи, намргођен и
ћутљив. Није знао шта се десило, а изглед оне јадне
мајке чије је повјерење био проиграо, није могао, а
да у његовој души не пробуди, ма колико да је била
хладна, осјећање сажељења и гриже савјести. Он
ућута јер није могао да одговори на постављено
питање, а да при томе не открије нови кукавичлук.
Био је с оне границе, код куће убице, не са
намјером да изврши правду, него да почини нову
срамоту.
Друга ђевојка
У оној кући била је друга дјевојка, лијепа,
довитљива плавуша која је гледала да ухвати у своју
мрежу Јелиног вјерника, да јој постане љубавник.
Марушка није била. упозната са злочином свога
оца и са намјерама за освету коју је можда Владо
наумио. Али је њен отац у то сумњао и прије него
би силом сузбио силу, покушао је да на други начин
отклони опасност. Он прими младога Црногорца с
неискреном љубазношћу и позва га за своју трпезу.
То је био најједноставнији начин да га придобије и
да му избије оружје из руку. „Ми никада не убијамо
човјека који је с нама јео хљеба и соли“, примијети
владика.
Владо је врло лако упао у клопку, пошто није
био расположен за опасне подухвате и више је волио
да проведе љубав са кћерком него да угрози живот
њеном оцу.
Нагнан, дакле, од неумољиве старице,
уплашен грижом савјести Владо је умио да одговори
лажју. „Био сам далеко“, одговори, „изван села, преко
границе.. Ви добро знате да ја увијек тражим згодну
прилику да извршим своју обавезу и да заслужим
руку ваше кћери“.
Оштри и страшни поглед старице задржао
се на Владу да би дознала колико има истине у томе
тврђењу.
„Па добро“, рече она, „да ли си ти извршио
своју обавезу? Да ли си заслужио да даш своје име
Драганићевој кћери? Гдје је глава његовог убице?
„Још га нијесам наша“, промрмља Владо
„али ћу га пронаћи, кунем вам се“.
Самртна Јела паде пред Владове ноге
„Отићи ћу право кући: прва особа коју
сретнем превагнуће. Ако буде стари, убићу га;
ако буде дјевојка, загрлићу је и шта учиним, биће
учињено“, рече Владо и пође пут куће
„Много пута си се клео и много си обећавао
да бих могла да повјерујем твојој ријечи. Ти си
издајник. Ти си злоупотријебио моје повјерење,
преварио си посестриму, изложио си је срамоти
и довео до очајања. Нећеш је видјети дотле док не
осветиш крв мога мужа и докле не пружиш залогу
твоје вјере“.
 17
Владо је био готов да пође да би избјегао Марко и Богородица
нова питања, када се изненада довуче пред блиједа
Владо је станово недалеко од границе и,
и готово самртна Јела која је из оближње собе чула
вршљајући са трговцима који су ишли из једног
овај разговор, и спријечи га да оде. „Мајко моја“,
краја у други својим послом, изгубио је првобитна
повика она пригушеним гласом „ви тражите нечију
црногорска обиљежја, а да није промијенио ни владање
смрт, а не видите да ја сама умирем!“ -Јадна дјевојка,
ни осјећања. Био је колебљиве природе, падао је под
нажалост, говорила је истину, јер чим је изговорила
прве утиске, не размишљајући о посљедицама које би
ове ријечи паде пред Владове ноге који се није усудио
из тога могле да настану. Мјесто разума и провиђења,
да је прихвати рукама.
код њега је одлучивала случајност. Излазећи из
„Ово је твоје дјело“ - викну мајка - „ево
Јелине куће, љут на ријечи таште и узбуђен стањем
што си урадио од твоје посестриме. Зашто је једном
у које је довео своју вјереницу, упути се према
не убијеш? Признај своје дјело, можда ћеш имати
своме селу, уђе у кућицу, наоружа се пиштољима и
одважности да јој одузмеш и оно живота што јој
ханџарима и пређе брзим корацима онај пусти крај
преостаје, пошто можда нећеш имати довољно
који је обрастао жбуњем и трњем и који дијели Црну
одважности да је осветиш“!
Гору од Аустрије. Куда је пошао? Било је јасно да се
„Ви ме не познајете“ - узвикну Владо,
упутио према оној проклетој кући, али је било тешко
узбуђен овим ријечима и преживим гласом којим их
предвидјети са каквом је намјером тамо ишао. Био је
је старица изговорила. - „Пустите ме да идем. Ви ћете
више збуњен и неодлучан него икада. У тој је кући
ускоро о мени чути“. И истргнувши се из Јелених
становао човјек за кога се заклето да ће га убити, и
руку, којима му је обгрлила кољена, удари на врата
једна лијепа дјевојка која га је дражила неодољивом,
и напушти ову кућу коју неће више видјети. Јелина
опасном привлачношћу. Није то била обична борба
мајка поведе своју кћер поново у кревет и сједе
између добра и зла: то је била борба између два
поред ње: и једна и друга гледале су ћутећи и нијесу
нагона, између двије врсте идеја које су га у једном
проговориле ни једну ријеч ни пуштиле ниједну сузу.
и другом случају водиле на кривично дјело. Јер, ако
Толико их је био савладао бол и очајање.
је убиство било злочин, напуштање Јеле и његово
љубакање са другом нијесу зацијело биле врлине.
Владо сједе на једно стабло које је оборило
невријеме, надоглед оној кући према којој су га
гонила два тако различита осјећања. Он је био уморан,
не толико усљед дугог пјешачења колико усљед
унутарње борбе која му је потресала савјест. Послије
дугог двоумљења извади из џепа ситни бакрени
новац, већ ван оптицаја и који је он очигледно чувао
за другу употребу, а не да га потроши. То је био ситан
новац из доба Републике који се тада звао „марко
лино“, због лава св. Марка који је с једне стране био
грубо утиснут, док је с друге стране имао лик наше
Богородице: Марко и Богородица, као што пише у
наслову овога поглавља. Дјечаци, а често и одрасли,
употребљавали су га при једној игри која је названа
по тим отисцима. То је била варијанта старе и нове
коцке: један од безброј начина да се испитује и проба
срећа.

Марушка отвори врата

Али Владо је био сам. Он је мрачним
погледом гледао тај новац. Тресао гаје међу стиснутим
длановима прије него га баци увис и прије него ли
погледа отисак који ће му се показати кад му падне на
отворени длан. Несрећник је хтио да се игра Марка
и Богородице, тј. животом човјека и љубављу сироте
дјевојке која га је вољела. Није могао да нађе бољег
начина да утиша своју савјест. - Ако изађе Марко -
 18
говорио је - то ће значити смрт: лав не опрашта. Ако
буде света Богородица, то ће бити друга ствар. Она не
жели смрт грешника: вјенчаћу Маришку и све ће бити
готово. Јела ће моћи да се хвата само са провиђењем
које ће одлучити о њеној судбини.
Али изгледа да се провиђење није хтјело у то
да умијеша. Новац, бачен увис, паде на земљу и упаде
у дубоки процијеп. Владо је могао да га потражи
или да понови игру другим новцем, али он је био
сујевјеран и овај случај схватио је као опомену неба
које није хтјело да буде учесник у овој недоумици.
„Утолико горе“, узвикну Владо устајући
- „Отићи ћу право кући: прва особа коју сретнем
превагнуће. Ако буде стари, убићу га: ако буде
дјевојка, загрлићу је и шта учиним, биће учињено“.
Донијевши ову одлуку, пође и, не гледајући ни десно
ни лијево, дође до врата. Закуца. Марушка му отвори
врата и дочека младића с уобичајеним миловањем.
„Небо је проговорило“, помисли овај биједник, „ова
лијепа дјевојка биће ми жена“.
Из кревета у потрагу
„Ајде, ђевојко! Буди јунак, драга сестро.
Треба да се ријешиш. Владо сједи за столом убице,
с њим је јео хљеба и соли и, умјесто да освети крв
твога оца и опере част твоје породице, кукавички те
је жртвовао и примио руку његове кћерке“
Прошло је неколико дана откако је Владо
напустио Јелину кућицу. Свакоме је лако да замисли
стање напуштене дјевојке. Шта се с њим десило? Ђе
је био ? Зашто се не враћа да откупи своју ријеч?
Начин на који је отишао дозвољавао је
свакојака нагађања. Да лије покушао да изврши
дјело? Да лије успио у нападу или је пао он сам као
жртва свога јаког противника? Та је мисао кињила
сироту дјевојку, везану занавијек за кревет. Лако се
може замислити да призор који смо испричали није
ништа допринио њеном оздрављењу.
Пут до колибе
Мајка Јелу није никако напуштала. Шта је
она и могла да јој каже да би јој вратила душевни
мир? Она је сама својим оштрим ријечима и својим
пријекором ставила Влада пред ову алтернативу. Она
је, дакле, ћутала и у том ћутању је чекала одлуку
судбине.
Али Јела није дуго издржала у том стању
збуњености и неизвјесности. Искористила је прилику
док је мајка била отсутна, те онако слаба и још са
врућицом, удари преко поља. Ватра ју је више него
ишта друго подржавала и давала јој потребну снагу
да би извршила своју намјеру. Хтјела је да запита
људе који су је успут сретали да ли шта знају о Владу.
Али се није усудила да изговори оно што је имала
да каже и продужила је право без иједне ријечи.
Избјегавајући саобраћајне путеве, дуго је ишла куда
ју је судбина водила, не задржавајући се, не обзирући
се све док не угледа Владову колибу. Она је тамо
била још једанпут - онога кобнога дана, када је,
обузета чудном вртоглавицом, пала у наручје своме
побратиму и када је пристала да му буде жена пред
богом.
Закуца на врата али се нико не јави. Сусједи
јој рекоше да Владо већ неколико дана није ту и даће
се вјероватно вратити тек послије вјенчања.
„Вјенчања“? Сирота Јела преблијеђе чувши
тај одговор. О каквом се то вјенчању говорило? Она
то није могла да погоди. „То ће бити неки изговор“ -
помисли несрећница - „свакако глас који је он пустио
да би сакрио праву намјеру свога пута Да ли да
сачекам овдје или да се вратим кући, не свршивши
ништа? Не, треба да га видим, треба да дознам шта
се с њим дешава. Поћи ћу ја сама преко границе,
ђе се можда задржава чекајући подесан моменат
да изврши обавезу и да се удобровољи мојој мајци.
Свакако, окривљујем га неправедно, неправедно га
сумњичим. Он не смије да се врати док не изврши
услов који му је наметнут. Он мисли само на мене и
 19
излаже се најгорим опасностима због мене“.

Црна слутња
Варала се сирота и подавала новим илузијама.
Али оно вјенчање стално ју је узнемиравало као
ријеч црне слутње, као мрачно претсказање нових
јада. Поново се упути, не знајући на коју ће страну.
И не зна како се нађе баш на самој граници илирских
покрајина и Црне Горе. Никада није прелазила ту
границу и дуго се колебала прије него ступи на ту
кобну земљу, јер јој је изгледало да се још црвени од
крви њеног оца.
У тренутку кад је прелазила границу наиђе
на неког земљака кога је и раније видјела. То је био
онај војник што је био послат од кнеза да заплијени
крваву кошуљу и који јој се при растанку понудио на
тако необичан начин. -“Рачунај на мене“ - рекао јој
је - „ако ти устреба пријатељ или брат“. Војник ју је
тешко препознао, толико се била измијенила усљед
болести и због страшних мука које су је мучиле. Али
чим је препозна, сјети се свога обећања и приђе јој да
дозна куда ће.
„Ова земља није сигурна за тебе рече јој.
„Ништа за то - одговори Јела. - „Ја морам да пређем.
Имам хитан посао тамо преко границе.“ „Знам ја
то добро - одговори он - „знам добро. Али би било
много боље да се вратиш кући. Послушај савјет
пријатеља - „Хвала вам „ - рече она. „Хвала вам на
добрим савјетима. Али ја по сваку цијену морам да саопштио ову вијест, прихвати је рукама и покуша да
дознам ђе је мој вјереник“. - „Твој вјереник, ђевојко је поврати.
моја?“ - она обори главу и поцрвени до ушију. - „Твој
вјереник је издајник!“ - продужи војник. „Не, то није могуће“
„Рђав брат, а још гори друг за тебе. Врати се, „Не, није истина, то није могуће“ - говорила
врати се, не покушавај да га видиш и бриши га из је сирота ђевојка долазећи к себи. „То је сан, страшан
главе, ако можеш „ - Умро је“ -промрмља Јела. „Умро сан али ће брзо престати. Је ли да је то сан“?
је у подухвату који је примио на себе. Убица мога оца Ловац, уплашен дејством које су његове
још једном ликује над нама. Говорите јасно. Његова ријечи учиниле на сироту жену, није знао шта да јој
смрт биће и моја смрт, али ипак, биће ми мање горка одговори, већ ју је гледао са неким сасвим чудним
неголи његова издаја“. -“Сирота жено“ - рече прости изразом. „Зашто ме варате?“ - рече му она.- „Ви
али добри брђанин - „тешко ми је да ти то кажем, добро знате да Владо не може да вјенча другу жену.
али злу нема лијека и ништа не би користило да се Ја сам пред богом његова жена. Свако друго вјенчање
сакрије. Прије или послије мораћеш да дознаш. немогуће је“.
„Ајде, ђевојко! Буди јунак, драга сестро. Треба да се „Онда иди“ - одврати јој ловац. „Можда још
ријешиш. Владо сједи за столом убице, с њим је јео има времена да добијеш своје право. Иди јави се
хљеба и соли и, умјесто да освети крв твога оца и мјесном свештенику и спријечи вјенчање. Још нијесу
опере част твоје породице, кукавички те је жртвовао извршена сва оглашења“.
и примио руку његове кћерке“. Ово ријечи Јела је схватила озбиљно. -
„То није истина... није могуће“ - повика Јела. „Покажи ми пут“ - рече она.
„Истина је ђевојко. Истину ти кажем ма да ми је „Иди овим путем“, одговори јој ловац. „Брзо
тешко што морам да те ожалостим тужном вијешћу. ћеш угледати село. Потруди се да нађеш свештеника.
Ти си врло несрећно поклонила своју љубав и своје Ćутра је недјеља. Он ће свакако бити у парохији. Ма
повјерење“. шта ти се десило, дођи до мене. Ја ћу остати овдје и,
Јела, блиједа као мртва, сруши се на земљу ако ти могу у чему да помогнем, дођи, знаш да сам
онесвијешћена. Груби ловац који јој је, без припреме,
 20
ти дао ријеч и одржаћу је“. Јела пође као стријела и
захвали му се на понуди. Пређе границу, пође путем
који јој је показао и кроз један сат угледа црквени
торањ сеоцета према коме је ишла.
Гласан крик одјекну црквом
Није потребно да кажем ко је био тај што
је крикнуо. Стварност њене несреће ошинула је
биједну Јелу као муња. Није умрла на мјесту, али је
пореметила памећу!
Сунце је било већ зашло. Стога, и поред
своје жеље, сирота ђевојка није смјела да тако доцкан
закуца на врата свештеника. Зато је молила да је
приме у прву кућу на којој је нашла отворена врата.
Била је љубазно примљена и ниједно питање нијесу
јој индиректно упутили. Гостопримство је прастара
врлина словенских народа. Она је жељела да се о
свему обавијести, да се одмах ослободи сваке сумње,
али није смјела да каже ниједне ријечи. Сјутрадан
на празник пође са осталима на литургију. Послије
еванђеља свештеник, окренут према вјереницима,
огласи по трећи пут Владово и Маришкино вјенчање.
Гласан крик надјачао је ове ријечи. Сви се окренуше
на ону страну цркве одакле се чуо тај крик. Није
потребно да кажем које био тај што је крикнуо.
Стварност њене несреће ошинула је биједну Јелу
као муња. Није умрла на мјесту, али је пореметила
памећу!
Неочекивани бранилац
Ловац, који је Јели саопштио жалосну вијест,
видећи да се не враћа, упути се у правцу села и чекаше
је пред црквом. Поштени Глигорије није могао ни
да помисли на тако очајне посљедице. Био је, као
што ћемо видјети, човјек добра срца али сувише
сирове ћуди да би могао да предвиди утицај таквог
открића на душу једне жене. Замислите, дакле, како
се изненадио када је видио да Јелу изводе из цркве
и да је прати гостољубива породица која ју је била
прихватила Запрепашћен и потресен, без ријечи се
придружи жалосној поворци, претстави се домаћину
и прими се да несрећну ђевојку одведе мајци. То је
било најбоље рјешење, једино које је преостајало.
Јела је пошла с њим без и најмањег отпора и без
ријечи. И Глигорије је ћутао, сматрајући да је његова
утјеха некорисна. Он је добро увиђао да не може да
изведе намјере које јој је предлагао усљед стања у
коме се она сирота налазила. Међутим, одвео је мајци
њену кћерку на најљепши могући начин, испричао јој
шта се десило и отишао својим послом.
Али сирови брђанин није био човјек који
заборавља своје обећање. Код њега није било ријечи,
већ дјело. Изглед оне јаднице, очајно стање у коме
ју је оставио, неправда и превара човјека чија је она
била жртва, све га је то дубоко узбудило. Од тога
часа сматрао је сироту, напуштену дјевојку као своју
сестру или кћерку и у себи се заклео, ако већ не
може да поправи толику несрећу, да ће бар осветити
срамоту коју је она незаслужено поднијела.
Чим је донио такву одлуку, он ју је тајио за
себе и чекао је подесан час и мјесто да је изврши.
Ипак је хтио да покуша свако законито средство
и мада та одлука ни њему самом није била сасвим
јасна, још једном пође у село које је било позорница
жалосног догађаја. Смјеста пође пароху и пошто му
је у мало ријечи изложио жалосну ствар, изјави да
је ново вјенчање немогуће и да је он баш због тога
дошао да га спријечи.
„Жалим њену несрећу“
Парох га је саслушао и нимало се није
збуно. Нажалост, то није био човјек неке нарочите
памети. Слабић и не схватајући суштину светости
и дужност свога позива, запитао је само Глигорија
с каквим правом и на основу чега он долази да
спријечи ово вјенчање. Да ли је он брат, рођак или
неки сродник ђевојке? - ,,У мојој парохији тако се
ствари нипошто не свршавају“ - додаде свештеник.-
„Владо је слободан, не постоји никакав претходни
брак склопљен у цркви. Оглашења у цркви три
пута су правилно извршена према грађанским и
црквеним прописима. Ви видите, дакле, да је ваше
 21
супротстављање неумјесно и противно закону. Двоје
вјерених су честити и побожни: изгледа да су били
једно за друго. Ђевојка није само моја парохијанка
него сам је и крстио. Добра је миражџика и ви се
варате ако тражите да се омете тако прикладна брачна
веза“.
„А шта ће она друга“ - одговори Глигорије -
„она друга несрећница која је већ његова жена пред
богом и која ће беспомоћно бити упропашћена ако
он не одржи своје обећање и ако се вјенча са овом
женом?“. „Жалим њену несрећу“ - додаде парох.
„Жалим њену несрећу, али не знам шта за њу да
урадим. На крају крајева, она је странкиња, штавише
није ни католкиња и не могу да је сматрам чланом
своје пастве. Уосталом, ако се ради о некој накнади,
породица је врло богата и неће јој ускратити неку
помоћ; биће ми мило да на лијеп начин свршим овај
посао, мирним путем, без суда“.
Ове ријечи изазвале су нову мисао код нашег
Глигорија. Он је помислио на комесара и, кад је
увидио да с те стране не може ничему добром да се
нада, ријеши се да посјети неког познатог адвоката да
се о овој ствари посавјетује.
Адвокат, као што се могло и слутити, упита
да ли постоји нека Владова писмена изјава. Глигорије
о томе није ништа знао, али у тој земљи није обичај
да се много пише, а Владо је могао бити потпуно
неписмен.
„У том случају“- рече адвокат - „нема шта
да се ради, ни чему да се нада. Комесар обично не
прима усмене доказе: суди само на основу писаних и
потписаних исправа. Мој вам је савјет да уштедите и
труд и трошкове“.
Паćа вјера
„Нема ли, дакле, у свијету више правде?“-
повиче Глигорије. „Може ли се, дакле, преварити и
некажњено напуштити једна сирота ђевојка која је
повјеровала на ријеч? Паćа вјера! Код нас се ствари
друкчије рјешавају!“
Он је ту старинску узрјечицу изговорио
таквим гласом да се адвокат уплашио. - „Нека вам
бог буде у помоћи, адвокате мој“ - рече Глигорије,
савлађујући се тешко. - „Нека вам бог буде у помоћи!
Чућете ви још о мени“.
Рекавши то, набије на главу свој калпак и оде
проклињући и вријеме и ријечи које је бескорисно
утрошио. Не губећи времена, пође право кући
вјеренице. Потражи њеног оца, изјављујући да мора
с њим да говори о некој важној ствари. Није могао
да изабере подеснији час. Будући таст био је још
за трпезом са новим вјереником. Ручали су заједно
и спокојно и послије ручка пушили луле. Старица
мајка и живахна Маришка поспремиле су по кући.
Код Словена у тим крајевима жене не сиједају за
трпезу, нарочито када у кући има гостију.
„Ваш зет има другу жену“
„Ја сам Глигорије Марковић са Цетиња, по
занимању ловац и сопственик нешто земље и једне
куће. Дошао сам да запросим руку ваше кћери“.
Глигорије им није био познат, али по
тамошњем обичају понуде му чашу и дугу лулу од
јасминовог дрвета. Он не хтједе да прими ниједно ни
друго. „Дозволите ми“ - рече - „прије него примим
чашу као знак гостопримства да вам изложим циљ
своје посјете“. „Говори“- рече отсјечно домаћин.
„Ја сам Глигорије Марковић са Цетиња, по
занимању ловац и сопственик нешто земље и једне
куће. Дошао сам да запросим руку ваше кћери“.
Владо има другу жену
„Имам само једну кћер“ - одговори
Маришкини отац. „Жао ми је што си дошао сувише
доцкан. Она је већ удата, ово је њен муж.
„Удата?“ - запита изненађено Глигорије.
„Оглашења су готова, преостаје још само
црквени обред“.
„Ипак, нешто недостаје“ - примијети
Глигорије. „Обред се не може извршити јер ваш зет
има другу жену“.
„Другу жену“ - запиташе у чуду истовремено
четири гласа.
„Јесте, другу жену“ - одговори Глигорије
сигурним гласом.-
„Мој рођак Владо, кога овдје видите има у
Црној Гори другу жену. Не знам да ли је вјенчање
обављено пред свештеником, али знам сигурно да је
тај брак свет и праведан пред Богом“.
„Како се зове та жена?“ - запита Маришка
неповјерљиво и злобно. „Зове се Јела“ - рече
Глигорије. „Питај свога вјереника који је познаје
боље од мене“.
,,С каквим се правом ти мијешаш у моје
ствари?“- скочи Владо. „Боље би било, рођаче
Глигорије, да се одавде изгубиш“.
„Не говорим с тобом“‚- узврати Глигорије.
„Дошао сам да запросим руку ове ђевојке
која ми се допада, пошто сам слободан од сваке
обавезе имам неку наду да ће избор пасти на мене.
У сваком случају, ти немаш да одговараш. Ред је да
одговори овдје присутна ђевојка и њени родитељи“.
„То је непристојна шала“- рече Маришкин отац.
„Ако ту има нека законска сметња, обратите
се господину свештенику. Тај свети човјек одлучиће
својом разборитошћу шта треба да се уради. Што се
мене тиче, ја остајем при својој ријечи, и не мијењам
 22
мишљење. Ја не знам ко је жена о којој ми говориш;
ако немаш више да кажеш, ето ти врата“.
„Да ли је могуће?“- рече Глигорије уставши
са шкриње.- „Да ли је могуће да ти не познајеш ту
жену? Али си свакако познавао њеног оца! Мој рођак
Владо моћи ће да ти о томе да боља обавјештења“.
Ево нове прилике
„Ти си дошао у моју кућу да ме изазиваш“ -
рече стари, уставши и он док му је из очију сијевала
ватра.
Сви устадоше и изгледало је да ће бити свађе.
Али се умијешаше двије жене, и Маришка, која је
била истинска газдарица, успјела је својим мажењем
да смири очев гњев и да га натјера да поново сједне.
„Не видим разлога чему толика ларма“-
рече намигуша без осјећања и карактера. - „Ево
нове прилике која ми се нуди. Добро ми дошао као
и остали. Ми нијесмо Црногорци, али зато нијесмо
заборавили обичај наших старих. Слободно је
отимати се о руку дјевојке све до дана вјенчања. Ко
није у стању да је отме од својих супарника, није је
достојан. Примам, дакле, овога младића у ред оних
који се отимају о моју руку и видјеће се, кад се
огледају, да ли је он достојан. У сваком случају он
ће бити на свадбеном ручку, а до тога дана нека иде
збогом“. „Хвала, дјевојко“, рече Глигорије одлучно. -
„Довиђења, рођаче. Судбина ће ријешити“. Рекавши
ово, поздрави озбиљно и оде. „Треба да вам објасним,
драги мој“, рече ми владика - „шта је мислила
плавуша Маришка када је Глигорију одобрила да се
може огледати. Код словенских народа који нијесу
примили ваше обичаје свадба и сахрана су два
најзначајнија догађаја у животу. Једна и друга славе
се хамеровским гозбама које трају неколико дана и на
којима узима учешће готово цијела општина: када се
ради о весељу, сви су, мање више, везани крвним и
сродничким везама“.
Прелазим преко потребних обреда који
овамо не спадају, али ћу вам у неколико ријечи казати
како се слави свадба.
Намјештени мегдани
То вам је врло живописан обичај. Ви, као
познавалац ваше класичне књижевности, наћи ћете
са задовољством понеки траг о причи Перипоса међу
Кентаурима. На дан вјенчања, вјереник у празничком
одијелу, прописно наоружан, појављује се у кући своје
вјеренице. Јаше ватреног коња у пратњи цијеле своје
родбине и, колико је могуће, са штовише пријатеља
и другова. Они се у овој прилици зову сватови, а то
значи исто што и поочими, свједоци, кумови. Стари
Паранинфи су их називали „ђеверима“.
Невјеста је такође у пратњи својих ђевера;
словенска ријеч која има исто значење. Ђевери су
сродници, браћа; рођаци итд. То је велика и исто
тако свечана поворка. Просидба је већ била, али се
свечаност понавља пред кућним вратима. Отац или
старјешина породице понешто се противи у овом
или оном. Он примјећује; дјевојка је сад сувише
дивља, сад сувише вриједна, а сад опет премлада за
удају. Све ове препреке не одбијају вјереника који
изјављује, и поред свега тога, даће да је узме. Тада
се старјешина куће прави да се с тим мири и повлачи
се, али иступа поворка ђевера и прави се као да ће
се опријети, не ријечима него силом. Вјереник се
повлачи међу сватове; савјетује се с њима и прелази у
напад. Настаје нека врста борбе, већином намјештени
мегдани пуцањем из пиштоља или пушака напуњених
барутом. Борба има завршетак какав се лако може
предвиђети. Вјереник остаје побједник, уграби
дјевојку, узјаше поново на коња с њом и у пуном трку
појури у поље. Сватови и ђевери мире се и пљескају
рукама и посиједају сви заједно за исту трпезу. Био
сам више пута на сличним свадбама у Херцеговини.
„Ви ћете сада схватити“, продужи владика,
„Маришкине ријечи и наслућујете Глигоријеву
намјеру. Убрзо ћете видјети да ли је та несмотреница
имала право да се похвали својим поступком“.
Вјенчање је било одложено за идућу недјељу. Био
је лијеп јунски дан. Небо је било свијетло и ведро:
плодним пољем ширили су се сваковрсни љетни
мириси цвијећа. Обале и острва тога краја пуни су
мајорана и мирте, као и острва Архипелага. Излишно
је да вам кажем да су грчке дјевојке од овог биља
плеле себи вјенчани вијенац приликом Афродитиних
свечаности.
Варошки изглед
Вјеренице нашег времена, мада хришћанке,
ипак су сачувале неки остатак старог обреда. Једино
је накит нешто једноставнији и није толико укусан.
Маришка је накитила традиционални корет свога
 23
краја мноштвом украса и ситница које је купила у
Трсту приликом путовања. Њена црвена капа сијала
је са много редова златника.
Велики бијели вео покривао ју је од главе до
пете. Изгледала је као мајка божја из Лорета, украшена
за своју славу. Њена дуга плава коса и њежна боја
коже, необична особина код Далматинаца, давали
су јој нарочити и варошки изглед који је привлачио
погледе свију.
„Ти си кукавица, лажни брат и издајник“
Владо је био тако очаран да није ни поклањао
пажњу доласку и мрачним ријечима рођака Глигорија.
Он је мислио да се попео на девето небо. „Хтио је
да заплаши“ - помисли у себи - „али ће сада видјети
да му се не исплати игра с нама“. -На Јелу није ни
мислио. Пореметила је умом: утолико горе по њу.
Владо је витак и снажан. То му је била једина
вриједност и једино је тиме задобио Маришкину
руку. Потрудио се, дакле, да се на дан свадбе појави
пред њом у најљепшем одијелу. За појасом је имао
свијетло и врло лијепо оружје и јахао је жустрог
коња, који је поигравао и бректао, да је дивота била.
Прасак пиштоља
Носио је далматинску ношњу, која је, изгледа,
као скројена да би показала снагу и љепоту тијела:
чакшире од бијелог сукна, узане око ногу, нека врста
копорана или кафтана, украшен накитом посребреног
калаја, ханџар са урезаном ручком, карабин преко
рамена којим је умио да рукује врло вјешто. Његова
дуга црна коса, уплетена иза потиљка, висила му је све
до седла, мала плава капица, украшена са неколико
паунових перца, једва му је покривала врх главе. То
је до посљедњег времена била ношња Црногораца и
Далматинаца.
Његових сродника није било много, јер се
вјенчање обављало с друге стране границе, куда
многи његови рођаци нијесу смјели да пођу с њим
због својих посебних разлога. Поворку је сачињавало
десет до дванаест сватова. Маришкина пратња
била је, напротив, готово двапут већа. Њен отац је
био најбогатији у цијелом крају и имао је рођака
и пријатеља колико год је хтио. Тиме се ђевојка
хвалисала више но што је био ред. Прасак пиштоља
и пушака чуо се из далека. Ђевојчина пратња је
одговарала још бучније. Њено срце играло је од
радости и поноса када се приближавао њен вјереник,
јер га је она вољела на свој начин због препрека које
је савладала да би га отела својој супарници.
Владо уђе у двориште са својом малом
пратњом, ђе су већ били постављени столови за гозбу.
Редали су се уобичајени поздрави, када се изненада
чу како ваздухом одјекују други пуцњи. „Биће да
долазе други сватови“, говорио је међу собом мали
број Владових другова. Али је он знао да не очекује
никога другога осим рођака Глигорија.
Скамењени сватови
,,Некабуде“, рече у себи са уобичајеном
непромишљеношћу - „ако долази као пријатељ наћи
ће се за њега спремљено мјесто, ако дође ка супарник,
наићи ће на тврд орах“.
И одиста, то бјеше Глигорије, носио је и он
празнично одијело, али нешто тамније боје. Чим уђе
у двориште упути се према Владу и запита га да ли
хоће да му буде сват.
„То теби приличи“, рече Владо. Баш си ми
добро дошао да ми повећаш број сватова. Што се
мене тиче, нијесам ничији сват: ја сам вјереник и
тешко оном коме падне на памет да помути свадбу“.
„Шта си урадио са Јелом?“ - запита Глигорије.
„Не престајеш, дакле, да ми спомињеш име
те жене? Ако ти је толико до ње стало, зашто је не
узмеш за жену? Ја ти нећу правити сметњу, буди
спокојан“. „Ти си кукавица, лажни брат, издајник који
није достојан нашег племена“.
„Ах, ти тражиш кавгу са мном?“ - рече Владо
и, без оклијевања, тргнувши пиштољ иза појаса упери
га на Глигоријеве груди. Али овај, брз као муња, окоми
се на противника, шчепа га за плетеницу, привуче
га на леђа свога коња и, једним потезом ханђжара
одсјече му врат. То се збило брже, него што ја могу
да ово испричам. Сви су присутни стајали непомично
као скамењени и избезумљени. Маришка се срушла
онесвијешћена у мајчино наручје. Владови другови
и неколицина из вјереничине пратње јурнуше на
убицу, али је он већ био узјахао и нестао иза плотова
и жбуња, што је препречавало пролаз.
Владика прекиде овдје своје причање и
погледа ме са изразом спокојне ироније.
„Ви нијесте очекивали овакав расплет“.
„Признајем, монсињоре, да ми свршетак
изгледа сувише нагао“, одговорих му.
„Па ипак је најдосљеднији који би се
могао очекивати у овој моралној средини препуној
вјековних предрасуда и дивљих страсти. Владо је без
сваке сумње био највећи кривац, па би ипак избјегао
сили закона. Глигорије се направио истодобно и
судија и извршилац пресуде. Нећу да кажем да је
учинио добро и да је на то имао право. Човјечји живот
припада једино богу који му га може дати. Али док
год постоје народи код којих је правда препуштена
вољи појединаца, све дотле ћемо морати подносити
све посљедице“.
Глигорије у затвору
 24
,,А шта је било с Глигоријем, монсињоре?“
„Несрећни Глигорије није стигао да пређе
границу. Његов коњ није био ни јачи ни бржи од
оних који су га јурили. Маришкин отац брзо је стигао
бјегунца и успио је да му пресјече прелаз у тренутку
када је стигао на границу. Аустријски цариници били
су на опрезу и Глигорије је морао да подлегне бројно
надмоћнијем противнику и поред свог јунаштва и
ванредне хладнокрвности. Није могао да одриче свој
злочин, и морао је да дозволи да га ухапсе и да се
подвргне примјени земаљских закона који су врло
строги, али ипак и врло праведни“.
„Зар је осуђен на смрт?“
„Не баш на смрт, него на двадесет година
принудног рада. Његовом кривицом и усљеђ
претјерано слободне воље коју је он рђаво схватио,
ја сам у њему изгубио дивног човјека. Већ сам
напоменуо да је вршио, мада тешка срца, по мом
наређењу запљену крвавих кошуља и, ево сад је и он
сам пао у злочин за који је допринио да се у кнежевини
искоријени. То је права несрећа! Али на крају крајева
не могу за дан или за мјесец дана да се искоријене
старе и укоријењене предрасуде једног народа. Чини
се штоје могуће; што је немогуће, учиниће се!“
„Ви сте монсињоре, читали Макијевелија?
Никада се не смије очајавати због будућности. А
зашто ви не бисте употријебили ваш велики утицај
да скратите казну своме поданику?“
„То сам већ предложио и надам се да ћу у
томе успјети. Бисте ли хтјели да га видите? Баш сам
одлучио да га поćетим у Градишки,да се освједочим
о његовим намјерама“. Понуда је била и сувише
љубазна да би је човјек могао одбити. Упутили смо
се, дакле, сјутрадан у стари дворац градиштанских
грофова који је претворен у казнени завод. Управник
је без сумње примио о тој ствари упутства, јер се
врата затвора отворише без икаквих потешкоћа.
Немојте тражити од мене да вам опишем затворе, јер
то не би било оригинално.
Сви су затвори једнаки. Сви су више или мање
репродукција Дантеовог Пакла над чијим вратима
стоје написане мрачне ријечи: „Напустите сваку
наду!“ Да је бар Чистилиште! Било би хришћанскије
и човјечније!
Јела се сада сматра за Владову удовицу
„Јела је већ мајка“, рече владика, ,,и луда, али
мирна и безопасна, и њено лудило не даје повода ни
за какву опасност. Увијек очекује свога побратима,
свога вјереника, своју једину љубав, а њена несрећа,
још већа од њене грешке, изазива само сажаљење и
љубав“
Довели су Глигорија. Он је већ био издржао
двије године затвора, и преосвећени владика једва га
је познао у биједном робијашком одијелу. Црногорац
поцрвени. Кад је видио свога кнеза и владику,
поклони се дубоко и без ријечи.
„Глигорије, сине мој“, рече владика, „хтио
сам да те видим, да ти кажем да не заборављаш
своју браћу у несрећи и да видим могу ли нешто да
предузмем у твоју корист. Ти си ван моје надлежности
и ја сам лично не могу да учиним ништа. Али његово
величанство цар према мени је расположен и можда
ће хтјети да саслуша моју молбу“.
„Увијек иста пјесма“
„Хтио бих да ми издејствујете једну милост,
мој кнеже!“ „Какву милост?“, запита владика.
„Милост да будем стријељан у својој земљи,
што ми је милије него да живим под условима у
којима ме видите“.
Он изговара ове ријечи без узбуђења, на
најмирнији начин и сасвим искрено. То је лако
разумјети. Црногорац се не разликује много од
Бедуина: углавном живи од ваздуха, свјетлости
и слободе. Не воли рад ни код своје куће, ни за
своју корист. Лако је замислити како му је био
неподношљив принудни рад који не доноси користи,
 25
а који мора да врши у одређене часове са оковима на
ногама, у тјескобном простору са најгорим могућим
олошем.
Смрт му је морала изгледати лакша, а
поглавито када би угледао своју отаџбину и када би
удисао пуним грудима чисти и свјежи ваздух својих
брда. „Хтио бих заиста да издејствујем милост
коју тражиш“, одговори владика, „али не да будеш
стријељан у својој земљи, већ да ти пружим бољу
прилику да окајеш своју кривицу. Стога се тражи
од тебе да покажеш да се кајеш због овога што си
учинио и да обећаш да нећеш више починити гријех
убиства са предомишљајем.“
„Увијек иста пјесма“, рече Глигорије
покретом горског пркоса, који није могао да обузда
ни владичино присуство. „Можда сам учинио зло по
аустријским законима, али пред богом, преосвећени,
не вјерујем да сам учинио тако тежак злочин. Владо
је заиста заслужио смрт, па како ја, дакле, могу да се
кајем што сам му брзо и праведно судио?“
„Ето, видите“, рече ми владика на француском
језику, да његов сабесједник не би разумио. „Навика
је друга природа. Савјести треба дати времена да се
сама поправи“.
„Ти си, починио зло“
Затим се окрете Глигорију и рече му: „Ти
нијеси у праву, брате! Бог треба да суди. Ти си хтио да
казниш свога ближњега, па ево сада,си и сам кажњен
што си то урадио без законског овлашћења. Господ
вели: Не судите, да вам се не би судило.
Ти си, дакле, починио зло и право је према
томе да се за то покајеш“.
Глигорије обори главу и ућута. Владика
га благослови и обећа му да ће се за њега заузети.
„Ја идем у Беч“, рече му. „Говорићу о томе са царем
и замолићу га да те преда мени. Међутим, имај
стрпљења и моли се богу да ти опрости што си
пролио крв“. Изговарајући ове ријечи, владика је био
прави владика. Он напусти робијаша под пријатним
утиском који је на њега оставио и изиђе с нама из
тужног дома злочина и очајања.
„Захвалан сам вам са своје стране,
монсињоре, на утјешним ријечима које сте упутили
оном несрећнику. Нимало не сумњам да ћете успјети
да га спасите из онога пакла и да га вратите у његову
земљу“.
„Било би опасно“, рече ми он. „Владови
рођаци могли би над њим да изведу уобичајену
освету. И Маришкин отац на њега је врло бијесан, јер
се ствар прочула, па су он и његов син навукли на
себе мржњу и презир. Дознао сам да је био приморан
да напусти крај у коме му је било имање, јер му нико
више није хтио да ради, као што и његова кћерка није
нашла честитог човјека који би пристао да је узме за
жену“.
,,А шта је било са сиротом Јелом?
Да ми управљамо догађајима и да нам је
слободно да ријешимо ову болну драму, признајем
вам да бих највише волио да је свршим срећним
браком између ње и њеног страшног браниоца.
„Она је већ мајка“, рече владика, ,,и луда,
али мирна и безопасна, и њено лудило не даје повода
ни за какву опасност. То је необично лудило које је
снашло несрећницу. Замислите! Она не вјерује мајци
свога вјереника и неповјерљиво се смјешка кад год јој
о њему говоре да би постала свјесна о самој себи и о
стварности у свијету. Увијек очекује свога побратима,
свога вјереника, своју једину љубав. „Говорили су ми
да ме вара с врло лијепом и богатом странкињом која
га је ухватила у своје мреже. То је лаж. То је клевета!
Мој Владо ме није никад преварио и ни за тренутак
напустио!“
Сирота луда
„Ви видите добро“, додаде владика, „ово
се лудило не може сматрати као несрећа за ону
јадницу. То је можда олакшање, утјеха коју јој господ
шаље да би ублажио њену несрећу! Ако ми дођете
у посјету у мојој земљи, као што сте ми обећали“,
рече он, „показаћу вам сироту луду, као што сам
вам у Градишки показао њеног осветника. Још је то
лијепа жена, понешто припроста и чудна усљед своје
халуцинације, али права Црногорка: гаравих очију,
црне косе, лица препланулог од сунца, гипка и витка
стаса као планинска вила.
Јела станује са мајком која је још жива и
која се мора старати за основне потребе живота.
Јела није имала да трпи у другом погледу. Послије
нетрпељивости од стране другарица, наступила
су боља осјећања. Јела се сада сматра за Владову
удовицу, а њена несрећа, још је већа од њене грешке,
изазива само сажаљење и љубав“.
 26
ЈЕ ЛИ ЊЕГОШ (БИО) АНТИИСЛАМИСТА?
Може ли се заиста генијални пјесник и филозоф слободе и чојства анатемисати за антиислами-
зам и за геноцид мухамеданаца или је ријеч о новој ретроактивној вехабијској руждизацији Његоша
Његошу се не може приговорити антиисла-
мизам, али може ондашњи антитурски исламизам,
и то само онолико колико је у оном вакту турски
ислам био инструментализован као империјална,
непријатељска, антицрногорска идеологија (ислам
као политичко-друштвена идеологија османлијског
угњетавања, феудално-социјалне тираније и
насртаја на права хришћана), а затијем као и тур-
ски државни програм исламизације иновјераца у
служби империјалних интереса, односно уколико
је исламизација преимен(т)овала (преиначила) на-
родносно (етничко) биће исламизираних Црно-
гораца у ”Турке” (народносно-национално /п/
отуђивали, себе поистовјећивали са Турцима) на ос-
нову средњовјековног (посебито источно-азијатског)
поистовјећивања вјере, државе и народности
са припадањем империјалној држави и њезиној
”државној (турској) вјери”. Кратко, колико је ријеч о
исламском турству.
Његош није био противник ислама, па ни
турског, у чисто религијском бивству, него про-
тив њезине идеолошко-политичке саставнице
и усмјерености-сакрализације, теологизације и
теократизације турства. Зато Његош и поје: ”Два се
брата боре око вјере” и ”О про-
клето криво вјеровање / грдно ли
си браћу завадило,/ грдно ли си
браћу помразило”.
Тешко се може порећи
да је исламизација била државни
империјални програм у служби
подчињавања освојених народа и
одржавања Царства и да су исла-
мизирани припадници били ос-
новна војна снага против својих
сународника који су тежили
ослобођењу и који нијесу турску
империју прихватали као своју
државу.
Такође је тешко бра-
нити тврдњу да је османлијска
империја била најтолерантнија
од свијех других окупатора према
освојеним народима, јер би нас
то одвело у врло незахвално и оп-
ширно историјско упоређивање.
У супро(ив)тном, исламизација у нашим крајевима
била би питање изван социјално-економске и поли-
тичке борбе за слободу, опстанак, престиж, моћ и
власт, као чисто питање ”вјере ради вјере” (вјерског
”ларпурлартизма”); као да се превјера вршила по
чисто вјерској привлачности, или зато што је Муха-
мед био згоднији од Исуса! Па зашто су укидали и
обнављали, иначе протурску, Пећку патријаршију?!
Пријетходно би морали испитати: да ли је уопште
и колико био и остао ислам као духовна област ”чи-
ста религија”, без његове идеолошко-политичке
османлијске идеологије, што би се подједнако могло
рећи и за хришћанство.
Ислам је морао у освојеним народима толери-
сати и иновјернике не због тога што би избјегао пуни
геноцид народа, него што је морао имати и крајње
потчињени, израбљивани, обесправљени, робовски
дио народа над којим су повлашћени једновјерници
имали апсолутно господство (социјално ропство)
у сваком смислу (раја, каури, данак, данак у крви,
јаничарство, ”истрага /слободних/ Црногораца”, пет
путах харање Цетиња, насилно пресељавање Црного-
раца из слободног дијела (подловћенске) Црне Горе и
њезиног уништења).
Алудирање на доцнија и актуелна ратна
злочинства и покушаје геноцида над муслиманским
становништвом ”само због разлике имена и вјере” и
пребачање кривице и одговорно-
сти за то на Његоша само је ин-
терпретативна тешка идеолошко-
политичка злоупотреба суштин-
ски противнога духа Његошевих
дјела, идеја, идејности и по-
рука. Занаго је више ријеч о
новој ретроактивној вехабијској
руждизацији Његоша.
Код Његоша није суш-
тински ријеч о ”истрази поту-
рица”, но о борби против ис-
ламско-турске и друге вјерске
и свјетовне денационализације
Црногораца (сушто исте у више
равни, вишестране), њиховога
(п)отуђења, удвајања (”дво-
струкости”), даљега дијељења,
”потурчења”, ”посрбичења”,
”похрваћења”, ”побошњачења”,
а с врху свега ”свјетовнога кон-
вертизма” и с њим спупченог он-
толошког питања народносне издаје.
Сретен Зековић
 27
НЕМА ОРИГИНАЛА ТЕСТАМЕНТА ПЕТРА I
Постоје само преиначени преписи Сима
Милутиновића
Информација Народне библиотеке Србије да
је на њезиној изложби докумената изложен и ориги-
нални тестамент Петра I Петровића и демант Ми-
нистарства културе ЦГ да је његов изворник изложен
од 1951. у Његошевој ”Државној кући” на Цетињу
(Биљарди), опет нас врће на сам почетак постављања
питања аутентичности овог тестамента, у кружиш-
те предмодернистичке историографије у којем се
стварни и отворени научни проблем оригиналности
тог спорног тестамента затура и преусмјерено за-
твара у новинарској агоналној препирци институција
о првијенству београдског или цетињског оригинала
или пак сва три његова примјерка, као оригинала,
што унапријед, априори подразумијева да стварно
постоји његов изворник.
Ово међусобно препуцавање Београда и
Цетиња личи на њихово међусобно ”диловање”,
везивање и ”набачање лопте” један другом, само
да би се укрило непостојање оригинала тестамен-
та и поновљено кријумчарило Симово кривотвор-
ство. Понавља се и стари метод заобилажења науке
у презентацији овог питања, а умјсто ње истура се
популистичка журналистика која багерски затура
круцијалну чињеницу да не постоји оригинал теста-
мента Петра I.
Међутим, оригинал тестамента Св. Петра
Црногорског са његовим рукописом и својеручним
потписом уопште и нигђе не постоји, јер га је униш-
тио (”стопио”) Владичин писар Симо Милутиновић
(да би га могао кривотворити), и направио његове
преиначене преписе –другачице (цетињску, београд-
ску и руском конзулу Јеремији Гагићу) у којима се
наводи да га је ”својеручно потписао владика Пе-
тар”, што би у оригиналу било не само сувишно, но и
бесмислено, а умјесто Владичиног потписа на њима
је потпис ”Секретар Народа Церногорског Симеон
Милутиновић”. Тврдња да је тај и такав тестамент
(и на Цетињу и у Београду) оригинал нема никак-
ву историографску и архивску основу, нити се она
може утврдити основним савременим историолош-
ким принципима аутентичности, оригиналности и
провјерљивости. Да је био присутан изворник овог
тестамента, не би ни постојао проблем његове аутен-
тичности ни у Његошевом добу, нити би опозиција
постављала Његошу питање насљеђивања Петра I
Светог, нити би се у науци толико о томе расправљало
све до данас.
Још је проблематичније занимљива инфор-
мација подгоричког ”Дана” (М. Њ., Оригинални печат
и потпис господара ЦГ, 5.3.2013) да су ”руководиоци
Народне библиотеке Србије и њен тим историчара од-
лучили да ни ријеч коментара не изађе у јавност након
што се огласило Министарство културе ЦГ”. Умјесто
примјерених научних доказа и аргумената, београд-
ски историчари преко новинара нуде смијех: ”Како
сазнајемо историчари су у Београду ’са смијехом до-
чекали довођење у питање његове аутентичности’”,
а уједно се скривају иза препуштеног ”Дановог” ко-
ментара који је посве супрот(ив)ан досадашњој на-
уци, посебно изричитој тврдњи академика и ревнос-
ног архивара Јевта Миловића да штиво тестамента
Владике Светога у Народној библиотеци Србије није
оригинал (јер нема потписа Петра I), него само један
од Симових преиначених ”преписа преписа” са на-
веденим његовим потписом, који је Симо објавио
у ”Подунавци” као оригинал, али ипак различит од
оне другачице у Народној библиотеци Србије (Јевто
Миловић, Петара II Петровић Његош у свом времену,
НИО Универзитетска ријеч, Титоград, 1984, стр. 29).
Сретен Зековић

Јово Капичић - Капа, народни херој (јануар 2013)

Ко изда своју државу, издаће и сваку другу
Не могу рећи да не волим Србију. Живим ту седам деценија и није ми жао, ништа ми није фалило, без
што су ме ово напали...
Али стално се производи та нека мржња и онда кажу - то су хулигани. Ма какви хулигани! Ја питам да
нијесу хулигани дјелови власти, дјелови цркве, дјелови академије наука, удружења књижевника и осталих који
стоје иза власти и притискају оне дирке како ће да свира музика - музика национализма и мржње.
...Остала је Српска црква у Црној Гори јака, јер је црногорска политика слаба. Требали су они њима
одавно да кажу - знате шта, господо, нећете овдје призивати Бога, јер ви не зовете овдје Бога, него Србе. Нећемо
вас ћерати, сједите овдје, пијте, једите, крстите се, али не можете, као што ради Амфилохије, да затворите
Цетињски манастир за Црногорце.
Не може нико од Црногораца да му приђе и поклони се великанима Црне Горе. То је велика срамота за
Црну Гору. Ето, видите, Херцег Нови више као да није Црна Гора. Или, пођем ја тамо у моје село у Црној Гори
и један ми вели - ја сам Србин. Ма нијеси ти Србин, него чобанин, кажем му ја. Држиш јарца за реп од својега
прађеда овдје у Црној Гори и сад си Србин.
И нека је Србин, нико му не брани да буде. Али и као Србин мора да чува своју државу Црну Гору. Не смије
никоме да допусти да дира њене границе, ни по коју цијену, јер је то његова отаџбина, његова земља, његова
држава. Јер ко изда своју државу, издаће и сваку другу. А има велики број ,,наших“ Срба који се окупљају у тој
опозицији. Они су слуге српске. Не кажем ја да треба кидати везе са Србијом. Србија је велика, ми смо са Срби-
ма сродни народ. Све то стоји, али ни рођена браћа не живе под истим кровом. Тај однос мора бити поштен, са
међусобним поштовањем, а не са подвалама.
 28
Скица за портрет истакнутог црногорског патриоте и хуманисте
НЕИМАР КУЛТА РИЈЕЧИ
Заокупљен вјечитом темом Црна Гора, ЦПЦ и Црногорци, Божидар Јаредић дугогодишњи пред-
водник црногорског новинарског мисионарства непрекидно истрајава према племенитим циљевима
људскости, истине и правде, не само за свој народ, већ и за све људе и свакога човјека
Како сам за себе каже Божидар Јаредић, ристи прилику да се залаже за права Црне Горе у
доајен и предвовник црногорске седме силе, рођен Федерацији помаже нашим посланицима у Савезном
је случајно као једно од десеторо ђеце Мирка Мар- Парламенту, а већ деведесетих био је у прилици да се
кова Јаредића у Горњем Пољу код Никшића. Основ- упозна са свим аспектима и нарочито узроцима рас-
ну школу завршио је у селу, а Гимназију у Никшићу пада бивше Југославије. Од 1991. до 2004.год. био је
идући пјешке свакога дана двадесет километара у оба Секретар за информисање у Влади Републике Црне
правца, а да никад није закаснио на први час. Од ране Горе. То је период тешке борбе за опоравак Црне Горе
младости занимао се за историју, ту опсесивну науч- од Милошевићеве узурпаторске владавине. Морао је
ну дисциплину која обузима ум свакојег Црногорца, у почетку на „мала врата“ да се бори за црногорска
као и за књижевност код професора и уваженог писца права и интересе и да помаже наше медије који су
Влада Мијушковића. Из књижевности је стално имао се одупирали „праву” Београда да одлучује о црно-
петицу коју је овај истакнути књижевник и педагог горским правима и судбинама. На срећу, у значајном
давао само у ријетким приликама својим ученици- дијелу црногорских политичара све се више увиђала
ма. А што се математике тиче, једва је састављао погрјешка за такву политику Београда. Повели смо
крај са крајем. Филозофски факултет – групу за одлучну борбу за самосталност и право Црне Горе да
језике и књижевност, завршио је у Београду, код одлучује о својој судбини, увијек и у свакој прили-
чувених професора Радосава Бошковића, Михаила ци наглашава то Божидар Јаредић. Домаћи и страни
Стефановића, Радомира Алексића и Вида Латковића, медији у томе су имали изузетно важну улогу. Владин
богме све самих Црногораца. Остајао је дуго у разго- Секретаријат који је предводио овај неимар црногор-
вору са једним од горостаса славистике др.Радосавом ске савремености ,све их је окупљао, усмјеравао и по-
Бошковићем на заједничку вјечну тему – Црна Гора магао да ријеч истине и правде нађе пут до слушалаца
и Црногорци. Радну каријеру као новинар и уредник и гледалаца који су им у томе повјеровали. Тријумф
Радио Приштине одпочиње обиласцима Косова и истине у којем је толико уградио себе предводник
Метохије. Проналази породице Црногораца, окупља црногорске седме силе Божидар Јаредић, крунисан је
их у једну што би се рекло фамилију, повезује их и побједничким референдумом за самосталност и неза-
дружи се са њима, стално настојећи да хероика црно- висност државе Црне Горе. Велик у својој изузетној
горског народа и приврженост слободарству и родној скромности, Божидар за себе каже, “ако сам у томе
груди буду стални животни сапутници и њихови пра- имао и најмањи удио сматрам то за свој животни
тиоци. Када је Црна Гора у епохи Вељка Милатовића успјех “. Сада у миру проводи пензионерске дана
почела да се усправља и окреће својим коријенима и у нади да нам Црна Гора буде што боља, богатија и
идентитету, када се оснивају Универзитет, телевизија, усправнија. Тако говори човјек, који је гајио и гра-
академија, а “Побједа” постаје дневни лист, и када дио култ ријечи, истине и правде у жељи да се ријеч
дио расутих Црногораца враћа се кући, Божидар је са ријечју рукује. Црногорски категорички етички
био један од првих који је то једва дочекао. Са не- императив, „не чините са ријечима оно што не би са
скривеном радошћу и стваралачким одушевљењем, људима”, била је прва заповијест његовог као што је
вратио се у главни град Црне Горе. Ту је почео у тек и уопште црногорског и етичког и новинарског кодек-
основаној телевизији, каријеру као новинар-уредник, са. Стати на пут неправди и довести је к познанију
дугогодишњи водитељ и уредник телевизијског днев- права, то је људска дужност најсветија, служила је
ника, потом главни и одговорни уредник, шеф по- и њему као обавезујуће начело које нам је пропи-
литичког програма и замјеник техничког директора сао неумрли пјеснички великан Петар II Петровић
Ртв. Са великим ентузијазмом, праћен својим сарад- Његош, чију двјестагогдишњицу рођења, ове године
ницима, прионуо је на стварању телевизијског про- славимо. Ријеч, како то гордо звучи, испуњавала је и
грама, настојећи да афирмише све оне вриједности испуњава Божидаров свијет људскости и његових на-
које су биле препознатљиве особине Црне Горе и пора да друштво и људи у њему буду бољи, срећнији
Црногораца. Посебну пажњу посвећује програмима и савршенији. Зато се овај предани и посвећени по-
које су преузимале све друге тв станице ондашње борник општег добра и људског напретка, неуморно
Југославије, како би најшира јавност била упозна- залаже у бројним хуманим иницијативама добротво-
та са историјом, културом и знаменитостима Црне ра и доброчинитеља свима око себе. Посебно мјесто
Горе. Било је то вријеме кад су Црногорци тек почели у његовој каритативној мисији заузима и ангажовање
схватати вриједносна и индетитетска питања која су за унапрјеђење мисионарства наше свете Црногор-
годинама запостављали и заобилазили због интереса ске православне цркве. Док год Црна Гора истрајава
неких тобоже виших циљева. Средином осамдесе- у својим напорима да буде боља и савршенија нема
тих година у складу са кадровском политиком Црне предаха и мира за овог црногорског прегаоца и једног
Горе, упућен је у Савезну Скупштину Југославије. У од предводника црногорске јавне ријечи.
Савезној Скупштини 7-8 година, више него успјешно Борислав Цимеша
води Комисију за информисање. У том периоду ко-
 29
ИЗ ХУМАНОГ ДОМА
Доброчинство и приврженост породице Сима Раичковића, његове покојне кћерке Бранке и
синова Веселина и Славка. Црној Гори, нашем народу и Црногорској цркви надалеко су познати. Но-
вински фрагменти који слиједе говоре о њиховој посвећености тим узвишеним идеалима.

Симо Раичковић
Треба се сјетити и Сима Раичковића, возача
хитне помоћи, јединог возила Болнице на Крушевцу,
гдје је радио практич-
но, са малим преки-
дима, до своје смрти
1968. године. Био је
свршени авијатичар у
Рајловцу код Сарајева,
али је на захтјев оца
Илије - Баба, оставио
пилотску униформу
и дошао у Подгорицу
да помогне породици.
Живи и данас при- Симо са сином Драгољубом поред свог возила
ча о Симовом бици-
клу са подгоричком
регистрацијом.

Ђорђије Мирковић

ОЧЕВО ПИСМО
И дошао је дан растанка. Старом Бабу су
дуго искриле сузе у очима док је свога Сима привијао
на груди. Потом га је помиловао по коси и подсјетио
на заклетву да ће се вратити у Подгорицу да помогне
оцу и осталој породици.
И никад не заборави – тихо је говорио Си- једина нада. Дођи... Објасни твојим старјешинама да
мов отац машући дуго кошчатом руком за сином који не идеш из ћефа, већ да те на то обавезују породица
је одлазио – Сунце најљепше сија изнад очеве куће... и традиција црногорска, по којој је задата ријеч на
И отишао је Симо Илијин у Рајловац. првом мјесту“.
Марљиво је учио и радовао се дану када ће се први
Јован Стаматовић
пут винути у небо. Нажалост, жеља му се никад више
није испунила. За то вријеме су из Подгорице непре-
кидно стизала Илијина писма. Пред очима је данима
био очев вапај да се врати. „Драги сине мој, писао
је Бабо. Обрадовао си нас што си постао авијатичар,
али, драги сине ја сам стар и немоћан , плата ми-
зерна. Како ћу без тебе подизати осталу чељад? Ку-
мим те Богом, дођи да нам помогнеш... Молио сам
брата ти Видака да напише ово писмо и подсјети те
на обећање које си дао на помену мајци Јовани, се-
стри Љубици и брату Благоти (све троје су побили
аустроугарски војници) на Светим задушницама у
цркви Светог Ђорђија из Подгорице, кад си се спре-
мао за Рајловац. Да је мени Благота жив, ја те, сине,
не бих звао. Овако... Срце ми крвари, али ти си ми Бранка Раичковић
 30
Моја сјећања: Бранка Раичковић
У служби узвишене професије
Посљедњег дана јануара 2010. године пре-
стало је да куца племенито срце медицинске сестре
Бранке Раичковић, која је била члан колектива бол-
нице Крушевац, односно Клиничког центра у Под-
горици.
Хумани рад који је обављала Бранка био је
запажен код свих здравствених радника и код дру-
гих савјесних медицинских сестара - што је био
знатан допринос нашој здравственој установи -
болници Крушевац. Несебичним залагањем, радом
и ентузијазмом према болесницима, један такав
квалитетан обучен тим здравствених радника бол-
нице Крушевац стицао је деценијама углед међу
пацијентима и грађанством. Та плејада великих, ху-
маних и висококвалитетних доктора оставила је у
насљедство здравству Републике Црне Горе велики
реноме и повјерење у здравствене раднике болни-
це Крушевац као што су били др Ђорђе Радуловић,
др Миљанић, др Лука Јовићевић, др Радоје Лакић
и касније многи други угледни и стручни радници
Клиничког центра. Таква једна реномирана устано-
ва као што је била болница Крушевац и Клинички
центар није могла радити тако висококвалитетно без
угледних медицинских сестара и техничара, који су
са великим поштовањем и чашћу обављале своју
узвишену професију медицинских радника. Бранка
Раичковић је још као једанаестогишња дјевојчица
завољела овај хумани позив кроз свог оца, који је
био први возач првог возила Хитне помоћи и часних
сестара - које су биле у служби хуманитарне мисије
хируршког одјељења болнице Крушевац. У њу су ут-
кале најтананије нити које су временом утицале на
њено одрастање и опредјељење - да једнога дана буде
члан узвишене професије медицинских и здравстве-
них хуманитарних радника болнице Крушевац.
За вријеме мог дежурства у болници Кру-
шевац, као љекар специјалиста када сам обилазио
тешке болеснике на одјељењу, био сам у прилици са
својим колегама да видим са колико пожртвовања,
разумијевања, поштовања и њежности се опходила
сестра Бранка према немоћним, остарјелим и тешко
болесним пацијентима. Таквом хуманом раду, који је
часно обављала придржавајући се строго медицин-
ске етике и патријархалног породичног васпитања,
остала је досљедна до краја живота, који се изненада
угасио у раној младости погоршавањем здравственог
стања и других несрећних околности.

Др Угљеша Чађеновић
 31

ПРИЗНАЊА ЗА ПРЕГАЛАШТВО
Нашим суграђанима Милораду Ј. Ђуровићу, дугогодишњем просвјетном раднику, сада секретару
Општинског одбора СУБНОР-а Титограда, и Веселину С. Раичковићу, апсолвенту Металуршког факулте-
та, уручена су висока одликовања. Орденом рада са златним вијенцем одликован је Милорад Ђуровић Ор-
деном заслуга за народ са сребрном звијездом Веселин Раичковић. Ова признања којима их је на предлог
Предсједништва СР Црне Горе одликовало Предсједништво Југославије уручио им је др Јован Каварић,
предсједник Скупштине општине. На скромној свечаности организованој тим поводом у просторијама Скуп-
штине општине Каварић је нагласио да је ријеч о двојици наших суграђана чији су рад и допринос од великог
значаја за развој и напредак земље. У име одликованих захвалио је Милорад Ђуровић.
Н.Б.
Хуманиста акцијама широм некадашње Југославије. Пропутовао
Ако су омладинске радне акције, које су се у је он свијет уздуж и попријеко, увијек се налазио у
бившој нам домовини организовале од 1946. па све центру културних и умјетничких дешавања, окру-
до 1981, биле велике школе младости, како тврде жен младима и осјећањима за умјетност. Почев од
старији акцијаши, онда ће Веселин Раичковић но- Факултета у Подгорици, преко Војничког универзи-
винар, публициста, добротвор и хуманиста из Под- тета у Загребу, гдје се истицао предавањима о улози
горице, остати вјечно млад. Јер за њега су, како каже, ондашње Југославије у свијету, до улоге заљубљеника
омладинске радне акције истовремено биле и велике у несврстаност и своју Подгорицу о којој је недавно
школе живота. са Фаутом Јакуповићем организовао изложбу старих
А да је Весо Раичковић ту школу завршио са фотографија ,,Моја Подгорица“.
највећим оцјенама показује Орден заслуга за народ - Омладинске радне акције и уопште рад са
који је добио 1990. за узвишену хуманост (о томе је младима, као и рад у новинарству и сусрети са зна-
Побједа већ писала), учешће на омладинским рад- менитим људима су ме обогатили - каже Веселин.
ним акцијама као што су „Морава 73“ гдје је био Упознао сам много добрих људи који су обиљежили
члан бригада ,,Др Симо Милошевић“, и такође била мој живот. Наравно, тешко их је набројати све на
својеврсна школа братства и другарства, повјерење једном мјесту, али просто не могу заборавити Дани-
да буде на челу омладине Титограда у посјети Ду- ла Киша, Михаила Лалића, Зука Џумхура, Десанку
бровнику, као и на сусрету са побратимима из Зе- Максимовић, Момчила Вешовића, Владимира Веле-
муна и других градова широм бивше нам домови- бита, Вука Огњеновића, Милована Раонића Карсона,
не. Пјевало се бригади Веса Раичковића „Бригадир Мању Радуловић...
сам тим се дичим“, али и на многим другим радним Ј.С.
 32
Без језика нема ни народа
Веселин Раичковић је добро познат свештен- од твораца нашег књижевног језика. За основицу
ству и вјерницима ЦПЦ као добротвор и хуманиста својег књижевног језика, узео је народни, објашњава
наше свете цркве. Уручио је недавно митрополиту Раичковић, додајући да се велики пјесник ослањао и
ЦПЦ „рјечник Његошевог језика”, штампан 1982- на црквено-руски језик. Ово је вриједна и драгоцјена
’83. На изради овог епохалног рјечника, радио је ака- књига која ће користити многим славистичарима.
демик Михаило Стевановић са сарадницима - Мили- Треба да се више окренемо језику, а не да водимо
цом Вујановић, Миланом Одавићем и Мирославом полемике које говоре „Ја сам у праву, а ти нијеси”.
Тешићем. Након што је прво издање овог рјечника Такве полемике не воде ничему. Језик саопштава све
изашло из штампе, његов даљи излазак забрањен је о једном народу. Без језика нема ни народа, казао је
да се штампа. Изјавио је тада Раичковић додајући да својевремено митрополит Михаило, захваљујући се
му је изузетна част што је из своје богате библиоте- на донацији, добротвору Црногорске православне
ке, управо ово издање на поклон уручио митропо- цркве Господину Веселину Весу Раичковићу.
литу Михаилу. Његош је по његовим ријечима један Ј. Ђукановић
Слике живота – Веселин, Весо Раичковић, новинар, публицист, хуманиста и добротвор
Путоказ ка идеалима
Јунак ове приче после свих хуманитарних дјела добро је упамтио све што је чинио стремећи ка
идеалима, убијеђен да је помажући другима чинио добро. Нема намјеру од тога да одустане

Један пјесник поодавно је записао „А ко градећи мостове на путу својих идеала. Упознао је
бјеху они диви који су ти снагу дали, који су те Десанку Максимовић, остваривао сугестије Вука
напријед звали“, У сљедећем стиху пјесник одгова- Огњеновића, гувернера Народне банке и Момчи-
ра: “То бијаху идеали“. Тако је говорио пјесник, а по ла Вешовића, директора чувене “Индустрије Им-
његовим стиховима понашао се као што то и данас порт”. Заједно са Фаудом Јакуповићем, организовао
чини и о идеалима мисли Староподгоричанин Весе- је изложбу старих фотографија, под називом „ Моја
лин Весо Раичковић, инжењер металургије, новинар, Подгорица”. Припремио је за публиковање огромну
публициста, хуманиста и добротвор. На дугом путу монографију, која чека да угледа свјетлост дана. Био
његовог путовања ка остварењу идеала “сустигли” је кандидат за добијање највишег признања државе
су га и ордени, медаље и друга признања за његов Црне Горе-тринаестојулске награде.
несебични рад у друштву , држави и за доброчин-
ство учињена институцијама и појединцима. Бројна Васко Радусиновић
признања и ордени увеличавају витрине његовог
дома, а на посебно мјесто се налазе орден заслу-
га за народ са сребрним вијенцем и сребрна значка
црвеног крста. Ту су и признања са многих радних
акција и хуманитарних мисија. Веселин је био коор-
динатор палестинског народа и мисионар у друшт-
веним активностима. У ноћи 1981. У улици Илије
Милачића у Титограду, спасио је од ватрене стихије
троје малољетне ђеце титоградског сластичара, ро-
дом из Гостивара. Веселин је волио људе, пријатеље
и другове, а изнад свега новинарство, па је убрзо по-
стао новинар у дневном листу „Побједа”. Бавећи се
новинарским позивом у „Побједи” сусретао се са
знаменитим људима и ствараоцима из сфере журна-
лизма, књижевности и публицистике. Сарађивао је
са Витом Николићем, сусретао се у Побједи са Да-
нилом Кишом и Зуком Џунхуром, сарађивао са фото-
репортером овога листа, Миодрагом Илићем-Тучом.
Као новинар и путописац посјетио је Бугарску у
којој је направио текст о чувеној Ванги. Као путопи-
сац, новинар и публициста, боравио је у 38 земаља,
 33
ДАЛЕКО ЈЕ ПАЛЕСТИНА
Већ је речено да је Веселин Раичковић
својим каритативним и добротворним радом
унаприједио низ области и уградио себе у жи-
вот и рад многих институција, организација
и појединаца у Црној Гори. На једно од по-
часних мјеста његове каритативне мисије, на-
лазе се и његова доброчинства учињена према
Црногорској православној цркви. Раичковић је
био један од оснивача пјесничко-музичког мара-
тона на Универзитету у главном граду Црне Горе.
Поменуто је да је био координатор палестинског
покрета за Црну Гору. Као координатор покрета
за борбу за признање палестинске државе, овај
племенити Црногорац и староподгоричанин
гајио је наду да ће једног дана угледати домови-
ну Јасера Арафата, али иако му се та жеља није
испунила, остварила су се његова очекивања о
оживотворењу права палестинског народа на
своју државу. Својевремено је у некадашњем
главном граду бивше Југославије одржан велики
скуп који је сматран другим рођенданом покрета
„Несврстаних”. Тај је скуп евоцирао сјећања на
тековине Њу Делхија, Нехруа, Насера и многих
других великана међународног покрета за права
колонијалних, угњетаних и малих народа. Том
покрету припадао је у име Црне Горе - тадашњи
студентски и омладински првак, данас инжењер
господин Веселин Раичковић. Широм не само
некадашње државе, већ и других простора од
омладинског преко студентског до других ни-
воа и система организације био је развијен по-
крет за права Палестине и Палестинаца. У овом
покрету, Раичковић заузима челно мјесто, због
чега је постао координатор за координасање
активности и њихово солидарисање не само
са палестинским студентима и академским
грађанима, већ са цјелокупним палестинским
народом. На честим скуповима студената и ака-
демских грађана палестинске етничке припад-
ности, као и њихових истомишљника из бројних
земаља, били су млади људи који су у свом жару
за тријумфом правде и истине, стали на страну
угњетане Палестине. Млади људи Палестине су
у знак захвалности Веселину Раичковићу уручи-
ли посебан поклон-симбол у знак захвалности
за све оно што је урадио у име Црне Горе, Црно-
гораца и Подгорице за палестински народ. Било
је то у Ровињу 1978. год. Наравно и прије тога
скупа, било је настојања да се из студентских
састајања широм свих јужнословенских Репу-
блика на којима се манифестовала пуна духовна
солидарност, посвећена Палестини и палестин-
ском народу. Међу црногорским првацима за
права Палестине и Палестинаца, поред Весели-
на Раичковића, истицао се и његов саборац, сту-
дент и пјесник, нажалост, већ одавно покојни-
Милован Раонић Карсон, који је уз Раичковића
један од утемељивача студентског, пјесничко-
музичког маратона. Раонић је као и Раичковић од
пионирских дана покрета за Црну Гору и њено
право за самосталност, несебично истрајавао у
тој племенитој мисији. Уз Раичковића и Раонића
за права палестинског народа, као за своја лич-
на, залагали су се и Раде Дамјановић, глумац
Стево Жигон и многи професори, који су дава-
ли подршку својим млађим колегама. Све њих
посебно је одушевљавала прича о палестинском
народу који у свом битисању је често пролазио
разне голготе и долазио на ивицу пропасти. Те
приче су много пута чули протагонисти покрета
за независност Палестине, прочитали их у но-
винама, гледали на Тв екранима скоро свакод-
невно. Они су на свој студентски начин, давали
допринос праву жртви на постојање и опстанак,
па је покрет за права Палестинаца био израстао
готово до нивоа државне “религије”. Величину
протагониста овога покрета, најбоље је одслика-
вало то што су сами његови протагонисти само-
финансирали његово дјеловање и бројне мисије.
Многи су трошили и задњи цент властитог
буџета, а често и у великој беспарици. Пролази-
ле су године и најзад заљубљеност протагониста
у покрет за Палестину је уродио плодом. Колику
је наду гајио Веселин Раичковић у племенитост
ових стремљења потврђује и чињеница да је на
путовањима и у активностима у корист палестин-
ског народа увијек био вођен идејом-водиљом
да на путу ка идеалима нема одступања. Његови
идеали и у покрету за права палестинског наро-
да, постала су јава као и они за права властитог
црногорског народа, тако је Раичковић потврдио
свој хуманизам, не одвајајући палестински од
својег народа. Правда је задовољена, а као по за-
конима неког вишег поретка доживио је да она
побиједи у настојањима за слободу и Палести-
наца и Црногораца. Идеали његове младости по-
стали су јава: Палестина и Црна Гора, свака на
свој начин постале су суверене и слободне.
Редакција Лучиндана
 34
Живот за три живота
Почасно мјесто у Раичковићевој души
опредијељеној да чини добра другима, има Црногор-
ска православна црква. Али да у њој, као и у његовом
срцу има довољно мјеста и за све друге, говори о
томе и случај који се збио новембра 1981. год. Док
су сви спавали те ноћи чврстим сном, око 23h, из-
био је пожар у посластичарској радњи ул. Илије
Милачића бр. 33 у главном граду Црне Горе. Цио
локал са инвентаром нестао је у ватреној стихији,
чуо се успаничени глас и јако куцање на капије од
дворишта. Бунован Раичковић је препознао власни-
ка радње Адиља, човјека муслиманске вјере. Плакао
је говорећи да му гори сва његова имовина. У под-
руму објекта захваћеног ватром, спавало је неколи-
ко чланова његове угрожене породице. Раичковић
се није мислио и муњевито је кренуо према мјесту
несреће. Ватра је већ била захватила пролаз подрум-
ског дијела објекта, Чуо је вапај радника ошамућених
од дима, који су га упозорили да се у подруму на-
лази двадесет боца бутан-гаса, док је педесет литара
уља горјело стварајући ватрену завјесу. Спаситељ у
лицу Веселина Раичковића, скинуо је дебелу завјесу
са излога објекта, натопио је у локву од снијега,
огрнуо око себе и прошао кроз локал до подрума.
Етем, власник објекта и Раичковић спасили су жи-
воте онесвијешћених радника. Убрзо затим, поново
су сашли у подрум, покривени водом-натопљеним
завјесама и када су почели да излазе у горњем дијелу
локала, чула се јака експлозија. Нијесу оклијевали,
нити страховали што се на њима већ запалила одјећа,
него су сашли у подрум да уклоне и последње из-
вориште великог пожара-последње двије боце гаса.
Док су се враћали, покривач на њима се осушио и
запалио, а у радњи слаткиша, експлодирала је ви-
трина, чинило им се да су тиме спасили град, али
није било тако. Упркос њиховом подвигу, почела
је да гори инсталација у стамбеној згради. Ватрена
стихија, пожаром великих размјера, пријетила је и
околини. Са боловима од опекотина по лицу и рука-
ма, Раичковић је извукао каиш око доводног кабла
испод разводне кутије и ишчупао га. Тада су стигла
ватрогасна кола, кола хитне помоћи и дежурна служ-
ба електродистрибуције. Убрзо затим, придружили
су им се полиција и комисија за увиђаје, тек када
су стигли у болницу, Раичковић и власник објекта
увиђели су обим опекотина по лицу, рукама и гла-
ви. Двадесетак дана након овог догађаја и несебич-
ног хуманог дјела, Раичевић је позван од исламске-
вјерске заједнице у Тетово и Гостивар да буде њихов
гост. Био је тамо три дана и приређен му је дочек,
какав је мало ко икад имао. Десетак година касније,
добио је за овај подвиг једно од највиших државних
одликовања. Од те 1981. год. до данас, а и убудуће,
Раичковић гради мост интеррелигијског екуменизма
између православаца и муслимана. Од дана обнове
наше цркве, Раичковић је један од мостова и симбола
ширења љубави, разумијевања и толеранције између
ЦПЦ и исламске вјерске заједнице. Више се од једног
човјека и вјерника од тога не може очекивати.
Редакција Лучиндана
 35

Принц Никола и Веселин Раичковић

 36
Пасионирани археолог
Најмлађи члан хуманог дома Раичковић је
Славко Симов, по струци дипломирани правник. Он
о себи каже: „Археологијом почео сам да се бавим
док сам био студент правног факултета. Факултет сам
студирао у Сплиту. На првој студијској години изуча-
вао сам повијест државе и права, та област је била
богата археолошким сазнањима тако да ми се чинило
да студирам археологију а не право. Материја је била
доста интересантна, па сам осим стручне литературе
користио и литературе историје умјетности, период
Диоклецијана, цара Јустинијана и друго. У слободно
вријеме обилазио сам знаменитости Далмације. Да
бих наставио даља истраживања потребна су новчана
средства која нијесам имао у довољној мјери. Једно је
воља и жеља, а друго је стварност. Због финансијских
средстава нијесам могао да наставим школовање у
Сплиту. Прве локалитете обилазио сам на простору
Далмације, касније сам ишао на простор Херцегови-
не, а затим сам обишао централни и јужни простор
Црне Горе. У Италији сам обишао Трст, Венецију и
Милано. Преко јавних медија сазнао сам да ће бити
скуп археолога у Шпанији у знаменитом граду Пал-
ма де Мајорка. У вези тога скупа информисао сам
се преко професора о свом трошку и отишао сам на
симпозијум у овај шпански град. На симпозијуму је
било професора, асистената и студената са свих про-
стора бивше СФРЈ. У Црној Гори не постоји тај фа-
култет као ни факултет историје умјетности па сам на
том скупу био једини представник Црне Горе. Због Славко Раичковић
својег рада и проналазака био сам запажен и почаство-
ван. У Црној Гори археолошка истраживања слабо локалитета радо бих наставио на цијелом простору
су заступљена, а то је превасходно због недовољних Балкана.“ Тако завршава своју исповијест Славко
сазнања за ову истраживачку област. Простор Црне Симов Раичковић. Док су чланови његове породи-
Горе је богат за археолошка истраживања али није це лијечили наше душе и тијела он се опредијелио
ни педесет посто истражен. Моја домаћа и иностра- да буде један од љекара и учитеља наше свијести и
на признања показују моје квалитете из ове области савјести.
и области палеонтологије. То потврђује и правни Редакција Лучиндан
акт којег сам добио да легално могу истраживати и
радити у државним институцијама. Истраживање

КЊИГЕ ЗА ЦПЦ
Митрополиту Црногорске православне цркве Михаилу у низу својих доброчинстава, Славко
Раичковић из Подгорице, уручио је вриједну донацију у књигама као породични дар његове фамилије. Међу
ријетко вриједним књигама овог донаторског чина налазе се стара издања Талмуда и Курана, књига „Црно-
горски исељеници”, чији су уредници Владо Гојнић, Јован Стаматовић и Максим Вујачић, као и друге књиге
из талмудитске традиције. “Ово је само скроман поклон као допринос црквеној библиотеци наше цркве”,
рекао је тада приликом уручења донације Славко Раичковић. То је друга донација књига породице Раичковић
Црногорској православној цркви и њеном митрополиту Михаилу. Захваливши се на поклону, митрополит
Михаило је уручио захвалницу ЦПЦ дародавцу Славку Раичковићу.
Редакција Лучиндана
 37
05. фебруар 2013. године
Непостојећи тајни споразуми
Црна Гора није радила на штету других већ за општу корист својих мањинских заједница
Шта повезује изјаву главног муфтије ислам-
ске заједнице у Србији Муарема Зукорлића, појачане
неспоразуме између двије коалиционе партије ДПС-
СДП у Црној Гори, медијско васкрснуће „кума из ино-
странства“ Ратка Кнежевића, жестоку критику степе-
на слободе медија у Црној Гори саопштену од НВО
Новинари без граница и изјаву митрополита српског
у Црној Гори Амфилохија која је ових дана пореме-
тила (а која то његова изјава није и прије урадила)
политичку сцену у Црној Гори и шире и хармонију у
Синоду СПЦ у Београду?
Није случајно што се преко патриотских
медија у Црној Гори, преко „Дан-а“, дневника који
годинама уназад сије мрак по Црној Гори и о Црној
Гори, огласио нико други до муфтија Зукорлић ста-
вовима који су наишли на бурне реакције у држави
а односе се на положај бошњачког народа у истој. У
интервју једној приватној ТВ станици, који је преузео
поменути дневни лист а затим у наставцима направио
серијал у чијој основи су измишљени неутемељени
ставови овог вјерског великодостојника, поменути
господин је узео себи за право да се легитимише
представником Бошњака ма ђе живјели, слободу да
оптужи прве људе Црне Горе да су наводно тајно у
иностранству потписивали неке уговоре на штету
бошњачког народа и саме државе Црне Горе, па када
је демантован у свему што је рекао, дозволио себи да
изгуби компас и да врло ружно недостојно вјерског
старјешине одбрану покуша засновати на лажима,
инсинуацијама, увредама у којима је отишао преко
границе које здрав разум може разумијети. Поме-
нути господин је као вјерски старјешина исламске
заједнице у Србији, као бабо припадника Бошњачког
народа у србијанском дијелу Санџака,изразио за-
бринутост за положај Бошњака у Црној Гори до
мјере да је не малом броју не само њих наћерао сузе
на очи, забринутост за недолично понашање акту-
елног Предсједника Владе Црне Горе, у односу на
ову националну заједницу у својој држави, све то
гарнирајући „сензацијом“ да је садашњи црногорски
премијер у функцији предсједника најјаче партије
у држави ДПС-а потписао са лидерима Бошњачког
народа некакав тајни споразум и то ван Црне Горе
којим је обећао Бошњацима „брда и долине“,чак и
јединствену регију Санџак у замјену за њихов под-
ршку одређеним пројектима црногорског сепарати-
стичког покрета. Господин Зукорлић је славодобитно
упознао црногорску и ширу јавност „да постоји тајно
потписани Споразум о томе да ће као против услу-
гу за своје политичке и државне науме Бошњацима
Црне Горе омогућити да једног дана живе у истој
територијалној регији са Бошњацима српског дијела
Санџака, да ће их увести у нови Устав Црне Горе као
Др Миодраг Вуковић
националну одредницу и да је све то урадио у ино-
странству чиме тај тајни Споразум добија карактер
међународног документа“ иако није рекао шта је
том неистином желио да каже на што да упозори,
јер остале неистине је лако прочитати. Иако је сама
изјава потпуно контрадикторна, конфузна и лако
је дешифровати као политиканску српске новине у
Црној Гори су посветиле насловне стране неколико
дана као и читаве текстове јер се ради о „коначно от-
кривеном доказу да је актуелна власт у Црној Гори,
све на штету српског народа, спремна да тргује ни
мање ни више него дјеловима територије државе да
би остварила своје антисрпске амбиције“.
Иако је свима било јасно да је нелогично да
господин Зукролић посједује тајни документ ако се о
тајности уопште може говорити прије него неко дру-
ги, прије него већ доказане великосрпске патриоте,
а он је овом својом изјавом конкурисао за приправ-
ника у колони оних који сију маглу и прашину, иако
садржај тог јавног документа је познат свима већ
осам година, реаговала је Влада Црне Горе, ДПС као
странка и лидери бошњачке странке које је муфтија
жестоко искритиковао због антибошњачке ујдурме у
коју су се укључили. Прво је Влада објавила „толико
дуго скривани и по свему спорни Споразум са елемен-
тима иностраности“ из кога је видљиво да Муфтија
жели да мути и то баш у овим данима и мјесецима
не водећи рачуна о ономе што је написано, не водећи
бриге о чињеницама (коме је још до чињеница стало
болан!) са намјером да истину окрене на главу и про-
спе обмане неистине, инсиноације, од којих би се и
обичан вјерник а не старјешина његов морао стиђети.
Предсједник ДПС је потписао са предсједником
Бошњачке странке у Подгорици 2006. године Спо-
разум који нема никакве везе са коментарима које је
Муфтија изрекао. Споразум није потписан ван Црне
Горе него у њеном главном граду а у Споразуму се о
положају Бошњачког народа говори из угла како на
тај положај гледају предсједници једне грађанске и
једне националне партије, али не на начин који је дра-
матичан нити може рађати било какве слутње. Зато
је одмах начин како га је прочитао Муфтија прика-
зан као покушај слагања неистина и измишљотина.
Никада актуелни предсједник Владе и предсједник
ДПС-а никада и ни са ким о Санџаку није разгова-
рао као о територији, већ искључиво о положају
Бошњака и других мањинских народа у Црној Гори,
решпектујући прије свега њихов допринос модер-
ном развоју Црне Горе и црногорског друштва као
грађанског и мултиетничког. Никада ништа тајно
није потписано ни у Црној Гори ни ван ње, јер за
тим никада није постојала потреба, јер се актуелни
предсједник Владе Црне Горе за разлику од многих,
 38
јавно и званично уз то и легитимно бави политиком
која је јавна дјелатност. На оптужбе Муфтије да црно-
горска власт разбија бошњачки национални корпус на
Бошњаке и Муслимане,тиме што је омогућено да се
на попису становништва прије годину двије грађани
национално изјасне као Бошњаци или Муслимани,
или како већ желе, Муфтија је упозорен да је Црна
Гора као држава била на дистанци од слободе нацио-
налног опредељења грађана што су резултати пописа
неоспорно потврдили јер је на попису примјењено
демократско начело о слободном националном
опредјељењу а да национални бич који Муфтија држи
у рукама и којима би да сврстава грађане по вјери и
нацији како он жели његов проблем. Демантујући да
су Бошњаци национално угрожени и дискриминиса-
ни наведене су чињенице да Бошњачка странка пар-
тиципира као национална странка Бошњачког народа
у највишим органима и структурама власти у Црној
Гори као и њено партнерство у изграђивању мулти-
конфесионалне и мултикултурне грађанске државе
Црне Горе. На Муфтијине изјаве и „сензационална
открића“ реаговали су и лидери Бошњачке странке
у Црној Гори поручујући да та партија никада није
имала никакав тајни Споразум или договор са ДПС-
ом, о коме Муфтија говори. Све што је потписано,
урађено је прије референдума 2006. године, као и у
каснијим споразумима, урађено је јавно, транспа-
рентно и у интересу државе Црне Горе. То Муфтији
највише и смета. Све је урађено у интересу припад-
ника Бошњачког народа и сарадње двије партије су-
веренистичког блока. Због тога је ових дана обогатио
политичку и укупну сцену Црне Горе неистинама и
бригом о Бошњацима у Црној Гори која се показала
као брига о лањском снијегу. Једноставно поменути
Споразум је јаван и нема ништа о његове тајности,
потписан је у Подгорици а не иностранству, 23. марта
2006. године „у старој згради Владе ЦРНЕ Горе“ и то
након званичног уласка Бошњачке стране у блок за
независну и суверену Црну Гору. Зато Муфтија не го-
вори истину тврдећи да је Споразум био услов за под-
ршку Бошњака независној Црној Гори на референду-
му. Споразум говори о сарадњи наведених странака
у предреферендумско и постреферендумско вријеме
у вези са ријешавањем статуса и положаја припадни-
ка Бошњачког народа. Већина ставова „тајног Спо-
разума“ је већ реализована. Усвојен је Закон о из-
борима одборника и посланика којим је обезбјеђена
аутентична заступљеност мањинских национал-
них заједница па и Бошњака, спроводи се принцип
њихове сразмјерне заступљености у органима власти
а реализовано је и договорено учешће представника
овог народа у Уставном одбору који је радио нови
Устав Црне Горе као и њихово активно учешће у
доношењу тог истог Устава. Оно што Муфтији по-
себно смета јесте да је Споразумом потенциран
грађански карактер Црне Горе као независне државе
као и потреба да се Бошњаци као и остали народи
помену у преамбули устава и да им се омогући прави
на службену употребу босанског језика. Санџак је и
прије и послије Споразума за ове двије партије а и за
остале демократске снаге Црне Горе био и остао пре-
когранична регија, територија која представља мост
спајања Црне Горе и Србије „ са државном границом
транспарентном за проток људи, роба и капитала,
подручје у којем треба више радити на привредном
развоју саобраћајном повезивању и инфраструктур-
ном улагању и јачању културних веза међу његовим
житељима, ИСКЉУЧИВО ПОШТУЈУЋИ СУВЕРЕ-
НИТЕТ ДВИЈЕ ДРЖАВЕ“.
Већ је речено није се морало дуго чека-
ти да загракћу доказане угрожене патриоте. Тако је
Муфтијине ријечи и истине спремно дочекао бивши
посланик Нове српске демократије ријечима да у
Црној Гори владају двоструки аршини, „једни пре-
ма српском а други према другим народима и да је
у Црној Гори свима дозвољено оно што је Србима
забрањено“. У изјавама и будаласта питања, као шта
би Црна Гора урадила и како би реаговала када би
се српски Митрополит кандидовао за предсједника
Црне Горе (ХИЦ!), шта би се десило да су Срби
као Муфтија изјавили да су сувласници Црне Горе,
(Муфтија је припријетио црногорским властима да се
не играју јер су Бошњаци сувласници државе, као да
је држава акционарско друштво) што би био скандал
по мишљењу актуелног режима у извођењу угроже-
них Срба (ХИЦ по други пут).
Српски митрополит је на сахрани бившег
југословенског дипломате а брата ранијег српског
предсједника, сахрани обављеној у родном селу
њиховог оца у Црној Гори, одржао говор који је имао
жестоке политичке конотације што му није први пут.
Треба се сјетити како је испратио посмртне остатке
последњег убијеног српског премијера. Сахрани при-
суствовали рођаци покојника, чланови опозиционих
партија све Србин до Србина, скоро комплетно ру-
ководство СНП-а, партије коју је његов брат створио
средином 90 година прошлог вијека да би преко њих
покушао обликовати будућност Црне Горе. Српски
митрополит је дрхтавим гласом окупљенима саоп-
штио да је био спреман да свједочи у корист такође
сада покојног предсједника Србије у Хагу, али да му
је то забранио Синод из Београда. А људи се сјећају
господина Амфилохија како пуним плућима дува у
пиштаљку на демонстрацијама против Милошевића
у организацији српске опозиције послије покрадених
избора у тој држави. Неки су се прекрстили којем
Амфилохију вјеровати а неки као званичници Сино-
да СПЦ из Београда су се јавно оградили од изјаве
Амфилохија ставом да то нијесу и ставови Синода, да
он може да прича у своје име и ништа више. А српски
патријарх у Црној Гори је управо причао у своје име
са намјером да и овога пута охрабри српско бирачко
тијело пред предсједничке изборе у држави када је
СПЦ у Црној Гори у питању ништа ново само питање
докле ће и Муфтије и Митрополити да се баве поли-
тиком иако су тотално неталентовани.
 39
ПОРТРЕТ: ДР ДРАГИША МИЈАТОВИЋ (1900-1941) –
ЦРНОГОРСКИ ПАТРИОТА И ИНДИПЕНДИСТА
„РАДУЈЕМ СЕ ВАСКРСУ ЦРНЕ ГОРЕ, АЛИ СЕ НИШТА МАЊЕ НЕ РАДУЈЕМ ШТО ЈЕ БЕ-
ОГРАДУ ЗА ВАЗДА ОДУЗЕТА МОГУЋНОСТ ДА СЕ КОЦКА СУДБИНОМ ЦРНЕ ГОРЕ“.
Др Драгиша МИЈАТОВИЋ, маја 1941. године
(„Зета“ бр. 28, Подгорица, 29. маја 1941. године, стр 1)
Др Драгиша Мијатовић рођен је 1900. го-
дине у Горњој Морачи. Стекао је универзитетску ди-
плому правника и титулу доктора правних наука. По
завршеним студијама на Правном факултету радио
је као приправник и администативни чиновник у
Окружном суду у Чачку. Потом је отворио адвокатску
канцеларију у Подгорици. Успио је да дође током три-
десетих година XX стољећа на положај предсједника
Адвокатске коморе за Црну Гору. Био је ангажован
политички, најприје као члан, а затим и као један од
вођа Црногорске странке (федералиста). Као млади
интелектуалац, Драгиша Мијатовић је још у студент-
ским данима био активиста у покрету црногорских
федералиста. Писао је чланке политичког, стручног и
публицистичког садржаја. Био је један од сарадника
листа „Црногорац“, званичног гласила Црногорске
странке, а потом и подгоричког листа „Зета“, који је,
од 1930. до 1941. године, фунгирао као незванично
гласило Црногорске странке. У политичкој каријери
др Драгиша Мијатовић био је активни судионик
у борби против великосрпског централизма и
унитаризма, те хегемонистичке политике дво-
ра Карађорђевића, инаугурисаних Видовданским
Уставом из 1921. године и Уставом Краљевине
Југославије из 1931. године. Био је освједочени поли-
тички борац против режима и диктатуре краља
Александра Карађорђевића, темељно привржен
црногорском државном и националном бићу.
Од средине двадесетих година XX вијека па
до априлског слома Југославије 1941. године, Дра-
гиша Мијатовић је заступао становиште да Црна
Гора треба да буде равноправни федерални субјект
у Краљевини Југославији. На парламентарним из-
борима за Скупштину Краљевине СХС у Београду,
одржаним 11. септембра 1927. године (на којима су
црногорски федералисти освојили два посланич-
ка мандата- посланици Михаило Ивановић и др
Секула Дрљевић-) на кандидатској листи за срез
Никшићки био је истакнут као носилац листе Драги-
ша Мијатовић.
Кад се Југославија распала 1941. године у
априлском рату, др Драгиша Мијатовић је, као црно-
горски патриота, национални и државотворни иде-
олог и прегалац, стао на становишту да Црна Гора
треба да се обнови као независна и суверена држава.
Кад је Италија окупирала априла 1941. године Црну
Гору, др Драгиша Мијатовић је опрезно и условно
прихватио сарадњу са италијанским властима у
границама националне части и достојанства. Др
Новак АЏИЋ
Драгиша Мијатовић је у врху Црногорске странке
припадао умјереном крилу индипендиста и по поли-
тичким увјерењима био је врло близак ставовима др
Новице Радовића. Они су са скепсом и подозрењем
гледали на пропагандне флоскуле о италијанском
пријатељству и нијесу улазак италијанских трупа у
Црну Гору поздравили као ослобођење. Група црно-
горских индипендиста др Новице Радовића и др
Драгише Мијатовића са неповјерењем је гледала на
курс италијанске политике према Црној Гори, чему је
знатно допринијело лоше искуство са италијанском
политиком у односу на црногорско питање у вријеме
након 1918. године. Они су преферирали политику
што мањег уплитања Италије у судбину црногор-
ске државе, али такво схватање у оним околностима
није било реално. Др Новица Радовић и др Драгиша
Мијатовић су се залагали за рестаурацију независне
и суверене црногорске државе у границама које су
биле предвиђене Лондонским уговором из 1915. го-
дине. У почетку су др Новица Радовић, др Драги-
ша Мијатовић, Петар Пламенац, Ристо Радовић и
још неколицина чланова Главног одбора Црногорске
странке били против рјешавања црногорског питања
у условима окупације, али су они представљали
мањину, јер су у странци превагу однијели људи
окупљени око тврдог и радикалног индипендистич-
ког крила чији су вођи били др Секула Дрљевић и
Јово Поповић.
Др Новица Радовић и др Драгиша
Мијатовић нијесу италијанску окупацију 1941.
године дочекали с покличем „Срећна Вам слобода
Црногорци“, али јесу је сматрали ослобођењем од
дотадашње великосрпске окупације. Они су у име
подгоричке групе првака Црногорске странке отишли
1. маја 1941. године на Цетиње и затражили да се са-
зове Главни одбор странке који треба да донесе одлу-
ку о поступању Црногорске странке у новонасталој
ситуацији. Инсистирали су да се брже ради на
формирању Црногорске Владе, у којој би као мини-
стри били: Јово Поповић, Новица Радовић, Драги-
ша Мијатовић, Душан Вучинић, адвокат др Андрија
Петровић (који је био члан Црногорске странке, а
син је војводе Божа Петровића) и други. Предсједник
Комитета Јово Поповић им је тада саопштио да то
није могуће урадити, да се састав Комитета не може
мијењати, јер о томе окупатор одлучује. Пошто су до-
били негативни одговор у односу на оно на чему су
инсистирали, Новица Радовић и Драгиша Мијатовић
су се вратили за Подгорицу са изјавом да их више рад
 40
Привременог Административног Црногорског Коми-
тета не интересује и да „ће се с оне стране Ријеке
Црнојевића другачије радити“.
Они су се противили сакаћењу црногор-
ске територије која је извршена 1941. године, кад
је Италија окупирала Црну Гору. Као припадни-
ци подгоричке групе индипендиста осјећали су се
запостављеним у односу на цетињску групу инди-
пендиста, на чијем се челу налазио Јово Поповић.
Др Новица Радовић и др Драгиша Мијатовић са гру-
пом својих присталица из Подгорице су 1941. године
дјеловали као опозиција Привременом Администра-
тивном Црногорском комитету. Припремали су нову
кадровску листу и заступали становиште да Привре-
мени Административни Црногорски комитет треба да
промијени свој састав и статус. Били су незадовољни
његовим радом, што су почетком маја 1941. годи-
не и јавно саопштили његовом предсједнику Јову
Поповићу, када су се са њим срели и разговарали на
Цетињу. Међутим, у тим својим намјерама нијесу
успјели ништа да промијене у погледу статуса, са-
става и рада Комитета за Независност Црне Горе,
који је у то вријеме имао статус провизорне Црно-
горске Владе у условима војне окупације Црне Горе
од стране италијанске војске. Кад је цивилни Коме-
сар за Црну Гору гроф Серафимо Мацолини рас-
пустио Привремени Административни Црногорски
Комитет и умјесто њега формирао цивилни орган –
Савјетодавно вијеће Црногораца, др Новица Радовић
и др Драгиша Мијатовић су отишли за Подгорицу и
дјеловали као опозиција и том органу.
Група црногорских индипендиста
предвођена др Новицом Радовићем и др Драгишом
Мијатовићем покушала је да се супротстави неким
мјерама италијанских окупатора, али та њихова по-
литичка борбеност није у коначном уродила плодом.
Пошто у Версајском систему, чија је творе-
вина била Краљевина СХС и Краљевина Југославија,
није било мјесто за Црну Гору и њена права, црно-
горски индипендисти (удружени у једину аутентичну
политичку странку која је дјеловала од 1919. до 1941.
године, а која се званично звала Црногорска стран-
ка), а који су у вријеме владавине Карађорђевића
Југославијом били перманентно прогањани, понада-
ли су се да се поновно уздизање црногорске држа-
ве може постићи у условима запосиједања њене
територије од стране италијанске војске, наивно
ослањајући се и романтичарски прихватајући као по-
уздану реторику и пароле италијанских власти, које
су тврдиле да у Црној Гори не долазе као окупатори,
већ као ослободиоци.
Зато је већина вођства и активиста Црногор-
ске странке од априла 1941. године и прихватила, ус-
ловно названу, сарадњу са Италијанима, руковођени
се прагматичним побудама са циљем да на тај на-
чин што више помогне Црној Гори и спашавању
њеног народа од нових погрома и страдања, којима
је био континуирано изложен од 1918. до 1941. го-
дине, сматрајући да активно учество црногорског
народа у свјетском рату за њега равно самоубиству.
Кад је Краљевина Југославија доживјела априлски
слом 1941. године, италијанска војска је окупира-
ла Црну Гору. Током априла и маја 1941. године
Италијани су успоставили власт у највећем дијелу
Црне Горе. Италијанске трупе ушле су у Црну Гору
17. априла 1941. године. Италијанске оружане снаге
запосјеле су Црну Гору истичући да је њихов ман-
дат у ослободилачкој мисији, односно, да су оне ту
са циљем да помогну и омогуће, односно, да буду
гарант обнављања црногорске државе. На ту паролу
насјело је вођство црногорских федералиста-инди-
пендиста, због чега је, у највећем броју, и прихвати-
ло сарадњу са италијанским властима. Италијанске
трупе на Цетињу су дочекали чланови Комитета за
ослобођење Црне Горе, на чулу са бившим дипло-
матом, опуномоћеним министром Краљевине Црне
Горе Јовом Поповићем, те адвокатом Душаном
Вучинићем, генералним секретаром Црногорске
странке, др Ивом Јовићевићем, некадашњим гене-
ралним конзулом Краљевне Црне Горе и црногорским
бригадиром Петром Ломпаром и други. Тако је 17.
априла 1941. године формиран Привремени Админи-
стративни Комитет, у који је ушло 13 лица. Крајем
априла установљен је Цивилни комесаријат за Црну
Гору, на чијем је челу био гроф Серафимо Мацоли-
ни, високи функционер Римске Владе (Италијанског
Министарства Иностраних Послова) и члан Фаши-
стичке странке, који је добио својство опуномоћеног
министра за Црну Гору.
Листа чланова Привременог Администра-
тивног Комитета је изгледала овако: Јово Поповић,
предсједник, Михаило Ивановић, почасни
предсједник, те чланови Душан Вучинић, секретар
ЦФС, инжињер Богдан Ивановић (дотадашњи на-
челник Техничког одјељења Банске управе, близак
федералистима) др Јован Клисић, (дотадашњи на-
челник Санитетског одјељења Банске управе), брига-
дир Петар Ломпар, федералиста, др Иво Јовићевић,
федералиста, Крсто Петровић, директор Музеја на
Цетињу, Ђуро Ђуришић, учитељ, Иво Радоњић,
ордонанс-официр Краља Николе, Васо Бановић,
посједник и Ђуро Поповић, занатлија. Интенција
Привременог Административног Црногорског Ко-
митета била је да представља Поровизорну Црно-
горску Владу и зато је у њему извршена диоба ресо-
ра, положаја и функција. Тако је Јово Поповић био
његов предсједник и министар спољних послова,
адвокат Душан Вучинић, министар правде, цркве-
них послова и просвјете, инж. Богдан Ивановић, ми-
нистар саобраћаја, поште, телеграфа и телефона, др
Јован Клисић, министар за социјалну политику, на-
родно здравље и исхрану, др Иво Јовићевић, мини-
стар унутрашњих послова, бригадир Петар Ломпар,
министар финансија, трговине и индустрије; и Крсто
Петровић, министар државних добара.
Потом је тај Комитет кренуо у акцију
 41
конституисања мјесних комитета у унутрашњости
Црне Горе, у које су доминантно улазили чланови
Црногорске странке. Тако је 22. априла 1941. године
члан Комитета Душан Вучинић пошао у Подгорицу
са циљем да се формира тамошњи Комитет, што је
и учињено. Подгорички Комитет за Независну Црну
Гору био је у сљедећем саставу: Станко Марковић,
др Новица Радовић, др Драгиша Мијатовић,
Благота Мартиновић, Митар Лаковић, поп Лука
Пекић, Јован Вукчевић, Миливоје Матовић, Ду-
шан Ненезић, Петар Лекић, Смаил Буразеровић и
Хасан Мећикукић. Мјесни комитет у Подгорици је
23. априла 1941. године преузео власт у подгоричком
срезу. Тако је Мјесни Комитет за начелника Подго-
ричког среза именовао официра, капетана старе црно-
горске војске Митра Лаковића, а за предсједника
градске полиције Благоту Мартиновића, командира
црногорске војске, те за предсједника градског погла-
варства (општине) такође официра црногорске војске
Станка Марковића.
Италијанске власти су одлучиле да укину
Привремени Административни Црногорски Комитет,
претпоставља се и због тога шио нијесу хтјели дозво-
лити да он буде носилац цивилне власти у Црној Гори
и да води политику независну од глобалног односа
Италије према црногорском државном питању.
Мацолини је 5. маја 1941. године расформи-
рао, заправо, укинуо Привремени Административни
Црногорски Комитет, а као цивилни Комесар преузео
је сву грађанску власт у Црној Гори. На тај начин
престали су да постоје, до тада формирани, и мјесни
Привремени Административни црногорски Комитети
широм Црне Горе. Наиме, цивилни комесар гроф Ма-
цолини је, 18 маја 1941. године, умјесто дотадашњег
Привременог Административног Црногорског Ко-
митета, наименовао Савјетодавно Вијеће Црногора-
ца (Consulta), чија је улога била консултативне при-
роде, дакле, без могућности доношења било каквих
значајних одлука, а камо ли оних круцијалног карак-
тера. Гроф Мацолини је наредио да ће Савјетодавно
Вијеће Црногораца „давати мишљење када год се
од њега то буде тражило“. Комесар Мацолини је
био категоричан: „Савјет (Вијеће) или поједини
члан моћи ће бити упитан и о његовом мишљењу
поводом разних питања административне при-
роде“. Савјетодавно Вијеће Црногораца, као орган
консултативног карактера, имало је 6 чланова и то су
били: Михаило Ивановић, почасни предсједник, Јово
Поповић, предсједник, и чланови Петар Пламенац,
Душан Вучинић, др Секула Дрљевић и поп Симо
Мартиновић, као црквени представник. Мацолини
је за себе задржао дискреционо право да, када се ука-
же потреба, повећа или смањи број чланова Consulte
Црногораца. Потом је Мацолини кренуо у акцију
инсталирања и етаблирања италијанске власти ши-
ром Црне Горе.
Црногорска странка није била до краја ком-
пактна и хомогена у погледу стратешких погледа на
будућност Црне Горе у вријеме италијанске окупације
црногорског простора 1941. године. У њеном вођству
постојала су, ипак, различита схватања по многим
важним питањима. То је довело да се у вођству фе-
дералиста појаве двије струје – једна, која је била до-
минантна, која је била за обнављање Црне Горе под
италијанским протекторатом, и- друга- која се зала-
гала за реституцију независне Црне Горе на основу
црногорског Устава из 1905. са Италијом као савезни-
цом из првог свјетског рата, која би потом као сувере-
на држава прогласила неутралност у међународном
ратном конфликту. Овој другој струји припадао је и
др Драгиша Мијатовић.
Заправо, у суверенистички оријентисаном
и преовлађујућем дијелу руководства Црногорске
странке изостало јединствено гледиште у погледу
рјешавања државно-правног статуса Црне Горе. Једна
струја – радикална индипендистичка- на чијем је
челу био др Секула Дрљевић, била је за што чвршћи
ослонац на Италију и Силе Осовине и њихове са-
везнике у погледу обнављања Црне Горе, и друга-
умјерена индипенистичка струја- која јесте била за
неопходни вид сарадње са Италијанима, али услов-
ни, уз задржавање што више политичке аутономије
и опрезности у односу на њихове планове. На челу
ове друге умјерене суверенистичке струје у оквиру
Црногорске странке, која је, такође, била за само-
сталну Црну Гору, били су академик проф др Новица
Радовић, генерал Крсто Зрнов Поповић, др Драги-
ша Мијатовић, и бивши министар у доба Краљевине
Црне Горе Петар Пламенац (који је, додуше, био ан-
глофилски настојен, али који, ипак, није направио
јасно издиференцирану посебну политичку струју,
већ је у основи припадао струји Радовић-Поповић,
што ће каснији догађаји јасно потврдити). Уочи при-
према за организовање црногорске Уставотворне
Скупштине (Конституанте) –то јест Петровданског
Сабора- на коме је требало прогласити независну
Црну Гору под италијанским патронатом, група ин-
дипендиста Радовић-Поповић-Пламенац-Мијатовић
је гледала са подозрењем и неповјерењем на патетич-
не облике италијанског пријатељства и савезништва
у правцу обнављања Црне Горе, јер су увијек имали
на уму веома лоше искуство са италијанском полити-
ком према Црној Гори у периоду 1919-1922, када је
Италија, пристала да жртвује Црну Гору, великосрп-
ским империјалистима и хегемонистима.
Тако је група радикалних индипендиста
на челу са др Секулом Дрљевићем, која се по мно-
го чему разликовала од схватања групе Радовић-
Поповић- Пламенац- Мијатовић, однијела превагу и
јавила се као сазивач, раме уз раме са Мацолинијем,
Петровданог сабора 12. јула 1941. године на Цетињу,
потиснувши, када није могла са њом постићи акцио-
но јединство, тада у други план умјерену групу ин-
дипендиста.
Др Драгиша Мијатовић умро је изненада на
Цетињу у болници „Данило I“ од запаљења плућа
 42
26. маја 1941. године у 41. години живота. Пос-
мртни остаци др Драгише Мијатовића испраћени
су са Цетиња за Подгорицу 27. маја 1941. године у
два сата послије подне. У име Црногорске стран-
ке посмртни говор др Драгиши Мијатовићу одржао
је Душан Вучинић, адвокат, генерални секретар
Црногорске странке од његовог оснивања. Говор Ду-
шана Вучинића посвећен лику и дјелу др Драгише
Мијатовића гласи овако:
„Тужни зборе, Мало их је међу Вама,
који се не сјећају мушкога раста и стаса и по-
носнога држања нашег драгог покојника. Рођен је
у планинама гласовите Горње Мораче, натјецао
се растом са боровима њених планина, а својом
усправношћу и исправношћу чинио част дивној
прошлости племена славног сердара Мијата, чији
је био достојан унук, ако не по величини својих
дјела, али несумњиво био му је достојан по својој
ВЈЕРНОСТИ ЦРНОЈ ГОРИ И ЊЕНОЈ СЛОБОДИ.
Од самог почетка члан, а касније и један од вођа
Црногорске странке, оставо је све до своје смрти
вјеран њеној идеологији, идеологији Црне Горе.
Рођен је године 1900, дакле, управо у време-
ну када почиње историјска прекретница на Бал-
кану, у Европи, па и у цијелом свијету. Од његова
рођења па до његове смрти стално је доживљавао
и преживљавао сукобе различитих идеологија, чији
је исход значио за поједине земље и за читаве кон-
тиненте бити или не бити. Живјећи у центру
тих сукоба, ЊЕГОВА ВЈЕРНОСТ ИДЕОЛОГИЈИ
ЦРНЕ ГОРЕ И ЊЕНОГ САМООДРЖАВАЊА
ОСТАЛА ЈЕ ВАЗНА НЕПОКОЛЕБЉИВА.
Велики сукоби какви су били прошли и как-
ви су данашњи скрећу са њиховога правца слабије
личности, али ЊЕГОВ СТАВ НИ ОЛУЈЕ НИЈЕСУ
МОГЛЕ МИЈЕЊАТИ.
Пред саму његову смрт свјетски ор-
кан, познат под именом Силе Осовине, збрисао
је Југославију, државу која је, живјећи кроз Бе-
оград, чији јој се дух наметнуо за искључивог
управљача њеном судбином, остала до свога гроба
непријатељски расположена према равноправно-
сти и слободи Црне Горе. Покојник је доживио,
да тај зли дух једанако несрећан за сам Београд и
за земље Јужних Словена оде у понор неповрата.
ЊЕГОВА НАДА ВЈЕРОВАЛА ЈЕ У НЕПОСРЕДНИ
ВАСКРС ЦРНОГОРСКЕ СЛОБОДЕ ИАКО НИЈЕ
КРИО БОЈАЗАН ОД ПОСЉЕДИЦА КОЈЕ МОГУ
НАСТУПИТИ ЗА ЦРНУ ГОРУ ЗБОГ ЊЕГОВОГ
ПОЛОЖАЈА КРОЗ ПРОШЛА ДВА ДЕЦЕНИЈА.
Црногорска странка, у чије име имам
част опростити се са драгим покојником, никада
неће заборавити покојникове ријечи, које је рекао
својим пријатељима неколико дана пред смрт:
„РАДУЈЕМ СЕ ВАСКРСУ ЦРНЕ ГОРЕ, АЛИ СЕ
НИШТА МАЊЕ НЕ РАДУЈЕМ ШТО ЈЕ БЕОГРА-
ДУ ЗА ВАЗДА ОДУЗЕТА МОГУЋНОСТ ДА СЕ
КОЦКА СУДБИНОМ ЦРНЕ ГОРЕ“.
Драги Покојниче,
Црногорска странка и са њом заједно Црна
Гора, не крију свој бол, који јој је нанешен Твојом
смрћу, у тренутку када си им највише требао и
МОЛЕ ТЕ ДА БУДЕШ ПРВИ ГЛАСНИК ЦРНО-
ГОРЦИМА, КОЈИ СУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА
СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ И ДА ЦРНА ГОРА БУДЕ
СЛОБОДНА. ОНИ ЋЕ ТЕ ПРИМИТИ У СВОЈЕ
ДРУШТВО КАО СЕБИ РАВНОГА И С ТОБОМ
ЗАЈЕДНО СЛАВИТИ ВАСКРС СЛОБОДЕ.
Нека ти је хвала на твојој борби!
Нека ти је лака Црногорска груда земље
коју си толико волио!
Нека ти је вјечна слава“, рекао је Душан
Вучинић опраштајући се од др Драгише Мијатовића.
Од др Драгише Мијатовића потом се опро-
стио у име Црногорске академске омладине дипло-
мирани правник Душан Стојановић. Поворку са
тијелом др Драгише Мијатовића пратила су и два
вијенца. На тракама једнога стајало је: „Доктору Дра-
гиши Мијатовићу-Црногорска странка“, а на тракама
другога писало је: „Доктору Драгиши Мијатовићу-
грађани пријестонице Цетиња“. Потом је ковчег са
тијелом др Драгише Мијатовића однешен за Подго-
рицу, ђе је већ био формиран нарочити одбор за дочек
и испраћај његових посмртних остатака. На челу тог
Одбора били су: Саво Вулетић, Станко Марковић,
Митар Лаковић и Благота Мартиновић. Тијело
др Драгише Мијатовића стигло је у Подгорицу не-
што иза 4 сата 27. маја 1941. године у пратњи ака-
демика проф. др Новице Радовића, члана и једног од
вођа Црногорске странке и у поворци обишло цен-
трале подгоричке улице. У Подгорици се од др Дра-
гише Мијатовића у име Црногорске странке опро-
стио Саво Вулетић, бивши министар Краљевине
Црне Горе. Послије тога, у име Адвокатске коморе
од др Драгише Мијатовића опростио се др Душан
Коларовић, адвокат из Подгорице. Након спрово-
да кроз Подгорицу посмртни остаци др Драгише
Мијатовића испраћени су у његово родно мјесто код
Колашина, ђе су сахрањени 28. маја 1941. године.
Прерана смрт је спријечила да политички
утицај др Драгише Мијатовића дође до изражаја у
вријеме када су се интензивно вршиле припрема за
одржавање Петровданског сабора 12. јула 1941. го-
дине на Цетињу. С обзиром на његово дотадашње
политичко држање, основано се може претпо-
ставити да би др Драгиша Мијатовић, да је којим
случајем тада био жив, одбио да учествује у раду
Петровданског сабора, као што је то учинио и
његов политички саборац и лични пријатељ др Но-
вица Радовић.
 43
На маргинама једне државничке поćете
Томислав Николић је признао државу Црну Гору, али није и Црногорце тврдећи да је у питању
један народ (српски) којему као његов дио припада црногорски.
У Црну Гору стиже и предсједник Србије.
Посјета уговорена. Договорен предмет разговора са
првим људима државе Црне Горе. Посјета изазвала
разумљиво пажњу свих и прије него што је српски
предсједник ступио на тло Црне Горе читаве страни-
це у медијима и читаве емисије посјећиване су овој
посјети, анализама шта иста може да донесе, шта
значи, шта се може од ње очекивати. Предсједник
Србије је боравио у Црној Гори сусрео се са онима са
којима је планирао и договорио да се сусретне, био
присутан свуда тамо ђе су га очекивали отворен за
медијске посленике и вратио се у Србију. Он у своју
државу, а у Црној Гори и његовој држави од тада до
данас велики број питања шта је посјета значила, шта
је донијела, какве ће њене последице бити у скорој
или даљој будућности, да ли се нешто мијења и ако
да, да ли на боље у односима на двије државе и тако
редом.
Најважније рекао је нешто што је ипак пот-
пуно непотребно Црна Гора чекала да буде саопште-
но од власти Србије, послије 2006. године, и стицања
самосталности и Црне Горе и Србије, да Србија
признаје Црну Гору без икаквих ограда за независ-
ну и међународно признату државу, јер је она чла-
ница Уједињених нација и за Србију ће бити добар
сусјед са којим треба да Србија сарађује најприсније,
пријатељски и равноправно „док је свијета и вијека“
како рече предсједник Србије. „Пао је камен са срца“
невјерним томама да тако децидну изјаву првог
човјека Србије Црна Гора може добити са те стране
као што је та изјава више него сигурно учинила да
занијеме они који и данас о независној и међународно
признатој Црној Гори размишљају као о пројекту који
им је „забоден нож у леђа братској Србији чином
одвајања Црне Горе од ње“.
И могло би се још тога позитивног рећи
о посјети предсједника Србије, ономе што је рекао
у Црној Гори, о ставовима потпредсједника Владе
Србије и предсједника Владе Србије истог тог дана
или неколико дана прије саме посјете, и то није спор-
но. Све то охрабрује и буди наду да многе ствари треба
да буду исправљене у односима двије државе, да мно-
га питања могу бити на прави начин третирана, мно-
ги проблеми ријешени или рјешавани кроз вријеме
које долази, али у сваком случају деблокирани у ин-
тересу обје државе. Међутим, ипак нешто у свему
остаје упитно, неки кажу „иста мета исто одстојање“.
Предсједник Србије је разговарао са предсједником
државе Црне Горе и саопштио да је његово легитим-
но право да се као предсједник Србије интересује о
положају Срба у Црној Гори као што је легитимно
право да се Црна Гора интересује о положају Црно-
Др Миодраг Мишко Вуковић,
Посланик Скупштине Црне Горе
гораца у Србији. Истина није било говора о попису
или пописима и чињеници да на пописима у Црној
Гори број грађана Црне Горе који се изјашњавају као
Срби из пописа у попис драматично расте, а у Србији
драматично опада број националних Црногораца
са тенденцијом да једног дана постану статистичка
грешка или да их уопште у Србији нема. И не само
да је рекао него се и састао са предсједником Нове
Српске Демократије политичке организације, пар-
ламентарне странке, са њеним лидером и његовим
сарадницима. Тај сусрет „сународника“ забиљежиле
су све камере „овог свијета“ а изјаве сва новинар-
ска пера. И управо у томе је проблем на који се ових
дана указује али не као нов него као дуго трајући и
проблем који ће спријечити искрене намјере да се
побољшају односи Србије и Црне Горе. Предсједник
Србије није предсједник Срба. Предсједник Србије
је предсједник државе у којој живе грађани који се
различито национално осјећају, Срби, Црногорци
ма колико да их је, Мађари, па припадници оних 20-
теак националних заједница у Војводини, Албанци
зашто и то не рећи. Са друге стране предсједника
Србије нијесу бирали Срби и само Срби да би био
предсједник Срба и да би се интересовао „о судби-
ни свог народа ма ђе он живио“. Њега нијесу бирали
само Срби у Србији него и други грађани Србије као
што је већ речено, а посебно њега нијесу бирали јер
на то немају право Срби из Црне Горе јер они гласају
у Црној Гори и бирају кроз демократске поступ-
ке локалну и државну власт у овој земљи. Надаље,
то што се предсједник Србије, (а не предсједник
Срба) састао са политичком партијом и свјесно или
несвјесно дао јој легитимитет јединог представника
српске националне заједнице у Црној Гори је и по-
трешно и државнички неприхватљиво. Српска наци-
онална заједница у Црној Гори је етничка национал-
на заједница, а не политичка заједница. Нова Српска
Демократија је партија и нико и никада њој није дао
за право да представља „све Србе у Црној Гори и пра-
во да говори у име свих Срба“ (на страну како она
о Србима и њиховом положају у Црној Гори говори)
јер грађана Црне Горе српске националности има и
у другим српским партијама које нијесу могле или
нијесу жељеле да се сретну са предсједником Србије,
као што су СНП и неке друге истина мање значајне
српске националне партије. То што је предсједник
Србије у сусрету са њима изјавио да им је поручио
да су они грађани Црне Горе и да своја права морају
остваривати у Црној Гори борећи се за политичке и
државне просторе демократским средствима нор-
мално из којих и преко којих могу то остваривати
јесте вриједна изјава. Али колико је она у складу и
 44
колико кореспондира са изјавом одмах послије тога
датом да он не види ништа спорно у чињеници што
ће као предсједник Србије окупљати с времена на
вријеме представнике српског народа из окружења
и дијаспоре јер је то „пракса и других, демократски
стандард“. И премијер Србије је нешто слично, а кон-
тра дикторно својој почетној изјави саопштио. И он
је рекао да су времена прошла, времена лоших одно-
са између двије државе са доста турбуленција и да је
крајње вријеме да се ријеше сва спорна питања, да
се стави тачка на међусобна размимоилажења. Рекао
је да поштује сваки избор грађана Црне Горе, али
и истовремено саопштио да се „власт Србије мора
интересовати за права Срба и желимо да развијамо
пријатељство и братство у функцији заједничких
интереса двије државе“ додајући да Србија нема ни-
каквих аспирација према Црној Гори и да поштује
сваку одлуку која се у Црној Гори донесе. И ту је
проблем. Ниђе без обзира што господа из српских
власти па и предсједник државе Србије тврде да је
„европски стандард и добра међународна пракса да
се интересују за положај свог народа у другим држа-
вама“ таква пракса бар како је Србија до сада демон-
стрирала преко својих руководстава према земљама
у окружењу, директно се мијешајући у унутрашња
питања тих држава „преко бриге о својима у истим
не постоји“. Да ли се Њемци, канцеларка Меркел и
њени министри брину за положај Њемаца у Аустрији,
Аустрија је држава насељена њемачким национом.
Да ли се Француска мијеша у унутрашње посло-
ве Швајцарске која је конфедерација састављена од
више кантона од којих један већински насељавају
припадници француског народа. Да ли то ради
Италија према Италијанима у Швајцарској. Не, то
није никакав стандард и то је лоша пракса и са том
праксом треба прекинути. Ово тим прије што Срби у
Црној Гори, а то је већ речено у једном од претходних
текстова нијесу дошли из Србије у Црну Гору па да се
третирају као мањинска национална заједница о којој
се брине њихова матична држава. Срби у Црној Гори
су народ, свој на своме, аутохтон, и то што грађани
државе Србије који се изјашњавају као Срби носе
исту националну одредницу не даје за право ни једној
власти да чини неке кораке који су сумњиво демо-
кратски. Срби у Црној Гори рекли би историчари су
грађани који имају националну одредницу која је на-
стала из осјећаја тог дијела становништва Црне Горе
да кроз вјекове у Црној Гори припадају хришћанској
односно православној вјероисповјести. Али то је дру-
го питање. Оно што разликује положај Црногораца
у Србији од положаја Срба у Црној Гори јесте да су
Црногорци, национални Црногорци дошли у Србију
као исељеници из Црне Горе и да представљају у
пуном европском и демократском смислу мањинску
националну заједницу у тој држави. Питају се људи
послије посјете предсједника Србије Црној Гори и
то они озбиљни људи који желе побољшање одно-
са између двије државе зашто предсједник Србије
није посјетио „праве грађане Србије“ који се нала-
зе у Црној Гори. Зашто није посјетио камп у коме
живе Албанци са Косова који су избјегли прије 12
година са тог дијела територије Србије у Црну Гору,
а не могу да се врате на Косово, ако је „Косово дио
Србије које никада ни ова власт на челу са садашњим
предсједником Србије неће признати као независну
државу“. Зашто предсједник Србије није рекао да ће
позивати грађане Србије различитих националности
који живе у Црну Гору код себе да би разговарао о
њиховом положају у држави Црној Гори. Колико не
само Рома него и Албанаца је напуштило Србију
прије неколико година и нико из власти Србије се о
њиховом положају не интересује. Колико Бошњака из
Српског дијела Санџака живи у Црној Гори, српски
су држављани (или исправније држављани су Србије
или србијански су држављани) па није падало на
памет ни претходним предсједницима, а изгледа ни
садашњем да се поинтересује и разговара са њима.
И не само да се то питање поставља када су људи
који су „привремено или трајно исељени из Србије“
и дошли у Црну Гору него и о људима који су дошли
у друге државе, а не носе само националну одредни-
цу – Србин.
И друге изјаве господина предсједника
Србије су оставиле простор за „додатне анализе“ у
Црној Гори и шире. На питање о спору у православ-
ном живљу у Црној Гори и сукобу Српске и Црногор-
ске православне цркве, предсједник Србије је изгово-
рио нешто, можда несмотрено али у сваком случају
другачије него многи па и из садашње власти дакле
његове, а посебно прваци Српске православне цркве
из Београда на челу са Српским патријархом „да
су односи Српске православне цркве и Црногорске
православне цркве њихово унутрашње питање које
оне треба да ријеше међу собом, а да се у то држа-
ва не треба да мијеша“ дакле у изјави предсједника
Србије Црногорска православна црква је формална и
фактичка чињеница у држави Црној Гори и није „та-
козвана“, није „невладина организација регистрова-
на у МУП-у“ већ православна црква у истом рангу
са српском црквом са којом треба равноправно и да
регулише међусобне неспоразуме. Иако се на том
питању с разлогом предсједник Србије није задржа-
вао било би интересантно да је било простора да од-
говори на дилеме које трају деценијама о томе шта је
Српска православна црква у Црној Гори у свијетлу
чињенице да јој је Синод у Београду, а Србија и Црна
Гора су као државе сусједне и независне па самим
тим ако је некоме глава у иностранству онда је и
тијело „са тих простора“ као и на нека друга питања
која оптерећују не само односе међу вјерницима пра-
вославне вјероисповијести него и односе у држави
Црној Гори, па и односе Црне Горе и Србије.
 45
„СТВАРАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ДРЖАВЕ“ - СТУДИЈА
АКАДЕМИКА БРАНКА ПАВИЋЕВИЋА
„На Балкану се ниједан вијек не завршава, већ сви претходни вјекови паралелно егзистирају“
(Милчо Манчевски, македонски редитељ)
Постоје књиге и постоје људи - судионици и
међаши времена. Једна таква књига јесте „Стварање
црногорске државе“, а један такав човјек јесте Бран-
ко Павићевић. Његова студија о настајању црногор-
ске нововјековне државе представља свједочанство о
стапању територије, становништва и суверене власти,
власти која ће на размеђи вјекова и империја резулти-
рати државном грађевином под именом Црна Гора.
Она је издавачки уподобљена докторска дисертација
коју је Бранко Павићевић одбранио на Правном фа-
култету Универзитета у Београду 1954. године под
називом „Стварање државне власти у Црној Гори“,
пред комисијом у саставу: професор Драгослав
Јанковић, главни референт и професори Мехмед
Беговић, Васо Чубриловић, Фердо Чулиновић и Ал-
берт Вајс. Констатација се намеће - ни захтјевније
теме, ни референтније комисије, ни референтнијег
кандидата.
Како аутор у предговору књиге наводи,
оригинални наслов дисертације („Стварање држав-
не власти у Црној Гори“) на сугестију издавачког
предузећа „Рад“ преименован је у „Стварање црно-
горске државе“ и под тим насловом је објављен 1955.
године. Вјерујем да нећу бити циничан ако се упитам
- да ли бисмо данас добили такву врсту сугестије од
неке издавачке куће у нама сусједној држави. Уједно
то је подсјећање за све нас да одредница „црногор-
ска држава“ у доба једнопартизма није довођена у
питање у мјери у којој је то чињено послије 90-тих,
па и данас.
Значај и домети овог дјела опредијелили су
подгоричког издавача ЦИД да 2007. године, у доба
новог црногорског државотворног раскршћа приреди
њено ново издање, управо у години доношења устава
обновљене црногорске државе.
Садржај књиге чине увод и три поглавља,
омеђена државноправним и еманципаторским учин-
цима три црногорска владара (Петра I, Петра II и
књаза Данила Петровића Његоша). Таква система-
тика није опредијељена искључиво владалачким
персоналитетом ова три Петровића већ је осликана
цјелином друштвеног бића Црне Горе у тим перио-
дима, односно њеном материјалном и духовном суп-
станцом која ће се мудрошћу челника преображавати
у државно ткиво.
Основа методолошког приступа у овој књизи
садржана је у анализи друштвено-економских чини-
лаца и њиховом утицају на процес стварања правних
проф. др Младен Вукчевић
аката и институција којима је уобличена црногорска
нововјековна држава. Може такав приступ, prima
facie, имати призвук тада преовлађујућег научног
обрасца и наглашавања односа база - надградња у
објашњавању друштвених, па и правноисторијских
феномена. Међутим, дубље посматрано, таква пре-
миса нас враћа суштинском одређењу права - да је
оно не само одраз, већ пратилац и коректив друшт-
вених односа (ubi societas ibi ius). У том смислу
Павићевићева обрада државног и правног бића црно-
горске заједнице на прелазу из XVIII у XIX вијек по-
прима епитет примјерене методолошке обраде која
се не задржава само на обради догађаја и аката, већ
поставља стандарде за квалитетну обраду предметне
теме које ће слиједити генерације историчара и прав-
ника.
Тако постављена основа истраживања води
ка темељном сагледавању историјских и правнополи-
тичких феномена, избјегавајући замку идеализације
државотворног процеса. Јер, црногорска модерна
држава није стварана само утемељењем институција,
већ је „државна власт настајала кроз крв непослуш-
них становника и кроз огањ попаљених кућа оних
који нијесу поштовали интересе заједнице“. Све то
аутор обрађује често лишен постојања богатих би-
блиотечких фондова, судских досијеа и писаних тра-
гова парламентарног и укупно политичког искуства,
већ супротно, суочен са ријетким писаним докумен-
тима, непоузданим казивањима и тешко доступном и
скромном архивском грађом.
Упркос томе, у склопу оквирно наведе-
ног методолошког полазишта и исто тако назначе-
ног садржаја, Павићевић разуђеном и примјереном
систематиком исцрпно анализира унутрашње и
међународне чиниоце који су били катализатори
стварања црногорске државе, не само правне, већ и
највеће цивилизацијске творевине Црногораца.
У првом поглављу које се односи на Црну
Гору у доба владавине Петра I анализирају се друшт-
вено - економске прилике на размеђи XVIII и XIX
вијека и њихов утицај на формирање јавне власти,
настанак писаног права и организацију судства. Све
те претпоставке и њихов утицај на право преламају
се кроз процес неутралисања „конфедерација пле-
мена“ и њеног преобликовања у централну власт.
Ти, често драматични сукоби, одвијају се у сложе-
ним унутрашњим околностима али су неријетко
условљени утицајима политике Великих сила што се
 46
обрађује у оквиру посебне одреднице.
Настајање атрибута независне црногорске
државе у Новом вијеку аутор објашњава међуутицајем
спољних и унутрашњих чинилаца апострофирајући
њихову неодвојивост. Скуп спољних фактора он на-
лази у слабљењу Отоманске империје, револуцио-
нарним покретима у Европи, утицајима Млетачке
Републике, Русије и Аустрије које су то чиниле војно,
финансијски и утицајем на обликовање институција
у Црној Гори. То је повремено укључивало и учешће
у кадровском креирању јавних функција, посеб-
но од стране Русије. Такав амалгам околности зна-
чио је и укрштање интереса и стварање интерес-
них зона тих сила, а тиме и њихово сукобљавање и
преговарање око црногорског статуса на мировним
конференцијама. То је означило и почетке модерније
дипломатске комуникације Црне Горе са европским
државама, путем контаката са њиховим изасланици-
ма, упућивањем петиција и директним разговорима
са челницима тих држава, које је водио Петар I и гла-
варски слој као нуклеус државног апарата који му је
помагао у тим активностима.
Међутим, изукрштаност интереса страних
сила преносила се и на исто такве односе и у кругу
црногорских званичника, што ће као прву значајну
последицу имати сукоб Петра I са гувернадури-
ма, у првом реду по питању различитог поимања
спољнополитичког ослонца Црне Горе (Русија или
Аустрија). То ће означити прву модерну политичку
вододјелницу у Црној Гори, која ће се у различитим
варијететима наставити као усуд наша три посљедња
вијека.
У дипломатским и војним ковитлацима око
подјеле европског дијела Турске Царевине јавиће се
и искра националног и политичког израстања Црно-
гораца која је имала смјер стварања националне
државе. Одвијало се то у условима турских похода
на Црну Гору што је пред домицилно становништ-
во поставило задатак војног обједињавања племена.
Из тих разлога сузбијање племенске аутархије било
је предуслов физичког опстајања и државотворног
настајања Црне Горе. Сублимацију тих тежњи и
њихово правно уобличавање Бранко Павићевић види
у два одвојена акта - „Одлуци“ од 20. јуна 1796. и
„Стеги“ од 6. августа 1796. године. У оба документа,
које дио историчара сматра јединственим текстом,
прокламује се узајамно помагање у ослободилачкој
борби и територијално јединство Црне Горе и Брда.
Први тест тог војног савеза који је ембрион државног
јединства биће успјешно положен на Мартинићима
и Крусима. Ови акти донијети у годинама након
усвајања првих устава на америчком и европском тлу
(САД 1787. и Француска 1791.) иако по садржини и
начину доношења удаљени од устава као највиших
писаних правних аката, јесу својеврсни устави у
материјалном смислу. Зашто? Зато што уређују дио
materiae constitutionis, онај дио који се односи на
очување највиших друштвених вриједности и који
почиње слободом као њиховом претпоставком. До-
дамо ли томе да су ови правни споменици изгласани
на скупштинама главара као специфичним изаслан-
ствима народа онда се може разумјети наглашено
апострофира ње њиховог значаја које чини аутор.
Истовремено, то је потврда историјског искуства да
доношење закона цивилизује начин владања, али и
обезбјеђује идеал „праведног права“ - легитимитет у
његовом извору и легалност у његовој примјени.
Анализу социо-економске слике црногорског
друштва у вријеме ових догађаја Павићевић заснива
на бројним изворима (уговорима о продаји, зајму,
о различитим правним пословима са Приморјем,
и си.) који потврђују усмјереност становништ-
ва ка једноставнијим облицима привређивања
(пољопривреда, сточарство) са назнакама о развоју
унутрашњег тржишта (пазари у Виру Црмничком
и на Ријеци Црнојевића). Упоредо са предочавањем
привредне основе и њеног развоја у овом дијелу
књиге осликан је процес социјалне стратификације
становништва, тј. издвајање и учвршћивање гла-
варског слоја као владајуће структуре са почетним
атрибутима вршења јавне власти - вршење судске
функције, функције очувања реда и мира, почетних
облика централизације у вршењу управних функција
и си. Наведени економски супстрат и његове промјене
довешће и до промјена у сфери развоја црногорског
права и правице и њиховог „сталног изображавања“
у Дигијевом смислу ријечи.
Установљење првог органа власти у Црној
Гори (Правитељство суда црногорског и брдског) и
усвајање првог законика (Законик Обшчи црногорски
и брдски) означиће почетак периода који ће потврди-
ти особеност државноправног развитка Црне Горе, а
то је специфична и пресудна улога судске власти у
стварању државе. У том правцу, суд ће као стваралац
права црпити своју моћ из народне традиције и рада
првих (зборних) судских органа („судови добрих
људи“) и увјерења да је једнако поступање у једнаким
случајевима основ праведности и правне сигурно-
сти. Таква судска активност вршиће значајан утицај
и на остале гране власти о чему нам свједоче бројни
примјери и опсервације које тим поводом чини аутор
ове књиге. Упориште тог утицаја Павићевић налази
и у црногорском етосу, у поимању правде и правице
и суду као њиховој сублимацији. Критички осврт на
проблеме у раду Правитељства он доводи у везу са
сукобом државотворних и партикуларистичких сна-
га, недовољном правном свијешћу у друштву и од-
суством образованог правничког кадра који би били
 47
брана самовољном суђењу од стране појединаца,
„јачице“ или племена. Међутим, тако оцртана улога
судова не иде до некритичког величања, из разлога
што њихов рад није увијек значио и професионал-
ност у вршењу судске функције, а било је и честог
преплијетања његове стварне и мјесне надлежности.
Саставни дио почетних облика формалног
суђења у Црној Гори јесте и формирање Канцеларије
правитељства, познатије под називом Народна
канцеларија. У њој су обављани послови судске упра-
ве, као нпр. вођење судске евиденције, упућивање
позива, издавање наредби и си., што аутор перци-
пира као назнаке даље модернизације правосудних
професија.
Значај установљавања Правитељства обра-
ђен је са више аспеката, а његови домети посебно су
сагледани у ширењу мреже локалних судова који ће
означити процес децентрализације судске функције.
Све ове процесе стварања и остваривања права ау-
тор не одваја од улоге владике Петра I као врховног
земаљског поглавара, личности која је и утемељивач
суда и залога његовог правилног рада, али и аутори-
тативни ревизор његових одлука, на начин што ће
непосредно учествовати у вршењу судске функције.
Поруке Петра I, оличене у посланицама немају само
упозоравајући карактер и нијесу искључиво суп-
страт правне превентиве, већ су по форми својеврсни
правни акти примјерени простору и времену у коме
настају, па чак и у случајевима када се завршавају
пријетњом или клетвом.
Зачетак црногорског писаног права, оличен у
Стеги доживјеће свој нормативни наставак и искорак
у Законику обшчем црногорском и брдском (Законик
Петра I) посебно ако се посматра са државноправног
аспекта. Ово из разлога што ће апострофирати слобо-
ду и борбу за њено очување као темељне друштвене
вриједности. Овај законик усвојен 1798. садржао је
укупно 16 чланова, да би му 1803. било придодато
још 17 чланова, уредио је односе у кривичноправној
материји (дјела, санкције, принципи поступка и др.),
једнако важне и за јачање државе, јер је за њено
утемељење од великог значаја било санкционисање
противправних насртаја на имовину и личност.
Све примјере таквих противправних чињења аутор
поткрепљује судском праксом, указујући истовреме-
но на њену неуједначеност и ограничену примјену
Законика у неким дјеловима земље. На тај начин се
кроз његову примјену преламао сукоб државних и
племенских снага што је послужило као лакмус за
провјеру ефикасности државног апарата. У том циљу
је употреба несразмјерне силе од стране својеврсних
казнених експедиција централне власти био не тако
риједак случај.
Из свих тих разлога Павићевићево презенти-
рање богате судске праксе уводи нас у спознају
суштине и домета овог акта и измјешта нас из окви-
ра нормативног метода чију недостатности можда
најбоље осликава Богишићева „закоњача“ из Општег
имовинског законика за Књажевину Црну Гору (чл.
993.) гдје се каже „Ко само ријечи законске зна-
де, тај закона не зна док му не схвати разум и сми-
сао“ . Аутор посебно апострофира и чл. 20 Закони-
ка („Ниједан народ не може бити честит и срећан у
којему законитог суда и доброг правитељства нема“)
који ће својом прегнантношћу и примјереношћу по-
служити као водиља свих будућих нормативних за-
хвата у Црној Гори. Значајна до мјере да је налазимо
урезану у државничко поступање свих Петровића
и правничко сјећање генерација црногорских прав-
ника, пређашњих и данашњих. Осим тога, значај
установљавања Правитељства и усвајања Зако-
ника утицао је значајно и на међународноправну
афирмацију Црне Горе, јер је уоквирио као територију
на којој се врши ефективна државна власт, што ће у
својим посланицама апострофирати и Петар I.
Поред филигрантске презентације првог
органа и првог црногорског законика аутор посебну
одредницу посвећује организацији судства у доба
Петра I. Он то чини презентацијом „хоризонталне
структуре суда“, оличене у мрежи судова, њиховој
структури, елементима и фазама поступка, принципу
судске хијерархије, начину доношења и извршавања
одлука, прописивању и наплати судских такси и
њиховом утицају на остваривање начела доступ-
ности суда. При обради овог сегмента аутор оправ-
дано указује на скромни фонд литературе у коме је
до тада обрађена ова тема апострофирајући радо-
ве Матановића, Војиновића и Соловјева1, мада је
примјетно изостајање појединих дјела и аутора чија
би презентација употпунила овај сегмент књиге.
Полазећи од бројних извора Б. Павићевић ма-
тицу црногорске спољне политике у XIX вијеку види
у настојању да се добије заштитничка улога Русије, а
ангажманом Петра I овај ослонац има дисперзију и
према Аустрији и Француској. Све је то учинило да
и овај црногорски владар има избалансиран и реалан
приступ у сагледавању и одабиру спољнополитичких
приоритета.
Владавину Петра II Петровића Његоша ау-
тор анализира на релацији домета његовог претход-
ника и његових остварења као наследника. Примат
даје анализи спољнополитичких домета, посебно
кроз призму фактичког разграничења Црне Горе и
Аустрије, догађаја који ће означити незаустављив
пут од фактицитета ка легалитету, толико присутан
1
Опширније у: М. Вукчевић, Посланице Петра
I Петровића Његоша (један покушај правничког читања)
Архивски записи, бр. 1-2, година X/2003, Цетиње, 2005.
 48
и у међународном јавном праву, које данас постаје
дериват реал-политике најмоћнијих држава. По-
ред наведеног, користећи основни методолошки
приступ, Павићевић спољнополитичка достигнућа
доводи у корелацију са економским приликама
презентирајући став Петра II о међузависности та
два чиниоца, проткан идејом да је идеја отворености
предуслов укупног просперитета црногорског народа
и његове настајуће државе. Учинке владавине Петра
II Павићевић посматра и кроз призму персоналног
сукоба насталог око избора насљедника Петра I. То је
означило нову поларизацију у главарском слоју, која
иако суштински удаљена од стандардног политичког
плурализма и одмаклог процеса конституционализма
у Европи тога доба оставља посљедице и на поли-
тичко дјеловање Петра II. Поред тога, он промјене у
материјалној основи друштва и спољнополитичким
односима доводи у везу са организацијом највиших
органа власти (прерастање Правитељства суда црно-
горског и брдског у Правитељствујушчи сенат црно-
горски и брдски), тј. са друштвеном потребом да се
организација власти усавршава у смјеру развијених
европских друштава.
Сенат је за разлику од Правитељства био
орган чији су чланови били плаћени државни функ-
ционери и он је, суштински, постао прва заокружена
државна институција у Црној Гори. Чланови Сената
су заједно са капетанима, као првостепеним органима
који су учествовали у вршењу све три гране власти,
чинили организациону окосницу вршења судске вла-
сти тога доба. Суштински, поред функције суђења,
Сенат је обављао и управне послове, укључујући
и оне који имају спољнополитички карактер и
обиљежја извршне власти. Све то не доводи у питање
доминантну улогу Петра II која има одлике „апсолут-
ног господара Црне Горе“.
Поред Сената важно мјесто у структури
централних органа власти имала је и Гвардија (итал.
guardare -посматрати, штитити). Она је, у првом реду,
била извршни орган Сената, а дијелом је вршила и
судску функцију па је често називана и „Мали суд“.
Чланови Гвардије били су професионални државни
службеници који су били овлашћени и да предузимају
репресивне мјере. Исте такве мјере, најчешће
усмјерене према племенима или појединцима који
се нијесу повиновали централној власти предузима-
ли су и перјаници. У оцјени функције и историјске
улоге перјаника Б. Павићевић полемише с аутори-
ма који идеализирају улогу перјаника сматрајући
да су они „изазивали дивљење и завист простих
црногорских ратника“ (Н. Шкеровић) или да су ос-
новни критеријуми њиховог избора били „храброст
и љепота“ (П. Поповић). Оваква гледишта према
Павићевићу замагљују суштинску улогу перјаника,
понекад оличену и у суровој употреби силе којом је
каналисана лојалност црногорским владарима.
У духу одређења записаног у значајним
међународним документима тога времена да „до-
принос издржавања јавне силе... треба бити једнако
распоређен на све грађане, водећи рачуна о њиховим
могућностима“ (чл. 13. француске Декларације о пра-
вима човјека и грађанина из 1789. године) и у Црној
Гори долази до увођења пореза и установљења држав-
ног буџета као важних материјално-финансијских
предуслова за учвршћење државне власти. Тај про-
цес приказује се у овој књизи у фокусу црногорске
реалности у којој је било отпора увођењу пореза али
и његове наплате принудним средствима која су по-
некад имала одлику прекомјерности. Предмет овог
дијела књиге је и исцрпна анализа сукоба централне
власти и племена (Бјелопавлићи, Пипери, Црмница
и Кучи) са ретроспективом различитих историјских
квалификација таквих војничких поступања.
Стварање државе Црне Горе у доба
књаза Данила презентирано је у свјетлу: а.) по-
литичких трзавица у Црној Гори насталих по
питању одређивања наследника владике Рада и б.)
учвршћивања црногорске државе под књазом Дани-
лом. Као и у ранијим поглављима аутор не одваја ове
сегменте од преовлађујућих материјалних односа,
односно тенденције претварања црногорске државне
територије у самостално и јединствено привредно
подручје.
У оквиру наведених одредница процес
транзиције од духовне ка „мирској“ власти имао
је специфичности у односу на раније периоде.
Тенденција стварања државе прерастала је у јасан
државни програм који је ефектуиран у више пра-
ваца: стриктну подјелу свјетовне и духовне вла-
сти, реорганизацију државног апарата (централне
и локалне власти, војске); коначно сламање оста-
така племенске аутономије (без уступака пле-
менима које су чинили Данилови претходници);
доношење Општег земаљског законика (1855.) као
савршенијег од претходних законика и консолидацију
међународноправног положаја Црне Горе и њеног
позиционирања на новим основама.
Како је то учињено и у обради осталих
историографских раскрсница тако је и период вла-
давине овог владара обрађен на сериозан начин, а у
склопу тога извршена је „хируршки прецизна“ ана-
лиза концепције и структуре Даниловог законика.
Предочена су материјалноправна и процесноправ-
на рјешења и њихова међузависност. Ово се посеб-
но односи на акцептирање значаја процесне форме,
односно судског поступка, без чега би као у прет-
ходном периоду, могла бити заобиђена реализација
материјалних права. На правцу Цицеронове мисли да
 49
је „Све несигурно када се удаљиш од права“ аутор специјалистичких, магистарских и докторских ра-
не запоставља ни анализу стилистике овог текста као дова у бројним правним дисциплинама, почев од
ни његову правнотехничку раван (краће и децидније историје права, кривичног, управног и уставног пра-
одредбе и по први пут формулацију чланова који ва, правосудног организационог права, правне етике,
имају упућујући карактер). Уважавајући да је пери- и свих оних грана права на које се односи широки
од књаза Данила продубљеније обрађен у још једном научни опус садржан у овом научном првијенцу ака-
капиталном остварењу Бранка Павићевића који ће демика Павићевића.
посебно презентирати професор Борозан задржавам И на крају, овом прилогу дајем сасвим личну
се на овом обиму приказа Данилове владавине тако ноту, сјећање на један сусрет са академиком Бран-
значајне за црногорско државно здање. ком Павићевићем. Боравећи на Београдском сајму
Можда је најбоље умјесто тога цитирати на- књига у вријема када сам размишљао о теми своје
родног мудраца Сулу Радова који у свом читању пра- докторске дисертације, колега Раде Распоповић ми
ва, правде и народне правне свијести каже: „Ако се је предложио да о томе поразговарам и са Бранком
не може без закона вријеме га је донијело, не може Павићевићем. Прихватио сам његову сугестију, скеп-
се одиста ни без добрих обичаја. Власт чува закон, тичан да се такав сусрет може организовати у кра-
вријеме обичаје - зато ови дуже трају. Права се не тком року и без посебне најаве о теми разговора.
успостављају као што неки мисле, она постоје. Закон Уважени колега Распоповић је уприличио тај сусрет
их може уредити и чувати“ . који се сјутрадан и догодио. Током разговора добио
У сажетку овог приказа истичем да ме је по- сам драгоцјене савјете о теми коју сам намјерио об-
новно читање ове књиге вратило у доба када се пи- радити, магистралним правцима њене израде и грађи
сало студиозно и одговорно, на основу релевантне и литератури коју треба користити. Данас послије
грађе и уз коришћење научних метода. У вријеме када толико година тај разговор сматрам најкориснијим
су била препозната истинска дјела и прегаоци, коли- школским часом који сам у животу одслушао, протка-
ко год им се из данашње визуре стављала идеолошка ним научном зрелошћу и људском величином Бран-
сјенка. Ово из разлога што данас, заогрнут ореолом ка Павићевића и спремношћу да се одазове захтјеву
слободе изражавања, о озбиљним историјским или млађег колеге и да му својим савјетима свесрдно по-
правним темама може писати свако ко мисли да је могне. У знак сјећања и захвалности на тај чин бићу
квалификован или позван. И нажалост, све написано задовољан ако сам својим прилогом на овом скупу
може се наћи између корица и назвати књигом. вратио бар дио дуга овом нашем великану.
Зато су
нам потребни
овакви скупови
као поука да су
истинска науч-
на дјела увијек
актуелна, а так-
ва је и књига о
којој сам имао
привилегију
да говорим. Не
може бити боље
потврде таквог
става од оне да је
„Стварање црно-
горске државе“
и послије више
од пола вијека
незаобилазно
штиво у наста-
ви на правним
ф а к ул т е т и м а ,
при изради
дипломских,
Са испраћаја академика Павићевића
 50
ПОРУКА СЕБИ И СВОМ БРАТУ ПРОИЗАШЛА ИЗ
ПРЕДБОЖИЋНЕ МЕДИТАЦИЈЕ
Драга браћо у Створитељу чијег Сина данас
славимо кроз Бадњи или Божији Дан - има не само
симболику рађања добра, већ и неспорне реалности
која се огледа у Истини која је човијеку дата као основ
његовог живота. Истина је да ми постојимо. Истина
је да Бог као Творац свега видљивог и невидљивог,
свега знаног и незнаног постоји.
Такође је Истина је да је човијеку од Бога
дата слобода, али не она слобода која почива на злу
и зла чињења, већ она слобода која је утемељена на
ДОБРУ.
Добро које истински вијерник, без обзира
којој религиозној институцији припада је увијек до-
бро. Вјерујући човијек не познаје границе љубави
према свом ближњем, не хрли само за материјалним
или само људским.Вјерујући човијек вјерује не због
славе или људског хвала, људских привилегија и про-
лазних манифестација.
Вјеровати значи бити дослиједан Створитељу
који је стварајући човијека истински вјеровао у своја
стваралачка дијела. И то је јадна од нота које су неоп-
ходне да би се компоновала пијесма која хвали Бога.
Он, Бог који је ствараоц Добра послао је сво-
га Сина Исуса Криста да откупи у човијеку гријехе,
да човијека одврати од злог и погрешног животног
пута, који га стрмоглавио води у амбису гдје душа
пати, а тијело још док битише у болима се распада.
Зато је међу радосним данима човијеку дат
Бадњи Дан, Дан Божића у којему се рађа Добро не
на патоматеријалном, не на отетом, на на силови-
том и гнусном, не на лажљивом и скривеном, већ на
једноставном и истинитом, на Божијем.
Божији Син није рођен у палате, није рођен
поред дадиља и у велелијепим одајама. Он је рођен
у појати поред огњишта којег ми данас сликовито
називамо бадњак. Налагање Бадњака је симболика
Божије топлине и Свијетлости коју та топлина даје.
Створитељ је рођењем свога Сина желио пријењети
поруку, да Божија љубав подиједнако грије свако
људско срце и обасјава свако створење.
На топлини коју ствара наложени Бадњак
могу се огријати сви они који желе да у свом срцу
у својој нутрини унесу не само топлину већ и
свијетлост које даје спознају животних вриједности.
Живијети а у себи не посиједовати топли-
ну срца и свијетло разума не може се назвати живо-
том. Живот без топлине и свјетла је патња која вди
нечасној смрти.
Топлина и свијетлост коју даје наложени
Бадњак мора бити спојена с љубављу, јер се не може
назвати љубављу и поштовањем оно што срце хлади
и души не даје свијетло.
Зато љубимо једни друге као што наш
Створитељ подиједнако љуби нас и сва Његова
створења.
Да би симболика налагања Бадњака имала
свој оправдани смисао човијек већ једном мора да
схвати да Вијера излази из Божије љубави, а не из
суманутих идеја, људске мржње, наговора напасти,
неистине и пропадљивог земаљског сјаја.
Љубав је темељ људског огња који не само
да грије већ даје смисао људској пролазности. Зато
љубите једни друге не зато да би били љубљени, већ
да би сте били достојни Божије- Стваралачке љубави.
Овај Бадњак не смије да нас по ничему
раздваја, без обзира да ли га ми налагали у својим
домовима, на трговима у храмовима или на било
којем другом мијесту. Наш Бадњак не смије да буде
само свијетовна или институциона симболика која
се манифестује ради обичаја и то једном годишње.
Наш Бадњак мора бити налаган свакодневно у на-
шим срцима, у нашим домовима, на нашим радним
мијестима и у свим свакодневним животним актив-
ностима.
Као што људско тијело у колико га нахра-
ните само једном годишње не може опстати, тако ни
људска душа не може бити пробуђена у разуму ако
јој само једном годишње дајете топлину и свијетло.
Тијело без хране не може да опстане, тако ни душа
која се не храни топлином и свијетлом разума није
никоме на корист.
Мртво тијело сваки од нас жели предати
земљи што прије, не само што је оно бескорисно, већ
зато што присуство тијелесне распадљивости, одбија
друге људе да буду поред њега спокојни.
Тако залеђена душа и непробуђени разум
стварају контаминат који рађа мржњу, неискреност и
заблуде.
Драга браћо у Створитељу већ данас нало-
жите не само ође већ у вашим домовима истински
Бадњак који ће бити неугасив, који ће гријати својом
топлином Васу Душу, а свијетлошчу будити ваш раз-
ум, јер само топлина Душе и прочишћен разум утичу
на буђење Истинске вијере.
Истински вијерник не бијежи нити игнори-
ше своје поријекло, без обзира какво оно било. Ис-
тински вијерник зна да цијени своје праогњиште и од
њега се не стиди, нити се од њега лако одриће.
Одрећи се својег неспорног идентитета је
исто као да негирате своје постојање.
Како је сулудо и помислити, а камоли речи
„ја не постојим“ а управо ја то изговарам!
Како је жалосно и болно негирати своје
постојање и одрицати се свог огњишта на којему су
се вијековима гријали моји преци, а ја сам њихов по-
томак.
Како је сулудо, па и више од тога, одрицати
се или негирати своје претке, а ја сам једна од живих
карика у том обитељском ланцу.
Много је тога не само важног, већ и реално
вриједног, чега се тај умом непробуђени човијек лако
одриће грлећи неистину као једину истину, док из-
ворну истину одбацује као неистину!
Докле год тај незнаведени човијек тако живи
 51
и својим незнањем храни друге говорећи им да је то
једина и квалитетно истинита храна, дотле ће бити
патолошких душа из којих све излази, осим добро и
истинито!.
Тијело и душа који се здраво хране засигур-
но ће бити од користи себи, породици и друштву. О
таквој души и тијелу не треба бринути који лијек да
узимају и у којем обијекту их треба хоспитализовати.
Ненахрањено тијело и болесна душа увијек
представљају персоналну, породичну и друштве-
ну опасност и захтијевају адекватни здравствено и
социјално превентивни третман.
Данашњи дан није само дан за славље оних
који празнују Бадњи дан или Божић по јулијанском
календару. Ово је дан славља за све оне који су
вјерујући и који знају да није Створитељу својствена
подијела, раздвајање или понижавање било кога или
било чега, јер Он није стварао да би дијелио, већ је
стварао знајући да сви подиједнако чинимо важне и
виталне ћелија у Његовом стваралачком организму.
Драга браћо у Створитељу нека Вам рођење
Божијег Сина Исуса Криста донесе мир у Вашим до-
мовима. Нека Вам овај Благи дан донесе много благо-
сти које ће бити незамијенљива храна вашем духов-
ном, а тиме и тијелесном здрављу, јер није жив онај
који на људски поглед има кршно тијело у којему се
распада душа.
Душу његујте јер она ће вам очувати тијело
не само од гријеха, већ од свих животних недаћа.
Чиста душа буди разум који не зна за мржњу, про-
клетства, завист, патогурманитет и свега оног бес-
корисног, што нас и нашу браћу чини несретним,
усамљеним и раздвојеним.
Данас је дан да се посебно нахрани тијело,
али и душа, зато Вашом несебичношћу духовног
даривања, вибрацијом добрих мисли и чињењем до-
брих дијела обрадујте усамљене, напуштене, незна-
ведене, посебно оне гријехом и незнањем оковане.
Чините добро не само данас већ увијек јер
бити окован гријехом, мржњом и незнањем значи
бити препуштен вихору самовоље, злу или људском
неморалу који једино ствара ДИМОВИТО ЈА!.
Истински чинити добра дијела без
ограничења, импровизације или било које људске
смишљене калкулације, значи бити у дослуху с Бо-
гом, бити спашен и дослиједно живијети живот у
једној неповриједивој и вијечној стварности тј. под
Свијетлим окриљем Изворног Створитеља. Зато
вјерујте у Сторитеља који је све па и човијека ство-
рио, а не у Створитеља којег човијек интересним
калкулацијама намеће и ствара.
Сретан Вам Божић и Нова 2013. година са
жељом да Вам сваки наредни дан буде свијетли атом
на којем ће се гријати Ваше и друге усамљене и
промрзле душе широм наше Планете.
Не дозволимо никакве подијеле па ни
подијеле на слављење овако значајног Дана дана
рођења Сина Божијега Исуса Криста.
Многи од нас који данас битишемо овом
Планетом признајемо дан нашег рођења по новом
(грегоријанском) календару, а славимо Божић и
Нову годину по старом (јулијанском) календару. По-
ставимо себи питање, да ли је реално славити свој
рођендан по новом, а рођење Исуса Криста по старом
календару.
Такође здравоумско сазнање казује да не
може бити слављена Нова Година прије Божића,
без обзира о којем је календару ријеч. Међутим
свиједоци смо да на нашим малим екранима као и у
дневној штампи многи представници фирми и дру-
гих институција честитају грађанима (како пише у
тексту медија) Божић и Нову годину.
Оваква писанија само је одраз незнања, јер
они који су такво честитање преко јавних медија
жељели уручити својој клијентели, најбоље говори о
њима самима о њиховом интелектуално едукативном
конкретизму.
Будимо разумни и не правимо подијеле, већ
дослиједно разуму, већ кад славимо свој земаљски
долазак по новом календару, славимо рођење и сва
друга припадајућа вијерска слављења пио истом, но-
вом календару. Нека нам то буде први задатак у Новој
2013. години да на неспорној календарској истини
избришемо не само институционе подијеле већ све
подијеле које нас чине неразумним.
Зато молимо Створитеља да нас чува од
смртнога гријеха који помаже да букти пакао у мојој
души. Чувај нас од зла које заслијепљује и трује наша
срца и душу. Чувај нам душу и тијело које изједа
људску пролазност неодољивом ватром, док га пот-
пуно не учини невриједним и неспособним.
Чувај нас Створитељу од себичности и
њених дијела као и недослиједних чињења у којем
недолични уништавају сами себе, ради квази поноса,
ради новца, материјалних добара и сулуде славе.
Исцијели у нама рак рану похлепе и глади за
материјалним сувисностима која енормно исцрпљује
нашу нарав. Погази змијску завист која сиктањем
и отровом уништава љубав и убија сваку радост.
Одријеши наше руке од лијености, а језике о злих и
напасних ријечи.
Молимо Те дај нам јакост која зна да смиса-
оно ствара добра и корисна дијела у молитви, шутњи
и миру.
Дај нам понизност и ослободи нас од охо-
лости и лажног сјаја пролазности и окаљане славе,
а наша срца и душу запосли да сију искрену брат-
ску и сестринску љубав утемељену у Створитељевој
љубави.
Учини читав мој живот и рад да се темељи на
мислима и жељама да можемо љубити сва створења
као саме себе, не због заслуга, земаљске славе или
доказивања, нити због било којег интереса, већ због
љубави према Створитељу и свему што је Створио.
На крају драга браћо и сестре у Створитељу,
Ви и сви Ваши укућани будите у Господи-
ну Створитељу неба и земље, свега видљивог и
невидљивог, свега знаног и незнаног, у несебично-
сти Његове топлине и зраке Његовог неизбрисивог
Свијетла пригрљени и Благословљени!
23. децембар, 2012. год.
проф.др сци.Данило А. Ђуровић
 52
ЦРКВЕНИ АТЕИЗАМ
Теизам је ријеч која потиче из грчког језика и
преводи се са значењем вјеровање у Бога, створитеља
и покретача свијета. У свакодневном говору чује се
и ријеч атеизам, која је по поријеклу сложена зато
што у себи садржи префикс а који означава одсу-
ство, немање онога што значи основна ријеч, у овом
случају теизам. Према томе, ријеч атеизам преводи-
мо: одрицање постојања Бога, невјеровање у Бога,
безвјерсто, безбоштво, безбожност, непобожност.
Иван Цвитковић у Речнику религијских
појмова даје двије дефиниције атеизма. Поред већ
наведенога значења, истиче и друго: „живљење као
да Бога нема“.
Има више облика атеизма: индивидуал-
ни, групни, а познато је да се и унутар религијских
заједница може развити атеизам. То ćедочи да се и у
самој религијској заједници могу јавити разлике уп-
ркос чврстим правилима.
У свијести обичнога вјерујућега човјека
црква је епицентар, извориште, мјесто из којега се
шири вјера, правовјерно учење и светост живота.
Ријеч црквени је придјев који означава припадање
цркви или да се нешто односи на цркву. Овом
једноставном језичком анализом дошли смо да
значења ријечи црквени атеизам: невјеровање у Бога
оних који припадају цркви или њихово живљење као
да Бога нема. Је ли то могуће? На први поглед овај
закључак изгледа неочекиван, чудан, противурјечан,
неразуман, привидно бесмислен, али је истинит. Како
је могуће да они који поштују и славе Бога, који су му
предани и љубе га свом душом својом, свим срцем
својим и свом снагом својом не вјерују у њега?
Знам да ће овај текст разочарати многе
вјернике, али их подćећам на бројне нечасне по-
ступке, раскалашан начин живота, скандалозно
понашање религијских вођа и духовних поглава-
ра у неким црквама широм свијета, који изазивају
згражавање јавности. Нажалост, и овђе у Црној Гори
свакодневно смо ćедоци бројних примјера црквенога
атеизма, односно живљење свјештеника као да Бога
нема. Наиме, знамо да на територији Црне Горе раде
свјештеници – страни држављани, клирици цркве која
досадашњом праксом ставља себе изнад државних
институција и саме државе Црне Горе, јер не поштује
прописе и њене законе. Она умјесто црногорске ис-
тиче заставу друге државе. Ђе гођ нађе згодно мјесто,
противзаконито гради црквене и вишенамјенске
објекте без прибављања икакве документације. Њена
основна мисија је антицрногорско дјеловање управо у
Црној Гори. Њени свјештеници јавно и иронично ко-
ментаришу црногорску државну независност, а пре-
Свјештеник Жарко Л. Ђуровић
ма црногорској нацији и Црногорској православној
цркви јавно испољавају нетрпељивост и понашају се
дискриминаторски. Њихове теолошке поруке обилују
нетолеранцијом, непоштовањем, а често и мржњом
према црногорскоме бићу на. Дају себи за право да
прекрајају прошлост, садашњост и будућност окол-
них држава према сопственој мјери и само у складу
са властитим интересима. Не уважавају посебност
црногорске нације и других народа који су настали и
развили се у својем пуном етничком и националноме
бићу. Не бирају средства да се спријечи државна, на-
ционална, културна и духовна еманципација Црного-
раца.
Због тога што та црква не ради свој по-
сао јеванђелизације, пружања утјехе, вјере и наде,
објективни интелектуалци у матичној држави
називају је „Црква ни на небу ни на земљи“. Њен по-
литички ангажман и дјеловање, отворено испољавање
националнога егоизма, изазивање и ширење неслоге
међу народом (и народима), обрушавање на свакога
ко се супротставља нецрквеном понашању, мржњи
и грубим насртајима на темељне вриједности црно-
горске миленијумске традиције, духовности, културе
и државности битна су обиљежја црквенога атеизма
који демонстрирају духовници те цркве. Уз то, они
промовишу клерикализам и национализам, а проти-
ве се европским и атлантским интеграцијама, равно-
правности међу половима, свим страним (нарочито
културним) утицајима, демократизацији друштва,
вјерској толеранцији и другим тековинама савреме-
нога свијета, тврдећи да је све то изумио ђаво. Ду-
боком клерикализацијиом државе залажу се за њено
спајања са вјером. Њено политичко деловање има
велики утицај не само у матичној држави него и у
Црној Гори и Босни и Херцеговини. Многи анали-
тичари тврде да је она „мање хришћанска, а више
политичка институција“ јер је препознају као поли-
тичку организацију која се у складу са црквено-на-
ционалним програмом мијеша у све сфере живота.
Идеолошку концепцију темељи на косовском миту и
светосавском национализму, чији је главни пропага-
тор и тумач Николај Велимировић. У складу са тим
истиче да је опасно све што нарушава хомогеност,
односно све што није интерес те цркве. Незаобилаз-
на је и теорија завјере цијелога свијета против ње и
њене матичне државе. Њени духовници искривљено
гледају на стварност и читав свијет, за који тврде да
се под окриљем Антихриста ујединио против њих,
јединих чувара вјере у правога Бога. Њихово званич-
но црквено гласило Православље често понавља тезу
о постојању завјере Запада и планираном „духовном
 53
геноциду“ небескога (Божјег) народа. Друге, који ре-
ално сагледавају комплетну ситуацију, етикетирају
као издајнике, отпаднике, црвену банду, јеретике, ев-
рослинавце...
У протеклим бурним деценијама њен
патријарх и црквени великодостојници обилато су по-
магали многе политичаре, националнистичке прваке,
војнике, војне команданате, заповједнике паравојних
формација, ратнике, острашћене књижевнике, нови-
наре и људе од пера, инспираторе и активне учес-
нике крвавих збивања на просторима некадашње
Југославије.
У двадесет првом вијеку та црква са ćедиштем
у другој држави, али са повлашћеним положајем у
Црној Гори, још увијек истрајава да на основу тезе
„једна в(ј)ера – један народ“ оспори право сваког на-
рода да има своју државу, национално име, културу и
право на слободу вјероисповијести.
Резултат референдума недвосмислено је пот-
врдио да постоји воља црногорскога народа да живи
у властитој, независној и међународно признатој
држави. Међутим, чињеница је да 99 % православ-
них свјештеника у независној Црној Гори су клири-
ци цркве која не проповиједа изворно православље
него светосавље. Томе треба додати да је та црква
присвојила неколико стотина црногорских црквених
објеката, запоćела велику имовину Црногорске пра-
вославне цркве и многа црногорска гробља преиме-
новала промјеном присвојног придјева испред. Ријеч
је о сакралним објектима подигнутим у црногорској
држави, што је добар доказ да никад и ни под как-
вим условима не могу припадати некој другој земљи.
Многи од ових објеката истовремено су историјски и
културни споменици које црква друге државе у кон-
тинуитету девастира и скрнави мијењајући им прво-
битни, изворни спољашњи и унутрашњи изглед.
Нови завјет учи да је света дужност свакојег
хришћанина да слиједи заповиједи Исуса Христа.
„Ја сам свјетлост свијета. Ко иде за мном, неће лута-
ти по тами, него ће имати свјетлост која води у жи-
вот“ (Јеванђеље по Јовану, 8, 12). А „ко иде по мра-
ку, не зна куда иде. Док имате свјетлости, вјерујте у
свјетлост, да будете синови свјетлости“ (Јеванђеље
по Јовану, 12, 35 – 36).
Бог као Отац тражи од своје ђеце да живом
вјером прихвате живот онако како он заповиједа. А
Он заповиједа да љубимо Господа Бога својега свим
срцем својим и свом душом својом и свим умом
својим и свом снагом својом. Такође, својој ђеци
заповиједа да свако љуби ближњега својега као са-
мога себе. Његову моћну ријеч треба да поштује
сваки прави хришћанин како би се борио против
стихијности, хаоса, беспућа и несврсисходнога жи-
вота. Као што Бога чине Његова дјела, тако и човјека
чињење прави оним што јесте. Одступање од Божјега
наука није ништа друго до живљење као да Бога
нема. Другим ријечима, и црква се може удаљити од
своје основне мисије ако своју дјелатност усмјери
на остварење погрјешних, овоземаљских идејно-
политичких циљева. То није пут којим иду Христови
сљедбеници.
Многе политичке идеологије, нарочито ако
постану програмска окосница црквене дјелатности,
окивају, разарају и уништавају Бога. Тако се гради не-
премостиви зид која за сва времена раздваја људе од
Бога. Зелене гране тих идеологија вену док се потпу-
но не осуше. Бујица атеистичких мисли усклађених
са омиљеном политичком идеологијом тече између
обала, подрива их и поткопава. А онда неизбјежно
дође дан, кад се поткопане обале сруше у бујицу и
потпуно јој прекину даљи ток.
Упркос томе што свјештеници све ово до-
бро разумију, чуде се како их заплијећу бесмислице
на путу којим иду. Све је наизглед логично, али је
противно хришћанској мисији цркве. Они заправо
тумарају по беспућу које никад не може постати пут
обасјан Христовом свјетлошћу. Беспуће није стаза
којом иду истински сљедбеници Господа Бога. Уста
су им пуна Божјег имена, али га залуд призивају јер
Бог није у њиховом срцу. Ćеме које они сију није
ćеме љубави, поштовања, слоге, заједништва, мира,
равноправности и једнакости пред Богом и људским
законима. Оно је дар Сотоне и зато је ćеме раздора,
мржње, неслоге, посрнућа, суноврата и пропасти.
Индивидуални атеизам као чин слободног
избора и воље није опасан. Атеисти су у давној про-
шлости били грчки мислиоци: Хераклит, Ксенофан,
Демокрит, Критије, а много касније Фојербах, Маркс
и други. Међутим, не може се рећи да је безопасан
прикривени или отворени облик групног атеизма
кад постане социолошко обиљежје организоване
црквене заједнице и прихвате га широке народне
масе. Не заборавимо да је црквени атеизам нарочито
опасан кад га емитује централа хијерархијске моћи
која претендује да сљедбеницима и цијелом народу
наметне своју вољу ради остварења себичних нацио-
налних/националистичких циљева.
 54
Поводом јубилеја-1700 годишњице Миланског едикта
Историјски Указ Цара Константина
Вољом Римског Императора 313.г. Хришћанство је постало државна религија чиме је
заустављен дотадашњи прогон Хришћана
Ове године навршава се 1700 година од епо-
халног догађаја којим је римски цар Константин про-
гласио Хришћанство државном религијом. Догађај
који заокупљујуе нашу пажњу је чувени Константи-
нов Милански едикт (указ). У прва три хришћанска
вијека, 10 незнабожачких римских царева гонили су
свету Христову цркву. Зато је историја цркве, на стра-
ницама својих анала убројила десет гоњења којима
су њени сљедбеници невини били изложени разнов-
рсним мучењима. Сви апостоли Христови, осим
једног, Јована Богослова, били су жртве ових прого-
на. Послије њих страдало је на хиљаде хришћанских
мученика. Све те невине жртве своју су вјеру запеча-
тиле грозном смрћу. Забиљежено је, да је отпор рас-
тао са интензитетом мучења и прогона. Све жешћа
мучења наилазила су на снажно противљење
хришћанских мученика. Прогони и мучења нијесу
могли застрашити прве хришћане нити их одстрани-
ти од Христове вјере. Ово зато што, по ријечима Хри-
ста Спаситеља његови пошљедоватељи су тврдо
вјеровали да цркви Његовој не могу одољети ни сама
врата пакла. Божанственост своје науке Христос
Спаситељ доказивао је натприродним чудествима.
Чинио их је како за вријеме свог земног живота, тако
и послије свог вознесења на небо. У три вијека наше
ере, проблеми Римског царства су се мултипликова-
ли. Нови моћни непријатељ уздигао се и на истоку у
облику сансанидске Персије. Године 260. персијске
снаге су поразиле и заробиле цара Валеријана који је
владао 255-260 г. Долазили су и одлазили други царе-
ви, а неке од њих убијали су њихови људи. Инфлација
је расла упоредо са све већим трошковима војске. Но-
вац је потпуно након инфлаторних процеса постао
депресиран. Ред у царству коначно успоставља Цар
Диоклецијан. Он је одлучио да подијели царски ауто-
ритет. Диоклецијан успоставља такозвану тетрархију.
Системом тетрархије одлучио је да изврши подјелу
управе над царством. При томе је имао под своју
власт источне земље, док је западне повјерио
пријатељу Максимијану. Седам година доцније
проширује своју идеју о заједничкој држави тако што
је именовао два нижа сувладара, Константина I који
је владао од 305 до 306 и Галерија владаоца у периоду
од 305 до 311г. Систем ове четворице владара-сувла-
дара носи име тетрархија од грчке ријечи тетра што
значи четири. О Рисмкој тетрархији поред низа до-
кумената, записа и повјеснице говори и мермерна
статуа Диоклецијана, Максенција и два нижа сувла-
дара. Тетрархија је значи подразумијевала потпуну
подјелу моћи. Сваки од четири тетрарха контролисао
је своју област из четири нове пријестонице. Цареви,
Диоклецијан и Галерије владали су Истоком из Теса-
лонике (Солуна) и Никомидије, а Максенције и Кон-
стантин I на Западу из Медиоланума (данашњег Ми-
лана). Као резултат реорганизације коју је спровео
Диоклецијан, провинције су организоване у дванаест
диацеза или административних режима на чијем су
челу стајали викари. Да би се спријечила могућност
превеликог снажења провинцијског управника или
викара и истицања његове енормне моћи, било им је
ускраћено заповједништво над војском којом је
заповиједао посебни систем независтан од границе
провинције. Главна слабост тетрархије је то што она
није функционисала изузев у случајевима када су ви-
кари међусобно сарађивали. Послије владавине Цара
Диоклецијана, систем се распада и успостављају се
нови системи вриједности. И на Истоку и на Западу
почиње борба за превласт. Нови ујединитељ царства
постаје цар Константин. Да би постао цар на Западу
поразио је три супарника. Након побједе над источ-
ним царом Максенцијем код Милвијског моста изнад
Рима 312. г. наше ере, учвршћује се на власти. За
побједу над Максенцијем, по хришћанским аналима,
пресудна је била Христова помоћ. Уствари чудо које
је показао Христос Спаситељ. Да би прекинуо даља
гоњења хришћана, неправедно подигнута против
сљедбеника његове свете науке , Господ је по неис-
питаноме промислу изабрао самог цара Константина.
Цару је омогућио побједу чудом које се догодило на
овај начин: цару Константину коме се супранички
намећао опасни ривал Максенције, сами Господ је
помогао на тај начин што је цару Константину којем
се предвиђао и привиђао врло озбиљан и опасан
положај, услишио топлу молитву. Константинова мо-
литва истинитоме Богу, ономе Богу, у кога хришћани
вјерују, срдачно молећи Га да му у предстојећој бор-
би против Максенција буде у помоћи, услишена је.
Било је то баш у часу када је цар Константин био у
молитви у сред бијелог дана и када се на небу видио
сјајни величанствени крст, са чије обије стране било
је написано“ Ни-ка“, што је значило, “овијем ћеш
побиједити”. Ова небеска појава охрабрила је цара
Константина. Дао је направити овакав крст каквог му
је небо показало и наредио је да се тај крст носи пред
војском, коју је лично предводио против Максенција.
Борба је била страшна и крвава и окончана је вели-
ким жртвама на обије стране. Ратна срећа и побједа
биле су овога пута, уз Божију помоћ, на
 55
Константиновој страни. У знак благодарности за ми-
лост, коју му је Творац небески показао у овој
одсудној борби, Константин је 313.г. у Милану издао
царски едикт (указ). Тијем документом царске воље,
заштитио је слободу Христове цркве. Уједно је при-
мио на себе моћно покровитељство над свима онима
који су припадали спасоносној цркви Христовој.
Тако је цар Константин на своју страну продобио
Хришћане, који су постали многобројни не само у
његовој држави, него и у војсци. Дио заслуга за Ми-
лански едикт, припада и његовом сувладару Лицинију,
супотписнику Миланског указа, којим је Хришћанима
призната равноправност са старом Римском
религијом. Када је постао самовладар, Константин
још више развија царски апсолутизам. Он је на из-
ванредном мјесту за одбрану некадашње грчке насо-
бине Византа, подигао нову пријестоницу царства
Константинопол, познату у повјесници и под имени-
ма Византион, Митлигарт, Цариград и Истанбул.
Константин је у хришћанској цркви стекао нови ос-
лонац своје апсолутистичке власти. Зато је свестрано
помагао њено јачање и ширење. Премда ни сам није
био хришћанин, црква ће га касније прогласити све-
цем . Статус Хришћанина, односно члана-вјерника
Христове цркве, стекао је на самртничкој постељи. У
част Константинове побједе над Максенцијем у Риму
је подигну Константинов славолук. Константинов
однос према хришћанству, био је дуже времена
пријатељски. Све до његова проглашења хришћанства
државном религијом, тај је однос пролазио неколике
фазе, од толерисања хришћанства, активног
подстицања, па до градње мноштва цркава, да би на
самртничкој постељи овај цар био крштен, како је већ
речено као хришћанин. Под моћном заштитом цара
Константина великог, хришћанска црква добила је
слободу и могла се ширити на све четири стране
свијета. Контексту њене експанзије припада Кон-
стантиново подизање Византиона-Константинополи-
са. Царица Јелена, мајка цара Константина, слиједећи
примјером својега сина, примила је хришћанство и
дубоком побожношћу руковођена, зажељела је
поćетити свети град Јерусалим. Жељела се упознати
са светим мјестом у којем је Христос рођен, ђе је жи-
вио, чинио чудеса и воскрсао. Тамо је потражила и
нашла животворећи крст на коме је био разапет
Спаситељ. Цар Константин је са својом мајком цари-
цом Јеленом на гробу Господњем подигао величан-
ствени храм. Од тога времена света црква Христова
14.септембар по старом, а 27.септембар по новом ка-
лендару, сваке године светкује великим празником
часнога крста - Крстовданом. Цар Константин се није
ограничио овим доброчинством, већ је широм својега
царства подигао многе друге велике задужбине. У
циљу успостављања мира у цркви и на Законима за-
снованог доброг поретка, Константин је 325.г. у
Никеји, сазвао први Васељенски сабор. На сабору је
лично предćедавао скупом састављеним од 318 све-
тих отаца окупљених са свих страна свете хришћанске
цркве. Први Никејски сабор у повјесници хришћанске
цркве, забиљежен је златним словима јер је на њему
сачињен први дио символа вјере до: ”јегоже царствију
небудет конца“. За велика побожна дјела, света црква
Христова је цара Константина и царицу Јелену, увр-
стила у ред великих хришћанских светитеља нази-
вавши их равним апостолима. Њихову свету успоме-
ну држи 21. маја по старом, а 3. јуна по новом кален-
дару сваке године, пошто су свим хришћанима у
повијести цркве односно историји цијелог
човјечанства велики преокрет учинили. Та ренесанса
је у томе, што Божанствена наука Христова учи и на-
родима проповиједа мир, слогу, љубав, братство и
једнакост. И на основу тога, света црква Христова на
свим тим врлинама унапрјеђује род људски. Христос
није даривао своју цркву науком само за своје савре-
менике него за сва времена и све вјекове као и за све
људе док буде човјека и човјечанства на земљи. Спа-
соносна наука Христова облагородила је и оплемени-
ла човјечанство и уздигла га на висину писмености,
цивилизације и културе. У том огромном еманципа-
торству и људском успону и развоју, налази се
уграђена и историјска улога римског цара Константи-
на и његова повијесног Миланског едикта. Благодет-
ним утицајем свете цркве, сваки хришћански народ
се знао користити и уздићи у данима тешких
искушења пред налетима других Сваки хришћански
народ, готово без изузетка, у недостатку своје физич-
ке надмоћности, истицао је своју религију, стварајући
њоме једно духовно царство, оличено у цркви као
најјачем и најбољем изразу властите одбране светом
вјером Христовом.
Б. Цимеша
 56
Бодинов оловни печат златног сјаја
У складу са схватањима традиционали-
стичке, хегемонијске историографије - дукљанскога
краља Бодина третирају као српскога владара, прем-
да је из саме Бодинове титуле засвједочене на пе-
чату јасно да је Србија освојени, дакле придодати
ентитет. Подсјетимо да је Дукљанинова вијест да
је Бодин заузео Рашку и Босну, највјероватније око
1083/1084. године, у историографији готово безре-
зервно прихваћена.
Недостатак документарних извора за црно-
горску историју средњега вијека, особито за период
Војислављевића, пред-
ставља велики проблем
за нашу историографију.
Тим прије откриће олов-
ног печата дукљанскога
краља Бодина, прона-
ђеног у Истанбулу, који
је научној јавности 2008.
године представио фран-
цуски медијевалист
Жан-Клод Шене, пред-
ставља прворазредни
догађај за црногорску
медијевалистику, сфрагистику и историографију.
Печат је пронађен у Археолошкоме музеју
у Истанбулу. Дјелимично оштећени кружни натпис
на аверсу и реверсу печата на грчкоме језику: „Кон-
стантин, протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије“
јасно је упутио на дукљанскога краља Бодина.
Детаљном анализом печата, на основу његових си-
гилографских карактеристика, Шене је његов на-
станак смјестио у сам почетак Бодинове владавине,
кад су односи између њега и новога византијског
цара Алексија I Комнина (1081–1118) били добри.
То драгоцјено Шенеово откриће прати и вриједна
анализа неколико проблема везаних за сам печат –
од датације и иконографије до питања титула које се
јављају на печату. Након Шенеа, проблему титула
ексусијастис и достојанства протосеваст у посебно-
ме прилогу пажњу је посветио Предраг Коматина.
Бодинова освајања: Но, и један и други
аутор праве исту методолошку грешку – у складу
са схватањима традиционалистичке, хегемонијске
историографије - дукљанскога краља Бодина
третирају као српскога владара, премда је из саме
Бодинове титуле засвједочене на печату јасно
да је Србија освојени, дакле придодати ентитет.
Подсјетимо да је Дукљанинова вијест да је Бодин
заузео Рашку и Босну, највјероватније око 1083/1084.
године, у историографији је готово безрезервно
прихваћена. Уколико би се таква датација Бодино-
ве експанзије према сјеверу узела као поуздана, то
би значило да је 1083/1084. година доња граница
могућег настанка печата.
Назначићу најбитније карактеристике печа-
та, доносећи у додатку његову реконструкцију, коју
је урадио Милутин Марковић.
На аверсу печата налази се попрсје Светога
Теодора који у десној руци држи копље, а у лијевој
штит, у чијем је средишту приказан бисер од којега
се према рубовима штита шире зраци. С једне и дру-
ге стране лика смјештен је натпис: ʘ|Θε|Ο – Δ|ω|ΡΟ
‘Ο, односно у Шенеовој реконструкцији (ἅγιος)
Θεόδωρο(ς). У простору који окружује попрсје свеца,
оивичен прстеновима, налази се дјелимично оштећен
натпис: + ......εΙΚωΝЦ....ΙΝω.ЦεΒΑЦТω, по Шенеу:
[Κ(ύρι) ε βοήθ]ει Кωνσ[ταντ]ίνφ [(πρωτο)]σεβαστφ. На
реверсу је попрсје Светога Ђорђа, који држи копље и
издужени штит. С једне и друге стране лика налази се
натпис: ʘ|Γε – ω|Ρ|Γ̷ ‘О, односно: (ἅγιος) Γεωργ(ιος).
Око средишње кружнице у којој је лик свеца смјештен
је натпис: ΚΑΙεЗɄЦΙΑЦΤ̷ ΔΙΟΚΛИΑЦСЦЕΡР, или у
Шенеовој реконструкцији: καὶ ἐζουσιαστ(η) Διοκλίας
(καὶ) Σερβ(ίας).
 57
вријеме одржавања добрих односа с новим царем
Алексијем Комнином, титулу ἐζουσιαστῄς „сматрао
одговарајућом замијеном за своју краљевску титулу
приликом обраћања царском двору, не нарушавајући
царске обрасце.“
Писмо цару: Шене претпоставља да се пе-
чат налазио на неком писму којим се Бодин обраћао
цару, те да је у кореспонденцији с империјалном
канцеларијом морао користити титулу коју му је при-
знао цар.

Кад је ријеч о иконографији, Шене констатује

како није необично што је један краљ ратник за
свој печат одабрао приказе два света ратника. Но
О титули ексусијастис и дворскоме
чињеница да је ријеч о култовима раширеним на Ис-
достојанству протосеваст, опширније су писали
току, код овога аутора изазива недоумице и питања на
Шене и Коматина. Позивајући се на тзв. Листу ти-
које не даје одговор. Шенеове претпоставке да је Бо-
тула, односно 46. поглавље Књиге о церемонијама
дин култ Св. Теодора могао донијети из Антиохије,
Константина Порфирогенета, Коматина закључује
ђе је био у прогонству као византијски заточеник,
да је титула ἐζουσιαστῄς „представљала једну од
или да је избор Св. Ђорђа својеврсно одавање по-
највиших владарских титула које је царски двор
части династији Комнин, можемо сасвим одбацити.
признавао владарима сусједних народа, вишу и
По свему судећи, Шене није подробније упознат с
значајнију од титуле ἄρχων и осталих из ње изведе-
црквеним приликама у Дукљи XI вијека. Наиме, како
них титула, које се побрајају у Листи адреса.“
је познато из историјских извора, 10 патрон катедрал-
Достојанство протосеваста, као једно од
не цркве у Бару био је управо Св. Теодор. Та је црква
највиших у хијерархији дворских достојанстава,
изгорјела у пожару крајем XI вијека и на њеним
увео је управо Бодинов савременик, цар Алексије
темељима саграђена је црква Св. Ђорђа, први пут
Комнин, одмах након ступања на пријесто. Познато
нотирана у историјским изворима 1125. године. По-
је да је Бодин наслиједио краљевску титулу од сво-
знато је да је Св. Ђорђе сматран заштитником Бара,
га оца Михаила, што потврђују и латински извори
пријестонога града Дукљанско-барске надбискупије,
тога доба, но чињеница да се на новопронађеноме
а из периода XI–XII вијека с територије Дукље по-
знате су још двије цркве посвећене томе свецу – она
у Подгорици из XI вијека и бенедиктинска опатија на
острвцу поред Пераста која се први пут помиње 1166.
године.
Уосталом, и површан увид у регистар култо-
ва распрострањених у Дукљи X–XII вијека указаће на
доминацију управо источњачких култова. Приказ Св.
Теодора на Бодинову печату одговара његовом ико-
нографском приказу на фресци из XI вијека у Земен-
скоме манастиру у западној Бугарској. Занимљиво
је да се лик Светог Ђорђа јавља и на оловноме пе-
чату Бодинова сина, краља Ђорђа, пронађеном код
Борисовграда у јужној Бугарској и научној јавности
представљеном 1938. године.
Несумњиво да описом новооткривеног
оловног печата дукљанскога краља Бодина, који је
пронађен у Истанбулу, није дата завршна ријеч, већ
је, прије свега, приказан један драгоцјен, јавности не-
познат, и још увијек недовољно проучен документар-
ни извор с краја XI стољећа.
печату потписује византијском титулом, како с
правом претпоставља Коматина, свједочи да је Александар РАДОМАН
он, највјероватније на почетку своје владавине у
 58
ПАРАДРЖАВНО СВЕТОСАВЉЕ
СПЦ је дио државе Србије и тзв. „српских
земаља“. И то онај дио који представља душу, док
је преостали државни организам тијело држа-
ве, по светосавској идеологији. Попови унутар
државе су исто што и војници у битци на војном
пољу. Вођена светосављем СПЦ учи покорно-
сти. Срби примају хришћацнство одозго. Намет-
нуто хришћанство за њих постаје инструмент
имепријализма. Сљубљивањем трона и олтара,
односно контрасекуларним карактером свето-
савске српске државе СПЦ монополише Србију
и српство. Монополски положај СПЦ у Србији
и српству, потврђује да је српска црква државна
црква, а светосавље државна вјера.
Политички и нехришћански живот и ка-
рактер „Св. Саве“
Св. Сава се не калуђери из побожности, он
свој живот посвећује политици и идеологији, радећи
на национализацији цркве. Управу над СПЦ преузи-
ма противзаконито. Симболика и са његовим именом
је потпуна. На бугарском језику његово име значи –
Невоља. Његова мисија за свијет представља велику
невољу. У историографији је познато да је Сава од
Византијског цара Теодора Ласкариса и одбјеглог
патријарха Мануела Сарантена придобио усмену са-
гласност за добијање српске архиепископије 1219. г.
Давању мита за овај чин помогао је и непотизам, јер
прва жена Стевана првовјенчаног била је у родбин-
ским везама са царом Теодором, наиме, радило се о
сестри прве жене. Из ових чињеница приозилази да је
добијање архиепископије за СПЦ било противканон-
ско. У Теодосијевом прерађивању Доментијановог
„Житија Св. Саве“ три су темељне неистине, 1. Изо-
станак папе, тада је уз Ласкариса био присутан Гер-
ман Васељенски, 2. Да је осамостаљење било у Ца-
риграду, 3. Није био присутан Герман, већ Манојло
Сарантен. Добијање ранга архиепископије за СПЦ је
било неканонско из сљедећих разлога: 1. Који су епи-
скопи хиротонисали Саву? 2. Уздизање СПЦ на ранг
архиепископије одвијало се неканонски од Охридске
архиепископије, без и против њене сагласности, 3.
Димитрије Хоматијан вели да Сава води немонаш-
ки живот, заноси се славољубљем, сладострашћем,
јахањем коња, гозбама и баханалијама и управитељ
је земаљских добара. Такође истиче да не зна, ђе и од
кога је Сава постао архиепископ. Дакле, Сава није до-
био Томос са трајном самосталношћу СПЦ. Зато ће га
касније СПЦ куповати и послије Берлинског конгреса
и након насилног присаједињена Црногорске Српској
православној цркви. У вези са овим је питање, зашто
СПЦ тражи од ЦПЦ да посједује Томос, а ни сама
га није добила. Суочен са Савиним нехришћанским
радом, Димитрије Хомитијан му пријети афоризмо-
сом – одлучењем из цркве јер се “обукао у грех као
у хаљину”. У Историји општехришћанске и српске
православне цркве (издање Св. Синода СПЦ, Београд
1934) стоји, да је падом српске деспотовине 1456. и
смрћу патријарха Арсенија II 1463. СПЦ потпала под
Охридску архиепископију, од које се никад није ни
одвојила на канонски начин, па су Срби постали ро-
бови Турске у политичком, а Грчке у црквеном смис-
лу. Српској митологији и митографији припада и не-
научни став да је Немања рођен у Подгорици (Рибни-
ци), чиме се жељело фалсификатом исконструисати
да су Немањићи црногорска династија и покушало
лажно доказивати како су Црногорци Срби. У Тур-
ском дефтеру из 1485.год. стоји да је Подгорица
тврђава Депедонген, а не Немањин град (Бранислав
Ђурђев из, 1, 1962.).Српска пропаганда је масов-
но кроз вријеме радила на ширењу култа Св. Саве
па је на простору Црне Горе низ локалитета прекр-
стила Савиним именом фалсификујући на тај начин
њихово право име. У Србији култа Св. Саве нема
ни након наредбе књаза Милоша од 5.2.1827. год.
Његов нашљедник Михаило Обреновић 26.1.1841.
год. наређује да се Сава слави као школски патрон.
Докле се ишло у фалсификатима и злоупотребом Са-
виног имена, потврђује и то што је црква Св. Сабе
у Будви проглашена у цркву Св. Саве иако је Саба
мученик из 14.вијека, а Сава српски умире 1235.год.
За Савино име су везане разне историјске појаве које
указују на политички, нехришћански и насилнички
карактер његове личности и мисије коју је спроводио.
Он реализује инквизицију над богумилима, врши
државни преврат у цркви, користи се силом, декре-
тира хришћанство, које је догматично. По Савићу
Марковићу Штедимлији, Сава је државник са рели-
гиозним схватањем из државних разлога. Он је чувар
династије, апсолутиста и династ.
Националистичка идеологија светосавља
Идеологија светосавља, настала је прије не-
што више од вијек ипо, да би своје теоријске ставове
и уобличења добила 1932.године и најзад изграђена
у филозофски идеолошки систем од стране Јустина
Поповића 1953.год. његовим дјелом „Светосавље
као филозофија живота“.Химна Св. Сави „Усклик-
нимо с љубављу“ датира из Сегедина из 1839.год.
Између два свјетска рата, светосавска идеологија се
дефинитивно учврстила као политика етнофилетиз-
ма, асимилације и негације нерпских народа. Етно-
филетизам и религијски национализам осуђен је као
јерес на сабору патријараха у Цариграду 10.9.1892.
Светосавље свађа Црногорце и друге несрпске на-
роде и шири идеологију расизма Срба као вишег и
изабраног народа. У Црној Гори како лажно истиче
СПЦ, увијек је постојао култ Св. Саве. У Турској
 59
фази постојања Пећке патријаршије, фреско и
икономајстори насликали су Саву или Немањиће само
у Пиви, Светој Тројици код Пљеваља у цркви Светог
Ваведења Острога, Морачи и цркви Светог Николе
у Горњем Грбљу. Те иконоинтерпретације Саве и
Немањића урадили су Козма, Страхиња из Будимља
и Димитрије Даскал. На култ ширења Св. Саве ути-
цале су Карловачка митрополија, која га ставља за па-
трона 1775.год. и Бококоторско-Дубровачка епархија
у Котору на челу са Герасимом Петрановићем, која га
проглашава за покровитеља. Св. Сава није црногор-
ски светац, а светосавље није црногорска идеологија.
И не само да није црногорска идеологија, већ је
црногорској идеологији оштро супростављено, а
црногорском народу, цркви и држави, до крајњих гра-
ници конфронтирано. Свети Сава је врло мало прису-
тан у црногорској традицији. Которска епархија нпр.
изградила је пет цркава у Грбљу посвећеним овом
култу у период 1871-1875. У слободној Црној Гори,
само три цркве су посвећене Св. Сави и то: црква
у Крајњем долу из 1892., Фрутку код Даниловграда
и Почивалу код Велимља. Светосавска идеологија,
изједначава српство са православљем, она је од Св.
Саве створила симбол религиозног, националног
и националистичког окупљања Срба у Србији тзв.
српству (у Српским земљама), утемељеног на шо-
винизму према несрпским народима. Светосавље је
различито од православља, па Николај Велимировић
му даје димензију вјерског национализма, јер како
он тврди, национализам без вере је чиста аномалија.
Додаје да је национализам Св. Саве старији од на-
цизма, и да је посао који је за Њемце урадио Хит-
лер за Србе урадио Св. Сава много прије њега. Ча-
сопис Светосавље, покренут 1932. све до 1940.год.
разрађивао је идеолошке постулате светосавља, а
по узору на њега, то је радио часопис „Пастир“ у
Црној Гори, као програмско гласило светосавске
идеологије и публикација у издању Црногорско-при-
морске митрополије, са једним јединим циљем –
светосавизације и даљег посрбљавања Црногораца.
Историци Станојевић и Ћоровић – Сави и светосављу
приписују ореол творца српског национализма. 1935.
год. слављено је 700 година Св. Саве. Те године није
слављен јубилеј Св. Методија, сузаштитника Европе
и његових 1050 година од смрти, само да се не би
наудило Св. Сави и светосављу. Светосавље је раз-
личито од православља и нема нову догматику и нове
каноне. Св. Саве, а самим тим и светосавља нема код
владике Василија, Петра I и Петра II. 1856. год. Ни-
канор Ивановић, за митрополита именован вољом
црногорског господара књаза Данила, уводи га као
славу у Цетињску основну школу. До тада он није
истицан у Црној Гори. Владика Василије, царици
Јелисавети 16.11.1758. год. вели: ”Св. Сава припада
српском народу, а Петровићи црногорском”. Јован
Сундичић, га убача у црногорски часопис „Орлић”
као “Покровитеља свијех Срба испод којег су били
црногорски свеци”. У овом часопису исти овај уред-
ник 1885. год. уноси у календарски дио култ Светог
Владимира Дукљанског. Павле Поповић Чупић поје
појку о овом српском свјетитељу под насловом Мо-
литва Светом Сави у часопису „Просвјета”. Св. Сава
је на крајње лукав начин прерастао у вјерски, поли-
тички и националистички култ форсирањем преко
улоге школског патрона. Тако је он смијенио Доситеја
као српског просвјетитеља. Дакле, једном ријечју
светосавље је екстремна политичка идеологија
супростављена хришћанству, а уједно националном
државном и црквеном опстанку Црне Горе, ЦПЦ и
Црногораца као и других несрпских народа.
Фалсификаторска хиперболисања Све-
тог Саве
Неосветосавље у својим најновијим
реинтерпретацијама хипертрофира култ Св. Саве до
највећег могућег нивоа изједначавајући га и са самим
Господом. По најекстремнијем светосавском идео-
логу неосветосавља Матији Бећковићу, Св. Сава је
творац и само име српског народа, као да појединци
могу стварати народе. По овој квазидоктрини српски
народ је светосавски народ. То значи да он има два
имена- српски и светосавски, па је и по томе изни-
ман у свијету као што је и његова држава по овој
демонологији изнимна и јединствена јер је претворе-
на у двије: Земаљску и Небеску Србију. Само Срби
имају двије државе и два своја национална имена. У
овој демонологији оба имена српског народа су дјела
Исуса Христа који се јавио под њиховим именом. И
сам Св. Сава, једно је од имена Исуса Христа. Послије
ових ставова и највећем лаику је јасно, како и коли-
ко се неосветосавље конфронтира и самој светости
хришћанства. Ова демонологија одређује Св. Саву
као збир свих Срба. За ову демонологију Св. Сава
нема паберника, већ је највећи светац свијета. Његови
блиједи одбљесци су Патрик у Ирској и Маштоц у
Јерменији. Сва српска земља је лична карта Св. Саве.
Он је ђевер звијезде Данице. Аналогно Шамфоровој
дефиницији апсолутизма Сава је највећи и уједно
представља све, а све остало је ништа.
Светосавска владарска тријада
Сљедбеници и тумачи Св. Саве су Николај
Велимировић Жички и Јустин Поповић Ћелијски.
Заједно са Св. Савом они су духовна власт и влада
СПЦ, Срба, Србије и српства! Они су свето тројство
Савеза Свих Срба Света (СССС). И то за сва време-
на. Ова интерпретација неосветосавске идеологије се
наставља на традиционалну идеолошку платформу
о нужности изградње духовног јединства Срба прво
уједињењем па онда јединством. Уједињење претхо-
ди јединству, оно мора бити јуче, данас или ćутра да
 60
би се на његовим темељима изградило јединство Са- га два облика државног дуализма, Србију и резервну
веза Свих Срба Света. Духовно јединство води поли- државу (резервну Србију). Дакле, српска држава има
тичком јединству и редизајну превасходно Балкана, Србију и СПЦ у другој држави, као државу у држа-
а затим и других простора када се створе услови за ви. Та друга држава у држави конституисана од Срба,
то. Циљ духовног јединства је стварање политичких, српства и СПЦ, је парадржава и паралелна држава
црквених и страначких Срба, који би се затим кроз оној државној творевини на чијој се територији на-
конверзију несрпских народа у Србе приказивали и лази. Циљ парадржаве је да кроз великоцрковље на
конституисали као етнички и историјски Срби, иако дуги рок реализује процес српског великодржавља-
то нијесу. великосрпства и да простор у чијем окриљу егзисти-
ра, претвори у датом тренутку у дио велике Србије,
Светосавље као темељ и програм парад- а народ у Србе. Сљедбеници Св. Саве Николај Жич-
ржаве ки и Јустин Ћелијски, пропагирали су тезу да је Бог
мртав, што приписују Западу. Критикујући Запад за
Још је Св. Сава створио епископију хум-
свој став истичу да је Бог жив, али само у Србији
ску и манастир Архангела Михајила на Превла-
и српству, како би Срби и српство били Бог. Одат-
ци у Стону на крајњим тачкама немањићке државе
ле произилази обогочовјечење српства, по којем
да би озападио српску империју. Озапађивање је
Србин је Бог и Бог је Србин. А кад је тако, Срби су
одређење границе српске империје према Запа-
виша нација и раса, а сви други нижа. Ту је крај до
ду, што је представљало кључну стратешку одлуку
којег стиже српско аријевство. За српску идеологију
немањићке државе. Запад је за Немањиће и Саву као
Ислам је мртав, а такође и Запад који представља
и њихове сљедбенике кроз процес ширења светосав-
гробље. Што су Мојсије, Мухамед и Буда у односу
ске идеологије представљао и чини главног стратеш-
на Св. Саву? Св. Сава је и Христ и виши од Христа,
ког партнера са додијељеном улогом демона. Запад је
он је српски Бог односно Бог светога српства. Све-
за свестосавље и највећи могући непријатељ, већи од
то српство је распети Исус Христ. Светосавље је
Ислама. Запад и католицизам су у суштини антипод
најбоља вјера, а Косово, глава Лазарева и косовска
светосављу. Озапађивањем српске империје, Сава је
религија. Тако се уз косовски мит и светосрпски култ,
паралисао утицај католика. Истовремено је конвер-
свето српство потврђује и претвара у светињу над
товао католике и католички клир, у својој држави у
свим светињама у којој Срби имају месијанску и ми-
православце – светосавце, упоредо са тим доврша-
сионарску улогу изабраног народа Божијег. Потврђује
вао је процес рушења католичких храмова, како би
то, надограђујући се на Николаја и Јустина, пансла-
потпуно искоријенио на властитом државном про-
визам Димитрија Митриновића и панхуманизам Ми-
стору Западно хришћанство. Тзв. бачањем рибарске
лоша Ђурића, по којима је вријеме да Србин коначно
мреже у циљу улова што већег броја католичких
уђе у план космоса. Ови митски конструкти који се
жртава, Сава и његови сљедбеници касније, завр-
у свјетској цивилаизацији и култури структурално
шавали су процес озапађивања светосавља. Отуда
јављају од предисторијског доба, придају Србима бо-
озапађивање представља метод и израз политичког
жанска својства. Српски национални мит почиње од
максимализма Св. Саве, немањићке државе и свето-
Немањића и Саве, па преко средњовјековног сјаја цара
савске идеологије. Светосавље и СПЦ представљају
Душана и митског „цара“ Лазара, преко непостојећег
материјализацију идеје великоцрковља као супститу-
Милоша Обилића, Југовића и Павла Обилића и дру-
та за (неостварено) великодржавље (великосрпство).
гих косовских „јунака“, хајдука и ускока, пореске
У том контексту СПЦ дјелује као држава у држави,
буне на дахије устанцима Карађорђа и коџе Милоша,
односно парадржава. Карактеристике те парадржа-
те освете Косова 1912-13. завржава се Кумановом за
ве су да се она која ствара и стварна држава заснива
Косово и Кајмакчаланом. Куманову и Камакчалану
на основним конститутивним елементима државне
претходило је видовданско Сарајево и “херој” жено-
организације. СПЦ има територију на којој управља
убица Гаврило Принцип као реинкарација косовско-
и коју контролише, границе (озапађивање је суш-
лазаревског Милоша. Сљедбеник Св. Саве, Николај
тина утврђивања граница), поćедује власт и најзад
Жички је прогласио смрт науке да би обоготворио
има властити светосавски народ-паству коју држи
вјеру, али не вјеру у Исуса Христа и Бога, већ вјеру у
у покорности и преко које уз све набројане чинио-
српство и насиље као религију зла. Отуда, за њега на-
це представља својеврсни парадржавни систем. На
ука је мртва, а вјера само и једина жива. Смрт знања
територији тзв. српских земаља које имају одређене
и науке је живот вјере и мита који воде у смрт људи,
форме државне суверености, али то у потпуности
народа и држава супростављених великосрпском
још увије не остварују СПЦ је резервна српска држа-
насиљу у непристајању да буду робље турских робо-
ва, а светосавље њој иманентна идеологија. Уједно
ва већ слободни у властитом царству слободе.
СПЦ је држава у држави и у тзв. српским државама и
у самој Србији. Захваљујући томе, Србија и српство
Борислав Цимеша
имају поред двије државе, Земаљске и Небеске и дру-
 61
ЦРНОГОРСКИМ СИМБОЛИМА ЈУРИШАЛИ НА ДРЖАВУ
Парламентарни избори одржани полови-
ном октобра представљали су, послије доживљеног
разочарања резултатима пописа 2011 године, нову
шансу српским политичким субјектима, да уз
помоћ одређених политичких структура из Србије,
покушају, освојит власт у Црној Гори. Свјесни своје
политичке тежине и утицаја у бирачком тијелу, дола-
зе до сазнања да без помоћи некадашњих индипенди-
стичких медија и интелектуалног круга блиског њима,
не постоји шанса за освајање власти. Знајући њихову
слабост према новцу, као и за патолошку мржњу
према ДПС-СДП коалицији и Милу Ђукановићу
као персонификацији власти, уз пружање издашне
финансијске логистике из Србије, придобијају их за
остварење својих циљева усмјерених на наношење
зла Црној Гори. А „зло је вођено злом сврхом и не
бира средства своме остварењу. Прихватљива су му
зла и добра средства. Зло нема скрупула да изабере
и оно што су средства добра, ако му тако одговара“
(Миленко А. Перовић филозоф-етичар, професор
новосадског универзитета - „Побједа“, 9 новембар
2012. године). Тако се ови медијски тајкуни, и њихови
медији стављају у служби зла, не бирајући средства
и начин да оборе актуелну индипендистичку власт,
на чије би мјесто дошле српске политичке партије
које би приљежно приступиле ревизији црногорског
идентитета, симбола и саме државности. Њиховим
доласком на власти створиле би се и претпостав-
ке за отклон од антифашизма као једне од највећих
цивилизацијских тековина, и увођења на мала врата,
по узору на Србију, фашисоидног четничког пројекта,
чиме би ова идеологија и њени носиоци, били реха-
билитовани. Право на овакво закључивање даје нам
већ испостављени захјев четничког војводе Мандића,
који је тражио да се ратном злочинцу и издајнику
Павлу Ђуришићу подигне споменик у Црној Гори.
С обзиром на значај и сложеност задатка ка-
кав је био осмишљавање стратегије која би у јавности
створила погодну атмосферу за долазак српских по-
литичких партија на власти у Црној Гори, он се
повјерава шефу ове медијске империје, финансијски
најмоћнијем, интелектуално најспособнијем и по-
литички најпрепреденијем међу њима. Политичку и
финансијску логистику за остварење ових нечасних
намјера несебично му пружа један од моћнијих црно-
горских бизнисмена и бивши лидер једне државот-
ворне партије, којег са овим медијским тајкуном веже
лично пријатељство стварано кроз пословну сарадњу
са њим и његовом широм породицом, као и кроз по-
литичке пројекте, од којих је један од посљедњих
формирање политичке странке коју, по словеначком
Милорад Мињо Ражнатовић
узору, назваше Позитивна Црна Гора. Човјек, који је у
периоду појављивања Милошевића био његов велики
подржавалац, да би као омладински функционер, на
таласима великосрпског покрета, чије је прљаво лице
скривано иза борбе за социјалну правду, једнакост,
слободу и демократију, учествовао у рушењу „нена-
родног комунистичког режима“ у Црној Гори. Упра-
во заслугама стеченим у такозваној АБ револуцији,
долази на власт добијајући веома значајно мјесто
министра у Влади. Овај антифашиста и пост „АБ
револуционарни“ борац за црногорску независност,
у референдумском праскозорју, својевољно напушта
„брод“ који своје навигаторске справе подешава и
прамац усмјерава према независности. То чини под
изговором да не вјерује у расписивање референдума
и враћање државности Црној Гори. А да би се у не-
што вјеровало то треба и жарко жељети!
Враћајући се основној теми текста,
посматрајући осмишљену стратегију, која је треба-
ла довести српску опозицију на власт, кроз призму
завршених парламентарних избора и политичких
догађања у Никшићу, можемо комотно закључити
да је основни стратешки правац који је требао дати
најдјелотворнији учинак, била превара бирачког
тијела! Да она у јавности не би попримила исказа-
на својства требало је, свакодневном агресивном
медијском кампањом трансформисати у неупитну
истину која је једина у служби грађана и њиховог
добра. За то су имали своје медије и у штампаној и
у електронској форми које су несебично користи-
ли за промоцију те „истине“(„Вијести“ ТВ Вијести,
„Монитор и билтен српских обавјештајних служ-
би који се издаје у Црној Гори“). Тако је превара,
која је најмрачније обиљежје паланачког духа, била
основа дјеловања ових медија, као и политичких
субјеката чији су они идеолози, утемељивачи и ос-
нивачи. Но, превара, која је у функцији обарања
власти и деструкције државе, већ дужи период није
страна овим таблоидима. Штовише она је у њима
попримила обиљежја врлине! Треба ли подśећати
јавност на неке најочигледније примјере као што су:
контуирано представљање одбацивања оптужнице
за „шверц“ цигарета од стране суда Барију против
Мила Ђукановића као чина у којем се по овом оп-
тужном предмету није могло спровести суђење због
наводног поśедовања државничког имунитета, иако
је оптужница повучена када он није био на ни једној
државној функцији; промовисање једног полицајца
у хероја - спасиоца неколико бошњачких породица
у депортацијама које је полиција вршила деведесе-
тих година, и још уз то као великог Црногорца који
 62
је деведесетих година прошлог вијека, малтене руку
под руку, био у суверенистичком и антиратном по-
крету, пјевајући на Цетињу „Са Ловћена вила кличе
опрости нам Дубровниче“ што је ординарна лаж која
је добро позната сваком индипендисти из тих годи-
на; представљање њиховог политичког фаворита,
као професора најстаријег и једног од најугледнијих
универзитета у Европи „La Sapienza“, са śедиштем у
Риму; преношење оптужби из српске штампе за мо-
бинг који је филозоф-етичар и професор М. Перовић
наводно починио над својим сарадником са факулте-
та...).
Превара осмишљена у поменутим интелек-
туалним круговима и медијима кретала се, условно
речено, у два правца. Први је био формирање Де-
мократског фронта чију би окосницу чиниле парла-
ментарне антидржавне странке Нова, ПЗП и СНП
(остала је дио анидржавног фронта иако није ушла у
коалицију, због чега је један број њених функционе-
ра, најекстремнијих српских национал-шовиниста, на
челу са бившим лидером, приступио ДФ), независних
интелектуалаца и појединаца из НВО измиљелих из
такозваних грађанских протеста који су били покушај
уличне смијене власти. Да би та превара била ком-
плетна на чело ове хетерогене коалиције је требало
довести „независну личност“ која може „помирити“
не „мале различитости“, од оних идеолошких, култо-
ролошких па до оних које се односе на државне сим-
боле и сам статус државе. Избор је пао на апаратчика
у бившем комунистичком систему, министра у Влади
Мила Ђукановића с почетка деведесетих година про-
шлог вијека, Милошевићевог амбасадора и аполо-
гете његове злочиначке политике на Косову, једном
ријечју на човјека без политичке досљедности, без
политичке „боје мириса и укуса“ (ових дана је ДФ
свог лидера кандидовао као „независног кандида-
та“ за предśедника Црне Горе, што је несхватљив и
јединствен покушај овакве политичке еквилибри-
стике, али и осмишљен потез који је у функцији још
једне политичке преваре бирачког тијела, као и при-
тиска на остале парламентарне опозиционе странке
да подрже овог „независног кандидат“ - у супротном,
политичка „оптужница“ да раде за власт, већ је јавно
саопштена). Тиме је, с једне стране, агресивном и сва-
кодневном медијском кампањом, требало убиједити
грађане, посебно оне индипендистички орјентисане,
да је држава стала на чврсте ноге и да ниједна стран-
ка у Црној Гори не доводи у питање њену државност.
С друге стране, требало је показати како наводно
разнородни политички субјекти и појединци разли-
читих идеолошких опредјељења, могу формирати
једну политичку коалицију која и у различитостима
може ефикасно и јединствено дјеловати и помирити
Црну Гору, као да њени грађани једни друге гледају
преко пушчаних цијеви. Но, ова превара је лако пре-
позната. Препозната је из разлога што су грађани –
бирачи суверенистичких странака, схватили да се не
ради о никаквим различитим политичким субјектима
и помиритељима, већ о партијама које под појмом
помирења подразумијевају рехабилитацију четничке
фашистичке идеологије и прихватање њихових поли-
тичких становишта о томе да смо сви срби, да треба
да говоримо српским језиком и прападамо СПЦ, у су-
протном од помирења неће бити ништа. Партијама,
које су биле носиоци антиреферендумске и антид-
ржавне кампању, а које ни данас не признају црно-
горски идентитет и државне симболе.
Други правац преваре био је усмјерен на
представљање Позитивне Црне Горе - чеда поме-
нутих медија, интелектуалаца и бизнисмена, као
индипендистичке странке која може бити замјена
садашњим странкама на власти. Као нова појава на
политичкој сцени, сачињена претежно од „старих“
либерала, незадовољних чланова ПЗП и пођекојег
социјалдемократе, дакле изворних индипендиста,
могла је много лакше одиграти задату јој улогу, а
да се не разоткрију њене крајње политичке намјере.
Њихова кампања је осмишљена тако да, са једне
стране, причају црногорску причу, машу црногор-
ским заставама, глорификују црногорску химну и
друга обиљежја, а са друге стране да негирају било
какву постизборну коалицију било са влашћу или
опозицијом. Намјера је била, да се путем црно-
горске симболике, заведе суверенистичко бирачко
тијело у циљу добијања њихових гласова, које би
они касније приложили на олтар српства. Нажалост,
оваква стратегија им је дјелимично успјела, тако да
су на парламентарним изборима узели један не ве-
лики дио гласова СДП и значајан дио гласова ПЗП
и некадашњег ЛСЦГ (који су највећим дијелом,
посљедњих година, били апстиненти на изборима), а
у Никшићу, са једним доста завидним бројем гласова,
успјели да са осталим опозиционим странкама освоје
парламентарну већину, али не и да формирају власт.
Међутим, на срећу по Црну Гору, није им успјело да,
и поред медијске логистике поменутих медија, која
је била усмјерена на свакодневну глорификацију
опозиције и сатирање позиције, освоје толики број
гласова који би им омогућио да, са осталим опози-
ционим партијама освоје парламентарну већину и
тако предају државу на милост и немилост српским
политичким субјектима. Овакве њихове намјере је
ненамјерно открио лидер Позитивне Црне Горе у
„Живој истини“ ТВ Атлас, када је рекао да би много
лакше склопили власт на државном него на општин-
ском нивоу, чиме је посредно признао и стратегију
која је била осмишљена прије избора. Међутим, те
намјере су на најогољенији начин показане у Никшићу.
 63
И поред дугог фингирања преговора и тобожњег ве. Сљедећа прилика, коју нестрпљиво ишчекују,
инсистирања на поштовању црногорских симбола, биће предśеднички избори! Зато црногорска сувере-
и поред тога што су им српски политички субјекти нистичка власт, а посебно ДПС као најјача странка,
свакодневно и веома јасно слали поруке да раде залу- мора направити хитан и потпун раскид са политиком
дан посао, на крају су ипак пристали да предају власт компромисерства и повлађивања антидржавним - по-
српским прочетничким партијама. На тај нечасан по- литичким, невладиним и вјерским субјектима. Први
сао указала је Вера Миљанић подносећи оставку на потез на том путу је отклон од политике досадашњег
мјесто одборнице у никшићком парламенту, а његову Предśедника државе и кандидовање човјека који ће
реализацију спријечио је одборник Драго Ђуровић, свим својим бићем бити посвећен црногорском иден-
који им је отказао послушност. Тако је спријечена титету и државним интересима. Такође, неопходно
фашизација Никшића и четничко оргијање праћено је да се црногорска суверенистичка власт преко кул-
громогласним четничком пјесмом: „Ђуришићу млад турних, образовних и научних институција озбиљно
мајоре команданте Црне Горе“, коју је ономад пјевао посвети огромном послу на еманципацији Црно-
требињски ратни градоначелник Вучуровић, заједно гораца, учвршћивању црногорских идентитетских,
са активистима српских политичких партија којима духовних и историјских сазнања о себи самима,
је требало предати власт у Никшићу. Овим чином својим вриједностима, као и на разоткривању соп-
спријечено је поновно „извођење“ пред четнички ствених заблуда. Само на тај начин можемо избјећи
стрељачки строј црногорског хероја Љуба Чупића и опасност, да малтене на сваким парламентарним или
покушај да осмијех пркоса, поноса, патриотизма и предśедничким изборима (због још увијек недовољно
подругљивости намијењен четничким издајницима, изграђене свијести код једног незанемарљивог броја
„скину“ са његових усана. Као и то да се најављеним грађана, о сопственим вриједностима) стријепимо
прихваћањем кандидатуре за најзначајније мјесто у да ћемо остати без наше још увијек крхке државе. У
никшићком парламенту, навуче манијакална кошуља том контексту поучан примјер нам може бити, лавов-
овом граду, понижавајући на тај начин богати ин- ска борба за државне боје, побједнички менталитет,
телектуални и духовни потенцијал којим Никшић те искрено и достојанствено исказивање патриот-
одвајкада располаже. Немајући снаге нити хра- ских оśећања према државним симболима, наших
брости да признају своје политичко непоштење и рукометашица и рукометаша. На таквим свијетлим
преваре у које су их увукли њихови налогодавци и примјерима треба одгајати младе генерације.
финансијери, „позитивци“ желе управо на Ђуровића
свалити сву кривицу, оптужујући га за политичку
корупцију и измјену воље грађана. То хорски пјева
цијела опозиција ових дана, не запитавши се да није
можда баш Ђуровић спријечио намјеру да се наруши
воља грађана, што ће најбоље показати расписани ло-
кални избори који ће се одржати у марту ове године.
Спочитавајући одборнику Ђуровићу политичку ко-
румпираност, заборављајући у својој зајапурености и
примитивној неодмјерености, на Андријевицу, и на
то да је једино тамо транспарентно изведена, па са-
мим тим и доказива политичка корупција. Јер је у том
граду, од политичких субјеката који ових дана гласно
трабуњају о политичкој корупцији (изузимајући По-
зитивну Црну Гору која тада није била ни формирана),
одборнику СДП јавно понуђено мјесто предśедника
Скупштине, уколико пређе у редове опозиције. Што
се и десило! То је тада за опозицију био демократски
искорак, а не еклантантан примјер отворене политич-
ке корупције.
Историјска искуства и све горе казано
упућују на то да је далеко дан када ће се Црна Гора ос-
лободити унутрашњих и спољних притисака антид-
ржавних субјекта. Користиће они сваку прилику да
освоје власт и започну посао на урушавању црногор-
ског идентитета, духовности, симбола и саме држа-
 64
ИСТИНЕ И КОНТРОВЕРЗЕ ЈЕДНОГ ПРЕДАЊА
(Веселин Н. Коњевић: Вранешка легенда, предање о Пави – између историје и легенде, друго издање,
Пегаз, Бијело Поље, 2012.)
Друго издање књиге Вранешка легенда, ау-
тора новинара и публицисте Веселина Коњевића,
штампано је поводом објављивања поштанске марке
посвећене предању о Пави, по којој је, како се вјерује,
настао и назив Павино Поље.
Иако би се могло претпоставити да је Весе-
лин Коњевић објављивањем књиге Вранешка леген-
да, која је у највећој мјери посвећена предању о на-
станку имена Павино Поље, понудио читаоцима неку
нову, оригиналну верзију овог предања, историјски
утемељену, аутор је урадио нешто сасвим друго и,
рекли бисмо, неочекивано - макар када је у питању
историографија ових простора. Коњевић је, наиме,
снагом свог виспреног интелекта и високим квали-
тетом истраживачког поступка, као и испробаном
техником научног рада, сакупио 16 верзија ове ле-
генде и направио њихову научну анализу, како би
добио објективне резултате. Цио овај мукотрпни
и дуготрајни посао има за резултат тако висок на-
учни ниво, да се ова књига може мјерити нивоом
за добијање научног звања. Можда ће се аутор, у
следећем кораку, ослањајући се на доказане исти-
не и већ надахнут ликом Паве, одлучити на своју
књижевну, историјски вјеродостојну верзију ове ле-
генде.
Нико се до сада није ухватио у коштац са
тако тешким задатком да у свих 16 верзија предања о
настанку имена Павино Поље утврди шта је у свакој
од њих историјско и логично, односно тачно на осно-
ву валидних историјских извора, а шта је само леген-
да, или, просто, лична претпоставка сваког од аутора
предања.
Коментришућу бројне нелогичности у
појединим верзијама легенди, Коњевић каже да је,
„изгледа, главна преокупација хроничара била – како
унијети ‘нешто ново’ у предање, а не како испита-
ти његову историјску основаност!“ „Записивало се
предање“, наводи Коњевић у својој књизи, „не она-
ко како оно постоји у народу или како би се логично
могло претпоставити да се десио тај догађај на осно-
ву кога је касније настало предање - већ онако како
би сами аутори жељели да се догодило!“ Знао је он,
по оној Андрићевој, да „Народ лако измишља приче
и брзо их шири, а стварност се чудно и нераздељиво
мијеша и преплиће са причама“.
Супротно ауторима бројних верзија леген-
ди, Веселин Коњевић ниједан податак из легенди не
узима као истинит без његове претходне провјере,
што је дало изненађујуће податке о мањим или већим
„промашајима“ чак и великих истраживачких ауто-
ритета.
На основу ауторовог истраживања, најближи
историјској истини је први запис о настанку имена Па-
вино Поље, који датира из 1901. године, од извјесног
турског хроничара, записан у салнами (годишњаку)
Косовског вилајета. Историјског утемељења, сматра
Коњевић, има и шеста верзија легенде у казивању
историчара Ејупа Мушовића, мада виспрени инте-
лектуалац Коњевић и код њега налази недостатке у
дијелу када непрецизно цитира Жарка Шћепановића
„да су Мушовићи потомци кнеза Јоксима Вранеш-
ког из XVI вијека“, а у ствари кнез Јоксим Вранеш-
ки „из XVI вијека“ је измишљена личност! У свакој
ауторовој тврдњи пријатно изненађује не само његова
истраживачка упорност, већ и објективност пре-
ма свим ауторима легенди – чак и када су у питању
његови братственици.
Коњевић такође зналачки разобличава тежње
многих хроничара ових крајева да своје поријекло
накнадно везују за познате историјске личности и
владарске династије.
Код свих аутора легенди Коњевић нала-
зи мање или веће недостатке, не да би се дока-
зао луциднијим од поменутих аутора, него што је
осјетио насушну потребу да то уради, руководећи
се историјским и логичким аргументима послије
ишчитавања сваке од њих. То је урадио на основу
анализе обимне литературе, историјске и друге тема-
тике, са 80 наслова издавача из бивше Југославије.
Извори података којима се аутор служио су веома
разноврсни: то су часописи, монографије, зборни-
ци, енциклопедије, лексикони, годишњаци науч-
них институција, научне расправе, дневни листови,
етимологијски и други рјечници, историјски записи
и натписи, материјали симпозијума, документи ма-
настира, пописи становништва, дјела из религије и
митологије, дефтери, турски споменици, родослови
племена, легенде.
Из предања о Пави и Ахмед-паши ауто-
ра Коњевића посебно заокупља мотив међусобне
толеранције и суживота уз уважавање различитости,
са којим се може преживјети свако, па и оно најтеже
вријеме. Истовремено га забрињава и чињеница за-
што тако значајан локалитет до сада није архео-
лошки обрађен, антрополошки испитан и уређен
као културно-историјски споменик Павиног Поља и
Вранешке долине, чиме би он постао туристичком
атракцијом и мјестом одржавања културних и других
 65
манифестација.
Ако је гроб Ромеа и Јулије стјециште
заљубљених из цијелог свијета, онда би гробови вра-
нешке љепотице Паве и њеног „исламизираног Ро-
меа“, како га назива аутор, могли бити састајалиште
људи разних вјера и нација из цијелог свијета, посеб-
но православаца и муслимана.
Мр Благоје Вујисић,
директор ОШ „Марко Миљанов“, Бијело
Поље
Предање о Пави и Ахмед-паши
Прије око три и по вијека, ђевојка Пава,
кћерка вранешког кнеза Николе Миликића, јединица
и љепотица, удала се за исламизираног мјештанина
Ахмет-пашу Хасанбеговића. Млади Хасанбеговић
се, након вишегодишњег избивања из свог родног
краја, вратио у Вранеш и заљубио у љепотицу Паву,
која је пристала да се уда за њега, под условом да не
мијења вјеру. Такође, тражила је да сва мушка ђеца,
коју, евентуално, буду имали у браку, буду исламске
вјере, а женска - хришћанске, односно православне.
Заљубљени паша је на то пристао, а Пава му је у ми-
раз донијела имање (поље).
Пава је, како се вјерује, у једном бремену
родила три сина – Муша, Хасана и Даута, од којих
су настала три знаменита муслиманска братства –
Мушовићи, Хасанбеговићи и Даутовићи. Синови су,
казује предање, изузетно вољели мајку, сваке неђеље
водили је на коњу, са позлаћеном опремом, у цркву,
ђе су је испред врата сачекивали док обави црквени
обред.
Пава је умрла на другом порођају, рађајући
женско дијете, остављајући аманет синовима и мужу
ВРИЈЕМЕ, УСЛОВИ И РАЗЛОЗИ СРПСКОГ НАСТОЈАЊА
ДА МАРКА МИЉАНОВА ИСТРГНУ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ
Претензије великодржавничких, хегемони-
стичких – националистичких српских власти пре-
ма Црној Гори сежу чак у XII вијеку (сјетимо се
шестогодишњег рада /1183-1189/). Када се Краљевина
Зета (Војислављевићи су од Римске Свете Столице
добили краљевску круну још 1077. године.) свим
силама одупирала најездама хорди Жупаније Раш-
ке. Ипак је 1189. Краљевина Зета била поробљена,
али су програмски осмишљене тек првом полови-
ном XIX стољећа НАЧЕРТАНИЈЕМ Илије Гараша-
нина, које је, уствари, срочио Пољски емигрант Зах
(у позадини свега био је привремени Предсједник
„да јој се име не заборави“. Убрзо по рођењу, умрло
је и то женско дијете које је, сходно њиховом дого-
вору, требало бити православне вјере, и сахрањено
поред мајке Паве. Паша је, у знак велике љубави и
поштовања према Пави, те поśеде, које је добио од
Паве у мираз, прозвао - Павино Поље.
Када је Ахмет-паша умирао, оставио је ама-
нет да буде сахрањен поред Паве. И данас, двије
камене плоче, на једној у рељефу урезан крст, а на
другој полумјесец - које се налазе недалеко од центра
Павиног Поља, свједочанства су о тој несвакидашњој
љубави.
Надгробна плоча њиховог женског ђетета, на
којој је, како казују старији мјештани, била урезана
колијевка, уништена је непажњом, када је након Дру-
гог свјетског рата прављен регионални пут Бијело
Поље (преко Павина Поља) - Пљевља.
Пољске владе, такође емигрант, Адам Чарториски).
Резултат осмишљавања тог политичког програма
је: прогон краља Николе, детронизација династије
Петровић Његош, окупација Црне Горе и као врху-
нац никад побијеђене мржње, Српски геноцид над
Црногорским народом! У тим релацијама и само
под тим свијетлом треба разматрати, објашњавати
и разобличавати настојања Српских хегемониста и
органских однарођењака-издајника Црногорског на-
рода (који су Србима понизно и веома одано служи-
ли, баш као и данас), да перфидном пропагандом,
измишљотинама и подвалама створе атмосферу и ус-
 66
лове повољне да Марка Миљанова истргну из Црне
Горе, деградирајући тако династију Петровић Његош
и коначно, да покоре Црну Гору и да од ње учине
све оно што су учињели! Фрањо Зах је Начертаније
(програм спољно-политичког дјеловања) дао Илији
Гарашанину, садашњем министру унутрашњих
дела Србије, који га, за потребе Српског двора, у
извјесном смислу текстуално скраћује, а у многоме
и конкретизује, заправо, Гарашанин у читавом тексту
именице Словен и Словени, као и придјев словенски
замјењује ријечима Србин, Срби и српски.
Пољаци су настојали да преко Србије оства-
ре неке своје снове, зато у тексту Заха и Чарторијског,
када се конкретизују подручја умјесто Срби, Црно-
горци, Хрвати, Словенци, Македонци употребљавају
Словен, Словени и словенски што је вјешти Гара-
шанин брзо проникао и усвојио освајачку политику,
преокренуо. Основна Пољска намјера је била сузби-
ти утицај Русије на Балкану и домоћи се топлих мора,
што је остала њихова трајна жеља.
Начертаније у својој основи садржи про-
грам обнављања феудалне државно-црквене (цар-
ско-асимилаторске) српске народности. Јавности је
веома добро познато колико се то данас афирмише
и настоји реализирати по Начертанију Црногорци не
постоје као народ већ их сматрају Србима, јер у поли-
тици Илије Гарашанина прецизира се „сравњивање
црногорског и српског народа“ и „Сједињене Црне
Горе са Србијом“. Праве циљеве ондашње званичне
Српске политике према Црногорцима, а који зна-
че геноцид над Црногорским индивидуалитетом и
ликвидацију црногорске државе, изричито је изразио
Илија Гарашанин ријечима, изговореним за вријеме
црногорско-турског рада (1862): „За српство би била
велика срећа када би Црна Гора пропала“. Те исте
тежње, у другачијој обланди, изразио је идеолог Ме-
морандума Француске 7, академик Матија Бећковић
изјавом: „Црногорска нација је рођена послије мене
и надам се, умријеће прије мене“.
Начертаније је резултат поистовјећивања
српске народности са православном конфесијом,
односно, апстрактном, „српском вјером“ („српским
православљем“ касније „светослављем“) на основу
чега су Црногорци сматрани и проглашавани Србима.
Интересантно је потсјетити да је Илија Гарашанин и
одвајање цркве од државе (свјетовне од духовне вла-
сти) у Црној Гори, за вријеме црногорског књаза Да-
нила, назвао „црногорским сепаратистима и најјачим
ударцем који је задат Српству“. Дакле, Гарашанинова
идеологија пропагирала је „нераздвојно јединство“
цркве, државе и народности, што је касније децидно
формулисало Светосавље, које садржи фашисоид-
но начело о „изабраном народу, раси и конфесији“,
што је признао и типични светосавски идеолог епи-
скоп Николај Велимировић, велики поштовалац
идеологије фашизма и антисемитизма.
Слиједећи захтјеве и настојања идеологије
светосавља сасвим је јасно да је геноцид над црно-
горским етничким бићем почео још у средњем вијеку,
заправо оног дана када је почело и прекрштавање
Црногораца, уствари њихово превођење из като-
личанства у православље. Изгледа, црногорски ет-
нички усуд је стар колико и њихова православна
вјера, заправо њено светосавско поистовјећивање
са српством, што је веома подло, смишљено у
безобзирној у асимилаторској, светосавској кухињи
и веома вјешто спровођено од настанка светосавља
до данас. Тако се стиче утисак да је превођење Црно-
гораца из католичанства у православље суштин-
ски био почетак њихове србизације! У Начертанију
је то асимилаторско-поробљивачка политика само
програмски осмишљена, заправо иновирана, кон-
кретизована, сходно захтјевима времена, доведено
до већег ступња перфидије, да би у Меморандуму
САНУ досегла своје коначно обликовање, доби-
ла још непосреднију, прецизнију и свеобухватнију
конкретизацију.
Можда баш у тим мрачним светосав-
ким преображајима асимилаторско-поробљивачке
идеологије треба тражити коријене и разлоге црно-
горском суновраћивању свијести, њеној изокрену-
тости до мазохизма, одсуству самосвијести и изо-
паченом схватању ПАТРИОТИЗМА. Вјерујем да је
то једини народ у којем се као патриотизам схвата
љубав према другој држави, према другом наро-
ду, док се тумачи издајом љубави према свом наро-
ду и својој држави! Сигуран сам да није случајно и
без разлога могло да нам се догоди ово што нам се
догађа током XX вијека (данас, можда, наглашеније
и бестидније него икада раније): ИЗДАЈНИК је онај
ко је за суверену Црну Гору, онај ко прихвата безброј
пута верификоване научне чињенице о самобитно-
сти црногорског народа и аутокефалности црногор-
ске Православне Цркве, док је РОДОЉУБ онај ко је
за припајање, присаједињење, утапање Црне Горе,
њеног народа и црногорске нације у Србију у петна-
ест пута бројнији српски народ (Црногорци српског
поријекла=Срби). Родољуби су они који тврде да је
црногорска нација вјештачка, коминтерновско-вати-
канска, творевина…
Наставиће се…
Лале Н. Брковић
 67
АЛТЕРНАТИВНА ДЕМОКРАТИЈА
Томислав Николић, предćедник Србије, прије
неки дан од срца искрено изрече званични став држа-
ве на чијем је челу, да не постоји Црногорска право-
славна црква у Црној Гори. По његовом мишљењу, а
то је и став Српске православне цркве, како он рече,
„та црква не постоји. Форсира је неко у руководству
Црне Горе, не знам како и не знам зашто и где на-
лазе основа за то изузев да потиру и затиру српство
у Црној Гори, што је апсолутно немогуће. Тако да
ту заиста немам у чему да посредујем. Ја не могу да
посредујем између постојеће и непостојеће цркве.“
Ова његова изјава врати нас у неко прошло
вријеме, препознатљиво по беспризорним кампањама
које су вођене против црногорске државе, историје,
културе, духовности и народа. Добили смо још један
доказ вјечите вриједности пословице да вук (Томис-
лав) длаку мијења, али ћуд никад. Пред европским
званичницима Томислав изиграва модерног државни-
ка, српскога народнога спаситеља и усрећитеља, који
живот не може замислити без демократије. На тај на-
чин жели показати демократском свијету како су се
у његовој глави десиле позитивне промјене и да је
најзад почео уважавати стварност 21. стољећа. Читав
напредни свијет с великом пажњом пратио је поли-
тичка гибања, превирања, збивања и промјене које су
се десиле у потоње двије и по деценије на балканској,
европској и свјетској позорници. Те промјене биле
су неминовне, без обзира што се некима свиђају, а
други не могу прихватити ни помисао да се морају
помирити са новонасталим стањем. Непомирљиви
конзервативци изгорјеше у огњу пламених жеља да
врну политички, идеолошки и друштвени амбијент
у коме су они давали себи за право да према соп-
ственим интересима, противно повељи о људским
правима, рјешавају судбине других народа. За њих и
данас не постоје црногорски, македонски, бошњачки,
словеначки, па ни бугарски народ и нација. Што је
најважније, на територији Црне Горе идеолошко-по-
литички дјелује Српска православна црква, чији је
најважнији задатак да потире и затире црногорство.
Да би се разумјела истрајност борбе про-
тив црногорске еманципације и афирмације, мора
се разобличити мотивација српских бораца. Главни
њихов покретач је идеолошки програм који пола-
зи од тезе да нема национално хомогенога српско-
га друштва без снажне српске државе спрегнуте са
јаком националном православном црквом. Зато све
што нарушава националну хомогеност Срба, смртна
је опасност за њих. По њиховом увјерењу највећа
Свјештеник Жарко Л. Ђуровић
опасност долази од међународно признате државе
Црне Горе и онога дијела њених грађана који се на-
ционално изјашњавају као Црногорци (а не Срби).
Црногорци који су одољели свим притисцима и зад-
ржали свијест о властитом државном, националном,
етничком, културном, језичком и духовном иденти-
тету непремостива су препрека српским национа-
листима чији је циљ да се свим средствима прекине
развој и афирмација црногорске националне свијести
и промијени слободна воља црногорских грађана
исказана на Референдуму од 21. маја 2006. године.
Предводници српских националиста су они исти ис-
такнути политичари, државници, академици, научни-
ци, професори, књижевници, духовници, публици-
сти, новинари и писци који су у минулим временима
присвајали и приписивали српском народу етничке
и културне посебности црногорскога живота и иден-
титета. Само њима још није јасно да су Црногорци
посебит народ и нација, те упорно воде битку да их
зарад сна о свесрпству и заједничкој држави у којој
ће под истим кровом живјети „сви Срби“ преведу
у свој државни и национални корпус. Прије годину
дана упозорио нас је лично српски патријарх да је
подјела Црне Горе и Србије „безумна и неразумна“
јер се ради о „једном“ народу са истим „кореном“.
Уједињење „свих Срба“ је за Српску православну
цркву „заветна мисао“ од које се не смије никад и ни
под каквим условима одустати. Нарочито не од Црне
Горе коју њихова „наука“ назива „српском Спартом“,
али и „вештачком државом без нације“. Терет голе-
ме кривице сваљују на Милована Ђиласа, који је, по
њиховом увјерењу, измислио црногорску нацију „да
напакости Србима“.
Још да у њихову „науку“ повјерују Црногор-
ци и остатак свијета (лише Срба).
 68
Антицрногорска језичка свакодневница
БЕЗ ЉУДСКОГ УТЕМЕЉЕЊА
Жалосно је да се у независној и међународно
признатој ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ, и шест година од
плебисцитарне воље њених грађана, још води Сизи-
фова борба за достојанство синонима СУВЕРЕНОСТ
ГРАЂАНА и ДРЖАВЕ ЦРНЕ ГОРЕ, односно да се
она ДОВОДИ У ПИТАЊЕ. Несхватљиво је, пак, што
СУВЕРЕНИТЕТ у питање доводе: (1.) власт - својим
нечињењем - која из страха о властитој судбини
не поштује Устав који је сама написала и уз помоћ
дијела опозиције усвојила, (2.) да опозиција - мимо
демократског и цивилизованог свијета, служи туђину
и не признаје ни државу, ни Устав, ни њена држав-
на знамења, а тиме ни суверенитет грађана и државе
црногорске и мултиетничке, (3.) што „невладине“ и
..независне“ организације - јер су све више него ли
невладине и независне, нијесу никада стале у одбра-
ну државних и националних интереса Црногораца,
па ни суверенитета, јер, углавном, зависе од страних
финансијера, (4.) да регулаторно-саморегулаторне
медијске институције - које су у владајући систем
насађене као паралелне и недодирљиве власти, у суш-
тини не штите државне суверене интересе и права у
електронском сазвежђу медијске државне територије,
(постале су узурпаторске, партитократске и кланов-
ске експозитуре (па и са милошевићевском кадров-
ском основом), (5.) што културне, научне и образовне
институције и установе - још нијесу уткане у држав-
но ткиво нити су лојалне својој држави и народу, (6.)
што су јавни и приватни медији - зависни од онога ко
их финансира и цензурише - реликти злочиначке на-
ционалистичке и шовинистичке политике и симбиоза
ратно-антиратне профитерске новинарске коалиције,
и (6.) што чувари правног и уставног поретка - јер је
пут од њихове навике да буду инструменти режима
до тога да буду бастион права и правде седам пута
дужи од одвике, још нијесу схватили да и они сносе
пуну одговорност за суверена права грађана у окви-
рима државног суверенитета.
Сви они су, осим ријетких и часних
појединаца и организација, а има их, права Црногора-
ца на име, државу, језик, културу и цркву свели на па-
ролу ругалицу да су „сви други угрожени од Црного-
раца“, да би их у свијет достојанства и сувереног жи-
вота по европским мјерилима вратио Међународни
суд заштите људских права!!?
Данашње црногорско политичко и уставно-
ревизионистичко стање није ништа мање жалосно и
због тога што се по страни држе, односно што чине
или не чине, и Грађани од Ума и Интелекта, и људи
од Јавне афирмације и Стваралачког угледа, и
Чедомир Љешевић, новинар и публициста
Личности познате по Лојалности својој Држави и
свом Народу. Ни њима се не може опростити инте-
лектуална индиферентност, лојалистичка равнодуш-
ност и друштвена некреативност.
Амнестирати се, на жалост, не могу ни до-
мицилне етничке и националне заједнице Срба,
Хрвата, Албанаца, Муслимана, Бошњака и Рома
јер још не дигоше глас у одбрану Црногорског на-
рода и његових националних, вјерских, културних и
историјских права, иако им је Црна Гора мјесто ис-
кона и сутона, а национални Црногорци историјски
гарант права и слобода.
Темеље Црне Горе, ипак, најбезочније, и
језички и политички, поткопавају политичке поср-
бице - људи који нијесу ни Срби ни Црногорци,
али који су богато потплаћени „баталиони политич-
ких срба САНУ и СПЦ „, који „играју мирнодоп-
ско колце из доба Немањића и Карађорђевића“ по
злоћудном такту „ђенералштабова“ декретом Алек-
сандра Карађорђевића формиране београдске (вели-
косрпске) Патријаршије, и специјалног задужени-
ка државне, војне, полицијске, културне и медијске
олигархије.
И након скоро седам година сви би они
хтјели да промијене референдумску вољу Црно-
горског народа: да Устав и законе Црне Горе кроје
по властитој потреби - и по својој вољи примјењују,
да Црну Гору омаловаже. суверенитет јој ускрате,
да црногорску културно-сакралну имовину и даље
посједују и њоме се богате, јер без ње, они добро
знају. нема ни државе Црне Горе ни националних
Црногораца.
Језичком хајком, иако из МОНСТАТА још
нема одговора јесу ли српском језику приписани и
они који су се изјаснили да говоре српско-хрватским
језиком, а има их, зашто то јавно не рећи, диригује
званична Србија, која хоће преко и помоћу посла-
ника Нове српске демократије, Социјалистичке на-
родне партије и Покрета за промјене, а сада и од
властољубиво склепаног „демократског фронта“, да
оспоре елементарна људска и суверена права и држа-
ве Црне Горе и националних Црногораца, да им оспо-
ре право на СВОЈ - ДРЖАВНИ ЈЕЗИК, на СВОЈУ
- КУЛТУРНУ ПРЕПОЗНАТЉИВОСТ, на СВОЈУ -
ИСТОРИЈСКУ ПРОШЛОСТ, односно да поткопају
државне, националне, вјерске и мултинационалне
темеље Црне Горе.
Данашње политичко-правно стање Црне
Горе, у њено морално здравље, посебно гледано кроз
призму понашања и одговорности све три власти, али
 69
и опозиције и невладино-независног сектора, указује
да се Црна Гора налази у стању мисаоне, правно-по-
литичке, културне, медијске и грађанске анархије,
догурала је до друштва без морала:
прво, јер се Црном Гором управља нагодбама
и неуставним погодбама (сваки договор није и израз
демократије), (друго) јер се данашњи политичко-про-
пагандни, културни и црквени национално-освајачки
апетити српске олигархије могу упоређивати само са
1918. (окупационом) годином, (треће) јер се жели са-
крити истина о језичком културоциду који је учињен
1938. године када су се Срби и Хрвати договорили
да укину ЈУЖНУ ВАРИЈАНТУ (ЦРНОГОРСКУ)
ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА, и то потврдили
„комунистичким новосадским договором“ 1956.
године о српско-хрватском или хрватско-српском
језику, када су и Босанце и Црногорце оставили без
људског и језичког обиљежја, и (четврто) оно што је
најзлочиначкије, што се данашњим кршењем Уста-
ва, зарад српског језика. Црном Гором поново
шири усуд великосрпства, национална и вјерска
мржња према Црногорцима, али и ускраћују и
права и слободе свих других народа и етничких
група у Црној Гори, јер у њој није никада слобода
једних била важнија од слободе осталих!!! А, без
ДРЖАВЕ, ЈЕЗИКА и ЦРКВЕ нема и не може бити
ни СУВЕРЕНЕ ЦРНЕ ГОРЕ, ни НАЦИОНАЛ-
НИХ ЦРНОГОРАЦА, ни ГРАЂАНСКЕ ЦРНЕ
ГОРЕ.
Црногорци су увијек гајили културу
СОЈСТВА, ЧОЈСТВА и ЈУНАШТВА - и у свом бићу
и према другима!!! Зато, актуелне ударе на уставни
поредак Црне Горе треба гледати са подозрењем,
са уставном одговорношћу и са знањем, јер су,
сваким даном је све видљивије. БЕЗ ЉУДСКОГ
УТЕМЕЉЕЊА и БЕЗ УМА И...............

Нови часописи
Културни догађаји првога реда
Да новопокренуте часописне публикације цом “Трећа претпоставка”. Наш познати академик и
могу представљати изузетан научни и култур- један од утемељивача науке о самобитности Црно-
ни догађај потврђује излазак из штампе часописа гораца др. Данило Радојевић у оба броја објављује
„Црногорски анали“ у издању Црногорског култу- демистификаторске радове “О појави лика Милоша
ронг форума са Цетиња. Овај часопис за историјска и
друштвена питања је почео да излази као тромјесечна
публикација јануара ове године. У свом првом броју
доноси османаест значајних прилога на основу којих
се са правом може истаћи већ изречени суд о његовој
вриједности, значењу, значају и порукама. Први и
други број часописа у свескама од јануара и марта
ове године почиње радовима предводника наше кри-
тичке историографије проф. др. Шерба Растодера,
троструког академика којима се говори о почецима
детабуизације црногорске историографије и распаду
идеолошке парадигме од 1989. до 2006. год. као и о
религији и политици у периоду 1991-1999. Потребно
је нагласити да Растодерови уводни текстови у оба
броја трасирају концепцију, програмску оријентацију
и поруке овог гласила које треба да буду у функцији
формирања нове критичке и креативне свијести о
нашој већ толико пута митским рухом и романти-
чарским представама обавијеној прошлости. Ра-
дован Радоњић у првом броју у својем раду „Дуг”
поручује да од антибирократске револуције и актуел-
них кретања у Црногорској културно-духовној сфери
неће остати ништа друго до материјалних трагова на Peēat Ivana Crnojeviđa
простору на коме је живјела слободна и независна
држава, уколико се не преусмјери тренд управљачке
мисли Црне Горе ка њој самој и њеним национал-
ним, културним и духовним вриједносним системом
еманципације. У сличном еманципаторском контек-
сту са порукама од дубинског значаја за истински
демократски преображај и карактер нашег друштва
зрачи и његов текст у броју два, насловљен одредни-
 70
Обилића као митског јунака у свијести Црногораца“
и „Узроци појаве српског имена у Црној Гори”, којима
на себи својствен и препознатљив начин, научном
акрибијом и изузетном утемељеношћу и доказношћу
расвјетљава теме митике везане за обилићевски
култ и именску номенклатуру српства. Проф.др.
Новак Килибарда се придружује Радојевићовој
демитологизацији косовског култа радом „Ратнич-
ко-политичке конотације косовског мита у прошло-
сти и данас” као и студијом “О историјској тематици
Горског вијенца”. Средњевјековној прошлости на-
шег народа и државе посвећени су радови Сретена
Перовића „Дукљански Кнез Владимир и македонска
принцеза Косара између легенде и историје“, као и
научни рад академика проф.др. Божидара Шекулар-
ца „Прва црногорска династија Војислављевића”.
Академик др. Радослав Ротковић у другом броју
још једном открива „Ко је, када и зашто срушио
Његошеву капелу”. У истом броју часописа акаде-
мик Перовић се студиозно бави темом “Црна Гора
и Црногорци у Енциклопедијама“ , која заиста има
енциклопедијски карактер. Чедомира Драшковића
заокупљају тематски изазови и трансферзале наших
националних, менталитетских, политичких и других
карактера на теме: “Катунски фатум Крста Зрнова”
и „Његош као ‘трагични јунак косовске мисли’ у
односу на ‘поетизовање’ историје и њено савремено
насиље”. На есејистички релевантан начин, аналити-
Peēat Sve Crne Gore
чар наше прошлости и збиље Милорад Поповић го-
вори у радовима „Његошево српство” и „Недоврше-
ни идентитет“ о овим темама закључујући да српство
великог пјесника није етнички појам, а наша иденти-
тетска недовршеност је повезана са карактером црно-
горског подијељеног друштва. Борислав Цимеша у
првом броју се оглашава радом “Др. Секула Дрљевић
о основама за филозофију историје Монтенегринае”,
доказујући да је вјечност Црне Горе на коју указују
завршни стихови њене државне и националне химне
условљена феноменом њене слободе и представља ре-
зултанту црногорске историје и вјечитог начела сло-
боде и слободославља. У црногорском историјском
случају за њега постоји синонимија слободе и
вјечности на коју он указује низом аргументованих
ставова упоређујући Дрљевићеве тезе са смислом
историје Николаја Берђајева. Исти аутор се у другом
броју часописа бави расправом “Ђилас и црногор-
ски национални идентитет“ којим фондира политич-
ку основу комунистичког српства у Црној Гори као
сурогат науке, уствари, као уталитарну политичку
теорију и праксу којом се изокреће и злоупотребљава
црногорска историја у политикантске сврхе владања
и управљања Црном Гором у двадесетом вијеку.
Познати црногорски монтенегринолог и фило-
зоф нације Сретен Зековић се у последње вријеме,
већ низ година бави истраживањем фалсификата у
црногорској историографији. У том правцу у прва два
броја „анала” он истражује „Кривотворење посвете
у изворнику Луче микрокозма“ акцентујући на фал-
сификаторску улогу Симе Милутиновића Сарајлије.
Наш познати правни теоретичар др. Чедо Богићевић
се одређује према нашој прошлости радом “Сула
Радов и црногорски морални кодекс и обичајно пра-
во”, док филмски режисер и историчар филма Гојко
Кастратовић пише о филму пионира црногорске
кинематографије Владимира Поповића „Васкресења
не бива без смрти”. Бранислав Бориловић реафирми-
ше научне истине о историји црногорског банкарства
у раду “Цетињска залжница из 1864.године-прете-
ча црногорског банкарства“. Хералдичар Алексан-
дар Самарџић пише о хералдици Војислављевића и
Балшића, а Рифат Растодер о нашој домовини у раду
насловљеном „Црна Гора у последњој југословенској
ратној драми”. Стева Вучинића интересује тема
„Српска црква и црногорски идентитет” у оквиру које
он пословично и критички интонирано указује на де-
вастаторски и денационализаторски смјер дјеловања
СПЦ у Црној Гори. Предраг Малбаша пише на тему
“Мнастир и црква Св. Михаила на Превлаци”, а
Маријан-Машо Миљић објављује рад “Јусовача-
казнени завод у Подгорици 1893-1945”. Главни и
одговорни уредник часописа и један од неколицине
најистакнутијих протагониста савремена црногор-
ске критичке историографије Новак Аџић објављује
у оба броја капиталне студије из наше повијеснице
двадесетог вијека. У првом броју његова студија
носи наслов “Политичка убиства у Црној Гори
(1919-1941)”, а у другом броју “Кривична истрага
 71
због политичког деликта против Савића Марковића
Штедимлије у Загребу 1955.год.” Оба ауторова рада
имају изузетну важност и научну вриједност за нашу
савремену историографију, те носећи собом мношт-
во истина говоре о суштини црногорског национал-
ног питања у епохи између два свјетска рата. Кроз
судбине личности у политичким процесима и пер-
соналитет познатог црногорског протагонисте њене
политичке и културне историје Савића Марковића
Штедимлије, прелама се историјска судбина Црного-
раца и Црне Горе двадесетог вијека. У првом броју
објављен је демистификаторски Штедимлијин есеј
“Светосавски култ” И Извод из мемоара црногор-
ског министра Петра Пламенца “Никола Пашић зао
дух Европе”. Рубрика “Архив” у првом броју доноси
историографске ексклузивитете “Како су савезници
издали Црну Гору” Луиђија Крискуола и „Извјештаји
Михаила Мила Пламенца од 20. септембра 1919. год.
о стању у Црној Гори након њене насилне анексије
Србији 1918. год.” У броју два такође се ексклузивно
и по први пут објављује Крискуолово “Право Црне
Горе на живот” из 1928.год. као и “Писма генерала
Милутина М. Вучинића из Рима 11.2.1919.год. Ву-
дроу Вилсону предсједнику САД-а” и “Писма из ег-
зила Архимандрита Никодима Јањушевића”. Сходно
пракси објављивања необјављене мемоарске грађе
број два се закључује одломком „Из мемоара коман-
дира Тодора Милова Борозана (1881-1961)”. У скла-
ду са садржајем и порукама прва два броја критичка
и лаичка јавност може са великим интересовањем
очекивати и наредне бројеве овог драгоцјеног ча-
сописа којим се шире хоризонти наших спознаја и
врши својеврсна редефиниција и ревалоризација
наше толико злоупотребљавање историјске прошло-
сти. Часопис “Црногорски анали” већ својим првим
бројем потврдио је оправданост својег објављивања.
И не само то, већ је и наговијестио да ће бити не-
заобилазно штиво и историјски извор за будуће ис-
траживаче и наредне генерације рецепијената наше
историјске прошлости.
Жарко Л. Ђуровић

Иźљегла је 5-та брошура проф. Сретена Зековића

”НАЦИОНАЛНО ИЗМИРЕЊЕ” И ДЕНАЦИФИКАЦИЈА СПЦ
Амфилохије први јавно порекао своје објављене и потписане изјаве, погазио Повељу и своју
потписану ријеч и разбио Збор за национално измирење које је затим прекадио барутним тамјаном
У издању Црногорскога културног круга и Црногорског културног форума на Цетињу иźљегла је
нова, 5-та брошура проф. Сретена Зековића ”Национално измирење” и денацификација СПЦ са поднасловом
Амфилохије прекађује национално измирење барутним тамјаном, на 60 страница са 10 докумената, сачињена
од два поглавља: I ”Национално измирење” и грађанска слога на плуралној демократској основи са 13 посеб-
них наслова и II Нема мира, ни измирења, ни јединствене ПЦ у ЦГ без денацификације СПЦ и светосавскога
српства са 4 наслова.
Усредиштена теза ове брошуре је: Први који је након краћег времена јавно порекао своје објављене
слаткорјечиве и потписане изјаве, погазио Повељу и своју задату и потписану ријеч и разбио Збор и његов
Одбор за национално помирење и грађанску слогу био је повјереник Српске православне цркве за Црну Гору,
митрополит Амфилохије Радовић својим изјавама на ТВ, вријеђајући и провоцирајући као ”брозисте и под-
брозице” све који сматрају да постоји црногорска нација, иако је (и) сам потписао Повељу и с њом својим
потписом признао постојање и суживот црногорскога народа и нације, као и све остале у ЦГ. Можда је у
питању јача сила која га је навела да ради супротно од договора. Може бит да је то урађено по строго пов.
инструкцијом.
То је био зловакат када је милошевићевска власт радила по геслу поџижања и упиривања ”свијех на-
ционализама”, односно по ратничком начелу ”Националисти, свијех боја, уједините се и потучите се”, и по-
тукли су се до ужасног грађанског рата и геноцида који је прекађивала и освјештавала СПЦ, а међу првијема
га је поџижао митрополит Амфилохије Радовић ”свесрпском Библијом”, светосавским ”џихадом”, српским
православним ”јеврејством”, светосављем и гуслама на ратном фронту, приправљајући нове српске јунаке за
вјечност и светитељство, за ”освету Косова”, за ”пробуђено и ослобођено свесрпство”.
Ратнички ентузиазам, крваво братоубилачко кандило и ”косовске гусле” митрополит СПЦ Амфилохије
Радовић преносио је из босанскога (геноцидног) покоља у Црну Гору и барутним тамјаном прекађивао Црно-
горце званичним ставом националне Српске православне цркве да не постоји црногорски народ и нација
или Амфилохијевим светогрђем зборећи да су Црногорци ”подброзице”, ”комунистичка копилад”, ”пита од
гована”, ”потуђењаци од светосавске Цркве и светосавља”, да их ”треба маљем цара Дукљанина приковати на
Везиров мост”, да су ”ђавоље śеме и (криво)творевина” и сл.
Но, и поред тога, митрополит Амфилохије и даље непрестално призива Црногорце на помирење у
светосављу, у раму све(то)српства, кликује и коевитеза оне који су се (п)отуђили од СПЦ да се врну уједињени
светосавској Цркви, ”јед(инстве)ном, истом, светосавском (православном српском) народу”. По ко зна који
пут помирење у Христу користи се за денационализацију Црногораца, њихово расцрногорчење, односно
посрбичење преко СПЦ у ЦГ и њезиног светосавља.
Ж.Л.Ђ.
 72
Скица за једну конспектуализацију историје
ЗАШТО ЦРНОГОРСКИ АНАЛИ?!
Историја као темељ и творац свеукупног идентитета (државног, народног, националног, цркве-
ног, духовног, културног, језичког, етичког, обичајног, умјетничког). Историјски ход стварања иден-
титета. Имагинаријум црногорске егзистенције о идентитету. Код етнички и историјски неупитног
црногорског идентитета без идентитета. Недовршеност савременог црногорског идентитета. Питање
идентитета као проблем опстанка народа, држава, нација и култура у процесу глобализације и глоба-
листичко тоталитарних пракси актуелне и будуће свјетске стварности.

Аналитичким и синтетичким приступом гурну будућност. Мит и митско промишљање про-

науци, историографији, историји, историологији
и филозофији историје достиже се до тријадног
одређивања тока свјетског историјског процеса. Цен-
трум људске контемплације у старом вијеку био је
кристализован у Природи, у средњем вијеку у Богу, а у
новом вијеку у Човјеку. Од туда схватање и тумачење
прошлости отпочиње њеним митским поимањем. Ек-
вивалент Природе био је мит, Бога религија и вјера, а
Човјека и процеса секуларизације-наука.
У ДУБИНАМА МИТА
Легендарије, митографски стереотипи,
традиционализам, вјера у предања као и епско
пјесништво засновано на предањима испуњавало
је просторе мита као првотног схватања човјекове
прошлости. Хекатеј хеленско предање подвргава
критици разума која своја мјерила узима од приро-
де и придаје важност само ономе што је у саглас-
ности са природним законима. Тијем он заснива
рационалистичко тумачење митова. Супроставља
се безрезервном усвајању описа у предањима као
једине и коначне истине. Његово конфротирање
миту је, уствари, неприхватање априорне свијести
из предања као истине. Такав критички дух под-
вргава прошлости стварност, властитом разумском
преиспитивању и не настаје случајно. Повезан је са
пантеизмом, пантареизмом и велииком милетском
школом материјалистичке филозофије. Грчки ло-
гографи диференцирају митско, као неистинитост
живљења, од рационалног. Постоје различита мулту-
дисциплинарна поимања мита као комплексне творе-
вине саздане од више нивоа с мноштвом разнородних
елемената-од умјетничког остварења, религијског
садржаја, симболике, форме која осигурава трајност
друштвених односа до једноставности садржаја,
одређеног степена аутономности и кохерентности.
Мит је у данашњим научним опцијама превасход-
но политиколошки, психолошки и историографски
феномен, а уједно и „археологија духа“. За Спен-
сера, мит је политичка форма великог празновјерја
којим власт држи на окуп потчињене друштвене
снаге. По Сорелу нема пута у будућност без митске
визије проспектабилности, утопије и увјерења у си-
шлости, имају филозофску интерпретацију свијета
и сврхе постојања човјека као и, интерпретацију
историје (прошлости), која даје илузорно спознајно
задовољство, чиниоца који преноси морлане обаве-
зе и узоре као моменат угледања, односно узвишени
примјер. Тумачима савремености, мит је прикривање
и камуфлирање критичког и рационалног знања про-
шлости. Они од туда врше демитологизацију мит-
ских садржаја и порука, углавном конституисаних
око стварања народа, градова и држава. Три су ос-
новна мита у митикама: мит о изабраном народу, мит
о земљи излазећег сунца и мит о највишој планини
којим се националне митологије желе приближити
Узвишеном, Промислитељу, Демијургу свијета. Из
ових митова и митологија произилазе и митови о
ратничким, културним, историјским, религиозним,
цивилизованим, дивљим народима или небеском
народу, вишим расама и друго. Два ипо миленијума
је требало од Херодота до данас, да се митолошки
слојеви и наслаге рационализују и постану пред-
мет истраживања друштвених и хуманистичких на-
ука као и у историографији-без видљивог успјеха.
У природи је човјека да још увијек има потребу за
ирационализовањем у поимању прошлости, за емо-
ционалним надахнућем митским структурама про-
шлости и за жељом да га носе илузије, фантастика
и утопија. Излазак човјеков из митике и утопија је
улазак у историју и стварност. Херодот је у историји
изнио мноштво митова, дужан да приповиједа оно
што је чуо, али није дужан, како је то наглашавао, да
у то вјерује.
ОД ВЈЕРОВАЊА ДО ЗНАЊА
Рационализмом античке историографије,
одпочело је напуштање неумјереног епског
величања јунака. Тукидид је смисао историје ви-
дио као поуку за будућу политичку акцију, а задатак
историографије дескрипцијом оног што је збиљско
и догађајно, што се заиста догодило. Монотеистич-
ка хришћанска баштина, темељи се на Библији.
Она је дјело без јединственог садржаја. То је збир-
ка књига која поред етичког и поучног садржаја
посједује поетску и историографску структуру.
 73
Библијске књиге настале су и уобличаване у периоду
током скоро хиљаду година од 7.в.п.н.е. до 2.в.наше
ере. Библија је својеврсна јеврејска енциклопедија
религије, историје, филофије и књижевности. Изаш-
ла у хеленистичкој адаптацији из својих уских, на-
ционалних оквира и добила свјетско значење. Преко
библијских књига, хебрејски, грчки и латински језик,
стил, појмови, естетика и етика дубоко су инпрегни-
рали језик, мисаони свијет и валере Европе, а преко
ње и Новог свијета (Америке), па зато, Јудеја, антич-
ка Грчка и Рим леже у темељима европског и аме-
ричког идентитета. Ширењем христијанитаса и пово-
дом библијских текстова створена је подумијента за
развој писмености и књижевности многих народа па
и ових код нас на Балкану. Историографија у средњем
вијеку развија се под утицајем античке традиције
и на темељу хришћанске баштине. Византијску
историографију карактеришу реалистичност при-
ступа, критичност и способност уочавања основ-
ног тока историјског збивања. Хришћанство својим
учењем о јединственом човјечанству створило је ус-
лове за цјеловит поглед на прошлост. Везујући ово
јединство за првобитни (источни гријех), спасење
и последњи суд хисториографија западне (латинске
Европе), није ништа друго до историја човјекове
оекономије (спасења) у времену. Тај теолошки при-
ступ елиминише и редукује вриједности античке
историографије и усресређује се на креационизам
и Божију вољу као творца усмјеравања постојања и
активности људске и цјелокупне историје. Сви об-
лици друштвене свијести у средњем вијеку постају
ancila theologiae, а невјеровање у светост њених
учења одводило је у јерес, жртву инквизиције и на
ломаче спаљивања људских живота и знања. Тражи-
ло се и тежило вјеровању без доказа и аргументације,
вјеровању на ријеч и беспоговорност неупитног
црквеног ауторитета Западне цркве. Ирационално
је надвладало разум. Ренесансом се отвара супро-
тан процес гурања Створитеља у страну, а теолошко
тумачење прошлости и стварности се дефаворизује
и ампутира. Хуманизам као сабрат и настављач ре-
несансе и уједно повратак антици, отклон је од кре-
ационистичког, доносећи индивидуализам, емпи-
ризам, рационализам као и реализам у умјетности.
Вјера као религијска истина без доказа напуштена
је. Лутеровом Црквеном реформом са његових чуве-
них 95 теза, додатно се адактира религијско-црквена
оикономија, материјализам, хедонизам и уталита-
ризам западно-хришћанског црквеног устројства,
теологије и теозофије који су били потпуно пот-
чинили материјалним фетишима сферу духовног.
Историјски рационализам и просвјетитељство пост-
барока дијелом рационалистичког картезијанства
Рене Декарта (cogito ergo sum, намјесто credo ergo
sum), ставља умјесто Бога човјека у центар и жижу
збивања, детронизујући вјеру у корист науке и
знања. Човјек није средство (у креационизму) већ је
циљ! како је то гласио Декартов категорички етич-
ки императив. Декарт, Њутн, Лајбниц, Спиноза и
просвјетитељски мислиоци доказују да помоћу при-
родних наука и разума човјек овладава, без помоћи
промислитеља, законима управљања природом.
СФЕРЕ НАУЧНОГ
Волтер успоставља филозофију историје.
Ђанбатиста Вико човјека уграђује у принципе на-
уке. По њему: 1. Човјек ствара историју. 2. Човјекова
природа није непромјењива константа. 3. Насупрот
просвјетитељској представи о праволинијском про-
гресу човјечанства које се остварује у „ширењима
разума“ установљава цикличну теорију рађања.
Мезер се јавља као претеча Ранкеа-оца науч-
не историографије, а Винкелман успоставља
умјетничку и културну историју као појаву оп-
штег друштвеног развоја. На супротној страни Ка-
рамзин велича самодржавље. Просвјетитељство
истиче више принципа међу којима су: трагање
за константно владајућом идејом; елиминација
хришћанске хронологије; прокламовање принци-
па писања свјетске историје; стварање и развитак
идеје о историјском кретању; развитак интересовања
за истраживање каузалитета историјских промјена
итд. Итд. Русо је цивилизацијски напредак означа-
вао људским отуђењем и губитком природне среће.
Првобитно власништво подијелило је људе на бо-
гате и сиромашне. Први који је дошао на ту поми-
сао да их подијели на богате и сиромашне и огради
комад земљишта са паролом „Ово је моје“, био је
оснивач грађанског друштва. Хердер формули-
ше идеју еволуције као идеје законитог кретања.
Дух народа по њему је она унутрашња снага која
распознаје стваралаштво једног времена. Послије
слома француске револуције и одбацивања раци-
оналистичке филозофије, европска интелигенција
се све више окреће прошлости, са вјером да за на-
род имају највуше значења оне институције које су
створене током времена. Јакоб Грим сматра језик ос-
новном културном тековином, а Савињи свој систем
темељи на идејама Хердеровог учења о духу народа.
Романтичари су се наслањали на сазнање посред-
ством маште, фантастике и велике осјећајности као
и на егзотици Истока. И поред тога, њихова дјела
прожета прије свега историјом, давале су богате и
сјајне реконструкције прошлости. Основни предмет
излагања историчара романтизма био је сведен на
дескрипцију миљеа догађаја умјесто на сам догађај.
Тако романтизам потискивањем унутрашњег врши
 74
екстериоризацију, формализацију и тијем супститу-
ише унутрашњег, битственог и догађајног. Карлајл
уводи митику хероја, а либерална историографија де-
терминизам и фатализам. Врши се тако политизација
историографије и историчара. Критичком анализом
дотадашње историографије, требало је као што то
чини Огистен Тјери, разоткрити приказивање истине
и политичких застрањивања. Најзад слиједи научна
метода. Њен фундамент су Кант и Хегел, обраћајући
пажњу само на кретање идеје у прошлости. Хегел је
доградио Кантову мисао о формирању државе и фор-
мирао филозофски систем изнад свих до тада. За Хе-
гела историја није бесмислен хаос промјена кружног
кретања већ процес развитка људског друштва које
стално напредује. Док је за Канта развитак државе
основни садржај историје, Хегел иде даље и елими-
нише са историјске позорнице оне народе који нијесу
достигли сферу развитка да постану државотворни
развијајући државне форме егзистенције. На њих
се надограђује Хумболт сакупљањем историјских
извора, њиховим критичким преиспитивањем и
тумачењем историјских догађаја. Нибур примјењује
критички метод, а Леополд Ранке (1795-1886) дефи-
нитивно довршава изграђивање историје као науке.
ЦРНОГОРСКИ АНАЛИ НИЈЕСУ
КОПИЈА АНАЛА МАРКА БЛОКА
На темељу спознаје црногорске повјеснице
са амбицијом да је нужна критичка реинтерпретација,
ревалоризација, редефиниција црногорске историје,
Црногорски анали покренути су као прилог тој
неопходној друштвеној потреби. Они нијесу копија
Анала Француског историчара средњег вијека Марка
Блока (1886-1944), једног од оснивача Француских
Анала. Блок је покушавао да повеже проучавање са
дубоким уважавањем географије, а покретачи Црно-
горских анала се превасходно у имену Анали налазе
само формално са њим. Циљ Црногорских анала је
црногорску историју ослободити надзора и контро-
ле политике, партија, нације и државе. Настали су
и из потребе бити на критичкој страни према то-
талитаристичким идеологијама са тројног фронта
мит-идеологија-политика. Дакле, циљна функција
Црногорских анала има бити превасходно наука,
историја, историографија, критичка историографска
мисао ослобођена туторства паранаучних и надзор-
них епифеномена присиле који је инструментализују
и злоупотребљавају у своје ненаучне циљеве и сврхе.
Самим тијем одређују јој смисао, правац и смјер
који јој не припада. За Црногорске анале, црногор-
ско државно-национална повјесница је резултат
властитог, аутохтоног црногорског саморазвоја и
самопродукције, а не сила изван, мимо, насупрот тог
историјског процеса. Црногорски анали полазе од
етничког утемељења и историјског трајања у (дис)
континуитету дукљанско-зетско-црногорског етноса
државе и културе и на том фундаменту сазданог на-
цио-идентитета угроженог у 20.в, као никад до тада
у бурној историјској повијести и логици његовог
историјског тока.
ДЕИДЕНТИФИКАЦИЈА
Историја је темељ и творац свеукупног иден-
титета. Државног, народног, националног, црквеног,
духовног, културног, језичког, етичког, умјетничког,
обичајног. Историјски ход стварања црногорског
идентитета имао је застој и насилно пресијецање у
20.в. 1918.г. Ова година је донијела трагедију монте-
негрину. Црна Гора је тада дубоко закопана у Црно-
горцима односно у оном њеном дијелу који се окре-
нуо против своје мајке и матице. Вјековни херојски
идентитет уступио је мјесто протагонистима бијеле
реконквисте, трговачком менталитету. Црној Гори
је требало парче срца и душе, поноса и части прије
комада хљеба. Ових узвишених начела држали су
се само патриоти завјетовани аманету за право,
част и слободу Црне Горе. Слободу су предпоста-
вили хљебу, а духовно надредили свим изазовима
и замкама материјалистичке синекуре. Избјегли су
опасност да се на њихову чисту духовност и љубав
према домовини и нацији, не долије стварности у
материјалностима. Одбацили су шаку злата да у име
ње не продају и наруже небеску ширину духа и срца
и да њихова уста пуна истине и правде не забораве
на Црну Гору. Остали су на историјском хоризон-
ту мислећи не само о себи и својима, Црној Гори и
Црногорцима, већ и о својој сабраћи оличеној у лицу
мањинских народа у Црној Гори. Одвише мислећи
о себи и својима никада нијесу заборавили мисли-
ти о човјеку, човјечанству, узвишеном и универзал-
ном. Остали су у идеји и пракси на висинама чојства
као универзализма често га надређујући национал-
ном одређењу црногорског. Ове димензије универ-
залног и црногорског златна су нит и преокупација
Црногорских анала која се провлачи кроз програм-
ску оријентацију часописа. Данас као и 1918.г. и
као у прошлости црногорски дух је у једном ти-
хом обновљењу оне душе која нас је пред свијетом
обиљежила и која ће нас још јаче обиљежити. Тре-
ба ући у ново доба које свуда ниче у свијету али не
заборавити да је постојала и да постоји Црна Гора
дубоко закопана у Црној Гори и Црногорцима, за-
копана трговачким грабежом надређеним национал-
ном достојанству, слободи и властитој историји, за-
копана служењем антицрногорској, великосрпској,
светосрпској и светосавској идеологији, теорији и
 75
пракси. Отуда треба свјетлост Црне Горе пропушти-
ти кроз призму савремености и васкрсење Црне Горе
је могуће. Црна Гора је одувијек симболизовала на-
зор човјекова ослобођења. Увијек је Црна Гора имала
својих знаменитих представника њеног достојанства
и слободе одваљених од њеног љутог камена. Они
су доносили оно особено црногорско, специфичност
Црне Горе, нешто што је значило увијек борбу про-
тив зла, нечовјештва и кукавичлука. Тако се изградио
и систем у којем се човјек разликовао од животиње.
Сведено на кут, на уски кристализациони центар без
излаза, црногорство је стварало свјетске погледе. Још
прије трагедије из 1918.г. почео је да блиједи душевни
лик Црне Горе, онај духовни лик чојства, бескрајног
поноса и херојства. 1918.г. и њоме окончани I свјетски
рат, завршили су то нагло труљење и опадање па су
Црногорци стајали пред свијетом једним својим
дијелом у улози љешине народне душе. Све је то
учињело вријеме проткано и вођено великосрпским
Гарашаниновским пројектом Начертанија и један
круг људи предвођених Црном руком који су Црну
Гору довели до катастрофе тешког ропства и пуног
економског колапса. Црногорци су тако постали знат-
ним својим дијелом моралне карикатуре некадашњег
властитог архетипа и прототипа оличеног под име-
ном humanitas heroica. Њихов интерес за велике
ствари, мисли, покрете и идеје од 1918.г.полако се
топио. Црногорцима је туђи интерес наметнут као
свој, како би заборавили на свој властити терет. За
све оно око њих то је био само знак отуђења, непра-
вичности, отупјелости и немоћи. Само су они истин-
ски и прави давали доказа више о величини и сјају
црногорске душе. Та душа у обновљењу истрајава и
истрајала је кроз све вјекове црногорске повјеснице
и траје као некад и данас. Сада када улазимо у ново
доба глобализације и опасности интеграција по иден-
титет малих народа, никада не смијемо заборавити да
постоји Црна Гора дубоко закопана у Црногорцима,
а да су Црногорски анали ту да помогну да не буде
сахрањена у њима.
ДУАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
Након присилног укидања односно ан-
шлуса Црне Горе Србији, Подгоричком скупшти-
ном и ликвидације Црногорског народа и нације
денационализацијом у Србе, те противканонског и
нелегитимног присаједињена Црногорске Српској
православној цркви, наступила је најмрачнија ера
наше повјеснице и деидентификације. Црногорска
капа виђена у аутентичном облику тек 30-тих го-
дина прошлог вијека, била је једина црногорска за-
става и симбол затртог идентитета. Црногорско име,
као прва ознака идентитета у првој Југославији била
је забрањена. Други свјетски рат и социјалистичка
револуција, донијели су дјелимичну обнову црно-
горског државно-националног идентитета. Обнова
идентитета носила је лимитираност партијске држа-
ве и нације. Узори националног питања и његовог
ријешавања у другој Југославији одвијали су се под
игом стаљинистичке тоталитарне диктатуре као
неупитног партитократског и идеократског узо-
ра. Криптократски структурирана и инпрегрирана
матрица доминирајућег волунтаса била је октрои-
сана у оквиру теорије и праксе водеће-централне
нације комунистичког тоталитаризма. По узору на
својетски модел ђе је улогу централне нације има-
ла руска и чехословачки у којем је центрум припа-
дао чешком ентитету, југословенски случај имао
је за етничку и политичку жижу српство и комуни-
стичко српство са центром у Београду под којим је
кроз разне диктаторске мијене егзистирала друга
Југославија као проширена односно велика Србија у
квази-демократском амбијенту једнопартијског фе-
дерализма. Српство, великосрпство, светосрпство и
светосавство били су покривени плаштом братства
и јединства па је најмања југословенска република
Црна Гора и најмалобројнија црногорска нација мо-
рала да воли властитог денационализатора. Комуни-
стичко српство под формом југословенства као свог
супститута успостављено је као света истина и неу-
питна партијска догма нове комунистичке тоталитар-
не религије, вјеровања и идеологије. Комунистичко
српство означавало је дуални идентитет Црногора-
ца. То је значило да су поријеклом етнички Срби у
оквиру којих имају октроисану и лимитирану на-
ционалну посебност. Тако су Црногорци заробљени
српством као челичним обручем у оквиру којег су
имали право на националну еманципацију само до
линије партијског директивног монолита. Именом
су били Црногорци, а поријеклом Срби и то они
какве их је назвала КПЈ(СКЈ), и њен идеолог Ђилас,
српски Црногорци. Иако је КПЈ осуђивао теорију
чистих нација и етногенезу лажно је етикетирајући
етногенетиком, Црногорцима није дозвољавао право
на слободу и еманципацију, држећи их оковане у
раљама једнопартијског панславизма и српства као
сљедбеника некадашњег интегралног југословенства
из периода између два свјетска рата. Црногорско
питање тако је било ријешено и уједно неријешено.
Црногорци су постојали, али као народ без народа,
као нација без националне свијести, као народнос-
но-национални ентитет без унутрашње интеграције
и институционализма, као декоративни и фолклор-
ни номинатив. Црногорци су национално дефини-
сани утолитарно-прагматском функционализацијом
владања и стварања, конверзијом у оно што нијесу и
ненаучним и произвољним погледом владајуће воље
 76
на њихово национално питање. Етикетирани су не
само за Србе већ Ђиласовским расизмом у најчистије
Србе. Кључ и формула Ђиласовог комунистичког
српства, лежала је у парадигми „Помирења“ зеле-
наша и бјелаша, Црногораца и црногорских Срба,
на начин што је задовољењем првих обновљена
црногорска патријска државност, а на срећу дру-
гих овјековјечен канон да су Црногорци Срби, тј.
да су српска нација. Тако су идентитетски удвојени,
подијељени и посвађани представљајући регионали-
зам у српском интегрализму.
ИМАГИНАРИЈУМ ЦРНОГОРСКОГ
ИДЕНТИТЕТА
Од 1918.г. на сцени је до дан данас
имагинаријум Црногорског идентитета. Иако је ет-
нички и историјски неспоран и неупитан, црногорски
идентитет егзистира у имагинаријуму, лишен самог
себе. Црногорци су у 20.в. са идентитетом остали
без идентитета. У ствари, постали су заробљеници
властитог, недовршеног, савременог идентитета. На-
лазе се под пресијом митологија и митика српства,
вељесрпства, светосрпства, светосавља, свето-
савског великоцрковља као замјене за у овом вре-
мену неостварено српско великодржавље. Док је
југословенски унитаризам грубо поништио Црно-
горце, а федерализам их преусмјерио са црногор-
ског идентитета, дакле, са својег историјског тока
у корист заједничког, ширег наднационалног и ин-
тернационалног идентитета као мита и маске под
којим је наступао великосрпски централизам, рас-
пад бивше заједничке државе и обнова независне
црногорске државне заједнице, још увијек зрачи и
значи само транзиторном промјеном форме. Послије
некадашњих супституција југословенске монархије
републиком и укидања ширег идентитетског контек-
ста у оквиру којег црногорски идентитет је жртвован
југословенском, мит о српству поново је постао ге-
нератор црногорске деструкције. Тијем се потврђује
да је он био промијенио само длаку, а ћуд никада. У
обновљеној црногорској држави, црногорски иден-
титет још увијек је лишен свих својих структурних
идентитетских саставних елемената. Црногорски
народ, нација, култура, историја, умјетност, морал
и обичаји нијесу обновљени у синтези традиције са
новом стварношћу. Црногорска црква егзистира на
маргини прокламованог грађанског концепта друшт-
ва. Црногорски језик је интегрисан у јединствено
језичко биће четворојезичног имена, као да су Црно-
горци један од четвороименог народа. Као да су по-
ново регион четвороименог идентитета. Црногорска
духовност сведена је на потискивани опозит свето-
савском клерикализму који својом деструкцијом,
девастацијом баштине и контрасекуларним карак-
тером компромитује црногорска еманципаторскак
стремљења. Црногорски брендови у функцији су
ширег српског корпуса. Великосрпске и светосавске
идеологеме, кривотворења црногорске повјеснице
као утемељивача нацио-идентитета иако чини се
илузорно али упорно подводе црногорски иденти-
тет и ентитет под иг косовског мита и култа. Српско
признање Косова не значи и крај косовског мита.
Одрживост црногорског државно-националног иден-
титета стално се доводи у питање. Црна Гора, Црно-
горци и ЦПЦ дежурне су и вјечне теме својих вели-
косрпских негатора.
ИСТОРИЈУ ПИШЕ НАУКА А НЕ
ПОБЈЕДНИЦИ
Црногорски анали покренути су са
најплеменитијом побудом да буду један од вјесника
националне свијести и савјести Црногораца. Оне
свијести и савјести која је стално угрожена интегра-
лизмима, глобалним утопијама како на регионалном
тако и на општем нивоу. Док са једне стране про-
цес глобализације и континентална, аналогно њој
и свјетска наднационална „држава“ представљају
стални изазов опстанку малих држава и нацио-енти-
тета, регионални хегемон перманентно програмски
истрајава на остварењу својих империјалних циљева
и интереса. Суочени са таквом политичком судби-
ном, црногорске интелектуалне самосвјесне елите,
часописом Анали исписују опоруке савременицима
и будућим покољенима о условљености самоопстан-
ка ослобађањем свијести и научних спознаја о себи
и другима еманципацијом од свих облика ширења
колонијалне културе, културног империјализма и
догматике. Разоткривање митова, утопија, табуа, фун-
даментализама, рестлова тоталитарних идеологија и
других злоупотреба и инструментализације нацио-
налних идентитета за Црногорске анале постало је
потребом и нужношћу вишом од оне коју поручује
„Dixi et salvavi animam meam“. Црногорски ана-
ли нијесу затворени у монади научне одбране само
црногорског идентитета, већ и реафирмације и за-
штите свих идентитета мањинских народа вишена-
ционалне и мултиконфесионалне заједничке нам до-
мовине Црне Горе, обновљене љубављу свих - њој
лојалних народа и култура. На застави Црногорских
анала остаће на вијек вјеков записано: ИСТОРИЈУ
ПИШЕ НАУКА, А НЕ ПОБЈЕДНИЦИ.
Борислав Цимеша
 77
Научни скуп о Радоју Радојевићу једном од пионира науке о Црној Гори, Црногорцима и ЦПЦ у другој
Југославији
УВОДНА РИЈЕЧ
Аднан ЧИРГИЋ (Подгорица)
Институт за црногорски језик и књижевност
Поштоване даме и господо, култура, да постоји црногорски народ и црногорска
Први пут се данас окупило друштво око држава. Није с нама данас Радун Мићковић, који је за
Радоја Радојевића без страха да ће послије тога овај округли сто био пријавио тему У одбрану Радоја.
бити саслушавани, проказани или да ће им бити Умјесто Мићковићева неизговореног реферата, у
забрањена јавна дјелатност. Први пут је данас Радоје зборнику радова с овога округлога стола штампаћемо
Радојевић своје друштво окупио изван свога стана његову опсежну одбрану код ондашњих власти, од-
или своје куће у Мокроме. И први пут је данас Радоје брану Радоја Радојевића коју онда није смио свако ни
Радојевић своје друштво окупио у своме дому, у написати ни потписати.
својој институцији, у Институту за црногорски језик Народи из нашега окружења од малих пост-
и књижевност, којега можда не би ни било да није хумно стварају велике. Ми с нашим великанима као
било Радоја. да не знамо што ћемо – ни за живота ни послије
Није за ову прилику битно ни да је Радоје смрти. Традиционално се у Црној Гори багателише
рођен 14. фебруара 1922. године у Мокроме, крај и насљеђе и они који су знали цијенити, афирмиса-
Шавника, нити да је нестао под неразјашњеним ти и проучавати то насљеђе. Да је Радоје Радојевић
околностима 6. јула 1978. године. Битно је оно што припадао којему другом народу, одавно би о њему
било између та два датума. А између та два датума биле написане монографије, рађене студије, вајани
Црна Гора није имала ниједну или готово ниједну кипови, називане улице и институције и сл. Стога
своју културну и научну институцију. Зато је Радоје смо се одмах по оснивању Института за црногорски
Радојевић себи ставио у задатак да буде компензација језик и књижевност ангажовали на изради његове
за све недостајуће институције тога времена. И у библиографије – која је опсежна с обзиром на при-
томе је успио боље но што би то ко други могао. У лике у којима је стварао и с обзиром на прилично
почетку био је сам. То ће данас посвједочити његови кратко вријеме колико је живио. Библиографија
савременици. А онда су му се придружили Милорад Радоја Радојевића има 178 јединица – 112 Радојевића
Стојовић, Бранко Бањевић, Војо Никчевић, Радош и 66 јединица о њему. Затим смо на основу те
Ротковић, Радоје Пајовић, Данило Радојевић, Сре- библиографије сачинили избор његових Студија и
тен Перовић, а неке је Радоје и постхумно створио. огледа из монтенегристике. Та библиографија, избор
Сви су данас овђе. Радоје их је поново окупио. Није текстова и данашњи округли сто нека буде почетак
с нама данас један Радојев савременик и пријатељ, и институционализације Радоја Радојевића и онога
један од ријетких којему је бастало бранити Радоја у што је он радио.
зло вријеме – кад је гријех било рећи да постоји црно- Да не бих даље одузимао вријеме, отварам
горски језик, црногорска књижевност, црногорска округли сто и дајем ријеч пријављеним учесницима.
Радоје Радојевић као научник - истраживач
Академик Радослав Ротковић
Даме и господо,
Прошло је више од 34 године од онога љета када је наш друг и саборац Радоје Радојевић, склопио
књигу коју је читао у ладовини, у близини улцињске плаже, и кренуо у море, тражећи дубину, јер му је и сто
метара од обале вода била до пâса, а када је запливао према ширини, струја ка је однијела на пучину, са које
није могао да се врне.
И за сво ово вријеме он нам је недостајао, јер наша књига још нема 32 слова.
Ја сам једне вечери, у оној, некада важној и драгоцјеној за ширење наших идеја Градској библиоте-
ци рекао:“Ево, пола Црне Горе је у овој сали. А она друга половина је напољу, да бисмо ми овђе смјели да
śедимо, јер ове су столице предвиђене искључиво за сједење.“
Зато је нама био потребан и Радоје, као што су нам били потребни и Павле Мијовић, Војислав
Никчевић и Драгоје Живковић.
Радоје би заједно с нама на Балшића пазару пјевамо стихове: „Са Ловћена вила кличе: ‘Опрости
нам Дубровниче’“! И радио на томе да ширимо знање о себи, да његујемо и именујемо свој језик, скупљамо
наше народно благо, откривамо жиле нашега стабла којему су приписиване туђе жиле!. Је ми смо, а не
администрација одњеговали ту критичну масу потребну за Референдум о нашој будућој држави, која је – још
 78
увијек будућа.
Али, на онијем трибинама пред Референдум није било никога од нас, јер ми смо некизи узидани у
темеље ове наше будуће државе. Зато ми не можемо изаћ на оне трибине, јер оне леже на нашом костима?
Без обзира на то јесмо ли живи или мртви!
А међу онијема мртвијема који су живи је и наш друг и саборац Радоје, који је дошао међу нас управо
у вријеме када је био спреман за научно истраживање. Јер млади човјек је расут, а живот је кратак. Не могу
се прочитати све књиге, прелистати сви часописи, обљубити све жене. Мора се правити избор. Млади Тесла
је био првак Будимпеште у билијару, али је схватио да не смије тиме више да се бави, јер ће при билијарској
кугли заборавити на – обртно магнетско поље, које нам је дало ову, вишефазну струју. Да би се нешто крупно
постигло, мора се заборавити на нека ситна задовољства.
Зато је било неизбјежно да сам Радоје напише, у поговору издања бајки (Ватра самотвора, 1876):
„Истражујући изворе за овај избор, поред већ означених извора (а то су: Врчевић, Шаулић, Злати-
чанин, Јововић и др. п-.н.) прегледао сам цјелокупну црногорску књижевну и другу периодику у којој је
објављивано и народно стваралаштво, почев од Његошеве Грлице па до 1941. године, као и више комплета
разне периодике која је излазила током друге половине деветнаестог и првих деценија двадесетог вијека у
културним центрима Југославије изван Црне Горе ( у Београду, Новом Саду, Загребу, Сарајеву и Мостару),
затим велики број збирки народних приповиједака и других публикација у којима је објављивана и усмена
проза.“ (Ватра самотвора, 394/395)
И тако би Радоје, који је становао у истој згради ђе и ја, а имали смо и исте иницијале, Р.Р., изјутра
кренуо за Цетиње, у Централну библиотеку, и тамо цијелога дана листао новине и часописе И исписивао
податке и текстове које је послије требало прекуцати на машину. И једини извор прихода из којих су по-
кривани ти трошкови. и за њега и за нас остале били су хонорари у „Лучи“.А данас нема ни тога. Паре иду
непријатељима Црне Горе, Чак се и земља поклања Цркви која у Црној Гори није регистрована, и која је, све
што овђе има, украла, уз пристанак власти, нашој Цркви, а ми смо зато родољуби да радимо о своме руху и
круху. А ако се када поново буду џиџали родољуби на трибинама, нас опет неће бити на трибинама него - под
њима.
А Радоје, који је сакупљао легенде и бајке и басне, нашао их је као напуштену ђецу, у траљама,
најчешће испричаним договорним, заједничким, кастрираним језиком, па их је лијепо купао и одијевао у на-
родно рухо, да се народ не стиди своје ђеце. И све те интервенције он је навео и објаснио, да ништа не би било
сакривено. А то рухо није било потпуно, него само оно које су дозвољавали Вук и ЦК. Вук је, наиме, уз саглас-
ност ЦК, преправио цијело наше народно стваралаштво и приписао га другоме народу, па смо имали наше на-
родне пјесме, ако као српске, а онда смо стидљиво те исте пјесме објављивали као Епску народну поезију Црне
Горе (II коло Луче), Лирску народну поезију Црне Горе (III коло Луче), да бисмо тек у IV колу имали Црногор-
ске анегдоте, јер оне се вежу за наше личности и у њима је било дозвољено да се појави ново јотовање, али
само оно које су одобрили Вук и ЦК: Ђ мјесто ДЈ у ђе, ђед, ђевојка, па чак и: ћерати и шћеде, то јест све
оно што се може изразити словима која имају Срби, да се не би, усклађивањем наше фонологије са азбуком
виђело да се не ради само о јужноме нарјечју (лијепо : лепо), иако је и то разлика између италијанскога и
шпанскога језика (festa: fiesta, terra : tierra, serra : sierra), као што је и између украјинскога и рускога језика
(дид: дјед, Днипро: Дњепр)! Свуда је та разлика доказ разликâ, само у нас веле да то: нема вēзе. Дуго ē. Па
ни Радоје није могао да иде до краја. И у њега нађемо: досјетити, сједник, сјекира - зато што слова Ś није
било на писаћој машини. Наравно, да се смјело, у штампарији су могли намјесто ћириличкога Ћ ставити
латиничко Ћ, али да би се то извело требало је оставити празно то мјесто у куцању, па додати руком Ћ (тако
су совјетски лингвисти исписивали руком читаве реченице на удаљенијем језицима, и то у издању Академије
наука СССР), али онда би из штампарије дошао неко да пита: какво је то слово?, па би се за то прочуло све
до ЦК, а отуда би се дигао на ноге синдикат, који би одбио да штампа такве књиге; а партијска организација
би утврђивала политичку одговорност уредника „Луче“, само што би то заобишло Сретена Перовића, јер
он је био ванпартијац. (Тако је била формирана комисија ради испитивања партијске одговорности Радуна
Мићковића зато што је предложио да се Академија наука и умјетности прозове: Црногорска академија, а онда
је један Ђуровић, увијек се нађе неки Ђуровић, заједљиво запитао: „Зар ће у њу да улазе само Црногорци?“;
но њега је нехотице спасио Тито предложивши то исто а њега нијесу могли искључити из Партије) и Луча би
била укинута прије Слободана и Момира.
А да се све не би сводило на два-три слова, Радоје је лијепо објаснио Добрици Ћосићу, да је његово
име у нас – женско!
И четврт вијека послије Радојеве смрти у води у којој је настао живот, ја сам у једноме чланку за
 79
„Вијести“ писао о тим словима, али кад је чланак штампан, у њему није било тијех словах, него је мјесто Ś
стајало Шј, а умјесто Ź - Жј. Значи: Źага би био Жјага, а Коźи сир би био Кожји сир. Коза би постала кожа.
Балша ми је рекао да штампарија није имала та слова, иако сваки компјутер има и грчки слог, и арапски, па
и пољску абецеду у којој постоје та слова. Па су их прије рата наше штампарије налазиле споради чланака о
црногорскијем говорима!
За нас је онда било откриће када смо, вјероватно Даниловом заслугом, дошли до текста Јоша
Иванишевића, Црногорца у Сарајеву, који је у „Босанској вили“ 1910. написао чланак „Црна Гора и њезина
књижевност“ (двоброј 16/17, 233-235). А ја сам то добио не као факсимил него прекуцано на машини. Да-
кле, Данило је то исписао руком па онда прекуцао и за нас. Иако ту није дословно споменута црногорска
књижевност ипак је било јасно да наслов Црна гора и њезина књижевност подразумијева управо то. А та
информација још није стигла до Филозофскога факултета у Никшићу. Додуше, и у Библиографијама у овоме
вијеку, послије референдума, још увијек се наводе заједно „Књижевности на српско-хрватскоме језику“. Под
Црна Гора: има капитулација, Косовска битка (III, 6), односно: климатске особине, комунисти, копнени
саобраћај, краљевина, нема – књижевност (III, 9). Иначе, наслов црногорска књижевност налазимо 1938. у
„Зети“ (Н. С. Мартиновић) и у „Хрватскоме дневнику“ 1938 (Штедимлија)..
Треба подśетити да смо Дукљанина добили тек 1967, и то са потпуно погрјешним тумачењем: да
је то дјело настало у доба Балшића, да није завршено и да је његов аутор „Србин из Зете“. Дакле, нити је
Мијушковић читао то што је преводио, нити су наши људи читали то што је он написао. Јер Дукљанин је пи-
сао на латинскоме, који је и данас у Зети непознат, против Србије за коју није знао ни како се зове па је писао
СУМБРА и управо је акцентовао на крају да се води борба са старијим непријатељима са śевера, као и данас,
само што су умјесто копаља за то ангажована пера. и Српска православна црква.
И Радоје, који је скупљао оно што је требало истраживати, док је један вама познати историчар
цијелога живота примао плату да би написао једну једину књигу, и то о Берлинскоме конгресу, без и једнога
новога податка, али он је био четник, па му је све било дозвољено, Радоје би, дакле, наставио да и даље ради
не само на народноме стваралаштву него и на црногорскоме језику, о коме је тада дао прецизну формулацију,
исту ону коју смо поновили четврт вијека касније у декларацији Црногорскога пена и у Никчевићевој бро-
шури Пиши као што збориш. Јер он није писао о некоме издвојеноме језику, него о црногорскоме језику као
једноме од језика на штокавскоме говорноме простору, али језику који ми нијесмо увезли ниоткуд; који имамо
сачуван већ у повељама Балшића, и о ијекавици коју имамо већ у најстаријим архивским записима, а колико
се тај наш језик подудара са другијема, или разликује, то је ствар науке, али то не доводи у питање наше име
нашега језика!
А да није нашао смрт на пучини него да је, разочаран, отпловио преко мора, па се сада врнуо да види
докле смо стигли, Радоје би умро одмах. читајући наше новине, у којијема не само да нема ни Ś ни Ź, већ нема
ни неђеље, иако је прије 150 година у „Орлићу“, црногорскоме календару стајало једно поред другога: јануар –
сијечањ, мај – свибањ. Зашто онда не би и данас у тобоже нашим новинама, на тобоже нашим ТВ програмима,
писало: недјеља-неђеља, када нови правопис то дозвољава? Зато што ми дозвољавамо да пише недјеља али
тамо-они не дају да пише неђеља!
И зато се ја питам: није ли Радоје, ипак, био срећан, јер је умро у вријеме кад је постојала барем нека
нада?!
Живјели.

Стародавни третман црногорске књижевности, „Политика“ 22. I 1967

Пјесничка мисао у Његошевој Лучи, Стварање 11/12, 1969
„Гранате руке“ Мирка Бањевића, “Побједа“,1969, бр, 2856.
„Гости“ Мирка Бањевића, Стварање, 1969, 9.
„Рожданици“ М. Бањевића „Борба“ 12. 09. 1968.
Антологија српског родољубивог пјесништва, „4. јул“ 9. И 1968.
О београдској дискусији о причама С. Асановића, Побједа, 1967, бр. 2617.
„Мртво дубоко“ Чеда Вуковића Стварање 1-2, 1969.
Р. Зоговић, „Пејзажи и нешто се дешава“, Стварање, 19700, 3.
Револуција као умјетничка тема, „4 јул“, 1967, 12. 11)
Новица Шаулић први дао етичку и естетичку оцјену тужбалица, „Политика“, 16.01.1966.
 80
РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ – ЗАЧЕТНИК ЈЕЗИКОСЛОВНЕ
МОНТЕНЕГРИСТИКЕ
Прије само 50-ак година Црна Гора није има-
ла ни универзитета, ни факултета, нити готово шко-
лованих и способних кадрова да се њоме баве. Њезин
је центар с Цетиња формално пребачен у Подгори-
цу, а суштински центар јој је био у Београду. Лише
врло ријетких изузетака, црногорски су културни и
научни радници послије II свјетскога рата или ради-
ли у Београду или за Београд. И црногорски језик и
књижевност и култура имали су „регионални“ карак-
тер у оквиру „ширега“ српског корпуса. А ко је знао
колико је у стварности утемељен такав третман Црне
Горе – није смио против тога прозборити. Први који
је смио и који је против тога прозборио био је Радоје
Радојевић, којему стога с правом припада титула за-
четника савремене монтенегристике. Савремене из
два разлога – јер је и даље актуелна, и јер је напра-
вила отклон у односу на дотадашњи научни третман
Црне Горе.1
Да би доказао да у Црној Гори постоји осо-
бен језик, особена књижевност и особена култура,
Радоје Радојевић морао је цијелога живота полемиса-
ти с многима, па је полемика обиљежила готово цио
његов рад. А тај рад дао је маха и другима, који су му
се придружили у борби за научну афирмацију Црне
Горе, те за тај рад били „награђени“ од ондашње
власти (1972) тзв. Бијелом књигом, тј. забраном
објављивања текстова. Ако би се покушао дати какав
сумаран преглед доприноса Радоја Радојевића монте-
негристици, могло би се рећи да се његов рад може
подијелити у три сегмента: први се тиче црногорске
књижевности, други црногорске културе, а трећи
црногорскога језика.
Сва та три сегмента међусобно се прожимају,
нарочито у полемичким текстовима његовим, ђе је од
стране званичне „науке“ и званичне политике морао
доказивати аксиоме о постојању црногорске културе
у најширем смислу, дакле – и језика и књижевности.
Кад су у питању полемике везане за питања црногор-
скога језика, као најрепрезнтативнију треба истаћи
полемику с Мирком Чанадановићем („Грађанска
апологија Мирка Чанадановића“2), тадашњим ви-
соким политичким функционером – предśедником
Покрајинскога комитета СК Војводине и чланом
Предśедништва ЦК СКЈ. Иако то није његова једина
полемика с Чанадановићем, овђе је посебно исти-
1
Виђети: Војислав П. Никчевић, Језикословне
студије, Централна народна библиотека Црне Горе „Ђурђе
Црнојевић“, Цетиње, 2004, стр. 8–10.
2
Увршћена у књигу Оспоравана култура,
Подгорица, 2006, стр. 110–131.
Аднан ЧИРГИЋ (Подгорица)
Институт за црногорски језик и књижевност
чемо и због ставова Радоја Радојевића који су у њој
изнијети, и због личне и научне храбрости да се су-
протстави асимилаторским наумима високога по-
литичког функционера заођенутим у „научно“ рухо,
а особито због тога што и по форми и по садржају
та полемика може послужити као узор за ваљано и
културно полемисање с неистомишљеницима. Насу-
прот оштрим и неаргументованим Чанадановићевим
оптужбама, смиреним тоном Радојевић на почетку
полемике истиче да је „неупутно ићи његовијем тра-
гом“. А затим на Чанадановићеву оптужбу да су му
текстови антисрпски одговара онако како у то доба
нико није ни смио ни умио: позивајући се на српске
историчаре, етнографе и лингвисте од Вука Караџића
до данас и цитирајући њихове радове оставља да
сами цитати покажу колико је наум такве „науке“ за-
право био стављен у службу асимилације свих што-
каваца, нарочито Црногораца који нијесу имали ни
институције ни научнике да се заузму за интересе
Црне Горе, те позивајући се на Лењина показује коли-
ко ни сам Чанадановић не ради у интересу комунизма
и социјализма који је пропагирао једнакост. Служећи
се, дакле, литературом на коју се и опонент позива –
показао је колико је надмоћан у односу на свога про-
тивника. А колико је и интелектуално био надмоћан
у односу на тада бројне опоненте, нека покаже овај
цитат из поменуте полемике с Чанадановићем, који
је Радојевићево залагање за засебну црногорску
језичку варијанту, односно црногорски језик про-
гласио политичким бављењем: „Сам је Чанадановић,
својом (политичком) активношћу, показао да није
тачна његова тврдња да су ’варијанте првенствено
лингвистичко питање, а не политичко-национално’.
Зна он добро да нема тога питања које не би за људе
и људске заједнице било прије свега политичко, јер
научници не раде да би ’прекратили вријеме’, него
да би унаприједили живот људских заједница, а то
је ’чиста’ политика! Кад проблеми језика не би били
прије свега политичко питање, не бисмо ни водили
ове расправе. Већ само изучавање језика у школа-
ма, састављање граматика и правописа, није ниш-
та друго до политичка акција друштва које жели да
примјеном научних метода унаприједи своју културу
и тиме свој цјелокупни живот. У противном било би
допуштено да говори и пише како ко хоће.“ Колико
је био у праву за наведене ставове, најбоље потврђује
и наше вријеме – у којем наведена питања нажалост
нијесу изгубила на актуелности, и у којему, као у
причи о цареву новом одијелу, црногорска јавност
пристаје на неодрживу тезу о српскоме, хрватскоме
 81
и босанскоме језику у Црној Гори и о њиховој равно-
правности с црногорским, иако свако иоле упућен
у језичка питања зна да сви аутохтони штокавци у
Црној Гори говоре црногорским језиком и да с тиме
никакве везе нема национално опредјељивање црно-
горских грађана. Као и у Радојевићево вријеме, и
данас о језику више расправљају политичари и по-
литички ангажовани лингвисти оптерећени традици-
оналистичким филолошким схватањима из времена
Вука Караџића, само што више нијесу ангажовани
на српским факултетима но су окупљени под кровом
Филозофскога факултета у Никшићу. А оно што је
у одговору Мирку Чанадановићу прије 40-ак годи-
на рекао Радоје Радојевић може се готово у потпу-
ности пренијети и у наше вријеме: „Ако књижевни
језик није ништа друго до народни језик остварен у
писаној књижевности и подвргнут нужним грама-
тичко-правописним правилима на основу најчешће
изражених особина и изражајних вриједности, онда
се никаква ’стандардизација’ не може вршити споља,
ван самога језика и народа који друштвеним догово-
ром рјешава своја језичка питања на најбољи могући
начин. Сваки покушај да се књижевни језик неког
народа подвргне ’норми“ некога другог књижевног
језика, или ’јединственој’ књижевној ’норми’ више
језика, води ка отуђењу језика, сакаћењу, стварању
неке вјештачке језичке мјешавине.“3 Нажалост, оно-
га што је дато у овоме цитату још увијек велики број
црногорских лингвиста није свјестан.
И у другој полемици с Мирком Чанадановићем
(„’Лингвистика’ Мирка Чанадановића“4), Радојевић
је врло сажето и јасно указао на погрешан третман
црногорскога језика од стране ондашње владајуће
елите те на неодрживост тезе о двијема језичким
варијантама у оквиру ондашњега „српскохрватскога“
језика. Сличним проблемима бавио се и у још једној
полемици око језичких питања – у полемици са Зора-
ном Глушчевићем – О језику и националној (не)рав-
ноправности у теорији и пракси.5 На свега неколико
страница показан је асимилиторски наум званичне
филологије према Црној Гори од Вука Караџића, пре-
ко Белића и Скерлића, па до Новосадскога договора.
Наводећи српске научне ауторитете чији су ставови у
Радојевићево вријеме узимани као научни докази, он
каже: „Оваквијех примјера има толико да им никад
неће бити ухваћен крај. Ни читава дивизија истражи-
вача не би за својега живота успјела да упозна све
текстове који имају исту ’научну’ вриједност као ови
до сада наведени, и то под претпоставком да се бави
само ауторима који су за посљедњих сто педесет го-
дина стекли глас врснијех научника (из разнијех обла-
сти), књижевника и политичара, чији радови и данас
служе као неокрњени постулат за науку. Заправо, так-
3
Исто, стр. 115.
4
Увршћено у поменути избор, стр. 103–109.
5
Увршћено у поменути избор, стр. 89–102.
ва литература настаје и данас у далеко већему обиму
него што је настајала, рецимо, пред балканске ратове
и први свјетски рат, кад се великосрспка буржоазија
припремала да потчини народе Југославије и прав-
дала своје претензије радовима Јована Скерлића,
Јована Цвијића, Јована Ердељановића, Александра
Белића, Стојана Новаковића, Чедомиља Мијатовића,
Љуба Јовановића, Богдана Поповића, Владана
Ђорђевића, Тихомира Ђорђевића, Јевта Дедијера
(да споменем само научнике), утолико више уко-
лико су неупоредиво веће могућности него прије
шездесет година! Разумије се да данашња литера-
тура одговарајуће садржине није увијек тако робус-
на, агресивна, примитивна и отворена у изношењу
концепција, али треба имати у виду да њен учинак
у негативном смислу може бити далеко већи од оне
прве јер се кити научнијем апаратом и ’сериознон’
формом. Напокон, данашњему развијеноме читаоцу
и није потребно тако директно говорити; штавише,
на данашњега грађанина би ранији облици казивања
дјеловали одбојно, неприхватљиво. Довољно је рећи
да савремена наука није критички оцијенила ниједно
екстремно националистичко дјело, ни једнога ауто-
ра. Савремени аутори прихватају њихове ставове као
већ ’научно утврђене’ чињенице, позивају се на њих
и даље развијају њихове концепције сходно потре-
бама и друштвенијем условима за начин казивања,
и то с невеликијем изузецима. Тако се одржава кон-
тинуитет једне великонационалне и великодржавне
политике, систем друштвенијех вриједности и начин
мишљења.“ На мање простора заиста би тешко било
боље дефинисати окорјело стање у науци не само
Радојева но и нашега времена, јер готово свака из-
речена мисао у наведеноме одломку могла би се рећи
и у наше доба. Само што је у наше доба све мање
културних радника с личном и научном храброшћу
Радоја Радојевића. А он је био довољно храбар да
изрече и тако оштре судове попут онога о Рјечнику
српскохрватскога књижевнога језика – да је то „анти-
научна и хегемонистичка сподоба од књиге“.6
Кад је ријеч о Рјечнику и Новосадскоме дого-
вору удио Радоја Радојевића у расвјетљавању асими-
латорскога наума Матице српске, чије се посљедице
и данас итекако оśећају, неспоран је. Најстарији пред-
ставник генерације која је почела афирмацију монте-
негристике, оштро је критиковао асимилацију црно-
горскога језика и његово утапање у српску варијанту
тзв. српскохрватскога језика. Његовим ће стопама
поћи и Данило Радојевић, Бранко Бањевић, Радослав
Ротковић, Сретен Перовић, Милорад Стојовић, а на-
рочито Војислав П. Никчевић – утемељитељ савре-
мене науке о црногорскоме језику. Концепцију тога
Рјечника критиковао је Радојевић и у поменутоме
чланку „О језику и националној (не)равноправности
у теорији и пракси“, јер је у њему била недовољно
6
Исто, стр. 97–98.
 82
заступљена црногорска лексика, односно била је
или увршћена у српску варијанту или проглашена
некњижевном. Рјечник је, попут Новосадскога до-
говора, настао као плод договора Матице српске и
Матице хрватске – без црногорских представника.
Колико је и тај Рјечник као и цио Новосадски дого-
вор био у циљу асимилације штокавскога језичкога
система, односно у циљу наметања српскога језика
на цијеломе штокавском терену, најбоље говори по-
датак да је од њега одустала Матица хрватска. Наи-
ме, то је дјело изашло у шест томова – при чему
су издавачи прва три тома обје матице, док су пре-
остала три тома објављена само у издању Мати-
це српске. Очигледно је – посао су наставили само
они којима је тај посао и одговарао. О томе Радоје
пише: „Није потребно говорити о специфичности,
љепоти и изражајној снази црногорске варијанте
језика, оличеној у дјелима црногорскијех писаца од
Андрије Змајевића, а посебно од Његошева доба до
данас, али тај језик није ни приближно равноправно
заступљен у Рјечнику Матице српске и Матице хрват-
ске. Напротив, његове изражајне особине су често
оглашене за ’некњижевне’: потискивање црногорске
лексике, искључивање досљеднога ијекавскога изго-
вора и дужина, као и замјена и помјерање акцената,
у толикој мјери да се губе основне карактеристи-
ке црногорске варијанте језика“.7 Да је крајњи циљ
тога Рјечника било посрбљивање цјелокупне лексике
која је њиме била обухваћена, потврдило се и у наше
вријеме. Матица српска објавила га је као једнотомно
издање Речника српскога језика 2007. године. У вези
с договором Матице српске и Матице хрватске о из-
ради Рјечника те о Новосадскоме договору Радоје
Радојевић пише: „Тај договор ничим не обавезује
црногорски народ (уосталом, двије Матице су се ио-
нако наметнуле за свеопште језичке законодавце).
Црногорски филолози и остали културни радници
нијесу учествовали у томе договору (па ни у ново-
садскоме ни у било којему), јер Михаило Стевановић,
Митар Пешикан, и остали филолози који су учество-
вали у тијем договорима, иако су поријеклом Црно-
горци, немају никакво право да се представљају као
заступници црногорскога народа и тумачи интереса
његове културе, а они то чине само на основу тога
што су црногорскога поријекла. Митар Пешикан
чак цинично увјерава Црногорце да су заступљени
боље него други народи! Све је то до сада рађено
као да и не постоји црногорска нација, као да ’ста-
новништво Црне Горе’ говори ијекавскијем нарјечјем
’источне’, тј. српске варијанте језика, као да су Бео-
градски универзитет, Српска академија наука и умет-
ности, Новосадски универзитет и Матица српска
искључиво ’надлежни’ за рјешавање судбине црно-
7
„Анонимна лингвистика“, у књизи Оспоравана
култура, стр. 133.
горске нације и националне културе!“8 Док је Друшт-
во за српскохрватски језик и књижевност у Будви, на
примјер, подржало закључке Новосадскога договора,
Управа Удружења књижевника Црне Горе9 огласила
се и поводом тих за Црну Гору спорних закључака.
Кад се упореди текст саопштења Управе Удружења
књижевника с текстом Радоја Радојевића „О језику и
националној (не)равноправности у теорији и пракси“
прештампаним у књизи Оспоравана култура (стр.
99), види се колики је његов удио био и у настајању
тога саопштења. Заправо, јасно је да је саопштење
настало из Радојевићева пера (неке су реченице чак
идентичне), а да је Управа евентуално имала само ре-
дакторску улогу у томе.
У вези с његовим расвјетљавањем суштине
Новосадскога договора, треба поменути и ово: „Ни-
чега ту нема нејаснога у лингвистичкоме погледу,
па ни у политичкоме, већ одређене друштвене сна-
ге од тога праве мистичне ’научно-политичке’ бас-
ме. Једни лингвисти и писци служе унитаристичкој
и хегемонистичкој политици, настојећи да ока-
мене постојеће стање неравноправности, а други
покушавају да стварну лингвистичку стварност
(ово није плеоназам ни таутологија!) оживотворе
по императивноме захтјеву друштвено-историјске
ситуације, да разбију такву политику која хоће да
се одржи ослањајући се на тзв. Новосадски договор
групе приватнијех лица окупљенијех око двије Ма-
тице.“ То је још једна мисао Радојевићева која је и у
наше вријеме готово у потпуности актуелна. Ново-
садски језички „вампир“, парадоксално, најдуже се
одржао управо онђе ђе је било реално очекивати да ће
имати најмање присталица. Намијењен асимилацији
црногорскога језика и његову потпуноме утапању у
српски језик, тај договор је имао доста присталица
у Радојевићево вријеме. Но необично је да тај до-
говор узимају као неку врсту цивилизацијскога на-
предног чина и неки данашњи црногорски лингвисти
и културни радници који се представљају борцима
за црногорски језик. То може значити само – или да
им није јасна суштина тога „договора“, или да се иза
тобожње афирмације црногорскога језика крије још
један асимилаторски чин. Како год било, исход је
исти, а Радоје Радојевић остаје у праву. Да су наши
данашњи лингвисти о суштини црногорскога језика
учили из текстова Радоја Радојевића, а грађу о црно-
горскоме језику ишчитавали из радова Михаила
Стевановића, Митра Пешикана и др., статус црногор-
скога језика био би одавно ријешен. Нажалост, они су
ишли обрнутим редом.
8
Радоје Радојевић, „О језику и националној (не)
равноправности у теорији и пракси“, у књизи Оспоравана
култура, стр. 98–99.
9
Виђети: Управа Удружења књижевника Црне
Горе, „Саопштење о језику“, Лингуа Монтенегрина, бр. 3,
Цетиње, 2009, стр. 569–570.
 83
ОКРУГЛИ СТО, 12. децембар 2012. хотел „Подгорица“, Подгорица
РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ – ЖИВОТ И ДЈЕЛО
Уважени учесници скупа,
Реторичка критика је тип анализе који нам
помаже да разумијемо што је и како речено, да ли је
и зашто то казано убједљиво за аудиторијум, да ли је
изнијети садржај у служби праведног, моралног или
другог дјеловања, коначно, како се реторика односи
према историји, политици, социологији.
Реторика почива на тројству које је Ари-
стотел дефинисао као етос, логос и патос. То су
модели увјеравања, будући да је циљ реторике да у
нешто увјери, да докаже, подстакне на размишљање
и акцију. Етос подразумијева личност говорника,
односно његов ауторитет, етику, искуство, струч-
ност, углед. Логос је начин излагања говора, ло-
гично организовање дискурса. Патос су осјаћања
аудиторијума.
Током историје ова три елемента су се
смјењивала по значају који им је давала нека епо-
ха или говорник , римско царство на прво мјесто
поставља етос, патос је примаран у религиозној
рецепцији, а логос се везао за научни проседе. Ари-
стотел је, на примјер, највећу моћ види у логосу,
касније, то су чинили Галилеј и Декарт. И аутор којем
је посвећен овај скуп, Радоје Радојевић, снагу свог
духа најбоље испољава кроз логос, дакле кроз факт,
чињеницу, доказ; он успијева да и осјећања поста-
ви као аргументе. Реторичку цјеловитост Радојевић
остварује стилском и језичком примјереношћу, као
и интерним и екстерним ауторитетом, што значи
да је његов рад био познат и цијењен у јавности, и
да је Радојевић поштован као карактеран, искрен и
повјерења достојан човјека.
Да би се потпуно разумјела реторичка пору-
ка нужно је да се истражи контекст и вријеме у коме
је настала. Сигнификативно је да је реторика Радоја
Радојевића и данас, као и прије готово пола вијека,
важи за изврстан примјер говорничке вјештине, на-
учног кредибилитета и моралне храбрости.
Радојевић је његовао реторику
разобличавања хегемонистичких дискурса, ретори-
ку луцидности која није пристајала на лијеност, ма-
нипулативност и мртвило тадашње критике. Упра-
во је мисија реторике као науке да постављањем
питања, проблематизацијом, охрабрује дијалог и
идентификује варљивост и заводљивости.
На који начин је Радојевићева реторика
обогаћивала расправе, како је изгледао његов сегмент
реторичке структуре који се именује invencio – то је
рационално откривање истине, трагање за скривеним
смислом писаног и казаног, сензибилно и етичко?
Нела Савковић - Вукчевић
Како је Радојевић градио други сегмент - dispozicio,
потврђивање, побијање и закључивање? Кроз дио
Радојевићевог опуса анализираћемо двије стратегије
које се код њега уочавају као најизраженије,
то су стратегије рационалне аргументације и
конфронтације.
Стратегија рационалне аргументације че-
сто се истиче као прва међу осталим стратегијама
зато што је базирана на снази људског разума.
Демократско резоновање плод је аргументоване
дискусије. И мада је неприкосновена у рјешавању
сукоба и доношењу одлука у свим демократским
заједницама, то не значи да је стратегија рационалне
аргументације и најдјелотворнија. Наиме, не постоји
генерално најбољи приступ. Он се постиже компле-
ментарним односом сва три елемента – говорника,
говора и аудиторијума. Можемо рећи да Радојевић
преферира стратегију рационалне аргументације
зато што су њене вриједности евидентне свима, уз
то, овај метод јесте рационалан зато што му је срж
демократска теорија по којој се људи цијене на ос-
нову ријечи и дјела, а не статуса, поријекла и новца.
У својим полемикама и коментарима Радојевић ко-
ристи сва четири типа доказа ове стратегије, то су:
примјери, статистика, поређења и ставови аутори-
тета. Примјер је да на факултетима у Југославији
нема ниједне катедре за црногорску историју. Или:
У цијелој ... Југославији црногорска књижевност је у
свијем областима представљена као интегрални дио
српске књижевности. Статистику имамо у тексту
Радојевића поводом оглашавања Бошка Пушоњића о
захтјеву неких црногорских књижевника да се црно-
горски писци уче у црногорским школама. Радојевић
наводи да се по тадашњем програму у гимназији из-
учава: ...четрдесет српских, деветнаест хрватских,
тринаест словеначких и пет македонских писаца,
а само три црногорска писца. Компарацију прона-
лазимо у овом егзеплару: Убрзаним прерастањем
црногорскога народа у нацију, апсолутном побједом
јединства интереса црногорскога народа, уништен
је и племенски партикуларизам још за владе књаза
Данила. Сличан процес збивао се у Норвешкој, па Ен-
гелс у писму... Ернесту, 1890. говорећи о развоју нор-
вешке нације и националног духа каже: „Норвешки
сељак никад није био у кметској потчињености, а
та чињеница...даје сасвим другу позадину...“ Ево још
једног примјера за компарацију: ...народни (црногор-
ски – Н. С. В.) језик остаје непрекидно као књижевни,
насупрот црквенословенскоме језику који је углавном
егзистирао у црквеним текстовима. Изјавама ауто-
 84
ритета припада она Свете Лукића у којој поменути
аутор каже да је југословенска литература типично
осредња књижевна продукција. Ауторитет којега
Радојевић цитира јесте и Добрица Ћосић. Намјеру
Црногораца да се назову својим, црногорским, име-
ном, Ћосић квалификује као историјски криминал.
На вијест о изградњи Његошевог маузолеја Лазар
Трифуновић карактерише Цетињане као лаике, ама-
тере и нестручњаке. Коначно, Радојевић цитира
бројне српске истакнуте научнике који су доказивали
да су Црногорци, Македонци, Хрвати и остали наро-
ди заправо Срби, тако су нас и њих третирали Вук
Караџић, Белић, Новаковић, Ердељановић, Ђорђевић,
Туцовић и многи други. Овђе су важне личности дате
као негативни примјери.
Реторика конфронтације донијела је
Радоју Радојевићу број у злогласној бијелој књизи.
Радојевићев крај живота доказ је да је овај приступ
остварив само у друштвима која чувају људска пра-
ва. Конфронтација је стратегија супротстављања
бесједника свом аудиторијумом, и својеврсно
нападање ставова саговорника. Супротстављање
је веома опасна и веома моћна струја. У тексту „
Лингвистика“ Мирка Чанадановића Радојевић кроз
серију констатација директно позива на одговор-
ност због ријечи: ... За Мирка Чанадановића мој
рад је „антисрпски“ због тога што сам говорио о
црногорској варијанти језика, о праву Црногораца да
пишу својијем типом књижевнога језика који залази
коријеном у XИ вијек...За Чанадовића значи говори-
ти „антисрпски“ кад се констатује чињеница да је
књижевни језик Црногораца проћеран из књижевне
употребе и оглашен „некњижевнијем“ у правописи-
ма Александра Белића..., у Правопису и Рјечнику Ма-
тице Српске и Матице Хрватске.... Ова стратегија
пркоси основном принципу говорништва још од
антике, а то је да је услов успјеха бесједе да својим
ставовима, вриједностима и вјеровањима буде блиска
са слушаоцима. Конфронтација је осебно карактери-
стична за друштвене покрете који траже правду или
већа права поводом нечега. Двије основне функције
ове реторике су да створи увјерење како су промјене
могуће, и како постоји начин да редефинишемо себе.
РАДОЈЕ РАДОЈЕВИЋ – УТЕМЕЉИВАЧ САВРЕМЕНЕ
КЊИЖЕВНЕ МОНТЕНЕГРИСТИКЕ
Поштоване даме и господо, драги пријатељи,
Изузетно ми је задовољство што данас у про-
браноме друштву Радојевих савременика, сабораца и
поштовалаца имам прилику да дам кратак осврт на
књижевнокритички и књижевноисторијски аспект
драгоцјенога научног опуса овога ријетког црногор-
скога визионара. С обзиром на ограничено вријеме,
Да је реторика Радојевића била ефектна у том смис-
лу потврду имамо у изјави Мирка Чанадановића на-
кон само три мјесеца од полемике , ђе он каже: Ја
лично мислим да је један од најкрупнијих недоста-
така наших досадашњих разговора управо тај да су
се осдвише експонирале две стране ... а природно
би било, у складу са нашом националном културом
и језичком равноправношћу, да данас равноправно
учествују у тим разговорима представници...из све
четири наше републике. Радојевић закључује да је
задовољан што је Чанадановић брзо увидио да Црно-
горци нијесу ништа питани о језику, односно, пре-
цизира Радојевић, Чанадановић је казао исто оно
због чега је о мени рекао толико ружних ријечи. Ис-
кази Радојевића допуњени су језичком стратегијом
која укључује ритам, паралелу, понављање, реторска
питања.
Обије наведене стратегије које је изабрао
Радоје Радојевић иманентне су демократским си-
стемима, што говори о политичкој природи његовој.
Реторика, или слободна умјетност, служи Радојевићу
у свом есенцијалном виду – да заштити интересе
човјека омогућавајући му демократско право да се
језиком, а не силом, бори за њих.
Да ли је реторика Радоја Радојевића била
успјешна? Евалуација показује да јесте: први је по-
чео прометејску борбу за црногорски идентитет и
посвећеним радом, ерудицијом и бритком полеми-
ком раскринкао злу намјеру затирања имена црно-
горског. Утицао је и инспирисао млађе научнике и
књижевнике да наставе са отпором сиромашењу
црногорске културе, а све заједно водило је до ко-
начног кодификовања црногорског језика. Памтимо
да највећа слава припада онима који спасавају своју
отаџбину. (Тенисон)
Систем вриједности и особине које су кра-
силе Радојевића учвршћују се у породици. Оне су
одраз црногорског менталитета и сензибилитета.
Кућа је Радојевића лијепо испратила и ми га данас
тако дочекујемо. Радојевић је потврдио мудрост да се
из љубави према дому рађа љубав према домовини.
(Дикенс)
Александар Радоман
о Радојевом ангажману у области књижевне монте-
негристике, овом приликом даћу само краће назнаке.
Као што је познато, Радоје Радојевић при-
пада узаноме кругу утемељивача савремене мон-
тенегристике. Суптилнога дара да уочи чворишне
проблеме књижевнога текста и да понуди луцидна
тумачења неразјашњених или мање познатих фено-
 85
мена црногорске књижевности, с јасном свијешћу
и визијом о посебности црногорске националне
културе и ријетком одважношћу да се супротстави
официјелним и увријеженим традиционалистичким
посвајањима црногорскога духовнога насљеђа, Радоје
Радојевић је супериорно отварао нове странице мо-
дерне монтенегристике, израстајући у својеврсну
метонимију црногорске интелектуалне борбе и отпо-
ра асимилацији и потирању.
Радојевић је црногорској књижевности при-
ступао с неколико позиција: као антологичар усмене
прозе, као историчар књижевности и као књижевни
критичар, неријетко полемички оријентисан.
Учествовао је у приређивању четири
драгоцјене антологије црногорске усмене прозе пу-
бликоване у престижној библиотеци „Луча“ Гра-
фичкога завода, односно касније НИП Побједе.
Прецизније речено, приредио је те предговором
и поговором снабдио антологију црногорских на-
родних легенди Вилина гора и антологију црногор-
ских народних бајки Ватра самотвора. Смрт га је
спријечила да посао на приређивању антологија на-
родних басни и прича финализује. Тај посао довршио
је његов брат Данило, па је за антологију басни Кад је
све зборило, за коју је Радоје направио избор, Дани-
ло написао предговор и поговор док је за антологију
прича Потопно вријеме Данило допунио Радојев из-
бор и књигу опремио предговором и поговором. Тим
дијелом црногорскога усменог прозног насљеђа све
до појаве Радојевићевих антологија нико се није си-
стематски бавио. Стога је пред Радојем Радојевићем
стајао двоструки изазов. С једне стране требало је
прикупити, систематизовати и естетски претрести
релативно обимну грађу разасуту по разним зборни-
цима, антологијама, периодици, штампи и рукопи-
сима, а с друге стране ваљало је први пут понудити
теоријски утемељену синтезу о црногорској усменој
прози. На оба изазова Радојевић је успјешно одго-
ворио, оставивши за собом антологије непролазне
вриједности.
Другоме сегменту Радојевићева бављења
црногорском литературом припада његов
књижевноисторијски опус сабран у књизи Токовима
црногорске књижевности. У тој књизи нашло се се-
дам књижевноисторијских студија: „Црногорске ле-
генде“, „Црногорске народне бајке“, „Хумор и сатира
у Његошеву дјелу“, „Пјесничка мисао у Његошевој
’Лучи микрокозма’“, „Хумор и сатира у дјелу Стефа-
на Митрова Љубише“, „О поетици Марка Миљанова
Поповића“ и „Лирско-драмске синтезе у кратким
поемама Мирка Бањевића“. Додамо ли тим насло-
вима још и недовршену студију „О Николи Првом у
црногорској повијести и књижевности“, објављену
постхумно у књизи Оспоравана култура, пред собом
имамо суму Радојевићева књижевноисторијскога
бављења црногорском књижевношћу.
У студији „Хумор и сатира у Његошеву
дјелу“ Радојевић за предмет анализе узима
један од најмање проучених аспеката Његошева
књижевног опуса. Књижевна историографија и
критика занемаривале су елементе хумора и сати-
ре у Његошеву дјелу, апострофирајући трагичке
аспекте, што је по Радојевићеву мишљењу довело
и до кривих интерпретација Његоша „као мучени-
ка и јеванђељског очајника, који зло види као терет
библијског проклетства“. Насупрот таквим стано-
виштима, Радојевић наглашава да је „баш из оп-
тимистичког и активног односа Његошева према
коријенима друштвеног зла и друштвеној свијести,
проистекао (...) и његов умјетнички поступак, којим
борби добра и зла даје стварне, животне облике, не
само у погледу уопштавања животне истине већ и у
историјском смислу.“ У посебним цјелинама своје
студије Радојевић расправља о предмету и идејним
смјеровима Његошева хумора и сатире, средствима
хумористичко-сатиричнога израза и драмској функ-
ционалности хумора и сатире у Његошеву дјелу, лу-
цидно примјећујући да су хумор и сатира заправо не-
изоставни сегменти Његошева реалистичког поступ-
ка и виђења животних истина.
У раду „Пјесничка мисао у Његошевој Лучи
микрокозма“ он расправља о поетичким и идејним
претпоставкама Његошева спјева Луча микрокозма.
Полазећи од идеје на којој је изграђена пјесничка
мисао спјева да је трагање за коријенима зла у
индивидуалистичкој тежњи човјековој да постигне
своју срећу „мимо“ друштва, што доноси несрећу
другим људима, друштву у цјелини па и њему самоме,
Радојевић се упушта у минуциозно рашчлањивање
идејних основа, мотива и пјесничких симбола, при-
роде моралнога дуализма и поетско-драмскога из-
раза спјева. Радојевић освјетљава питања везана за
пјесников однос према философији, религији те из-
ворима и узорима Његошева спјева подвлачећи ау-
тентичност његова пјевања и мишљења.
Теми третмана хумора и сатире у литератури
Радојевић се вратио у раду „Хумор и сатира у дјелу
Стефана Митрова Љубише“, усмјеривши свој ана-
литички дурбин и на друго класично име црногор-
ске књижевности XIX вијека. У нешто опсежнијем
уводу Радојевић даје цјеловит портрет Стефана Ми-
трова Љубише, посвећујући посебну пажњу пробле-
му оригиналности његова дјела у односу на усмено
књижевно насљеђе и на могуће литерарне узоре.
Као и код многих других проблема и питања којима
се бавио у најширем распону од филологије до
културологије – Радојевић и у томе осврту показује
изванредан оśећај за критичко промишљање и гото-
 86
во профетски дар. Наиме, оцјене које је о Љубиши
скоро узгредно, синтетички, изложио у томе раду, у
годинама и деценијама које ће услиједити доносећи
нагли пораст интересовања за Љубишино књижевно
дјело, показаће се као научни аксиоми. Афирматив-
ни судови о аутентичноме литерарном поступку, које
Радојевић изриче поводом Љубише, били су утолико
важнији што су стајали насупрот увријеженим ста-
вовима грађанске критике, заогрнуте ауторитетом
Јована Скерлића, која је Љубишу сводила на ранг за-
писивача и сакупљача усменога насљеђа. Правећи па-
ралелу с Његошем Радојевић истиче да код Љубише
комика није тек узгредна компонента његова писма,
већ битан елемент поетике.
Рад „О поетици Марка Миљанова
Поповића“ Радојевић заснива на рецентним токови-
ма књижевнотеоријске мисли његова времена. Насу-
прот у критичкој литератури честим позитивистич-
ким, историцистичким и биографистичким присту-
пима дјелу Марка Миљанова Поповића, Радојевићев
приступ је на трагу формалистичко-структурали-
стичких увида у иманентну вриједност књижевнога
текста. Тиме се његов приступ приближава присту-
пу нашег најзначајнијег проучаваоца Поповићева
дјела - Милорада Стојовића. Радојевић се у своме
раду опредјељује за проблемско разматрање односа
између двије основне идејно-естетске компоненте у
Поповићеву дјелу – етичке и естетичке. Дотичући
питање Поповићева односа према усменој традицији,
Радојевић луцидно примјећује: „У Марковим дјелима
је толико јако изражен ’рукопис’ његове поетике и
умјетничке имагинације, његова стила и језика, го-
вора, начина мишљења, да се може стећи поуздан
закључак: све што је на било који начин сазнао из
традиције и реалног живота црногорског и албанског
народа, узимао је као животно ткиво, животну ис-
тину саздану од конкретне грађе, што му је служило
као умјетнички повод за пројекцију умјетничке ис-
тине.“ У засебним цјелинама студије он шире ела-
борира тезу да је Поповићева проза заправо доми-
нантно саздана од лирско-епско-драмских поетских
синтеза те указује на мноштво одабраних примјера
на естетску функцију моралних исказа у Поповићеву
дјелу. Тим својим прилогом, заснованим на модер-
номе теоријско-методолошком приступу књижевно-
умјетничкоме тексту, Радојевић је дао несумњиво
значајан допринос освјетљавању поетике Марка
Миљанова Поповића.
Завршном студијом заступљеном у књизи То-
ковима црногорске књижевности, „Лирско-драмске
синтезе у кратким поемама Мирка Бањевића“, Радоје
Радојевић искорачује из простора интересовања за ус-
мену и књижевност XIX вијека, усмјеривши свој ана-
литички дух према дјелима модерније поетске фак-
туре. Студију о Бањевићевим поемама отвара овом
опаском: „Израстао, као човјек и пјесник, из људске
муке, Мирко Бањевић је пјесник борбе са несагласно-
стима између постојеће стварности људског живота
и могућности, борбе против зла.“ Дефинишући на
тај начин Бањевићеву поетичку позицију, Радојевић
подśећа на значај и домете иновација које су у
црногорску књижевност унијели међуратни писци
окупљени око „покрета социјалне литературе“.
Кругу књижевноисторијских студија
обједињених књигом Токовима црногорске
књижевности по много чему припада и недоврше-
на студија „О Николи Првом у црногорској повијести
и књижевности“, објављена постхумно у књизи
критичких и полемичких радова Радоја Радојевића,
Оспоравана култура. Та је студија цјеловит при-
каз историјскога и књижевнога профила Николе I
Петровића. Радојевић указује на оне правце Нико-
лина политичкога курса који су довели до трагич-
нога краја црногорске државе: „Никола I је своје
субјективне идеје и жеље поистовјетио с објективним
жељама црногорскога народа, намећући их Црногор-
цима као ’национални идеал’, што је, реално, било у
супротности и с његовијем сопственијем интереси-
ма. Тиме је показао да је био много слабији полити-
чар него што је о самоме себи мислио, и што су други
о њему мислили, као што су то били и многи други
прије, за вријеме и послије његове владавине.“ Кад је
ријеч о поезији Николе И, Радојевић примјећује да је
њена идејно-политичка, морална и естетска функција
увелико превазилазила њену умјетничку вриједност.
Наметнувши се тако као својеврстан модел на који се
ваљало угледати, та је поезија негативно утицала на
књижевне токове друге половине XIX и почетка XX
вијека. Но Радојевић се критички осврће колико на
неутемељене и једностране судове позније књижевне
историографије која је Николин опус сводила на
безвриједни морално-политички дидактизам, толико
и на романтичарске хвалоспјеве Краљевих савреме-
ника.
Тек је у наше вријеме трудом академика
Данила Радојевића у књизи Оспоравана култура
обједињен и публикован знатан дио критичких и
полемичких текстова Радоја Радојевића. У тој су се
књизи нашли текстови различитих жанрова, писани
различитим поводима, но сваки од њих носи снажан
печат једне истрајне и неупоредиве личности црно-
горске културе и науке. Било да је ријеч о приказима
књига, критичким освртима на одређена издања, било
о отвореним полемикама с угледним и утицајним кул-
турним посленицима онога времена, текстове Радоја
Радојевића карактерише јединствени луцидни дух
отпора једноумљу и једнобразности и афирмације
вриједности националне културе и традиције. Ако су
 87
у својој корифејској мисији ти текстови доживљавани
као својеврсна јерес у времену настанка, с ове дис-
танце, међутим, чини се да је њихова актуелност
и данас неупитна. Парадигматични у том смислу
могу бити ставови изнешени у тексту „Стародрев-
ни третман црногорске књижевности“, објављеноме
у београдској Политици 22. јануара 1967: „Прође
двадесет једна година откад је ријешено политичко
устројство федеративне заједнице наших равноправ-
них народа, али се у нашем јавном животу још упор-
но занемарује постојање националне књижевности
црногорске. Док се у издавачким едицијама, разним
антологијама, наставним програмима, књижевној
критици и историографији, новинарству и публи-
цистици, црногорска књижевност сврстава у српску
књижевност, при свакоме одвојеном посматрању
аутори избјегавају употребу ријечи ’црногорска
књижевност’. Тако се и на један чисто терминолош-
ки начин фактички негира постојање једне национал-
не књижевности са свим одликама које једна таква
Из дијаспоре
СКОПСКА ПРОМОЦИЈА
ИСТОРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ
КЊИЖЕВНОСТИ
Дана 08.11.2012 године у Сали библиоте-
ке филолошког факултета Блаже Конески у Скопју
промовисана су прва три тома Историје црногорске
књижевности у издању Института за црногорски
језик и књижевност из Подгорице.
Отварајући промоцију присутнима се об-
ратила проф.др. Славица Велева, декан филолош-
ког факултета „Блаже Конески“ – Скопје исказујући
своје задовољство што је институција на чијем је
челу имала част да буде домаћин на промоцији овако
важног дјела.
У име Филолошког факултета промотив-
ну ријеч о историји црногорске књижевности од-
ржали су д-р Виолета Пирузе - Тасевска, редовни
професор и руководилац катедре за македонску и
јужнословенску књижевност и д-р Науме Радически,
редовни професор на истој катедри.
У име издавача присутнима су о прва три
тома Историје црногорске књижевности говорили
д-р Аднан Чиргић, директор Института за црногор-
ски језик и књижевност и м-р Александар Радоман,
уредник прва три тома, са истог Института.
Ово је прилика да се чланови ЗЦГМ јавно
захвале Филолошком Факултету „Блаже Конески“
– Скопје, промоторима овог значајног дијела, као и
Институту за црногорски језик и књижевност који је
на крају промоције библиотеци факултета донирао
више примјерака Историје као и граматике и право-
писа црногорског језика.
На овај начин ЗЦГМ испуњава своје
овогодишње програмске активности које се тичу
афирмације црногорског језика и књижевности у РМ.
Скопје, 13.11.2012
Ивана Јоксимовић
књижевност има.“ Колико су ти ставови, изречени
прије пуних 45 година и данас актуелни сигуран сам
да учесницима овога скупа није потребно посебно
објашњавати. Промјена друштвено-политичкога кон-
текста и чињеница да је Црна Гора данас независна
држава једва да се одразила на третман црногорске
књижевности и њенога укупнога културног насљеђа.
Још увијек су у нас бројнији примјери посвајања наше
баштине или њенога третмана који је својевремено
проф. Војо Никчевић дефинисао синтагмом „Црна
Гора у генитиву“, а у новије вријеме и хибридни
појмови попут скареднога назива наставнога пред-
мета којима се свјесно покушавају маргинализова-
ти и потријети сви трагови црногорске националне,
језичке и културне самосвојности. Утолико је дјело
Радоја Радојевића данас драгоцјеније свједочанство
постојаности отпора тежњама ка потирању и нестан-
ку повијесне меморије црногорске.
Хвала!
12. 12. 2012.
ПОТПИСАН ПРОТОКОЛ О
САРАДЊИ СТРУМИЦЕ И
БИЈЕЛОГ ПОЉА
Градоначелници Општине Струмице Зоран
Заев и Општине Бијело Поље Александар Журић,
дана 29.11.2012 године, потписали су протокол о
сарадњи између двије општине. Протокол је потписан
на официјалном сусрету који је одржан у кабинету
градоначелника Заева, а којем су, осим градоначелни-
ка двије општине присуствовали и Душан Мрдовић
– амбасадор Црне Горе у РМ, Мирољуб Орландић
– предсједник ЗЦГМ, Медо Балић – подпредсједник
ЗЦГМ као и представници општина Бијело Поље и
Струмице.
У свом обраћању, послије потписивања
протокола градоначелник Заев је захвалио амба-
садору Мрдовићу на Иницијативи којој се касније
прикључио и амбасадор Македоније у Црној Гори да
баш ове двије општине, по многочему сличне успо-
ставе братске односе његујући и унапређујући одно-
се између два народа.
Градоначелник Бијелог Поља Александар
Журић истакао је своје задовољство потписивањем
протокола о сарадњи истичући да је од посебне важ-
ности што је тај протокол потписан са врло успјешном
општином Струмицом.
Амбасадор Црне Горе у РМ Душан Мрдовић
честитајући двојици градоначелника истакао је да ће
се на тај начин учврстити однос односи двије општи-
на као и да ће се изнаћи могућности за реализацију
заједничких пројеката на обострану корист.
По завршетку протокола присутни су имали
прилику да посјете неколико врло успјешних фирми
као и да виде чиме се бавила општина у претходних
неколико година.
Скопје 03.12.2012 године
Ивана Јоксимовић
 88
ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ ЦГ РАНКО КРИВОКАПИЋ У
ЦРНОГОРСКОМ ДОМУ У ЗАГРЕБУ
У оквиру службене посјете Хрватској
предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић
се сусрео с представницима Националне заједнице
Црногораца Хрватске у Црногорском дому у Загребу
4. 2. 2013.
Билатерални односи између Хрватске и
Црне Горе су добри, а двије земље требају развијати
господарску сурадњу, казао је након састанка с
предсједником Скупштине Црне Горе Ранком
Кривокапићем предсједник Републике Хрватске
Иво Јосиповић.
Отворена питања, попут границе, неће бити
препрека и оптерећење међусобних односа нити ће
бити кориштена у спречавању Црне Горе на њеном
путу ка еуропским интеграцијама, закључак је сус-
рета које је предсједник Скупштине Црне Горе
Ранко Кривокапић имамо у оквиру службеног,
тродневног, посјета Републици Хрватској и разго-
вора с предсједником Хрватског Сабора Јосипом
Леком, предсједником Републике Хрватске Ивом
Јосиповићем и предсједником Владе Републике
Хрватске Зораном Милановићем. „С обзиром да
Црна Гора иде убрзано у Еуропску Унију а Хрватска
ће и формално постати чланицом 1. српња ове године,
постоји много разлога, пуно потребе да у тим еуроп-
ским настојањима координирамо своја стајалишта“-
рекао је предсједник Хрватског сабора Јосип Леко.
Предсједник Скупштине Црне Горе Ранко
Кривокапић са сурадницима, а у пратњи амбасадора
Црне Горе у РХ Игора Грађевића сусрео се с пред-
ставницима удруга чланицама Националне заједнице,
предсједницима вијећа и представницима црногорске
националне мањине члановима Координације вијећа
ПОСЈЕТА ДУКЉАНСКОЈ
АКАДЕМИЈИ
Приликом своје посјете Црној Гори
предсједник ЗЦГМ посјетио је Дукљанску
Академију Наука и Умјетности и сусрео се
са подпредсједником академије Сретеном
Перовићем.
Разговору је присуствовао и предсједник
фондације Свети Петар Цетињски Драгољуб
Драго Рашовић, а циљ сусрета је био дого-
вор о даљим активностима на пројекту: Св.
Владимир Дукљански на којем раде ЗЦГМ и
фондација, а на чијем челу је подпредсједник
ДАНУ Сретен Перовић.
Скопје, 11.03.2013 Ивана Јоксимовић
у Црногорском дому у Загребу 4. 2. 2013. У име
домаћина присутне су поздравили проф. емеритус др.
сц. Веселин Симовић и др. сц. Радомир Павићевић.
„Сусрет с представницима Национал-
не заједнице Црногораца Хрватске иако по фор-
ми протоколаран садржајно то није- рекао је
предсједник Кривокапић, настављајући- увијек
ми је било задовољство бити с вама. Подсјетити
се на она ранија времена када смо након сус-
рета овдје одлазили у Црну Гору с додатном
енергијом и вјером у исправност онога што ради-
мо. Ваш допринос је тада али и данас немјерљив.
Сама чињеница да окупљате велики број науч-
них радника, умјетника, књижевника угледних
појединаца црногорског подријетла, а посебно
припаднике друге и треће генерације довољно го-
вори за себе.“
Након уводних ријечи и осврта на тзв. акту-
алну политичку ситуацију у Црној Гори, резултатима
посјета и сусрета с представницима институција у
Републици Хрватској, предсједник Кривокапић, је у
угодној атмосфери више од сат и пол, разговарао с
четрдесетак присутних.
На крају сусрета у размјени поклона
предсједнику Скупштине су уручене књиге из из-
давачке дјелатности НЗЦХ у 2012. години, а он је
домаћинима узвратио књигом „За Црну Гору“ у којој
је у посвети написао слиједеће:
„Националној заједници Црногора-
ца Хрватске која је горјела за Црну Гору, Ранко
Кривокапић“
УРУЧЕН КРСТ ПРИЈАТЕЉСТВА
ДРАГОЉУБУ РАШОВИЋУ
На скромној свечаности одржаној
25.10.2012 године у просторијама ЗЦГМ, у при-
суству више чланова и гостију г-дину Драгу
Рашовићу уручена је плакета коју традиционал-
но, једном годишње додјељују ложанска епархија
МПЦ, село Подгорци – Струга и ЗЦГМ.
Од ове године поред плакете додјељиваће
се специјално израђени крст Светога Владими-
ра који је за ову прилику припремила чланица
ЗЦГМ Славица Златкова рођ. Петровић као свој
доживљај крста Светог Владимира.
Пригодним ријечима, у знак захвалности
присутнима се обратио г-дин Драго Рашовић
истичући своје задовољство због указане части да
ове године буде носилац овог значајног признања.
Скопје, 29.10.2012 Ивана Јоксимовић
 89
ПОСЈЕТА ДЕЛЕГАЦИЈЕ ИНСТИТУТА СКОПЈУ
На позив ЗЦГМ делегација Института за
црногорски језик и књижевност у саставу Аднан
Чиргић и Александар Радоман посјетила је Скопје и
притом остварила значајне сусрете са дијелом срод-
них и заинтересованих институција.
Чланови ЗЦГМ и огранка Матице црно-
горске у Македонији остварили су у просторијама
Заједнице сусрет са господом Чиргићем и Радоманом
и том приликом поред међусобног упознавања раз-
говарали о могућностима заједничких активности
у смислу промовисања и афирмације црногорског
језика и књижевности у Македонији.
Универзитетска и народна библиотека Св.
Климент Охридски била је домаћин заједничкој
делегацији Института, Заједнице и огранка Ма-
тице црногорске а њен директор Миле Бошевски
захваљујући на донацији комплета издања Института
понудио договор о сарадњи који је са задовољством
прихваћен.
На позив декана Филолошког факултета Бла-
же Конески из Скопја заједничка делегација Инсти-
тута за црногорски језик и књижевност, Заједнице и
ПОСЈЕТА БИБЛИОТЕЦИ „РАДОСАВ ЉУМОВИЋ“
У оквиру сарадње Друштва црногорско-ма-
кедонског пријатељства из Подгорице и ЗЦГМ и са-
гласно претходно договореним заједничким активно-
стима дана 05.03.2013 године предсједници Друшт-
ва и ЗЦГМ академик Сретен Перовић и Мирољуб
Орландић посјетили су библиотеку Радосав Љумовић
у Подгорици.
Циљ посјете је уручивање позива представ-
ницима библиотеке за учешће на округлом столу на
тему: „Живот и рад историчара Андрије Лаиновића“
које ће бити организовано у оквиру манифестације:
Дани црногорске културе и науке у Македонији.
У име библиотеке госте је примио и са
њима разговарао руководилац стручне службе Иван
ЦРНОГОРСКА ПОЕЗИЈА ЗА ЂЕЦУ НА МАКЕДОНСКОМ
ЈЕЗИКУ
Издавачка кућа „Александар&Александар“
из Скопја крајем априла 2012 године објавила је
антологију црногорске поезије за ђецу „Бисери на
сонце“ Жарка Ђуровића и антологију црногорске
прозе за ђецу и младе истог аутора под насловом
„Просторни видици“.
На позив ЗЦГМ издавач Александар По-
повски посјетио је Заједницу и донирао по један
Матице црногорске посјетила је деканат факултета и
задржала се у краћем, врло пријатном разговору са
руководством ове образовне институције. Договоре-
но је да се успостави међусобна комуникација како
би се отпочело са реализацијом два пројекта изузетно
значајна за обадвије институције.
Издавачка кућа Матица македонска била
је домаћин заједничкој делегацији Института,
Заједнице и Матице црногорске а њен Директор,
предсједник Друштва писаца Македоније Раде
Сиљан понудио је свој простор и сву логистику за
организацију манифестације „Дани црногорске кул-
туре у Македонији“ планиране за мај мјесец 2013 го-
дине.
Ово је прилика да ЗЦГМ захвали Институ-
ту за црногорски језик и књижевност, филолошком
факултету Блаже Конески из Скопја, библиотеци Св.
Климент Охридски, Матици македонској на указаном
повјерену и посвијећеном времену.
Скопје, 13.11.2012 године
Ивана Јоксимовић
Ивановић који је прихватио понуду, а гостима покло-
нио више књига из фонда библиотеке.
Проф др Андрија Лаиновић, докторирао је
историју на Сорбони, рођени Подгоричанин, радио
до пензије на филозофском факултету у Скопју, а по
својој жељи послије смрти донирао библиотеци Ра-
досав Љумовић преко 3.000 књига, што је мотиви-
сало ЗЦГМ да ове године на стогодишњицу његовог
рођења организује округли сто и посјети Македонију
и Црну Гору на комплетни научни рад који је оставио
иза себе.
Скопје, 11.03.2013
Ивана Јоксимовић
примјерак својих издања. У пријатном разгово-
ру Поповски је исказао жељу да ЗЦГМ организује
промоцију његових издања у знак почетка сарадње
између његове издавачке куће и ЗЦГМ.
05.11.2012 године
Ивана Јоксимовић
 90
СКОПСКА ПРОМОЦИЈА НОВЕ КЊИГЕ АКАДЕМИКА
СРЕТЕНА ПЕРОВИЋА
У новоотвореном слону књиге „Матица ек-
склузив“ у центру Скопја дана 25.10.2012 године
промовисан је нови антологијски избор поезије црно-
горског пјесника Сретена Перовића. Ово двојезично
издање на црногорском и македонском језику, под
насловом. „ЈУЖНА ХАРФА“, објавила је Матица
Македонска поводом осамдесет година живота ака-
демика Перовића.
О Перовићевој поезији и његовим вели-
ким заслугама за превођење, критичко тумачење и
афирмацију македонских аутора на јужнословенским
културним просторима говорио је предśедник
Друштва македонских писаца, истакнути пјесник и
критичар Раде Сиљан.
У име Фондације „Пријатељство“, црногор-
ског издавача Перовићевих Изабраних дјела, говорио
је предśедник Драгољуб Рашовић, осврнувши се и на
тегобе и неправде које је Сретен Перовић, као осо-
бени интелектуалац, морао да преброди на путу до
међународне стваралачке афирмације.
ПРВО САВЈЕТОВАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈА ЦРНОГОРСКЕ
МАЊИНЕ
На иницијативу Министарства вањских по-
слова и европских интеграција Црне Горе Национал-
на заједница црногораца Републике Хрватске орга-
низовала је прво савјетовање организација црногор-
ске мањине које је одржано у просторијама НЗЦХ у
Загребу дана 24.11.2012 године. Циљ савјетовања је
био окупљање организација црногораца са подручја
југоисточне Европе, њихово међусобно упознавање,
размијена искустава у досадашњим раду као и
доношење заједничке стратегије о будућим активно-
стима као и заједничком наступу према институцијама
система у Црној Гори.
У име Министарства вањских послова и ев-
ропских интеграција скупу су присуствовали и узели
учешће у његовом раду Бранислав Караџић, директор
Дирекције за конзуларне послове и Гордан Стојовић,
директор Дирекције за дијаспору, док је амбаса-
ду Црне Горе у Републици Хрватској представљала
савјетница Ана Зековић.
Савјетовањем је у име домаћина руково-
дио Радомир Павићевић, предсједник НЗЦХ док
су учешће у раду у име домаћина узели Данило
Ивезић, Душан Мишковић и Драгутин Лаловић. У
име црногораца Косова скупу је присуствовао Лазар
Радуловић, док е у име црногораца из Словеније при-
суствовао Веселин Лакић, предсједник Савеза црно-
горских удружења Словеније и Зоран Лакетић из
Програм представљања „Јужне харфе“, уз
присуством бројних угледних македонских грађана,
предводила је драмска умјетница Снежана Коневска
- Руси, првакиња МНТ, која је и говорила Перовићеве
пјесме на македонском. Перовићеву поезију на извор-
ном, црногорском језику читали су Миле Ђорђевски
и Драган Митов Ђуровић. Поводом промоције члан
ЗЦГМ академски вајар м-р Бранко Јакшић поклонио
је академику Перовићу бисту на којој је радио прет-
ходних мјесеци.
По мишљењу присутних, ово књижевно
матине представљао је веома пријатан сусрет са по-
знатим пјесником, који је за досадашње заслуге за
афирмацију македонске културе добио највећа маке-
донска и интернационална признања, између оста-
лих – избором за иностраног академика МАНУ и по-
часног држављанина Републике Македоније.
Скопје 29.10.2012 година
Ивана Јоксимовић
истог удружења и Чедо Ђукановић у име Удружења
Морача из Крања.
Делегацију ЗЦГМ сачињавали су Мирољуб
Орландић, Медо Балић, Фаик Никочевић и Зоран
Поповић. У име делегације из Републике Македоније
реферат на тему: „Положај и статус исељеника
из Црне Горе у Македонији“ поднио је Мирољуб
Орландић.
Послије вишечасовне дискусије свих при-
сутних усаглашено је неколико ставова који ће по
завршетку техничке обраде бити јавно изнесени но
углавном се односе на слиједеће:
- сво присутни једногласно су оцијенили да
је овакво окупљање од изузетног значаја и да је неоп-
ходно продужити у наредном периоду са истим и то
на подручју друге државе сваки наредни пут;
- усаглашења је неопходност о доношењу
заједничког става и дефиниције исељеника из Црне
Горе како би терминолошки могао да уђе у званичну
употребу у наредном периоду;
- на скупу је констатована различитост у тре-
нутном положају и статусу црногорске мањине у раз-
личитим државама као и различит степен достигну-
тих мањинских права у различитим земљама;
- на приједлог ЗЦГМ наредна 2013 година
проглашава се годином Његоша и свака од заједница
организовала би одређени број активности у смислу
 91
афирмисања дијела Петра Петровића Његоша;
ЗЦГМ захваљује домаћинима на топлом
пријему и одличној организацији као и на покло-
ну књига у издању НЗЦХ којима је обогаћена наша
библиотека док иницијатору и свим присутнима
исказује захвалност за изузетно пријатну атмосферу
ШКОЛА ЊЕГОШ ПРОСЛАВИЛА ПАТРОНАТ
На позив директорке основне школе „Његош“
Велике Диневе, делегација ЗЦГМ и огранка Матице
Црногорске присуствовала је прослави Дана О.Ш.
„Његош“ из скопске општине Петровац, која је од-
ржана дана 16.11.2012 године у просторијама школе.
По први пут ове године овој прослави при-
суствовала је и делегација Амбасаде Црне Горе у
Републици Македонији и то Први Секретар Данило
Брајовић и супруга амбасадора Ленка Мрдовић.
У име ЗЦГМ и огранка Матице Црногор-
ске г-дин Слободан Петровић је директорки школе
уручио више књига за школску библиотеку од којих
издвајамо: Библиографију „Његош у црногорској
периодици од 1967-2004 године“ у издању Матице
ПОСЈЕТА ИНСТИТУТУ ЗА ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК И
КЊИЖЕВНОСТ
Делегација Заједнице Црногораца у Репу-
блици Македонији дана 19.10.2012 године посјетила
је Институт за црногорски језик и књижевност у
циљу припрема за промоцију прва три тома историје
црногорске књижевности чији је издавач Институт.
Представници Института на челу са директо-
ром Аднаном Чиргићем прихватили су Иницијативу
ЗЦГМ да у првој неђељи мјесеца новембра на фило-
лошком факултету у Скопју буде одржана промоција
историја црногорске књижевности, а поред ове
иницијативе разговарано је и о више пројеката који
IN MEMORIAM
ДУШАН ПЕТРОВ МАРТИНОВИЋ
Након дуже и теш-
ке болијести, смрт је пре-
кинула у седамдесет трећој
години живота, животни пут
овог патриоте, суверенисте и
једног од пионира аутокефа-
листичког покрета за обно-
ву Црногорске православне
цркве и за сувереност држа-
ве Црне Горе. На сахрани са
покојником, опростио се његов брат Владо Петров
Мартиновић, који је том приликом рекао:
Поштовани пратиоци - драги пријатељи !
Хвала вам што сте са нама у овом болном
часу када се за последње путовање опраштамо од на-
и позитивну енергију коју су унијели својим при-
суством на савјетовању и позива их на продужетак
билатералне и мултилатералне сарадње која је на
савјетовању договорена.
Скопје, 26.11.2012
Ивана Јоксимовић
Црногорске као и Историју Црне Горе – популарно
издање на енглеском језику и препјеве македонског
поета Рада Сиљана на црногорски и најновије издање
изабраних пјесама на црногорском и македонском
језику академика Сретена Перовића.
По завршетку прославе у школском двориш-
ту, пред бистом Његоша направљена је заједничка
фотографија директорке школе са представницима
Амбасаде и Заједнице. На овај начин ЗЦГМ проду-
жава са отпочетом праксом поштовања Његошевог
имена у Републици Македонији.
Скопје 19.11.2012
Ивана Јоксимовић
се тичу очувања и његовања црногорског језика међу
припадницима црногорске мањине у Македонији.
Овом приликом Институт је Заједници по-
клонио 27 наслова својих издања у више примјерака
који ће бити донирани институцијама у Републици
Македонији, као и неколицини чланова ЗЦГМ који
се професионално баве књижевношћу, превођењем и
новинарством.
Скопје, 29.10.2012
Ивана Јоксимовић
шег драгог Душана Петрова Мартиновића.
Окупио нас је данас око своје вјечне куће,
да му одамо дужно поштовање и поклонимо се пред
једним часно проживљеним животом.
Допала ме је дужност да се у име породице
од њега опростим – а Вама свима захвалим на израз-
има пажње и саучешћа.
Хвала Вам свима који сте ту са нама. Хвала
и онима који нам ставише до знања да су спријечени
да дођу и који у овом трену мисле на нас и саосјећају
са нама. Хвала за цвијеће, за искрене ријечи и сузе.
Хвала за искрене изјаве саучешћа и пажње. Све то
прихватамо као знаке поштовања и љубави, али и као
обавезу да памтимо и да Вам свима у Вашем добру и
задовољству узвратимо.
Посебну незаборавну захвалност дугујемо
медицинским радницима болнице – Данило I. И
 92
њихова професионалност, пожртвованост и жеља да
помогну и олакшају болесничке дане нашем Душа-
ну чине нас дужницима – које само пријатељством и
захвалношћу можемо узвратити…
Драги Душане!
Тешко се од браће опраштати и пратити их
на путовање са којег повратка нема. Тешко ми да
пронађем скромне и достојанствене ријечи, јер си и
сам скромно и достојанствено, али и гордо и поноси-
то, прошао своју животну стазу.
Више од свих ријечи говоре пажња, брига,
ИН МЕМОРИАМ
Љубинка Перазић
Рођена Вујовић
Дана 14. априла ове
године неумитна смрт пре-
кинула је часни животни пут
Госпође Љубинке Перазић
рођене Вујовић, угледне лично-
сти црногорске Пријестонице и
знаменитог прегаоца за сувере-
ност Црне Горе и аутокефалност Црногорске право-
славне цркве. Љубинка потиче из породице угледног
црногорског првоборца из периода II свјетског рата,
Душана Вујовића. Своје врлине исказује и у углед-
ном дому Перазића који су црногорској историји
дали низ знаменитих личности. Са својим супругом,
доктором Миомиром-Мићом и ђецом, чинила је част
црногорском суверенистичком и аутеокефалистич-
ком покрету. Свима њенима савременицима остаће
у доживотном сјећању успомена на ову часну лич-
ност која се истакла у низу активности за право, част
и слободу Црне Горе. На првој црногорској Бадњој
ИН МЕМОРИАМ
Прим. Др. Сц. Василије М. Кусовац
(1929-18.4.2013.)
Осамнаестог априла ове
године, упокојио се у Господу
познати медицински научник,
примаријус, доктор медицинских
наука, специјалиста, љекар и гине-
колог Василије М. Кусовац. Завр-
шио је медицински факултет у Бео-
граду 1956., специјализацију 1962. Примаријус је по-
стао 1969., а докторирао је на Универзитету у Новом
Саду 1992. г. Био је начелник гинеколошко-акушер-
ске службе медицинског центра Данило I на Цетињу.
Припадао је плејади најзнаменитијих љекара и ме-
дицинских научника Црне Горе 20. вијека. Познати
хуманиста В. Кусовац је породио на хиљаде мајки и
даровао исто толико живота својој домовини Црној
Гори. Као познати научни радник и истраживач,
објавио је већи број научних радова у стручним и на-
учним публикацијама и часописима. Учествовао је у
раду низа научних скупова и симпозијума, бавио се
теоријом медицине и историјом здравствене службе
поштовање и искрене ријечи утјехе и саучешћа ве-
ликог броја грађана, нама знаних и незнаних људи,
другова и пријатеља.
Почивај у миру у сјени ове цркве за чију си
се част и право борио до последњег дана, нека ти буде
лака земља – а душа нађе заслужено рајско насеље –
ђе праведници почивају. Нека ти је братска хвала и
вјечна слава.
Вама, поштовани пратиоци, још једном наша
незаборавна захвалност. Саучешће на капији – како је
уобичајено нећемо примати.
вечери, 6.01.1991. г. испред двора краља Николе,
својим грудима и тијелом, штитила је своје сабор-
це и истомишљенике од полицијских борних кола
која су, нажалост, тада била окренута против црно-
горских патриота у времену распада и драме друге
Југославије и успостављања покрета за слободу и
независност Црне Горе и Црногорске православне
цркве. Црногорско Бадње вече 1991. г. славило је
свој тријумф упркос забрани надлежног органа вла-
сти, наговјештавајући побједу црногорске правде и
остварења жеља црногорских суверениста. У све-
му томе незаборавна је улога ове жене и мајке, ис-
такнутог црногорског родољуба. Љубинка Перазић
је сахрањена на Старом гробљу испред Капелице
остављајући иза себе супруга, доктора стоматологије
Миомира-Мићу, познатог црногорског патриоту и
суверенисту, а некада бившег знаменитог спорти-
сту Цетиња и Црне Горе, сина Драгутина, кћер Ду-
бравку, сестру Миланку и осталу родбину Перазић
и Вујовић, али и све захвалне црногорске патриоте
који ће се са захвалношћу, поштовањем и пијатетом
сјећати њеног племенитог лика и дјела.
Редакција Лучиндана
у Црногорској књажевини-краљевини до 1918. год., а
и касније. Добитник је тринаестојулске награди 1991.
г. Плакете “Др Петар Миљанић” и многих других
признања. Др Кусовац је био и значајни друштвено-
политички радник, један од најугледнијих Цетињана
своје епохе и народни посланик у Скупштини Црне
Горе. Као научник, објавио је књигу “Здравствена
заштита жена у Црној Гори” (студија о развоју кроз
вјекове до данашњих дана). Као представник чувене
и знамените куће Кусовац са Љуботиња, која је Црној
Гори даровала сердаре, бригадире, свјештенике,
јунаке и главаре, те многе знамените личности, док-
тор Василије Кусовац је у духу те традиције припа-
дао суверенистичком покрету за независност Црне
Горе. Као пријатељ и поштовалац Црногорске право-
славне цркве залагао се за њену обнову и учествовао
у бројним њеним мисијама. И на том дијелу његових
животних активности и преокупација, до изражаја
је дошао његов хуманистички и добротворни дух и
карактер. По личној жељи, сахрањен је у кругу по-
родице и рођака уз чинодејство митрополита Црно-
горске православне цркве Господина Михаила са
свјештенством.
Редакција Лучиндана
 93
СТЕЋЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ
IV. СТЕЋЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ
За разлику од Босне и Херцеговине, Хрватске
и Србије гдје је стећцима поклоњена велика пажња
у Црној Гори се до сада није приступило системат-
ском проучавању стећака. Истраживања некропола
нијесу вршена на државном или институционалном
нивоу, али се захваљујући ранијим појединачним
истраживањима може урадити сумарни попис једног
броја најпознатијих некропола са стећцима по оп-
штинама.
Неке од ових некропола представљају право
културно благо, које је због немарног односа и неза-
интересованости препуштено пропадању. Колико су
стећци оставили трага на овим простору види се из
локалних назива мјеста на којима се појављују, па чак
и тамо гдје се јављају у свом аморфном облику. Око
ових некропола најчешће су у насељеним мјестима
формирана гробља.
Према обједињеним подацима које у својим
радовима доносе Павле Ровински, Светозар Томић,
Димитрије Сергејевски, Гојко Килибарда, Нада
Милетић, Шефик Бешлагић, Владимир Лековић,
Радослав Ротковић, Вања Белошевац, Слободан
Раичевић, Максим Вујачић, Анка Жугић и други ис-
траживачи може се сачинити списак сљедећих ло-
калитета у Никшићкој, Плужинској, Пљеваљској,
Жабљачкој, Шавничкој и Цетињској општини.
Објављивање овог списка носи и ризик да
се због употребе различитих топонима од стране
истраживача, села или цркве неки од локалитета
нађе у списку два пута под различитим именима.
Ипак објављивање оваквог списка најбоље говори о
бројности и географској распрострањености локали-
тета.
На територији општине Никшић некрополе
стећака су евидентиране на локалитетима: цркве св.
Петра и Павла, у Почековићима, цркве св. Арханђела
Михаила у Пригредини близу Велимља, цркве у По-
чивалима, у Подљуту, Барама Божовића (Растовац),
Гребнице (Растовац), Гребнице под Уздомиром,
Гребнице у Церовици, Боботово Гробље, Локалитет
Вратковићи (Голија), Богетићи, Жељев До под Стра-
жиштем, Смрдуша код Подбожура, Стуба, Балосаве
(Вилуси), Шипачно, Луково, Поткупић, Вишњића
До (Голија), Превале, Трепча, Пилатовци, Тупан на
Тануровом брду у Бањанима, Вилусима, Мокри До,
Враћеновићи, Мируше, Штрпца, Маочићи, Броћанац
Никшићки, Горње Поље код Грахова, Кленку у
Бањанинима, Заград (Никшићка жупа), Миоље Поље
(Никшићка жупа), Крстац (Голија), Смољевик (код
Приредио Предраг Малбаша
Стубице), Стражница (Петровићи), Кочани, Кусиде,
Дријенак (Петровићи), Глибавац, Ливеровићи, Ца-
рине (Никшићка жупа), Горње Поље код Грахова,
Броћанац Баћовића, Драгаљ, Броћанац Вилушки,
Спила, Броћанац Будошки, Перај До (код Брезовика),
Вир (Горње поље), Опачица (под Будошем), Пераст
(код Вира), цркве св. Николе у Грахову, Миловићи
(Велимско поље), Миљанићи (Велимско поље),
Клење код Велимља, Коравлица, Мацаваре (код
Велимља), Моштаница, Ништице (Голија), Пропла-
нак (код Видрована), Ријечани. У Плужинама на ло-
калитетима: Брезна, Пивски манастир, Равно, Брвна
(Пишча), Боричје, Стабна, Столац, Кнежев До, Бош-
ково гробље Доњи Унач, Буковац, Илијино брдо, Сту-
блине (Доња Брезна), Горња Брезна, Доњи Броћанац,
Сињац, Горанско, Смријечно, Градац, Плужине, За-
гребине, Ваље, Гргурева бара, Криводо, Шћепан-
Поље, Папратиште Шћепан-Поље, Заграђе Шћепан-
поље, Лужница Милошевићи, Магуде Ружин гроб,
Рудинице, Миљковац, Тодоров до, Суводо Брљево,
Трса, Пирни до, Црквиште, Грац, Гргурева бара, Ни-
колин дол, Херцегова црква, Мратиње, Мраморје
Брљево, Борковића катун, Боричје. У Пљевљима
на локалитетима: Пода (Доња Брвеница), Пижури,
Поблаће, Завиђен, Ђурђевића Тара, Глисница, Горњи
Градац, Какмуж, Крушево, Марина шума, Матаруге,
Мировића гробљу, Вруља, Оџак, Потпеће, Рађевићи,
Ровићи. У Жабљаку Баре Жугића и Новаковићи,
Шавнику Пошћење и Превиш и на Цетињу Влашка
црква.
Поред наведених општина, није искључена
могућност да се стећци налазе и на територији неких
других општина Црне Горе, прије свега на сјеверу а
могуће и на већим надморским висинама у залеђу
Јадранског мора. Томе у прилог иде текст Шефика
Бешлагића који у Старинама пише да је приликом
службеног боравка у Котору 1972. године сазнао да
се у Перасту већ одавно налази камени надгробник
у облику крстаче на којем је ћирилски натпис. Овај
надгробник су 30-тих година прошлог вијека свеште-
ник Дон Грациа и Мирослав Брајковић пренијели са
брда Сутилија у Пераст. Натпис на овом стећку гово-
ри о праведној погибији извјесног Сћепана Вукова, а
Бешлагић га датује у крај 15-ог вијека. Судбина овог
стећка, ауторима није позната али је овај налаз сва-
како веома интересантан јер на подручју Боке Котор-
ске до данас нијесу установљене некрополе стећака
а најближи крај са стећцима су Кривошије у залеђу
Боке Которске уколико се не рачуна у науци никада
потврђени примјерак из Спича.
 94
НИКШИЋ
Мало је познато да је одмах након ослобођења
Никшића овај град обишао енглески археолог Ар-
тур Еванс и између осталих података прибиљежио
постојање монолитних надгробних плоча. Павел
Аполонович Ровински, руски научник и публициста,
који је са краћим прекидима боравио у Црној Гори
од 1879-1907. године, такође се интересовао, обила-
зио и описивао локалитете са стећцима на Никшићкој
територији а у свом раду „Црна Гора у својој прошло-
сти и садашњости“ објављеном године и објавио
своја запажања о овим значајним старинама.
Поред Димитрија Сергејевског о стећцима
у Никшићком крају писао је током прве полови-
не прошлог вијека историчар и географ Светозар
Томић, један од сарадника Јована Цвијића. О својим
запажањима Томић је 1949. године објавио рад
Пива и Пивљани. О стећцима у Никшићком крају
и скрећући пажњу на њихово нестајање писали су
новије вријеме Гојко Килибарда у бројним текстови-
ма и Максим Вујачић у Никшићким новинама.
Килибарда сликовито пише о првим по-
чецима заштите стећака у Никшићу наводећи да се
Државном Архиву на Цетињу могу наћи документа
како су племенски капетани предузимали мјере за-
штите стећака. Једна пријава се односи на случај
у Горњем Пољу код Грахова, када је неки мајстор
употријебио стећак за градњу надгробног споменика
војводи Јовану Баћовићу, што се догодило на крају
19. вијека.
Највећи допринос фактографском при-
ступу истраживања и евидентирању локалитета у
Никшићкој општини дао је историчар умјетности
Слободан Раичевић. Раичевић је магистрирао одбра-
ном рада „Споменици у старој жупи Оногошт“ а
докторирао са тезом „Стилска обиљежја сакралног
сликарства Црне Горе у Новом вијеку“.
На основу ових радова, уводом у постојећу
документацију и обиласком терена на територији оп-
штине Никшић по свом значају издвајају се сљедеће
локације:
Црква св. Петра и Павла подигнута је у
центру некрополе стећака у самом урбаном насељу
Никшића. Иако нема прецизних података о времену
градње ове цркве на основу њеног живописа сматра
се да она не може бити старија од 17. вијека. Због
своје карактеристичне архитектуре ова црква је од
1960. године регистрована као културно добро. Не-
кропола стећака је под називом „Гробље око цркве
Св. Петра и Павла“ још 1950. године имала статус
заштићеног културног добра и била уписана у Цен-
трални регистар споменика културе 1961. године.
Усљед потреба стварања простора за
прављење нових гробница, никшићка велика некро-
пола стећака, је на жалост у прошлом вијеку остала
без многих примјерака. То се најбоље може виђети
ако се упореде извјештаји појединих истраживача о
броју стећака на овој некрополи. Тако, почетком ше-
сте деценије овог вијека Димитрије Сергејевски је на
њој набројао 396 надгробника. Три деценије касније
Шефик Бешлагић је установио да их има свега 125.
Почетком деведесетих година стручњаци Републич-
ког завода за заштиту споменика културе их пописују
свега педесетак.
Према Бешлагићевом запажању од тада ре-
гистованих 125 стећака било је 14 плоча, 105 сан-
дука, 4 сљемењака и 2 крстаче. Безмало половина
од њих посједовало је клесани украс (12 плоча, 20
сандука, 4 сљемењака и 2 крста), а неки су имали и
натпис. Стећак са натписом уграђен је у јужни зид
цркве св. Петра и Павла. Стећци су добре каменоре-
зачке израде али су некропола и њени стари стећци
дуго времена били препуштени небризи. Многи од
стећака утонули су у земљу, помјерени су са прво-
битног мјеста и зарасли у шипражје. Штавише неки
од њих употријебљени су за нове надгробне споме-
нике на чему су између осталих још 1972. године у
Никшићким новинама упозорили Павле Мијовић и
Мирко Ковачевић.
Од клесаног украса на њима се најчешће
срећу лозица, разне врпце, фризови, бордуре, крст
са три или четири крака, лук, стријела, штит и мач.
Знатан број стећака декорисан је паралелним ре-
брима, дисковима и концентричним круговима,
полумјесецима, розетама или низовима аркада. На
њима се срећу и фигуралне представе: народне игре,
појединачни ликови и витешко надметање, турнири.
Стари надгробници код Петрове цркве у начелу су
оријентисани по правцу исток-запад..
Некропола стећака Гробље код Петрове
цркве у Никшићу врло је занимљива из више разлога.
Познати археолог Артур Еванс био је први археолог
који је 1877. године видио ову некрополу и имајући
искуство са стећцима због своје раније посјете Бос-
ни и Херцеговини он је на Никшићке стећке обра-
тио посебну пажњу. Он је неколико година касније
своја запажања о стећцима па дијелом и ових у
Никшићу укратко изнио у издању „Antiquarian
Resarshes“. Касније су о овој цркви и некрополи
стећака писали Павле Ровински и Петар Шобајић.
Бројност примјерака, разноврстност украса и облика
пружају довољно елемената за разумијевање и оцјену
стећака у Црној Гори. Сергејевски сматра да ће код
проучавања средњовјековне сепулкралне умјетности
стећци старог Оногошта заузети једно од првих
мјеста.
На иницијативу и акцијом стручњака Центра
 95
за културу највећи дио преосталих стећака са готово
потпуно уништене некрополе током осме деценије
прошлог вијека дислоциран је са своје природне
локације, па се наметнула потреба презентације овог
вриједног културног блага. Посао на изради Елабо-
рата о презентацији стећака са Никшићке некропо-
ле повјерен је Републичком заводу за заштиту спо-
меника културе са Цетиња. Разматрано је неколико
могућности између којих и формирање лапидаријума
за шта су постојала извјесна оправдања јер би
евентуално формиран лапидаријум имао органску
везу са музејским збиркама што би доприносило
што потпунијем сагледавању културног насљеђа
никшићког региона. Међутим, постављањем „Ка-
меног града“ заузет је дио површине који би био
оптималан за формирање лапидаријума. Тако да је
преостала варијанта презентације стећака у оквиру
каскадних површина на шест платоа, испод храма св.
Василија. Том приликом није обрађена могућност за
конзервацију дислоцираних стећака, који су већим
дијелом теже оштећени усљед излизаности камена,
механичких оштећења и запрљаности.
О некрополи у Почековићима, које се нала-
зи на око три километра од Петровића према Билећи
писао је Павле Ровински. који наводи да је приликом
посјете овом селу запазио 5 огромних плоча од „ста-
рих гробница“ од којих су на једној од њих били угра-
вирани људски ликови. Више од једног вијека касније
и Слободан Раичевић је на овом локалитету запазио
четири надгробњака у облику плоче. Он биљежи ви-
соки изврнути стећак сљемењак који на подужним
странама има аркаде и стубове са капителима. Изнад
аркада изведен је фриз од розетица. Стотињак метара
сјеверније налази се друга група стећака коју чини
5 великих монолитних плоча. Међу њима је и један
сандук који на подужним странама има аркаде и сту-
бове. У близини некрополе стећака саграђен је храм
св. Игњатија, који је обновљен 1897. године. Прили-
ком њене градње мајстори су у зидове храма угради-
ли многе стећке.
У порти цркве св. Арханђела Михаила у
Пригредини близу Велимља налази се репрезен-
тативна група стећака (6 плоча, 2 сандука и један
сљемењак). На овој некрополи је прије подизања и
обнове цркве било знатно више стећака. Многи су
уграђени у зидове цркве као грађевински материјал,
о чему свједоче и стећци са натписом. Један из
сјеверног зида помиње Стјепана, а други жену по
имену Станислава. Од сачуваних надгробника они
у облику плоче имају бордуру од лозица, а сандуци
аркаде и стубове са фризовима изнад њих. Својом ве-
личином и љепотом занатске израде истичу се високи
сандуци. Један од њих има аркаде са потковичастим
луковима уз јасно назначене капителе. Wenzelova
овај тип лукова назива „прелазни А“ јер представља
развојни степен од полукружних ка чисто потковича-
стим луковима. Они и сљемењак на подужним стра-
нама имају аркаде и стубове, мотив штита и мача, а
на једном је приказан човјек на коњу. Од декоратив-
них мотива и симбола на њима се среће и крст са три
крака и ромбоидна мрежа. Трокраки крст уклесан је
на западној страни сљемењака и на једној надгробној
плочи поред њега. Због своје репрезентативности и
историјског, умјетничког и археолошког значаја не-
кропола стећака у Велимљу, је од 1950. године реги-
стрована као културно добро.
Гојко Килибарда такође наводи да се у бли-
зини Велимља у цркви у Почивалима налази неко-
лико стећака од којих се на једном натпису помиње
неки Херак. Раичевић је на овом локалитету запазио
шест стећака у облику сандука. Они су добре израде,
дјелимично су оштећени и помјерени са првобитног
мјеста. Изгледа да је на овом локалитету раније био
већи број надгробника, али су они уграђени у зидове
постојећег храма. Сви примјерци оријентисани су по
правцу исток-запад.
О још једној некрополи у области Велимља
у Подљуту податке нам је оставио Светозар Томић,
именујући овај локалитет Гробље код кућа Елезовића.
На овом локалитету стећци су распоређени у три гру-
пе а Раичевић је на овом локалитету укупно евиден-
тирао око 80. надгобника. Он наводи да је највише
оних аморфног облика, али су заступљени и стећци
у облику плоче и сандука. Најљепши стећци су висо-
ки сандуци. Они су украшени аркадама, ромбоидним
мотивима, мрежама, бордуром од косих паралелних
линија, а заступљени су и други симболи као што
је крст, сунце, мач и људска фигура, а на једном се
налази и представа штита у виду амблема. Неки од
ових украса су врло лијепо и правилно израђени.
Појединачно су оријентисани дужим странама у
смјеру исток-запад
У Шипачну, недалеко од Видрована, у бли-
зини основне школе налази се стара некропола са 56
стећака (8 плоча, 47 сандука и један стећак у облику
стуба), од којих 14 посједује клесани украс, а то су
разне врпце, бордуре, паралелна ребра, полумјесец,
крст, розете, аркаде, мач, круг са звјездицама, пред-
става човјека, удубљења са концентричним кругови-
ма и сличним украсима. Због своје репрезентативно-
сти и историјског, умјетничког и археолошког значаја
некропола стећака у Шипачну је од 1950. године ре-
гистрована као културно добро. Јужније од овог лока-
литета на око 500 метара поред цркве св. Спаса, како
наводи Раичевић налази се још 5 старих надгробних
плоча које су уграђене у темеље постојећег храма.
Оне су репрезентативне израде, посједују клесани
украс, бордуре, тордиране врпце, фризове од розета
 96
и лозица, а на једној је уклесан монументални крст
расцвјеталих завршетака.
У селу Луково које се налази се на 12. км
пута који води од Никшића за Шавник уз сеоску
цркву и мјесно гробље налази се велика некропола
са стећцима. Приликом градње цркве 1905. године
у њене зидове уграђени су многи дијелови стећака.
На овом локалитету има око 200 примјерака. Од
тог броја само је 7 плоча, два сљемењака и 1 крст,
док сви имају облик сандука или су аморфних об-
лика и нијесу украшени. Мали је број стећака који
посједују клесани украс, укупно 11 (5 плоча, 3 сан-
дука, 2 сљемењака и 1 крст), а на њима су од мотива
исклесане тордиране врпце, лозице са стилизованим
цвјетићима, аркаде, стубови и крстови. Раичевић на-
води на овој некрополи нијесу примјећени стећци са
натписима.
Већи број стећака, Раичевић региструје и на
локацији Вишњића До источно од мјеста Крстац у
засеоку Превале гдје се налази 51 стари надгробник.
Од тог броја 39 су плоче а осталих 12 стећци у облику
сандука. Камени надгробњаци по квалитету израде
спадају у вриједније примјерке. Неки од њих служе
као надгробњаци недавно сахрањених особа. У на-
челу, сви су оријентисани по правцу исток-запад и
поређани у низове. Клесани украс има 19 примјерака,
од тога 7 плоча и 12 сандука. Декоративни украс чине
стилизоване аркаде, розете, крстови, полумјесец,
бордуре од косих и цик-цак уреза, фризови ромбоид-
них облика и мач.
И на неколика локалитета Тупањске висо-
равани регистровани су у старој литератури сачу-
вани надгробници. У Горњем Тупану их има на три
мјеста, поред пута који води за Броћанац налази се 33
примјерка и то 9 плоча, 23 сандука и један сљемењак.
Стећци су махом добро обрађени и оријентисани
уобичајено по правцу исток-запад. Декорацију
посједује 11 комада и то 6 сандука, 4 плоче, и један
сљемењак. Декорацију чине мотив бордуре махом
у виду ужета, фриз цвјетића, а сријећу се и мотиви
упрошћеног крста, мач, рука с мачем, јелен, човјек на
коњу, представе птица и животиња, а има случајева
гдје су приказане игре мушкарца и жена.
Раичевић наводи да се стотинак метара
јужније од ових стећака, на друга два тумула, која
раздваја сеоски друм, има 16 старих надгробњака (10
плоча и 6 сандука). Неки су репрезентативне занат-
ске израде. Сандуци су декорисани аркадама, стубо-
вима, фризовима, бордурама, ромбоидном мрежом,
полумјесецом и представом људске фигуре.
Постојање некропола са стећцима у Вилуш-
ком пољу забиљежио је још у прошлом вијеку Павле
Ровинкси. Он је прво запазио два „стојећа спомени-
ка“ око којих је било пуно изваљених и поломљених
стећака, а затим и у оближњем шумарку велику не-
крополу стећака, махом плоча међу којима има и
оних које посједују клесани украс. У тренутку када је
Ровински посјетио ову некрополу било је шест плоча
од којих ниједна није имала дужину мању од 215 цм.
Од мотива најчешће су бордуре, фризови канелура и
косих линија и разне фигуре. Прије више од једног
вијека на овом мјесту било је око стотинак стећака,
али су многи узидани у цистијерну која је у вријеме
посјете Ровинског била у изградњи. Од крстова које
је запазио Ровински сада се два налазе у Завичајном
музеју у Никшићу. На једном је представљен ратник
са мачем и штитом. Изнад људског лика уклесан је и
крст са кругом. Други антропоморфни крст има нат-
пис који помиње неког Радоњу и украшен је такође
декоративним клесаним украсом. Раичевић наводи
да је 1953. године приликом изградње школе у Вилу-
сима већи број стећака поломљен и искориштен као
градивни материјал.
На путу од Петровића за Билећу у селу
Враћеновићи уз сами пут регистрована су три мјеста
на којима се налазе стећци. На првој локацији је 8 пло-
ча без украса и један сандук оборен са свог постоља
украшен аркадама и стубовима. Друга локација је
уз ограду мјесног гробља и на њој има 9 плоча и 1
високи сандук а у непосредној близини је још једна
локација са 35 стећака (26 плоча и 9 високих санду-
ка). Надгробници у Враћеновићима оријентисани су
уобичајено, по правцу исток-запад, изузев оних које
је накнадно помјерила људска рука. Укупно је укра-
шено 15 комада и то 2 плоче и 13 сандука. Најчешћи
мотив су аркаде, стубови, штит, млад мјесец, ромбо-
идни облици, усукано уже, крст и лозице са троли-
стовима.
У засеоку Штрпца, у близини пута који води
од Ријечана према Велимљу на мјесном гробљу на-
лази се један стећак у облику високог сандука.
Постојећа црква сазидана је 1911. године а дио ста-
рих надгробника и на овој локацији кориштен је као
градивни материјал. Стотињак метара сјеверније од
цркве у долини обраслој храстовом шумом налази се
још четрдесетак стећака. Међу њима 32. их је у об-
лику сандука, 6. их је у виду плоче и 1. је у облику
крста. Поједини примјерци су добре израде, али су
неки утонули у земљу или су помјерени са првобит-
ног мјеста. Надгробњаци су оријентисани махом по
правцу исток-запад, мада има неколико комада који
су оријентисани по правцу сјевер-југ. Декорацију
стећака чине тордирана врпца, лозица са цвјетићима,
фриз од розетица, антропоморфни крстићи, крстови
заобљених кракова, штит, мач и приказ људске фи-
гуре.
(наставља се)